Roman Jakobson: Dva aspekta jezika i dve vrste afazičkih smetnji

- Lingvistički problemi afazije

Kako bismo ispitali bilo koji slučaj u kojem dolazi do narušavanja procesa komunikacije, moraju
nam prethodno biti jasni priroda i struktura datog tipa komunikacije. Lingvistika se bavi jezikom u
svim njegovim aspektima - njegovim funkcionisanje, menjanjem, nastajanjem i dezintegracijom.
Ipak u većini slučajeva još uvek se ignoriše opravdano insistiranje na doprinosu lingvista istraži-
vanju afazije. Objašnjava ko je sve kriv za to stanje. Postoji jedna oblast afazičkih pojava u kojoj je
za poslednjih dvadeset godina postignuta zapanjujuća saglasnost između psihijatara i lingvista. Reč
je o dezintegraciji zvukovnog obrasca - 213 strana.
- Dvojaki karakter jezika
Govor podrazumeva selekciju određenih jezičkih entiteta i njihovu kombinaciju u složenije jezičke
jedinice višeg reda. Selekcija koju govorno lice pravi mora se izvršiti iz leksičkog fonda koji mu je
zajednički sa sagovornikom. Onaj ko upućuje jezičku poruku bira jednu od tih unapred datih
mogućnosti, a onaj ko je prima treba da izvrši identičan izbor iz istog skupa mogućnosti već pred-
viđenih i uzetih u obzir. Efikasan govorni čin tako zahteva da učesnici upotrebljavaju zajednički
kod.
U svakom jeziku postoje i kodirane grupe reči, takozvane reči-izrazi. Značenje idioma na licu mesta
ne može se odrediti na osnovu značenja njegovih leksičkih konstituenata; ovde celina nije jednaka
zbiru svojih delova. Grupe reči koje se u ovom pogledu ponašaju kao jedna reč nisu retka, ali ipak
predstavljaju marginalan slučaj.
Pri kombinovanju jezičkih jedicina postoji rastuća skala slobode. Kada kombinuje distinktivna
obeležja u foneme, sloboda govornog lica ravna je nuli: kod je već odredio sve mogućnosti koje se
mogu koristiti u datom jeziku. Sloboda kombinovanja fonema u reči isto tako je ograničena. Gov-
orno lice ima više slobode kad od reči obrazuje rečenice. Pri kombinovanju rečenica u veće govorne
celine prestaju da deluju obavezna sintaksična pravila: sloboda svakog govornog lica u znatnoj meri
se povećava. Svaki jezički znak učestvuje u dva tipa rasporeda. 1) Kombinacija - svaki znak ima
konstituente koji su i sami znaci i/ili se javlja jedino u kombinaciji s drugim znacima. To znači da
svaka jezička jedinica u isto vreme služi kao ontekst za jednostavnije jedinice i/ili nalazi sopstveni
kontekst u nekoj složenijoj jezičkoj jedinici. Otuda sako spajanje vezuje jezičke jedinice u jedinicu
višeg reda: kombinacija i stvaranje konteksta samo su dva lica jedne iste operacije.
2) Selekcija - izbor između alternativa podrazumeva mogućnost da jedna od njih bude zamenjena
drugom koa bi joj po nečemu bila ekvivalentna, a po nečemu se od nje razlikovala. U stvari, selek-
cija i supstitucija samo su dva lice jedne iste operacije.
Ferdinand de Sosir video je da ove dve operacije imaju fundamentalnu ulogu u jeziku. Ipak, on je
od dva tipa kombinacije - simultanog i sukcesivnog - priznavao samo drugi, vremenski niz. Uprkos
tome što je bio svestan da je fonema skup istovremenih distinktivnih obeležja, de Sosir nije uspeo
da se oslobodi tradicionalnog verovanja u linerarni karakter jezika koji isključuje mogućnost da se u
isti mah izgovore dva elementa.
Objašnjava šta je de Sosir uradio, kako bi razgraniččio dva tipa rasporeda koje Jakobson naziva
kombinacijom i selekcijom - 216 i 217 strana.
- Poremećaj ličnosti
Jasno je da govorne smetnje mogu u različitom stepenu uticati na sposobnost pojedinca za kombi-
naciju i selekciju jezičkih jedinica. Pitanje koja je od te dve operacije prvenstveno oštećena ima
dalekosežan značaj za opis, analizu i klasifikaciju različitih oblika afazije. Jakobson razlikuje dva
osnovna tipa afazije, u zavisnosti od toga da li su bitno oštećene selekcija i supstitucija, dok kombi-
nacija i stvaranje konteksta ostaju relativno stavilni: ili, obtnuto, kombinacija i stvaranje konteksta,
dok selekcija i supstitucija ostaju relativno stabilne. Za afazičare prvog tipa (oštećena selekcija),
kontekst je bitan i odlučujući faktor. Kada dobije fragmente reči ili rečenica, pacijent ig dovršava
bez teškoće. Njegov govor je isključivo reaktivan: on s lakoćom učestvuje u razgovoru, ali ga sa
mukom otpočinje. Najviše izgleda da se održe imaju reči kao što su zamenice i zamenički prilozi,
koje same po sebi upućuju na kontekst, i reči tipa veznika i pomoćnih glagola koje isključivo služe
za stvaranje konteksta. U kritičnoj fazi ovog tipa afazije ostaje pošteđen samo okvir, spone koje
svojim prisustvom omogućavaju komunikaciju. Tvrđenje da je reč izvan konteksta lišena značenja
tačno je samo za jedan tip afazije. Kako se dolazi od slobodne forme do vezane - 220 strana. Afiz-
ičar kome je oštećena sposobnost supstitucije nije u stanju da dopuni ispitačev gest imenom pred-
meta na koji mu se ukazuje. Umesto da kaže ovo je olovka, on samo dodaje eliptičnu napomenu o
njenoj upotrebi: pisati. Isto tako slika stvari potisnuće njeno ime: verbalni znak biće zamenjen
slikovnim.
Jedan od najvažnijih doprinosa simboličke logike nauci o jeziku sastoji se u tome što je istakla raz-
liku između objekt-jezika i metajezika. Učesnici u dijalogu često proveravaju da li se služe istim
kodom: Da li me razumete? Shvatate li šta hoću da kažem?, pita govorno lice ili mu se sam slušalac
obraća pitanjem: Šta ste time hteli da kažete? Onaj ko upućuje poruku onda nastoji da je učini pris-
tupačnijom onome ko treba da je dekodira, zamenjujući sporni znak drugim znakom ili grupom
znakova iz istog jezičkog koda. Interpretacija jednog jezičkog znaka pomoću drugih, po nečemu ho-
mogenih znakova istog jezika je metalingvistička operacija koja igra suštinsku ulogu u procesu
učenja jezika kod dece. Upotreba metajezika nužna je za sticanje jezika i za njegovo normalno
funkcionisanje. Afazičko oštećenje sposobnosti imenovanja je gubitak metajezika. Afazičar ovog
tipa nesposoban je da zameni jednu reč njenim sinonimima ili dužim izrazima, kao i njenim het-
eronomima, to jest ekvivalentnim izrazima na drugim jezicima. Gubitak dvojezičnosti i ograniča-
vanje na jednu jedinu dijalekatsku vrstu datog jezika predstavljaju simptomatičnu manifestaciju
ovog poremećaja.
Za afazičara koji je izgubio sposobnost da menja kod, idiolekt zaista postaje jedina jezička
stvarnost. Ono što drugi kaže izgleda mu kao blebetanje ili bar kao reči na nepoznatom jeziku.
Konstituente jednog konteksta spaja spoljašnji odnos blizine, dok su članovi supstitucionog skupa
povezani unutrašnjim odnosom sličnosti. Otuda kod afazičara kome je oštećena sposobnost supsti-
tucije a ostala netaknuta sposobnost stvaranja konteksta, operacije koje se osnivaju na sličnosti ustu-
paju mesto operacijama zasnovanim na blizini. Može se predvideti da će se pod tim uslovima svaki
semantički spoj upravljati po prostornoj ili vremenskoj blizini, a ne po sličnosti. Slaže se sa Goldš-
tajnovim zapažanjem da pacijenti ovog tipa shvataju doslovno značenje reči ali nisu u staanju da sh-
vate njihovu metaforičnu upotrebu. Ipak, ne treba pretpostaviti da oni uopšte ne mogu da razumeju
figurativni način govora. Od dve polarno suprotstavljene figure, metafore i metonimije, afazičari
čije su selektivne sposobnosti oštećene služe se drugom koja se zasniva na blizini. Kada je selek-
ciona sposobnost znatno oštećena a sposobnost za kombinaciju bar delimično očuvana, blizina
određuje pacijentovo celokupno verbalno ponašanje - taj tip afazije naziva poremećajem ličnosti.
- Poremećaj blizine
Tip afazije kod kojeg je oštećena sposobnost za stvaranje konteksta možemo nazvati poremećajem
blizine: kod ove vrste afazičara smanjuju se broj i raznovrsnost rečenica. Gube se sintaksička prav-
ila pomoću kojih se reči organizuju u više jedinice; taj gubitak, tzv agramatizam, pretvara rečenicu
u običnu hrpu reči. Kod ovog tipa afazije često se dovodi do infantilnih govornih pojava: rečenica
od jedne reči ili govorna celina od jedne rečenice. Međutim, paralelno s dezintegracijom konteksta,
operacija selekcije i dalje funkcioniše. Pacijenti koji boluje od ovog tipa ima približne identifikacije
koje su metaforične prirode. Tipična odlika agramatizma je nestajanje fleksije - 226 strana. Dok
sasvim ne iščezne osećanje za derivaciju i nove reči se na taj način još uvek unose u kod, primetna
je tendencija ka preteranom uprošćavanju i automatizmu.
U jednoj vrsti afazije, koja se ponekad naziva ataktičkom, reč je jedina očuvana jezička jedinica.
Ako afazičar izgubi sposobnost da raščlanjava reč na njene fonemske konstituente, njegova kontrola
nad njenim sklopom slabi i lako dolazi do vidnog oštećenja fonema i njihovih kombinacija.
Razdvojenost distinktivne i značenjske funkcije je osobena za jezik. Kada afazičar kome je oštećena
sposobnost za stvaranje konteksta pokaže tendenciju da ukine hijerarhiju jezičkih jedinica i sve ih
dovede u istu ravan, između značenjske i distinktivne ravni javlja se konflikt - 229 strana.
- Pol metafore i pol metonimije
Svaka afazička smetnja sastoji se u nekom više ili manje teškom oštećenju, bilo sposobnosti za se-
lekciju i supstituciju, bilo sposobnosti za kombinaciju i stvaranje konteksta. U prvom slučaju dolazi
do naručavanja metalingvističkih operacija, dok u drugome slabi sposobnost za održavanje hijer-
arhije jezičkih jedinica. Odnos sličnosti gubi se u prvom, odnos blizine u drugom tipu afazije.
Metafori je tuđ poremećaj sličnosti, metonimiji poeremćaj blizine.
Govor može da se razvija sledeći dve različite semantičke linije: jedna tema može da vodi drugoj
bilo preko sličnosti bilo preko blizine. S obzirom da metafora i metonimija predstavljaju njihov na-
jzgusnutiji izraz, naprikladniji naziv za prvi slučaj bi bio metaforični način, a za drugi metonimijski
način. U afaziji se ograničava ili potpuno blokira jedan ili drugi od ovih procesa.
Primat metaforičnog proces u književnim školama romantizma i simbolizma često je istican; sa
druge strane još uvek se nedovoljno uviđa da je pretežnost metonimije ono na čemu se temelji i
čime je određen takozvani realistički pravac. Sledeći put odnosa po blizini, realistički pisac pravi
metonimijske digresije, prelazeći sa radnje na atmosferu i od likova na prostorni i vremenski okvir
radnje. Pretežnost jednog ili drugog od ova dva procesa ne ograničava se samo na jezičku umetnost
- 231 strana.
Bipolarna struktura jezika i afazičko vezivanje za jedan od ovih polova uz isključenje drugog zahte-
vaju sistematsko uporedno izučavanje. Pominje analizu metonimijskog stila Uspenskog - 333
strana.
Rivalstvo između metonimijskog i metaforičnog postupka prisutno je u svakom simboličkom pro-
cesu, bio on socijalan ili vezan za pojedinca. Ipak, pitanje o dva pola, polu metafore i polu meton-
imije, najvećim delom se još uvek zanemaruje, uprkos njegovoj dalekosežnoj relevantnosti i
značaju koji ima za ispitivanje svakog simboličkog ponašanja, naročito verbalnog i njegovih smet-
nji.
Sličnost značenja povezuje simbole metajezika sa simbolima jezika na koji se odnosi. Sličnost
povezuje metaforični termin s terminom koji se njime zamenjuje. Prema tome, konstruišući meta-
jezik za interpretaciju tropa, istraživač raspolaže homogenijim sredstvima za razmatranje metafore,
dok se metonimija, zasnovana na drugačijem principu, lakše opire interpretaciji. Zbog toga se za
teoriju metonimije ne može navesti ništa što bi se dalo uporediti s bogatom literaturom o metafori.
Pošto se poezija usredsređuje na znak, a pragmatička proza prvenstveno na ono što se znak odnosi,
tropi i figure uglavnom su ispitivani kao pesnički postupci. Princip sličnosti leži u osnovi poezije, a
tok proze naprotiv vezan je za blizinu. Tako je linija najmanjeg otpora za poeziju metafora, a za
prozu metonimija, i otuda je ispitivanje pesničkih tropa usredsređeno prvenstveno na metaforu.