Књижевност означава научну и књижевноуметничку делатност, и у том значењу реч је

једнака латинском изразу литература. Међутим, обе те речи имају и уже значење -
уметничка или лепа књижевност (белетристика), која обухвата само уметничка
књижевна дела. Теорија књижевности (Поетика), уз књижевну критику и историју
књижевности, неизоставни је део науке о књижевности, а ради се о теоријској научној
дисциплини о општим особинама књижевног дела као језичког уметничког дела. У делу
којим испитује језик као средство којим се остварује уметничко дело, у себе укључује и
стилистику.
Стилистика је језичка наука која проучава вредности стила, тј. која оцењује колико је
један језички изразу складу са оним што се хтело њиме рећи.
Под стилом подразумевамо јединство свих мислилачких, осећајних и осталих духовних
спосбности једног писца изражених у његовом делу јединственим језиком који је
својствен том писцу. Под стилом једног дела разумемо јединство и хармонију свих
елемената књижевног дела у јединственој уметничкој структури.
Језички израз представља сложену појаву састављену и од самих речи, али и од свих
пратилачких елемената говора (гестикулације, мимике, јачине и брзине говора, ритма),
и од емоције с којом је тај израз исказан, и од карактера личности која говори, и од
избора који је извршен из језичког фонда, и од утиска који је њиме произведен.
Приликом оцењивања тога склада мора се водити рачуна о свим тим елементима језика,
јер тај склад постоји када језички израз са свима њима чини јединствену целину.
Као таква наука стилистика је и део науке о књижевности, јер открива богатство
значења која језик у књижевном делу добија и утврђује склад између пишчевих мисли и
осећања и његовог језичког уметничког израза (јединство садржине и форме).
Књижевност је уметност којој језик служи не само као средство којим се изражава него
и као материјал од кога књижевник гради своје уметничке слике.
Језик се у књижевном делу преображава и проширује своја значења, тако да постаје
много богатији и пунији смисла него у било којој другој употреби језика.
Књижевно уметничко дело представља јединство садржине и форме (тј. мисли и
осећања, са једне стране, и језичког израза, с друге) те можемо рећи да је књижевно
уметничко дело утолико лепше уколико је то јединство потпуније.
Песнички језик је језик уметничких књижевних дела, који се одликује конкретношћу
(сликовитошћу) у описивању, емоционалношћу у тону изражавања, ритмичношћу и
преображајем, пуноћом и ширином значења речи.
Уметничко дело је лични доживљај света и живота приказан у слици живог, конкретног
живота. Књижевно дело као уметничко дело изграђено је помоћу језика и од језика, и
зато ће се и у песничком језику огледати те две основне особине уметности:
приказивање живота у конкретним сликама и мисаоно-емоционални став пишчев према
описаним појавама.Књижевник тежи да нам своје слике из живота прикаже што
конкретније, сугестивније, како би оне живо и упечатљиво деловале. Он то постиже
тиме што за приказивање личности, предмета и појава одабира изразите,
карактеристичне појединости, што те појединости снагом своје маште компонује у нове
слике и што их описује свестрано, настојећи да их чулно доживимо. Отуда се песнички
језик одликује конкретношћу, сликовитошћу и живописношћу.Пошто је књижевно
уметничко дело лични доживљај пишчев, јасно је да ће писац у књижевном делу
снажно испољити и свој емоционални став према описаним појавама. Његова емоција је
спојена са његовом мишљу; он не може да размишља о животу а да се у исто време и не
узбуђује поводом свега онога што радује или боли човека.Емоција и мисао песникова
изражавају се у ритмички организованом говору, зато што та ритмичка организација
језика повећава склад између садржине и форме уметничког дела. Ритам одговара
расположењу које обузима песника при стварању дела и доприноси да се и читаоци
прожму тим расположењем.Због тога што садржина књижевног дела има широко и
многосмислено значење, и поједине речи тог дела и песнички језик у целини добијају
једно преображено значење пуно дубоких и разноврсних значења. Песнички језик као
да даје другу димензију свакодневном језику, чини од њега сасвим нови вид језика. То и
јесте језик којим се сви служимо у обичном споразумевању, али и није тај језик јер је
много богатији од њега.

(dr Dragiša Živković, Teorija književnosti sa teorijom pismenosti)