SkupIAUS-2008-KNJIGA II

Институт за архитектуру и урбанизам Србије
МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СКУП
ОДРЖИВИ
ПРОСТОРНИ
РАЗВОЈ
ГРАДОВА
Тематски зборник радова – други део
Београд, децембар, 2007

ОДРЖИВИ ПРОСТОРНИ РАЗВОЈ ГРАДОВА
Тематски зборник радова – други део
ИАУС децембар, 2007, Београд
РЕДАКЦИОНИ ОДБОР
др Мила Пуцар, преседник
др Нада Милашин, заменик председника
Проф. др Милица Бајић Брковић
Проф. др Бранислав Ђорђевић
Проф. Дарко Марушић
Проф. др Борислав Стојков
др Марија Николић
др Миодраг Вујошевић
др Славка Зековић,
др Јасна Петрић,
др Саша Милијић
др Игор Марић
арх. Бранко Бојовић
арх. Инес Урошевић Маричић
Acad. Vladimir Nikolaevič Belousov (Moscow)
Kaliopa Dimitrovska Andrews, PhD (Ljubljana)
Vlatko Korbar (Skopje)
Prof. Juhani Pallasmaa (Helsinki)
УРЕДНИК
др Ненад Спасић
РЕДАКЦИЈА
др Мила Пуцар
др Миодраг Вујошевић
др Ненад Спасић
ДИЗАЈН КОРИЦА
арх. Инес Урошевић Маричић
ИЗДАВАЧ
Институт за архитектуру и урбанизам Србије
др Ненад Спасић, директор
Београд, 11000 Булевар краља Александра 73/II
E-mail: iaus@EUnet.yu fax: (381 11) 3370-203
ФИНАНСИЈСКА ПОДРШКА
Министарство за науку Републике Србије
ТИРАЖ 300
Штампа ИНТРПРИНТ, Београд
Тематски зборник је припремљен поводом
међународног научног скупа
"ОДРЖИВИ ПРОСТОРНИ РАЗВОЈ ГРАДОВА"
Организација скупа:
Организатор Скупа је Институт за архитектуру и урбанизам Србије у сарадњи са
Архитектонским и Грађевинским факултетом из Београда уз подршку Министарства
науке Републике Србије и ISOCARP-a (The International Society of City and Regional
Planners)
Научни одбор скупа:

др Вујошевић Миодраг, виши научни сарадник, ИАУС, председник
dr Acebillo Josep, Professor, Barcelona’s Commissioner for Infrastructures and Urban
Planning CEO Barcelona Regional, Director, Institute for the Contemporary Urban
Project and Responsabile of the Chair of Culture of Urban Territory in Accademia di
Architettura Mendrisio – Università della Svizzera italiana
др Бајић-Брковић Милица, редовни професор, АФ, ISOCARP
мр Базик Драгана, ванредни професор, АФ Београд
dr Cavrić Branko, MRTPI (UK), APA (US), Associate Professor, Department of
Architecture and Planning - DAP, Faculty of Engineering & Technology – FET,
University of Botswana
dr Dimitrijević Branka, Director, Centre for the Built Environment, a joint initiative of
Glasgow Caledonian University, Strathclyde University and Mackintosh School of
Architecture, UK
dr Dimitrovska Andrews Kaliopa, Director Urbanističnog Inštituta Slovenije
др Ђајић Ненад, редовни професор, РГФ Београд
др Ђорђевић Бранислав, редовни професор, ГФ Београд
др Филиповић Милорад, ванредни професор, ЕФ Београд
dr Getimis Panayiotis, Professor, Research University Institute of Urban Environmental and
Human Resources, Panteion University, Athens, Greece
др Јоксић Душан, редовни професор, ГФ Београд
dr Kafkalas Grigoris, Professor, Spatial Development and Research Unit, Aristotle
University of Thessaloniki, Greece
dr Nedović-Budić Zorica, Professor, Department of Urban and Regional Planning,
University of Illinois at Urbana-Champaign, USA
др Николић Марија, научни саветник, ИАУС
др Петовар Ксенија, ванредни професор АФ/ГЕФ, Београд
др Пуцар Мила, научни саветник, ИАУС
dr Schönbäck Wilfried, Professor, Head of the Centre, Department for Urban and Regional
Planning, Centre Public Finanace and Infrastructure Policy, Vienna University of
Technology, Austria
др Спасић Ненад, виши научни сарадник, Директор, ИАУС
dr Stanković Milenko, B.Arch., Professor, Faculty of Architecture and Civil Engineering,
University of Banja Luka
Stanković Siniša, Director BDSP Partnership Summit House, London, UK
др Стојановић Божидар, научни саветник, ИАУС
др Стојков Борислав, редовни професор, ГЕФ Београд
др Тошић Драгутин, ванредни професор, ГЕФ Београд
др Тошковић Добривоје, научни саветник, ИАУС
dr Tomasella Paolo, Expert for sustainable buildings at the Regione Autonoma Friuli
Venezia Giulia, Italy
др Зековић Славка, виши научни срадник, ИАУС
Организациони одбор скупа:

др Спасић Ненад, председник
др Бајић Брковић Милица
мр Базик Драгана
мр Џелебџић Омиљена, секретар
др Марић Игор
др Милијић Саша
др Петрић Јасна
др Пуцар Мила
др Ступар Александра
др Вујошевић Миодраг
др Зековић Славка
Београд, Србија, 25-26th January 2008

Свечана сала Грађевинског факултета Универзитета у Београду,
Булевар краља Александра 73/I
INSTITUT ZA ARHITEKTURU I URBANIZAM SRBIJE

INSTITUTE OF ARCHITECTURE AND URBAN &SPATIAL
PLANNING OF SERBIA
САДРЖАЈ
УРЕЂЕЊЕ И РЕВИТАЛИЗАЦИЈА ЦЕНТРАЛНИХ

ЗОНА ГРАДОВА
Проф. др Миленко Станковић
ПРОСТОРНО ОДРЖИВ РАЗВОЈ ГРАДА БАЊАЛУКЕ
СА АКЦЕНТОМ НА СТАНОВАЊУ .....................................................................3
mr. sc. Anđelina Svirčić Gotovac, Jelena Zlatar
REKONSTRUKCIJA CENTRAL BUSINESS DISTRICT (CBD)
– PRIMJER CVJETNOG TRGA U ZAGREBU .....................................................25
др Ксенија Петовар, Проф. др Вук Стамболовић
КОНЦЕПЦИЈА СОЦИЈАЛНОГ РАЗВОЈА ГРАДА БЕОГРАДА ........................43
др Нeнад Спасић, мр Никола Крунић
РАЗВОЈ УРБАНЕ СТРУКТУРЕ БОРА .................................................................63
РАЗВОЈ И УРЕЂЕЊЕ РУБНИХ ЗОНА И

РУРАЛНОГ ОКРУЖЕЊА ГРАДА
др Марија Максин-Мићић
ПРОБЛЕМИ И МОГУЋНОСТИ УСМЕРАВАЊА РАСПЛИЊАВАЊА
ГРАДОВА И УРЕЂЕЊА РУБНИХ ГРАДСКИХ ЗОНА У СРБИЈИ ................81
мр Никола Крунић, др Драгутин Тошић
САВРЕМЕНИ ПРОСТОРНО-ФУНКЦИЈСКИ ПРОЦЕСИ
У ОКРУЖЕЊУ ГРАДСКИХ ЦЕНТАРА СРБИЈЕ ...............................................111
др Марија Николић, др Марија Максин-Мићић, Олгица Бакић
УТИЦАЈ ГРАДА НА РАЗВОЈ РУРАЛНОГ ЗАЛЕЂА ОПШТИНЕ ВАЉЕВО.....131
ТУРИСТИЧКИ РАЗВОЈ ГРАДОВА

Горан М. Бабић
ПРИРОДНА И КУЛТУРНА ДОБРА КАО ОСНОВ ТУРИСТИЧКЕ
ИНТЕГРАЦИЈЕ УРБАНИХ СРЕДИШТА И РУРАЛНОГ ПРЕДЕЛА
Прилог систематизацији насеља у руралном пределу ..........................................171
Јасмина Ђурђевић, Марко Филиповић
ДЕМОГРАФСКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ НА ПОДРУЧЈУ ТУРИСТИЧКИХ
РЕГИЈА ЂЕРДАП И СТАРА ПЛАНИНА И ПEPСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА......181
Жељко Гашпаровић
УРЕЂЕЊЕ ГРАДОВА ЗА ПОТРЕБЕ РАЗВОЈА
ТУРИЗМА, СПОРТА И РЕКРЕАЦИЈЕ ................................................................201
ЕНЕРГЕТСКА ЕФИКАСНОСТ, ЖИВОТНА СРЕДИНА
И КОМУНАЛНО УРЕЂЕЊЕ ГРАДОВА
Siniša Stanković, Neil Campbell, Werner Gaiser, Andrew Stone
OPTIMIZACIJA POTROŠNJE ENERGIJE U URBANISTIČKOM
PLANIRANJU NA NIVOU GRUPE ZGRADA ...................................................219
Проф. др Милица Јовановић Поповић, мр Слободан Самарџић,
мр Саја Косановић, Проф. др Бисерка Мaрkовић
УНАПРЕЂЕЊЕ ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ ГРАДОВА/ЗГРАДА
КРОЗ ПРОЦЕС ЕНЕРГЕТСКЕ СЕРТИФИКАЦИЈЕ .........................................229
мр Марина Ненковић-Ризнић, др Мила Пуцар
АНАЛИЗА РЕЗУЛТАТА АНКЕТЕ О ЕНЕРГЕТСКОЈ ЕФИКАСНОСТИ И
КОМУНАЛНОЈ ОПРЕМЉЕНОСТИ ГРАДОВА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ....241
др Игор Марић, мр Ана Богданов,Божидар Манић
ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ПРИНЦИПА ОДРЖИВЕ
АРХИТЕКТУРЕ КРОЗ АНАЛИЗУ МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ
СИСТЕМА ДВОСТРУКИХ ФАСАДА .................................................................265
ИНФОРМАТИЧКА И ИНСТИТУЦИОНАЛНА
ПОДРШКА ОДРЖИВОМ РАЗВОЈУ ГРАДОВА
др Милица Бајић Брковић
ОДРЖИВОСТ И ИНТЕРНЕТ: КАКО НОВЕ ИНФОРМАЦИОНО
КОМУНИКАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ ДОПРИНОСЕ ОДРЖИВОМ
РАЗВОЈУ ГРАДОВА .............................................................................................285
др Борислав Стојков
НАЧИН УПРAВЉАЊА И УТИЦАЈ НА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДА .....321
др Љиљана Петрушевски, др Драгана Базик, мр Омиљена Џелебџић
КОМПЛЕКСНИ И ДИНАМИЧКИ МОДЕЛИ ОДРЖИВОГ
РАЗВОЈА ГРАДОВА И НАСЕЉА .....................................................................329
др Драган Лончар, Милутин Добриловић
ФОРМУЛИСАЊЕ И ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА
ОПШТИНА И ГРАДОВА СРБИЈЕ
- МЕТОДОЛОШКО-СОФТВЕРСКИ ПРИСТУП ................................................343
мр Миланка Филиповић
БРОЈ, ДИМЕНЗИЈА И ОПТИМИЗАЦИЈА У ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВОСТИ ....361
УРЕЂЕЊЕ И
РЕВИТАЛИЗАЦИЈА
ЦЕНТРАЛНИХ ЗОНА
ГРАДОВА
Одрживи просторни развој градова
3
ПРОСТОРНО ОДРЖИВ РАЗВОЈ ГРАДА БАЊАЛУКЕ

СА АКЦЕНТОМ НА СТАНОВАЊУ
Миленко Станковић1
THE CITY OF BANJA LUKA’S SPATIALLY SUSTAINABLE

DEVELOPMENT WITH A FOCUS ON HOUSING
Summary
“It is instincts, institutions and imagination that are above conditions!” (Nikola Tesla)
This paper offers an integrated analysis of various aspects of the life and development of
cities, underlining certain specificities, limitations and problems. The analysis of the current
situation and the awareness of new needs and possibilities demand a regeneration in line
with environmental sustainability, i.e. the harmonisation of economic, environmental and
sociological elements of the environment. The planned transformations are adapted to the
new era, contemporary social and economic conditions and needs, the citizens’ needs and
visions. The aim was to animate and involve experts and creative human resources to make
an active contribution, propose their own “plan” to improve the environment. The author
asks them to improve the offered visions and creations for the future with their own
initiatives, proposals, solutions and criticism, preserve and enhance the quality of the
environment, offer better living conditions in the urban environment and create a favourable
framework for a more efficient action of prospective investors. European and worldwide
experiences and theoretical knowledge are integrated in the strategically important elements
of Banja Luka's urban regeneration. The solution to housing issues is proposed in the form
of concrete measures and activities of regeneration of sites/buildings, but also of the
connection of landmarks and prominent spatial elements. The urban environment offers a
hierarchal relation of its inner elements: color, rhythm, dimension, material, exterior-
interior relation, use of light, clear relation between homes or urban complexes and the
environment, logic of forms, openings, protection as a result of specific climatic conditions,
which are examined and engraved in the memory of citizens, to be interpreted through the
architect's creation as a logical response to the given site. By activating the environmental
importance of the River Vrbas, Fort Kastel, hill Banj-brdo, parks Petar Kocic and Mladen
Stojanovic and by integrating downtown functions to respond to citizens' needs, these
functions are easily accessible and at hand for their various users. The comfort and
convenience of the new microzones, dating from different periods, with different interests
and population categories, offer a vision, Banja Luka's recognisable identitiy, a healthy
living environment, to the benefit of its inhabitants.
Key words: space, sustainability, housing, healthy living, complex environment
1
Проф. др Миленко Станковић, д.и.а., наставник и декан Архитектонско-грађевинског факултета
Универзитета у Бањалуци
4
Резиме
„Изнад стања су инстинкти, институције и машта!” (Никола Тесла)
Интегрално сагледавајући бројне аспекте живота и развоја града, рад указује на
особености, предности, ограничења и проблеме. Анализа стања, уочавање нових
потреба и могућности захтијевали су обнову у духу територијалне одрживости,
односно усклађивање економских, еколошких и социолошких компоненти у простору.
Планиране трансформације прилагођене су новом времену, актуелним друштвено-
економским условима, потребама и визијама грађана. Циљ је био анимирати све
стручне и креативне снаге да дају активан допринос, предложе свој „програм”
унапређења подручја. Аутор их позива да својим иницијативама, приједлозима,
рјешењима, критикама унаприједе понуђене визије и креације за будућност, очувају и
унаприједе квалитет животне средине, понуде хуманије услове становања-живота у
градском простору и омогуће повољан оквир за ефикасније дјеловање потенцијалних
инвеститора. Искуства и теоретска сазнања из Европе и свијета уграђена су у
стратешке елементе обнове Бањалуке. Рјешавање стамбених проблема нуди се у
виду конкретних мјера и активности обнова локација у духу савремених потреба, али
и повезивања акцената у простору. Специфичност града, архитектонски вокабулар,
културолошке карактеристике, детектују се и вреднују као подлога за савремени
концепт. Територија града нуди хијерархијски однос унутрашњих елемената: боју,
ритам, димензију, материјал, однос екстеријера и ентеријера, употребу свјетла,
јасан однос куће или урбане цјелине према амбијенту, логичност форме, отвора,
заштите као резултата климатских специфичности, који се испитују и уграђују у
меморију грађана, те се интерпретирају у креацији архитекте као логична реакција
на истраживаним локацијама. Активирајући амбијенталне вриједности ријеке Врбас,
тврђаве Кастел, Бањ-брда, паркова „Петар Кочић” и „Младен Стојановић,”
интегришући функције центра града у складу са потребама њених грађана, омогућује
се лака доступност од стране разноврсних корисника. Комфор и удобност нових
микроцјелина, из разних периода, са различитим интересима и категоријама
становништва, нуде визију, препознатљив идентитет Бањалуке, здравог мјеста
живљења, за добробит њених грађана.
Кључне ријечи: простор, одрживост, становање, здрав живот, комплексно
окружењe.
УВОД
„...По раскошној изради оцјењује се власник који је уложио новац, за брижљиво извођење
признање припада мајсторима, а када је зграда привлачна својим обликом, односима,
пропорцијама и симетријом, тада заслуга припада само архитекти...” (Витрувије)
Анализа становања у комплексном окружењу Бањалуке захтијева хитно
изналажење нових, прихватљивијих модела хуманијег живота. (1) У раду су
кориштени резултати научно истраживачког пројекта НИП 07 – Урбана и
градитељска обнова у духу одрживог развоја града Бањалуке. Понуда урбане
обнове града у духу одрживости, нуди визионарску трансформацију
прилагођену новом времену и актуелним друштвено-економским условима и
потребама. Криво тумачење традиционалног и локалног, банализирање и
претварање у рецепт, стварало је у протеклом периоду контраефекте, које
хитно морамо отклонити.
5
Израда градитељских правила за стамбена насеља, унапређење стандарда у
области становања, дозирање интервенција у простору, интегрисање савре-
мених достигнућа и технологија у физички оквир куће – стана, дио су
понуђених рјешења. Пасивна кућа нуди се као стандард и императив за
будућност, који омогућује здраве услове живота. Указујући на предности
биоклиматске архитектуре која користи природне вриједности, регионалне
особености, интегрише природне елементе у пејзаж насеља, стимулише
људски контакт, враћа традиционалне мотиве, уважава и афирмише вриједност
амбијенталне цјелине и унапређују квалитет живота у стамбеном насељу. (2)
Уважавајући прописе и препоруке ЕУ сагледане су перформансе грађевинског
фонда у Бањалуци, понуђена рјешења постизања оптималног комфора у
грађевинама, како бисмо циљано умањили загађење животне средине.
Унапређење индентитета Бањалуке има за циљ њено умрежавање у заједницу
градова са сопственим урбаним индентитетима и циљевима развоја овог дијела
Европе. У посљедној деценији извршене су многобројне интервенције којима
је директно угрожена зелена и физичка структура града. Резултат је нарушен
просторни континуитет и идентитет града. Понуђена рјешења указују да
зелена структура заслужује много значајније и истакнутије мјесто у
планирању, пројектовању, дизајну или редизајну града. Нови концепт нуди
повољнију микроклиму у насељу, побољшан стамбени комфор, садржајнији и
квалитетнији јавни простор. Преиспитујући суштину града, шта он јесте и шта
би могао бити, нуди се трансформација (регенерација) отворених градских
простора и стамбене архитектуре (која чини и до 80% градског ткива). Путем
анализе основних елемената који дефинишу простор разматра се физичка
изграђеност, функција и културни идентитет, унапређује квалитет стамбеног и
јавног простора, као базичне компоненте развоја и обнове града Бањалуке. (3)
Наша „школа градитељства” активно се укључила у рјешавање стамбених
потреба грађана. Наставници и студенти исказали су интерес да истражују
конкретне локације, зависно од актуелности теме и проблема рада спроведена
су циљана истраживања која су резултирала приједлозима рјешења. Дио
дипломаца исказао је интерес за истраживања стратешки битних аспеката у
обнови града као што су: активирање девастираних подручја града, интегри-
сање становања у шири друштвени и просторни контекст, задовољење
специфичне групе корисника и сл. Резултат истраживања су опште смјернице
за промјене у начину функционисања кроз све слојеве стручног и научног
дјеловања у стамбеној изградњи. То је активан допринос наше институције
унапређењу тренутног стања, али и доказ неопходности експеримента у при-
мјени теоретских знања и искустава у пракси. На анализираним примјерима у
граду изложени су поменути принципи и саопштени постигнути резултати.
Након спроведених анализа сумирана су достигнућа у виду приједлога и
сугестија, да би се остварени архитектонски амбијент могао адекватно
употребити од стране непосредних корисника, тј. уведен је истраживачки
поступак предвиђања понашања будућих корисника ових простора.
6
Енормно ширење града на природне и руралне регионе, пораст загађења,
драматична деградација човјекове средине, необуздане незаконите активности
појединаца и група, дјелимичан губитак идентитета, изазови су који траже
хитну интервенцију. Одговор професије нуди се у виду јасне планерске визије
концепта насеља за трећи миленијум.(4) Анализирајући простор, као критичан
природни ресурс, који је на располагању граду у ограниченим количинама и
све израженијa потражњa за становањем, захтјева од градитеља да кроз сложен
и дугорочан процес интердисциплинарног тима стручњака, постигне
територијално прихватљив развој "за сва времена." Постављени циљ укључује
обједињавање економске, еколошке и социолошке компоненте у простору,
уважавајући вриједности традиционалне архитектуре и потребу за сунцем,
ваздухом, водом, зеленилом, угодним видиком. Употребом природних
материјала, прихватљиве густине насељености и задовољавајућег комфора
живота, уз архитектонску амбициозност и регионалну особеност нуди се
могућност задовољења потребе, прохтјеве и навике становника. Уочен
проблем савремене цивилизације, који се манифестује у виду загађења свих
компоненти животне средине, у први план истиче стварање услова за здрав
живот човјека у граду, уз очување и унапређење квалитета природе у њему и
око њега. Закон тржишта у посљератним годинама, односно периоду
транзиције, више него икада диктира простор који нас окружује. Станоградња
у Бањaуци у посљедњих десет година је доживјела својеврсну експанзију, која
се очитава у квантитету изградње стамбених јединица. Непостојање јасних
норматива који дефинишу структуру комплекса, односно самих јединица,
квалитета изграђених простора, као и функционално-обликовног аспекта
довели су до тога да је у стамбеној изградњи профит најважнији, ако не и
једини параметар детерминације простора.
Нажалост, поједине врсте станоградње које су у пријератном времену биле
субвенциониране од стране државе, односно локалне заједнице у посљератном
периоду готово да ишчезавају. При томе се првенствено мисли на поједине
социјалне групе становништва које нису у финансијској могућности куповине
пристојног мјеста за живот без помоћи државе. Категорија младих спада
нажалост, у социјалну групу којој је неопходна помоћ у виду субвенција,
односно подстицаја изградње објеката намијењених младим људима. Посебну
категорију унутар групе младих представља студентска популација, код које
у смислу добијања минималних услова за здрав живот нису задовољени
основни животни стандарди.
Грађанима у граду недостају услови за здрав живот и повољна микроклима.
Лака и брза доступност радних мјеста, простора за спорт, одмор и рекреацију,
не смију бити спорни. Становништво све више пати од учесталих болести
савременог доба – буке, стреса, отуђености, нарушених међуљудских односа.
Сви грађани имају жељу за унапређењем квалитета живота, али тренутно
низак животни стандард, убрзани темпо живота и напредне технологије,
удаљавају човјека од природе и стварних вриједности живота. Зато нудимо
грађанима дух новог заједништва (човјек, станиште, природа, технологија,
7
традиција), као разумно могућ компромис. Концепт биоклиматске
архитектуре и пасивне куће нуде се као стандард и стварна потреба за
будућност. Истражене су нове локације за насеља повишеног стамбеног
комфора и активирани запуштени простори. Анализиом традиције, као
неодвојивог дијела културно-историјског насљеђа и духовног богатства,
трансформишемо уочене вриједности у савремене потребе, да би станиште
наших предака остало узор нашим потомцима. Рјешавајући стратешко питање
становања у комплексном окружењу града Бањалуке, настојимо пронаћи
прихватљив модел живота у трећем миленијуму, који би понудио хармонију
изграђене средине са природом, омогућио грађанима да пронађу територијално
прихватљив развој "за сва времена".
БИОКЛИМАТСКА АРХИТЕКТУРА
Архитектонски концепт који за циљ има потпуну интеграцију човјековог
станишта у природи, уз афирмацију коришћења природних енергетских извора
назива се биоклиматском архитектуром. Она настоји да у разумно могућој
мјери успостави хармонију природе и човјека, те физичку структуру грађевине
уклопи у контекст - природно окружење, користећи паметно климатске погод-
ности и обновљиве изворе енергије. Постоји много дефиниција које означавају
појам биоклиматске архитектуре, као што су: "Биоклиматска архитектура је
архитектура осјетљива на контекст. Желим да нагласим повезаност
архитектуре са контекстом као карактеристику биоклиматизма." (Sergio Los,
интервју "Комуникације" број 66 ЦЕП); "Биоклиматска архитектура означава
концепт пројектовања у коме зграда постаје интегрални део окружења. Она
подразумева пројектовање и изградњу или реконструкцију кућа, при чему се
води рачуна о клими, условима локације, традицији, материјалима, контексту,
ресурсима, капацитетима, обичајима и условима природног и створеног
окружења одређеног поднебља." (Мила Пуцар, 2000); Сматрамо да је довољно
изложити само неколико примјера савремене биоклиматске архитектуре да се
схвати њенa предност и значај у савременом градитељству.(5)
Примјер 1 - Биоклиматска кућа у Велсу. Клијенти пројекта "Future System"
одговорили су на осјетљиву локацију, укопавањем грађевине у падину терена,
чинећи је скоро невидљивим дијелом пејзажа. Овални омотач је саставни дио
падине, што још више наглашава структурално органску форму грађевине. Не
постоји јасна граница између грађевине и терена, само је са истока, односно са
главног пута видљив главни улаз у кућу, представљен као пукотина у облику
слова V. Западни зид прати контуру терена и оивичен је вегетацијом,
представља "стаклено око", чиме су остварене изузетне визуре према мору.
Сви дијелови грађевине који су у контакту са тлом направљени су од земљаног
материјала, а кров представља омотач састављен од појединачних шперплоча.
(види Сл.3.)
Примјер 2 - Кућа "Z6", Санта Моника, Калифорнија -Смјештена је у веома
густо насељеном дијелу града и окружена породичним и вишепородичним
грађевинама. Значај је у томe што је изабрана за "Top Ten Green Project" од
8
стране америчког удружења архитеката. Дизајн куће прилагођен је морској
клими Калифорније и пасивном соларном систему градње, који омогућава
значајну уштеду енергије. Уштеду енергије поспјешује и природна вентила-
ција која је омогућена преовладавајућим повјетрацем поднебља. Флексибилан
унутрашњи простор, додатно се наглашава покретним зидовима свих соба.
Озелењена кровна тераса и велики стаклени отвори повезују кућу са
природом, продубљују животни простор и чине га хуманијим. (види Сл. 4.)
Слика 3 – Биоклиматска кућа, Велс Слика 4 – Биоклиматска кућа, Санта Моника

Примјер 3 - Биоклиматска кућа у Масачусетсу. Кућа је пројектована тако да се
константно мијења и прилагођава окружењу. Њена главна особеност јесте
"омотач"- велика, оперативна и изолациона платна која могу да се отворе и
затворе по потреби. Ова платна мијењају своју функцију у зависности од
спољашњих утицаја. Поред своје функционалности, дају и другачији изглед
кући током цијеле године. У хоризонталном плану кућа је пројектована у
облику слова L. Улаз у кућу је на другом нивоу, док је цјелокупни доњи ниво
укопан штитећи је од хладних зимских вјетрова. (види Сл. 5.)
Примјер 4 - Пасивна соларна кућа у Данској. Кућу формирају два велика
закривљена зида од црних алуминијумских панела који су инспирисани
традиционалним склоништима од вјетра. Застакљени кров се спушта између
њих, и на тај начин обезбјеђује неопходну вентилацију. Брисолеји постављени
испред стаклених панела истовремено обезбјеђују и приватност и контролу
сунчеве енергије, односно количину свјетлости. Спаваће собе су оријентисане
ка сјеверу, иза унутрашњег бетонског зида који стабилизује температуру,
упијајући сунчеву свјетлост и топлоту током дана и отпуштајући је током
ноћи. (види Сл. 6.)
Слика 5 – Биоклиматска кућа, Масачусетс Слика 6 – Биоклиматска кућа, Данска

9
ПАСИВНА КУЋА - СТАНДАРД И ПОТРЕБА (6)
Прекомјерно коришћење фосилних горива у расутим ложиштима, неефикасне
технологије сагоријевања аутомобила, само су дио концентрисаних проблема у
граду Бањалуци на прагу трећег миленијума. Загађење атмосфере гасовима
који узрокују тзв. ефекат стаклене баште уништава озонски омотач, који
штити земљу од радијације и глобалног отопљавања, суморна су стварност
данашњице. Резултат је погоршана микроклима као дио проблема са којима се
суочавају грађани данас, а који озбиљно пријете да угрозе будућност. Свијест
о ограниченим резервама фосилних горива и опасности од загађења иницира
потребу за рационалном потрошњом енергије, коришћењем обновљивих
извора енергије и примјеном биоклиматских принципа у планирању и
пројектовању. Већина изграђених грађевина у граду Бањалуци троши 250-300
kwh/m2 годишње, од чега 220 kwh/m2 и више се троши за гријање. Зграде су
велики потрошачи енергије, а највећи дио енергије троши се на загријавање
простора. Зато је неопходно примијенити мјере које обезбјеђују рационалну
потрошњу, као и донијети регулативу са новим стандардима у области
грађења, која би овај процес активирала и стимулисала. Пројектовањем
енергетски ефикасних зграда и реконструкцијом постојећих побољшали би се
услови живота, односно комфора у зградама, о чему се до сада слабо водило
рачуна. Није занемарљив финансијски ефекат штедње енергије, за који се мора
урадити пројекат енергетске оптимализације. Очигледно је да су ратна
збивања, транзиција, пад стандарда, уз недостатак знања, свијести и
одговорности надлежних институција и појединаца, узроковали енергетски и
еколошки неквалитетно грађење у граду и Републици.
Захтјеви нискоенергетске градње и пасивне куће не остварују се само у
стамбеној већ и у архитектури других намјена, као што су школске, пословне и
индустријске зграде. Нову зграду Факултета пројектујемо и градимо без
активног система загријавања фосилним горивима, на савременим
принципима – пасивне и интелигентне грађевине. По нашим сазнањима то је
прва образовна институција која се тренутно гради на тим принципима у
Европи. Сопственим примјером визионарски искорачујемо у будућност и
дајемо скроман допринос градитељској пракси. Градећи у складу с климом и
културом, дајемо акцент хуманој димензији градитељства, подсјећајући
градитеље на исконску везу човјека и природе. Намјера нам је да током
студирања уградити у образовни процес повишен стандард као мјерило за
будућност како би осигурали прогрес.
Пасивна кућа нови је појам у градитељству Српске, који привлачи све већу
пажњу стручне јавности и инвеститора. Популарно је у стручном жаргону
називају „кућом без гријања” или „једнолитарском кућом”, јер троши мање од
15 kwh/m2 годишње, или једну литру лож горива за загријавање простора.
Оптимална топлотна изолација, компактна архитектура, пасивно коришћење
соларне енергије, пасивно искориштавање земљишта за претходно загријавање
ваздуха, повратно добијање топлоте употребом већ коришћеног ваздуха,
искориштавање унутрашњих топлотних извора, орјентација према југу и без
10
зимског засјењавања, контролисана вентилација са топлинским измјењивачем
ваздуха, ваздушно дихтовање N50 ≤ 0,6 h-1, степен поврата топлоте ≥ 75% само
су дио препознатљивих принципа пасивне куће. Коефицијент пролаза топлоте
за вањске пресјеке конструкције зида ове куће ≤ 0,10-0,13 W/m2 К, прозора и
врата ≤ 0,70-0,80 W/m2 К, крова ≤ 0,10W/m2 К, и пода ≤ 0,15-0,20 W/m2 К.
Јужни зид треба бити што отворенији за прихват сунчевог зрачења, а сјеверни
са минималним отворима. Контролисана вентилација простора је врло важна
уз поврат добивене топлоте. Кориштењем филтера може се спријечити унос
честица загађења из вањског у унутрашњи простор. Топлотна пумпа и
вентилацијски систем континуирано уносе свјеж ваздух у просторију, чиме се
осигурава довољна количина кисеоника за активан и креативан рад становника
(види слике у прилогу).
Passivhaustechnik
© Copyright Passivhausinstitut Darmstadt

© Copyright Passivhausinstitut Darmstadt
Пасивна кућа има унутрашње изворе топлоте (човјек, уређаји који ослобађају
топлоту, акумулирана топлота у конструкцији и сл.), укључује допринос
зрачења сунчеве енергије и користи топлоту (хладноћу) земље. Треба
напоменути да је почетно улагање у ову кућу свега 5-10% више у укупној
инвестицији и да се врло брзо исплати, јер 70% енергије трошимо на гријање.
Трошкови енергије континуирано расту, а пасивна кућа користи 10-15 пута
мање енергије од кућа које се данас граде у граду. Колики комфор пружа
пасивна кућа говори сликовито податак да просторију од 30 м2 може гријати
десет свијећа. Највеће примједбе у прошлости односиле су се на дизајн
пасивне куће, који је био због компактности често у облику кутије шибице.
Данас, са развојем технологије и савремених материјала, ове куће по дизајну
не заостају за другим савременим рјешењима (види слике у прилогу). (7)
Tscharf/Ma. Rain Atelier Graf/Mel
Из изнесеног је јасно да пасивна кућа представља смјерницу савременог

енергетског стандарда градитељства у ЕУ (посебно у Њемачкој, у којој је
изграђено око 15.000 пасивних кућа, и Аустрији, у којој је до маја 2006. године
било изграђено 1600 пасивних кућа). Евидентно је да је овај тип градње
11
еколошки прихватљив и економски одржив. (8) У ЕУ постоје фондови који
стимулишу овакву градњу, за очекивати је да ће и наша земља слиједити те
трендове у процесу придруживања. Угодност и комфор пасивне куће захтјева
стварање законских предуслова за подстицај и промоцију еколошки одрживе
градње стручној јавности у граду Бањалуци и на цијелој територији Републике.
Стамбено насеље у складу са климом и културом (9) у Бањалуци пројектовано
је по овим принципима и представља скроман допринос наше „школе
градитељства”. Модел стамбеног комплекса заснива се на еколошки одрживом
и територијално прихватљивом становању, уз коришћење алтернативног
енергетског извора пасивне и соларне градње, насупрот конвенционалним
скупим и ограниченим ресурсима са штетним посљедицама. Дајући акцент на
хуману димензију и исконску везу човјека са природом, понуђен је савремен
концепт „животног простора”, са јасним визијама и перспективама за
будућност. Водећи се принципима биоклиматског планирања, настоје се
очувати природне и амбијенталне вриједности затечених ресурса, као и
карактеристике подручја чије је мјерило човјек. (Види слике 7 и 8)
Слика 7 – Постојеће стање локације Слика 8 – Архитектонско и урбанистичко

рјешење
Принципи пасивне градње примијењени су и при обликовању волумена
(компактне масе чиме се губитак енергије своди на минимум). Посебно је
значајан избор материјала, начин њихове примјене и уградња. Природни
материјали поднебља (дрво, опека, ломљени камен итд.) транспоновани су на
савремен и прихватљив начин у циљу стварања хуманијег амбијента за живот
савременог човјека и обилно кориштене природне погодности. Сунце и свјетло
помажу да се примјеном савремених технологија и употребом природних
извора енергије створе бољи услови за живот човјека. Идеју водиљу аутор је
преузео из повеље Мачу Пикчу (1977): „...Архитектура је процес стварања
средине у хармонији са елементима природе”; тј. кућа – заједница стана и
земљишта (стан+башта, место+башта). (Види слике 9 и 10)
12
Слика 9 – Перспективни приказ Слика 10 – Перспективни приказ
СТАНОВАЊЕ СА ПОВИШЕНИМ КОМФОРОМ

"Стан у центру града или кућа у природи. Архетипска дилема стара колико и
урбанизам?
Град или зеленило, је ли то ствар укуса, неких посебних потреба и жеља или
суштинско питање на које постоји једнозначан одговор?" (Н. Мирковић)
Дио грађана у Бањалуци исказао је потребу за повишеним стамбеним
комфором, који није луксуз, већ резултат нових односа у друштву. Ова питања
се тренутно рјешавају ad hoc, парцијално, исхитрено и углавном унутар
централне зоне града (примјер насеље Нова Варош). Поменутим активностима
се изазива конфликт, јер старосједиоци и нови становници имају различита
поимања потреба и комфора живота у условима диктираног и наметнугог им
окружења. Висока ограда, ограничена визура, само су додатни елементи који
доводе до отуђења грађана, онемогућују интегрисање нових грађевина у
изграђену цјелину и девастирају насљеђене вриједности насеља. Резултат
спроведене анализе указује на потребу алтернативе и избор одговарајућег
мјеста за становање повишеног стамбеног комфора. Избор локације за насеље
повишеног комфора мора бити врло пажљив. Подразумјева цјеловит приступ,
поштовање норматива за планирани стандард, лаке и ефикасне саобраћајне
доступности центру града, очувано природно окружење, повољне визуре,
функционалност и комфор унутар насеља. Насеље мора садржавати и остале
елементе као што су: људска мјера, наглашена интимност, доступност садржа-
ја за одмор, рекреацију, мали процент изграђености, удобност и пажљив
одабир типологије зграда и норматива за станове. Комфор неопходних
садржаја диктира величина насеља, али и норматив типологије насеља,
стандард и могућност, потребе и прохтјеви људи за које се пројектује. Није
занемарљиво ни функционисање насеља, осјећај сигурности, припадности и
слободе. Из историје грађења евидентно је да повишен стамбени комфор
захтјева природно окружење, паркове, вртове, зеленило, сунце, чист ваздух,
добре визуре, воду и сл. У потрази за прихватљивим моделом хуманијег
живота у граду Бањалуци, анализиране су многобројне неискориштене и
тренутно девастиране локације, које би биле повољне за виши животни
стандард. Група студената је исказала спремност да се прихвати истраживања.
Помоћ административне службе града Бањалука, Урбанистичког завода РС и
Факултета није изостала, те је конципирано неколико дипломских радова на
ову тему који су дали цјеловит приступ и могућности на различитим
13
локацијама са конкретним рјешењима, различите типологије и стандарда, као
активан допринос наше "школе градитељства."
ПРИМЈЕР 1 – Становање повишеног квалитета - насеље Паприковац (10)
Становање повишеног стандарда, јесте алтернативна понуда грађанима, која
нуди становање које ће бити у складу са њиховим потребама, прохтјевима,
навикама, послом и породицом. Ријеч је о типу вишепородичног становања
које има одлике и погодности породичног становања, колико је то разумно
могуће. Посебна пажња посвећена је истраживањима на избору локације и
разради концепта насеља овог типа. (види слике 11. и 12.)
Слика 11 – Микролокација Слика 12 – Ситуација

Издвајањем зграде из "градске вреве" корисницима се обезбјеђује потребан
степен мира и нуди комфор контролисане изолованости. Рационалан процент
изграђености, изврсна саобраћајна и инфраструктурна повезаност са градом,
очувано природно окружење, повољне визуре, добра оријентација,
критеријуми су који нуде повишен комфор изабране локације, за формирање
квалитетног животног простора. Значајан допринос је дат у функционалној
организацији стамбене јединице. Станови су прилагођени савременом начину
живота. Изврстан контакт са отвореним простором, природом, угођај
панорамске визуре из затвореног простора, пажљиво одабран ентеријер,
истакнути су допринос рјешења насеља. (види слике 13. и 14.)
Слика 13 – Ентеријер Слика 14 – Ентеријер

Поднебље, клима и култура, историјске вриједности, тј. амбијент у коме
настаје насеље, пажљиво и зналачки су осмишљени и уклопљени. (види слике
15. и 16.)
14
Слика 15 – перспективни приказ Слика 16 – перспективни приказ
ПРИМЈЕР 2 - Становање у комплексном окружењу, Град Бањалука ...Врбас

... Кастел. (11) Особеност локације, истраживачки приступ задатку, уз
образложења полазне мисли, логике .., ума, бића аутора, нуде јасан концепт.
Пројектни задатак захтјева да се на рационалан и флексибилан начин
испоштује аутентичан изглед тврђаве Кастел. Планерска визија, детаљно је
приказана и обрађена. Одређене нелогичности уочене у простору бивају
потиснуте у подсвијест, да би у једном тренутку испливале на површину, тј.
активирале шире окружење са захтјевом да буду рјешене или бар разматране у
неком новом облику. Када нелогичности регистроване очима, допру до
спознања у креативном процесу, тада ум почиње своју игру, сам себи поставља
загонетке и замке, покушавајући доћи до оптималног рјешења. Први утисак на
карти стања је збуњујући: неповезаност, неприпадање и недостајање су ријечи
које осликавају затечено стање на терену. Прве три ријечи описа стања на
изузетно вриједној локацији, доведене су простом логиком до: амбијент, веза,
догађај.., које логичним слиједом воде од или ка човјеку и природи, да би
настала идеја. Идеја, коју је оквирно дефинисао пројектни задатак, захтјева
инспиративан и креативан амбијент, који би простору дао смисао, повезао
догађаје, навео човјека да прође пројектованим мјестом... задржи се. Дилема се
појавила на папиру као велико питање: "Да ли амбијент треба представљати
пролаз, неку врсту капије која би повезала тј. раздвајала различите
просторно-функционалне цјелине, или је то мјесто заустављања, паузе,
обогаћивања духа и припрема за нека другачија дешавања, од оних које смо
претходно доживјели?" Одговори на постављена питања произашли су из
урбанистичких анализа макроцјелине, базираних на детектовању проблема
повезивања догађаја, тј. анализи веза - саобраћај, утицају амбијенатa и
интензитету догађаја везаних за појединачне амбијенте и анализу структуре.
Локалитет је уоквирен са доминатним центрима, који имају своје
специфичности: градски центар са административним, услужним, културним
и другим функцијама, Кастел, изузетно вриједно културно-историјско
средиште, акцент, доминанту у простору, али је тренутно запуштен и
неискориштен и неодржив. Непосредна веза са ријеком Врбас даје локацији
посебну вриједност. Пресјециште жижних тачака на локацији, захтјевало је
лоцирање позорнице на којој би се континуирано одигравали догађаји. Ријеч
догађај се стално понавља у тексту, а представља активност везану за
амбијенте који у концепцији теже преплитању. Предуслов за преплитање је
квалитетна веза, која нуди наставак догађања, у неком другом амбијенту,
15
односно простор припреме, смиривања за прелазак из једног стања у друго,
ишчекивања за нови доживљај. Сагледавајући простор са другог угла постиже
се максимум за локацију, а то су:
1) ослободити обалу ријеке сувишне изградње,
2) оживјети природни амбијент и учинити га доступним центру града,
3) унаприједити саобраћајне токове,
4) створити нову вриједност-амбијент синтезе,
5) промијенити слику града.
Практична поука показује како се запуштен и неуређен простор града може
мисаоним и креативним активностима, са разумним цијенама, активирати у
битну жижну тачку, а да се при томе испоштују све вриједности мјеста.
Императив је привући обичног грађанина, указати му на вриједност локације,
пробудити свијест и одговорност за очување јавног добра, како би се уложио
додатни напор и допринос очувању природе. Архитектура пословно-
стамбених садржаја у насељу, један је нови и повољнији модел живота у новом
миленијуму који даје одговор на питање: "Како остварити квалитетан
амбијент, у хармонији са природом, а да се при томе не наруши природни и
историјски контекст, те омогући свим корисницима да у њему пронађу
нешто своје?" Везом амбијената, интензитета догађаја и структуре, циљано се
продубљују визуре и обогаћује угођај продором у панораму околних
амбијената у граду. Рјешавањем колског саобраћаја у сутерену, унутар јавне
гараже поклоњено је више пажње пјешачким токовима и лакој доступности
обали Врбаса. (види слике 17. и 18.)
Слика 17 – Aнализа Слика 18 – Aнализа

Јасан архитектонски концепт савремених пословно-стамбених зграда у насељу,
оставља обиље простора за коришћење свим грађанима који желе да користе
јавно добро на обали ријеке, те проведу угодно вријеме у одмору и
погодностима које пружа новопројектована амбијентална цјелина. Зграде су
материјализоване природним материјалима, које заједно са дјелимично
озелењеним кровом, нуде елемент више у остваривању основне намјере да
грађане Бањалуке приближимо природи. (види слике од 19-22.).
16

ПРИМЈЕР 3 – Други студентски кампус, Бањалука, студентско становање
(12) Тема дипломског рада обрађује проблематику простора студентског
кампуса, узимајући у обзир све просторне, тржишне, као и социјалне
специфичности на конкретној локацији. Оно што у многоме карактерише овај
рад јесте студиозност у јасном дефинисању потреба и просторних
персонификацја студентске популације, као и свих специфичности везаних за
ту групу корисника. У дипломском раду сам аутор се првенствено позива на
подизање стандарда живота студентске популације, нудећи својеврстан град у
малом у коме су заступљене све функције које су неопходне у склопу ове
врсте становања: простори јавног карактера, смјештајни капацитети,
едукативни простори, администрација, студентске организације, технички дио
комплекса, као и допунски садржаји и јавни и комерцијални простори. Тема
дипломског је лоцирана у оквиру комплекса касарне Врбас на западној страни
уз главну саобраћајницу као прелазна површина ка мирнијим едукативним
зонама. Данас простор студентског кампуса представља још увијек хаотичан
просторни склоп са великим бројем девастираних и неупотребљивих објеката
и површина, са непроцјењивим потенцијалима, првенствено у смислу
природних вриједности локације.
Велика вриједност дендрофонда, као и непосредна близина Врбаса
представљају потенцијал који у будућности плански и систематично треба
активирати. Аутор се везује за постојеће структуре и планску документацију
проналазећи одговарајући простор на самом улазу у кампус, постављајући га
као прекинуту атријумску формацију, неку врсту бедема, која је у исто вријеме
приступачна али и довољно затворена да становницима омогући паралелни
свијет у средишту комплекса, а да при том не ремети културно-едукативну
средину у којој је смјештен (види слике 23-24).
17
Слика 23 – Ситуација комплекса Слика 24 – Перспектива комплекса

Урбанистчка поставка алудира на једну врсту оазе са јасно постављеним
трактовима, тако да се формира лице и наличје комплекса. Сама унутрашњост
новоформираног полуатријумског комплекса нуди садржаје културно-
рекреативно-едукативно-административног карактера, док се спољашњост
користи за сервисне функције, комерцијалне садржаје, економске прилазе,
паркирање, угоститељство; једноставније речено, у средишту су садржаји
намијењени првенствено корисницима, а спољашњи комерцијалним
садржајима. Новоостварени простор је мјесто окупљања, забаве, али прије
свега квалитетан урбани простор који младима нуди асортиман функција и
специфичних простора у којима се они могу осјећати као достојни становници
овога града. Важно је нагласити да се партер третира кроз два нивоа, тако да је
остварен двоструко већи капацитет јавних садржаја, те је на тај начин створен
повољан биланс јавног простора у односу на површину стамбеног простора.
Слика 25 – Основе појединих модула

Као и у области постављања функционално-просторног концепта склопа, тако
и на нивоу самих стамбених јединица аутор је показао студиозан
истраживачки принцип, те је формирао више од 30 модула становања, не
заборављајући при том нити једну специфичну подгрупу студентске
популације: особе са умањеним тјелесним способностима, младе (брачне)
18
парове, изванредне студенте, гостујуће професоре и сл. Стамбене јединице су
смјештене на надземним етажама, при чему је аутор приликом формирања
трактова уважио инсолацију и дао могућност сагледавања стамбених јединица.
Сама модуларност јединица, која олакшава конструктивни склоп и процес
извођења, није банализовала изглед објекта. Аутор је вјешто избјегао ту врсту
монотоности социјалног становања наизмјенично мијењајући типове модула,
чиме је постигнут обликовни као и двоструки психолошки ефекат: један који
алудира на лепршавост и необавезност младих умова и други који разбија
табуе о социјалној градњи која мора бити сортирана по вертикали на оне мало
боље или лошије, богатије или сиромашније итд. (види Слику 25).
Слика 26 – Изглед комплекса Слика 27 – Перспектива комплекса

Опремљеност партера у смислу обраде и урбаног мобилијара представља
добар примјер третирања отворених јавних површина са интензивним
кориштењем, који се надовезује на визуелни идентитет кампуса у смислу
постојања водених површина, озелењених зона и поплочаних мјеста
окупљања. Обрада и материјали који се користе конотирају са подсвјесним
појмом куће као топлог дома, вежући се за контекст природног окружења
вегетације и ријеке у оквиру кампуса, тако да су најзаступљеније текстуре
дрвета – Парклекс и воде – стакло. Основна волуметрија је сведена са
наглашеном кубичношћу неутралне бијеле архитектуре, са секундарном
пластиком која се конотира на постојеће природно окружење (види слике 26-
27). Препознат квалитет рада јесте хармонична цјелина простудиране
функције и композиције савременог израза, која јако добро кореспондира у
простору и времену, нудећи граду пријатне амбијенте у складу са потребама
популације младих људи, неопходне како у смислу оживљавања студентског
кампуса, тако и на нивоу ширег локалитета насеља Борик.
ПРИМЈЕР 4 – Насеље „Инцел” Бањалука, Индивидуалност и стамбени
простор – истраживачки рад (13). Предграђа Бањалуке последњих година
доживљавају значајне урбанистичке и архитектонске промјене које су
углавном везане за пораст стамбене изградње. Интервенције у смислу санација
и надоградњи које су рађене на неким од ових објеката реализоване су
изузетно неповољно и испод задовољавајућег нивоа квалитета, а при том није
вођено рачуна о висинској регулацији нити о било ком другом важном
параметру. Веома су ријетки примјери интерполирања стамбене функције у
19
напуштене структуре урбаног ткива у циљу ревитализације тих напуштених и
девастираних амбијенталних цјелина. Фабрички комплекс „Инцел” у
Бањалуци, иако већ годинама углавном запуштен, велики је потенцијал у
смислу коришћења простора не само у пословне и културне, већ и стамбене
сврхе. Зграда некадашње „Бјелионе” (дио погона „Целулоза”, изграђена 1962)
послужила је као физички оквир за један потпуно нов и савремен приступ
рјешавању вишепородичног становања. Свједоци смо да је данашњи начин
живота у потпуности измијенио човјеков став о стамбеном простору. Човјек
данас већину свог времена проведе на радном мјесту, има снажну потребу за
одмором, миром, „индивидуалним”, израженију него икад прије. Нажалост,
експанзија градитељства у Бањалуци, наглашена последњих година, донијела
је бројне појаве и грађевине на које се већ пословично гледа као на продукцију
без квалитетних архитектонских остварења. Настало је на хиљаде станова и
десетине зграда за вишепородично становање. Својеврсна хиперпродукција
диктирана је тржишним условима, али и наметнутим захтјевима. Усклађивање
јавних интереса, интереса инвеститора и будућих корисника изњедрило је
богату палету архитектонских израза чији су језик, форма и естетика у
многоме деградирали амбијенталне вриједности урбаног простора у коме су
настали. Безброј станова без идентитета, неограничено понављање истих
јединица, ограничен контакт с природом, физичка и визуелна ограничења,
утицали су на чињеницу да се све више људи одлучује за куће на породичним
парцелама у субурбаним или руралним зонама, без обзира на удаљеност од
града и знатно већа улагања.
Слика 28 – Изглед објекта

Квалитет рада садржан је у покушају да се интегрише породична стамбена
кућа у вишеспратној грађевини. Више је таквих и сличних примјера
реализовано до данас у свијету, који су испољавањем различитости али уједно
20
и просторне индивидуалности постигли висок стандард становања.
Јединствене просторне цјелине се на различитим нивоима интерполирају у
напуштене структуре (што су најчешће некадашњи индустријски објекти, хале,
хангари). Свака цјелина егзистира као дио простора који је јединствен сам за
себе, а у исто вријеме у непосредној вези са окружењем. Економски аспект је
још само једна у низу ставки које истичу предности овог концепта:
искориштавање постојећих инсталација и конструкције (темељи, стубови,
греде, плоче, кров), најчешће велика носивост конструкције, као и бројне друге
погодности које омогућавају постизање већег квалитета животног простора уз
мања улагања.
Од великог су значаја понуђена варијантна рјешења овог проблема у
грађевини. Разматрана су три различита концепта о односу између стамбених
јединица. Једна је варијанта предвиђала да су све јединице различите у
обликовном и функционалном смислу, налазе се у различитом положају и у
потпуности негирају контекст – грађевину у којој се налазе. У другој је
понуђено рјешење у којем су све јединице у истом положају, једна изнад
друге, те је индивидуалност у овом концепту сведена на истраживање
типолошких рјешења која би најбоље испунила просторне захтјеве корисника.
Трећа је у свом концепту подразумијевала интеракцију јавно-индивидуално
унутар објекта, те се као таква показала као најадекватније рјешење. Волумени
стамбених јединица су произашли из пропорцијске анализе објекта и
распоређени су на различитим нивоима у објекту. Степен индивидуалности
изражен је кроз специфичности у обликовању које произилазе из односа са
непосредним окружењем. Све јединице имају и различит однос према
природном окружењу и према визурама.
Материјализација стамбених јединица је допринијела да су оне истовремено
индивидуалне, али и дио окружења. Однос са природним окружењем је
директан и непосредан. На различитим нивоима објекта уводи се зеленило које
такође додатно оплемењује животни простор. Конструкција објекта је у
највећој мјери задржана, уз спровођење одређених техничких мјера заштите
како би се постигао што већи комфор становања. Позитивни примјер
ревитализације једне грађевине која представља мањи дио фабричког
комплекса прави је доказ да је могуће задовољити максимум захтијева које
стамбени простор данас треба, удахњујући истовремено нов дух
напуштеним, невидљивим просторима у граду. То је један у низу примјера које
би требало слиједити у циљу очувања урбаног идентитета и постизања
квалитетног развоја и трансформације Бањалуке у модеран, функционалан
град, чија је стамбена архитектура само један значајнији дио, а на
задовољство његових корисника у свим аспектима.
21
Слика 29 – Варијантно рјешење Слика 30 – Варијантно рјешење
Слика 31 – Варијантно рјешење Слика 32– Перспективни приказ
ПРЕПОРУКЕ И СМЈЕРНИЦЕ
"Сматрам да се посао архитеката не састоји у томе да покаже како зна
пројектовати прелијепе грађевине, већ да интелигентно одговори
на постављени проблем." Anne Lacaton ORIS br. 24, 2003.
Архитектонска мисао и критика које су изнесене у раду настоје истовремено
сагледати искуства из прошлости и пројицирати будућа архитектонска
кретања у све комплекснијем окружењу града, у коме се мијења идеја
“животног простора”. Изнесени модалитет има намјеру да утиче на
формирање јавног мишљења и подизање друштвене свијести, наглашавајући
важност архитектонског дјела у обликовању простора. Властито је мишљење
да веза природног и вјештачког, урбане средине и природе, становања, рада и
слободног времена, човјека и природе добијају на значају. Императив постаје
веза мјеста становања и човјекове средине. Људска станишта препознају сунце
и климу, као алтернативне видове енергије. Савремена архитектонска мисао
развија архитектуру која ће, угледајући се на старе, вјековне узоре и савремена
научна и технолошка достигнућа, настојати да усклади човјека и природу,
биоклиматском архитектуром, која је отворила нове енергетске и самоодрживе
могућности при пројектовању.
Стамбена архитектура града од фундаменталног је значаја, јер указује на
еволуцију нашег начина живљења и директно утиче на формирање личности.
22
Пројектовање куће и стана има предност у смислу потреба у граду Бањалуци.
Не смијемо заборавити да су се у минулом вијеку водећи архитекти свијета
доказивали управо на кући. Настојали су да креирају савремен физички оквир
који омогућује повољне услове за живот породице, односно да ускладе
потребе, прохтјеве и навике савременог човјека са развојем технологије.
Очекујемо да смо побудили интерес стручњака за нове животне стилове, те
понудили процјену промјена у породичном, друштвеном и радном окружењу
града Бањалуке. Чињеница је да су станови и куће конкретне манифестације
интересовања, жеља и замисли истовремено инвеститора и архитекте, али о
истима мора свој суд дати и град у коме се оне стварају, како би заштитио
своју амбијенталну вриједност и препознатљивост. Довољан је и овај кратак
преглед реализованих и нереализованих идеја, концепата и пројеката који се
данас јављају у области стамбене архитектуре, да схватимо сву комплексност
и актуелност проблема. Све више се у грађевинска рјешења укључује
технологија чија је улога заштита, очување и унапређење човјекове средине
како би се омогућио здрав и успјешан живот човјека, кроз територијално
одржив и прихватљив развој "за сва времена", као императив. Свијест о
заштити човјекове средине мора бити присутна у сваком сегменту нашег
живота али посебно у становању, јер у супротном немогуће је очувати
континуитет живота у насељу. Све више се истражују алтернативни видови
енергије потребни за човјеков опстанак и могући начини формирања станишта
која ће задовољити човјекове потребе не само у нормалним условима
егзистенције, већ и у екстремним ситуацијама (у случају потребе за брзом
изградњом, доградњом већ постојећих стамбених простора, у случају потребе
за привременим смјештајем и сл.). Понуђени концепт настоји реинтерпре-
тирати стара схватања животног простора надилазећи концепт пуког
"стамбеног простора." Другим ријечима, осмишљавамо нове сценарије за
живот и активност мјешајући програме и амбијенте архитектуре и природе,
који теже ка идеалној кући будућности, као изазовној проблематици која
указује на могуће правце развоја становања будућности.
Послужићемо се ријечима Мануел Гауса Наваро: Мјесто становања више не
може бити само "пристојно", него мора бити и стимулативно. Ближе идеји
"животног простора," као сценарија живота и мјешовитости. Данас је ријеч о
томе да се стварају прави "насељени пејсажи" (и изван подручја
традиционалне "урбане експанзије") у изравној интеракцији са околином.
Пејсажи који ће сугерисати нужну интеракцију између природног и
вјештачког, између урбаног и околине, између становања, рада и слободног
времена./ Нови животни простори. Земље за живот (Живот у земљама)/
Преиспитивањем постојећег начина коришћења простора и уношењем нових
атрактивних садржаја настоје се унаприједити визуелно-естетске атракције,
активирати изворне вриједности простора града по мјери његових становника,
гостију и посјетилаца. Естетска уклопљеност, временска слојевитост и
модуларна повезаност склопова из различитих епоха повећавају
атрактивност и напросто маме све кориснике у градско окружење.
Флексибилност, варијабилност и адаптабилност истакнуте су темељне
23
вриједности становања будућности у граду Бањалуци. Очекује се већа
партиципација људи у креирању сопственог стамбеног простора и животног
окружења. Партиципација корисника у методама пројектовања темељи се на
постојању двају паралелних свјетова, виртуалног и реалног, који нуде
богатство рјешења окарактерисаних у квалитету живота, хуманости,
демократичности и слободи живљења.
Задатак градитеља је одговорност коју у одређеном тренутку треба да
преузме. Архитектонске теорије имају задатак да усмјеравају и информишу
праксу. Данас су све присутније „болесне” зграде и насеља, који производе
људе са оштећеним здрављем. Морамо се борити за успјешног човјека и
здрава насеља, а градитељ као активан и значајан актер мора бити
визионар прије свих.
Литература:
(1) Станковић, Миленко, „Становање у комплексном окружењу”, Зборник III
научног стручног скупа на тему "Савремена теорија и пракса у градитељству,"
Завод за изградњу Бања Лука, 2007.
(2) Станковић Миленко, Шарић, Жарко, Максимовић, Чедо и Батлер, Давид,
Монографија, "Живот у мочвари", издавач Урбанистички завод РС, Бањалука
2004.
(3) Станковић, Миленко, „Земљишна политика и накнаде – услови просторно
одрживог развоја Републике Српске”, Tehnika, часопис савеза инжињера и
техничара Србије, број 5, 2007.
(4) Станковић, Миленко, „Концепт и визија – насеље у хармонији са природом –
модел здравог живота у новом миленијуму”, Зборник Мултидисциплинарно
моделирање и пројектовање граћевинских материјал и конструкција,
Грађевински факултет Суботица, Универзитет у Новом Саду, 15-16. јун 2007.
(5) Види више, Миле Пуцар, Милан. М. Пајић, Милица Ј. Поповић, Биоклиматско
планирање и пројектовање – урбанистички параметри, ИП Завет, Београд 1994.
(6) Пуцар Мила, "Биоклиматска архитектура-застакљени простори и пасивни
соларни системи", издавач Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
Београд, 2006.
(7) Извор web: igpassivhaus.at/ktn i e-mail: ktn@igpassivhaus.at, www.sto.at i e-mail:
info@sto.at, www.austriasolar.at, www.daviddarling.info/encyclopedia,
www.solution.at/meine-solaranlage, www.arch.mcgill.ca, www.geocities.com,
www.cres.gr/kape/energeia_politis, www.solarserver.de, www.linz.at/solarcity,
www.eurosolar.at, www.greenbuilder.com, www.californiasolarcenter.оrg,
www.msa.ac.uk.
(8) Извор web: www.flemmingskude.dk, www.buildinggreen.com,
www.arhitektura.co.yu, www.aiatopten.org, www.expeditio.org.
(9) Види више, Татјана Најдхарт, Дрво-еколошки прихватљив материјал човјекове
средине, са акцентом на стамбену архитектуру, Докторска дисертација,
Архитектонско-грађевински факултет, Бањалука 2007.
(10) Хркић, Драгана, Становање у складу са климом и културом, Дипломски рад
одбрањен на Архитектонско-грађевинском факултету Универзитета у
Бањалуци,Бањалука, 2007.
24
(11) Вишекруна, Вук, Становање повишеног квалитета, насеље Паприковац,
Дипломски рад одбрањен на Архитектонско-грађевинском факултету
Универзитета у Бањалуци, Бањалука, 2007.
(12) Бокан, Сања, Становање у комплексном окружењу-град
Бањалука…Врбас…Кастел, Дипломски рад одбрањен на Архитектонско-
грађевинском факултету Универзитета у Бањалуци, Бањалука, 2006.
(13) Зорић, Горан, Други студентски кампус. Становање студената Бањалука,
дипломски рад одбрањен на Архитектонско-грађевинском факултету
(14) Стојнић, Бранкица, Индивидуалност и стамбени простор – истраживачки рад,
дипломски рад одбрањен на Архитектонско-грађевинском факултету
25
REKONSTRUKCIJA CENTRAL BUSINESS DISTRICT

(CBD) – PRIMJER CVJETNOG TRGA U ZAGREBU
Anđelina Svirčić Gotovac, mr. sc.
Jelena Zlatar1
RECONSTRUCTION OF CENTRAL BUSINESS DISTRICT (CBD)

– EXAMPLE OF CVJETNI TRG IN ZAGREB
Building plans for the Preradović square or Cvjetni trg in Zagreb are interesting in many
ways; all the agents involved in the project (directly or indirectly) during a definite time
period (the last year of 2007) have been examined in the contents analysis of the three daily
newspapers (Jutarnji list, Večernji list and Vjesnik). Basic division into four types of agents
has been applied: space experts, political agents, economic agents and
inhabitants/users/citizens (Bassand, 2001; In: Vujović, 2005).
In short, the case of the Cvjetni trg started with the building project presented to the public
at the end of 2006, after which an extremely stormy dispute among all interested parties
followed and continued over the next few months. The reason was that the project comprised
work on the location presently occupied by the cinema Zagreb and the nearby house where
the poet Vladimir Vidrić was born. In their place new and modern tower blocks with
underground garages should rise and change the face of the Cvjetni trg forever. The citizens
vigorously resisted pulling down the cinema and the poet's birth-place and organized a
broad protest in which a large number of architects, town planners and other urban
development experts (space experts) along with civil groups (Pravo na grad, Zelena akcija
etc.) and renowned individuals lent their support. Resistance to the project was born from
the very first moment its initiator and the new cinema owner Tomislav Horvatinčić and his
business group (economic agents), strongly supported by the mayor of Zagreb Milan Bandić
(political agents), presented it to the public (inhabitants/users/citizens). The protest gained
ground especially after it was revealed that the economic agents failed to comply with the
general city plan regulations. Therefore, in the following few weeks the citizens' activities
and initiatives concentrated on trying to stop the project or at least keep it within reasonable
historic and urban requirements. Eventually, the project has been somewhat modified due to
all these reactions and the building work has been called to a halt. Still, it is expected to
continue in the future, successfully or less successfully combining history and modern time
in the existing concept of the city centre. Some relevant research results will be shown in the
presentation.
Key words: Cvjetni trg, public space, gentrification, agents, Zagreb, Croatia.
1
Institut za društvena istraživanja u Zagrebu, Hrvatska
angelinasg@gmail.com; zlatar.jel@gmail.com
26
Sažetak. Slučaj planirane gradnje na Cvjetnom trgu u Zagrebu zanimljiv je na više načina, a
analizom sadržaja triju dnevnih novina (Jutarnji list, Večernji list i Vjesnik) istražilo se sve
aktere uključene u taj projekt (direktno ili indirektno), te kroz određeni vremenski period
(protekla 2007. godine). Korištena je osnovna podjela na četiri tipa aktera: stručnjaci za
prostor; politički akteri; ekonomski akteri i stanovnici/korisnici/građani (Bassand, 2001.; U:
Vujović, 2006.).
Ukratko, slučaj Cvjetnog trga može se objasniti planiranim projektom koji se predstavio javnosti
krajem 2006. godine nakon kojeg je započela iznimno burna rasprava svih uključenih strana, a
nastavljena je i sljedećih mjeseci. Reakcije i raspravu u javnosti izazvao je projektni plan
gradnje i rušenja na mjestu dosadašnjeg kina Zagreb i njemu susjedne kuće (inače rodne kuće
pjesnika V. Vidrića). Umjesto njih bi niknule moderne i novoizgrađene poslovno-stambene
zgrade sa podzemnim garažama čijom bi se gradnjom izmijenio dosadašnji izgled ovog trga.
Rušenje tih dviju ustanova izazvalo je otpor dijela građana koji je naročito pojačan
uključivanjem velikog broja arhitekata, urbanista i drugih znanstvenika (stručnjaka za prostor),
civilnih udruga (Pravo na grad i Zelena akcija i dr.) ali i značajnih pojedinaca u jedan
organizirani prosvjed. U javnosti (stanovnici/korisnic/ građani) je, samim predstavljanjem tog
projekta od strane njegovog inicijatora i novog vlasnika kina Zagreba T. Horvatinčića i njegove
poslovne grupacije (ekonomski akteri), uz jaku podršku gradonačelnika M. Bandića (politički
akteri), stvoren val prosvjeda. Prosvjed je naročito aktualiziran saznanjem o nepoštivanju GUP-
a od strane ekonomskih aktera. Stoga se u sljedećim tjednima odvijala prava građanska akcija i
inicijativa kojom se tako zamišljen projekt pokušavalo spriječiti ili barem ograničiti u okvir
povijesno-urbanističkih zahtjeva. Na kraju je projekt, zahvaljujući stvorenim reakcijama, doživio
neke preinake a započeti poslovi gradnje su zaustavljeni. Njegov se nastavak u budućnosti ipak
očekuje ali u jednom drugačijem i primjerenijem obliku u kojem bi se povijesno i moderno
uspješno objedinilo u postojeći koncept centra grada. U daljnjem će se tekstu iznijeti neki važniji
rezultati istraživanja.
Ključne riječi: Cvjetni trg, javni prostor, gentrifikacija, akteri, Zagreb, Hrvatska.
UVOD
Globalizacijski i tranzicijski procesi danas utječu na cjelokupno suvremeno društvo i
sve njegove sudionike, tzv. društvene aktere. Društveni akteri kao pokretači
razvojnih procesa u prostoru najjednostavnije se mogu objasniti kroz dihotomnu
podjelu na nove i stare, slabe i jake, urbane i ruralne, globalne i lokalne i sl. Neki
akteri, kao nositelji društvenog djelovanja i promjena, gube dosadašnji značaj, a
drugi ga pak dobivaju. Reprezentativni primjeri su nacionalne države i gradovi te
njihova promijenjena uloga i utjecaj. Urbani fenomen sadrži složen sistem aktera
(Bassand, 2001.), što znači da urbana moć upravlja urbanim razvojem, a svaki tip
društva i grada sadrži sistem hijerarhiziranih aktera (Vujović, 2006.). Novija
istraživanja uvjerljivo pokazuju da je društveni prostor poprište sučeljavanja i
kompeticije različitih aktera za postizanje određenih ciljeva. Akteri su u
istraživanom kontekstu svi subjekti koji svojim djelovanjem i interaktivnošću utječu
na društvene promjene i razvoj na određenom prostoru, od lokalne i regionalne
sredine, do nacionalne i globalne razine. Oni utječu na kvalitetu života, upotrebu
prostora, prostornu i socijalnu mobilnost, na naseljenost i naseljsku morfologiju
(Seferagić; Hodžić; Župančić, 2005.). Hrvatska je kao tranzicijska zemlja naglo
zahvaćena globalizacijskim procesima, koji pod utjecajem neoliberalizma donose i
zahtjeve sve veće deregulacije, otvorenosti i fleksibilnosti. Akteri stoga postaju
27
globalni (politički, ekonomski, stručni) i kao takvi premrežuju svijet, i lokalni se
akteri u to uključuju, suprotstavljaju im se ili su isključeni (Soja, 2000.; Castells,
2000.; Sassen, 2001.). I kod nas su globalizacijski i tranzicijski utjecaji donijeli
brojne promjene vidljive kako u svakodnevnom životu stanovnika i njihovoj
kvaliteti života, tako i kroz upotrebu prostora uopće.
Često korištena podjela aktera je podjela na četiri tipa aktera: 1. stručnjaci za prostor;
2. politički akteri; 3. ekonomski akteri i 4. stanovnici/korisnici/građani (Bassand, 2001.;
Vujović, 2006.), a koristit će se i u istraživanom slučaju Cvjetnog trga.
Preko te tipologije aktera pokazat će se distribucija moći i utjecaja pojedinih aktera
kako među istim tako i među različitim tipovima aktera, ali i postojeća
hijerarhizacija aktera iz koje proizlazi prisutnost ili isključenost određenih aktera.
Isključenost ili nedovoljna uključenost određenih aktera u nastalim promjenama u
prostoru već dugo je fenomen u svim društvima u tranziciji pa tako i u Hrvatskoj.
Nedovoljan utjecaj i uloga neformalnih oblika društvenog djelovanja i aktera, kao
što su različite nevladine i neprofitne udruge, govore u prilog često nedovoljnom
utjecaju tih aktera. Međutim, postoje i pozitivni primjeri njihovog djelovanja kao što
su nevladine udruge iz istraživanja slučaja Cvjetni trg, Zelena akcija i Pravo na
grad, koje su nesumnjivo pokazale izniman utjecaj u javnosti. U Hrvatskoj, kao
tranzicijskoj zemlji, uloga neprofitnog sektora je vrlo važna i potrebno ju je naglasiti
kao jedan od elemenata stvaranja civilnog društva. „Nije nebitno spomenuti kako su
neprofitne humanitarne organizacije i inače značajno pridonijele izgradnji civilnog
društva u Hrvatskoj. One su pridonijele razvoju mreže institucija koje izgrađuju
intermedijarnu strukturu između države i tržišta, te se osnivaju na participaciji
građana“ (Bežovan, 1995. :211). Kroz ovu prizmu možemo promatrati i djelovanje
neprofitnih organizacija u slučaju projekta Cvjetni trg. Kada se govori o neprofitnim
organizacijama, također se upozorava na neke njihove mane ili nedostatke koje su
prisutne, a koje s vremenom treba umanjiti. Tako se npr. ukazuje na potrebu
dodatnih aktivnosti i organizacija civilnog društva u promicanju tolerancije i
nenasilja. Naznačeno je kako civilno društvo još uvijek djeluje više reaktivno, a
manje proaktivno, te kako se organizacije civilnog društva još uvijek ne pojavljuju
kao specifični 'proizvođači' društvenog kapitala. Može se primijetiti kako je
reputacija u smislu moći nevladinih organizacija u Hrvatskoj još uvijek nedovoljno
snažna, kako općenito, tako i u ovom slučaju, budući da još uvijek nemaju razvijenu
komunikaciju ni s vladom, ni s gospodarstvom ni s medijima (prema Bežovan;
Zrinščak, 2006.). Sve ovo doprinosi netransparentnosti njihovog djelovanja koje
može izazvati sumnju kod građana i time umanjiti njihovu učinkovitost u raznim
pitanjima kojima se bave, jer je poznato da je u Hrvatskoj u 90-ima postojalo
određeno nepovjerenje prema nevladinom ili civilnom sektoru. Danas je takav stav
sve rjeđi.
Trg kao javni prostor

Spomenuto je da je područje interesa ovog istraživanja zagrebački Cvjetni trg i
njegova atraktivnost za planirani projekt. Trg je takav tip javnog prostora za koji su
stanovnici grada možda i najviše vezani pa svaka interpolacija na njegov prostor ne
28
prolazi bez reakcije građana. Trgovi su sastavni, često centralni dijelovi užeg
područja grada ili "jezgre centra" ("City core") (Perković, 2002.:232), kojeg
obilježava polifunkcionalnost gradskih djelatnosti. Polifunkcionalnost je nužan
preduvjet za potpuni urbani život, pa se prema tome mogu razlikovati "četiri
osnovne ideje ili koncepcije" gradskog centra:
1) reprezentativni (monumentalni) centar
2) poslovni centar (CBD – Central Business District)
3) društveno – kulturni centar
4) multifunkcionalni centar (prema Perković, 2002.:267).
Primarni zagrebački gradski centar odnosi se uglavnom na Jelačićev trg i Cvjetni trg,
dok sekundarni gradski centar čine ostali brojni trgovi u širem središtu grada
(Kvaternikov trg, Britanski trg, Trešnjevački trg i dr.). Taj primarni gradski centar sa
Cvjetnim trgom, može se okarakterizirati kao multifunkcionalni ili mješoviti centar
jer sadrži sve spomenute funkcije u sebi, tj. i funkciju poslovnog, kulturnog i
političkog (reprezentativnog) centra, iako te funkcije nisu u potpunoj ravnoteži i nisu
podjednako zastupljene. One su prisutne, ali ponekad jedna nauštrb druge, ovisno o
vremenu u kojem se društveni ili politički život grada odvija. Multifunkcionalni
centar "nije ni spomenik, ni zona specijaliziranih usluga, ni "kulturni geto", nego
gradski centar u pravom smislu riječi – tj. dio grada u kojemu se odvija
koncentrirani i potencirani urbani život" (Perković, 2002.:269).
Javni urbani prostori imaju brojne odlike i obilježja a jedna od njih je percepcija
javnih prostora kroz koju se očituje način na koji javnost doživljava sam prostor i
promjene ili poremećaje na njemu. Navika vezivanja uz prostore traži vezivanje uz
prošle slike, pa se svaka inovacija sporo prihvaća, odnosno "traži svoje vrijeme za
adaptaciju". Stoga se čini da se svaki "novi temporalitet" nužno sukobljava sa
"starim temporalitetom", pri čemu valja istaknuti da će – jednom – i sadašnji novi
temporalitet, nositi epitet "starog" i biti u sukobu s nekim "novim" (Čaldarović,
1996.:87). Prema tome, može se očekivati da će buduće promjene Cvjetnog trga s
vremenom ipak biti prihvaćene i adaptirane u sliku nekog novog Cvjetnog trga.
Za oba središnja trga u Zagrebu odnosi se i obilježje procesualnosti javnih prostora,
odnosno njihove dinamičnosti, stalne mijene i prisutnosti javnog života na njima
svakodnevno. "Na njima i u njima se zapravo uvijek "nešto drugo" i novo događa, a
to je upravo jedan od njihovih osnovnih atrakcijskih elemenata (npr. "vidjeti i biti
viđen") (Čaldarović, 1996.:87). Slikovit primjer je zagrebačka subota ujutro na
relaciji između ova dva trga kada se može vidjeti i doživjeti koliko spomenuti
elementi privlače različite grupe ljudi na ova mjesta da bi se bilo dijelom te
procesualnosti. Neki se žele vidjeti s prijateljima, popričati, prošetati i tome slično, a
nekima je glavni interes biti u tzv. središtu zbivanja ili među "poznatima" koji su i
inače redoviti posjetitelji ovih mjesta. Izgradnjom planiranog projekta dosadašnja
procesualnost Cvjetnog trga svakako će biti narušena.
29
GENTRIFIKACIJA I REKONSTRUKCIJA GRADSKOG CENTRA
Procesi koji su usko vezani uz djelovanje aktera u urbanom i javnom prostoru kao
što je to Cvjetni trg, procesi su gentrifikacije i pauperizacije. Neodvojivi su od
procesa urbanizacije i modernizacije te njima srodnih procesa. Gentrifikacija je
proces prestrukturiranja društvenih slojeva i aktera u prostoru odnosno način
uvođenja viših klasa u obnovljene centre gradova. Pauperizacija je njoj obrnut
proces u kojem dolazi do osiromašenja nekih slojeva stanovništva također
prouzročeno različitim prestrukturiranjima stanovništva. Ovi su procesi s vremenom
poprimali različita obilježja te donosili različit utjecaj pojedinih aktera na prostor.
Uz gentrifikaciju idu i procesi urbanog uljepšavanja (embelishment) i urbane
obnove. U svijetu započinju 60-ih godina 20. stoljeća, a kod nas nešto kasnije.
Započeli su i razvijali su se iz obnove porušenih gradova nakon Drugog svjetskog
rata, ali i zbog opadanja kvalitete života u središnjim dijelovima gradova što je
otvaralo mogućnost novog uređivanja i rekonstrukcije većine gradova (prema
Čaldarović, 1989.). O tome govori i poznati Lefebvreov pojam „prava na grad“
kojim se označava proces čišćenja siromašnih gradskih četvrti, gdje se siromašni
stanovnici istjeruju u korist bogatih (Lefebvre, 1976.).
Sam proces i pojam gentrifikacije objašnjava se kao "konverzija socijalno
marginalnih područja i područja stanovanja radničke klase centra grada u
srednjoklasna područja stanovanja, predstavlja pokret privatnog investiranja u
centralna područja glavnih urbanih centara koji je započeo šezdesetih godina"
(Zukin, 1987.:129, prema Čaldarović, 1989.:122), odnosno taj se proces može
objasniti i kao "proces prostorne i socijalne diferencijacije". Ono podrazumijeva
poduzimanje određenih akcija koje su potpomognute, najčešće privatnom, ali i
državnom inicijativom na izgled grada i pojedinih gradskih dijelova, a sa svrhom
njihovog uređivanja i "uljepšavanja". Na taj način određeni marginalni dijelovi
grada u blizini središta grada (nekad radničke četvrti) nastoje se pomaknuti od njega,
te utjecati na stvaranje proširenog i uređenog centralnog dijela grada, u koji se zatim
smještaju "više" ili srednje klase. Kroz taj proces uljepšavanja koji je rezultat i
vrijednosnih orijentacija prema izgledu i slici grada u kojem stanovništvo
svakodnevno živi, "odvija se i "popravljanje" socijalne strukture stanovništva, koja
zatim u poljepšanom i eventualno gentrificiranom urbanom okruženju onda "bolje"
funkcionira" (Čaldarović, 1989.:123). Procesom socijalne diferencijacije u središte
se sada nastanjuju tzv. "bolje" ili imućnije klase koje zbog svog višeg statusa nastoje
poboljšati i svoju neposrednu životnu sredinu, odnosno direktno utječu na izgled
(centra) grada. Pojedini zahvati na izgled grada mogu se poduzimati i zbog prirodnih
razloga kao što je propadanje grada do kojeg neminovno dolazi s vremenom, ali
mogu biti inicirani i političkim, ekonomskim i socijalnim razlozima.
Kao sistematski proces gentrifikacija se pojavljuje kao urbana obnova, „čišćenje
slumova“ i poslijeratni program rekonstrukcije provođen 1950-ih i 1960-ih u
najrazvijenijim kapitalističkim zemljama. Termin se povezuje s Ruth Glass u ranim
1960-im. Međutim, postojala je i ranija, sporadična rehabilitacija (obnova) u brojnim
europskim gradovima 19. st. kad su brojni radnici premještani od strane više klase ili
The Improvements – kako su se zvali u Britaniji, a embourgeoisement u Francuskoj
30
(Rodger 1982.; Harvey 1985., 94-96.; U: Schaffer; Smith, 1986.:348). Razlika
između ranijih iskustava rehabilitacije (obnove) i suvremene gentrifikacije je ta što
je posljednja sistematičnija i raširenija, i također je internacionalan, a ne nacionalan
proces povezan sa velikim ekonomskim, političkim i društvenim procesima. Obično
se događa u strogom gradskom centru (inner city areas) oko CBD (Central Business
District), područja opisanog još u tradicionalnoj čikaškoj školi, i ekološkim
područjima unutar urbane strukture kao što je zona tranzicije (Burgess, 1925.; U:
Schaffer; Smith, 1986.:348).
Iako proces gentrifikacije često uključuje rehabilitaciju stambenih četvrti sa klasom
radnika može se događati i u nestambenim područjima gdje je buduća zgrada
ekonomski isplativa ali da je dovoljno sigurno da će rehabilitacija biti održiva
(Zukin, 1982.; U: Schaffer; Smith, 1986.:347). Gentrifikacija prvenstveno počinje
kao rezidencijalni proces ali uključuje i restrukturiranje centralnog gradskog središta
i njegovog budućeg korištenja. Proces gentrifikacije obično uključuje obnavljenje
komercijalnog razvoja (razne trgovine, poslovni uredi i sl.) i novi razvoj
rekreacijskih mogućnosti (Schaffer; Smith, 1986.:347). Na različitim lokacijama
gentrifikacija poprima različite oblike, ali općenito obuhvaća obnovu starih gradskih
jezgara i zgrada u centru grada za novu upotrebu, te se uglavnom cilja na srednju
klasu. Ponovnim ulaganjima područja srednjoklasnog življenja dobivaju na cijeni,
pa gentrifikacija postaje profitabilna opcija (Schaffer; Smith, 1986.:347).
Uz gentrifikaciju se neposredno vezuje i "pojam urbane obnove (urban renewal)
koji je osobito šezdesetih i sedamdesetih godina bio povezan s pomodnim pokretom
očuvanja i rekonstrukcija povijesnog nasljeđa" (Čaldarović, 1989.:123), čime se
nastojalo gradu vratiti njegov prijašnji izgled naglašavajući povijesne vrijednosti.
Danas se, međutim, urbanu obnovu nastoji provesti kroz izrazito modernističke
zahvate u prostor grada, često izvan urbanog konteksta već postojećeg prostora.
Primjerice mnogi postojeći multifunkcionalni trgovački centri (shopping-centri) u
središtu Zagreba koji sadržavaju luksuzne dućane, poslovne urede, poneki i
stambene dijelove te podzemne garaže, često se smještaju u strogom centru grada i
na neprimjereno malom prostoru. Tzv. zagrebački donjogradski blokovi, unazad 30-
ak godina relativno uspješno sačuvani od prometa, postali su u ovo tranzicijsko
vrijeme idealno mjesto za gradnju podzemnih garaža kao jedan vid rješenja od
prometnih gužvi. Tako se događa paradoksalna situacija da Grad i njegovi političari
umjesto da čuvaju gradsku povijesnu jezgru od prevelikog prometa upravo najviše
«navijaju» da garaže dovuku u njega, a sve pod krinkom prometnog rasterećenja.
Projekt Cvjetni trg u Zagrebu

Spomenuti projekt nosi naziv Life style centar, a u medijima često nazivan projekt
Cvjetni trg ili Zagrebački kristali. Financijski nositelj projekta je investitor Tomislav
Horvatinčić i njegova Hoto grupa. Predviđeni prostor za gradnju na Cvjetnom trgu
je 50.000 m2 sa ukupno 700 mjesta u podzemnoj garaži. Cijena čitavog projekta
procijenjena je na 2,9 milijuna eura. Nakon predstavljanja planiranog projekta u
javnosti početkom 2007. godine razvila se poduža rasprava vezana uz buduću
lokaciju projekta, njegove vlasnike, te narušavanje i mijenjanje izgleda postojećeg
31
trga, a time ukupnog centra grada nakon izgradnje takvog ogromnog kompleksa.
Budući da bi se taj kompleks trebao smjestiti i na mjestu kina Zagreb nastali su
sukobi između dosadašnjeg vlasnika (Grada) koji je na netransparentan način
prepustio pravo vlasništva investitoru Horvatinčiću iako je i susjedna Srpska
pravoslavna crkva polagala pravo na njega kao jedan od bivših vlasnika (u prošlom
socijalističkom sustavu država joj je zgradu oduzela i nacionalizirala). Predlagano je
rušenje obližnje kuće pjesnika Vidrića i arhitekta Bollea, inače spomenika kulture i
dijelove povijesne baštine grada. Međutim, najžešću raspravu izazvale su stalne
izmjene i dopune GUP-a od strane Poglavarstva grada kojima se najviše išlo u korist
raznim privatnim inicijativama, a među njima i spomenutom investitoru.
Slike 1. i 2. Izgled postojećeg Cvjetnog trga
32
Slike 3. i 4. Planirani izgled Cvjetnog trga nakon gradnje spomenutog kompleksa
Za urbanu obnovu u Hrvatskoj može se reći da je intenzivno započela početkom

devedesetih godina 20. stoljeća nakon raspada bivše države i tranzicijskog uvođenja
tržišnog kapitalizma koje je omogućilo privatne investicije vezane uz prostor, te
traje neprekinuto do danas. I za procese urbane obnove i procese gentrifikacije koji
nastaju u Zagrebu gotovo se može reći da se odnose na cijelu Hrvatsku jer se većina
svih projekata događa u Zagrebu ili u nekoliko većih gradova. To je tipično
tranzicijsko obilježje kad se postovjećuje zemlja sa svojim glavnim gradom, i kad
manji gradski centri i regije uz njih stagniraju i često nemaju dovoljno sredstava za
nove projekte. Za ovo razdoblje karakteristično je da se većina postojećih i
novonastalih problema u društvu nije nastojalo rješavati uz pomoć kompetentnih
struka, već jednim radikalnim i često neučinkovitim načinom koji su, uglavnom,
33
poticali oni koje simbolično nazivamo "urbanom" ili "političkom elitom", a koja to
možda i nije. Tako je kroz procese urbane obnove i uljepšavanja gradova, u našim
gradovima, vidljivo mnogo neuspjelih pokušaja istih, a koji su nastali zbog
ekonomskih, političkih ili nekih drugih aspiracija određenih društvenih grupa
(Svirčić, 2002.).
Za spomenuti multifunkcionalan projekt karakteristično je, što će istraživanje i
pokazati, da je tipični primjer simbioze gradskih i političkih struktura. Povezanost
onih koji imaju veliku političku moć i utjecaj sa gospodarskim strukturama koje
posjeduju moć i kapital postaje primjer idealtipskog povezivanja dviju važnih
društvenih struktura. Tako npr. gradonačelnik Zagreba Milan Bandić u suradnji sa
glavnim gradskim urbanistom Slavkom Dakićem, te raznim savjetnicima iz raznih
gradskih zavoda za planiranje grada, otvoreno su i s velikom podrškom krenuli u
ovaj projekt zalažući se da investitor Tomislav Horvatinčić započne sa planiranim
rušenjem te zatim građenjem novog stambeno-poslovnog kompleksa. Zanimljivo je
što je unazad godinu dana od kada se počeo spominjati ovaj projekt i od kada su
započele različite aktivnosti oko njega, dvaput mijenjan Generalni urbanistički plan
grada Zagreba (GUP) te prilagođavan ovom i ostalim projektima planiranim od
strane politike, prvenstveno samog gradonačelnika. Nasuprot njima nalaze se brojni
stručni i profesionalni kadrovi, zatim građani pojedinci i javnost, koji iako nisu svi
bili direktno vezani uz urbano-prostornu problematiku, ali su bili zabrinuti za ovaj
dio grada Zagreba, nastoje zaustaviti projekt Cvjetni trg. Tako su brojni arhitekti,
urbanisti, povjesničari umjetnosti, urbani sociolozi, umjetnici, glumci, a u suradnji
sa nevladinim udrugama Zelenom akcijom i Pravom na grad angažirano djelovali
proteklu godinu dana organizirajući javne prosvjede i potpisivanje peticija u cilju
sprečavanja radikalnog mijenjanja ovog prostora.
Nije rijetkost da oni na višim položajima u društvenoj strukturi često iskorištavaju
vlastiti položaj i moć za privatne ili osobne interese. Tako je i ovaj primjer Cvjetnog
trga očiti slučaj nametanja privatnih interesa pojedinaca iznad javnih interesa
građana, odnosno u ovom slučaju osobnog profita i utjecaja iznad javnog korištenja i
upotrebe gradskog trga. Oduzimanjem građanima Zagreba Cvjetni trg kao javni
prostor (u percepciji stanovnika ovaj trg jedan je od važnijih prostora u središtu
grada), dovodi se u pitanje njegova svrha i postojanje na javan način.
Tako npr. jedan od autora koji također istražuje ovaj slučaj, S. Horvat (2007.),
navodi da se njegov «najveći prigovor javlja radi stvaranja tzv. pseudo-javnog
prostora. Naime, među glavnim Horvatinčićevim argumentima bilo je ostvarenje
jednog novog, kvalitetnijeg javnog prostora. Naglašavalo se kako bi taj prostor
postao zamjena Cvjetnog trga, budući da bi se ljudi trebali okupljati 'kod
Horvatinčića'. Naravno da ni Cvjetni trg nije vrhunski primjer javnog trga, agore, ali
on itekako ima 'potencijal javne sfere'. To znači da na njemu ne mora u svakom času
biti ostvaren neki vid javnosti, ali da svojom prostornom i simboličkom
konfiguracijom omogućuje ono javno» (Horvat, 2007.:138). U slučaju izgradnje
Horvatinčićevog projekta autor ne vidi mogućnost postojanja javnog trga i u
budućnosti već samo pseudo-javnog, jer ako bi neka osoba otišla na «Horvatinčićev
34
trg», popela se na stolicu i održala kratak govor dogodilo bi se to da bi je zaštitari
otjerali s 'trga' (Horvat, 2007.:138).
«Društvena, politička i kulturna organizacija dominacije implicira hijerarhiju moći:
pojedini članovi dominantne grupe imaju posebnu ulogu u planiranju, donošenju
odluka, i kontroli nad procesima stvaranja (jačanja) moći i to su tzv. elite moći» (van
Dijk, 1993.:255). Te političke elite doživjele su brojne protureakcije na svoje
djelovanje od strane civilnog sektora i građana, ali i stručnjaka za prostor. Neki od
dobivenih rezultata istraživanja prikazani su u sljedećem poglavlju.
METODE I REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Istraživanje rekonstrukcije užeg centra grada Zagreba, u ovom slučaju Cvjetnog trga
kao predmeta istraživanja, provedeno je kroz analize tiska u 2007. godini.
Cjelokupno istraživanje, međutim, može se promatrati kao jedna studija slučaja,
također. Prva polovica 2007. istražena je analizom sadržaja (od siječnja do lipnja
2007.), a za drugu polovicu 2007. godine (od lipnja do prosinca), korištena je
analiza diskursa. U oba slučaja za analizu su korištene tri dnevne novine: Jutarnji
list, Večernji list i Vjesnik, odnosno novinski članci vezani uz navedeni predmet
istraživanja. U analizi sadržaja ukupno je odabrano i obrađeno 70 članaka u vremenu
od 5. siječnja 2007. do 23. svibnja 2007. Za analizu diskursa u tekstu je
interpretirano još 10 članaka iz triju spomenutih novina.
U istraživanju su izdvojeni sljedeći ciljevi istraživanja:
1) identifikacija i tipologija društvenih aktera u prostoru kao nositelja promjena u
projektu Cvjetni trg;
2) prikaz nastalih aktivnosti i međuosobnih odnosa među uključenim akterima u
prostoru;
3) praćenje razvoja istraživanog projekta i njegovog direktnog utjecaja na
stanovnike (građane) te na sam prostor trga, a u odnosu na ukupnu kvalitetu
života;
4) isticanje fenomena individualnih aktera s izrazitom moći ili utjecajem (privatni
investitori s kapitalom, gradonačelnik).
Metode analiza sadržaja i analiza diskursa nastoje opisati stvarnost uzimajući u obzir
svu njenu kompleksnost. Analiza sadržaja metoda je kvantitativnog tipa dok je
analiza diskursa kvalitativnog tipa, ali ipak se može reći da polaze od iste ishodišne
točke, a to deskripcija svijeta kroz analizirani i problematizirani mikrosvijet. Analiza
sadržaja je tehnika istraživanja za objektivnu, sistematičnu i kvantitativnu
deskripciju manifestnog sadržaja poruka (Karajić, 2000.).
Drugi dio istraživanja ovog slučaja koristio se metodom analize diskursa uzimajući u
obzir odnos manifestno – latentno u sadržaju članaka, odnosno vidljivi i nevidljivi,
ali postojeći kontekst samog problema. «Analiza diskursa jest mikroanaliza
komunikacijskog događaja kao djelića društvenosti (ili povijesti) ali traga za
(društvenim) makrofenomenima. Analiza diskursa ima socio-politički cilj: u govoru
pronaći načine na koje se uspostavljaju odnosi nejednake raspodjele moći ili
35
dominacije (civilizacijske, kulturne, rasne, nacionalne, klasne, spolne, dobne,
statusne…)» (Ivas, 2005.:18). Analize medija, a time i analize tiska kao pisanog
medija, nastoje protumačiti sadržaj članaka kroz njegov širi kontekst. Često se
analizirani sadržaj odnosi na nejednake odnose moći i tzv. hijerarhiju moći kroz koje
se zatim može vidjeti koliko koja uključena strana ili akter mogu i na koji način
djeluju. Svaki akter djeluje ovisno o svojem položaju u društvu ali i s obzirom na
moć i ovlasti koje ima. «Iskazi koji nastoje organizirati odnose nejednake raspodjele
moći (hegemoniju) najčešći su predmet analize diskursa. Društvena je okolina jasno
podijeljena na ja-drugi i mi-oni i osnova je svakog govora neuvažavanja ili
usredištenosti: prvi je član u središtu, drugi na periferiji, prvome se pripisuju
pozitivne vrijednosti, a drugome negativne» (Ivas, 2005.:24).
Kratak prikaz rezultata analize sadržaja2

Tablica 1.Funkcija glavnih aktera
Frekvencije članaka Postotak
Političke strukture 5 7,1
Gradska i državna uprava 10 14,3
Gospodarski akteri 10 14,3
Profesionalni i stručni akteri 21 30,0
Civilne udruge 17 24,3
Stanari Cvjetnog trga 2 2,9
Građani Zagreba 5 7,1
Ukupno 70 100,0
Od ukupnog broja obrađenih članaka (70) prema funkciji glavnih aktera, a prema
spomenutoj podjeli aktera na političke, ekonomske, stručne i civilne aktere, najveći
broj ih je iz civilnog sektora 34,3% (civilne udruge, stanari Cvjetnog trga i građani
Zagreba zajedno). Odmah iza njih slijedi profesionalni i stručni sektor sa 30,0%,
zatim politički sektor sa 21,4% (političke strukture i gradska i državna uprava
zajedno). Na zadnjem mjestu je ekonomski sektor i ekonomski akteri sa 14,3%.
Takva podjela je i očekivana jer je najangažiraniji oko projekta bio civilni sektor sa
brojnim akterima unutar sebe, dok je ekonomskih aktera najmanje jer se projekt i
tiče jednog glavnog ekonomskog investitora i njegove grupacije.
Tablica 2. Djelovanje aktera
Frekvencije članaka Postotak
podržavanje i angažman oko projekta Cvjetni trg 23 32,9
podržavanje projekta Cvjetni trg 3 4,3
suzdržanost oko Projekta 6 8,6
nepodržavanje Projekta 7 10,0
nepodržavanje i angažman oko zaustavljanja Projekta 31 44,3
Ukupno 70 100,0
2
Rezultati analize sadržaja prikazani u tablicama 1. i 2., dio su prezentacije izložene na znanstvenom
skupu pod nazivom „Varios Urban Spatial Agents – The Case of Cvjetni trg (Preradović Square) in
Zagreb “, održanog u Dubrovniku 18. 6. - 23. 6. 2007. Skup je nosio naziv Social Structures and
Institutions. The Quest for Social Justice.
36
Iz ukupnih podataka o djelovanju aktera slijedi da projekt ne podržava (10,0%) ili ne
podržava projekt i angažirano je oko zaustavljanja projekta (44,3%), zajedno 54,3%
svih aktera. Projekt podržava (4,3%) i podržava projekt i angažirano je oko projekta
(32,9%), zajedno 37,2%. Suzdržanih je 8,6%. Iz toga se može zaključiti kako je
najveći broj aktera protiv projekta, ali je također velik broj onih koji podržavaju
projekt i njegovu realizaciju. Treba naglasiti kako postotak građana koji podržava
projekt iznosi više od trećine građana Zagreba što svakako nije zanemariv podatak.
Analiza diskursa kao dio analize slučaja

Iz navedene tipologije aktera izdvojilo se neke od zanimljivijih članaka vezanih uz
temu Cvjetnog trga i aktere oko njega. U nastavku su navedeni u obradi korištene
dnevne novine, datumi novina, naslovi članaka i citati pojedinih aktera sa
interpretacijom sadržaja izabranih članaka. Uvedena je podjela «članak – diskurs»
putem koje se prvo iznosi kratak sadržaj članka, a zatim njegova interpretacija.
1. Večernji list, 27. 1. 2007.: „GUP se mijenja po mjeri Horvatinčića“
ČLANAK: Donosi se verbalni napad gradonačelnika Bandića, aktera gradske uprave
na aktera civilnog sektora iz organizacije 'Pravo na grad'. Njegova izjava glasi: „tko
je taj Celakoski da ruši ono što gradim? Što je on stvorio cijeloga života - nema ni
kučeta ni mačeta. Ne mogu svi ti jadnici zajedno srušiti što ja mogu izgraditi“.
DISKURS: Ovakve izjave jednog političara, uz to i gradonačelnika Zagreba,
nesumnjivo su rijetkost u razvijenim demokracijama i prije svega uređenim
društvima. Diskurs apsolutne moći jednog čovjeka nad drugima nameće se kao
neupitni obrazac ponašanja koji kad se ne poštuje dovodi do omalovažavanja onih s
manje moći od strane onih s više moći. «Društvena je okolina jasno podijeljena na
ja-drugi i mi-oni i osnova je svakog govora neuvažavanja ili usredištenosti: prvi je
član u središtu, drugi na periferiji, prvome se pripisuju pozitivne vrijednosti, a
drugome negativne» (Ivas, 2005.:24).
Kod gradonačelnika su prisutni različiti manipulativni načini izražavanja ili
manipulativne strategije, a ovdje su naročito izraženi tzv. pozitivan način
samoprezentacije kroz moralnu superiornost, emocionaliziranje argumenata i
naglašavanje svoje moći usprkos opoziciji (van Dijk, 2006.). Isticanje svoje moći
gradonačelniku je način argumentacije nastalog problema.
ČLANAK: Gradonačelnik također napada i same građane, u ovom slučaju glumce,
koji su organizirali protestno druženje ispred kuće velikog hrvatskog pjesnika koja
se po projektu treba srušiti. „Neka oni pjevaju, sviraju, neka bubnjaju i buče koliko
hoće“ (Bandić).
Bandić izražava i namjeru promjene GUP-a kako bi se s projektom odmah krenulo
pa dodaje: „kreće se odmah u realizaciju projekta. Treba provjeriti što se mora
promijeniti u GUP-u, a što ne, da bi se počelo raditi“.
DISKURS: Prema navedenom, u članku osim što je prisutan otvoreni sukob aktera
civilnog sektora i gradske vlasti, odnosno, građana s gradonačelnikom, prisutna je i
otvorena namjera gradonačelnika da projekt što prije bude realiziran i da on osobno
37
pomogne u tome. I ovdje je vidljiv manipulativan način izražavanja, tzv.
diskreditiranje oponenata (van Dijk, 2006.), u ovom slučaju diskreditiranje glumaca
od strane gradonačelnika.
2. Večernji list, 5. 2. 2007.: „O Cvjetnom prolazu treba pitati građane“

ČLANAK: U ovom članku akteri stručnjaci (predsjednik udruženja hrvatskih
arhitekata S. Randić i sociolog O. Čaldarović) komentiraju projekt.
„Generalni urbanistički plan nikako nije odraz samo stručnog mijenja nego i
kolektivnog dogovora“ (Randić).
„Zapravo se ne zna jesu li građani za ili protiv Cvjetnog prolaza u Zagrebu jer
nema ozbiljnih socioloških istraživanja koja potvrđuju stav javnosti. Javnost je
ključna, a neinformirana i načinom predstavljanja posla stavljena pred gotov čin“
(Čaldarović).
DISKURS: Sadržaj članka poručuje da navedeni stručni akteri smatraju da se u ovaj
projekt nije ušlo na javnosti transparentan način te da se nije niti razmatralo što
javnost misli o njemu. Samim time slijedi da politički donosioci odluka u ovom
slučaju «bolje» znaju što građani hoće, odnosno kakav trg trebaju.
3. Jutarnji list, 19. 4. 2007.: „Bandić promijenio GUP u korist Tome Horvatinčića“
ČLANAK: Piše se o prihvaćanju i dopunama Generalnog urbanističkog plana koje
pogoduju investitorima kao ekonomskim akterima, u ovom slučaju Horvatinčiću i
Hoto grupi.
„Protive se oni koji žele zaustaviti razvoj centra. Pa nekad su na Cvjetnom placu
krave pasle, stvari se mijenjaju i to se ne može zaustaviti“ (Bandić).
DISKURS: Neumitnu činjenicu utjecaja vremena na javne građevine gradonačelnik
donosi na doista banalan način čudeći se nastalim nerazumijevanjem o nužnosti
promjena na ovom prostoru, koje treba provesti što prije. A to svakako, prema
njemu, treba prepustiti onima koji razumiju i znaju kako ovaj trg treba urediti.
ČLANAK: Pročelnik Zavoda za prostorno uređenje, Fanjek u vezi izmjena GUP-a
kaže: „riječ je o općim smjernicama na koje mogu reagirati i investitori i građani,
nakon čega ćemo vidjeti koji će se amandmani prihvatiti“.
DISKURS: Ovaj stručni, ali i politički, akter iz gradskog Zavoda za prostorno
uređenje želi biti neutralan te ostavlja više mogućih rješenja ovog slučaja čime
vjerojatno nastoji umiriti javnost zbog nastalih događaja.
4. Jutarnji list, 8. 6. 2007.: „Za dva mjeseca počinje rušenje na Cvjetnom“
ČLANAK: Investitor i ekonomski akter Horvatinčić traži lokacijsku dozvolu radi
realizacije svog projekta na Cvjetnom trgu, te se sukobi sa civilnim akterom,
parohom Popovićem, oko vlasništva kina Zagreb. Pročelnik Gradskog ureda za
prostorno uređenje, Jelavić ističe da bi ulaz u garažu trebao biti iz Varšavske ulice i
da se ništa neće graditi izvan granica GUP-a.
38
„Ne mogu čekati još pet godina da gradnja počne. Napravit ću što se može“, kaže
Horvatinčić.
DISKURS: Ovom izjavom investitor potvrđuje svoj angažman oko početka projekta
te nastavak rada na njemu bez obzira na prepreke koje su se dosada pojavile.
Privatna inicijativa i ulaganja obično imaju velika očekivanja za profitom koji se i u
ovom slučaju vode za istim ciljem. Zanimljivo je što se ovdje spominjani pročelnici
raznih gradskih ureda ili zavoda uvijek drže svojih profesionalnih načela te ističu
važnost poštivanja GUP kao jedine legalne metode, ali se isto tako nigdje ne navodi
koliko se često po zakonu GUP smije mijenjati i prilagođavati. Tako su javnost i
ostali uključeni akteri često zbunjeni jer se čini da se sve ipak događa u skladu sa
zakonom.
5. Večernji list, 5. 10. 2007.: «Horvatinčić: Cvjetni trg neće se urušiti»

ČLANAK: Horvatinčić vjeruje da je početak gradnje na Cvjetnom trgu gotova stvar
i dodaje da će koristiti «posve novu tehnologiju u svjetskom građevinskom
trendu...».
Urbanistica Vera Petrinjak Šimek iz Zelene akcije o projektu kaže: «na Cvjetnom je
predviđena maksimalna gradnja na minimalnom prostoru. Prirodni uvjeti isti su kao
u Kupskoj, a riječ je o još starijim zgradama i povijesnoj baštini!»
Teo Celakoski iz Prava na grad kaže: «u posljednjim slučajevima Bandić je pokazao
prvorazredan politički kukavičluk i neodgovornost, a nekadašnji «ja pa ja»
zamijenio je riječima «nisam ja». Zavodi za prostorno uređenje i zaštitu spomenika
sprega su kapitala, biznisa i politike».
DISKURS: Ovdje izneseni suprotni stavovi o projektu, investitora s jedne strane i
članova neprofitnih organizacija s druge, indikator su prisutnih konflikata. Iako
investitor želi prikazati projekt sigurnim za grad, budući da će se u njemu koristiti
nova tehnologija, time ignorira probleme na koje aktivisti stalno upozoravaju
(minimalan prostor, a maksimalna izgradnja, stare zgrade koje su i povijesna
baština). Predstavnici civilnih udruga kritizirali su razne gradske zavode smatrajući
ih potkupljenima i neučinkovitima pa su u ovom slučaju i inače otvoreno
upozoravali na spregu kapitala i politike.
6. Večernji list, 21. 10. 2007.: „Preimenovali Cvjetni u Žrtava M. Bandića“
ČLANAK: Civilni akteri iz organizacija Pravo na grad i Zelena akcija na čelu s
glumcem Vilijem Matulom, preimenovali su Cvjetni trg u Trg žrtava Milana
Bandića tako da su na ploču s imenom Petra Preradovića stavili ploču s novim
nazivom.
„Dragi naš Milane, danas, kada demokracija pobjeđuje, ti si našao mjesto za
apsolutizam i rekao svoje slavno 'kaj'! Sve se ruši, voda kulja…“ (Matula).
Član zagrebačkog gradskog poglavarstva, Ljuština, zadužen za područje obrazo-
vanja, kulture i sporta, stao je u obranu gradonačelnika: „sramota je što se Bandića,
koji je za Zagreb napravio više od svih dosada, povezuje sa žrtvama. On nema veze
39
sa urušavanjem… U Europi se gradovi razvijaju, zar bi mi u Zagrebu morali ostaviti
štakore?“ (Ljuština).
DISKURS: Potpuno oprečna viđenja razvoja istog grada, od strane umjetnika i
gradonačelnika, postala su zaoštena toliko da su akcije mijenjanja imena postale tzv.
očajnički čin upozorenja javnosti na gradonačelnikovo sve bahatije ponašanje i
iskorištavanje svoje moći u korist privatnih interesa. Politička elita grada trudi se
javnosti pokazati da radi u njezinu korist, a da nije ni pokušala saznati što stvarno
misli i želi, dok civilni sektor smatra da je javni prostor ugrožen. «„Moderna“ i često
najučinkovitija moć je kognitivna (mentalna) i ostvaruje se uvjeravanjem,
manipulacijom kao strateškom metodom mijenjanja mišljenja drugih radi vlastitih
interesa» (van Dijk, 1993.:254). Isticanje svog rada za javno dobro jedan je od
načina uvjeravanja kojim se gradonačelnik često koristi.
7. Večernji list, 7. 11. 2007.: „Inspekcija srušila Horvatinčićevu rampu“

ČLANAK: „Ovo nije predizborno pitanje jer kriza urbanizma traje desetljećima, no
ovaj GUP je rezultat povampirenja jednog sektora, prometa“, naglasio je povjesničar
umjetnosti Zlatko Uzelac. Intelektualci su zaključili „da su izmjene GUP-a
protuzakonite i rezultat su političke volje a ne struke“.
DISKURS: Još jednom su pojedini stručnjaci stali u obranu zabrane gradnje brojnih
megalomanskih projekata u Zagrebu, kao što je Cvjetni trg, ali i na desetke
planiranih podzemnih garaža u donjogradskim blokovima. Ističu kako nisu protiv
gradnje na svim lokacijama ili protiv same modernizacije grada, već da gradnja
mora biti zaustavljena tamo gdje nije prilagođena povijesnoj baštini grada, a što
naročito vrijedi za podzemne garaže.
8. Večernji list, 8. 11. 2007.: „Bandić diskvalificirao glumce“
ČLANAK: Gradonačelnik Bandić poručuje glumcima ZKM-a: „nisu glumci ti koji
će rješavati prometne probleme. Ni prometni stručnjaci ne recitiraju, nego izrađuju
prometne studije koje smo od njih naručili“.
DISKURS: U ovom se članku prikazuje namjera gradonačelnika da diskvalificira
bilo kakve proteste protiv projekta Cvjetni trg, kao i bilo kakve kritike također.
Glumcima, koji su protestirali kao građani, želi dati do znanja kako nisu kvalificirani
da prosuđuju ili kritiziraju projekt općenito, a kamoli pitanje prometa. Iz toga se
može vidjeti kakav gradonačelnik zapravo ima stav prema bilo kojem građaninu koji
se usudi izreći kritičko mišljenje vezano uz projekt.
9. Vjesnik, 30. 11. 2007.: „Usvojen SDP-ov GUP, unatoč protivljenju javnosti i
struke“
ČLANAK: Skupština grada većinom glasova prihvaća novi GUP protiv kojeg su bili
HNS i HSP. Sukob SDP-a sa HNS-om i HSP-om. Morana Paliković Gruden,
zastupnica HNS-a, najviše je kritizirala posljednji amandman Poglavarstva kojim se
omogućuje gradnja ulaza u podzemne garaže ispod Donjeg grada iz javnih zona, jer
se time omogućuje realizacija Horvatinčićeva projekta Cvjetnog prolaza.
40
„U GUP-u nije definiran javni interes, a kakav je on ustvari najbolje pokazuje
pismo 10 urbanista iz Zavoda koji su odbili staviti svoj potpis ispod tog dokumenta“
(Paliković Gruden).
Gradonačelnik Bandić u obranu GUP-a pozvao je sve zastupnike na „veličanstveno
putovanje u Beč“, gdje će im pokazati kakva budućnost očekuje Zagreb.
DISKURS: Sam naslov članka već implicira kontroverznost oko usvajanja GUP-a,
budući da su političke stranke HNS i HSP bile protiv njegovog usvajanja kao i 10
urbanista koji su ga odbili potpisati. Ponovo se spominje ignoriranje javnog interesa
koji se dijelom zapostavlja i u novom GUP-u. Kao protuteža kritikama prihvaćanja
novog GUP-a javlja se gradonačelnik sa svojim vizijama Zagreba za kojeg je ovaj
projekt jedan od važnijih koraka prema 'veličanstvenom putovanju' u njegovu
budućnost. Njegov govor u sebi sadrži manipulativni princip „korištenja
fundamentalnih normi, vrijednosti i ideologija u diskursu koje ne mogu biti
ignorirane ili odbijene“ (Van Dijk, 2006.), u ovom slučaju vrijednostima i ideologiji
modernog europskog grada kojima bi se trebali težiti, makar i pod cijenu gubitka
vlastitog identiteta.
10. Večernji list, 5. 12. 2007.: „Prihvaćen GUP Grada Zagreba - garaže i u
strogom središtu“
ČLANAK: Diskusija oko prihvaćanja GUP-a je završena budući da ga je Skupština
grada Zagreba prihvatila, nakon što ga je pretresla Urbanistička inspekcija
Ministarstva zaštite okoliša, prostornog uređenja i graditeljstva, te zabranila gradnju
garaža. Zaključeno je kako će se neke garaže ipak moći graditi u strogom središtu
ako investitori pribave prometne studije, pa će tako i poduzetnik Horvatinčić moći
realizirati svoj stambeno-poslovni kompleks na Cvjetnom trgu, ispod kojeg će
sagraditi garažu.
DISKURS: Očigledno je da zabrane ne vrijede jednako za sve slučajeve jer postoje
iznimke koje u ovom slučaju Cvjetnom projektu omogućuju nastavak gradnje
podzemne garaže i time i cjelokupno zamišljenog projekta. Sve aktivnosti i
argumentacije civilnog sektora dijelom su «ostavljale vrijeme» za osmišljavanje
protuargumentacije od strane političkog sektora. Stoga se može reći da je ovdje
dijelom prisutna i «manipulacija mišljena kao komunikacijska i interakcijska praksa
u kojoj manipulator vježba kontrolu nad drugima, odnosno da manipulacija ne
uključuje samo moć nego i zloupotrebu moći, dominaciju (van Dijk, 2006.).
ZAKLJUČAK
Iz navedenih dviju analiza nastojalo se rasvijetliti probleme nastale uz planiranu
gradnju na Cvjetnom trgu te aktere koji su sudjelovali u projektu. U analizama su
istaknuti svi glavni akteri koji se pojavljuju oko ovog konkretnog slučaja, te koliko
su oni prema svojem sektoru djelovanja za ili protiv projekta i koji se konflikti
javljaju između pojedinih sektora. Iz istraživanja se vidi relativno često pojavljivanje
svih aktera i njihovo djelovanje na projekt, ali se detaljnijom analizom otkriva
stvarna slika nejednakih i neravnopravnih odnosa moći. Pokazalo se da najveći
utjecaj imaju političke strukture sa gradonačelnikom na čelu koje svoje djelovanje
41
argumentiraju javnim interesom svih građana i nužnošću promjene izgleda grada te s
tim u vezi argumenti struke i javnosti, ionako podijeljeni, nisu dovoljno utjecajni niti
moćni.
Djelovanje ekonomskih aktera u ovom konkretnom slučaju može se pojasniti
poznatom sintagmom „cilj opravdava sredstvo“, jer su im načini dolaženja do cilja
često bili netransparentni i neopravdani. Do ciljeva su im često pomagali doći
politički akteri svojim odlukama o ovom prostoru. Očitom povezanošću ovih dvaju
tipova aktera vidi se direktan utjecaj na mijenjanje prostornih planova, prvenstveno
GUP-a grada Zagreba, ali i na sve ostale razine donošenja odluka. Kontinuirano se
podilazilo privatnim interesima i činila korist investitorima, a u suprotnosti sa
interesima samog grada, odnosno njegove povijesne i kulturne baštine. Iz civilnih
udruga upozoravalo se na sve veću Horvatinčićevu ulogu i utjecaj te krajnju korist
ali i svesrdnu pomoć od strane gradonačelnika Bandića, koju on sam međutim
negira. Može se zaključiti, da je u ovom slučaju promjena izgleda Cvjetnog trga ipak
stvar političke volje. U prilog tome govori činjenica o izmjenama GUP-a u korist
ovog i sličnih projekata od strane nadležnih gradskih institucija.
Međutim, za usporavanje ovog projekta nesumnjivo je zaslužno uporno i angažirano
djelovanje civilnog sektora i dijela stručne javnosti koji već punu godinu dana
građanima i političarima poručuju isto, a to je zabrana gradnje u centru grada.
Civilne udruge Zelena akcija i Pravo na grad pokazale su iznimnu angažiranost oko
ovog slučaja kontiniurano organizirajući peticije građana, prosvjedne skupove,
izvješća za medije i sl., a uključivši brojne stručnjake za prostor i same građane,
dobili su veliku snagu djelovanja kojom su ovaj projekt usporavali. Od strane medija
također su imali podršku što je u percepciji problema za stanovnike Zagreba
odigralo veliku ulogu. Tako se može reći da je položaj civilnih udruga u društvu
ukupno gledajući bolji od onog koje su imale do nedavno.
Ali s obzirom da je novi GUP ipak usvojen od strane Skupšine grada krajem 11.
mjeseca, teško je vjerovati da će se gradnja na Cvjetnom trgu i dalje moći zaustaviti.
Ovom odlukom širom se otvaraju vrata svim planiranim gradnjama u središtu grada,
ali i šire, a time i ovom istraživanom slučaju. Stoga se može potvrditi kako je slučaj
Cvjetni trg samo jedan u nizu sličnih slučajeva karakterističnih za tranzicijska
društva općenito pa tako i za hrvatsko društvo. Ono je i idealtipski primjer
uzurpacije prostora od strane brojnih privatnih interesa, odnosno raznih moćnika s
kapitalom. A odnos moći istraživanih aktera pokazao se neravnopravnim i stoga
hijerahijskim.
Literatura
Bežovan, G. (1995). Neprofitne organizacije i kombinirani model socijalne politike. Revija
za socijalnu politiku, god. 2, br. 3, 195-214.
Bežovan, G.; Zrinščak, S. (2007). Postaje li civilno društvo u Hrvatskoj čimbenikom
društvenih promjena?. Revija za socijalnu politiku, god. 14, br. 1: 1-27.
Castells, M. (2000). Uspon umreženog društva, sv. I. Zagreb: Golden marketing, 583 str.
Čaldarović, O. (1996). Javni prostori i javnost u gradu: pretpostavke socijalne interakcije.
Čovjek i prostor, 43, 3-5: 86-87.
42
Čaldarović, O. (1989). Društvena dioba prostora. Sociološko društvo Hrvatske, 155 str.
van Dijk, T. (2006). Discourse and manipulation. Discourse & Society. Vol 17 (3): 359-383.
van Dijk, T. (1993). Principles of critical discourse analysis. Discourse & Society. London:
Sage Publications.
Hodžić, A. (2005). Društveno restrukturiranje i novi socijalni kontekst. Sociologija sela, 43,
169 (3): 497-525.
Horvat, S. (2007). Znakovi postmodernog grada. Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
Ivas, I. (2005). „Govorna kultura u odgoju za medije. U: Zgrabljić Rotar, N. (Ur.) Medijska
pismenost i civilno društvo. Sarajevo: Media Centar.
Karajić, N. (2000). Analiza sadržaja. Uvodno predavanje. Radionica Hrvatsko društvo 2
(nastavna skripta)
Lefebvre, H. (1976). Pravo na grad. Urbanistički zavod grada Zagreba (Prijevodi; 4).
Zagreb.
Perković, Z. (2002). Bijeg u neozbiljnost. Zagreb: Horetzky.
Sassen, S. (2001). The Global City. New York, London, Tokyo. (Second edition). Princeton;
Oxford:Princeton University Press.
Schaffer, R.; Smith, N. (1986). The Gentrification of Harlem? Annals of the Association of
American Geographers, 76 (3).
Seferagić, D. (2005). Piramidalna mreža gradova. Sociologija sela, 43, 169 (3): 579-616.
Soja, W. E. (2000). Postmetropolis: Critical Studies of Cities and Regions. Oxford, UK:
Blackwell Publishers.
Svirčić, A. (2002). Javni prostori u Zagrebu: primjer dvaju središnjih trgova. Sociologija
sela, 40, 1/2 (155/156).
Svirčić Gotovac, A.; Zlatar, J. (2007). Varios Urban Spatial Agents – The Case of Cvjetni
trg (Preradović Square) in Zagreb “. In: Social Structures and Institutions. The Quest for
Social Justice. Dubrovnik: 18. 6. - 23. 6. 2007. (PowerPoint Presentation)
Vujović, S. (2006). Akteri urbanih promena u Srbiji. Sociologija sela, 44, 171 (1).
Zukin, Sh. (1987). Gentrification: Culture and Capital in the Urban Core. Annual Review of
Sociology, No. 13, 129-147.
Župančić, M. (2005). Infrastrukturna opremljenost hrvatskih seoskih naselja. Sociologija
sela, 43, 169 (3): 617-659.
http://www.zelena-akcija.hr
http://www.pravonagrad.org
http://www.jutarnji.hr
http://www.vjesnik.hr
43
КОНЦЕПЦИЈА СОЦИЈАЛНОГ РАЗВОЈА

ГРАДА БЕОГРАДА1
Ксенија Петовар,
Вук Стамболовић2
SOCIAL DEVELOPMENT CONCEPT OF THE CITY OF BELGRADE3

The present paper is the authorial version of Belgrade’s social development concept within
the City Of Belgrade Development Strategy project. The baseline in the methodological
framework was defined in view of the psycho-social existence level characteristic of the
Belgrade gravitational centre. The analysis, including its SWOT component, revealed that
the Belgrade gravitation centre (as a community) fits the third level of psycho-social
existence characterized by large energy, power and creative potential, on the one hand, and
remarkable egocentrism, violent relations and diverse forms of manipulation and
exploitation, on the other. This finding simultaneously indicates that development needs to
be streamlined towards reaching the fourth psycho-social existence level predominantly
marked by belonging, stability and work for community. The second, i.e. political
framework, is concerned with obligations deriving from Serbia’s membership in
international organizations, and especially Belgrade’s membership in the European Healthy
Cities Association, and consequently observance of the relevant document. Health area
defines the third basic framework, since Belgrade as a community entered the third
epidemiological transition, wherein the main factors of preserving and improving health (or
its degradation) are of social-ecological nature, while ecological factors are dominantly
influenced by social factors. The analyzed circumstances reveal that the optimum starting
point for the concept is social capital, defined as a set of actual and/or potential resources
deriving from a lasting network with more or less institutionalized relations, based on
1
Текст је ауторска верзија прилога о концепцији социјалног развоја у оквиру пројекта
Стратегија развоја Београда, који се ради у организацији ПАЛГО центра из Београда.
Консултатни за ово поглавље Стратегије су др Милена Драгићевић Шешић и др Србијанка
Турајлић. Захваљујемо им се на многим важним коментарима и предлозима. Захваљујемо се и
учесницима у расправи о радној верзији Стратегије и коментарима које смо добили. Наравно,
потписани аутори су искључиво одговорни за све што је садржано у рукопису.
2
др Ксенија Петовар, ванредни професор на Архитектонском и Географском факултету
Универзитета у Београду
Проф. др Вук Стамболовић
3
The text is the authorial contribution on the social development within the City of Belgrade Development
Strategy project organized by the PALGO center Belgrade. Dr. Milena Dragićević Šešić and Dr.
Srbijanka Turajlić acted as consultants in drafting this chapter of the Strategy, and the authors hereby
express their appreciation of the many important insights and suggestions offered by both these scholars.
We are also grateful to the participants in the debate on the working version of the Strategy for their
useful comments. The authors, naturally, bear full responsibility for the contents of this paper.
44
mutual knowledge, trust and respect. The entities relevant for the social development of the
city were defined and accompanied by a development matrix indicating their potentials and
consequences. Four entities were selected for the first level of the development matrix: (a)
development of civil society as comprising specific forms of citizens’ associations creating
and filling the space between the individual level and the one of the city as a specific
community, (2) provision of a stimulating psycho-social and cultural environment (political,
administrative, organizational and economic/financial conditions), (c) provision of a
stimulating living environment/surroundings (from ecological conditions to public spaces),
and (d) preparing for the future (from programs for children development support to
introduction of new technologies). The programs proposed for the purposes of social
development have been grouped in the five commonly basic areas: social welfare, education,
healthcare, culture, sport and recreation. The standard groups of programs have been
supplemented by those related to the institutional framework, in view of the fact that the
third level of psycho-social existence is characterized by week institutions that are generally
overwhelmed by informal structures centered on individuals and groups with political,
economic or social power. Particularly prominent are two specific groups of immediately
implementable programs, one of which requires no financing while the other implies
minimal costs. The importance of these schemes is seen in their ability to create an
atmosphere conducive to more complex programs of social development.
Key words: City of Belgrade social development, social capital,
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Одређивање концепције социјалног развоја, пре свега, подразумева поштовање
одговарајућих оперативних оквира, од оних културних и економских, па до
оних етничке и родне природе. Међу њима, у случају концепције социјалног
развоја Београда, у првом су плану били: методолошки, политички и
здравствени оквир4.
Што се тиче методолошког оквира, као и у сваком другом подухвату чији је
предмет развој, било је потребно поћи од два питања: «Која је почетна
позиција?» и «Који је оптимални смер развоја?». У случају социјалног развоја
Београда, почетна позиција одређена је према нивоу психосоцијалне егзистен-
ције карактеристичном за београдски гравитациони центар,5 дефинисан, иначе,
доминантним значењима и вредностима, доминантном интенционалношћу и
понашањем, као и доминантним структуралним оквиром, како оним формалне,
тако и оним неформалне природе. По обављеној анализи, укључујући ту и
њену SWOT компоненту, показало се да је гравитациони центар Београда (као
заједнице) на трећем нивоу психосоцијалне егзистенције, на нивоу за који су
карактеристични са једне стране велика енергија, снага и креативни
потенцијал, а са друге стране, изражена егоцентричност, насиље у односима и
4
Изради концепције претходила је анализа основних проблема социјалног развоја Београда, са
SWOT компонентом, а потом дефинисање општег и оперативних циљева. У анализи су
коришћени званични документи усвојени у Граду и Републици, стратегије и други глобални и
секториски развојни пројекти и програми, као и извештаји и анализе независних експерата и
организација цивилног друштва, домаћих и међународних.
5
Beck D. E., Cowan C.C., Spiral Dynamics, Blackwell, Oxford, 2000.
45
разни видови манипулације и експлоатације.6 Овај налаз, пак, истовремено је
указао да је развој потребно усмерити ка четвртом нивоу психосоцијалне
егзистенције, нивоу чија су доминантна својства припадање, стабилност и рад
за заједницу.7
Други, односно политички оквир подразумевао је узимање у обзир чланство
Србије у међународним организацијама, а нарочито чланство Београда у
Асоцијацији здравих градова Европе и следствено поштовање одговарајућих
докумената. Уз дефинисане квалитете здравог града,8 то се, пре свега,
односило на Гетеборшки консензусни папир (према коме политику развоја
града, програме којима се та политика исказује, као и пројекте којима се она
остварује треба процењивати са становишта њихових ефеката на здравље
грађана,9), а такође и на члан 152 Амстердамског уговора, једне од основних
одредница уређења Европске заједнице, према коме, «при дефинисању и
имплементацији и политике и свих активности заједнице мора да буде
осигуран висок степен заштите људског здравља».10
Следствено томе, као трећи основни оквир уклопио се домен здравља. Ту је,
пак, примарна била чињеница да Београд спада у заједнице које су ушле у
трећу епидемиолошку транзицију, односно да је превазишао статус у коме су
инфективна обољења главни узрок умирања, и у коме је кључна одредница
здравља понашање везано за одређене факторе ризика.11 Београд улази у
статус који подразумева да су главни фактори очувања и унапређења здравља
(или његове деградације) - социјалне и еколошке природе, с тим што су и
еколошки фактори под доминантним утицајем социјалних чинилаца.12
Сва три оперативна оквира заједно, дакле, одредили су да концепцијом
социјалног развоја града Београда треба дефинисати полазну основу:
(a) Која би усмеравала развој из доминантног егоцентричног нивоа психосо-
цијалне егзистенције ка нивоу припадања, у смислу унапређења квалитета
живота грађана и у смислу промена норми и институција које ће друштво
учинити праведнијим и инклузивним за све чланове заједнице,13 и
(b) Која би усвајањем начела Асоцијације здравих градова Европе, и у
Београду развијала следећа својства:
6
Stambolović V., The Case of Serbia/Yugoslavia: An Analysis through Spiral Dynamics, Medicina,
Conflict and Survival, 2002, 18:59'70.
7
Webster A., Spiral Values Alpha Publications, Auckland, 2001.
8
World Health Organization, Regional Office for Europe, What are the qualities of a healthy city?, URL
(pristup, 7. XII 2007) dostupno na: http://www.who.int/healthy-cities/introducing/20050202_4?
9
Gottenburg consensus paper, Health Impact assesment, WHO Regional Office for Europe, European
Center for health Policy, Brussels 1999.
10
European Communities, Treaty of Amsterdam, amending the Treaty on European Union, the treatise
establising the European Community and ceratin related acts, Office for Official publications of EC,
Luxembourg, 1997.
11
Tarlow A. R., St Peter R. F., (edts.) The Society and Population Health Reader, The New Press, New
York, 2000.
12
Marmot M. G., Improvement of social environment to improve health, Lancet, 1998, 351:57-60.
13
Davis, 2004.
46
− Чиста, незагађена и безбедна физичка и грађена средина (укључујући ту
побољшање квалитета становања).
− Стабилни и дугорочно одрживи екосистем.
− Снажна заједница заснована на међусобној подршци и заједничким
интересима.
− Висок степен партиципације и контроле јавности када се ради о
одлукама које утичу на живот, здравље и добробит грађана.
− Обезбеђивање основних потреба (храна, вода, становање, приход,
безбедност, посао) за све грађане.
− Приступ широком спектру ресурса и активности, који омогућавају разне
врсте сусретања, интеракција и комуникација.
− Разноврсна, витална и иновативна привреда.
− Спремност за повезивање са традицијом, са културалним наслеђем
локалног становништва, као и других група и појединаца.
− Институционални аранжмани погодни за обезбеђивање и унапређивање
свих претходних својстава здравог града.
− Оптимални ниво расположивих елемената јавног здравља, доступност
здравствене заштите и добро здравствено стање (висок ниво позитивног
здравља и низак ниво болести.
− Стално унапређивање квалитета живота,14 које би у фокус ставило
социјалне факторе, како оне који се тичу односа, тако и оне који се тичу
социјалних структура у оквиру којих грађани обављају своје активности
и задовољавају своје животне потребе,15 а уз њих (и преко њих!) и
кључне факторе животне средине.
ПОЛАЗНА ОСНОВА
У околностима одређеним главним оперативним оквирима, као оптимална
полазна основа Концепције исказао се социјални капитал, дефинисан као скуп
актуалних и/или потенцијалних ресурса који исходе из трајне мреже више или
мање институционализованих односа, заснованих на међусобном познавању,
поверењу и поштовању.16
Социјални капитал је, што се тиче посматраног амбијента (градске заједнице),
био релевантна полазна основа, пре свега због своје целовитости концепта
изражене путем четири елемента: локалне усађености, аутономије, синергије и
интегритета. Наиме, на микро-нивоу социјални капитал подразумева локалну
усађеност која се исказује умреженошћу унутар градске заједнице, али исто
тако подразумева и аутономију која се исказује разноврсним везама са
14
URL ( pristup 19. XI 2007) http://www, euro.who.ont/healthy-cities/introducing/20050202_4
15
Marnot M. G., Inequalities in health: Causes and possible implications, The Society and Piopulation
Health Reader, Vol II The New Press, New York, 2000.
16
Bourdieu P., The forms of capital, u Richardson J., (edt.) Handbook of theory and research for the
sociology of education, New York, Mcmillan, 1986.
47
социјалним ентитетима изван локуса умрежености, не само унутар, него и ван
земље. На макро-нивоу, пак, социјални капитал захтева синергију, односно
склад између активности градске администрације и интереса грађана, а уз то
интегритет односно самосталност градских институција и функционисање без
утицаја корпоративних и приватизованих интереса.17 Што се тиче оперативних
оквира, социјални капитал је, функционално одговарао методолошком оквиру
будући да је услед стварања атмосфере поверења и реципрочности.18 Усмера-
вао ка оптималном развоју, односно ка нивоу припадања. Социјални капитал
је, даље, одговарао и захтевима политичког оквира, пре свега својом промо-
цијом партиципације, заједничког организовања, јачања осећаја заједништва, и
повећањем капацитета за решавање проблема заједнице19, дакле развојем
важних елемената за унапређење дефинисаних квалитета Београда као здравог
града. Уз то, социјални капитал је одговарао и здравственом оквиру као
генератор односа којима се превазилазе неправда, неповерење и беспомоћност,
односно кључни морбогени фактори социјалне средине.20
РАЗВОЈНА МАТРИЦА
Ангажмани
Социјални капитал није једнозначна целина. Он садржи низ различитих
ентитета којима је заједничко то што су структуралне природе и што
поспешују одређене активности појединаца који су у њихове различите
структуре укључени.21 Отуда је било потребно одабрати ентитете релевантне
за социјални развој града као заједнице и сачинити развојну матрицу која би
указала на њихове потенцијале и консеквенце. За први ниво развојне матрице,
онај који непосредно произлази из социјалног капитала као полазне основе,
одабрана су четрири ентитета који су дефинисани као ангажмани неопходни за
његово одржање и развој. То су:
(a) Развој цивилног друштва, као специфичних форми заједница грађана које
отварају и испуњавају простор између нивоа појединца и нивоа Града, као
специфичне заједнице.
(b) Обезбеђивање стимулушуће психосоцијалне и културне средине
(политичке, административне, организационе и економске/финансијске
условљености).
17
Woolcock M., Social capital and economic development,: toward ya theoretical synthesis and policy
framework, Theory and Society, 1998. 27: 151-208.
18
Hawe P., Shiell A., Social capital and health promotion: areview, Social Science and Medicine,
2000. 51: 877-885
19
Israel B. A., Social networks and social support: implications for natural helper and community
level interventions, Health Education Quately, 1985. 12: 65-80.
20
Kawachi I., Kennedy B. P., Lochner K., Long live community: Social capiotal as public health,
Thde American Prospect, 1997. 35: 56-59.
21
Coleman J., Social capital in the creation of human capital, American Journal of Sociology, 1988.
94 (Suppl.) S95-S120.
48
(c) Обезбеђивање стимулишуће животне средине/окружења (од еколошких
услова до јавних простора).
(d) Припремање будућности (од програма за подршку развоју деце до
увођења нових технологија). (Таб. 1.)
Таб. 1. Ангажмани неопходни за развој и одржање социјалног капитала
СОЦИЈАЛНИ КАПИТАЛ
СТИМУЛИШУЋА
СТИМУЛИШУЋА
ЦИВИЛНО ПСИХОСОЦИЈАЛНА ПРИПРЕМАЊЕ
СПОЉАШЊА
ДРУШТВО СРЕДИНА/ БУДУЋНОСТИ
СРЕДИНА
ОКРУЖЕЊЕ
Сваки од ових ангажмана има две компоненте: релациону, која се односи на

одговарајућу социјалну структуру а чине је ангажовани појединци, као и
материјалну која се односи на одговарајуће ресурсе који се користе у оквиру
релевантног ангажмана. Различите врсте и комбинације како удруживања, тако
и ресурса, пак, отварају простор за богато гранање матрице на низ мање или
више специфичних процеса. При том, ни ентитети дефинисани као ангажмани
за одржање и развој социјалног капитала, ни њима одређени процеси нису
међусобно строго одељени. Сви су они, као елементи развојне матрице, у
међусобној вези и већем или мањем прожимању.
Процеси
Процеси извиру из ангажмана, али их и на специфичан начин потврђују. На
ову врсту повезаности указала су истраживања која су се односила на разне
врсте процеса, од оних везаних за образовање, сиромаштво и незапосленост, па
до оних везаних за смањење криминала, и наркоманије, те унапређење
здравља.22 Та повезаност може бити и специфична тако да је поједине процесе
могуће груписати и везати их за одговарајуће основне ангажмане, од процеса
који поспешују развој цивилног друштва, па до процеса који су у функцији
припремања будућности.
a. На развој цивилног друштва, као специфичне форме заједнице грађана и
активног партнера локалних и градских институција и организација, делује се
путем процеса који укључују партиципацију грађана у подухватима од јавног
интереса и јачају социјалну кохезију, као што су:
− Развој низа институционализованих облика удруживања грађана поводом
тема од јавног интереса, стручних питања, традиционалних и иновативних
културних садржаја, локалних тема итд.
22
Putnam R. D., Bowling alone: America's declining social capital, Journal of Democracy, 1995. 6: 65-78.
49
− Различити облици изражавања мишљења и ставова грађана: референдум о
стратешким пројектима и одлукама у Граду; објективно и нефингирано
анкетирање грађана о задовољству условима живота у Граду и квалитету
јавних услуга и служби; петиција; јавне расправе у организацији стручних
удружења и других организација цивилног друштва.
− Развој публике као један од стратешких приоритета, а нарочито
поклањање пажње дечјој култури, као и маргиналним групама.
− Обезбеђење приступачне едукације о разним аспектима рада удружења
грађана, од метода разрешавања конфликта, до методологије писања
пројеката.
− Сарадња градске администрације са удружењима грађана и унапређење
метода партиципације грађана.
б. На обезбеђивање стимулишуће психосоцијалне средине/окружења делује
се путем следећих процеса:
− Јачање подршке локалним грађанским иницијативама и локалним органи-
зацијама, чиме се јача социјална кохезија, појачава се безбедност грађана,
омогућава препознавање ризичних група, њиховог просторног распореда и
омогућава њихова бржа и боља интеграција у заједницу.
− Јачање идентитета и специфичних обележја приградских општина и
насеља путем културних, образовних, привредних и других активности и
успостављање међуопштинских комуникација и сарадње.
− Континуирани програми подршке и мобилизације припадника и при-
падница вулнерабилних група.
− Инстутуционално унапређење укупног сектора социјалног развоја дефи-
нисањем позиције приватног и непрофитног сектора, задужбина,
фондација и др.
− Рационално коришћење и забрана отуђивања објеката и простора
наменски грађених за потребе услуга од јавног интереса (култура,
образовање, социјална заштита, спорт), као и забрана промене намене
јавних и зелених површина.
− Развој Београда као регионалног универзитетско-научног и културног
центра.
− Повећање урбанитета и међународног престижа Града, путем повећања
броја и врста уникатних садржаја, програма и активности које Граду дају
особен идентитет и препознатљивост у регионалној и глобалној мрежи
градова и настојање да се оствари њихова већа дистрибуција на целој
територији Града.
− Олакшан приступ и коришћење објеката у власништву Града и општине, и
признавање статуса социјалних, здравствених, културних и рекреативних
активности као непрофитних.
50
− Принципи нових медија који грађанима обезбеђују коректне и релевантне
информације, комуникацију са локалном управом и сарадњу са грађанима,
ширење коришћења електронских техника у комуникацији са грађанима.
− Грађење подстичућег социјалног контекста, у смислу да све установе које
чине животни оквир треба да пружају грађанима осећај припадања и
осећај личне вредности.
− Успостављање посебних програма који ће промовисати резултате
проистекле из основних вредности цивилног друштва.
− Успостављање инструмената интерсекторске сарадње који ће осигурати
поштовање преузетих обавеза и остваривање заједничких програма
општина, Града и републичких служби.
в. За обезбеђивање стимулишуће животне средине битни су следећи
процеси:
− Унапређење и ширење постојећих и формирање нових јавних градских
простора и њихово коришћење за организовање различитих културних,
спортских и других активности.
− Озелењавање града, унапређење постојећих и формирање нових локалних
паркова, у којима се организују различите активности локалних група и
удружења.
− Развој Града као средине са здравим стиловима живота, ефикасном и
нефингираном бригом за животну средину, сталним напорима ка
побољшању индикатора стања животне средине, стимулисањем повећања
јавних пешачких простора и њихове употребе и одговарајућим начинима
за стимулисање здравог начина живота.
− Подршка општинама, нарочито сиромашнијим и мање развијеним, да
обезбеде просторе у месним заједницама и финансирају иницијалне
пројекте у области социјалне заштите, као што су дневни боравци за децу
са додатним потребама, за старе, за пружање различитих услуга на нивоу
месних заједница (помоћ у кући и сл.).
− Приоритетно усмеравање инвестиција планираних за спорт и рекреацију
на школски спорт.
г. За припремање будућности, пак, битни су следећи процеси:
− Подршка јавном сектору у области здравства, социјалне заштите, културе,
образовања и предшколске заштите деце.
− Повећање обухвата деце у предшколским установама с циљем да се
сваком заинтересованом детету обезбеди место у предшколској установи.
− Остварење потпуног обухвата и доступности обавезног образовања и
уједначавање услова и квалитета обавезног образовања на целој
− Задржавање и даљи развој сектора јавног здравља, успостављање принци-
па интегративне здравствене заштите са посебним нагласком на обухвату
вулнерабилних група и на правима пацијената.
51
− Развој културе у "квартовима" (неигхбоурхоод) кроз унапређење простора
за културне активности свих генерација - разумевање културе као
стандарда свакодневног живота.
− Дефинисање и реализовање обавезујућих минималних стандарда за
активности из категорије обавезних услуга од јавног интереса на целој
− Систематско праћење квалитета живота које служи као коректив градских
секторских политика, путем система индикатора и анкета грађана о
појединим аспектима квалитета живљења.
− Ширење масовног, здравствено-рекреативног спорта, са нагласком на
улагања у школски спорт, обнову и одржавање објеката и јавних простора
намењених коришћењу деце, омладине и за рекреацију одраслих.
− Подршка програмима за развој деце почевши од пренаталног периода и
стимулисање програма за превазилажење материјалне и социјалне
депривације деце
− Подршка околностима које воде јачању породице, посебно у смислу
обезбеђивања дечијег осећаја сигурности.
− Подршка повећању сложености заједнице са нагласком на обезбеђивању
свих врста комуникација.
− Увођење нових технологија у домену свих елемената социјалног развоја.
− Припрема стратегије и планова, као и њихово реализовање на основу
мултисекторског а не фрагментарног приступа.
Програми
Дакако, сваки се од процеса реализује путем одговарајућих програма који су,
такође, међусобно повезани. Отуда се и ови програми могу разврстати на разне
начине. Програми који су предложени за сврхе социјалног развоја најпре су
груписани у пет основних устаљених области: социјална заштита, образовање,
здравство, култура, спорт и рекреација. Поред тога, овим стандардним групама
програма, додати су и програми везани за институционални оквир, као посебно
важни, с обзиром да је за трећи ниво психосоцијалне егзистенције
карактеристично да су институције слабе, односно да су од њих јаче
нефромалне структуре око појединаца и група које имају политичку.
економску или социјалну моћ. Исто тако, посебно су издвојене још две групе
програма: они који се могу предузети одмах и не захтевају новчана средства и
они који се такође могу предузети одмах, а захтевају минималне трошкове.
Важност ових програма је у томе што, својим успехом, они могу створити
атмосферу која би, попут каквог замајца, «повукла» друге сложеније програме
социјалног развоја. При дефинисању програма, у сваку од одабраних група,
првенствено су укључивани реално изводљиви програми. Подразумева се,
осим тога, да следствена листа реалних програма, као уосталом и листа
процеса, није ни коначна ни незаменљива. Њу је могуће проширивати и
мењати, али у оквирима које намећу изворишни нивои развојне матрице: од
52
социјалног капитала, преко четири дефинисана ангажмана и из њих изведених
процеса.
Институционални оквир
− Утврђивање неприкосновености институције јавног добра у простору
града (од земљишта до изграђених простора и објеката) као ресурса за
одвијање јавног живота битног за индивидуални развој и развој заједнице.
− Подстицање задужбинарства и фондација у области социјалног развоја и
културе. Подршка иницијативи за доношење Закона о непрофитним
организацијама у Народној скупштини Републике Србије. С обзиром на
велики број задужбина и фондација формираних пре Другог светског рата
у Београду, Град има нарочитог интереса да покрене питање статуса ових
установа и њиховог поновног успостављања као установа од јавног
интереса. У том смислу симболичко означавање задужбина и фондација
као таквих, могло би повратити поверење грађанства у смисао задужби-
нарства (на пример: Павиљон Цвијета Зузорић као типичан пример
пројекта-задужбине цивилног друштва).
− Ширење различитих облика подршке организацијама цивилног друштва у
организовању социјалних, културних, образовних и рекреативних услуга.
Увођење пореских и других олакшица и подстицаја за улагање приватних
средстава у објекте, просторе, опрему и функционисање програма у
области социјалног и културног развоја. Понуда под повољним условима
просторија у власништву општина (при меснима заједницама) за потребе
организовања социјалних и културних активности и услуга од јавног
интереса.
− Дефинисање и реализовање обавезујућих минималних стандарда за
активности из категорије обавезних услуга од јавног интереса на целој
територији Града. За активности из категорије обавезних услуга од јавног
интереса (предшколске установе, обавезно образовање, примарна и
превентивна здравствена заштита, дневни боравци за старе и лица са
додатним потребама, основна културна инфраструктура, инфраструктура
намењена игри и окупљању деце и младих) утврђују се минимални
стандарди које локалне заједнице (општине) са градском управом имају
обавезу да организују и уреде прихватајући принципе Европске градске
повеље и других докумената који се односе на право грађанина на град и
безбедно коришћење градских простора.
− Систематско праћење квалитета живота које служи као коректив градских
секторских политика, путем система индикатора и анкета грађана о
појединим аспектима квалитета живљења.
− Важна компонента подстицања организација цивилног друштва у области
културе, социјалне и здравствене заштите и рекреације јесте олакшан
приступ и коришћење објеката у власништву Града и општине, као
неопходан услов за организовање непрофитних активности. Подршка
конверзији старих (индустријских и других) и некоришћених објеката у
53
просторе за културне и друге активности од значаја за локалну заједницу
(домови омладине, дечји центри, клубови за старе, спортски клубови и
сл.). У интересу Града је да понуди повољније финансијске услове
организацијама цивилног друштва у области културе (и другим сродним
активностима као што су образовање, социјална заштита, спорт и сл.),
непрофитним приватним организацијама и другим актерима приликом
конкурисања и коришћења простора у власништву локалних власти за
остваривање програма и пројеката у овим областима.
Социјални домен
− Унапређење и ширење постојећих и формирање нових јавних градских
простора и њихово коришћење за организовање различитих културних,
спортских и других активности компатибилних са доминантном наменом
објеката/простора у окружењу (становање, пословање, рекреација....) и
повећање броја и мреже пешачких зона, којим се спајају административне,
културне, забавне, трговачке и школске дестинације. Посебан акценат
ставља се на повећање броја и уређење јавних простора намењених деци,
као и на уређење свих јавних површина и простора ''по мери детета''
(цхилдрен фриендлy цитy). Утврдити режиме коришћења, уређења и
одржавања отворених простора у градским блоковима. Рестрикција
аутомобилског саобраћаја, фаворизовање јавног саобраћаја и саобраћаја у
режиму независног шинског система.
− Повећање обухвата деце у предшколским установама са обавезом да се
сваком детету обезбеди место у предшколској установи (у јавном или
приватном сектору). Нормативно регулисати и укључити приватни сектор
у област предшколског васпитања. Путем непрофитног статуса установе и
концесија и регреса омогућити приступ деце из сиромашнијих породица
приватним вртићима. Олакшати употребу монтажних објеката и узимање
у закуп објеката у приватном власништву за организовање предшколских
установа.
− Подршка организовању различитих врста дневних боравака у месним
заједницама (за децу са додатним потребама, за старе и сл.).
Образовање
− Остварење потпуног обухвата и доступност обавезног образовања и
уједначавање услова и квалитета обавезног образовања на целој тери-
торији Града. Имплементација важећих прописа о обавезним стандардима
опремљености школских објеката. Решавање дефицита и флуктуације у
захтевима за школским простором тешњом сарадњом између општина и
коришћењем мобилних средстава (организован ђачки превоз, мобилни
наставнички тимови, мобилне учионице - аутобуси и др.). Усклађивање
радног времена родитеља са радним временом предшколских установа и
основних школа (целодневна настава, настава у једној смени са проду-
женим боравком деце). Увођење партиципације за допунске активности у
54
обавезном образовању сразмерно економској и имовинској ситуацији
породице. Сарадња са организацијама цивилног друштва, родитељима и
друштвено одговорним компанијама у побољшању услова школовања и
организовања различитих активности у простору школе, како би школа
повратила важну функцију васпитања, социјализације и интеграције деце,
и продужила боравак деце у оквиру школе током дана и недеље.
− У процесу прелаза ка "друштву знања", Београд има потенцијал да постане
значајан регионални центар који пружа услуге средњег и високог
образовања. Град може подржати стручне потенцијале у области средњег
и универзитетског образовања и научно-истраживачких капацитета
организовањем и давањем на коришћење/дугогодишњи закуп располо-
живих објеката и земљишта/парцела за средњошколске и универзитетске
кампусе и друге погодне форме за ефикасно организовање и функцио-
нисање активности универзитетског образовања и научног рада. Ово је
посебно важно у контексту укидања или промене граница између
појединих дисциплина и потребе за развијањем ширег системског присту-
па решавању комплексних проблема. Користити механизам планског
резервисања простора/локација погодних за универитетске и научне
центре и друге образовне форме у концепту кампус система, које Град
може понудити заинтересованим актерима. Од посебног и суштинског
интереса за Београд је да се путем урбанистичких планова утврде намена и
режими коришћења комплекса Војске и некадашње Федерације за развојне
циљеве Града. Понуда локација за нове и/или реформисане
средњошколске центре у кампус систему у приградским општинама.
Усклађивање образованих програма на нивоу средњег образовања са
професионалним квалификацијама потребним за развој Града и
Републике, укључив промоцију и подршку развоју одговарајућих
струковних школа (средњих и високих).
Здравство
− Побољшање доступности примарне здравствене заштите за све грађане.
Проблеме са доступношћу нарочито имају грађани који припадају
вулнерабилним групацијама. Поред физичких баријера за грађане са
тешкоћама у кретању, доступност угрожавају сиромаштво и администра-
тивни проблеми (истичемо проблеме старих људи у сеоским насељима).
Позитивна решења и примери добре праксе (дом здравља ''Милутин
Ивковић'', на пример) могла би се проширити и на друге установе
примарне здравствене заштите.
− Унапређење квалитета примарне здравствене заштите, међу којима су три
приоритетна. Прво, побољшање нивоа опремљености установа примарне
здравствене заштите. Друго, стимулисање континуиране едукације
здравствених радника из примарне здравствене заштите.23 Трећи битни
23
Као добар пример наводимо сарадњу Института за социјалну медицину Медицинског
факултета у Београду и домова здравља са уже територије града, у оквиру које лекари
55
допринос квалитету здравствене заштите било би побољшање ситуације са
правима пацијента. Наиме, садашње институционално решење у виду
пацијентовог адвоката засновано је на конфликту интереса. Посебан про-
грам који би био регистрационо-саветодавне природе, а институционално
би био везан за службу градског омбудсмана, могао би да допринесе зна-
чајном побољшању тренутне ситуације када је реч о правима пацијента.
− Прилагођавање организације здравствене службе ефикаснијем решавању
здравствених проблема у Београду. Уз текуће здравствене проблеме, у
Београду се, као у велеграду, јавља и потреба за налажењем институцио-
налног одговора на посебне здравствене проблеме који су у њему
израженији него у мањим урбаним срединама. У Београду би, тако, од
нарочите важности била служба за ургентну психијатрију, затим служба за
палијативно збрињавање, као и програм за здравствено збрињавање
такозваних изгубљених грађана, односно грађана који, уз угрожено
здравствено стање често немају ни документе, ни стално место боравка, ни
неког ко би их родбински или пријатељски подржао. Овде би могле бити
организоване посебне институције у виду Центра за ургентну
психијатрију, односно у виду хосписа са организацијом кућних посета, а
негде би били адекватни и посебни програми попут успешног програма
који је за напуштена стара лица организовао Дом здравља у Обреновцу.
− Смањења оптерећења болешћу као принцип није само надлежност нити
одговорност здравственог система. Ту је потребан мултисекторски при-
ступ више градских служби које би, уједињено, радиле на разним мерама
примордијалне превенције. С обзиром на тренутно стање квалитета
животне средине Београда, са једне стране, и на инциденцу и преваленцу
хроничних незаразних болести, са друге стране, ту би од значаја били:
смањење загађености ваздуха, стимулисање физичког кретања и укла-
њање препрека које воде искључивању старих, деце и особа са додатним
потребама, затим смањење аутомобилског саобраћаја у централним
градским деловима, побољшање јавног превоза (увођење независног
шинског система), ширење пешачких зона и зелених површина и
омогућавање бициклистичког саобраћаја на целој територији Града.
− Унапређивање финансијске одрживости здравственог система који је
протеклих деценија био везан за повећање продуктивности рада.
Финансијској одрживости здравственог система више одговара приступ
познат као унапређивање продуктивности ресурса. У том смислу искуства
земаља атлантске цивилизације су показала добре резултате у следећим
усмерењима:
• Прво, успостављање здравственог информационог система чиме би се
смањили трошкови повезани са читавим низом ресурса од времена, до
оних везаних за лабораторијске капацитете и потрошњу лекова.
примарне здравствене заштите могу да конкуришу за одређени број бесплатних едукација у

програму континуираног образовања Медицинског факултета у Београду
56
• Друго, постепено увођење интегративне здравствене заштите. У Србији
је управо донет Правилник о традиционалним методима лечења. Једна
пилот студија би могла да провери да ли би уводјење неких видова
традиционалне медицине у здравствени систем и у нашим условима
довело до смањења трошкова, као што је то регистровано у Великој
Британији и САД.
• Треће, за здравствени буџет би били важни профитабилни пројекти,
који би истовремено за заинтересоване потрошаче проширили
здравствену понуду Београда. Један од ових пројеката у овом смислу би
могли да буду велнес центри, с обзиром да међу пословним људима и
туристима постоји потражња за њиховим услугама, а у Београду постоје
и развијена стручна експертиза, и индустрија здраве хране и развијена
индустрија забаве.
Култура
− Развој културе у "квартовима" и локалним заједницама кроз унапређење
простора за културне активности свих генерација - разумевање културе
као стандарда свакодневног живота. Обезбеђивање простора за културне
активности по приступачним закупнинама (алтернативни образовни
програми, дечји и омладински клубови, библиотеке, читаонице, музичко
образовање..). Доступност простора у економском (непрофитни режим и
стимулисање одређених активности путем субвенција и других мера),
организационом смислу (конкурисање путем тендера) и у односу на
захтеве и приоритете заинтересованих група из локалне заједице.
Подстицање установа чији су оснивачи Град и Република да одгова-
рајућим програмима приближе своје активности грађанима, посебно у
периферним општинама (гостовања, изложбе, програми едукације и сл.).
− Повећање урбанитета и међународног престижа Града, путем повећања
броја и врста уникатних садржаја, програма и активности које Граду дају
особен идентитет и препознатљивост у регионалној и глобалној мрежи
градова. Ове активности могу бити комерцијалне, некомерцијалне и
комбиноване, у различитим врстама својине и вођене/ организоване од
стране различитих актера. Од нарочитог значаја за организовање ових
активности и садржаја јесте постојање одговарајућих објеката/простора,
по правилу вишенаменских, који могу бити у различитим својинским
аранжманима (власништво града, државе, приватног сектора, задужбине и
сл.) и у различитим економским режимима коришћења (са субвенцијама,
непрофитни, профитни и сл.). Посебан значај има укључивање у
међународне програме.
− Наставити и јачати подршку уникатним програмима и активностима у
области културе који дефинишу особени урбани и културни идентитет
Града у међународним размерама, као што су Београдски сајам, Битеф,
Бемус, ФЕСТ, Радост Европе, Белеф и друге међународне догађаје које је
57
потребно још јаче профилисати и повезати са одговарајућим европским и
светским организацијама.
Спорт и рекреација
− Приоритетно усмеравање инвестиција планираних за спорт и рекреацију
на школски спорт. Очекивано повећање обима целодневне наставе у
основним школама, ширење праксе продуженог боравка и прелазак школа
на рад у једној смени, створиће услове да школа (основне и средње)
постепено постане централна спортско-рекреативна инстутуција у коју
треба на време улагати и у којој се могу организовати усклађени програми
за ученике и родитеље, у комбинованом непрофитном и само-
финансирајућем моделу и у партнерству локалне власти, организација
цивилног друштва и школских управа.
− Дефинисање режима коришћења, уређења и заштита великих и махом
неуређених зелених површина (шуме, пољане, обале река), као јавног
добра, због њиховог важног просторног потенцијала за развој спортске
рекреацаије и масовних облика излетничког и спортског туризма. Са
релативно малим улагањима ови простори могу бити приређени за бројне
видове рекреације (пешачке стазе, голф терени, бициклистичке стазе,
коњичке стазе) и специфичне облике спорта. Утврдити режиме коришће-
ња, уређења и одржавања отворених простора у градским блоковима.
− Обезбеђење простора за рекреацију у окружењу стамбених четврти и
доступности већих градских рекреативних зона бициклима и другим видо-
вима пешачког саобраћаја. Фаворизовање рекреативних зона у режиму
јавног коришћења, са јасно дефинисаним условима коришћења и начина
одржавања. Промовисање различитих облика рекреација и провођења
слободног времена у локалној заједници. Укључивање грађана у плани-
рање, уређење и одржавање ових подручја.
Мере које се могу предузети одмах и не захтевају новчана средства:
− Уредба/одлука Града о дозволи за организовање коцкарница, кладионица
и сличних активности на удаљености најмање 1000 метара од основне и
средње школе, изузев коцкарница потпуно затвореног типа у хотелима
високе категорије, без спољних означавања и рекламе.
− Уредба/одлука Града о забрани продаје алкохолних пића у продавницама у
кругу од 500 м. од основне и средње школе у складу са Препорукама
Светске здравствене организације.
− Шестомесечна или годишња размена искустава општина у сарадњи са
организацијама цивилног друштва у организовању услуга од јавног
интереса и унапређењу квалитета живота грађана у локалним заједницама.
− Олакшати услове за постављање и коришћење монтажних објеката за
потребе услуга од јавног интереса (образовање, култура, дневни боравци,
предшколско васпитање, здравствена заштита) на працелама предвиђеним
за ту намену.
58
− Забрана промене намене јавних зелених површина и паркова и
унутрашних дворишта у стамбеним блоковима и заузимања и изградње на
тим површинама.
− Уредба о режимима коришћења земљишта на којима се налазе објекти од
јавног интереса, укључив и одредбу о забрани промене намене овог
земљишта за сврхе које нису у области образовања, социјалне заштите,
културе, науке, здравства, рекреације, дечјег и омладинског спорта и нису
покривене одредбом јавног интереса. Град може у преговорима да понуди
одговарајуће земљиште досадашњим корисницима у замену за ове
локације које су од посебног интереса за развојне циљеве Града.
− Дефинисање режима чувања зелених површина и стабала на градилишти-
ма и одузимање дозволе односно забрана градње на територији Града за
све инвеститоре и извођаче који прекрше ове и друге прописе у области
грађења објеката.
Мере које се могу предузети одмах и захтевају минимална новчана

средства:
− Одлука/препорука Града општинама да се простори у месним заједницама
дају под субвенционираним условима за организовање услуга од јавног
интереса у областима социјалне заштите, образовања, здравствене
заштите, културе, спорта и рекреације.
− Подршка организовању продужених боравака у основним школама
(заједнички програми организација цивилног друштва, локалних власти,
основних школа и родитеља; донације, партиципација родитеља).
− Ширење праксе и позитивних искустава узимања у закуп објеката у
приватном власништву за потребе услуга од јавног интереса.
− Давање концесије за постављање и коришћење јавних клозета у Граду.
− Ширење пешачких зона и обезбеђивање јавних површина, паркова и
зелених површина у стамбеним четвртима постављањем непрелазних
рампи за аутомобиле (дрвени железнички прагови и сл.)
Акценти
Предложена концепција социјалног развоја подразумева да Београд треба да
буде град свих својих житеља. Генерално, то значи да полазна тачка сваког
градског подухвата мора да почива на максими да су Београђани важнији од
Београда. Практично, то подразумева два комплементарна стратешка
усмерења:
1) Београд, преко разних развојних нивоа, треба да јасно показе да се брине
за сваког свог становника
2) Грађани Београда треба да буду подстакнути, физичким и психосо-
цијалним условима, да задовољавањем својих потреба и остваривањем
својих иницијатива учествују у развоју града.
59
У условима који доминирају у центру и гравитационом подручју Београда као
заједнце постоји јака тежња да се његов развој одвија и у смислу безличног
система, односно у смислу својеврсне мега-машине која «меље» грађане. Овај
безлични систем, односно мега-машина се на разним нивоима психосоцијалне
егзистенције исказјују путем различитих странпутица. Међу њима, за трећи
ниво псхосоцијалне егзистенције који доминира гравитационим центром
Београда као заједнице, својствене су нарочито следеће странпутице:
− Инвеститорски урбанизам, за који је крактеристично саображавање
урбанистичких планова интересима инвеститора и где нарочито страдају
зелене површине, као и други јавни простори и зграде.
− Пројекти политичке промоције, за које су типичне интервенције које су
брзе и површне тако да се најчешће своде на лицкање, али које привлаче
медијску пажњу, па тако и пажњу грађана.
− Пројекти «слепе мрље» када се предузимају интервенције које су у
перспективи контрапродуктивне и неодрживе ради задовољавања неке
тренутне потребе за шта је типичан пример сређивање паркирања
аутомобила, уместо изградње независног шинског система.
− Мегаломански пројекти када се под маском прављења «обележја града»,
нефункционално троше средства грађана и занемарују далеко прече
потребе ради задовољавања егзибиционистичких и/или пекунијарних
порива људи који су од утицаја у процедури доношења одлука.
Да би се странпутице некако предупредиле, другим речима да би се изашло из
глиба који подастире мрежа парцијалних интереса (на шта се карактеристичне
странпутице најчешће своде!), свако планирање, па и планирање развојне
политике Београда треба да буде засновано на установљавању чврстих
критеријума. При том, потребно је узети у обзир четири врсте критеријума
према којима треба мерити сваки ангажман, сваки процес и сваки следствени
програм, па онда и пројекат и интервенцију. То су:
Професионални критеријум који се заснива на најбољим знањима и
проценама експерата разних профила, међу којима посебно место морају
имати и експерти из домена друштвених наука, као и из домена јавног здравља
који су на трећем нивоу психосоцијалне егзистенције најчешће запостављени.
Контекстуални критеријум који се заснива на јасној опредељености за
конкретне вредности и значења. Наиме, Београд се налази између контекста
Европе и контекста Србије, а то значи између трећег и петог нивоа
психосоцијалне егзистенције. Ова растрзаност може водити и феномену
познатом као губљење способности за разграничење.
Развојни критеријум који подразумева да се одабрана концепција, и на микро
и на макро нивоу, усклађује са потребама целовитог, а то значи и
квалитативног а не само квантитативног развоја. Пуки квантитативни развој
може да води стагнацији с обзиром да није довољан за повећање системске
сложености.
60
Економски критеријум који подразумева поштовање принципа одрживости.
Када је реч о здравственој добробити као обухватном циљу, принцип
одрживости се уводи троструко: (а) увођењем технологија заснованих на
принципима одрживог развоја, од предвиђања и спречавања проблема па до
коришћења обновљивих ресурса, (б) менаџментом који је заснован на
продуктивности ресурса, уместо на класичном повећању продуктивности рада,
и (ц) сталном евалуацијом која треба да прати степен одржања здравствених
добробити и институционализацију уведених промена, као и степен повећања
способности одговарајуће заједнице да се и сама ангажује око мера и
поступака релевантних за здравље.
ЗАКЉУЧАК
Концепција социјалног развоја је само документ, али документ који је на путу
да се суочи са животом. Она може да буде препозната као добар развојни
путоказ, али може и да се расплине у вртлогу постојећих ставова, мишљења и
пракси. Београђанима је, па самим тим и Београду, потребно да крену даље из
нивоа психосоцијалне егзистенције у коме су тренутно укотвљени. То јесте
ниво који најјачима изгледа сјајан и успешан, али је и ниво који систематски
производи вишак болести и сваковрсне беде. Концепција усмерава ка бризи за
сваког грађанина, али сваком од њих отвара и простор да, у домену у коме му
одговара, преузме неку одговорност. У садашњим околностима ни брига за
сваког, ни преузимање одговорности нису ни лаки ни једноставни. Но уз њих
иде и моћна подршка. Ова подршка, међутим, није везана за разне статусне
ресурсе. Чине је потпуно другачији квалитети: осећање припадности и
међусобни поверење и подршка.
Библиографија:
Beck D. E., Cowan C.C., (2000) Spiral Dynamics, Blackwell, Oxford.
Bourdieu P., ''The forms of capital'', (1986). U: Richardson J., (edt.) Handbook of theory
and research for the sociology of education, New York, Macmillan.
The Budapest Model. A Liberal Urban Policy Experiment. Ed. by Katalin Pallai. LGI Books.
Coleman J., ''Social capital in the creation of human capital'', American Journal of
Sociology, 1988. 94 (Suppl.) S95-S120.
Convention on Access to Information, Public Participation in Secision-Making and Access
to Justice in Environmental Matters. UN ECE. Fourth Ministerial Conference
''Environment for Europe'', Arrhus, Denmark, 23-25 June 1998
Desai, Meghnad (2003), ''Public Goods: A Historical Perspective''. In: Providing Global
Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le
Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme. Oxford: Oxford
University Press (63-77)
Diamond, Patrick (2006), Nova politička ekonomija evropskog(ih) socijalnog(ih) modela.
Beograd: Kancelarija Fondacije Fridrih Ebert (www.fes.org.yu)
Димитријевић, В., Д. Поповић, Т. Папић, В. Петровић (2006), Међународно право
људских права. Београд: Београдски центар за људска права.
61
Davis, Gloria (2004), A History of the Social Development Network in the World Bank.,
1973/2002. Paper No. 56. March 2004.
European Communities, Treaty of Amsterdam, amending the Treaty on European Union, the
treatise establising the European Community and ceratin related acts, Office for Official
publications of EC, Luxembourg, 1997.
Edwards, M. And S. Zadek (2003), ''Governing the provision of Global Public Goods: The
Tole and Legitimacy of Nonstate Actors''. In: Providing Global Public Goods. Managing
Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P. Conceicao, K. Le Goulven, R. Mendoza. The
United Nations Development Programme. Oxford: Oxford University Press (200-224)
Esping-Anderson, G. (2002), D. Gallie, A. Hemerijck, and J. Mules. Why We Need a New
Welfare State. Oxford: Oxford University Press.
Evropska gradska povelja (The European Urban Charter). Savet Evropske stalne
konferencije lokalnih i regionalnih vlasti Evrope (CLRAE). Starazbur, 1992. Izdanje na
srpskom: EXPEDITIO, Kotor, 2005.
Evropska socijalna povelja/ European Social Charter (Revised) (1996). Savet Evrope
Friedmann, J. (1987), Planning in the Public Domain. Princeton: Princeton University Press
Gilbert, R., D.Stevenson, H.Girardet and R. Stern (1996) Making cities work. The Role of
Local Authorities in the Urban Environment. London: Earthscan.
Gottenburg consensus paper, Health Impact assesment, WHO Regional Office for Europe,
European Center for health Policy, Brussels 1999.
Hawe P., Shiell A., ''Social capital and health promotion: a review'', Social Science and
Medicine, 2000. 51: 877-885
Извештај о стању града Београда. Београд: Центар за јавну и локалну управу ПАЛГО.
2006.
Israel B. A., (1985) ''Social networks and social support: implications for natural helper and
community level interventions'', Health Education Quately, 1985. 12: 65-80.
Kaul, I. (2003), Introductory statement on The UNDP Forum on Global Public Goods for the
Millenium Development Goals
Kaul,I., I.Grunberg and M.Stern (eds.) (1999), Global Public Goods: International
Cooperation in the 21 st Century. New York: Oxford Universuty Press
Kaul, I. (2001), ''Global Public Goods: What Role for the Civil Society?''. Nonprofit and
Voluntary Sector Quarterly, vol. 30, no.3, September 2001. Sage Publications (588-602)
Kawachi I., Kennedy B. P., Lochner K., ''Long live community: Social capital as public
health'', The American Prospect, 1997. 35: 56-59.
Marmot M. G., Improvement of social environment to improve health, Lancet, 1998,
351:57-60.
Marnot M. G., ''Inequalities in health: Causes and possible implications'', The Society and
Population Health Reader, Vol II The New Press, New York, 2000.
Петовар, Ксенија (1985) ''Квалитет свакодневног живота као критеријум развијености
града''. Сплит, Погледи, бр.4, година XВ/1985 (стр. 85-87)
Петовар, Ксенија (2004), ''Социјални развој и институције на простору АПБ''.
Регионални просторни план административног подручја града Београда. Београд:
Урбанистички завод града.
Петовар, Ксенија (2007), ''О критеријумима дефиниције града''. У: У сусрет новом
статусу градова у Србији. Реалност и потребе. Београд: ПАЛГО центар
62
Петовар, К. (2004), ''Грађанска иницијатива и концепт јавног добра у планирању и
коришћењу простора''. II научно-стручни скуп Локална самоуправа у планирању и
уређењу насеља. Златибор, 13-15 мај 2004. године
Петовар, К. (1998), ‘Усклађивање јавних и појединачних интереса у Генералном
урбанистичком плану Београда’. У: Социоекономски и еколошко-просторни аспекти
у генералном урбанистичком планирању (ур. М. Вујошевић). Београд:
Урбанистички завод (29-29)
Providing Global Public Goods. Managing Globalization (2003). Ed. by: I. Kaul, P.
Conceicao, K. Le Goulven, R. Mendoza. The United Nations Development Programme.
Oxford: Oxford University Press
Putnam R. D., ''Bowling alone: America's declining social capital'', Journal of Democracy,
1995. 6: 65-78.
Schroeder, Wofgang (s.a.), ''Novi akcenti u socijalnoj politici''. U: Materijali o socijalnoj
Demokratiji. Beograd: Friedrich Ebert Fondacija.
Sennet, R. (1974), The Fall of Public Man: On the Psychology of Capitalism. New York:
Vintage Books
Stambolović V., ''The Case of Serbia/Yugoslavia: An Analysis through Spiral Dynamics'',
Medicina, Conflict and Survival, 2002, 18:59'70.
Tarlow A. R., St Peter R. F., (edts.) The Society and Population Health Reader, The New
Press, New York, 2000.
The Many Faces of Poverty (2004). Beograd: UNICEF
Томушат, Кристијан (2006) Људска права између идеализма и реализма. Београд:
Београдски центар за људска права.
Vajdenfeld, V. I V. Vesels (izd.) (2002/2004) Evropa od A do Š. Priručnik za evropsku
integraciju. Fondacija Konrad Adenauer.
Вујошевић Миодраг и Ксенија Петовар (2006) ''Јавни интерес и стратегије актера у
урбанистичком и просторном планирању''. Социологија, Vol.XLVIII, No.4, Београд,
Октобар-Децембар 2006, стр. 357-382).
Вујошевић, М. (2004), ''Отворена питања реконституисања јавних интереса у Србији:
нарушени легитимизациони основ и обнова проактивног планирања''. У:
Комуникације 2004., Јавно добро, ЦЕП, Београд, новембра 2004.
Вујошевић, М. (2003), Планирање у постсоцијалистичкој политичкој и економској
транзицији, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Webster A., (2001) Spiral Values Alpha Publications, Auckland.
Woolcock M., ''Social capital and economic development: toward a theoretical synthesis
and policy framework'', Theory and Society, 1998. 27: 151-208.
World Health Organization, Reional Office for Europe, What are the qualities of a healthy
city?, URL ( pristup 19. XI 2007)
http://www, euro.who.ont/healthy-cities/introducing/20050202_4
World Health Organization, Regional Office for Europe, What are the qualities of a healthy
city?, URL (pristup, 7. XII 2007) dostupno na: http://www.who.int/healthy-
cities/introducing/20050202_4?
63
РАЗВОЈ УРБАНЕ СТРУКТУРЕ БОРА

Нeнад Спасић1
Никола Крунић
DEVELOPMENT OF URBAN STRUCTURE IN BOR

Abstract:
The spatial development of city of Bor lasts for less than 100 years, starting with the opening
of the Bor mine, at the beginning of the 20th century and with setting up the first miner’s
colony to present days. The city grew up from small village into a miner’s colony.
Dynamical development of the mine, specialy after the Second World War, attracts
numerous labor force, not only from the surrounding villages, but also from neighbouring
and distant municipalities, which affected a dynamical spatial development of the city itself.
The city was set up near the mine and copper ore processing plant. Succeeding development
dislocated spatial scope of the settlement to the south, but the city remained close to the
mine-industrial complex which as a cosequence had poor environmental quality in the city
itself and in its surroundings.
key words: mine, city, spatial development, environment.
Апстракт:
Генеза просторног развоја града Бора траје непуних 100 година, од отварања
Борског рудника почетком ХХ века и изградње првих рударских колонија до данас.
Град је настао трансформацијом мањег сеоског насеља у рударску колонију.
Динамичан развој рудника, нарочитo после Другог светског рата, привукао је бројну
радну снагу из сеоских подручја Општине, али исто тако из суседних и удаљених
општина и градова. То је имало утицаја и на динамичан просторни развој града. Град
је настао у непосредној близини рудника и погона за прераду руде бакра. Будући
развој је померио просторни габарит града према југу, али је град и даље остао у
непосредном контакту са рударско-индустријским комплексом, што је имало за
последицу лош квалитет животне средине у самом граду и непосредном окружењу.
Кључне речи: рудник, град, просторни развој, животна средина.
1
др Нeнад Спасић, виши научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам
Србије, Београд
мр Никола Крунић, истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам
64
ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ О НАСЕЉИМА ОПШТИНЕ БОР
Најстарији подаци о насељима данашње борске општине налазе се у турским
изворима, из друге половине XV века. У Видинском санџаку који је био
образован након 1436. године, посебном санџак-беговом хасу припадао је
мајдан Требућ, а између осталих села борске општине помињу се: Бучје, Бела
Река (вероватно Доња Бела Река), Горња и Доња Слатина (данашња Слатина) и
село Лука. У исто време помињу се, као села, још и Церово, Бањица и сам
мајдан Требућ. Назив некадашњег мајдана Требућа, о коме има исцрпних
података, па чак и његов “канун” из 1488. године, сачувао се у засеоку
данашњег планинског села Лука под називом Требућ. Село Лука, које је
припадало фетисламској нахији (чији је попис из турског периода засад једини
објављен), имало је 1530. и 1531. године између 30 и 40 домова, а 1586. године
42 куће. Његови становници су имали задатак да чувају прилаз мајдану Требућ
и осталу околину села од разбојника.
Други подаци о овим насељима до краја XVII века нису расположиви.
Међутим, у другој половини XVI века помињу се у Црноречкој нахији два села
чија су имена слична називима заселака који се данас налазе у околини Бора.
Тако су место и назив Царевог Села сачувани у засеоку Царево Село у
данашњем Кривељу. у коме живи 31 породица сточара. У попису из 1586.
године помињу се нека опустела насеља, између осталих и Црња (у атару села
Луке заселак Краку Црњака у коме живи око 30 породица).
Подаци о насељима борске општине могу се наћи у аустријским изворима из
XVIII века, односно из времена аустријске окупације северне Србије од 1718.
до 1739. године. Према тим изворима садашња граница повучена између
Аустрије и Турске по одредбама Пожаревачког мира пролазила је управо
преко територије данашње борске општине.
Северно од повучене границе на аустријској страни, убележено је само село
Лука, које је припадало крајинском дистрикту и обележен ток Беле реке.
Јужно, на турској територији, обележена су села: Borins (вероватно Бор),
Sladsche (вероватно Злот), Kriwit - Berg (Кривељ). Убележена су још као села
Zerrowassina (можда Шарбановац), Prehas, Putschiniz, Stupan и Rudschir, за које
се не би могло рећи да су извитоперени називи неких данашњих села. У
близини је убележено село Botgurze (вероватно Подгорац) и уцртан ток
Злотске реке (као Sglot).
Како је територија данашње борске општине била изолована област са
насељима смештеним на планинама и њиховим превојима, сви важни путеви
су је обилазили. Тако се остала насеља која су се нашла на аустријском делу не
помињу, а не помињу се ни касније у описима аустријских ухода који су
долазили у источну Србију у другој половини XVIII века.
Ближе податке о појединим селима ове општине помиње Вук Караxић у
"Даници" из 1828. године и даје имена села која се још налазе под турском
управом у нахији Црна Река: Злот, Шарбановац, Метовница, Кривељ, Слатина,
65
Новосел (данашњи Оштрељ), Бучје и Беларска (вероватно данашња Доња Бела
Река). Насеља Борске општине су ослобођена од Турака тек 1833. године кад и
претежни део источне Србије.
Већ 1844. године у “Коншкрибционом протоколу начелства окружја
црноречкога” помињу се сва села, број кућа и житеља, осим села Танда и
Горњане, која су административно припадала Крајинском округу. Од тог
времена постоје континуирани подаци о свим насељима у општини Бор.
Подручје североисточне Србије карактеристично је по честим миграцијама
становништва. То је утицало на честу промену броја и етничког састава
становништва. Код српског становништва, поред аутохтоног, има много
досељеног са Косова и Метохије, из Рашке области и Црне Горе. Код влашког
етничког корпуса, поред романизованог староседелачког становништва има
знатан део досељеног становништва из Алмаша и Влашке низије у Руминији.
Село Бор имало је релативно мали број становника, нарочито, у односу на
суседна села Кривељ, Брестовац и Слатину. Село је егзистирало све до 1904.
године кад је отворен Борски рудник. Тада је дошло до постепеног измештања
већег дела старог насеља ради изградње погона за ископ, транспорт и прераду
руде бакра, а исто тако и за изградњу станова за рударе и техничко особље
рудника.
Табела 1. Преглед броја становника и домаћинства у Бору од 1844 - 2002 год.
Година Број становника Број домаћинстава
1844. 330 58
1874. 663 135
1884. 698 131
1890. 705 135
1910 1613 358
1921 1633 362
1931 4749 863
1948 11103 5225
1953 14533 5833
1961. 18816 6869
1971. 29418 10139
1981. 35591 11361
1991. 40668 13392
2002. 40127 14238
66
Слика 1. Изглед села Бор пред крај XIX века2
Слика 2. Карактеристична кућа из старог Бора
ОТВАРАЊЕ И РАЗВОЈ БОРСКОГ РУДНИКА

Након обављених истражних радова у Бору и његовој околини, 1903. године
донета је одлука о експлоатацији лежишта, па је концесија на 50 година дата
познатом предузетнику тог времена Ђорђу Вајферту. Вајферт је постигао
споразум са неколико француских банака (Мирабо, Пијерари и др.) о
формирању конзорцијума за отварање рудника и покретање експлоатације
лежишта у Бору. Тако је створена "Француска компанија Борски рудник". У
недостатку квалификоване радне снаге у Бор су дошли инжењери, рудари,
топионичари и др. из неколико развијених европских земаља. За њихов
смештај изграђени су станови у приземним и спратним зградама и тако је
почела изградња будућег градског насеља.
2
Извор: Музеј града Бора
67
Производња у Борском руднику је била профитабилна, па се брзо увећавала из
године у годину. До знатнијег смањења производње дошло је у току Првог
светског рата.
Табела 2. Показатељи производње у Борском руднику од 1902 - 1915 год.
Процена Добијено
Сребра
Година резерви у руде у % Бакра Бакра (t) Злата(kg)
(kg)
тонама тонама
1902 - 129 15 - - -
1903 255390 680 15 - - -
1904/5 800000 5.500 14,08 774 35,550 110,725
1905/6 1.592.500 12.000 14,08 1690 17,662 241,822
1906/7 3.200.000 10.000 14,08 1220 64,669 201,471
1907/ - 33.887 5,51 1900 150,329 468,334
1908/9 200 мил. дин. 75.873 4,81 3286 85,843 267,435
1909/10 - 90.313 5,56 5046 230,752 718,884
1910/11 - 107.871 5,38 5804 266,624 830,637
1911/12 Нове вел. рез. 126.937 5,97 7575 347,920 1083,907
1912/13 - 97.634 6,16 6009,8 276,039 859,971
1913/14 - 142.546 5,34 7616 349,849 1.089,918
1914/15 - 8.750 1,43 125 5,741 17,868
712.120 41.046,14 1.890,938 5891,017
Табела 3. Број запослених у Борском руднику од 1904 - 1939. год.

1904. око 100 (оснивање француске компаније)
1912. 938
1919. 721
1920. 1226
1928. 2835
1933. близу 5000
1939. 6867
После Првог светског рата, све до 1940. године, Борски рудник је остао у
власништву француског капитала. Период између два светска рата био је
називан “златним добом” француског капитала у Бору. Бор је тада постао један
од великих светских произвођача бакра. По производњи бакарне руде заузимао
је прво место у Европи и седмо у свету. По производњи блистер-бакра био је у
Европи одмах иза Немачке. Међутим, Немачка је прерађивала увезену бакарну
руду, од које је један део преко Хамбурга долазио и из Бора, док је Борски
рудник, заједно са шпанским рудником Рио Тинто, био једини велики
произвођач бакра у Европи од сопствених сировина. Утврђене резерве бакарне
руде у борском руднику износиле су 1940. године 13.961.314 тона, према
3.200.000 тона 1906. године.
Бакарна руда била је откривена на многим местима на подручју Краљевине
Југославије. Познато је да је 1929. године било издато 15 концесија за разна
рудишта, али су у експлоатацији била само рудишта Бор и Мајданпек и готово
цела међуратна производња бакра потицала је из Бора.
68
Под појмом Борски рудник у периоду између два светска рата подразумева се
цео један комбинат, који обухвата два рудника бакра, (Бор и Мајданпек)
постројења примарне прераде и флотације, постројења агломерације, пет
високих пећи, постројења конвертора Бесемеровог система, електролизу бакра,
термоцентралу и каменолом у Кривељу.
Табела 4. Производња блистер-бакра у тонама

Година Подаци француске сатистике Подаци југословенске статистике
1919. 2.596 1.332
1920. 2.736 2.439
1921. 5.222 4.144
1922. 6.399 5.354
1923. 7.561 6.838
1924. 7.132 8.101
1925. 8.074 7.301
1926. 10.805 9.671
1927. 7.011 12.863
1928. 15.086 15.086
1929. 20.675 20.675
1930. 24.463 24.463
1931. 24.351 24.351
1932. 30.159 30.159
1933. 40.318 40.318
1934. 44.370 44.370
1935. 39.000 39.000
1936. 39.400 39.000
1937. 39.410 39.410
1938. 41.993 41.993
1939. 44.643 44.643
1940. 43.006 42.000
Укупно: 505.410 503.501
Од 1. јануара до 8. априла 1941. године произведено је 11.549,5 тона блисер-

бакра, тако да је целокупна производња износила 514.959,5 тона.
У време Другог светског рата Борски рудник је преузео конзорцијум немачких
предузећа и банака, а по завршетку рата рудник је национализован.
За Немачку је била од велике важности експлоатација самог рудника, односно
читавог борског рудишта. Још у току самих преговора о преузимању рудника
наметнуло се питање колике су резерве рудника. Група немачких стручњака
сачинила је извештај о богатству борског рудишта, по коме је у Борском
руднику било 12.800.000,00 тона бакарне руде, из које се може добити 430.000
тона бакра, а од 1941. године па за 9 година годишња бруто зарада износила би
11.600.000,00 немачких марака.
Према једном француском документу од 1. јануара 1941. године, у борском
рудишту постојале су следеће резерве:
− 1.443.549 тона руде са више од 6% бакра (просек 7%);
69
− 5.325.475 тона руде са 4,5 до 6% бакра (просек 5,25%);
− 4.868.023 тона руде са 2 - 4,4 % бакра (просек 3,25%);
− 2.342.219 тона руде са 1,5 - 2% бакра (просечно 1,75%).
Укупно 13.961.314 тона руде.
У руди богатијој од 4,5% било је тона бакра, 364.331
а у руди сиромашнијој од 4,5% било је 198.882 тоне
Свега 563.213 тона
бакра.
Немачке компаније произвеле су у току Другог светског рата 104.700 тона

блистер-бакра, и то:
1941. год. 23.000 тона,
1942. год. 32.000 тона,
1943. год. 27.700 тона и
1944. год. 22.000 тона.
Полазећи од тога да свака тона блистер-бакра садржи 40-50 gr. злата по тони
(просек од 45 gr), добија се износ од 4711,5 kg злата произведеног у време
Другог светског рата.
У послератном периоду обновљена је производња у руднику, топионици,
електролизи и другим погонима рудника. Отварањем површинског копа у
Бору, затим, у Мајданпеку, Кривељу и Церову значајно је повећана
производња бакра, злата и сребра. Технологија површинске експлоатације
омогућила је експлоатацију лежишта са ниским садржајем бакра (3,5 - 4,0
промила), а то је имало за последицу ископ огромне количине јаловине и
деградацију простора око рудника. Шездесетих и седамдесетих година почело
је отварање погона за финалну прераду бакра и племенитих метала из руде
бакра. Отворено је неколико фабрика у Бору, Зајечару и Мајданпеку, као и
фабрика вештачких ђубрива у Прахову.
Производња у Борском руднику вишеструко је увећана. Производња катодног
бакра достизала је осамдесетих година (делом из домаћих сировина, а делом из
увоза) и до 170 000 t годишње. Од 1991. године производња бакра је због
познатих политичких догађаја и привредне рецесије стално опадала: 1991. год.
130.000 t, 2001. год. - 20000 t, 2001. год. - 15 000 t итд.
Процес ископа и прераде руде бакра обухвата неколико основних фаза
односно поступака: 1) минирање стенске масе, истовар и транспорт јаловине
до одговарајућих депонија и транспорт руде бакра до дробилана; 2) примарно,
секундарно и терцијално дробљење, а затим, млевење руде; 3) издвајање
концентрата бакра у постројењима за флотацију и одвод флотацијског муља до
флотацијског јаловишта; 4) топљење концентрата бакра у топионици,
издвајање блистер бакра и његова даља прерада - рефинација и електролиза;
70
цијанизација и др.; и 5) издвајање злата и сребра, пирита и сумпора односно
сумпорне киселине.
Неповољни утицаји технологије ископа и прераде руде бакра на окружење
огледају се у следећем:
− утицај сеизмичких потреса од минирања, буке и прашине приликом
ископа руде;
− деградација водотока од флотације, цијанизације и неких других
поступака; и
− загађење ваздуха првенствено из топионице до чађи и агресивних гасова
SО2 и CО2.
Ефекат неповољних утицаја рудника на Бор и друга насеља је повећан
непосредном близином копова и погона за прераду руде бакра.
ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРОСТОРНОГ

РАЗВОЈА ГРАДА БОРА
Бор је релативно ново градско насеље настало као последица отварања рудника
бакра 1904. године. Пре тога Бор је био мало сеоско насеље удаљено од
важнијих саобраћајница. Становништво Бора није било аутохтоно, већ је у
турском периоду досељено из разних делова североисточне Србије и Румуније.
У непосредној близини Бора налазила су се већа насеља као што су Слатина,
Брестовац, Оштрељ и насеље Кривељ које је у то време имала одлике сеоске
варошице. Организована изградња Бора отпочела је након отварања рудника. У
првом реду грађени су станови за рударе и техничко особље и то у непосредној
близини рудника. У ортогоналној шеми грађене су типске приземне и
једноспратне зграде са по неколико станова. Изграђене су, такође, зграде за
администрацију рудника, менза, купатило и сл. Био је то зачетак рударске
колоније, која у почетку није имала одлике организованог насеља. У Бору, у
руднику, је у то време живео и радио релативно велики број стручног особља
које је дошло из Немачке, Чешке, Словеније и из других развијенијих средина.
71
Слика 3. Изглед прве рударске колоније након отварања рудника
Слика 4. Изглед друштвеног трга из 1928. године

С развитком Борског рудника развијао се и Бор као градско насеље. Тако је у
време од 1933. до 1940. године изграђено ново радничко насеље (Нова или
Јужна колонија), подигнуте су болница и нова школа. Бивши занатско-
трговачки центар развио се у прави трговачки центар у коме су продавнице
због потреба ноћних смена у руднику и топионици биле отворене и дању и
ноћу. Постојала је и служба нових радова и генералног одржавања објеката,
која је изводила грађевинске и друге радове у руднику, топионици и на
стамбеним зградама у колонији. Грађевинске радове изводила су и многа
приватна предузећа.
Интензивнији популациони раст Бора уследио је после Другог светског рата.
Бор је добио Регионални просторни план општине 1968. године, а први
Генерални урбанистички план 1967. године. Интензитет изградње града условио
је накнадне измене ГУП-а које су спровођене преко детаљних урбанистичких
планова. Нови ГУП Бора донет је 1980. године. Концепт овог ГУП-а предвидео
је радикално ширење града према југу, формирање новог градског центра, нове
индустријске зоне итд. Било је то време снажног привредног и популационог
72
развоја града који је био основ за амбициозни план просторног развоја града. Све
у свему, може се рећи да се Бор углавном плански развијао и градио, нажалост,
на локацији у непосредној близини рудника. Иако су постојале иницијативе за
изградњу новог града на локацији која би била на безбедном одстојању од
рудника и погона за прераду руде, нико од управљачких структура у Општини и
Руднику није имао смелости да их реализује.
Услед развоја површинског копа у Бору измештена је скоро цела месна
заједница “Север“ са око 1500 становника.
Градски центар формиран је у старом делу Бора у непосредној близини
индустријског комплекса РТБ-а3. Временом, с обзиром на ширење града према
југу, централне функције (урбани сервиси) су се, такође, линеарно померале
према југу (дисконтинуално) дуж главне саобраћајне артерије. Тако је град
попримио линеарну просторну структуру којој се етапно прилагођавала и
функционална структура града.
Град Бор има свакако специфичну просторну и функционалну структуру. Ужи
градски центар налази се на северном делу градске територије сасвим
ексцентрично у односу на габарит града и у непосредном контакту са
индустријском зоном РТБ-а. То је неповољна позиција за градски центар, али
ради се о фактичном стању које није лако променити. У оквиру ужег центра
налазе се готово сви важни објекти друштвеног стандарда (општина, пошта,
дом културе, факултет, болница, музеј као и важни пословни објекти и објекти
из домена услуга -дирекција РТБ-а, дирекција комуналних организација,
банке, робна кућа, тржни центар, хотел и др.). Линеарно проширење централне
градске зоне према југу обухвата објекте из области образовања (школе),
социјалног старања (интернати, обданишта), спорта и рекреације (спортски
центар), пословања (Институт за бакар), услуга (трговина, угоститељство,
банке, агенције) и др.
Саобраћајни систем Бора чини мрежа улица која се ослања на главну градску
саобраћајницу која повезује ужи градски центар и индустријски комплекс РТБ-
а са јужним деловима града, а преко излазних праваца са суседним градовима
и магистралним путем за Београд. Аутобуска и железничка станица налазе се
на контакту са централном зоном града поред главне градске магистрале. У
наставку нове индустријске зоне, поред будућег пута за Зајечар (преко
Николичева), налази се писта са инсталацијама за слетање привредних и
спортских летилица.
3
РТБ - Рударско-топионичарски басен Бор
73
ЕТАПЕ У ПРОСТОРНОМ РАЗВОЈУ БОРА
Развој Бора као градског насеља отпочео је, као што је већ напоменуто, након
отварања Борског рудника. Просторни развој Бора временски може да се
подели у три етапе.
1) Прва етапа обухвата период од отварања рудника и изградње прве
рудничке колоније до педесетих година XX века. То је период када је
целокупна изградња насеља Бор била подређена потребама рудника. Тада је
изграђено неколико колонија за смештај рудара, топионичара и других
радника Борског рудника, као и већи број кућа и станова за управу рудника,
техничко и административно особље. Најпре је изграђена колонија у
непосредној близини рудника (МЗ "Центар"), затим насеље "Север" и насеље
на "Другом километру".4 Између два рата изграђени су многи пословни и јавни
објекти: управна зграда рудника, болница, школе, пошта, хотел, затим већи
број услужних објеката (трговина, угоститељство, занати). И поред обимне
изградње, насеље је задржало карактеристике рудничке колоније. Поред
стално настањеног становништва у Бору је увек било бројне радне снаге са
породицама или без породица чији се боравак у Бору може окарактерисати као
привремени. Досељавање у Бор и одсељавање из Бора били су трајни процеси.
Рудничке колоније грађене су према нацртима француских инжењера у
ортогонално постављеним мрежама улица са јасно израженом урбанистичком
регулацијом. Стамбени објекти су грађени на основу типских пројеката за
зграде са по два, четири или шест станова. Станови су имали електричну
струју и воду из јавних чесама.
Слика 5. Карактеристична спратна кућа коју је

Француска компанија изградила за своје инжењере
4
Насеље Бор је имало тенденцију ширеља према југу па су делови насеља на том потесу
добијали називе према удаљености од изворног окна јаме рудника", "други", "трећи", "четврти
километар".
74
У овом периоду број становника у Бору порастао је са 1000 на око 5 500 уочи
Другог светског рата и око 15 000 педесетих година. У време Другог светског
рата радна снага је присилно довођења у рудник, а смештај је био обезбеђен у
дрвеним баракама специјалног логора.
Слика 6. Немачки логор за раднике рудника у време Другог светског рата
2) Друга етапа у просторном развоју Бора обухвата период од око 20 година

шездесетих и седамдесетих година XX века у коме је дошло до снажне
привредне, популационе и просторне експанзије града. Број становника је
повећан за преко 25 000 (1981. год. 35 591 ст.).
Привредни развој карактерише повећање производње у РТБ-у (прелазак на
површинску експлоатацију у Бору, Мајданпеку и Кривељу) и отварање нових
фабрика за финалну прераду бакра, племенитих метала и других сировина из
руде бакра и почетак привредних активности које нису директно повезане са
РТБ-ом. Снажан привредни раст пратило је унапређење истражних радова у
земљи и иностранству (концесија у Бурми), покретање научно-истраживачког
рада (Институт за бакар) као и унапређење образовног система (Рударско -
металуршки факултет).
Динамичан просторни развој града захтевао је доношење одговарајућих
планских докумената. У току шездесетих година урађени су Просторни план
општине и Генерални урбанистички план града (ЗУКД). Након тога су урађени
детаљни урбанистички планови за цело подручје ГУП-а Бора, укључујући и
М.З. "Север" која је била у плану за измештање и рушење због проширења
површинског копа у Бору. За будућу IV Месну заједницу на "Трећем
километру" расписан је југословенски конкурс за идејно архитектонско-
урбанистичко решење на коме није додељена прва награда.
Након тога је урађен детаљни урбанистички план и урбанистички пројект за
целу месну заједницу од 10 000 становника (ИАУС и Завод за урбанизам Бор).
Насеље је у наредних 5-7 година изграђено у целости, додуше, са одређеним
изменама у односу на план).
75
У овој етапи развоја града било је више иницијатива да се изгради потпуно
нови Бор на локацији која би била удаљена од извора загађења животне
средине у погонима РТБ-а. Међутим, инерција започете изградње на
постојећој локацији била је довољно снажна да онемогући реализацију таквих
иницијатива. У тим околностима тежило се постепеном измештању становања
према југу ка локацијама које су имале боље физичко-географске услове и
истовремено биле удаљене 2-4 км од извора загађења. У централној зони
изграђени су нови јавни и пословни објекти (скупштина општине, пошта, дом
културе, хотел, нове управне зграде РТБ-а и комуналних предузећа, робна
кућа, тржни центар, банке и др.). Изграђени су и бројни стамбени објекти за
колективно становање. Затрпан је поток у центру града и претворен у градски
парк. На "трећем и четвртом километру" изграђени су пословни, индустријски
и сервисни објекти, као и многи јавни објекти (школе, студентски дом, пошта,
спортски терени). Изграђена је IV Месна заједница са зградама за колективно
становање, породичним низовима и породичним кућама; пре тога изграђено је
индивидуално насеље "Металург". Изграђена је нова железничка путничка и
теретна станица - након изградње железничке пруге Зајечар - Бор - Пожаревац.
Просторна матрица града попримила је линеарну форму чију осу чине улице
Ђорђа Вајферта, Николе Пашића и Моше Пијаде и Зелени булевар (на трећем
километру). Градски јавни сервиси сконцентрисани су у централној зони града
са тенденцијом линеарног простирања дуж главне осе према југу.
3) Трећа етапа у просторном развоју Бора настаје након доношења новог
Генералног урбанистичког плана 1980. године (ЦЕП).
План је урађен на претпоставци по којој би се и у наредном периоду наставио
динамичан привредни, социјални и популациони развој града (1961. – 18.816
становника, 1971. - 29.418 становника по резултатима пописа; прогноза: 1985. -
49 000 становника, 2000. год. - 74.000 становника), па је сходно томе
планирано формирање два нова насеља према југозападу на подручју К.О.
Брестовац - Бор 2 и Бор 3, затим, формирање новог друштвеног центра и новог
спортско-пословног центра на "четвртом километру". Ове претпоставке се
нису оствариле с обзиром да је већ током осамдесетих година дошло до
стагнације у развоју РТБ-а и града, а током последњих 15 година наступио је
период значајније стагнације и радикалног смањења производње у систему
РТБ-а. Део планских концепција новог ГУП-а је ипак остварен; довршена је
изградња IV Месне заједнице, на локацији Бор 2 изграђено је насеље за
породично становање, изграђен је комплекс колективних стамбених зграда на
локацији новог друштвеног центра, индивидуално насеље "Слатина" поред
регионалног пута за Зајечар, изграђен је нов спортско-пословни центар на
раскрсници Зеленог булевара и улица Бранке Димић и др. Тако је у значајној
мери померен габарит града на повољније терене према југу, југозападу и
југоистоку.
4) Перспектива даљег развоја Бора у данашњим условима је доста неизвесна
у истој мери колико је неизвестан даљи развој РТБ-а. Привредни развој Бора у
највећој мери зависи од бакра. Уколико дође до изналажења стратешког
76
партнера и позитивних резултата истражних радова на новим лежиштима руде
бакра, развој Бора ће имати добрих изгледа. Уколико се то не оствари, Бор ће
бити упућен на радикално реструктурирање привреде и изналажење
алтернативних праваца привредног развоја, што ће имати за последицу период
прилагођавања новим условима развоја и наставак транзиционе кризе.
Просторни развој Бора мора бити прилагођен садашњим околностима и
очекиваним променама, што значи да се мора рачунати са бројним
рационализацијама.
Имајући у виду стагнацију привредног развоја у последњих 10-15 година,
циљеви будућег просторног развоја Бора обухватају:
• сажимање планираног заузимања простора према реалним потребама
града;
• санација индустријске зоне РТБ-а и решавање проблема контроле
агресивних отпадних материја из погона за прераду руде бакра;
• обезбеђење локација за алтерантивне привредне активности;
• рекултивација деградираног простора (копова, депонија);
• санација наслеђеног стамбеног фонда; и
• реконструкција инфраструктурних и комуналних система.
Постојећи Генерални урбанистички план Бора не представља више добар
плански основ за усмеравање просторног развоја градског подручја Бора. Због
тога је било неопходно покренути процедуру за његове измене и допуне
односно за доношење новог Генералног (урбанистичког) плана. Нови
Генерални план би морао да обухвати и постојећи индустријски комплекс
РТБ-а на контакту са централним подручјем града за који не постоји никакав
плански документ или да се за овај комплекс донесе посебан плански
документ. Нови ГУП би, такође, морао да преиспита границе ширења града на
подручју К.О. Брестовац, организацију градских центара и размештај јавних
сервиса, саобраћајни систем и др. Посебна пажња мора бити посвећена
заштити животне средине и стратегији одрживог привредног, социјалног и
просторног развоја града и његовог непосредног окружења. Истовремено са
припремом стратешких докумената (ППО, ГП и др.) морају се предузети
активности на изради и доношењу стратешких процена утицаја на животну
средину.
77
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Бор је један од ретких градова у Србији где готово да нема непланске
изградње. Изградња града, почев од првих рударских колонија за смештај
радника из рудника до нових савремених насеља са колективним и
породичним стамбеним групацијама, била је заснована на одговарајућим
урбанистичким плановима. Временом су формиране и парковске површине,
као и објекти и комплекси за спорт и рекреацију. Насупрот томе, основна
поставка просторног развоја града настала је спонтано заснована на ставу
управе рудника да запослени у руднику, касније у великом рударско-
металуршком систему РТБ-а -треба да станују близу радног места. То
полазиште је имало утицаја и на формирање административног пословног и
комерцијалног центра у непосредној близини рудника. Тако је настао за наше
услове урбанистички уређен град на неприкладној локацији. У последњих 15-
20 година учињен је напор да се просторни развој града усмери ка повољнијим
теренима, даље од рударско-индустријског комплекса. Стагнација у
привредном развоју града успорила је тај процес.
Која је перспектива града у наредном периоду? Будући развој ће добрим делом
зависити од ревитализације и обнављања производње у рударско-
металуршком комплексу. Уколико се то не деси, развојне шансе се могу
тражити у развоју мале привреде, развоју пољопривреде и туристичком
развоју. И поред значајне деградације природне средине од стране рудника и
индустрије, околина Бора има значајне потенцијале за развој туризма, спорта и
рекреације (Брестовачка бања, Борско језеро, Црни врх, Дубашница, Злот,
Стол и др.). Просторни развој града треба усмеравати према повољним
теренима на подручју КО Брестовац. Овај концепт подразумева биполарни
модел градског центра са линеарном структуром јавних садржаја на потесу од
постојећег према новом градском центру.
Литература
Публикација "Бор и околина" (1972), Бор.
Spasić N., (19849: Case studie "Small towns of Serbia-Knjaževac"; Congress International
Society of City and regional Planners; "Implementation of Planning in small tonjns-
Agents of Action", Braga-Portugal.
Спасић Н., (2005): "Мали градови-карактеристике и могућа улога у мрежи центара",
поглавље у монографији: "Дугорочни развој, организација и уређење простора
Србије", посебна издања ИАУС/27/95, Београд.
Перишић Д. (1985), О просторном планирању, Београд, Институт за архитектуру и
урбанизам Србије;
Мамфорд Л. (1988), Град у хисторији, Загреб, Напријед,
Пушић Љ. (1991), Град: Знаци времена, Нови сад, Матица Српска, ИКА Прометеј.
Анђелковић Р. (1995), Просторни и урбанистички развој Ваљева, Ваљево.
Dimitrovska Andrews K. (2002.), Mastering the post-socialist city: Impacts on planning and
the built environment, International Conference “'A Great Europe“, Rome.
78
Тошковић Д. (2000.): Урбани дизајн, Урбанистичка техника и естетика, Бањалука,
Урбанистички завод Републике Српске;
Радовић Р. (2003), Форма града - основе, теорија и пракса, Нови Сад, STYLOS,
Београд, Орион Арт;
N. Spasić, J. Petrić (2006.): "The role and Development perspectives of small towns in
Central Serbia, Spatium 13/14, IAUS, 2006.
Спасић Н. (1984.), Мали градови Србије, Београд, ИАУС
Spasić N., Petrić J, (2007): Sustainable development of medium and small towns,
momografija, IAUS, Beograd.
Spasić N., Petovar K., Jokić J., (2007): Sustainable Development of Settlemens and
Population in large lignit Basins, monografija, IAUS, Beograd.
Spasić N., Petrić J., (2007): Spatial development of towns in Serbia, uvodni referat na
anučno0m skupu Sustainable development of towns and Cities, Beograd.
Спасић Н, Петрић Ј, Крунић Н, (2005): Просторна и функционална структура града на
примерима Ваљева, Бора и Књажевца, часопис Архитектура и урбанизам, бр 16/17,
ИАУС, Београд.
Максин-Мићић, М., (2000): Заштита и резервисање простора, монографија, Београд.
ГУП Бора, 1969 (ЗУКД);
ППО Бор, 1972 (ЗУКД);
ГУП Бора, 1980 (ЦЕП);
ППО Бор - студијска основа, 2006. (ИАУС)
Програм за ГП Бора - у припреми, 2007 (ИАУС)
79
80
Карта. 2: Урбнанистичко решење IV месне заједнице “Бор”
Извор: Детаљни урбанистички план IV месне заједнице у Бору, ИАУС, Завод за урбанизам Бор, 1973
РАЗВОЈ И УРЕЂЕЊЕ
РУБНИХ ЗОНА И
РУРАЛНОГ
ОКРУЖЕЊА ГРАДА
81
ПРОБЛЕМИ И МОГУЋНОСТИ УСМЕРАВАЊА

РАСПЛИЊАВАЊА ГРАДОВА И УРЕЂЕЊА
РУБНИХ ГРАДСКИХ ЗОНА У СРБИЈИ
Марија Максин-Мићић 1
PROBLEMS AND POSSIBILITIES FOR STEERING URBAN SPRAWL AND

ARRANGEMENT OF PERIPHERAL TOWN ZONES IN SERBIA
Abstract. The brief review of urbanization, urban restructuring and urban sprawl, and of
their consequences on urban system development in European Union and in Serbia has been
given. Starting with proposed concept of sustainable development and quality of life possible
options and proposals for achieving the sustainable urban development in European Union
have been pointed out. With unplanned and unregulated development of peripheral town
zones, there have occurred the whole rings and agglomerations encircling towns of Serbia.
The main reason for appearance and growth of such zones can be found in an intensive
industrialization, while radial access road routes to towns have provided the main condition
for growth of the peripheral zones. This paper analyses quality of life and spatial
arrangement of Valjevo, Novi Pazar and Arandjelovac peripheral zones. Starting with
concept of polycentric urban system, functional urban areas and transport corridors
development proposed by Spatial Plan of the Republic of Serbia this paper analyses the
planning concepts and options for sustainable regional and urban development, and for
town and its peripheral zone growth control at the case of Valjevo, Novi Pazar and
Arandjelovac. The possible measures for revitalization and arrangement of peripheral town
zones have been in focus, namely arrangement, protection and construction codes, and
rehabilitation programеs of those zones.
Key words: urban sprawl, peripheral town zone, sustainable urban development, quality of
life, steering the urban sprawl and arrangement of peripheral town zone.
Апстракт. У раду се даје уопредни приказ појаве прекомерног ширења градова у

Европској унији и Србији и анализирају узроци и последице тог процеса. Полазећи од
концепта одрживог развоја и квалитета живота указује се на опције и активности
на усмеравању урбаног развоја и урбаног расплињавања које су у примени у Европској
унији. Непланском и некнтролисаном изградњом периферних/рубних зона настали су
читави прстенови и агломерације око градова у Србији. Интензивна индустријали-
зација је основни разлог настанка и насељавања, а радијални улазно-излазни путни
правци предуслов ширења рубних зона градова. У раду се анализира квалитет
живота и уређење рубних зона на примеру три града у Србији – Ваљева, Новог
1
дрМарија Максин-Мићић, ванредни професор, Универзитет Сингидунум, Факултет
за туристички и хотелијерски менаџмент,
82
Пазара и Аранђеловца. Полазећи од модела полицентричног урбаног система,
функционалних подручја урбаних центара и појасева интензивнијег развоја
установљеног Просторним планом Републике Србије, анализирају се концепти и
опције уравнотеженијег развоја општина, организације мреже насеља и контроле
развоја рубних зона урбаних центара Ваљева, Новог Пазара и Аранђеловца.
Анализирају се кључне мере за санацију и уређење рубних зона урбаних центара, у
првом реду правила уређења, заштите и изградње простора и програми
рехабилитације тих зона.
Кључне речи: расплињавање града, рубна зона града, концепт одрживог урбаног развоја,
квалитет живота, усмеравање расплињавања града и уређења рубне зоне.
УВОД
Европска унија је једна од најурбанизованијих регија светa са више од три
четвртине становника настањених у урбаним подручјима, која заузимају преко
четвртине површине њене територије. Процењује се да ће удео урбаног
становништва до 2020. године порасти на око 80%, а у седам европских
земаља и преко 90% [ЕЕА, 2006].
У последњих 50 година развој европских градова прати екстензивно ширење
урбаног подручја у рубну градску зону која се континуелно помера ка пери-
урбаном и руралном подручју, то јест појава урбаног расплињавања (urban
sprawl). У том периоду се удвостручила површина урбаног подручја по станов-
нику. Последње две деценије, површине за урбане намене и инфраструктурне
системе су се повећале за енормних 20%, у односу на пораст европског
становништва од 6%. У извештају Европске агенције за животну средину
(ЕЕА) појам расплињавања града се објашњава преко односа између повећања
конверзије и коришћења земљишта за урбане намене и раста урбаног станов-
ништва. Сматра се да расплињавање града почиње када је степен конверзије и
коришћења земљишта за урбане намене већи од пораста становништа урбаног
подручја у посматраном временском периоду. Расплињавање градова најизра-
женије и највидљивије је у државама, регионима и транспортним коридорима
са високим густинама настањености и економских активности и/или са
убрзаним економским растом, који је подржан регионалним политикама и
фондовима ЕУ. Присутно је и у урбаним подручјима са стагнантним или
регресивним демографским развојем, под утицајем осталих фактора урбаног
расплињавања – промене у стилу живота, развој транспортних инфра-
структурних система, информационих и комуникационих технологија (ITC),
повећана мобилност становништва и економских активности, доступност
градова и њихових рубних зона и др. [ibid.]
Расплињавање представља претњу урбаном идентитету европских градова,
који су све до средине 20. века чували традиционалну компактност и препо-
знатљиво старо градско језго. Разградња урбаног идентитета одвија се исто-
времено у централним и у рубним градским зонама, чиме се нарушава урбана
култура и културни идентитет европских земаља. Урбано расплињавање
постаје критично и у погледу повећане потрошње енергије и емисије гасова
који утичу на климатске промене, губитка плодног земљишта и угрожавања
83
других ресурса, природне и руралне средине. Оцењује се да различити
негативни утицаји урбаног расплињавања имају директне ефекте на
погоршање квалитета живљења урбаног становништва [ibid].
Због тога су последње две деценије у фокусу концепт и различити модели
одрживог урбаног развоја. Како се досадашње тенденције раста градова не
могу зауставити ни потуно променити и ефикасно контролисати, почетком
овог века се разматра и опција мудрог усмеравања урбаног расплињавања
[smart urban sprawl, URBS PANDENS, 2005].
Значајни су закључци у извештају ЕЕА да је урбано расплињавање последица
непланираног, децентрализованог или парцијалног и неконтролисаног урбаног
развоја и да се због тога одликује ниском густином настањености, ниском
заступљеношћу различитих намена, нерационалним коришћењем и
организацијом простора. Насупрот томе, компактнији урбани развој остварен
је координираном и доследном урбаном политиком са диференцираним
приступом – рестриктивнијим за рубну градску зону и стимулативнијим за
остале градске зоне [ЕЕА, 2006; URBS PANDENS, 2005].
У последњих 50 година у централној Србији се удео урбаног становништва
повећао два и по пута, са 22,5% у 1953. години на 56,4% у 2002. години. У том
периоду су се дешавале изузетне промене у функцијама, физичким
структурама и организацији урбаних простора Србије. Те промене имале су
позитивне и негативне последице, посебно негативне у погледу нерационалног
ширења градова, односно трошења простора и, због тога, изузетног повећања
цене инфраструктурног опремања и уређења градова. Непланском и
неконтролисаном изградњом, нарочито последњих 20 година, настали су
читави прстенови и агломерације око наших градова, а да у Србији још увек
немамо ни доктрину, нити адекватну праксу како је могуће рехабилитовати и,
бар до неког степена, уредити простор и побољшати квалитет живота у тим
агломерацијама [Максин-Мићић, Перишић, 2005].
У раду се указује на основне узроке и проблеме расплињавања градова у
Европи и у Србији, настанак, квалитет живота и уређење рубних градских зона
у Србији, концепт, моделе и политике одрживог урбаног развоја који се
разматрају и примењују у европским и другим земљама, могући приступ
усмеравању расплињавања градова и уређења њихових рубних зона на
примеру Ваљева, Новог Пазара и Аранђеловца и неопходно унапређење
управљања урбаним развојем у Србији.
Појам рубна зона у овом раду има значење зоне или широког појаса који
окружује град, у коме се одвија његово планско или непланско ширење.
Представља ужу гравитациону зону урбаног центра са приградским и
појединим руралним насељима и отвореним просторима, коју насељава
становништво са урбаним и/или руралним начином живота. Обухват може да
се дефинише границама катастарских општина које се граниче или су делом
обухваћене грађевинским подручјем урбаног насеља.
84
РАСПЛИЊАВАЊЕ ГРАДОВА И ОДРЖИВИ УРБАНИ РАЗВОЈ
Узроци и проблеми расплињавања градова

У европским земљама изражена је поларизација на подручја у којима расте
концентрација становништва и подручја у којима се смањује број становника.
У прву категорију се убраја већина урбаних агломерација/подручја. Истовре-
мено се код урбаних подручја јављају супротне тенденције – релативно
смањење броја становника и густине насељености у централним зонама и
пораст популације и густине насељености у предграђима и приградским
зонама и мањим градовима око великих урбаних центара, што се одражава на
заузимање великих површина за ширење урбаних агломерација [Europe 2000+,
1994; European Sustainable Cities, 1996].
Услед неравномерне дистрибуције становништва у простору, јављају се
следеће тенденције и проблеми у развоју Европске уније [Europe 2000+, 1994]:
• пoвећање регионалних диспаритета услед демографских промена;
• тeнденција расплињавања – прекомерног ширења великих градова и
померања становништва из централних градских зона у предграђа и пери-
урбану зону, што изазива велике социјалне и просторне дебалансе;
• пoмерање становништва ка приобалним подручјима (приморским зонама и
великим речним долинама) и процеси субурбанизације утичу на повећање
притиска на отворене просторе, подручја с природним вредностима и
осетљивим екосистемима, те се јавља проблем обезбеђења баланса између
заштите тих простора и урбаног развоја;
• концентрација популације и економских активности одвија се у великим
градовима и новим урбаним центрима у главним трансевропским
транспортним коридорима;
• ублажавање заостајања и депопулације руралних подручја развојем
средњих и мањих градова и одговарајућим просторним политикама.
Један од кључних проблема одрживог урбаног развоја, на које указује Breheny,
је вишедеценијско заостајање/негирање градова и доминација урбаног
расплињавања. Нарастање предграђа и ширење периурбаних зона с ниским
густинама насељености довело је до доминације семиурбаног начина живота,
изградње и уређења простора, односно до нестајања дистинкције на релацији
урбано-рурално. То је позитивна тенденција у случајевима када је рурални
начин живота попримио виши квалитет живота, али и негативна тенденција у
случајевима снижавања квалитета урбаног живота и губитка идентитета
урбаних насеља и агломерација. Исти аутор сматра да су у решавању проблема
ширења предграђа и периурбаних зона занемарена фундаментална питања
узрока и интензитета урбане децентрализације, без чијег разумевања није
могуће успорити, нити променити негативне тенденције [Breheny, 2000].
Притисци глобалног тржишта и компетитивности проузроковали су велико
економско реструктурирање европских градова. На економско реструкту-
рирање европских урбаних система утиче заостајање регија с економским
85
развојем заснованом на базној и тешкој индустрији (текстилној, црној
металургији, бродоградњи и сл.), с једне, и развој регија с економијом
базираном на истраживачким, развојним, финансијским, пословним и другим
услужним делатностима, с друге стране. Тенденције у запошљавању се везују
за широки спектар услужних делатности, које су у процесу сталног
реструктурирања. У урбаним агломерацијама су ове промене у економском
развоју најчешће праћене децентрализацијом економских активности и
запослења у средње и мале градове седамдесетих година 20. века, а од
осамдесетих година истовременом концентрацијом у периферним и рубним
зонама великих градова и дисперзијом у малим градовима на подручју урбане
регије (тзв. функционалном урбаном подручју - FUAs), тј. на локацијама са
значајним екстерним економијама због близине великог тржишта [European
Sustainable Cities, 1996; Europe 2000+, 1994].
Сличан је и утицај социјалних промена на развој урбаних система, у првом
реду услед све израженије тенденције запошљавања жеснког дела популације
и потребе запошљавања оба родитеља у истом насељу, повећања удела
једночланих домаћинстава (с младим запосленим или пензионисаним чланом)
и породица с једним родитељем. Социјална структура европских градова је
под директним утицајем економског реструктурирања и промена на тржишту
радне снаге. Све већи проблем постаје социјална поларизација и искљученост
појединих социјалних група, чији су просторни ефекти толико изражени у
појединим европским градовима да се говори о подељеним или двоструким
градовима. С једне стране, ради се о социјалним проблемима на градском
подручју услед селективне миграције становништва и губитка запослења, а с
друге о социјалној издвојености и неповољном положају појединих социјалних
група које насељавају запуштене делове града и рубне зоне. У појединим
градовима постоји директна узрочно-последична веза између регенерације и
реурбанизације централних градских зона и социјалних проблема, јер су
повећање цена земљишта и рентирања непокретности утицали да друштвене
групе с нижим дохотком и ниско профитабилне активности напусте градске
центре [ibid]. Питање социјалне једнакости и интеграције, поред проблема
сиромаштва и социјалне искључености, обухвата и проблем неједнаке
доступности (просторне, социјалне и економске) различитих социјалних група
и становника у централним и периурбаним зонама запослењу, образовању,
јавнокомуналној инфраструктури и јавним услугама, информацијама и сл.
Процењује се да су негативни ефекти бројних енвајеронменталних пробле-
ма, у првом реду здравствени проблеми и нижи квалитет живота у градовима,
допринели напуштању централних градских зона и пресељењу у периферне
градске и периурбане зоне [Тhematic Strategy on the Urban Environment, 2006].
Испољена је тенденција миграције становништва и економских активности,
нарочито у услужним делатностима, на локације у предграђима и градовима у
окружењу метрополитенских подручја, услед јефтинијег земљишта, нижих
пореских стопа и вишег квалитета животне средине, уз повећање укупних
трошкова дневних миграција. Економске активности и друге транспортно
86
интензивне активности имају тенденцију лоцирања у близини транспортних
коридора и коридора јавног саобраћаја.
Питање густина насељености централних и периферних градских и рубних
зона повезано је, у првом реду, с потрошњом горива и енергетском
ефикасношћу градова схваћеном у најширем смислу (утрошак енергије и
времена за кретање – токове у граду и његовом окружењу). Процењује се да је
за смањење потрошње горива и емисије аерозагађења неопходан развој
политика стимулисања интензивнијег коришћења урбаног простора (урбане
компактности) и развоја јавног транспорта, нарочито рационалније изградње,
мешовитих намена и интензивирања активности на постојећем грађевинском
земљишту (urban brownfield sites) и контролисаног/рестриктивног ширења
изградње на нове локације у отвореном простору периурбане зоне (greenfield
sites) [Breheny, 2000].
Све је актуелније питање недовољне саобраћајне доступности, нарочито у
урбаним агломерацијама. Тренд децентрализације активности и станов-
ништва из централних у периферне и рубне градске зоне генерише дужа
кретања и додатни транспорт и повећава притиске на животну средину, што
заједно утиче на даљу деградацију животне средине, квалитета живота,
социјалног и економског развоја урбаних агломерација [Тhematic Strategy on
the Urban Environment, 2006]. Ниске густине насељености условљавају високе
трошкове организовања јавног саобраћаја задовољавајућег квалитета.
Социјалне последице таквог развоја не би биле екстремне када би јавни
сервиси и услуге били дисперзно размештени и добро организовани на
градском подручју и доступни становништву периферних и рубних градских
зона. Међутим, најчешћи случај је да се редукују јавни сервиси и услуге на
градском подручју након пресељења активности и становништва на слободне
локације у рубним зонама. Резултат је социјална изолација становништва у
појединим деловима рубне зоне у којима није доступно коришћење јавних
градских услуга и сервиса [European Sustainable Cities, 1996].
Иако би било логично да веће густине насељености и мешовите намене
повећавају доступност урбаних функција, емпиријске провере доказују да
високе густине насељености доприносе скраћењу дистанци и редуковању
путовања, док су позитивни ефекти мешовитих намена регистровани само у
централним градским зонама. Слаби ефекти мешовите намене у периферним и
рубним градским зонама испољени су када је реч о доступности запослења, јер
близина локације запослења локацији становања има далеко мањи значај у
односу на друге погодности код запошљавања и могућност побољшања
економског и социјалног положаја појединца и породице [Barett, 1996].
С друге стране, поставља се и питање очекивања и преференци станов-
ништва у погледу квалитета живота у појединим градовима и њиховим
рубним зонама. Сматра се да је развој града одржив уколико омогућава
подједнак квалитет живота свим својим становницима, јер је тада и
прихватљив за локално становништво, те се може говорити о социјалној при-
хватљивости одрживог развоја града [Burton, 2000]. У развијеним западним
87
земљама становници и даље очекују виши квалитет живота и животне средине
у предграђима и периурбаним зонама, при чему је један од критеријума
одлучивања ниска густина насељености тих зона [Thomas, 2000].
Нормативни оквир издвојен је као један од главних узрочника расплињавања
европских градова, а нарочито: недовољно развијено и сувише флексибилно
просторно и урбанистичко планирање, слабо остваривање важећих планова,
као и недостатак хоризонталне и вертикалне координације и кооперације у
њиховој имплементацији [ЕЕА, 2006].
Концепт и модели одрживог урбаног развоја и

усмеравања урбаног расплињавања
Неопходан предуслов одрживог урбаног развоја [Тhematic Strategy on the
Urban Environment, 2006; The Common Declaration of Saarbrucken, 2005;
Integrated Environment Management, 2007] јесте примена интегралног приступа
у процесу планирања и дизајна урбаног простора и енвајеронмента у коме сви
актери (национални, регионални и локални ниво управљања, локалне и
невладине организације, привредни субјекти и експерти) настоје да
интегрисањем активности и акција обезбеде:
• балансиран, прихватљив и правичан економски развој који омогућава
урбану ревитализацију и реконструкцију;
• заштиту ресурса простора и његово најрационалније могуће коришћење,
давањем предности пренамени и интензивнијем коришћењу постојећег
недовољно искоришћеног и напуштеног урбаног земљишта у односу на
нове локације ван урбаног подручја, ради ублажавања урбаног
расплињавања;
• функционалне везе и енвајеронменталну интеракцију међу урбаним
подручјима и урбаних подручја с руралним и регионалним окружењем;
• неопходну густину насељености, интензитет коришћења простора и
активности, како би се омогућило рационално организовање, ефикасност и
доступност јавних услуга и сервиса и постизање очекиваног квалитета
живота и животне средине;
• мешовиту намену земљишта која се сматра предусловом за минимизирање
кретања на основним релацијама (кућа-посао-услуге) у урбаном и
периурбаном простору;
• висококвалитетну инфраструктуру, нарочито мрежу саобраћајница и јавне
саобраћајне системе, ради повећања доступности слабије развијених
локалних заједница и интензивирања социјалних, културних и економских
активности.
Европска комисија утврдила је базне, усмеравајуће индикаторе урбаног
енвајеронмента, који могу да се прилагођавају и допуњују у складу с локалним
условима, а односе се на: задовољство становника локалном заједницом/једи-
ницом суседства; локалну мобилност и транспорт путника; расположивост и
доступност јавних отворених простора и сервиса; квалитет ваздуха; путовање
88
ученика у школу; одрживи менаџмент локалне управе и локалног пословања;
буку; одрживо коришћење земљишта; еколошки отисак и др. [European
Sustainable Cities, 1996; Тhematic Strategy on the Urban Environment, 2006].
У оптицају је више модела одрживог урбаног и регионалног развоја и
одрживог урбаног дизајна, међу којима одрживи град, децентрализована
концентрација, компактни град и град кратких токова. Овим концептима
одговори на кључне проблеме траже се на основним релацијама: одрживи
урбани и регионални развој – рационални и енергетски ефикасни транспортни
системи – очување отворених простора (посебно од пренамене у урбано
земљиште).
Концепт компактног града заснива се на погушћавању и интензификацији
коришћења урбаног земљишта и/или интензификацији активности. У пракси
су се јавили бројни проблеми примене тог концепта, почев од опредељивања
између радикалног или инкременталистичког (корак по корак) приступа
ремоделовању/ревитализацији градова, између примене у постојећим или
новим деловима насеља и сл. [Pratt, 2000]. Кључни проблеми, на које указују
дебате о компактном граду [Burton, 2000], јесу следећи:
• још увек нису доказани ставови о одрживости компактног града,
• дискутабилна је његова економска оправданост и социјална
прихватљивост, и
• недостају неопходни инструменти за успешнију имплементацију овог
концепта.
Breheny указује на једну од најзначајнијих контрадикција компактног града –
повећање одрживости формирањем зеленог града, с једне, и постизање
интензивнијег коришћења постојећег урбаног земљишта, с друге стране. У
реализацији концепта нису решени конфликти ове две врсте притисака на
урбано земљиште [Breheny, 2000].
Поларизована становишта око централизације и децентрализације урбаног
развоја и форме довела су до тражења средњих решења. Компромисно
решење, тзв. "децентралисана концентрација" подразумева истовремену и
комбиновану примену стратегије урбане обнове/ревитализације са спектром
нових енвајеронменталних иницијатива и стратегије контролисане децентра-
лизације формирањем система насеља – предграђа и градова у којима постоје
могућности за развој свих неопходних услуга и сервиса и јавног транспорта.
Сматра се да је једна од пожељних опција мулти-центричан град с
интензивним јавним саобраћајем и центрима активности у периурбаној зони.
Процењује се да ће реализација концепта компактног града започети обрнутим
смером – од рубне ка централној градској зони, погушћавањем и интензи-
вирањем коришћења грађевинског земљишта периурбане зоне [Pratt, 2000].
Полазећи од приступа децентралисане концентрације и потребе успостављања
реда у ″балканизованим метрополама″ у САД, Calthorpe је развио модел
транспортно оријентисаног развоја (Transport Oriented Development - TODs), с
идејом да се усмерава расплињавање и преобликовање предграђа, која ће бити
89
опслужена и повезана јавним саобраћајем. То је залагање за мрежу јединица
суседства (на пешачкој дистанци од 5-10 минута, око 400-600 метара од
границе до центра суседства) у периурбаним зонама, уравнотежавање урбаног
и субурбаног развоја око транспортних коридора и система и успостављање
граница урбаних подручја, ради очувања отворених простора [Calthorpe, 1993;
Thomas, 2000].
Како нема једнозначне дефиниције ни једноставног решења за остваривање
одрживог развоја, тако се и сваки од примењених модела одрживог
регионалног и урбаног развоја и контроле расплињавања градова показао само
делимично ефикасним.
Због тога Lang указује на потребу редефинисања појма и граница америчких
градова и на примену комбинације постојећих и развоја нових модела
одрживог урбаног развоја. Поред града и његове рубне зоне (edge city), уводи и
појам расплинутог града без граница (edgeless city).
Према Langu (Сл.1), рубна зона америчких градова се може простирати у
ширину од неколико километара поред аутопута, са средњим густинама
настањености и економских активности (пословног простора), дисперзном
изградњом у простору са препознатљивим границама урбаног подручја. С
друге стране, расплинути град обухвата и отворене руралне просторе у
близини главних саобраћајних коридора, неку врсту урбано-руралног
континуума или FUAs, са ниским и врло ниским густинама настањености и
економских активности и раштрканом изградњом, без препознатљивих
граница урбаног подручја.
Његова предвиђања су да ће се тенденција расплињавања градова наставити
тако што ће, после проширења рубне градске зоне око урбаног центра у 20.
веку, доћи до формирања расплинутих форми концентрације активности и
изградње простора дуж коридора који повезују метрополитенска подручја у
21. веку (Сл. 2 и 3).
Предвиђања овог аутора у суштини указују на неопходност усмеравања
развоја рубних градских зона, средњих и малих градова (преко 100.000 ста-
новника) и гравитационог подручја главних транспортних коридора на макро-
регионалном нивоу (метрополитенска развојна подручја), мезорегионалном
(функционално подручје транспортног коридора) и микрорегионалном нивоу
(урбано подручје са рубном зоном). Приоритет у усмеравању одрживог развоја
и ремоделирању америчких метропола даје уређењу, рехабилитацији и
урбанизацији рубних градских зона.
90
Слика 1. - Од компактног центра до расплинутог града без граница
Главни Секундарни Рубна Расплинути град

градски центар центар градска зона без граница
Извор: Lang R.E. (2007), Beyond Downtown: Understanding the New Suburban Metropolis,
In: ULI Presents The City Redefined: Implications for the Real Estate Industry, Chicago
Слика 2. - Расплињавање урбаних центара Слика 3. - Расплинути градови без

у 20. веку граница у 21. веку
Извор: ibid.
Слични ставови проистекли су из истраживања урбаног расплињавања седам
европских градова – Атина, Лајпциг, Ливерпул, Љубљана, Стокхолм, Варшава
и Беч [URBS PANDENS, 2005]. Потврђена је неопходност макро или
мезорегионалног приступа развоју целе агломерације или, најмање, урбаног
подручја и његове рубне зоне за мудро усмеравање урбаног расплињавања
(smart urban sprawl). Међутим, акценат се ставља на интеракцију макро
сценарија са микро перцепцијама различитих референтних група актера
(становника, предузетника, привредника и др.) чији интереси и преференце
имају кључну улогу на оцену атрактивности различитих региона, градских и
рубних зона за насељавање и/или развој економских активности. Једно од
разматраних питања у току предлагања различитих опција усмеравања урбаног
расплињавања било је да ли решења треба тражити у промени и приближавању
стила живота становника рубних зона урбаном стилу. Опредељење је да треба
91
понудити модел алтернативног урбаног развоја којим ће се избећи постојећи
негативни утицаји и последице расплињавања. Зависно од специфичности
сваког региона, урбаног подручја и његове рубне зоне, предложено је
утврђивање диференцираних мера које могу да допринесу модификовању
интеракције референтних група актера у остваривању:
• мешовите социјалне структуре (субвенције, непрофитно становање,
лимитиране цене рентирања и др.);
• повећања густина у рубној и смањењу густина у осталим градским зонама
(субвенције за brownfield и лимитирање greenfield инвестицијa, понуда
уређеног земљишта за референтне групе актера, мониторинг процеса и
др.);
• лимитирања расплињавања, утврђивањем адекватних мера за референтне
групе актера (нпр. лимитирање изградње викенд кућа, трансформисање
викенд у куће за стални боравак и сл.), уместо утврђивања рестриктивних
норми и правила којима се ограничава могућност избора у доношењу
индивидуалних одлука, што се није показало нарочито ефикасним у
досадашњој пракси;
• одговарајућег зонирања простора рубне зоне и развоја јавне инфра-
структуре, и др.
Минхен је пример града који је успео да очува компактност у поређењу са
другим европским градовима. Основни инструмент за усмеравање одрживог
развоја Минхена било је интегрисано планирање урбаног развоја, подржано
координацијом свих кључних актера у реализацији основног циља – очување
компактности, урбаности и зеленила на урбаном и његовом функционалном
подручју. Остали кључни инструменти и активности обухватили су: регио-
налну кооперацију, укључивање приватног сектора и грађана у планирање,
поновну употребу напуштеног градског грађевинског земљишта, континуелно
побољшање јавног градског саобраћаја уз минимизирање изградње нових
саобраћајница, очување урбаног идентитета и зелених површина, обезбеђење
средстава за реализацију и координацију секторских стратегија итд. Истовре-
мено је у Немачкој у току 2000. године трошено/„гутано” 130 ha/дан за развој
насеља (80%) и инфраструктуре (20%). Због тога је у националној стратегији
одрживог развоја (2002) постављен циљ да се повећање површина за изградњу
насеља и инфраструктуре редукује на максимум 30 ha/дан до 2020. године
[ЕЕА, 2006].
РУБНЕ ЗОНЕ И РАСПЛИЊАВАЊЕ ГРАДОВА У СРБИЈИ

Настанак рубних зона и расплињавање градова у Србији
Феномен урбанизације, развоја и уређења градова у Србији није старији од 300
година. О интензивној урбанизацији Србије може се говорити тек у другој
половини 20. века. Мрежу насеља у Србији, после Другог светског рата,
формирала су врло мала градска и бројна рурална насеља. Градови нису имали
периурбане зоне, већ су постојала рурална насеља око градова.
92
Maсовне миграције сеоског становништва у другој половини двадесетог века,
убрзани популациони раст урбаних простора и неприпремљеност државе да
усмерава урбани развој и обезбеди просторну, социјалну и културолошку
интеграцију становништва, довели су до тога да раст није био праћен
квалитативним променама у развоју градова и до појаве рубних зона.
Интензивна индустријализација је основни разлог настанка и насељавања
рубних зона градова.
У Србији је процес нагле урбанизације и индустријализације, са становишта
регулативе и контроле процеса изградње и уређења простора, сачекан као
велико изненађење. Нивои управљања, планерска струка и планска регулатива
били су апсолутно неспремни за догађаје који су се дешавали у протеклих пола
века, а посебно у последње три деценије када се формирају велика насеља у
рубним зонама градова. Дуго времена највећа пажња била је усмерена на
уређење и изградњу централних зона, док су периферне зоне биле занемарене
у друштвено-економском, социјалном, па чак и у законодавном смислу. То су
основни разлози што су се рубне зоне градова у Србији градиле неплански,
нерегулисано и неконтролисано.
Процењује се да се преко половине сеоског становништва у току миграција
населило у рубним зонама градова у Србији. Ова процена заснива се на
чињеници да су у скоро сваком међупописном периоду делови рубних зона
припајани градовима (административно и статистички), док су се оне даље
шириле и импортовале ново становништво. Проблем за истраживања ове врсте
представљају различити критеријуми за утврђивање границе града и његове
рубне зоне: формални-статистички, административни, границе грађевинског
земљишта, границе генералног плана града (и његове рубне зоне) и фактички-
функционални. У последњих четрдесет година у већини градова су се табле са
границом/називом града померале више пута према периферији, као доказ
формалног убеђења администрације да су периурбане зоне, па чак и
приградска села, постали део града. Због непланске и нерационалне изградње,
рубне зоне заузимају више простора него остале градске зоне.
Градско становништво се није равномерно увећавало у појединим
међупописним периодима. У централној Србији се учешће урбаног (градског)
становништва повећало са 21,2% у 1953. години на 47,8% у 1981, 54,1% у
1991. и 56,2% у 2002. години. У последње две деценије број становника растао
је само у урбаним центрима. Другим речима, изражена је поларизација на
подручја у којима расте концентрација становништва и подручја у којима
опада број становника. У прву категорију се убрајају урбана подручја, у којима
је највећи пораст становника у рубним зонама, док су депопулациона рурална
и брдско-планинска подручја.
Како је мобилност становништва у тесној вези са старошћу миграната, долази
до појаве просторне сегрегације у погледу старосне структуре становништва –
на млађу популацију која се насељава у и око урбаних центара и старије
становништво које остаје на руралном подручју. У периоду после 1980.
године изражена је тенденција повећања насељавања млађе популације у
93
рубним зонама у односу на централне градске зоне. Услед тога је и у
централним градским зонама дошло до старења становништва, док су
демографску виталност очувала скоро искључиво насеља у њиховим рубним
зонама (Београд, Ниш, Ваљево, Смедерево, Пирот, Књажевац и др.).
Раплињавање градова одвијало се доминантно на улазно-излазним саобра-
ћајним правцима. Нису формиране широке континуелне рубне зоне, већ ради-
јални систем ширења изграђеног простора. Другим речима, прилазни путни
правци у град су предуслов ширења рубних зона градова у Србији (Сл.4-6).
Радијални систем насељавања и изградње дуж улазно-излазних путева
омогућава становницима директне и добре саобраћајне везе са радним местом
у граду, с једне стране, и са имањем у селу из кога су се доселили, с друге.
Насељавање миграната се, по правилу, одвијало дуж путних праваца којима су
долазили са села у градове, то јест путним правцима који повезују брдско-
планинска подручја с урбаним центрима. Једна од основних карактеристика
рубних зона градова у централној Србији јесте да их насељавају мигранти из
истих или суседних села из руралних, претежно брдско-планинских, насеља и
предела Србије, од којих су многи у родбинским везама. Услед тога у
насељеним појасевима дуж појединих путних праваца постоји социјална
хомогеност и солидарност међу становништвом, како у погледу егзистенције,
тако и изградње кућа.
Слике 4-6. Расплињавање Ваљева (4), Новог Пазара (5) и Аранђеловца (6)
4.
Извор:
Аналитичко-документациона
основа Просторног плана
општине Ваљево, Институт за
архитектуру и урбанизам Србије,
2004;
94
5.
Извор:
општине Нови Пазар, Европски
центар за мир и развој
Универзитета за мир УН, 2005;
6.
Извори:
општине Аранђеловац, Институт
за архитектуру и урбанизам
Србије, 2007
Отворени простори рубних зона са јефтинијим (пољопривредним и шумским)

земљиштем омогућавају формирање више локација са већим и јефтинијим
парцелама за изградњу стамбених, комерцијалних и производних зграда, него
у градским зонама. Ради се, углавном, о индивидуалној стамбеној градњи,
недовољно рационалној по густини насељености за опремање комуналном и
социјалном инфраструктуром и о појави гушења градова и губитка урбаног
идентитета у урбано-руралним, oдносно рубним зонама. Тенденција измешта-
ња и развоја средњих, малих и микро предузећа у секундарном и терцијарном
95
сектору из градских центара у рубне зоне, довела је до промене у начину и
интензитету коришћења простора, од стамбених у стамбено-пословне и
пословне намене. То је посебно изражено поред главних путних праваца у град
и према главним градским центрима-тржиштима у окружењу.
Ове тенденције и интензивирање дневних миграција одражава се и на социо-
економску трансформацију становништва рубних зона. У целини гледано, са
становишта социјалне структуре, након насељавања у рубне зоне повећава се
учешће запослених у секундарном и терцијарном сектору, као и учешће
домаћинстава са непољопривредним и мешовитим изворима прихода.
Процењује се да је удео домаћинстава са мешовитим изворима прихода
значајан, то јест знатно већи од података званичне статистике, јер многа
домаћинства одржавају пољопривредну производњу, најчешће у насељима из
којих су се доселили. Већином имају неку врсту социјалних и економских веза
са својом породицом, најчешће родитељима и повремено одлазе у своја бивша
села, или узимају пољопривредно земљиште у рубној зони у закуп и баве се
неком врстом допунског пољопривредног занимања. На тај начин
пољопривредно занимање од некадашњег основног, након пресељења,
прераста у допунско занимање становника рубних зона градова.
Квалитет живота и уређење рубних зона градова у Србији

– на примеру Ваљева, Новог Пазара и Аранђеловца
Квалитет живота у рубним зонама градова у Србији може се процењивати у
односу на:
• доступност централне градске зоне – удаљеност, приградске линије јавног
превоза, учесталост и време путовања, мобилност становника;
• доступност запослења у рубној и градским зонама – начин и услови
запошљавања, врсте послова, могућност избора и др.;
• опремљеност и организацију простора у погледу саобраћајне и комуналне
инфраструктуре и услуга (водовод, канализација, електроинсталације,
телефонија, централни систем грејања, прикупљање комуналног отпада и
др.) и њихове повезаности са градским инфраструктурним системима;
• опремљеност простора социјалном инфраструктуром и доступност јавних
и других услуга у градским зонама (удаљеност, организација пружања
услуга, трошкови);
• квалитет ваздуха и вода, буку и одрживо коришћење земљишта;
• основне елементе урбане опреме у уређењу улица, паркова, скверова и сл.
и доступност отворених зелених простора;
• могућности за организовање и финансирање активности на побољшању
квалитета живота и уређења простора;
• величину и квалитет изграђених зграда и начин уређења парцела
(кућишта);
• задовољство становника локалном заједницом/јединицом суседства и др.
96
На примеру Ваљева, Новог Пазара и Аранђеловца анализирани су само они
аспекти за које се располагало валидним подацима из званичних извора, или су
прикупљени теренским истраживањима за потребе израде просторних планова
ове три општине. Рубне зоне обухватају целе атаре насеља – катастарске
општине које се граниче, или су делом обухваћене градским грађевинским
подручјем или генералним планом за урбани центар, и то:
• рубна зона Ваљева – 10 КО са дванаест насеља: Јасеница, Грабовица,
Рађево Село, Седлари, Дегурић, Белошевац, Бујачић, Петница, Попучке и
Златарић (са по 2 насеља);
• рубна зона Новог Пазара – 16 КО: Постење, Прћенова, Ботуровина,
Војниће, Побрђе, Иванча, Рајчиновиће. Шавци, Варево, Паралово, Мур,
Осоје, Трнава, Избице, Хотково и Бања; и
• рубна зона Аранђеловца – 5 КО: Бања, Буковик, Врбица, Мисача и
Орашац.
Доступност централне градске зоне је код анализирана три урбана центра
добра, јер се рубне зоне налазе у дневној (15 минутној) изохрони центра. Како
се рубна зона развија дуж главних путних праваца, тиме је обезбеђена добра
саобраћајна повезаност и омогућена лака доступност линија јавног
приградског превоза становницима тих зона. Дисперзно размештене градске
функције (основно образовање, здравство, култура, спорт, радна места и др.) се
најчешће не налазе на пешачкој дистанци становника рубне зоне, што посебно
погађа најосетљивије циљне групе – предшколску децу, ученике прва четири
разреда основне школе и стару популацију.
Опремљеност рубне зоне саобраћајном инфраструктуром се своди на улазно-
излазне путне правце, који су изграђени плански и у складу са техничким
документацијом, то јест стандардима за одређене категорије путева. Улице у
насељима формираним у рубним зонама развијане су спонтано, то јест
неплански као и насеља. Другим речима, не може се говорити о мрежи улица,
а често нема ни просторних услова да се формира правилна мрежа са
хијерархизованим системом улица. Формиране улице не само да не
задовољавају техничке прописе, већ по правилу немају тротоар и паркинге,
заштитно зеленило, решено питање прикупљања атмосферских вода и др.
Водоснабдевање и каналисање отпадних комуналних вода рубних зона је
локално. Делови насеља се прикључују на градски водовод, најчешће када се
део рубне зоне трансформише у градску зону. Канализација, када је има, је
локална и, по правилу, није прикључена на градску канализацију, нити се
отпадне комуналне воде пречишћавају пре упуштања у реципијенте-водотоке.
Доминантно су заступљене септичке јаме, међу којима и водопропусне.
Локални водоводи и канализација су грађени средствима грађана, често без
валидне техничке документације и техничке контроле у току изградње, а што
је најважније без адекватног одржавања у току експлоатације. Другим речима,
проблем представља развој и управљање хидротехничким системима у рубним
зонама градова. Због тога се не може говорити о сигурном и квалитетном
снабдевању насеља водом за пиће, нити о санитарно безбедном прикупљању,
97
каналисању и пречишћавању отпадних вода домаћинстава, фарми и
производних капацитета. Изузетак представља део рубне зоне Аранђеловца
који је прикључен на градски водоводни и канализациони систем.
Можда је највећи проблем рубних зона градова доступност и опремљеност
објектима социјалне инфраструктуре, јавних и других услуга. За разлику од
плански развијаних делова градског простора у којима је стамбену изградњу
пратила изградња објеката јавних служби и услуга за задовољење свако-
дневних потреба становништва, рубне зоне су, по правилу, неопремљене и
запостављене од стране градских власти. Запостављени су обезбеђење објеката
и доступност услуга дечје заштите - вртића и обавезног основног образовања,
тако да су, најчешће, најосетљивије старосне групе – предшколска деца и
ученици прва четири разреда основне школе дневни мигранти до
одговарајућих установа у граду. У неравноправном су положају у односу на
своје вршњаке у граду, којима су те установе на пешачкој дистанци. Најкри-
тичнија ситуација је у Новом Пазару и његовој рубној зони, док је за ученике
прва четири разреда основне школе најповољнија у делу рубне зоне
Аранђеловца. Слично је и са пружањем услуга примарне здравствене заштите.
Ако је и обезбеђен простор за здравствену станицу или амбуланту, лекарске
услуге се пружају периодично, тако да је становништво упућено на
здравствене установе у граду. Један од проблема је што јавни и приватни
сектор нису доведени у исти положај у односу на коришћење средстава јавних
фондова здравственог осигурања, што је од посебне важности за рубне зоне у
којима није обезбеђено пружање ових услуга у јавном сектору.
Посебан проблем и ограничење представља лоша доступност поштанских и
финансијских услуга, које становници рубних зона могу да користе једино у
граду (делимично решено само у рубној зони Аранђеловца). Рубним зонама
градова недостају и основни елементи урбане опреме – од уређења улица,
паркова и скверова до дечјих игралишта и спортско-рекреативних површина.
Децентрализација управљања у Србији још увек је у прелазној фази. То је
посебно изражено у градовима, у којима фактички доминира централизован
систем управљања и у односу на општине у оквиру градског подручја, а
нарочито у односу на мање локалне заједнице – месне заједнице (јединице
суседства величине од неколико стотина до више десетина хиљада
становника). Месним канцеларијама у месним заједницама је деташиран мали
део административних послова градске управе, у првом реду на издавању
појединих аката и исправа, уместо да буду део административно-управног
система који је лако доступан становницима градских и рубних зона. Поред
тога, те канцеларије нису адекватно опремљене људским и техничким
ресурсима ни за пружање ограниченог обима услуга.
Могућности за организовање и финансирање активности на побољшању
услова живљења и уређења простора рубних зона су врло ограничене, јер се
своде на средства грађана тих зона, приватан сектор и донације, уз незнатно
или одсуство финансијске подршке јавних градских фондова. Градска
администрација не пружа адекватну техничку подршку локалним акцијама на
98
побољшању услова живљења, посебно када је реч о рубној зони. Други
проблем је што локалним/месним заједницама није омогућено да заступају
своје интересе пред градском управом, фондовима и инвеститорима, јер им
није омогућен статус правног лица. Другим речима, малим локалним
јединицима је дато само формално право да се организују, али не и основни
инструменти да покрену и реализују акције и заступају интересе грађана. Тиме
је становницима рубних зона, као и градских зона, ускраћена могућност да
организовано наступају и лобирају за остваривање својих интереса пред
различитим нивоима управљања и изворима финансирања.
Један од основних критеријма за утврђивање квалитета живљења у рубним
зонама градова у односу на централне градске зоне и рурална насеља јесте
степен интегрисаности/укључивања тих зона у јавне градске инфра и
супраструктурне системе и систем управљања.
Генерално посматрано, услови живљења и квалитет живота у рубним зонама
Ваљева, Новог Пазара и Аранђеловца, посебно у погледу опремљености и
доступности комуналне и социјалне инфраструктуре, неупоредиво су бољи у
односу на привредно заостала и инфраструктурно слабо опремљена рурална
насеља из којих је становништво мигрирало. С друге стране, неповољнији су у
односу на централне градске зоне. Може се оценити да су у погледу
доступности основне јавне инфраструктуре и јавних услуга становници
рубних зона три урбана центра у неравноправном положају у односу на
становнике централних градских зона.
Веома је значајно задовољство становника животом у рубној градској зони. У
истраживању рубне зоне Ваљева становништво се изјашњавало да нема жељу
да живи у граду и да би било потпуно задовољно условима и квалитетом свог
живота када би се побољшала доступност јавних служби (дечји вртић,
четвороразредна школа, пошта, проширење услуга месне канцеларије и сл.),
чиме би се смањио утрошак времена, енергије и средстава за свакодневно
задовољење основних потреба у централној градској зони [видети више:
Maksin-Mićić, 2006].
У рубним зонама анализираних урбаних центара може да се изврши
диференцијација изграђених насељских целина и делова насеља у погледу
уређења и изградње простора и уклапања у пејзаж.
Први је тип изграђених насељских целина или делова насеља с одликама
урбаног начина изградње и уређења простора који се може издвојити на
основу:
• задовољавајуће организованог и доступног јавног приградског превоза,
формираног или просторних услова за развој система хијерархизованих и
уређених улица;
• делимичног или потпуног прикључења водоводне и канализационе мреже
на градске системе, опремљености електроинсталацијама и телефонијом,
организованог прикупљања комуналног отпада, формираних или прос-
торних услова за формирање јавних рекреативних и зелених површина;
99
• минимума садржаја јавних услуга (дечји вртић, основна школа или
истурено одељење школе, здравствена станица или приватна ординација,
месна канцеларија и пошта);
• релативно уједначене величине парцела и висине зграда, са релативно
уједначеним положајем зграда у односу на улицу и повољним положајем у
односу на суседе.
Други тип су изграђене насељске целине или делови насеља са зачетком
урбаног начина изградње и уређења простора који се може унапређивати
услед:
• организованог јавног приградског превоза и просторних услова за развој
система хијерархизованих и уређених улица;
• просторних услова за развој и могућности за прикључење водоводне и
каналзационе мреже на градске системе; реалтивно задовољавајуће
опремљености електроинсталацијама и телефонијом и организованог при-
купљања комуналног отпада; просторних услова за формирање јавних
рекреативних и зелених површина;
• просторних услова за развој минимума садржаја јавних услуга;
• релативно уједначене величине парцела и висине зграда, са преовлађујуће
повољним положајем зграда у односу на улицу и суседе.
Трећи тип су изграђене насељске целине или делови насеља без одлика
урбаног начина изградње и уређења простора, с израженом дезорганизацијом и
дерегулацијом изградње и уређења простора. Јавља се претежно у два подтипа:
• са појединим одликама урбаног начина изградње и уређења простора у
погледу делимичног уређења улица и развоја хидротехничке инфраструк-
туре, релативне опремљености електроинсталацијама и телефонијом,
различите величине парцела и релативно уједначене висине зграда, са
преовлађујућим положајем зграда који не омогућава потпуну
реконструкцију и проширење улица; и
• без одлика урбаног начина изградње и уређења простора, у коме је врло
тешко увести минимум урбаног реда, уређења и инфраструктурног
опремања простора и грађевинске регулације.
Четврти тип су изграђене насељске целине или делови насеља с очуваном
руралном организацијом и уређењем простора атара и осавремењеним
традиционалним начином уређења парцела и изградње објеката.
Највеће разлике се јављају између делова атара насеља уз државне и
фреквентне локалне путеве у односу на преостале делове атара. У изграђеном
делу атара насеља поред улазно-излазног пута у град, који се, по правилу,
спојио с урбаним ткивом, могу се јавити прва три типа начина изградње и
уређења простора, најчешће други и трећи тип. У преосталом делу атара јавља
се четврти или комбинација другог и четвртог типа.
Просечне густине настањености анализираних општина и руралних насеља
крећу се између: 130 ст/km2 и 63,4 ст/km2 на подручју општине Аранђеловац,
100
116 ст/km2 и 43 ст/km2 на подручју општине Нови Пазар, 107 ст/km2 и
33 ст/km2 на подручју општине Ваљево. Густине настањености насеља у
рубним зонама урбаних центара су више у односу на просечне, јер су
заступљена насеља са више од 201 ст/km2 (5 насеља у рубној зони Новог
Пазара, од којих једно са 310 ст/km2), 101-200 ст/km2 (по 5 насеља у рубној
зони Новог Пазара и Ваљева и два у рубној зони Аранђеловца), 51-100 ст/km2
(два насеља у рубној зони Новог Пазара, три у рубној зони Аранђеловца и
четири у рубној зони Ваљева) и са мање од 50 ст/km2 (два насеља у рубној зони
Новог Пазар и по једно у рубној зони Ваљева и Аранђеловца). Другачија је
слика када се анализиране густине упореде са тенденцијом изградње простора
у рубним зонама. Како су највеће концентрације становништва и активности
поред улазно-излазних путева у урбани центар у односу на преостале делове
атара насеља, једино се у иницираним и започетим зонама изградње у овим
путним коридорима могу остварити рационалније густине насељености,
мешовите намене и интензивније коришћење изграђеног простора, а тиме и
његово рационалније инфраструктурно опремање и очување пољопривредног
и шумског земишта.
За утврђивање степена угрожавања урбаног идентитета досадашњим начином
организације, уређења и изградње рубних зона, неопходна су детаљнија
истраживања не само рубне зоне, већ и централне и осталих градских зона. На
основу истраживања обављених за потребе израде просторних планова три
општине, може начелно да се констатује да је једино у Ваљеву сачуван урбани
идентитет централне градске зоне, док је проблем непланске и неконтролисане
организације, уређења и тзв. архитектонског загађења простора најизраженији
у појединим изграђеним насељским целинама у његовој рубној зони [видети
више: Maksin-Mićić, 2006]. Супротан је пример Новог Пазара и Аранђеловца, у
којима није очувана урбана матрица и идентитет централне и осталих градских
зона. Детаљнија истраживања би, вероватно, показала да се урбани идентитет
ова два града више нарушава непримереном и недовољно контролисаном
организацијом, уређењем и изградњом централне и других градских зона, него
рубне зоне.
МОГУЋНОСТИ ЗА УСМЕРАВАЊЕ РАСПЛИЊАВАЊА

ГРАДОВА И УРЕЂЕЊЕ РУБНИХ ГРАДСКИХ ЗОНА У СРБИЈИ
–на примеру Ваљева, Новог Пазара и Аранђеловца
У просторно-структурној и функционалној организацији мреже насеља у Србији
доминирају мала градска насеља. Урбани систем Србије је некохерентан и
асиметричан, услед недостатка урбаних центара са 200.000 до 500.000
становника макрорегионалних функција, који би били носиоци унутрашњег
уравнотеженог развоја Србије и њеног повезивања са европским урбаним
системом. Овако структуиран урбани систем Србије није компатибилан, нити
комплементаран са циљевима формирања европског урбаног система. Како је
европска стратегија усмерена ка будућем интегрисању полицентричних урбаних
101
структура, императив је да се српски урбани и регионални модел развоја
прилагођавају том концепту [Tošić, Maksin-Mićić, 2007].
Модел полицентричног урбаног система, функционалних подручја
урбаних центара и појасева интензивнијег развоја установљен Просторним
планом Републике Србије (1996), представља добру основу за примену и
проверу модела одрживог урбаног развоја и усмеравања расплињавања
градова који се заговарају у Европској унији. Примењен модел у националном
просторном плану послужио је за разраду концепта деметрополизације и
уравнотежавања развоја Србије децентрализацијом управљања и јачањем
функција макрорегионалних и регионалних урбаних центара. Модел функцио-
налних подручја урбаних центара од макрорегионалног и регионалног значаја
(FUAs) заправо представља покушај регионализације на концептуалном/
планском нивоу, који може да представља адекватно полазиште за
успостављање социо-географских регија, којима би била поверена и
административно-управна функција [ibid].
Плански оквир и основ утврђен националним просторним планом до сада није
имао адекватну примену у изради и спровођењу регионалних просторних
планова, ни подршку разних политика и институционално-организационих
аранжмана. Како ни после 11 година од доношења Просторног плана
Републике Србије није установљен модел будуће регионализације Србије, у
том периоду донета су само два регионална просторна плана – за Колубарски
округ и метрополитенско подручје Београда. Израда и остваривање тих
планова значајни су за: усмеравање и уравнотежавање развоја регионалних и
субргионалних целина, урбаних и руралних подручја; децентрализацију
развоја на функционалном подручју урбаног центра; као и за развој
одговарајућих функција урбаних центара и њохово позиционирање у мрежи
центара Србије.
Регионалним просторним планом Колубарског округа погођеног земљотресом
(2002) је у разради освновних поставки и конценпција националног простор-
ног плана за функционално подручје регионалног центра Ваљева, међу
осталим, примењен модел концентрисано децентрализованог развоја у
простору, који подразумева развој економских активности, услуга и јавних
служби не само у регионалном и општинским центрима, већ и у
микроразвојним центрима на руралном подручју. Остваривање концентрисано
децентрализованог развоја може да омогући смањење разлика у квалитету
живљења између руралног и урбаног становништва, очување демографске
виталности руралног подручја, смиривање миграције становништва и
активности ка урбаном центру и његовој рубној зони. Ради се о томе да се
питању расплињавања урбаних центара и уређења њихових рубних зона мора
приступити обједињеним деловањем на националном, односно регионалном и
на локалном нивоу планирања и управљања. Таквим приступом се може
постићи извесна релаксација притиска на урбане центре и њихове рубне зоне и
омогућити сузбијање и санација непланске изградње, планско и контролисано
уређење и рехабилитација рубне, ревитализација и реконструкција централне и
102
осталих градских зона. Један од ефеката доношења и остваривања регионалног
просторног плана требало би да буде ефективнија и ефикаснија контрола
расплињавања регионалног и општинских центара у рурално окружење дуж
инфраструктурних коридора.
Просторним планом Републике Србије су у регионалне центре категорисани
Ваљево и Нови Пазар, а у субрегионални центар Аранђеловац. Ваљево је десети
по величини рангирани урбани центар у Србији са 61.035 становника 2002.
године. У групи насеља са 50.000-100.000 становника је и Нови Пазар са 54.604
становника, док је Аранђеловац у групи насеља са 10.000-50.000 становника
(25.199). Када би се у разматрање узелa и насеља у њиховим рубним зонама,
демографска слика била би знатно другачија. Ваљево је са насељима рубне зоне
2002. године имало 71.167 становника (или 73,5% укупног становништва
општине), Нови Пазар 71.498 (или 83,1% укупног становништва) и Аранђеловац
35.967 становника (или 74,7% укупног становништва).
То значи да је у анализираним општинама веома изражена поларизација на
подручје урбаног центра са рубном зоном и главних саобраћајних коридора у
којима расте концентрација становништва и активности и на рурална подручја
у којима се смањује. У рубној зони, слично као и на руралним подручјима три
општине, испољен је још један вид поларизације, мањег интензитета у односу
на претходни, на зоне/комплексе поред свих фреквентнијих путних праваца у
којима долази до концентрације становништва и на остале делове атара насеља
у којима се смањује.
Ниje рeaлнo oчeкивaти дa je мoгућe у знaчajниjoj мeри прeусмeрити дугoтрajнe
тeндeнциje дeпoпулaциje сeoскoг пoдручja и кoнцeнтрaциje стaнoвништвa и
aктивнoсти у урбаном центру и његовој рубној зони. Испољене тенденције
упућују да модел концентрисано децентрализованог развоја подразумева
истовремену и комбиновану примену стратегије урбане обнове/ревитализације
са спектром нових енвајеронменталних иницијатива и стратегије контролисане
децентрализације. Услед тога се чини реална опција мулти-центричног града с
интензивнијим јавним саобраћајем и центрима активности у рубној зони у које
ће се усмеравати развој појединих функција урбаног центра.
Назначене концепције, модели и опције примењени су прилагођено специ-
фичностима, потенцијалима и ограничењима за развој сваког подручја у
просторним плановима општина Ваљево, Нови Пазар и Аранђеловац (Сл. 7-9). У
досадашњем развоју издвојили су се микроразвојни центри у рубној зони три
урбана центра са различитим постојећим и потенцијалним функцијама на нивоу
субопштинског центра, центра заједнице насеља, насеља са специфичним
функцијама или развијенијег насеља са појединим функцијама, и то:
• у рубној зони Ваљева – субопштински центар Попучке, насеље са
специфичним функцијама Петница, развијенија насеља са појединим
функцијама Јасеница, Грабовица и Златарић;
• у рубној зони Новог Пазара – насеља са функцијом центра заједнице
насеља Трнава, Рајчиновиће, Мур и Постење која имају тенденцију
103
интегрисања у урбано ткиво и трансформисања у секундарне или
специјализоване градске центре;
• у рубној зони Аранђеловца – субопштински центар Бања, насеље са
специфичним функцијама Орашац, развијенија насеља са појединим
функцијама Мисача и Буковик, чији је већи део интегрисан у урбано ткиво
као секундарни градски центар.
Микроразвојни центри рубне зоне у којима се последње деценије интензивира
развој секундарних и терцијарних делатности попримили су функције
субопштинских центара. Испољавају тенденцију или су се већ функцијски и
физички интегрисали са урбаним центром, када попримају функције
секундарног, а поједини специјализованог градског центра задржавајући или
ширећи гравитационо поље свог утицаја.
Слике 7-9. - Модел концентрисано децентрализованог развоја на подручју општина и

у рубним зонама Ваљева (7), Новог Пазара (8) и Аранђеловца (9)
7.
Извор:
Стратегија развоја,
уређења и коришћења
простора, Просторни
план општине Ваљево,
Институт за архитектуру
и урбанизам Србије,
2004;
104
8.
Извор:
простора, Просторни план
општине Нови Пазар,
Европски центар за мир и
развој Универзитета за
мир УН, 2005;
9.
Извори:
простора, Просторни план
општине Аранђеловац,
Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, 2007
Легенда
Регионални или Насеље са специфичним Рубна зона
субрегионални центар функцијама урбаног центра
Субопштински/ Развијеније насеље са Границе заједнице
секундарни центар појединим функцијама насеља
Центар заједнице
Остала насеља
насеља
105
На функционалном подручју оба регионална и субрегионалног центра испољена
је и тенденција концентрације активности и становништва и формирања
микроразвојних центара у коридорима најзначајнијих саобраћајних праваца. Ове
тенденције најизраженије су у саобраћајним коридорима на правцу од Ваљева ка
Лајковцу, Лазаревцу и Београду (државни пут I реда М-4), од Новог Пазара ка
Рашки и Рибарићу (државни пут I реда М-22) и од Аранђеловца према
Лазаревцу, Лајковцу и Ваљеву, односно према Тополи (државни пут I реда М-4).
Ради се заправо о појасевима интензивнијег развоја који су утврђени
Просторним планом Републике Србије, односно о потенцијалном секундарном
појасу интензивнијег развоја регионалног значаја (Лазаревац-Аранђеловац-
Топола), који повезују макрорегионалне, регионалне и субрегионалне центре.
Због тога је за усмеравање урбаног расплињавања значајно планско уређење и
контрола изградње појасева интензивнијег развоја дуж саобраћајних коридора.
Санација непланске изградње и уређење рубних зона Ваљева, Новог Пазара и
Аранђеловца подразумева: развој и унапређење свих инфраструктурних система
(укључујући систем зеленила) и комуналних услуга и њихово интегрисање са
градским системима; унапређење јавног и развој специјализованог превоза (по
позиву, у јавном и/или приватном сектору); децентрализацију јавних служби и
сервиса у микроразвојне центре у рубној зони; увођење урбаног и грађевинског
реда доношењем и спровођењем правила уређења, заштите и изградње рубне
зоне и др.
Правила уређења и изградње простора и правила очувања предела рубне зоне
урбаног центра могу се само начелно утврдити просторним планом оппштине,
тако да је неопходна њихова детаљнија разрада одговарајућим урбанистичким
планом (генералним планом урбаног центра, планом генералне и/или планом
детаљне регулације за поједине просторне целине у рубној зони). Како је
посебно значајно и осетљиво питање заштите отворених простора – пољо-
привредног и шумског земљишта у рубној зони, најцелисходнији би био план
очувања и управљања пределом рубне зоне, на основу кога би било могуће
прецизно утврдити границе отворених простора и мере и инструменте
политика за њихово уређење и заштиту од изградње.
Правила за уређење и изградњу простора рубне зоне урбаног центра у
просторном плану општине требало би јасно да се диференцирају за зоне
изградње од зона са различитим степеном и режимима заштите и резервисања
простора за које је неопходан рестриктиван приступ изградњи. Требало би
утврдити основна и посебна правила изградње и уређења за следеће зоне и
појасеве заштите, резервисања, изградње и уређења простора: зоне заштите
вода, зоне заштите природних и непокретних културних добара, заштитне
појасеве у инфраструктурним коридорима, зоне и појасеве заштите од извора
загађења животне средине, започете и инициране зоне изградње, зоне и
локалитете за индустрију и МСП.
Полазећи од остварених густина насељености изграђеног земљишта и рацио-
налности његовог коришћења, правилима би требало подржати коришћење
106
унутрашњих резерви изграђеног земљишта, у првом реду ради заштите
пољопривредног и шумског земљишта од непланске изградње и ради
рационалнијег опремања изграђеног земљишта саобраћајном, комуналном и
социјалном инфраструктуром. Правилима уређења и изградње рубне зоне
урбаног центра могу се утврдити основне мере као што су:
• диференцирано повећање густине насељености изграђеног земљишта у
микроразвојним центрима и зонама изградње поред јавних путева;
• ограничавање ширења изградње на нове површине, с тим да се у
микроразвојним центрима омогући проширење површина за изградњу у
процентуалном износу од постојеће површине изграђеног земљишта (нпр.
највише до 5%); док би за остале изграђене насељске целине у којима није
предвиђено ширење изграђеног земљишта требало оставити могућност да
општина, уколико се појави већи број захтева за изградњу, посебним
актом одобри рестриктивно проширење површина за изградњу (нпр.
највише до 2%);
• планирање и стимулисање мешовите намене у микроразвојним центрима и
зонама изградње у инфраструктурним коридорима и сл.
Имајући у виду разлике и сличности у погледу економског реструктурирања,
социјалних и енвајеронменталних просеца и промена и досадашњих тенденци-
ја у развоју, уређењу и изградњи градова у земљама Европске уније и у
Србији, процењује се да постоји потреба и могућности за примену концепта
одрживог урбаног развоја у нашој пракси планирања и управљања развојем,
приоритетно за усмеравање расплињавања градова. Основна ограничења јави-
ће се услед: успорене динамике и проблема у економском реструктурирању
регија и урбаних подручја; неодговарајуће развијености система управљања и
планирања у целини, а нарочито на локалном нивоу управљања; одсуства
усмеравања регионалног, урбаног и руралног развоја и неодговарајуће
контроле коришћења и изградње урбаних центара и њихових рубних зона.
Питању расплињавања урбаних центара и уређења њихових рубних зона мора
се приступити обједињеним деловањем на националном, односно регионалном
и на локалном нивоу планирања и управљања. Таквим приступом се може
постићи извесна релаксација притиска на урбане центре и њихове рубне зоне и
омогућити сузбијање и санација непланске изградње, планско и контролисано
уређење и рехабилитација рубне, ревитализација и реконструкција централне и
осталих градских зона. Један од ефеката доношења и остваривања регионалних
просторних планова и просторних планова општина требало би да буде
ефективнија и ефикаснија контрола расплињавања урбаних центара у рурално
окружење дуж инфраструктурних коридора.
Резултати истраживања урбаног расплињавања седам европских градова
потврђују неопходност макро или мезорегионалног приступа развоју функцио-
налног подручја урбаног центра и урбаног центра са његовом рубном зоном за
107
мудро усмеравање урбаног расплињавања, али акценат стављају на
интеракцију макро сценарија са микро перцепцијама различитих референтних
група актера (становника, предузетника, привредника и др.) чији интереси и
преференце имају кључну улогу на оцену атрактивности различитих региона,
градских и рубних зона за насељавање и/или развој економских активности.
Опредељење је да треба понудити модел алтернативног урбаног развоја којим
ће се избећи постојећи негативни утицаји и последице расплињавања. Зависно
од специфичности сваког региона, урбаног подручја и његове рубне зоне,
неопходно је утврђивање диференцираних мера, пре свега у погледу: повећања
густина у рубној и смањења густина у осталим градским зонама; утврђивања
адекватних мера за референтне групе актера; одговарајућег зонирања простора
рубне зоне и развоја јавне инфраструктуре и др. [URBS PANDENS, 2005].
Полазећи од могућности и потреба за унапређењем квалитета живота и
уређењем рубних зона градова Србије, полазни кораци били би: промена
законског основа, утврђивање неопходних правила уређења, заштите и
изградње рубних зона и установљавање обавезе доношења и спровођења
програма рехабилитације тих зона, пре свега у погледу њиховог постепеног
(фазног) интегрисања у јавне инфра и супраструктурне урбане системе.
Правила уређења и изградње простора и правила очувања предела рубне зоне
урбаног центра могу се само начелно утврдити просторним планом општине,
тако да је неопходна њихова детаљнија разрада одговарајућим урбанистичким
планом. Како је посебно значајно и осетљиво питање заштите отворених
простора – пољопривредног и шумског земљишта у рубној зони,
најцелисходнији би био план очувања и управљања пределом рубне зоне, на
основу кога би било могуће прецизно утврдити границе отворених простора и
мере и инструменте политика за њихово уређење и заштиту од изградње.
Један од начина за обједињавање и координацију активности локалног нивоа
управљања и локалних заједница јесте посебан програм рехабилитације рубне
зоне. Новим законом о планирању, уређењу и изградњи простора требало би
установити садржај и обавезе актера у припреми, доношењу и спровођењу
таквог програма. Програм рехабилитације рубне зоне не би смео да буде само
програм општинске управе и стручних институција, већ превасходно програм
локалног становништва на нивоу јединице суседства/заједништва. Не мора
месна заједница да буде у свим случајевима основна јединица рехабилитације
за такве програме, већ јединица суседства заснована на успостављеним и
традиционалним суседским односима и родбинским везама према насељима из
којих је становништво емигрирало у рубну зону. Требало би имати у виду да је
суседство и заједништво, тиме и колективни интереси, удруживање и
предузимање заједничких активности и акција далеко израженије у рубној
зони, него у централним градским зонама. Програм рехабилитације рубне зоне
требало би да буде резултат иницијативе и самоорганизовања локалног
становништва по јединицама суседства, уз обезбеђење стручне, логистичке и
материјалне подршке општинске управе, јавних предузећа и установа и
стручних институција. Због тога је за остваривање програма рехабилитације
108
рубне зоне значајна децентрализација градског административно-управног
система и преношење дела послова, овлашћења и приступа јавним градским
фондовима на мале локалне заједнице (месне заједнице или јединице
суседства) у рубној зони града.
За остваривање одрживог урбаног развоја и усмеравање расплињавања градова
у Србији неопходно је:
• интегрисање и координација различитих стратегија и политика -
енвајеронменталне, просторне, транспортне, развоја јавних сервиса и
услуга и других политика на различитим нивоима планирања и управљања
(нарочито на регионалном и локалном нивоу);
• формирање мултисекторских пакета мера и инструмената политика према
тематским областима (заштите отворених простора, интензивнијег
коришћења изграђеног простора рубне зоне, урбане регенерације и сл.), уз
подршку инструмената земљишне, општеекономске и пореске политике;
• унапређење институционално-организационих аранжмана и јачање улоге
локалног нивоа управљања и локалних заједница (јединица суседства) у
усмеравању одрживог урбаног развоја;
• успостављање мониторинга имплементације планских докумената,
програма, мера и инструмената разних политика и ефеката на унапређење
урбаног идентитета града и уређење његове рубне зоне;
• информисање и успостављање кооперације и партнерства с приватним
сектором, становништвом, интересним групама и осталим актерима.
Аналитичко-документациона основа, Просторни план општине Ваљево (2004),
Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Аналитичко-документациона основа, Просторни план општине Аранђеловац (2007),
Аналитичко-документациона основа, Просторни план општине Нови Пазар (2005),
Европски центар за мир и развој Универзитета за мир УН, Београд
Barrett G. (2000), The Transport Dimension, In: The Copmpact city: A Sustainable Urban
Form?, Ed. Jenks M., Burton E., Williams K., Oxford Brookes University, Oxford, 171-
180
Breheny M. (2000), Centrists, Decentrists and Compromisers: Views on the Future of Urban
Form, In: The Copmpact city: A Sustainable Urban Form?, Ed. Jenks M., Burton E.,
Williams K., Oxford Brookes University, Oxford, 13-35
Burton E., Williams K., Jenks M. (2000), The Copmact City and Urban Sustainability:
Conflicts and Complexities, In: The Copmpact city: A Sustainable Urban Form?, Ed.
Jenks M., Burton E., Williams K., Oxford Brookes University, Oxford, 231-247
EC (1994), Europe 2000+ - Cooperation for European territorial development, Luxembourg
(EC Regional policies)
EC (1996), European Sustainable Cities, Expert Group on the Urban Environment, Report,
Brussels
109
EC (2007), Integrated Environment Management, Guidance in relation to the Thematic
Strategy of the Urban Environment, Technical Report – 2007-013, Luxembourg
ЕЕА (2006), Urban sprawl in Europe – the ignored challenge, Report EEA nr 10/2006,
Kopenhagen
ICLEI (2005), Urban Sprawl: European Patterns, Environmental Degradation and
Sustainable Development, Detailed Report URBS PANDENS, Potsdam
Lang R.E. (2007), Beyond Downtown: Understanding the New Suburban Metropolis, In:
ULI Presents The City Redefined: Implications for the Real Estate Industry, ULI, Chicago
Максин-Мићић М., Перишић Д. (2005), Слабости управљања, планирања и изградње
градова у Србији, У: Планирање и менаџмент градова и региона, Удружење
урбаниста Србије, Крушевац, 301-311
Maksin-Mićić M. (2006), Peripheral Zones of Serbian Towns: Spatial Development and
Way of Life, Ethnologia Balkanica, No 10, 35-58
Pratt K., Larkham P. (2000), Who Will Care for Compact Cities?, In: The Copmpact city: A
Sustainable Urban Form?, Ed. Jenks M., Burton E., Williams K., Oxford Brookes
University, Oxford, 277-288
Просторни план Републике србије (1996), Службени гласник РС, књ. 2, Београд
Стратегија развоја, уређења и коришћења простора, Просторни план општине Ваљево
(2004), Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Стратегија развоја, уређења и коришћења простора, Просторни план општине
Аранђеловац (2007), Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Стратегија развоја, уређења и коришћења простора, Просторни план општине Нови
Пазар (2005), Европски центар за мир и развој Универзитета за мир УН, Београд
Thomas L., Cousins W. (2000), The Compact City: A Successful, Desirable and Achievable
Urban Form? In: The Copmpact city: A Sustainable Urban Form?, Ed. Jenks M., Burton
E., Williams K., Oxford Brookes University, Oxford, 53-65
Tošić D., Maksin-Mićić M. (2007), The Problems and Potentials for the Regionalization of
Serbia, Ethnologia Balkanica, No 11 (у штампи)
Уредба о утврђивању Регионалног просторног плана Колубарског округа погођеног
земљотресом (2002), Службени гласник РС, бр.70, Београд
Calthorpe P. (1993), The Next American Metropolis, Ecology, Community and the
American Dream, Princeton Architectural Press, Boston
CEC (2006), Thematic Strategy on the Urban Environment, COM(2005)718 final, Brussels
CEC (2005), The Common Declaration of Saarbrucken, "URBAN Future" Conference,
Saarbrucken
110
111
САВРЕМЕНИ ПРОСТОРНО-ФУНКЦИЈСКИ
ПРОЦЕСИ У ОКРУЖЕЊУ ГРАДСКИХ ЦЕНТАРА
СРБИЈЕ
Никола Крунић1
Драгутин Тошић
CONTEMPORARY SPATIAL-FUNCTIONAL PROCESSES IN THE

SURROUNDINGS OF URBAN SETTLEMENTS IN SERBIA
Abstract: Contemporary research of demographic, social and economic development of
population in the Republic of Serbia indicates further concentration processes in and around
urban areas. This paper points out recent research of spatial-functional transformations in
urban areas of macroregional centres Nis and Kragujevac, regional center Valjevo and
municipality center Aranđelovac. These analyses are based on complex demographic and
socio-economic indicators and geospatial and transportation characteristics of the
abovementioned urban areas. Main goal of these research are analysis of contemporary
spatial-functional processes as starting point for further actions in spatial planning.
Key word: demographic and socio-economic changes, urban settlements, transportation
network, spatial-functional processes.
Апстракт: Новија истраживања демографских и социоекономских кретања

становништва на подручју Републике Србије указују на наставак концентрацијских
процеса становништва и активности у градским центрима, нарочито у њиховим
рубним и приградским зонама. У овом раду приказани су резултати истраживања
просторно-функцијских трансформација у окружењу макрорегионалних центара
Ниша и Крагујевца, регионалног центра Ваљева и општинског центра Аранђеловаца.
Истраживање се ослања на комплексне демографске и социоекономске показатеље,
као и просторне анализе географских и саобраћајних карактеристика наведених
градских центара. Циљ истраживања јесте анализа досадашњих просторно-
функцијских процеса, као и утврђивање постојећег стања, као основе будућих
планских акција.
Кључне речи: демографска и социоекономска кретања, градска насеља, саобраћајна
мрежа, просторно-функцијски процеси.
1
мр Никола Крунић, истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам
Србије,
др Драгутин Тошић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у
Београду.
112
УВОД
Савремене развојне појаве и процесе у простору одликује концентрација
становништва, функција и услуга, капитала и информација. Полазишта ових
процеса су урбани центри различите хијерархијске структуре и комплекс-
ности, а манифестују се кроз активности претежно градског становништва.
Ови концентрациони процеси у конкретном простору добијају издужени
облик, дуж главних магистралних инфраструктурних коридора. Због тога се
данашње стратегије развоја у Европској унији, и код нас, базирају на развоју,
уређењу и заштити урбаних система и подручја на једној страни, и
инфраструктурних коридора, као доминантних праваца развоја, на другој.
[Крунић, 2005.]
Ови процеси су еволутивни наставак процеса урбанизације, као најзначајнијег
процеса у формирању хијерархијски организованог система насеља. Они се
огледају кроз низ промена [Мариновић-Узелац; 2001.], као што су: материјалне,
раст и ширење градова, промена физиономије града и његовог окружења;
демографске, рурални егзодус и имиграција сеоског становништва у градове, а
такође и миграције између градских насеља различитог хијерархијског ранга и
функцијског значаја; економске, трансформације у структури делатности
преласком већине становништва из примарног у секундарни и терцијарни
сектор, концентрација производње, управљања и одлучивања у градовима;
социолошке, настанак нових односа између друштвених група и унутар њих,
промене у начину живота и појава новог начина живота; културне, поларизација
културе у градове, сразмерно са њиховим рангом/значајем, али и њен продор у
села, кроз процес тзв. ”дифузије иновација”.
Процес урбанизације прате и други процеси који имају синергично, али често
не и синхронизовано дејство, а то су процеси индустријализације и
деаграризације. Различита су виђења о фазама процеса урбанизације
заснована на квантификацији низа показатеља, но овде ћемо се задржати на
подели која указује на степен развијености градског насеља и његовог
окружења, а може се исказати кроз четири основна степена: урбанизација, у
ужем смислу, која има више подфаза од којих је најзначајнија индустријска
фаза урбанизације, чији је покретач индустријски развој, који за собом
повлачи велики број имиграната, услед потреба за радном снагом, стамбена
изградња и развој нових фукција, пре свега, јавних сервиса и услуга, а значајно
се мења намена земљишта у самом граду; субурбанизација, се манифестује
редистрибуцијом дела становништва (средњи слојеви) у приградска и
периферна насеља, док градско језгро доживљава смањење броја становника и
деградацију, град се шири у окружење, а некадашња приградска сеоска насеља
се урбанизују, део услужних функција сели се на периферију, а потом за њом и
индустрија. У овој фази уочљива је подела градске агломерације на град у
ужем смислу, и урбано-рурално окружење, тзв. “периурбани прстен”;
десурбурбанизација, фаза у којој се пад броја становника исказује у
агломерацији у целини, а на рачун нодалне/градске регије, услед развијености
инфраструктуре и видова транспорта; и реурбанизација, процес обнове,
113
ревитализације и реконструкције градских језгара, где се напуштени
индустријски, војни и други комплекси, приводе новој намени (центри
мултифункцијских садржаја). [Вреск, 1990.]
Дакле, раст, развој и структурирање система насеља, јесте еволутивни процес
у просторном, временском и историјском контексту. Овај процес се одвија у
фазама, са периодима стагнације и прогреса. Као најзначајнији развојни
елемент насеља је његово становништво, чији су број, природна и миграторна
кретања, показатељ општих услова/квалитета живота у насељу. Уопштено,
можемо тврдити да се људи крећу и настањују у оним насељима, која имају
повољне услове за живот, омогућују различите активности и остварују читав
низ различитих функција. У складу са предметом овог рада задржаћемо се
управо на функцијским одликама насеља и система насеља.
ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВОЈА СРБИЈЕ

Прва фаза индустријализације, након II св. рата (педесетих и почетком
шездесетих година ХХ века) одликује се коренитим структурним променама и
далекосежним последицама. Према Попису из 1948. у Србији је живело преко
6,5 милиона становника, од чега око 83% у сеоским и око 17% у градским
насељима. У овом периоду значај има процес индустријализације где градови,
као будући индустријски центри, постају жаришта развоја и концентрације.
Као основни push фактори истичу се индустријализација, урбанизација,
аграрна реформа, обавезно школовање и др. До шездесетих година ХХ века су
се процеси демографске транзиције појачавали, а након тога добијају убрзање
са ефектима спонтаности. Тако су демографске и социјалне промене текле
брже од економских, које током седамдесетих и осамдесетих постају "више
екстензивно производне, него интензивно продуктивне". [Дерић, et al; 2003.]
У мрежи насеља интензивиран је процес убрзаног диференцираног раста
градова и успостављање функционалних и хијерархијских односа међу њима.
Иницијално дејство индустрије по принципу кружне кумулативне
каузалности подстиче развој и концентрацију осталих функција у градове,
чиме се њихов функцијски капацитет појачава, а тиме и свеукупни развој. У
почетној фази урбане функције се концентришу у градовима, а у наредној
фази, која се подудара са развојем терцијарно-квартарних делатност, јачање
урбаног живота помера се у насеља ближе граду, чиме отпочиње
субурбанизација. Утицаји већих градова отпочели су шездесетих, средњих
седамдесетих, а мањих градова тек осамдесетих година ХХ века.
Значајно је истаћи да се нивои и фазе урбанизованости разликују по регио-
налним целинама [Дерић, et al; 2003]. У руралном окружењу примећујемо
мања урбана подручја, настала локалном концентрацијом становништва и
функција у мањим општинским центрима. Она имају развијене функције
центара рада, за сопствено и становништво уже околине, релативно малу зону
утицаја, која снагом и диверзификованошћу функција не задржавају сво
становништво. Затим, градски центри велике нодалности и функцијски
114
комплементарана и компатибилна насеља околине. Комплементарност и
функцијска симбиоза су изражени стабилним дневним миграцијама. До
осамдесетих година ХХ века агломерацијска језгра су полови раста
(концентрација становништва и функција), а касније постају центри развоја
(дифузије иновација). Представљене су агломерацијама које функцијски
повезују већа градска насеља са индустријским субурбијама и мање више
урбанизованим периурбаним сеоским насељима. Највиши облик представљају
агломерациони системи, који су сложени функцијско-урбани региони,
састављени од више насеља чија интегративност произилази из функцијских
веза и интеракција између њихових структуралних елемената.
У ранијим фазама демографске транзиције (до шездесетих година прошлог
века) доминанатан је значај индикатора природног обнављања становништва
(стопа наталитета, морталитета, смртност одојчади, природни прираштај), а
потом и појединих социоекономских фактора (нпр, проценат неписменог
становништва, проценат пољопривредног становништва, и сл.). Са повећањем
мобилности становништва, која наступа са привредним развитком и оконча-
њем демографске транзиције, а означава поравнање природног обнављања
становништва на релативно ниском нивоу, у скоро свим популацијама, расте
значај просторно-демографских елемената, као што су индикатори промена у
густинама насељености, концентрацији и преразмештају становништва,
карактеристика миграције и промена у структури делатности становништва.
[Војковић; 2002.]
Везе на релацији индустријализација-урбанизација-становништво (везе између
економског и друштвеног развитка) исказане су у просторном преразмештају
становништва кроз концентрацију у индустријским и градским центрима и
кроз расподелу према делатностима. Ова миграциона динамика у просторном
и вертикалном смислу, условљена људским активностима, значајан је
показатељ просторно-функцијских веза које се успостављају у регији и између
регија.
Дневна миграција становништва у Србији иницирана је друштвеним опреде-
љењем да се проблем аграрне пренасељености решава индустријализацијом,
преразмештајем становништва и његовом концентрацијом у градска насеља,
која синхроно са лоцирањем индустрије и развојем делатности терцијарно-
квартарног сектора и јавно-социјалних служби, добијају улогу развојно-
жаришних центара. С обзиром да се сво становништво, са преласком из
аграрних у неаграрне делатности, не пресељава из сеоских у градска насеља у
којима су њихова радна места, створени су услови за дневну миграцију која је
временом добила просторни израз у дневним урбаним системима различитих
демографских величина, територијалних обухвата, и значаја у функцијској
организацији Србије као и позиција у њеној урбаној структури. У условима
запошљавања становништва у урбаним насељима, а делимично и у субурби-
јима, са једне стране, и немогућности његовог дефинитивног пресељавања у
центре рада са друге, дневна миграција остаје израз економских компромиса
из којих је у нашим условима произашла сpецифична социоекономска
115
категорија радник – земљорадник, што је у бити импликација непотпуне
алокације рада из пољопривреде у секундарне и услужно-управне делатности.
Тај процес је утицао на одређен вид социо-економског преображаја градских
окружења. Чињеница је да су насеља са добром саобраћајном доступности
миграционо стабилна са развијеном дневном миграцијом, као и да су
саобраћајно изолована и недоступна насеља миграционо лабилна тј.
емиграциона. [Тошић, Невенић, 2007.]
На основу анализа миграторних кретања утврђено је да се са величином
градског центра и његовом већом функцијском развијеношћу: повећава и
проценат досељеног становништва; расте учешће интеррегионалних, а опада
проценат интрарегионалних досељавања; повећава учешће досељавања у
градска насеља општина2. Општа карактеристика миграционих процеса јесте
да је демографски раст био већи од економског, са свим пратећим
последицама.
Утврђена је корелација између урбанизације, просторне покретљивости и
природног кретања становништва. У периоду 1953/61. учешће градског
становништва износи 29.8%, и расло је по стопи од 4.8%. У периоду 1961/71,
стопа раста износи 4.17%, а учешће градског 1971. износи 40.6%. У периоду
1971/1981. стопа се снижава на 2.38%, а удео на 46.6%. До 1991, стопа износи
1.36%, а степен урбанизованости износи 50.7%. По последњем попису у
Србији живи 56,91% градског становништва3 [РЗСС, 2003/3.]. Према
методологији РЗСС, из 1983. године, савремену мрежу насеља у Србији чине
194 града (Централна Србија 116, Војводина 52, и Косово и Метохија 26), од
чега само 83 имају више од 10000 становника. Индекс урбане примарности
износи 6.5 у односу Београд/Нови Сад. Уколико би се користили други
критеријуми, регионалне разлике би биле веће, а степен урбанизованости
нижи. [Вељковић et al; 1995. ].
ПРОСТОРНО-ФУНКЦИЈСКЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ
НАСЕЉА У СРБИЈИ
Теоријско-методолошки приступ детерминацији

просторно-функцијских процеса
Просторно-функцијски односи и везе у мрежама насеља се територијално и
социоекономски изражавају кроз различите форме и видове урбаних тј.
градских регија или функционално-урбаних региона. Градске регије су
производ сложених интеракција између градских насеља и окружења у којима
2
У привредно развијеним општинама макрорегионалних и регионалних центара учешће
миграната износи преко 70%-Београд, Крагујевац, Ниш, Бор, Смедерево, док у неразвијеним-
Босилеград, Брус, Димитровград, Сврљиг, Сјеница, учешће аутохтоног прелази 70%.
[Војковић; 2002.]
3
Услед методолошких измена подаци између пописних година нису у потпуности упоредиви.
(прим. аут.)
116
су се оне развиле и егзистирају. Степен њиховог утицаја на регионално-
функцијску интеграцију и диференцијацију геопростора је у директној
зависности са транзиционом фазом урбанизације, у којој се дати простор
налази. Градске регије се развијају у условима сталних и динамичких процеса
концентрације и децентрализације функција, становништва, радних места,
јавних и социјалних служби, тј. у условима сукцесивног смењивања полари-
зацијске урбанизације, субурбанизације, дезурбанизације и реурбанизације.
Оне се развијају кроз више еволутивно-развојних фаза синхроних са
урбанизацијом и економским развитком.
Просторно-функцијски односи и везе, у просторном планирању и њему
сродним и комплементарним наукама и научним дисциплинама, истражују се
са два аспекта: структурно-функцијског и функцијско-процесног. Заговорници
структурног функционализма сматрају да се просторно-функцијски односи
међу насељима успостављају на основу квалитативно-квантитативних особина
у њима кумулираних функција, на темељу чега се иницира успостављање
функцијских веза, тј. већ успостављени однос утиче на интензитет, правац,
време трајања, територијални домет и карактер функцијских веза. Заговорници
функцијско-процесног приступа, сматрају да је просторно-функцијска
структура мрежа и система насеља у сталној мени, те су и односи између
њихових саставних делова променљиви и зависе од снаге, карактера,
квалитета, времена трајања и територијалног домета и акцијског радијуса веза
које се међу њима одвијају. Дакле, ако нема функцијских веза, нема ни
функцијског односа, већ постоји само пасиван – просторни однос. По том
схватању, свака веза је изражена одређеним процесима који заједничким или
аутономним дејством утичу на промене структура насељских мрежа и система.
При анализи појава и процеса у градским центрима и њиховом окружењу
посматране су, пре свега, социоекономске и миграцијске компоненете демо-
графских процеса, у контексту физичко-географских, културно-историјских и
антропогених услова. Територијални обухват анализираног подручја, у
наведеним примерима, је различит и креће се од макрорегионалних центара
Ниша и Крагујевца, регионалног центра Ваљева до општинског центра
Аранђеловаца. Временски оквир истраживања, најчешће обухвата период од
1971, до данас, јер се, као што је раније поменуто, први ефекти процеса
урбанизације, индустријализације и деаграризације уочавају у овом периоду.
У приказаним истраживањима коришћена је приближно иста методологија, која
представља спој урбано-географских и просторно-планерских истраживања,
примењена при проучавању становништва и мрежа насеља. Након сагледавања
физичко-географских, саобраћајних и културно-историјских аспеката развоја
насеља, извршена је анализа следећих индикатора структура становништва:
промена броја становника и домаћинстава исказана кроз индекс промене, за
читав посматрани период и за пописне периоде понаособ; степен урбанизације
насеља на посматраној територији; промене у структури активног становништва;
промене у изворима прихода домаћинства; функцијска типологија насеља; тип
117
кретања становништва насеља; одлике миграторних кретања; степен урбаности
насеља; функцијска структура насеља посматране територије.
Критеријуми и индикатори
Функционална типологија. Насеља према функционалној типологији
сврстана су у девет типова, засниваних на односу учешћа активних становника
према секторима делатности (Табела 1):
Табела 1: Функцијски типови
број функ. тип критеријум*
1 аграрна I> или = 60%
2 аграрно-инд. I>II>III
3 аграрно-услужна I>III>II
4 инд. II> или = 60%
5 инд.-аграрна II>I>III
6 инд.-услужна II>III>I
7 услужна III> или = 60%
8 услужно-аграрна III>I>II
9 услужно-инд. III>II>I
*I-примарни сектор, II-секундарни сектор, III-терцијарно/квартарни сектор
Типологија кретања становништва. Две су основне групе насеља према

типу кретања становништва, а диференциране су према односу природне и
миграторне компоненте кретања становништва [према Кларку и Фригановићу,
Тошић, 1999]. Два основна типа су емиграциони Е и имиграциони И, са по
четири подтипа. Дефинисање типа насеља утврђује се на основу односа четири
индикатора: апсолутни природни прираштај, пораст броја становника, стопа
природног прираштаја и стопа раста (Табела 2):
Табела 2: Подела насеља по типу кретања становништва
тип критеријум*
И1 експанзија имиграцијом апп+, пораст+, спп<ср
И2 регенерација имиграцијом апп-, пораст+, спп<ср
И3 слаба регенерација имиграцијом апп-, пораст+, спп>ср
И4 врло слаба регенерација имиграцијом апп-, пораст-, спп>ср
Е1 емиграција апп+, пораст+, спп>ср
Е2 депопулација апп+, пораст-, спп>ср
Е3 изразита депопулација апп+, пораст-, спп<ср
Е4 изумирање апп-, пораст-, спп<ср
*апп - апсолутни природни прираштај, пораст- пораст броја становника, спп- стопа природног прираштаја,
ср- стопа раста, +,-: позитиван/негативан
Степен урбаности насеља. Утврђује се на основу односа три параметра:

учешћа пољопривредног у укупном становништву, учешћа домаћинстава без
пољопривредног газдинстава и учешћа запослених у активном становништву
које обавља занимање.
118
Табела 3: Критеријуми за издвајање насеља по степену урбаности
%
Степен урбаности пољопривредно у Домаћинства запослени у активном
укупном становништву без газдинства које обавља занимање
градска < или = 10 > или = 70 > или = 70
више урбанизована < или = 15 > или = 20 > или = 50
мање урбанизована < или = 30 > или = 10 > или = 70
на прагу урбаности задовољава два од три услова
рурална-сеоска не задовољава ни један услов
Поред ових показатеља, у одређеним истраживањима коришћени су и

показатељи геопросторног положаја насеља у односу на хипсометрију,
саобраћајну доступност и међусобну удаљеност. Саобраћајни значај
анализаиран је, пре свега, на основу показатеља промета, преко тзв. ПГДС
показатеља-просечан годишњи дневни саобраћај. Примена ових допунских
индикатора утицала је на боље разумевање и објашњење просторно-
функцијских појава и процеса. У тексту који следи приказани су доступни
резултати за више градских подручја различитог хијерархијског степена и
територијалног обухвата.
Примери просторно-функцијских веза у градовима Србије

Просторно-функцијски односи и везе у региону Ниша
У овом истраживању регион Ниша, дефинисан тако да обухвата општину Ниш
и суседне општине, заузима југоисточни део централне Србије, којем
припадају општине: Алексинац, Бела Паланка, Гаџин Хан, Дољевац,
Мерошина, Ниш, Нишка Бања, Ражањ и Сврљиг и захвата површину од око
3246 km². [Ђурђевић, 2004.]
Повећан обим функција, потреба за већим бројем радних места и друге
погодности које је нудио град Ниш, допринели су његовој привлачности за
насељавање и све интензивнију концентрацију становништва, која је била
евидентна већ у првим годинама после II светског рата.У осталих 8
општинских центара концентрација је такође присутна, али са мањим
интензитетом. На подручју региона је изражено регионално диференцирање у
динамици, потенцијалима и размештају урбаног становништва, што се
одражава на свеукупне просторно-демографске односе, а посебно на
диспропорције према демографском развитку руралних простора.
Према моделу типа кретања становништва у периоду од 1971/81. године,
општине Алексинац, Дољевац и Град Ниш имају имиграциони тип кретања
(И1). До осамдесетих година је у структури миграција становништва у овим
општинама доминирало досељавање над исељавањем, што је било у
сагласности са повољним условима и ресурсима за развој привреде и јачањем
процеса урбанизације, којим је привлачено и радно и за репродукцију
способно становништво. Остале општине су имале различите типове
119
емиграционог карактера, Бела Паланка, Гаџин Хан, Ражањ, Сврљиг тип Е4, а
Мерошина тип Е3. Од 80-тих година, тј. у периоду од 1981/91. године, све
општине, изузев Града Ниша који је задржао имиграциони тип (И1), имају
емиграционе типове кретања становништва (Дољевац Е2, а остале општине
Е4) и негативан салдо миграције. Као последица чињенице да су главни правци
кретања становништва на територији овог региона из сеоских ка градским
подручјима, посебно ка Нишу, и из слабије развијених ка развијенијим
општинама, јављају се велике разлике између општинских центара на једној
страни, и осталих насеља која се демографски празне, на другој страни.
Генерално посматрано, у сеоским насељима свих општина изузев Града Ниша,
у периоду 1971/81. године, тип кретања становништва је емиграциони (Е3, Е4),
што значи да насеља губе становништво уз негативан природни прираштај и
негативан салдо миграције.
Пратећи однос сектора делатности у активном становништву региона
(функционална типологија) и његових општина у периоду од 1971. до 1991.
године, уочава се континуирано смањење учешћа делатности примарног
сектора, са 54% на 30%, интензиван раст учешћа секундарног сектора са 21%
на 34% и нешто спорији раст учешћа делатности терцијарног сектора са 24%
на 36%. Структура активног становништва из 1991. године показује највеће
учешће становништва у терцијарном сектору делатности, док секундарни има
веће учешће од примарног. Примарни сектор је имао највећи удео у пет
општина. Само је у општини Ниш учешће терцијарног сектора веће од
секундарног у укупном активном становништву. У осталим општинама је веће
учешће секундарних од терцијарних делатности. Услужно-индустријском
типу, 1971. год., припада само Нишка општина, док су остале општине чисто
аграрне, изузев општина Нишка Бања и Дољевац које су аграрно-индустријске,
односно аграрно-услужне. У следећих двадесет година, захваљујући
интензивном развоју индустрије, удео запослених у секундарном сектору се
повећава на рачун смањења броја запослених у примарном сектору. Дакле, као
резултат нешто интензивнијих процеса индустријализације, деаграризације и
урбанизације у овом региону ситуација је измењена. По попису из 1991. год.
статус чисто аграрних задржале су општине Гаџин Хан, Мерошина и Ражањ, а
општине Алексинац и Сврљиг аграрно-индустријски тип. Општина Бела
Паланка припада индустријско-аграрном, док Дољевац и Нишка Бања
индустријско-услужном типу. Према последњем Попису, аграрна је само једна
општина-Ражањ, док су по две општине аграрно-индустријске, односно
аграрно-услужне. У категорији индустријских спадају Гаџин Хан као
индустријско-аграрна, те Дољевац и Бела Паланка као индустријско-услужне.
Ниш и Нишка Бања су терцијарном сектору као услужна, односно услужно-
индустријска општина, респективно.
Применом модела детерминације насеља према степену урбаности у региону
је индентификовано 10 градских насеља. Општински центри: Алексинац, Ниш
и Нишка Бања, као и насеље Алексиначки Рудник у општини Алексинац имају
статус градских насеља по управно-административном критеријуму, док
120
насеља Брзи Брод, Девети мај, Доња Врежина, Д. Комрен, Медошевац у
општини Ниш и насеље Никола Тесла у општини Нишка Бања имају атрибуте
урбаног насеља по социо-географском критеријуму. Сва остала градска насеља
имају врло слабе утицаје на позитивну социо-економску трансформацију
околних насеља. То су урбанизоване енклаве у аграрном и руралном окружењу
настале локалном концентрацијом становништва и градских функција.
Просторно-функцијски односи и везе у утицајној зони Крагујевца

Детерминација гравитационог подручја коридора магистралног пута М 1.11,
Баточина-Крагујевац-Чачак, послужила је за идентификацију просторно-
функцијских односа и веза у окружењу града Крагујевца. [Крунић, 2005.] У
циљу њиховог бољег разумевања, анализиран је геопросторни положај
физичко-географске и саобраћајне карактеристике, демографска и социо-
економска кретања становништва низом индикатора. Утврђена је величинска
структура насеља у коридору, извршена је типологија насеља према:
функционалном типу, типу кретања становништва и социоекономској
трансформацији, односно степену урбаности, као и показатељи миграторних
кретања. У првом кораку обухваћена су насеља удаљена до 5 km (10-15 мин
вожње аутомобилом, при просечној брзини до 30 km/h) од магистралног пута и
директно повезна на њега локалним путевима. Други појас, удаљен до 10 km
(10-15 мин, при брзини до 40 km/h) од магистралног пута чине насеља
повезана регионалним саобраћајницама. Овако добијено подручје
редефинисано је према рељефу, близини других градских центара и
административној подели, тако да су обухваћене целе катастарске општине,
што омогућује праћење статистичких података. Према Попису 2002. у
дефинисаном подручју коридора, у 91 насељу, живи 212925 становника, на око
1193 km2, са густином од преко 178 ст/km2, што је знатно изнад републичког
просека.
На почетку посматраног периода, 1971. године, према функцијској типологији,
доминирају насеља аграрног типа којих је 77. Аграрно-индустријско је једно,
док аграрно-услужних и индустријско-аграрних још увек нема. Индустријска
су 3, индустријско-услужних је 2. Услужних и услужно-индустријских у овом
периоду нема, а услужно-аграрно је једно насеље. Након 20 година, 1991.,
аграрна насеља и даље доминирају, али их је мање, укупно 50. Аграрно-
индутријских је 15, сконцентрисаних у близини Крагујевца и других
општинских центара, док аграрно-услужних нема. Индустријско-аграрно је 1,
индустријских је 5, а индустријско-услужних је 7. Типу насеља услужних
функција не припада ни једно насеље. Интересантно је уочити да се око
Крагујевца, као индистријског центра, у два прстена формирају насеља прво
индустријско-аграрног, а потом аграрно-индустријског типа, који су очито у
функцији снабдевања града прехрамбеним производима. По последњем
Попису 2002. године, аграрних је свега 38, аграрно-индустријских 12, а
аграрно-услужних 10. Индустријском типу припада 18 насеља (индустријско-
аграрно 1, индустријска 4 и индустријско-услужних 13). Услужним типовима
121
припада 10 насеља: услужних је 2, а 8 насеља је услужно-индустријских.
Примећује се да је Крагујевац од чисто индустријског постао, у транзиционо-
кризном периоду, чисто услужни центар, док су део индустријских функција
задржала насеља у окружењу. Такође је уочљиво да се функцијска
трансформација насеља одиграва најинтензивније дуж главних магистралних
праваца. Опште тенденције указују на процес економске трансформације
насеља из доминантно аграрних, ка индустријском и услужном типу. Повећава
се број насеља са диверзификованим функцијама. У периурбаној зони
Крагујевца одигравају се процеси концентрације функција. Општински центар
се специјализује у терцијарном сектору, док се секундарни сектор измешта у
центре у изохрони дневних миграција.
У периоду од 1971. до 1981. године, према типологији кретања становништва,
типу Е4 (изумирање) припада 44 насеља, типу Е3 (изразита депопулација) и Е2
(депопулација) по једно, а типу Е1 (емиграција) 4 насеља. Типу имиграционих
насеља И4 (врло слаба регенерација имиграцијом) припада 16 насеља, И3
(слаба регенерација имиграцијом) је 3, И2 (регенерација имиграцијом) је 8, а
И1 (експанзија имиграцијом) је укупно седам. Насеља емиграционог типа су
претежно сеоска насеља удаљена од општинских центара и саобраћајница.
Имиграциона насеља су општински центри и насеља у њиховом непосредном
окружењу. Од 1981. до 1991. доминира тип Е4 са укупно 51 насељем, Е3 има 3
насеља, Е2 је 6, а Е1 једно. И4 типу припада 14 насеља, И3 је 5, И2 свега 1, а
И1 је 4 насеља. У овом периоду процес руралног егзодуса се интензивира, а
центар имиграције је Крагујевац са насељима у непосредном окружењу. Чак и
становништво других општинских центара емигрира у Крагујевац,
претпостављамо услед потражње за радном снагом “Заставе”, која је у овом
периоду у зениту. У последњој посматраној декади, од 1991. до 2002. године,
емиграциони тип 4 има 57 насеља, Е2 је 1, типа Е2 нема, а Е4 је 4. Имиграција
се концентрише у свега 22 насеља дуж предметног коридора и у ширем
окружењу Крагујевца. И4 типу припада 6, И3 2, И2 је 9, а И4 укупно 5 насеља.
Промене у степену урбаности у подручју коридора посматране су у 1991. и
2002. години. Године 1991., било је 81 рурално насеље., на прагу урбаности је
1, мање урбанизованих је било 6, више урбанизованих 2, а градско је само
једно. Након 11 година, руралних насеља је свега 50, на прагу урбаности су 15
насеља, мање урбанизованих је 14, више урбанизованих 10, а градско је опет
само једно. Утврђено је да степен урбаности опада са удаљеношћу од градског
центра и путних праваца. Рурално-сеоска насеља су, генерално, удаљена од
пута и градског насеља. Извршеном анализом потврђује се јачање урбаних
функција општинског центра и ширење утицаја Крагујевца у непосредно
окружење. Индикативно је да промене у степену урбаности насеља прате,
генерално, претходно детерминисане процесе у функционалној
трансформацији.
122
Просторно-функцијски односи и везе у општини Ваљево
Општину Ваљево, укупне површине око 903 км2, са густином становника од
107 ст/km2 одликује хетерогена морфолошка структура у којој доминирају три
целине: долински део на северу, око тока горње Колубаре, Ваљевска
подгорина у централном, средишњем и западном делу и планински део на југу
и југозападу. Оваква рељефна предиспонираност условила је специфичну
насељску структуру општине, у којој се крупнија и већа, претежно ратарско-
воћарска насеља налазе у северном, те уситњена, ратарско-сточарска насеља,
на југу.
У последњем пописном периоду демографски процеси слични су оним у
осталом делу Републике. Одликује их наставак процеса смањења броја
становника у сеоским насељима, али и пад броја становника у општинским
центрима. Позитивне трендове бележе претежно приградска насеља. Ови
процеси могу се објаснити потпуно исцрпљеном демографском резервом и
потенцијалом сеоских насеља (традиционални снабдевачи градова
становништвом), смањењем привлачних ефеката градских центара услед
пропасти индустријске производње и стагнирања станоградње, као и
економским ефектима израженим кроз доступност земљишта за градњу у
периурбаној зони општинског центра. [ИАУС, 2002. ]
У простору општине Ваљево, 1991. године, према функцијској типологији,
доминирала су чисто аграрна насеља. У аграрно-индустријска насеља су се
сврставала два, а аграрно-услужно је једно. Индустријско-услужно је било
једно насеље. Насеље Дивчибаре је било чисто услужног типа, док је
општински центар на највишем нивоу услужно-индустријског насеља. По
последњем Попису, дошло је до значајних трансформација. Аграрна насеља су
и даље доминантна. Промена се огледа у повећању броја аграрно-
индустријских (са два на седам) и аграрно-услужних насеља (од једног до
седам). У индустријско-аграрна и индустријско-услужна насеља сврстава се
само по једно насеље. Највеће промене одиграле су се у периурбаној зони
општинског центра. Ваљево је постало доминантно услужни центар, два
насеља су услужно-аграрна, а чак седам их је аграрно-индустријских.
Наведени резултати указују на процес економске трансформације општине из
доминантно аграрне, ка индустријском и услужном типу. Повећава се број
насеља са диверзификованим функцијама. У периурбаној зони Ваљева
одигравају се процеси концентрације функција. Општински центар се
специјализује у терцијарном сектору, док се секундарни сектор измешта у
центре у изохрони дневних миграција.
Према степену урбаности, у 1991. години доминирала су рурална-сеоска
насеља. На прагу урбаности налазило се 8 насеља (7 око Ваљева и једно дуж
магистралног пута ка Косјерићу). Мање урбанизовано је било насеље Дивци,
више урбанизована су била два насеља. Ваљево-Горић и Дивчибаре су били у
категорији градских насеља. У 2002. години структура општине према степену
урбаности је следећа: рурална су и даље најзаступлљенија, али је удео мањи у
123
односу на 1991. годину, 13 насеља је на прагу урбаности, 11 је мање
урбанизованих, више урбанизованих 5, а градских 3. Извршеном анализом
потврђује се јачање урбаних функција општинског центра и ширење утицаја
Ваљева у непосредно окружење. У последњој декади започело је стварање
ваљевске агломерације, а значајно је и појављивање два секундарана градска
центра: Петнице и Дивчибара.
Типологија кретања становништва указује да су у 1991. години доминирала
насеља у фази изумирања. Изразита депопулација захватила је 8 насеља, док је
једно насеље било у фази депопулације. Позитивне трендове бележило је
укупно 14 насеља, од чега је: 4 насеља било у фази врло слабе регенерације
имиграцијом, 5 насеља у фази регенерације имиграцијом и 5 у фази експанзије
имиграцијом. У 2002. години структура је измењена. Петнаест насеља је
имиграционог типа, док су сва остала насеља у фази изумирања (сем једног,
тип депопулације). Имиграциона насеља су претежно у фази регенерације
имиграцијом (10 насеља), а 5 их је у експанзији регенерацијом. Утврђено је да
је процес природног обнављања насеља становништвом у општини Ваљево
завршен. Једина позитивна компонента у прираштају је механичко кретање.
Услед тога Ваљево губи привлачну моћ коју је раније имало, а удео миграната
се повећава у приградским насељима и појединим периферним центрима.
Концентрациони процеси у општини Ваљево одвијају се дуж главних
магистралних праваца и у општинском центру. Посебно су изражени на
правцу ка Лазаревцу и Београду. Ови процеси видљиви су у простору, а
огледају се у повећаној изграђености и промени намене зељишта, нарочито на
прилазу Ваљеву из правца Београда. Такође, приметно је да простор општине
Ваљево западно од општинског центра одликује емиграција, ниска урбаност и
аграрна економска структура. То може довести у питање регионални значај
Ваљева, јер се његов развојни утицај своди на насеља у непосредном
окружењу. Испољене тенденције указују да је Ваљево попримило улогу
периферије функционалне агломерације Београда, а мање улогу независаног
регионалног центра. Функцијска организација општине Ваљево сведена је на
општински центар са прстеном приградских насеља и неколико центара са
специфичним функцијама.
Просторно-функцијски односи и везе у општини Аранђеловац

Општина Аранђеловац заузима средишњи положај у Шумадији, између
сливова Колубаре и Велике Мораве. Ван је, али у близини, најзначајнијих
развојних осовина Републике, коридора 10 на истоку и Ибарске магистрале на
западу (М-21, у коридору планираног аутопута, Београд-Јужни Јадран). Сам
општински центар налази се у гравитационим зонама Београда, на северу и
Крагујевца на југу. Оба ова центра налазе се у изохрони од једног часа од
општинског центра. Поред ова два велика центра, насеља на територији
Општине су снажно функцијски везана за околне општинске центре,
Младеновац, Тополу и Лазаревац. Значај Аранђеловцу као саобраћајој
раскрсници даје један од ретких трансверзалних праваца Србије, магистрални
124
пут М-4 који води ка Лазаревцу и Ваљеву на западу, те Тополи, аутопуту
Београд-Ниш и даље ка Зајечару и Бору, ка истоку. Поред овог, значајни су и
секундарни, регионални путни правци, преко Космаја и Авале ка Београду, те
ка Крагујевцу и Руднику, као и општинском центру Љигу. Мрежа локалних
путева је релативно добро развијена, путеви су квалитетни, углавном се
зракасто пружају ка општинском центру. Недостају трансверзални локални
правци на северу и југу општине. [Крунић, Тошић, 2007; ИАУС, 2007.]
Према функцијској типологији насеља, 1991. године 5 насеља општине је
припадало индустријском типу насеља, док је пољопривредних/аграрних било
чак 14. Већина насеља из групе пољопривредних је припадало аграрно-
индустријском типу. Потпуно аграрних насеља било је пет, док аграрно-
услужних насеља није било. Међу индустријским насељима три су била чисто
индустријска и два индустријско-услужна. Доминантно индустријских насеља
било је 3. У категорији индустријско-услужних насеља налазили су се
општински центар Аранђеловац и Врбица. Према функцијској типологији
насеља, 2002. године чак 13 насеља општине припада индустријском типу
насеља, док је пољопривредних/аграрних свега 6. Сва насеља из групе
пољопривредних припадају аграрно-индустријском типу (3 насеља), сва у
јужном руралнијем, брдском делу општине. Потпуно аграрних и аграрно-
услужних насеља нема. Међу индустријским насељима разликујемо седам
чисто индустријских (насеља у којима постоје индустријски погони или чије
становништво ради на оближњим колубарским коповима), 5 индустријско-
аграрних (насеља у близини Аранђеловца чије становништво приходе из
привреде допуњује у непосредном аграрном залеђу) и једно индустријско-
услужно, Аранђеловац (чије становништво део активности остварује у
терцијарном сектору кроз услуге сервисе, туризма и трговине).
Од емиграционих типова насеља, 1991. године били су заступљени тип Е2,
стадијум депопулације којем је припадало само насеље Буковик и тип Е4,
стадијум изумирања, којем су припадала 2 насеља: Бања и Стојник.
Имиграциона насеља, 1991. године била су заступљена са три типа. У фази
врло слабе регенерације имиграцијом (И4) је било је 13 насеља. У фази
регенерације имиграцијом (И2) била су два насеља, док је у фази експанзије
имиграцијом било је само насеље Аранђеловац. Од емиграционих типова
насеља заступљен је само тип Е4, стадијум изумирања, којем припада 4
насеља. Имиграциона насеља заступљена су са три типа. У фази врло слабе
регенерације имиграцијом (И4) су 7 насеља. У фази регенерације имиграцијом
(И2) је шест насеља, док су у фази експанзије имиграцијом насеља
Аранђеловац и Буковик. Оваква структура кретања становништва указује на
изражена миграторна кретања ка Аранђеловцу и насељима у његовој близини,
док примарна сеоска насеља, у брдском и периферним деловима општине
постају демографски испражњена. У функционалној организацији општине се
може очекивати слабљење дела функција општинског центра на рачун
приградских секундарних и центара са специфичним функцијама.
125
На најнижем степену урбаности, у групи рурално-сеоских насеља 1991. године
налазила су се 3 насеља. У почетној фази урбаног развоја било је осам насеља,
која су се налазила на прагу урбаности. Мање урбанизована била су три
насеља, а више урбанизована била су четири насеља. Једино насеље градског
типа био је Аранђеловац. У почетној фази урбаног развоја, 2002. године, јесу
три насеља, која се налазе на прагу урбаности. Мање урбанизованих је девет
насеља. Више урбанизованих је пет насеља, а насеља градског типа су
Аранђеловац и Буковик.
На основу наведеног, просторно функцијска трансформација општине
Аранђеловац заснива се на следећем: општина има секундарни, регионални
саобраћајни значај, али је он истакнут постојањем трансверазалног магистралног
правца који повезује долину Дрине са долином Тимока; присуство националног
и макрорегионалног центра умањују шансе Аранђеловцу за самосталнији развој;
функцијска веза са Београдом опредељује развој општине као периферије
Београдске агломерације, те у том смислу треба усмеравати развој, пре свега
општинског центра; савремена просторно-функцијска трансформација општине
указује на стагнацију општинског центра на рачун приградских, функцијски
повезаних и морфолошки сраслих насеља, која треба посматрати као
функционалну целину и ширу зону града Аранђеловца.
ОДЛИКЕ САВРЕМЕНИХ ПРОСТОРНО-ФУНКЦИЈСКИХ

ТРАНСФОРМАЦИЈА ГРАДСКИХ ЦЕНТАРА СРБИЈЕ
Иако се ради о различитим градским центрима и њиховим гравитационим
зонама, различитим физичко-географским условима и предиспозицијама, те
приближно истом културно-историјском контексту развоја, можемо ипак
извести закључке који указују на сличне појаве и процесе који одликују
савремене просторно-функцијске односе у мрежи урбаних центара и
агломерација Србије [Крунић, 2005]:
• За величину и интензитет функцијског утицаја града значајан је његов
географски и саобраћајни положај.
• Након II светског рата интензивиране су миграције ка градовима који
постају центри индустријског развоја, услед потреба за радном снагом, а
након тога и центри управних, образовних, здравствених и других
функција. Досељено становништво различитог је образовања и
диференцирано је по месту исељавања. Што су функције града већег
територијалног домета, то је и становништво досељавано из удаљенијих
крајева. Становништво емигрира претежно из околних села и мањих
градских центра, а код градова са специјалним функцијама и захтевима за
посебно образованом радном снагом (неке индустрије, универзитети,
здравство и војска), и из других општинских центара, те из других
република СФРЈ. Концентрација је одлика доминантних градских центара,
али и других насеља у њиховом окружењу, но мањег интензитета и
домета.
126
• Из података о учешћу градског и пољопривредног становништва у
укупном, запажамо да повећање градског становништва не прати у
потпуности смањење пољопривредног, тј. да прелазак становништва из
пољопривредних у непољопривредне делатности не значи обавезно и
њихово мигрирање у град. Процес дерурализације не мора да се одвија
истим темпом као процес деаграризације, што за последицу има две
чињенице: неминовну трансформацију сеоских насеља, која се
манифестује кроз промену аграрног пејсажа, промене намене објеката
пољопривредне економије итд., тј. "урбанизација села"; и појаву све
интензивнијих дневних миграција на релацији село-град, које захтевају
различиту инфра- и супраструктуру, што може бити с једне стране,
ограничавајући фактор, а са друге стране позитивно за градско насеље,
услед смањења притиска на стамбену изградњу и градску инфраструктуру.
• До 80-тих година прошлог века је у структури миграција становништва
доминирало досељавање над исељавањем. Од 80-тих година, тј. у периоду
од 1981/91. године, све општине имају емиграционе типове кретања
становништва и негативан салдо миграције, осим општинског/
регионалног центра, који остаје са имиграционим одликама, задржава
позитиван природни прираштај и бележи демографски раст.
• На основу анализе компоненти кретања становништва у општинским
центрима, као половима развоја, може се доћи до закључка да сви бележе
пораст становништва, како имиграцијом, тако и позитивним природним
прираштајем. У периоду 1971/81. год. миграцијска компонента има
превагу у односу на природни прираштај. У наредном међупописном
периоду не може се уочити оваква правилност. Општински центри су
имиграциона подручја, с тим што је имиграција израженија, што је
функцијски значај центра већи.
• Аутохтоно становништво, је по Попису 1991. године бројније од
досељеног, посматрано на нивоу општине. Међутим, градски центри често
имају приближан однос аутохтоног и досељеног становништва, или чак
већи број имиграната.
• Упоредном анализом података о броју становника сеоских насеља у
периоду од 1971 до 2002., уочава се позитивна тенденција повећања
укупног броја сеоског становништва у средњим и великим селима. Од
укупног броја сеоског становништва готово једна половина живи у
средњим селима, а око једне трећине у великим селима. Имајући у виду и
њихов положај у непосредној близини града, сасвим је сигурно да је
пораст броја становника резултат механичког прираштаја. Позитивни
трендови могу се објаснити потпуно исцрпљеном демографском резервом
и потенцијалом сеоских насеља (традиционални снабдевачи градова
становништвом), смањењем привлачних ефеката градских центара услед
пропасти индустријске производње и стагнирања станоградње, као и
економским ефектима израженим кроз доступност јефтиног земљишта за
градњу у периурбаној зони општинског центра.
127
• Процес природног обнављања насеља становништвом у општинама
углавном је завршен. Једина позитивна компонента у прираштају је
механичко кретање. Градски центар губи привлачну моћ коју је раније
имао (због наведених појава), а удео миграната се повећава у приградским
насељима и појединим периферним насељима.
• Изражен удео дневних миграната приметан је у насељима периурбане
зоне.
• Демографска величина насеља се смањује идући од нижих ка вишим
надморским висинама, односно становништво се концентрише у насељима
која су у долинама река, где су саобраћајно добро повезана, и у близини
општинских центара.
• Густина становништва се повећава од периферије општине, ка њеном
центру и поред општинског центра, највиша је у приградским насељима
(приградска зона).
• Према функцијској типологији, аграрна насеља су и даље доминантна, али
се промене огледају у повећању броја аграрно-индустријских и аграрно-
услужних насеља. Удео индустријско-аграрних и индустријско-услужних
насеља се генерално смањује услед смањења или потпуног замирања
индустријског раста у последњој пописној декади. Највеће функцијске
трансформације одиграле су се у централној и периурбаној зони
општинског центра. Град најчешће постаје доминантно услужни центар, а
насеља у периурбаној зони добијају атрибуте индустријских и услужних.
Ови процеси указују на економске трансформације општина из
доминантно аграрних, ка индустријским и услужним типовима. Повећава
се број насеља са диверзификованим функцијама. У периурбаној зони
одигравају се процеси концентрације функција. Општински центар се
специјализује у терцијарном сектору, док се секундарни сектор измешта у
приградска насеља у изохрони дневних миграција.
• Индикативно је да промене у степену урбаности насеља прате, генерално,
претходно детерминисане процесе у функционалној трансформацији.
Доминирају рурална-сеоска насеља, а урбанизацијски процеси се
радијално шире око градског центра.
• У 2002. години структура општина према степену урбаности је следећа:
рурална насеља су и даље најзаступлљенија, али се њихов удео смањује у
односу на 1991. годину, повећава се број насеља у вишим категоријама:
насеља на прагу урбаности, мање урбанизованих, више урбанизованих, а
расте и број насеља са градским одликама. Анализе потврђују јачање
урбаних функција општинског центра и ширење утицаја у непосредно
окружење. У последњој декади започиње стварање градске агломерације,
и појављивање секундараних градских центара.
• Концентрацијски процеси одвијају се дуж главних магистралних праваца,
у општинском центру и његовом окружењу. Ови процеси видљиви су у
простору, а огледају се у повећаној изграђености и промени намене
зељишта, нарочито на прилазу општинском/градском центру.
128
• У посматраном периоду демографско залеђе општинских центара је
истрошено, део привлачних функција центра је нестао (запошљавање,
становање и градски начин живота), транзициона криза довела је у питање
став о предностима живота у граду, а временске дистанце путовања
између насеља су се смањиле. Такође немогућност насељавања у граду
довело је до притиска на приградску зону, што је условило и померање
одређених функција ка периферији.
• Функцијска организација општине састоји се из општинског центра, са
прстеном приградских насеља, и неколико центара са специфичним
функцијама, размештених по периферији општине (претежно насеља са
туристичком функцијом, као што су Дивчибаре, Копаоник, Гружа и др.).
Савремени економски и техничко-технолошки развој имају своје реперкусије и
на организацију и уређење простора. Ове промене су све интензивније, теже их
је пратити, а чини се да просторно планирање улаже све веће напоре да те
промене предвиди и усмери. Но, јасно је да се, с обзиром на све већу
комплексност фактора који утичу на трансформацију простора, морају
интегрално применти и друге мере за управљање простором (управне,
финансијске, информационе...). Највеће промене, разумљиво, уочавамо у
градским центрима и њиховом окружењу.
Искуства бивших социјалистичких земаља, блиских Србији у контексту
економског и културно-историјског развоја, сусрећу се са низом, раније
непознатих појава и процеса у урбаним срединама. Са једене стране, неки
градови, посебно они индустријски специјализовани, бележе негативне
популационе трендове и социјалну сегрегацију, а са друге раст и ширење
изграђених подручја на околно, јефтино пољопривредно земљиште и дуж
главних саобраћајних праваца (видети детаљније у [Černe, 2004.], [Lisowski
2004.], [Lötscher L, Howest F, Basten 2004.], [Pak, 2004.], [Rebernik, 2004.],
(Vaishar, 2004.]).
Приказани модел детерминација просторно-функцијских односа и веза
наведених градова у Србији заснива се, поред овде детаљније изложених, и на
анализи геопросторних и саобраћајних показатеља (рељеф и саобраћајни
положај и значај), као и промена у намени земљишта. Посебно је значајно,
убудуће, пратити овакве промене, с обзиром на данас лако доступне
сателитске снимке и на ГИС-у засноване тзв. „land cover” анализе.
У основи функционално-процесног приступа је концепт нодалне регије. Он је
засниван на реалној чињеници да градска насеља својим деловањем утичу на
регионалну интеграцију и диференцијацију природно-еколошки, социо-
економски, насеобинско-демографски, физиономски и функцијски хетерогеног
простора, стварајући специфичне просторне системе који су у научној
јавности названи нодалне/чворишне или функцијске регије. Концепт је дошао
до изражаја у условима убрзане урбанизације, коју одликује изразита
129
концентрација становништва и функција у градовима и њиховим окружењима,
тј. у условима стварања нових регионалних структура – градских регија, чије
се просторно и временско устројство заснива на компатибилности,
комплементарности и регионалној интеграцији града са насељима ближе и
даље околине. Нодална регија је простор функционалне интегралности града и
насеља његовог поља утицаја и представља отворен и динамичан систем.
Уврежено је мишљење да су мреже и ,,интересно” повезивање градова у
условима дифузне урбанизације и глобалне економије, у бити, везе између
становништва и територије, како на локалном, тако и на регионалном,
националном - државном и глобалном нивоу. [Тошић, Невенић, 2006.]
Овакав приступ неопходно је применити при дефинисању Стратегије
просторног развоја Републике Србије, где ће се детерминисати просторно-
функцијске појаве и процеси, те на њима засновати концепт будуће
организације мреже центара, насеља и њихових утицајних (нодалних) региона.
Литература и извори:
Vaishar, A., (2004.): Small towns: An important part of the Moravian settlement system,
Dela 21, Ljubljana, Slovenia.
Вељковић, А., Јовановић, Р.Б., Тошић, Б., (1995.): Градови Србије центри развоја у
мрежи насеља, САНУ, Београд.
Војковић, М. Г. (2002.): Осоне демографске регионализације Србије, докторска
десертације, Географски факултет Универзитета у Београду.
Вреск, (1990.): Град у регионалном и урбаном планирању, Загреб.
Černe, A., (2004.): Dispersed and decentralised settlement system., Dela 21, Ljubljana,
Slovenia.
Дерић, Б; Адамовић, Ј; Тошић, Д., (2003.): Демоекономске компоненте
регионализације и урбанизације, Демографске основе регионализације Србије,
Географски институт Ј.Цвијић, САНУ, Београд
Ђурђевић, Ј., (2004.): Ниш и његова периурбана зона дипломски рад, Географски
факултет Универзитета у Београду, Београд
ИАУС, (2005.): Просторни план општине Ваљево.
ИАУС, (2007.): Просторни план општине Аранђеловац.
Крунић, Н., (2005.): Просторно-функционални значај инфраструктурног коридора на
примеру магистралног пута Баточина-Крагујевац-Чачак, магистарска теза,
Географски факултет Универзитета у Београду, Београд.
Крунић, Н, (2003.): Прилог изучавању магистралних инфраструктурних коридора
Србије, Просторни развој магистралних коридора, Посебна издања 41, ИАУС,
Београд.
Крунић, Н; Тошић, Д.. (2007.): Место и улога осовина развоја локалног и микро-
регионалног нивоа у просторно-функционалној организацији Србије, Међународни
научни скуп: Србија и Република Српска у регионалним и глобалним процесима,
Требиње, Република Српска.
130
Lisowski A., (2004.): Social aspects of the suburbanisation stage in the agglomeration of
Warsaw, Dela 21, Ljubljana, Slovenia.
Lötscher L, Howest F, Basten L (2004): Eisenhüttenstadt: monitoring a shrinking German
city, Dela 21, Ljubljana, Slovenia.
Мариновић-Узелац А., (2001): Просторно планирање, Дом и свијет, Загреб, Хрватска.
Pak M., (2004): Problematic of the functional structure of Slovene cities, Dela 21,
Ljubljana, Slovenia.
Rebernik, D., (2004): Recent development of slovene towns-social structure and
transformation, Dela 21, Ljubljana, Slovenia.
РЗС, (2003.): Попис становништва, домаћинства и станова у 2002., Упоредни преглед
броја становника 1948-2002. године, књига 9, Републички завод за статистику
Србије, Београд.
Тошић Д., (1999.): Просторно-функцијски односи и везе у нодалној регији Ужица,
докторска дисертација, Географски факултет Универзитета у Београду.
Тошић, Д., Невенић, М., (2007.): Дневни урбани систем-просторни израз дневне
миграције становништва, ГФ, Београд.
Тошић, Д., Невенић, М., (2006.): Регионална географија између парадигме
хорологизма и парадигме организације простора, Зборник радова “Први конгрес
српских географа”, СГД, ГИ САНУ “Јован Цвијић”, Бeоград.
131
УТИЦАЈ ГРАДА НА РАЗВОЈ РУРАЛНОГ ЗАЛЕЂА

ОПШТИНЕ ВАЉЕВО
Марија Николић
Марија Максин-Мићић
Олгица Бакић1
URBAN INFLUENCE ON DEVELOPMENT OF THE RURAL

HINTERLAND IN MUNICIPALITY OF VALJEVO
Abstract. Starting with basic presumptions of the latest policies for rural and spatial
development in the EU, this paper analyses impacts of the town of Valjevo on demographic,
socio-economic and spatial development of its rural hinterland, which is observed at the
level of suburban settlements and area exposed to suburbanisation, and other/periphery part
of the rural territory. It was examined the hypothesis stating that the provision of
infrastructure and other conditions for redirection of thus far dominant agricultural
functions of rural areas towards multifunctional development, would represent a necessary
condition for enhancement of competitiveness for agricultural production, with simultaneous
achievement of progress in the sphere of land and other natural sources’ protection,
preservation of biodiversity, landscape, cultural-historical, and other non-commercial goods
of the rural space. Upon this ground it was proposed the concept of planning the network of
rural settlements, which would enhance investment attractiveness of the rural area,
providing the conditions for appreciation of the ever more strict requirements on
environmental protection, and which would improve accessibility of public services and
other public standard facilities to the rural inhabitants.
Key words: rural development, suburbanisation, territorial competitiveness.
Апстракт. Полазећи о основних поставки новијих политика руралног и просторног

развоја Европске Уније, у раду се анализирају утицаји града Ваљево на демографски,
социоекономски и просторни развој његовог руралног залеђа, које је посматрано на
нивоу приградских насеља и атара, изложених субурбанизацији, и осталог/перифер-
ног дела руралног простора. Испитивана је теза да обезбеђење инфраструктурних и
других услова за преусмеравање досадашњих доминантно пољопривредних функција
руралних подручја ка мултифункционалном развоју, представља нужни услов за
повећање конкурентности пољопривредне производње, уз истовремено остваривање
1
др Марија Николић, научни саветник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
marijawn@yahoo.com
др Марија Максин-Мићић, ванредни професор, Универзитет Сингидунум,
micic70a@yahoo.com
Олгица Бакић, дипл. просторни планер, Институту за архитектуру и урбанизам Србије,
132
напретка у области заштите земљишта и других природних ресурса, очувања
биодиверзитета, као и пејзажних, културно-историјских и других нетржишних
добара руралног простора. На тој основи је дат концепт уређења мреже сеоских
насеља којим се повећава инвестициона атрактивност руралниог подручја,
обезбеђују услови за поштовање све строжијих захтева заштите животне средине и
побољшава доступност сеоског становништва јавним службама и другим
садржајима друштвеног стандарда.
Кључне речи: рурални развој, субурбанизација, територијална конкурентност,
УВОД
Укључивање Европске агенције за реконструкцију у израду "Плана
стратегије руралног развоја за програмски период 2008–2013", по основу
пројекта "Подршка програмирању руралног развоја и платном систему у
Србији", који финансира Европска унија (Уговор 04SER01/09/002), актуализује
питање реалних изгледа за решавање бројних проблема развоја српског села.
Ово тим пре што нови Инструмент за претприступну помоћ (Instrument for Pre-
accession Assistance – IPA) садржи компоненту помоћи за развој села и
пољопривреде (тзв. IPARD). Међутим, слично као и помоћ за регионални
развој и развој људских ресурса, право на финансијску подршку по основу
IPARD имају земље са статусом кандидата, док Србија за сада има одобрена
средства само за две од пет компоненти IPA, и то: помоћ у процесу транзиције
и изградње институција; и прекогранична сарадња.
Политика руралног развоја ЕУ, која је грађена више деценија и перманентно
трансформисана, израсла је у врло разуђен, умрежен и продуктиван
инструмент развоја, посебно експлициран у Агенди 2000 (Малешевић,
2005:31). Овом Агендом је потврђен и концепт мултифункционалности, који
од краја деведесетих година прошлог века обележава тзв Европски модел
пољопривреде као делатности која "обезбеђује очување природе и руралног
амбијента, одлучујуће доприноси виталности руралних заједница и одговара
захтевима потрошача у погледу квалитета и здравствене безбедности хране,
заштите животне средине и добробити животиња" (EC, 1997). Један од битних
мотива за озваничење тог модела чиње настојања ЕУ да се избегне редукција
аграрне подршке у преговорима са Светском трговинском организацијом.
Стога се рурална мултифункционалност дефинише као метод остваривања
растуће одрживости обезбеђењем јавних добара у: а) пољопривреди – везано
са производњом за тржиште; или паралелно са производњом, диверси-
фикованом активношћу мултифункционалног газдинства; б) руралној
заједници – обављањем мултифункционалних активности пољопривредника и
осталих, непољопривредних актера руралне економије (Hagedorn, 2004).
Ради остваривања тог концепта, 2004. године формиран је посебан Европски
пољопривредни фонд за рурални развој (Agricultural Fund for Rural
Development – EAFRD), којим је редефинисана ранија шема Заједничке аграрне
133
политике ЕУ (Common Agriculturаl Policy – CAP), кофинансирањем програма
разврстаних у четири групе развојних оса (EC, 2004/490 final):
• I – пoвeћaњe кoнкурeнтнoсти, пoдршкoм рeструктурирaњу аграрног
сeктoрa (унaпрeђeњe људскoг пoтeнциjaлa, рeструктурирaњe физичкoг
пoтeнциjaлa фарми, унaпрeђeњe квaлитeтa у прoизвoдњи пoљoприврeдних
прoизвoдa, пре свега усвajaњe стaндaрдa Униje, трaнзициoна пoдршка
нoвим зeмљaмa члaницaмa);
• II – пoбoљшaњe стaњa живoтнe срeдинe и прирoдних прeдeлa, подрш-
ком одрживом коришћењу пољопривредног, односно шумског земљишта
(плaћaњa фaрмeримa суoчeним сa прирoдним oгрaничeњимa у плaнинским
и другим пoдручjимa, а затим плaћaњa за пoштoвaње прoгрaмa зaштитe
рeтких врстa птицa и прирoдних стaништa (Natura 2000 - Birds and
Habitats Directives), примену aгрoeкoлoшких мeра, дoбрoбит живoтињa,
пошумљавање, прeвeнциjу и oтклaњaњe пoслeдицa прирoдних нeпoгoдa у
шумaрству, нeпрoфитaбилнe инвeстициje пoвeзaнe сa спрoвoђeњeм ових
мера и сл.);
• III – дивeрсификaциjа економских активности (рaзвoj нeпoљoпри-
врeдних делатности, пoвeћaњe зaпoслeнoсти, прoмoциja прeдузeтништвa и
oснивaњe и рaзвoj микрo прeдузeћa, рaзвoj сeoскoг туризмa, зaштитa и
упрaвљaњe прирoдним врeднoстимa, у склaду сa принципимa oдрживoг
рaзвoja) и унaпрeђeњe квaлитeтa живота на селу (бaзичнe услугe зa
рурaлну eкoнoмиjу и стaнoвништвo, oбнoвa и рaзвoj сeoскe aрхитeктурe и
oчувaњe рурaлнoг нaслeђa), подршком рeaлизaциjи лoкaлних рaзвojних
стрaтeгиja, кoje су утврђeнe у тeснoj сaрaдњи нaциoнaлнe, рeгиoнaлнe и
лoкaлнe aдминистрaциje;
• IV – пoдршка имплементацији лoкaлнe стрaтeгиje рурaлнoг рaзвoja,
кoфинaнсирaњeм aктивнoсти oствaривaних LEADER+ приступoм (примeна
нeкe oд групa мeрa осе I - III; одговарајући мeђурeгиoнaлни и
мeђудржaвни прojeкти, оснивање и рaд лoкaлних aкциoних групa, oбука и
aнимaциjа лoкaлних aктeрa).
Изнете поставке политике интегралног руралног развоја ЕУ су уважене
Стратегијом развоја пољопривреде Србије (2005) и готово у целини уграђене
у План стратегије руралног развоја 2008-2013, чија је израда у току. У прилог
прихватања европског модела развоја руралних подручја Србије могу се
навести бројни аргументи, не само са становишта основних постулата одржи-
вог развоја, већ и друштвених очекивања у погледу понуде довољне количине
квалитетне хране, стабилизовања економских функција пољопривредних
газдинстава, усмеравања развоја пољопривредне производње у складу са
захтевима природне средине, чиме се обезбеђује и очување пејзажа, плодности
земљишта, богатства станишта и биодиверситета, као и очувања традиције и
културне баштине, уз истовремено прихватање од стране пољопривредних
газдинстава додатних активности, којима се повећава запосленост и доходак на
локалном нивоу. Поставља се, међутим, питање могућности међусобног
усаглашавања ових захтева/очекивања, како наспрам ограничења за повећање
134
рентабилности и конкурентности пољопривредне производње, што у нашим
условима захтева укрупњавање земљишних поседа и интензификацију
производње, уз истовремено поштовање све строжијих стандарда у области
заштите природне средине и очувања биодиверзитета, тако и у погледу
реалних изгледа за диверсификацију економских активности на селу у
условима неразвијене инфраструктуре и других ограничења за обогаћивање
структуре социоекономских функција руралног простора. Реч је о ограниче-
њима која повратном спрегом блокирају побољшање енормно уситњене
аграрне структуре, а тиме и конкурентност пољопривредне производње, с
једне стране, и могућности унапређења општих услова живота на селу у
складу са савременим цивилизацијским стандардима, с друге.
У овом раду се изнета опредељења и дилеме проверавају на примеру општине
Ваљево. Најре се износе опште географске, природне и социоекономске
карактеристике посматраног подручја, с посебним освртом на супротне
тенденције у дугорочном развоју општинског центра и приградских насеља, с
једне стране, и пространог руралног залеђа, с друге. Затим се даје анализа
основних структурних пресека пољопривреде на нивоу насеља с атаром. На тој
основи се, у складу с утврђеним потенцијалима и ограничењина, разрађује
концепт просторног уређења општинске територије, приоритетно у функцији
заустављања демографског пражњења периферних села, обезбеђењем услова
за повећање доступности локалног становништва јавним службама, развој
руралног туризма, услужних и других непољопривредних делатности, упоредо
с организовањем мултифункционалне пољопривреде у здравим економским
структурама. У том контексту се ставља тежиште на елементе који одлучују о
нивоу територијалне конкурентности, доприносе развоју предузетништва, а
посебно на оне који одлучују о (не)атрактивности руралног подручја за
привлачење капитала/инвестиција, људи и иновација.
Концепцијско упориште за креирање ефикасног ендогеног развоја општине
Ваљево је тражено у интегралном третирању сеоских средина и градских
центара као јединствене функционалне регионалне целине. У обзир су
узете опције предложене Перспективама европског просторног развоја, који-
ма је потврђена чињеница да мере секторских политика производе различите
ефекте у зависности од региона у коме се спроводе, те је неопходно водити
рачуна о просторном аспекту њихове имплементације (EU CSD, 1999., према
Вујошевић, 2003;5). Разрађена је поставка да јачање града Ваљево, обезбеђе-
њем адекватног нивоа јавних услуга и унапређењем његових веза и сарадње са
оближњим општинским центрима и функционално гравитирајућим руралним
залеђем, представља нужни услов просторног и системског присупа одрживом
руралном развоју. Овакав приступ подразумева пуно уважавање растућих
међузависности на релацији град-село, унутар региона као функционалног
просторног ентитета, у складу са Водећим принципима одрживог просторног
развоја европског континента, којима су дефинисане следеће мере за
остваривање одрживог ендогеног развоја руралних региона (CE, 2000):
135
• јачање политике просторног планирања у правцу очувања равнотеже између
појединих видова диверсификације економских активности на селу
(креирање нових могућности запошљавања, промене у пољопривредној
производњи, пошумљавање, туризам, заштита природне средине и др.);
• заштита, очување и унапређивање локалних ресурса, имајући у виду
потребу за мењањем економске основе и мобилисањем локалног
становништва и осталих актера руралне економије;
• охрабривање малих градова и градова средње величине као и већих
сеоских центара за пружање услуга руралном окружењу и формирање
групације малих и средњих предузећа;
• унапређење приступачности руралног подручја, посебно градских и већих
сеоских насеља региона;
• побољшање услова живота становништва у руралним областима и
повећање привлачности тих подручја за одређене категорије резидената,
посебно за младе људе и пензионере, развојем економије, инфраструктуре
и услуга, конзервацијом и унапређењем природног и културног наслеђа,
развојем туризма и заштитом, односно унапређењем природне средине;
• унапређење понуде и пласмана високо квалитетних локалних пољо-
привредних, шумских и занатских производа;
• охрабривање произвођача у пољопривреди и шумарству да, уз одгова-
рајућу компензацију изгубљених прихода, коришћење земљишта прила-
годе локалним природним условима, ради очувања биодиверзитета и
традиционалног лика предела;
• подршка креирању високо квалификованих непољопривредних радних
места у руралној средини, коришћењем нових технологија у области
телекомуникација и информатике.
Сумарно гледано, у раду је учињен покушај дефинисања просторних
основа интегралног руралног развоја општине Ваљево, у складу са
досадашњим искуствима и новијим опредељенима међусобно усклађених
политика просторног и руралног развоја Европске уније, уз посебно
уважавање урбано-руралних интеракција не само у рубној зони града, већ и у
ширем руралном залеђу. Нарочита пажња је поклоњена могућностима и
ограничењима заокретања наглашено проурбане оријентације миграција
сеоског становништва, које су током последњег пола века имале у Општини,
слично као и целој Републици Србији, веома неповољан утицај не само на
демографске потенцијале села, већ и на квалитет живота у градовима и укупан
социоекономски развој.
ФАКТОРИ КОНКУРЕНТНОСТИ ОПШТИНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ

По површини укупне територије (905 km2), општина Ваљево је једна од
највећих (дванаеста) у Републици Србији. Налази се у северозападном делу
Централне Србије и административно се граничи са општинама: Уб и
Коцељева на северу, Осечина и Љубовија на западу, Косјерић и Пожега на југу
136
и Мионица и Лајковац на истоку. Повољни природни услови и географски
положај према другим територијални целинама у Србији и окружењу,
омогућили су добро саобраћајно повезивање општинског центра долинама
река у правцу исток-запад и север-југ са Београдом и Републиком Српском,
Војводином и југозападном Србијом. Захваљујући томе, ваљевска пијаца је у
XIX веку, са својим чувеним панађурима, била један о највећих тржишних
центара на Балкану. Данас се развојне шансе Ваљева заснивају на обезбеђењу
вишег квалитета урбаних функција регионалног значаја, посебно услужних
делатности, образовања здравства, културе, информатике и сличних делатнос-
ти, уз парарелни развој сеоских насеља и подручја, као вишефункционалних
производних, социјалних и културних простора (Перишић и сар., 1999 и 2002).
Општинско подручје је снажно издиференцирано у геоморфолошком,
геолошком и хидролошком погледу. Северне границе иду брежуљцима
Влашића на прелазу у долину Тамнаве. Источне прате, најпре котлину
Колубаре, а затим горње токове Лепенице и Рибнице, све до највиших предела
Маљена. Западне пресецају ниску венчану планину Влашић и горње притоке
Јадра и Обнице, уздижући се Подгорином до слива Лубовиђе, на обронцима
Медведника. Јужне иду врховима Маљена, Маглеша, Повлена, Јабланика и
Медведника. Овакве географске карактеристике и изузетно сложена геолошка
грађа условљавају постојање више облика рељефа и типова земљишта,
различите природне плодности, степена погодности за обраду, односно
ограничења за коришћење у пољопирвреди или шумарству. Са становишта
услова за пољопривредну производњу, као најмаркантнији облици рељефа
истичу се: низијско-котлински предели око токова Колубаре, Уба и њихових
притока; побрђе субпанонског појаса, које захвата Подгорину до око 450 m
н.в.; и висијска подручја венца Ваљевских планина, углавном на теренима
изнад 500 m н.в.
Клима је умерено-континенталног типа, који је модификован планинско-
котлинским утицајима с југа. Генерално, надморска висина има одлучујући
утицај на разлике у средњим годишњим температурама и њиховим
максималним и минималним износима, као и у погледу висине и распореда
годишњег атмосферског талога, дужине вегетационог периода, појаве касних
пролећних мразева и других агрометеоролошких индикатора. Према
вишегодишњим мерењима метеоролошке станице у Ваљеву, основна агро-
климатска обележја преовлађујућег дела Општине су веома повољна за гајење
широког асортимана пољопривредних култура, што представља несумњиву
конкурентску предност наспрам све захтевнијег тржишта пољопривредно-
прехрамбених производа. Захваљујући специфичним микрорељефним и
хидролошким утицајима брдско-планински предели Општине се, такође,
одликују повољним агроклиматским условима. Годишње амплитуде ваздуха
нису снажне. Лета су умерено топла, а зиме умерено хладне. Прелазна
годишња доба су блага и дуга. Висока релативна влажност ваздуха посебно је
погодна за постизање високог квалитета јагодастог воћа и шљива, као и за
137
одржавање бујног травног покривача на ливадама и пашњацима током целог
вегетационог периода.
Међутим, у новије време се на подручју целе Општине све чешће испољавају
неповољне последице глобалних климатских промена. Готово сваке године
се јавља, краћи или дужи, период дефицита влаге у летњим месецима. С
обзиром на слабу вододрживост преовађујућих плитких земљишта, то остваља
веома озбиљне последице на висину приноса ратарских и већине других
пољопирвредних култура. Сасвим реалне угрожености преображаја климе из
семихумидне у семиаридну, суочавају ваљевску пољопривреду, слично као и
друга већ дуже време алармантно аридна подручја Србије, с преком потребом
офанзивнијег приступа решавању проблема наводњавања. У општини Ваљево
тај проблем додатно усложњава бујичарски режим речних токова и развијени
процеси ерозије тла. То су основна ограничења за искоришћавање богатих
хидролошких ресурса у пољопривредној производњи. У тим околностима,
комплексно водопривредно уређење представља један од кључних предуслова
за отклањање великих годишњих осцилација у биљној производњи, које имају
индиректни утицај и на економкси ефикасно коришћење природних и
материјалних ресурса за развој сточарства.
Према подацима Републичког геодетског завода (1999), у општини Ваљево
налази се 58386 ha пољопривредног земљишта, што чини око 65% од њене
укупне територије, гледано збирно за 74 постојеће КО. Удео пољопривредних
у укупним површинама креће се од 16,2% (Дивчибаре) до преко 80%
(Белошевац, Веселиновац, Дивци, Жабаре, Клинци, Пауне, Попучке и Равње),
показујући негативну корелацију са степеном шумовитости, односно
урбанизације простора, што у већини случајева није уско детерминисано
разликама у надморској висини. Гледано у целини, удео пољопривредних у
укупним површинама је готово идентичан са просеком Републике, нешто већи
од Централне Србије, а осетније мањи од Војводине (Графикон 1). Сходно
томе, Општина има релативно високи степен шумовитости, посебно у
брдским и планинским пределима, што чини повољну еколошку компоненту
руралног простора, која погодује развоју туризма, у спрези са оријентацијом
на примену органских метода производње хране. Наиме, шуме и природни
травњаци, а добрим делом и воћњаци, представљају тзв. апсолутне културе
које су трајно повезане с конфигурацијом терена и типовима земљишта.
Промена коришћења земљишта под овим културама наилази на озбиљна
еколошка ограничења, која безусловно искључују агроценозе и дају предност
шумама, а местимично и ливадама, односно пашњацима.
138
Графикон 1. Структура глобалних намена коришћења
простора у општини Ваљево у поређењу са основним
макроцелинама Републике Србије
Пољопривредно Шуме Неплодно

100%
80%
60%
40%
20%
0%
Средишња Војводина Република Општина
Србија укупно Ваљево
Из аспекта остваривања конкурентне пољопривредне производње, веома битни

су педолошки услови, од којих још увек зависи висина приноса, а стога и
пољопривредни дохоци. Ово се односи како на дубину физиолошки активног
профила и особине матичног супстрата, тако и на механички, физички и
хемијски састав земљишта, на његове биолошке и друге морфолошке особине,
које формирају природну плодност тла и одређују степен погодности
земљишта за обраду. У општини Ваљево, слично као и у претежном делу
Републике, ове агропедолошке особине нису довољно проучене. То
представља једно од основних ограничења за унапређивање агротехнике у
складу са савременим еколошким и економским стандардима, посебно са
становишта опадајућих маргиналних продуктивности инпута индустријског
порекла. Ово ограничење је у Општини нарочито јако због учесталог
смењивања у простору великог броја класа, типова, врста и подврста
земљишта, која су настала услед деловања изузетно сложених геолошких,
физичко-географских и антропогених фактора. Досадашња педолошка
проучавања указују на то да Општина има велике површине земљишта која
захтевају примену комплексних мера очувања плодности и заштите од ерозије
при искоришћавању у интензивној пољопривредној производњи (III и IV
бонитетна класа), а нарочито земљишта која се, од умерених до строгих
ограничења, могу користити искључиво за шуме и травњаке (изнад V класе),
док су земљишта супериорних агроеколошких особина (I и II класе) веома
слабо заступљена (Топаловић, 1999).
Ову оцену потврђује катастарско класирање, које у нашим условима
представља најпоузданији индикатор географије педолошког покривача. Више
од половине њива и вртова чине 6-8 класе, с веома скромним производно-
економским потенцијалом, а само око 12% 1. и 2. класа. Ова најплоднија
земљишта се доминантним делом налазе у комплексима с урбанизованим
деловима простора, у атарима насеља Дивци, Папучке, Белошевац, Доња
Буковица, Марић, Пауне и Ваљево, у којима је јако изражена стихијска
139
стамбена изградња и други видови деградације природне средине
антропогеним факторима. Код воћњака је знатно повољније стање, јер готово
70% (1-4 класа) има потенцијале за остваривање високопродуктивне и
рентабилне производње (Табела 1).
Табела 1. Катастарска структура ораница и воћњака у општини Ваљево
Катастарске Катастарске класе
културе 1 2 3 4 5 6 7 8
Површине у ха
Њиве и вртови 222 1168 2202 3562 7489 8558 5675 1916
Воћњаци 91 500 2067 2898 1227 886 348 -
Структура у % (укупна површина културе = 100)
Њиве и вртови 0,7 3,8 7,2 11,6 24,3 27,8 18,4 6,2
Воћњаци 1,1 6,2 25,8 36,1 15,3 11,1 4,3 -
Извор: Републичка геодетска управа, подаци по КО, Београд, 1999.
По погодностима природне основе, ваљевска пољопривреда је предиспонирана

за производњу квалитетног воћа, посебно шљиве, малине и другог јагодастог
воћа, као и говеђег и овчијег меса и других сточних производа и њихових
прерађевина, што потврђује вековна традиција и својевремено стечени реноме
на светском тржишту. Међутим, на путу економски ефикасног и еколошки
безбедног активирања ових ресурса налазе се данас озбиљна структурна,
техничко-технолошка и друга ограничења, која се на ширем плану не могу
брзо отклонити. У тој ситуацији веома примамљиве изгледе за повећање
доходака сеоског становништва нуди диверзификација економских активности
на селу, напоредо са побољшавањем економских перформанси аграрног
сектора, по узору на решења примењивана у Европској унији.
Општинско подручје има значајне природне и друге потенцијале за
диверзификацију руралне економије, с ослонцем на следеће ресурсе
(Максин-Мићић, Јокић и сар. 2006):
• погодности за развој мреже насеља: релативно добра покривеност
простора основном путном мрежом и и телефонијом; формирани центри
на сеоском подручју; зачеци дисперзије малих и средњих предузећа у
индустријском и услужном сектору, пре свега у прехрамбеној индустрији
и сеоском туризму и др.;
• морфометријски, климатски и биолошки потенцијали за развој туризма на
ширем простору Ваљевских планина, као и локационе погодности,
предеоне лепоте, културна баштина, очуване етновредности и друге
природне и створене вредности за развој различитих видова сеоског,
односно културолошког туризма, у спрези са транзитним туризмом;
• геотехничке погодности претежног дела терена за изградњу насеља,
нарочито индивидуалних објеката, који су најзаступљенији у сеоским
насељима;
• повољни терени за шумарство у појасу Ваљевских планина на југу,
југозападу и југоистоку Општине, као и на нагнутијим теренима у зонама
140
клисурастих долина Јабланице, Градца и других водотока, на земљиштима
од V до VIII бонитетне класе;
• велики капацитети за унапређење ловства у уквиру ловишта "Јелина
Бреза" и "Маглеш", која су намењена узгоју, заштити и коришћењу
племените крупне и ситне дивљчи – срне, дивље свиње, зеца, фазана и
пољске јаребице;
• богата изворишта подземних вода у зони кречњака и карсних издани у
делу слива Колубаре, а нарочито планирана реализација акумулације
"Стуборовни" од које ће Општина убудуће убирати природну (ресурсну)
ренту;
• енергетски извори уљних шкриљаца, биомасе, малих хидроелектрана,
сунчевог зрачења и других енергетских потенцијала који се данас слабо
користе;
• утврђене резерве неметала (кречњака, каолина, техничког камена),
релативно повољни локациони услови за развој индустрије и близина
конзумног тржишта за индустријске производе;
• бројна непокретна културна добра од изузетног и великог значаја (чаршија
Тешњар и кула Ненадовића у Ваљеву, црква брвнара у селу Миличиница,
манастир Пустиња, црква Св. Јована у Јовањи, манастир Ћелије,
знаменито место Бранковина), као и евидентирана археолошка налазишта
и други споменици културе, који су лоцирани како у граду, тако и широм
руралног простора; и
• природне знаменитости, било са статусом заштићених природних добара
(клисура реке Градац, Петничка пећина, строги природни резерват Црна
река, орахова стабла), било предложена за заштиту (Таорска врела,
Ваљевске планине као потенцијални парк природе, значајна геолошка
места, геоморфолошки, хидролошки, фитоценолошки и други природни
феномени).
Досадашње тенденције у уређењу и изградњи простора нису, међутим,
погодовале потпуном и рационалном коришћењу изнетих и других развојних
потенцијала Општине. То је у великој мери последица прекомерног
фаворизовања индустријског и урбаног развоја, на рачун деградирања
пољопривреде и села током целог периода тзв. социјалистичке изградње.
Изгледе за боље коришћење природних и створених вредности, према
дугорочним потребама економског и социјалног развоја, пружа нови
Просторни план општине Ваљево којим се, између осталог, предвиђа (Максин-
Мићић, Јокић и сар., 2006;29):
• ублажавање депопулације руралног подручја, уз истовремену контролу
концентрације становништва у рубној зови Ваљева и дуж главних
саобраћајних коридора;
• ефикаснија организација простора развојем техничке и социјалне инфра-
структуре, у првом реду побољшањем квалитета путне мреже, опремањем
комуналном инфраструктуром у мрежи насеља и пружањем услуга јавних
141
служби, прилагођених локалним условима и потребама корисника, ради
повећања квалитета живљења не само у општинском центру, већ и у
другим центрима, насељима, просторним и предеоним целинама;
• концентрисано-децентрализовани развој и размештај становништва и
активности, кроз територијалну и гранску диверзификацију свих облика
индустријске производње и услуга у центрима и насељима на руралном
подручју, како би се смањила економска доминација општинског центра,
уз истовремени развој његових функција регионалног значаја; и
• заштита животне средине и простора, кроз зустављање деградације
природних ресурса и добара, сузбијање и санацију непланске изградње,
очување и реобликовање централних делова Ваљева и других центара,
очување и унапређење традиционалног начина организације и изградње
сеоских насеља, као и заштиту, презентацију и туристичку валоризацију
природног и културног наслеђа.
ДУГОРОЧНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ СОЦИОЕКОНОМСКОГ РАЗВОЈА

Општина Ваљево је 1975. године изашла из круга недовољно развијених
подручја, постижући ниво народног дохотка по становнику изнад републичког
просека (индекс 106,3). Учешће пољопривреде у народном дохотку Општине
је у то време износило 16,8% и све до почетка 1990-тих година осцилирало
између 10 и 17 процената, углавном, у зависности од утицаја климатских
фактора на физички обим пољопривредне производње. У периоду 1992-2001.
пољопривреда поновно избија у врх привредних делатности, што се у
условима економске кризе одразило на задржавање нивоа народног дохотка по
становнику изнад републичког просека. Томе је битно допринела и доста
развијена прехрамбена индустрија, која се у целој земљи показала отпорнијом
од других индустријских делатности на одсецање од светских трговинских
токова, захваљајући, пре свега, доминантном ослањању на домаће сировине
(Николић, Васиљевић, 1997:61-90).
Од почетка ове деценије на овамо, ваљевска привреда бележи постепено
повећавање релативног значаја секундарног и терцијарног сектора, посебно
прерађивачке индустрије и трговине, уз истовремено смањивање учешћа
пољопривреде (Графикон 2). Не рачунајући потпуно неразвијено рибарство
(сектор Б), најнижи удео у народном дохотку Општине имају сектори: вађења
руде и камена–В; производња и снабдевање електричном енергијом, гасом и
водом–Д; хотели и ресторани–Ж; активности у вези с некретнинама, изнајм-
љивање–Ј; здравствени и социјални рад–Љ; остале комуналне, друштвене и
личне услуге -М. Већина ових делатности могла би се убудуће развијати и у
селима. Удео пољопривреде, лова, шумарства и водопривреде је и даље осетно
већи од просека, како Централне Србије, тако и Републике укупно, на који
битно утичу изванредни аграрни потенцијали Војводине. При оцени овог
показатеља треба имати у виду да се у ЕУ-12 удео пољоприврде, лова и
риболова у бруто додатој вредности (Gross value added) већ дуже време креће
око 1,8%, а 2005. године у ЕУ-25 износио је 1,9%, док су земље које су те
142
године биле у статусу кандидата имале много више: Бугарска - 9,3%; Хрватска
– 6,7%; Румунија – 10,1% и Турска – 10,5% (Eurostat, 2007). Будући да је
вредност тог показатеља, по правилу, у негативној корелацији са нивоом
економске развијености, није изненађујуће да и поред позитивног смера
новијих промена структуре привредних активности, општина Ваљево има све
нижи ниво народног дохотка по становнику, у односу на републички просек, и
то у условима релативно високог ранга по броју запослених на 1000
становника (Табела 2).
Графикон 2. Структура народног дохотка општине Ваљево, 2002-2005.
Остало - сектори Б, В, Д, Ж, Ј, Љ, М
Саобраћај, складиштење и везе
Грађевинарство
Трговина на велико и мало, оправка
Пољопривреда, лов, шумарство и водопривреда
Прерађивачка индустрија
100%
13,7 13,2 11,3 9,2
90%
7,8 9,2 11,4 10,1
80%
70% 10,9 12,3 12,6 14,0
60% 16,8
20,4 20,5 20,2
50%
40% 18,7
30%
23,4 20,2 19,8
20%
10% 23,7 24,5 24,8 31,2
0%
2002 2003 2004 2005
Табела 2. Неки показатељи економске развијености општине Ваљево, 2001-2005.

Кориговани Број
Удео пољопривреде, лова, шумарства и
Годи- народни доходак запослених
водопривреде у народном дохотку - у %
на по становнику на 1000 ст.
Ниво Ранг у Репуб- Централна Војво-
Ранг у РС Ваљево
РС=100 РС лика Србија дина
2001 88,5 65 12 31,7x) 27.9x) 25,3x) 32.8x)
2002 84.2 65 13 23.4 21.3 19,5 25.3
2003 85.5 57 12 20.2 18.2 17,1 20.7
2004 76,3 48 9 19,8 17.3 14,8 23.0
2005 76.0 64 12 18,7 17.0 14,5 22.4
x)
Пољопривреда и рибарство
Извор: Општине у Србији (2002., 2003., 2004., 2005., 2006), РЗС, Београд
О озбиљним развојним проблемима ваљевске привреде, која је била изузетно

тешко погођена бомбардовањем НАТО авијације и сплетом других
неповољних утицаја током последње деценије XX века, речито говори велика
незапосленост која и даље повећава друштвену цену транзиционих процеса.
Број регистрованих у Заводу за запошљавање се у 2005. у односу на 2001.
годину смањио за свега 244, тј. са 10462 на 10218, уз смањење запослених у
предузећима, установама, задругама и организацијама са 19503 на 18270, тј. за
143
2592, и благи, али континуирани раст запослености у приватном сектору са
10851 на 13443 лица,тј. за 1233 (Графикон 3).
Графикон 3. Бројно стање запослености у општини Ваљево, 2001-2005.

Свега траже запослење
Приватни предузетници/самостане делатности и запослени код њих
Запослени у предузећима, установама, задругама и др. организацијама
20000
18000
16000
14000
12000
10000
8000
6000
4000
2000
0
2001 2002 2003 2004 2005
Локално становништво се последњих година у знатно већој мери окренуло

обезбеђивању егзистенције од приватног предузетништва, у поређењу с
Републиком укупно, о чему говоре промене структури запослених
Табела 3. Структура запослених у општини Ваљево по делатностима, 2001-2002.–у %
РС
Врста делатности 2001 2002 2003 2004 2005
2005
Свега запослени у предузећима,
64.3 61.1 57.8 58.8 57.6 74.7
установама, задругама и организацијама
Пољоприв., шумарство и водоприв. 1.7 1.6 0.7 1.8 0.8 3.1
Рибарство 0.0 0.0 0.0 0.0 0.0 0.1
Вађење руде и камена 0.3 0.3 0.3 0.3 0.4 1.5
Прерађивачка индустрија 21.6 20.2 25.0 23.0 21.6 22.2
Произв. електричне енергије гаса и воде 2.2 2.1 2.2 2.0 2.0 2.2
Грађевинарство 3.5 3.5 3.8 4.5 4.8 4.3
Трговина и оправка 5.0 4.6 4.4 6.3 6.1 9.9
Хотели и ресторани 1.1 1.1 1.0 0.7 0.7 1.3
Саобраћај, складиштење и везе 3.9 3.7 3.6 3.7 3.7 5.6
Финансијско посредовање 1.5 0.7 0.7 0.9 0.8 1.4
Послови с некретнин., изнајмљивање 8.3 8.0 0.4 0.7 0.9 3.0
Државна управа и социјално осигурање 2.6 2.7 2.9 3.0 3.0 3.4
Образовање 4.2 4.2 4.4 4.4 4.5 6.2
Здравствени и социјални рад 7.4 7.4 7.4 7.1 7.1 8.0
Друге комуналне, друшт. и личне услуге 0.9 0.9 0.9 1.3 1.2 2.5
Свега приватни предузетници, лица која
35.7 38.9 42.2 41.2 42.4 25.3
самост. обављају дел. и запос. код њих
Извор: Општине у Србији (2002., 2003., 2004., 2005., 2006), РЗС, Београд
Будући да подаци о запослености не обухватају пољопривреднике активне на

сопственом газдинству, треба узети у обзир да и поред динамичних процеса
деаграризација током минулог пола века, који су карактеристични за целу
Републику, пољопривреда је по Попису 2002. учествовала са око 22 % у
144
укупном броју активног становништва Општине, што је знатно изнад просека,
не само високо, већ и средње развијених европских земаља 2.
Удео пољопривредног у укупном становништву Општине је са око 82 % у
1948. години смањен 1971. на 47,6 %, а затим 1981. на 31.5 %,1991. на 23,6 % и
2002. на 15.5 %. Током тог периода одговарајући удео у активном
становништву је био знатно већи, што одражава високи степен сенилизације
пољопривредника активних на сопственом газдинству и последица је
селективног трансфера радне снаге из пољопривреде у друге, углавном,
индустријске делатности. Слично као и на другим подручјима Републике,
пољопривреду је у Општини напуштало, углавном, млађе и образованије
становништво, у прво време с превагом мушког у односу на женски део
популације, а касније обрнуто. То је довело до озбиљних поремећаја старосно-
полне структуре пољопривредне популације, с једне стране, и великих
неравномерности у демографским и развојним потенцијалима општинске
територије, с друге. На селу се под утицајем већег броја фактора економске и
социопсихолошке природе формирало мишљење да се за рад на сопственом
газдинству опредељује само онај који нема другог избора, а то практично
значи неписмен и неспособан. Услед тога је притисак пољопривредног
становништва на запошљавање у неаграрним делатностима надмашио стварне
потребе форсираног, али ниско ефективног индустријског и нерационалног
урбаног развоја. Нема сумње да се „инфериоран положај пољопривреде
осветио и граду. Село емитује граду своје становништво и рушећи себе, јер
остаје без подмлатка и без егзистенцијалне перспективе, руши и град који не
може да прими и интегрише бројно сеоско становништво на начин који ће им
обезбедити одговарајући ниво квалитета живљења“ (Петовар, 2003;23).
УРБАНО-РУРАЛНЕ ДИСХАРМОНИЈЕ У РАЗВОЈУ ОПШТИНЕ

У складу с општим токовима деагразације становништва, који су се у Србији
одвијали паралелним процесима дневних и сталних миграција, на подручју
општине Ваљево је у периоду 1948-1991. дошло до значајних промена у
просторном размештају становништва, уз континуирано повећавање броја
укупног и градског становништва, с једне стране и смањивање насељености
руралних подручја, с друге. У последњем међупописном периоду је
забележено смањење укупног броја становника (индекс 98,5), и то под
пресудним утицајем демографског пражњења руралног залеђа (индекс 88,1),
будући да се број градског (индекс 103,5) и приградског (индекс 101,9)
становништва незнатно повећао (Табела 4).
2
Крајем прошлог века одговарајући просек за Западну Европу износио је 4,5% (уз наглашену
тенденцију даљег смањивања), Северну Америку - 1,6%, земље бившег источног блока - 12,6%,
Северну Африку и Блиски Исток - 29,9, а Подсахарску Африку, као најнеразвијенији регион -
65,6%. Индикативно је да пољопривреда Холандије, претежно оријентисана на радноинтезивну
стакленичку, цвећарску и сточарску производњу, учествује са око 8% у активном становништву,
док у Француској овај удео износи свега 2,5%, а у пословнично аграрној Данској - 3,5%.
145
Табела 4. Број становника по просторним целинама општине Ваљево, 1948-2002.
Подручје/КО- Број становника по Попису Ст/km2
насеље 1948 1961 1971 1981 1991 2002 2002
Општина Ваљево 70459 81173 88267 95449 98226 96761 107
Град Ваљево 15830 28461 39786 50114 59016 61035 2303
Приградски атари 6540 7218 8021 9841 8606 8766 121
1. Белошевац 644 618 636 677 735 849 152
2. Бујачић 498 611 878 1192 401 357 83
3. Дегурић 334 328 306 344 386 383 94
4. Златарић 1214 1210 1057 971 896 796 46
-Златарић 641 687 596 563 529 486 x
-Јовања 573 523 461 408 367 310 x
5. Јасеница 468 411 382 366 407 427 80
6. Петница 360 408 439 414 483 614 172
7. Попучке 1895 2216 2644 3716 2797 3098 207
-Попучке 1647 1741 1752 1964 2419 2607 x
-Горић 248 475 892 1752 378 491 x
8. Рађево Село 530 645 683 898 1432 929 88
9. Седлари 597 771 996 1263 1069 1313 192
Рурално залеђе 48089 45494 40460 35494 30604 26960 34
Извор: Попис 2002., Књига 9, Упоредни преглед броја становника – 1948,1953, 1961, 1971, 1981, 1991,
и 2002., Подаци по насељима РЗС, Београд, 2004
Процеси демографског пражњења су нарочито јако изражени у планинским и

другим периферним селима. Од тог правила значајније одступа само мало-
бројно туристичко насеље Дивчибаре, које има статус града, а у знатно мањој
мери и села Горња Грабовица, Дивци и Клинци, у којима је 1981. године
заокренут тренд смањивања броја становника. Негативним демографским
тенденцијама, али знатно блажим од периферних села, одликују се и
доминантно аграрна села у непосредњем окружењу града Ваљево (Јовања,
Златарић, Дегурић и Бујачић), док приградски атари дуж главних/регионалних
саобраћајница, у којима преовлађују индустријске, односно услужно-
индустријске функције бележе брзи раст становништва (Карта 1). При томе је
дошло до повећања густине настањености до нивоа урбаних подручја (изнад
150 ст/km2 на нивоу NUTS 2, према критеријумима OECD).
Промене у размештају становништва општине Ваљево су на линији општих
европских тенденција све брже просторне експанзије градова (urban sprawl),
која је нарочито снажно изражена не само у земљама и регионима са највећом
густином насељености и интензивним привредним активностима (Белгија,
Холандија, јужне и западне области Немачке, северна Италија, околина
Париза) и/или динамичним економским растом (Ирска, Португалија, источне
области Немачке, околина Мадрида), већ и дуж инфраструктурних коридора
на руралном обрежју мањих градова.
146
Извор: Крунић, Н., Графички прилози за Просторни план општине Ваљево, Аналитичко-
документациона основа, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд, 2006.
Карта 1. Положај и функционална обележја насеља општине Ваљево
Питање приградског простора је ушло у жижу интересовања и дискусија
бројних европских форума, са неједнозначним оценама ових процеса.
Например, Европски економско-социјални комитет упозорава да развој градо-
ва, индустрије, услуга, саобраћајне инфраструктуре и сл. гута простор, по цену
смањивања површина намењених пољопривредној производњи, са низом
147
негативних последица на рентабилност пољопривредне производње, пејзаж и
градски ваздух (ЕЕSС, према Мenda-Drozd, 2004)3. На другој страни, Европска
агенција за животну средину (EEA - European Environmental Agency), која у
земљама Уније има водећу улогу у разради, прикупљању, примени, интерпре-
тацији и оцени енвајронменталних индикатора одрживог развоја, оцењује да је
концентарација великог броја људи на малом простору, што је природна
одлика градова, од несумњиве користи по економски и друштвени развој, а у
многом погледу може бити и од користи за животну средину, посебно у
домену управљања отпадом, потрошње енергије, пречишћавања отпадних вода
и сл., не оспоравајући при томе неповољне еколошке последице ширења
градова на екосистемске функције земљишта (EEA, 2006)
У општини Ваљево, међутим, слично као и у целој Републици, апсолутно
преовлађују негативе последице процеса популационог и просторног раста
градова, који се добрим делом одвијао бесправном изградњом у инфра-
структурно неопремљеним рубним зонама, без поштовања урбанистичких
правила и стандарда, уз истовремено запостављање руралних подручја у
политици просторног и укупног развоја. Више него актуелна је и данас оцена
да се „разлике између градских и сеоских насеља не исцрпљују разликама у
економској развијености, условима и квалитету живљења, изгледима за
квалитетно школовање деце, доступности и опремљености основних школа,
доступности пристојне основне здравствене заштите и многим други
чиниоцима квалитета свакодневног живота. Све до осамдесетих година,
постојале су и знатне неједнакости у неким основним социјалним правима
(здравствена заштита, пензијско осигурање, материнска права), а када је
уведено обвезно здравствено осигурање земљорадника, из њега је искључено
неколико права које су имали запослени у друштвеном сектору својине: право
на плаћено боловање, на плаћено трудничко одсуство, на накнаду трошкова
сахрањивања, на пакет за новорођенче“ (Петовар, 2003;13).
МЕЂУЗАВИСНОСТИ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ И СЕЛА

Према подацима Пописа 2002., на подручју општине Ваљево налази се 33081
домаћинстава, од чега је 9767, тј. 29,5% имало, према статистичким
критеријумима, пољопривредно газдинство. То значи да су ова домаћинства
поседовала најмање 10 ари обрадивог земљишта, или мање ако су имала
алтернативно: најмање једну краву и теле, односно јуне; једну краву и два
одрасла грла ситне стоке; пет одраслих оваца; три одрасле свиње; четири
одрасла грла свиња и оваца заједно; 50 комада живине; 20 кошница пчела.
Чини се да је оваква дефиниција прикладнија за окућнице, него за газдинства
3
ЕЕSС – Еuropean Economic and Social Committee, формиран је на основу Римског уговора (1957)
као институционализовани форум за консултације, заступање, информисање и изношење
мишљења репрезентативних организација грађанског друштва из земаља чланица. Састоји се од
представника три социоекономске групације (I - организација послодаваца, укључујући и јавна
предузећа; II –запослених; и III – осталих привредних и друштвених актера). Има функцију
саветодавног органа, који има посебно место у процесу доношења заједничких одлука.
148
као производне јединице, које би требало да буду у стању да обезбеде
минимум егзистенције њиховим власницима4.
Готово у свим европским земљама поседи мањи од једног хектара не укључују
се у пољопривредну статистику, изузев ако нису у питању стакленици, фарме
индустријског типа и сл. Само Јапан заснива своју политику прехрамбене
аутаркије на подржавању лилипутанских газдинстава сељака-радника, што
изазива велика буџетска оптерећења, с једне стране, и има неповољан утицај
на стање животне средине, с друге. Отежавајући међународне компарације,
наведена статистичка дефиниција домаћинства са пољопривредним
газдинством, примењивана и у ранијим пописима, омогућава динамичку
анализу, а уједно одсликава и енормно високи степен уситњености и
распарчаности приватних земљишних поседа, не само приградским атарима,
већ и на целом руралном подручју. При томе се, ипак, запажа позитивна
корелација између релативне заступљености већих газдинства и чисто
пољопривредних извора прихода, што указује и на економску мотивисаност
деаграризације (Табела 5).
Табела 5. Основна социоекономска обележја домаћинстава у општини ваљево, 2002.
Структура (у%)
Број Структура домаћинстава према газдинстава према
домаћинстава изворима прихода коришћеној
Подручје/насеље обрадивој површини
% са Непо-
пољо без до Пре-
Уку- газди љо- мешо 1,01-
прив- при- 1,0 ко
пно нство ривре вити 5,0
редни хода ha 5 ha
м дни
Свега општина 33081 29.5 9.8 77.4 7.0 5.8 28.6 57.1 14.3
Град Ваљево 21387 6.2 0.4 94.4 0.5 4.7 70.8 27.5 1.7
Приградски атари 2721 41.6 8.3 73.8 10.9 7.1 38.4 54.4 7.3
1. Белошевац 268 46.3 4.9 74.6 14.6 6.0 57.3 38.7 4.0
2. Бујачић 103 44.7 7.8 72.8 15.5 3.9 19.6 67.4 13.0
3. Дегурић 119 33.6 10.1 67.2 12.6 10.1 27.5 65.0 7.5
4. Златарић 143 84.6 30.8 40.6 20.3 8.4 17.4 66.1 16.5
5. Јовања 99 80.8 11.1 51.5 29.3 8.1 17.5 71.3 11.3
6. Јасеница 142 65.5 16.9 62.0 15.5 5.6 32.3 58.1 9.7
7. Петница 192 21.9 4.7 77.1 6.8 11.5 28.6 59.5 11.9
8. Попучке 871 38.2 4.8 79.4 7.0 8.7 48.9 47.1 3.9
9. Горић 146 15.8 2.1 90.4 2.7 4.8 47.8 47.8 4.3
10.Рађево Село 270 43.0 13.3 69.6 11.5 5.6 37.9 54.3 7.8
11.Седлари 368 30.7 6.3 80.2 10.1 3.5 42.5 55.8 1.8
Рурално залеђе 8973 81.5 32.6 38.1 21.1 8.2 19.5 62.8 17.6
Извор: Попис 2002. - Интерни подаци Републичког завода за статистику, Београд
4
Први наговештај осавремењавања овог појма у нашој аграрној политици дат је Уредбом о
регистру пољопривредних газдинстава ( Сл. Гл. РС, бр. 45/2004), која одређује 0,5 hа
пољопривредног земљишта, или мање ако је у питању нека интензивна производња, за доњу
границу пољопривредног газдинства.
149
С обзиром на то да се деаграризација становништва, потпомагана доктрином о
неизбежном одумирању сељачког начина производње, одвијала у условима
насилног спутавања природног процеса поларизације аграрне структуре, који
на нивоу појединачних газдинстава доводи до повећавања површине коришће-
ног земљишта, у односу на расположиви радни потенцијал и ангажовану
техничку опрему, пољопривреда општине Ваљево се данас претежним делом
ослања на симбиозу тзв. старачких домаћинстава и узгредног/допунског
ангажовања чланова породице који су оријентисани на трајно обезбеђење
прихода од запошљавања ван газдинства, чак и онда када се налазе на бироу
рада, или под претњом скорог губитка некада заштићеног статуса запослења
на неодређено време. Оваква симбиоза је донекле ублажила егзистенцијалне
проблеме дела назапослених и другог осиромашеног непољопривредног
становништва током кризних 1990-тих година и потоњих транзиционих
реформи, али не може се сматрати трајним решењем за социоекономске
проблеме ни града, ни села.
Око 65% од укупног броја домаћинстава Општине отпада на градска насеља
(21489), док су домаћинства с газдинством доминантним делом распоређена по
сеоским насељима (Графикон 4). Просторне разлике у основним социо-
економским структурама домаћинстава не зависе само од административног
типа насеља (градска и остала) и њиховог међусобног положаја, већ и од
саобраћајних услова, тзн. од могућности запошљавања. Услед тога је у
приградским насељима и на другим саобраћајно повољним локацијама
формиран велики број ситних газдинстава, мањим делом породичним деобама,
а већим куповином земљишних/грађевинских парцела од стране млађе
популације, која се исељавала из периферних сеоских насеља. Ове промене у
просторном размештају становништва се данас морају прихватити као
коначне.
Графикон 4. Просторна дистрибуција основних

категорија домаћинстава у општини Ваљево, 2002.
Домаћинстава укупно Пољопривредна
Непољопривредна Мешовита
Без прихода Домаћинства са газдинством
22000
20000
18000
16000
14000
12000
10000
8000
6000
4000
2000
0
Град Ваљево Приградски атари Рурално залеђе
150
У наредном периоду треба очекивати умножавање социјалних проблема ста-
рачких и других пољопривредних домаћинстава која су до сада опстајала на
принципима натуралног привређивања. Охрабрујуће је да Стратегија развоја
пољопривреде узима у обзир ову околност, исто као и потребу подржавања
виталних газдинстава у процесу усклађивања површине коришћеног
земљишта с распложивим радним потенцијалом (МПШВ,2005). Остваривању
напретка у овој области може да допринесе узимање земљишта у закуп, што се
за сад ретко евидентира. С тим у вези треба нагласити да је дугорочни,
законски санкционисани закуп земљишта представљао основни инструмент
укрупњавања земљишних поседа у земљама Западне Европе. Примена овог
инструмента могла би и у нашим условима да доведе до издвајања групе
крупнијих газдинстава, фармерског типа, посебно наспрам повећавања броја
старачких домаћинстава, која све брже нестају са економске сцене.
Упркос економској кризи током 1990-тих и садашњим тешкоћама закаснеле
транзиције, које прати јачање проблема незапослености, у периоду 1991-2002.
године у општини Ваљево је дошло до радикалног смањења броја
домаћинстава, не само са чисто пољопривредним (индекс 59,2), већ и са
мешовитим (индекс 76) изворима прихода, уз истовремено знатно повећање
броја непољопривредних домаћинстава (индекс115,7), што се одразило и на
повећање укупног броја домаћинстава (индекс 106,2), али како је већ поменуто
само у градском насељу Ваљево. У релативно великом броју атара чисто
пољопривредна домаћинства чине и данас доминантну социоекономску
категорију села. Висока заступљеност искључиво пољопривредних прихода
карактеристична је за планинске и друге саобраћајно слабо доступне делове
Општине. С друге стране, непољопривредни приходи апсолутно доминирају,
не само у Ваљеву, већ и у приградским, долинским и туристичким насељима.
При оцени оваквог стања треба имати у виду да статистика изводи изворе
прихода на основу занимања, односно активности чланова породичног
домаћинства. Због тога придев непољопривредна често имају и домаћинства с
газдинством. Несумњиво је, међутим, да поседовање земље и/или стоке
обезбеђује готово увек одређене приходе, ако не у новцу, онда у натури, за
подмирење прехрамбених потреба сопствене породице. Слично је и са тзв.
мешовитим газдинствима. Постојање ове две категорије домаћинстава, са
различитим варијететима пољопривредно-непољопривредних извора прихода,
има данас одлучујући утицај на очување демографских потенцијала села и
наслеђене мреже насеља. Ово тим пре што општина Ваљево има веома
неповољне економске, полне и старосне карактеристике пољопривредног
становништва, што се изражава, између осталог, кроз мали број деце и
омладине у оквиру издржаваног пољопривредног становништва (Табела 6).
Нарочито неповољну старосну структуру имају индивидуални пољопри-
вредници активни на сопственом газдинству, који у Општини чине 98,8%, а у
већини села 100% од укупног броја активног пољопривредног становништва
које обавља занимање. У граду је тај проценат нешто нижи (91,7 %), због
151
вишег учешћа запослених пољопривредних стручњака, различитог нивоа
образовања.
Табела 6. Основне категорије пољопривредног становништва општине Ваљево, 2002.
Пољопривред. Акт. Издржавано пољопривредно
становништво пољ. становништво
стан.
Подручје/насеље до- пре
које сту-
Жен- ма- дш. уч. уч. ос-
Свега обавља де-
ско ћи- де- ОШ СШ тало
зани- нти
це ца
мање
Свега Општина 15041 7220 10540 772 768 1144 379 138 1300
Град Ваљево 576 274 219 56 42 69 47 23 120
Приградска насеља 1260 628 856 77 51 68 41 19 148
1. Белошевац 97 56 70 6 5 2 3 1 10
2. Бујачић 70 24 39 4 3 5 1 2 16
3. Дегурић 77 49 40 16 2 2 5 0 12
4. Златарић 207 100 137 15 7 15 7 4 22
5. Јовања 94 40 63 4 7 6 5 0 9
6. Јасеница 94 47 76 1 1 5 0 1 10
7. Петница 56 27 35 3 3 2 3 1 9
8. Поучке 234 113 161 12 12 9 7 5 28
9. Горић 15 6 10 0 3 1 0 0 1
10. Рађево Село 174 82 119 10 7 10 1 4 23
11. Седлари 142 84 106 6 1 11 9 1 8
Рурално залеђе 13205 6318 9465 639 675 1007 291 96 1032
Извор: Попис 2002., Пољопривредно становништво, свеска 7, РЗС, Београд, 2004.
У безмало свим насељима најбројнија је група индивидуалних пољопри-

вредника од 65 и више година старости, а у близу половине од укупног броја
насеља контигент са 60 и више година чини преко 40% од укупног броја
пољопривредника. Од тог правила одступају само Беомужевић, Пакље, Стрма
Гора и Таор. Значајнију заступљеност младог контигента (15-29 година) имају,
такође, села Бранковић–41,2%, Ковачице–25%, Кланица–22,4%, Језовик–20,7%,
Горње Лесковице–20,4%, Рабац–18,5%, Бранковина–17%, Лукавац–16,5%, Гола
Глава–15,4%, Станина Река–14,4%, Белић–14,3%, Јошева–14,1%, Пакља–13,9%,
Беомужевић–13,6%, Близоер и Котешница са 13,3% и још неколицина других
са изнад 10%, док у насељима Влашћић, Клинци, Дивчибаре и Горић уопште
нема пољопривредника млађих од 30 година, а у Балиновићу, Белићу,
Белошевцу, Бујачићу, Ваљеву, веселиновцу, Дегурићу, Драчићу, Зарубама,
Јасеници, Куницама, Мајиновићу, Мрчићу, Петници, Равњима и Тупанцима
једва се среће по један до троје. Чињеница да удаљена планинска села имају,
по правилу, повољнију старосну структуру пољопривредника, од приградских
и долинских насеља, може се објаснити ограниченим могућностима деце и
омладине из перифернијег подручја за укључивање у систем редовног
образовања. Генерално, сенилизација индивидуалних пољопривредника иде
упоредо с процесима деаграризације становништва и најизраженија је у
градским и приградским атарима, који се одликују повољним педолошким,
152
тржишним и инфраструктурним условима за вођење интензивне и
високодоходовне пољопривредне производње (Табела 7)
Табела 7. Старост индивидуалних пољопривредника у општини Ваљево, 2002.
од тога по годинама старости - у %
Укупан
Подручје/насеље 15- 20- 65 и
број 30-39 40-49 50-59 60-64
19 29 више
Свега Општина 9790 2.3 7.9 14.9 20.4 19.1 11.1 24.3
Град Ваљево 66 0.0 4.5 4.5 24.2 19.7 9.1 37.9
Приградска насеља 757 1.2 4.0 11.0 23.5 21.1 11.2 28.0
1. Белошевац 55 0.0 5.5 3.6 21.8 21.8 10.9 36.4
2. Бујачић 34 2.9 2.9 17.6 41.2 5.9 5.9 23.5
3. Дегурић 35 2.9 0.0 0.0 17.1 17.1 11.4 51.4
4. Златарић 132 1.5 5.3 14.4 25.0 12.9 7.6 33.3
5. Јовања 60 0.0 6.7 13.3 36.7 25.0 8.3 10.0
6. Јасеница 74 0.0 1.4 4.1 17.6 25.7 13.5 37.8
7. Петница 28 3.6 0.0 7.1 14.3 25.0 14.3 35.7
8. Попучке 143 1.4 3.5 12.6 20.3 27.3 16.8 18.2
9. Горић 9 0.0 0.0 44.4 0.0 22.2 11.1 22.2
10. Рађево Село 84 1.2 3.6 9.5 25.0 16.7 9.5 34.5
11. Седлари 103 1.0 5.8 12.6 23.3 26.2 10.7 20.4
Рурално залеђе 8967 2.4 8.3 15.3 20.2 18.9 11.1 23.9
Извор: Попис 2002., Пољопривредно становништво, свеска 7, РЗС, Београд, 2004.
И поред економске кризе, праћене растом незапослености, током деведесетих

година прошлог века је дошло до смањења укупног броја активних пољопри-
вредника за готово 40%. У тим оквирима је учешће старосне групе од 65 и
више година повећањо са
17,3% на 24,3%, уз раст Графикон 5. Промене броја активних
релативног значаја групе пољопривредника по старосним групама у
до 49 година старости, са општини Ваљево, 1991-2002.
38% на 45 %. Гледано у 1991 2002
апсолутним бројевима, 16000
највеће смањење бележи 15000
14000
контигент старости 50-64 13000
година, а најмање – 12000
11000
најмлађих и најстаријих 10000
група пољопривредника 9000
8000
(Графикон 5). 7000
6000
Стање и тенденције рад- 5000
них потенцијала изгледају, 4000
на први поглед, готово 3000
2000
безнадежно са становишта 1000
реалних перспектива раз- 0
воја ваљевске пољопри- Свега 15-19 20-34 35-49 50-64 65 и
више
вреде. Треба, међутим,
узети у обзир да су постојеће просечне релације између земљишта и радне
153
снаге економски неодрживе. Мерено укупним бројем активних на газдинству,
на једног пољопривредника отпада свега 4,6 hа обрадивог, односно 5,5 hа
пољопривредног земљишта. Ако се узму у обзир само пољопривредници
млађи од 65 година, онда одговарајуће релације износе 6,5 hа, односно 7,9 hа.
Данас у већини земаља Европе један пољопривредник обрађује три до пет пута
већу површину земљишта, а у САД на једног пуно запосленог отпада око 100
hа5. Парадоксалну последицу енормно уситњене аграрне структуре градских и
приградских атара општине Ваљево чине нешто повољније, у економском
погледу, просечне релације земљишта и радне снаге, у поређењу с руралном
залеђем. Судећи по односу двоосовинских трактора према земљишту,
супституција радне снаге механичком опремом, такође, наилази на озбиљна
структурна ограничења, док се просторне разлике у коришћењу потенцијала за
развој пчеларства могу објаснити оријентацијом градског становништва на
обезбеђење допунских прихода од узгредног бављења неким врстама радно
интензивних пољопривредних делатности (Табела 8).
Табела 8. Основне факторске релације у пољопривреди општине Ваљево, 2002.
1 активни пољопривредник на ha Број Број
површине трактора** кошница
Подручје/КО-насеље на 100 hа пчела на
Интен- Обра- Пољоп- обрад. 100 hа
зивне* диве ривредне површине продуктивне
површине
Свега Општина 3.7 4.6 5.5 10.5 4.1
Град Ваљево 4.4 5.2 5.9 9.9 47.5
Приградска насеља 4.8 5.6 6.2 9.7 3.7
1. Белошевац 5.8 6.0 6.6 7.8 1.2
2. Бујачић 6.5 7.3 7.8 8.1 4.9
3. Дегурић 4.7 5.3 6.4 8.9 0.0
4. Златарић и Јовања 4.8 5.5 5.9 11.1 6.2
5. Јасеница 4.7 5.4 5.6 7.5 7.8
6. Петница 6.3 6.8 7.0 7.1 0.0
7. Попучке и Горић 5.9 7.1 7.7 10.7 2.0
8. Рађево Село 3.7 4.7 5.7 9.4 3.2
9. Седлари 3.0 3.4 3.8 11.1 3.9
Рурално залеђе 3.6 4.5 5.5 10.6 3.3
*оранице, баште и вишегодишњи засади **двоосовински трактори укупно
Извор:Николић. М. Пољопривредно земљиште и пољопривреда – Секторски прилог за Просторни
план општине Ваљево, АДО, ИАУС, Београд, 2006.
Према томе, основна ограничења за економски ефикасно и еколошки одрживо

коришћење пољопривредног земљишта и очување других агроеколошких
добара општине Ваљево, нису у малом броју становништва које се бави
пољопривредном производњом, већ у анахроној аграрној структури. Познато
је да су све структурне промене у пољопривреди функција општег економског
5
При оцени ових разлика треба узети у обзир чињеницу да наш «активни пољопривредник»
није у потпуности упоредив с међународно прихваћеним критеријумима пуне запослености,
који укључују корекције на старост, пол, временско ангажовање и сл.
154
развоја. У земљама Западне Европе до најкрупнијих промена у овој области је
дошло осамдесетих година прошлог века, у условима изузетно повољне
конјунктуре која се позитивно одразила на економски положај и мотивисаност
фармера. Захваљујући томе, уз истовремену издашну подршку аграрне
политике, повећан је интерес за инвестирање у пољопривреду, чиме је
покренут механизам акцелатора раста производње, с аутономним утицајем на
убрзавање процеса концентарације земљишта и усвајање нових, ефикаснијих
технологија.
Демографско пражњење и сенилизација пољопривредне популације
ваљевских села, слично као и већине других руралних подручја Србије, указује
на то да у нашим условима велика незапосленост и други економски проблеми
закаснеле транзиције не могу бити изговор за одлагање процеса
реструктуризације породичних газдинстава до времена добре конјунктуре.
Илузорно је очекивати да се неповољна демографска обележја села могу
отклонити насилним враћањем у пољопривреду радника који су изгубили
запослење. Општини је потребна, пре свега, рурална индустријализација која
ставља тежиште на запошљавање у непољопривредним секторима у оквиру
интегралне, територијално заокружене сеоске привреде (Јовановић-
Гавриловић., 2002;34). Потребна је, такође, нова визија пољопривреде, као
делатности која се слободно бира ради обезбеђења економског просперитета,
друштвеног угледа и личне сатисфакције. Оваква визија се тешко може
остварити без државних интервенција којима се стабилизују пољопривредни
дохоци и пружају други видови аграрне подршке, у првом реду, због исувише
временски одложеног прилагођавања пољопривреде конјуктурним
6
колебањима , а затим и ради остваривања других јавних интереса. Започета
трансформација аграрне политике Србије у правцу смањења/постепеног
укидања подршке тржишту, у корист повећања удела структурних промена,
које се у новије време подржавају издвајањем буџетских средстава за развој
села (МПШВ, 2006), може бити донекле олакшана идентификацијом
газдинстава са следећим развојним обележјима:
• перспективна пољопривредна домаћинства која се налазе у рукама млађих,
образованијих и предузетнички оријентисаних власника, најчешће с
мешовитим/непољопривредним изворима прихода, који ће у условима
побољшавања економског положаја пољопривреде показати највећи
интерес за набавку земљишта, стоке и одговарајуће опреме, стварајући
тиме основу за постепено прерастање у крупна фармерска газдинства;
• стагнантна, нискоакумулативна и ресурсно ограничена газдинства стари-
јих, али још увек радно способних пољопривредника, већином неизвесне
будућности, због проблема са привољавањем својих наследника за рад у
6
То је условљено, како биолошким карактером производње, тако и инерцијом технолошких и
социоекономских структура, посебно када је реч о породичној пољопривреди, у којој је
власник газдинства носилац конфликтних улога послодавца и запосленог, произвођача и
потрошача својих производа, привредног субјекта и главе породице
155
пољопривреди и живот на селу, које би се могли донекле решити
повећањем локалне запослености у непољопривредним делатностима; и
• старачка и друга регресивна пољопривредна газдинства, осуђена на посте-
пено нестајање с економске сцене, чији се ресурси могу искористити за
формирање ефикаснијих структура пољопривреде, нарочито у домену
побољшања међусобних релација земљишта, рада и капитала.
Према томе, стимулисањем трансфера земљишта, стоке и техничких средстава
са регресивних ка виталним газдинствима, може се предупредити/зауставити
девастација ваљевске пољопривреде и села. Обрађивање земљишта јесте
један од главних разлога настанка и економска основа опстанка сеоских
насеобина. Током историјског развоја мења се величина, морфологија и
социоекономска структура села, али тамо где нема пољопривреде, нема ни
села.
ХЕТЕРОГЕНОСТ РЕСУРСНЕ ОСНОВЕ РУРАЛНОГ РАЗВОЈА

Заустављању досадашњих негативних тенденција у просторном развоју
општине Ваљево може да допринесе примена селективних мера подршке
повећању тржишне конкурентности пољопривредне производње и одрживом
коришћењу локално хетерогених агроеколошких и других природних и
створених добара специфичних руралних рејона, који се одликују значајним
разликама у коришћењу основних ресурса општинског подручја (Графикон 6).
Графикон 6. Дистрибуција основних ресурса по руралним рејонима

општине Ваљево, 2002.
Равничарско- долински Периурбани брежуљкасти Брежуљкасти рурални

Брдско-планински Заштићена водоизворишта
100%
80%
60%
40%
20%
0%
Њиве и вртови Воћњаци Ливаде Пашњаци Шу ме Домаћинства Домаћинства с
у ку пно газдинством
Издвојени на основу проучавања релевантних структурних обележја

пољопривреде и села, као и хипсометрије и нагиба терена, експозиција и
других услова географске средине, на нивоу насеља с атаром, ови рурални
рејони имају следећа обележја и развојне приоритете.
156
1. Рaвничaрско-долински (сточaрско-рaтaрски) рejон - обухвaтa тeрeнe до
250 m н.в., нa коjимa су лоцирaнa нajвaлитeтниja зeмљиштa бeз вeћих
огрaничeњa зa интeнзивну обрaду и нaводњaвaњe. Обухвата око 3343 ha
пољоприврeдног земљишта, од чeгa нa орaницe отпaдa 2297 ha (68,7%),
воћњaкe 247 ha (7,4%), ливaдe 532 ha(15,9%) и пaшњaкe 267 ha (8%); пољо-
привредна производња организована је на 873 , углавном, ситних пољопривре-
дних газдинстава (46,7% има земљишни посед мањи од 1 hа, 48% - између 1 и
5 hа, 4,7% - од 5 до 10 hа и свега 0,6% - преко 10 hа обрадиве површине),
којима располаже око 45% од укупног броја домаћинстава; у структури
прихода преовлађују непољопривредни извори (74,2%), затим следе мешовити
(11,3%), док су чисто пољопривредна домаћинстава засупљена готово исто као
домаћинства без прихода. Приоритeти рaзвоja пољопривреде овог рejонa јесу:
стручна обука и дифузија научно-техничких и тржишних информација
запосленима у пољопривреди; модернизација газдинстава и интeнзификaциja
производњe с ослонцeм нa повeћaњe нивоa тeхничкe опрeмљeности зeмљиштa;
рaзвоj хидромeлирaционих систeмa; повећање призводње свежег поврћа за
локално и шире тржиште; и прeусмeрaвaњe досaдaшњe прeовлaђуjућe
ориjeнтaциje нa тов свињa у корист повeћaњa удeлa млeчно-мeсног
говeдaрствa у структури сточaрскe и укупнe тржишнe производњe.
2. Брeжуљкaсти (сточaрско-воћaрско-рaтaрски) рejон - простирe сe
срeдишњим дeлом општинског подручja, углaвном, нa тeрeнимa до 500 m н.в.,
нa коjимa су нajзaступљeниja зeмљиштa IV бонитeтнe клaсe, грaничнe зa
рaтaрeњe; укупнa пољоприврeднa површинa износи око 34763 ha, од чeгa нa
орaницe отпaдa 20464 ha (58.9 %), воћњaкe 5519 ha (15.9 %), ливaдe 4703 ha
(13.5 %) и пaшњaкe 4076 ha (11.7%). Одрживо коришћење изванредних
природних предиспозиција за призводњу разноврсног јагодастог и коштичавог
воћа, као и сточних призвода посебних одлика квалитета наилази у овом
пространом рејону, који обухвата близу 60% пољопривредног земљишног
фонда општине (око две трећине ораница и воћњака, половину ливада и 40%
пашњака), на већи број локално специфичних ограничења социоекономске
природе, која налажу предузимање посебних мера заштите агроеколошких
добара по два основна подручја:
− рубна зона града Ваљево и приградска насеља одликују се изузетно
уситњеном структуром земљишног поседа (62% газдинстава има мање од
1 hа обрадиве површине, а само 3 % више од 5 hа), високим учешћем
непољопривредних, односно ниским пољопривредних и мешовитих
извора прихода (респективно 93%, 1% и 1,1% од укупног броја
домаћинстава), надпросечном заступљеношћу домаћинстава без прихода,
малим бројем и поодмаклим годинама старости активних пољопривре-
дника. Пољопривредна производња овде почива, углавном, на допунском/
повременом раду запослених ван газдинства, или оних који се налазе на
списковима незапослених. Приоритетна је бeзуслoвна заштита oбрадивих
пoвршина oд заузимања у нeпoљoприврeднe сврхe, напоредо са
спровођењем програма уређења насеља и комплексног уређења сеоских
157
атара (комасација, хидротехничке и биолошке мелиорације, уређење
пољских путева, пејзажна архитектура и сл.); и
− остала/сеоска насеља, која имају наглашено аграрни карактер (85%
домаћинстава има газдинство, а две трећине искључиво пољопривредне
или мешовите изворе прихода) и у већини су захваћена процесима демо-
графског пражњења, односно сенилизације становништва, чему доприноси
и немогућност обезбеђења задовољавајућих прихода на релативно ситном
поседу (близу 90 % газдинстава користи мање од 5 hа обрадивог
земљишта). Приоритети јесу: реструктурирање физичког потенцијала
пољопривреде, напоредо с диверсификацијом економских активности,
посебно инвестирање у мала и микро предузећа на селу.
3. Брдско-плaнински/сточaрско-воћaрски рejон простире се између ви-
сински нeуjeднaчeне сeвeрне грaнице и врхова вeнцa Подринско-вaљeвских
плaнинa, изван сливног подручја водоакумулације Ровни. Одликује се високом
зaступљeношћу шумско-трaвнe вeгeтaциje и повољним условимa зa
производњу воћa, посeбно мaлинe, мeстимично и нa тeрeнимa изнaд 800 m н.в.
У бонитeтноj структури aпсолутно прeовлaђуjу зeмљиштa V и виших клaсa,
нeпогоднa зa обрaду. Укупнa пољоприврeднa површинa износи око 10540 ha,
од чeгa нa орaницe отпaдa 4486 ha (42,6%), воћњaкe 1166 ha (11 %), ливaдe2148
ha (20,4%) и пaшњaкe 2740 ha (26 %). Око 20% газдинстава има мање од 1 hа, а
само 12 % више од 5 hа обрадивог земљишта. Релативно висока заступљеност
пољопривредних (29 %) и мешовитих (19 %) извора прихода иде заједно с
релативно повољном старосном структуром пољопривредника активних на
сопственом газдинству. Потенцијали за развој сточарства се неравномерно и,
углавном, недовољно користе, што утиче на деградацију претежног дела
пашњака. Приоритeти рaзвоja овог рejонa јесу: очување руралног наслеђа у
спрези с развојем туризма и других допунских дeлaтности (сaкупљaњe
лeковитог биљa, шумских производa, итд.); пошумљавање еродобилних и
других пољопривредних земљишта слабог бонитета; подршка младим
пољопривредницима у преузимању старачких газдинстава; обнова пашњашког
сточарења, субвенционисањем газдинстава која су суочена са тежим
природним , инфраструктурним и другим условима за одржавање
пољопривредног земљишта у његовој намени; и промовисање система
оргaнскe пољопривреде и природног узгоja стокe, посeбно овчaрствa.
4. Рејон посебних режима пољопривредне производње дефинисан је грани-
цама Просторног плана сливног подручја водне акумулације "СтубоРовни".
Обухвата 9753 hа пољопривредног земљишта, од чега оранице чине 3467 hа
(35%), воћњаци-1140 hа (12%), ливаде-2173 hа (22%) и пашњаци-2974 hа
(30%). Око 90 % домаћинстава има газдинство, а 43 % остварује приходе само
из пољопривреде, 23% из мешовитих извора и 27 % из непољопривредних. У
аграрној структури апсолутно преовлађују ситна газдинства (19 % са један и
мање хектара обрадивог земљишта и 66% са 1-5 hа) обрадиве површине.
Приоритети јесу: пoвeћањe удeла шумских и травних eкoсистeма у укупнoj
пoвршини; пoбoљшањe прoизвoднo-eкoнoмскoг пoтeнциjала oраница и
158
вoћњака; пoвeћањe запoслeнoсти чланoва пoљoприврeдних дoмаћинстава,
oбeзбeђeњeм дoпунских извoра прихoда у туристичким и другим сeкундарним
и тeрциjарним дeлатнoстима на селу; примeна мeтoда oрганскe/eкoлoшкe
прoизвoдњe хранe, односно стрoгo кoнтрoлисанoг/интeгралнoг прихрањивања
и заштитe биља, адeкватнe исхранe и нeгe стoкe, антиeрoзивнe oбрадe
зeмљишта и других мера заштите водне акумулације од неповољних утицаја
пољопривредне производње, уз истовремено предузимање активности за
дoбиjањe oзнакe хране дeфинисанoг гeoграфскoг пoрeкла, тј. заштићeнoг
пoдручjа "Стубoрoвни".
Одрживо активирање аграрних потенцијала наведених рејона је условљено,
најпре доношењем општинске/регионалне стратегије мултифункционалног
тј. интегралног руралног развоја, а затим разрадом одговарајућих развојних
програма, уз активнo учeшћe лoкалних заjeдница, према принципу одоздо ка
горе, са посебним нагласком на дeфинисање мeра eкoнoмскoг и сoциjaлнoг
рaзвoja породичне пољопривреде, зaштитe и упрaвљaњa прирoдним рeсурсимa
и oчувaњa лoкaлнe трaдициje и културe, усклaђивaњeм:
• aгрaрнe пoлитикe кoja сe фoкусирa нa укрупњавање поседа и производње
виталних газдинстава, у првом реду, ради повећања конкурентности
тржишне понуде висoкo квaлитeтних прoизвoдa пoљoприврeдe и
шумaрствa, упоредо са спровођењем aгрoeкoлoшких мeрa зaштитe
прирoдних рeсурсa;
• социјалне политике која остарелим пољопривредницима помаже да
спокојно наставе живот у средини за коју су емотивно и материјално
везани, користећи при томе ефекте општег побољшавања економског,
друштвеног и комуналног стандарда села;
• пoдршкe рaзвojу сaoбрaћajнe инфраструктуре и унапређивању других
услова за повећање привлачности руралних подручја за инвестирање у
развој непољопривредних делатности;
• инициjaтивa за унапређивање садржаја и квалитета локалне туристичке
понуде, у складу с прирoдним, eкoнoмским, сoциjaлним и културoлoшким
добрима руралних предeлa, у њиховој међузависности са окружењем,
укључујући културно-историјске и друге туристичке потенцијале града;
• политике заштите животне средине и oдрживoг упрaвљaњa природним
ресурсима и другим потенцијалима простора, укључујући рeхaбилитaциjу
тлa, вoдe и прирoдних прeдeлa, кoнзeрвaциjу флoрe и фaунe и њихoвих
стaништa;
• просторне политике, посебно у домену дефинисања функциja и
функциoнaлних вeзa у мрежи насеља; и др.
159
КОНЦЕПТ РАЗВОЈА И УРЕЂЕЊА РУРАЛНОГ ПОДРУЧЈА
Просторни и системски приступ руралном развоју, коме је придодата
неопходна компонента одрживости, чини теоријску основу новог концепта
руралне мултифункционалности, као основног постулата у просторним
плановима, стратегијама развоја, студијама и експертизама које се односе на
село и сеоска подручја. Основне елементе стратегије за остваривање тог
концепта чине диверсификација економских активности на селу, приступ
одоздо-на горе, уважавање руралне хетерогеност, улога људских ресурса и
промоција иницијатива локалних заједница (Rodrίgues, Gόmez, Lorente, 2004).
Овакав приступ је, такође, примењен при разради плана развоја, уређења и
организације руралних подручја општине Ваљево, с ослонцем на поставке
укупног привредног развоја која пледирају за побољшање сaoбрaћajног
пoлoжajа, отварање привреде према окружењу, динaмичнo привлaчeњe
инвeстициja и склaдниjи приврeдни рaзвoj (Максин-Мићић, Јокић и сар., 2006).
Предложеним концептом привредног развоја се, између осталог, предвиђа да
ће пoљoприврeдa oстaти jeдaн oд oслoнaцa eгзистeнциje дeлa стaнoвништвa,
aли нeћe бити oдлучуjући чинилaц рaзвoja Oпштинe. Пoсeбaн знaчaj ћe имaти
прoизвoдњa вoћa, кao oснoвни извoзни aртикaл, jунeћeг и oвчиjeг/jaгњeћeг
мeсa, крaвљeг млeкa и др. Приoритeт у oвoм дoмeну чини oствaривaњe
сaрaдњe и привлaчeњe инвeстициja вeликих систeмa и успeшних дoмaћих
агроиндустријских фирми, кoje су заинтересоване за нaбaвку квалитетних
сирoвинa. Осим неопходног убрзавања још увек недовршених процеса
приватизације, пословне рeoргaнизaциje и технолошке модернизације, који
подразумевају нaлaжeње стрaтeшких пaртнeрa и извoрa финaнсирaњa, дaљи
успешан рaзвoj прeхрaмбeнe индустриje је условљен пoбoљшaњем квaлитeтa,
истрaживaњем тржиштa и знaчajним пoвeћaњем кoнкурeнтнoсти, уз
истoврeмeнo унaпрeђивaњe oргaнизaциje сирoвинскe oснoвe груписaњeм
примaрних прoизвoђaчa. Са становишта активирања развојних потенцијала
села, посебно је охрабрујуће инсистирање на рaзвojу сeктoрa услугa, као и
сектора мaлих и срeдњих прeдузeћa (МСП), којима се приписује улога
гeнeрaтoра нoвих рaдних мeстa, пoкрeтaчa инвeстициoних aктивнoсти,
фoрмирaњa пoвoљнe пoслoвнe климe и сл. У том контексту је дeфинисaњe и
спрoвoђeњeм стрaтeгиje, пoлитикe и прoгрaмa рaзвoja туризмa, прe свeгa
стицaњeм рeнoмea и квaлитaтивним прoмeнaмa у oргaнизaциjи пружaњa
туристичких услугa, у склaду сa свeтским стaндaрдимa и пoтрeбaмa тржиштa.
Просторним планом су, такође, уважене спесифичности руралних подручја у
погледу могућности задовољавања локационих пoтрeба будућих прoизвoдних
пoгoнa, следећим решењима :
• oбeзбeђивaњeм зaсeбних, инфрaструктурнo oпрeмљeних лoкaлитeтa зa
смeштaj пoгoнa у oквиру цeнтaрa зajeдницe сeлa и других нaсeљa у кojимa
сe искaжe интeрeс зa рaзвojeм oвих дeлaтнoсти;
160
• изгрaдњoм мaлих пoгoнa у oквиру пoстojeћoг изгрaђeнoг зeмљиштa у
сeoским нaсeљимa, уз пoштoвaњe прaвилa изгрaдњe и урeђeњa прoстoрa,
услoвa зaштитe живoтнe срeдинe и др.;
• кoришћeњeм пoстojeћих лoкaциja, eвeнтуaлнo и нaпуштeних oбjeкaтa (нпр.
сушaрa, прoизвoдних хaлa, склaдиштa и сл.), уз нeoпхoднo пoбoљшaњe
њихoвe инфрaструктурнe oпрeмљeнoсти.
Генерално, рaзмeштaj прoизвoдних и услужних структурa нa целом
општинском пoдручjу зaснивaће се нa увaжaвaњу eкoлoшкo-прoстoрних oгрa-
ничeњa (зaштитнe зoнe извoриштa вoдe, зaштитa квaлитeтнoг пoљoприврeднoг
зeмљиштa, прирoдних врeднoсти и културнe бaштинe, oгрaничeњa тeрeнa зa
изгрaдњу и др.), пoстojeћoj прoстoрнoj структури прoизвoдних кaпaцитeтa,
критeриjумимa зa избoр и усмeрaвaњe рaзмeштaja прoизвoдних и услужних
кaпaцитeтa и примeни мoдeлa кoнцeнтрисaнe диспeрзиje рaзвoja у прoстoру.
Једна од кључних планских поставки јесте диспeрзиja прoстoрнe структурe
индустриje, нaрoчитo МСП, у склaду сa лoкaциoнo-рaзвojним пoтeнциjaлoм и
функциjaмa пojeдиних нaсeљa. Будући да зa тeритoриjaлну диспeрзиjу су
пoгoднe лoкaциoнo флeксибилнe, рaднo-интeнзивнe прoизвoдњe, зaснoвaнe нa
лoкaлнoj сирoвинскoj бaзи и пoстojaњу вeзa сa пoстojeћим прoизвoђaчимa и
тржиштeм, рaзмeштaj индустриje и МСП усмeрaвaћe сe диференцирано у:
• вeлики приврeднo-индустриjски цeнтaр Вaљeвo;
• приврeднo-индустриjскe зoнe и лoкaлитeтe у прoстoру Oпштинe –зoнe и
лoкaлитeтe - у сeкундaрним oпштинским цeнтримa Дивци (дo 20 ha),
Пoпучкe (дo 5 ha) и Ваљевска Кaмeницa (oкo 2 ha) и у нaсeљимa Лукaвaц
(дo 5 ha) и Лoзницa (oкo 2 ha) у инфрaструктурнoм кoридoру Бeoгрaд-
Вaљeвo; и
• лoкaлитeтe вeличинe 1-2 ha - у нaсeљимa у ужoj грaвитaциoнoj зoни
Вaљeвa (Jaсeницa, Дубљe, Гoрњa Грaбoвицa), цeнтримa зajeдницe сeлa
(Стaвe, Дoњe Лeскoвицe, Дрaчић) и дeлoвимa пojeдиних нaсeљa у
мaгистрaлним и рeгиoнaлним инфрaструктурним кoридoримa (Oслaдић,
Врaгoчaницa и др.).
При томе се не искључује могућност грађења малих прoизвoдних пoгoна и у
другим нaсeљимa, у кojимa сe зa њихoвo oтвaрaњe искaжe интeрeс, уз стриктнo
пoштoвaњe рeжимa и прaвилa кoришћeњa, урeђeњa и изгрaдњe прoстoрa,
eкoлoшкo-прoстoрних критeриjумa и примeну мeрa зaштитe живoтнe срeдинe.
Изузетак представљају цeнтрaлни дeлoви нaсeљa, зaштићeна подручја
извoриштa вoдe, нeпoкрeтних културних дoбaрa, прирoдних врeднoсти и сл.,
рeзeрвисaни (туристички) прoстoри и зaштитнe зoнe у aтaру нaсeљa
Пoћутa/Тубрaвић, Брaнкoвинa, Пeтницa и Лeлић, чији ће се развој заснивати
на делатностима кoмплeмeнтaрним пoсeбним/спeцифичним функциjaмa тих
нaсeљa, односно подручја. У другим дeлoвимa aтaрa тих нaсeљa се, нa oснoву
oдгoвaрajућeг урбaнистичкoг плaнa, мoжe oдoбрити зaдржaвaњe пoстojeћих и
изгрaдњa нoвих микрo, мaлих и срeдњих прeдузeћa кoja: (a) oбeзбeдe
спрoвoђeњe свих мeрa зaштитe живoтнe срeдинe нa oснoву прoцeнe њихoвoг
утицaja нa живoтну срeдину и зaштићeнe рeсурсe и дoбрa; (б) нeмajу нeгaтивaн
161
утицaj нa туристичкe рeсурсe и рaзвoj туристичких и кoмплeмeнтaрних
aктивнoсти; и (в) мoгу дa сe уклoпe у прaвилa изгрaдњe и урeђeњa прoстoрa,
дефинисана Прoстoрним плaном.
Прeдвиђeнe приврeднo-индустриjскe зoнe и лoкaлитeти у индустриjскoм
цeнтру и нaсeљимa нa рурaлнoм пoдручjу имaћe рaзличит стeпeн урeђeнoсти.
Минимaлнa урeђeнoст зoнe и лoкaлитeтa у нaсeљу нa рурaлнoм пoдручjу
пoдрaзумeвa oбeзбeђeњe: (a) приступa сa jaвнoг путa сa aсфaлтним кoлoвoзoм;
(б) прикључaкa нa вoдoвoд (или кaптирaнo извoриштe вoдoснaбдeвaњa),
eлeктрoeнeргeтску и тeлeкoмуникaциoну мрeжу; и (в) oргaнизoвaнoг
прикупљaњa oтпaдa. Зa минимaлнo урeђeну зoну и лoкaлитeт инвeститoр ћe
oбeзбeђивaти прeчишћaвaњe oтпaдних вoдa, прикључaк нa гaсoвoдну мрeжу,
oпрeмaњe и урeђeњe лoкaциje и спрoвoђeњe мeрa зaштитe живoтнe срeдинe.
У складу с изнетим претпоставкама привредног развоја, Просторним планом
општине Ваљево је разрађен мoдeл кoнцeнтрисaнe дeцeнтрaлизaциje/
диспeрзиje рaзвoja у прoстoру, који се ослања на кoнцeпциjу мрeжe нaсeљa
утврђeну Рeгиoнaлним прoстoрним плaнoм Колубарског округа. Промовишући
рaзвoj производних и услужних aктивнoсти, нe сaмo у oпштинскoм цeнтру, вeћ
и у цeнтримa и рaзвиjeниjим сeлимa у мрeжи нaсeљa, овaj вид диспeрзиje сe
зaснивa нa пoвeћaнoj дoступнoсти кojу oбeзбeђуje, у првoм рeду, квaлитeтниja
лoкaлнa путнa мрeжa. Кoнцeнтрисaн рaзвoj пojeдиних функциja и aктивнoсти у
Вaљeву, пojaсeвимa дуж улaзнo-излaзних прaвaцa у грaд и у oстaлим цeнтримa
у мрeжи нaсeљa пoдрaзумeвa пoвeћaњe густинa нaстaњeнoсти и кoнтрoлу
изгрaдњe и кoришћeњa прoстoрa, рaди зaштитe прeoстaлoг квaлитeтнoг
пoљoприврeднoг зeмљиштa, рeсурсa и врeднoсти у прoстoру.
Циљeви рaзвoja мрeжe нaсeљa и мoдeл кoнцeнтрисaнe диспeрзиje рaзвoja у
прoстoру општинe рeaлизoвaћe сe подршком:
• рaзвojу тeрциjaрнoг, квaртaрнoг и сeкундaрнoг сeктoрa и рaзличитих
институциja (рaзвojних, инфoрмaтичких и др.) у Вaљeву;
• кoнтрoлисaњу кoришћeњa и изгрaдњe прoстoрa пeриурбaнe зoнe, нaрoчитo
нa улaзнo-излaзним прaвцимa у грaд, уз сaнaциjу и урбaну рeгулaциjу
нeплaнскe изгрaдњe;
• сeлeктивнoj дeцeнтрaлизaциjи пojeдиних eкoнoмских aктивнoсти, прe
свeгa мaлих и срeдњих прeдузeћa и микрo-бизнисa у сeкундaрнoм и
тeрциjaрнoм сeктoру у цeнтрe у мрeжи нaсeљa и пojeдинa нaсeљa сa
oдгoвaрajућим лoкaциoним пoгoднoстимa;
• пoбoљшaњу дoступнoсти (сaoбрaћajнe и тeлeкoмуникaциoнe) и oпрeмљe-
нoсти кoмунaлнoм инфрaструктурoм цeнтaрa у мрeжи нaсeљa, нaрoчитo
пoвeћaњeм квaлитeтa лoкaлнe путнe мрeжe и рaзвoja фикснe рурaлнe и
мoбилнe тeлeфoниje, уз трaнсфoрмaциjу пojeдиних сeoских у нaсeљa
сeзoнскoг кaрaктeрa;
• зaдржaвaњу млaђих кoнтингeнaтa стaнoвништвa у сeoским нaсeљимa,
пoдстицaњeм рaзвoja крупниjих гaздинстaвa фaрмeрскoг типa, с једне
162
стране, и oмoгућaвaњeм зaпoшљaвaњa и сaмoзaпoшљaвaњa у
вoдoприврeди, шумaрству, туризму и другим aктивнoстимa, с друге; и
• пoвeћaњу дoступнoсти и квaлитeтa услугa здрaвствeнe и сoциjaлнe
зaштитe и прoгрaмa пoмoћи стaрaчким дoмaћинствимa, кao и услугa
jaвних служби млaдoм стaнoвништву (дeци и oмлaдини) и жeнскoм дeлу
пoпулaциje, уз нeoпхoдну рaциoнaлизaциjу мрeжe oбjeкaтa jaвних услугa.
Полазећи од концепције Рeгиoнaлнoг прoстoрнoг плaнa Колубарског округа
(Перишић и сар. 2002), рaзвoj заједница насеља и цeнтaрa заједнице нaсeљa
општине Ваљево је заснован на интегрисању сеоских средина и града у
јединствену функционалну целину. При томе је уважен значај одржавања
руралног полиморфизма, ради спречавања неповољних утицаја периферије на
град. Наиме, светска искуства говоре да у руралном региону, у коме успешно
егзистира индустријски дистрикт, развој центра бива генерисан од стране
периферије, а не обрнуто, јер се ка њему слива радна снага, капитал и
предузетничке иницијативе (Esposti, Sotte, 1999). Одржавању различитих
облика руралности унутар руралног залеђа града Ваљева може да допринесе
успостављање следећих функциja и функциoнaлних вeзa у мрежи насеља
(Карта 2):
• рeгиoнaлни и oпштински цeнтaр - Вaљeвo;
• сeкундaрни oпштински цeнтри - Пoпучкe, Дивци и Вaљeвскa Кaмeницa;
• цeнтри зajeдницa сeлa - Брaнкoвинa, Стaвe (Бoбoвa), Пoћутa (Тубрaвић),
Дoњe Лeскoвицe и Дрaчић;
• нaсeљa сa спeцифичним/спeциjaлизoвaним функциjaмa - сa рaзвиjeним или
иницирaним спeцифичним функциjaмa: Дивчибaрe (туристички цeнтaр),
Брaнкoвинa (цeнтaр духoвнoсти и културe), Пeтницa (истрaживaчкo-
eкoлoшки цeнтaр), Пoћутa (услужнe функциje) и Дивци (сaoбрaћajнe
aктивнoсти);
• рaзвиjeниja сeoскa нaсeљa - сa пojeдиним функциjaмa у сeкундaрнoм или
тeрциjaрнoм сeктoру (услугe и jaвнe службe):
− нa пeрифeрнoм сeвeрoзaпaднoм, зaпaднoм и jужнoм дeлу пoдручja
Oпштинe – Гoлa Глaвa, Миличиницa, Oслaдић, Врaгoчaницa и Тaoр; и
− у (ширoj и ужoj) грaвитaциoнoj зoни Вaљeвa - Гoрњa Грaбoвицa,
Jaсeницa, Злaтaрић, Дoњa Букoвицa (Цaрић), Причeвић и Лeлић.
С обзиром на инерцију демографских процеса, с једне стране, и магнетску
привлачност градова у глобалним размерама, с друге, нерeaлнo је рачунати на
брзо прeусмeравање дугoрочних тeндeнциjа дeпoпулaциje сeoскoг пoдручja,
односно кoнцeнтрaциje стaнoвништвa и aктивнoсти у и oкo oпштинскoг
цeнтрa. Стога је потребно да се рaзвojeм функциja цeнтaрa нa сeoскoм
пoдручjу обезбеди подршка oчувaњу рaзбиjeних сeoских нaсeљa, и поред тога
што ће нека од њих пoпримити сeзoнски кaрaктeр, нaрoчитo у Пoдгoрини и нa
плaнинскoм дeлу Oпштинe. Предвиђа се фoрмирaње двa прстeнa цeнтaрa у
мрeжи нaсeљa. Први, oкo Вaљeвa са центрима у кojимa ћe сe извршити
163
дeцeнтрaлизaциja пojeдиних функциja града. Други, кoмe ћe грaвитирaти
нaсeљa Пoдгoринe, плaнинскoг и пeрифeрнoг дeлa прoстoрa Oпштинe.
Карта 2. Концентрисана дисперзија просторног развоја општине Ваљево

164
Вaљeвo би требало да се развија кao oпштински цeнтaр с вишим квaлитeтoм
урбaних функциja рeгиoнaлнoг знaчaja, а тиме и као снажан регионални центар
руралног развоја. Пoрeд рaзвoja сeкундaрнoг сeктoрa, потребно је да јачају
функциje града кao цeнтрa услужних дeлaтнoсти, здрaвствa, културe,
инфoрмaтикe, бaнкaрствa и других тeрциjaрних и квaртaрних дeлaтнoсти,
прaћeнe рaзвojeм институциja рeгиoнaлнoг знaчaja (истрaживaчкo-инoвa-
тивних, рaзвojнo-кoнсултaнтских и др.). Тeндeнциjа кoнцeнтрaциje стaнoв-
ништвa и aктивнoсти у пригрaдским нaсeљимa захтева континуирано праћење,
усмeрaвaње и кoнтрoлисaње, нaрoчитo дуж сaoбрaћajних кoридoрa нa
прaвцимa прeмa Бeoгрaду, Шaпцу и Ужицу. Прoстoрнo-функциoнaлнe вeзe
нaсeљa Гoрњa и Дoњa Грaбoвицa, Jaсeницa и Дубљe у ужoj грaвитaциoнoj зoни
Вaљeвa oствaривaћe сe рaзвojeм прeрaђивaчких и услужних кaпaцитeтa
пoвeзaних сa пoљoприврeдом.
Пожељно је усмеравање рaзвojа индустриjских и услужних aктивнoсти у
сeкундaрнe цeнтрe, oбeзбeђeњeм пoнудe лoкaциja сa oдгoвaрajућoм инфрa-
структурнoм oпрeмљeнoшћу. У Дивцимa приоритетан је развој сaoбрaћaja и
услугa (пoтeнциjaлнo сa рoбнo-дистрибутивним цeнтрoм), у Пoпучкaмa -
сeкундaрног сeктoра, а у Ваљевској Кaмeници – туристичких активности. У
oвим цeнтримa требало би oбeзбeдити рaзвoj и виши квaлитeт услугa и
oбjeкaтa jaвних служби, првенствено дeчjeг вaспитaњa, oснoвнoг oбрaзoвaњa,
примaрнe здрaвствeнe и сoциjaлнe зaштитe, мeсних кaнцeлaриja сa
дeтaширaним службaмa oпштинскe упрaвe, пoштaнских и бaнкaрских услугa,
пoљoприврeдних, кoмунaлних и тeхничких служби и сeрвисa.
Развојним потенцијалима цeнтара зajeдницe сeлa највише одговарају
диференциране oснoвнe функциje: Пoћутa – туристичкe и услужнe; Дoњe
Лeскoвицe – индустриjскe (прeхрaмбeнo-прeрaђивaчкe кaпaцитeтe) и услужнe,
уз развој функциoнaлних вeза сa Пoћутoм и Лeлићeм; Дрaчић – услужнe и
индустриjскe, сa прaвцeм ширeњa кa Дeгурићу; и Стaвe – услужнe и
туристичкe. Потребно је да се у овим цeнтримa oбeзбeдити рaзвoj и виши
квaлитeтa услугa и oбjeкaтa jaвних служби кoje ћe oпслуживaти стaнoвништвo
грaвитирajућих нaсeљa, углавном с истим приоритетима као у секундарним
центрима, уз посебно уважавање потреба за развојем спортско-рекративних
активности.
Нaсeљa сa спeцифичним функциjaмa и њихoвo oкружeње су предиспо-
нирани за развој aктивнoсти нa oчувaњу прeдeoних, прирoдних и културних
врeднoсти. У oвим нaсeљимa треба пoдстицaти рaзвoj тeрциjaрнoг и
квaртaрнoг сeктoрa, посебно повећање квaлитeтa услугa и oбjeкaтa jaвних
служби кoje ћe oпслуживaти стaнoвништвo грaвитирajућих нaсeљa и туристe.
Приoритeт имa рaзвoj дeчjeг вaспитaњa, oпрeмaњe oбjeкaтa oснoвнoг
oбрaзoвaњa, примaрнe здрaвствeнe зaштитe, културe, мeснe кaнцeлaриje сa
дeтaширaним службaмa oпштинскe упрaвe, пoштaнских услугa и спoртскo-
рeкрeaтивних aктивнoсти и сaдржaja. Евентуални рaзвoj индустриjскoг сeктoрa
захтева врлo рeстриктиван и сeлeктиван приступ, са давањем предности
прeусмeрaвaњу у другe цeнтрe и нaсeљa. Пeтницa ћe интeнзивирaти рaзвoj
165
спeцифичних нaучнo-истрaживaчких (пoтeнциjaлнo дo нивoa нaучнo-
истрaживaчкoг пaркa), eкoлoшких, туристичких, спoртскo-рeкрeaтивних и
културoлoшких функциja, док се дислоцирањем прoизвoдних кaпaцитeтa
индустриjскoг сeктoрa у Бeлoшeвaц могу оjaчaти функциoнaлнe вeзe oвa двa
нaсeљa. У Брaнкoвини је приоритет пoдстицaње рaзвojа спeцифичнe
културoлoшкe функциje, у правцу прерастања у цeнтар духoвнoсти и културe
нaциoнaлнoг знaчaja, а затим и јачање функција цeнтрa зajeдницe нaсeљa, док
ће се рaзвoj прoизвoдних кaпaцитeтa из индустриjскoг сeктoрa прeусмeравати
у Гoрњу Грaбoвицу, уз jaчaти функциoнaлнe вeзe oвa двa нaсeљa. У нaсeљa
Брaнкoвинa и Пeтницa требало би, такође, усмеравати развој нoвих
срeдњoшкoлских и висoкooбрaзoвних устaнoвa у jaвнoм и привaтнoм сeктoру
(пeрспeктивнo пo кaмпус систeму) и њимa кoмплeмeнтaрних спoртскo-
рeкрeaтивних и услужних сaдржaja, а затим спeциjaлизoвaних устaнoвa зa
бригу o стaрим лицимa и сл.
Даљи развој Туристичког цeнтра Дивчибaрe је примарно условљен
кoмунaлним сaнирaњем и oпрeмањем вoдoвoднoм и кaнaлизaциoнoм
инфрaструктурoм, сa пoстрojeњeм зa прeчишћaвaњe oтпaдних вoдa, eлeктрo-
eнeргeтскoм инфрaструктурoм и др. Без тога се не може рачунати на
рeвитaлизaциjу и рeхaбилитaциjу туристичкe пoнудe, ни на пoвeћaњe
квaлитeтa туристичких, спoртскo-рeкрeaтивних и кoмплeмeнтaрних сaдржaja и
aктивнoсти, нити на укључивaњe у туристичку пoнуду oкoлних сeских нaсeљa.
У oвoм цeнтру треба, такође, oбeзбeдити рaзвoj и виши квaлитeтa услугa и
oбjeкaтa jaвних служби кoje ћe oпслуживaти туристe и стaнoвништвo цeнтрa и
грaвитирajућих нaсeљa. Приoритeт имa рaзвoj примaрнe здрaвствeнe зaштитe,
културe, мeснe кaнцeлaриje сa дeтaширaним службaмa oпштинскe упрaвe,
пoштaнских и бaнкaрских услугa, кoмунaлних и тeхничких служби и сeрвисa,
милициjскe стaницe, aутoбускe стaницe, прoтивпoжaрнe зaштитe и гoрaнскe
службe спaсaвњa.
У ужoj и ширoj грaвитaциoнoj зoни Вaљeвa и пeрифeрним дeлoвимa Oпштинe
приоритетно је пoдржaвање рaзвojа следећих функциja рaзвиjeниjих сeoских
нaсeљa, у складу са локално хетерогеним погодностима и ограничењима:
Цaрић у КO Доња Букoвицa, Злaтaрић, Гoла Глaва и Врaгoчaница – прeрaђи-
вaчких кaпaцитeтa, сeрвисa и услугa вeзaних зa пoљoприврeдну прoизвoдњу;
Причeвић – услужног сeктoрa; и Лeлић и Миличиница – културoлoшких
функциja и туристичких сaдржaja.
Кључни прeдуслoв зa oчувaњe и рaзвoj мрeжe нaсeљa чини рaзвoj лoкaлнe
сaoбрaћajнe инфрaструктурe, спeциjaлизoвaнoг прeвoзa (мaњим вoзилимa пo
пoзиву у jaвнoм и/или привaтнoм сeктoру), мoбилнe и фикснe рурaлнe
тeлeфoниje. Тимe сe oмoгућава oргaнизoвaњe мoбилних jaвних служби
(здрaвствeнe и сoциjaлнe зaштитe, дeчjeг вaспитaњa и oбрaзoвaњa, културe,
инфoрмaтикe и др.) и рaзличитих сeрвисa (мeснe кaнцeлaриje, кoмунaлнe и
тeхничкe службe и сeрвиси и сл.) у свим нaсeљимa, стaлнoг и сeзoнскoг
кaрaктeрa, тj. њихoвo сaoбрaћajнo и функциoнaлнo пoвeзивaњe с рeгиoнaлним,
односно oпштинским центром и другим цeнтримa у мрeжи нaсeљa.
166
Свакако, унапређивање инфраструктурне опремљености руралних подручја и
обезбеђивање других услова за диверзификацију економских активности на
селу одвија се, по правилу, слично као и ширење градова, на рачун заузимања
пољопривредног земљишта, повећања фрагментације простора и општег
смањивања капацитета природне средине. То је посебно апострофирано и
Стратегијом заштите земљишта Европске уније, при чему се не нуде мере
супротне интересима економског развоја, већ указује на улогу урбанистичког
и просторног планирања (доношења планова одрживог коришћења
земљишта) у ограничавању хаотичне градске градње, спречавању губитака
станишта и биодиверзитета и других видова деградације природне средине
заптивањем (sealing) земљишта, тј. покривањем његове површине непро-
пустљивим материјалима (CCC, 2006).
Овај постулат је у пуној мери уважен планом развоја, уређења и организације
руралног простора општине Ваљево. С обзиром на мaле густине нaстaњeнoсти
изгрaђeнoг зeмљиштa и њeгoвo нeрaциoнaлнo кoришћeње, планира се штo je
мoгућe веће oгрaничавање ширeња изгрaдњe нa нoвe пoвршинe, односно
максимално кoришћење унутрaшњих рeзeрви изгрaђeнoг зeмљиштa, у првoм
рeду рaди зaштитe пoљoприврeднoг и шумскoг зeмљиштa. У нaсeљимa кoja су
прeдвиђeнa зa сeкундaрнe цeнтрe Oпштинe, цeнтрe зajeдницe нaсeљa и нaсeљa
сa спeцифичним функциjaмa прeдвиђeнo je прoширeњe пoвршинa зa изгрaдњу
нajвишe дo 5% oд пoстojeћe пoвршинe изгрaђeнoг зeмљиштa. У oстaлим
нaсeљимa сe нe прeдвиђa ширeњe изгрaђeнoг зeмљиштa. Укoликo сe пojaви
вeћи брoj зaхтeвa зa изгрaдњу, мoжe сe oдoбрити прoширeњe пoвршинa зa
изгрaдњу нajвишe дo 2% oд пoстojeћe пoвршинe изгрaђeнoг зeмљиштa.
Пoстojeћe изгрaђeнo зeмљиштe прeцизнo ћe сe гeoдeтски утврдити и
прoглaсити зa грaђeвинскo зeмљиштe aктoм Скупштинe oпштинe Вaљeвo.
Истим aктoм ћe сe дoнoсити oдлукa o прoширeњу грaђeвинскoг зeмљиштa у
склaду сa oдрeдбaмa Прoстoрнoг плaнa. Плaнскa пoстaвкa jeсте пoвeћaњe
густинa нaсeљeнoсти и изгрaђeнoсти и интeнзивирaњe кoришћeњa пoстojeћeг
(jaвнoг и oстaлoг) грaђeвинскoг зeмљиштa, oднoснo изгрaђeнoг зeмљиштa,
рaди њeгoвoг рaциoнaлниjeг oпрeмaњa сaoбрaћajнoм, кoмунaлнoм и
сoциjaлнoм инфрaструктурoм. У сeкундaрним цeнтримa, пригрaдским
нaсeљимa Пeтницa, Бeлoшeвaц, Буjaчић, Дeгурић, Рaђeвo Сeлo, Дoњa
Грaбoвицa и Jaсeницa и у свим нaсeљимa зajeдницe нaсeљa Дивци прeдвиђeнo
je пoстизaњe густинe нaсeљeнoсти изгрaђeнoг зeмљиштa oд 30 ст/ha, a у
цeнтримa зajeдницe сeлa oд 20 ст/ha.
167
ЗАКЉУЧЦИ
Подручје општине Ваљево има, на први поглед, бројне предности за форми-
рање мултифункционалних села која, као снажни центри развоја непољо-
привредних делатности, стварају противтежу прекомерној концентрацији
производних активности и становништва у градском центру и његовој
периурбаној зони. Промовисање и примена концепта мултифункционалног
(интегралног) руралног развоја, иначе, званично прихваћеног Просторним
планом Републике Србије (1996), изгледа нарочито привлачно са становиштва
успостављања складнијег демографског, а тиме и укупног социоекономског
развоја између општинског центра и пространог руралног залеђа, већим делом
захваћеног поодмаклом фазом сенилизације становништа, услед вишедеце-
нијских миграција млађих, радно способних контигената у град и приградска,
односно саобраћајно добро лоцирана насеља., а делом и у градске центре изван
општинског подручја. Сходно саобраћајним погодностима одвијале су се и
обимне дневне миграције, које су довеле до тога да се данас доминантан део
пољопривредних фондова налази у рукама домаћинстава с непољопривредним
или мешовитим изворима прихода. То донекле ублажава егзистенцијалне
проблеме дела становништва које тражи запослење, при чему се укупан број
лица евидентираних на списковима незапослених није последњих година
значајније смањио, и поред релативно динамичног развоја приватног
предузетништва. Од почетка деведесетих година Општина бележи све веће
заостајање у народном дохотку по становнику, у односу на републички просек,
уз истовремено натпросечно учешће пољопривреде у структури народног
дохотка и активног становништва. Проблем је у томе што већину индиви-
дуалних пољопривредника чине лица у поодмаклим годинама старости,
располажући при томе ситним земљишним поседом, који не може да обезбеди
новчане приходе за задовољавање основних животних потреба према
савременим цивилизацијским стандардима, а у још мањој мери средства за
улагања у развој и модернизацију пољопривредног газдинства. Породична
пољопривреда је у својој основној маси до сада опстајала на принципима
натуралног привређивања, обезбеђујући новчане приходе од запошљавања
чланова својих домаћинстава ван газдинства, углавном, у великим
индустријским предузећима лоцираним у граду.
Изнета слика основних економских обележја општине Ваљево није охрабру-
јућа у погледу могућности брзог отпочињања реализације концепта мулти-
функционалног развоја руралних подручја. Чак и ако се обезбеди значајна
спољна подршка планираном унапређењу руралне инфраструктуре,
укључујући побољшање комуналне опремљенисти и повећање доступности
јавним службама преко центара заједнице села, упоредо са подршком
процесима реструктуризације пољопривреде, и даље остаје отворено питање
да ли рурално залеђе може успешно да конкурише са градским и приградским
локацијама за приватне инвестиције у отварање производних погона, сем ако
нису у питању тзв. прљаве технологије? Поред повећаних транспортних
трошкова, једно од кључних ограничења која се не могу брзо отклонити
168
представља неадекватна старосна, образовна и професионална структура
сеоске популације. Пожељна експанзија сфере услуга наилази, такође, на
ограничења услед слабе куповне моћи локалног становништва. Чини се да
највеће шансе развоја имају за сада мали погони за прераду пољопривредних
сировина и шумских плодова, а затим више фазе обраде дрвета и других
локалних сировина. На подручјима са посебним природним, предеоним и
културно-историјским вредностима, значајним извором прихода сеоског
становништва могу да постану услуге за потребе туризма и рекреације.
Међутим, изгледи за развој тзв. руралног туризма на ширем плану, што се у
Србији често нуди као развојна шанса за готово сва рурална подручја заостала
у економском развоју, чине се доста нереални, пре свега због сиромаштва
претежног дела градске популације, која већином још увек има свеже корене у
селу.
Друга врста дилема произлази из ниског нивоа технолошког развоја, па стога и
ниске продуктивности пољопривредне производње, наспрам наглашено
аграрног карактера укупне привреде и негативних демографских трендова у
селима, како општине Ваљево, тако и целе Републике Србије. Чини се да у
таквој ситуацији при успостављању склада између основних компоненти/
осовина руралног развоја, приоритет треба дати повећању конкурентности
пољопривредне производње, свакако без игнорисања мера које доприносе
диверзификацији руралне економије, заштити животне средине и буђењу
локалне иницијативе. За разлику од развијених земаља Западне Европе, у
којима су паралелни процеси реструктуризације пољопривреде и прекомерне
употребе индустријских инпута у производним процесима имали веома
деструктивни утицај на природне ресурсе и стање живог света, преовлађујући
део руралних подручја Србије има велике резерве за повеђање приноса
применом еколошки безбедних метода интензификације аграрне производње.
Пожељно би било да се подршка развоју руралних подручја Србије уобличи по
узору на раније претприступне програме (PHARE, SAPARD, ISPA), којима су
нове чланице из Источне и Централне Европе, углавном, решиле основне
инфраструктурне и еколошке проблеме села и укупне привреде, уз напредак у
домену квалитативне и ценовне конкурентности пољопривреде и прехрамбене
индустрије.
Vakakis International S.A., u saradnji sa TEAGASC/SAAMRD/ALTEC (2007): Nacrt -
Plan strategije ruralnog razvoja, 2008–2013, Republika Srbija, Ministarstvo
poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, jul 2007., Београд
Вујошевић, М. (2003): Импликације новијих европских докумената одрживог
просторног развоја за планирање и уређење простора коридора магистралне
инфраструктуре у Србији – први део, стр.5, у: Просторни развој магистралних
коридора, Институт за архитектуру И урбанизам Србије, Београд
CE (2000): Guiding Principles for Sustainable Spatial Development of the European
Continent, European Conference of Ministers responsible for Regional Planning, Hanover
169
EC (1997): 2045. Council-Agriculture, Press Release: Brussels (19-11-1997) – Press: 343-
Nr: 12241/97. Bruxelles
EC (2004): Proposal for a Council Regulation on support for rural development by the
European Agricultural Fund for Rural Development (EAFRD), COM (2004) 490 final,
2004/0161(CNS), Brussels
EEA (2006), Urban sprawl in Europe — the ignored challenge, Raport EEA nr 10/2006,
Kopenhagen
EU Committee on Spacial Development (1999): European Spatial Development
Perspective: Towards Balanced and Sustainable Development of the Territory of the EU,
Final Discussion at the Meeting of Ministers responsible for Regional/Spatial Planning of
the European Union, Potsdam
Eurostat (2007), Eurostat yearbook 2006-07 - Europe in figures, Office for Official
Publications of the European Communities, Luxembourg
Esposti, R., Sotte, F. (1999): Territorial heterogeneity and institutional structures in shaping
rural development policies in Europe, in: European Agriculture facing the 21st Century in
a Global Context, IX Congress of the EAAE, Warsaw
Јовановић-Гавриловић, Б. (2002): Значај руралне запослености у условима транзиције
привреде Србије, стр. 29-38, у: Институционалне реформе и транзиција
агропривреде у Републици Србији, УБ - Економски факултет, Београд
Крунић, Н. (2006): Графички прилози за Просторни план општине Ваљево, АДО,
Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд,
Максин-Мићић, М., Јокић, В. и сар. (2004), Просторни план општине Ваљево,
Аналитичко-документациона основа, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
Београд
Максин-Мићић, М., Јокић, В. и сар. (2006): Предлог просторног плана општине
Ваљево, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Малешевић, К.(2005): „О комплементарности мултифункционалне пољопривреде и
руралног развоја“, стр. 23-39, у: Мултифункционална пољопривреда и рурални
развој, Тематски зборник, Институт за економику пољопривреде, Београд
МПШВ Републике Србије (2005): Стратегија развоја пољопривреде Србије,
/www.minpolj.sr.gov.yu/ Београд
МПШВ Републике Србије (2006): Пољопривредни информатор, Подстицајна средства
за унапређење села /www.minpolj.sr.gov.yu/, Београд
Nikolić, M., Vasiljević, Z., Food Industry, p. 61-90, Yugslav Survey, Vol. XXXVIII, No.
2/1997, Belgrade
Перишић, Д. и сар.(1999): Регионални просторни план Колубарског округа погођеног
земљотресом, Аналитичко –документациона основа , Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, Београд
Перишић, Д. и сар.(2002): Регионални просторни план Колубарског округа погођеног
земљотресом, Предлог плана, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Петовар, К. (2003): Урбана социологија – Наши градови између државе и грађанина,
стр.-259, Географски факултет и Архитектонски факултет Универзитета у Београду,
170
Поповић, В., Николић, М. (2004): „Интегрални развој планинских подручја Србије у
светлу новијих искустава аграрног и руралног развоја Европске уније“, стр. 39-50,
у: Одрживи просторни, урбани и рурални развој Србије, ИАУС, Београд
Rodrίguez, R.M., Gόmez, E.G., Lorente J.C. (2004): Rural Multifunctionality in Europe. The
Concept and Policies, in: 90th EAAE Seminar, October 28-29, 2004., Proceedings,
Rennes
Топаловић, М. (1999): Педолошки услови и бонитет земљишта, у: Регионални
просторни план Колубарског округа погођеног земљотресом – Аналитичко-
документациона основа, ИАУС-ЈУГИНУС, Београд
Hagedorn K. ( 2004): Multifunctional Agriculture: an Institutional Interpretation., in: 90th
EAAE Seminar, October 28-29, 2004., Proceedings, Rennes
Communication from the Commission to the Council, the European Parliament, the
European Economic and Social Committee and The Committee of the Regions (2006):
Thematic Strategy for Soil Protection, [SEC(2006)620], [SEC(2006)1165], Brussels
ТУРИСТИЧКИ
РАЗВОЈ ГРАДОВА
171
ПРИРОДНА И КУЛТУРНА ДОБРА КАО ОСНОВ

ТУРИСТИЧКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ УРБАНИХ
СРЕДИШТА И РУРАЛНОГ ПРЕДЕЛА
Прилог систематизацији насеља у руралном пределу
Горан М. Бабић 1
NATURAL AND CULTURAL HERITAGE AS A BASE OF INTEGRATION OF

URBAN ZONES AND RURAL AREAS
Contribution to rural habitat systematization
Worldwide tourism, as an aspect of economy, attracts many participants, whether as
employees or as users. Cities as places where tourist organizations are located as well as
majority of their customers are at the same time headquarters of coordination of efforts
within tourist industry that covers local and regional network of holyday destinations among
which areas of genuine natural and cultural heritage located within rural zones, occupy
specific positions.
To comprehend the potentials of rural areas, the existing systematization of human habitats
made by Branislav Kojić is to be extended by involving natural and cultural heritage as
integral elements of spatial organisation.
The proposal for development of existing clasification and systematization of human habitats
see natural and cultural arhefacts as generating points of specialised centres that support
other Willage Centers and Centers of willage groupes as well as other neighbouring, bigger,
urban areas. Natural heritage arthefacts might become the main generators of sustainable
development in some cases, in other that could be Cultural arhefacts while in aother
situations their importance would be equal.
Such comprehended, rural zones integrate rural habitats and their potentials and clear a
way for sustainable development of various forms of infrastructure that generating of non –
agrar trades and activities, tourism among them, make possible.
That is a way to reduce existing differences between city and willage by upgrading of the
living standard outside city margins. By creating employment opportynities for rural
population within its places of living a high demographic pressure on cities could be
eliminated. Better traffic infrastructure is to make a city and a willage even closer to each
other in physical and psychological way.
Key words: Natural heritage, Cultural heritage, Sustainable development, Tourism, Rural
zone, City, Systematization of habitats, Integrations.
1
Горан М. Бабић, дипл.инж.арх., Архитектонски факултет Универзитета у Београду
172
Туризам у свету, као привредна грана у експанзији, има све више учесника, било као
запослених делатника, било као корисника услуга.
Градови као седишта туристичких организација и место становања већине туриста
уједно су и места координације туристичке привреде која покрива локалну
(општинску) и регионалну мрежу туристичких дестинација, међу којима значајну
улогу имају природна и културна добра у руралном пределу.
Начин да се смање разлике на релацији град - село може се постићи осмишљеном
урбанизацијом и проширивањем инфраструктурне мреже, посебно терцијарне
инфраструктуре и активирањем ресурса који су компатибилни и комплементарни са
разним облицима аграрне привреде.
Да бисмо добили потпунију слику потенцијала руралног предела потребно је
допунити постојећу систематизацију насеља (по Којићу) и у њу укључити природна и
културна добра као интегрални део јединственог простора.
Предлог допуне постојеће систематизације насеља третира природна и културна
добра као иницијаторе настанка специјализованих центара који су у сагласју са
постојећим МЗ (села са центром), ЦЗС (центрима заједнице села) и већим и мањим
урбаним центрима у ближој и даљој околини. У неким случајевима би природна добра
била носилац одрживог развоја, у другим културна добра, а негде би њихово учешће
било подједнако битно.
Тако сагледан рурални предео интегрише сеоску средину са њеним потенцијалима и
даје јасан путоказ за одрживи развој разних облика инфраструктуре који би
омогућили развој неаграрних, пре свега, терцијарних делатности, међу којима
туризам у разним облицима све више добија на значењу.
На тај начин смањиле би се разлике између села и града подизањем стандарда
живота на селу, смањио би се притисак на урбана средишта запошљавањем младих,
радно способних становника села у њиховој средини, растеретили градови својих
незапослених (образованих) становника који потичу из руралног предела, али и
приближила градска и сеоска средина захваљујући бољој саобраћајној
инфраструктури која је предуслов сваког одрживог развоја.
Кључне речи: природна добра, културна добра, одрживи развој, туризам, рурални
предео, град, систематизација насеља, интеграције.
УВОД
Туризам као једна од неколико најпрофитабилнијних привредних грана у
свету и код нас има све више присталица, било међу делатницима, било
корисницима услуга.
Разноврсни облици туристичке привреде представљају, у свету данас, један од
начина чувања природне и културне баштине, међу којима еко туризам има
запажено место.(Epler Wood, 2002) Еколошки туризам заступа све врсте
културолошких манифестација из области туристичке привреде које не
нарушавају природно и културно наслеђе, већ га својим активностима
афирмишу и унапређују.
За развој туризма у руралном пределу веома битан чинилац је очување
природне баштине и јасно изражен културни идентитет простора. Наиме,
већина туриста за одмор тражи амбијент очуване природе као супротност
градској средини у којој највећи број стално борави. Притом свој боравак вежу
173
за посету неком заштићеном културном добру, где ће употпунити своја
сазнања и учинити одмор разноврснијим.
Туристичке посете заштићеним природним и непокретним културним добрима
у руралном пределу могу се искористити за упознавање посетилаца са сеоском
материјалном културом (народним неимарством, народним рукотворинама,
традиционалним занатима, домаћом кухињом и др), као и за представљање
духовне културе локалног становништва, везане за различита веровања и
обичаје годишњег и животног циклуса на селу (Ђукић-Дојчиновић).
Активно учешће сеоског становништва у збрињавању туриста, приликом
њихове посете природним и културним добрима који су лоцирани на
територији њиховог села, омогућава додатни приход домаћинствима који им
може послужити за материјално унапређење и осавремењавање животних
(радних, стамбених и др) услова. То не значи напуштање примарног занимања,
тј. аграрног делања, већ његово трансформисање у смислу усмеравања
пољопривредне производње на пласман кроз угошћавање туриста.
Наиме, у руралном пределу сеоски туризам треба и може да буде најзасту-
пљенији вид туризма, како због своје разноврсности, тако и због компати-
билности и комплементарности са осталим гранама туризма. Пласирање
производа народне радиности и традиционалних заната, производња здраве
хране, смештајни капацитети, стручне услуге мештана и рекреативно ангажо-
вање туриста у обављању разних сеоских послова пружа становницима села
вишеструке могућности ангажовања у туристичкој привреди у руралном
пределу. (Водич, 2007)
Традиционално село, његов амбијент и животна средина, трансформишу се
под разноврсним спољашним и унутрашњим утицајима.Циљ овог рада је да
укаже на могућности промене (сврсисходне трансформације) традиционалног
села које при тој трансформацији задржава свој идентитет (материјалну и
духовну културу народа) и унапређује свој свакодневни начин живота и рада.
ЗАШТИЋЕНА ПРИРОДНА И НЕПОКРЕТНА КУЛТУРНА ДОБРА

Начин да се сачува аутентична традиционална култура поднебља, да се сачува
амбијент и учини занимљивим као туристичка дестинација, је у новом
приступу у коме се рурални предео не посматра само као аграрни предео, као
место за производњу хране, већ као културни предео који пружа различите
могућности развоја сеоске средине.(Планирање, 2004)
То се може остварити различитим моделима који зависе, пре свега, од врсте
заштићених природних и културних добара који чине основу културног
предела.
Законом заштићена природна добра Србије дефинисана су као:
− национални паркови,
− паркови природе,
− предели изузетних одлика,
174
− резервати природе,
− специјални резервати природе,
− споменици природе,
− природне реткости. (Пет деценија, 1998)
У прворазредне туристичке дестинације могу се сврстати сва категорисана
природна добра од изузетног и великог значаја и њих можемо наћи у свим
наведеним категоријама. Међу њима се издвајају национални паркови, од
којих су неки предложени за UNESCO-ву листу, због своје посебности,
величине територије, очуваности и заступљености разноврсног гео наслеђа,
флоре и фауне, као и обухвата осталих категорија заштићених природних и
културних добара.(Заштићена, 2005)
Међу најзначајнијим заштићеним природним добрима Србије (национални
паркови), по својој комплексности, разноврсности и значају истиче се Нацио-
нални парк Ђердап, посебно због присутности великог броја непокретних
културних добара из различитих културних епоха.(Културне, 2000)
Законом заштићена непокретна културна добра Србије разврстана су на:
− археолошка налазишта,
− знаменита места,
− просторне културно-историјске целине,
− споменике културе. (Споменичко, 2007)
По свом значају за туризам издвајају се сва категорисана непокретна културна
добра од изузетног и великог значаја и њих можемо наћи у свим наведеним
категоријама.
На челу ове листе налазе се споменичке целине под заштитом UNESCO-а
(Студеница, Стари Рас са Сопоћанима, Дечани са Пећком Патријаршијом,
Грачаницом и Богородицом Љевишком и од недавно Гамзиград) и Лепенски
вир са Ђердапом као предложена споменичка целина за листу ове најзна-
чајније светске институције.
ЗНАЧАЈ СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИХ ЦЕНТАРА ЗА

ОДРЖИВИ РАЗВОЈ РУРАЛНОГ ПРЕДЕЛА
Значај ових центара је у следећем:
− да поспеши урбанизацију села удаљених од урбаних центара, градова и
варошица, пре свега, кроз примену правила грађења (легислатива);
− да омогући бављење неаграрним делатностима у дубини руралног предела
и потпомаже увођење нових облика тржишне привреде у руралном
простору-пласирање аграрних производа уз помоћ туристичке привреде,
повезивање разних других облика туризма са сеоским туризмом; продаја
производа народне радиности и традиционалног занатства са угости-
тељском услугом(топлим оброком и преноћиштем);
175
− да обједињени туристичку понуду пружајући увид у јединствену културну
целину са културним образцима традиционалног села које је у изумирању
и тако очува аутентичне културне вредности од нестајања;
− да поспеши трансформацију традиционалног села у еко село за 21. век;
− да поспеши туристичку понуду околине града-као центра туристичких
организација државе, региона, општине;
− да унапреди укупни одрживи развој локалне културе и привреде и
пласирање локалних вредности у јавност, изван локалних граница;
− да обједини све облике културе и промовише све културне вредности, од
праисторије до данашњих дана, да би се што боље сагледао цивили-
зацијски развој народа и територије;
− да интегрише културу са привредним делатностима преко туристичке
понуде;
− да оствари специфичан развој локалне заједнице ради лакшег испољавања
локалних квалитета и лакшег отклањања недостатака по јединственим
критеријумима који важе за целокупну територију државе;
− за лакше и брже повезивање са другим локалним срединама, са урбаним
центрима, струковним организацијама и др.;
− да мотивише државу и комерцијалне улагаче да улажу у инфраструктуру
(саобраћајну, комуналну, енергетску, туристичку) као основу развоја
туризма у руралном пределу;
− да поспеши развој пољопривреде, пре свега у производњи здраве хране која
се може пласирати путем туристичке понуде или путем трговачке мреже
− као заштићени производ (бренд);
− да укаже на циљеве одрживог развоја у руралном пределу: стварање
здраве животне средине (еко село), отклањање свих врста загађивача
(биолошких, механичких, хемијских и др), омогућавање развоја еко-
пољопривреде и других делатности који неће угрожавати животну
средину и њену културну баштину;
− да подигне ниво свести сталних корисника (становништва) и повремених
корисника (посетилаца) о заштити природе и културних добара као основе
одрживог развоја не само одређене територије већ друштва у целини;
− да подстакне бољу интеграцију регионалних чинилаца, пре свега, у циљу
повезивања округа и општина на чијој се територији налазе заштићена
природна и културна добра;
СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИ ЦЕНТРИ РУРАЛНИХ ПРЕДЕЛА

Један од модела одрживог развоја природних и руралних предела је
осмишљавање и реализација специјализованих центара, чију ће основу чинити
заштићена природна и непокретна културна добра (превасходно од изузетног и
великог значаја) и који ће са другим делатностима чинити туристичку понуду
примамљиву градском становништву.
176
Сходно потребама туризма, као нове привредне гране у руралном простору,
специјализовани центри би допунили мрежу постојећих варошица, коју је у
својој студији „Систематизација насеља Србије“ представио академик
Бранислав Којић. (Којић, 1973)
То се, пре свега, односи на присуство централних функција, односно
терцијарне инфраструктуре која представља спону између града и села као два
крајња пола начина привређивања и начина живота, као и два типа формирања
и егзистирања насеља.(Одрживи, 2004)
У том погледу, развој туризма у руралном пределу као привредне гране у
експанзији, може бити веома значајан јер обједињује (користи и надграђује)
различите видове инфраструктуре са централним фукцијама у свим њеним
облицима.(Одрживи, 2003)
Нови специјализовани центри, који се заснивају на афирмацији и чувању
заштићених природних и културних добара и њиховој интеграцији са другим
привредним делатностима у руралном пределу, били би комплементарни и
компатибилни са постојећим сеоским центрима: центрима заједнице села
(сеоске варошице и сеоске чаршије) и селима са центром месне заједнице.
(Симоновић, 1970)
У данашњој структури насеља, постојећи сеоски центри имају превасходно
привредну и административно-управну функцију која пружа трговачке, ПТТ,
неке занатске, понекад угоститељске и повремено медицинске услуге.
Присуство образовно-културних установа своди се на школе и школске
библиотеке (у руралном пределу искључиво основне) и домове културе који су
смештени у зградама некадашњих задружних домова и који таворе, јер им је
једини активни садржај кафана или кафић у простору изнајмљеном неком
приватном лицу.
Стварањем специјализованих центара (где за то има услова) едукација и
култура добили би на значају као неопходни чиниоци одрживог развоја.
ЛОКАЦИЈЕ И НАЧИН ДЕЛОВАЊА

СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИХ ЦЕНТАРА
Специјализовани центри који служе за промоцију заштићених природних
добара могу се, зависно од комплексности садржаја (визитор центри, научно-
истраживачке лабараторије, студенске радионице и др), лоцирати на различи-
тим локацијама, што превасходно зависи од врсте природног добра и његове
категоризације. Битно је да својим присуством у што мањој мери нарушавају
постојећи екосистем (урбанистичким и архитектонским решењем комплекса и
приступном, саобраћајном односно пратећом, терцијарном инфраструктуром).
(Љешевић, 2002) У сваком случају, пожељно је, интегрално представљати
заштићена природна и културна добра, као јединствену баштину.
177
Када су у питању непокретна културна добра, специјализовани центри могу
бити лоцирани на самом локалитету или у његовој близини, у сеоском насељу,
интегрисани са сеоским центрима (центри МЗ или центри заједнице села). Ако
је у близини бањско лечилиште или нека врста туристичког центра пожељно је
повезивање различитих терцијарних делатности ради обједињеног маркетинга.
За њихов смештај најбоље је користити постојеће зграде напуштених школа и
некадашњих задружних домова који су некада имали образовну и културну
функцију, ради континуитета ових делатности у руралном простору.(Пешић-
Максимовић, 1984)
ПРОГРАМ И САДРЖАЈ СПЕЦИЈАЛИЗОВАНИХ ЦЕНТАРА

Програмом деловања сваког специјализованог центра треба објединити значај
природних и културних добара са материјалном и духовном културом
локалног краја у виду јединствене туристичке понуде примамљиве за туристе
са различитим интересовањем. На тај начин могуће је укључити локално
становништво у туристичку привреду као равноправне актере и заинтере-
совати их за потребну едукацију да би постигли што боље ефекте делања.
Промовисање природне и културне баштине специјализовани центри могу да
врше помоћу сталних и повремених манифестација.
Најзначајнија стална манифестација је музејско-галеријска поставка коју би
требало да чине следећи сегменти:
− збирка (изложба) везана за конкретно природно и непокретно културно
добро, које је носилац пројекта оснивања центра,
− збирка која је везана за локалну природну средину-природњачка збирка,
− збирка која је везана за локално друштво-историјска и етнографска збирка.
Повремене манифестације чиниле би разноврсне изложбе, концерти, књижевне
вечери и друге приредбе интересантне за туристе, али и за мештане који су
тога данас лишени.
Живо и богато духовно наслеђе народа најбоље се исказује кроз манифе-
стације које се већ низ година одржавају у манастирима Студеница, Жича,
Манасија и другим амбијентима које чине хармоничан спој духовног и
материјалног културног наслеђа нашег простора.
Ови цивилизацијски беочузи налазе се у руралном пределу, изван урбаних
агломерација и представљају изузетне потенцијале за развој руралног
простора, јер пружају могућност увида у складно прожимање природне и
антропогене средине.
178
ПРИМЕРИ ПОТЕНЦИЈАЛНИХ ЦЕНТАРА
Туристичка насеља у заштићеним природним срединама изнад 800 метара
надморске висине требало би третирати као специјализоване центре, односно
мултифункционална језгра развоја руралног предела у будућности.
Главна сугестија систематизацији насеља професора Којића односила би се на
третман насеља изнад 800 метара надморске висине које он у својој студији не
увршђује у стална насеља. (Којић, 1973) По нашем мишљењу, ови туристички
центри, би у будућности могли да одиграју значајну улогу у заустављању
исељавања становништва и повратку у рурални предео стручног и образованог
кадра.
Да би боље представили идеју о специјализованим центрима чију основу
деловања чине заштићена природна и културна добра, навешћемо неколико
примера који данас постоје и опстају упркос бројним проблемима.
Добар пример таквих насеља представља туристички комплекс СувоРудиште
на Копаонику који делује преко целе године као мултифункционални центар
(спортско-рекреативни, еколошки, едукативни, конгресни). (Планирање, 1996)
Иако има мали број сталних становника, овај туристички центар активан је
преко целе године. Захваљујући бројним хотелима, апартманским и викенд
насељима у њему борави преко године неколико десетина хиљада посетилаца
из земље и иностранства. Притом запошљава (стално или сезонски) више
стотина људи из градских и сеоских средина, из различитих општина и округа.
Међутим, овај центар треба наменски обогатити терцијарном инфраструкту-
ром, пре свега, садржајима здравства, едукације, образовања и посебно
културе који највише недостају. Тим пре што се управа националног парка
„Копаоник“ налази у комплексу центра. Неопходно је формирати специјализо-
вани едукативно-промотивни центар (са музејском поставком) у коме би се
представила природна и културна добра овог изузетног предела. Највећи
проблем овог туристичког центра у Националном парку „Копаоник“, остаје
каналисање и пречишћавање отпадних вода и уклањање отпада свих врста.
И мала села (мала по атару и/или броју становника) повезана са културним,
привредним и туристичким садржајима који се међусобно допуњују требало
би третирати као јединствен специјализовани центар. (Симоновић, 1976)
Добар пример специјализованог центра представља туристичка понуда коју
чине садржаји културе у селу Равна, у општини Књажевац (археолошки парк
Тимакус минус, лапидаријум, етно парк у оснивању ) и винарија „Јовић“ у
селу Потркање у непосредној близини. Спој едукативног, културног, винског и
сеоског туризма чини туристичку понуду у овом случају заокруже-
ном.(Књажевац, 2005)
Полунапуштена традиционална села на Старој планини, у заштићеном рурал-
ном пределу који је категорисан као Парк природе, тек почињу да добијају на
туристичком значају.Служба заштите и стручна јавност не сме допустити да
лични интереси и примитивизам појединих инвеститора наруше, за сада,
179
аутентичну слику ових изузетних сеоских насеља, која представљају
прворазредне споменике културе и документе једне епохе.(Принципи, 2000)
Међутим, то се догодило са музејским комплексом „Старо село“ у Сирогојну
који је са својом ближом околином деловао као оформљен специјализовани
центар за који се залажемо.
У споменичком комплексу Сирогојна, поред музејске поставке (две каракте-
ристичне окућнице из ових крајева) присутни су културно-образовни,
занатски, трговачки и угоститељско-смештајни садржаји у адаптираним
зградама који су дело локалних народних неимара и нимало се по свом
спољашњем изледу не разликују од музејске поставке већ је складно
надопуњују. У непосредном окружењу налази се црква, друштвени дом са
галеријом и библиотеком, сеоска кафана са преноћиштем и неколико сеоских
домаћинстава која пружају услуге сеоског туризма. У околним селима налази
се низ историјских и културних знаменитости (у Гостиљу родна кућа
Димитрија Туцовића и др.). Ова идилична слика предела, на жалост, припада
прошлости, јер је у међувремену зграда са галеријом и библиотеком
приватизована и променила је намену, кафана са преноћиштем не ради, док је
сеоски туризам у замирању због девастиране околине.
ЗАКЉУЧАК
Оснивање и развој специјализованих центара зависиће, пре свега, од успешне
сарадње институција у градовима и потенцијала (природних и културних
добара и расположивих људских ресурса) у руралном пределу.
Савремено схватање одрживог развоја захтева нов, интегрални приступ у коме
се рурални предео не сагледава само као аграрни предео, већ као еколошки
очувана средина богата ресурсима неопходним за опстанак целокупног
становништва (чист ваздух, здрава вода и храна), али и цивилизацијски
најзначајнијим добрима (прворазредним споменицима културе).
Главне могућности подршке развоју руралног предела су у урбаним центрима
(градови, вароши и варошице), пре свега, у стручним и образованим
кадровима, институцијама које се баве планирањем и финансирањем
пројеката, као и потенцијалним корисницима туристичких услуга који живе у
урбаној средини. Очекивани повратак бивших становника у руралну средину
повезан је превасходно са условима живота, стандардом становања и условима
рада који у сеоској средини у великој мери заостају за градом.
Зато, само интегралним приступом који обједињује заједничке интересе
становништва у урбаној и руралној средини може се смањити јаз између
природног- руралног и створеног- урбаног простора, односно између села и
града.
180
Vodič za seoski turizam, (2007), Turistička organizacija opštine Knjaževac, Knjaževac
Ђукић-Дојчиновић, В. (Б. г.), Сеоски туризам Србије, Туристичка штампа, Београд
Epler Wood, M. (2002), Ekoturizam:principi, postupnost i politike za održivost, Centar za
odgovorni i održivi razvoj turizma (CenORT), Beograd
Заштићена природна добра у Србији, карта:1:880.000, (2005), Завод за заштиту
природе Србије; Геокарта, Београд
Knjaževac: turistička karta, карта: 1:70.000, (2005), Intersistem-kartografija, Beograd
Kojić, B. (1973), Sistematizacija naselja Srbije, IAUS, Beograd
Културне вредности као основ просторне интеграције подунавских земаља, (2000),
Удружење урбаниста Србије, Београд
Љешевић, М. (2002), Рурална екологија: животна средина села и ненастањених
простора, Универзитет у Београду, Географски факултет, Центар за животну средину
и ГИС, Београд
Одрживи просторни, урбани и рурални развој Србије, (2004), ИАУС, Београд
Одрживи развој планинских подручја Србије, (2003), ИАУС, Београд
Пет деценија Завода за заштиту природе Србије, (1998), Завод за заштиту споменика
културе, Београд
Пешић-Максимовић, Н. (1984), Споменичке вредности сеоских центара у Србији,
РЗЗСК, Београд
Планирање и уређење предела, (1996), УУС, Београд
Планирање и уређење села и руралних подручја, (2004), УУС, Бања Врујци
Принципи и пракса одрживости у развоју насеља у Србији, (2000), Београд
Razvoj i uređenje područja sa posebnom namenom, (1989), IAUS, Beograd
Симоновић, Ђ. (1970), Центри заједнице села у Србији:сеоске варошице и сеоске
чаршије, ИАУС, Грађевинска књига, Београд
Simonović, Đ. (1976), Sistemi seoskih naselja u užoj Srbiji: mala sela, razbijena seoska
naselja, sistemi naselja u regionu, IAUS, Beograd
Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог
значаја, (2007), друго измењено и допуњено издање, Републички завод за заштиту
споменика културе, Београд
181
ДЕМОГРАФСКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ НА ПОДРУЧЈУ

ТУРИСТИЧКИХ РЕГИЈА ЂЕРДАП И СТАРА
ПЛАНИНА И ПEPСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА
Јасмина Ђурђевић 1
Марко Филиповић 2 s
DEMOGRAPHIC POTENTIALS IN ĐERDAP AND STARA PLANINA MT.

TOURIST REGIONS AND THE DEVELOPMENT PERSPECTIVES
Abstract: Border regions in the Republic of Serbia, especially in its eastern part, have
significant level of underdevelopment, emigration and ageing population. This condition in
the area points at huge limitation for sustainable development. Considering the fact that
strategic national concern is incitement of development in emigrational and underdeveloped
areas and also supporting the conditions for repatriation of citizens in deserted areas, the
topic of this paper will be evaluation of demographic potentials in the regions of Đerdap
and Stara planina Mt pointing to tourism as basic social-economic potential for the
development of these areas . With development of tourism in the context of this activity’s
exhibited economic and social function and its ability to ‘activate’ certain region, it is
possible to revitalize the area which is the subject of the analysis.
Keywords: border areas, population,tourism, tourist region, Đerdap, Stara planina Mt.
Апстракт: Погранична подручја у Републици Србији, посебно у њеном у источном
делу, карактерише општа неразвијеност, емиграција и демографска старост. Овакво
стање подручја указује на велика ограничења за одрживи развој. С обзиром на
чињеницу да је стратешки национални интерес подстицање развоја у емиграционим
и недовољно развијеним подручјима и обезбеђивање услова за останак и повратак
становништва, предмет рада јесте валоризација демографских потенцијала на
подручју Ђердапа и Старе планине уз указивање на туризам као основни
социоекономски потенцијал за развој ових регија. Развојем туристичке привреде, а
имајући у виду изражене економске и социолошке функције туризма и његову
способност да активира одређено подручје, могућа је ревитализација овог подручја.
Кључне речи: погранична подручја, становништво, туризам, туристичка регија,
Ђердап, Стара планинa.
1
Јасмина Ђурђевић, дипл. просторни планер, истраживач-приправник, Институт за
архитектуру и урбанизам Србије
2
Марко Филиповић, дипл. демограф, истраживач-стипендиста, Институт за
архитектуру и урбанизам Србије
182
УВОД
Подручје Ђердапа и Старе планине је кроз историју увек било посматрано као
стратегијски и политички интересантно, али и као такво оно је представљало
периферију, па је углавном на тај начин и третирано.
Oвакав положај условио је да се оно историјски и друштвено-економски
развија у недовољној повезаности са средишњим деловима Србије.
Пограничне општине Источне Србије, услед бројних геополитичких и
интерних разлога заостају у развоју већ неколико деценија, уз изразите
депопулационе процесе који указују на озбиљну претњу у будућности.
Простор посматраног подручја (општине Кладово, Неготин, Зајечар,
Књажевац, Пирот и Димитровград) и његове основне компоненте, на другој
страни упућују на значајне потенцијале који се слабо или погрешно користе,
не доприносећи озбиљније укупном економском и социјалном развоју.
Одсуство политика регионалног развоја Србије умногоме је допринео оваквој
ситуацији. Да је Србија имала адекватнију политику и стратегију регионалног
развоја и, посебно, инструменте за кориговање и заустављање негативних
токова, могла би да превазиђе одређене диспаритете и заустави негативне
трендове развоја пограничних општина.
Географски распоред становништва у анализираном подручју формиран је у
интеракцијском деловању природних, друштвено-историјских, економских и
социјалних услова и фактора.
Потенцијали и ограничења развоја становништва последица су низа фактора.
Будуће кретање броја становника, као и промене у његовој структури узрочно-
последично су везани за низ одлука и мера: економских, социјалних,
политичких, планских, саобраћајних, еколошких и др. Основна ограничења
развоја на анализираном подручју се огледају у неповољној старосној
структури становништва, недовољном броју активних становника који
обављају занимање, смањеној репродуктивној способности становништва и сл.
Потенцијале за развој становништва треба тражити у градским центрима као
половима раста и центрима заједнице села, инвестирањем у развој
инфраструктуре, јавних служби и услуга, очувањем и унапређивањем
природних и културно-историјских вредности, развојем туризма и
комплементарних делатности као и других економски исплативих и статусно
привлачних активности. Основни потенцијали за развој туризма су Дунав, са
атрактивним приобаљем, и Стара планина, са могућностима за развој
целогодишњег туризма. Стварање услова за демографску обнову биће
иницирано и реализацијом нових туристичких центара и насеља у
приоритетним деловима туристичких регија.
183
Сл.1. - Анализирано подручје са хијерархијом градских центара према ППРС и
приказом туристичких регија Ђердап и Стара планина
ДЕМОГРАФСКИ И СОЦИОЕКОНОМСКИ ПРОЦЕСИ

Процес демографког и социоекономског развоја анализираних општина
међусобно се разликује како у погледу природног и механичког кретања
становништва, тако и по степену урбанизације, социјалне, економске,
културне и опште просторне трансформације.
184
Кретање броја становника
Демографска анализа базира се на подацима преузетим из Пописа од 1971 до
2002. године.
По подацима пописа 1971. године на анализираном подручју живело је 307.686
становника, од чега је 91.802 живело у општинским центрима, а 215.884 у
осталим насељима (Табела 1).
Табела 1. - Број становника општина по пописима од 1971. до 2002.
1971 1981 1991 2002
Општинa 33.173 33.376 31.881 31.233
Кладово
Општински центри 6.957 8.325 9.626 9.708
Општинa 63.706 63.973 59.559 57.379
Неготин
Општинa 73.147 76.681 72.763 63.310
Зајечар
Општинa 52.010 48.789 44.036 38.044
Књажевац
Општинa 69.285 69.653 67.658 64.648
Пирот
Општинa 16.365 15.158 13.488 11.893
Димитровград
Општинa 307.686 307.630 289.385 266.507
УКУПНО
Извор: Попис становништва од 1971. до 2002.године, РЗС Србије
Тренд смањивања броја становника је настављен и то по просечној стопи од -
1,8 ‰ годишње. У овом периоду стопа пораста општинских центара је
достигла своју максималну вредност од 30,6 ‰, док је стопа пораста осталих
насеља наставила да опада до нивоа од -1,43‰. Од 6 општина анализираног
подручја, 4 је забележило популациони пораст од 1971. до 1981.године.
Највећи пораст је имала општина Зајечар, који је износио просечно 4,7 ‰
годишње, а најнижу стопу је имала општина Димитровград -7,7 ‰.
Граф 1. – Упоредни
преглед броја
становника
општинских центара
и осталих насеља
185
У анализираним општинама број становника је растао до 1981. године, да би у
наредном периоду благо опао (307.630) и овакав тренд, смањења броја
становника, наставио се у даљем периоду. Пораст броја становника бележе
само градски центри (120.607), док у осталим насељима број становника опада
(187.023).
Године 1991. ово подручје има 289.385 становника, што је за 18.245
становника мање него 1981.године. И то је највећи пад апсолутног броја
становника забележен после Другог светског рата. Такође и просечан годишњи
пораст достиже своју минималну вредност од -6,1 ‰ за период 1981-1991.
године. У поменутом међупописном периоду, ни једна општина не бележи
пораст броја становника. Најнижу стопу пораста је имала општина
Димитровград (-11,7 ‰), а општина Зајечар такође бележи драстично опадање
вредности стопе пораста сатановника (са 4,7 ‰ 1981. године на -5,9 ‰
1991.године).
У међупописном периоду од 1991. до 2002 године, све општине карактерише
смањење броја становника. Најнижу стопу имају општине Књажевац -14,4‰ и
Неготин -13,1 ‰.
Кретање виталних компоненти становништва

Регионалне специфичности у променама природних компоненти развоја
становништва на овом подручју врло су изражене.
Просечне стопе наталитета на анализираном подручју се у последњих десетак
година нису много мењале. Најнижу стопу наталитета има општина Књажевац.
Трендови на подручјима осталих општина, изузев општине Зајечар која има
типичан тренд смањења стопе наталитета, јесу скоковити и углавном ниски.
Последњих година посматраног периода највишу стопу наталитета имају
општине Кладово и Неготин.
Табела 2. – Кретање стопе наталитета од 1975. до 2004.године(у %)
Општине 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2004
Кладово 15,9 12,3 9,8 10,0 11,9 8,9 10,2
Неготин 12,9 9,7 10,3 8,9 10,2 8,7 10,3
Зајечар 11,7 11,1 10,9 10,0 9,9 8,2 7,4
Књажевац 10,1 9,2 7,9 6,7 7,9 7,6 6,4
Пирот 12,9 13,0 11,4 10,0 10,2 8,7 8,5
Димитровград 13,4 10,1 9,8 8,9 7,9 7,8 7,6
Извор: Витална статистика, Општине у Србији, РЗС Србије
На раст општих стопа морталитета у већини општина утицао је убрзани процес
старења становништва, што се одразило и на даљи пад наталитета. Општа
стопа морталитета највиша је у општини Књажевац (20,6‰), док је најнижа у
општини Пирот (15‰).
186
Табела 3. – Кретање стопе морталитета од 1975. до 2004.године(у %)
Општине 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2004
Кладово 9,6 8,3 9,6 9,0 11,3 12,2 16,5
Неготин 13,7 13,6 14,3 14,7 14,4 15,1 20,0
Зајечар 12,9 12,3 13,1 14,0 15,7 17,2 18,5
Књажевац 14,6 15,8 17,5 19,2 19,3 20,3 20,6
Пирот 9,1 10,9 11,6 13,3 12,6 12,8 15,0
Димитровград 11,1 12,5 15,4 18,0 17,5 18,8 18,0
Напред приказане промене у наталитету и морталитету определиле су ток и
ниво природног прираштаја у овом подручју. Стопа природног прираштаја је
1975. године била негативна у општинама Неготин (-0,8‰), Зајечар (-3,9‰) и
Књажевац (-4,5‰). Већ 2000-те године све општине имају негативну стопу
природног прираштаја.
Табела 4. – Кретање стопе природног прираштаја од 1975. до 2004. године (у ‰)
Општине 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2004
Кладово 6,3 4,0 0,2 1,0 0,6 -3,3 -6,2
Неготин -0,8 -3,9 -4,0 -5,8 -4,2 -6,4 -9,7
Зајечар -3,9 -1,2 -2,2 -4,0 -5,8 -9,0 -11,1
Књажевац -4,5 -6,6 -9,6 -12,5 -11,4 -12,7 -14,2
Пирот 3,8 2,1 -0,2 -3,3 -2,4 -4,1 -6,5
Димитровград 2,3 -2,3 -5,6 -9,1 -9,6 -11,0 -10,4
Утицај природне компоненте на кретање броја становника може се пратити
преко опште стопе фертилитета у пописним годинама од 1971. до 2002.
Карактеристично за Источну Србију је да је општа стопа фертилитета
константно била испод средње вредности за Централну Србију.
У првој посматраној години (1971.), општа стопа фертилитета на
анализираном подручју је износила 47,5‰, што је за скоро 5‰ мање од
вредности стопе за Централну Србију. Гледано по општинама, највећа
вредност ове стопе је забележена у општини Кладово (59,09‰), због прилива
младог становништва у фертилном добу (углавном из руралних крајева). Стопа
је била на високом нивоу и у општинмама Димитровград (53,02‰) и Пирот
(50,71‰). Најнижа вредност опште стопе фертилитета 1971. године
забележена је у општини Књажевац (где је износила 34,16‰).
Године 1981. стопа фертилитета у свим општинама бележи пад у односу на
претходну пописну годину. Интересантно је поменути да је стопа у општини
Кладово мања за скоро 18,5‰ у односу на 1971. годину. Највећа стопа
фертилитета је 1981. године забележена у општини Пирот (47,15‰).
У наредној пописној години је 1991. општа стопа фертилитета на приближном
нивоу као у претходној пописној години. Најмања вредност опште стопе
фертилитета 1991. године забележена је у општини Неготин (34,8‰)
187
Граф 2. – Стопа фертилитета у пописним годинама на нивоу општина (у ‰)
Граф 2. – Стопа
фертилитета у
пописним годинама на
нивоу општина (у ‰)
У последњој пописној години (2002.) дошло је до повећања вредности опште

стопе фертилитета пре свега због промене у методологији пописивања лица
ван земље. По први пут у попису 2002. године, лица која бораве у
иностранству више од годину дана нису пописивана као стално становништво.
Иако је у већини општина број живорођених драстично мањи него 1991.
године, стопа има већу вредност, јер је број жена у фертилном добу далеко
мањи него 1991. године. Разлог томе је што женско становништво које је 1991.
године пописано као стално, чини углавном становништво из фертилног
контингента ван земље, тако да 2002. није било пописано. Управо највећи
пораст опште стопе фертилитета забележен је у општинама са највећим уделом
становништва ван земље. Такве општине су Кладово и Неготин.
Старосно полна структура становништва

Резултати најновијег пописа из 2002. године показују да се становништво
посматраног подручја налази у стадијуму дубоке демографске старости. Удео
младог становништва (од 0 до 19 година) у укупном становништву подручја
износи 27,9%, док старог становништва (60 и више година) има 34,0%.
Посматрано по општинама, просечна старост се креће у распону од 38 година
(Пирот) до преко 43 године (Кладово).
Упоредним прегледом старосне структуре становништва на анализираном
подручју може се приметити опадање броја младог становиштва ( до 19
година) за око 40%, док се становништво преко 60 година повећало за око
35%.
На анализираном подручју однос полова 2002. године износи 49.1% према
50,91% у корист женског становништва. Однос полова је углавном сличан и
када се посматра по општинама, где у малом проценту преовлађује, женско
становништво. Једино у општинама Димитровград и Пирот преовлађује мушко
становништво.
188
Многа планинска села на подручју Старе планине данас имају само по
неколико становника и налазе се пред потпуним демографким изумирањем,
нпр. село Басара у општини Пирот има само 8 становника, где су сви
становници старији од 70 година, Планиница 18, Мирковци 25.
Граф 3.и 4. – Старосно полана структура становништва 1971.и 2002. године.
Миграције становништва
Савремене миграције имају један од пресудних утицаја на формирање
демографске слике Источне Србије. Њихова специфичност се огледа, пре
свега, у великом одливу становништва из тих крајева. Као и природно, и
миграционо кретање добија посебну димензију у Источној Србији. У
пограничним општинама (Кладово, Неготин, Зајечар, Књажевац, Пирот,
Димитровград) карактеристичан је велики број становника на привременом
раду у иностранству, који су за собом повлачили и своје породице. Углавном
немају намеру да се врате, или егзистенцијално обезбеђени то планирају пред
крај живота.
преглед броја становника
у и ван земље
Како је и градове захватио проблем недовољног рађања, до сада је тај

недостатак компензован управо досељавањем младог становништва из
руралних предела. Покретно становништво углавном чини младо и радно
189
способно становништво које напушта села. Тако да долази до великог и наглог
смањивања руралног, а повећавања урбаног становништва у анализираном
подручју, док на селу углавном остају стари. На овај начин дошло је до
формирања мањих имиграционих енклава у градским насељима. Међутим, и
градска насеља у последњој деценији постају подручја емиграције.
Учешће становништва ван земље у Источној Србији је увек било изнад
просека за Централну Србију. Према резултатима последњег пописа из 2002.
године, чак 9,9% становника анализираног подручја је живело ван земље, од
чега се највећи део односи на Неготин и Кладово. Такође је забележен и
велики обим исељавања становништва у ближа већа места, регионалне центре,
као и главни град.
Број становника ван земље пратимо по пописним годинама од 1971. до 2002.
Табела 5. – Становништво ван земље по пописима од 1971. до 2002. године
Општине 1971 1981 1991 2002
Кладово 2.096 4.499 6.046 7.545
Неготин 4.351 8.048 10.653 13.655
Зајечар 769 2.071 1.901 3.199
Књажевац 467 654 539 921
Пирот 934 1.152 610 882
Димитровград 222 289 168 149
Извор: Пописи становништва и Витална статистика, Општине у Србији, РЗС Србије
Табела 6. – Становништво ван земље по пописима од 1971. до 2002. године ( у %)
Општине 1971 1981 1991 2002
Кладово 6,3 13,5 19,0 24,2
Неготин 6,8 12,6 17,9 23,8
Зајечар 1,1 2,7 2,6 5,1
Књажевац 0,9 1,3 1,2 2,4
Пирот 1,3 1,7 0,9 1,4
Димитровград 1,4 1,9 1,2 1,3
Извор: Пописи становништва и Витална статистика, Општине у Србији, РЗС Србије
Године 1981., проценат становника ван земље у општинама Неготин и Кладово
се више него дуплирао у односу на 1971. Овакав тренд се наставља и у
наредном периоду, тако да је 2002. године скоро четвртина становника
општине Кладово и Неготин била у иностранству.
Општина Књажевац је 1971. имала 52.010 становника. Од овог броја у месту
рођења становало је 32.755 становника, док је чак 13.858 становника у
поменутој деценији променило место пребивалишта у оквиру исте општине.
Пописи такође показују и за колико се конкретно број становника смањио у
одређеним насељима. У попису 1991. од 85 насеља у општини Књажевац чак
20 насеља имало је испод 100 становника. Попис показује да је најдрастичнији
пример село Репушница. Оно је 1948. године имало 369 становника у 66
домова, године 1961: 297 становника у 61 дому, 1971: 149 у 43 дома, а 1991.
године у само три дома живело је 6 становника. Истраживања која су након
190
пописа уследила показују да су се последњи становници овог села иселили
1999. године ( Велојић, 2001).
Активност становништва
Структура становништва према активностима на анализираном подручју
(2002. године) указује на висок ниво учешћа активног становништва 43% у
укупном и приближан је нивоу Републике 45,3%. Учешће лица са личним
приходима је 22%, што је нешто више од просека Републике 20,16%, док је
учешће издржаваних лица од 28,12% и испод је просека Републике (34%).
Лица на боравку у иностранству до 1 године учествују са 0,25%, што је нешто
више од просека Републике 0,23%.
Упоредни преглед података о активном становништву 1991. и 2002. године
указује на промене у структури у виду смањења учешћа активног
становништва, с једне стране, и повећања учешћа лица с личним приходима и
издржаваног становништва, с друге стране. Најизраженије промене су на
територијама општина Зајечар, Књажевац и Пирот. Разлике са аспекта
активности становништва унутар градских и осталих насеља још су
израженије.
Категорија активног становништва које обавља занимање углавном се поклапа
са категоријом активних лица. Разлика се јавља у случајевима када је
привремено прекинут радни однос (лица на одслужењу војног рока, лица која
траже посао и сл.), тако да су разлике између ове две категорије веће у
градским насељима него у руралним. На анализираном подручју учешће
активних лица која обављају занимање у укупном активном становништву
1991. године био је 91,13%, а 2002. године нешто ниже 78,36%. Пописом 2002.
године на анализираном подручју било је 84.588 активног становништва које
обавља занимање, од овог броја 58,5% активног становништва које обавља
занимање је на подручју градских насеља.
Граф 6.и 7. – Активно градско становништво 1991.и 2002. године
Обав ља Обав ља
занимање занимање
Не Не
обав ља обав ља
занимање занимање
Делатност становништва
Делатности се за потребе анализе сврставају у три основна сектора и то:
примарни (пољопривреда, лов, шумарство, рибарство и експлоатација руде и
камена), секундарни (прерађивачка индустрија, производња и дистрибуција
191
енергената и грађевинарство) и терцијарни (трговина, туризам, саобраћај,
финансијски послови, образовање, здравство и сл.)
На анализираном подручју по попису из 2002. године највише је лица
активних у секундарном сектору делатности 51%, а најмање у примарном
сектору 6%. Оваква структура није у складу са стањем у Републици и
Централној Србији, где је просек у примарном сектору око 23%, просек у
секундарном око 30%, а у терцијарном око 44%, док је 3% непознато.
Међутим, издвајањем градских насеља од осталих добија се сасвим другачија
слика, и јасно је да ванградско подручје има развијенији примарни сектор у
односу на градско, где је највеће учешће терцијарног сектора по попису 2002.
године 48,54%.
Граф 8.и 9. – Структура делатности градског становништва 1991.и 2002. године
Примарни Примарни
Секундарни Секундарни
Терцијарни Терцијарни
Ос тало Остало
Народни доходак
Ниво народног дохотка на посматраном подручју прати се у периоду од 1996.
до 2005. године на нивоу општина. Дато је поређење са републичким
просеком, где се полази од тога да је просек за Републику Србију једнак 100 и
ради поређења се рачунају индекси за општине.
У периоду од 1996. до 2005. године, ниво народног дохотка анализираног
подручја је константно испод републичког просека. Прве три године, разлика
између народног дохотка посматраног подручја и републичког просека се
смањивала, до 1998. године када ниво бележи максималну вредност о 87,9.
Након тога следи ратна 1999. година и први велики пад у односу на
републички просек. У наредних пет година, разлика се задржала на истом
нивоу све до 2005. године, када се бележи драстичан пад и ниво од 52,9 у
односу на републичких 100.
Када се посматрају општине посебно, Зајечар и Пирот су имале народни
доходак изнад републичког просека, али и код њих у последњим годинама
долази до драстичног пада. Највеће осцилације запажују се у општини Кладово
у којој је од 14,9 са почетка периода, ниво народног дохотка 2004. године
достигао вредност изнад републичког просека од 102,2, а већ следеће године
пао на 15,8. Овакве осцилације се приписују наглој приватизацији великих
државних предузећа на подручју општине Кладово. На пример, општина
Кладово је у јулу 2006. године заузела шесто место по висини просечне плате
192
у Републици Србији, избијање Кладова у врх српске листе плата у јулу је
уследио као једнократан случај: последица највероватније веће исплате
заосталих зарада. У односу на јун просек плата у Кладову је, наиме, повећан за
62 одсто. (novosti.co.yu)

приказ народног доходка
Централне Србије и
посматраног подручја
ДЕМОГРАФСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
У овом делу рада биће приказан упоредни преглед процењеног броја
становника за 2001. и 2011. годину из Просторног плана Републике Србије из
1996. године и процене броја становника методом екстраполације помоћу
геометријске прогресије за 2012. годину.
У Просторном плану Републике Србије из 1996. године израђене су пројекције
броја становника за 2001. и 2011. годину. Прогноза промена у броју и
основним контингентима становништва полази од претпоставке о наставку
дугорочних тенденција из претходног периода (пре 1991. године). Поред
дугорочних тенденција, рачуна се и са променама у просторном размештају и
основним контингентима становништва под утицајем мера демографске
политике и регионалног развоја. При томе, прогноза није обухватала избегло и
прогнано становништво са територије бивших република СФРЈ, нити
становништво које је напустило Републику Србију после 1990. године.
Прогноза се заснива на претпоставкама о будућем кретању морталитета,
фертилитета и миграционог салда у периоду до 2011. године, односно за
израду пројекције примењен је аналитички (кохортно-компонентни) метод.
Хипотезе су дате за сваку општину посебно, а базну популацију представља
становништво на дан 31. марта 1991. године.
Код процене броја становника пошло се од испољених демографских кретања,
укупних историјско-економских кретања и података последња два пописа –
1991. и 2002. године. Процена је вршена на основу екстраполације помоћу
геометријске прогресије, која је један од математичких метода. При
коришћењу овог метода полази се од претпоставке да ће будућност личити на
прошлост. Код екстраполације помоћу геометријске прогресије полази се од
хипотезе о константности стопе пораста у свакој години (Брезник, 1988). Ако
193
би стопа пораста била константна, анализирано подручје би 2012. године
имало око 247.900 становника, што је за око 18.600 мање него по попису из
2002. године (Tабела 7.). Што се тиче општина, процена је да ни у једној
општини неће бити забележен пораст становништва, већ опадање. Највеће
смањење броја становника би имала општина Зајечар, где би се број смањио са
63.310, по последњем попису, на 55.800 2012 године.
Број становника општинских центара ће наставити са растом. Ако стопа
пораста остане на истом нивоу, број становника општинских центара ће 2012.
године достићи вредност од око 142.000. Међутим, неће доћи до повећања
броја становника у свим општинским центрима. До смањивања броја
становника доћи ће углавном у мањим општинским центрима. Број становника
ће се смањити у Димитровграду. На нивоу осталих насеља, можемо
претпоставити да ће се наставити смањивање броја становника. По овој
процени број становника осталих насеља у анализираном подручју ће се
смањити са 128.514, колико је износио 2002. године, на 105.900, колико се
очекује да износи 2012. године.
Када се упореде број становника анализираног подручја по попису 2002.
године и број становника исте територије из Просторног плана Републике
Србије по пројекцији за 2001. годину, на укупном нивоу није велико
одступање. Број становника из 2002. године је за 107 већи од прогнозираног
броја за 2001. годину. Гледано на нивоу општина највећа разлика је у општини
Зајечар, за 2001. годину је прогнозирано 68.200 становника, а 2002. године
пописано је 63.310 становника.
Када се упореди процењен број становника за 2012. годину и прогноза за 2011.
годину из Просторног плана Републике Србије, на нивоу посматраног
подручја, разлика је око 17.700 становника преко процене за 2011. годину дате
у Просторном плану (265.600 наспрам 247.900). У општини Зајечар разлика у
процењеном броју становника је чак већа од 15.000 (70.800 наспрам 55.800).
Табела 7. – Упоредни приказ процене броја становника

Општине 2001* 2011* 2002 2012
Кладово 30.300 30.200 31.233 30.700
Неготин 54.400 54.400 57.379 55.500
Зајечар 68.200 70.800 63.310 55.800
Књажевац 38.300 36.100 38.044 33.300
Пирот 63.400 63.200 64.648 62.000
Димитровград 11.800 10.900 11.893 10.600
Извор: Пописи становништва, РЗС Србије и Просторни план Републике Србије
*- Процењен број становника из Просторног плана Републике Србије из 1996.
194
ТУРИЗАМ КАО СТРАТЕШКО ОПРЕДЕЉЕЊЕ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА
ПОДРУЧЈА ТУРИСТИЧКИХ РЕГИЈА СТАРЕ ПЛАНИНЕ И ЂЕРДАПА
Појам одрживог туризма

Принципи одрживости туризма односе се на еколошке, економске и социо-
културне аспекте развоја, уз успостављање одговарајуће равнотеже између те
три димензије. Према томе, одрживи туризам би требало да:
• учини оптималним коришћење и заштиту природних ресурса који чине
кључни елемент развоја туризма, одржавајући битне еколошке процесе и
помажући очувању биодиверзитета,
• поштује социо-културне аутентичности подручја, штити и презентује
традиционално и савремено културно наслеђе и вредности,
• обезбеђује дугорочно пословање стварајући друштвеноекономске користи,
које се пре свега односе на локално становништво његовим укључивањем
у туристичку понуду, могућностима за стицање прихода и социјално
старање, и др.
Одрживи развој туризма захтева учешће свих релевантних интересних група,
на основу претходне информисаности, као и јако политичко вођство да би се
обезбедило шире учешће и стварање консензуса. Достизање одрживог туризма
је континуални процес који захтева стално праћење утицаја и коришћења
потребних превентивних и/или корективних мера кад год је то потребно.
Одрживи развој туризма у Србији

Сви релевантни показатељи о досадашњем развоју туризма указују да туризам
у Србији представља пропуштену шансу. Основни фактори који су допринели
оваквој ситуацији су:
• дуготрајно одсуство са међународног туристичког тржишта због мера
санкција и изолације од стране међународне заједнице;
• неодговарајуће учешће и интеграција локалних заједница и одређених
друштвених група у оквиру развоја туризма:
• недостатак инфраструктурне опремљености, нарочито у сеоским
подручјима;
• недовољна промоција Србије као туристичке дестинације, као и
недовољно профилисан и/или негативан имиџ туристичке понуде као
последица деловања нетуристичких чинилаца;
• одсуство одговарајућих националних, регионалних и локалних структура
за развој, управљање и промоцију сектора туризма;
• дугорочно опадање квалитета туристичких услуга;
• неодговарајуће управљање заштитом животне средине у функцији туризма
и др.
195
Основним циљем стратешког приступа развоју туризма и формулисању
политике развоја туризма у Србији може се сматрати интегрисање економских,
политичких, еколошких и културних користи од развоја туризма, удружених
са људима и дестинацијама, у циљу унапређивања квалитета живота и
обезбеђивања основа за просперитет. У том контексту три су основе
стратегијског приступа развоју туризма: одговарајуће управљање развојем
туризма, уједначавање развоја између туризма и других привредних
делатности и раст туризма кроз диверзификацију, специјализацију и
успостављање веза између свих носилаца развоја туризма.
Приоритетни циљеви развоја туризма, у оквиру стратешког планирања, могу
бити бројни, разноврсни и често конфликтни. Према истраживању у оквиру
земаља OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development),
већина држава сматра основним стратешким циљевима развоја туризма:
подстицање економског развоја, повећање девизног прилива и повећање
запослености. Уз ове, основне циљеве, наводе се и следећи циљеви: стварање
повољног имиџа земље, заштита природе и културно-историјског насеђа,
побољшање квалитета живота, заштита потрошача и подстицање привредног
развоја у недовољно развијеним подручјима.
У Републици Србији постоје одговарајуће нормативне основе за развој
туризма (Закон о туризму донет 2005. године, Стратегија развоја туризма
Републике Србије донета 2006. године, као и Просторни план Републике
Србије усвојен 1996. године.).
У Просторном плану Републике Србије постављен је целовит плански концепт
развоја туризма и организације туристичких простора Подунавља и подручја
Старе планине (поглавље V.1 Развој туризма и организација туристичких
простора).
Општи дугорочни циљеви развоја туризма, организације и уређења
туристичких простора Србије по ППРС су:
• комплексна валоризација потенцијала туристичке понуде;
• успостављање система садржајно и функционално заокружене и
регионално интегрисане туристичке понуде;
• подстицање туристичких подручја са најповољнијим могућностима за
продужење туристичке сезоне и повећање степена искоришћености
капацитета;
• укључивање природних, културно-историјских и других вредности у
развој туризма, уз целовиту заштиту животне средине, природе и
природне и културне баштине; и
• развој комплексне и интегралне туристичке понуде ради интензивног
укључења, функционалног повезивања и усклађивања развоја
комплементарних активности (пољопривреда са производњом здраве
хране, саобраћај, трговина, традиционално и савремено занатство,
комуналне делатности и др.)
196
У складу са дугорочним циљевима, концептом и критеријумима развоја и
организације туристичке понуде, утврђена је класификација туристичких
простора Србије. На основу ове класификације подручје Старе планине
припада Источној туристичкој зони (I.1 степена, са Видличем, Завојским
језером, Заглавком, Буџаком и Високом, ловиштима Радичевац, Алдинац и
Репушница, Пирот и Књажевац са Ргошком бањом). Подунавље, тј. подручје
Ђердапа припада Централној туристичкој зони (II.1 степена, са Кладовом,
Националним парком, природном и културном баштином светског значаја и
др.)
Становништво као ресурс одрживог развоја туризма

Туризам данас у светској пракси постаје једна од најзначајнијих привредних
грана способна да активира подручја која су унапредила атрактивност и услуге
које могу пружити не само својим становницима него и гостима са стране.
Имајући у виду изражене економске и социолошке функције туризма и његову
способност да интензивира и остале привредне гране (пољопривредне и
привредне потенцијале, услуге разног типа, саобраћај и др.), туризам са
комплементарним делатностима може и треба да представља основно
стратешко опредељење будућег развоја посматраног подручја.
Атрактивност туристичке дестинације темељи се, првенствено на
јединственим природним и културно-историјским вредностима, међутим треба
рећи да је глави чинилац успеха у туризму расположивост и квалитет људског
ресурса. Људски потенцијал се на посматраном подручју јавља као
ограничавајући фактор развоја туризма и то из два разлога:
− пад укупног броја становника, чиме се смањује и контингент радно
способног становништва и
− неадекватнa структурa радно способног становништва.
Старосна структура становништва је сигурно једно од најинтересантнијих
питања у вези са развојем туризма, првненствено због пројекција будућих
контингенaта радне снаге у туристички атрактивним подручјима.
На анализираном подручју, постоје потенцијали за развој руралног и
екотуризма али и проблем старења њихове популације (нпр.село Брлог у
општини Пирот има 83 становника од чега само 4 становника је млађе од 50
година), односно недостатка локалне радне снаге. У том смислу треба
предвидети оне врсте туристичке понуде где овај демографски чинилац неће
бити кључна препрека. Овде се првенствено мисли на развој туристичко-
рекреативне понуде која би била засновона на органској производњи хране,
вредностима непокретне и покретне етно-баштине (објекти и амбијенти
народног градитељства, предмети за живот и рад, обичаји, фолклор, стари
занати и др.). Поред тога, интензивнији развој туризма и комплементарних
делатности у приоритетним туристичким центрима и насељима туристичких
регија може утицати и на повећање становника у појединим насељима.
Пројекција становништва која укључује планске претпоставке активирања
197
туризма, а самим тим и ангажовања већег броја радноспособног
сатановништва, предвиђа да се неповољни правци демографских промена не
могу у потпуности зауставити, али се могу ублажити. Развојни програми који
воде стварању услова за привређивање и бољим условима живљења, утицаће
на стабилизацију и побољшање демографске ситуације у насељима.
ЗАКЉУЧАК
Нумерички и квалитативни индикатори о променама броја становника,
укупном и природном кретању и битним структурама становништва наводе на
следеће закључке:
1) Анализирано подручје је ретко насељен простор захваћен интензивном
депопулацијом.
2) Снажно демографско пражњење и слабљење сеоских насеља није
праћено значајнијом демографском концентрацијом у општинским
центрима.
3) Од седамдесетих година прошлог века траје процес негативног
природног прираштаја.
4) До 1980. године сеоско становништво смањивало се емиграцијом, а од
тада, преовладава миграциона компонента његовог кретања базирана на
изразито малој родности и континуирано растућој смртности, што се
рефлектовало на старење популације (посебно популације сеоских
насеља).
5) Од седамдесетих година прошлог века траје процес одласка млађег и
средовечног становништва из насеља на рад у иностранство. Око 11%
становника посматраног подручја борави и ради у иностранству.
Временом су се у тај процес укључили и чланови њихових породица.
Процес има тенденцију трајног исељавања.
6) Општински центари, до деведесетих година прошлог века, демографски
су се развијали имиграционом компонентом, а од тада доминацију
преузима природни прираштај који се постепено и континуирано
смањује. Градско становништво је млађе од сеоског.
7) У последњих двадесетак година развија се процес исељавања
високообразованог становништва из општинских центара у друге
развијеније центре Србије, а делимично и иностранство.
8) Број активног становништва које обавља занимање је смањен за око 20%
у односу на 1991. годину.
9) По последњем попису становништва (2002.) највећи број активних лица
запослен је секундарном сектору делатности (51%), док је најмањи број
активних лица запослен у примарном сектору делатности (6 %)
10) На основу процене броја становника анализирано подручје бележи
опадање, док општински центри, изузев Димитровграда, бележе пораст
броја становика.
198
На основу извршене анализе демографских и социоекономских компоненти
развоја подручја туристичких регија Ђердапа и Старе Планине, може се рећи
да је посматраном подручју неопходна експанзивна развојна политика и
улагања да би се зауставили депопулациони процеси. Претпоставка је да
емиграција неће бити толико великог обима као раније, јер је велики део радно
способног становништва већ напустио ове крајеве, а пад фертилитета неће
бити толико изражен као до сада, јер је већ на изузетно ниском нивоу.
Међутим, пад броја становника ће се наставити због неповољне старосне
структуре која карактерише ово подручје.
Смернице демографског развоја дате су у Просторном плану подручја парка
природе и туристичке регије Стара планина. Треба напоменути да су планом
обухваћени делови територија четири општине: Зајечар, Књажевац, Пирот и
Димитровград.
Смернице и циљеви демографског развоја дати у Просторном плану подручја
парка природе и туристичке регије Стара планина представљају рационалан и
добро утемељен концепт одрживог развоја. Основни циљеви су:
• Успостављање демографске виталности становништва и ублажавање
депопулационих тенденција, заустављањем одсељавања и подстицањем
досељавања становништва;
• Побољшање образовне и економске структуре становништва и повећање
просторне покретљивости становништва и др.
• Заштита егзистенцијалних интереса локалног становништва оживљавањем
привредних активности првенствено обезбеђивањем допунских и
алтернативних извора прихода становништва у туризму и
комплементарним активностима;
• Повећање доступности и квалитета услуга здравствене и социјалне
заштите и програма помоћи старачким домаћинствима, као и услуга
јавних служби младом становништву и женском делу популације;
• Задржавање млађих контингената становништва у сеоским насељима
подстицањем развоја крупних газдинстава фармерског типа и
омогућавањем њиховог запошљавања и самозапошљавања у туризму,
шумарству и другим активностима;
• Унапређивање и трансформација мреже насеља у планинском подручју;
• Развој и реконструкција субопштинских центара, центара заједница села,
развијених сеоских насеља и насеља са туристичким функцијама;
• Обезбеђивање инфраструктурно опремљених локација у центрима и
насељима са туристичком фукцијом за инвестиције у производне,
туристичке и услужне активности; и
• Рехабилитација градских центара у циљу заустављања негативног тренда
одласка образованих младих људи у веће градове, обезбеђивањем
атрактивног и добро плаћеног запослења, кредитирањем стамбене
изградње или куповине стана, отварањем МСП, различитим бенефицијама
199
за рад у руралном окружењу, стварањем јединственог имиџа градских
центара и њиховог окружења, као и укупним јачањем саобраћајне
инфраструктуре и мреже јавних служби и сервиса.
Основни стратешки циљ развоја становништва на анализираном подручју је
квантитативна и квалитативна промена демографских процеса. Квантитативна
се огледа у повећању броја становника. Квалитативна подразумева структурне
промене у демографској слици планског подручја, а огледа се у подмлађивању
становништва, повећању броја активног становништва, промени структуре
делатности, повећању фертилитета, промени образовне структуре, и др.
Основни приоритет је заустављање одсељавања и подстицање досељавања
становништва да би се дугорочно посматрано успоставила демографска
виталност на посматраном подручју. Потребно је повратити и ојачати
поларизацијски утицај градских центара, пре свега Књажевца, Пирота и
Кладова, а потом Димитровграда, Неготина и Зајечара. Ово је значајно како би
се зауставио негативан тренд одласка образованих и високо образованих
младих људи у веће градове, а који представљају интелектуални потенцијал
будућег развоја на анализираном подручју. Паралелно са оживљавањем
градских центара, треба стварати услове за развој осталог подручја подизањем
инфраструктурне опремљености територије и насеља, као и отварањем нових
радних места, што ће привући миграторна кретања.
Сагласно расположивим природним, демографским и другим ресурсима, у
њиховим оквирима, треба тражити место и позиционирати туристичку
делатност којој у досадашњим развојним концепцијама није давана
одговарајућа улога, насупрот њеној евидентној утемељености на различитим
природним и антропогеним вредностима. Да би ова претпоставка била
оправдана, потребно је задовољити неколико основних предуслова који се
односе на: постојање квалитетних туристичких ресурса, добру саобраћајну
повезаност и инфраструктурну опремљеност, интегрални развој заједно са
суседним општинама (регионима), анимацију инвеститора, иницијативу
локалне самоуправе,побољшање смештајног капацитета и квалитета
туристичке понуде у простору, маркетинг и др. Општине овог подручја, осим
првог (и најважнијег) предуслова, тренутно не задовољавају већину осталих.
Развој туризма овог подручја требало би да се остварује по средњорочним
етапама и краткорочним фазама, израдом и спровођењем одговарајућих
планских и програмских докумената.
Брезник, Д., (1988) Демографија, Научна књига, Београд
Велојић, М., (2001) Репушница је прва нестала, Зборник радова Еколошка истина IX,
Зајечар, 608 – 609 стр.
Подунавље у Србији, заштита урeђење развој (1996), уредници др. Бранислав Дерић,
др. Борислав Стојков, мр. Дејан Ђорђевић, Удружење урбаниста Србије, Београд.
200
ППРС (1996) Просторни план Републике Србије, Службени гласник Републике Србије
бр. 13/1996, ИАУС, Београд
ПП Старе планине (2006) Просторни план подручја парка природе и туристичке регије
Стара планина: Стратегија развоја, заштите и уређења. ИАУС (руководни тим Д.
Дабић, С. Милијић, С. Митовић), Београд
Перишић, Д, (1985) О просторном планирању, Институт за урбанизам и архитектуру
Стратегија развоја туризма Републике Србије (2006), Службени гласник бр. 91.
http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=5&status=jedna&vest=92946&datum=2006
-08-22
Статистички материјал
РЗС (1975) Општине у СР Србији1974. Београд
РЗС (1992) Општине у Републици Србији1991. Београд
РЗС (1997) Општине у Републици Србији1996. Београд
РЗС (2000) Општине у Србији 1999. Београд
РЗС (2002) Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. години, Први
резултати пописа по оштинама и насељима Републике Србије, Београд
РЗС (2003) Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002. години, књига 2, Пол
и старост, Београд
СЗС (1993) Попис становништва, домаћинстава, станова и пољопривредних
газдинстава у 1991. години, књига 4, Пол и старост, Београд
201
УРЕЂЕЊЕ ГРАДОВА ЗА ПОТРЕБЕ РАЗВОЈА

ТУРИЗМА, СПОРТА И РЕКРЕАЦИЈЕ
Жељко Гашпаровић11
ARRANGEMENT THE TOWNS FOR NEEDS OF DEVELOPMENT OF

TOURISM, SPORT AND RECREATION
Abstract. The town is fate our modern civilization, the frame of our societies life, the space
off society and cultural comunication, the chance for full life, but and for many people which
today to live in his never to finish accerued opportunity to make all wealth off his contents.
The town have own numerous functions, but this functions to not realize in the same
measure, with the same intensity and the same effect for differently societies group. The
toward geographical position and sensitivity populations for determinate activities to
determinate the modes off interest population and capacity off contents to mention of
activities.
Which are potentials of determinate the towns in Serbia to question development of tourism,
sport and recreation, the object investigation are consideration numerous aspects and
possible contents of activities in determinate society-economic totality.
The toward character, tourism, sport and recreation to belong to betwen society-economic
phenomenons which to causing many changing at people to where it to unwind. The
development this activities to depend of existences motive of the town totality and analysis to
can to demonstrate which is grade his possibility. Creation objective demonstrate for
tourism working to depend of regular and all identification internal and exterior factors
which the towns to own.
Key words: arrangement the town, tourism, sport, recreation, exampls.
Апстракт. Град је судбина наше модерне цивилизације, оквир нашег друштвеног

живота, простор социјалне и културне комуникације, шанса за пунији живот, али и
за многе људе који данас живе у њему никада до краја остварена прилика да упознају
сво богатство његових садржаја. Град има своје бројне функције, али се све те
функције не остварују у истој мери, са истим интензитетом и истим ефектом за
различите друштвене групе. Према географском положају и сензибилитету
становника према одређеним делатностима одређују се модалитети заинтере-
сованости становника, а тиме и капацитети садржаја споменутих делатности.
1
мр Жељко Гашпаровић, истраживач сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
Београд
202
Какви су потенцијали одређених градова у Србији по питању развоја туризма, спорта
и рекреације? Предмет истраживања је разматрање бројних аспеката и могућих
садржаја ових делатности у одређеној друштвено-економској целини.
Према карактеру, туризам, спорт и рекреација спадају међу оне друштвено-
економске појаве које узрокују многе промене код људи тамо где се одвијају. Развој
тих делатности зависи од егзистенцијалних услова градске целине, а анализе могу
показати колики је степен њихове могућности. Стварање објективне могућности за
туристичко деловање зависи од правилног и свеобухватног идентификовања
интерних и екстерних фактора развоја одређених градова.
Кључне речи: уређење градова, туризам, спорт, рекреација, примери.
УВОД
Циљ овог рада је да се провери стање градских простора за потребе туризма,
спорта и рекреације и укаже на мере за боље коришћење простора и објеката за
одређене активности становника градова. Исто тако, циљ је да се јасно
сагледају туристички потенцијали (природни и створени), одреди степен
валоризације, утврде компаративне предности градова и др.
Констатовање стања може се извршити на основу дефинисања појмова
туризма, спорта и рекреације.
Анализа утицаја града треба да се посматра тако да природна компонента у
свему има приоритет (у односу на друштвену и грађевну компоненту), јер је
само по себи основа свега створеног. Човек од природе узима и од ње гради,
требало би и да узвраћа, односно да пази на моћ репродукције, њене
капацитете и еколошку стабилност
У протеклом периоду сагледавају се стратегије развоја, структура
туристичких, спортских и рекреативних простора градова, праћење начина
коришћења, грађења, одржавања, начина и мере очувања и унапређења. За
уређивање појединих категорија тих простора на нивоу града било је више
задужених субјеката, а они су парцијално учествовали у њиховом
организовању, изградњи, уређењу, одржавању и коришћењу (град, општина,
шумска газдинства, спортски савези, школске установе), али издвојено и често
међусобно неусклађено. При томе, недовољно су праћене и провераване акције
и задаци задужених носилаца уређивања и одржавања тих простора, тј. њихове
реалне могућности да одговоре на планиране обавезе (материјална основа,
систем финансирања, место у систему одлучивања, стручна оспособљеност).
Појава комплекса нових спортско-рекреативних активности који туристичким
радницима омогућава да обогате садржај укупне туристичке понуде у
туристичким местима има велику експанзију у планинским подручјима али ни
градови не заостају за тим садржајима. Где и колико могу бити
распрострањени зависи од многих фактора, посебно у градовима. Настанак тих
садржаја је резултат смишљеног и дуготрајног процеса стварања и планирања
тржишта и клијентеле, поступним планским увођењем нових програма и
203
садржаја, уз константну снажну, организовану, дуготрајну и свеобухватну
маркетиншку кампању.
Улога спортско-рекреативне понуде у оквиру укупне туристичке понуде
градских центара, може се оценити по следећим факторима: мотиви, циљеви,
начин и неопходни услови за успешну организацију и реализацију спортско-
рекреативне понуде у градским центрима.
У склопу истраживања „Одрживи просторни развој градова Србије“ одабрани
су следећи градови као студије случаја: Ваљево, Вршац, Бор, Врњачка бања,
Кикинда, Пожаревац, Лазаревац и Књажевац. Као примери у овом раду
анализирани су Пожаревац и Бор због компарације ових градова у средишњој
и источној Србији.
ФАКТОРИ СПОРТСКО-РЕКРЕАТИВНЕ ПОНУДЕ

Мотиви за планирање, организацију и реализацију спортско-рекреативне
понуде у градским центрима су (8):
а) трајање туристичке сезоне током целе године,
б) изражена потреба клијентеле за активним и забавним одмором – висока
инвестициона улагања у изградњу градских центара или коришћење
постојећих садржаја,
в) развој технике и технологије спортско-рекреативних активности и опреме
(безбедније и брже доступне просечном потрошачу).
Циљеви програма спортско-рекреативне понуде у градским центрима су:
а) одржавање туристичке сезоне током целе године,
б) подизање нивоа профитабилности градских центара,
в) проширење тржишта и формирање нове клијентеле кроз популаризацију
нових садржаја.
Програмска подела се базира на следећим специфичностима: 1) сезона, 2)
клијентела, 3) врсте активности и 4) локације.
1) У односу на сезону, целогодишњи програм се одвија у затвореним
просторима (лето –зима) и на отвореним просторима у зависности од врсте
активности (пролеће – лето – јесен).
2) У односу на клијентелу, програм се дели према: а) старосној доби: деца до
15 год, омладина до 30 год, одрасли до 60 год, старија клијентела од 60 год
навише, и б) физичкој спремности: спортисти и рекреативци.
3) У односу на врсте активности, програми се деле на:
а) спортске програме (такмичења, тренинзи, спортски кампови и такми-
чарски полигони),
б) рекреативне програме (излети, кондиционирање, вежбања и реани-
мација),
в) едукативне програме (школе, кампови, курсеви и излети),
г) забавне програме (игре, турнири, такмичења и вечерња анимација).
204
4) У односу на локацију, програме делимо на:
а) микропонуду – спортско рекреативна понуда у непосредном окружењу
или у склопу рецептивних објеката, и
б) макропонуду – спортско рекреативна понуда на широј територији града,
односно подручја (регије).
Пратеће активности неопходне за реализацију туризма, спорта и рекреације у
градовима су: маркетинг, информатика у самом центру, најам опреме и
реквизита, фото-видео сервис, одржавање објеката и терена, и складиштење
опреме и реквизита.
Неопходни услови за организацију и реализацију спортско-рекреативне понуде
у градовима су:
− правна регулатива – услови регистрације и права на рад,
− спортско-рекреативна инфраструктура (хале, терени, полигони, стазе),
− кадрови,
− опрема и реквизити,
− безбедност – осигурање извођача и клијената, превентивне мере заштите,
− иновативност – стална копча са новим трендовима у свету, и
− финансирање – инвестиције, трошкови, амортизација.
ОЦЕНА ТУРИСТИЧКЕ, СПОРТСКЕ И РЕКРЕАТИВНЕ ВРЕДНОСТИ

Уколико прихватимо чињеницу да је град генератор развоја, па и свих недаћа
које урбанизација носи, онда ћемо лако да утврдимо да је основна одговорност
за спровођење функционално-еколошких принципа свакако у политичкој,
привредној и интелектуалној моћи коју град генерише.
Градови се последњих година убрзано граде, тако да економски разлози утичу
на просторну структуру градова и заступљеност туристичких, спортских и
рекреативних простора, који треба да буду што функционалнији и еколошки
оправдани. Све интензивнијом изградњом физичких структура, природни
потенцијали као што су шумски комплекси, постају драгоценији посебно на
подручјима градова. Ове чињенице условљавају тражење нових решења у
постизању квалитативних, а затим и квантитативних промена у заступљености
и начину коришћења тих просторних ресурса. Тиме се подразумева њихово
дефинисање не само кроз однос, растојање и форму, већ кроз целовито
функционално-просторно значење, у склопу сложеног урбаног ткива,
интегрисано с осталим градским садржајима.
У времену када се у нашем друштву одвија процес транзиције, један од циљева
просторног и урбанистичког планирања је и усклађивање развојних и
друштвених потреба са захтевима различитих претендената на локације у
простору. По принципима одрживог развоја, одређивање приоритета за
основни критеријум има квалитет и усаглашавање капацитета животне
средине. Тако су и природни потенцијали део расположивог простора на нивоу
205
подручја ГП-а града, и све су израженији сукоби интереса на истом простору, а
конфликтност намене намеће потребу ефикасног системског планирања.
Док су туризам и спорт са аспекта просторног и урбанистичког планирања
третирани самостално, рекреација је везана за друге урбане функције, као и за
функционалну структуру ванградских подручја. Истраживања, међитим,
показују да рекреациона активност као просторно-планерска категорија нема
адекватан третман у просторним, регионалним, општинским и урбанистичким
плановима. Феномену рекреације, као конзументу простора, није дат значај
као другим, него се у просторним решењима по правилу, рекреација третира са
позиција задовољавања сагледивих краткорочних потреба становништва, а
исказује се на графичко-нумеричком нивоу и то изоловано, секторски.
Недовољно јасно су дефинисани типови и категорије рекреативних простора,
њихово значење и улога у функционалној структури града. Нејасност на нивоу
урбанистичких планова онемогућава јасне и конкретне акције у погледу бољег
уређења, коришћења и организовања тих простора у граду а отежава и
сагледавање и усмеравање њиховог будућег развоја. Недостаје већа
амбијентална разноликост тих просторних целина, већ је готово идентичан
начин њиховог рекреативног коришћења и уређивања.
Светска искуства показују да су шумски комплекси у ближој околини градова
различито просторно распоређени у односу на сам град, а најчешће форме те
зелене матрице су кружна или елиптична, а и клинастa форма. (6)
Административне границе општина и ширих подручја често нису логичне, не
прате природну границу. Вештачки су изведене и пресецају природне целине
(планине, водотокове и сл.). У случају уређене шуме за рекреацију,
становништво више гравитира ближим објектима, без обзира на
административне границе подручја.
Поред оправданих разлога за недовољно улагање у уређење рекреативних
простора, других приоритетних задатака у периоду развоја града и немилих
догађаја за време ратних дејстава у окружењу Србије, изостали су и други који
су могли да допринесу да ти простори у граду у већој мери обезбеђују боље
услове за живот становника и боравак гостију, зависно од својства и
потенцијала територије на којој се град развија.
Развој града као значајног места са атрактивним туристичким, спортским и
рекреативним просторима, није правилно заступљен у развоју туристичке
понуде. Туризам и рекреација рангирају се као приоритети, зависно од циљева
развоја. И туризам и рекреација су ограничени тржишним факторима и
расположивошћу извора, односно потенцијала. Када се на подручју града
вреднује потенцијал, неопходно је да се направи разлика између природних
ресурса који треба да буду заштићени од оних које треба развијати са разним
степенима приоритета и интензитета. Атрактивност природног потенцијала са
аспекта шумских комплекса града, као могућих нових туристичких
компоненти и жеља за развојем уопште, захтева пажљиво одмеравање
предности и непогодности. Пожељна корелација између шумских
206
рекреативних комплекса и туристичких токова је веома значајна, а у
досадашњем развоју града готово неискоришћена. Неопходно је његово
доследно сагледавање, као континуалан процес, свакако уз праћење тржишних
услова, да би се омогућило повољно прилагођавање у каснијим фазама
планирања.
На основу валоризације рекреативне вредности емпиријским истраживањем
свих комплекса у ширем гравитационом подручју града, а не само оних који су
били предмет ГП-а, отварају се нове могућности просторно-функционалних
мрежа урбане рекреације, заснованих на еколошким принципима и
критеријумима стратегије будућег друштвено-економског и просторног
развоја града.
ТУРИЗАМ КАО ФАКТОР ПРЕОБРАЖАЈА ПРОСТОРА

Туризам као фактор унапређења конкурентности Србије
Србија располаже релативно добрим природним условима, има повољан
географски положај, културно-историјске и радне потенцијале, захваљујући
чему су створене компаративне предности у области туризма.
Развој туризма у Србији одвијао се у специфичним условима и по многим
показатељима није пратио савремена кретања у свету. Опште прихваћена
оцена и констатација је да су се у протеклом периоду терцијалне делатности у
Србији, а самим тим и туризам, развијале у изразито неповољном амбијенту.
Последњу деценију 20. века карактеришу познати догађаји (економска
изолација, рат у суседним републикама и др.) који су деформисали односе у
привредном животу Србије, а тиме и у терцијалним делатностима, нарочито у
туризму.
Историјски гледано, коришћење простора у туристичке сврхе доживело је
неколико раздобља, односно фаза, у којима се понашање према простору
заснивало на концепцијски међусобно различитим ставовима. У складу са
тезом да туристичка изградња треба да се прилагоди туристичкој
атрактивности, човекова интервенција код природних атрактивности у сврху
туристичке експлоатације, сада је у фази преображаја простора са еколошког,
социјалног, естетског и тржишног становишта, јер би без тога у условима
оштре међународне туристичке конкуренције туристички производи тешко
опстајали и распознавали се.
Логичне су последице човековог утицаја на преображај простора. Човек се не
задовољава само пасивним односом према ресурсима, већ активно живи у том
амбијенту – оживљава га многобројним активностима, користи за душевни и
физички ужитак и извлачи одређену корист.
207
Новије раздобље туристичке изградње понегде форсира изградњу
концентрисаних туристичких комплекса који заправо опонашају градске
агломерације, што нису правила у понашању већ изузеци.
Континентални туризам у Србији развија два облика туристичких активности:
здравствени туризам и зимско-спортски туризам.
Док бање и данас задржавају облик просторног уређења какав су имале
деценијама, изградња планинских туристичко-спортских центара данас
подразумева све садржаје и капацитете смештаја, јавних служби и сервиса
концентрисане у заокруженој просторној целини, по правилу у подножју
планина док су уређени спортски терени на планини и другим местима. На
овај начин се постиже боља приступачност центрима посебно у зимским
условима. Тиме се поштује начело да се објекти, ма којем облику туристичке
понуде или опреме припадали, граде на одређеним дистанцама од смештајних
садржаја.
Специфичности које поседују поједини атрактивни простори за туризам
мотивишу индивидуални приступ у коришћењу простора, односно изградњи
објеката за туристичку употребу. Преображај простора може бити и под
утицајем тзв. секундарних резиденција, викенд објеката, изградње која је
довела до праве окупације огромних простора, преображујући пејсаже и опште
услове за живот.
Наглашену улогу у преображају простора под утицајем развоја туризма имају
саобраћајнице, смештајни и други капацитети и туристички промет људи.
Саобраћајнице и физички објекти туристичке понуде су статичке компоненте,
док је туристички промет динамичка компонента која има струковно,
просторно и сезонско обележје. Промет туриста, у том смислу има и негативне
и позитивне последице у простору, али уз динамику, обезбеђује и специфичан
угођај, својствен управо туристичким просторима.
Перманентна потреба да туризам ствара што већи приход проузрокује и
негативне последице у простору изградњом нових капацитета на атрактивним
местима. Те последице развоја туризма манифестују се на економском и
ванекономском плану. Са економског гледишта углавном се говори о два
основна негативна ефекта: о туризму као извору инфлаторних кретања и о
туризму као узроку запуштања неких традиционалних људских (привредних)
активности. Са ванекономског гледишта, осим појаве еколошких проблема,
могле би се навести појаве многих социјалних и етичких проблема и
потенцирани развој разних облика криминала.
Опште говорећи, туризам доноси у одређени простор и позитивне и негативне
утицаје, па тако можемо означити и опште последице развоја туризма које се
могу оквалификовати следећим чињеницама (3):
− туризам деградира простор,
− туризам чува простор,
− туризам креира сопствени простор,
208
− туризам банализује простор,
− туризам валоризује простор,
− туризам је заслужан да смо постали свесни проблема простора.
Средишњу тачку у туризму представља човек, који, у одређеном времену као
туриста, користи туристички простор. Његова присутност у том простору
позитивна је чињеница, јер човек својим боравком и радом позитивно утиче на
такву средину и на директан и индиректан начин је оплемењује. Изградња
туристичких капацитета у објектима са естетским и функционалним
вредностима уклопљеним у амбијент значи допринос оплемењавању простора,
тј. нови квалитет простора. Позитивни утицај туризма може се одразити и на
заштиту човекове околине, односно природе под условом да су туристички
капацитети усклађени са еколошким капацитетом природе.
Сличан је однос туризма према историјском и културном наслеђу и
споменицима историје и културе. Велико занимање туриста за атрактивности
те врсте захтева знатну пажњу у њиховом одржавању, што је без материјалне
подлоге немогуће. Слабије развијене средине врло тешко, а најчешће само уз
помоћ одговарајућих међународних асоцијација и фондова, како-тако
одржавају сопствене историјске споменике који иначе пропадају у
материјалном смислу, што представља губитак за локалну средину и државу.
У досадашњем развоју туризма код нас и у свету, туристички су се развили и
афирмисали и простори где су раније преовладавале друге активности и
човекова остварења у областима архитектуре, технике, грађевинарства,
медицине итд. или културног и историјског наслеђа.
Највредније туристичке ресурсе у Србији представљају: култура, догађања,
природа и гастрономија. Конкурентност Србије као туристичке дестинације у
великој мери зависи од достигнутог нивоа квалитета њеног туристичког
производа у односу на кључне факторе успеха.
Појам уређења туристичких простора

Сваки насељени простор поседује бројне садржаје који су дело људских руку и
произилазе из човекових потреба и његовог начина живота. Истовремено,
природни оквир у којем човек обитава има своје захтеве који нису увек у
складу са изграђеним садржајима у том истом простору. Природа има своје
законитости и мада их је човек вековима у много чему успео прилагидити
свом начину живота и потребама, ипак је тај однос далеко од идеалног, па чак
и од уравнотеженог. Просторно уређење један је од начина да се постигне
таква равнотежа.
Свесни смо значења и особите улоге коју простор има у туризму и за
туристички развој, па је јасно да уређење простора има особито истакнуто
место у поступцима којима се настоји да се свака туристичка дестинација
уреди и опреми на начин који ће задовољити захтеве и жеље посетилаца.
Уређење простора посебно је добило на важности на подручјима масовних
209
облика туристичких долазака, јер је ту најлакше и најчешће долазило до
несразмере између потреба природе и туристичке изградње. Та несразмера је
још компликованија из разлога што природни оквир представља једну од
најатрактивнијих и најважнијих компонената туристичке привлачности неког
простора. Зато су поступак и метода уређења простора битни. Циљеви
просторног уређења у туризму током времена су се мењали од екстремног и
идеолошког схватања до данашњих савремених схватања, доносећи низ начела
и критеријума заштите природног ресурса, кодекса понашања према укупном
човековом окружењу и културном богатству.
Различити критеријуми вредности једног простора не могу се поистоветити с
критеријумима вредности свих осталих простора. За човека су увек били
највреднији они простори који су му омогућавали што квалитетнији живот. Са
туристичког гледишта такви критеријуми попримају нешто другачији облик,
јер врло често атрактивност природног окружења, макар садржана само у
лепоти пејсажа и амбијенталним вредностима, постаје важним, а неретко и
јединим разлогом туристичких долазака. Ваља разумети и настојања људи да
различитим мерама штите своје просторе.
Данас познајемо више облика заштите: строги резервати, паркови природе,
специјални резервати, парк-шуме, значајни предели, споменици природе и
хортикултурални споменици. Институција националних паркова највиши је
степен целовите заштите природе (регулисане законским прописима) у којима
је забрањен било какав захват човека у заштићеним зонама.
Туризам логиком ствари постаје врло важан корисник простора, али и велики
изазов за могуће деградације заштићених подручја ако се не поштују
одговарајући прописи заштите.
Атрактивност простора у туристичком смислу не може бити апстрактна.
Теоријски, постоје четири таква атрибута: рекреативни, куриозитетни,
знаменити и естетски. Сваки од тих атрибута делује на могућност коришћења
простора у туристичке сврхе, односно за задовољење туристичких потреба,
али сви ти атрибути су релативне вредности, што значи да сваки од њих у
различитим временским и просторним релацијама има различит степен
туристичке вредности. О томе, међутим, не одлучују стручњаци из појединих
области којима на одређен начин „припадају“ поједине атрактивности (као што
су , на пример, историчари уметности, биолози, етнолози, археолози, географи
и други), већ само туристички посетиоци, тј. туристичка потражња. Та
међузависност у односу човек-атрактивност у туризму је не само врло висока,
већ она битно утиче на функцију простора, и из ње непосредно произлази као
компонента туристичког производа. Међусобна зависност атрактивног
простора и туристичког производа исказује се у оној мери у којој атрактивност
простора активира одређену масу посетилаца, односно у оној мери у којој
елемент простора утиче на туристичка кретања.
210
Типологија туристичких просторних/развојних целина
Према свом географском положају, свако место има своје специфичности,
своје особености и атракције, по чему се разликује од других и чини га
посебним. Туристичка изградња уз неки смештајни објекат (хотел) која
обухвата различите рекреацијске, спортске, угоститељске и трговачке
садржаје, створила је нови тип просторне јединице у туризму, туристички
локалитет. Локалитет је по правилу изван туристичког места, али може бити и
део урбане структуре туристичког места. Иако је изградња потребне
саобраћајне и комуналне инфраструктуре за туристички локалитет била скупа,
то је било оправдано када се показало да су такви туристички ансамбли или
комплекси постали атрактивна туристичка одредишта за многобројне
категорије посетилаца, посебно када је у њиховој близини постојао неки
природни, културни или забавни садржај изворног или артифицијелног
порекла. Такви су се ансамбли с временом спојили са суседним урбаним
насељима и створили ново урбанизовано подручје. Тако се појављује нови тип
просторне јединице, тзв. туристичко средиште (центар).
Посебну пажњу и занимање у типологији туристичких места заслужује група
градова чија општа функција града битно одређује и њихову туристичку
функцију. По томе се градови и разликују од других туристичких места, а
основни мотив посета туриста су културна и градитељска наслеђа акумулирана
годинама и вековима. Њихова функција пословних средишта развила је у њима
посебни облик тзв. конгресног и манифестацијског туризма који привлаче
велики број посетилаца. Градови који су своју туристичку будућност
конципирали на таквим основама граде и посебну одговарајућу
супраструктуру и инфраструктуру: велике конгресне центре, спортске
стадионе и дворане те мултифункционалне дворане (за различите културне и
друге приредбе). Таква оријентација захтева велики расположиви број
смештајних јединица, а то опет значи велика улагања у хотелијерство, у
комуналну инфраструктуру и др. Доказ за то су, у савременом туризму, управо
велики градови, који су најпосећенији и који су дефинисали посебну
категорију (тип) туристичког места.
Планирање туристичког развоја на нивоу

туристичког места и локалитета
Стручњаци планирања у свету су подељени на урбане и регионалне планере,
архитекте простора, архитекте објеката, дизајнере ентеријера, инжењере. Иако
финализирају план, коначни план није под њиховим искључивим надзором,
већ групе људи који имају критичне улоге у осмишљавању плана. То су
инвеститори, менаџери, приватне и јавне организације. Локалитети су
власништво појединаца, асоцијација (организација), предузећа и државе који
условљавају здраву околину, сигурност и опште добро. Сви они креирају
простор за нова коришћења.
211
У оквиру обавезујућих и упућујућих одредби релевантних планова, на основу
оцене стања, потенцијала и ограничења понуде, односно мотива тражње,
установљавају се циљеви и поставља дугорочни концепт организације
простора за туризам, програм и организација понуде у простору, градова,
туристичких центара, туристичких насеља, пунктова и др.
СПОРТ
Одавно је у савременом свету присутно сазнање о нужности прожимања
туризма и спорта. Првобитно је економски разлог био основни мотив
прихватања спорта под окриље туризма који је, јасно, и данас присутан, али у
квалитативно измењеној функцији, што значи да је спорт садржајно обогаћен и
целовито уграђен у туризам.
Такво схватање позиције спорта у туризму вишеструко је корисно, јер уз
непосредне економске ефекте – увећавање ванпансионске потрошње и
продужења туристичке сезоне, носи и значајне неекономске ефекте –
здравствене, рекреативне, васпитне, социјалне, политичке и друге.
У новонасталим условима живота човек тражи одговарајућа решења за свој
одмор, не класичан већ активан одмор, који ће га освежити и дати му нове
енергије за рад.
Физичка активност у затвореном и на отвореном простору захтева
одговарајуће објекте. У градовима се за изградњу спортских објеката одређују
локације најчешће према интересима клубова. Објекти могу да се лоцирају
периферно од насеља и унутар насеља, што зависи од слободног простора и
врсте активности. Квалитет простора одређен за активности даје вредност
објекту у функционалном погледу. Такви објекти не смеју бити страна тела у
амбијенту у којем се граде, већ се композиционо и обликовно морају
саобразити са околином.
Не може се рећи да до сада није било добронамерне иницијативе и напора у
урбанистичкој реализацији да се правилно поставе спортски садржаји.
Применом методе норматива пројектовани су садржаји који су задовољавали
потребе претходног броја становника, али који у данашњим условима не
задовољавају хигијенско-санитарне, функционалне и безбедоносне прописе.
Прихватање гледишта да је основни фактор који изражава и одређује намену и
димензије површина и простора конкретна је и објективна потреба. Ако би се
приступило сагледавању конкретних потреба спортова наших градова и те
потребе програмски обрадиле у шеми просторног развоја спорта и рекреације,
реализација објеката би ишле бржим темпом, наравно уз нова инвестирања.
Савремена реализација на основу нових сазнања у спорту, примене техничких
средстава и метода у изградњи, нових грађевинских материјала, изражавања
новим линијама и облицима архитектуре итд, подстичу напредак на том пољу.
212
АНАЛИЗА ПРИМЕРА
Пожаревац
Општина Пожаревац налази се у Подунавском региону и обухвата четири
просторне целине: прву, у западном делу , тзв. Пожаревачка греда, другу, у
брежуљкастом развођу између Велике Мораве и Млаве, трећу, у долини Млаве
источно од поменутог развођа и четврту, велико речно острво на Дунаву.
Данашња локација Пожаревца је повољна и атрактивна са саобраћајно-
географског становишта.
Већ деценијама туризам је привредна грана о којој се у Пожаревцу највише
прича, али се најмање ради. Логична последица тога јесте да се једва може
рећи да овај град има некакав туризам. Од ове перспективне привредне
делатности град засад има готово занемарљиву корист. Овом граду прети
опасност да буде избрисан са туристичке мапе Србије, ако се у најскорије
време ништа значајно не предузме да се туризам покрене са мртве тачке.
Овдашњи туристички потенцијали засад су само мртви капитали јер су
неискоришћени.
Природни услови, ресурси и вредности основни су и најважнији потенцијали
за развој туризма подручја Пожаревца. Богатство рељефа и вегетација
подручја условљавају погодну климу за пољопривредне производе.
Некад на царском друму који је повезивао север и југ Балканског полуострва,
Пожаревац данас спаја нишки аутопут са Ђердапском магистралом. Природна
богатства Стишке равнице по којој се Пожаревац простире у загрљају три
реке: Дунава, Велике Мораве и Млаве, учинила су да постане развијен
административни и културни центар као средиште Браничевског округа и
епархије. Пожаревац не блиста сјајем и гламуром. Годинама није мењао рухо,
па није чудо што фасаде на угледним грађанским кућама и стамбеним
зградама, чак и новијег датума, делују прилично оронуло.
Туризам на подручју Пожаревца је скромно заступљен, углавном као викенд
туризам под утицајем постојећих туристичких активности и садржаја Стишке
низине, Смедерева и Хомољских планина.
На територији округа, мотиви тражње су скромни и материјализовани су
изградњом викенд кућа за стационарно коришћење. Према евиденцији из
Просторног плана општине Пожаревац 2000. године констатоване су викенд
зоне: Крушка, Градиштански пут, Приобаље, Маргум и Канал. Остали део
подручја представља мотив само за ограничену рекреативну излетничку
тражњу Пожаревца и оближњих градских центара: Смедерева и Великог
Градишта.
Неспорно је да Пожаревац има добре туристичке потенцијале и повољан
географски положај близу европских саобраћајних коридора 7 и 10. Веза
подручја са регионалним и магистралним путевима остварује се мрежом
локалних путева.
213
Низом анализа дошло се до закључка да град Пожаревац не поседује јасно
препознатљив урбано-функционални атрактер који би га издвојио из контекста
региона. (11)
Карактеристике рекреативних простора на нивоу града и подцелине-месних
заједница града Пожаревца огледају се у квантитативној и квалитативној
заступљености. У квантитативној, заступљеност је релативно добра,
дистрибуција неравномерна, варира из више разлога, паркови и парк-шуме
нису довољно заступљени. У квалитативној, заступљеност рекреативних
простора је релативно богата и сложене структуре, али основни недостаци су
неразвијена мрежа локалних јавних површина и дечјих игралишта на целој
територији града.
Могућности развоја туризма у Пожаревцу виде се у рубним крајевима јер, у
самом граду нема посебних атрактивних места погодних за смештај објеката
туризма, спорта и рекреације. Постојећи садржаји за ове делатности више су
лоцирани даље изван града, у више праваца, што због саобраћајне
неповезаности не омогућава интензивније коришћење тих садржаја. У самом
граду нема слободних локација.
Нема довољно мотива међу становништвом да се више ангажују у
активностима спорта и рекреације, за разлику од других активности као што
су: угоститељство, трговина, банке итд. Млади не виде овде перспективу,
уздају се више у рођаке – гастарбајтере у Аустрији, Немачкој, Италији или
Швајцарској. Они који остају, сами смишљају начине да се забаве.
Степен искоришћености смештајних капацитета је веома низак. Не постоји
организована понуда локалног туризма са осмишљеним активностима и
садржајима. Намену постојећег хотела треба задржати, реновирати га и
изградити нови хотел са стотину кревета. Туристички потенцијали подручја
нису операционализовани у организоване мотиве тражње. Једина организо-
ванија понуда је код ергеле Љубичево.
Од створених потенцијала, за развој туризма на подручју Пожаревца,
најзначајнија су насеља, постојећи садржаји инфраструктуре и објекти
непокретних културних добара, а од садржаја чија би изградња могла да
унапреди туризам подручја најзначајнији су будући приватни спортско-
рекреативни клубови.
Непокретна културна добра представљају туристичке потенцијале. Већина
туристичких потенцијала у домену културне баштине везује за сеоске цркве,
знаменита места и сл, а највише за изворне амбијенте и објекте народног
градитељства (међу којима највредније треба заштитити, а њихове
функционалне и естетске вредности валоризовати на погодан начин приликом
планске концентрације насеља).
У граду је сачувано вредно споменичко наслеђе које обухвата значајне
културно-историјске споменике: Нахијски суд (1821) први у Србији,
Магистрат (1847), Народна библиотека (1847) – једна од осам најстаријих у
214
Србији, прва школа за пилоте и ваздухопловне извиђаче (1915), позориште
(1929) које је давало представе до 1934. године (од тада град нема
професионално позориште).
У 19. веку град је неко време био друга престоница Кнеза Милоша Обреновића
који га је ослободио од Турака 1815. године, а 1819 изградио Саборну цркву
посвећену светим архангелима Михаилу и Гаврилу. У парку испред здања
Општине (1889) у духу бечког академизма је споменик „Милош у парку“
(1897). Недалеко од Општине је културно-историјско здање Народни музеј –
после београдског најстарији у Србији, уз њега је етно парк на Тулби
(јединствени музеј у природи са 8 објеката традиционалне архитектуре),
Галерија Милене Павловић Барили и др.
Пешачка зона – улица Стари корзо, оивичена је модерним кафићима и
бутицима. Кафане су одувек имале значајно место у животу Пожаревљана.
Пожаревац је 1911. године имао 80 кафана, а ни данас их није мање.
Културно-забавне манифестације су: Љубичевске коњичке игре од 1964.
године (ергела Љубичево 3 км испред Пожаревца), позоришне свечаности
„Миливојеви дани“, смотра фолклорних ансамбала села Србије. Забавни парк
„Бамби“ садржи терене за кошарку, одбојку на песку, лавиринт, видиковац и
кафиће.
По Просторном плану, у општини постоји 35 фудбалских, 25 рукометних и 32
одбојкашка терена и пливачки базен, све на отвореним просторима. Планирана
је изградња нових спортско-рекреативних центара у граду и у излетиштима у
ближој околини Пожаревца.
Бор
Источна Србија позната је као изразито емиграционо подручје. Одликује се
константно негативним миграционим салдом и пре свега, изразито великим
бројем становника у иностранству. Градски центар Бор је изузетак јер до 1991.
године бележи изразит пораст становника, а надаље стагнира, што се поклапа
са стагнирањем примарних функција у граду. (14)
Упоредо са развојем привреде, а нарочито Рударско-топионичарског басена
Бор, као матичне радне организације, развијао се и град Бор. Захваљујући овом
гиганту, Бор је од малог рударског насеља израстао у модеран рударско-
индустријски град са бројним објектима друштвеног стандарда. Прекретница у
Бору настала је после привредне реформе 1966. године интензивном
стамбеном изградњом. Добро је повезан путевима са Параћином и аутопутем,
преко Мајданпека са Доњим Милановцем на Дунаву и преко Кучева и
Пожаревца са Београдом.
Иако сада, због застоја рада РТБ, није изражена, загађеност ваздуха била је
тежак проблем града и његове околине деценијама. Услови рада и живота у
Бору били су знатно тежи него у многим другим градовима, па је стога и
215
здравствено стање становништва лошије. Због тога се предузимају
превентивне мере.
С обзиром на специфичне услове живота и рада у Бору, Град и РТБ Бор
посветили су посебну пажњу стварању услова за свакодневну рекреацију и
коришћење годишњих и недељних одмора радника и грађана. Природне
погодности у ближој и даљој околини града знатно су олакшале овај задатак, а
досадашња улагања отварала су пут развитку туризма у склопу Тимочке
крајине.
Због заузетости терена стамбеним објектима у самом граду није остало много
терена за спортско-рекреативне садржаје али су ови солидно заступљени. Исто
тако, мало људи се бави спортом, а рекреацијом само симболично ради
загађености ваздуха у граду.
Сви туристички садржаји су изван Бора.
На 12 km од града налази се Брестовачка бања као излетиште и лечилиште
окружено великим комплексом шуме. Поред историјских споменика (Кнежев
двор, конак Кнеза Милоша подигнут 1856. године – сада стална изложба и
амам) изграђено је више мањих туристичких објеката (хотел „Српска круна“, 6
вила за становање са укупно 92 лежаја, бањски терапеутски садржаји и др.
Разлози за изградњу бањско-рекреативног центра у Брестовачкој бањи били
су, пре свега, у томе што тамо постоје слободни терени, затим термоминерална
вода и жеља да се људи „извуку“ из града на чист ваздух и у природу.
Смештена у долини Борске реке, леве притоке Црног Тимока, на 385 метара
надморске висине, Бања има умерено-континенталну климу, 10 извора
термоминералне воде температуре од 32 до 42 степена Целзијуса и шумски
комплекс за шетњу од 90 хектара. Кнез Милош Обреновић је подигао конак
1837. године, кнез Александар Карађорђевић дворац (летњиковац) 1856.
године, а краљ Петар Први је био задужбинар Великог бањског купатила 1906.
године. Бања је, поред лечења и рехабилитација, идеално место за породичне
излете, припреме спортиста, спортски риболов, лов, ђачке екскурзије и
истраживаче(геологе).
Четири километара од Брестовачке бање, у подножју Црног врха, налази се
Борско језеро, површине око 30 hа погодно за одмор, рекреацију, риболов и
спортове на води (под условом да буде намењено само рекреацији а не и
потребама РТБ). Поред језера се налази простор за камповање, неколико
спортских терена, хотел са 250 лежаја, дечије одмаралиште са 250 лежаја и др.
На Црном врху започет је туристички центар „Јелен“ чија изградња је
обустављена, и због које је затворено постојеће алпско скијалиште.
Северно од Бора (15 км), на простору планине Стола откривене су најстарије
стене у нашој земљи. Шуме су проређене али ливаде и пашњаци дају околини
величанствени изглед. У подножју Стола постоји планинарски дом са 45
лежајева.
216
Планина Стол располаже атрактивним теренима за алпинистичко пењање,
стране са блажим нагибом погодне су за пешачење до врха, језерце испред
самог дома, ливаде богате лековитим биљем и гљивама, уређена смучарска
стаза са ски лифтом, мир и тишина, све то пружа идеалне услове за бављење
свим видовима планинарења, као и за базичне припреме свих спортиста.
Лазарева пећина у врлетима Злотског кањона, на 21 километар од Бора, са
дужином од око 1200 m уређена је за посетиоце. Недалеко је пећина
„Верњикица“ – непревазиђена по богатству сталактита.
Сви туристички објекти на подручју општине Бор повезани су савременим
асфалтним путевима и имају добре саобраћајне везе са суседним градовима.
На овај начин створени су услови за уклапање туристичких објеката општине
Бор у шире туристичкео подручје Тимочке крајине.
Бор је релативно млад град, без јачих културних традиција и институција. Пре
Другог светског рата нису о томе бринули Французи који су експлоатисали
Борски рудник. После рата требало је створити услове за културно-забавни
живот и дизање општег културног нивоа становништва, првенствено
омладине.
Изградња објеката за спорт и физичку културу пратила је развој града и
школства ( фудбалски стадиони, стадион за мале спортове, спортски центар са
халом, салом, пливачким базенима и теренима за мале спортове, сале и терени
у школама и месним заједницама).
ЗАКЉУЧАК
Србији су потребне високо квалитетне инвестиције, нарочито када је реч о
туризму, како би се унапредила конкурентска способност Србије. Прогноза
туристичких токова зависиће од предузетих иницијатива за њихов развој и од
обима промоција.
Ширење и модернизовање капацитета са циљем да се понуда прилагоди
европским и светским стандардима и да се повећа удео Србије на
међународном тржишту, изискују замашна инвестициона улагања, имајући у
виду дотрајалу инфраструктуру и капацитете у области туризма. Због тога ће
могућности за одржавање постојећих и развој нових конкурентских предности
и за боље позиционирање Србије, пре свега, зависити од ефикасности мера
оријентисаних ка привлачењу страних директних инвестиција, знања и
технологије.
Оно што је одавно организовано у градовима Европе, у Србији је још увек на
маргинама пажње и размишљања о спортско-рекреативним садржајима.
Градови треба да имају неопходне услове за планирање, организацију и
реализацију комплексне спортско-рекреативне понуде. За ово је потребно да се
укључе сви субјекти, почев од ресорног министарства, невладиних
217
организација, општина, туристичких организација, спортских струковних
савеза, до власника рецептивних објеката и др.
За омасовљавање спорта и рекреације нужни су крупни захвати, како на плану
изградње спортских објеката, пратећих уређаја и реквизита и њихово
одговарајуће екипирање за такмичења и спортску рекреацију, тако и на плану
изградње одговарајућих смештајних капацитета и у њима пратећих садржаја.
Напорима и подстицајима шире друштвене заједнице треба унапредити и
подићи на виши ниво материјалну и друштвену базу физичке културе и
спорта, уз промовисање нових спортских манифестација.
Тежиште туристичке понуде Србије треба ставити на стварање садржаја и
услова који би осигурали дужи боравак и већу потрошњу, с обзиром на
идеалне природно-климатске, културне и друге услове на које се наслања
мноштво комплементарних туристичких вредности.
Будући развој рекреације, између осталог зависи од степена развијености
друштвеног и личног стандарда као елемената целовитих друштвено-
економских услова у наредном периоду, који за сада могу само глобално да се
сагледају. Тај процес заснива се на поштовању одређених функционално-
еколошких принципа у планирању и реализацији функционално-просторне
организације и коришћења зелених комплекса на подручју града и околине.
Пожаревац, са релативно скромном привредом, не може самостално да развија
и унапређује туризам. Зато место на туристичкој мапи Србије овде виде у
туристичком региону Подунавља, тј. са Смедеревом. Од локалног туризма
неће бити користи све док се не појави финансијски моћна страна или домаћа
компанија, спремна да на овом подручју уложи капитал.
Даљим развојем туризма Пожаревца може се очекивати јачање тражње за
новим и садржајнијим туристичким мотивима. У даљој будућности развоја
регије Подунавља, тражња ће обухватити у већој мери мотиве Браничева
(излетничка клијентела оближњих градских центара).
Због велике могућности рударско-металуршког басена, Бор би могао јаче да
развија садржаје у домену туризма, спорта и рекреације. У јединствену борску
туристичку понуду Бора и околине могу да уђу Борско језеро са хотелом
„Језеро“, борски аеродром, спортско-пословни центар „Младост“ у Бору,
Брестовачка бања, новоподигнути пословни центар „Капија Бора“ и др.
Узалуд велелепни туристички комплекс у изградњи на Црном врху кад је још
увек мртви капитал, а ако се ништа не предузме – и будућа руина. Кад би овај
центар прорадио и кад би се активирали сви постојећи туристички
потенцијали, Борани би мање страховали од моноструктурног привређивања
заснованог искључиво на производњи и преради бакра. (9)
У Туристичком савезу Србије истичу да су за сада на мети туриста она места
до којих је лако доћи и која задовољавају европске стандарде када је реч о
смештају: Београд (ноћни провод, тренди омладина, паркови), Нови Сад
218
(аустроугарски град са шмеком, мешавина нација, фестивал Егзит), Златибор
(са шарганском осмицом и Мећавником), и Копаоник (за скијаше, сваке године
нове жичаре). Понуда Србије ће се проширити манастирским турама,
салашима, бициклизмом и планинарењем. (9)
(1) Архитектура урбанизам 15 – Спорт и рекреација, 1962, Београд
(2) Архитектура и урбанизам 94/95 – Сарајево 84, 1984, Београд
(3) Вуконић.Б, Кеча.К (2001), Туризам и развој: појам, начела, поступци, Микрорад,
Загреб
(4) Вечерње новости, 2005, 2007, Београд
(5) Грађански лист, 3/4.9.2005, Нови Сад
(6) Дошеновић, Љ., (2004), Оцјена рекреативне вриједности шумских комплекса у
гравитационом подручју Бањалуке, зборник радова скупа: Локална самоуправа у
планирању простора и насеља – стручна питања, Асоцијација просторних
планера Србије и Географски факултет Универзитета у Београду – Институт за
просторно планирање, Београд, стр.237-249.
(7) Милетић, Д., (2007), Туризам – фактор унапређења конкурентности Србије,
зборник радова 12. скупа: Регионални развој и демографски токови балканских
земаља, Економски факултет у Нишу, Ниш, стр.585-590.
(8) Митровић, Н., (2002), Туризам, рекреација и спорт у планинским подручјима,
скуп: Планина 2002 – Раубовање ресурса, одсуство развоја, одлазак
становништва, Савез инжењера и техничара Србије и Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, Копаоник, стр.128-132.
(9) Политика, рубрика Путовања, 2005, 2006, 2007, Београд
(10) Политика , ревија Магазин 476/2006, Београд
(11) Програм за израду Генералног плана града Пожаревца, Општина Пожаревац,
Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Скупштина општине
Пожаревац – Одељење за урбанизам, ЈП Дирекција за изградњу општине
Пожаревац, Београд, 2004.
(12) Просторни план општине Пожаревац 2000. године, ЈУГИНУС Београд и ЗЕП
Пожаревац, 1988.
(13) Регионална привредна комора Пожаревца, (2005), Споменици културе
Подунавског и Браничевског округа, Пожаревац
(14) Филиповић, М., (2007), Утицај миграција на демографски развитак Источне
Србије, зборник радова 12. скупа: Регионални развој и демографски токови
балканских земаља, Економски факултет у Нишу, Ниш, стр.495-502.
ЕНЕРГЕТСКА
ЕФИКАСНОСТ,
ЖИВОТНА СРЕДИНА
И КОМУНАЛНО
УРЕЂЕЊЕ ГРАДОВА
219
OPTIMIZACIJA POTROŠNJE ENERGIJE

U URBANISTIČKOM PLANIRANJU
NA NIVOU GRUPE ZGRADA
Siniša Stanković1,
Neil Campbell,
Werner Gaiser,
Andrew Stone2
OPTIMISING ENERGY USE IN MASTERPLANNING

SUNtool (Sustainable Urban Neighbourhood Modelling tool) represents a new approach to
an integrated architectural design and environmental simulation tool. It has been developed
by 6 European institutions under the EC’s Fifth Framework Programme “Energy,
Environment and Sustainable Development" (NNE5-2001-00753) and was completed in
early 2006. This paper discusses the innovative features of SUNtool and how these support a
fast moving planning process. Using a case study the application of the SUNtool software
suite for the analysis, design and development of sustainable masterplans and also the
upgrade of existing neighbourhoods is demonstrated. The benefits of an easy to use and
customisable tool for evaluating resource flows, i.e. thermal and electrical energy, water
and waste from the early design stage onwards by architects and planners are shown. It is
concluded that the resource flow modelling facility provided within SUNtool can provide an
important planning contribution to mitigate the environmental consequences of urban
growth by establishing framework guidelines early on in the masterplanning process.
Keywords: simulation, masterplan, energy, water, waste
Apstrakt: SUNtool (Sustainable Urban Neighbourhood Modelling tool) predstavlja novi

pristup softverskim alatima za integrisano arhitektonsko projektovanje i simulaciju uticaja
na prirodno okruženje. Projekat je razvijen od strane 6 evropskih institucija kroz Peti
okvirni program Evropske Komisije, pod nazivom “Energija, okolina i održivi
razvoj”(NNE5-2001-00753) i završen je početkom 2006.godine. Ovaj članak govori o
naprednim karakteristikama SUNtool-a i na koji način one doprinose brzom napretku u
procesu planiranja. Korišćenje programskog paketa SUNtool - aplikacije za analizu, dizajn i
razvoj urbanističkih planova po principima održivog razvoja, kao i unapređenje postojećeg
okruženja, takođe je predmet ove studije. Prikazane su i prednosti ove lake za korišćenje i
1
Siniša Stanković, Direktor BDSP Partnership Ltd Summit House, 27 Sale Place, London
W2 1YR, UK, BDSP (YU) d.o.o. Beograd Srbija
2
Neil Campbell, Werner Gaiser, Andrew Stone, BDSP Partnership Ltd Summit House, 27
Sale Place, London W2 1YR, UK
220
prilagodljive programske alatke za izračunavanje potreba za različitim resursima, (npr.
toplotnom i električnom energijom, vodom kao i proizvodnjom otpada), od najranijih faza
projekta pa na dalje. Možemo zaključiti da se analiziranjem neophodnih resursa uz pomoć
SUNtool-a može obezbediti značajno unapređenje projektnih rešenja u procesu planiranja
radi smanjenja ekoloških posledica urbanog razvoja, putem postavljanja dobrih
konceptualnih rešenja u ranoj fazi procesa urbanističkog projektovanja.
Ključne reči: simulacija, urbanistički planovi, energija, voda, otpad.
UVOD
Savremeno iskustvo arhitekata i planera ukazuje na neprestano povećanje potrebe za
usvajanjem strategija kretanja energije i resursa u građevinarstvu, tako da ovi
stručnjaci moraju tražiti nova saznanja o održivom razvoju i primenjivati nove
metode za procenu i optimizaciju projektantskih rešenja. Iskustvo pokazuje da
saradnja sa stručnim konsultantima često počinje tek pošto su već donešene strateške
odluke. Štaviše, često nedostaje interaktivnost potrebna za brz proces projektovanja.
Većina trenutno dostupnih programskih alatki za simulaciju nije u mogućnosti da se
prilagodi fragmentiranosti procesa planiranja, s obzirom da im je potrebno stručno
tenhničko znanje te ih zato arhitekte ne koriste u svakodnevnom radu. Uz to, većina
ovih interesantnih alatki je pogodna, pre svega, za analiziranje izdvojenih
pojedinačnih objekata. U ovom trenutku ne postoji dovoljno inteligentna
projektantska alatka koja bi mogla da kvantitativno i kvalitativno proceni različita
rešenja urbanističkih projekata (koja su strategijski mnogo važnija nego izolovano
posmatranje pojedinačnih objekata) od samog početka procesa projektovanja.
SUNtool ima za cilj da popuni ovu prazninu jer predstavlja softverski alat za
integrisano arhitektonsko projektovanje i simulaciju okruženja, kao i obrazovni alat
baziran na Internet tehnologijama.
Integracija alatke za brzo 3D modelovanje predloženih rešenja i brza simulacija
omogućavaju evaluaciju urbanih naselja u smislu a) principa pasivnog ekološkog
dizajna i proizvodnje obnovljive energije u kombinaciji sa mikroklimatskim anali-
zama, b) studije efikasne lokalne proizvodnje energije, i c) kretanje potrošnje vode i
produkovanja otpada u zavisnosti od stohastički određenog ljudskog ponašanja.
Grafički korisnički interfejs (GUI) prati karakterističan tok procesa u projektovanju i
prilagođen je za jednostavno korišćenje na takav način da od korisnika zahteva samo
onaj nivo ulaznih podataka koji su dostupni u različitim fazama projekta. GUI je
razvijen od strane nezavisne grupe stručnjaka i sastoji se od niza dijaloga korisnika i
softvera. Stoga je SUNtool fleksibilna programska alatka koja se može koristiti i u
najranijoj fazi projektovanja: brzo procenjuje alternativna prostorna rešenja;
prikazuje detaljne studije u naprednim fazama projekta; ili pak daje analizu
postojećih urbanističkih rešenja. Novo višeparametarsko proračunsko jezgro
omogućava automatsku proveru promena projektnih rešenja, čime je omogućena
optimizacija oblika i rasporeda objekata, primenjenih građevinskih materijala i
konstrukcija, i drugo, u skladu sa zahtevima korisnika.
221
Internet alatka (www.suntool.net) podržava proces projektovanja tako što
obezbeđuje dodatne informacije koje su vezane za proces urbanističkog
projektovanja, kao i informacije vezane za uticaj urbanog razvoja (razvoja grada) na
zajednicu i individualni kvalitet (standard) zivota. Štaviše, kriterijumi selekcije
lokacije i osnovne preporuke koje se odnose na energiju, vodu i otpad u okviru
razvoja naselja, primene održivih tehnologija i transporta, pomažu korisnicima da
donesu ispravni izbor zasnovan na tačnim informacijama. SUNTool nudi dobru
osnovu za šire diskusije i istraživanja preko prikazanih studija slučaja, veza sa
odgovarajućim istraživanjima i važećim evropskim zakonodavstvom, kao i kroz
interaktivni korisnički forum.
Kombinacija SUNtool-a rešenja koja se sastoje od nekoliko novih tehnika koje
omogućavaju i korisnicima koji nisu eksperti da brzo dobiju pouzdana i kvalitetna
rešenja simulacije, opisana su detaljnije u narednom odeljku. Njihova primena
prikazana je na primeru u 3.delu.
KLJUČNE INOVACIJE SUNtool-a

f au
De lt
s
i
Building
Properties Demand
thermal
database profiles
model
beha Results
an vio
um Lighting
h
ur
Blinds District Building

Location Inputs Urban
Form
Building
Shape
Building
Use Window
energy energy
Supply
profiles
centre centre
opening Appliances
chast ic
modelli
Occupancy
f au
De lt
St o
ng
s
i
Micro Water Waste

Climate Daylight Renewable Conven-
database climate plant tional plant
models models
External External
Fuels Grid
Sl. 1. Shematski prikaz SUNtool integrisanog solvera kombinujući mehanizme inteligentnih

atributa objekata, stohastičko modeliranje ljudskog ponašanja i dinamičko termičko
modeliranje sa modeliranjem izvora resursa
Integrisani Solver
SUNtool-ov unapređeni integrisani Solver (programski modul za rešavanje
jednačina ravnoteže, Slika 1) je kombinacija nekoliko modula za simulaciju radi
realnijeg prikaza uzajamnog delovanja unutar urbane sredine. Ovo obuhvata dva
mikroklimatska modela: kako se težište pomera sa simulacije pojedinačnih objekata
na simulaciju naselja i delova naselja, međusobno sadejstvo objekata postaje
izuzetno važno: uticaj kratkotalasnog i dugotalasnog zračenja objekata i tla, kao i
senka nastala direktnim ili difuznim sunčevim zračenjem i drugo.
Mikroklimatski modeli obuhvataju mnoge od ovih efekata. Konačno moduli za
simulacije KGH sistema, kao i obnovljivih izvora energije, simuliraju strategiju
snabdevanja energijom koju je odredio korisnik u datom objektu ili u nekoj oblasti.
222
U pravilnim vremenskim intervalima (najčešće satnim, mada mogu biti i kraći)
proračunavaju se energetske potrebe prema predviđenom komforu i ponašanju ljudi,
kao i u funkciji kvaliteta ugrađenih građevinskih materijala i sistema unutar
objekata. Ove vrednosti se upoređuju sa dostupnim izvorima energije na lokaciji,
uključujući visoko efikasne tehnologije kao što su CHP (kombinovana proizvodnja
toplotne i električne energije), toplotne pumpe i mehanička ventilacija sa
rekuperacijom, kao i sa nekontinualnim obnovljivim izvorima energije kao što su
PV (fotonaponske ćelije), korišćenje solarne toplotne energije ili snage vetra.
Snabdevanje energijom se analizira kako na nivou pojedinačnih objekata, tako i na
nivou centralne distribucije energije za određene prostorne celine. Ovakav
sveobuhvatni pristup obezbeđuje mnogo bolji uvid stvarne potrebe za različitim
resursima pri razvoju velikih urbanih sredina.
iDefault atributi
SUNtool primenjuje objektno orijentisano planiranje na nivou urbanističkog
projektovanja. SUNtool objekat je definisan na nivou pojedinačne zgrade koji u sebi
sadrži veliki broj atributa (karakteristika). Ovi atributi se automatski zadaju
korišćenjem bogate baze podataka – SUNtool-ovi “iDefaults”(intelligent Defaults).
Atributi za omotač zgrade su unapred izabrani prema specifičnim podacima za svaku
zemlju, gde se uzimaju u obzir sledeći parametri: važeći propisi, karakteristični
materijali i konstrukcije, kao i karakteristike postojećeg fonda stambenih ili
poslovnih objekata. Korisnik u SUNtool-u pre svega definiše poziciju i oblik
objekta, kao i njegovu namenu, jer to omogućava primenu postojećih profila
korišćenja objekata, kao i internu raspodelu . Neophodne informacije se povlače iz
iDefault baze podataka koje se zasnivaju na unešenim demografskim i socijalno-
ekonomskim statističkim podacima.
Proces zadavanja predefinisanih karakteristika opisan u prethodnom pasusu
značajno olakšava i ubrzava pripremu virtuelnih modela. Model prikazan na Slici 4.
može biti kreiran od strane potpunog početnika za samo 15-20 minuta. Izuzetna
vrednost SUNtool-a u procesu urbanističkog planiranja je izuzetno lak način
dobijanja rezultata proračuna koji oslobađa korisnika od unosa kompleksnih
karakteristika zgrada koje su neophodne da bi se kreirao realan model. Ovo je
posebno značajno u početnim fazama projekta kada je većina detalja vezanih za
objekat još uvek nepoznata - projektant nije pretrpan suviše detaljnim pitanjima, već
se može koncentrisati na urbanističko planiranje i oblikovanja zgrada i njihov
potencijalni uticaj na energetske potrebe .
Kako projekat napreduje i sve više i više informacija postaje dostupno, tražiće se sve
detaljniji rezultati simulacije. SUNtool-ova višeslojna struktura omogućava jasni
prikaz pod-elemenata prepisujući default vrednosti (npr. vrednosti karakteristika
građevinskih elemenata, kombinacija različitih namena objekata i itd.) i daje
korisniku značajni nivo fleksibilnosti u kreiranju detaljnijih modela novih i
postojećih objekata.
223
Modeliranje ponašanja
SUNtool integriše nov stohastički model ljudskog ponašanja radi simulacije
interakcije posetilaca sa samim objektom, kontrole sistema i uređaja unutar objekta i
baziran je uglavnom na posmatranju realnog ponašanja objekata. Svaki posetilac se
tretira kao pojedinačni učesnik i ponaša se drugačije od drugih. Ovakav pristup daje
mnogo realniju procenu uticaja posetilaca na potrošnju energije u objektu, što je u
suprotnosti sa tradicionalnim pristupom primene idealizovanog determinističkog
prikaza, koji se ponavlja iz sata u sat, iz dana u dan.
U srcu ovog modela nalazi se model posećenosti koji se zasniva na verovatnoći
događaja, i koji određuje kada je prostorija posećena i od strane koliko ljudi.
Nekoliko podmodela - koji izračunavaju uticaj na rezultate usled varijacija u
spoljašnjim i unutrašnjim uslovima, daju prikaz uticaja zastora i zasenčivača,
otvaranja prozora, korišćenja veštačkog osvetljenja i uređaja korisnika, kao i
potrošnju vode i proizvodnju otpada.
Modeliranje ponašanja na nivou masterplana donosi mnogo realniju procenu
maksimalnog opterećenja i oslobađa korisnika od determinističkih pregleda koji se
stalno ponavljaju. Istovremeno, SUNtool pruža mogućnost pravljenja dodatnih
profila ponašanja u slučaju kada je unapred poznat specifičan model ponašanja.
Parametarska simulacija
Kao što je gore izneseno, mnoge međuzavisne promenljive utiču na profil potrošnje i
snabdevanja energijom konkretnog objekta. Da bi se dobio profil snabdevanja i
potrošnje energije na širem području, neophodno je sumirati energetske potrebe
pojedinih objekata koje se nalaze u okvirima urbanističkog plana. S jedne strane,
ovo značajno povećava složenost optimizacije izvora energije, ali, sa druge strane,
omogućava neophodne kompromise između različitih karakteristika objekata i daje
projektantima širi izbor i mogućnost veće slobode pri projektovanju.
Novi SUNtool parametarski proračun je u mogućnosti da pruži automatsku procenu
uticaja mnogo različitih parametara. Parametarski Solver omogućava korisniku da
utvrdi donje i gornje granice kao i veličinu koraka iteracije u kom parametri variraju.
Na ovaj način korisnici mogu da istražuju odnos između većeg broja parametara i
njihovog uticaja na potrebe za resursima u toj varijaciji.
Sa parametarskom modifikacijom objekata projektanti mogu da posmatraju uticaj
promena parametara površine objekata (npr. koeficijent reflekcije), primenjenih
materijala i konstrukcija (npr. u-vrednost),, toplotni vremenski pomak (vremenska
termička konstanta zgrade itd), i konfiguracija fasade (npr. procenat zastaklenih
površina) ili kombinacija stambenih i nestambenih namena. Prethodne varijante
mogu dovesti do utvrđivanja strategije smanjivanja zahteva i do kasnijeg
pronalaženja odgovarajuće kombinacije namena u cilju efikasnog izvođenja CHP-a.
Ovakve analize mogu unaprediti regionalne i preporuke vezane za specifični
projekat i mogu biti od pomoći lokalnim uprava u njihovoj nameri da postignu
zahtevane ciljeve emisije CO2.
224
Ovim načinom se prevazilazi uobičajena analiza uticaja pomoću dve varijable i
može se automatski testirati i veliki broj varijantih rešenja.
Analiza rezultata
Korišćenjem ugrađenih SUNTool generatora izveštaja, rezultati mogu biti prikazani
prema odgovarajućim kategorijama (emisija CO2, toplotna energija, električna
energija, voda, otpad, klimatske analize, izračunavanje urbanističkih parametara.
Korisnici mogu prilagoditi grafikone sopstvenim potrebama) .
Primenom 3D mapiranja rezultata proračuna mogu se prikazati karakteristike
pojedinačnih zgrada da bi se na brz način označile oblasti od manjeg ili većeg
značaja. Ova tehnika je naročito korisna radi smanjenja potencijalno velike količine
rezultata na nivo koji omogućava korisniku da se fokusira na ključne elemente na
datoj slici.
STUDIJA SLUČAJA
Na kraju procesa istraživanja, a radi demonstracije mnogobrojnih mogućnosti
SUNtool-a, urađeno je nekoliko studija slučajeva. Ove studije su naročito usmerene
na:
1) stohastičko modeliranje,
2) modifikovanje parametara,
3) obnovljive energetske sisteme,
4) energetsku efikasnost i smanjenje emisije CO2,
5) modeliranje sistema i
6) modeliranje potrošnje vode i produkcije otpada.
U narednom odeljku biće razmatran slučaj energetske efikasnosti i smanjenja emisije
CO2.
Objašnjenje studije slučaja, Prag-Repy

Stambeno naselje Repy nalazi se zapadno od centra grada i po svom izgledu i
tipologiji gradnje tipičan je primer socijalističkog načina gradnje koji je bio
primenjivan u periodu od 60-ih do 90-ih godina prošlog veka.
225
Sl. 2. Naselje Repy, Prag, slika iz vazduha
Sl. 3. Stambeni blok pre renoviranja(levo) i stambeni blok nakon renoviranja (desno)
Stambene zgrade su karakteristične po spoljašnjem sistemu panela i uzdižu se do
visine od 8-12 spratova (Slika 3), sa unutrašnjim izgledom u grubom opisu sa
sled.karakteristikama:
• instalacije, skladišta i perionice nalaze se u podrumima,
• komunalne prostorije, prostor za bicikle itd, na prizemlju,
• iznad ovoga, zgrade su podeljene u 3 do 5 graničnih vertikalnih stambenih
blokova, ali sa zasebnim ulazima, liftovima i stepeništem. Obično ima od 2 do 3
stana na svakom spratu, najčešće sa sopstvenim balkonom.
Regeneracija oblasti Repy započela je 1995.godine i još uvek je u toku. Glavni
ciljevi ovog procesa bili su: poboljšanje kvaliteta gradnje (Tabela 1) (npr.
poboljšanje termoizolacije postavljanjem dodatne izolacije na zidovima); zamena
prozora; zastakljivanje balkona. Krovovi zgrada imaju relativno dobru izolaciju, pa
je stoga proces renoviranja bio usmeren najviše na fasadu. Na radijatore su
postavljeni. termostatski ventili (TRV)
226
Tabela 1. Poboljšanje kvaliteta gradnje renoviranih zgrada u Repy-u
U-vrednost (Original) U-vrednost (Renovirano)
Konstrukcija
[W/m2K] [W/m2K]
Spoljašnji zid 1.12 0.26
Prozori 2.55 1.60
Međuspratna konstrukcija/tavanica 1.14 0.57
Krov 0.28 0.28
Unutrašnji (pregradni) zidovi 1.36 1.36
Zgrade se napajaju centralnim grejanjem iz lokalne mreže uz pomoć podstanica koje

se nalaze u mašinskim salama i u svakoj zgradi obezbeđujući toplu vodu kroz
kružnu mrežu radijatora smeštenih u svakom stanu. Svi stanovi imaju lokalne
merače vode, koji pokazuju upotrebu i tople i hladne vode. Snabdevanje toplom
vodom vrši se iz centralnog tanka smeštenog u svakoj zgradi.
Zgrade (naročito ranija gradnja) imaju problem sa nedovoljnim zagrevanjem u
zimskoj sezoni kao i sa preteranim grejanjem u prelaznom i letnjem periodu, zbog
neadekvatne termičke izolacije, propustljive konstrukcije i visokog stepena
izloženosti suncu i vetru. Razlog tome je činjenica da rad gradske toplane ne traje u
kontinuitetu 24 h dnevno, kao i to da ona ne radi u periodu od kraja aprila do
oktobra (čak i ako postoji potreba za grejanjem u međuvremenu). Često se dešava da
stanari nisu u mogućnosti da regulišu temperaturu radijatora zbog nedostatka
regulatora temperature. Ukoliko bi prostorije postale previše tople, to bi se rešavalo
otvaranjem prozora.
Iz ovih razloga započeto je renoviranje nekih od najstarijih zgrada. Ovo jasno
ukazuje na dva osnovna cilja renoviranja: unapređenje komfora i zdravlja (kvaliteta
života) stanara i smanjenje troškova grejanja.
Modeliranje
Sl. 4. Prikaz iradijacije modela slučaja posmatranja

227
SUNtool studije skoncentrisane su na jugoistočni kvart u Repy-u, prikazan na Slici
4. Konfiguracija zgrade uzeta je sa uvezenog dxf plana lokacije i automatski dodata
korišćenjem iDefault seta podataka za Češku Republiku.
Sl. 5. Varijacije potreba kumulativne energije u jugoistočnom kvartu

u Repy-u, pre i posle renoviranja.
Početne studije potreba (Slika 5) ukazale su na to da samo poboljšanje kvaliteta
primenjenih građevinskih materijala zgrade (što predstavlja veliki posao sam po
sebi), isporučena energija u kWh/m2 se može smanjiti za više od 40%. Analiza
profila opterećenja za toplotnu i električnu energiju, takođe okriva potencijal
određenog broja mera u pogledu snabdevanja energijom, npr. zamena grejnih
kotlova, kotlovima sa kombinovanom proizvodnjom toplotne i električne energije;
postavljanje malih turbina za vetar i solarnih kolektora za vodu na krovovima zgrada
itd.
Interesantno je to da su neki rezultati merenja bili dostupni za Zgradu
1(nerenoviranu) i Zgradu 2(renoviranu) - podaci potrošnje toplotne energije na
mesečnom nivou za tu godinu. To su osmospratni stambeni blokovi podeljeni na 3
dela sa po 48 stanova.
Pokazana ušteda toplotne energije na godišnjem nivou od 36% - SUNtool prognoza
za pojedinačne zgrade takođe je pokazala dobro poređenje u apsolutnim vrednostima
- sa ±25% nakon usaglašavanja između realnih i pretpostavljenih vrednosti koje su
korišćene u okviru Alata za modeliranje(Modeling tool), npr. kvalitet građevinskih
radova i kontrole i rad sistema grejanja; unutrašnje temperature (set points) mogu
biti više tokom perioda nakon renoviranja sistema grejanja; nivo unutrašnjih
dobitaka unutar zgrada izgleda niži od predviđenog Alatom za modeliranje kada se
posmatraju temperaturne balansne tačke (analiza stepen dana). Ipak, rezultati su i
pored toga ohrabrujući.
228
ZAKLJUČAK
Ovaj članak nas je upoznao sa novim programskim paketom SUNtool koji se sastoji
od alata za modeliranje i alata za obuku za izračunavanje neophodnih resursa u
okviru urbanističkog planiranja. U ovom tekstu opisane su ključne novine i njihova
vrednost za arhitekte i planere koji su suočeni sa zahtevom da planiraju efikasne i
održive urbane sredine.
Primena ovog softverskog paketa je demonstrirana na primeru realnog objekta.
Komparativna analiza pokazuje ohrabrujuću konvergenciju rezultata i ukazuje na to
da programske alatke ne mogu i nisu napravljene da iznova kreiraju stvarnost, ali
mogu značajno da poboljšaju proces donošenja odluka i usmere urbaniste u dobrom
pravcu. Potvrđeno je da ovaj program za simulaciju predstavlja vrlo vrednu alatku
za planere, mada je njihova odgovornost da pravilno protumače rezultate. Na taj
način alatka može biti korišćena za postavljanje preporuka u urbanističkom
planiranju koje će obezbediti efikasne izvore energije i efikasno upravljanje
energijom, a da pri tom sputavaju projektante pojedinačnih objekata unutar
urbanističkih celina.
SUNtool-ova jedinstvena sposobnost modeliranja i brzina kojom se dobijaju
kvantifikovani rezultati čini ga korisnim alatom za planere koji se suočavaju sa
posledicama ubrzane urbanizacije i eksponencijalnog rasta broja stanovnika, tako što
uvodi procenu potrebnih resursa i njihovih potencijalnih izvora na samom početku
procesa urbanističkog planiranja. Ovo je posebno značajno za zemlje u razvoju i i
zemlje sa ograničenih izvorima energije i energetskom infrastrukturom.
SUNtool je besplatan i može se preuzeti sa svog websajta www.suntool.net.
Reference i literatura
Projekat SUNtool je delimično finansiran od strane DG Tren u okviru petog okvirnog
programa EC ”Energija, Ekologija i Održivi razvoj” (NNE5-2001-00753) i predstavlja
zajedničko istraživanje:
• BDSP Partership Ltd, (koordinatori), Siniša Stanković i Nil Kempbel
• Czech Technical University Prague, Department of Environmental and Building
Services, Karel Kabele
• Electricité de France, EDF R&D, Anne Le-Mouel
• École Polytechnique Fédérale de Lausanne, Laboratory of Solar Energy and Building
Physics, Nicholas Morel
• IDEC S.A., Panos Katsambanis
• VTT Buildings and Transport, Jyri Niemenen.
229
УНАПРЕЂЕЊЕ ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ

ГРАДОВА / ЗГРАДА КРОЗ ПРОЦЕС ЕНЕРГЕТСКЕ
СЕРТИФИКАЦИЈЕ
Милица Јовановић Поповић,
Слободан Самарџић,
Саја Косановић,
Бисерка Мaрковић1
TOWNS/BUILDINGS ENERGY EFFFICIENCY IMPROVEMENT THROUGHT

THE PROCESS OF ENERGY CERTIFICATION
There is a strong obligation for buildings energy efficiency improvement, as about 50% of
the produced energy in developed countries is consumed in buildings. The energy
certification of buildings is a process of buildings energy efficiency evaluation, which needs
to be done in a similar way as buildings technical acceptance. The result of such an
evaluation, i.e. the obtained certificate, testifies the building quality in respect to energy
consumption, but also quantifies the cosumed energy through the life cycle assessment of
applied materials. By discussing parameters of certification, this paper strongly advocates
the buildings certification, as one of the initial conditions for improving the energy efficiency
of buildings and cities.
Key words: energy efficiency, energy savings, environmental protection, building
certification
Резиме: Чињеница да се у зградама, у развијеним земљама, потроши око 50% укупно

произведене и потрошене енергије, указује на обавезу побољшања енергетске
ефикасности зграда, током њеног целог животног циклуса. Енергетска сертификација
зграда је процес оцене енергетске ефикасности зграде која би требало да се врши
слично техничком пријему зграде. Оцена зграде, односно добијени сертификат, указује
на квалитет зграде у погледу потрошње енергије потребне за њено функционисање али
и на утрошену енергију кроз оцену животног циклуса материјала. У раду се кроз
параметре сертификације, иницира формирање процеса сертификација зграда као
основе за унапређење енергетске ефикасности зграда и насеља.
Кључне речи: енергетска ефикасност, штедња енергије, заштита животне средине,
сертификација зграда.
1
Проф. др Милица Јовановић Поповић, Архитектонски факултет Универзитета у
Београду
мр Слободан Самарџић, д.и.г., Нишпројект пројектовање
мр Саја Косановић, асистент, Архитектонски факултет у Косовској Митровици
Проф. др Бисерка Мaрковић, Грађевинско архитектонски факултет Универзитета у
Нишу
Одрживи просторни развој градов
230
УВОД
Према различитим изворима литературе, сматра се да се у развијеним земљама
Европе у зградама потроши око 50% укупно произведене енергије, док је
потрошња у САД у зградама нешто мања и износи око 42%. Преостали део
енергије троши се подједнако у области индустрије и транспорта. Поредећи
ове податке са стањем у Србији, и то стањем привреде, транспорта и квалитета
изграђених објеката, мада званични подаци не постоје, може се констатовати
следеће чињенично стање:
• индустријска производња је смањена у односу на период од пре десетак
година,
• транспорт везан за привреду је смањен, док је повећан аутомобилски
саобраћај,
• изградња архитектонских објеката/зграда је у порасту.
На основу овако сагледаног стања у Србији, може се закључити да је
расподела потрошње енергије код нас још неповољнија и да се у зградама
потроши и много више од 50% од укупно произведене енергије. Стање је још
алармантније ако се у обзир узме и чињеница да прописи о топлотној заштити
објеката нису иновирани дуги низ година и да далеко заостају за нивоом
топлотне заштите објеката у земљама Европске уније, а да индивидуална
изградња и не подлеже примени постојећих прописа и да је у овој области
енергетска заштита објеката искључиво резултат економслих могућности и
разумевања проблема од стране инвеститора / власника зграде.
Будући да је опредељење Србије хармонизација прописа са Европском унијом,
неопходно је да се и у области енергетске ефикасности и термичке заштите
зграда што пре предузму кораци за преузимање постојећих прописа и
искустава у овој области. Развијене земље Европе определиле су се за приступ
сертификације објеката као коначни циљ који обухвата мере за побољшање
термичке заштите зграда, сагледавање и ограничавање свих сектора потрошње
енергије у зградама и као посебан сегмент оцену животног циклуса зграда,
чиме се додатно регулише и утицај зграде на њено окружење.
РЕГУЛАТИВА У ОБЛАСТИ ЕНЕРГЕТСКЕ ЕФИКАСНОСТИ

Регулатива у области енергетске ефикасности
у земљама Европске уније
Без обзира на чињеницу да се проблему енергетске ефикасности и штедње
енергије у Европској унији посвећује велика пажња, стање регулативе у
појединим земљама, чак и најстаријим чланицама, није уједначено и на
различитом је нивоу. Може се констатовати следеће:
• у протеклом периоду, на националним нивоима, од стране многих земаља,
предузимане су бројне индивидуалне мере, како би се повећала енергетска
ефикасност зграда. Тако су прописи за зграде били постепено
пооштравани у последње три деценије.
231
• изостајала је заједничка иницијатива да се установе европски прописи за
зграде.
Ипак, у протеклом периоду усвојене су три битне Директиве Европске уније,
Директиве 89/106/ЕЕЦ, Директиве 93/76/ЕЕЦ и Директиве 2002/1/ЕЦ, које се
односе на топлотну заштиту зграда и енергетске уштеде. Од тада, регулатива
европских држава базира на сету стандарда насталих у сарадњи са
националним институцијама за стандардизацију. Овај комплекс стандарда
састоји се од 43 дела који су груписани према областима које уређују:
грађевинска физика, тј. прорачун топлотних и енергетских потреба зграда,
системи вентилације, системи за грејање и припрему топле воде у
домаћинству, системи осветљења, инспекција система за грејање и хлађење и
два кључна стандарда о изражавању енергетских перформанси и енергетској
сертификацији зграда, примарној енергији и емисији CO2.
Директива (ЕПБД) између осталог садржи захтеве у погледу израде генералног
оквира за методологију прорачуна енергетских перформанси зграда,
минималне захтеве у погледу енергетских перформанси за нове зграде, као и за
обнову (рехабилитацију, реновирање) постојећих зграда површине веће од
1000 м2. Ови захтеви требало је да буду имплементирани код свих 25 држава
чланица Европске уније до 2006. године, али до овог рока само су две државе
одговариле доношењем потребних прописа:
• Данска је извршила комплетну имплементацију захтеваних прописа до 1.1.
2006. године. Регулатива се у основи не разликује за нове и постојеће
зграде. За нове зграде се не захтева само имплементација ЕПБД, већ и
додатних 25 % уштеде енергије у поређењу са ранијим захтевима. Захтеви
у погледу енергетских перформанси важе за све типове зграда које се
загревају најмање на 15 °C. Подела је извршена на стамбене зграде и
нестамбене зграде, с тим да се код нестамбених укључује и енергија за
осветљење. За све типове зграда уведене су и две класе нискоенегетских
зграда. Захтеви за постојеће зграде се не разликују у односу на захтеве за
нове зграде већ је битна дефиниција услова под којим постојеће зграде
треба да задовоље услове из стандарда.
• Холандија је успела да спроведе комплетну имплементацију директиве
ЕПБД до 01.01.2007. године. Поред регулативе за стамбене зграде, у
Холандији постоји регулаива за оцену енергетских перформанси
нестамбених зграда.
Регулатива у области енергетске ефикасности у Србији

Историјски гледано, у Србији (односно Југославији) мере за постизање
термичке заштите објеката појавиле су се релативно касно, тек крајем
шездесетих година 20. века. До тада, као резултат потребе за што масовнијом
изградњом и задовољењем стамбених потреба, није се посвећивала посебна
пажња овом проблему, већ се градило претежно на традиционалан начин са
унапређењима која су углавном допринела погоршавању топлотног комфора у
232
зградама. Тек у оквиру Правилника о минималним техничким условима за
изградњу станова, објављеном 1967. године, постављени су први пут услови
за омотача зграде са термичког аспекта у односу на климатску зону у којој се
објекат гради. Међутим, тек Правилник о техничким мерама и условима за
топлотну заштиту зграда из 1970. године представља први нормативни акт
који се односи искључиво на проблеме топлотне заштите објеката.
Прекратницу у односу према проблему топлотне заштите зграда представљало
је доношење прописа - стандарда са обавезном применом, усвојених 1980.
године. Поред свеобухватног начина сагледавања проблема термичке заштите
објекта у целини и ограничавања његове потрошње енергије базитраних на
фактору облика зграде, истовремено су, ослањајући се на француске прописе,
дефинисани и методи прорачуна. Сви накнадно донети стандарди из ове
области, 1987. године, па затим 1997. и 1998. године, представљали су донекле
пооштравање овог прописа али не и корениту промену у његовом приступу
која би третирала укупну потрошњу енергије у објекту, могућности за њену
рационализацију, утицај зграде на животну средину, зграду као извор
загађења...Измене стандарда које су усвојене 1998. године нису чак ни
заживеле у пракси будући да је овом изменом унета нова методологија
прорачуна која уводи прорачуне дозвољених губитака не само на нивоу
објекта већ и на нивоу карактеристичних просторија. Мада, са теоретског
аспекта, овакав начин прорачуна утврђује прецизније нивое термичке заштите
и комфора појединачних просторија за све елементе њиховог омотача, није
вођено рачуна о самом архитектонском објекту и начину његовог
пројектовања, технике грађења и пре свега естетског аспекта објекта. Такође,
усвојени стандард је строго прописао сам садржај елабората термичке заштите
у потпуности прилагођен само једном програмском пакету који је егзистирао
на тржишту, чиме је извршен и одређени вид монополизације.
СЕРТИФИКАЦИЈА ЗГРАДА
Сертификација зграда представља до сада најкомплекснији приступ оцени
квалитета зграде обухватајући све до сада вредноване параметре кроз
различите прописе и стандарде. Најједноставније речено, сертификација је
оцењивање зграда у односу на постављене критеријуме која се може поредити
са оценом енергетске ефикасности у домену кућних апарата. У зависности од
квалитета према постављеним критеријумима, зграда кроз процес сертифика-
ције добија оцену која се изражава кроз словну или бројчану вредност. Циљ
сертификације је да се на тржишту некретнина направи разлика према
квалитету зграда, према новопостављеним критеријумима и да се на тај начин
подстакне изградња енергетски ефикасних и еколошки исправних зграда не
само у процесу изградње него и током целог периода коришћења објекта.
У земљама Европске уније радило се на проналажењу методологије и
формирању прописа у области ефикасне потрошње енергије у зградама које би
поштовале локалне диверзитете а базирали на постепеном преузимању правног
поретка ЕУ (Директива о грађевинским производима, директива САВЕ). Овакав
233
принцип довео је до преузимања рачунске методе по ЕН 832, који омогућава
утврђивање европски применљивих енергетских показатеља зграда.
Опис стандардног посупка ЕН 832

Стандард ЕН 832 је од кључног значаја за одређивање потрошње енерије у
објектима, а поткрепљен је такође и другим, преузетим стандардима, који
описују начин прорачуна топлотних карактеристика елемената објеката и
наводе начин и поступак за поштовање утицаја топлотних мостова у објектима.
Ови стадарди обрађују рачунске методе за одређивање потрошње енергије у
објектима и методе за одређивање топлотног биланса објекта. Кључне одредбе
су на местима, где стандард допушта национални избор, тј. одређене
вредности улазних података.
На националном нивоу коришћење методе усаглашава следеће параметре:
• Националне климатске податке,
• Најмањи дозвољени степен природног или вештачког проветравања,
• Унутрашње топлотне добитке,
• Податак за сунчево зрачење,
• Фактор искоришћења топлотних прилива- ефективни топлотни капацитет,
• Количину употребљене топле воде,
• Бира се између рачунске методе по појединачним месецима и рачунске
методе за целокупну грејну сезону,
• Тамо где нема одговарајућих европских стандарда, потребно је топлотне
губитке грејног система и ефикасности система одредити на националној
равни,
• Употреба анекса А-Д је обавезна, анекси додатно објашњавају употребу
методе код постојећих објеката, прописују начин поштовања додатних
топлотних токова код специјалних елемената,
• Анекси Е-Г су информативне природе и пружају неке потребне улазне
податке за прорачун топлотног биланса по тој методи, опет важи, да за
примере који нису слични националним подацима, можемо одредити
паушалне податке за податке на подручју,
• Елеменате омотача у уграђеним грејним уређајима,
• Оцене природног проветравања и инфилтрације,
• Сунчани прилив - трансмисивност стакла, корекциони фактор за сенчење
код спољашњих препрека, корекцијски фактор код различитих типова
препрека,
• Анекс Х-Ј одређују рачунске поступке за поштовање ефективне топлотне
капацитете и топлотне губитке због прекинутог грејања, информативни су
и не предвиђају посебно националне промене или податке,
• Анекс К- говори о прецизности, Л- упоређује пример прорачуна и М
библиографију- дакле овде није потребан додатни рад на националном
нивоу.
234
Опис методе СИСТ ЕН 832
Ова метода следи основну идеју да објектима «доделимо» неку количину
енергије за годишње грејање у односу на фактор облика и грејни простор
(односно грејну површину за стамбене објекте).
Прорачуном је потребно доказати да је пројектовани објекат заснован тако, да
потрошња енергије не прелази дозвољене вредности. У том прорачуну води се
рачуна о изгубљеној топлоти због проласка кроз све елементе омотача објекта
и губитака због проветравања. Од губитака је потребно одбити добитак од
унутрашњих грејних тела и добитке од сунчевог зрачења. Резултат прорачуна
је годишња потрошња енергије у објектима према стандардизованој употреби.
Ако се узме у обзир и потрошња енергије за загревање воде и губитке на
грејном систему, може се одредити и годишња потрошња енергената.
Овде описане, као и друге присутне методе у Европској унији, без обзира на
бројне разлике, ипак имају један заједнички циљ, а то је даље смањење
потрошње енергије у зградама, боље речено њено све рационалније
коришћење уз стимулисање примене и алтернативних извора енергија и
стимулисање примене енергетски рационалнијих уређаја.
ДЕФИНИСАЊЕ ЖИВОТНОГ ЦИКЛУСА ЗГРАДЕ

Посебан сегмент сертификације објеката треба да буду прорачуни везани за
оцену животног циклуса зграда будући да се на овај начин може мерити и
утицај зграде на њено октужење. За одређивање еколошких утицаја зграда на
окружење неопходно је на првом месту спровести анализу утицаја основих
саставних делова-грађевинских материјала. Проучавање еколошких утицаја
грађевинских материјала на окружење је засновано на проучавању понашања
од процеса вађења сировина и извођења свих операција до коначног враћања
материјала у природну средину у виду отпада. Овај низ процеса представља
„животни циклус грађевинских материјала”, који се још зове и „циклус од
колевке до гроба” или „циклус од колевке до колевке”, ако се животни век
материјала завршава рециклажом или поновном употребом истог. Анализа
животног циклуса је међународно прихваћен метод за евалуацију ефеката
грађевинских материјала на животно окружење и живи свет.
Основне фазе животног циклуса грађевинских материјала се у литератури
набрајају на различите начине, па у зависности од извора варира и број фаза.
По неким изворима, основне фазе животног циклуса грађевинских материјала
су: добијање сировина, производња материјала, транспорт до места уградње,
уградња материјала, употреба и одржавање материјала, разградња материјала,
транспорт разграђених материјала, те одлагање у виду отпада, односно
реупотреба (поновна употреба) или рециклажа, уколико материјал има
способност да буде поново употребљен или рециклиран. Овакав ток животног
циклуса је усвојен у овом раду (Слика 1). У неким другим наводима, фаза
транспорта и фаза разградње не постоје као одвојене, већ су интегрисане са
суседним фазама и њима обухваћене. Како било, сваки навод животног
235
циклуса обухвата читав ток материјала, само са различитим дефиницијама и
под различитим именима.
Када се животни циклус грађевинских материјала завршава њиховим
одлагањем у виду отпада, онда је реч о „линеарном” или „отвореном” циклусу;
овакав циклус карактерише грађевинске материјале са једноструком
употребом. Грађевински материјали са вишеструком употребом имају
„кружни” или „затворени” животни циклус.
Слика 1. Животни циклус грађевинских материјала

Утицаји које неки грађевински материјал има на окружење зависе од његовог
порекла, начина производње, удаљености производног места од места уградње
и начина транспорта, састава и својстава и могућности да буде поново
употребљен, односно рециклиран. Важи правило: Грађевински материјал има
потенцијалне негативне утицаје на окружење у свакој фази свог животног
циклуса, па је за одређивање стварних утицаја потребно анализирати све фазе
у циклусу тог материјала.
Ипак, сама анализа животног циклуса грађевинских материјала није довољна
за потпуно одређивање еколошких утицаја које нека зграда има на окружење,
јер је материјализација само један од аспеката. Због тога је за проучавање
утицаја зграда на окружење неопходно увести и анализу животног циклуса
зграде у целини.
Животни циклус зграде, као и материјала, састоји се из више фаза (Слика 2):
• планирање и пројектовање,
• припрема за грађење (градилиште),
• грађење,
• употреба и одржавање,
• разградња/рушење или обнова, уколико се животни циклус зграде
завршава обновом исте.
За разлику од грађевинских материјала који имају потенцијалне негативне
утицаје на окружење у свим фазама свог животног циклуса, прва фаза у
животном циклусу зграде у целини је еколошки неутрална зато што се
углавном своди на теоријске активности и зато што у њој нема токова масе
нити енергије. Због тога ова фаза животног циклуса нема значаја када је у
236
питању одређивање еколошких утицаја на средину. Међутим, када се касније
буду сагледавале могућности за промену еколошких утицаја зграда на
окружење, фаза планирања и пројектовања ће бити од великог, а можда и
највећег значаја, па је стога њено навођење у животном циклусу у овом делу
рада такође од значаја. Нарочито ће у одређивању могућности за промену
еколошких утицаја зграда на окружење бити важне подфазе прве фазе: избор
локације и пројектовање. Ове су активности готово критичне; од њих у
највећој мери зависи какви ће бити еколошки утицаји које нека зграда има на
своје окружење.
Слика 2. Животни циклус зграде

Дакле, негативни утицаји које зграде имају на окружење почињу у фази
градилишта (припреме за грађење). Али, у овако дефинисаном животном
циклусу зграде нису узети у обзир еколошки утицаји грађевинских материјала
на окружење у фазама: добијање сировина, производња материјала, транспорт
материјала (до градилишта и након разградње) и одлагање, односно
реупотреба или рециклажа, док су фазе: уградња материјала и разградња
материјала истоветне фазама у циклусу зграде, редом: грађење и разградња.
Фаза употребе материјала је инкорпорирана у фазу употребе и одржавања
зграде. Из овога се закључује да је примарни циклус зграде неопходно
модификовати како би се укључили сви утицаји материјала у свим фазама, а да
би се извршила потпуна анализа свих еколошких утицаја на окружење.
Корекција циклуса зграде у целини врши се додавањем оних утицаја
материјала по фазама који тим циклусом нису обухваћени, тако да ће животни
циклус зграде, бар када је у питању његова анализа са аспекта еколошких
утицаја на окружење, коначно имати следеће фазе (Слика 3) :
• добијање сировина материјала,
• производња материјала,
• транспорт материјала до градилишта,
• градилиште,
• грађење (истоветно фази уградње материјала),
• употреба и одржавање (инкорпорирана фаза употребе и одржавања
материјала),
• разградња/рушење (истоветно фази разградње материјала) или обнова (са
могућом инкорпорацијом фазе реупотребе материјала),
• транспорт материјала и
237
• одлагање материјала у виду отпада или реупотреба или рециклажа; ова
фаза постоји само уколико је претходно усвојена опција разградња/
рушење зграде.
Постоје три начина да се животни циклус зграде заврши:
• циклус се завршава обновом зграде,
• циклус се завршава разградњом (рушењем) зграде, а разграђени
материјали се транспортују и одлажу у виду отпада,
• циклус се завршава разградњом (рушењем), а материјали се транспортују
и враћају у реупотребу, односно у процес рециклаже.
Који од ових начина је еколошки исправнији закључиће се након анализе
еколошких утицаја сваке варијанте.
Слика 3, Кориговани животни циклус зграде са аспекта проучавања еколошких

утицаја на окружење
Из коригованог животног циклуса, а имајући на уму и то како се животни
циклус зграде завршава, може се закључити да су укупни еколошки утицаји
зграде на окружење следећи:
• Случај када се животни циклус зграде завршава обновом зграде: укупни
еколошки утицаји које нека зграда има на окружење једнаки су збиру
утицаја свих употребљених грађевинских материјала по свим фазама,
утицајима зграде на окружење у фази градилишта, утицајима зграде у фази
употребе и одржавања (без утицаја материјала у фази употребе) и
утицајима зграде у фази обнове.
• Случај када се животни циклус зграде завршава разградњом (рушењем), а
материјали се одлажу у виду отпада: укупни утицаји једнаки су збиру
утицаја свих грађевинских материјала у фазама животног циклуса: добијање
сировина, производња, транспорт, уградња, употреба, разградња, одлагање у
виду отпада, утицајима зграде у фази градилишта и утицајима зграде у фази
употребе и одржавања (без утицаја материјала у фази употребе).
• Случај када се животни циклус завршава разградњом (рушењем), а
разграђени материјали се поново употребљавају или рециклирају: Укупни
утицаји зграде са оваквим завршетком животног циклуса су једнаки збиру
утицаја свих употребљених материјала у фазама: добијање сировина,
произвоња материјала, транспорт до места уградње, уградња, употреба,
238
разградња, транспорт до места реупотребе или рециклаже, реупотреба и
рециклажа, утицаја зграде у фази градилишта и утицаја целе зграде у фази
употребе и одржавања (без утицаја грађевинских материјала у фази
употребе).
Коначно, да би се одредили еколошки утицаји неке зграде на окружење
потребно је:
• спровести анализу животног циклуса грађевинских материјала и одредити
утицаје по свим фазама,
• спровести анализу утицаја зграде на окружење у фази градилишта
(припреме за грађење),
• спровести анализу утицаја зграде на окружење у фази употребе и
одржавања (без утицаја материјала у фази употребе - ова анализа се
спроводи у оквиру материјала), те
• спровести анализу еколошких утицаја на окружење при обнови зграде.
ЕМИСИЈА УГЉЕН-ДИОКСИДА И УГРАЂЕНИ УГЉЕН-ДИОКСИД

Све чешће се као један од најбитнијих параметара код оцене еколошке
исправности зграда и њихове енергетске ефикасности уводи и параметар
"угљен диоксида" и то на на два нивоа:
• уграђени угљен диоксид и
• угљен диоксид који настаје током експлоатације зграде.
Значај разматрања угљен диоксида потиче од чињенице да је овај гас један од
најбитнијих гасова везаних за загађење ваздуха а одатле и за формирање
ефеката стаклене баште и глобално загревање. Овај гас чини 80-85 %
запремине гасова који утичу на стварање ефекта стаклене баште на Земљи и
око 12 % емисије гаса CO2 потиче од грађевинских материјала .
У прилог томе треба истаћи следеће чињенице:
• У САД се продукује у просеку 6 т CO2 по човеку годишње, односно 23%
укупне светске продукције, што представља светски максимум,
• Док Европа продукује далеко мање, односно 2,8 т CO2 по човеку
годишње.
Ограничавање даљег раста продукције угљен диоксида у свету урађено је кроз
Кјото протокол (1997. год) Овим протоколом планирано је смањење емисије
CO2 за 5,2% у односу на 1990. годину. Међутим, Кјото протокол је потписало
180 нација, Русија потписала 2005. чиме је постао пуноважан, али САД, као
највећи загађивачи и даље нису парафирале овај протокол (2007. год. амерички
председник је парафирао споразум, међутим питање је да ли ће бити
верификован у парламентарној процедури.
Упркос сталним опоменама и постигнутим договорима, пракса говори о даљем
повећавању емисије CO2 у свету и то на нивоу од око 5% годишње.
239
Треба напоменути да је и област становања велики извор загађивања угљен
диоксидом. Према студији рађеној у Енглеској, становање је извор 27% укупне
емисије CO2 а просечна стамбена зграда (индивидуално становање) продукује:
• 8 t угљен диоксида за грејање,
• 4-5 t угљен диоксида за припрему хране,
• 4 t угљен диоксида за превоз (односи се на типичну породицу).
Израз «уграђени CO2» се односи на количину гаса угљен-диоксида (изражену
обично у тонама) која се ослобађа у атмосферу у фазама добијања сировина,
производње, транспорта и уградње неког грађевинског материјала, јер у овим
фазама постоји изражена употреба енергије добијене сагоревањем фосилних
горива. Само мали проценат (око 2 %) уграђеног CO2 потиче од физичких и
хемијских реакција које се догађају у материјалу у поступцима његове
производње (нпр. хемијске реакције при производњи цемента). Уграђени
угљен-диоксид није директно пропорционалан вредности уграђене енергије за
исти материјал; његова вредност зависи од извора енергије која се троши у
процесима: од врсте корисне енергије и од њеног порекла. Процеси који
захтевају електричну енергију дају више емисија угљендиоксида од процеса
који се одвијају помоћу добијене топлотне енергије. Процеси који се одвијају
уз енергију добијену из обновљивих извора (нпр. у хидроелектранама) дају
мале емисије овог гаса. Примера ради, у Скандинавији највећи део енергије
која се користи за производњу алуминијума добијен је у хидроелектранама, па
тако да скоро и нема уграђеног CO2, бар кад је у питању фаза производње.
Велика Британија је једина међу европским чланицама која користи вредност
уграђеног угљен-диоксида за квантитативно дефинисање еколошких утицаја
грађевинских материјала на окружење. У овој земљи се користе још и
вредност угљен-диоксида уграђеног у целу граду и вредност (количина)
емисија угљен-диоксида које настају током употребе зграде; обе вредности се
исказују по јединици површине (m2).
ЗАКЉУЧАК
1) Важећи стандарди и прописи из области термичке заштите зграда су са
малим и минорним променама Југословенски стандарди. Може се
сматрати да су ови стандарди застарели и превазиђени, нарочито у светлу
захтева за што мањом потрошњом енергије у зградама односно њиховом
енергетском ефикасношћу.
2) Упркос сталним прокламацима на различитим нивоима, па и стручним,
није се пришло суштинском иновирању ових стандарда и неопходном
пооштравању.
3) Земље Европске уније прошле су пут усклађивања овакве регулативе и
без обзира што још увек није усвојен јединствен пропис, постављени су
методолошки принципи са којима се све чланице постепено усклађују.
240
4) Користећи искуства ових земаља, неопходно је и да Србија донесе
стратегију усклађивања и ових прописа са препорукама Европске уније.
Сигурно да промена прописа није могућа у једном кораку, али
ограничавање периода усклађивања и постављање рокова за измену и
пооштравање прописа је неопходно.
5) Користећи страна искуства, циљ треба да буде свеобухватан метод као
што је сертификација објеката будући да ће се кроз сертификацију
објеката обухватити и смањење потрошње енергије и њена рационална
употреба, али и еколошки аспекти изградње и коришћења зграда.
6) Сертификација зграда треба да унесе и додатни компетитивни аспект на
тржишту некретнина, а држава, са своје стране, кроз процес пореске
политике треба да подржи овакав принцип.
Косановић, С. Истраживање могућности за промену еколошких утицаја зграда на
околину, Магистарски рад, Архитектонски факултет, Београд, 2007.
Јовановић Поповић, М.и др. Монографија: Енергетска оптимизација зграда у
контексту одрживе архитектуре, Архитектонски факултет, Београд, 2003. год
Марковић Б., и др.: Поступак за израчунавање и експериментално одређивање
енергетске ефикасности за зграде на локацијама Ниша: Годишњи извештај пројекта
бр. 283007, Грађевинско Архитектонски факултет у Нишу, Универзитет у Нишу,
2007, Ниш, Србија.
Directive 2002/91/EC on the energy performance of buildings of 16th December 2002,
Official Journal of the European Communities L1/65 04/01/2003)
Council Directive of 21 December 1988 on the approximation of lows, regulations and
administrative provisions of the Member States relating to construction products
(89/106/EEC), Official Journal L 40/12 of 1989-02-11
Richtlinie 93/76/EWG des Rates vom 13. September 1993 zur Begrenzung der
Kohlendioxidemissionen durch eine effizientere Energienutzung - SAVE - (ABl. EG Nr.
L 237 S. 28),
EN832: Thermal performance of building – Calculation of energy use for heating –
Residential buildings
SIST EN 832: Pravilnik o toplotni zaščiti in učinkoviti rabi energije v stavbah Uradni list
Republike Slovenije št. 42 / 15.5.2002 (str. 4114 - 4160) (v nad.: Pravilnik TZURES),
Ministrstvo za okolje in prostor Republike Slovenije
Правилник о југословенским стандардима за топлотну технику у грађевинарству
“Службени лист СРЈ” 6/2-02-1/10 1998
Šijanec Zavrl M.: State of EPBD implementation and building certification on the Slovenian
market Building and Civil Engineering Institute ZRMK, Frankfurt, March 15-16, 2005
241
АНАЛИЗА РЕЗУЛТАТА АНКЕТЕ О ЕНЕРГЕТСКОЈ

ЕФИКАСНОСТИ И КОМУНАЛНОЈ
ОПРЕМЉЕНОСТИ ГРАДОВА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
Марина Ненковић-Ризнић
Мила Пуцар1
ENERGY EFFICIENCY AND SOLID WASTE MANAGEMENT SURVEY

RESULTS ANALYSIS OF CITIES IN SERBIA AND MONTENEGRO
Abstract: Symposiums “RENEWABLE DESIGN IN MONTENEGRO” (initiated by the NGO
EXPEDITIO) in Cetinje 2006. and ECOLOGICAL URBAN MODELS (EUM 2007.) in
Vlasina 2007. integrated a research workshops regarding such issues as professional public
participation in decision making processes in ecological and energy efficient urban
planning, exploitation of renewable energy sources, and location of recycling facilities in
communal districts. Research has been conducted by means of survey. Symposiums were
attended by the representatives of local government, field related professionals, NGO
activists and students. Aim of these workshops has been two-fold: to raise the awareness
level of key issues and to gain relevant expert marks and suggestions for implementation of
case subjects. Survey had been designed regarding the local legislative frameworks.
The paper conducts a comparative analysis of acquired results and comments on differences
in legislative frameworks and practice in Serbia and Montenegro.
Keywords: Energy efficiency, solid waste management, workshops, field related professionals.
Апстракт:У оквиру симпозијума ОДРЖИВА ГРАДЊА У ЦРНОЈ ГОРИ (на

иницијативу невладине организације EXPEDITIO) Цетиње 2006.год. и ЕКОЛОШКИ
УРБАНИ МОДЕЛИ, (ЕУМ 2007) Власина 2007. год. одржане су радионице са циљем
истраживања могућности учешћа стручне јавности у процесима одлучивања у
областима које се односе на еколошки и енергетски ефикасно урбано планирање,
употребу обновљивих извора енергије и лоцирање рециклажног постројења у
стамбеним насељима. Истраживање је вршено путем анкете. На симпозијумима су
присуствовали представници стручне јавности, локалне управе, невладиних
организација као и студенти. Циљ одржавања радионица је био да се стручна
јавност упозна са наведеном проблематиком путем три еx catedra предавања
(«претходна едукација») и да се добију релевантне стручне оцене и конструктивне
1
мр Марина Ненковић-Ризнић, истраживач-сарадник, Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, Београд, Булевар краља Александра 73/II
др Мила Пуцар, научни саветник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
Београд, Булевар краља Александра 73/II
242
сугестије за имплементацију предложених пројеката који су били тема радионица.
Питања у оквиру анкета су била прилагођена локалним условима и легислативи.
У раду је извршена компаративна анализа добијених резултата и коментарисане су
разлике које су настале због различитих услова у законима и пракси у Србији и Црној
Гори.
Кључне речи: енергетска ефикасност, комунално опремање градова, радионице,
стручна јавност.
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Ради дефинисања механизама ангажовања јавности у планирању и
пројектовању (нарочито у оним плановима који имају директну последицу на
животну средину) неопходно је утврдити све актере у процесу. Јавност,
притом не подразумева само припаднике локалног становништва, које је
директно угрожено појединим интервенцијама у простору, већ такође и
припаднике других интересних група на предметном подручју и то: стручну
јавност, бизнис сектор (stake-holders), невладине организације (углавном
еколошке оријентације), као и припаднике локалне или регионалне управе
[Ненковић, Пуцар, 2006.].
Прелазак планирања (и просторног и урбанистичког) у балканским земљама са
социјалистичког, ка европском, демократичном, означио је и почетак развоја
колаборативног планирања, заснованог на узајамној сарадњи између свих
интересних група у процесу, уз инсистирање на њиховом подједнаком учешћу
у креирању, имплементацији и мониторингу реализованих планова или
пројеката.
Овоме су значајно допринели постулати идеје одрживог развоја, односно
њихова конкретна примена у законодавствима Европске уније. Наиме, један од
постулата се односио и на инсистирање на партиципацији свих актера и
процесу планирања.
Са друге стране, идеја урбане демократије и урбане партиципације је старија
од идеје одрживог развоја. Без обзира на проблеме који су током историје
постојали у градској средини, учешће појединих интересних група било је
spiritus movens у процесу планирања, и у крајњој инстанци-омогућавало
моделовање простора.
Хетерогеност интереса појединаца и друштвених група је утицала на
формирање креативности у процесу грађанске партиципације, али је
императив учешћа интересних група пре свега демократичност и правовремена
информисаност у систему [Пушић, 2001.].
Основна идеја плурализма која се провлачи и кроз идеју одрживог развоја је
увећање различитости, а тиме и успостављање потенцијалних конфликата
интересних група. У оваквом систему, ширење законски формулисаних
индивидуалних права омогућава постојање три основна партиципанта у
планерском процесу: јавног (политичари, планери), приватног (грађанство,
243
инвеститори) и трећег сектора (урбани еколошки и други покрети). Оно што
владавина полиархије треба да омогући је принцип једнаке примене правних
норми на све актере, без изузетка и без обзира на њихову политичку позицију
и економску снагу. У противном, према теорији јавног избора [Mega, 2002.]
политичари ће, мотивисани једино сопственим интересима, настојати да
изаберу оно решење које ће оставити највећи траг на период њихове
"владавине". Локална политика представља управо камен темељац
демократије, јер омогућава највећи степен партиципације [Healey, 1997.].
Управо на овим темељима развија се и нови приступ планирању који је настао
као резултат локалних еколошких конфликата, који се намећу као озбиљне
тешкоће због учешћа већег броја интересних група у њима.
Разрешење свих наведених проблема (конфликата између интересних група,
спречавање даљег субјективистичког планирања) донело је усвајање АРХУСКЕ
КОНВЕНЦИЈЕ, односно Конвенције о доступности информација, учешћу
јавности у доношењу одлука и правосуђа у областима које се тичу животне
средине, донете на Четвртој министарској конференцији 1998. године (званично
усвојена 2001. године) у Архусу у Данској. Обезбеђивање активне улоге јавности
у друштвеним процесима је тиме постало реалност у развијеним земљама Европе,
али и тренд у транзиционим и посттранзиционим државама које теже
регионалним политичко-економским интеграцијама. [Ненковић, Пуцар, 2006.].
Између осталог, Архуска конвенција инсистира управо на активном
учествовању стручне јавности (планера, архитеката, урбаниста и других
стручњака који могу активно паритиципирати у одлучивању о значајнијим
плановима и пројектима) у свим фазама доношења одлука, од самог почетка,
па до фазе мониторинга.
Међутим, основни проблем који се јавља приликом ангажмана стручне
јавности је њихово недовољно или парцијално познавање појединих проблема,
без обзира на њихову активну улогу у изради и касније, усвајању планова.
Због тога је неопходно утврдити степен познавања проблематике код стручне
јавности, путем разговора и анкета, а затим, уколико се резултати не поклапају
са очекивањима истраживача, приступити и њиховој едукацији [Пуцар,
Ненковић, 2006.].
Управо на оваквом приступу заснивале су се радионице одржане током 2006. и
2007. године у Црној Гори (на Цетињу, у оквиру радионице невладине
организације ЕXPEDITIO) и Србији (на Власини, у оквиру радионице
Еколошки урбани модели), које су за циљ имале испитивање и евалуацију
знања стручне јавности из области енергетске ефикасности и комуналног
опремања стамбених насеља (односно познавања проблематике елиминације
комуналног чврстог отпада).
244
ИДЕЈА И ПОВОД ЗА ОДРЖАВАЊЕ РАДИОНИЦА
Идеја одржавања радионице ослања се на принципе Архуске конвенције којом
се регулише партиципација свих интересних група у процесима доношења
одлука и омогућава равноправна доступност информација свим учесницима у
одлучивању. Као иницијална фаза у наведеном процесу наводи се неопходност
преедукативних и едукативних процеса, на нивоу средстава јавног
информисања и локалних органа управе (када су у питању становници) и
јавних трибина, односно симпозијума (када су у питању представници стручне
јавности, невладиних организација, stakeholdera и локалне управе).
Поред евидентно значајне улоге становника у процесима одлучивања о
питањима заштите животне средине, у оквиру Архуске конвенције посебан
акценат је стављен на ангажовање стручне јавности као својеврсног медијатора
између локалних управљачких структура са једне, и становништва и
невладиних организација са друге стране.
Због тога је пре омогућавања сваке друге врсте ангажовања у погледу партици-
пације јавности у одлучивању неопходно системско спровођење едукације и
анкетирања припадника стручне јавности различитих струка о питањима која
се тичу заштите и унапређења животне средине на неком простору.
У оквиру ове радионице покушало се са применом неких од значајних
принципа Архуске конвенције, који се односе на стручну јавност.
Због добијања што релевантнијих резултата, истраживање је обављено у две
државе, Србији и Црној Гори, са различитим законодавним системима. С друге
стране, радионице су тематски биле сличне. Наиме, тема стручно-научног
семинара на Цетињу била је ОДРЖИВА ГРАДЊА У ЦРНОЈ ГОРИ, које је
одржана на иницијативу невладине организације EXPEDITIO у августу 2006.
године, а тема стручног семинара на Власини је била ЕКОЛОШКИ УРБАНИ
МОДЕЛИ, одржана 2007. године.
Истраживање могућности учешћа стручне јавности у процесима одлучивања у
питањима која се тичу енергетски ефикасне градње и лоцирања рециклажног
постројења у стамбеном насељу вршено је на стручно-научном семинару
ОДРЖИВА ГРАДЊА У ЦРНОЈ ГОРИ. Скупу је присуствовало око 30
учесника, представника стручне јавности из Србије и Црне Горе, представника
локалне и републичке управе, као и студенти подгоричког Универзитета.
На Симпозијуму – радионици: ЕКОЛОШКИ УРБАНИ МОДЕЛИ, /ЕУМ 2007/
истраживане су могућности учешћа стручне јавности у процесима одлучивања
у областима које се односе на еколошки и енергетски ефикасно урбано
планирање, употребу обновљивих извора енергије и комунално опремање
стамбених насеља. Истраживање је вршено путем анкете. Скупу је
присуствовало око 25 учесника, представника пре свега стручне јавности, као
и представника локалне управе, студенти Универзитета у Нишу и Београду,
уметници и двоје стручњака из Холандије и Израела.
245
Питања анкете односила су се управо на познавање енергетски ефикасног
планирања и пројектовања, као и начина ефикасне елиминације комуналног
чврстог отпада у стамбеним насељима.
Посебно је значајно напоменути да је у сврху компаративне анализе коришћен сет
истих питања (разликовала су се само у оним доменима који нису идентични за
обе републике – нпр. у Србији су изостављене опције употребе енергије таласа и
сл), да би се као крајњи резултат добио материјал подложан упоређивању и самим
тим формирала општа слика о познавању наведене проблематике од стране
стручне јавности и спремности да се прихвате нове идеје.
МЕТОДОЛОГИЈА И ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

У сврху приређивања анкете и едукације, примењена је ДЕЛФИ метода, која
представља потпуну супротност класичном истраживању ставова стручњака о
неком проблему који се углавном одвијају у оквиру округлих столова или
формирањем стручних комисија у којима истовремено учествује већи број
људи, где врло често долази до конфликтних ситуација. Самим тим не може се
формирати јединствен став стручњака-истраживача, који учествују у
наведеним округлим столовима. [Шуклев, 1986.].
Управо због тога, средином шездесетих година ХХ века установљен је Делфи
метод (DELPHI METHOD), који се заснива на прикупљању и синтези ставова и
предвиђања стручњака о неком проблему. Оно што овај метод разликује од
класичне партиципације је то што се одвија у строго контролисаним условима
(партиципанти не знају ко су стручњаци који аплицирају у истраживању) и то
путем два круга упитника на јавним трибинама и трећег круга упитника који се
стручњацима накнадно дистрибуирају на кућну адресу. Управо због тога, овај
метод се назива и контролисана дебата. Методологија је једноставна и заснива се
на серији упитника који се упућују раније изабраним стручњацима. Упитници су
формулисани као анкете отворено-затвореног или затвореног типа.
У самој методологији инсистира се на ангажовању што мањег броја стручњака
различитих струка (15-35 људи) који су имали значајније резултате у
истраживаној области, или имају препоруке институција које се баве
наведеном проблематиком [Gordon, 1994.].
Поред овог метода, коришћен је и метод компаративне анализе, ради
упоређивања добијених резултата у Републици Србији и Републици Црној
Гори , као што су утврђивања ставова припадника невладиних организација,
стручне јавности, локалне и републичке управе и студената ове две републике.
Циљ одржавања радионице је упознавање стручне и политичке јавности са
наведеном проблематиком путем три предавања (у виду претходне едукације)
и да се добију релевантне стручне оцене и конструктивне сугестије за
имплементацију предложених пројеката који су били тема радионице.
246
ФАЗЕ У ПРОЦЕСУ ИСТРАЖИВАЊА СТАВОВА
СТРУЧНЕ ЈАВНОСТИ
Будући да процес истраживања ставова стручне јавности може, поред
еколошких, имати и позитивне економско-социјалне импликације, поред
пажљивог избора стручњака који ће учествовати у анкетирању, неопходно је
дефинисати и фазе у имплементацији Делфи методе.
Прва фаза представљена је формулисањем питања и дефинисањем
потенцијалних одговора (будући да је анкета затвореног типа, са унапред
дефинисаним одговорима под а), б), в) итд.), при чему се питања крећу од
најопштијих (пол, старосна структура, образовна структура) до питања која се
тичу конкретне проблематике.
Друга и најзначајнија фаза је избор стручњака, односно истраживача који ће
учествовати у анкетирању. Потребно је анкетирати оне представнике стручне
и политичке јавности, који могу својим ставом дати допринос наведеној
проблематици, како по питању израде планова и пројеката из конкретне
области, тако и по питању одлучивања.
Трећа фаза је дефинисање и формулација првог у низу упитника који ће бити
дистрибуирани представницима стручне јавности на трибинама или округлим
столовима (семинарима, симпозијумима), непосредно пре процеса едукације о
проблематици која је узета у разматрање. Након ове фазе неопходна је обрада
података добијених анкетом у неким од компјутерских софтвера (Microsoft
Excell, SPSS и др.), њихов графички приказ и презентација представницима
стручне и политичке јавности.
Четврта фаза обухвата низ ex catedra предавања (у конкретном случају три
предавања – о енергетској ефикасности у планирању, употреби обновљивих
извора енергије, као и решавању питања комуналног чврстог отпада у стамбе-
ним насељима), која представљају преедукативни процес стручњака о датим
проблемима.
Пета фаза је скоро потпуно истоветна трећој, осим што се разликује у
додатним питањима у анкети. Резултати обраде података ове фазе се такође
графички приказују а затим се врши поређење резултата првог и другог
анкетног круга који се презентују представницима стручне и политичке
јавности.
У шестој фази, након извршене анализе одговора на анкету, врши се избор
стручњака који ће учествовати и у трећој анкети. То су углавном експерти који
поседују најрелевантнија знања у датој области, или они стручњаци чији се
ставови сматрају екстремним.
Седма фаза подразумева формирање сасвим новог, ускостручног упитника
који се путем e-maila или поште дистрибуира експертима одабраним у шестој
фази истраживања.
247
Целокупно истраживање и обрада података вршени су у оквиру семинара, тако
да су учесницима у оквиру закључних дискусија презентовни резултати и
првог и другог статистичког круга.
Фазе у конкретном истраживању

Ради добијања релеватних стручних оцена и конструктивних сугестија за
имплементацију пројеката који су узети у разматрање, одлучено је да се цео
процес одвија у следећим фазама и то:
ФАЗА 1: Анкетирање (први статистички круг)
На почетку симпозијума подељени су анкетни листови свим присутним
учесницима. Повољан предуслов за успешност ове радионице представљала је
чињеница да су на симпозијуму учествовали припадници различитих струка,
који својим сугестијама могу да омогуће шире сагледавање предложених тема.
I круг анкетирања обављао се без додатних објашњења. Учесници симпози-
јума-радионице као представници стручне јавности приступили су попуња-
вању анкетних листова. Анкета је заснована на DELPHI методи.
Трајање: 30 мин.
ФАЗА 2: Уводна предавања
Претходно упознавање стручне јавности са наведеном проблематиком
обављено је путем следећих предавања:
• Принципи еколошког и енергетски ефикасног урбаног планирања (Мила
Пуцар);
• Учешће локалног становништва у примени обновљивих извора енергије -
светска и домаћа искуства (Мила Пуцар);
• Лоцирање постројења за обнову материјалних ресурса у стамбеним
насељима – урбанистички, економски, еколошки, социо-демографски,
легислативни приступ (Марина Ненковић-Ризнић).
Трајање: сва три предавања око 180 мин.
ФАЗА 3: Дискусија
Након предавања вођена је дискусија о темама предавања, постављана су
питања и давана додатна објашњења.
Трајање: дискусија је трајала око 10 -15 мин.
ФАЗА 4: Анкетирање (други статистички круг)
Подела анкетних листова отвореног типа (са пратећим објашњењима).
Учесници симпозијума-радионице као представници стручне јавности
приступили су анкетирању (други статистички круг). У овој фази учесници
симпозијума-радионице су тражили додатна објашњења у вези са питањима
постављеним у анкети.
трајање: 30 мин.
248
ФАЗА 5: Обрада резултата и презентација резултата анкете
Резултати анкете су обрађени након завршетка симпозијума-радионице.
Резултати су презентовани у штампаној форми заједно, са коментарима и
предлозима за даљи рад.
ФАЗА 6: Анкетирање (трећи статистички круг) посебно заинтересованих
припадника стручне јавности
Релевантним стручњацима је путем e-maila дистрибуирана анкета трећег
статистичког круга, а прикупљање одговора на анкету и даље траје.
Све наведене фазе биле су спроведене и на стручно-научном семинару на
Цетињу, као и на стручном семинару на Власини.
Израда анкетних упитника

Анкетни упитници за оба семинара садржали су три сета питања: први сет од
општег значаја за истраживање (полна, старосна, образовна структура, област
ангажовања, институција у којој је испитаник запослен); други сет питања је
садржао опште познавање проблематике (питања принципа учешћа јавности,
познавање Архуске конвенције, разлоге доласка на семинар и др.); трећи сет
питања утврђивао је степен познавања проблематике у области енергетски
ефикасне градње, биоклиматског планирања и пројектовања и примене
обновљивих извора енергије, као и могућности за имплементацију овакве
врсте пројеката у локалној средини (утврђивање степена познавања локалне и
међународне легислативе у овој области, могућностима за имплементацију,
препознавање проблема у локланој средини); четврти сет питања је обухватао
део упитника који се односи на начине елиминације комуналног отпада у
стамбеним насељима (степен познавања проблематике и предности рециклаже,
познавање легислативе у овој области, предвиђања о могућности прераде
рециклабила, али и препоруке за лоцирање рециклажног постројења, на основу
кога би се видели афинитети стручне јавности у овом погледу).
Образац анкете
АНОНИМНА АНКЕТА – I КРУГ
(Молимо да анкету попуне сви они који су присутни на семинару: организатори,
предавачи, слушаоци, представници медија и невладиних организација,
представници спонзора и рекламних фирми итд.).
Напомена: било би пожељно, али није обавезно, одговорити на свако питање
ТЕМА 1: УЧЕШЋЕ ЈАВНОСТИ У ПРИМЕНИ ОБНОВЉИВИХ ИЗВОРА
ЕНЕРГИЈЕ И ЕНЕРГЕТСКИ ЕФИКАСНЕ ИЗГРАДЊЕ
ТЕМА 2: УЧЕШЋЕ ЈАВНОСТИ У ИЗБОРУ ЛОКАЦИЈЕ ПОСТРОЈЕЊА ЗА
ПРЕРАДУ КОМУНАЛНОГ ОТПАДА У СТАМБЕНИМ НАСЕЉИМА
ОПШТА ПИТАЊА
1. Старосна група
а) 20-30
б) 30-50
ц) преко 50
249
2. Пол
а) мушки
б) женски
3. Област
а) техничке науке
б) друштвене науке
ц) остало
4. Запослен
а) да
б) не
ц) студент
5. Запослен у
а) државним установама и друштвеним фирмама
б) приватном сектору
ц) невладиним организацијама
д) настави или научним установама
е) индустрији, трговина
ф) медијима
г) остало
6. Сфера ангажовања
а) архитектура, урбанизам, планирање
б) законодавство, администрација
ц) економија
д) друштвено-социјална област
е) енергетика, машинство, електротехника
ф) тржиште
г) остало
7. Да ли су Вам познати принципи Архуске конвенције- Европске конвенције о
учешћу јавности у питањима заштите животне средине?
а) да
б) не
ц) делимично
8. Колико сматрате битним учешће јавности (становника, стручњака, невладиних
организација, инвеститора и других интересних група) у области заштите
животне средине и одрживог развоја?
а) веома
б) делимично
ц) небитно
9. Која је интересна група тренутно доминантна у процесима одлучивања у
пројектима који се тичу животне средине и одрживог развоја?
а) политичари
б) стручна јавност
ц) инвеститори
д) невладине организације
е) нека друга интересна група
10. Да ли верујете да доминација појединих интересних група може да се
променити у будућности?
а) да
250
б) не
11. Који начин упознавања јавности је најпогоднији за питања која се тичу животне
средине и одрживог развоја?
а) медији
б) директан рад на терену ("од врата до врата")
ц) организовани семинари за све интересне групе на нивоу локалне управе или
невладиних организација
д) едукативни материјал дистрибуиран путем поште
12. Разлог Вашег доласка на семинар
а) организатор
б) предавач
ц) учесник
д) презентација фирме
д) представник медија
ф) остало
13. Шта очекујете од овог семинара?
а) боље упознавање предложене тематике
б) стварање контаката корисних за даљи рад
ц) ништа специјално
ПИТАЊА-ТЕМА 1
14. Који су највећи проблеми у тренутном снабдевању топлотном енергијом?
а) цена
б) транспорт енергената
ц) ограниченост ресурса
д) загађење животне средине
е) недостатак инфраструктуре
ф) остало
15. Да ли употреба класичних извора енергије доводи до промене климе и других
негативних импликација на животну средину?
а) да
б) не
ц) нисам сигуран/на
16. Степен познавања предности коришћења обновљивих извора енергије
а) слабо
б) добро
ц) одлично
17. Да ли сматрате да би коришћење обновљивих извора енергије побољшало
опште параметре квалитета живота?
а) да
б) не
ц) не знам
18. Који обновљиви извор енергије има највећи потенцијал у Црној Гори/Србији2?
а) соларна енергија
б) енергија ветра
ц) енергија таласа3
2
Анкета је мењана у овом делу у зависности од републике у којој је одржана.
251
д) биомаса
е) мале хидроелектране
ф) топлотне пумпе
19. Шта је главни разлог за недовољну примену обновљивих извора енергије (ОИЕ)
у Црној Гори/Србији?
а) релативно јефтина електрична енергија
б) недовољна иформисаност о предностима ОИЕ
ц) непознавање технологија
д) непостојање економских и еколошких показатеља
е) релативно висока почетна улагања
20. Који је главни предуслов за примену ОИЕ и прихватање од стране јавности?
а) доношење опште стратегије развоја (влада)
б) доношење конкретних закона из ове области
ц) повољна пореска политика
д) унапређење прописа и стандарда
е) стварање техничке подршке
21. Да ли Вам је познато да земље Европске уније поседују механизме
субвенционисања других бенефиција становништва које користи обновљиве
енергетске изворе
а) да
б) не
ц) не знам
22. Степен познавања принципа енергетски ефикасне градње
а) слабо
б) добро
ц) одлично
23. Како оцењујете своје познавање прописа и стандарда у вези са енергетски
ефикасном изградњом?
а) слабо
б) добро
ц) одлично
24. Приликом планирања енергетски ефикасних објеката, усмеравање инвестиција
треба претежно да иде у правцу?
а) реконструкције постојећих објеката
б) изградње нових објеката
25. Шта је најважније урадити приликом градње енергетски ефикасног објекта?
а) побољшати топлотну изолацију омотача зграде
б) побољшати квалитет прозора
ц) оријентисати главне просторије према сунцу (пасивна соларна архитектура)
д) заштити објекат од претераног загревања
е) заштити објекат од ветра
ф) остало (дати предлог)
26. Заокружите који је најприближнији однос важности грејања/хлађењу у највећем
делу Црне Горе/Србије
грејање %/ хлађење %
а) 50 50
3
У варијанти анкете за подручје Србије, овај одговор је изостављен.
252
б) 60 40
ц) 80 20
д) 100 0
е) 40 60
ф) 20 80
г) 100 0
27. Да ли сматрате да прописи, стандарди и пореска политика могу да побољшају
ситуацију у области штедње енергије?
а) да
б) не
ц) нисам сигуран/на
28. Да ли сматрате да је потребна обука нових кадрова у Црној Гори/Србији у
области енергетски ефикасне изградње и примене обновљивих енергетских
извора?
а) да
б) не, сматрам да их има довољно
ц) не знам
ПИТАЊА–ТЕМА 2
29. Степен познавања предности прераде комуналног отпада путем рециклаже
а) слабо
б) добро
ц) одлично
30. Да ли се тренутни начин елиминације комуналног отпада одражава на квалитет
живота у Вашем суседству?
а) да
б) не
ц) делимично
31. Који начин третмана отпада сматрате еколошки безбедним?
а) одлагање на санитарне депоније
б) спаљивање
ц) рециклажа
д) компостирање
е) неки други
32. Да ли Вам је познато да земље Европске уније поседују механизме за смањење
надокнаде за комуналне услуге и друге бенефиције за грађане који доносе
примарно класификован комунални отпад?
а) да
б) не
33. Коју локацију сматрате најадекватнијом за смештање постројења за обнову
материјалних ресурса (рециклажног постројења) у Вашем граду?
а) у стамбеном насељу (блоку)
б) ван града
ц) у непосредној близини депоније
34. Коју технолошку линију у оквиру постројења сматрате најнеопходнијом са
становишта економске добити (која врста рециклабила је економски
најисплативија)?
а) рециклажа папира
253
б) рециклажа пластике
ц) рециклажа стакла
д) рециклажа метала
е) рециклажа био отпада уз добијање био гаса
ф) не знам
35. Одредите оквирни временски хоризонт у коме би рециклажа комуналног отпада
донела профит
а) 1-3 године
б) 3-5 година
ц) 5-10 година
д) преко 10 година
36. Оцените степен познавања црногорске/српске легислативе у области третмана
конумалног отпада
а) добро
б) средње
ц) лоше
37. Разлог
а) недовољна заступљеност у медијима
б) недовољна иницијатива за упознавање јавности од стране локалне управе
ц) немам афинитета према наведеној проблематици
д) нешто друго
У другом статистичком кругу постављена су иста питања, осим што је
придодато питање на који начин учесници оцењују успешност семинара.
Реализација радионице (анкете и предавања)

Анкетни упитници су били подељени свим присутним актерима на почетку
семинара. У првом статистичком кругу на Цетињу учествовало је укупно 22
испитаника, припадника различитих интересних група: бизнис сектор, локална
управа, невладине организације, студенти и др., док је на Власини тај број
износио 15 испитаника.
Након прикупљених података првог анкетног круга, била су одржана три
предавања о енергетској ефикасности у планирању и пројектовању, примени
обновљивих енергетских извора и решавању проблема комуналног чврстог
отпада у стамбеним насељима, након чега је уследила дискусија учесника у
анкети и радионици. Другом кругу анкете се приступило непосредно након
предавања.
У току трајања семинара статистички и графички су обрађени резултати првог
и другог круга анкете. Презентација резултата је извршена последњег дана
семинара, након чега је организована дискусија добијених резултата. Том
приликом дефинисани су и општи и посебни закључци који се тичу наведених
питања у области заштите животне средине.
254
Сл.1. – Учесници симпозијума на Власини и Цетињу

На основу резултата првог и другог круга анкете, у оквиру истраживања
изабрани су они представници стручне јавности који могу бити релевантни у
даљим фазама ДЕЛФИ методе, дакле за предвиђање даљег развоја наведених
процеса у Србији и Црној Гори. Њима је дистрибуиран трећи анкетни круг и
чекају се њихови одговори који ће бити обрађени и презентовани.
КОМПАРАТИВНА АНАЛИЗА РЕЗУЛТАТА АНКЕТЕ

Формирање упоредног приказа резултата анкете је урађено са циљем
илустративнијег приказивања закључака до којих су испитивачи дошли током
спровођења истраживања, будући да су се одговори испитаника и у Србији и у
Црној Гори доста разликовали у првом и другом статистичком кругу (дакле,
непосредно пре и непосредно после спровођења «претходне едукације»). У
овом раду, због обимности нису приказани сви графикони који су обрађени
као резултати анкета.
Управо због тога, а на основу резултата анкетних упитника о учешћу стручне
јавности у процесима одлучивања у области енергетски ефикасне градње,
биоклиматског планирања и пројектовања, примене обновљивих извора
енергије и лоцирања постројења за рециклажу у стамбеним насељима,
изведени су следећи закључци:
Табела 1. – Упоредни приказ резултата старосне структуре и сфере ангажовања
Србија Црна Гора
– Анкетирани испитаници су у највећем
– Анкетирани испитаници су стручњаци проценту стручњаци између 30. и 50.
између 30. и 50. године живота; године живота;
– највећи број стручњака је из области – највећи број стручњака је из области
техничких наука, запослен у државним техничких наука, запослен у државним
институцијама и приватном сектору и то институцијама (министарствима,
у области архитектуре, урбанизма и локалној управи), невладиним
планирања (Граф.1, 2) организацијама и приватном сектору и то
у области архитектуре, урбанизма и
планирања (Граф.1а, 2а).
255
Граф 1. Област ангажовања – Србија4 Граф 1а. Област ангажовања – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' a a' b b' c c'
одговори одговори
а) техничке науке б) друштвене науке ц) остало
Граф 2. Запосленост – Србија Граф 2а. Запосленост – Црна Гора

100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50
%
50
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' e e' f f' g g' a a' b b' c c' d d' e e' f f' g g'
а) државним установама и друштвеним фирмама б) приватном сектору

ц) невладиним организацијама д) настави или научним установама
е) индустрији, трговина ф) медијима г) студент
Табела 2. Упоредни приказ резултата познавања Архуске конвенције
и начина упознавања јавности
− Постојала је скоро једногласна усагла-
− Пре спровођења претходне едукације шеност испитаника да је учешће јавности
стручњаци нису били упознати са изузетно значајно у процедурама плани-
принципима Архуске конвенције, док су, рања (Граф 3а);
након одржаних предавања, своје − основне друштвене групе које су испи-
познавање оценили као добром (Граф 3); таници детерминисали као пресудне при
− постојала је једногласна усаглашеност одлучивању су политичари и инвеститори;
испитаника да је учешће јавности − као основни начин упознавања јавности
значајно у процедурама планирања; са питањима заштите животне средине,
− основне друштвене групе које су испи- стручњаци наводе медије и семинаре
таници дефинисали као кључне у одлу- отвореног типа за припаднике свих
чивању су политичари и стручна јавност; интересних група;
− као основни начин упознавања јавности − непосредно пре спровођења претходне
са питањима заштите животне средине, едукације стручњаци нису били упознати
стручњаци наводе медије и симпозијуме са принципима Архуске конвенције, док
отвореног типа за припаднике свих су, након одржаних предавања, своје
интересних група (Граф 4). познавање оценили као «делимично»
(Граф 4а).
4
Први круг анкете је у графичким приказима резултата означен словима а), б), с)...док је други
круг означен словима а`), б`), с`)..
256
Граф 3. Познавање Архуске конвенције Граф 3а. Познавање Архуске конвенције
– Србија – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
oдговори одговори
а) да б) не ц) делимично
Граф 4. Начини упознавања јавности Граф 4а. Начини упознавања јавности

100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' a a' b b' c c' d d'
а) медији б) директан рад на терену ("од врата до врата")

ц) организовани семинари за све интересне групе на нивоу локалне управе или невладиних
организација д) едукативни материјал дистрибуиран путем поште
Табела 3. – Упоредни приказ резултата познавања проблема снабдевања топлотном

енергијом и степена корићења ОИЕ
− У погледу енергетски ефикасне градње,
испитаници наводе да су највећи про-
блеми у садашњем снабдевању топло- − у сету питања у вези са енергетски ефи-
тном енергијом загађење животне сре- касном градњом наводи се да су највећи
дине, недостатак инфраструктуре и проблеми у садашњем снабдевању топлот-
ограниченост ресурса (Граф 5); ном енергијом загађење животне средине,
− -своје познавање предности коришћења цена и недостатак инфраструктуре (Граф
обновљивих извора енергије пре преда- 5а);
вања учесници симпозијума су оценили − учесници семинара своје познавање
као слабо, а након предавања као «дели- коришћења обновљивих енергетских
мично» и «добро», али су се од почетка извора оцењују као слабо (на полетку
сложили у чињеници да би употреба ове семинара, а након предавања као
врсте енергетских извора знатно унапре- „делимично“ и „добро“ (Граф 6а).
дила њихов општи квалитет живота (Граф
6).
257
Граф 5. Проблеми снабдевања Граф 5а. Проблеми снабдевања
топлотном енергијом – Србија топлотном енергијом – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
%
50
%
50
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' e e' f f' a a' b b' c c' d d' e e' f f'
а) цена б) транспорт енергената ц) ограниченост ресурса д) загађење животне средине

е) недостатак инфраструктуре ф) остало
Граф 6. Степен познавања коришћења Граф 6а. Степен познавања коришћења

ОИЕ – Србија ОИЕ – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
а) слабо б) добро ц) одлично
Табела 4. – Упоредни приказ резултата познавања највећег потенцијала у ОИЕ и

разлога недовољне примене ОИЕ
− Стручњаци који су учествовали на сим-
позијуму сматрали су да је основни
обновљиви извор енергије који би нашао − Стручњаци који су учествовали на семи-
своју примену у Србији - соларна нару сматрали су да је основни
енергија као и енергија малих обновљиви извор енергије који би нашао
хидроелектрана (Граф 7); своју примену у Црној Гори - соларна
енергија и енергија таласа (Граф 7а);
− испитаници су сматрали да је недовољна
информисаност и непостојање економ- − у оквиру процене испитаника шта је
ских и еколошких показатеља у овој главни разлог за недовољну примену
области главни разлог недовољне обновљивих извора енергије наводи се
примене ОИЕ; првенствено недовољна информисаност,
као и релативно висока почетна улагања,
− занимљиво је да су се након предавања а процене су да би се стање побољшало
значајно променили одговори који се уколико би се донеле конкретне стра-
односе н утицај релативно јефтине елек- тегије и закони у овој области (Граф 8а).
тричне енергије на недовољну примену
ОИЕ (Граф 8).
258
Граф 7. Највећи потенцијал у ОИЕ Граф 7а. Највећи потенцијал у ОИЕ
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50
%
50
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' e e' f f' a a' b b' c c' d d' e e' f f'
oдговори oдговори
а) соларна енергија б) енергија ветра ц) енергија таласа

д) биомаса е) мале хидроелектране ф) топлотне пумпе
Граф 8. Разлог недовољне примене Граф 8а. Разлог недовољне примене ОИЕ
ОИЕ – Србија – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' e e' a a' b b' c c' d d' e e'
а) релативно јефтина електрична енергија б) недовољна иформисаност о предностима ОИЕ

ц) непознавање технологија д) непостојање економских и еколошких показатеља
е) релативно висока почетна улагања
Табела 5. – Упоредни приказ резултата степена познавања енергетски ефикасне

градње и усмеравања инвестиција
− Резултати анкете су показали да је степен
познавања енергетски ефикасне градње − Резултати анкете су показали да је степен
знатно порастао након одржаних преда- познавања енергетски ефикасне градње
вања (Граф 9); знатно порастао након одржаних предавања
− процене стручњака који су присуствовали (Граф 10);
симпозијуму су да би приликом планирања − процене стручњака су да би инвестиције
енергетски ефикасних објеката инвестиције требало усмерити ка реконструкцији
требало пре свега усмерити ка реконструк- постојећих објеката (Граф 10а);
цији постојећих објеката (Граф 10); − такође, процене стручњака су да би за по-
− такође, процене стручњака су да би за по- већање топлотног комфора требало интер-
већање топлотног комфора требало интер- венисати путем оријентације главних
венисати путем побољшавања топлотне просторија према сунцу (уколико се
изолације омотача зграде и квалитета пројектује нови објекат) и побољшавањем
прозора (уколико се објекат реконструише) топлотне изолације омотача зграде (уколико
и оријентације главних просторија према се објекат реконструише);
сунцу (уколико се пројектује нови објекат); − стручњаци наводе да би однос грејања и
− у погледу детерминисања односа важности хлађења требало да буде 60%:40% у корист
грејања/хлађења у највећем делу Србије, грејања;
стручњаци наводе да би овај однос требало
да буде 80%:20% у корист грејања;
259
Граф 9. Степен познавања ЕЕГ - Србија Граф 9а. Степен познавања ЕЕГ – Ц.Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
%
50
%
50
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
Граф 10. Усмеравање инвестиција Граф 10а. Усмеравање инвестиција

100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
%
%
50 50
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' a a' b b'
а) реконструкције постојећих објеката б) изградње нових објеката
Табела 6. – Упоредни приказ резултата степена познавања елиминације комуналног

отпада у стамбеним насељима и еколошки бзбедних третмана отпада
−У сету питања у вези са лоцирањем
постројења за рециклажу у стамбеном
насељу, испитаници су у првом статис- −испитаници су у првом статистичком
тичком кругу своје познавање наведене кругу своје познавање наведене пробле-
проблематике оценили као слабо, да би матике оценили као слабо, а у другом као
се у другом кругу определили за «делимично» и «добро» (Граф 11а);
«делимично» и «добро» (Граф 11); −скоро 100% испитаника наводи да се
−скоро 70% испитаника у првом анкетном тренутни начин одлагања отпада зна-
кругу и скоро 90% у другом анкетном чајно одражава на квалитет живота у
кругу наводи да се тренутни начин њиховом суседству, а као главни начин
одлагања отпада значајно одражава на за елиминацију отпада испитаници
квалитет живота у њиховом суседству, а наводе рециклажу (Граф 12).
као главни начин за елиминацију отпада
испитаници наводе рециклажу и одлагање
на санитарне депоније (Граф 12а).
260
Граф 11. Степен познавања Граф 11а Степен познавања
проблематике – Србија проблематике – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
Граф 12. Еколошки безбедни третмани Граф 12а. Еколошки безбедни третмани
отпада – Србија отпада – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' e e' a a' b b' c c' d d' e e'
а) одлагање на санитарне депоније б) спаљивање ц) рециклажа д) компостирање е) неки други

Табела 7. – Упоредни приказ резултата степена познавања адекватне локације за
смештај рециклажног постројења и временског хоризонта исплативости пројекта
− Пре предавања испитаници су показали − Пре изложених предавања из ове обла-
релативно висок степен познавања сти, испитаници су показали низак
европске легислативе, као и система степен познавања европске легислативе,
бенефиција и субвенција за оне друш- као и система бенефиција и субвенција за
твене групе које рециклирају отпад, оне друштвене групе које рециклирају
међутим, након едукације, степен отпад, међутим, након едукације, степен
познавања се још више повећао; познавања се знатно повећао;
− у првом статистичком кругу, се тек око − у првом статистичком кругу, нити један
5% представника стручне јавности изјас- представник стручне јавности се није
нило за локацију рециклажног постро- изјаснио за локацију у стамбеном насе-
јења у стамбеном насељу, а углавном је љу,. већ је углавном инсистирано на
инсистирано на смештању постројења у смештању постројења у непосредној
непосредној близини депоније, или ван близини депоније, или ван града. Након
града. Међутим, након предавања, број предавања, број испитаника који су се
испитаника који су се одлучили за одлучили за смештање постројења у
смештање постројења у стамбеном стамбеном насељу се попео на чак 37%
насељу се попео на чак 32% (Граф 13); (Граф 13а);
− са становишта економске добити, про- − са становишта економске добити, про-
цене стручњака који су присуствовали цене стручњака су да је најрентабилнија
261
симпозијуму су да је најрентабилнија рециклажа био отпада, папира и стакла;
рециклажа пластике, стакла и биоотпада; − пре едукације, испитаници су сматрали
− пре едукације, испитаници су сматрали да је период у коме би рециклажа кому-
да је период у коме би рециклажа налног отпада донела профит знатно
комуналног отпада донела профит краћа (3-5 година) него што заиста јесте
знатно краћи (3-5 година) него што (5- 10 година) (Граф 14а);
заиста јесте (5- 10 година) (Граф 14); −у иницијалној анкети, скоро сви испита-
− на почетку су се сви испитаници изјас- ници изјаснили су се да је њихов степен
нили да је њихов степен познавања познавања локалне легислативе у области
локалне легислативе изузетно лош, третмана комуналног отпада изузетно
међутим, у другом статистичком кругу лош, међутим, у другом статистичком
стручњаци су своје познавање оценили кругу стручњаци су своје познавање
као «средње», а као разлоге за своје оценили као «делимично», а као разлоге
непознавање навели су недовољну за своје непознавање навели су
заступљеност у медијима. недовољну заступљеност у медијима и
недовољну иницијативу од стране
локалне управе за упознавање јавности.
Граф 13. Адекватна локација за смештај Граф 13а Адекватна локација за смештај
постројења – Србија постројења – Црна Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
а) у стамбеном насељу (блоку) б) ван града ц) у непосредној близини депоније
Граф 14. Временски хоризонт- Србија Граф 14а. Временски хоризонт – Црна
Гора
100 100
90 90
80 80
70 70
60 60
50 50
%
40 40
30 30
20 20
10 10
0 0
a a' b b' c c' d d' a a' b b' c c' d d'
а) 1-3 године б) 3-5 година ц) 5-10 година д) преко 10 година

262
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА КОМПАРАТИВНЕ АНАЛИЗЕ
Сви наведени резултати анкета и стручних дискусија спроведених на
симпозијумима ОДРЖИВА ГРАДЊА У ЦРНОЈ ГОРИ на Цетињу 2006.године
и ЕКОЛОШКИ УРБАНИ МОДЕЛИ-ЕУМ 2007, одржаног на Власини 2007.
године, као и непосредно након њих путем e-maila, указују на неопходност
партиципације стручне јавности у питањима која се тичу заштите животне
средине. С обзиром на чињеницу да су на симпозијумима учешће узели и при-
падници других интересних група (локална и републичка управа, невладине
организације, студенти и др.), могуће је извести закључак да је одржавање
оваквих видова радионица неопходно, а пре свега корисно у планерским
процесима, јер се на основу мишљења јавног мнења (у овом случају стручне
јавности) може стећи целовитија слика о неопходним мерама које треба
предузети на неком простору.
Резултати анкета и њихове компаративне анализе показују да се мишљења
стручњака у Републици Србији и Републици Црној Гори углавном поклапају,
што указује на неопходност доношења већег броја мера у области енергетске
ефикасности, примене обновљивих извора енергије и решавања питања
комуналног отпада у стамбеним насељима, као и хармонизацију легислативе
обе републике са законским оквирима Европске уније.
Колаборативно планирање се, у том смислу намеће као императив у
активацији стручне јавности у областима које се тичу заштите животне
средине, као и омогућавању активне партиципације свих интересних група у
процесу. С тим у вези, стручна јавност мора одиграти кључну улогу
медијатора у планирању.
Поред узимања активног учешћа у анкети и дискусијама, неопходно је да
стручна јавност буде додатно едукована у областима која су узета у
разматрање јер ће само у том случају предвиђања о економском хоризонту
појава, која су предмет Делфи методе, бити релевантна.
Планерска предвиђања се, дакле, за разлику од досадашњих, морају заснивати
на резултатима оваквих или сличних метода јер је само на тај начин могуће
постићи баланс између реалног стања и планских циљева и смерница, који
често могу бити преамбициозни.
Формирање јединствене базе података у којој ће се наћи сви релевантни
стручњаци у датим областима у многоме може помоћи не само њиховом
каснијем повезивању, већ и накнадној едукацији становника неког подручја и
невладиних организација од стране тих представника стручне јавности.
Подударост у одговорима представника стручне јавности у Црној Гори и
Србији само указује на чињеницу да је државама у транзицији неопходно
усмерење за примену нових закона у различитим областима који се тичу
заштите животне средине, као и дефинисање механизама ангажовања свих
интересних група у планирању. Такође, неопходна је и додатна едукација,
263
нарочито у домену бенефиција које транзиционе промене могу донети у
побољшању услова заштите животне средине.
Поред тога, нужно је остварити и међусобну повезаност политичара, планера и
грађана. При томе, сви актери морају наћи свој мотив и сврху у целокупној
процедури и то:
• политичари у испуњењу својих циљева, тако што ће омогућити
задовољење интереса грађана путем остварења замисли планера;
• планери који ће своје замисли нудити као широку понуду могућности из
које ће грађани моћи да бирају и облик остварења свог интереса, а
политичари да у њима (или преко њих) препознају путеве остварења
својих циљева;
• грађани, у сазнању да су им планери неопходни да мере ефективност
политичара, као и да вреднују начине реализације (приватних и
заједничких) интереса и да при том усвоје кооперативност као основни
поступак остварења заједничких интереса у граду.
Једино на овај начин могуће је усмерити развој планирања и заштите животне
средине ка европским стандардима и омогућити двема републикама, њиховој
стручној јавности и грађанима адекватан квалитет живота.
Aarhus convention: The Implementation guide (2000.), http://www.unece.org-env-pp-acig.htm
Gordon, T.J. (1994), The Delphi method, Future Research methodology, AC/UNU
Millenium Project, p.p.4-12
Evaluation Socio-Economic Development (2000), SOURCEBOOK 2, Methods and
Techniques Delphi Method, p.p. 11-15.
Introduction to public choice theory, www.magnolia.net/leonf/sd/pub-choice.html
Mega, V. (2001.), The Participatory city, Inovation in the EU,
www.unesco.org/most/vmega.htm, p.p. 10-12
Миловановић, Д. (2006), Подршка ИКТ алата учешћу грађана у урбанистичком
планирању”, Зборник радова Летње школе урбанизма Планирање, инвестиције и
реализација у транзицији ка европском законодавству, Удружење урбаниста
Србије, Врњачка бања, стр.42-44.
Ненковић, М. (2006), Директна примена Архуске конвенције и учествовања јавности у
доношењу одлука у области заштите животне средине у лоцирању постројења за
обнову материјалних ресурса, Монографија Института за архитектуру и
урбанизам Србије, Одрживо планирање градова, Институт за архитектуру и
урбанизам Србије, Београд, стр.35-47
Ненковић M., Пуцар M. (2006), Модуси учешћа стручне јавности у одлукама које се
тичу заштите животне средине Поглавље у Монографији ИАУСа: Управљање
одрживим просторним развојем, Институт за архитектуру и урбанизам Србије,
Београд, стр.19-30.
264
Пуцар M., Ненковић, M. (2006), Предлози за примену Архуске конвенције у
законодавству у области планирања у Србији, Летња школа урбанизма Планирање,
инвестиције и реализација у транзицији ка европском законодавству, Врњачка
бања, стр.259-267
Пуцар М., Ненковић М. (2006), Радионица-учешће јавности у примени обновљивих
енергетских извора и лоцирања постројења за обнову материјалних ресурса у
стамбеним насељима, Научни семинар ОДРЖИВА ГРАДЊА У ЦРНОЈ ГОРИ,
Expeditio, Цетиње
Пуцар М., Ненковић М. (2007), Радионица-учешће јавности у примени обновљивих
енергетских извора и лоцирања постројења за обнову материјалних ресурса у
стамбеним насељима, Научни симпозијум ЕКОЛОШКИ УРБАНИ МОДЕЛИ,
Власина,
Пушић, Љ. (2001), Одрживи град-ка једној социологији окружења, Србоштампа,
Беогад, стр.317-319.
Healey, P. (1997) , Colaborative planning, Macmillian press, London, p.p.121-125
Шуклев, Б. (1986) , Економско предвиђање, Економски центар, Скопје, стр. 133-144
Witkin B.R., Altschuld J.W (2001), Planning Conduction needs Assessments, Thousand
Oaks: Sage, p.p. 193-203.
265
ПРИЛОГ ИСТРАЖИВАЊУ ПРИНЦИПА ОДРЖИВЕ

АРХИТЕКТУРЕ КРОЗ АНАЛИЗУ МОГУЋНОСТИ
ПРИМЕНЕ СИСТЕМА ДВОСТРУКИХ ФАСАДА
Игор Марић,
Ана Богданов,
Божидар Манић 1
CONTRIBUTION TO THE REASEARCH OF THE PRINCIPLES OF

SUSTAINABLE ARCHITECTURE THROUGH ANALYSIS OF POSSIBLE
APPLICATIONS OF DOUBLE-SKIN FAÇADE SYSTEMS
Abstract. Double skin-façades represent specific type of external building envelope, where in
front of conventional curtain-wall at specific functionally required distance, an additional
transparent external skin is added. In that way, thermal and acoustic performances of а
building are improved, what contributes to better conditions in inner comfort and reduces
energy consumption. Applying of double-skin systems is most frequently used in modern
office buildings’ design, where it shows significant results in improving of energy
performances of buildings.
Key words: sustainable architecture, double-skin façade, energy consumption, inner
comfort, office buildings.
Апстракт. Двоструке фасаде представљају специфичан облик спољашњег омотача

објекта за које је карактеристично да се испред класичне зид завесе на одређеном,
функционално осмишљеном, растојању поставља још један, транспарентни
спољашњи омотач. На тај начин се побољшавају термичке и акустичке перформансе
објекта, доприноси комфору корисника простора и смањује потрошња енергије.
Примена двоструких фасада је најучесталија на савременим пословним објектима,
код којих показује значајне резултате у побољшавању енергетских перформанси
зграда.
Кључне речи: одржива архитектура, двострука фасада, енергетска потрошња,
унутрашњи комфор, пословне зграде.
1
др Игор Марић, д.и.а., научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам
Србије
мр Ана Богданов, д.и.а., истраживач-сарадник, ИАУС
Божидар Манић, д.и.а., истраживач-приправник, ИАУС
266
УВОД
Концепт одрживог развоја, који за основни циљ има успостављање равнотеже
између развоја и очувања животне средине, данас је широко прихваћен. У
архитектури и грађевинарству уопште, одговарајући појмови су одржива
архитектура и одрживо грађевинарство2.
Под појмом одрживе архитектуре, подразумева се архитектура која води
рачуна о утицају свих процеса који се одвијају у вези са изградњом и
коришћењем објеката на животну средину, од материјала (у току чије
производње се не ствара отровни отпад и не конзумира много енергије, који
немају штетне емисије након уградње и који могу да се рециклирају након
рушења објекта), техника градње (која наноси минималну штету околини),
локације изградње и њеног утицаја на околину до енергетског конзума током
експлоатације објекта и његовог утицаја. То је врло општа тема у коју се
уклапа и појам биоклиматске архитектуре3, јер помаже у смањењу утрошка
енергије. Како се око 40% укупне потрошње енергије троши у објектима (од
тога 15-25% у стамбеним објектима у развијеним земљама, а у земљама у
развоју и више [Dzioubinski, 1999:1]), јасно је колико су значајни ефекти који
могу да се постигну.
У овом раду покушавамо да приступимо проблему одрживог развоја и
одрживе архитектуре кроз анализу савремених архитектонских омотача зграда,
у условима погоршане животне средине у градовима, а са аспекта
конципирања омотача који на адекватан начин треба да успостави равнотежу
између спољашње и унутрашње средине, пре свега кроз унапређење комфора
боравка у унутрашњем простору, без непотребног повећања потрошње
енергије и загађења спољашње средине.
Након уводног дела у другом поглављу се анализира концепт двоструких
фасада у контексту одрживе архитектуре. Затим се у трећем делу указује на
предности примене двоструких фасада у односу на класичне, у погледу
енергетске уштеде. Дате су типолошке класификације према начину функцио-
нисања фасада у контексту енергетске рационалности. У четвртом делу се
анализира улога двоструких фасадних омотача у оптимизовању параметара
унутрашњег комфора, нарочито у случају вишеспратних пословних зграда.
Пети део разматра могућности унапређења грађевинског фонда у нашој
средини путем примене двоструких фасада и ветрених фасадних склопова. На
крају се у закључном делу још једном подвлаче предности фасадног склопа
двоструког омотача и њихова улога у унапређењу енергетских перформанси
архитектонских објеката.
2
Ови појмови нису прецизно дефинисани и разграничени, тако да се обично користе као
синоними.
3
Појам „биоклиматска архитектура“ односи се на пројектовање објеката уз оптимално
коришћење погодности локације и обновљивих извора енергије, у циљу постизања енергетске
рационалности и ефикасности и комфора становања.
267
ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ У ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВЕ АРХИТЕКТУРЕ
Убрзана урбанизација и индустријализација, битно су преобликовале услове
живота и рада савременог човека, чији стандард све више зависи од вештачки
индукованих параметара комфора и самим тим повећане енергетске потрошње.
Пре свега треба указати да је оваквом ситуацијом битно угрожена равнотежа
између развоја и очувања животне средине, с обзиром на исцрпљивост
енергетских ресурса и да решења треба потражити у коришћењу
алтернативних и обновљивих извора енергије, те у изналажењу начина да се
енергија рационално троши и обнавља. Други негативни аспект на који треба
скренути пажњу јесте чињеница да се оптимизовањем параметара комфора на
вештачки начин и поред постизања задовољавајућег стандарда, јављају
значајни проблеми у експлоатацији објекта, пре свега са психолошког и
физиолошког аспекта корисника.
Решења за ову другу групу проблема треба потражити у изналажењу хумане
димензије савременог животног и радног простора, путем остваривања
комфора на начин који није контрадикторан природи човека, већ излази у
сусрет његовој природној потреби за свежим ваздухом и дневном светлошћу.
Као врло распрострањен концепт спољашњег омотача савремених пословних
зграда последњих двадесетак година јавља се систем двоструке фасаде, којим
се проблеми у коришћењу објекта и експлоатацији енергетских ресурса
ефикасније решавају у односу на класичне једноструке фасаде.
Према данас опште прихваћеној дефиницији, двоструке фасаде, у ужем
смислу, спредстављају такав склоп у којем је, на растојању које обично износи
од 20 до 200цм [Loncour et al., 2004.], испред класичне фасаде постављена
додатна стаклена опна (Сл.1.). Ова врста фасадног омотача примењује се
највише у пројектовању и изградњи пословних објеката, а међу бројним
подстицајима за њен настанак и развој су тежња ка енергетској рационалности
и ефикасности, затим појава „синдрома болесних зграда“ и потреба за
побољшањем ваздушног комфора увођењем могућности природног проветра-
вања у вишеспратним пословним објектима. Такви конструктивни склопови у
литератури и пракси су познати под различитим именима – glass double façade,
double skin façade, layer façade, multiple layer façade, ventilated double façade,
ventilated double-skin façade, environmental second skin systems и др.
Европски стандард prEN 13119 дефинише двоструке фасаде (Double-Skin
Façades) као: „конструкција типа зид-завесе, која се састоји из спољашње
стаклене опне и унутрашњег зида-завесе, који у склопу са спољном опном
обезбеђује потпуну функцију зида“4. Међутим, постоје и други склопови
сличног карактера, али са неким додатним карактеристикама, који не могу да
буду подведени под ову дефиницију.
4
”a curtain wall construction comprising an outer skin of glass and an inner wall constructed as a
curtain wall that together with the outer skin provide the full function of a wall“
268
Сл. 1. Схематски приказ склопа двоструке фасаде
Такође, и неки сложенији склопови ветрених фасада (Сл.2.), код којих су

растојања између слојева мања, а спољашња опна не мора да буде
транспарентна, могу се сматрати неком врстом двоструких фасада. Ово се
посебно односи на случајеве у којима склоп настаје као резултат
реконструкције, додавањем новог омотача на одређеном растојању, без
уклањања старог. Дебљина ваздушног слоја код ових фасада је у распону од 8-
20 cm.
Сл. 2. Схематски приказ склопа ветрене фасаде
Сматрамо да овакво проширење појма двоструких фасада може да се прихвати

једино условно, управо у ситуацијама када се током обнове објекта, преко
постојећег фасадног омотача додаје нови. У супротном, дакле када се ради о
новом објекту, исправна је једино употреба термина „ветрена фасада“. Наиме,
основни критеријум за разликовање двоструких од ветрених фасада, осим
размака између два слоја омотача, јесте и тај да је код двоструких фасада
спољни омотач у највећем делу своје површине транспарентан, те тако и
буквално постоје две видљиве фасаде, док је код ветреног склопа видљива
само спољашња опна, те се она унутрашња не може називати фасадом у
правом смислу те речи.
269
МОГУЋНОСТИ ЕНЕРГЕТСКЕ УШТЕДЕ ПРИМЕНОМ
ДВОСТРУКИХ ФАСАДА
Предности у односу на класичне фасаде

Статистички подаци показују да су објекти зградарства одговорни за приближно
40% потрошње енергије на националном нивоу [Directive 2002/91/EC] и за око
30-40% емисије угљен-диоксида [Wigginton & McCarthy, 2000.]. Директива
2002/91/ЕЦ Европског парламента и Савета даје препоруке о енергетској
ефикасности зграда „која треба да се израчунава на бази методологије, која се
може разликовати на регионалном нивоу, која укључује поред топлотне
изолације и друге факторе који играју све значајнију улогу, као што су
инсталације за грејање и климатизацију, примену обновљивих извора енергије и
пројектовање зграде5.“ [Directive 2002/91/EC, став (10) преамбуле]
Граф 1. Компаративни приказ потрошње енергије објеката са двоструком и
класичном фасадом, у зависности од периода у току године [према Косорић, 2004.]
На графикону (Граф.1.) је приказана анализа потрошње енергије објекта са

двоструком фасадом у односу на објекат са класичном фасадом, праћена током
месеци у години [Косорић, 2004.]. Може се приметити да је енергетска
потрошња објекта са двоструком фасадом нижа од потрошње објекта са
класичном фасадом у току целе године. На годишњем нивоу би се могло
закључити да је потрошња енергије објекта са класичном фасадом око четири
пута већа од објекта са двоструком, при чему потенцијал уштеде енергије
путем примене двоструких фасада највише долази до изражаја у летњим
месецима. Позитиван ефекат је и смањење емисије угљен-диоксида. Неки
аутори изражавају резерву према оваквим поређењима, истичући да је
потребно дугорочно праћење и процена понашања и енергетске потрошње
објеката са двоструким фасадама и ефеката које они имају на топлотне добитке
и губитке, системе климатизације, грејања и хлађења и др., што је немогуће без
развоја сложених нумеричких модела [Faggembauu, 2006.].
5
подвукли аутори овог рада
270
Развој принципа двоструких омотача у контексту
енергетске рационалности
Претече савремених двоструких фасада су различите врсте стакленика,
застакљених башти, застакљених лођа, практично сви облици архитектонских
грађевина и елемената где су се кроз употребу стакла и неопходне
потконструкције побољшавале енергетске перформансе објеката. Иако је
употреба енергије сунца била позната и у античком Риму, у Европи новог века
основни тип стаклене баште настао је у XVII веку [Пуцар, 2006.], а веома
значајно доба за њихов развој био је XIX век, у коме настаје и Пакстонова
Кристална палата, као и бројни други објекти који претходе „стакленој
архитектури“ XX века.
Виђене у склопу развојне линије стакленика двоструке фасаде представљају
значајне елементе система пријема енергије који утичу на енергетско пона-
шање архитектонских објеката. За ове системе карактеристична је заснованост
на познавању физичких закона – загревања, хлађења и циркулације ваздуха.
Основ савременог концепта двоструких фасада представља примена принципа
двоструког омотача који користи пасивна соларна архитектура, а којим се
између две опне формира ваздушни међупростор као тампон зона која
ублажава све спољне утицаје, служи као изолација и активан учесник у
протоку ваздуха између спољашње средине и објекта. Овај принцип може да
се унапреди у активан соларни систем, интегрисањем додатних елемената
(фотоелектрични модули и др.) за захват енергије, чиме се осим енергетске
уштеде могу постићи и енергетски добици.
Сл. 3. Корбизјеов„неутралишући зид“: Палата Совјета, Москва, 1930-36
Од краја XIX века, јављају се у архитектури елементи који по свом карактеру

могу бити препознати као претходници система двоструких фасада. Први
„соларни“ зид, претечу Тромб-Мишеловог зида, конструисао је 1882.
ботаничар Морзе, а састојао се из стаклене опне споља, и ребрастог лима
испред зиданог зида [Wigginton & McCarthy, 2000:6]; још раније се јављају
идеје о коришћењу стакленика за побољшање комфора у зградама,
коришћењем циркулације топлог ваздуха. У XX веку, један од првих који је
применио двоструку стаклену фасаду у својим пројектима био је Ле Корбизје,
271
који је развио концепт двоструке опне, са ваздушним међупростором – “mur
neutralisant” (Сл.3.).
Функционисање двоструких фасада у контексту

енергетске рационалности
Степен енергетске уштеде двоструких фасада у великој мери зависи од
могућности прилагођавања променљивим климатским условима током године,
те се при избору система морају имати у виду гранични, летњи и зимски
услови коришћења. Постоји више типова двоструких фасада зависно од
могућности отварања спољашње и/или унутрашње опне, у оквиру којих се
даље разликују подтипови код којих се ваздушни међупростор између две
опне формира целом или делимичном, најчешће спратном, висином објекта.
Овде ћемо изложити једну од могућих подела [на основу Wigginton &
McCarthy, 2000], према којој разликујемо пет типова двоструких фасада:
1) спољашња опна има отворе при дну и при врху фасадног платна, док је
унутрашња опна затворена; разликују се подтипови у односу на постојање
природне или механичке вентилације – тип А (Сл.4.);
2) и код унутрашње и код спољашње опне је могуће отварање, при чему се
ваздушни међупростор природно вентилише, при чему се подтипови
диференцирају у односу на слободну висину ваздушног међупростора –
тип Б (Сл.5.);
3) спољашња и унутрашња опна са отворима, са контролисаним улазом
ваздуха, при чему се ваздушни међупростор механички вентилише – тип В
(Сл. 6.); и
4) ваздушни међупростор је затворен целом висином, обе опне су затворене,
при чему се разликују два подтипа према томе да ли је слободна висина
ваздушног међупростора једнака висини објекта или спратној висини –
тип Г (Сл.7.). У случају када је доминантна улога акустичке заштите,
предња опна не мора да буде стаклена као у претходна четири типа (Сл. 8.)
На сликама (Сл. 4-8.) су приказана четири типа функцијске типологије
двоструких фасада сачињене према систему вентилисања ваздушног
међупростора и размене ваздуха између спољашњег и унутрашњег простора,
са одговарајућим подтиповима у односу на слободну висину међупростора.
272
Сл. 4. Типови и подтипови двоструких фасада према систему вентилисања ваздушног
међупростора и размене ваздуха између спољашњег и унутрашњег простора.
Тип А: заптивена унутрашња опна.
Тип А двоструких фасада карактерише затворена унутрашња опна и ваздушни

међупростор у који ваздух улази кроз отворе постављене при дну фасаде,
слободно струји читавом висином објекта и излази кроз отворе при врху
објекта. Зими се отвори при врху затварају, чиме се у међупростору између две
опне формира мирујући слој ваздуха који делује као топлотни изолатор –
тампон зона, која смањује топлотне губитке. Лети се отвори при врху
спољашње опне отварају, омогућујући слободно струјање ваздуха у међупро-
стору, чиме се смањује продор топлоте до унутрашњости. Спољна стаклена
опна, у садејству са засторима смештеним у ваздушном међупростору,
ограничава степен сунчевог зрачења које доспева до унутрашње опне и даље,
до унутрашњег простора. Вентилација унутрашњег ваздушног слоја између
две опне може бити природна (подтип 1) или механичка (подтип 2).
Тип Б: отворена спољашња и унутрашња опна.
Тип Б двоструких фасада нуди могућност отварања и спољашње и унутрашње

опне. Зими је унутрашња опна затворена, ваздушни међупростор делује као
изолатор – тампон зона, која смањује топлотне губитке. Ваздух се преко
отвора на унутрашњој опни по потреби извлачи из унутрашњег простора у
међупростор између две опне, где се природном или механичком вентилацијом
одводи у атмосферу. Лети се спољна опна по потреби отвара да би се
273
елиминисало топлотно зрачење које апсорбује конструкција. На вишим
температурама се отвара и унутрашња опна ради одвођења истрошеног
ваздуха из унутрашњег простора. Системом застора у ваздушном
међупростору или са спољашње стране склопа, контролише се степен сунчевог
зрачења који доспева до унутрашње опне и унутрашњег простора. Ваздушни
међупростор може да се формира целом висином објекта (подтип 1) или од
спрата до спрата (подтип 2).
Тип В: отворена унутрашња опна.
Тип В двоструких фасада подразумева отворену унутрашњу опну и механички

вентилисан ваздушни међупростор са контролисаним улазом ваздуха при дну
фасаде. Током екстремно хладних услова у зимским месецима, унос и
механичко извлачење ваздуха се зауставља да би се створила тампон зона у
ваздушном међупростору од топлог ваздуха, а која смањује топлотне губитке.
Током умерених климатских услова у зимским месецима унос и механичко
извлачење ваздуха се подешавају према жељеним условима комфора.У топлим
летњим месецима унос и избацивање ваздуха могу да буду подешени на
максимум, у циљу постизања брзе измене ваздуха у међупростору између две
опне, те смањивања топлотних добитака.
Тип Г: заптивен ваздушни међупростор.
274
У типу Г двоструких фасада ваздушни међупростор је затворен целом
висином. У зимском периоду коришћења затвореност двоструке фасаде
спречава пролаз ваздуха и из спољашњег и из унутрашњег простора. У летњем
периоду ваздушна тампон зона смањује пролаз топлоте из спољашње средине
ка унутрашњем простору. Спољна стаклена опна пропушта светлост и
истовремено ограничава степен сунчевог зрачења који доспева на унутрашњу
опну и даље у унутрашњи простор. Различите врсте застора могу помоћи у
ограничавању степена топлотног зрачења које доспева до унутрашњег
простора. С обзиром да нема вентилисања међупростора, овај тип захтева
вештачко климатизовање простора. Разликујемо три подтипа двоструких
фасада у оквиру овог типа – један код кога је висина ваздушног међупростора
између две опне ограничена од спрата до спрата, други код кога се протеже
читавом висином фасаде и трећи, код којег је основни циљ да се формира
акустичка баријера између унутрашњег и спољашњег простора, било да је
разлог заштита од спољашње буке – саобраћаја и слично, или од буке која
настаје услед специфичних активности у самој згради, при чему спољашња
опна може да буде и масивна.
Тип Г, подтип 3: Масивни спољни омотач-акустичка баријера.
Анализом приказаних типова и подтипова може се уочити да је класификација

двоструких фасада извршена према начину на који ваздух у међупростору
између две опне циркулише, чиме се утиче на услове зимског, односно летњег
коришћења објекта. Подразумева се да одабрани типови, односно подтипови
имају различит степен енергетског, а последично и економског ефекта. Највеће
инвестиционе трошкове захтева тип Б, с обзиром да је најсложенији, где се и
спољна и унутрашња опна отварају, а ваздушни простор механички вентилише
са контролисаним улазом ваздуха. Истовремено овај тип показује и највећу
прилагодљивост различитим климатским условима, као и параметрима
унутрашњег комфора, чиме се значајно смањују трошкови вештачке
климатизације унутрашњег простора, а тиме и потрошња енергије. Са друге
стране, додатна енергија потребна за поспешивање механичке вентилације
смањује укупну енеретску ефикасност зграде [Saelens, 2002.], па је потребно
избалансирати све утицајне чиниоце, како не би дошло до неодговарајуће
275
примене овог типа. Из аспекта енергетске потрошње, овај тип је
најрационалнији у случају када се не троши енергија за механичку
вентилацију, али је примерен климатским условима који обезбеђују добру
природну вентилацију, од чега зависе фактори унутрашњег комфора. Тип В,
код кога на спољној опни нема отвора, примерен је условима појачаног
спољашњег загађења и буке, али захтева појачану механичку вентилацију
ваздушног међупростора лети, што изискује додатну енергетску потрошњу.
Тип А са затвореном унутрашњом опном и ваздушним међупростором кроз
целу висину фасаде је примеренији хладнијим климатским условима, с
обзиром да он бољи учинак показује зими када се ваздушни међупростор
понаша као делотворна тампон зона која смањује губитке, док лети, нарочито
у случају високих температура, може да дође до прегревања у вишим деловима
међупростора и до нежељених топлотних добитака. Тип Г има најслабије
енергетске перформансе, с обзиром да захтева вештачку климатизацију у
унутрашњем простору, што не умањује потрошњу енергије. Он је примерен у
изузетно хладним климатима где је оправдано формирање мирујућег тампон
слоја на фасади као додатне термичке заштите. Овај тип (познат још и као
„бафер фасада“) примењен је на једном од првих објеката са савременом
двоструком фасадом – Згради Хукер на Нијагариним водопадима из 1980.
године – где су се временом испољили неочекивано неповољни ефекти, пре
свега услед летњег прегревања, зависности од механичке вентилације и појаве
кондензације на спољној опни. За наше умерене климатске услове су
најпогоднији типови Б и В, пошто би код типа А и Г дошло до летњег
прегревања. У топлим климатима двоструке фасаде, код којих су обе опне
транспарентне нису ефикасне, па је за постизање енергетских уштеда потребно
да се примени другачији избор и комбинација материјала, одговарајућа
оријентација и степен транспарентности [Yellamraju, 2004.].
Граф 2. Компаративна анализа енергетске потрошње различитих врста спољашњег
омотача [на основу Wigginton & McCarthy, 2000]
276
Граф 3. Компаративна анализа емисије угљен-диоксида различитих врста спољашњег
омотача [на основу Wigginton & McCarthy, 2000]
На графиконима (Граф 2. и 3.) приказана је компаративна анализа објеката са

различитим врстама спољашњег омотача, од класичне једноструке фасаде до
различитих режима функционисања двоструке фасаде, а који ће детаљније
бити приказани касније у овом раду. Притом се на Графикону 2 приказује
однос енергетске потрошње, а на Графикону 3 очекивана емисија угљен-
диоксида.
Може да се закључи да зграде са двоструким фасадама, у случају правилног
избора типа и подтипа коришћења ваздушног међупростора, обезбеђују
значајно смањење потрошње енергије и емисије угљен диоксида. Типови
двоструких фасада који користе ваздушни међупростор за предгревање свежег
ваздуха или избацивање истрошеног ваздуха омогућују 30-40 одсто смањења
потрошње енергије, док они који користе природну вентилацију или
комбинацију природне и вештачке, смањују потрошњу за 50-65 одсто
[Wigginton & McCarthy, 2000].
ДВОСТРУКЕ ФАСАДЕ У ФУНКЦИЈИ ОПТИМИЗОВАЊА

ПАРАМЕТАРА КОМФОРА У УНУТРАШЊЕМ ПРОСТОРУ
Проблем унутрашњег комфора у савременим пословним зградама

Проблеми везани за адекватан унутрашњи комфор посебно постају уочљиви у
случају вишеспратних пословних зграда у савременим градским центрима.
Негативни утицаји из спољашње средине, пре свега бука и аерозагађење,
постају нераздвојни пратиоци живота у савременим градовима. Са друге
стране, данашњи темпо и начин живота, где су пословни простори оквир у
коме се одвија већи део времена савременог човека, подижу стандарде овим
просторима у погледу постизања оптималног унутрашњег комфора. Висока
цена градског земљишта и урбанистички параметри упућују на изградњу
277
вишеспратних пословних зграда, где се код корисника који проводе више-
часовно радно време у унутрашњем простору често јавља осећај унутрашње
тескобе и физичке нелагодности, када говоримо о ефекту „акваријума” или
„синдрому болесних зграда”. Овај психолошки и физиолошки моменат је
најчешће последица неадекватног животног окружења, недостатка природног
осветљења, ваздуха, вентилације. Вештачка вентилација и климатизација код
човека производи ефекат отуђености од природних услова, те се показује као
неадекватна замена природном кондиционирању унутрашњег простора.
На комфор боравка у унутрашњем простору утичу квалитет светлости,
топлоте, звука и ваздуха. Сходно томе, унутрашњи комфор може да се
посматра као визуелни, топлотни, звучни и ваздушни. Двострука фасада је
сложени систем међусобно повезаних елемената који, појединачно, имају
мању или већу улогу у постизању појединих врста комфора.
Табела 1. Међуоднос елемената система двоструке фасаде и улоге коју они имају у
остваривању различитих типова комфора.
Већи ефекат ■ Спољ. Унутр. Застори/ Доњи Горњи
стакло стакло соларна отвори отвори
Мањи ефекат □ контрола
Грејање – радијација ■ ■ ■
Грејање – кондукција ■ ■
Грејање – конвекција ■ ■ ■
Вентилација ■ ■ □ ■ ■
Светлост ■ ■ ■
Звук ■ ■ ■ □ ■
Квалитет ваздуха ■ ■
Визуелни комфор превасходно зависи од типа и врсте примењеног стакла, као

и врсте и положаја застора којима се регулише проток светлости и топлоте.
Спољашња стаклена опна је најчешће потпуно транспарентна да би се
омогућио несметани пролаз светлости, који се затим по потреби ограничава
применом застора. Данашња индустрија стакла нуди високо оптимизоване
перформансе овог материјала којим се битно може утицати и на друге врсте
комфора – стакло са контролисаном трансмисијом топлотног зрачења, са
побољшаним термоизолационим карактеристикама, са контролисаном
трансмисијом светлости, са променљивом трансмисијом светлости и топлотног
зрачења, различита сигурносна стакла, стакло специјалних акустичких особина
итд.
Дакле, применом одговарајуће врсте спољашњег стакла може се у одређеној
мери смањити ниво буке, односно сунчевог зрачења које доспева до
унутрашње опне и даље посредно до унутрашњег простора. Међутим, много
значајнију улогу у постизању акустичког и термичког комфора има управо
ваздушни мирујући простор између две опне који се понаша као тампон
278
простор, познат из примене различитих пасивних соларних система, којим се
ублажују негативни утицаји из спољашње средине.
Ваздушни комфор у објектима са двоструким фасадама, побољшава се
контролисаном изменом ваздуха између спољашњег и унутрашњег простора,
која се остварује системима механичке вентилације ваздушног међупростора
који се активира постављањем отвора за убацивање и извлачење ваздуха.
Кретањем ваздуха се управља путем осмишљених система поделе ваздушног
међупростора. Струјањем ваздуха обезбеђује се и природна вентилација. На
сликама (Сл.4.-8.) су приказани системи захвата и циркулисања ваздуха у
међупростору између два омотача према начину на који се постиже енергетска
уштеда у зимском, односно летњем периоду. При томе се типови и подтипови
фасада разликују према вертикалном кретању ваздуха, приказаном у
попречним пресецима кроз фасаду.
Класификација двоструких фасада према

третману фасадних површина
Поред тога, двоструке фасаде могу да се класификују према подели фасадне
површине која генерално, може бити јединствена (Сл.9.), подељена по
хоризонтали – на хоризонталне сегменте (Сл.10.), подељена на фасадне
сегменте – „касете“ или „боксове“ (Сл.11.) или подељена на групе фасадних
„боксова“ међусобно раздвојених вертикалним сегментима који поспешују
извлачење ваздуха (Сл.12.).
У првом типу ваздушни међупростор између две опне је неподељен и као
такав има улогу термичког и акустичког изолатора – тампон зоне која смањује
топлотне губитке зими и ублажава негативне утицаје из спољашње средине.
Међутим, у летњем периоду може доћи до прегревања услед слабог кретања
ваздуха, односно одсуства механизама који га покрећу. Овај тип је аналоган
типу А из функцијске типологије из претходног поглавља.
Сл. 9. и 10. Типови двоструких фасада према подели фасадне површине. Тип 1 и Тип 2
У другом типу, међупростор је подељен хоризонтално по спратовима, где је

улаз ваздуха предвиђен при дну, а избацивање при врху сваког спрата. На овај
начин се поспешује кретање ваздуха, отклања проблем летњег прегревања
279
карактеристичан за претходни тип, али је слабија звучна заштита између
просторија.
Трећи тип подразумева хоризонталну и вертикалну поделу унутрашњег
међупростора између две опне двоструке фасаде којом се он дели на
„боксове”, изоловане јединице у оквиру којих се врши убацивање и
избацивање ваздуха.
Сл. 11. и 12. Типови двоструких фасада према подели фасадне површине. Тип 3 и Тип 4
Четврти тип је унапређени „бокс” систем код кога су групе боксова раздвојене
вертикалним каналима кроз које се додатно потискује ваздух и омогућава бржа
и ефикаснија природна вентилација.
Наведени типови двоструке фасаде представљају четири варијанте међусобног
односа елемената система фасадног омотача којима се постиже различит
степен унутрашњег комфора, односно његове четири компоненте су
задовољене у одређеном односу који подразумева компромис између
различитих фактора који утичу на избор решења. Прва два типа су
једноставнија за извођење и изискују мање инвестиционе трошкове. Њима се
постиже задовољавајући степен термичког и ваздушног комфора, док се из
аспекта акустичке заштите јавља проблем преноса звука између канцеларија на
спратовима код другог типа, односно између спратова код првог. Код првог
типа је велики проблем летње прегревање ваздушног међуслоја, тако да је
препоручљив само у хладнијим климатима. Такође код њега се, с обзиром на
неподељеност међупростора, јавља и проблем противпожарне заштите, па
неки аутори препоручују инсталацију спринклер система у простору између
спољне и унутрашње опне [Martin & Loncour, 2004.]. Други и трећи тип су
универзалнији у погледу задовољавања свих параметара унутрашњег комфора.
Они са једне стране омогућују, као и прва два типа, добар термички и
ваздушни комфор, а осим тога захваљујући изолованости фасадних јединица
дају и добар степен акустичке заштите између спратова и канцеларија. Четврти
тип, поред свих аспеката унутрашњег комфора које задовољава као и
претходни тип, има и вертикалне канале који поспешују циркулацију ваздуха,
па је природна вентилација код њега ефикаснија. Боље перформансе
подразумевају и веће инвестиционе трошкове код овог типа. Сваки од ових
типова захтева посебну потконструкцију која у великој мери утиче на цену
280
двоструке фасаде. Природно струјање ваздуха у међупростору може да смањи
топлотне добитке лети и до 25% [Compagno, 2002:118], а сложенији системи
могу да постигну и боље ефекте, али захтевају и веће почетне инвестиционе
трошкове. Цене двоструке фасаде крећу се од 600-1300€/m2, што је од 2-2,5
пута више него за класичне [Poirazis, 2004:75].
МОГУЋНОСТ УНАПРЕЂЕЊА ГРАЂЕВИНСКОГ ФОНДА У

БЕОГРАДУ УДВОСТРУЧАВАЊЕМ ФАСАДНОГ ОМОТАЧА
У нашој средини постоје оправдани разлози за примену склопа двоструких
фасада, посебно када је реч о централним градским зонама са високим
степеном загађења од ваздуха и буке, где би ваздушни тампон простор био
ефикасно средство за ублажавање спољашњих утицаја. Глобалне климатске
промене, које се манифестују кроз изузетно повишене летње температуре,
повећавају проблем елиминисања топлотних добитака лети. Београдски
климатски услови, за које је карактеристичан јак југоисточни ветар, додатно
оправдавају постављање двоструке опне јужне оријентације. Упркос томе, до
сада нема изведених архитектонских објеката код којих је овај склоп
примењен у функцији енергетске ефикасности.
У нашим условима могућности примене двоструких фасада су још увек
унеколико ограничене. Основни чиниоци таквог стања су:
• неповољно опште економско стање у земљи и недовољна финансијска моћ
већине инвеститора;
• непостојање законских прописа, подстицајних мера и ограничења;
• још увек недовољно развијена грађевинска индустрија, односно
немогућност да се у већем обиму приступи извођењу објеката са овако
софистицираним елементима омотача;
• недовољна информисаност и ниво знања о двоструким фасадама у
стручној популацији, како међу архитектима, тако и међу инжењерима
других струка, пошто је ово склоп који своју пуну функционалност
постиже тек уколико је интегрисан у систем ветрења, грејања и хлађења
објекта, а посебно повољни ефекти на пољу енергетске ефикасности могу
да се постигну тек ако се двострука фасада пројектује као активан систем
за прихватање и дистрибуцију соларне енергије;
• неедукованост инвеститора, који нерадо прихватају већа почетна улагања
у изградњу објекта, иако се кроз експлоатацију показује оправданост
примене двоструких фасада, које доносе значајне енергетске уштеде и
доприносе комфору; и
• проблем представљају и застарели технички прописи и стандарди, најпре
они који се тичу противпожарне заштите, а затим и стандарди за прорачун
површина, јер не третирају овакве случајеве.
281
И поред свега наведеног, постоји простор за примену овог савременог система
материјализације омотача објеката, и то када се ради о појединим
ексклузивним локацијама у граду и инвеститорима који су спремни да зарад
престижа и комфора прихвате већу цену изградње. У Београду данас не
постоји ниједан изграђени објекат са двоструком фасадом. Једини делимични
изузетак је Југословенско драмско позориште архитеката Радојичића и
Миљковића, чија је спољашња стаклена опна првенствено естетски елемент и
нема улогу у постизању комфора нити енергетске рационалности објекта.
Друго могуће поље примене двоструких фасада је обнова дотрајалог
грађевинског фонда, посебно послератне модернистичке стамбене архитектуре
Новог Београда. У овом случају ради се о двоструким фасадама у општијем
смислу, односно о склопу који по многим карактеристикама одговара
класичној ветреној фасади, како је већ изложено у овом раду. Додавањем још
једног слоја омотача на одређеном растојању од постојеће фасаде, избегли би
се трошкови и тешкоће уклањања затеченог омотача, побољшале перформансе
спољашњих зидова, омогућило хлађење у летњем периоду, а спречило
претерано хлађење и влажење зими. Осим вредности коефицијента пролаза
топлоте, побољшала би се и унутрашња контактна топлота зидова, што
значајно доприноси осећају угодности корисника простора. Век трајања
објеката био би продужен уколико би подсистем омотача био побољшан на
овај начин, посебно имајући у виду различите могућности материјализације у
складу са највишим савременим стандардима. С обзиром да се ради о великом
грађевинском фонду, јасно је да би ефекти оваквог вида енергетског
унапређења допринели значајној уштеди енергије и побољшању комфора
становања. Са друге стране, овакав модел обнове отворио би питање промене
визуелних карактеристика објеката, али то није предмет овог рада. Такође, овај
тип интервенција тешко је остварив код објеката који се налазе у затвореним
блоковима са ивичном изградњом, због обавезе да се поштује регулациона
линија.
ЗАКЉУЧАК
Двоструке фасаде су сложени мултифункционални систем спољашњег омотача
архитектонских објеката који се састоји од две опне које су раздвојене
међупростором различите ширине и поделе, у коме ваздух струји зависно од
пројектованог система и у зависности од тога постиже мање или веће учинке
по питању уштеде енергије, вентилације, природног осветљења, акустичке
заштите. Кретање ваздуха у међупростору је веома важно за постизање
жељених ефеката, али, као случајно променљива величина, ствара тешкоће у
моделовању и прављењу симулација. Основни проблеми и ризици у
пројектовању двоструких фасада данас су последица непостојања довољне
количине експерименталних података и верификованих софтверских алата са
једне стране, а са друге често некритичко прихватање овог фасадног система
као сигурног средства за постизање енергетске ефикасности. То за последицу
282
може да има неодговарајућу примену типова и подтипова двоструке фасаде и
да резултује ефектима супротним од очекиваних.
Правилна примена двоструких фасада може да допринесе остваривању
вишеструких предности у односу на класичне једноструке фасаде, како у
погледу уштеде енергије, тако и у погледу постизања адекватног унтурашњег
комфора. Сврсисходном поделом ваздушног међупростора поспешује се
циркулација ваздуха, природна вентилација, стални доток ваздуха у
унутрашње просторије отварањем прозора на унутрашњој фасади који су
истовремено заштићени од буке и загађења споља захваљујући постојању
предњег стакленог омотача. У зимском периоду значајна је улога ваздушног
међупростора као термичког акумулатора, док је лети правилним режимом
вентилације унутрашњег простора омогућено природно кондиционирање,
затварањем прозора преко дана и отварањем ноћу. Велике стаклене површине
омогућују природно осветљење, при чему се правилним избором стакла може
избећи неповољан део сунчевог спектра. Осим тога, уградњом фотонапонских
модула могућа је и производња електичне енергије.
Захваљујући свему горе наведеном, а пре свега својству селективне
пропусности спољашњег омотача, који позитивне утицаје пропушта, а
негативне задржава или преусмерава, омогућени су услови за комфоран
боравак људи у унутрашњем простору. Тиме се отклањају пропратни ефекти
градње савремених пословних вишеспратница познатих под називом ефекат
акваријума или „синдром болесних зграда“.
Ефекат учинка двоструких фасада варира и зависи од примењеног система, тј.
поделе унутрашњег међупростора. Такође, уско повезан са избором система
јесте и тип конструкције двоструке фасаде који доминантно утиче на цену
изградње. Цена двоструке фасаде је иницијално већа од цене класичне фасаде.
Међутим, имајући у виду све позитивне учинке које примена ове фасаде
доноси, препоручљиво је радити на унапређивању овог система и едукацији
инвеститора.
С обзиром да овај фасадни склоп постаје синоним за енергетску ефикасност и
одрживи развој, који су последњих година врло одређујући и за архитектуру,
интересантно је пратити могућности двоструких фасада као једног од
специфичних средстава архитектонског израза који у складу са техничко-
технолошким напретком, нарочито на подручју стакла, обећава будућу синтезу
утилитарног и естетског аспекта.
У области архитектонског пројектовања двоструке фасаде услед својих
функционалних предности постају легитимна замена за класичне зид-завесе.
Осим функционалних предности оне показују и визуелно-естетски потенцијал.
У првом реду, велике стаклене површине преносе и даље идеју
транспарентности, док се данас на тржишту присутним различитим врстама
стакла могу постићи и додатни визуелни ефекти који прате савремени
сензибилитет. Посебан обликовни квалитет двоструких фасада представља
управо њихова слојевитост која омогућава преплитање различитих ритмова,
283
стварање ефекта дубине. У контексту урбане обнове, примена ових система у
централним градским зонама, осим што има функционални значај и ефекте на
пољу термичке, акустичке заштите и уштеде енергије, омогућава кроз дубину
планова и различит третман у материјализацији, суптилно надовезивање
старог и новог, традиционалног и модерног. Из ових разлога се као тема
будућих истраживања намеће испитивање визуелно-естетских потенцијала
двоструких фасада у контексту њима својствених функционалних ограничења.
Косорић, В. (2004.), Енергетска ефикасност двоструких фасада, Месечни Balkan
Energy Solutions Team (BEST) e-mail билтен из области електроенергетских
система, обновљивих извора енергије, тржишта електричне енергије и екологије
7/2004, Balkan Energy Solutions Team, http://www.balkanenergy.com/files/B7S.pdf
(21.10.2007.)
Пуцар, М. (2006.), Биоклиматска архитектура: застакљени простори и пасивни
соларни системи, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд
Compagno, A, (2002.), Intelligente Glasfassaden, Birkhauser, Basel
Dzioubinski, O. & Chipman, R. (1999.), Trends in Consumption and Production: Household
Energy Consumption, DESA Discussion Papers, United Nations,
http://www.un.org/esa/sustdev/publications/esa99dp6.pdf (26.05.2007.)
Faggembauu, D. (2006.), Heat transfer and fluid-dynamics in double and single skin façades,
Doctoral Thesis, Universitat Politecnica de Catalunya, Terrassa,
www.tesisenxarxa.net/TESIS_UPC/AVAILABLE/TDX-0516107-
100222//01Dft01de01.pdf (03.11.2007.)
Loncour, X. et al. (2004.), Ventilated Double Façades – Classification & illustration of
façade concepts, Belgian Building Research Institute, Brussel,
http://www.bbri.be/activefacades/new/download/Ventilated%20Doubles%20Facades%20
-%20Classification%20&%20illustrations.dvf2%20-%20final.pdf (10.04.2007.)
Martin, Y. & Loncour, X. (2004.), Les Doubles Façades Ventilées: Exigences en matière de
sécurité incendie, Centre Scientifique & Technique de la Construction, Bruxelles,
http://www.bbri.be/activefacades/new/download/Les%20Doubles%20Fa%E7ades%20Ve
ntil%E9es%20-%20Aspects%20de%20stabilit%E9%20et%20s%E9curit%E9%20-
%20dfv2%20-%20final.pdf (10.04.2007.)
Poirazis, H. (2004.), Double Skin Façades for Office Buildings, Lund University, Lund,
www2.ebd.lth.se/avd%20ebd/main/personal/Project%20home%20page/main/publications
/LITERATURE.pdf (13.04.2007.)
Saelens, D. (2002.), Energy Performance Assessment of Single Storey Multiple Skin
Façades, Ph.D. Dissertation, Katholieke Universiteit Leuven, Leuven,
http://www.kuleuven.ac.be/bwf/common/data/PhD_2002_Saelens.pdf (17.11.2007.)
Uuttu, S. (2001.), Study of Current Structures in Double-Skin Façades, Master’s Thesis,
Helsinki University of Technology, Helsinki,
http://www.hut.fi/Units/Civil/Steel/SINI2.PDF (05.04.2007.)
284
Wigginton, M. & McCarthy, B. (2000.), Environmental Second Skin Systems, School of
Architecture, University of Plymouth, Plymouth,
http://www.battlemccarthy.com/Double%20Skin%20Website/index.htm (13.04.2007.)
Yellamraju, V. (2004.), Evaluation and Design of Double-Skin Façades for Office Buildings
in Hot Climates, Master of Science Thesis, Texas A&M University, College Station,
txspace.tamu.edu/bitstream/handle/1969.1/205/etd-tamu-2004A-ARCH-Yellamraju-
1.pdf?sequence=1 (03.11.2007.)
ИНФОРМАТИЧКА И
ИНСТИТУЦИОНАЛНА
ПОДРШКА ОДРЖИВОМ
РАЗВОЈУ ГРАДОВА
285
ОДРЖИВОСТ И ИНТЕРНЕТ: КАКО НОВЕ

ИНФОРМАЦИОНО КОМУНИКАЦИОНЕ
ТЕХНОЛОГИЈЕ ДОПРИНОСЕ ОДРЖИВОМ
РАЗВОЈУ ГРАДОВА
Милица Бајић Брковић 1
SUTAINABILITY AND INTERNET: HOW CAN ICT CONTRIBUTE

TO THE SUSTAINABLE URBAN DEVELOPMENT
Abstract. The paper explores the relationship between the ICT, and Internet in particular,
and the sustainable urban development. The state-of-the-art in the area is diagnosed, and
the following issues examined in details: (1) the relationship between Internet and
sustainable city, and the way Internet may contribute to urban sustainability; (2) the
relationship between Internet and the planning practice, within which a range of Internet
based instruments аrе analyzed and evaluated vis-à-vis the criteria of urban sustainability
and good planning practice; (3) challenges that the ever-changing relationship between the
physical and virtual reality generates or is likely to create. The particular situation of Serbia
is discussed vis-à-vis the general evaluation of the status quo, focusing on issues and
problems specific for the country. The author concludes that ICT and Internet in particular,
create important impacts on understanding cities, how cities work and how cities look like.
Further on, that Internet based instruments are likely to change the way planners work and
plan our cities, and that new opportunities have opened for professionals to perform more
effective and efficient.
Key words: sustainability, urban, ICT, Internet
Апстракт. У овом раду се расправља како нове информационо комуникационе
технологије, Internet, пре свега, доприносе одрживом развоју градова. Расправа је
фокусирана на: (1) Internet и традиционални град, у оквиру које се дискутује релација
између физичког и дигиталног града и на који начин ова релација доприноси
одрживости, (2) Internet и унапређење планирања градова, у оквиру које се
анализирају Internet инструменти којим се унапређује пракса планирања и
приближава идеалу одрживости, (3) изазове за успостављање и одржавање одрживе
праксе који произилазе како из окружења тако и из саме струке. У посебном
поглављу се разматра позиција Србије и оцењује стање код нас. Аутор закључује да
ИКТ и Internet нарочито имају огроман потенцијал за креирање квалитетнијег
окружења и градова који ће бити усаглашени са принципима одрживости. Такође,
сматра да нове технологије унапређују струку и пружају нове, још увек неслућене
могућности, за бољи и квалитетнији рад професионалаца.
Кључне речи: одрживост, град, информатичко-комуникационе технологије, Interneт.
1
др Милица Бајић Брковић, редован професор, Архитектонски факултет, Универзитет у
Београду
286
УВОД
Широка примена Internet-а као дела стратегије развоја нове генерације ИКТ је
иницирана свега пре петнаестак година, но, у врло кратком времену
алтернатива се наметнула не само као ефикасан комуникациони канал већ и
као паралелни социјални и економски домен. У овом тренутку је преко сто
милиона страница активно у cyber простору. Њихов број се увећава
вртоглавом брзином а делокруг примене се свакодневно шири и усложњава,
покривајући бројне активности везане за град и његов економски, социјални и
просторни развој. Сведоци смо својеврсног трансфера дела урбаних функција
у Internet простор и то, из области управљања, пословања, трговине, едукације,
културе, јавног информисања, забаве и сл., што утиче на развој градова и мења
нашу перцепцију о урбаном, наше вредности и поглед на урбано.
Ове динамичне промене нису само израз потребе или захтева за бољом
комуникацијом или доступношћу, како се често тумаче, већ такође и процеса
који се често не виде или их нисмо свесни а који се одвијају убрзаним темпом.
Током последње деценије сви формати података прелазе на дигитални формат.
Компјутерски језик је редефинисао музику, филм, а на путу је да исто учини и
на плану телевизијске продукције и дистрибуције. Слично се дешава у другим
професијама-медицини, грађевинарству, електротехници, биотехнологији, итд.
Не постоји сфера људског делања која се на овај или онај начин не ослања на
компјутере, нове информационо-комуникационе технологије, Internet и world
wide web (W3). Појавио се читав низ нових производа за које раније нисмо
знали, као што су cyber communities, on-line communities, wired working, GIM,
виртуелни студио, виртуелни музеји, on-line едукација, дигитална сателитска
мрежа, Intranet, итд., који се успешно интегришу у нашу свакодневницу, и
креирају нову и другачију реалност у којој живимо.
У овом прилогу се бавимо Internet-ом из специфичног угла разматрања његовог
доприноса одрживом развоју, односно, урбаној одрживости. У начелу, примена
ИКТ и нарочито Internet-а, односно Internet базираних технологија у управљању
развојем се сматра видом имплементације филозофије одрживости у конкретној
средини. При том се има у виду, пре свега, социјална одрживост па се
наглашавају предности нових технологија у домену информисања, превазила-
жењу јаза између различитих актера који учествују у пословима урбаног развоја,
отварање врата масовном информисању грађана и слично. Друга страна мање
истраживана и ређе помињана се односи на физички простор. Међутим, и овде
се примећују промене које су у сагласности са принципима одрживости а које се
одвијају захваљујући ИКТ, односно Internet-у. Већа и побољшана доступност
традиционалним урбаним услугама и сервисима, смањење броја путовања и
времена проведеног у путу су само неке од добробити које се савременим
комуникационим технологијама могу приписати.
Начелно посматрано, одрживи урбани развој значи побољшање квалитета
живљења у градовима укључујући еколошке, културне, политичке, институ-
ционалне, социјалне и економске аспекте (URBAN21 Conference, Berlin 2000).
Одрживи развој се дефинише као процес социјалне трансформације у којој се
287
све виталне функције заједнице одржавају без угрожавања основе на којој
базирају, и то у областима: 1. институција 2. производње 3. инфраструктуре и
грађене средине 4. природних ресурса 5. хуманих ресурса, и 6. животне
средине. Одрживост се може постићи без одбацивања многих користи и
предности које развој технологије доноси савременој цивилизацији, под
условом да и технологија поштује границе које филозофија одрживости
поставља. Одржива заједница дефинише своје развојне могућности на
релацији три «Е»- економија, екологија и једнакост (equity). Економија треба
да служи заједничкој добробити, самоодржива је и ослања се на локалне снаге;
екологију карактерише одговорност одрживе заједнице за заштиту и
унапређење природних добара и средине, док једнакост/праведност
представља и прилику за потпуну партиципацију заједнице у свим
активностима и одлучивању (MACED, Hart Environmental Data, 2004).
Нас овде интересује, и тиме се бавимо у овом прилогу, како нове комуникационе
технологије, односно Internet базиране технологије доприносе одрживом развоју
градова, и то: (1) у смислу подизања квалитета живљења у граду, и (2) отварања
нових могућности и перспектива за управљање градом и развојем града.
Критеријуми одрживости које користимо у овом раду су резултат домаћих и
страних истраживања, као и резултат пројеката који су реализовани у
иностраној или домаћој пракси, а могу бити релевантни за градове Србије. То
су критеријуми социјалне одрживости: демократичност, инклузија, смањивање
социјалне сегрегације у коришћењу градских ресурса, услуга и сервиса,
транспарентност управљања, смањивање дистанце на релацији управа-грађани,
управа-професија, и професија-грађани, као и утицање на одлуке од општег
интереса. Други сет критеријума се односи на физички град па су ту релеватни
физичка дистанца и баријере, приступачност, јавни простори, разноврсност, и
кретање. Трећи сет се односи на професионални рад и тиче се ефикасности,
ефективности, доступности, транспарентности и комуникације међу актерима.
Компарација са иностраним искуствима је приказана у оним сегментима који
дозвољавају поређење ино праксе са нашом. У раду се, такође, формулише низ
предлога за подизање нивоа одрживости градова Србије уз помоћ ИКТ,
односно Internet, и идентификована су питања релевантна за даља
истраживања у овој области.
INTERNET ПРОСТОР-ТРАДИЦИОНАЛНИ ГРАД2

Експанзија Internet-a и W3 је донела низ иновација у нашу свакодневницу. Низ
урбаних функција прелази у cyber простор, а cyber потенцијал се активира и
користи до граница о којима се није ни слутило пре двадесетак година. Данас,
низ урбаних функција егзистира у виртуелном простору паралелно са
егзистенцијом у традиционалном физичком граду. Они раде некада заједно, а
некад независно једни од других.
2
Детаљније обрађено у: Бајић Брковић, М. (2006): Феномен дигиталног града, у:Управљање
одрживим просторним развојем, ИАУС, 2006.
288
Иако Internet простор нема физички препознатљиве димензије у конвенцио-
налном смислу речи, нити се чита кроз образац који град препознаје као
физичку структуру, он у смислу активности и функција носи све одлике
физичког. Сложеност и број услуга расте непрестано и великом брзином. Пре
мање од једне деценије могућности су се тек назирале и опсег активности је,
мерен данашњим обимом, био скроман. Данас смо суочени са експлозијом
могућности коришћења дигиталног простора чији се опсег и садржај вртоглаво
усложњавају и обогаћују.
Које су то урбане активности које се данас обављају у виртуелном простору?
У низу заступљених, по бројности се издвајају:
1) трговина,
2) пословање,
3) услуге,
4) управљање,
5) едукација,
6) култура.
Трговина је свакако најзаступљенија. Свако помињање Interneta, или
прецизније W3, асоцира на трговину. И збиља, обим промета који се обавља
путем Interneta/ W3 бележи тако високе износе да се данас Internet/ W3
базирана економија високо котира у сваком разматрању економског развоја. У
физичком граду, трговину препознајемо како преко обима промета, тако и кроз
њену физичку и просторну појавност. Трговачки центри, трговачке улице,
специјализовани центри, и сл., су места која су незаобилазни део сваког
урбаног простора и преко кога се урбанитет једног места (између осталог)
чита. Захваљујући нефизичности виртуелног простора, свест о развијености
овог паралелног трговинског простора постоји само код корисника и
посетиоца W3 или код оних које ова материја интересује. У свакодневном
коришћењу градског простора препознавање постојања паралелног још увек не
постоји и не мора постојати. Препознавање ће се одиграти када се људи буду
случајно или намерно суочили са њим. Прогнозе за трговину на мало за 2000-
ту од 6,6 милијарди долара су исте године увелико премашене, док је обим
пословних трансакција у истој години био вишеструко већи. У будућности,
најексплозивнији раст пословања на Internetu се очекује од директних бизнис-
бизнис продаја, а не од од продаје на релацији бизнис-конзумент. Очекује се да
ће Internet прерасти у највеће, најбрже и најсигурније светско тржиште.
Други облици пословања високо заступљени у виртуелном простору су
банкарске услуге и трансакције, промет у области осигурања, трговина
акцијама, маркетинг, финансијска сарадња између пословних партнера, и сл. У
многим градовима су то све мање видљиве активности у урбаном физичком
окружењу. Симболично се препознају у креирању нових жаришта пословања,
пословним и финансијским центрима, али у огромном броју градова су њихове
физичке појавности често занемарљиве или се не примећују лако. Захваљујући
развоју пословања у виртуелном простору, они се све мање виде или читају у
289
простору. Обим трансакција и значај ових институција се све мање препознаје
кроз симболично исказану физичку величину објекта, што је био случај
седамдесетих година прошлог века. Илустративан је случај Google, на пример.
Где је величина Google.com физички симболизована у реалности градова
света? Велики део квартарних и квинтарних активности не би могао да
функционише нити да постиже обрте и утицаје какве има да нема виртуелног
простора и рада у виртуелном простору.
Компјутери и електронске мреже снизили су трошкове трансфера али и
укинуле стотине хиљада радних места. Поред тзв. “великог” пословања, читав
низ сервиса и услуга, тзв. “малог” пословања, који чини незаобилазни део
традиционалне урбане структуре, као што су туристичке агенције, агенције за
посредовање и маркетинг, поште и сл., данас великим делом послују у
виртуелном простору. Растући број оних који се опредељују за рад од куће у
областима које се традиционално одвијају у градским пословним центрима,
указује на трансформације које мењају појам радног места и сам појам рада.
Електронска влада (e-government) је свакако најпознатији вид коришћења
дигиталног простора. Могућности комуницирања које је дигитални простор
понудио су практично бесконачне, а могућности које стоје на располагању за
управљање су без граница. Тај огроман потенцијал су многи градови уочили и
већ га увелико користе, пре свега, у области економије управљања. Примери
Болоње, Сингапура или Осаке,љ где се милиони неновчаних трансакција из
домена управљања обављају у виртуелном простору, са огромним уштедама на
градски буџет, задивљују.
Едукација заузима све већи дигитални простор. Бројни универзитети имају
своја виртуелна одељења и виртуелне програме, а дипломе стечене на
виртуелним универзитетима су изједначене са оним добијеним у конвенцио-
налном академском окружењу. Према истраживању спроведеном у САД 2001.
године о заступљености on-line школовања, већ 2000-те године је преко
седамдесет одсто колеџа и увиерзитета имало неку форму on-line едукације.
Неки универзитети су започели и са организовањем дигиталних кампуса за
студенте на удаљеним локацијама или за оне који не могу да посећују
наставни програм у физичким кампусима. Виртуелни универзитети имају своје
предности-универзитетска едукација је приступачнија онима који се школују
уз рад, динамика школовања се прилагођава временском буџету корисника,
наставници могу бити регрутовани широм света, итд. Физичка дистанца
престаје да буде од значаја што је за многе потенцијалне студенте некада била
главна препрека. Други облици школовања који се развијају зхваљујући
виртуелном простору омогућавају реализацију концепта школовања током
целог радног века. Захваљујући развоју виртуелног света, данас су многи
библиотечки ресурси доступни огромном броју корисника са перспективом
достизања степена без ограничења. То отвара огромне могућности за даљи
развој образовања широм света.
290
Култура је можда међу последњима закорачила у виртуелни простор али данас
заузима завидно место. Виртуелно издаваштво, публицистика, виртуелни
музеји или изложбени простори, као и виртуелне бибилотеке се све више
развијају и бивају све више тражени и посећивани.
КАКО INTERNET ПРОСТОР ДОПРИНОСИ

ОДРЖИВОМ РАЗВОЈУ ГРАДА?
Превазилажење физичке дистанце и ограничења

које физички простор намеће
Internet простор нема физичких димензија нити има физичких ограничења за
развој. Физичке одлике простора које узимамо у обзир у креирању урбаног
простора овде су ирелевантне. Он није географски одређен, већ постоји само
на серверу или серији сервера преко којих се обезбеђује комуникација са
неограниченим бројем компјутера (корисника) физички смештених у било
ком дела света. Његова физичка величина или простирање је, заправо, израз
капацитета технологије. У стварности, тих граница заправо нема, јер
технологија напредује таквом брзином и ствара такве могућности за
складиштење података, брзину и могућности коришћења да су раст и развој
практично бесконачни. Нефизичност и одсуство ограничења физичке природе
ослобађа огромне могућности за коришћење услуга и сервиса у cyber
простору. Више није битно где је појединац географски лоциран, не постоји
физичка дистанца од места где се активност одвија, више није битно ни да ли
је ноћ или дан или које је доба дана када се активност активира и сервису
приступа. Идеал тоталне доступности је у пуној мери остварен.
Појединачне странице могу бити физички везане за свог физичког пара (напр.
wеb странице градова, фирми и сл.) или не. Некада су физички парови
локални, често нису, а многе странице практично немају кореспондента у
физичком простору. То што се појединачне странице локално везују за своја
физичка средишта је практично без значаја. Суштину разумевања природе
cyber простора чини сазнање да услуге и сервисе може користити свако, без
обзира одакле приступа страници, и без обзира на постојање или одсуство
функционалне везе са физичким паром странице (ако постоји). Чак и када су у
питању елементарне ствари, као што је куповина књига или добијање
информације о реду летења авионске компаније, свеједно је да ли постоји
физички пар или одакле се страници приступа. Internet простор није скуп
страница физички одређених у неком простору. Њега нико не омеђава, не
дефинише физички, не ограничава. Њега чине странице које су за коришћење,
које настају и нестају, које се умножавају, чији број расте брзином коју је
тешко замислити и које се непрестано мењају. Са становишта појединца или
групе, индивидуална или групна потреба дефинише тренутни садржај, потребу
и фреквенцију коришћења. Приступ њему имају сви. Осећај припадности или
поседовања који појединац може имати у односу на физички град или ентитет
291
у физичком простору, овде не постоји. За огроман број услуга и сервиса не
знамо ни одакле су администрирани, нити нам је то важно.
Ово има огроман утицај на развој физичког града и то у областима критичним
за развој града као што су: капацитет земљишта за изградњу, намена
земљишта, урбана дисперзија, саобраћај, обим изградње, локација, и слично.
Управо у оним областима које су данас у врху листе неодрживих решења и за
која се грозничаво траже решења која ће бити у складу са принципима и
критеријумима одрживости.
Погледајмо као пример радна места и нове капацитете за креирање одрживих
решења које нове комуникационе технологије омогућавају. Са порастом
пенетрације Internet-а и развоја одговарајуућих технологија подржаних
Internet-ом, отворене су могућности за рад од куће или партнерску сарадњу
различитих фирми, или фирми и појединаца (најчешће експерата али и не само
њих), у обиму какав се није ни слутио као могућ свега неколико година раније.
Рад од куће је омогућио већ стотинама хиљада људи да уживају предности
непросторног радног места. Други облик нове запослености и сарадње су
outsource радна места било да се односе на појединце или компаније. Учешће
ових нових облика запослености расте огромном брзином а критична маса
промена у неким гранама производње или неким градовима света већ увелико
говори о значајним утицајима на развој градова. Колико год је on-line рад
значајан за појединца јер често омогућава толико тражену флексибилност у
креирању свакодневнице и коришћењу времена, ослобођеност од географски
дефинисаног радног места, путовања, дистанце и сл., толико је исто важан са
становишта будућег развоја града, структуре града и коришћења просторних
капацитета градова. Ове нове форме запослености ће временом расти у све
значајнију ставку просторног буџета градова, али и финансијског буџета које
се тичу експлоатације земљишта, економичности транспортних система,
градске администрације, и слично. Саобраћајни планери очекују пад у
укупном броју путовања, смањење саобраћајних гужви и смањење стопе
загађења ваздуха. Досадашњи резултати, иако скромни по обиму, указују да
ова очекивања нису нереална.
Интересантан је ефекат на просторну дисперзију људских активности који
развој нових технологија креира или подстиче. Уочава се нови вид концентра-
ције и урбане специјализације на глобалном нивоу где поједини градови (боље
речено мрежа градова) преузимау кључне стратешке развојне позиције, без
обзира на националне или регионалне границе и специфичности окружења.
Истовремено, креира се нова пирамида градова по важности на глобалном
нивоу и отвара поље за нова такмичења и престиж, овога пута између градова
а не држава или региона (Saskia Sassen, 2002). Pеter Hall коментарише ову
утакмицу речима: „Наступиће ново златно доба за оне градове који имају снаге
да буду иновативни на три независна плана: културе, економије и урбане
организације. У глобалној утакмици између градова они који буду креативни
на сва три нивоа имају шансу да преживе“ (Peter Hall, 2001).
292
Доступност и остваривање могућности за ефикаснији рад
Доступност и брзина приступа су два својства која се увек истичу као својства
која чине услуге и сервисе смештене у Internet простору супериорним у односу
на класична решења у физичком простору. Ово је од посебног значаја у
бизнис-бизнис комуникацијама, односно трансакцијама где се брзина
информација сматра једним од пресудних чинилаца за успешност у надметању
са конкуренцијом или освајању тржишта. Најочигледнији примери су у
банкарству. “Информациона технологија је променила светско банкарство
више него било коју другу привредну делатност. Компјутерски програми данас
омогућавају двадесетчетворочасовно трговање мноштвом новчаних производа-
вредносних папира, опција, унапред утврђених уговора и друго по читавој
планети, чиме су измењени и међуљудски односи у банкарству. Сваки
мултимилионски доларски трансфер на најудаљенији крај света може се
обавити за само 18 секунди. Унапређењем најновијих програма за рамену са
иностранством, банкарски труст је успео да стекне предност од десет секунди
над осталим трговцима, довољно времена за обављање четири или пет
трансакција. Могућност да се на нове информације реагује неколико секунди
брже од тржишта може да вреди милијарде” (Џ. Мандер, Е. Голдсмит стр.
367). Слична ситуација је и у другим областима где је “време новац” и где су
доступност и брзина приоритетни.
Генерално посматрано, користи и предности које Internet пружа за пословање
корпоративног сектора су следеће:
1) Даје подршку ефикаснијем пословању и отвара могућности за нове облике
пословања,
2) Отвара могућности за смањивање трошкова пословања,
3) Побољшава квалитет услуге,
4) Подиже ефикасност и ефективност рада,
5) Отвара нове пословне могућности,
6) Отвара могућности за регионална и светска повезивања,
7) Креира не-просторна радна места и не-просторне економије.
Не мање значајна је и доступност и брзина коју имају грађани у остваривању
својих потреба у коришћењу разних урбаних сервиса. Док, с једне стране, то
утиче на квалитет задовољавања потреба па тиме и на квалитет живота
грађана, с друге се стварају несумњиви ефекти на урбану структуру и
организацију града.
Нови урбани ресурси

Нови производи и нове технологије отварају простор за креирање другачије
урбане структуре и другачије коришћење града и градског простора. Овде се
ради, пре свега, о ефикаснијим процесима и функционисању града, и
ефективнијем коришћењу градских или националних ресурса. Са становишта
одрживости урбаног развоја ово је од огромног значаја и допринос који у том
293
смислу ове новине предстаљају треба истаћи у први план (Бајић Брковић,
2006). Перспективе су још куражније јер најављују и данас незамисливе
новине као што су управљање машинама на даљину, интелигентне куће или
интелигентне улице које ће увелико бити подржане развојем ИКТ и Internet
базираним технологијама. Све ово ће доприносити чистијем, у данашњем
смислу речи, граду, и очуванијем природном окружењу исказано параметрима
које данас користимо.
Можда најинтересантније и са највише изазова су могуће промене у домену
урбане структуре и коришћења земљишта. Захваљујући нестанку или
смањеном учешћу неких урбаних активности које су данас незаобилазан део
урбаног простора, отвориће се просторне перспективе за нове активности или
ширење неких од постојећих. Ово неће бити резултат само текуће селидбе у
cyber простор, већ заједнички резултат овог процеса и све гласнијег заступања
ставова одрживог развоја и потребе да се градски простори пројектују и граде
у складу са принципима одрживости.
Оне који са скепсом посматрају или коментаришу оваква очекивања и визије
будућег, ваља подсетити на уздржаност и сумњу са којом је дочекан
аутомобил а који је током последњих сто година реструктурирао простор
градова и региона.
Како ће изгледати град будућности још увек не знамо, али већ сада знамо да је
изгледно очекивати промене које ће тражити преиспитивање постојећих
образаца и истраживање нових модалитета, форми и садржаја:
1) Мењаће се професионална и економска структура становника у земљама,
односно градовима;
2) Појавиће се потпуно нови производи који ће редефинисати
свакодневницу-управљање кућним машинама изван куће, управљање
производњом изван радног места, рад и комуникација са запосленим без
географских одређења и друго;
3) Јавиће се нови видови интернационалног повезивања и сарадње између
градова, фирми и појединаца где ће везу оправдавати природа посла којим
се баве а не географска припадност;
4) Зачеће се или интензивније наставити реструктурирање постојећих
послова и производних процеса;
5) Наставиће се реструктурирање пословања у областима као што су
банкарство, осигурање, тржиште акцијама, некретнинама, у трговини, итд.
Ниска цена колаборативног рада и скоро инстант размена идеја, знања,
података, производа, итд., ће учинити сваки колаборативни рад увећано
атрактивним и погоднијим за разне облике пословања.
6) Outsourceing радних места, односно, запосленост на даљини и од куће ће
значајно мењати пословање у областима професионалног рада, нарочито у
креативним индустријама.
7) Појавиће се нове професије, специјализације, нове услуге и сервиси.
294
Свака од ових промена појединачно или више њих, значиће и другачије
коришћење урбаних ресурса, створених и природних, или ће креирати нове
ресурсе данас нама непознате. То је велики изазов за садашње и генерације
које долазе, али истовремено ће умногоме помоћи у превазилажењу
неодрживих решења која данас имамо, или са којима се суочавамо у
немогућности да их променимо.
Јавност и демократичност
Генерални је став и закључак истраживања оних који се овом проблематиком
баве, да су ИКТ и нарочито Internet омогућили отварање врата новим формама
урбане демократије. Данас више него икада раније становници градова који су
интегрисали нове технологије у системе управљања, имају могућности да
непосредно учествују у бројним питањима развоја, да утичу на локалне
одлуке, покрећу иницијативе, да чују и виде и да буду виђени и слушани.
Отварање градских управа према грађанима је видљивије и веће него раније,
комуникација између оних који управљају и оних који бирају управљаче је у
многим срединама често зачуђујуће транспарентна.
Читав низ административних услуга и сервиса је сада доступнији него што је
био. При том, не ради се само о временски ефикаснијем обављању послова већ
су, и то се цени као далеко значајнија предност, пале многе бирократске
баријере а многе процедуре су трансформисане у једноставније и јасније
корисницима. Примера има много, овде ћемо се позвати и на можда
најчувенији-дигиталну Болоњу. Пројекат зачет средином деведесетих година
прошлог века је у веома кратком времену смањио обим адиминистративних
трансакција које се обављају на традиционалан начин, што је резултирало у
огромним финансијским и временским уштедама (Бајић Брковић, 2000).
Изразито добар пријем код корисника је дао подстицај развијању нових услуга
тако да данас велики део бирократског апарата почива на ИКТ и Internet-у, а
висок проценат корисника сведочи о добром пријему код становника Болоње.
Временом се опсег услуга ширио, па се од почетних – приступ администрацији
и информацијама релеватним за грађане лично или одлукама које се тичу
јавног, напредовало ка интегрисаној партиципацији и реализацији непосредног
учествовања свих заинтересованих у одлукама које се тичу развоја града,
коришћења појединих локација, уређења града, итд.
Досадашња пракса многих градова у свету говори о следећим користима и
предностима које појединац може да ужива у таквом окружењу:
1) Приступ информацијама и услугама,
2) Веће могућности за учествовање у јавним пословима и питањима за која
су људи заинтересовани а тичу се јавних послова,
3) Алтернативни приступ услугама и сервисима,
4) Могућност јачања социјалног живота независно од дистанце и других
географских ограничења,
5) Развија се осећање припаданости свету,
6) Развијају се нове способности и знања.
295
Демократске средине се препознају и по бројним удружењима, асоцијацијама
и интересно повезаним групама које делују на јавној сцени. Internet је дао
велики подстицај бољем и лакшем фунционисању ових група, као и њиховој
повећаној видљивости у јавном простору. С друге стране, и групама је, као и у
случају појединца, омогућио бољи приступ ресурсима, информацијама и
услугама, и отворио нове форме за сарадњу са другима. У том смислу се
оцењује да нове технологије доприносе развоју демократичности и
подстицању сарадње између појединаца и група, или група међусобно.
Посебна погодност представљају on-line заједнице. Људи заинтересовани за
интересно или тематско повезивање, заједнички рад и размену, по први пут су
добили ефикасан комуникациони канал који им омогућава да раде без обзира
на географску дистанцу или локацију.
Користи и предности за асоцијације и интересно повезане групе се препознају
у следећем:
1) Приступ информацијама и услугама,
2) Коришћење cyber простора за сопствене потребе, промоцију и сл.,
3) Могућности за квалитетније комуницирање између чланова,
4) Отвара могућности за смањивање трошкова пословања,
5) Побољшавање квалитета услуге,
6) Пораст ефикасности и ефективности рада и обављања послова,
7) Отварање могућности за регионална и светска повезивања.
Транспарентост управљања и јавни сектор

Електронска влада је свакако најпознатији вид коришћења ИКТ и посебно
Internet-а. Поздрављена у сваком окружењу као вид демократизације
управљања она такође доноси значајне уштеде јавном сектору и подиже утицај
и престиж управљачких структура. Са становишта грађана, пак, е-влада је
изазов али истовремено и велика бенефиција. Интересантно је приметити да у
оним срединама где је е-влада развијена, анкете показују висок степен
задовољства управом и поверења који грађани имају у своје изабране
представнике. И опет је интересантан пример Болоње, где је увођење е-владе
утицало на подизање свести о значају сопственог града и креирало својеврсни
грађански понос међу житељима што живе у напредном граду који прати и
имплементира светски тренд.
Предности и користи које се препознају су следеће:
1) Могућности за јефтиније управљање и јефтинију администрацију,
2) Могућности за подизање квалитета управљања,
3) Могућности за квалитетније комуницирање између управе и грађана,
4) Нове могућности за учествовање грађана у јавним пословима,
5) Могућности за демократизацију управљања,
6) Подржава космополитизам и транс-локализам и отвара могућности за
квалитетнију и лакшу интеграцију у регионалне и шире мреже.
296
ИКТ и Internet су пружили инструменте, али у неким срединама су утицали и
на мењање филозофије управљања и приступ управљању. Илустративан је у
том смислу пример Канаде где је покренута инцијатива да се инструменти е-
владе користе како би грађани сами утицали на структуру и функционисање
владе, како би креирали тзв. „своју владу“ која ће бити одговор на потребе које
грађани препознају као битне и своје, односно да она постане управа која
фокусира интерес грађана у свим својим областима и пољима деловања
(»citizen centered e-governance«). Објашњења полазе од већ познатих ставова да
су грађани ти који издржавају градску управу и да зато с правом очекују
сасвим одређене резултате и вредности, као и квалитетне и приступачне
сервисе и услуге. Иако историја одлучивања у Канади говори о томе да су
грађани давно препознати и укључени као важни актери у јавним пословима,
тек је са појавом Internet-а овом питању могло да се приступи другачије и да се
развијању демократичности у обављању јавних послова, да нова димензија и
истраже нове форме за имплементацију.
INTERNET И УНАПРЕЂЕЊЕ ПЛАНИРАЊА ГРАДОВА

Планерска пракса се убрзано мења током последње две деценије. Мења се
укупна филозофија планирања. Нове вредности и нови концепти формирају
другачије основе за рад, где се као окосница нове парадигме појављују
ефикасност, ефективност, партиципација, сарадња и партнерство, отвореност и
транспарентност планерског деловања. Нарастајућа потреба за новим и
другачијим методама рада отворила је и питање употребе нових и другачијих
инструмената, не само у процесу израде планских докумената већ и у
процедурама њиховог излагања и усвајања.
Стара или постојећа генерација метода и техника подржава нове тј. другачије
захтеве у извесној мери, али не може у потпуности да произведе тражени
квалитет. Нова генерација Internet базираних технологија је понудила
комплементарне инструменте које је планерска пракса у неким срединама брзо
прихватила и већ примењује.
Одржива пракса планирања подразумева учешће јавности већ од тренутка када
се процес зачне, а кооперација и партнерство постају sine qua non
демократског процеса. Многи су актери којих се одлуке о просторном развоју
тичу и чије се учествовање у доношењу одлука с правом тражи. Њихов број и
«гласност» расту. Док смо пре двадесетак година могли с лакоћом да наведемо
листу оних које треба контактирати или са којима се сарађује током процеса
израде неког планског акта, данас то скоро да и није могуће. Некад је потребно
радити специјална предистраживања да би се заинтересовани актери
идентификовали, а често је потребно разрађивати посебне методе и технике за
комуникацију са њима. Актери могу бити лоцирани и екстериторијално, а
интереси наднационални. Ипак, и у случају таквих, њихово искључивање, или
неукључивање у процес планирања и доносења одлука, не може бити правдано
њиховим физичким одсуством. Социјална одрживост обавезује на супротно.
То ствара нови или другачији притисак на планере и урбанисте и утиче на
297
њихов рад. И управо у овој области Internet је понудио нови сет инструмената
врхунске ефикасности и операбилности. По први пут је отворена могућност да
се на лак начин и практично без додатног трошка планирање отвори према
јавности, да их укључи у одлучивање о важним питањима која се тичу општег
добра и јавног простора, да их чује и да са њима комуницира. Нове
технологије омогућавају рад у реалном времену, брзу размену података,
приступ информационим системима како стручњацима тако и лаицима.
Професионални језик престаје да буде препрека јер су развијене методе и
технике које укидају препреке за сарадњу са свим актерима у окружењу.
Инструменти базирани на Internet-у који се примењују или могу

бити примењени у планирању3
• E-mail,
• Web страница,
• Web базиране аудио и визуелне конференције,
• Електронске базе података/ часописи и остале публикације/регулатива и
законодавство,
• On-line базе података, институције, информације,
• Web базирани ГИС,
• Web Portal/Electronic Gateway,
• On-line заједнице,
• ГИМ- градске информационе мреже,
• On-line истраживања, анкете и сл.,
• On-line планерски студио,
• Content Management System.
Које потребе ти нови инструменти задовољавају и у чему је њихова
специфичност?
Брзина. Захваљујући новим инструментима планери и урбанисти могу да раде
далеко брже и ефикасније, не само током израде планског акта, већ и низу
припремних радњи, остваривању сарадње са другим институцијама и
организацијама и сл. Информације су сада доступне оn-line, што значи да им се
може приступити у сваком тренутку, са сваког места, и што је најважније, у
веома кратком времену. С друге стране, обрада података је постала бржа и са
могућношћу анализе и презентације које далеко превазилазе традиционалне
форме рада.
Ефикасност. Повећана ефикасност није само резултат промене у брзини рада.
Ефикасности доприносе и повећана доступност информацијама, институци-
јама и свима онима којих се планерски процес и планерска процедура тичу.
Нови инструменти омогућавају учешће заинтересованих страна на лакши и
3
За детаљније погледати радове истог аутора под бројем 6, 7 и 10 у списку литературе.
298
једноставнији начин. Старо питање-како укључити заинтересоване стране у
процес планирања у раним фазама рада, што се тиче техничке подршке,
практично се више не поставља. Internet је понудио одговор на питање „како“.
Релевантно, наравно, остаје и даље-да ли се то хоће или жели, односно да ли
постоји намера и воља да се сарадња реализује од стране оних који руководе
процесима израде планова и процесима одлучивања, али и оних којих се
одлуке тичу. Добри примери показују да повећана ефикасност враћа веру у
планирање и поверење да планирање служи грађанима.
Доступност. On-line је постао стандард а on-line заједнице пожељна форма
која превазилази географску удаљеност и значај физичке дистанце. Практично,
сваки учесник у процесу планирања има једнаке услове и исту шансу да приђе
подацима и активно учествује у процесу.
Нова генерација ГИС-а, базирана на 3W-у, постаје стандард у струци.
Инструмент омогућава не само олакшан приступ информацијама неопходним
за аналитички рад, већ је применљив и у свим осталим фазама планирања као
што су праћење промена, укључивање партнера, доношење одлука, и сл. Оно
што га чини посебно атрактивним и погодним је једноставност и лакоћа
коришћења. Експертско знање више није искључиви услов за коришћење, што
отвара огромну могућност за примену у свакодневним пословима планерских
служби, урбанистичких тела и органа.
Захваљујући новим инструментима, створени су услови за боље и
квалитетније информисање грађана, као и за њихово учешће у пословима
израде и усвајања планских докумената (Бајић Брковић 2002). Досадашња
искуства говоре у прилог повећаног интересовања грађана за јавне послове и
за послове планирања у условима када се има сазнање и потврда о важности
сопствене улоге и могућностима утицања на одлуке.
Транспарентност. Транспарентност рада влада, државних тела и органа, тј.
свих оних који одлучују о нашој будућности или је непосредно креирају, је
императив модерног и одрживог приступа развоју. Захваљујући технолошком
развоју, данас имамо изванредан избор инструмената на располагању који ово
омогућавају. Практично, сви инструменти које овде помињемо доприносе
повећању транспарентности и креирању отворенијег и демократичнијег
друштва (Бајић Брковић 2002).
Могућност учешћа већег броја заинтересованих група и грађана. Учешће
јавности у пословима управљања развојем и планирања је једна од стално
присутних и често дебатованих тема у професији. Модели до сада коришћени су
дали извесне резултате али је питање ефикасне партиципације и даље остало
отворено и без правог одговора. Препреке као што су географска удаљеност,
недоступност информацијама, индивидуални временски буџет, професионални
језик, и сл., су у ходу уочаване и делимично отклањане, но, општи је закључак да
ефикасна форма(е) још увек није (нису) нађене. Интернет базирани инструменти
отклањају бар део проблема са којима се суочавало. Омогућили су лак приступ и
ефикаснију комуникацију. Захваљујући техничким могућностима данас имамо
299
индивидуални приступ, партиципација се реализује по жељи и у складу са
индивидуалним потребама и могућностима. Омогућено је, такође, учествовање
далеко већег броја учесника него што је то раније био случај.
Учествовање у складу са индивидуалним склоностима и жељама
заинтересованих/релевантних страна.Нису сви људи заинтересовани за исту
форму учествовања или, нису исти људи увек заинтересовани за исти вид
ангажмана. Некад људи желе само да буду обавештени, други пут да искажу
свој став или мишљење, некад да буду активни сарадници на изради плана,
итд. Активирањем одговарајућег инструмента које е-опција нуди и струка
данас има на располагању, остварује се форма учествовања која се жели. При
том, форма се може мењати, у зависности од ситуације, тренутних потреба или
жеља корисника-учесника.
Превазилажење географске-физичке дистанце и физичких баријера. Добијање
одговарајуће информације или податка је понекад условљено разлозима у
потпуности изван моћи планера. Постоји читав сет података до којих се долази
искључиво када се савлада физичка дистанца или баријера. Није ретко чути
објашњење како се у конкретној ситуацији није могло доћи до податка, да је
податак био недоступан јер није било могуће урадити теренска истраживања,
или да су извори били географски удаљени тј. недоступни. Захваљујући
технологијама којима данас располажемо, велики број оваквих ситуација се
превазилази и проблеми решавају. Инструменти за снимање и обраду података
се лако повезују са web ГИС-ом и информације постају доступне.
У погледу повезаности е-управе и е-планирања, као и увођења одговарајућих
сервиса прилагођених грађанима и њиховим потребама, један од најбољих
примера је реализован у Великој Британији. Систем е-управе и е-владе
(www.ukonline.gov.uk) повезан је са системом планирања
(www.planningportal.gov.uk) одакле се могу добити све потребне информације
у вези система планирања, политика развоја, процеса одлучивања, актуелних
планских докумената на територији земље, итд. Поред тога, остварена је
потпуна интерактивност, тако да заинтересовани грађани могу реаговати на
више начина на све понуђене опције. Омогућено је пријављивање и
обезбеђивање информација путем email mailing листе, као и on-line подношење
молби за добијање дозвола, подношење жалби, итд.
Избор инструмента
Нису сви инструменти погодни за све фазе планирања. Некада неки и нису
конкуренти традиционалним. Зато је неопходно вршити процену о томе када и
који инструмент треба или има смисла применити и под којим околностима ће
давати боље резултате него традиционалне форме рада. На избор ће утицати и
сама својства инструмента и капацитет који имају за обављање послова.
У одлучивању који инструмент и када применити ваља се руководити
следећим критеријумима:
1) Релевантност начина комуникације за планерски процес;
300
2) Потенцијал алтернативе за примену у планерском процесу;
3) Извесност алтернативе да досегне стандард квалитета;
4) Баланс између доступности и ефеката које примена инструмента
производи.
Начин комуникације и планерски процес

Различити инструменти се могу применити у различитим или некада истим
фазама планерског процеса. Неки ће давати ефикасније или ефективније
резултате па ће бити пожељнији за примену, док ће неки под специфичним
условима можда бити и једино могући. Приступ подацима или размена
информација се може обавити и најједноставнијим алаткама и технички
захтеви за њихову примену су минимални. Међутим, најразвијенији и
најсавршенији инструменти имају и највећи опсег и домет примене и као такви
имају и највећи потенцијал да унапреде праксу планирања. Они обезбеђују
интерактивни рад који може да иде током целог процеса планирања-
производње планског документа, као и током процеса одлучивања. Међутим,
за њихову примену је потребна виша техничко-технолошка опремљеност и
знатно су скупљи.
Taбела 1: Инструмент према виду комуникације
Комуникација у
Приступ Приступ Интерактивна
Размена стварном
подацима људима комуникација
времену
E-mail • •
Web страница • • • (•) (•)
Web-базиране аудио и визуелне
конференције • • • •
Електронске базе података •
On-line базе података, on-line
институције • • (•) (•)
Web ГИС •
Web Portal/Electronic Gateway • • • (•)
On-line заједнице • • • • (•)
ГИМ-градске информационе мреже • • (•) (•)
On-line истраживања, анкете • • • •
On-line планерски студио • • • • •
Content Management System • • • • •
(•) под одређеним условима
Применљивост
Нису сви инструменти једнако функционални. У начелу, што је инструмент
сложенији и рафиниранији то је његов капацитет да одговори на различите
потребе у планирању већи. Но, не значи да сложеност инструмента
кореспондира са сложеношћу фазе рада у процесу планирања, или улоге која
му се додељује. На пример, једноставни инструмент као што је web страница
може да служи у многим припремним радњама и у поређењу са сложенијим
који се такође користи не постоји значајнија разлика у ефективности и
301
еикасности. То наравно не важи за све инструменте или све процедуре. У
процедурама одлучивања, мониторинга и сл., само најсложенији могу да
одговоре на одговарајући начин, док они једноставнији једноставно не
задовољавају. Web ГИС, оn-line планерски студио или Content Management
System (CMS) могу да одговоре и буду примењени у свим фазама рада, aли су
скупљи и захтевају посебне техничке услове.
Taбела 2: Применљивост
Процес Процес Имплемен- Монито-
Припрема
планирања одлучивања тација ринг
E-mail • •
Web страница •• • •• • •
Web-базиране аудио и визуелне
конференције ••• •• •
Електронске базе података •• • • ••
On-line базе података, оn-line
институције •• •• • • ••
Web ГИС • ••• • •• •••
Web Portal/Electronic Gateway •• •• •• • ••
On-line заједнице •• •• •• • •
ГИМ-градске информационе
мреже •• • •• •
On-line истраживања, анкете •• •• ••
On-line планерски студио ••• ••• •
Content Management System •• ••• •• •• ••
Број тачака одговара нивоу, у распону од применљиво (једна тачка) до изузетно погодно (три тачке)
Квалитет планирања
Квалитет планирања се може оцењивати на различите начине. Овде је узет
следећи сет критеријума:
1) Ефикасност,
2) Ефективност,
3) Колаборација-кооперација,
4) Транспарентност,
5) Учешће јавности,
6) Једнакост.
У начелу, сви инструменти доприносе квалитету планирања. Неки доприносе
више по поједином критеријуму, или сету критеријума. Генерално правило да
ниво сложености кореспондира нивоу квалитета не стоји увек. На пример,
једноставна web страница или CMS могу бити једнако ефикасни за поједине
послове или делове процеса. Свест о томе да чак и једноставни инструменти
могу квалитативно унапрдити планирање је пажње вредно запажање, нарочито
у светлу дискусија које истичу техничко-технолошку опремљеност као
примарни услов за унапређење рада, или пак препреку за увођење ИКТ у
послове планирања.
302
Taбела 3: Квалитет планирањa
Ефикас- Ефектив- Колаборација- Транспа- Учешће
Једнакост
ност ност кооперација рентност јавности
E-mail • (•)
Web страница • (•) • (•) (•)
Web-базиране аудио и
(•) (•) • (•) •
визуелне конференције
Електронске базе
• • •
података
On-line базе података,
• • • (•)
оn-line институције
Web ГИС • • (•)
Web Portal/Electronic
• • • (•) (•) (•)
Gateway
On-line заједнице • (•) • (•)
ГИМ-градске
(•) (•) (•)
информационе мреже
On-line истраживања,
(•) •
анкете и сл.
On-line планерски студио • • • (•) (•) (•)
Content Management
• • • • • •
System
(•) под одређеним условима
ИЗАЗОВИ РАСТУЋЕГ КОРИШЋЕЊА INTERNET ПРОСТОРА

Наспрам овог динамичног и узбудљивог развоја стоји читав низ недоумица и
још увек недовољно знање о последицама, позитивним или негативним.
Паралелно са развојем технологије се не одвијају у довољној мери истра-
живања која истражују последице тог технолошког бума на простор и људе.
Прави изазов је погледати и другу страну медаље. Да ли се на овај начин не
креирају или подстичу и неки други процеси који воде неодрживим
ситуацијама и неодрживом граду. У одлучивању колико одрживости, или која
технологија и колико технологије, ваља питању прилазити и са једне и са друге
стране, и тражити решења која нуде максималну добробит док негативне
последице своде на најмању меру. Нека од тих питања ће се овде дискутовати
а на друга указати за будућа истраживања.
Док смо усхићени над сазнањем да број непросторних радних места расте, и
колика уштеда се на тај начин остварује у потрошњи горива или сати
проведених у путу, квадратима ослобођеног градског земљишта које може
бити преусмерено за нове намене-слободне просторе, парковске површине или
изградњу јавних објеката или објеката културе, случајно или намерно се
заборавља на негативне или мање пожељне ефекте који прате ову
трансформацију. Истраживања на плану социјалних или психо-социјалних
ефеката су спорадична и њихови резултати се ретко, ако икада, узимају у
обзир при планирању простора или коришћењу нових технологија. Као да се
заборавило да се здрава и добробитна решења сматрају увек она код којих у
билансу превладава позитивна страна. Уместо тога на сваку недоумицу или
питање се увек спремно нуди одговор који базира на претпоставкама или
303
очекивањима. Типично је, напр., да се на питање не води ли рад од куће
социјалној отуђености, спремно одговара да, напротив, рад од куће подстиче
друштвеност и дружељубивост јер запослени време које штеде на путовању
кућа-посао-кућа могу да користе за разоноду, дружење или слободне
активности. Иако ово у начелу стоји као могућност, чини се да је овакав
одговор превише брз и базиран на претпоставци о супституцији једне
активности другом. Људско понашање је ипак сложеније и не своди се на
однос временски буџет- буџет активности.
Доступност и "digital divide"

Многи људи немају приступ Internet-у и компјутерима. То је увек у вези са
питањима развијености инфраструктуре и опремљености у конкретном
простору, нивоом едукације, недостатком системских решења у вези са
стратегијама развоја ИКТ и тзв. грађења информатичког друштва, стандардом,
сиромаштвом, и другим питањима развоја која су у неким срединама
специфична. Судећи по тренутно доступним статистичким подацима,
корисници су и даље лоцирани у великим градовима, најчешће су млађих
генерација и вишег образовања. У неким срединама се уочава и корелација
према расној или националној припадности. Даље напредовање у истом
правцу би водило ка новом социјалном проблему-повећању бројности оних
који су дискриминисани и социјално невидљиви у информатичком простору.
Социјална подвојеност би тако креирала нове тензије и проблеме: друштва би
се делила на on-line и off-line социјалне групе, на оне који су укључени и имају
приступ, и оне који су маргинализовани. То даље производи ефекте на плану
физичког, технолошког, социјалног и економског развоја градова и насеља, где
би они који немају приступ били прикраћени за могућност коришћења
одређених сервиса и услуга.
Алтернатива базирана на Internet-у и новим технологијама може постати
стварна алтернатива само под условима и у ситуацији када већина
становништва има обезбеђен приступ новим технологијама, односно Internet-
у. Само тамо где постоји критична маса корисника, ова опција може имати
успеха и служити сврси.
Најбоља илустрација за разумевање питања доступности су подаци о
распрострањености Interneta и техничкој подршци по регионама и земљама,
као и подаци о корисницима по земљама.
Диспропорција у доступности и распрострањености не говори само о регио-
налној неравнотежи и подељености на развијене, мање развијене и неразвијене,
већ и о истинским шансама за развој у будућности. По неким мишљењима,
дигитализација и модерне технологије пре раздвајају него што спајају, пре
дискриминишу него што пружају једнаке шансе свима, подржавају селективност
и продубљују јаз између људи. На први поглед, може изгледати да нове
технологије пружају огромне могућности за превазилажење традиционалних
социјалних и географских баријера, међутим трендови указују да оне управо
304
доприносе интензивирању рурално-урбане поларизације (УН, 2001), односно
увећању разлика између богатих и сиромашних и процесу социјалног раслојавања
(Грахам, 2001).
Сл.3.- Интернет корисници према Сл. 4 Заступљеност интернета према

регионима регионима
Преузето са www.iterworldstats.com
Последице инертног односа према овом проблему и настављање данашњих

трендова су огромне и гранаће се у све сфере живота и развоја. У овом домену
који нас интересује овде, можемо да очекујемо следеће:
1) Даље преструктурирање градова у развијеним земљама и прелазак све
већег броја и обима услуга али и привредних грана на пословање у cyber
простору. С друге стране, градови у мање развијеним или неразвијеним
земљама ће задржати постојећу структуру у функционалном смислу
знатно дуже;
2) Привредне гране које нису нужно везане за простор или се просторно не
одређују наставиће да расту и јачају јер се број корисника у дигиталном
простору, односно потражња свакодневно увећава, али ће се појавити нова
врста селективности и дискриминације, где ће огромном броју људи
приступ производима практично бити онемогућен. Нови фактори
подељености придружиће се већ постојећим;
3) Појавиће се нова врста зависности мање развијених или неразвијених
земаља/градова од више развијених. Читава скала активности, услуга и
сервиса биће доступна само једном делу популације и то онoм који живи у
развијенијем делу планете, док ће другимa бити доступна условно или
уопште неће;
Интересантно је и индикативно да се овом питању у Србији поклања јако мала
пажња. Искуства других, развијених и мање развијених, као да нам нису
интересантна. Можда и зато што је укупна развијеност и примена нових
комуникационих технологија изузетно ниска и далеко испод светских кретања
па тако и питања и проблеми које их прате још увек нису од интереса за
истраживаче као и оне који се овим пословима баве.
305
Баланс између доступности и ефеката које производи
У светлу ових питања интересантно је видети однос између доступности, и
ефеката које Internet и нове технологије производе, и занимљиве релације која
постоји између ове две категорије. Ефекти расту са степеном усавршености
инструмента, док доступност и приступачност новим опадају идући од
једноставних ка сложенијим. Како то изгледа у случајевима појединачних
инструмената види се на следећој табели. Иако не директно исказана у
налазима истраживања која су била доступна овом истраживачу, може се
претпоставити да доступност кореспондира са налазима о digital divide, и
импликацијама претходно изнетим.
Taбела 4: Доступност-приступачност vs. ефекти
Доступност-приступачност Ефекти
E-mail
Web страница •••
Web-базиране аудио и визуелне конференције • •
Електронске базе података
On-line базе података, институције и информације •• •
Web ГИС • •••
Web Portal/Electronic Gateway • •••
On-line заједнице • •••
ГИМ-градске информационе мреже
On-line истраживања, анкете и сл.
On-line планерски студио • •••
Content Management System • •••
Број тачака указује на ниво, од најнижег (једна) до највишег (три тачке).
Инструмент моћи или инструмент ширења демократије?

Питање се своди на: чији је Internet, чији је W3, чије су web странице? Следећи
једноставну логику развоја Internetа с једне стране, или пак крећући линијом
од појединачних страница ка сложенијим системима, брзо стижемо до низа
интересантних питања и одговора, али и разумевања праве природе cyber
простора.
Internet простор је глобални и светски. Ако не припада никоме или припада
свима, поставља се питање да ли је сајбер свет простор безграничне отворе-
ности и демократије. Мишљења о овоме се разликују. Овде ћемо указати на
два различита посматрања истог феномена. Са различитих позиција, наравно,
али који убедљиво говоре о питањима која стоје испред нас и на која ћемо
морати у будућности да обезбедимо ваљане одговоре. Ширење и усложњавање
значаја сајбер простора за нашу свакодневницу и нашу будућност на то
обавезују.
У физичком граду, појам заштите и контроле је повезан са појмовима јавног
добра или јавног интереса, улогом управе односно државе, бројном легисла-
тивом којом се регулише позиција појединца, групе или укупне популације. У
cyber простору паралела овоме не постоји. Internet простор се често сматра
306
простором ослобођеним од регула и модуса који покрећу или одржавају развој
физичког града. Чак се, некад, сматра и супериорним јер, по неким мишље-
њима, представља простор безграничне демократије. Захваљујући Internet-у и
W3, грађани многих градова света добили су по први пут директан приступ
многим градским службама, информацијама, услугама и сервисима, градске
управе су постале (или бар могу да бирају да ли хоће да буду) транспарентне,
могућност учествовања у јавним пословима је добило ефикасну платформу,
информације су постале доступне свима. Универзитети су се отворили,
култура и знање су постали доступнији. Комуникација између појединаца је
постала лакша а изолованост узрокована географском дистанцом је нестала.
Оваквом погледу се супротставља други, опречни, који говори о контроли
Interneta и cyber простора, о глобалном корпорацијском ширењу и увођењу
контроле која измиче стандардном тумачењу појма и граничи се са тоталном
контролом и инструментима тоталитаризма. По њему, Internet и сви други
системи у cyber простору везани за њега, у знатној мери рефлектују
глобализацију тржишне економије и заузимања глобалног простора од стране
великих корпоративних система који мењају данашњи свет. Његову структуру,
филозофију живљења, али и поглед на свет који карактерише “свеопшти јуриш ка
освајању глобалне територије” (Херман и Мекчесни, 2002). Cyber простор није
отелотворење идеала потпуне слободе. “Домининантни ‘играчи’ третирају
медијска тржишта као јединствено глобално тржиште са локалним подгрупама.
Брзина њихове глобалне експанзије делом се објашњава убрзаним смањењем или
елиминацијом многих традиционалних институционалних и законских препрека
за прекограничне трансакције” (Херман и Мекчесни, 2002), а подршку дају
технологије и нове могућности за централизовану контролу над
децентрализованим системима које се усавршавањем технолошких система
отварају. “Са комерцијализацијом и чвршћом интеграцијом у глобалноу
економију, иду и већи медијски, огласивачки и општи корпоративни продор.
Краткорочни ефекти глобализације и комерцијализације медија били су понекад и
позитивни. Али у другим областима где смо сведоци великих чишћења, ове
промене су биле штетне и представљале су дугорочну претњу демократским
процесима“(Хермани Мекчесни, 2002). “Телекомуникације, брза компјутерска
технологија, сателитски системи, роботика, ласери и друга нова технологија
створили су практичан неумитан глобални комуникацијски систем који омогућује
корпорацијама да делују на глобалном нивоу невиђеном брзином и
делотворношћу. У таквом окружењу демократија има тешку будућност. У
суштини, демократија већ знатно назадује, што је непосредна последица ове de
facto завере техничких структура, самих технологија и корпорацијских интереса у
циљу западне развојне парадигме. Читав скуп ових сила, мегатехнологија, мора се
што пре схватити. У супротном, бићемо слепи и беспомоћни, увучени у досад
невиђени процес уништења природе, културе и разноврсности” (Мандери
Голдсмит, 2003).
Креатори услуга се најчешће не препознају као корисници, већ пре свега као
они који пружају логистику или сервис. Технологија и власници технологије
307
се исто тако не препознају као корисници већ као они који омогућавају
ефикасно функционисање и ширење услуга, односно мреже. Њихова улога је,
међутим, пресудна и њих треба препознати као кључне учеснике у овој
модерној игри. Они креирају одговор на захтеве тржишта, и у том смислу су
ефикасна подршка. Али, и то је далеко значајније, они креирају нове потребе и
нове захтеве непрекидним “бомбардовањем” тржишта новим производима,
новим зависним линијама технолошког повезивања, као и зависним задовоља-
вањем већ постојећих потреба. Непрекидне промене у начинима задовољавања
потреба и све савременија технолошка решења креирају климу за новом
потребом, односно креирају нову тражњу на тржишту услуга и сервиса. Сјајна
илустрација овоме је вртоглави развој мобилне телефоније, на пример.
Трансфери у cyber простор нису плод алтруистичког односа према свету, нити
су ствар пуког постојања нових технологија која то омогућавају. Они су
добоко мотивисани и покретани оним истим снагама које воде развој физичких
градова и вуку развојне процесе данас. Суперироност тржишта и профит као
мотив су главни регулатори свих промена у овој области.
Реструктурирање урбаног простора

У делу како ИКТ и нарочито Internet утичу на развој градова, и нарочито на
њихов физички развој, навели смо да је у току својеврсно реструктурирање
урбаног простора. Тек недавно зачете, у неким градовима света промене су већ
приметне, а изгледно је очекивати увећање обима и брзине ове трансформа-
ције. Имајући у виду динамичност развоја технологије навели смо и очекивања
у ком смислу ће се градови света мењати наредних неколико деценија. Све
наведене тачке воде и променама у коришћењу земљишта, земљишној
политици, коришћењу урбаних ресурса и изградњи.
Зашто би ове промене биле изазов? Градови и региони су се одувек мењали.
Једна од основних карактеристика урбаног развоја је управо одсуство
статичности, развој градова је увек динамичан и стално актуелни процес.
Градови нису објекти, премда су артефакти као што су и дела архитектуре или
инжењерства, али се од њих разликују управо по томе што су у сталном
кретању, суочени са непрекидним ланцем промена у свим секторима који чине
њихов ентитет, као и сопственим трансформацијама које извиру из саме
суштине града као својеврсног израза културе једног друштва, времена и
места. Урбанисти и планери су се одвајкада носили са овим. Истраживали су
ове процесе и разумевали промене, и креирали одговоре који су уграђивани у
планове и пројекте или су водили идеализованим визијама. У том смислу,
време о којем овде говоримо нема неку посебну специфичност. Коначно, ИКТ
и Internet, који нас овде посебно интересује, нису једини покретачи ове
трансформације нити су најјачи.
Међутим, разлика ипак постоји и завређује пажњу. Стиче се утисак, а
истраживања то и потврђују, да још увек није сазрела свест о транзицији која
је у току. Визије о будућем се више смештају у домен спекулација или
фантастике него реалног истраживања о могућем. Већина професионалаца
308
урбани простор још увек посматра у духу модерне или постиндустријског
друштва па одатле и одговори које професија нуди рефлектују пре време које
нестаје него што су одговор на време које долази.
Изазов за професију су утицаји које на урбану структуру и коришћење
простора доносе или производе:
1) Промењена професионална и економска структура.
2) Днамичност промена где се замена старог новим одвија далеко бржи него
што је то раније био случај. Иако је реч о еволутивном процесу, поједине
фазе имају краћи век и фазе се брже смењују.
3) Нови производи који редефинишу свакодневницу.
4) Outsourceing и рад од куће.
5) Реструктуирање квартарног сектора.
6) Нове форме власништва.
7) Нове форме урбане културе.
8) Нове форме понашања урбаних и неурбаних житеља.
9) Нове вредности и другачије вредновање квалитета живота.
10) Јачање интернационализације.
11) Такмичење градова а не такмичење националних ентитета.
12) Нова повезивања без обзира на националну, регионалну или географску
припадност.
Сви ови процеси, скупно или појединачно су изазвани или подржани развојем
ИКТ и нарочито Internet-a и W3. Пред професионалцима је велики изазов-како
одговорити на ове промене. Да ли је данашњи град способан да асимилира
ново и другачије или су и промене у урбаном простору неминовне; какве
промене ће се одигравати у процесима планирања и процесима одлучивања,
које вредности, норме и стандарде ће се примењивати. Ефекти са којима се
суочавамо су тако снажни и велики да без озбиљнијих истраживања и
преиспитивања тешко да ће се наћи ваљани одговори. Текући одговори су
више у сфери прилагођавања, али и промене које су се до сада одиграле још
увек нису достигле стадијум када до замена парадигми неминовно долази.
Ситуација подсећа на збивања од пре сто година када је аутомобил ступио на
сцену. Дочекан са скепсом и негирањем да може значајније да утиче на град,
начин и квалитет живота, за само педесатк година је у потпуности редефи-
нисао значење квалитета живљења, реструктурирао градове и регионе, и увео
нове појмове о ефикасном граду. Или, премда другачији али у основи и не,
драстичнији пример је, како је индустријска револуција прекројила мапу света.
Нова знања и капацитети

Посебан изазов за струку представља професионални капацитет, тј. знање
којим располаже за рад у овој другачијој реалности. Промењене околности,
нове могућности и непрекидан раст и усавршавање технологије траже и
другачијег стручњака. Знати „како“ и знати „шта“ подразумева нове продоре и
309
иновације у областима припреме стручњака али и креирања новог фундуса
знања. У том смислу од пресудне важности је:
1) Истраживати нове области, међудисциплинарна поља и област
трансдисциплинарности. Нови стручњаци ће бити они који ће моћи да
комбинују знања из области информатичко-комуникационих технологија,
развоја градова, планирања и управљања градовима.
2) Повећавати капаците за боље разумевања нових захтева међу
стручњацима али и међу онима који су одговорни за наше градове и
регионе, и њихов развој.
3) Проверавати текућу праксу и ставити под лупу постојећу парадигму
планирања vis-à-vis могућности које Intertnet са W3 доноси, и проценити
могућности да буде прилагођена новим захтевима и промењеним приликама.
4) Интегрисати локално знање у мрежу међународног знања.
5) Јачати капацитете институција како би се лакше прилагодиле реалности
која се мења.
ПЕРСПЕКТИВЕ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА УЗ

ПОДРШКУ INTERNET-а У СРБИЈИ
Каква је ситуација у Србији, колика је спремност за промене у нашој средини
и какве су перспективе за развијање образаца одрживог развоја уз помоћ
Internet-а и нових информатичко-комуникационих технологија код нас.
ИКТ контекст у Србији

Internet је у Србију као и у многе земље света, мерено развојем технологије,
стигао са извесним закашњењем. Док се у другим срединама нова технологија
већ увелико одомаћила и интегрисала у многе развојне процесе, код нас су
прављени тек почетни кораци. Динамика којом се одвијао прогрес у једном
тренутку је обећавала урбзање овог процеса и најављивала могућност скорог
уласка у информатичко друштво. Почетни замах и ентузијазам је, међутим,
убрзо замењен лаганијим током и спорошћу која чини да све више заостајемо
за земљама Европе и региона.
Текућу ситуацију у Србији карактеришу: (1) недостатак или слаба развијеност
потребне инфраструктуре, (2) одсуство одговарајуће регулативе, (3)
недовољно развијена свест о значају одрживог развоја и релевантна
професионална знања која би водила решењима у духу филозофије
одрживости, (4) недовољно развијена свест о револуцији која је у току и
значају које ИКТ и нарочито Internet имају за будући развој градова и региона,
(5) слаба, тј. недовољна институционална развијеност која подржава развој
нових технологија, и (6) инерција у прихватању новог.
Низ урађених и донетих стратешких докумената од значаја за ову област, као и
покренути пројекти нису до сада резултирали у значајнијим помацима у
310
пракси. Примећује се пораст коришћења рачунара4, тренд ширења примене
информатичке опреме, пораст инфо-писмености, и делом пораст коришћења
Internet-a, углавном у области информисања или индидвидуалних промоција
предузећа, удружења и сл. У поређењу са земљама из Европе или региона,
Србија је на зачељу по коришћењу Internt-а (Табела 5). У последње време
активнији је локални ниво где локалне владе користе овај канал за
представљање грађанима, а у извесним случајевима, премда ређе, и за
комуницирање са њима. Узети укупно, међутим, ови помаци не производе
квалитативан скок који би био неопходан како би се приближили стандардима
за улазак у информатичко друштво.
Тaбла 5: Коришћење Internet-a у земљама Европе
% Раст
Бр. Internet % Корисника
Европа Бр.становника Становништво коришћења
корисника Европа
(пенетрација) (2000-2006)
Албанија 3,087,159 75,000 2.4 % 0.0 % 2,900.0 %
Аустрија 8,213,947 4,650,000 56.6 % 1.5 % 121.4 %
Белорусија 9,714,257 3,394,400 34.9 % 1.1 % 1,785.8 %
Белгија 10,516,112 5,100,000 48.5 % 1.6 % 155.0 %
БиХ 4,568,399 806,400 17.7 % 0.3 % 11,420.0 %
Бугарска 7,673,215 2,200,000 28.7 % 0.7 % 411.6 %
Грчка 11,338,624 3,800,000 33.5 % 1.2 % 280.0 %
Данска 5,438,698 3,762,500 69.2 % 1.2 % 92.9 %
Естонија 1,332,987 690,000 51.8 % 0.2 % 88.2 %
ЕУ 462,371,237 239,881,917 51.9 % 77.7 % 157.5 %
Ирска 297,072 258,000 86.8 % 0.1 % 53.6 %
Исланд 299,076 258,000 86.3 % 0.1 % 53.6 %
Италија 59,546,696 31,481,928 52.9 % 9.8 % 138.5 %
Кипар 971,391 326,000 33.6 % 0.1 % 171.7 %
Латвија 2,279,366 1,030,000 45.2 % 0.3 % 586.7 %
Литванија 3,403,871 1,221,700 35.9 % 0.4 % 443.0 %
Мађарска 10,037,768 3,050,000 30.4 % 0.9 % 326.6 %
Македонија 2,056,894 392,671 19.1 % 0.1 % 1,208.9 %
Малта 386,007 127,200 33.0 % 0.0 % 218.0 %
Молдавија 297,072 258,000 86.8 % 0.1 % 53.6 %
Немачка 82,509,367 50,426,117 61.1 % 15.7 % 110.1 %
Норвешка 4,632,911 3,140,000 67.8 % 1.0 % 42.7 %
Пољска 38,109,499 11,400,000 29.9 % 3.5 % 307.1 %
Португал 10,539,564 7,782,760 73.8 % 2.4 % 211.3 %
Румунија 21,154,226 4,940,000 23.4 % 1.5 % 517.5 %
Русија 143,682,757 23,700,000 16.5 % 7.7 % 664.5 %
Словачка 5,379,455 2,500,000 46.5 % 0.8 % 284.6 %
Словенија 1,962,856 1,090,000 55.5 % 0.3 % 263.3 %
Србија 10,087,181 1,400,000 13.9 % 0.4 % 250.0 %
Турска 75,863,600 16,000,000 21.1 % 5.1 % 700.0 %
УК 60,363,602 37,600,000 62.3 % 11.7 % 144.2 %
Украјина 46,231,759 5,278,100 11.4 % 1.7 % 2,539.1 %
Финска 5,275,491 3,286,000 62.3 % 1.0 % 70.5 %
Француска 61,350,009 32,925,953 53.7 % 10.2 % 287.4 %
4
Тренутно у Србији преовлађује коришћење тзв. једноставне информатичке опреме и за
једноставније задатке (напр., обрачун личних доходака и сл., док је употреба у сложенијим
пословима - управљање производњом, екпертски системи и сл., знатно слабије заступљена
или није уопште.
311
% Раст
Бр. Internet % Корисника
Европа Бр.становника Становништво коришћења
корисника Европа
(пенетрација) (2000-2006)
Холандија 16,447,682 12,060,000 73.3 % 3.7 % 209.2 %
Хрватска 4,468,760 1,472,400 32.9 % 0.5 % 636.2 %
Чешка 10,209,643 5,100,000 50.0 % 1.6 % 410.0 %
Швајцарска 7,488,533 5,097,822 68.1 % 1.7 % 138.9 %
Шведска 9,107,795 6,890,000 75.6 % 2.1 % 70.2 %
Шпанија 45,003,663 19,765,033 43.9 % 6.1 % 266.8 %
Извор: INTERNE WORLDS STATS 2007 http://www.internetworldstats.com/stats4.htm
Пре свега, Србија још увек нема одговарајућу инфраструктуру. Као и у

осталим областима инфраструктурног опремања и овде се примећују
неједнакост и неравномерност просторне дистрибуције, концентрација у већим
градовима и одсуство одговарајућих сервиса у руралним и неразвијеним
деловима земље. Преузете обавезе у периоду док је још постојала савезна
држава-прикључење пројекту "е-Европа", развијање националне стратегије
развоја информационих система, инфраструктуре, образовања и науке,
формирање Агенције за развој информатике и Internet-a, сарадња са OECD-ом,
итд., нису заживели у правом смислу речи па нису ни могли да направе
значајније помаке. Најновија одлука владе да оснује ресорно министарство
буди наду да је ова тематика коначно стављена у ред приоритетних за развој
земље.
У Србији данас немамо одговарајући професионални кадар који би зналачки
водио процес урбане транзиције ка информатичком друштву, нити ваљано
обучени кадар који има капацитете да сагледава проблематику урбаног и
просторног развоја у контексту промена које се одвијају на глобалном нивоу.
Истина, промене које запажамо у другим земљама се код нас још увек не
примећују нити читају у нашим градовима. Наши градови и региони се још
увек боре са истим питањима развоја као и пре двадесет и више година. Но,
талас промена ће стићи и до нас, пре или касније. Ово је од посебног значаја у
контексту недовољно развијене свести о значају текуће револуције, као и
скромних знања о одрживом развоју и везе које ова филозофија успоставља са
ИКТ и Internet-ом нарочито.
Оваквој ситуацији свакако доприноси и образовна структура али и едукација
будућег професионалног кадра који се очигледно не спрема за прелазак на е-
модел. Образовање стручњака-урбаниста и планера, је у великом делу
традиционално, а новине се уносе споро и уз многе бирократске и
процедуралне баријере. „Улагање у генерације које долазе“, тренд који је
присутан у многим земљама света, код нас још увек није заживео, нити му се
придаје већа пажња. Институцију дошколовавања или усавршавања и
освежавања знања уз рад скоро да ни не познајемо.
Са становишта евентуане примене у проблематици развоја града и планирања,
доприносећи фактор је свакако и преовлађујући образац понашања у јавним
пословима. Ово је важан моменат са којим су се суочили и други, наше
окружење ни у том смислу није ни у чему специфично. У Србији превладавају
312
два модела. Један који је и најчешћи у релацијама управа-грађани је својеврсни
хибрид ауторитарног и хијерархијског. Други, који се тиче комуникације
између бирократског апарата и грађана, или актера којих се планерске одлуке
и решења тичу, је више лицем-у-лице. Истраживања показују да и стручњаци и
лаици рађе комуницирају директно, него уз помоћ технологије. У Србији ће се
још увек „сести и разговарати“ пре него колаборативно и партнерски донети
одлука у посредном контакту. Прелазак на е-опцију, међутим, тражи
спремност за другачију комуникацију. Једно од скоријих истраживање (Бајић
Брковић 2004) је показало споро превазилажење стереотипа и неповерење
према новим технолошким решењима. Показало се да су фактори као што су
године, едукација, лична заинтересованост и професионална интересовања у
корелацији са спремношћу да се новина прихвати и да се пређе на
комуникацију и рад базиран на Internet-у.
Превазилажење стереотипа је компликован и дуг процес. Кључни су свакако
едукација и креирање и активирање различитих подстицајних политика и
инструмената. Многе земље су овом питању посветиле значајну пажњу и
иницирале националне програме преласка у „интелигентно“ друштво5. Њихова
искуства би свакако била веома драгоцена и за Србију.
Како професија у Србији гледа на коришћење Internet- а

У склопу истраживачког пројекта „Дигитални градови у одрживом урбаном
развоју“ (Бајић Брковић 2004, 2006) истраживан је, између осталог, и однос
који професионалци у Србији имају према е-опцији, примени Internet-а у
пословима планирања, као и њихово укупно виђење отворености земље за
технолошке иновације и спремност за другачије модусе рада.
Истраживање је показало да постоји обавештеност о Internet могућностима за
потребе планирања као и да постоји развијена свест о томе колико и на који
начин би се увођењем ове алтернативе у праксу, унапредио професионални
рад и увели савременији начини планирања развоја градова и региона.
Нарочито је истицан допринос новог медија комуникацији са грађанима, и
могућност креирања партнерске комуникације са актерима који учествују у
процесу планирања.
Анкетирани нису препознали утицаје на урбану структуру и морфологију а
само спорадично су помињани ефекти на физички град, као што није уочен ни
растући феномен дигиталног града.
5
Сјајан пример успешног модела је Сингапур са националном технолошком стратегијом
иницираном још средином деведестих година прошлог века. Слична приступ је довео и Ирску
међу е-силе данашњице. Индивидуални пројекти као што је Дигитална Болоња-Iperbole је
направио револуцију у једном граду. Иако је стартовао на локалном нивоу, утицај који је
извршио на остале градове у Италији је био пресудан за развој интелигентног друштва у овој
земљи. Последњих година се сличне националне стратегије раде и у мање развијеним
земљама. Изврстан пример је Тринидад и Тобаго који су за кратко време прешли огроман пут
од традиционалног ка информатичком моделу друштва.
313
Део који је свакако од значаја за проучавање феномена сусретања са
информатичким друштвом и изазовима који су у том смислу специфични за
Србију, јесу -препознате препреке и могућности за отклањање препрека.
Препреке су категорисане као: (1) перцептивне препреке и препреке у
понашању, (2) институционалне , и (3) националне политике.
Табела 6: Перцептивне препреке и препреке у понашању6
Постоји
Не Веома
Препрека Слабо Средње
постоји изра-
изражена изражена
жена
Недовољно разумевање о томе како ради и
1. 12% 56% 32%
које су предности
Превелика сложеност технологије, тражи
2. 12% 56% 32%
специјалну едукацију
3. Слаба информатичка писменост 40% 56% 4%
4. Конкурентна питања приоритетна 32% 40% 24% 4%
5. Инерција, status quo као оптималан модел 20% 56% 24%
6. Осећај помањкања моћи и утицаја. 24% 24% 32% 24%
Одсуство катализатора (особе или
7. 22% 24% 22% 32%
институције)
Помањкање подршке јавног мњења, или
8. 12% 10% 22% 56%
незаинтересованост јавног мњења
Раскорак између вербалне подрше и
9. 40% 36% 24%
спремности за акцију
Недовољна подршка или одсуство
10. 4% 28% 20%
подршке медија
11. Страх од губљења радног места 4% 48% 48%
Професија се трансформише по другим
12. 48% 56% 20% 24%
питањима, не може све одједном
13. Нејасно ко плаћа прелазак на други модел 14% 28% 44% 12%
14. Није у интересу оних који доносе одлуке 24% 12% 4% 60%
Анкетирани су сматрали да једну од највећих баријера представља недостатак

интереса за увођење Ineternеt-a међу онима који одлучују, а потом су по
заступљености препреке везане за недостатак информатичке писмености и
едукације, као и помањкање разумевања предности нових технологија. Са
становишта стручњака ни јавност не би значајније подржала ову
трансформацију. Стручњаци су издвојили још неколико перцептивних
препрека, односно препрека у понашању на путу увођења е-опције код нас, и
то: страх од увођења новина, могућност манипулације, непознавање језика
рачунара, транспарентност рада, одсуство мотивације да се новине прихвате,
одсуство компетенција, као и недовољну информатичку културу.
6
Испитаници су имали могућност бирања више одговора.
314
Табела 7: Институционалне препреке7
Постоји
Не Веома
Препрека Слабо Средње
постоји изражен
изражена изражена
а
Недостатак информација и
1. 40% 36% 24%
неинформисаност
Слабе везе између различитих нивоа
2. 24% 56%
управе
Неодговарајућа структура управе:
3. 20% 36% 40%
нејасно у чијој надлежности је ИКТ
4. Недостатак одговарајуће регулативе 40% 60%
Неуравнотежена-неравномерна подела
5. 4% 12% 24% 60%
моћи и ресурса између органа управе
Треба донети системска
6. решења:парцијална решења коштају 20% 12% 22% 46%
више
7. Страх од губљења контроле и моћи 20% 40% 20% 20%
8. Одсуство одговарајуће институције 20% 24% 56%
Незаинтересованост професионалних
9. 20% 24% 56%
организација и удружења
10. Немоћне професионалне организације 36% 28% 36%
11. Конфликтни интереси 40% 4% 12% 44%
Од понуђених одговора преовлађују они за које стручњаци процењују да

спадају у категорију средњих и веома изражених препрека, што усмерава
пажњу ка приоритетним питањима. Предњаче недостатак одговарајуће
регулативе за професионални рад а која би одговарала е-опцији, као и питање
моћи на институционалном нивоу. Стручњаци су запазили и парцелацију
одговорности, одлучивања и компетенција, и слабе везе између различитих
нивоа одлучивања.
У контексту питања о институционалним препрекама, стручњаци су формули-
сали и акутне проблеме, и то: питање надлежности институција, и комуника-
ције институција на разним нивоима, неадекватну техничко-технолошку
опремљеност и спремност, неједнакост, неусклађеност информационих база и
монополско понашање у вези са тим, ограничен приступ е-базама државних
институција, потом плаћање услуга добијања информација и непостојање
институција које обједињавају е-базе за потребе планирања.
Као последице наведених институционалних препрека, издвојене су
неуравнотежена подела моћи и ресурса између институција, и недостатак
системских решења. Оба су рангирана као веома значајни проблеми. Такође,
велики број сматра да не постоји одговарајућа институција која би водила
процес и заложила се за промене у струци. По њиховом мишљењу, парцијални
захвати не би дали одговарајући резултат и за велики помак какав би прелазак
на е-опцију био, била би неопходна акција државе и системско решење.
7
315
Табела 8: Националне политике као препреке8
Постоји
Препрека Не постоји Слабо Средње Веома
изражено изражено изражено
1. Информационе баријере 20% 40% 20% 20%
2. Монопол 40% 60%
3. Критеријуми за инвестирање 4% 12% 24%
4. Закони и регулатива 20% 24% 56%
5. Стандарди 20% 12% 22% 46%
6. Нејасна надлежност 40% 60%
7. Професионални стандарди 40% 4% 12% 44%
8. Институционална организованост 40% 60%
У домену националних политика као евентуалних препрека, констатоване су

крупне препреке, почев од недефинисаних политика, преко нејасних
надлежности, конфликата у вези власништва над информацијама (напр., у
случају приватизације планерских организација), као и власништвом над
информатичком инфраструктуром (што се може тумачити као последица
одсуства регулативе). Ови одговори пре одсликавају садашње стање у струци,
него што говоре о релацији према е-опцији.
Табела 9: Превазилажење препрека9
Мало Средње Веома
Инструмент за превазилажење препрека
значајно значајно значајно
Е-влада међу првим приоритетима 12% 28% 52%
Промовисати е-алтернатву и истицати њене предности 8% 20% 60%
Дефинисати планерске стандарде 10% 48% 44%
Побољшати везе и кооперацију између различитих владиних
4% 56% 28%
тела
Припремити добар програм:питање-одговор 8% 32% 68%
Укључити јавност 32% 56%
Развијати владине институције са уграђеним дугорочним
64% 68%
одлучивањем
Развијати владине институције са разум,ним оптерећењем
12% 32% 44%
запослених
Именовати консултантске службе за јавност 4% 44% 50%
Развијати међуградску сарадњу 8% 44% 52%
Форсирати програме који омогућавају избор 44% 36%
Резултати ове анкете су такође показали да стручњаци имају интересовања и

показују заинтересованост да се суоче са новим и да се укључе у тражење
одговарајућег одговора на релацији: одрживи развој-одрживо планирање-
унапређење система планирања у Србији.
Перспективе преласка на е-опцију у Србији

Тражење правих одговора за Србију је тек започело. Не сме се, међутим,
сметнути са ума да је увођење Internet-a, и ИКТ у ширем смислу, у великој
експанзији у целом свету као и да се развој нових технологија одвија огромном
8
9
316
брзином, па да је неопходно ухватити корак са развијеним светом у веома
кратком времену. Данас се не поставља питање има ли светских искустава која
би могли следити и која би била корисна за нашу средину. Примера и
искустава има много. Право питање је који су примери за Србију добри, и који
ће је водити ка одрживом развоју.
Србија је, као чланица претходне савезне државе, исказала намеру и спремност
да се ангажује у развијању информатичког друштва. Потписивањем Агенде за
развој информатичког друштва (2003) под покривитељством Пакта за
стабилност југоисточне Европе прихватила је и обавезе које су овим
документом дефинисане, и то: (1) институционално организовање, кроз
оснивање формалног оквира за ИКТ друштво, (2) рад на одговарајућем
законодавству, (3) либерализацију и приватизацију као и креирање и примену
политика и стратегија оријентисаних ка е-инфраструктури и е-сервисима, (4)
промоцију путем охрабривања цивилног друштва, НВО, е-владе, е-образовања
и других одговарајућих облика примене. Ови кораци се сматрају основним у
премошћавању јаза између овог региона и ЕУ и обавезују потписнике да
предузимају конкретне кораке ка: (1) усвајању политике и стратегије за
изградњу информатичког друштва, (2) усвајању и имплементацији
легислативне подршке, (3) заснивању регионалне кооперације и националних
механизама за примену, и (4) промоцији информатичког друштва за развој.
Системска решења захтевају приступ одозго, на нивоу националне владе. Она
обезбеђују конзистентност и минимум заједничких именитеља. Системски
приступ даје основ за једновремено уређивање области у свим битним
питањима: начину и мери примене у појединим секторима, као и просторним
(административним) доменима; односа јавно-приватно на Internet-у; дефини-
сања компетенција и надлежности; и што је најважније, креирања посебног
законског амбијента специфичног за ову област. Јасно је да је овакав задатак
веома сложен, и да захтева велика средства и време као и едукацију оних који
треба да раде на његовом спровођењу. Поред тога, не треба занемарити ни
услов повољне политичке климе неопходне за овакав подухват.
Међутим, за квалитетну имплементацију, бар према искуствима других,
неопходна је активност и подршка на локалном нивоу. Само тако ће се
гарантовати масовност примене, дисперзија у простору, децентрализација и
боља заинтересованост грађана. Другим речима, тек са активирањем локалног
нивоа приближавамо се одрживим решењима. Чекање да се проблему
приступи искључиво на националном нивоу, као и да се имплементација
започне акцијама државног врха, свакако неће донети промене ни у кратком
року ни у сваком сегменту функционисања друштва. Захваљујући
технолошким могућностима која нам данас стоје на располагању могуће је
примењивати индивидуални, „одоздо-на-горе“, приступ и развијати серију
малих пројеката који би временом прерасли у националну акцију већих
размера, или постали њеним делом. Генерално говорећи, у многим срединама
скоро да не постоје препреке за покретање малих пројеката који су често
управо у рукама оних који раде планове, припремају одлуке или их спроводе.
317
Системска решења у развијеном свету већ су увелико превазишла ограничења
националног или државног, па се област уређује на међународном нивоу. Ову
праксу илуструју, напр., Агенда развоја информатичког друштва (2003) под
покровитељством Пакта за стабилност Југоисточне Европе (eSEEurope Agenda
for the Development of the Information Society, (2003), eSEEurope Initiative,
Stability Pact for South Eastern Europe), као и бројне акције под покровитељсрвом
UNESCA: Country Profiles of e–governance (2002), The Commonwealth Network of
Information Technology for Development Foundation (COMNET-IT), UNESCO,
Paris, затим, Internet Infrastructure and e-Governance in Pacific Islands Countries (A
Survey on the Development and Use of the Internet), (2002), Zwimpfer
Communications Ltd., Wellington, New Zealand and UNESCO, и многи други.
У светлу могућности и ограничења са којима се Србија суочава, као
приоритетне акције истичемо следеће:
1) Развијање националне стратегије развоја интелигентног друштва.
2) Доношење регулативе којом би се уредили односи у области развоја
градова и региона, и просторном планирању.
3) Рангирање развоја техничке инфраструктуре која подржава ИКТ међу три
национална приоритета.
4) Обезбеђивање подршке индивидуалним и локалним иницијативама.
5) Обезбеђивање подстицајних средстава за ИКТ пројекте, нарочто на
локалном нивоу.
6) Суочавање са "digital divide" у Србији.
7) Развијанње посебних ИКТ програма за потребе урбанистичког планирања
и урбанистичких служби у оквиру пројекта е-влада.
8) Развој националне стратегије образовања са дугорочном визијом.
9) Обезбеђивање подршке програмима обуке, дошколовавања, освежавања
знања уз рад и осталим формама неконвенционалне едукације.
10) Развој комплементарних стратегија као што су развој цивилног друштва,
партиципација у јавним пословима, и сл.
ЗАКЉУЧАК
Развој Internet-a није само питање технолошког развоја или питање
комуникација унутар једне социјалне групе или друштва. Питање задире
дубоко у проблем квалитета окружења, и то како социјалног или економског
тако, видели смо, и физичког. Градови се мењају, њихово физичко обличје се
трансформише, мењају се начини како домен физичког и домен виртуелног
комуницирају међусобно, мења се свеукупност урбане реалности и
свакодневнице. Неке промене иду полако и неопажено, друге ступају на сцену
револуционарно, брзо и динамично. Прве примећујемо тек када на њих
обратимо пажњу или стицајем околности постану теме и предмет нашег
интересовања. Друге се наметну саме. Но, и једне и друге чине свет
318
другачијим и у сталном мењању. Задатак струке је да томе посвети пажњу и
произведе одговарајуће одговоре.
Хоће ли градови постати боља места и хоће ли се развијати више у духу
принципа и критеријума одрживости? У овом раду смо покушали да укажемо
на оне аспекте развоја одрживости који су у директној вези, или зависе од
развоја информационо комуникационих технологија. Специфицирали смо
позицију Internet-a. Наше истраживање показује да су утицаји снажни и многи
и да постоје бројне могућности на располагању како би градови постали боља
места, као и да развој усмеримо у правцу квалитетнијих, одрживих решења.
Колико, када и на који начин ће бити искоришћенe зависи од градова и
њихових управа. На њима је да праве изборе и користе нове могућности које се
отварају.
Међутим, незадржив развој и примена Internet-a иде независно од њихових
избора. Грађани, односно, појединци праве своје изборе и тако мењају свет.
Примена нових технологија није само питање колективног или заједничког. То
је и питање које се тиче одлучивања које чини појединац, сам или у групи. И
управо у области којом се овде бавимо, запажамо снажан утицај који
појединац има на мењање сопственог света, и снагу коју добија отварајући
врата која му пружају нове технологије да прави сопствене изборе, било то на
плану едукације, културе, или коришћења разних услуга и сервиса који
егзистирају у Internet простору. Увек независно од места становања, места рада
или онога што локалне или националне управе предузимају. Нису ли примери
Google-a или Wikipedia-e упечатљив доказ томе?
Но, поред добробити, стоје и изазови. Суочавање са њима као и њихово
решавање је у рукама националних влада, невладиних организација и локалних
управа. Истраживања и примери из света показују да их је могуће
превазилазити и успешно разрешавати. Ситуација у Србији, међутим, је
другачија. Свест о њиховом постојању још увек не постоји. То је комплекс
питања којима се ретко, ако се ико, у нашој земљи бави. Сазнање које опомиње
и позива на промену односа.
Како даље? Пред професијом или боље речено, професијама које се градом и
развојем баве, стоје велики задаци. Истраживачки и стручни. Они који се баве
урбаном формом, структуром, планирањем урбаног развоја или пак урбаним
стратегијама, суочавају се са низом питања о томе како најбоље повезати две
реалности и два развојна ентитета, као интегрисати физички град и дигитални
град. Који су то нови методи рада, и које су то нове технике које ће нам
требати како бисмо ваљано мерили и планирали будућу изградњу, заузетост
земљишта, искоришћеност градског простора, саобраћајне правце или
слободне површине. Хоће ли наша данашња знања, мерила и стандарди које
користимо, бити подједнако добра и за будућа стања која наслућујемо да ће
бити другачија. Или ће нам требати нова и другачија. Истраживања којим смо
се бавили и чије основне резултате овде приказујемо говоре о томе да је
трагање тек почело, узбудљива будућност је пред нама.
319
Аllemand, S.(1996): Nouvelles technologies : mythes et réalités, Sciences Humaines, N° 59.
Бајић Брковић, Милица (2006): Феномен дигиталног града. Зборник радова:
Управљање одрживим просторним развојем, посебна издања бр.50, Институт за
архитектуру и урбанизам Србије - ИАУС, Београд.
Bajić Brković, Milica (2006): Digital Realm: Implications on Urban Development and
Planning. Proceedings: 11th International Symposium on Info&Communication
Technologies in Urban&Spatial Planning-CORP2006. Vienna, Austria.
Bajić Brković, Milica (2005): The ICT Value-Chain Impacts and the Planning Profession.
International Seminar: Procedings. Innovative Communities. American Planning
Association and International Society of City and Regional Planners. Riverside, Ca, USA.
Бајић Брковић, Милица, Бисерка Митровић (2004): Примена Интернета у планирању
одрживог развоја. Зборник радова: Одрживи просторни, урбани и рурални развој
Србије. Институт за архитектуру и урбанизам Србије - ИАУС, Београд.
Bajić Brković, M. (2004): Planning in the Information Age: Opportunities and Challenges of
E-Planning. 9th International Symposium on Info&Communication Technologies in
Urban&Spatial Planning-CORP2004.
Bajić Brković, M (2004): A Changing Landscape of the Planning Profession. UNECE-
ISoCaRP in-depth discussion: Comment ameliorer les politiques d’urbanism et d’habitat
pour un meilleur futur des villes. Geneva.
Bajić Brković, M. (2004): Planning in the Information Age: Opportunities and Challenges of
E-Planning. CORP2004: Planning in the Information Age. Vienna.
Бајић Брковић, Милица, Бисерка Митровић (2004): Информатичко-комуникациона
инфраструктура као подршка планирању у Србији: стање и перспективе. Поглавље
у књизи: Група аутора: Развој, просторно уредјење и коришћење магистралних
инфрастурктурних коридора у Србији. Институт за архитектуру и урбанизам Србије
- ИАУС,Београд.
Bajić Brković, Milica (2004): Internet Based Technologies in Environmental Planning:
Opportunities and Challenges. SCOPE ECOPOLIS: Adaptive Ecopolis Development to
Meet the Challenge of Global Environmental Change. Ningbo, China. October 2004.
Bajić Brković, Milica (2004): Web-based Knowledge Network for Planning and
Development. Spatium, no 10, IAUS, Beograd.
Милица Бајић Брковић, Мирјана Деветаковић Радојевић (2004): Градске
информационе мрезе-ГИМ-прилог дијалогу о јавном добру. Комуникације 2005.
Зборник радова. Београд.
Бајић Брковић, М. и Б. Митровић (2003): Примена интернета у планирању одрживог
развоја. Научни скуп: Одрживи просторни, урбани и рурални развој Србије.
Зборник радова. ИАУС, Београд.
Bajić Brković, Milica (2002): E-communication and e-services in urban management:
Current trends and development perspectives in Yugoslav cities. In: Eckard, F: The
European City in Transition: Consumption and the Post-Industrial City. Peter Lang:
Frankfurt/New York et. al.
Bajić Brković, M (2002): Global Movements and New Resources: a Planners Perspective.
UIA Congress: Global Movements and New Resources. Berlin.
Бајић Брковић, Милица (2001): Нове комуникационе технологије у управљању
земљиштем у градовима. Научно-стрчни скуп: Локална самоуправа у планирању и
уређењу простора и насеља. Зборник радова. УУС-АППС, ИПП-ГФУБ, Златибор.
320
Bajić Brković, Milica (2001): The New Information and Communication Technologies: a
Challenge for Urban Planning and Management. Background paper. Cities in a
Globalizing World: Global Report on Human Settlements 2001. United Nations Centre
for Human Settlements (Habitat), Nairobi, Kenya, New York, USA.
Batista, C. (2003.): ICT and Good Governance: The Contribution of Information and
Communication Technologies to Local governance in Latin America. Universidade de
Brasil, Brasil.
Brail, Richard, Richard Closterman (2001) Planning Support Systems. ESRI Press, Ca, USA.
Community Governance in the Information Society (2004), - FITLOG - Foundation for
Information Technology in Local Government, UK.
Country Profiles of e–governance (2002), The Commonwealth Network of Information
Technology for Development Foundation (COMNET-IT), UNESCO, Paris.
Doglass, M., J. Friedman (1998): Cities for Citizens. John Wiley, london.
Dutton, W. (2003.): Understanding the Internet’s Web of technology and People. Balliol
College Record. http://www.oii.ox.ac.uk.
eSEEurope Agenda for the Development of the Information Society, (2003), eSEEurope
Initiative, Stability Pact for South Eastern Europe.
Fidelman M. (1997): Telecommunication Strategies for Local Government- A Practical
Guide. Government Technology Press http//civic.net/telecom/handbook/toc.html.
Graham, S. (2001.): Bridging urban digital divide? Urban polarization and information and
communication technologies. Background paper. Cities in a Globalizing World: Global
Report on Human Settlements 2001. United Nations Centre for Human Settlements
(Habitat), Nairobi, Kenya, New York, USA.
Graham, M.(1997): Use of information and communication technologies in IDRC projects:
lessons learned. International Development Research Cenтre. Ottawa, Canada.
Hall, Peter (2002): Cities of Tomorrow. Blackwell. UK.
Hall, P., U.Pfeiffer (2000): Urban Future 21
Herman, Edvard S., Robert V. Mekčesni (2004): Globalni mediji: Novi misionari
korporativnog kapitalizma. Clio, Beograd.
Hilbert, M.(2001): Latin America on its path into the digital age: where are we? ECLAC,
United Nations Publication LC/L. 1555-P, Santiago, Chile.
Mander, Džeri i Edvard Goldsmit (2003): Globalizacija. Clio, Beograd.
Michell, William J. (2000): City of Bits: Space, People and Infoban. MIT, USA.
Nacionalna politika informacionog društva u Republici Srbiji (Predlog), (2003), Zavod za
informatiku i Internet, Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj, Beograd.
Peralta, Christian (2000): The Shape of Digital Things to Come. Planning, September.
Role Models for the Information Age - Using Information Technology to Support the New
Political Menagement Arrangements (2002) - FITLOG - Foundation for Information
Technology in Local Government, UK.
Sassen, Saskia, ed. (2002)Global networks, linked cities, Routledge, New York.
Steins, C., (2002.): The top 10 technologies for urban planning. American Planning
Association (APA) Planning Magazine.
UN-HABITAT, (2001.): Cities in a Globalizing World: Global Report on Human
Settlements. United Nations Centre for Human Settlements (Habitat).
Wheeler, S., T. Beatley (2004): The Sustainable Urban Development. Routledge. London
and New York.
321
НАЧИН УПРAВЉАЊА И УТИЦАЈ

НА ОДРЖИВИ РАЗВОЈ ГРАДА
Борислав Стојков1
Сажетак: Развој града у савременим условима динамичних процеса, функционалних

интеграција, неопходности јачања конкурентности и активирања територијалног
капитала градова захтева нови приступ управљању градом, односно прилагођавање
начина управљања градом новој ситуацији. Ово значи да градска управа (government) у
новим условима нужно мора да мења начин управљања (governance) уколико тежи
успешном, ефикасном, демократском и одговорном развоју града. Нови начин
управљања градом захтева активирање свих инструмената доступних градској управи,
прилагођено конкретној ситуацији и фази развоја града. Кључни инструменти који ће
бити поменути у овом тексту су: финансије града, територијална организација града,
организовање градске управе, регионално повезивање града, активно учешће грађана,
транспарентан информациони систем и друго. Рад ће се ослонити на искуства градова
из Европе и Србије и упутити на одређене мере за унапређење начина управљања
градом, нарочито у случају великих градова.
Кључне речи: управа, начин управљања, град, просторни развој, инструменти.
УВОД
Искуство са просторним планирањем и плановима у Србији, стечено
последњих деценија, нарочито након Закона о планирању и грађењу из 2003.
године, од када је почела масовна продукција просторних планова општина,
указује на једну крајње осетљиву појаву. Просторни планови који су од тада
усвојени практично остају мртво слово на папиру услед тоталне
незаинтересованости за њихову имплементацију. Од двадесетак усвојених
просторних планова, који би по слову Закона морало да имају уговор о
имплементацији, само у једном случају (општина Кладово) постоји обострано
потписан уговор о имплементацији, и то формалном случајношћу2. Остали
планови имају или немају припремљене уговоре које нико не жели да
потпише, и тиме прихвати одговорност за остварења планских решења или
1
Проф. др Борислав Стојков, Географски факултет Универзитета у Београду-Институт
за просторно планирање, Студентски трг 3/3, Београд
2
План је финансирао европски фонд који није желео да исплати израду Плана догод
уговор није потписан.
322
пропозиција. Ово није случајно. Три су кључна разлога за ову индикативну
ситуацију:
а) Имплементациони део плана није добро или није уопште дефинисан.
б) Планери су планска решења дефинисали не водећи рачуна о реалном
легислативном, економско-финансијском или институционалном контексту.
в) Управу која доноси одлуку, просторни план, планска решења, пропозиције
и политике, суштински не занимају.
План се доноси по сили Закона и примењује се само у делу са правилима
коришћења земљишта и, нарочито, грађења, што је уствари проблематика
урбанизма, силом прилика унета у просторно планирање.
Оваква ситуација је поразна за просторно планирање, које тиме губи на значају
и постепено се претвара у урбанистичко. Исто тако, ако не и горе, ситуација је
поразна и за државу и локалну управу, јер упућује на тотални недостатак
одговорности за питања просторног и свеукупног развоја и, још више, на
неквалитетно управљање територијалним развојем.
Ради тога ћемо се осврнути на овај последњи проблем и нека практична
искуства у Граду Београду по истом.
ПРОБЛЕМ ТЕРИТОРИЈАЛНОГ РАЗВОЈА

Најпре о појму територијалног наспрам појму просторног развоја. За разлику
од простора који представља хоризонтално и вертикално неомеђену
категорију, територија (lat. Territorium=атар) представља просторну јединицу
јасно омеђену административним границама. Простор је дакле флексибилна
категорија где се границе дефинишу сасвим условно у зависности од
критеријума (функционални, географски, економски, историјски). Територија
је свака просторна јединица која подлеже утврђеном систему правног (атар,
катастарска општина) или административног (општина, покрајина, држава,
државна заједница и др.) карактера. За разлику од простора који нема или има
ad hoc управу која одлучује о његовом развоју (дирекција, агенција за неку
посебну намену-национални парк, експлоатациони базен, хидросистем и сл.),
територија има управу која одговара пред грађанима за развој, уређење и
заштиту територије и њених структурних елемената. Европске доктрине данас
подижу ранг одговорности административне (изабране) управе на знатно виши
ниво, очекујући од ње ефективно и одговорно ангажовање око кључних
критеријума развоја као што су: конкурентност, територијална приступачност,
територијална кохезија, регионалне интеграције и сл. Концепција
територијалне кохезије, као једног од фундаменталних али и најсложенијих
критеријума, заснива се на базном документу Европске уније, ESDP3, као и на
серији каснијих докумената који су из њега исходовали, све до Територијалне
агенде из 2007. године. Овај критеријум се ослања на концепцију економске и
социјалне кохезије, преводећи темељни циљ ЕУ који се односи на
3
ESDP - European Spatial Development Perspectives, Potsdam, 1999.
323
уравнотежени и одрживи развој у неком територијалном окружењу4.
Лисабонска стратегија5 у том смислу дефинише став да је кључни изазов за
јачање територијалне кохезије унапређење територијалног капитала и
потенцијала свих региона ЕУ и промовисање територијалне интеграције. Ови
критеријуми и принципи кориговани су донекле Гетеборшком стратегијом6
која је у економску политику увела еколошке критеријуме, иако недовољно
прецизно7. Ипак, треба напоменути да је учињен покушај да се економске
активности на одређеној територији ставе под капу одрживог развоја,
еколошко ефикасног инвестирања и заштите и унапређења природе и животне
средине.
Идеја о јачању територијалне конкурентности и унапређењу територијалне
кохезије се заснива на:
• усмеравању политика територијалног (на свим нивоима) развоја ка
одрживој употреби територијалног капитала (објективног и субјективног
али реалног) и територијалног потенцијала (који тек треба истражити и
мобилисати),
• позиционирању територије (сви нивои) у ширем регионалном окружењу,
• хоризонталној (функционално и административно) и вертикалној
(локално/регионално/државно/европско) координацији.
Ово, наравно, захтева одговорну управу на свим нивоима која је у стању да
схвати, покрене и оствари активности које воде ка усаглашенијем развоју неке
територије. Боље коришћење територијалног капитала и потенцијала упућује
на квалификованије и одговорније управљање територијом и, обрнуто,
неквалитетно и неодговорно управљање указује на лоше резултате код
економског, социјалног или еколошког развоја.
И ту долазимо до кључне копче између просторног или другог стратешког
планирања и управе на одређеном територијалном нивоу.
НАЧИН УПРАВЉАЊА ТЕРИТОРИЈОМ (GOVERNANCE)

За разлику од српског језика, енглески језик је далеко развијенији и
рефиниранији по питању бројних, поготово стручних термина. На српском
језику познајемо термин управа који обухвата многа значења. На енглеском
језику постоје најмање три сличне речи за разврставање овог термина.
Government значи управу (тело) која одговорно, изабрано или именовано
управља неком територијом. Governing значи управљање, дакле акцију управе
4
Towards a Stronger European Territorial Cohesion in the Light of the Lisbon and Gothenburg
Ambitions, Luxembourg, 2006.
5
Лисабонска стратегија, усвојена 2003. године дефинише критеријуме и принципе
конкурентности ЕУ
6
Gothenburg Strategy, 2003.
7
Излагање председавајућег ЕУ Бароза, на састанку у Бриселу 2006. године
324
на некој територији. Governance пак значи начин, облик управљања
територијом8.
Према Територијалној агенди и Лајпцишкој повељи (2007. године),
најзначајнији термин и појам од кога зависи успешност просторног или
територијалног развоја је governance односно начин којим се администрирају
територије унутар државе и којим се имплементирају политике9, са
посебним освртом на дистрибуцију улога и одговорности између различитих
нивоа управе, супранационалних, националних, регионалних и локалних.
Посебну осетљивост по овом питању има управљање великим градом, као
најкомплекснијим динамичним системом. Ситуација је утолико сложенија код
великих градова, у окружењу политичког и легислативног система у
транзицији, уз истовремени динамичан разој тржишне економије са свим
њеним утицајима на социјалну и економску одрживост. Урбане функције
великог града, са свим њиховим мерљивим и немерљивим димензијама,
изражавају и истовремено одражавају динамичне материјалне, социјалне и
културне интересе у контексту града и његовог културног окружења. На
другој страни, велики град испољава тежњу ка ширењу урбаних функција ради
њиховог ефикаснијег развоја, размењујући функционалне, превасходно
економске, интересе са другим градовима у ужем и ширем окружењу. Урбане
функције, као и тежња ка умрежавању, исказују природну потребу да повећају
економску, културну, па и политичку моћ великог града, да мобилизирају
његов територијални капитал и ојачају његов утицај, и на тај начин отворе пут
ка његовој већој конкурентности. Међутим М. Данфорд упозорава да европски
урбани систем представља дуготрајни процес кружних и кумулативних
узрочних веза које омогућавају скоро непрестано прилагођавање промењеним
околностима етаблираних градова, са критичном концентрацијом људи,
економске инфраструктуре, знања и политичке моћи (Dumford M. in B.
Graham, стр. 53-88). Ово је, у случају великог града проблем колико за
планере, толико, ако не и више, и за градску управу. Проблем успешног и
одрживог развоја великог града, његове организације и уређења, упућује нас
на идеју непрестане урбане динамике и врхунске комплексности, идеју која
представља огроман изазов за градску управу и њен начин управљања, где и
једно и друго проистиче из укрштања огромног броја појединачних интереса
са урбаним функцијама. Другим речима, територијални капитал треба да
створи одрживу територијалну кохезију на различитим нивоима... и начин
управљања градом (governance) као предуслов постизања територијалне
кохезије на различитим просторним нивоима (ESPON, Project 2.3.2., стр. 11)
8
Видети Oxford Dictionary
9
Towards a Stronger European Territorial Cohesion in the Light of the Lisbon and Gothenburg
Ambitions, Luxembourg, 2006.
325
НАЧИН УПРАВЉАЊА ГРАДОМ БЕОГРАДОМ
Са становишта великог града у транзицији као што је Град Београд, приметан
је недостатак хоризонталне и вертикалне координације, изузетно потребне
управо у периоду реструктурисања и обнове. То је изгледа и кључни разлог
неуравнотежених секторских и интрарегионалних политика које представљају
предуслов постизања веће територијалне кохезије целине града.
Традиционални начин управљања Градом у ранијем централизованом систему
социјалистичке државе се још увек одржава по инерцији, иако је он у
супротности са савременим начином управљања великим градом. ESPON
пројекат о начину управљања градом каже да управу (government) и начин
управљања (governance) не треба тумачити као два супротстављена, већ као
два узајамно повезана концепта у прогресивно увећавајућем процесу. (ESPON,
Project 2.3.2., стр. 13). Наводећи учешће, отвореност, поузданост, ефективност
и кохерентност као кључне факторе за добар начин управљања градом, исти
пројекат подвлачи став да промене у начину управљања градом треба
сматрати као део дуготрајног процеса који треба да је постепен,
избегавајући радикалне промене (ESPON, Project 2.3.2., стр. 16).
Значење ова два концепта, управе у класичном хијерархијском смислу
одлучивања, и начина управљања у савременом тумачењу, треба, дакле,
разумети семантички као утврђене и употребљаване у теоретском и
прагматичном погледу. Начин којим одговорна управа управља, треба да буде
предмет посебне пажње. Дискусија о начину управљања великим градом и
његовим одрживим развојем треба да буде усмерена у правцу квалитета
(одличан, добар, довољан, лош) начина управљања, а у контексту конкретне
политичке, легислативне или економске ситуације, што значи и у правцу
адекватности начина управљања према конкретним околностима.
Све у свему, дискурс о начину управљања градом треба усмерити ка кључним
инструментима или полугама којим управа великог града управља како би
боље користила или мобилизирала територијални капитал града.
Инструменти (полуге) за квалитетнији начин управљања Градом Београдом су
утврђени након пажљивог испитивања функционисања читавог управљачког
механизма у Граду и општинама. То су пре свега:
а) Организациона структура и процедуре у Скупштини града, са проблемом
руковођења Градом као целином 17 општина, ради различитог статуса
приградских (статус локалне самоуправе) и градских општина, односно
недостатка управљања целином. Проблем хоризонталне (међусекторски и
међуопштински) и вертикалне (Европа-Србија-Град-општине) координације је
изразит са бројним последицама на одрживи развој Града. Недостатак
институције која (1) прати развој Града као целине, и (2) координира развој
Града интеррегионално са Србијом и Европском унијом, је веома уочљив јер
онемогућава систематску развојну идеју интерно и екстерно. Стратегије и
стратешко планирање нису предмет посебне пажње, нарочито у фази
имплементације, али ни са становишта активног укључивања грађана код
326
разматрања и одлучивања о стратешким питањима. Од значаја је и питање
интерне организације, адекватних процедура, надлежности и квалитета
кадрова упућених у проблематику одрживог развоја Града.
б) Градски буџет и програмирање. Фискална децентрализација у Србији
омогућиће Граду Београду знатно увећање изворних прихода у укупним
буџетским приходима. То ће омогућити задржавање и афирмацију категорије
општих буџетских прихода, када су у питању уступљени или заједнички
приходи са Републиком, веће коришћење наменских трансфера за пројекте од
заједничког интереса Града и Републике. Ово, међутим, захтева одржавање три
буџетска биланса, текућег, одрживог (који одржава ниво градских услуга на
одређеном нивоу) и адаптибилног (који омогућава прилагођавање промењеним
околностима). У томе најсложенији проблем представља трансформисање
садашњег глобалног буџета на буџет текућих трансакција, који би се
утврђивао годишње као и до сада, и капитални буџет који би се програмирао
дугорочније према преференцијалним стратешким приоритетима Града.
Квалитетнији начин управљања затева и већу подршку јавно-приватном
партнерству код капиталних објеката, brownfield локација и сл.
в) Усавршен и технолошки оспособљен информациони систем и e-
governance за читаву територију Града, и демократско укључење грађана.
Прелазак са практикованог класичног модела функционисања градске управе
ка електронској (e-governance), представља један од веома важних помака у
правцу одрживог просторног развоја Града Београда. Технолошки
осавремењен начин управљања, поред рационалности и ефикасности рада
управе, треба да омогући и константно, активно укључење у систем
информисња и доношења одлука, како свих актера у развоју тако и грађана и
цивилног сектора. Транспарентност код одлучивања може да звучи као фраза
уколико се не узме у обзир чињеница да без активног учешћа грађана код
текућих и стратешких питања нема квалитетног, одрживог и, на реалним
потенцијалима заснованог, развоја. Поред снажног утицаја на свеукупни
развој, увођењем тзв. виртуелног портала10ствара се могућност јединственог
услужног центра и пружања услуга грађанима по принципу било који податак,
на било ком месту, у било које време. Савремени начин управљања градом
захтева веома висок демократски ниво који подразумева суштинско учешће
али и одговорност управе за извршење циљева и задатака из усвојених
стратешких докумената. Грађани, актери и организовани интереси могу да се
засите укључивања у партиципативне процесе у којима имају реч код
маргиналних тема, док су централне теме ван њиховог домашаја (ESPON,
Project 2.3.2., стр. 35). Ради тога и едукација актера и грађана по питању
активног и равномерног учешћа код одлучивања и о стратешким темама остаје
доминантни проблем и у Граду Београду.
10
Видети Стратегију развоја Града Београда, Нацрт, ПАЛГО Центар, 2006/07.
327
г) Територијално организовање. Доношење нових закона о локалној
самоуправи, као и Статута Града Београда, пружа шансу градској
администрацији да се озбиљно позабави и питањима административно-
територијалне организације Града, као критичном тачком од које увелико
зависи његов одрживи развој. Ово претпоставља, пре свега, прилагођавање
територијално-административне организације Града Београда новим уставним
(иако недореченим) решењима која подржавају децентрализацију и
полицентризам, односно приближавање одлучивања грађанима и адекватну
расподелу права и надлежности на читавој територији, и то од нивоа села,
преко нивоа урбаних центара и функционалних урбаних подручја, па до нивоа
Града. То значи:
• омогућавање и мањим урбаним центрима да преузму одговорност вршења
надлежности, одлучивања и одговорног управљања,
• омогућавање великом броју сеоских насеља (преко 130) да се повезују у
заједнице и окупљају око урбаног центра,
• успостављање облика управљања који ће да контролише и усмерава
развој Града као макроурбане целине.
д) Интрарегионална и интеррегионална кооперација. Кооперација Града
Београда, пре свега са суседним општинама са којима има директне
функционално-економске везе, а потом са другим регионима у Србији
(градови Нови Сад и Крагујевац) и Европи (Дунавска Ханза и друге везе),
треба да буде још један од инструмената значајних за одрживи развој овог
града. Недостатак активне институције која иницира и координира велике
пројекте у сарадњи са прекограничним општинама, слабо профилисање
београдског метрополитенског подручја, више препуштено иницијативама
суседа него Града Београда, недовољно укључивање у чланство организације
градова у Србији и Европи, потпуно пасивно и недовољно укључивање у
програме Европске уније (INTERREG, URBAN, LEADER), захтева јачање
капацитета градске управе за сарадњу на интрарегионалном и
интеррегионалном нивоу, као и усклађивање са стандардима и нормама ЕУ.
ЗАКЉУЧАК
Савремени токови, али и проблеми и могућности који стоје пред великим
градовима као изазов, захтевају темељно преиспитивање начина управљања
градом. Јачање одрживости, основног развојног принципа, ће бити кључно
мерило одржања и успешног развоја града. То ће истовремено бити и мерило
за квалитет, озбиљност и одговорност градске и локалне заједнице и њене
управе. Користећи своје ресурсе, капитал и потенцијале на одржив начин,
велики град треба да развија пријатељски однос према природи, животној
средини, културној баштини и традицији. Јачањем конкурентности, на
одрживим темељима, поставиће се и економска конструкција за успешно
надметање са другим великим градовима, у чему велику улогу има јасна визија
одрживог економског развоја код градске управе.
328
Велики град треба да успостави механизме за јачање кохезије територијалне
целине и ради активирања свих потенцијала, и ради успостављања
интрарегионалне равнотеже развоју, али и ради систематског успостављања
критеријума одрживости.
Децентрализација и полицентризам су важни елементи политике великог
града, како би територијални капитал и потенцијал били искоришћени на
одрживи начин. Развој полицентризма, као политике градске управе, треба да
умањи диспропорције урбаног система, и да ојача односе између села и града.
Контрола физичког развоја урбаних и сеоских насеља, уравнотежење у
опремању социјалном и физичком инфраструктуром, обезбеђење одрживих и
ефикасних подсистема саобраћаја, представља само део одговорности градске
управе, ради чега преиспитивање и темељна модернизација начина управљања
треба да омогући квалитетнији утицај на одрживи просторни развој великог
града. У том смислу ваља нагласити да начин управљања великим градом не
треба схватити као универзални модел већ га треба преиспитати и
практиковати у складу са локалним околностима.
ESPON, Governance, projekat 2.3.2., 2006.
K. Pallai (ed.), The Budapest Model, Budimpešta, 2003.
Sofia City Strategy, Sofia, 2003
Creating Instruments for Good Governance, Local Government and Public Service Reform
Initiative, Budapest, 2005
P.J.Taylor i M. Hoyler, The Spatial Order of European Cities Under Conditions of
Contemporary Globalization, Research Bulletin 16, Tijdschrift voor Economische en
Sociale Geographie, 2005
M. Castells, European Cities, The Info Society an d Global Economy, Tijdschrift voor
Economische en Sociale Geographie 84, 1993
M. Dumford, Economies in Space and Time, London, 1998
Donald G. Lenihan, Realigning Governance: From E-Government to E-Democracy, Centre
for Collaborative Government, April 2002
Thomas B.Riley, E-government vs. e-governance: examining the differences in a changing
public sector climate
E-Europe, An Information Society For All, Communication on a Commission Initiative for
the Special European Council of Lisbon, March 2000
Citizens as Partners, OECD handbook on information, consultation and public participation
in policy-making, OECD, 2001.
J. e. Stiglitz, P.r r. Orszag, J. m. Orszag, The role of government in a digital age,
Commissioned by the computer & communications industry association, October 2000.
329
КОМПЛЕКСНИ И ДИНАМИЧКИ МОДЕЛИ

ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ГРАДОВА И НАСЕЉА
Љиљана Петрушевски
Драгана Базик
Омиљена Џелебџић 1
COMPLEX AND DYNAMIC MODELS

OF SUSTAINABLE TOWN AND SETTLEMENT DEVELOPMENT
Abstract. This paper elaborates the model of contextual sustainable spatial development in
the domain of cellular automata and self-organized models. Its structure is simple yet its
content could be with quite complex interrelations and development subordinations. The
cellular structure complexity could be achieved by incorporating fuzzy logic tools in upper
levels that allows the urbanity degree consideration and analyzing of the intercellular
development influences. Defined development and self-organized rules could include various
urban development parameters and different regulatory elements that enable spatial
management and development in harmonization with European Union standards.
Key words: cellular automata, fuzzy logic, town and settlement development
Апстракт:Тема овог рада су комплексни динамички модели урбаног развоја.
Разматрају се модели ћелијских аутомата и самоорганизације; развија модел
одрживог просторног развоја у контексту. Модел је општег типа и односи се на
одрживи развој градова и насеља. У својој структури је једноставан, а може да
садржи сву сложеност међусобних утицаја и зависности у развоју. Ово се додатно, у
вишем степену, постиже уграђивањем фази логике у ћелијску структуру модела која
омогућава изражавање степена развоја и његов утицај на сопствени развој и развој
околине. Дефинисана правила развоја и самоорганизације могу да садрже различите
параметре урбаног развоја и различите елементе закона, подзаконских аката или
акције локалне управе, чиме се омогућава управљање просторним развојем у складу са
стандардима Европске уније.
Кључне речи: ћелијски аутомати, фази логика, развој градова и насеља.
1
др Љиљана Петрушевски, ванредни професор, Архитектонски факултет, Београд
мр Драгана Базик, ванредни професор, Архитектонски факултет, Београд
мр Омиљена Џелебџић, истраживач сарадник, ИАУС, Београд
330
УВОД
Свеукупна научна достигнућа постижу значајан помак и трансформацију у
последње три деценије. Нови приступи науци, у том периоду, засновани су на
драматично новој идеји да правила заснована на једноставним математичким
једнакостима могу да се користе за описивање сложених форми, појава и
процеса у природи и друштву. Комплексност се изражава кроз итеративне
поступке и реализује се помоћу веома једноставног пратећег софтвера. Развој
ове идеје креће у различите правце: теорија хаоса, фрактали, ћелијска
аутоматизација, генетички алгоритми и њихова примена у различитим
областима природних и друштвених наука.
Тема овог рада су комплексни динамички модели урбаног развоја. Разматрају
се модели ћелијских аутомата и самоорганизације, развија се модел одрживог
просторног развоја у контексту. Модел је општег типа, односи се на урбани
развој градова и насеља. У својој структури је једноставан а може да садржи
сву сложеност међусобних утицаја и зависности у развоју. Ово се додатно, у
вишем степену, постиже уграђивањем фази логике у ћелијску структуру
модела која омогућава изражавање степена развоја (урбанитета) и његов утицај
на сопствени и развој околине. Дефинисана правила развоја и
самоорганизације могу да садрже различите параметре урбаног развоја и
различите елементе закона, подзаконских аката или акције локалне управе,
чиме се омогућава управљање просторним развојем и развој у складу са
стандардима Европске уније.
ЋЕЛИЈСКИ АУТОМАТИ
Ћелијски аутомат (cellular automaton – CA на даље) је дискретни динамички
систем чији је простор подељен на регуларне просторне делове које се називају
ћелијама и које еволуирају у времену у дискретним корацима. Свака ћелија у
систему је у једном од коначног броја могућих стања. Ново стање ћелије настаје
применом локалних правила, односно то ново њено стање зависи од њеног
претходног стања и претходног стања свих ћелија у њеном окружењу.
Математичким речником, окружење или околина ћелије садржи суседне
довољно блиске ћелије укључујући и њу саму, па је уобичајено рећи да стање
ћелије зависи од претходног стања свих ћелија у њеном окружењу, при чему се
подразумева и њено претходно стање (Wolfram, 1984). Може се посматрати
шира или ужа околина, али свака од њих, дакле, садржи и саму ту ћелију.
Једнодимензионални ћелијски аутомати

Простор једнодимензионалног или линијског ћелијског аутомата се састоји од
ћелија које су уређене по једној правој линији (Слика 1).
ћелија
Слика 1. Једнодимензионални ћелијски аутомат
331
Окружење или околина ћелије, осим ње саме садржи известан број суседних
ћелија које су испред или иза те ћелије. На Слици 2 приказане су околине
затамњене ћелије које садрже N=3 и N=5 ћелија.
N=3
N=5
Слика 2. Околина ћелије једнодимензионалног ћелијског аутомата
Ако је S број могућих стања ћелијског аутомата односно стања једне његове
N
ћелије, тада је број свих могућности стања ћелија једне околине S . За
бинарни аутомат, када је број стања S=2, за N=3, све могућности су приказане
на Слици 3.
001 100 010

Слика 3. Приказ свих могућности Слика 4. Приказ активираних правила
стања ћелија околине за
N=3 за бинарни аутомат
Стања ћелија у бинарном аутомату се посматрају као низ нула и јединица и

приказују се као бела и обојена поља. Уобичајена интерпретација за обојено
поље је “жива” ћелија (јединица), а за бело поље “мртва” ћелија (нула).
Еволуција у времену у дискретним корацима се посматра као развој
генерација. Еволуцију обезбеђују правила. Активирано прaвило 001 приказано
на Слици 4 обезбеђује у средњој позицији у следећој генерацији “живу”
ћелију. У свим осталим случајевима та ћелија је “мртва”. Еволуција таквог
система, са тако дефинисаним правилом развоја, у првих двадесет пет
генерација, са почетном једном живом ћелијом приказана је на Слици 5.
332
Слика 5. Еволуција система за Слика 6. Еволуција система за

активирано правило 001 активирано правило 100
Слика 7. Еволуција система за активирано Слика 8. Еволуција система за

правило 010 истовремено активирана правила
001 и 100
Еволуција система са активираним правилом 100 (Слика 4) приказана је на

Слици 6. Правило 010 обезбеђује сопствени опстанак живе ћелије, у случају
када су у њеној околини остале ћелије мртве, и не производи нове живе ћелије.
Дејство овог правила приказано је на Слици 7. Истовремено дејство правила
001 и 100 приказано је на Слици 8. Истовремено дејство правила 001, 100 и
010 приказано је на Слици 9.
Уколико је број ћелија у околини једнодимензионалног ћелијског аутомата
N=5, број свих могућности стања ћелија једне околине, а самим тим и број
правила, је 2 5 = 32 (Слика 10). За изабрана правила дата на Слици 10. са
почетном једном живом ћелијом еволуција система је приказана на Слици 11.
333
Слика 9. Еволуција система за

стовремено активирана
правила 001, 100 и 010
Слика 11. Еволуција система за

Могућа стања Правила
истовремено активирана Слика 10. Једнодимензионални бинарни
правила означена на Слици 10 ћелијски аутомат N=5
Дводимензионални ћелијски аутомати

Простор дводимензионалног ћелијског аутомата је подељен гридом на регуларне
делове равни - ћелије (Слика 12). Окружење или околина ћелије, осим ње саме
садржи известан број суседних ћелија. Две варијанте околина затамњене ћелије
дводимензионалног аутомата које садрже N=5 (Von Neumann Configuration) и
N=9 (Moore Configuration) ћелија дате су на Слици 13.
Слика 13. Околина ћелије

Слика 12. Простор дводимензионалног
дводимензионалног
просторног аутомата
ћелијског aутомата
Ако је S број могућих стања ћелијског аутомата односно стања једне његове
ћелије, тада је број свих могућности стања ћелија једне околине S N . За
334
бинарни дводимензионални аутомат, када је број стања S=2, за N=5, све
могућности су приказане на Слици 14.
Слика 14. Приказ свих могућности Слика 15. Приказ активираних правила
стања околине ћелије бинарног која обезбеђују опстанак живе ћелије и
дводимензионог аутомата раст на доле, на десно, на лево и на горе
Свака од могућности, истовремено представља правило које у тој ситуацији, у

датој конфигурацији живих и мртвих ћелија, обезбеђује живу ћелију у средњој
позицији у следећој генерацији. Комбинацијом правила односно истовременим
активирањем више правила, управља се еволуцијом система и његовим
развојем кроз генерације. На пример, истовременим активирањем свих
правила која у средњој позицији имају живу односно обојену ћелију
обезбеђује се њен опстанак у следећим генерацијама. Међутим, та правила не
обезбеђују развој и раст ћелијског аутомата односно не производе повећање
броја живих ћелија.
Ова правила, заједно са правилима која обезбеђују раст надоле, надесно,
налево и нагоре (Слика 15) дају од почетне једне живе ћелије у петнаестој
генерацији аутомат са простором стања приказаним на Слици 16. Додатним
активирањем правила која обезбеђују раст по дијагоналама (Слика 17) добија
се континуирани раст односно континуирано испуњавање поља живим
ћелијама (Слика 18).
335
Слика 16. Простор стања-15.генерација-

правила на Слици 15.
Слика 17. Приказ активираних

Слика 18. Простор стања-15.генерација -
правила која обезбеђују опстанак
правила на Слици 17
живе ћелије и раст на доле, на
десно, на лево, на горе и по
дијагоналама
За бинарни дводимензионални аутомат, када је број стања S=2, за N=9, број

могућности и самим тим и правила је 2 9 = 512 и тешко је графички сва та
правила приказати. Нека од њих дата су на Слици 19.
336
Слика 19. Приказ неких могућности стања околине

ћелије бинарног дводимензионалног
аутомата за N=9
Матрични приказ простора стања дводимензионалног

ћелијског аутомата
s (t ) x
Нека је i , j стање ћелије i , j на локацији i , j ( i -та врста, j -та колона,
Слика 12) у моменту t означено јединицом ако је ћелија жива и означено
нулом ако ћелија није жива. Матрица
[
S ( t ) = si , j ( t )]
представља простор стања бинарног дводимензионалног аутомата у моменту
t . Стање ћелије xi , j у следећем моменту t + 1 се може представити као
функција
s i , j ( t + 1 ) = f ( si , j ( t ), S Ω i , j ( t )) (2.1)
где су S Ω i , j ( t ) стања скупа ћелија Ω i , j које чине околину ћелије xi , j , у
моменту t . С обзиром да свака ћелија xi , j припада свакој својој околини ова
једнакост се може написати у облику
s i , j ( t + 1 ) = f ( S Ω i , j ( t )) . (2.2)
Функцијом f су задата транзициона правила претходне у следећу генерацију

односно функцијом f је дефинисана еволуција система. Једнакост (2.2) може
бити изражена у вербалној форми која илуструје генерички принцип развоја
ћелијског аутомата:
337
x
Ако се нешто променило, догодило у околини неке ћелије i , j , тада ће се,
такође, нешто променити, догодити у тој самој ћелији у следећој генерацији.
Ћелијски аутомат садржи скуп “IF-THEN” правила која врше генерисање
стања на основу претходних и обезбеђују еволуцију система.
УРБАНИ ЋЕЛИЈСКИ АУТОМАТ- ЋЕЛИЈСКИ АУТОМАТ

ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА ГРАДОВА И НАСЕЉА
За потребе развоја динамичког модела просторног развоја градова и насеља, у
дефиницији “IF-THEN” правила, треба извршити спецификацију основних
појмова ћелијских аутомата: ћелије, њихова стања, околине и генеричка
правила. За један урбани динамички систем односно урбани ћелијски аутомат,
ћелије су локације у развоју од неурбаног подручја ка урбаном, а стања ћелија
су типови подручја, односно неке карактеристике, као што су, на пример,
урбано и, супротно од тога, неурбано подручје. Околина је шири регион који
садржи ту локацију – ћелију који може да утиче на њен развој, а транзициона
или генеричка правила су правила која обезбеђују транзицију ћелије из једног
стања у друго и одражавају процес локалног развоја. С обзиром на теорију
ћелијских аутомата, управо ти процеси локалног развоја, односно транзициона
правила управљају целим системом и усмеравају, односно одређују глобално
понашање читавог динамичког самоорганизованог система.
Размера ћелија и окружења

Развој модела који се односе на просторне феномене, у општем случају,
подразумева поделу простора гридом и тај простор се, зависно од постављеног
циља и приступа, и зависно од његове величине, посматра у различитим
размерама. На Слици 20 (Liu, Phinn, 2003) приказано је једно урбано подручје
А B C
Слика 20. Приказ једног урбаног подручја: A – у регионалном контексту
B,C – за потребе просторног моделовања у различитим размерама
у регионалном контексту и његове модификације у различитим размерама
формиране за потребе просторног моделовања. Јасно је да мања размера и
ситнија подела носи више детаља, већу количину информација о простору и у
процесу моделовања производи мању грешку. Већа размера и крупна подела
производе веће грешке у граничним подручјима просторног модела.
Као и за све просторне моделе, формирани грид и усвојена размера
представљају неопходну припрему за примену ћелијских аутомата у процесу
338
моделовања урбаног развоја. Усвојена размера и димензија ћелија су битни
фактори који могу значајно да утичу на резултате који се добијају. Међутим,
добијени резултат може постати независан од усвојене размере, односно може
постати довољно добар, тако што се за гранична подручја усваја све мања и
мања размера и, за та подручја, врши корекција добијених резултата (Liu,
Phinn, 2003).
Окружења (околине) ћелија у моделу

С обзиром на теорију ћелијских аутомата, глобалним понашањем динамичког
самоорганизованог система управљају процеси локалног развоја. Да би се
прихватио неки тип окружења и број ћелија у њему, треба размотрити факторе
који утичу на процесе урбаног развоја на локалном нивоу. То су пре свега,
достигнути ниво и стопа урбаног развоја, затим урбано планирање,
инфраструктура, посебно, мрежа путева и глобална контрола која се односи на
целу територију. Даље, развој информационих технологија и
телекомуникација значајно мењају токове просторног развоја градова и
насеља. Анализом домета утицаја различитих фактора урбаног развоја долази
се до закључка о величини и типу околине коју треба прихватити. Најчешће се
користи околина типа Moore Neighbourhood са девет ћелија, као што то раде
Clarke and Gaydos (1998), Wu (1998a, 1998b, 1998c, 1996), Clarke, Hoppen and
Gaydos (1997). White and Engelen (1994, 1993) користе околину од 113 ћелија.
Слика 21. Деформација облика проузрокована правоугаоном околином
Међутим, с обзиром на кључну улогу растојања у моделу који разматра

узајамне утицаје урбаног развоја на различитим суседним локацијама,
правоугаони (квадратни) облик околине типа Moore Neighbourhood доводи до
деформције облика и објеката (Слика 21, Liu, Phinn, 2003).
Та деформација је мања ако се прихвате околине кружног облика (Слика 22,
Liu, Phinn, 2003). На Слици 22 приказане су мала, средња и велика околина
кружног облика.
339
Слика 22. Мала, средња и велика oколина кружног облика
Транзициона правила одрживог просторног

развоја градова и насеља
Еволуцију ћелијског аутомата контролише известан број транзиционих
правила. Та правила облика “IF-THEN” су у суштини једноставна. Упркос
својој једноставности, правила генеришу комплексне облике просторног
развоја. Liu и Phinn (2003) генеришу модел који се састоји од 100 × 100 ћелија
од којих је свака површине 2500m 2 . У почетном моменту, само пет ћелија у
центру су развијена урбана подручја (Слика 23, t=0). Претпостављајући исте
географске услове у свим ћелијама, они примењују правило које се односи на
околину типа Moore Neighbourhood, које доводи до урбаног развоја ћелије ако
су у њеном окружењу бар три такве ћелије. Модел генерише сценарио урбаног
развоја приказан на Слици 23.
Слика 23. Сценарио урбаног развоја са претпоставком истих

географских услова у свим ћелијама
Међутим, у реалности, географски услови нису исти у свим ћелијама. Уводећи
у разматрање пут који води од центра према североистоку и још једно правило
које доводи до урбаног развоја ћелије, ако су у њеном окружењу једна или две
такве ћелије и ако пут пролази кроз те ћелије, добијају модел који генерише
сценарио урбаног развоја приказан на Слици 24.
340
Слика 24. Сценарио урбаног развоја на основу модела који узима у обзир пут од
центра према североистоку
Даље, узимају у обзир реку и правило које ћелије које пресеца река, изузимају
из процеса урбаног развоја. Сценарио урбаног развоја за тај модел приказан је
на Слици 25.
Слика 25. Сценарио урбаног развоја на основу модела који узима у обзир пут и реку
Дакле, узимајући у обзир различите географске услове, модел се приближава
реалности. Његово даље приближавање реалности остварило би се узимањем у
обзир још неких других битних параметара урбаног развоја.
ЋЕЛИЈСКИ АУТОМАТ ПРОСТОРНОГ РАЗВОЈА

ГРАДОВА И НАСЕЉА – ФАЗИ КОНЦЕПТ
Урбани развој је процес физичке концентрације људи и грађевина (Herbert аnd
Thomas, 1997). То је континуиран процес у простору и времену и представља
фази процес, с обзиром на дефиницију урбаног подручја и факторе који
контролишу његов развој.
У модел ћелијског аутомата просторног развоја је могуће уградити принципе
фази логике чиме се постиже значајно већи степен реалности модела. У том
случају, аутомат није више бинаран (два могућа стања ћелија), није ни са
коначно много стања, већ је стање ћелије неки број између нуле и јединице
који представља степен урбане развијености тог подручја. Ако је X = xi , j { }
скуп свих ћелија, тада је читаво урбано подручје, односно простор ћелијског
аутомата фази скуп
S = {xi , j , μ S (xi , j )},
( )
где функција припадности μ S xi , j (membership function) означава степен
припадности ћелије xi , j скупу S , односно степен у коме је то подручје
урбано. Степен један означава урбано подручје у класичном смислу, степен
нула означава неурбано подручје, а све остале вредности између нуле и
јединице су варијације између урбаног и неурбаног.
341
Тип развоја c Појам урбаног се ослања на
Нормалан T1 c = c 0 ( = 0.5 ) величину насеља или на
Брз
густину насељености. Ако су
T2 ⎛ 1⎞ ρ 0 и ρ1 доња и горња граница
c = ⎜1 + ⎟ c 0
⎝ 4⎠ густина насељености у
Веома брз T3 ⎛ 1⎞ додирним суседним
c = ⎜1 + ⎟ c 0 подручјима, за функцију
⎝ 2⎠
Екстра брз припадности ћелије xi , j се
T4 ⎛ 3⎞
c = ⎜1 + ⎟ c 0 може, на пример, узети
⎝ 4⎠ једноставна линеарна функција
Спор T5 3
c = c0 ⎧ 0, ρ ( xi , j ) ≤ ρ 0
⎪⎪ ρ ( x ) − ρ
4 μ S (xi , j ) = ⎨
i, j 0
, ρ 0 < ρ ( xi , j ) < ρ 1
Веома спор T6 1 ⎪ ρ1 − ρ 0
c = c0 ⎪⎩ 1, ρ ( xi , j ) ≥ ρ 0
2 Међутим, процес урбаног
Екстра спор T7 1
c = c0 развоја траје годинама и
4 логистичке криве које
представљају везу између
Табела 1. Типови урбаног развоја
степена развоја и протеклог
времена трансформације
неурбаног подручја у урбано се
могу представити у облику
⎧ 0, t≤0
⎪⎪
μ S (xi , j ) = ⎨
1
, 0<t <n
⎪ a 0 + b0 exp( −ct )
⎪⎩ 1 , t≥n
где је n број година за који се
очекује комплетан развој.
Параметри 0 и 0aсе
b
прилагођавају околностима, а
вредности параметра c
Слика 26. Логистичке криве урбаног развоја одређују брзину односно тип
развоја (Табела 1).
Седам различитих логистичких кривих (Liu, Phinn, 2003), које претпостављају
20 година за потпуни развој, приказано је на Слици 26.
Типови урбаног развоја T1 , T2 , T3 , T4 , T5 , T6 , T7 , укључујући T0 које
означава да нема урбаног развоја, постају стања новог ћелијског аутомата са
{ }
истим скупом ћелија X = xi , j , дефинишу се правила преласка ћелија из
једног у друго стање, чиме се добија модел, симулација урбаног развоја и
трансформације неурбаних подручја у урбана.
342
ЗАКЉУЧАК
У овом раду су изнете основне поставке процеса генерисања комплексног
динамичког модела одрживог просторног развоја градова и насеља. Усвајањем
тих основних поставки, узимајући у обзир све специфичности неке територије,
долази се до модела који се на њу односи.
Суштина приступа је у чињеници да локалне промене и локални развој, везани
за појам ћелије, изазивају глобалне промене и контролишу понашање
глобалног система. Не постоје две ћелије које се понашају идентично. Свака
ћелија у систему има неку своју брзину развоја и своје време у коме се тај
развој одвија. Та различита стања ћелија условљена су неким значајним
локалним факторима, као што су, на пример, географски услови, за саму ту
ћелију и ћелије у њеном окружењу, затим њихов социо-економски статус,
процес планирања и управљања развојем од стране локалне власти итд.
Clarke, K. C. and Gaydos, L. J. (1998) “Loosecoupling a cellular automaton model and GIS:
long-term urban growth prediction for San Francisco and Washington/Baltimore”,
International Journal Geographical Information Sciences, vol. 12, pp.699-714.
Clarke, K. C., Hoppen S. & Gaydos, L. J. (1997) “A self-modifying cellular automaton
model of historical urbanization in the San Franciso Bay area”, Environment and Planning
B, vol. 24, pp.247-261.
Herbert, D. T. and Thomas, C. J. (1997) Cities in space: City as place, 3rd edn, David
Fulton Publishers, London.
Liu, Y. and Phinn, S. (2003), Developing a Cellular Automaton Model of Urban Growth
Incorporating Fuzzy Set Approaches, Computers, Environment and Urban System, Volume
27, Issue 6, November 2003, Pages 637-658
White, R. and Engelen, G. (1994) “Cellular dynamics and GIS: modelling spatial
complexity”, Geographical Systems, vol. 1, pp.237-253.
White, R. and Engelen, G. (1993) “Cellular automata and fractal urban form: a cellular
modelling approach to the evolution of urban land-use”, Environment and Planning A, vol.
25, pp.1175-1199.
Wolfram, S. (1984) “Cellular automata as models of complexity”, Nature, vol. 311, pp.419-
424.
Wolfram, S.(2002), A New Kind of Science, Published by Wolfram Media
ISBN 1-57955-008-8, http://www.wolframscience.com/nksonline/toc.html
Wu, F. (1998a) “An experiment on the generic polycentricity of urban growth in a cellular
automatic city”, Environment and Planning B:Planning and Design, vol. 25, pp.731-752.
Wu, F. (1998b) “Simulating urban encroachment on rural land with fuzzy-logic-controlled
cellular automata in a geographical information system”, Journal of Environmental
Management, vol. 53, pp.293-308.
Wu, F. (1998c) “SimLand: a prototype to simulate land conversion through the integrated
GIS and CA with AHP-derived transition rules”, International Journal of Geographical
Information Science, vol. 12, pp.63-82.
343
ФОРМУЛИСАЊЕ И ИМПЛЕМЕНТАЦИЈА
СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА ОПШТИНА И ГРАДОВА
СРБИЈЕ - МЕТОДОЛОШКО-СОФТВЕРСКИ ПРИСТУП
Драган Лончар
Милутин Добриловић1
FORMULATION AND IMPLEMENTATION OF STRATEGY OF LOCAL

DEVELOPMENT OF SERBIA: METHODOLOGICAL AND SOFTWARE
APPROACH
Abstract. On behalf of The World Bank and The Ministry of labour, employment and social
policy, The Scientific Research Centre of The Faculty of Economics completed the project of
strategy formulation for eight municipalities in Serbia (Bor, Majdanpek, Kruševac, Užice,
Pančevo, Kraljevo, Lazarevac and Niš). On the basis of successful cooperation, Pancevo
Municipality ordered the project of strategy formulation for eleven villages that belong to
this municipality, and this project is also completed. This paper aims to display basic
foundations of Balanced Scorecard methodology, which was used for formulation of local
development strategy, and results that arose from its application. The paper starts with
explaining basic theoretical pillars of regional development, continues with the methodology
basics along with specifics of methodology application at the local level. Then, the concrete
example is used to test applicative methodological framework in three phases: 1. diagnosis
based on SWOT matrix, 2. visualisation of local community goals with strategy maps, and 3.
goals specification through key performance indicators, tasks and initiatives. Finally, the
authors pinpoint potential problems in strategy implementation process and give basic
features of the software (Microsoft Business Scorecard Manager 2005) which eases the
creation of scorecards and strategy maps.
Keywords: Local development, Balanced Scorecard (BSc), strategy, strategy map, software
support.
Апстракт. Под окриљем Светске банке и Министарства за рад, запошљавање и

социјалну политику Републике Србије, Научно-истраживачки центар Економског
факултета (НИЦЕФ) из Београда је завршио пројекат израде стратегије локалног
економског развоја за осам општина у Србији (Бор, Мајданпек, Крушевац, Ужице,
Панчево, Краљево, Лазаревац и Ниш). На бази успешне сарадње, општина Панчево је
наручила пројекат израде стратегије развоја 11 сеоских месних заједница, који је
такође завршен. Овај рад има за циљ да прикаже основне постулате методологије
1
др Драган Лончар, асистент, Економски факултет Београд
Милутин Добриловић, асистент, Економски факултет Београд
344
Усклађених листа, која је коришћена за дефинисање стратегије локалног развоја, и
резултате, који су њеном применом добијени. Полази се од теоријског разјашњења
основних идеја везаних за локални развој уопште, а затим наставља са описом саме
методологије и специфичностима примене методологије на локалном нивоу. У
следећем кораку се кроз конкретан пример тестира апликативни методолошки оквир
кроз три фазе: 1. дијагноза стања уз помоћ SWOT матрице, 2. визуелизација циљева
локалне јединице кроз исцртавање стратегијске мапе и 3. конкретизација циљева
кроз мерила успеха, задатке и иницијативе. Коначно, аутор указује на потенцијалне
проблеме у процесу имплементације претходно формулисане стратегије и даје
детаљан опис карактеритика софтвера (Microsoft Business Scorecard Manager 2005)
који олакшава креирање усклађених листа и стратегијских мапа.
Кључне речи: Локални развој, Усклађена листа, стратегија, стратегијска мапа,
софтверска подршка.
УВОДНЕ НАПОМЕНЕ
Бројни градови у САД, Великој Британији и Канади у формулисању и
имплементацији стратегије локалног развоја ослањају се на методологију
усклађених листа (у даљем тексту УЛ) [Swinburn, 2004]. Најрепрезентативнији
међу њима су градови Шарлот и Хамилтон у САД, окрузи Баркинг и Дагенхам
и град Ипсвич у Великој Британији, као и округ Санич у Канади. Основни
разлог популарности УЛ методологије на локалном нивоу је суочавање са
финансијским ограничењима и растућим захтевима за одговорношћу који се
постављају пред органе локалне власти од стране кључне интересне групе –
грађана, али и централне Владе.
Локалне заједнице у Србији, нарочито већи градови, имају стратегијска доку-
мента који су фокусирани на одређене аспекте живота (на пример, генерални
урбанистички планови (скраћено ГУП), акциони планови за заштиту животне
средине (скраћено ЛЕАП), стратегије развоја туризма, пољопривреде или
предузетништва). Међутим, значајан број општина још увек нема
свеобухватну стратегију локалног развоја која узима у обзир везе између
трајекторија развоја различитих области од значаја за укупан локални развој.
Специфичности формулисања стратегије на локалном нивоу произилазе из
специфичности рада локалне управе у односу на типичну профитну органи-
зацију. Неке од најзначанијих специфичности локалних заједница код нас су:
велики број циљева локалне управе, широка дисперзија циљева локалних
институција, предузећа и интересних група, висок ниво бирократизованости,
фокусираност на свакодневна оперативна питања, велика зависност према
централној Влади, слаба идентификација службеника са стварним интересима
локалне управе и слично [OECD, 2004].
Предмет овог рада је методологија за формулисање стратегије развоја градова
и општина. Из предмета рада произилазе основни циљеви. Први циљ је
разјашњење општих постулата методологије Усклађених листа (УЛ). Други
циљ је анализа домета УЛ методологије када се ради о њеној примени за
формулисање стратегије ужих локалних заједница. Трећи циљ рада је анализа
345
могућности и специфичности примене УЛ методологије за формулисање
стратегије општина и градова у Србији. Коначно, циљ рада је да укаже на
техничке и аналитичке аспекте примене УЛ методологије кроз примену
одговарајућег софтвера.
Структура рада је дефинисана сагласно наведеним циљевима рада. Први део се
бави општим идејама УЛ методологије и могућностима њене примене за
формулисање свеобухватне стратегије локалног развоја. Други део рада
приказује УЛ методологију кроз корак-по-корак приступ. На овом месту се
пролази кроз четири основна корака у формулисању и имплементацији стра-
тегије локалног развоја. Трећи део анализира могућност примене софтверских
решења за формулисање и имплементацију стратегије локалног развоја на бази
УЛ методологије. Коначно, последњи део изводи основне закључке рада и
указује на битне трајекторије будућег истраживања повезаних тема.
ПРИМЕНА МЕТОДОЛОГИЈЕ УСКЛАЂЕНИХ ЛИСТА ЗА

ФОРМУЛИСАЊЕ СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА ОПШТИНА И ГРАДОВА
На бази наведеног, поставља се питање које су специфичности УЛ методо-
логије за формулисање стратегије локалног развоја. Основне разлике, у односу
на УЛ профитних организација, су у домену формулације стратегијских тема и
стратегијских перспектива, које пак произилазе из специфичности визије и
мисије локалне заједнице [Swianiewicz, 2005]. Наиме, специфичност мисије
локалне управе захтева одговарајућу модификацију архитектуре стратегијске
мапе и УЛ. Све више је прихваћено мишљење да је мисија општинске/градске
заједнице да је то заједница која служи својим грађанима и привреди. Уз
идентификовање мисије као такве, постављају се основни елементи визије.
Основни елементи визије (стратегијски циљеви) су:
А. угодност инвестирања
Б. угодност рада и
В. угодност живота.
У формулисању стратегије локалног економског развоја почетни корак је
дефинисање конвенционалних стратегијских тема. Конвенционалне теме могу
бити:
1) Локални економски развој
2) Локални социјални развој
3) Заштита окружења
4) Ново запошљавање
5) Развој пољопривреде
6) Развој туризма
7) Развој сектора малих и средњих предузећа
1. Локални економски развој. Локални економски развој је конвенционална
тема која је директно повезана са циљевима угодност инвестирања и угодност
рада. Органи локалне управе имају одговорност за обезбеђивање неопходне
346
инфраструктуре за пружање подршке развоју привредних субјеката на њеној
територији. Осим тога, локалне власти могу успоставити непосреднији однос
са грађанима, лакше их мотивисати и покренути креирање приватно-јавних
аранжмана и партнерстава, те тако стварати окружење атрактивно за нове
инвестиције. Према томе, најзначајнији циљеви у оквиру ове конвенционалне
теме су: одрживи развој локалне заједнице, нова радна места, развој
различитих привредних грана, развој партнерстава приватног и јавног
власништва, пореске стимулације за нове инвестиције и ново запошљавање,
едукација службеника локалне управе, и слично.
2. Локални социјални развој. Локални социјални развој је конвенционална тема
којом се обухватају кључна питања развоја становника једне локалне заједнице
везана за културу, образовање, здравствену и социјалну заштиту. Неки од
карактеристичних циљева у оквиру ове стратегијске теме су: раст
партиципације грађана у одлучивању на локалном нивоу, унапређење
социјалне сигурности и здравствене заштите, ширење пореске основе и
повећање квалитета услуга локалне управе.
3. Заштита животне средине. Заштита животне средине је конвенционална
тема која данас, због убрзане деградације воде, ваздуха и земљишта и
паралелног раста свести о потреби њеног минимизирања, добија све више на
значају. Наша држава као кандидат за улазак у ЕУ мора да испуни веома
строге стандарде у области заштите животне средине. Исто тако, предузећа
која желе да пласирају своје производе на инострана тржишта морају да
усклађују своје пословне процесе са строгим стандардима квалитета, пре свега
у оквиру серије ISO 14001. На локалном нивоу, проблем загађења инхибира
развој других области привредног и друштвеног живота. Типични циљеви у
оквиру ове стратегијске теме су: одрживи развој локалне заједнице,
унапређење квалитета воде, земљишта и ваздуха, развој обновљивих извора
енергије, привлачење донација за куповину система за рециклажу и отварање
нових санитарних депонија, субвенције за запошљавање у области заштите и
унапређења животне средине.
4. Ново запошљавање. Ново запошљавање је конвенционална тема којом се
директно утиче на остварење стратегијских циљева угодност рада и угодност
живота. Претпоставка будућег привредног развоја везана је за смањење
незапослености кроз креирање и комерцијализацију предузетничких иници-
јатива. У том смислу овде треба уклонити низ баријера за пролиферацију
предузетничких идеја. Неке од њих односе се на урбанистичко уређење града,
стварање базе података предузетника, али и подизање образовања
предузетника у областима као што су израда бизнис планова, истраживање
тржишта, компјутерско описмењавање или познавање правне регулативе.
5. Развој пољопривреде. Развој пољопривреде на локалном нивоу је
конвенционална тема која се намеће полазећи од једног од основних циљева
пољопривреде Србије, а то је њена интеграција у заједничку пољопривредну
политику Европске уније. У том циљу, неопходно је унапређење продуктив-
ности, промена структуре производње у правцу гајења профитабилнијих
347
култура, увећање пољопривредних поседа, оријентисаност ка квалитету и
безбедности хране, формирање регистра произвођача и стоке.
6. Развој туризма. Улога туризма у привредном развоју локалне заједнице се
огледа у економској валоризацији бројних ресурса, генераторској и интегра-
тивној функцији у односу на друге делатности, девизном приливу, социјалним
и демографским ефектима, запослености. Наиме, мултипликативни ефекти од
туризма огледају се у подстицању развоја комплементарних сектора, пре свега,
трговине, пољопривреде, саобраћаја, комуналних, занатских и финансијских
услуга. У непривредним делатностима туризам је снажни генератор развоја
здравства, културе и спорта. Захваљујући туризму, ове делатности могу знатно
обогатити садржај услуга које, поред туриста, може користити и локално
становништво.
7. Развој сектора малих и средњих предузећа. Развој сектора малих и средњих
предузећа је конвенционална тема којом се директно утиче на остварење
циљева угодности инвестирања и угодности рада. Значај сектора малих и
средњих предузећа огледа се у флексибилности и осетљивости на потребе
потрошача, отварању нових радних места и брзим променама привредне
структуре.
Осим конвенционалних тема, постоје стратегијске теме које доводе до
продорних резултата, као и остварења већег броја циљева истовремено.
Типичне стратегијске теме су:
a) Коришћење обновљивих енергетских извора
b) Развој партнерстава између приватне и јавне својине
c) Развој индустријских и пољопривредних кластера.
8. Обновљиви извори енергије. Обновљиви извори енергије су стратегијска
тема која је у директној вези са стратегијском темом заштита животне средине.
Наиме, највећи допринос процесу загађења животне средине даје производња
енергије. Производња енергије из основних енергетских извора има изразите
негативне екстерне ефекте. Са друге стране, економски просперитет не може
се замислити без енергије. Посебну димензију проблему даје ограничени
капацитет основних енергената и њихова неравномерна дистрибуција.
Производња енергије на бази обновљивих извора енергије је битна карика за
повезивање енергетске стратегије и одрживог развоја. Главни видови ове
енергије су: хидроенергија, геотермална енергија, енергија биомасе, енергија
сунца, енергија ветра и енергија дрвета.
9. Развој партнерстава између приватне и јавне својине. Друга важна страте-
гијска тема је везана за конкретне пројекте сарадње између представника
приватног капитала и јавног сектора који се односе, пре свега, на развој
физичке инфраструктуре. Конкретни пројекти могу укључивати оснивање
локалних предузећа у области комуналне инфраструктуре, развој локалног
саобраћаја, изградњу путева који пролазе кроз локалну средину, изградњу
институција од јавног значаја као што су школе и болнице, изградњу
348
гасоводне мреже, итд. Ови пројекти могу истовремено представљати значајне
генераторе новог запошљавања у локалним срединама.
10. Развој индустријских и пољопривредних кластера. На локалном нивоу се
често јавља потреба за удруживањем индустријских или чешће пољопри-
вредних произвођача у разне форме кластера и бизнис инкубатора. Основне
користи од оваквог типа удруживања леже у јачању преговарачке снаге према
купцима, добављачима или дистрибутерима, размени знања у области
производње и остваривању значајних синергија у пословању. На пример, у
Бору је у току реализација идеје о оснивању четири кластера (кластер произво-
ђача бакра, произвођача златног накита, дрвне индустрије и пољопривредни
кластер) и оснивање једног бизнис инкубатора. Овакав бизнис инкубатор може
бити значајан за решавање проблема вишкова радне снаге који се налазе у
великим привредним системима. Идеја је да се неки non-core послови кроз
модел подуговарања (енгл. outsourcing) алоцирају на мала и средња предузећа
која би радила за велики систем, али и за трећа лица. Првенство запошљавања
у овим предузећима би имали радници који се тренутно воде као вишкови у
великим привредним системима.
Свака од наведених тема може имати сопствену стратегијску мапу и листу
усклађених циљева. Ипак, многи циљеви су уобичајени за већи број тема. Зато
је врло корисно поћи од опште стратегијске мапе која би обухватала све теме.
Пре дефинисања опште стратегијске мапе, поред дефинисања конвенцио-
налних и стратегијских тема, неопходно је конкретизовати стратегијске
перспективе [Maltz, 2003]. Релевантне перспективе за локалну заједницу су
(видети Слику 1):
1) перспектива грађана,
2) перспектива привреде,
3) финансијска перспектива,
4) перспектива интерних процеса,
5) перспектива учења и развоја.
Перспектива грађана поставља питање да ли локална управа пружа грађанима
услуге које они очекују, а које се могу односити на поштовање принципа
одрживог развоја, заштиту животне средине, побољшавање услова запошља-
вања на локалном нивоу или унапређење социјалне сигурности и здравствене
заштите.
Перспектива привреде покушава да пружи одговор на питање како подстаћи
локални економски развој, односно покушава да специфицира гране локалне
привреде које могу представљати најзначајније покретаче будућег привредног
развоја општине или града. Ти покретачи могу бити пољопривреда, туризам,
сектор малих и средњих предузећа или рецимо производња енергије на бази
обновљивих енергетских извора.
349
Сл. 1. – Усклађена листа локалне самоуправе
VIZIJA I STRATEGIJA
Perspektiva građana
e
Da li uprava
tiv
In ci
Za a
M i
ija
v
da
pruža
il
e
er
ic
ilj
C
usluge
koje
građani
žele?
Perspektiva privrede
ve
In ci
ti
ila
M i
ija
Kako podstaći
da
e
er
ic
ilj
Za
lokalni
ekonomski C
razvoj?
Finansijska perspektiva
e
tiv
In ci
Za a
M i
ija
v
Da li efikasno
da
il
e
er
ic
ilj
upravljamo
C
resursima?
Interna perspektiva
e
tiv
In ci
Z la
M vi
ija
da
e
i
er
ic
ilj
Kako unaprediti
C
interne
procese?
Perspektiva u čenja i
razvoja
e
tiv
In ci
Z a
M i
i ja
ev
Kako obučiti
da
il
er
ic
ilj
zaposlene u
C
skladu sa
promenom
potreba?
Финансијска перспектива наглашава значај постизања оперативне ефикасности

у раду органа локалне управе. Најзначајнији циљеви у оквиру ове перспективе
могу бити контрола општинског буџета, ширење пореске основице или,
рецимо, субвенције за нове инвестиције.
Перспектива интерних процеса се бави циљевима који се односе на интерно
функционисање локалне власти. У питању су водећи индикатори који утичу на
закаснеле индикаторе у горе наведеним перспективама.
Коначно, перспектива учења и развоја омогућава нематеријалну подршку
остварењу свих циљева у претходно наведеним перспективама. Наиме, да би се
циљеви претходних перспектива остварили са високим степеном ефикасности,
350
неопходно је управљање процесима у којима се ангажује хумани, информациони
и организациони капитал.
УЛ методологија значајно олакшава процес имплементације стратегије.
Познато је да се 90% успешно формулисаних стратегија никада не имплемен-
тира [Ђуричин, 2005]. Баријере успешној имплементацији стратегије локалног
развоја су различите. Прво, стратези често занемарују значај нематеријалне
активе (знања, информација, организационе компетентности) у стварању
вредности. Друго, службеници локалне управе често нису упознати са мисијом
и визијом локалне заједнице. Треће, вође управа и секретаријата често немају
довољно мотива да имплементирају стратегију у контексту постојећег система
награђивања. Четврто, водећи људи локалне управе не посвећују довољно
времена стратешким питањима бавећи се углавном текућим проблемима
функционисања локалних служби. Коначно, код већине локалних управа
постоји слаба веза између финансија потребних за имплементацију стратегије
и расположивих буџетских средстава за ову намену.
Примена УЛ методологије за формулисање и имплементацију стратегије
локалног развоја решава већину наведених проблема. Ова методологија стиму-
лише водеће људе локалне управе да посвете више времена важним стратегиј-
ским питањима. Мерење реализације циљева кроз конкретна мерила, задатке и
иницијативе даје опипљивост 'замагљеним' формама, као што су: визија,
мисија или стратегијски циљеви. Израда стратегијских мапа и имплементација
стратегијских решења неминовно доводи до консензуса релевантних локалних
стејкхолдера кроз тимски рад. На бази тога унапређује се разумевање битних
стратегијских циљева локалне управе од стране службеника и запослених.
Коначно, овакав концепт олакшава процес комуницирања резултата стратегије
грађанима као најважнијим стејкхолдерима на локалном нивоу.
Основна предност УЛ методологије у процесу формулисања и имплементације
стратегије локалног развоја лежи у могућности каскадног разлагања општих
циљева општине кроз дефинисање циљева нижих општинских подсистема, као
што су месне заједнице или кључне локалне институције [Kaplan, 1996].
Наиме, месне заједнице, које припадају општини, морају имати стратегију која
је компатибилна са стратегијом на нивоу општине. На тај начин,
имплементација циљева месне заједнице директно утиче на остварење једног
или неколико циљева на општинском нивоу. УЛ методологија омогућава
повезивање циљева на различитим хијерархијским нивоима и мониторинг
њихове симултане реализације.
КОНКРЕТАН МЕТОДОЛОШКИ ОКВИР ЗА ФОРМУЛИСАЊЕ

СТРАТЕГИЈЕ ЛОКАЛНОГ РАЗВОЈА
Научно-истраживачки центар Економског факултета у Београду (НИЦЕФ),
ангажован је на изради пројекта под називом „Техничка помоћ за израду
студије планирања локалног економског развоја“ који представља део ширег
Пројекта за унапређење запошљавања (ПУЗ), под окриљем Светске банке и
351
Министарства за рад, запошљавање и социјалну политику Републике Србије.
Пројекат је у првој етапи био усмерен на четири пилот општине (Ниш,
Краљево, Панчево и Лазаревац), да би након тога био проширен на још четири
општине (Бор, Мајданпек, Ужице и Крушевац). На бази успешне сарадње са
општином Панчево, лансиран је посебан пројекат израде стратегије за
једанаест (осам сеоских и три градске) месних заједница које припадају овој
општини.
Предмет Пројекта је био дијагноза стања и предлог стратегијског решења у
области одрживог локалног економског развоја са фокусом на дефинисању и
искоришћењу потенцијала за ново запошљавање. Све општине карактеришу
проблеми високе незапослености и екстремна економска зависност од неко-
лико великих компанија које иначе имају значајне вишкове радне снаге. У том
смислу, Пројекат је дао свој допринос решавању проблема незапослености и
унапређењу локалног економског развоја преко дијагностификовања свих
природних, социјалних и економских потенцијала специфичних локалних
подручја, препоручивања најважнијих стратешких праваца будућег локалног
економског развоја, као и промоције локалних потенцијала међу
потенцијалним инвеститорима ради привлачења свежих средстава.
Пројекат је имао за циљ да пружи три резултата: прво, финалну студију
локалног економског потенцијала; друго, промотивни и информативни
материјал о локалном економском потенцијалу и привлачним пројектима за
улагање за потенцијалне инвеститоре; и треће, програм обуке за локалне
власти да би се припремили за имплементацију препорука из студије или за
реформулисање предложених идеја на бази сопственог модела размишљања.
При изради овог пројекта примењен је апликативни методолошки оквир, који
ћемо сада укратко представити. Целокупан методолошки оквир који
подразумева анализу тренутног стања уз помоћ SWOT матрице, као и предлог
стратегијских решења за локалну заједницу у виду стратегијских мапа и
усклађених листа циљева је најбоље објаснити на примеру хипотетичке
општине у Србији.
Пре дефинисања конкретних стратегијских мапа треба дати стратегијско
позиционирање локалне заједнице преко SWOT матрице (видети Табелу 1).
Ова SWOT матрица представља дијагнозу тренутног стања у општини и
основни оквир за формулисање стратегије уз помоћ УЛ методологије.
Након урађене SWOT матрице следећи корак је исцртавање опште
стратегијске мапе. Идентификовањем тема и перспектива и “попуњавањем”
перспектива изабраним циљевима добија се стратегијска мапа локалне
средине. Стратегијска мапа хипотетичке локалне средине је дата на Слици 2.
352
Табела 1. - Општа SWOT матрица за хипотетичку општину у Србији
ПРЕДНОСТИ СЛАБОСТИ
Природни ресурси Природни ресурси
− Повољан географски и саобраћајни положај − Значајна загађеност воде, ваздуха и земље
− Повољни микроклиматски услови − Неадекватан састав земљишта за воћарство и
− Разноликост природних локалитета и виноградарство
богатство биљног и животињског света Привредни ресурси
− Велике површине висококвалитетног − Застарели производни капацитети
обрадивог земљишта − Висока незапосленост
Привредни ресурси − Лоша пракса корпоративног управљања
− Диверсификована привредна структура − Релативно лоша ситуација у оквиру јавних
− Снажне пословне везе између локалних комуналних предузећа
предузећа − Неадекватни смештајни капацитети и лоша
− Високе зараде у привреди у односу на промоција туризма
републички просек − Уситњеност пољопривредних поседа,
− Јака институционална подршка за развој нестандардизованост пољопривредних
МСП сектора производа и неорганизована трговина
Људски ресурси пољопривредним производима
− Квалитетни кадрови у пољопривредним Људски ресурси
институтима − Низак ниво образовања потенцијалних
− Развијен невладин сектор предузетника
− Релативно образован кадар у оквиру − Застарелост знања у области пољопривредне
значајних локалних институција производње
− Неадекватна комуникација између локалне
управе и представника комуналних предузећа
− Неорганизованост ситних предузетника
МОГУЋНОСТИ ОПАСНОСТИ
Природни ресурси Природни ресурси
− Адекватније коришћење расположивог − Занемаривање концепта одрживог развоја
воденог потенцијала за наводњавање − Велика концентрација индустријских
− Управљање отпадом на бази 3Р концепта постројења у близини насељених подручја
Привредни ресурси − Неадекватан систем мониторинга загађења
− Осавремењивање технологије Привредни ресурси
− Ревитализација постојећих привредних − Спор процес приватизације и
система реструктурирања државних и друштвених
− Убрзање процеса приватизације и предузећа
реструктурирања − Значајно технолошко заостајање
− Интензивнији развој пољопривреде и − Велика зависност од увоза сировина
туризма паралелно са решавањем − Третирање пољопривреде као допунског
еколошких проблема занимања
− Повратак на изгубљена тржишта − Превисоке цене грађевинског земљишта и
Људски ресурси других дажбина за оснивање нових МСП
− Удруживање пољопривредних произвођача Људски ресурси
у кластере и друге форме партнерстава − Вишкови радне снаге у друштвеним и
− Саветодавана служба за помоћ државним предузећима
предузетницима и пољопривредницима − Недостатак стручних кадрова у туризму
− Обука предузетника и пољопривредника − Старење пољопривредног становништва
− Даље унапређење рада интерне локалне − Угрожено здравље становништва
управе
353
Сл. 2. - Стратегијска мапа локалне заједнице
Ова стратегијска мапа укључује све важне циљеве локалних власти посматране
из пет перспектива. Треба имати у виду да се исти циљ може налазити у само
једној перспективи.
На бази детаљне дијагнозе тренутног стања у различитим сферама живота
општине, изабране су четири теме као најважније за будући развој општине2.
То су:
1) Локални економски развој
2) Локални социјални развој
3) Заштита животне средине
4) Запосленост.
Након што је дефинисана општа стратегијска мапа, следећи корак је исцрта-
вање стратегијских мапа за изабране конвенционалне и стратегијске теме, као
и израда детаљних листа усклађених циљева за изабране теме. На бази
стратегијске мапе сваке појединачне теме неопходно је ући даље у процес
детаљног образлагања појединачних циљева конкретне теме кроз дефинисање
мерила успеха, задатака и конкретних иницијатива. Табела 2 показује идеју
разлагања циља 'Развој предузетништва и МСП' на појединачна мерила,
задатке и иницијативе.
2
Сваки град/општина може имати свој скуп тема које рефлектују специфичности те локалне
средине. Рецимо, актуелне теме за амерички град Шарлот су: 1. Сигурност грађана, 2. Односи
међу комшијама, 3. Транспорт, 4. Ефикасност рада органа локалне управе, 5. Економски
развој [Yee-Chin, 2004].
354
Табела 2. - Разлагање циља на мерила, задатке и иницијативе
Мерило успеха Задатак Иницијатива
Програми развоја
минимум 45
пољопривреде, туризма,
Број новооснованих предузећа
предузетништва, приватног и
МСП до краја 2008.
јавног партнерства, оснивање
године
инкубационих центара и сл.
Пројекат помоћи микро
минимум 30 микро
Број новооснованих предузећима (вредност:106.640
предузећа до краја
микро предузећа ЕУР, одговорност: Регионални
2008. године
центар за развој МСПП)
Реализација пројекта формирања
Оснивање Бизнис
Подршка развоју Бизнис инкубатора (вредност:
инкубатора до
МСП 7,5 мил. динара, одговорност:
краја 2009. године
Општина)
Број нових предузећа
способних да по
минимум 10 Реализација пројекта формирања
изласку из Бизнис
предузећа годишње Бизнис инкубатора
инкубатора успешно
наступе на тржишту
Финансијска подршка
Формиран ФОНДА Формирање локалних развојних
реализацији
РЕНТЕ до краја фондова (одговорност:
перспективних
2009. године Општина)
предузетничких идеја
Број одобрених Подршка развоју МСПП од
минимум 20
Циљ: Развој кредита из средстава стране локалних развојних
кредита годишње
предузетништва ФОНДА РЕНТЕ фондова
и МСП Формирање локалног
Финансијска подршка Формиран локални гаранцијског фондова у циљу
реализацији гаранцијски фонд олакшања МСПП приступ
перспективних до јуна 2008. изворима финансијских
предузетничких идеја године средстава (одговорност:
Општина)
Пружање помоћи МСПП са
Број одобрених
територије општине у
гаранција за кредите минимум 10
обезбеђивању финансијских
МСПП са територије гаранција годишње
средстава за реализацију
општине
успешних предузетничких идеја
Основана четири
кластера (кластер
произвођача бакра,
произвођача Промовисати културу
Број формираних
златног накита, партнерстава између
кластера
дрвне индустрије и предузетника
пољопривредни
кластер) до краја
2010.
Број незапослених
лица који су прошли Програми обуке Регионалног
Најмање 400
орјентационе обуке о центра за развој малих и
незапослених лица
могућностима средњих предузећа и
годишње
отпочињања предузетништва
сопственог бизниса
Детаљне листе циљева по појединачним темама не треба посматрати као

коначне стратегијске препоруке, већ само као први корак у процесу
формулисања коначних стратегијских препорука [Wisniewski & Stewart, 2004].
355
Наиме, интересне групе на локалном нивоу треба да прихвате ове листе само
као полазну основу за даљу дораду појединачних елемената на бази микро
информација које само они поседују. Основна идеја је да се релевантни
локални актери морају укључити у процес формулисања стратегије јер ће од
степена њихове партиципације зависити и успех у имплементацији стратегије.
На овај начин они ће бити фамилијарни са изабраним стратегијским правцима
и значајно мотивисани да посвете време и енергију имплементацији страте-
гијских препорука. Стратегијска мапа, са стратегијским темама, и УЛ треба да
буду предмет дискусије између представника локалне власти и представника
привредних удружења, социјалних институција и других интересних група
како би се кроз дискусију дошло до усаглашене стратегије развоја локалне
економије.
СОФТВЕРСКА ПОДРШКА ИЗРАДИ СТРАТЕГИЈЕ ЛОКАЛНОГ

РАЗВОЈА И ЊЕНОЈ ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ
Формулисање и имплементација стратегије локалног развоја може у великој
мери бити олакшана применом прилагођених софтверских апликација [Box,
1999]. Наиме, холистички приступ формулисању и имплементацији циљева,
отелотворен кроз примену УЛ методологије, захтева конзистентну и на моду-
лима засновану софтверску подршку. Од формализације саме идеје везане за
ову методологију 1992. године, многе консултантске фирме су покушале да
лансирају своја софтверска решења, чије су апликације биле у великој мери
прилагођене потребама конкретног клијента. 2005. године на сцену ступа до
сада најсвеобухватније софтверско решење за УЛ под називом Microsoft Office
Business Scorecard Manager 2005 (MSM2005). Овај производ јесте резултат
вишегодишње сарадње компаније Microsoft и консултантске куће Роберта
Каплана и Дејвида Нортона под називом Business Scorecard Collaborative.
MSM2005 представља апликацију пословне интелигенције дизајнирану са
циљем да помогне свим организацијама у процесу дефинисања циљева и
стратегија и праћењу мерила успеха, која су директно повезана са тим
циљевима и стратегијама. Ова апликација је савршено интегрисана у
препознатљиво Microsoft Office визуелно окружење, што просечном кориснику
олакшава и убрзава процес фамилијаризовања. Осим тога, MSM2005
интегрише постојеће програме (Office, Internet Explorer), податке (Excel,
Access, SQL) и запослене у организацији, чиме се постиже да организација
успешно имплементира стратегију, а да запослени извршавају своје
појединачне задатке у складу са планом.
MSM2005 је састављен од три кључне техничке компоненте. То су:
1) BSM Server,
2) BSM Web delovi,
3) BS Builder.
1. BSM Server. BSM Server има две основне функције. Прво, повезује усклађене
листе са базама података, односно омогућава аутоматско ажурирање листа са
356
променама постојећих или са уношењем нових података у базу података.
Друго, чува у бази података улазне лозинке и битна подешавања у вези са
елементима усклађене листе.
2. BSM Web delovi. Ова компонента је усмерена на објављивање битних доку-
мената на Интернет-у и размену докумената између улогованих корисника.
3. BS Builder. Преко овог модула корисник креира усклађене листе. Основни
прозор BS Builder-a са којим се корисник прво сусреће приказан је на Слици 3.
Сл. 3. - Улазни прозор BS Builder-a
BS Builder има четири основна елемента. То су:

• KPIs (Мерила успеха)
• Scorecards (Усклађене листе)
• Data Sources (База података)
• Indicators (Графички индикатори)
Мерила успеха су кључни елементи сваке усклађене листе формиране уз
помоћ овог програма (видети Слику 4). У питању је метрика која омогућава
представницима локалне средине да прате прогрес у испуњавању прокламова-
них циљева. Мерила успеха су, у оквиру овог програма, изражена преко једне
стварне вредности (actual value) и једне или неколико жељених вредности
(target values). Стварне и жељене вредности могу бити фиксне, динамичке или
увезене из SQL-a. Успех у достизању циљева локалне заједнице се прати преко
односа између тренутне и жељене вредности за одређени KPI.
357
Сл. 4. - Креирање мерила успеха
Након формирања листе мерила успеха, други корак је прављење усклађених

листа кроз креирање перспектива и смештање циљева у одабране перспективе
(видети Слику 5). Уз помоћ усклађених листа представници локалне заједнице
могу пратити прогрес по појединачним циљевима и благовремено усклађивати
активности са одабраном стратегијом.
Сл. 5. - Приказ усклађене листе
358
Кључни аспект физиологије овог програма је веза између усклађених листа и
база података. Ова веза се успоставља преко модула Data Sources. Преко овог
модула се успоставља веза између стварних и циљаних вредности мерила
успеха. За креирање ове везе могу се користити подаци из две групе извора
података: 1. ODBC (Open DataBase Connectivity) и 2. ADOMD.NET. ODBC је
интерфејс који омогућава везу са класичним изворима података (SQL Server,
Access, Excel, текстуалне архиве). ADOMD.NET обезбеђује везу са мулти-
димензионалним извором података (cubes), као што је SQL Server Analysis
Services, који омогућава анализу података из већег броја углова истовремено
(време, географија, пословно подручје и сл.).
Коначно, модул за графичке индикаторе омогућава графичко приказивање
статуса и прогреса мерила успеха кроз превођење нумеричких података у
обојене иконице са текстуалним приказом (видети Слику 6).
Сл. 6. - Приказ основних графичких индикатора
Поред наведена четири елемента, BS Builder поседује још два елемента на

подручју презентације битних информација и резултата. То су: Scorecard Views
и Report Views. Scorecard Views приказује хијерархијски распоред мерила
успеха и циљева који су укључени у одређену усклађену листу. Овакви
прикази могу бити у форми класичног и мултидимензионалног извештаја.
Report Views приказује на једном месту усклађену листу заједно са одабраним
табелама, графицима и документима.
Поред формулисања стратегије и креирања информационе архитектуре за
израду УЛ, један од важнијих корака у развоју УЛ локалне заједнице је
одређивање броја рачунара на којима ће се целокупан процес одвијати. На бази
тога се изводи хардверска и софтверска конфигурација за сваки од тих
рачунара. Софтвер може бити инсталиран на истом серверу (SQL server) или на
различитим серверима (multiple-server deployment). Одлука о томе да ли
користити један или више рачунара зависи од буџета за хардвер, количине
података који се складиште, као и од потреба заштите података.
359
Користи које локална средина може имати од коришћења овакве врсте
софтвера могу бити следеће:
• бржи, квалитетнији и релевантнији процес одлучивања у оквиру локалне
самоуправе,
• већа способност мерења, праћења и управљања перформансама локалних
органа,
• боља усклађеност локалних ресурса и процеса са стратегијским и
оперативним циљевима општине,
• аутоматизовано управљање листама циљева и обезбеђење директне везе
између листа циљева и стратегијских мапа.
Осим тога, овакав софтвер може бити од изузетног значаја за различите
секторе у оквиру локалне самоуправе. Финансије, планери и доносиоци одлука
на врху локалне пирамиде власти могу боље разумети и оптимизирати
финансијске перформансе, као и перформансе од значаја за све становнике
локалне средине. Оперативно особље општине може лакше пратити и
унапређивати ефективност и ефикасност интерних процеса. Појединци
задужени за људске ресурсе у општинској служби могу прилагођавати радну
снагу циљевима локалне самоуправе. Коначно, овакав софтвер може бити од
изузетне користи за унапређење тока информација између локалних власти и
других релевантних локалних интересних група, посредника и институција.
Локални развој обухвата широки скуп различитих концепција, активности и
процеса којима се локалне институције, организације и други актери
мобилишу на одређеној територији ради креирања, реализације и развоја
активности којима се на најбољи начин користе ресурси одређеног региона.
Локални развој реализује се помоћу низа мера које доносе поједини региони,
градови или уже административно–територијалне јединице, као и бројним
програмима националних влада усмерених на пружање подршке локалним
актерима.
Кључни предуслов за дугорочан развој локалне средине јесте постојање
детаљне стратегије локалног развоја. Од појаве УЛ методологије 1992. године,
она је брзо стицала популарност као најсвеобухватнији алат за формулисање
стратегије локалног развоја. Овај рад је покушао да пружи конкретан
методолошки оквир за примену УЛ методологије на нивоу локалне заједнице.
Оквир је практично оријентисан и даје добру основу за стратеге на локалном
нивоу да размисле о евентуалном прихватању ове методологије у процесу
формулисања и примене свеобухватне стратегије локалног развоја. Сам оквир
је изведен на бази теоријских смерница најзначајнијих имена у области и
практичног искуства аутора на пројекту израде стратегије локалног развоја,
најпре за осам пилот општина, а затим и за једанаест месних заједница
општине Панчево. Рад отвара простор за друге ауторе да тестирају понуђени
методолошки оквир у пракси и дају смернице за његово даље унапређење.
360
Детаљне листе циљева по појединачним темама, као основни резултат примене
УЛ методологије, не треба посматрати као коначне стратегијске препоруке,
већ само као први корак у процесу формулисања коначних стратегијских
праваца. Наиме, интересне групе на локалном нивоу треба да прихвате ове
листе само као полазну основу за даљу дораду појединачних елемената на бази
микро информација које само они поседују. Основна идеја је да се релевантни
локални актери морају укључити у процес формулисања стратегије јер ће од
степена њихове партиципације зависити и успех у имплементацији стратегије.
На овај начин они ће бити фамилијарни са изабраним стратегијским правцима
и значајно мотивисани да посвете време и енергију имплементацији
стратегијских препорука. Стратегијска мапа, са стратегијским темама и
усклађеним листама, треба да буде предмет дискусије између представника
локалне власти и представника привредних удружења, социјалних инстутуција
и других интересних група како би се кроз дискусију дошло до усаглашене
стратегије развоја локалне заједнице.
Atkinson, A. & McCrindell, J.Q. (1997), Strategic Performance Measurement in
Government, CMA Magazine, Април 1997, стр. 20-23.
Box, R. (1999), Running Government Like a Business: Implications for Public
Administrations Theory and Research, American Review of Public Administration, Број
29, стр. 19-43.
Ђуричин, Д. & Јаношевић, С. (2005), Менаџмент и стратегија, прво издање,
Економски факултет, Београд.
Kaplan, R.S. & Norton, D.P. (1996), Using the Balanced Scorecard as a Strategic
Management System, Harvard Business Review, January-February, стр. 75-85.
Maltz, D. (2003), Beyond the Balanced Scorecard: Refining the Search for Organizational
Success Measures, Long Range PLanning, Број 36, стр. 187-204.
OECD (2004), Best Practices in Local Development.
Swianiewicz, P. (2005), Local Governments and Development – What Works and What
Does Not? Analysis, Policy Recommendations and Training Materials for Countries of
Central and Eastern Europe: Croatia, Poland, Ukraine – Comparative Conclusions.
Swinburn, G. (2004), Local Economic Development:A glimpse at current good practice,
World Bank / Bertelsmann Foundation.
Wisniewski, M. & Stewart, D. (2004), Performance measurement for Stakeholders- The
Case of Scottish Local Authorities, The International Journal of Public Sector
Management, Број 17, стр. 222-233.
Yee-Chin, L.C. (2004), Performance Measurement and Adoption of Balanced Scorecards –
A Survey of Municipal Governments in the USA and Canada, The International Journal
of Public Sector Management, Број 17, стр. 204-221.
361
БРОЈ, ДИМЕНЗИЈА И ОПТИМИЗАЦИЈА У

ФУНКЦИЈИ ОДРЖИВОСТИ
Миланка Филиповић1
THE NUMBER, THE DIMENSION AND THE OPTIMIZANION

IN THE SUSTAINABILITY
Abstract: The first part of this text deals with sustainable as a life philosophy. Tourism is
describes as one of the most lucrative industry in the world. The problems generates within
evaluation criterions of sustainable are describes, too. Consequently, the idea of space
dimension- in evaluating sense and the generalization of number are describes. The second
part presents the foundations of analytic hierarchy process as a decision-making method.
Finally, application suggestions are offered.
Keywords: multi-critera optimization, sustainability, space dimension, number
generalization, decision making, analytic hierarchy process
Резиме: Први део рада посвећен је појму одрживости као начина живљења, посебно
је описан туризам, као једна од водећих светских индустрија. Наведени су и проблеми
који настају приликом вредновања критеријума одрживости. У том контексту је
описана димензионалност простора, као и генерализација појма броја. У другом делу
рада дате су основе аналитичко-хијерархијскoг процеса, као метода
вишекритеријумског одлучивања. Коначно, понуђене су неке сугестије о могућности
његове примене.
Кључне речи: вишекритеријумска оптимизација, одрживост, димензија простора,
генерализација појма броја, доношење одлука, аналитичко хијерархијски процес
УВОД
Појам одрживости уводи се у област планирања 1992. године. Одрживост, због
своје важности постаје тема многих стручних радова, студија и пројеката.
Одрживост има своје опште критеријуме и принципе. По правилу, у оквиру
конкретне стратегије или политике одрживог развоја, комбинује се више
општих и посебних принципа и критеријума [8]. Они варирају бројем и
садржaјем у зависности од нивоа одлучивања и конкретног проблема на који
се примењују. За доношење конкретних одлука неопходно је дефинисати те
критеријуме и принципе, као и вредности и циљеве на које се односе. Када се
1
мр Миланка Филиповић, дипл.мат., асистент, Архитектонски факултет, Београд
362
успоставе циљеви може се приступити њиховом вредновању и анализирању
њиховог утицаја на окружење, на локалном и глобалном нивоу.
Овај рад проблем индикатора за мерење степена одрживости третира као
вишекритеријумски проблем одлучивања: индикатори се разматрају као
критеријуми, док се степен одрживости сматра функцијом циља и тражи се
њена максимална вредност. Као један од метода вишекритеријумске
оптимизације осамдесетих године прошлог века професор Saaty са
Универзитета у Питсбургу развио је један нови метод и назвао га аналитичко –
хијерархијски процес, који је у овом раду описан у шестом поглављу. Метод
функционише у коначнодимензионом простору, па је из тог разлога у
четвртом поглављу изложен појам векторског простора , а такође је објашњен
и појам димензије простора. Испоставило се да је за потребе описивања, као и
решавања модела у оквиру проблема који се јављају приликом вредновања
критеријума одрживости, најпримереније користити генерализације појма
броја; стога су оне и описане у петом поглављу. Коначно, пошло се од
одрживости, као начина живљења, што је описано у другом поглављу. Тако се
стигло до једне од области погодне за примену аналитичко – хијерархијског
процеса – а то је туризам, који је данас једна од водећих светских индустрија,
што је описано у трећем поглављу.
ОДРЖИВОСТ КАО НАЧИН ЖИВОТА

"Одрживи развој подразумева унапређење квалитета живота у оквирима
носећег капацитета екосистема" (European Sustainable Cities, 1996:21). Основа
концепта одрживог развоја је заштита и унапређење квалитета живота
становништва. Квалитет живота представља врло широк појам који до данас
није добио научно одређење. Он укључује многе аспекте, од којих неки не
подлежу квантификацији (као што су естетски и кулуролошки квалитети
окружења, доступност образовању, здравству, разоноди, рекреацији итд.), док
су неки други исказани стандардима, односно нормативима, па се квалитет
живота може мерити степеном њихове испуњености. Да би се могло говорити
о унапређењу квалитета живота морају се остварити инструменти за његово
вредновање. То нас доводи до проблема утврђивања, а затим и избора
критеријума, односно индикатора за оцењивање постојећег квалитета живота.
Вредновање се врши на основу оцене степена задовољености скупа
критеријума, што се, опет, чини уз помоћ скупа индикатора (показатеља,
параметара, атрибута) за сваки критеријум понаособ. У случају када
процењујемо усклађеност предлога решења у односу на циљеве развоја,
индикатори представљају прописане норме или стандарде.
У пракси планирања је константно евидентна потреба за планирањем развоја
који се базира на научном знању и рационализму, односно формирању базе за
објективно закључивање и идентификацију постојећих проблема и предвиђање
будућих могућности. Како имагинација, развијање, описивање и представљање
решења планерских проблема ретко када може проћи без сарадње великог
363
броја људи, стручњака различитих профила, инвеститора, становника,
различитих институција укључених у процес припреме, израде или праћења
реализације планова, тако ни процес вредновања не можемо разматрати као
активност једне групе актера. Различити интереси у простору узрокују
различите стратегије и односе према квалитету. Ипак, и поред тога, могуће је
формирати скуп вредности, које се могу прогласити објективним, у смислу да
око њих постоји друштвени концензус (као што су сигурност, једнакост или
друштвено благостање [4]. Другим речима сви аспекти сагледавања квалитета
живота су мерљиви, чак и они за које се то на први поглед чини да не могу
бити (као што су естетски и кулуролошки квалитети окружења, доступност
образовању, здравству, разоноди, рекреацији итд). То нас доводи до проблема
утврђивања, а затим и избора критеријума, односно индикатора за оцењивање
постојећег стања или предложене стратегије развоја.
Комбинације које се у тако сложеном систему могу јавити су многе: различити
актери могу имати различите критеријуме, или исте, али им придавати
различит значај; могу придавати сасвим различит значај појединим
индикаторима којима се мери задовољење истог критеријума; могу имати
сасвим различит избор индикатора за исти критеријум, као и различите оцене
индикатора за вредновање истих ентитета. Јасно је да су онда и оцене које се
добијају у различитим мерним системима. Узимајући да коначна оцена
ентитета зависи од свих актера укључених у вредновање, при чему нису сви
актери исте важности, долази се до закључка да је тешко закључити који
индикатори и критеријуми утичу и како на оцену. Отуда потреба за
обављањем брзих, јасних и корисних анализа, које могу унапредити укупан
процес стручне анализе, неминовно доводи до потребе за формирањем модела
вредновања са могућом софтверском подршком.
Наравно, подразумева се да модели представљају само једну од могућих
интерпретација стварности, као и да функционишу само у оквиру ограниченог
броја претпоставки, те да су њихово креирање и употреба пожељни само уз
свест да су домети модела увек ограничени.
ТУРИЗАМ
Увод
Туризам је данас једна од најраспрострањенијих и најуноснијих индустријских
грана у развоју (Табела 1). Управо због тога, туризам може бити разматран као
један од најупечатљивијих социо-економских феномена двадесетог века. Од
једне активности „намењене уживању мање групе добростојећих људи'' за
време прве половине прошлог века, прераста у масован феномен у периоду
после Другог светског рата, посебно након 1970 – тих година (UN 2001a,
World Tourism Organization (WTO) 2000). Сада имамо ситуацију у којој се
туризам може сматрати једном виталном димензијом глобалне интеграције.
364
Табела 1: Интернационални доласци по регијама, 1990-2000
Регион Доласци у милионима Учешће маркетинга (%) Стопа раста
(%)
1990 1999 2000 1990 1999 2000 2000/1999
Африка 15.0 26.5 27.2 3.3 4.1 3.9 3.4
Америка 92.9 122.2 128.4 20.3 18.8 18.4 5.0
Источна Азија и 54.6 97.6 109.1 11.9 15.0 15.7 12.7
Пацифик
Европа 282.7 380.2 402.7 61.8 58.5 57.8 5.8
Средњи Исток 9.0 18.2 23.2 2.0 2.8 3.3 13.2
Јужна Азија 3.2 5.8 6.1 0.7 0.9 0.9 5.4
Свет 457.3 650.4 696.7 100.0 100.0 100.0 6.8
Извор: Светска туристичка организација (WTO) 2002
Примедба: Збир (тотал) по колонама може бити различит од очекиваног из табеле због
заокруживања података.
Туризам и одрживост
Економски аспекти туризма су свакако позитивни. Отвара се већи број радних
места, чак и за неквалификоване раднике, повећава се промет новца, увећава се
доходак и тиме отвара могућност за улагање у инфраструктуру, граде се
путеви, аеродроми. Иако туризам доноси бољитак у економском смислу,
јављају се и негативни утицаји на окружење са његовим развојем.
Две најважније зоне утицаја туризма на окружење су: притисак на природне
изворе и оштећење екосистема. Наиме, данас је веома јасно да неконтролисан
развој туризма доводи до деградације екосистема, али исто тако и до озбиљних
претњи које угрожавају и саме туристичке активности. Када се каже притисак
на ресурсе мисли се на локалне ресурсе - енергију, храну и друге основне
потребе; док се под природним ресурсима сматра вода за пиће, земљиште у
смислу ресурса које пружају шуме, реке, мора. Без пажљивог планирања
рапидна експанзија туризма доводи до озбиљних претњи природном окружењу
које је било полазна основа за развој туризма. Таква је ситуација у Карипском
мору где је морски туризам са својим активностима готово уништио корале
[16]. Одлагање течног и чврстог ђубрета чини посебан проблем у многим
земљама и регијама. Неправилно одлагање тог ђубрета је велика претња
екосистему. Израчунато је да су бродови за крстарење током деведесетих
година прошлог века произвели 70 хиљада тона течног и чврстог ђубрета у
Карипском мору [13]. Велики број клима уређаја исто тако може бити опасна
претња екосистему. Претња екосистему су и сва аеро-загађења и аква-загађења
настала као последица фреквентних миграција великог броја људи на
ограниченом простору. Када је реч о туризму на планинама онда је евидентно
да велики број људи узрокује ремећење природне равнотеже; уплашене
животиње напуштају своја станишта, која су прилично оштећена
неконтролисаном сечом шума за потребе огрева.
365
Сви наведени проблеми доводе до закључка да је неопходно промовисати
одрживи развој туризма. Иако није посебно поменут у Агенди 21,
међународни акциони план одрживог развоја усвојен 1992 на Светском самиту
у Рио де Женеиру промовише важност коришћења природних ресурса и
анализе њиховог утицаја на околину.
Вредновање
Развој туризма за сваку конкретну дестинацију има велики утицај на
комплетно функционисање тог окружења. Најважније промене одвијају се у
економском, политичком, социо-културном, технолошком и еколошком
окружењу. Те промене се морају, пре свега, разумети и као такве прихватити у
смислу полазне основе за све одлуке које се односе на управљање подручјем.
Веома је важно знати оценити утицај тих промена на уже и шире окружење. То
је веома комплексан задатак и захтева ангажовање великог броја стручњака
разних профила. Оцењивање утицаја промене доводи нас до мерења (наиме,
утицај промене мора се на неки начин мерити). Мерење критеријума и
индикатора одрживости развоја још увек је у развојној фази, тако да сваки
нови предлог може допринети порасту његовог квалитета. Наиме, многе
институције које се баве питањем одрживог развоја имају своје предлоге
индикатора које треба мерити приликом израчунавања у којој се мери
одрживост поштује. Међу њима значајно место имају индикатори понуђени од
стране Светске туристичке организације (WTO) и компаративни индикатори
препоручени од стране стручњака Европске уније [11]. За неке од
компаративних индикатора још увек нису утврђени јединствени мерни
параметри, док су индикатори WTO-e многобројнији и захтевају више времена
за њихово утврђивање.
ПОЈАМ ВЕКТОРСКОГ ПРОСТОРА И ДИМЕНЗИЈЕ ПРОСТОРА

Неки појмови у математици могу се довести у блиску везу са појмовима које
сусрећемо у општој теорији одрживости. Наиме, та веза би се могла схватити
блиском у идејном смислу. Познато је да је математика везана за мерење и,
сходно томе, за бројеве. Мање је познато да постоје различите философије
појмова мерљивости у математици. То је оно што би могло дати квалитет
повезивању математике са овом темом.
Димензионалност скупа, односно димензионалност простора је једно
фундаментално полазиште у математици. Основна идеја би се могла описати
отприлике као број информација потребних да се једнозначно одреди тачка у
простору. Тако је положај сваке тачке на правој одређен једним податком, нпр.
2 означава удаљеност удесно за две јединице од референтне тачке, -3 означава
удаљеност улево за 3 јединице од референтне тачке. Дакле, права има скаларну
природу. Положај сваке тачке у равни одређен је са два податка: ширином и
дужином. Када се уведе координатни систем (референтна полазна основа),
онда се дужина и ширина задају као уређен пар координата. Често се те
366
координате схватају као крајње тачке вектора са почетком у координатном
почетку (нултој јединици мерења), па се такав вектор зове вектор положаја и
отуда идеја за назив векторски простор.
Наиме, у математици су познати векторски простори који се дефинишу над
бројним пољем. Бројно поље је затворено у односу на основне четири
рачунске операције, тј S је бројно поље уколико важи:
x
∀x, y ∈ S ⇒ x + y, x − y, x ⋅ y ∈ S , ∀x, y ∈ S ∧ y ≠ 0 ⇒ ∈S
y
Линеарни векторски простор V над пољем S је уређен пар (V,S) где је:V
непразан скуп; S⋅ бројно поље; у скупу V је дефинисана бинарна операција +,
тј. пресликавање +: V 2 → V ; дефинисано је и пресликавање скупа S × V → V ,
које сваком уређеном пару (a, x ) додељује тачно један елемент скупа V .
Елементе скупа V зовемо вектори, елементе скупа S зовемо скалари.
Ако су x1 , x 2 ,..., x n ∈ V и α1 ,α 2 ,...,α n ∈ S израз
x1 ⋅ α1 + x2 ⋅ α 2 + ... + xn ⋅ α n = 0 зовемо линеарна комбинација вектора
x1 , x 2 ,..., x n ∈ V . Ако из x1 ⋅ α1 + x2 ⋅ α 2 + ... + xn ⋅ α n = 0 следи
α1 = α 2 = ... = α n = 0 кажемо да су вектори x1 , x2 ,..., xn линеарно независни.
n
Ако, пак, из x1 ⋅ α1 + x2 ⋅ α 2 + ... + xn ⋅ α n = 0 следи ∑ αi > 0 кажемо да су
i =1
вектори x1 , x2 ,..., xn линеарно зависни.
Нека је U = {x1 , x2 ,..., xk } скуп вектора. Скуп свих линеарних комбинација

вектора из скупа U зовемо линеал скупа U и означавамо са L(U). Кажемо да је
скуп U генераторски скуп подпростора W простора V ако важи да је L(U)=W.
Ако важи да је L(B)=V кажемо да је B база простора V. Број елемената базе је
димензија векторског простора. Ако је број елемената базе коначан реч је о
коначнодимензионалном простору, ако је број елемената базе бесконачан
говоримо о бесконачнодимензионалном простору.
Сваки простор може имати више база. Свака база простора је координатни
систем тог простора, јер се сваки елемент простора може представити као
линеарна комбинација базних вектора тог простора.
Свака природна ситуација може се разматрати искључиво у бесконачно-
димензионом простору, јер постоји бесконачно мноштво фактора са којима се
она може довести у везу. Тек када се та природна ситуација разматра са
конкретних аспеката, може се говорити конкретним факторима, тј. они се тада
могу именовати, а као такви, именовани, и бројати. Када су набројани сви
фактори, сагледани са свих аспеката, они су, колико год много да их има,
делови једног коначнодимензионалног простора. У тај се коначноди-
мензионалан простор може поставити неки координатни систем. Набројани
367
фактори, као делови тог коначнодимензионалног простора, могу се онда
описати базним векторима. Утврђивање основног скупа критеријума и
индикатора није ништа друго до одређивање базе простора. Отуда та блискост
димензије векторског простора са појмом одрживости.
ГЕНЕРАЛИЗАЦИЈА ПОЈМА БРОЈА

Постоје две важне генерализације појма броја у математици. Прва од њих је
када се уместо броја разматра интервал, па се тако развила интервална
математика [7]. У другој, познатијој, генерализацији се интервалном броју
додаје неизвесност, па се расплинут број третира као интервални број са
придруженом функцијом припадности која узима вредности из интервала
(0,1), односно мери неизвесност [3]. Постоји више типова расплинутих
бројева, међу којима су најпознатији троугаони и трапезоидни расплинути
бројеви. Расплинути бројеви су се показали идеалним у случајевима када је
стандардна квантификација тешко применљива. Наиме, постоје реалне
ситуације у којима се уместо променљивих величина користе лингвистичке
променљиве. Лингвистичка променљива је променљива чије су вредности
исказане реченицама природног језика и расплинути бројеви су се показали
веома прецизним за математичку формулацију лингвистичке променљиве.
С обзиром на различитост циљева одрживог туризма, експерти ЕУ су
покушали да обухвате економске, еколошке, културне и социјалне утицаје
туризма на одређеном подручју. Низ непрецизности, неодређености и
вишезначности компаративних индикатора, који имају своје коначне границе
код утврђивања вредности, могу се умањити уколико се коначне границе
прикажу као расплинути бројеви [11].
АНАЛИТИЧКО – ХИЈЕРАРХИЈСКИ ПРОЦЕС
Увод
Доношење одлука често представља комплексан проблем због присуства
конкурентних и конфликтних критеријума међу расположивим алтернативама.
Аналитички хијерархијски процес (Analytic Hierarchy Process, у даљем тексту
АХП) као метод развио је Tomas Saaty [9] осамдесетих година двадесетог века
у циљу решавања поменутих проблема одлучивања са већим бројем
доносилаца одлука, са већим бројем критеријума и у вишеструким временским
периодима. То је један од најчешће коришћених вишекритеријумских метода у
појединачном и групном одлучивању. Метод одређује кардиналну
преферентну структуру скупа алтернатива у односу на глобални циљ
посредством скупа критеријума, подкритеријума (индикатора),
подподкритеријума (показатеља индикатора) итд. Најбољу перформансу метод
показује код хијерархијски већ структурираних проблема.
368
Основне особине методе
Као што је речено у уводу, осамдесетих година прошлог века математичар
Saaty T. [9] је као један потпуно нов приступ решавању проблема одлучивања
развио методу коју је назвао аналитичко – хијерархијски процес (у даљем
тексту АХП). АХП је врло блиска начину на који појединац интуитивно
решава проблеме растављајући их на једноставније.
Два важна аспекта методе су хијерархија и поређење елмената у паровима.
АХП третира проблем одлучивања као хијерархију елемената важних за
доношење одлуке. На врху је циљ, испод су критеријуми, на дну су
алтернативе (Слика 1).
циљ
Критеријум 1 Критеријум 2 ..... Критеријум n
Критеријум 1 ..... Критеријум m
Критеријум 1 Критеријум 2 ..... Критеријум l
Aлтернатива 1 ..... Алтернатива k
Слика 1
Будући да су експерименти показали да појединац не може истовремено
поредити више од 7 објеката (плус или минус 2) (Miller, 1956), Saaty је
дефинисао скалу з поређење у паровима елемената која има највећу вредност
9, најмању 1 са разликом подеока 1. Saaty-јева скала се сматра стандардом
(мада има и других скала, нпр. линеарна, експоненцијална, потенцијална).
Хијерархија не мора бити a priori потпуна, један елемент не мора бити
критеријум за све елементе испод. Сваки ниво може представљати различите
пресеке проблема. Доносилац одлуке може убацити или избацити нивое да би
369
разјаснио постављање приоритета или се концентрисао на појединачне делове
проблема. Елементи глобалног карактера могу бити представљани на вишим
нивоима хијерархије, а они који специфично описују проблем могу бити
развијени у већим дубинама.
Поређења елемената у паровима (на истом нивоу хијерархије) су семантичког
или нумеричког типа, како је приказано у Табели 2. АХП захтева да се прво
међусобно пореде критеријуми и израчунају њихове релативне тежине у
односу на циљ. Алтернативе се затим пореде у паровима у односу на сваки
критеријум и на исти начин као горе одређују њихове „локалне“ релативне
тежине у односу на критеријуме. Резултат су „локални“ вектори релативних
значења критеријума и алтернатива. На крају се врши синтеза и одређује
коначни композитни вектор тежинских вредности алтернатива у односу на
циљ.
Како декомпозиција не уноси суштинску промену, довољно је анализирати
само основну хијерархију са циљем на врху, критеријумима на првом нижем
нивоу и алтернативама на дну. Осим хијерархијског структурирања проблема,
АХП се методолошки разликује од других сродних метода по томе што врши
поређење у паровима елемената E1 , E2 ,..., En на датом нивоу хијерархије у
односу на елементе у вишем нивоу. За сваки елемент у вишем нивоу потребно
n(n − 1)
је поређења семантичког или нумеричког типа како је дефинисано
2
Saaty-јевом скалом (Табела 2)
Табела 2. Конвенционална и расплинута скала
⎧ 1 1 1 1 1 1 1 1 ⎫
S = ⎨ , , , , , , , ,1 , 2 , 3 , 4 , 5 , 6 , 7 , 8 , 9 ⎬
⎩ 9 8 7 6 5 4 3 2 ⎭
Конвенционална скала Дефиниција Расплинута скала
~
1 Исти значај 1 = (1 − δ ,1,1 + δ )
~
3 Слаба доминантност 3 = (3 − δ ,3,3 + δ )
~
5 Јака доминантност 5 = (5 − δ ,5,5 + δ )
~
7 Врло јака доминантност 7 = (7 − δ ,7,7 + δ )
~
9 Апсолутна доминантност 9 = (9 − δ ,9,9 + δ )
~~~~
2,4,6,8 Међувредности 2, 4, 6 , 8
За решавање додатних проблема које представљају квалитативни елементи,

који се тешко укључују у нормативне методе, развијене су методе АХП-а у
интервалном [1] и расплинутом окружењу [2], [5], [12], као проширење
основног Saaty-евог АХП метода. Расплинутост основног метода АХП
извршена је тако што су за одређивање расплинутих тежинских вредности
критеријума и алтернатива коришћени троугаони расплинути бројеви, јер су
једноставнији од трапезоидних, а у целини је, наравно, коришћена расплинута
370
аритметика. За трапезоидне бројеве погледати нпр.[6]. Комплетан поступак је
расплинут (фазификован), од Saaty-еве скале (види колоне 1 и 3 у Табели 2) и
вредновања у паровима елемената, до свих матричних операција. Разлике међу
расплинутим верзијама АХП-а огледају се, углавном, у начину расплинутости
(фазификацији) скале и методи дефазификације резултата. При
дефазификацији резултата се најчешће користе метод центроида, разне врсте
геометријског поређења троугаоних расплинутих бројева, или методе
интеграције комбиноване са такозваном α – скаларизацијом и коришћењем λ –
индекса оптимизма доносиоца одлука ([10], [6]).
Метод сопствених вредности и конзистентност

На основу семантичких преференци из десне колоне Табеле 2 бројне
вредности из леве колоне уносе се у квадратну матрицу поређења
( )
A = aij ∈ R n×n . Уколико са w = (w1 w2 w3 ... wn )T означимо вектор
приоритета важи да је:
⎡ w1 w1 w1 ⎤
⎢ w . . . ⎥
⎡ 1 a 12 . . . a1n ⎤ w2 wn
⎢ 1 ⎥ ⎢ 1 ⎥
⎢ 1 . . . a2n ⎥ ⎢ w2 w2
. . .
w2 ⎥
⎢ a 12 ⎥ ⎢ w1 w2 wn ⎥
⎢ . = ⎢⎢ . ⎥ (1)
. . . . . ⎥ . . . . .
A = ⎢ ⎥
. . . . . . ⎥
⎢ ⎥ ⎢ . . . . . . ⎥
⎢ . . . . . . ⎥ ⎢ ⎥
⎢ 1 1
. . . 1 ⎥
⎥ ⎢ . . . . . . ⎥
⎢a
⎣ 1n a2n ⎦
⎢ wn wn
. . .
wn ⎥
⎢
⎣ w1 w2 wn ⎥⎦
Приметимо да ако елемент Ei преферира елемент E j укупно aij пута, за

1
очекивати је да елемент E j преферира елемент Ei укупно пута. Како је
aij
1
a ji = и aii = 1 за све i, j ∈ {1,2,..., n} , матрица А је позитивна и елементи
aij
њене „горње троугаоне подматрице“ реципрочни су елементима њене „доње
троугаоне подматрице“. Суштинска информација о преференцама елемената
E1 , E2 ,..., En налазе се само у горњем троуглу, али сви поступци за њену даљу
анализу користе и реципрочне вредности из доњег троугла.
Формира се једначина :
Aw = nw (2)
Решење једначине (2), које се назива десни сопствени вектор матрице А,
састоји се од позитивних елемената матрице А и јединствен је до на
мултипликативну константу. Да би вектор w био јединствен (без обзира на
371
мултипликативну константу) , врши се нормализација. Уколико су познате све
вредности матрице А може се успоставити систем вредновања. У овом случају
решење је нормализована верзија сваке колоне матрице А.
Осим што је реципрочна матрица А је и конзистентна јер задовољава услов
aik
a jk = за све i, j , k ∈ {1,2,..., n} . Потребан и довољан услов да матрица А
aij
буде конзистентна је да је највећа сопствена вредност матрице А једнака реду
матрице А, тј. nmax = n .
У пракси је често, заправо, готово увек, матрица А неконзистентна. У том

случају решење једначине:
A ⋅ w = λmax ⋅ w (3)
је вектор
Ak e
, e = (1 1 ... 1)
T
w = lim (4)
k →∞ e T A k e
⎛w ⎞
Матрица W = ⎜ i ⎟, i, j = 1,2,..., n је конзистентна апроксимација матрице А.
⎜w ⎟
⎝ j⎠
То практично значи да су дате експертне оцене са малом грешком у процени.
Припадајућа сопствена вредност λmax више није n , тачније, важи да је λmax ≥ n .
Одступање експертских процена од конзистентне апроксимације може се
исказати бројем λmax ≥ n . Saaty за меру неконзистентности предлаже:
λmax − n
CI = (5)
n −1
CI зовемо индекс конзистентности (енгл. consistency index). Ту вредност Saaty

затим пореди са такозваним случајним индексом (енгл. random index), у
ознаци RI, а који се добија као просечан CI великог броја случајно генерисаних
реципрочних матрица истог реда. Уколико однос конзистентности CI : RI мањи
или једнак 0.1 прихвата се израчунати вектор w . У противном сматра се да
преференце нису довољно конзистентне да би се на њима базирала одлука.
Синтеза и резултат
Прво се одређује вектор тежинских коефицијената за критеријуме, њиховим
поређењем у паровима по интензитету значаја у односу на циљ, затим се
алтернативе пореде у паровима у односу на сваки критеријум посебно и
одређују парцијални („локални“) вектори тежинских коефицијената.
Процедура се понавља за сваки критеријум и добија се онолико вектора
парцијалних тежинских коефицијената алтернатива колико има критеријума.
372
Синтеза се састоји у сабирању производа парцијалних тежинских
коефицијената алтернатива и тежинских коефицијената припадајућих
критеријума. Коначан резултат је композитни вектор тежинских
коефицијената алтернатива z = ( z1 , z 2 ,..., z n ) (збир елемената овог вектора је
T
1). Највећи тежински коефицијент има најбоља алтернатива, док најмањи

тежински коефицијент има најгора алтернатива.
ЗАКЉУЧАК
Доношење одлука у окружењу неке туристичке дестинације делује
компензирајуће на неки од кључних показатеља одрживости подручја
(економски, социокултурни, еколошки), било да се ради о потребама туриста
или локалне заједнице, мора се имати у виду шта се у том случају дешава са
осталим мерним индикаторима и какве ће евентуалне последице донети таква
одлука.
Коришћење методе аналитичко – хијерархијског процеса у туризму је нова
конструктивна идеја, која је своју примену већ нашла у избору дестинације.
Осим тога, када је у питању атрактивност туризма у оквиру носећих
капацитета уз поштовање основних начела одрживог развоја, она има
могућност примене и у избору стратегије [14], [15].
С обзиром на циљеве који се желе постићи развојем туризма у сваком
конкретном подручју, а који у себи носе интересе различитих група које су
заинтересоване за реализацију тих циљева, долази до изражаја тако велика
потреба за побољшањем квалитета одлука које се односе на управљање.
Наиме, због свих промена и проблема који прате управљање, због
различитости интереса појединих група, одлуке које се доносе траже све већу
одговорност. То намеће потребу анализирања и разматрање више
алтернативних праваца и идеја, као и међусобног усаглашавања и уважавања
различитих интереса ради доношења најприхватљивије одлуке која ће
задовољити интересе свих заинтересованих страна. То нас доводи до
аналитичко – хијерархијског процеса као једне од метода одлучивања. Метода
захтева креирање хијерархије проблема као припрему сценарија одлучивања
(које се може остварити интерактивно), а затим вредновање елемената у
паровима на сваком нивоу хијерархије у односу на претходни ниво. Важно је
напоменути да хијерархија не мора бити a priori потпуна, један елемент на
једном нивоу не мора бити критеријум за све елементе испод. Сваки ниво
може представљати различите пресеке проблема. Доносилац одлуке може
убацити или избацити нивое да би разјаснио постављање приоритета или се
концентрисао на појединачне делове проблема. Елементи глобалног карактера
могу бити представљани на вишим нивоима хијерархије, а они који
специфично описују проблем могу бити развијени у већим дубинама. Збир
тежинских коефицијената елемената на сваком нивоу хјерархије је 1, што
омогућава доносиоцу одлука да рангира све елементе и хоризонтално и
373
вертикално у датој хијерархији. АХП омогућава и интерактивну анализу
осетљивости поступака вредновања на коначно рангирање елемената
хијерархије. Поред тога, током вредновања елемената хијерархије, проверава
се конзистентност резоновања доносиоца одлука и утврђује исправност
добијеног рангирања алтернатива и критеријума, као и њихових тежинских
коефицијената. На основу свега изложеног, може се закључити да се АХП у
интервалном или расплинутом окружењу чини идеалним моделом за овакве
анализе.
[1] Arbel A., Vargas L. (1992): The analytic hierarchy process with interval judgements ,
In: Goicoechea A et al. (eds). Multiple criteria decision making. Springer, Berlin
Heidelberg New York
[2] Boender C.G.E., Graan J.G. de, Lootsma F.A. (1989): Multi–criteria decision analysis
with fuzzy pairwise comparisons, Fuzzy Sets and Systems, 29, pp 133–143
[3] Zadeh L. A. (1965) Fuzzy Sets, Information and Control 8 338–353
[4] Лазаревић-Бајец Н. (2004): Урбана структура и зонирање, Архитектонски факултет
Универзитета у Београду
[5] Jaganathan S., Erinjeri J.J:, Ker J.(2007): Fuzzy analytic hierarchy process based group
decision support system to select and evaluate new manufacturing technologies, Int J
Adv Manuf Technol32: pp 1253-1262
[6] Kapoor V., Tak S.S (2005): Fuzzy Application to the Analytic Hierarchy Process for
Robot Selecton, Fuzzy Optimization and Decision Making, 4, pp 209-234
[7] Петковић М.(1989): Увод у интервлну математику, Научна књига Београд
[8] Просторни план Црне Горе, Радни пројекат, март 2005., Холдинг МОНТЕНЕГРО-
ИНЖИЊЕРИНГ, Подгорица, ИАУС, Београд; Урбанистички институт Републике
Словеније, Министарство заштите животне средине и уређења простора
Републике Црне Горе, Центар за просторно планирање
[9] Saaty T. L. (1980): The Analytic Hierachy Process: Planning, Priority, Setting, Resource
Allocation , Mc Graw - -Hill, New York
[10] Срђевић Б. (2002): Доношење одлука помоћу аналитичко – хијерархијског
процеса, Мелиорација и пољопривреда, Пољопривредни факултет, Нови Сад стр.
204-221
[11] Стојановић Б. (2007):Примјена теорије фази скупова у одређивању степена
одрживости туристичког развоја заштићеног подручја, докторска дисертација,
Природно- математички факултет, Универзитет у Новом Саду
[12] Triantaphyllou E., Lin C.T. (1996):Development and Evaluation of Five Fuzzy
Multiattribute Decision-Making Methods, International Journal of Approximate
Reasoning 14:pp 281-310
[13] UN, 1999a. Tourism and sustainable development, Report of the Secretary-General
(Document No. E/CN.17/1999/5), New York, UN
374
[14] Филиповић М. (2006):“Математичка основа вишекритеријумске оптимизације и
аналитичко хијерархијски процес као прилог методологији анализе вредновања и
избора стратегије одрживог развоја” , у оквиру НИП-"Одрживи просторни развој
градова Србије", Посебна издања 50, ИАУС, ISBN 978-86-80329-45-2 , стр 71-79
[15] Филиповић М. (2007): " Примена аналитичко хијерархијског процеса у избору
намене за дату локацију уз поштовање основних принципа одрживог развоја" ,
YU info, Копаоник 2007. године, CD IBSN 978-86-85525-02-5,(6 страна) Зборник
радова YU info 2007., Симпозијум о рачунарским наукама и информационим
технологијама, Копаоник 11-14.03.2007. године
[16] Hall Michael C. (2001). Trends in ocean and coastal tourism: the end of the last
frontier? ;Ocean and Coastal Management, vol. 44, nos. 9-10, pp. 601-618

SkupIAUS-2008-KNJIGA II

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

SkupIAUS-2008-KNJIGA II

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Институт за архитектуру и урбанизам Србије

МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СКУП

Београд, децембар, 2007

Научни одбор скупа:

Организациони одбор скупа:

Београд, Србија, 25-26th January 2008

INSTITUT ZA ARHITEKTURU I URBANIZAM SRBIJE

УРЕЂЕЊЕ И РЕВИТАЛИЗАЦИЈА ЦЕНТРАЛНИХ

РАЗВОЈ И УРЕЂЕЊЕ РУБНИХ ЗОНА И

ТУРИСТИЧКИ РАЗВОЈ ГРАДОВА

ПРОСТОРНО ОДРЖИВ РАЗВОЈ ГРАДА БАЊАЛУКЕ

THE CITY OF BANJA LUKA’S SPATIALLY SUSTAINABLE

Слика 3 – Биоклиматска кућа, Велс Слика 4 – Биоклиматска кућа, Санта Моника

Слика 5 – Биоклиматска кућа, Масачусетс Слика 6 – Биоклиматска кућа, Данска

© Copyright Passivhausinstitut Darmstadt

Tscharf/Ma. Rain Atelier Graf/Mel

Из изнесеног је јасно да пасивна кућа представља смјерницу савременог

Слика 7 – Постојеће стање локације Слика 8 – Архитектонско и урбанистичко

Слика 9 – Перспективни приказ Слика 10 – Перспективни приказ

СТАНОВАЊЕ СА ПОВИШЕНИМ КОМФОРОМ

Слика 11 – Микролокација Слика 12 – Ситуација

Слика 13 – Ентеријер Слика 14 – Ентеријер

Слика 15 – перспективни приказ Слика 16 – перспективни приказ

ПРИМЈЕР 2 - Становање у комплексном окружењу, Град Бањалука ...Врбас

Слика 17 – Aнализа Слика 18 – Aнализа

Слика 19 – Перспективни приказ Слика 20 – Перспективни приказ

Слика 21 – Перспективни приказ Слика 22 – Перспективни приказ

Слика 23 – Ситуација комплекса Слика 24 – Перспектива комплекса

Слика 25 – Основе појединих модула

Слика 26 – Изглед комплекса Слика 27 – Перспектива комплекса

Слика 28 – Изглед објекта

Слика 29 – Варијантно рјешење Слика 30 – Варијантно рјешење

Слика 31 – Варијантно рјешење Слика 32– Перспективни приказ

REKONSTRUKCIJA CENTRAL BUSINESS DISTRICT

RECONSTRUCTION OF CENTRAL BUSINESS DISTRICT (CBD)

Trg kao javni prostor

Projekt Cvjetni trg u Zagrebu

Za urbanu obnovu u Hrvatskoj može se reći da je intenzivno započela početkom

METODE I REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Kratak prikaz rezultata analize sadržaja2

Analiza diskursa kao dio analize slučaja

2. Večernji list, 5. 2. 2007.: „O Cvjetnom prolazu treba pitati građane“

5. Večernji list, 5. 10. 2007.: «Horvatinčić: Cvjetni trg neće se urušiti»

7. Večernji list, 7. 11. 2007.: „Inspekcija srušila Horvatinčićevu rampu“

КОНЦЕПЦИЈА СОЦИЈАЛНОГ РАЗВОЈА

SOCIAL DEVELOPMENT CONCEPT OF THE CITY OF BELGRADE3

Сваки од ових ангажмана има две компоненте: релациону, која се односи на

примарне здравствене заштите могу да конкуришу за одређени број бесплатних едукација у

Мере које се могу предузети одмах и захтевају минимална новчана

РАЗВОЈ УРБАНЕ СТРУКТУРЕ БОРА

DEVELOPMENT OF URBAN STRUCTURE IN BOR

Слика 1. Изглед села Бор пред крај XIX века2

Слика 2. Карактеристична кућа из старог Бора

ОТВАРАЊЕ И РАЗВОЈ БОРСКОГ РУДНИКА

Табела 3. Број запослених у Борском руднику од 1904 - 1939. год.

Табела 4. Производња блистер-бакра у тонама

Од 1. јануара до 8. априла 1941. године произведено је 11.549,5 тона блисер-

Немачке компаније произвеле су у току Другог светског рата 104.700 тона

ОСНОВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРОСТОРНОГ

Слика 3. Изглед прве рударске колоније након отварања рудника

Слика 4. Изглед друштвеног трга из 1928. године

Слика 5. Карактеристична спратна кућа коју је

Слика 6. Немачки логор за раднике рудника у време Другог светског рата

2) Друга етапа у просторном развоју Бора обухвата период од око 20 година