Professional Documents
Culture Documents
Јан Мукаржовски
Јан Мукаржовски
sredstva, 1986)
1. Први оглед под насловом Естетика језика има за циљ, како наводи аутор,
преглед естетског у језику у читавој његовој ширини и у свим видовима, без било каквог
ограничења. Овакав циљ огледа формиран је насупрот становиштима која су сужавала
проблематику естетског у језику. Аутор на почетку прво говори о естетском уопште, о
његовом троструком аспекту (естетска функција – ненормирано естетско, естетска
норма – нормирано естетско, естетска вредност).
Естетска фукција: чини од ствари која је њен носилац естетску чињеницу без било
каквог даљег сврставања. Неспутана естетска функција ~ ненормирано естетско.
Естетска норма: сила која регулише естетски став човека према стварима, зато норма
ослобађа естетско од индивидуалне ствари и од индивидуалног субјекта, чинећи од
естетског питање општег односа између човека и света ствари ~ нормирано естетско.
1
Овај пасус писан је према Jiří Veltruský, Jan Mukařovský's Structural Poetics and Esthetics in Poetics Today,
Vol. 2, No. 1b (Winter, 1980-1981), pp. 117-157.
Нормирано и ненормирано естетско представљају нераздвојно јединство; где год се
остарује једно, присутно је и друго. Тамо где естетско иступа као јединствено – пристуна
је тенденција уопштавања, тј. тенденција нормирања. Тамо где се естетско остварује као
опште правило – прусутна је тенденција ка јединствености.
Однос естетстског и ванестетског. Ванестетска област јесте управо она област људског
рада и стварања у којој човек употребљава ствари као своја оруђа. Естетски став има
негативан какартер у том смислу што порицањем спољашњег циља чини од оруђа сврху.
1.Песнички језик као функционални језик и као материјал. Аутор говори о песничком
језику као функционалном језику, и почиње од тога шта све песнички језик није. Он није
украсно изражавање, није емоционални језик, лепота није његово стално облежеје. Циљ
песничког израза јесте стварање надличних и трајних вредности. Емиционално
изражавање је једно од многих средстава песничког језика. Ни сликовност ни
индивидуалност не карактерише песнички језик у потпуности. Закључује да је песнички
језик трајно окарактерисан сам освојом функцијом, циљ песничког изражавања јесте
естетско дејство – привлачење пажње на сам естетски знак. Говори о песничком језику као
увек националном језику, и његовом односу према књижевном језику. Песничко дело је
ограничено на одређену језичку заједницу, и даљи развој језика може оштетити или
потпуно уништити његову конструкцију.
2. Еволутивна променљивост, разлике по врстама и могућност усавршавања
песничког језика. Променљивост песничком језику намеће његов естетски карактер, а
естетско дејство сваког поступка се временом аутоматизује, банализује и уопштава. Зато
се отклон који песнички језик прави од књижевног језика дефинише као његов
деформативни карактер. Ј. Мукаржовски: песнички језик је стална промена. Аутор даје
поделу врста песничког језика на тро основне формације: епика, лирика, драма. Драма је
песништво дијалога, а епика и лирика су монолошке формације.
3. Звучна страна песничког језика. Аутор анализира скуп компоненти песничког дела.
Прво анализира звучни аспект. Почиње од састава и редоследа гласова, и еуфоније као
њиховог резултата. Анализира значај гласа и слога, па прелази на звучне компоненете
језика: интонацију, темпо, паузе.
4. Реч у песништву. Бави се значењским аспектом почев од речи па све до формација
највишег реда. Почиње од песничке употребе појединих врста морфема, па прелази на
значење речи и песничке лексике. Бави се проблемом песничког именовања.
5. Значењска динамика контекста. Прелазом од речи ка реченици прелазимо
границу између статике и динамике. Супторност статике и динамике огледа се свуда где
постоји једнократна значењска јединица и континуирани ток у који ова јединица ступа.
Најнижа динамичка јединица језика је реченица, те аутор полази од ње.
6. Монолог и дијалог. ,,Скривено“ значење. Монолошки и дијалошки говор раздваја
песништво на дв анеједнака дела – лирика и епика су монолошке формације, а драма је
песништво дијалога. Пак монолошка и дијалошка функција се прожимају, па у свим
монолошким манифестацијама постоји присуство латентно дијалошког. Аутор затим
прелази на питање односа језика и душевних збивања. Језички израз релативно лако
савлађује спољашњу стварност, али постаје салбо средство када треба да изрази душевна
збивања.
Закључује да дијалог и монолог нису две одвојене хијерархије, већ две силе које се
константно боре за превласт у току исказа.