Страхиња Сарић, Правни факултет, основне академске студије, међународно-правна

наставна група, друга година студија

Андреј Цонфалониери, , Правни факултет, основне академске студије, међународно-правна
наставна група, друга година студија

Поређење правног положаја жена у Српском грађанском законику из 1844. и

Италијанском грађанском законику из 1865.

Правни положај жене је древна тема о којој се несумњиво много расправљало, а

такође исто тако са непромењеним шармом схваћена је и на првим страницама студије коју
је Габа (Carlo Francesco Gabba) спровео о „правном стању жене“. Codice civile из 1865.
године је женама дао револуционарна права за та времена: право законског наслеђивања
или patria potestas над децом у случају удовства. Ипак, жена је и даље била под правилима
закона и њеног супруга и породице из које је долазила, па чак је постојало и уверење државе
о ограниченој способности управљања сопственим животом, изузев неспорне улоге чувара
кућног огњишта. Доводио се у питање и њен морал. Габа је говорио: "Данас се причају две
ствари о моралности жене: каже се да оне жртвују за луксуз и моду, па тако губе љубав
према кући и кућним пословима. Обе оптужбе су веома тачне“.
Правни статус жене је, према Codice civile-у из 1865. године, иако он представља
својеврстан напредак по питању њеног положаја у друштву, и даље био веома
дискриминисан. У браку, жена је била подређена мужу који се сматрао "главом породице",
морала је да га прати и да има исто пребивалиште, преузела би његово презиме по ступању
у брак (чл. 131); није могла сама да обавља правне послове попут куповине или продаје робе
или ствари, чак иако би та ствар била њена; није могла да се бави трговином без изричитог
пристанка мужа. Муж је имао задатак да штити своју жену, да је држи близу, да одлучује о
трошковима, да одржава породицу у складу са богатством које је имао. И жена је, међутим,
морала да допринесе одржавању свог мужа, ако он није имао довољно средстава, и морала
је да допринесе трошковима породице миразом.
Током припремног рада Италијанског грађанског законика, неки важни правници
(Oreste Regnоli, Giuseppe Pisanelli, Francesco Restelli итд) хтели су да усвоје аустријска
правила која се односе на права жена, али на крају је превладао франко-пијемонтски модел,
који је био раширенији и познатији у италијанским државама пре уједињења, тако да је
текст из 1865. године у великој мери био инспирисан патријархалним и ауторитарним
принципима. Преузета су Наполеонска правила о брачном одобрењу (чланци 134, 135, 136),
држављанству и пребивалишту (чл. 9: „страна жена која се уда за држављанина стиче
држављанство, а такође задржава удовицу“; чл. 4: „држављанин је онај чији је отац
држављанин“; чл. 7: „тек уколико је он непознат, биће држављанин уколико је мајка
грађанин; чл. 14: „жена држављанин која се уда за странца постаје странац, под условом да
чињеницом брака стекне држављанство супруга“ итд), o различитом поступању са
прељубом (члан 150) , o patria potestas (чл. 220: “без обзира на године, дете мора да поштује
и поштује родитеље; подложан је родитељском ауторитету до пунолетства или
еманципације; за време брака ову моћ врши отац, а ако то не може мајка“), о забрани
тражења очинства (чл. 189, 190), о немогућности сведочења (чл. 268, 351, 788), о
немогућности располагања имовином (чл. 1399: „Једино муж располаже имовином током
брака, само он одговара повериоцима, може да прибира плодове и камате и да захтева
повраћај новца“; чл. 1438: „муж може самостално да управља стварима из заједничке
имовине, али не може да располаже самостално“). Овим озбиљним ограничењима додата је
забрана обављања функција судије и тужиоца (чл. 10 и 156 италијанског Грађанског
законика) и немогућност учешћа у политичком и административном животу с обзиром да
градјани нису имали право гласа нити приступа на јавну функцију.
За разлику од Италијанског грађанског законика који је, наравно и даље оставши у
оквирима патријархалног друштвеног уређења, женама несумњиво дао револуционарна
права, Српски грађански законик је у тренутку доношења може се рећи не превише успешно
регулисао положај жена тадашњег времена, због чега се касније и сматрало да је на одређен
начин и извенерио очекивања која су у њега положена.
Када сагледамо аспект положаја свих жена у друштву, јасно се види да су удате жене
имале најгори положај. Свакако за нијансу бољи положај имале су неудате жене и удовице,
за разлику од којих удата жена није била субјект признања пословне способности, а управо
то се и спомиње у члану 920. СГЗ-а : „Младолетнима удобљавању се и сви они, који не могу,
или им је забрањено сопственим имањем руковати; такви су сви ума лишени, распикуће
судом проглашене, пропалице, презадуженици, којих је имање под стециште потпало, удате
жене за живота мужевља.” Муж је сматран главом породице и имао апсолутну власт у
породици. У односу на њега жена је имала потчињену улогу, а то је подразумевало да је
морала да слуша и извршава све мужевљеве наредбе. Такође жена није самостално могла
да предузима правне послове без мужеве сагласности. У погледу наслеђивања је владала
јасна неједнакост између мушкараца и жена где женама уопште није дато право
наслеђивања у задрузи, да би то правило једним делом било кориговано допуном СГЗ-а из
1859. године када је ћеркама дато право да наследе своје очеве уколико они нису имали
мушких потомака.
Из свега наведеног да се закључити да је положај жене у 19. веку у великој већини
друштава био и даље потчињен, али остаје чињеница да управо питање у којој мери је то
било у свим друштвима и даље мање или више укорењено, зависи од сваког друштва
односно државе понаособ. Управо то је можда најбоље видљиво на примеру поређења
италијанског и српског друштва тога времена.
Сматрамо да је битно упоредити ова два законика јер се у српској литератури нико
није бавио анализом положаја жена у Италијанском грађанском законику из 1865, јер се
највећи број писаца бави анализом Француског грађанског законика из 1804. и Аустријског
грађанског законика из 1811. Осим тога, СГЗ из 1844. и ИГЗ из 1865. су написани у
приближно истом периоду, у размаку од две деценије (док су ФГЗ и АГЗ написани 4,
односно преко 3 деценије пре СГЗ-а), што чини корисно поређење њихових одредаба по
предметом питању. Коначно, СГЗ је написан по узору на АГЗ јер је Хаџић био аустријски
ученик и био му је познат АГЗ, а ИГЗ из 1865. је написан по узору на ФГЗ јер је управо овај
законик био познатији у италијанским државама пре уједињења, што чини поређење
релевантно и са историјског аспекта њиховог доношења.