,,Правни положај жена у Књажевини и Краљевини Црној Гори“.

Иако мало помињане, жене у црногорском законодавству нису биле потпуно искључене
из правног живота. Норме којима се уређивао правни положај жена у већини су биле
норме брачног, породичног, наследног, кривичног права и правила судског поступка.
Важно је напоменути да су брачно и породично право у потпуности уређивани правилима
Цркве и да су акти доношени од стране државе само упућивали на правила Цркве. Иако
типичне за патријархално друштво, у којем је жена потчињена мушкарцу, те норме
показују да су жене биле учесници правног живота Црне Горе у дијелу који се тицао
њихових права, обавеза и одговорности. Тако на примјер, у ,,Законику општем
црногорском и брдском“ жена се помиње само у норми која санкционише починиоца
њене отмице ради брака и свештеника који би такав брак вјенчао. Позадина ове норме је
не само спречавање дјела супротног обичајима и моралу, већ и гарантовање права
младим дјевојкама да у сагласју са својим родитељима одлуче са ким ће се вјенчати.
Еволуција црногорског права се конкретно огледа у ,,Законику Књаза Данила“ из 1855. у
коме наилазимо на деветнаест правила (норми) које уређују положај жене у односу на
породицу, закључење брака, брак, могућа лакша и тежа кривична дјела . Седамдесето
правило прописује да уколико дјевојка сама ,,добре воље“ одлучи за кога ће поћи, ту нико
нема власт ништа чинити, и како се даље поетично наглашава, ,,јер и је сама љубав
везала“. Овдје се може примијетити законски загарантонвана аутономија воље дјевојака
приликом избора брачног партнера под условом ,,добре воље“ , наравно колико се често
прибјегавало овом методу у строго патријархалном друштву је друга тема, али је ово
правило веома добар показатељ еволуције црногорског права кроз гарантовање
слободног избора партнера од стране жене. У другим правилима Закоником се гарантује
неповредивост тјелесног и моралног интегритета жене од стране других, и за поменута
дјела је одређивана тјелесна и новчана казна. Кривичноправни деликти жена су
регулисани кроз свега неколико правила, кривица се односила на повреду брачне
заједнице , живота мужа и живота дјетета. Тако се за прељубу одређује да мушкарац који
ухвати жену са прељубником на дјелу има власт да их обоје убије, али уколико би жена
побјегла та законска могућност престаје и настаје нова санкција која забрањује тој жени
да живи у на подручју Црне Горе. За убиство и покушај убиства мужа запријећена је
смртна казна од стране државе након спроведеног поступка, и то је једно од два правила
гдје се жена изједначава се мушкарцем у погледу одговорности. Закоником се регулише и
убиство дјетета по рођењу од стране мајке које за позадину има нежељену трудноћу без
обзира на брачни статус. И последња норма која помиње жену, изједначава је са
мушкарцем и санкционише дјело је ,,правило о забрани гребања над мрцем и
одсијецању перчина“. Ово дјело има карактер лакшег кривичног дјела и за њега је
прописана новчана казна, позадина овог дјела је дубока укоријењеност обичаја којим се
покојник жали на веома церемонијалан начин и којим се показује лично поштовање и
ожалошћеност за њим, интересантно је да се елементи тог обичаја примјењују и данас.

Кроз ,,Општи имовински Законик за Књажевину Црну Гору“ може се приказати како
еволуција црногорског права тако и склад обичајног права и кодификованог права Црне
Горе. Пошто ,,Општи имовински Законик за Књажевину Црну Гору“ представља мало
обимнију материју за излагање у овом апстракту, довољно је нагласити да Законик већ
поменуте правне норме унапређује и стилизује и наравно додаје нове које су тековине
тадашњег европског права од којих су најважније оне о признавању правног
субјективитета женама у погледу имовинскоправних односа. ,,Устав за Књажевину Црну
Гору“ представља врхунац црногорског законодавства за вријеме владавине династије
Петровић Његош у погледу гарантованог обима права својим грађанима и постављању ,за
то вријеме, савремених правних стандарда. Устав из 1905. ће бити посматран као
завршна тачка развитка црногорског права.

Тезе које су доказиване у раду тичу се еволуције права на подручју Црне Горе, правне
заштићеност тјелесног и моралног интегритета жене у сфери јавног живота искључујучи
међусобне односе супружника у браку и изједначавање жене са мушкарцем током
времена у погледу грађанског и кривичног права.

Рад обухвата период од краја 18. вијека до прве деценије 20. вијека. Да се обрађује нека
друга тема која је била актуелна у законодавству тог периода сигурно да би временски
распон од преко сто година представљао превелику област за један конференцијски
научни рад. Ипак, услед малобројних норми које су уређивале положај жена у Црној Гори
отварио се простор да се прикаже и еволуција права Црне Горе у периоду од преко једног
вијека и укаже на склад обичајног права и кодификованог права на подручју Црне Горе.

Као извори за писање рада коришћени су ,,Законик општи црногорски и брдски“ из

1798., ,,Законик Књаза Данила Петровића Његоша“ из 1855. , ,,Општи имовински Законик
за Књажевину Црну Гору“ из 1888., ,,Устав за Књажевину Црну Гору“ из 1905. као и други
општи правне акти тог времена.

С поштовањем Владимир Џомић

18-534

студент Правног факултета

Универзитета у Београду