Jan Mukarživski, Struktura pesničkog jezika (Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna

sredstva, 1986)

Ј. Мукаржовски један од највећих теоретичара књижевности и највећих естета свог

времена. Био је један од водећих стваралаца структуралистичке концепције језика,
књижевности, уметности, фолклора и културе који је створен у Прашкој лингивстичкој
школи. Три кључна утицаја на Ј. Мукарживског оствариле су традиција чешке естетике,
модерна лингвистика и руска формалиситчка школа књижевне теорије. Његова
рецепција у светској академској заједници ометена је различитим факторима, а поред
језичке баријере, важну улогу играла је и политичка активност Ј. Мукаржовског који је у
1949. пропагирао неопходност приклањања науке и уметности духу комунистичке
партије, а онда и његово јавно одрицање од својих ранијих радова 1951. године. Ипак, Ј.
Мукаржовски остаје незаобилазна фигура у естетици и књижевној теорији.1

Књига Структура песничког језика представља избор огледа чешког

структуралисте Јана Мукаржовског (1891–1975) који је начинио преводилац Александар
Илић. Преводилац је препознао значај који су за контест рада Ј. Мукаржоваког имале и
Тезе Прашког лингвистичког кружока из 1929. године, те је сходно томе у ову збирку
огледа уврштен и превод Теза као главног документа Прашке школе. Како преводилац
напомиње, тај документ указује на општи теоријски оквир схватања језика у естетској
функцији у студијама Ј. Мукаржовског. Књига се састоји из пет огледа. Језгро избора чине
три огледа: Естетика језика, О песничком језику и Две студије о дијалогу. Уз њих, у
књизи се налазе још два краћа огледа: Варијанте и стилистика и Белешке о
социологији песничког језика. На крају су дате Тезе Прашког лингвистичког кружока и
кратак поговор Александра Илића Чешки структурализам и Јан Мукаржовски. Главни и
одговорни уредник издања је Војислав Митић, а рецензент је Ранко Бугарски.

1. Први оглед под насловом Естетика језика има за циљ, како наводи аутор,
преглед естетског у језику у читавој његовој ширини и у свим видовима, без било каквог
ограничења. Овакав циљ огледа формиран је насупрот становиштима која су сужавала
проблематику естетског у језику. Аутор на почетку прво говори о естетском уопште, о
његовом троструком аспекту (естетска функција – ненормирано естетско, естетска
норма – нормирано естетско, естетска вредност).

Естетска фукција: чини од ствари која је њен носилац естетску чињеницу без било
каквог даљег сврставања. Неспутана естетска функција ~ ненормирано естетско.

Естетска норма: сила која регулише естетски став човека према стварима, зато норма
ослобађа естетско од индивидуалне ствари и од индивидуалног субјекта, чинећи од
естетског питање општег односа између човека и света ствари ~ нормирано естетско.

1
Овај пасус писан је према Jiří Veltruský, Jan Mukařovský's Structural Poetics and Esthetics in Poetics Today,
Vol. 2, No. 1b (Winter, 1980-1981), pp. 117-157.
Нормирано и ненормирано естетско представљају нераздвојно јединство; где год се
остарује једно, присутно је и друго. Тамо где естетско иступа као јединствено – пристуна
је тенденција уопштавања, тј. тенденција нормирања. Тамо где се естетско остварује као
опште правило – прусутна је тенденција ка јединствености.

Естетска вредност: Дојалектичка синтеза оба пола естетског (нормираног и

ненормираног). Са ненормираним је везује усмереност ка јединствености, са нормираним
захтев за надиндивидуалношћу и јединственошћу. Област естетске вредности је
уметност.

Однос естетстског и ванестетског. Ванестетска област јесте управо она област људског
рада и стварања у којој човек употребљава ствари као своја оруђа. Естетски став има
негативан какартер у том смислу што порицањем спољашњег циља чини од оруђа сврху.

Естетско потенцијално прати сваку практичну активност, увек је спремно да

се појави чим се укаже прилика. У област нормираног естетског спадају и лепо и
ружно, не важе за ненормирано естетско. Ружно спада у област естетско као порицање
лепог, за разлику од естетске равнодушности.

Аутор затим подробније анализира поменуте аспекте естетског. Полази од

ненормираног естетског у ком наглашава његову индивидуалну природу анализирајући
особине ненормираног естетског у сликовитим именовањима у дечијем говору, страним
речима, дијалектизмима, псовкама. Насупрот ненормираном естетском које је везано за
индивидуални говор, аутор прелази на анализу нормираног естетског. Говори о норми, о
њеном извору који је у друштвеном животу, о пурситичким тенденцијама које она изазив
и начину на који норма потпомаже разграничавање језичких формација (функционални
стилови).Посвећује одређени део анализи периода класицизма који је садржао јаке
тенденције ка естетском нормирању. Закључује да је основни задатак ненормираног
естетског да делује против аутоматизације чина говора, да га увек изнова индивидулизује.
Ненормирано естетско такође одржава повезаност између функционалних језичких
формација јер иазива њигово прожимање. Ненормирано естетско потпомаже сталне
промене у језику. Задатак нормираног естетског које покушава да уопшти начин
изражавања, насупрот тома да га индивидуализује, инсистира на формалности. Нормирано
естетско дакле тежи стабилизацији језика, и приморава јасно разграничавање варијаната.
На крају огледа, аутор приступа анализи естетског у песничком језику као
функционалном језику где естетска функција преовладава. Поезију на крају објашњава
као синтезу ненормираног естетског и нормираног естетског.

2. Следећи оглед, најобимнији у књизи, носи наслов О песничком језику. Подељен је у

шест подпоглавља:

1.Песнички језик као функционални језик и као материјал. Аутор говори о песничком
језику као функционалном језику, и почиње од тога шта све песнички језик није. Он није
украсно изражавање, није емоционални језик, лепота није његово стално облежеје. Циљ
песничког израза јесте стварање надличних и трајних вредности. Емиционално
изражавање је једно од многих средстава песничког језика. Ни сликовност ни
индивидуалност не карактерише песнички језик у потпуности. Закључује да је песнички
језик трајно окарактерисан сам освојом функцијом, циљ песничког изражавања јесте
естетско дејство – привлачење пажње на сам естетски знак. Говори о песничком језику као
увек националном језику, и његовом односу према књижевном језику. Песничко дело је
ограничено на одређену језичку заједницу, и даљи развој језика може оштетити или
потпуно уништити његову конструкцију.
2. Еволутивна променљивост, разлике по врстама и могућност усавршавања
песничког језика. Променљивост песничком језику намеће његов естетски карактер, а
естетско дејство сваког поступка се временом аутоматизује, банализује и уопштава. Зато
се отклон који песнички језик прави од књижевног језика дефинише као његов
деформативни карактер. Ј. Мукаржовски: песнички језик је стална промена. Аутор даје
поделу врста песничког језика на тро основне формације: епика, лирика, драма. Драма је
песништво дијалога, а епика и лирика су монолошке формације.
3. Звучна страна песничког језика. Аутор анализира скуп компоненти песничког дела.
Прво анализира звучни аспект. Почиње од састава и редоследа гласова, и еуфоније као
њиховог резултата. Анализира значај гласа и слога, па прелази на звучне компоненете
језика: интонацију, темпо, паузе.
4. Реч у песништву. Бави се значењским аспектом почев од речи па све до формација
највишег реда. Почиње од песничке употребе појединих врста морфема, па прелази на
значење речи и песничке лексике. Бави се проблемом песничког именовања.
5. Значењска динамика контекста. Прелазом од речи ка реченици прелазимо
границу између статике и динамике. Супторност статике и динамике огледа се свуда где
постоји једнократна значењска јединица и континуирани ток у који ова јединица ступа.
Најнижа динамичка јединица језика је реченица, те аутор полази од ње.
6. Монолог и дијалог. ,,Скривено“ значење. Монолошки и дијалошки говор раздваја
песништво на дв анеједнака дела – лирика и епика су монолошке формације, а драма је
песништво дијалога. Пак монолошка и дијалошка функција се прожимају, па у свим
монолошким манифестацијама постоји присуство латентно дијалошког. Аутор затим
прелази на питање односа језика и душевних збивања. Језички израз релативно лако
савлађује спољашњу стварност, али постаје салбо средство када треба да изрази душевна
збивања.

3. Следећи је оглед Две студије о дијалогу.

1.Дијалог и монолог. Аутор говори о питању односа монолога и дијалога, и два

становишта: једно које дијалог сматра примарном формом, и другом, која монолог сматра
примарним. Мукаржовски закључује да није могуће претпоставити ни приоритет дијалога
ни монолога – њихов однос он дефинише као динамичан. Затим прелази на дефинисање
основних одлика дијалога и издваја три: 1. Однос учестика ја-ти. 2. Однос учесника и
предметне ситуације која их окружује која продире у разговор. 3. Прожимање најмање два
контекста, а може и више, док у монологу постоји само један. Будући да у дијалогу
учествује више особа, у њему постоји и више контекста. Сваки од ових аспеката
манифестује се на језичком склопу дијалога: 1. Ја-ти има језички корелат у заменицама. 2.
Деиктичка употреба речи. 3. Лексичке противречности вредносне природе: добар-рђав,
леп-ружан.
Аутор прелази на поделу дијалога по типовима: 1. Разговор ја-ти – лични
дијалог (свађа). 2. Радни разговор – ситуацијони дијалог (разговор випе везан за
ситуацију, разговор два грађевинара, деиктичка употреба речи) 3. Конверзација (разговор
ради самог разговора, неусмовљен ситуацијом). Конверзација није неопходност, већ
културно достигнуће и зато у њој има више вештачког. Од прелазних типова аутор издваја
дискусију – која је заменила свађе током развоја као мање лична од њих – супротстављање
особа заменило је супротстављање теза. Такође, издваја и беседу – прелазна врста између
ситуацијоног и значењског дијалога.
Аутор прелази на генезу унутрашњег монолога и његове особине.
Аналитира случај Диздарена као творца унутрашњег монолога који се ослањао на
традицију драме – ради се заправо о транспозицији дијалога у монолошки говор сходно
дијалогичност идупевног збивања.

Закључује да дијалог и монолог нису две одвојене хијерархије, већ две силе које се
константно боре за превласт у току исказа.

У наставку се бави о присутности дијалошког у монологу и монолошког у дијалогу.

2. Прилог сценском дијалогу. Дијалог је једна од основне две формације говора,

супротност монолога, Блиско је повезан са овде и сада важећим за учеснике у разговору.
Монолог је ослобођен обзира према тренутној ситуацији времена и просора и реакције
слушаоца.

4. Варијанте и стилистика. Аутор се бави значејем варијаната песничког дела за

стилистику и закључује: анализа варијаната је за стилистику ефикасно средство у
истраживању структуралних принципа песниковог стила: у поправкама и променама
текста, ови принципи се испољавају као активне тенденције које откривај управац
исправки много јасније него у случају затвореног дела.

5. Белешке о социологији песничког језика. Аутор истиче да се све снажније јавља

потреба за социологијом књижевности, тј. за испитивањем односа између стања и развоја
књижевности и друштвнеог живота. Аутор полази од језика као медијума и каже да ско је
све што се налази у песничком делу морал ода проже кроз медијум језика, тиме је
истовремено назначујемо да је песничко дело блиско повезано са друштвом. Аутор се
бави питањем односа језика и друштва и закључује да било која језичка компонента, почев
од звука до најсложенијих значењских конструкција, може добити важне социјалне
карактеристике. Након свега тога, аутор приступа социологији песничког језика. Бави се
примером Нерудине поезије – њене прозаизације и појаве урбане лексеке у њој. Те појаве
аутро смешта у историјски и социјлани контекст и покушава да их објасни са тог
становишта. Други пример којим се бави је проблем интонације у поезији Чеха и
Врхлицког

6. Тезе прашког лингвистичког кружока.

7. Поговор: Чешки структурализам и Јан Мукаржовски, Александар Илић.