I

Sve snažnije se nameće proučavanje savremenih jezika. Jedino proučavanje procesa živog jezika
možemo da proniknemo u tajne okamenjene strukture jezika minulih epoha. Samo se na savremeni
jezik može bezuslovno primeniti postupak vremenskog preseka, takozvana statička metoda. Govori
šta ona podrazumeva. U analizi jezičkih pojava prošlosti teško je izbeći shematizaciju i neku vrstu
mehaničkog pristupa.
Svaku činjenicu pesničkog jezika mi neizbežno primamo poredeći je s tri sledeća momenta: posto-
jećom pesničkom tradicijom, praktičnim jezikom sadašnjice i pesničkom tendencijom koja joj je
prethodila. Ako se bavimo pesnicima iz prošlosti moramo ponovo uspostaviti ta tri momenta, a u
tome možemo teško i samo delimično uspeti.
Forma za nas postoji samo dok je primamo sa teškoćom, dok osećamo otpor materijala, dok se
pitamo da li je to proza ili su stihovi.
Kada proučavaju poeziju, stručnjaci obično nameću prošlosti svoje estetske navike, projektuju u
prošlost savremene metode pesničkog stvaralaštva. Prošlost se posmatra, štaviše ona se ocenjuje iz
ugla sadašnjosti, ali naučna poetika postaće moguća tek pošto se odrekne svakog ocenjivanja.
Teorija pesničkog jezika moći će da se razvije tek kada poezija bude shvaćena kao socijalna čin-
jenica i kada bude stvorena neka vrsta pesničke dijalektologije.
II
Prava novina u stvaralaštvu nije određena njegovim novim predmetom. Ovde je jasno sagledan pes-
nički zadatak (u navedenoj tezi ruskih futurista): upravo su ruski futuristi bili začetnici samostalne,
po sebi vredne reči kao kanonizovanog obnaženog materijala.
U emocionalnom i pesničkom jeziku, jezičke predstave (kako fonetske tako i semantičke) privlače
na sebe veću pažnju, veza između zvukovne strane i značenja tešnja je i prisnija, a samim tim jezik
postaje revolucionarniji budući da se uobičajene asocijacije po blizini potiskuju u drugi plan. Ali
time se iscrpljuje srodnost emocionalnog i pesničkog jezika. Ako u prom afekat nameće zakone
govornoj masi, onda poezijom, koja nije ništa drugo do iskazivanje usmereno na izraz, upravljaju
imanentni zakoni; funkcija komunikacije, svojstvena kako praktičnom tako i emocionalnom jeziku,
ovde se svodi na najmanju meru. Poezija je indiferentna prema predmetu iskazivanja.
Naravno poezija može u svoje svrhe da upotrebljava metode emocionalnog jezika, kao sebi
srodnog. Ali poezija se tako ne stvara. Poezija predstavlja, kao što Hljebnjikov kaže, uobličavanje
po sebi vredne, samostalne reči. Poezija je jezik u njegovoj estetskoj funkciji. Tako predmet nauke
o literaturi nije literatura, već literarnost, odnosno ono što dato delo čini literarnim. Ističe kako su se
istoričari književnosti ponašali - suprotno od očekivanog - 57 strana. Umesto nauke o literaturi
stvarao se konglomerat diletantskih disciplina, kao da se zaboravljalo da ti predmeti pripadaju odgo-
varajućim naukama i da ove nauke mogu prirodno da koriste i književne spomenike kao nepotpune,
drugorazredne dokumente. Ako nauka o književnosti hoće da postane nauka, ona mora priznati kn-
jiževni postupak za svog jedinog junaka.
Svet emocija, duševnih preživljavanja predstavlja jednu od najuobičajenijih primena, u datom
slučaju bilo bi tačnije reći opravdanja, pesničkog jezika - to je ono mesto na koje se dovlači sve što
ne može biti opravdano.