Има ли смисла поредити Војводину и Каталонију?

Каталонски референдум о независности најактуелинија је новост у последња два дана. За

ову шпанску покрајину сепаратистичка таласања нису ништа ново. Ништа ново та појава
није ни за нашу земљу, с обзиром да су се одмах након вести о референдуму и сукоба
Каталонаца са полицијом широм АП Војводине појавили графити Војводина=Каталонија.
Поређења две покрајине у контексту добијања државности пуна су уста производима
никада прежаљене власти и њеног Устава из 1974, перјаницама војвођанског сепаратизма
и Друге Србије. У кругу политичких конвертита, другосрбијанском и сепаратистичком
естаблишменту мржња према држави и нацији је сваким даном све евидентнија.
Симптоматично је, у свему томе, њихово толико пута показано незнање или намерно
запостављање и извртање чињеница којима „аргументују“ своје сецесионистичке
аспирације обавезно зачињене аутошовинизмом. У овом случају тиче се разлике између
Каталонаца и самопрокламованих Војвођана. Да се Власи не би случајно досетили да
нешто није у реду. Каталонци припадају келто-иберијској групи народа и говоре
каталонским језиком, варијантом вулгаризованог латинског језика. Каталонска свест о
посебности формирала се још у доба реконквисте, ослобођења од арапских освајача, на
шта значајно утиче чињеница да је међу првима ослобођена од страних завојевача те због
тога очувала аутентичну културу. Круна Арагона даје Каталонији политички идентитет
уједињењем у 12. веку, а у састав унитарне шпанске државе улазе у време католичких
краљева Фернанда II Арагонског и Изабеле I Кастиљске. Каталонски национализам је од
тада стална појава, али са разлогом уколико се у обзир узме њихова етничка, културна и
језичка разлика. Овакви видови незадовољства су се јављали и ту нема ничег спорног,
спорно је само да ли су модерне сецесионистичке тежње инструисане споља или изнутра,
али то овде није тема. Сепаратизам у Војводини, пак, нема ни историјског, ни етничког,
правног нити културно-језичког основа, будући да Срби на овим просторима живе
вековима, бивали су привилеговани (иако се тиме манипулисало према потребама црно-
жуте монархије), а о њиховој историјској улози су књиге исписане. Израз тог јединства
српског националног корпуса, и тежње ка једној држави који датира још од средњег века
када су српске области гравитирале око Рашке и Дукље, била је Велика народна
скупштина у Новом Саду од 25. новембра 1918. која је аспирације српског народа преко
Дунава заокружила и довела до коначног циља. Поредити и Војводину и Каталонију је у
крајњој линији бесмислено, уколико се у обзир узме да у Војводини живе етнички Срби па
макар и бивши, али ипак Срби, то се не може променити, нити у генетском нити у
културном и језичком смислу.
Једина паралела коју би у овом случају требало повући је она која се противи
сепаратизмима, како каталонском тако и војвођанском, и њиховом крајњем циљу, а то је
рушење уставних поредака и националних држава.

Александра Шуковић