PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP CETIWSKI

MITROPOLIT CRNOGORSKO - PRIMORSKI

81250 ЦЕТИЊЕ, ЦРНА ГОРА
тел/факс: +382-41-231-273
+382-41-231-193
mitropolija@t-com.me, www.mitropolija.me
АЕМбр. 507
21.4.2010.г.
високопречасни
протопрезвитер-ставрофор
Перан Бошковић
парох љубљански
ЉУБЉАНА

Драги о. Перане,
Христос васкрсе! Сјећајући се увијек са љубављу Твоје пречасности и с благодарношћу
за изванредну помоћ при одржавању парастоса пострадалом крајем Другог свјетског рата
свештенству и народу наше Митрополије у Словенији (Камник) од безбожника, у нади да би
такав парастос могли одржати и ове године у јуну (о чему ћемо Те благовремено обавјестити, уз
благослов Високопреосвећеног Митрополита Јована), јављам Ти се овог пута, поводом писма
које сам добио од др Саше Кнежевића из Љубљане. Претпостављам да Ти је, како писац, тако и
његово писмо већ познато, као и његова жеља за успостављање „нормалног црквеног живота“ у
Љубљани. Наравно, кад би ово писмо било по духу и садржају истовјетно са писањима многих
тобож црквених (а у суштини антицрквених) сајтова и писмописаца, на њега не би требало
обраћати пажњу. Премда и њему недостаје осјећање дубље сложености црквеног живота и
смиреноумно расуђивање о устаљеној црквеној нарави код нас, оно што ме подстиче из писма да
Ти напишем ових неколико редака, јесте, чини се, искрена забринутост једне хришћанске душе и
њена чежња за остваривањем у Цркви, парохији, дубље евенђелске заједницеи евхаристијског
заједништва, насушне потребе човјека сваког времена, посебно овог нашег, егзистенцијално
угроженог самотношћу, индивидуализмом и обезбоженим заједничарењем заснованим
искључиво на биолошко-социоекономским и похотноземним начелима и „тјелесном
мудровању“. Дубока исконска глад за заједницом и узајамним општењем савременог човјека не
може се заситити човјековим приклањањем „пред тијелом и крвљу“, а још мање
обезсадржајеним формама и обичајностима црквеног живота, на које смо навикли.
Са тог разлога, да сам на Твом мјесту, намјесто повријеђености (људски разумљиве)
начином писања и због проглашавања Тебе за „виновника“ свих недостатака црквеног живота у
Љубљани, замислио бих се над неколико постављених питања и примједби (постављених,
посредно, свима нама епископима и свештеницима наше Цркве):
1. Зар не би требало увести свакодневно јутрење и вечерње (ако их стварно нема) у
Храму Св. Кирила и Методија? Свођење богослужбеног живота у многим нашим парохијама (па
и код мене!), нарочито у дијаспори, једна је од најнегативнијих и најопаснијих реформи у Цркви
нашег времена. Она се катастрофално одражава на духовни живот, како нас свештенства, тако и
самог народа; дневно богослужење је одувијек било најбољи пут остваривања како унутарње,
тако и спољашње мисије Цркве и унапређења духовно-наравственог живота сваког хришћанина:
епископа, свештеника, вјерника.
2. Један од најозбиљнијих недостатака нашег пастирствовања јесте занемарење
вјеронауке за младе и проповиједи за одрасле. То што је у неким крајевима уведена вјеронаука у
школе, не искључује њену насушну потребу при Цркви, јер вјеронаука није само стицање знања

Orthodox Archbishop of Cetinje Metropolitan of Montenegro & Coastlands

81250 Cetinje – Montenegro, Tel/fax: +382-41-231-273, 231-193, euo@mitropolija.me, www.mitropolija.me
– него живот и живљење у вјери, у Христу. Не би ли требало да о томе озбиљније поведемо
рачуна, ја у Митрополији, а Ти у Твојој метрополи, Љубљани?
3. Свођење парохијског живота „на обреде који се плаћају“ и „Литургију одлучених од
причешћа“, не значи ли – свођење Цркве на обреде и ритуал, и то, упоређено са прошлим
вјековима, на обреде и ритуал минималистичког типа (миниобреди и у најбољу руку недјељна
Литургија изобразитељног типа – без учешћа и Причешћа вјерних, осим неколико пута
годишње). Није ли то оно на шта се свела наша црквеност и живљење у Цркви огромне већине
нас вјерујућих нашег времена? Зашто се онда чудити да у наше дане разлика између вјерујућих и
невјерујућих постаје све мања по дубљем стилу и начину живота. Стил и начин живота је код
вјерујућих само „фолклорнији“ и архаичнообичајнији од начина живота модерног
секуларизованог човјека. Шта онда представља Црква? Шта значе онда ријечи Христове о огњу
који је донио с неба („О, како би ми се хтјело да се разгорио!“) и ријечи да Он „све чини
новим“? По чему је онда Црква истинско „Тијело Христово“, а ми – удови њени и сутјелесници
Христови?
Вапај за Причешћем, драги оче Перане, људи нашег времена, представља вапај за
Христом као заједницом живих, вапај за јединим Спасом, Човјекољупцем, вапај за живљењем у
Христу и са Христом, свакодневно, не само с мијене на уштап! Наравно, то претпоставља и
захтијева свакодневни подвиг, покајање, пост и молитву. Пост, међутим, који је претворен у
забрану причешћа, једна је од највећих новотарија у нашој Цркви. Па је грјехота пред Богом
онима који се труде да живе хришћански, који држе постове годишње, дјеци (до 4. године без
поста)забрањивати Причешће. Наша Црква је посна Црква – пост душе и тијела је њен основни
призив и позив. Но, везивање Причешћа само за дане тјелесног поста и уздржање од тјелесне
мрсне хране (уз превиђање, систематско, гутања „животиња малих и великих“ – на духовном,
душевном и моралном плану), представља свођење живота у Цркви на магијски ритуализам, или
у најбољу руку на старозавјетни фарисејизам и законичарство. По ком канону Цркве и којом
одлуком Васељенског сабора је нама Епископима и свештеницима (и то веома често онима који
не држе годишње постове и постове сриједом и петком, што добро знате) дозвољено да се
причешћујемо и ван поста, а народу (посебно дјеци) – забрањено!? И то некима од њих који
држе све постове и труде се да живе хришћански, у току цијеле године? Зар је већа новотарија,
како то неки данас проглашавају, нешто гласније читања молитава на Литургији, него служење
Литургије без причешћа народа (иако се она једино и служи – ради Причешћа, што потврђује све
што се на њој чини, пјева и говори до ријечи: „Са страхом Божјим и љубављу приступите“, и
„Видјесмо свјелост истинску...“) или причешћивања, не на позив, него на крају, на дијељење
нафоре!? Шта је Литургија: обред, ритуал? Ко зна шта је Литургија тај једино знаде – шта је
Црква, по ријечима дубокоумног Хомјакова. Ако је, дакле, Литургија ритуал, фолклор, музички
концерт – онда је и Црква у својој цјелосности – исто то!
Једноставно, и тиме ћу завршити: не треба се љутити на наше вјернике, ако себе и нас
подсјећају, на оно „што је једино потребно“ у нашем животу.

С љубављу у васкрслом Христу, Твој молитвеник,

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

Orthodox Archbishop of Cetinje Metropolitan of Montenegro & Coastlands

81250 Cetinje – Montenegro, Tel/fax: +382-41-231-273, 231-193, euo@mitropolija.me, www.mitropolija.me