Ninth day[edit]

Emilia is queen of the brigata for the ninth day. For the second time there is no prescribed theme for
the stories of the day (the only other time was during the first day).

Sixth tale (IX, 6)[edit]

Geoffrey Chaucer, whose Canterbury Tales shares many sources with various Decameron tales, including IX,
6

Two young men lodge at an inn, of whom the one lies with the host's daughter, his wife accidentally
lying with the other. He that lay with the daughter afterwards gets into her father's bed and tells him
all, taking him to be his comrade. They exchange words: whereupon the good woman, apprehending
the circumstances, gets her to bed with her daughter, and by divers apt words re-establishes perfect
accord.
Panfilo's tale comes from Jean Bodel's fabliau "Gombert et les deus Clers", a story also used
by Chaucer for The Reeve's Tale.

The Decameron, Ninth Day, Sixth Tale

The Beds Confused (Analogue of Chaucer's Reeve's Tale)

Two young men lodge at an inn, of whom the one lies with the host's daughter, his wife by
inadvertence lying with the other. He that lay with the daughter afterwards gets into her father's bed
and tells him all, taking him to be his comrade. They bandy words: whereupon the good woman,
apprehending the circumstances, gets her to bed with her daughter, and by divers apt words re-
establishes perfect accord.
This moved the company to laughter. However, when the ladies had done talking of his doings, the
queen called for a story from Pamfilo, who thus spoke: -- Worshipful ladies, this Niccolosa, that
Calandrino loved, has brought to my mind a story of another Niccolosa; which I. am minded to tell
you, because 'twill shew you how a good woman by her quick apprehension avoided a great
scandal.
In the plain of Mugnone there was not long ago a good man that furnished travellers with meat and
drink for money, and, for that he was in poor circumstances, and had but a little house, gave not
lodging to every comer, but only to a few that he knew, and if they were hard bested. Now the good
man had to wife a very fine woman, and by her had two children, to wit, a pretty and winsome girl of
some fifteen or sixteen summers, as yet unmarried, and a little boy, not yet one year old, whom the
mother suckled at her own breast. The girl had found favour in the eyes of a goodly and mannerly
young gentleman of our city, who was not seldom in those parts, and loved her to the point of
passion. And she, being mightily flattered to be loved by such a gallant, studied how to comport
herself so debonairly as to retain his regard, and while she did so, grew likewise enamoured of him;
and divers times, by consent of both their love had had its fruition, but that Pinuccio -- such was the
gallant's name -- shrank from the disgrace that 'twould bring upon the girl and himself alike. But, as
his passion daily waxed apace, Pinuccio, yearning to find himself abed with her, bethought him that
he were best contrive to lodge with her father, deeming, from what he knew of her father's economy,
that, if he did so, he might effect his purpose, and never a soul be the wiser: which idea no sooner
struck him, than he set about carrying it into effect.

So, late one evening Pinuccio and a trusty comrade, Adriano by name, to whom he had confided his
love, hired two nags, and having set upon them two valises, filled with straw or such-like stuff, sallied
forth of Florence, and rode by a circuitous route to the plain of Mugnone, which they reached after
nightfall; and having fetched a compass, so that it might seem as if they were coming from
Romagna, they rode up to the good man's house, and knocked at the door.

The good man, knowing them both very well, opened to them forthwith: whereupon: -- "Thou must
even put us up to-night," quoth Pinuccio -- "we thought to get into Florence, but, for all the speed we
could make, we are but arrived here, as thou seest, at this hour."

"Pinuccio," replied the host, " thou well knowest that I can but make a sorry shift to lodge gentlemen
like you; but yet, as night has overtaken you here, and time serves not to betake you elsewhere, I
will gladly give you such accommodation as I may."

The two gallants then dismounted and entered the inn, and having first looked to their horses,
brought out some supper that they had carried with them, and supped with the host. Now the host
had but one little bedroom, in which were three beds, set, as conveniently as he could contrive, two
on one side of the room, and the third on the opposite side, but, for all that, there was scarce room
enough to pass through. The host had the least discomfortablc of the three beds made up for the
two friends; and having quartered them there, some little while afterwards, both being awake, but
feigning to be asleep, he caused his daughter to get into one of the other two beds, while he and his
wife took their places in the third, the good woman setting the cradle, in which was her little boy,
beside the bed. Such, then, being the partition made of the beds,

Pinuccio, who had taken exact note thereof, waited only until he deemed all but himself to be asleep,
and then got softly up and stole to the bed in which lay his beloved, and laid himself beside her; and
she according him albeit a timorous yet a gladsome welcome, he stayed there, taking with her that
solace of which both were most fain.
Pinuccio being thus with the girl, it chanced that certain things, being overset by a cat, fell with a
noise that aroused the good woman, who, fearing that it might be a matter of more consequence, got
up as best she might in the dark, and betook her to the place whence the noise seemed to proceed.
At the same time Adriano, not by reason of the noise, which he heeded not, but perchance to
answer the call of nature, also got up, and questing about for a convenient place, came upon the
cradle beside the good woman's bed; and not being able otherwise to go by, took it up, and set it
beside his own bed, and when he had accomplished his purpose, went back, and giving never a
thought to the cradle got him to bed. The good woman searched until she found that the accident
was no such matter as she had supposed; so without troubling to strike a light to investigate it
further, she reproved the cat, and returned to the room, and groped her way straight to the bed in
which her husband lay asleep; but not finding the cradle there, quoth she to herself: -- "Alas!
blunderer that I am, what was I about? God's faith! I was going straight to the guests' bed"; and
proceeding a little further, she found the cradle, and laid herself down by Adriano in the bed that was
beside it, taking Adriano for her husband; and Adriano, who was still awake, received her with all
due benignity, and tackled her more than once to her no small delight.

Meanwhile Pinuccio fearing lest sleep should overtake him while he was yet with his mistress, and
having satisfied his desire, got up and left her, to return to his bed; but when he got there, coming
upon the cradle, he supposed that 'twas the host's bed; and so going a little further, he laid him down
beside the host, who thereupon awoke. Supposing that he had Adriano beside him: -- "I warrant
thee," quoth Pinuccio to the host, "there was never so sweet a piece of flesh as Niccolosa: by the
body of God, such delight have I had of her as never had man of woman; and, mark me, once I left
thee, I have gotten me up to the farm some six times."

Which tidings, the host being none too well pleased to learn, said first of all to himself: -- What the
Devil does this fellow here? Then, his resentment getting the better of his prudence: -- "'Tis a gross
affront thou hast put upon me, Pinuccio," quoth he; "nor know I what occasion thou hast to do me
such a wrong; but by the body of God I will pay thee out."

Pinuccio, who was not the most discreet of gallants, albeit he was now apprised of his error, instead
of doing his best to repair it, retorted: -- "And how wilt thou pay me out? What canst thou do?

"Hark what high words our guests are at together! " quoth meanwhile the host's wife to Adriano,
deeming that she spoke to her husband.

"Let them be," replied Adriano with a laugh: "God give them a bad year: they drank too much
yestereve."

The good woman had already half recognized her husband's angry tones, and now that she heard
Adriano's voice, she at once knew where she was and with whom. Accordingly, being a discreet
woman, she started up, and saying never a word, took her child's cradle, and, though there was not
a ray of light in the room, bore it, divining rather than feeling her way, to the side of the bed in which
her daughter slept; and then, as if aroused by the noise made by her husband, she called him, and
asked what he and Pinuccio were bandying words about.

"Hearest thou not," replied the husband, "what he says he has this very night done to Niccolosa?"

Tush! he lies in the throat," returned the good woman; he has not lain with Niccolosa; for what time
he might have done so, I laid me beside her myself, and I have been wide awake ever since; and
thou art a fool to believe him. You men take so many cups before going to bed that then you dream,
and walk in your sleep, and imagine wonders. 'Tis a great pity you do not break your necks. What
does Pinuccio there? Why keeps he not in his own bed?"

Whereupon Adriatio, in his turn, seeing how adroitly the good woman cloaked her own and her
daughter's shame: -- "Pinuccio," quoth he, "I have told thee a hundred times, that thou shouldst not
walk about at night; for this thy bad habit of getting up in thy dreams, and relating thy dreams for
truth will get thee into a scrape some time or another: come back, and God send thee a bad night."

Hearing Adriano thus confirm what his wife had said, the host began to think that Pinuccio must be
really dreaming; so he took him by the shoulder, and fell a shaking him, and calling him by his name,
saying: -- "Pinuccio, wake up, and go back to thy bed."

Pinuccio, taking his cue from what he had heard, began as a dreamer would be like to do, to talk
wanderingly; whereat the host laughed amain, Then, feigning to be aroused by the shaking, Pinuccio
uttered Adriano's name, saying: -- "Is't already day, that thou callest me?"

"Ay, 'tis so," quoth Adriano: "come hither." Whereupon Pinuccio, making as if he were mighty
drowsy, got him up from beside the host, and back to bed with Adriano.

On the morrow, when they were risen, the host fell a laughing and making merry touching Pinuccio
and his dreams. And so the jest passed from mouth to mouth, while the gallants' horses were
groomed and saddled, and their valises adjusted: which done, they drank with the host, mounted
and rode to Florence, no less pleased with the manner than with the matter of the night's adventure.
Nor, afterwards, did Pinuccio fail to find other means of meeting Niccolosa, who assured her mother
that he had unquestionably dreamed. For which cause the good woman, calling to mind Adriano's
embrace, accounted herself the only one that had watched.

From The Decameron, tr. John Payne. London. 1906 (paragraphing revised).

PREVOD

Декамерон, ДЕВЕТИ ДАН, ШЕСТА ПРИЧА

ЗБУЊЕНИ КРЕВЕТИ (аналог Чосерове Ривове приче)

Двојица младића ноће у сеоској гостионици, од којих један спава са ћерком

гостионичара, а његова жена нехотице с другим. Онај који је после легао са
ћерком улази у кревет њеног оца и све му исприча, мислећи да је то његов друг.
Изговарају се разне речи протеста, након чега добра жена, схвативши
 околности, оде у кревет код своје ћерке, и домишљатом реакцијом поново
успостави савршену складност..

Ово је дирнуло друштво на смех. Међутим, када су даме престале да причају о његовим делима,
краљица је позвала Памфила да исприча причу, који је овако говорио:

-- Поштоване даме, ова Николоса, коју је Каландрино волео, подсети ме на причу о другој
Николоси; оно што сам решио да вам кажем је како је добра жена својим брзим схватањем
избегла велики скандал.

У равници Муњоне до недавно је постојао један добар човек који је за новац снабдевао путнике
месом и пићем, и због тога је био у лошим приликама и имао је само малу кућу, није издавао
преноћиште сваком заинтересованом, већ само некоме кога је познавао, и ако је баш био у
невољи. Добри човек се оженио веома фином женом, и са њом је имао двоје деце, наиме, лепу и
привлачну девојчицу од неких петнаест или шеснаест лета, још неудату, и дечака, који још није
имао годину дана и мајка га је дојила. Девојка је силно симпатисала доброг и пристојног младог
господина нашег града, који је неретко био у тим крајевима, а и он је њу страствено заволео. А
она, пошто је била силно поласкана што је воли такав галантан господин, трудила се да се понаша
тако љубазно да задржи његово поштовање, и док је то чинила, исто тако се заљубила у њега; и
временом, уз сагласност обоје, њихова љубав је доживела и своје плодове, али тај Пинућио - тако
је било име галатног младић- устезао се од срамоте која би 'навукла и дјевојку и њега. Али, док је
његова страст свакодневно расла, Пинућио, жудећи да се нађе у кревету с њом, мислио је да је
најбоље да смисли како да преноћи код њеног оца, сматрајући, према ономе што је знао о
оскудном смештају тамо, да, ако то учини, могао би остварити своју намеру, и никада ниједна
душа не би мудрија: чим доби ту идеју, крену да је спроведе у дело.

Тако су, касно једне вечери, Пинућио и верни друг, по имену Адриано, коме је поверио своју тајну,
унајмили два коња, и пошто што су на њих поставили две бисаге, напуњене сламом или сличним
стварима, одјахали су из Фиренце и идући заобилазним путем до равнице Муњоне, до које су
стигли после ноћи; и доневши компас, да би изгледало као да долазе из Ромање, дођоше до куће
доброг човека и покуцаше на врата.

Добар човек, познавајући их обојицу веома добро, одмах им је отворио: „Мораш нас ноћас
сместити“, рекао је Пинућио, „мислили смо да уђемо у Фиренцу, али упркос свој брзини коју смо
могли постићи, стигли смо само овде, као што видиш, у овом часу."

„Пинућио“, одговорио је домаћин, „ти добро знаш да ја могу само да понудим неудобан смештај
да удомим господу као што си ти; али ипак, пошто те је ноћ ухватила овде, а и да не би залутао по
овом времену, радо ћу ти дати смештај какав могу“.
Двојица храбрих људи сјахаше тада и уђоше у гостионицу, и погледавши прво своје коње, изнесу
вечеру коју су носили са собом и вечераше са домаћином.

Домаћин је имао само једну спаваћу собу, у којој су била три кревета, постављена, колико је
згодно могао да смисли, два на једној страни собе, а трећи на супротној страни, али, за све то,
места је било мало, тек да се прође. Домаћин је, немајући избора, наменио један од три кревета
за два пријатеља; и разместивши их тамо, обоје будни, али претварајући се да спавају, гледаху
како наговара своју ћерку да уђе у један од друга два кревета, док су он и његова жена заузели
своја места у трећем. Добра жена постави колевку поред свог кревета, у којој је био њен дечак.
Дакле, колевка постаде преграда од других кревета,

Пинућио, који је то тачно забележио, сачекао је само док није помислио да сви осим њега спавају,
а онда је тихо устао и искрао се до кревета у коме је лежала његова вољена, и легао поред ње; а
она је, иако бојажљива, радосно га почастила добродошлицом и он остаде тамо, носећи са њом
утеху од која беше обомама најслађа.

Будући да је Пинућио био тако са девојком, догодило се да су неке ствари, од уплашене мачке,
пале уз буку која је узбудила добру жену, и она, бојећи се да би то могло бити нешто озбиљније,
устаде, како је могла, у мрак, и оде до места одакле се чинило да је била бука. У исто време
Адријано, не због буке, коју није чуо, већ због прилике да одговори на зов природе, такође устане,
и тумарајући у мраку, наиђе на колевку поред кревета добре жене; и не могавши другачије да
прође, узе га и стави поред свог кревета, и када је остварио своју намену, врати се назад и не
помишљајући на колевку, оде у кревет. Добра жена је тражила све док није открила да нема
штете какву је очекивала; па без намере да упали кандило да би то даље истражила, укорила је
мачку, и вратила се у собу, и пипајући кренула право до кревета у коме је спавао њен муж; али не
нашавши ту колевку, рекла је у себи:

-- "Авај! ја сам грешница, шта би било? Божја вера! Ишла сам право у кревет гостију

Одлазећи мало даље, нашла је колевку, и легла поред Адријана у кревет који је био поред њеног,
сматрајући Адријана за свог мужа; а Адријано, који је још био будан, примио ју је са свом дужном
добротом, и више пута се ухватио у коштац са њом на њено не мало одушевљење.

У међувремену Пинућио бојећи се да га сан не обузме док је још био са својом љубавницом, и
пошто је задовољио своју жељу, устане и остави је, да би се вратио у свој кревет; али када је
стигао тамо, пришавши до колевке, претпоставио је да је то „домаћинов кревет; и тако одлазећи
мало даље, леже поред домаћина, који се пробуди. Претпостављајући да поред себе има
Адријана:

-Јамчим ти“, рекао је Пинућио домаћину, „никад није било тако слатког комада меса као
Николоза: тако ми Бога, од ње сам био одушевљен као ниједан муж својом женом; и, упамти, кад
сам те напустио, водио сам се на фарму неких шест пута."

Домаћин нимало задовољан да сазна ово, помисли:

- Шта дођавола ради овај овде?

Затим, његова озлојеђеност је надвладала његову разборитост:

-Нанео си ми грубу увреду, Пинућио, рече он;

-Нити знам којим поводом имаш да ми учиниш такву неправду; али телом Божијим ја ћу ти
платити.”

Пинућио, који није био најдискретнији у својој галантности, иако је сада схватио своју грешку,
уместо да се потруди да је поправи, узвратио је:

-- А како ћу да платим? Шта можеш да урадиш?

-Чуј како „крупно“ разговарају наши гости!, рекла је у међувремену супруга домаћина Адријану,
сматрајући да разговара са својим мужем.

-Нека су, одговори Адријано кроз смех:

-Дај им Боже лошу годину: јуче су превише попили.

Добра жена је већ напола препознала љутите тонове свог мужа, а сада када је чула Адријанов
глас, одмах је знала где је и са ким. Сходно томе, пошто је била дискретна жена, она је кренула и
не проговоривши ни реч, узела колевку свог детета и, иако није било ни зрака светлости у соби,
однела је, опрезно, тихо, на страну кревета у коме је спавала њена ћерка; а онда га је, као
узбуђена буком коју је правио њен муж, позвала и упитала о чему су он и Пинућио причали.

-Зар не чујеш, одговори муж, - шта каже да је ове ноћи учинио Николоси?

-Пих! Чим проговори он лаже“, узврати добра жена; није лежао са Николосом; за које време је то
могао учинити, када сам ја била поред ње и од тада сам потпуно будна; а ти си будала да му
верујеш. Ви људи толико пијете пре спавања да онда сањате, па ходате у сну и замишљате чуда.
Велика је штета што не сломите врат. Шта је било Пинућио? Зашто ниси у своме кревету?

Тада Адриано, са своје стране, видећи како је добра жена вешто прикривала свој и стид своје
ћерке:

-Пинућио, рече он, „сто пута сам ти рекао да не треба да ходаш ноћу; јер ова твоја лоша навика да
устајеш у својим сновима и да своје снове повезујеш са истином кад-тад довешће те у шкрипац:
врати се, и нека ти Бог пошаље добру ноћ."

Чувши како Адријано потврђује оно што је његова жена рекла, домаћин је почео да мисли да
Пинућио мора да заиста сања; па га узе за раме и паде тресући га, и дозива га по имену, говорећи:
-- Пинућио, пробуди се и врати се у свој кревет.

Пинућио је, узимајући у обзир оно што је чуо, почео да се понаша као сањар, да прича лутајући;
при чему се домаћин насмејао. Затим, претварајући се да је узбуђен од дрхтања, Пинућио
изговори Адријаново име, говорећи:

-- Није ли већ дан, да ме зовеш?

_Да, тако је, рече Адриано, "дођи овамо."

Тада је Пинућио, који је био иначе, јако поспан, устао, прошао поред домаћина и вратио у кревет
код Адријана.

Сутрадан, када су устали, домаћин је пао од смеха и веселећи се подсетио се сећајући се Пинућиа
и његових снова. И тако је шала прелазила од уста до уста, док су коњи младе господе били
дотерани и оседлани, а њихове бисаге намештене: што је и било, пили су са домаћином, узјахали
и одјахали у Фиренцу, не мање задовољни стварима које су се збиле у ноћној авантури.

Ни касније, Пинућио није успео да пронађе други начин да упозна Николозу. Њену мајку је
уверавао да је несумњиво сањао. Због тога је добра жена, присетивши се Адриановог загрљаја,
сматрала себе једином која је имала доживљај.

Из Декамерона, превод Џон Пејн. Лондон. 1906 (прерађен параграф).

Са енглеског превео мр Драган Маринковић, 1.02.2002, Београд.