Добрица Ћосић

ВРЕМЕ СМРТИ
(одломци)
Кључне речи: Време смрти, роман-река, роман-епопеја, историјска и
политичка основица романа, Први светски рат, историјске
личности и фиктивни ликови.

 Време смрти је, уз Корене, најзначајнији и најчитанији роман

Добрице Ћосића. Осим тога, то је и његово најзахтевније и
најамбициозније прозно остварење: са четири тома, сврстава се у
роман-реку, или роман-епопеју – по ширини захвата у историјска
збивања и политичка превирања, у вихор Првог светског рата;
по богатству и сугестивности вешто обликованих књижевних
јунака – међу којима су фиктивни ликови и историјске личности;
по поетској снази и модерним техникама приповедања којима
се умножавају тачке гледишта ликова и откривају најскривеније
дубине људског бића – сведочећи о универзалним истинама
човековог постојања и његове судбине.
Пред тобом је одломак у коме је приказано „ватрено крштење”
студента Ивана Катића, сина Вукашина Катића и унука Аћима
Катића, који су ти познати из романа Корени.

ВАТРЕНО КРШТЕЊЕ

Богдан Драговић, водник Првог вода Друге чете, седи на пању и за-
боравља да пуши, иако држи упаљену цигарету; сам је на Баћинцу, на
Сувобору, у Србији, на целој земљи сам је сада; откад зна за себе, први
пут је тако сам: те две ватре у мраку испод њега, горе негде преко гра-
нице света; тих двадесетак потамнелих, занемелих очајника којима
ће он командовати да изгину за некакав Баћинац, коме из бесмисле-
них разлога један генерал придаје изузетан значај, после дочека Луке
Бога не осећа ближим од пањева што се црне у мраку при пламсајима
ватре; а тај Баћинац, та посечена шума, зар је то сада она отаџбина за
коју треба да се погине? И то безотпорно понижен, исмејан од једног
потпоручника. Спремао се да погине на барикадама револуције, у
јуришу на двор и министарства, да га стрељају због атентата на краља,
обесе као вођу револуције; гледајући непријатељу и џелату у очи, пр-
косан као Робеспјер, насмејан као Димитрије Лизогуб, остављајући за
собом незаборав, надахнуће другима. Спремао се да гине с другови-
ма, а не са оваквим очајницима под командом сабљаша и батинаша.
Смрт за идеале, за то је он био увек спреман, зар није то доказао? Кад
се уплашио полиције и жандарма? Шта га је ма када уплашило на
демонстрацијама и штрајковима? Али смрт у помрачини, у посеченој
шуми, међу пањевима, с људима којима не зна ни име, смрт од оних

2 / Савремена српска књижевност

који убијају да би били убијени, незнана, невиђена смрт – зашто, за
кога? Дрхти сав. Горе, у облацима, изнад главе, прашти битка, и низа
страну, по мраку, се суљају рањеници: јаучу и псују грубе носиоце.
Рат почиње са Луком Богом и рањеницима. Мртви се не чују, испу-
нили свој дуг према Баћинцу, остају да труле и кисну с пањевима.
Изнад њега хукну страховит тресак иза ватре: црне ругобе осветље-
не муњама полетеше увис и неста их у кршу тмине и тутњу потока:
схвата да лежи поред пања. Кад је то пао? Од чега?
Лука Бог виче:
Гарњача! Гасите ватре! [...]

Иван Катић седи уз ватру и осећа како га по ранцу и глави засипа

земља, песак, шрапнел, свеједно: већ се догодило, жив је. Зашто га не
боли? Рана боли касније, кажу, кад се охлади. Чека да почне тај бол
и гледа у војнике око ватре, који немо зуре у њега као да се ништа
није догодило. Можда се ништа није догодило. Проверава наочаре,
ту су, добро је. Добро је: није се помакао пред гранатом. Осмехује
се војницима, они га не разумеју. Дохвата угарак да подстакне ватру
и докаже да се ништа није догодило. Записаће у својим Истинама,
Милени или тати: Опасност освешћује или осветљава, животу даје
прави значај.
Лука Бог виче:
Гасите ватре, наређујем!
Водниче, устаните – каже му поднаредник, једини овде обријан,
уредан човек, и озбиљно га посматра. Њега је уочио чим је сео поред
ватре.
Како да угасимо? – пита га и устаје, једва, утрнуле му ноге.
Тешко је по овој киши наложити, а угасити – ништа лакше.
Миран глас, озбиљност, сигурност пред гранатама, а поднаредник.
Приђе му и шапну: Шта сте ви по занимању, поднаредниче?
Ја сам господине, водниче, Сава Марић, сељак, родом из Прањана
код Чачка. По нужди и несрећи, више од месец дана бејах и водник
Другог вода. Сада, хвала богу, дођосте ви, па ћу од сада само себе да
водим по овом помолу.
А зашто ви не останете и даље водник? Откуд сам ја за водника?
Бићу вам помоћник, ако треба.
То није по закону. Нисте ви забадава учили школу, нити сам ја слу-
чајно сељак. Вршите своју дужност, а ја сам ту кад треба да се запне
и нешто теже уради.
Прохукта друга граната. Ивану се учини – ниже од прве. Земља га
не засу, не уплаши се: у светлости њене експлозије угледао је Саву
Марића. Све потону у мрак и грмљавину. Није видео кад су и како
угасили ватре.
Чета, збор! Трубач, свирај: чета, збор! – виче Лука Бог.
Труба кврчи из мрака, војници се мувају, лупкају порције. Само
да не изгуби Саву Марића, проверава наочаре у џепу, друге су у Васа Ешкићевић, Из
ранцу. [...] Македоније, детаљи (1917)

Добрица Ћосић / 3
 Нови водници, студентићи, командујете водовима да се развију у
стрелце и крену на положај. Горе је прпа. Истерали нас из ровова.
Саво, где сте? – моли Иван.
Ево ме, господине водниче. Ја ћу ноћас бити уз вас.
Не види га а жели да загрли тог човека, због тих речи и гласа којим
их је изговорио. После Богдана ево човека, правог, и то сељака. Чује
у близини јауке и стењање још једног.
Ко то јауче, Саво?
Рањеници, господине водниче. Кад резерва јуриша, увек прво су-
среће рањенике. Рањенике или заробљенике. Ми, одавно, само рање-
нике. То је страшно. Мислим, непријатно. Јуришаш, а гледаш рање-
нике, своје другове, како се враћају – схвата да говори којешта, али не
Тодор Швракић, Мученици
за слободу (1912–1921) може да ћути. То вам је сад тако. У другој борби ви ћете им завидети
што се враћају с положаја.
Од треска гранате не чу Саву. Испред њега, где су биле ватре, сад
пада земља и звечи камење. Да су седели још неколико тренутака,
разнела би их граната. Следећа граната удариће у њих. Треба се по-
мерити. Куда? Коракну, стаде, коракну лево. Видеће војници, Сава
стоји. Кад је права опасност? У непрестаној опасности кад се по-
маћи, устати, поћи? Није могуће. Цвокоће, не, то је од зиме и умора.
Мора веровати у Бога, судбину, случај, из психолошких разлога мора.
Некако обманути себе. Из те обмане настаје храброст. Будалаштина.
Треба знати, бити убеђен да смрт не боли.
Лука Бог командује да чета крене напред, на положај. И бајонете
на пушке. Саво, зар баш мора бајонет?
Мора.
Богдану се усковитлала помрачина, густа, прашти и разлама се,
брдо се устремило, испречило: спотиче се о пањеве и жбунове, не
може да пожури, сплео му се корак, притиснуо га ранац, повила га
пушка. Бацио би нешто. Не зна шта.
Сам је у тој дреци и треску, сам је, то је смрт.
Драговићу, где си? Драговићу, ја видим ноћу боље него дању! [...]

Баш ме брига! – хтеде да се продере, али само промуца. Лука Бог

га није чуо. – Не дери се! – покуша да викне; опет га чује, на леђима
му је, узјахао му ранац: Напред! Напред! Види се Аустрија! Поток
крви има да потече.
Прво убити тога гада, најпре свога гада, шапуће, не може због стр-
мине да пожури, ноге му се у коленима раставиле, па се батрга по
мраку што се распрскава, ватра и мрклина лете на њега: пада у глиб,
у трње, камење, а над њим звижди и хучи, шибају мразеве и жар зе-
ленкасте светлости, распрснуће се од пуцњаве, дреке одозго, јаука
око себе. Нигде човека, очију, руку, нико не види како је умро. Није
требало Наталији писмо. Јаукну. Неко га дозива. Лука Бог. Завлачи
Петар Раносовић, Кроз се под камен, ставља један на главу, затрпава се камењем. Гребе. У
Албанију (1912) стену би.
4 / Савремена српска књижевност
 Иван Катић се гуши од врућине, трчи што игда може уз камењар, (АУТО)ПОЕТИЧКИ ЗАПИСИ
само наочари да му не падну, само Саву Марића да не изгуби, да не Белешке о историјском
заостане за њим. Око њега промичу војници, нестају, налећу, узвикују роману (одломци)
имена: пуца из земље и неба. Налете на јаук, па на псовку, спотаче Писац „историјског ро-
се о нешто меко, паде преко меког и мокрог; трчи оглувео од праска, мана” врши трансфер свог
ослепео од пламсања, судара се с некима што трче, гоне га или беже? искуства у сиже и тему узе-
пуца, маше пушком, бајонетом, удара у нешто, дрво? човек? устукну, ту из Историје. Тим лич-
скочи и зари бајонет у мрак. Неко га шчепа за раме: ним искуством он сазнаје и
Лезите, водниче! Одбили смо их. тумачи епоху, односно, оне
садржаје Историје који су
Ви сте, Саво? блиски његовом искуству,
Ја сам. Лезите, забога. идејама, осећањима. По том
Леже на нешто тврдо. Пуцњава нагло престаде. искуству бира и грађу, тј. до-
И шта ћемо сада? кументе. Тако Историја по-
Одбили смо их. Ви сте радили по пропису. стаје само пишчево пројек-
Кад их то одбисмо? А шта сам радио по пропису? товање прошлости, у ствари
његова лична субјективна
Па избацисмо их из наших ровова, бајонетом.
Историја; његов рат, њего-
Бајонетом? Како то? Ја га нисам употребио. У ствари, можда и ва револуција, његов војни,
јесам – схвати да дрхти и свом снагом стеже пушку. политички, истраживачки,
Први пут нисте ни морали. Не може се одмах. стваралачки, авантурис-
Мислим да јесам. А ви јесте? тички чин. Тако сваки ис-
Јесам. Кад се овако, у мраку, измешамо и ухватимо за гуше, бајо- торијски догађај у роману
нетом се најбоље ради. постаје и савремени догађај
и будући догађај. Писац
Ради? у извесном смислу укида
Ја једном закачих опасач. Онда га дрмнух, као у дулек. времена, сједињујући вре-
Ништа нисам видео. Знате, ја сам кратковид. Шта ли је било с ме прошло са садашњим,
Првим водом? Тамо је мој друг Богдан. а најбољима успева да то
Ту су, лево, леже у рововима. сједињено време продуже
Да ли је погинуо неко? у будуће. Можда је и то сје-
Сигурно да јесте. Наша двојица. И четворица рањених. дињавање времена један
доказ за релативизацију
Који? – покушава да се присети лица војника с којима је седео око жанровске одреднице „ис-
ватре. торијски роман”...[...]
Спотицао се о нешто меко. Можда су то баш та двојица. Помириса Обзнаном овог иску-
мокар леви длан: крв! Зарива руку у земљу, трља о камен: одраће пр- ства, предлажем уважа-
сте. Заиста је сладак задах крви. Тај отужни мирис је од експлозива. вање просте истине: пи-
Мути му се у глави од изненадне тишине. Око њега крупно дишу и сац „историјског романа”
свој историзам заснива на
дахћу војници. Жели да им види лица. Жели да они виде да је он ту.
разумевању духа епохе о
А да ли су видели како је трчао испред њих? Није се сагнуо откако којој пише, надвременског
су кренули. Ниједном није полегао пред оволиком ватром, сигуран смисла и колективно-људ-
је. Осећа да му је сада друкчија дрхтавица. Од среће? Срећан? Зар ског исхода збивања која
је срећан? Јесте срећан. Чим сване, записаће за Милену: после прве узима за сиже и тему. Писац
битке, човек је срећан. Ја сам први пут срећан. Саво, стварно се мало свој историзам заснива и
гине. Онолика пуцњава, а само двојица. А Богдан? Шта је с Богданом? на накнадној свести о до-
гађају и личностима који
Скаче из плитког рова и жури лево, дозивајући Богдана. су му грађа и чињенице за
Нема водника – каже неко. транспозиције у имагинар-
Где је? Откад га нема? ну реалност. Историјске
Нестаде га пред кршем. личности које сам узимао

Добрица Ћосић / 5
за протагонисте романа,
реалне су само по општости
значења својих примарних
својстава и функција које
сам транспоновао у рома-
нескне ликове у складу са
својим филозофско-поет-
ским схватањима и драм-
ском структуром романа.
Документи и сва та архив-
ска историјска грађа, нај-
чешће су ми били почет-
на енергија имагинације,
нешто као писта авиону,
односно, пилоту, да узлети
у небеса. Често сам те доку-
менте, особито депеше, ко-
ристио само да бих читаоцу
био уверљив у својој рома-
нескној визији; понекад ис-
кључиво у контрапунктној
функцији.[...]
Ма колико да је „исто-
ријски роман” заснован на
документарној грађи, он је
у суштини стварање непо-
знатог света. И незнаног.
Иначе, дело би било лише-
но комуникацијске универ-
залности. Ова теза је само
привидно парадоксална.
Тек поетском речју, да-
кле, „историјском драмом”,
„историјским епом”, „исто-
ријском поемом”, „исто-
ријским романом” се уис-
тину довршава Историја. То
је још Аристотел схватио.
А том поетском речју, том
имагинарном реалношћу,
историји се укида факти-
цитет, људско бивствовање
се преводи у имагинарну
историју. Тако је, верујем
и ја, књижевност постала
„најпотпунија, најсвестра-
нија историја људи...”
(Из Писма уреднику
Зборника радова Института
за књижевност и умет-
ност у Београду Миодрагу
Матицком)
Није могуће? – потрча низ камењар дозивајући Богдана.
Куд ћеш? Натраг! Није ово корзо, студентићу! У ров! – виче из
мрака Лука Бог.
Иван заплака и пође десно, у помрчину, тишину.
Богдан Драговић, затрпан камењем, са устима на камену, уди-
ше љуто и кречно, чује Иванове дозиве и докраја схвата свој ужас:
сакрио се, побегао! Кукавица! Огавна кукавица! Помрчина, патња за
Наталијом, шта се догодило?
(II књига, глава III/9)
РАЗГОВОР О РОМАНУ
Опиши како је у наведеним одломцима приказано Иваново
ватрено крштење.
Издвој особине Ивановог лика на основу његовог понашања
у првом ратном окршају. Колико ти његово држање делује
природно, разумљиво и уверљиво?
Опиши којим је књижевним поступцима писац повезао
догађаје на бојном пољу са Ивановим доживљајем људи и
ратног хаоса.
ИСТРАЖИ И ПРОТУМАЧИ
Истражи места у тексту у којима се дочарава психичко стање
Ивана Катића и протумачи средства којима је то постигнуто.
Упореди доживљаје рата студента Ивана Катића и сељака Саве
Марића. Истражи и опиши однос који они успостављају.
Истражи одлике и функционалност преплитања објективног
приповедања, кратких дијалога и унутрашњег монолога у
тексту.
И З Р Е Ч Н И К А К Њ И Ж Е В Н И Х Т Е Р М И Н А
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Учимо ново
РОМАН РЕКА (фр. roman fleuve) – 1. Циклус романа који се одли-
кује ширином свог тематског захвата. Роман река се јавља почетком
XX века да „доскочи недостатку суштине, густине и разноликости”
романа претходне епохе (М. Прево, П. Бурже)[...]
Обухватајући већи број ликова из различитих генерација ови ро-
мани, као велике епске реке, носе садржине дугих и широких исто-
ријских кретања и друштвених померања. У нашој књижевности из-
разита обележја рoмана реке има Андрићев роман На Дрини ћуприја,
као и Ћосићев роман Време смрти.
(Из Речника књижевних термина, прилагођено)
6 / Савремена српска књижевност
ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ

Ћосићева снага је у откривању судбинских колективних драма.

Стварни јунак романа јесте маса, покрет, док су појединци одређени
пре свега као припадници масе и покрета. Замисао о роману као
историји земље и народа најпотпуније је остварен у Времену смрти
(I–II, 1972; III, 1975; IV, 1979), сложеној књижевној композицији Светлана Велмар Јанковић,
састављеној од неколико самосталних романсијерских целина, у којој Предговор, у: Добрица Ћосић,
Корени, Нови Сад, Београд:
је приказана најтежа и најсудбоноснија година у историји Србије, Матица српска, Српска
хиљаду деветсто петнаеста. књижевна задруга, 1970.
(Из Историје српске књижевности Јована Деретића) Добрица Ћосић, Време смрти,
Београд: Просвета, 1976.
ИЗАБЕРИ ЗАДАТАК Речник књижевних термина
(ур. Драгиша Живковић),
Београд: Нолит, 1985.
Прочитај роман у целини и изабери једну од следећих тема за есеј:
Јован Деретић, Историја српске
• Историјска основица романа Време смрти и историјске личности као књижевности, Београд:
ликови; Просвета, 2004.
Писац и историја: зборник
• Индивидуално и колективно, историјско и универзално у роману радова о Добрици
Време смрти; Ћосићу, уредили Верољуб
Вукашиновић и Марко
• Женски ликови и њихова судбина у роману Време смрти; Недић, Трстеник, Београд:
• Социолошки и психолошки аспекти у приказивању ратне стварности Народна библиотека
„Јефимија”, Српска
у роману Време смрти; књижевна задруга, 2005.
• Приповедачки поступци и језик и стил у Времену смрти;
• Самостално изабери и осмисли тему којом ћеш се бавити.

СИНТЕЗА

Добрица Ћосић
(1921–2014)

ВРЕМЕ СМРТИ
(I–II, 1972; III, 1975; IV, 1979)

роман-река,
роман-епопеја,
историјска и политичка
основица романа,
Први светски рат,
историјске личности и
фиктивни ликови
РОМАН-РЕКА
Циклус романа
који се одликује
ширином свог
тематског захвата.
Роман-река се јавља
почетком XX века.

Добрица Ћосић / 7