Beograd 44

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1944.
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ

Библиотека „Зборници радова“
Бр. 7
За издавача
Др Момчило Митровић
Редакција
Др Александар Животић
Др Алексеј Тимофејев
Миладин Милошевић
Др Андреј Едемски
Др Анатолиј Аникејев
Рецензенти
Др Војин Божинов
Др Јожеф Јухас
Секретар Редакције
Оливера Марковић
ISBN 978-86-7005-080-8
Издавање овог зборника je омогућилo

Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије,
ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ
ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1944.

ЗБОРНИК РАДОВА
Београд, 2010.
САДРЖАЈ
УВОДНА РЕЧ 9
РАТ И ОКУПАЦИЈА
Никита БОНДАРЕВ
МОСКОВСКИЕ ГОДЫ ИОСИПА БРОЗА ТИТО:
ПРЕДЫСТОРИЯ ПАРТИЗАНА 15
Мира РАДОЈЕВИЋ
ЕМИГРАНТСКА ВЛАДА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
О ЈУГОСЛОВЕНСКО-СОВЈЕТСКИМ ОДНОСИМА
(ПОГЛЕДИ МИЛАНА ГАВРИЛОВИЋА) 31
Драган АЛЕКСИЋ
СРБИЈА ПОД НЕМАЧКОМ ОКУПАЦИЈОМ
У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ 52
Милан КОЉАНИН
СОВЈЕТСКИ РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ У ЈУГОСЛАВИЈИ (1943–1944) 73
Љубинка ШКОДРИЋ
ОДНОС НЕМАЧКОГ ОКУПАТОРА ПРЕМА
ДОМАЋИМ САРАДНИЦИМА У СРБИЈИ 1941–1944. 82
Андрей ЕДЕМСКИЙ
МОСКВА И АНТИФАШИСТСКОЕ ДВИЖЕНИЕ И. БРОЗ ТИТО
(ЯНБАРЬ – НАЧАЛО ОКТЯБРЯ 1944 Г.) 95
ЈЕСЕН 1944.
Жарко ЈОВАНОВИЋ
ЧЕТНИЦИ И ЦРВЕНА АРМИЈА У СРБИЈИ 1944. ГОДИНЕ 133
Никола Б. ПОПОВИЋ
ПРВИ ТИТОВ СУСРЕТ СА СТАЉИНОМ 147
Момчило МИТРОВИЋ
БЕОГРАД 20. ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ 159
Владимир Љ. ЦВЕТКОВИЋ
ЦРВЕНА АРМИЈА НА ДУНАВУ, ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА И
ТЕЖЊЕ СРБА ИЗ РУМУНИЈЕ ЗА ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ
ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1945. 168
Зоран ЈАЊЕТОВИЋ
ВОЈВОЂАНСКИ НЕМЦИ У ОКТОБРУ 1944. 185
Е. Ю. ГУСЬКОВА
УЧАСТИЕ СССР В ДЕПОРТАЦИИ НЕМЦЕВ С ТЕРРИТОРИИ
ЮГОСЛАВИИ ПОСЛЕ ВТОРОЙ МИРОВОЙ ВОЙНЫ (1944–1946 Г.) 205
Алексеј ТИМОФЕЈЕВ
ИСКУСТВО СУЧЕЉАВАЊА:
ЦРВЕНОАРМЕЈЦИ И СТАНОВНИШТВО СРБИЈЕ 210
КРАЈ РАТА
Милан ТЕРЗИЋ
СОВЈЕТСКА ПОМОЋ МЕЂУНАРОДНОМ ПРИЗНАЊУ
НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ПОКРЕТА
НА КРАЈУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 239
А. А. КОСТИН
ОТНОШЕНИЕ ВАШИНГТОНА К УЧАСТИЮ КРАСНОЙ АРМИИ
В ОСВОБОЖДЕНИИ ЮГОСЛАВИИ 247
Дмитар ТАСИЋ
СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ФОРМИРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ
СНАГА БЕЗБЕДНОСТИ (1944–1945) 272
Миљан МИЛКИЋ
ЈУГОСЛАВИЈА, ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ПИТАЊЕ СТАУСА
ЈУЛИЈСКЕ КРАЈИНЕ 1943–1945. 282
Коста НИКОЛИЋ
СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛАВИЈА НА КРАЈУ
ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 1944–1945.Г. 297
Наташа МИЛИЋЕВИЋ
СРПСКО ГРАЂАНСТВО ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА (1944–1945) 315
Александар ЖИВОТИЋ
СОВЈЕТСКИ ПОГЛЕД НА БАЛКАН И ЈУГОСЛОВЕНСКУ
ДОМИНАЦИЈУ У АЛБАНИЈИ (1943–1947) 327
СОВЈЕТСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКО САВЕЗНИШТВО
Петар ДРАГИШИЋ
СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛОВЕНСКО-АУСТРИЈСКИ
ТЕРИТОРИЈАЛНИ СПОР ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА 349
Драгомир БОНЏИЋ
НАУЧНА САРАДЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ
И СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА 1944–1947. 357
Сања ПЕТРОВИЋ ТОДОСИЈЕВИЋ
„KOНСТРУКТИВНО ВАСПИТАЊЕ“ НАЈМЛАЂИХ ПРИПРАДНИКА
ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. СОВЈЕТСКИ МОДЕЛ НА ТРАГУ
„ПОЗНАВАЊА НАШЕ СОПСТВЕНЕ ПРОБЛЕМАТИКЕ” 382
Слободан СЕЛИНИЋ
ЈУГОСЛАВИЈА, СССР И ИСТОЧНОЕВРОПСКЕ
ЗЕМЉЕ 1944–1948. 393
Горан МИЛОРАДОВИЋ
У ТРАГАЊУ ЗА „НОВИМ ЧОВЕКОМ”: ВРХУНАЦ КУЛТУРНЕ
САРАДЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА 1944–1948. 419
Бојан Б. ДИМИТРИЈЕВИЋ
СОВЈЕТСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1948. 437
Ђоко ТРИПКОВИЋ
БРИТАНСКИ ПОГЛЕДИ НА ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ
ЈУГОСЛАВИЈЕ И СССР-А 1945–1947. 456
Анатолий С. АНИКЕЕВ
АЛБАНИЯ В ПОЛИТИКЕ ЮГОСЛАВИИ И СССР В ПЕРВЫЕ
ПОСЛЕВОЕННЫЕ ГОДЫ ПО СОВЕТСКИМ
ДИПЛОМАТИЧЕСКИМ ДОКУМЕНТАМ 469
СЕЋАЊЕ НА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
Миле БЈЕЛАЈАЦ
КУЛТУРА СЕЋАЊА НА САВЕЗНИШТВО У ДРУГОМ СВЕТСКОМ
РАТУ КРОЗ НАЗИВЕ УЛИЦА, ТРГОВА И СПОМЕН – ОБЕЛЕЖЈА 493
Мирослав ЈОВАНОВИЋ
20. ОКТОБАР: ОД ОСЛОБОЂЕЊА ДО ОКУПАЦИЈЕ БЕОГРАДА
(РАДИКАЛНА ТРАНСФОРМАЦИЈА
ЈЕДНОГ ПОЛИТИЧКОГ СИМБОЛА) 505
Александар С. КУЛАГИН
ПРОБЛЕМА ПРИЗНАНИЯ НОВОЙ ЮГОСЛАВИИ НА
ЗАВЕРШАЮЩЕМ ЭТАПЕ ВОЙНЫ В ОСВЕЩЕНИИ
РОССИЙСКОЙ ИСТОРИОГРАФИИ 524
Далибор ДЕНДА
РАДОВИ О УЧЕШЋУ СОВЈЕТСКИХ ТРУПА У ОСЛОБОЂЕЊУ
ЈУГОСЛАВИЈЕ У ЧАСОПИСУ ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК 534
Олга МАНОЈЛОВИЋ ПИНТАР
(НЕ)ВИДЉИВА МЕСТА СЕЋАЊА 545
Тодор КУЉИЋ
УПОТРЕБА КВИСЛИНГА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ 553
ПОДАЦИ О АУТОРИМА 563

ИМЕНСКИ И ГЕОГРАФСКИ ИНДЕКС 571
УВОДНА РЕЧ
Други светски рат је на простору Србије и Југославије оставио

трајне последице, које су поред својих глобалних обележја имале и низ
локалних особености. У свести низа генерација сачувало се сећање на
хиљаде изгубљених људских живота, уништену економију, разорену
инфраструктуру, тешке материјалне губитке, трагичне људске судбине,
небројене цивилне жртве, изгубљене наде, срушене младости, недочекане
старости, недосањану будућност, разбијене и расуте породице,
револуционарне промене, војне сукобе, стране интервенције и крваве
грађанске сукобе. Као такве, локалне особености Другог светског рата на
простору Србије и Југославије током минулих деценија су представљале
повод за озбиљне друштвене расправе, идеолошке стереотипе и тумачења.
Често употребљаване и злоупотребљаване чињенице о Другом светском
рату на тим просторима биле су предмет низа манипулација.
Првобитни монопол Комунистичке партије Југославије и Савеза
комуниста на баштињење антифашистичких традиција и идеолошко
експлоатисање тековина Другог светског рата као једног од стубова
послератног југословенског друштва, у условима колапса Источног
блока и краја хладног рата, који су пресудно утицали на трагичан крај
социјалистичке Југославије израсле из пламена Другог светског рата,
замењени су у домаћој јавности другом крајношћу – апсолутним негирањем
традиција антифашистичке борбе и негирањем доприноса Југославије
савезничкој победи у Другом светском рату. Улога Совјетског Савеза и
Црвене армије у збивањима на тлу Југославије након јесени 1944. била је
честа тема различитих историографских и псеудоисториографских радова и
истраживања. Слика Совјета и Црвене армије у домаћој историографији се
често кретала од неумесне глорификације до бескомпромисног унижавања.
Наведене противречности, сложеност самог проблема, неистраженост
појединих тема, догађаја и процеса и све присутнија искривљена слика
прошлости у домаћој јавности наметнули су потребу озбиљног стручног
дијалога између српске и руске историографије у циљу расветљавања
заједничке прошлости и решавања низа спорних питања међусобних
односа и веза у прошлости.
Годишњица ослобођења Београда, као догађаја који је означио почетак
завршних напора за ослобођење Југославије у Другом светском рату и
прелазак на другачији начин вођења рата уз снажно ослањање на савезничке
снаге совјетске Црвене армије, представљала је повод одржавања научног
10 ... Ослобођење Београда 1944.
скупа „Ослобођење Београда 1944“ одржаног 20. и 21. октобра 2009. у

просторијама Архива Југославије, који су осмислили и организовали
Институт за новију историју Србије у сарадњи са Архивом Југославије,
Институтом за славистику Руске академије наука и Руским институтом за
стратегијске студије, под покровитељством Министарства рада и социјалне
политике и уз помоћ Министарства науке и технолошког развоја Владе
Републике Србије, Јавног предузећа „Србија гас“ и Руског центра за науку и
културу у Републици Србији „Руски дом у Београду“.
Циљ организатора научног скупа је био да представи савремена
историографска достигнућа о односима између Југославије и Совјетског
Савеза током Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку,
као и да отвори научни дијалог између српске и руске историографије о том
питању. Обрађен је низ тема које се тичу карактера међусобних односа и
веза до 1944, места и улоге Совјетског Савеза и Црвене армије у ослобођењу
Југославије 1941–1945, као и утицаја ратног савезништва на југословенску
спољну политику и унутрашњи развој југословенске државе до сукоба 1948.
године.
На самом скупу је представљено 36 реферата учесника из Србије и
Русије. Поред представника организатора, у раду скупа су учествовали и
историчари и социолози са Одељења за историју и Одељења за социологију
Филозофског факултета у Београду, Института за савремену историју,
Одељења за војну историју Института за стратегијске студије Министарства
одбране Републике Србије, Архива Србије, Универзитета у Јекатеринбургу
и Универзитета у Вјатки (Кирову).
Радови у зборнику су изложени према панелима у којима су
представљени на научном скупу. Неједнака заступљеност текстова
према појединим тематским целинама последица је различитог степена
истражености појединих тема, као и трендова у савременој руској и српској
историографији.
Организатори скупа изузетну захвалност дугују покровитељу
конференције Министарству рада и социјалне политике Владе Републике
Србије на челу са министром господином Расимом Љајићем и његовим
сарадницима господи Зорану Мартиновићу, Миру Чаваљуги и Дејану
Ристићу. Такође, посебно се захваљујемо директору Јавног предузећа
„Србија гас“ господину Душану Бајатовићу и госпођици Данијели Малетић
на великој подршци, помоћи и разумевању приликом организовања
скупа. Нарочиту захвалност изражавамо господи Владимиру Кутирину и
Олегу Кокорину из Руског центра за науку и културу у Републици Србији
„Руски дом у Београду“ због помоћи у организовању међународног научног
Уводна реч . . . 11
скупа „Ослобођење Београда 1944“. Посебну подршку у организовању и

одржавању скупа нам је пружило Министарство за науку и технолошки
развој Владе Републике Србије, на чему смо им веома захвални.
Зборник Ослобођење Београда 1944. је резултат рада на пројекту „Срби
и Југославија – држава, друштво, политика” (147043) који финансира
Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.
Редакција
РАТ И ОКУПАЦИЈА
УДК 321728/74: 929 Тито Ј. Б.
35523: 32915 (47)
Никита БОНДАРЕВ
МОСКОВСКИЕ ГОДЫ ИОСИПА БРОЗА ТИТО:

ПРЕДЫСТОРИЯ ПАРТИЗАНА
АПСТРАКТ: Аутор на објављеном и општедоступном материјалу доказује

постојање такозване „партизанске академије“ Коминтерне и разматра могућност да
се Јосип Броз обучавао у тој школи.
Кључне речи: Јосип Броз Тито, Коминтерна, комунизам, стаљинизам, тероризам,

војна школа Коминтерне, партизанска дејства, Дмитриј Мануилски, Јосиф
Пјатницки
Осенью 2009 г. видный сербский специалист по Иосипу Брозу Тито,

журналист Перо Симич, выпустил очередную работу, посвященную
покойному лидеру Югославии, озаглавленную „Тито: тайна века“.1 Симич
на редкость плодовитый автор, на протяжении последних восьми лет
выпускает в среднем по книге в год, большая их часть посвящена именно
Иосипу Брозу. В отличие от многих своих коллег с территории бывшей
Югославии, Симич провел много времени, работая в московских архивах,
прежде всего РГАСПИ – Российском государственном архиве социальной
и политической истории, бывшем Институте марксизма-ленинизма.
Основные научные положения работ Симича базируются на документах,
с которыми он ознакомился в Москве. Однако, получить доступ к
архивным данным – это лишь начало исследовательской работы. Не менее
важная часть работы состоит в том, чтобы полученные данные правильно
интерпретировать. Здесь мало просто кропотливой, усидчивой работы,
необходимо понимание исторического контекста, знание бытовых реалий,
способность отказаться от своих первоначальных гипотез, если архивные
данные их опровергают. Мы вынуждены констатировать, что именно
осмысление архивных материалов становится слабым местом всех работ
Перо Симича.
1
Симич Перо. Тито: таjна века. Београд, 2009.
Рассмотрим это на конкретном примере. В работе „Тито: тайна века“

Симич пишет – „существует версия, согласно которой в 1936 году Тито в
СССР посещал какую-то пртизанскую академию, о которой неизвестно,
ни где она находилась, ни существовала ли она вообще“.2 Это, фигурально
выражаясь, камень в огород автора данной статьи, который на протяжении
последних четырех лет на различных научных форумах в России и
Сербии выступает с докладом о предполагаемой причастности Тито к так
называемой „партизанской академии“ Коминтерна. Причем информация
об этой „академии“ нами почерпнута из тех же архивных материалов, с
которыми работал Перо Симич, а также из опубликованных в последние
годы документов. Не выходя за рамки доступных Смичу источников, мы не
только с уверенностью можем утверждать о существовании „Партизанской
академии“, но и попытаемся ответить на вопрос о том, где она находилась…
Для начала только факты. Никто из биографов Тито, будь то
официальная титоистика или позднейшие апокрифы, не смог убедительно
доказать сотрудничество Иосипа Броза с ОГПУ (организацией, позже
называвшейся НКВД, а еще позже – КГБ), на факте которого настаивает
Перо Симич. В этом смысле можно упомянуть работу Мирослава
Йовановича „Большевистская агентура на Балканах. 1920–23“.3 В своей
монографии М. Йованович подробно рассказывает об агенте НКВД
Вальтере, действовавшем в рассматриваемый им период. Агент подходит
под описание Иосипа Броза и по внешности, и по возрасту, и по
некоторым деталям биографии. Описание „агента Вальтера“ М. Йованович
заканчивает словами: „Мы не можем сегодня судить, идет ли в данном
случае речь об Иосипе Брозе Тито, или же мы имеем дело с не более чем
занятным совпадением“.4 Кстати говоря, Мирослав Йованович убедительно
доказывает, что, в принципе, нет ничего невозможного в вербовке Тито еще
в 1918-19 гг., когда он находился в России в качестве военнопленного. То
есть Иосип Броз мог быть заслан в Королевство СХС в 1920 г. в качестве
советского агента. Подобные случаи известны. Но, за неимением архивного
материала конкретно по Иосипу Брозу, профессор Йованович не спешит
делать претендующие на сенсационность выводы и обобщения. Это, на
наш взгляд, образец абсолютной научной корректности, к которой любой
исследователь должен стремиться.
2
Ibid. S. 55.
3
Jovanović M. Bolјševička agentura na Balkanu. 1920–1923. – Beograd, Filozofski fakultet Beograd-
skog univerziteta, 1995. – S. 46.
4
Ibid. – S. 47.
Н. Бондарев – МОСКОВСКИЕ ГОДЫ ИОСИПА БРОЗА... . . . 17
Если же начать погружаться в специфику работы советских спецслужб,

то ситуация вырисовывается отнюдь не простая. В начале тридцатых
годов внешней разведкой занимались Иностранный отдел (ИНО)
ОГПУ, Разведуправление Рабоче-крестьянской Красной Армии (РККА),
ряд структур Коминтерна – Специальный отдел, Организационный
отдел, Отдел партийного строительства, Отдел международной связи,
Военно-конспиративная комиссия. Внутренней безопасностью в
масштабе страны ведало ОГПУ, в масштабе Коминтерна – Отдел кадров.
Взаимодействию и противостоянию различных советских спецслужб
посвящена восьмисотстраничная работа В. И. Пятницкого, сына
одного из руководителей Коммунистического Интернационала, „Осип
Пятницкий и Коминтерн на весах истории“, основной императив которой –
противостояние внутрикоминтерновских спецслужб: Специального отдела,
руководимого Иосифом Пятницким и Отдела кадров, руководимого Д. З.
Мануильским. Начало тридцатых годов для Коминтерна В.И. Пятницкий
видит как непрерывную череду конфликтов Пятницкого и Манульского.
Если вкратце, Пятницкий руководил внешней разведкой Коминтерна
и действовал в тесном контакте с ИНО ОГПУ и Разведупром РККА,
Мануильский же руководил внутренней разведкой и координировал
свои действия с внутренними отделами ОГПУ. Победителем из этого
противостояния, в итоге, вышел Мануильский.
Здесь мы позволим себе бросить камень в огород Перо Симича
– характеристики, которые Иосип Броз давал на товарищей по
Партии, занимающие столь много места в книгах Симича, давались
не для Иностранного отдела ОГПУ–НКВД, как утверждает этот автор.
Характеристики эти предназначались Отделу кадров Коминтерна. Люди,
которым Тито он давал эти характеристики – И. Караиванов и Якубович –
являлись сотрудниками Отдела кадров. Из этого факта не следует, что Тито
не был связан с ИНО ОГПУ и/или Разведупром РККА. Но все известные
на сегодняшний день аргументы, касающиеся его связи с „советской
разведкой“ при тщательном изучении оказываются связаны с отделом,
где работали Караиванов, Якубович, Г. С. Алиханов, М. Б. Черномордик.
Курировал этот отдел Д. З. Мануильский.
Здесь есть смысл чуть подробнее коснуться деятельности Отдела
кадров Коминтерна. В Коминтерне существовали подразделения строго
засекреченные (Спецотдел, Отдел партийного строительства и т.д.)
и подразделения абсолютно секретные, режимные (военные школы
Коминтерна), о которых не знали всей правды даже члены Президиума
ИК КИ. Это как раз то, что В. И. Пятницкий называет „подводной частью
коминтерновского айсберга“. Но у коминтерновских спецслужб была и

полулегальная, преимущественно „надводная“ часть – это Отдел кадров
(внутренняя безопасность) и Отдел международных связей (внешняя
разведка). „Надводная“ часть спецслужб как раз и была задумана таким
образом, чтобы не привлекать излишнего внимания и не вызывать
ненужных ассоциаций.
„Создание Отдела кадров означало переход ИК КИ к осуществлению
более строгой и упорядоченной кадровой политики, к усилению контроля за
подбором и расстановкой руководящих работников в компартиях и аппарате
ИК КИ. Тот факт, что в Отдел кадров влился так называемый Специальный
отдел, занимавшийся ранее проверкой кадров и перепроверкой их
через советские специальные службы, говорил о том, что Отдел кадров
ИК КИ не только сохранял, но и укрепил связь с советскими органами
госбезопасности…“, – указывается в справочнике „Организационная
структура Коминтерна“.5 В. И. Пятницкий повествует о том же более
эмоционально, в обычной для себя манере осмысляя деятельность
Отдела кадров через противостояние И. Пятницкого и Д. Мануильского:
„Отделу кадров было поручено ведение персональных досье не только на
работников аппарата ИК КИ, но и на руководящих работников всех секций
Коминтерна, на иностранных эмигрантов, живущих и работающих в СССР.
Эти досье содержали подробные биографические данные, характеристики
с места работы и другую подробную информацию, позволяющую судить
о 'лояльности' данного коммуниста“ 16. Затем Пятницкий переходит на
личности сотрудников. „Ядро Отдела кадров составляли Черномордик,
Цируль, Алиханов, Благоева, Лебедева – жена Мануильского. Это была тесная,
сплоченная в быту и на работе группа, плотно облепившая Мануильского…
Эта группа, где командовали Алиханов и Черномордик, имела своих людей
во всех звеньях аппарата ИК КИ“.6 То есть Отдел кадров КИ являлся своего
рода службой внутренней безопасности Коминтерна, в отличие от Отдела
международных связей (ОМС) и Спецотдела, активность которых была
направлена преимущественно за пределы Советского Союза. В. Пятницкий
даже противопоставляет их друг другу, – в его понимании ОМС и Спецотдел,
возглавляемые, соответственно, А. Абрамовым–Мировым и Б. Васильевым
(и курировавшиеся Иосифом Пятницким), занимались бескорыстной
борьбой за дело мировой революции. Отдел же кадров, курировавшийся Д.
5
Адибеков Г. С., Шахназарова Э. Н., Шириня К. К. Организационная структура Коминтерна
(1919–1943). Москва: РОССПЭН, 1997. – С. 112.
6
Пятницкий В. И. Осип Пятницкий и Коминтерн на весах истории. Минск: Харвест, 2004.
– С. 284.
Мануильским, культивировал в Коминтерне доносительство и стукачество,

изначально этой организации не свойственные, готовил Коминтерн к эпохе
больших репрессий. Как неоднократно указывалось выше, В. И. Пятницкий
склонен идеализировать своего отца, демонизируя при этом Мануильского
и его сотрудников.
Возвращаясь к вопросу о связи Иосипа Броза Тито с советским
спецслужбами, мы можем еще раз отметить, что авторы, приписывающие
Тито тесную связь с НКВД или Разведуправлением Красной армии, сильно
упрощают картину. Потенциальный объект вербовки сначала тщательно
изучался собственно коминтерновскими спецслужбами и лишь затем, по
совместному решению руководства Политкомиссии КИ, руководителя
ИНО ОГПУ М. Трилиссера или руководителя Разведуправления Красной
Армии Я. Берзина, переходил на работу в другое ведомство. При переходе
на работу в ОГПУ или РККА иностранные коммунисты, как правило,
выводились из состава Коминтерна и теряли (номинально) членство в
своей партии по конспиративным соображениям. Как мы помним, с Тито
ничего подобного не происходило, что ставит под вопрос тезис о его тесной
связи с ОГПУ/НКВД, хотя мы и должны признать, что из всякого правила
бывают исключения.
На заметке у Отдела кадров ИК КИ Иосип Броз был как минимум с
1927 г. Бранислав Глигориевич, в своей работе „Югославский и сербский
вопросы в Коминтерне“, указывает, что первый большой карьерный взлет
Иосипа Броза тесно связан с миссией в Югославии коминтерновского
инструктора Владимира Николаевича Сакуна, находившегося на Балканах
под псевдонимом „Миркович“. „Он довольно много времени провел в
Югославии. Его заданием было выяснить, насколько жизнеспособна КПЮ
после всех имевших место фракционных противостояний. Он был на многих
партийных пленумах и совещаниях, много общался с активистами. В отчете,
который он затем послал в Москву, особенно отмечается работа загребской
парторганизации, деятельность которой обычно связывается с личностью
Иосипа Броза…“, – пишет о Сакуне Б. Глигориевич.7 „Взлет Иосипа Броза,
который до этого был простым профсоюзным функционером, связан
именно с работой этого инструктора Коминтерна, на чьи указания о том,
как надо организовать работу Партии, Броз постоянно ссылался во время
восьмой партконференции в Загребе… Решения этой партконференции
7
Gligorijević B. Kominterna: Jugoslovensko i srpsko pitanje. – Beograd, ISI, 1992. – S. 213.
просто не могли бы быть приняты без прямой поддержки представителей

ИК КИ“.8
Можно предполагать, что впервые Иосип Броз попал в поле зрения
коминтерновских спецслужб с легкой руки В. Н. Сакуна, о котором, кстати,
нам не удалось найти никакой дополнительной информации сверх того, что
сообщает Б. Глигориевич. В 1928 г. Иосип Броз осужден на „знаменитом“
Бомбистском процессе и оказывается вырван из активной политической
деятельности на пять лет. Но практически сразу после освобождения он
встречается с еще одним спецпредставителем Коминтерна – Г. Алихановым,
всю первую половину 1934 г. находившимся в Югославии, с той же миссией,
что и В. Сакун за шесть лет до этого.9 Алиханов фигура гораздо более
известная, прежде всего потому, что в 1937 г. он какое-то время возглавлял
Отдел кадров Коминтерна, прежде чем был репрессирован. У нас есть все
основания полагать, что в начале тридцатых он был ответственным за
Балканский секретариат Коминтерна в Отделе кадров, а также выполнял
отдельные, связанные с Балканами, миссии заграницей. Летом 1935 г., как
нам представляется, Г. С. Алиханов пошел на повышение, а ответственным
за Балканский секретариат был назначен часто упоминаемый в биографиях
Тито Иван Караиванов.
То есть, мы видим перед собой весьма стройную и последовательную
схему развития событий. В 1934 г. Иосип Броз впервые встречается с Г.
Алихановым, причем тот имеет о Брозе хорошие отзывы (не только от
местных партийцев, но и от своего предшественника В. Сакуна). В 1935 г.
Тито повторно сталкивается с ним, уже в Коминтерне. Алиханов сводит его
с сотрудниками Отдела кадров И. Караивановым и Якубовичем, Броз дает
им характеристики на товарищей по КПЮ. В принципе, мы можем говорить
о цепочке: Тито–Караиванов–Черномордик–Мануильский.
После этих необходимых разъяснений мы можем, наконец, перейти к
вопросу о так называемой „Партизанской академии“ Коминтерна. П. Симич
совершенно справедливо отмечает, что в рассматриваемы нами период
Иосип Броз провел в Советском Союзе не семь-восемь, как утверждал сам
Иосип Броз, а двадцать месяцев (двадцать один, если быть совсем точным). В
Балканском ландсекретариате Тито действительно проработал семь-восемь
месяцев, но после этого он, согласно официальной версии и некоторым
архивным материалам, работал в югославском партпредставительстве при
ИК КИ. Наша версия состоит в том, что в период с октября–ноября 1935
8
Ibid. – S. 214.
9
Ibid. – S. 274.
по июль–август 1936 г. Иосип Броз Тито проходил обучение в разведшколе

Коминтерна, а в партпредставительстве лишь числился, выполняя
время от времени (в среднем – раз в два месяца) некоторые, не слишком
обременительные, поручения.
Что же представляли собой нелегальные курсы при Коминтерне,
в частности, военно-политическая школа? Об истории военных и
разведывательных школ при Коминтерне В. И. Пятницкий сообщает
следующее: „Эти школы ведут свое начало со времен Октябрьской
революции, когда для немецких и австрийских военнопленных были
организованы краткие курсы с той перспективой, что эти кадры используют
свои знания на баррикадах Вены и Берлина. Позднее эти курсы превратились
в постоянные учебные заведения. В школах, расположенных в Москве и ее
окрестностях, обучался тщательно отобранный состав слушателей, которые
изучали все аспекты гражданской войны, начиная с пропаганды и кончая
умением обращаться с пулеметами. Способные слушатели проходили
подготовку в Управлении разведки Генштаба РККА. Выпускники курсов
и школ Коминтерна обязаны были после обучения возвратиться в свои
страны для работы в пользу Коминтерна. От них требовалось строгое
соблюдение секретности“.10
С 1927 по 1931 гг. военными школами Коминтерна руководил финский
коммунист Тууре Лехен (коминтерновский псевдоним Альфред), с 1931 по
1936 гг. польский коммунист Кароль Сверчевский. Последний пользовался
тем же псевдонимом, что и Иосип Броз, его конспиративное имя – Вальтер.
Перо Симич в своей последней работе перепутал „двух Вальтеров“ и пишет,
что „Тито воспользовался новым псевдонимом – 'товарищ Сверчевский'.11
Констатируем: Тито и Сверчевский – два разных человека, всего же в
Коминтерне псевдонимом „Вальтер“ пользовалось восемь человек, из них
две женщины.
Военное и разведывательное обучение в Коминтерне проходило
через разные этапы, в какие-то моменты сводилось к минимуму, но затем
возобновлялось в прежних масштабах.12 Начало гражданской войны в
Испании является апогеем военной и, вообще, нелегальной деятельности
10
Пятницкий В. И. Там же. – С. 190.
11
П. Симич. Там же. С. 67.
12
См. также: Тимофејев А., Војне и безбедносне структуре СССР у припреми партизанског
ратовања до почетка Другог светског рата, Војно-историјски гласник, Београд, 2/2008,
стр. 36–52; Тимофејев А., Совјетска улога у школовању и припреми југословенског
партизанског кадра до почетка Другог светског рата, Војно-историјски гласник, 1/2009,
Београд, стр. 39–56.
Коминтерна, однако в 1939 г., в связи с очередной сменой вех в советской

внешней политике, нелегальная деятельность Коминтерна за рубежом
практически сворачивается, чтобы возобновиться во время Второй
мировой войны, в совершенно ином качестве и под другой легендой.
Место военных школ и спецкурсов в коминтерновской иерархии
изменялось на протяжении существования КИ. Изначально они были
подчинены Организационному отделу, затем выделившемуся из него Отделу
партийного строительства (и тем и другим руководил Б. А. Васильев). После
VII Конгресса Борис Афанасьевич Васильев, вместе со своим патроном И.
Пятницким, был переведен на работу в другое ведомство, а спецшколы и
спецкурсы перешли в ведение Отдела кадров, сначала фактически, а в начале
1936 г. и номинально. Об этом говориться в „Положении об Отделе кадров“
от 11 февраля 1936 г., хотя и несколько иносказательно: „…отдел должен
руководить работой международных школ, контролировать подбор их
аппарата и организацию набора студентов в школы“. В одном из приложений
к „Положению“ уточняется, что под школами подразумевается и „группа
спецшкол“. Также этот документ обязывает Отдел кадров „обобщать опыт
компартий по защите и охране своих организаций от провалов и репрессий
и подготавливать соответствующие рекомендации и предложения по
улучшению конспирации“.13
Мы можем констатировать, что в интересующий нас период спецшколы
и спецкурсы Коминтерна, как и вся нелегальная деятельность, находились
целиком и полностью в компетенции Отдела кадров. Тезис о весьма тесных
связях Иосипа Броза с Отделом кадров КИ мы считаем доказанным, так
что, нет ничего удивительного в том, что Тито попадает в обойму военно-
политических программ Коминтерна именно после перехода последних в
ведение этой структуры.
Сегодня нам известны места расположения основных учебно-
тренировочных баз. Это прежде всего „баковская точка“, которую В.И.
Пятницкий называет „центральным отделением военно-политических
курсов при военном секторе Орготдела ИК КИ“.14 Вполне возможно, что
в начале тридцатых годов база в подмосковном поселке Баковка именно
так и называлась, но на момент описываемых нами событий Орготдел был
расформирован, соответственно и название должно было поменяться.
Составители же сборника „Коминтерн и идея мировой революции“,
наоборот, называют „баковскую точку“ „вторым вспомогательным
13
Адибеков Г. C. и др. Там же. – С. 194–195.
14
помещением военных курсов при ИК КИ“, а основным помещением

считают некое „здание на Пятницкой улице“.15 Помимо Баковки В.И.
Пятницкий называет еще ряд точек: в Кунцево, где обучали технике
разведслужбы, работе с радиоаппаратурой, подделке паспортов и т.д.; в
Пушкино, где располагалась так называемая „База № 3“ или „Восьмая база
физкультурников“, там находились радиоцентр и школа связи Коминтерна,
созданная в 1933 г.; какой-то учебный центр существовал в поселке
Квятково. Также Пятницкий упоминает о существовании нескольких
„точек” в Москве, в частности в районе метро „Новокузнецкая“ и на улице
Карла Маркса.16 Мы видим, что некоторые „точки“ дублируют друг друга,
но тот же радиоцентр на протяжении 20–30-х гг. вполне могли переносить с
места на место, из соображений конспирации.
О принципах подбора студентов в военные школы Коминтерна мы
можем говорить лишь в самых общих чертах, зато на сегодняшний день
опубликован ряд документов, проливающих свет на то, чему учили в
спецшколах и на спецкурсах. В. И. Пятницкий о контингенте обучающихся
и изучаемых предметах пишет следующее: „слушателями подбирались
молодые, умные, холостые люди, расположенные к изучению языков и
техники. Программа занятий была очень обширной и разнообразной:
изучение языков, географии района будущей работы, его истории. Особое
внимание уделялось изучению 'партийной техники' – тайнописи, приемам
конспирации, шифровальному делу, кодам Морзе, средствам связи…
Окончившие эту школу курсанты перед отправкой к месту работы
проходили тщательную проверку, в ходе которой проверялась степень их
подготовки, их пригодность к выполнению функций секретного агента и
бралось письменное обязательство работать на советскую разведку. Не
выдержавшие этой проверки курсанты отправлялись на другую работу,
а курсанты, сдавшие экзамен и прошедшие проверку, перед отправкой к
месту назначения проходили общий курс военной подготовки в военно-
спортивном лагере Коминтерна“.17
Отметим, что в данном отрывке речь идет об одной из школ, готовивших,
прежде всего, связистов. Отсюда упор на радиодело и относительно малая
роль отведена военно-полевой подготовке. Однако, те принципы, по
которым отбирались слушатели, имеют характер вполне универсальный –
молодость, интеллект, отсутствие семейных уз, способности к иностранным
15
Коминтерн и идея мировой революции. Москва, Наука, 1998. – С. 792
16
Пятницкий В. И. Там же. – С. 190, 198, 265, 271.
17
Там же. – С. 198.
языкам и технике. Все это, кроме, пожалуй, „молодости“, непосредственно

касается Тито (Иосипу Брозу сорок с небольшим, он не молод в буквальном
смысле слова, но находится на пике физических и интеллектуальных
возможностей).
О военно-политических курсах под руководством Кароля Сверчевского–
Вальтера В. Пятницкий сообщает: „…Некоторые руководители Коминтерна,
посвященные в их существование, называли их 'партизанской академией'.
Военная школа готовила специалистов для будущих революционных армий
капиталистических стран и военные кадры для национальных компартий,
командиров партизанских соединений, командующих армиями вплоть до
руководителей партизанских сил в масштабе отдельных стран. В программе
подготовки учитывались знания и опыт слушателей и обстановка, в которой
им придется действовать. Курсантов обучали военному делу, тактике
партизанской борьбы и уличных боев. Они должны были досконально
знать вооружение, применяемое в армиях своих стран, уметь пользоваться
и изготавливать взрывчатые вещества из легкодоступных материалов. Срок
обучения групп курсантов длился от восьми месяцев до года. Многие из тех,
кто закончил эту школу, впоследствии отличились в Испании, Югославии,
Польше, Китае и Вьетнаме“.18
Опять таки, очень значительная часть приведенного фрагмента
прекрасно соотносится с биографией Иосипа Броза Тито. Как с тем, что
пропадает он из поля зрения исследователей именно на восемь-девять
месяцев, так и с „тактикой партизанской борьбы“, которая очень пригодилась
ему в Югославии 1941–45 годов, сделав его „руководителем партизанских
сил в масштабе отдельной страны“. Но книга В. Пятницкого не может
считаться абсолютно надежным источником. Она очень фрагментарна
– местами это научная монография, местами мемуаристика, местами
чистая публицистика. Соответственно, мы принимаем на веру только ту
информацию Пятницкого, которая соотносятся с архивными данными,
найденными нами или опубликованными другими исследователями.
Большая часть того, что В. И. Пятницкий рассказывает об истории военных
и разведывательных учебных заведений при ИК КИ, подтверждается
работами по истории Коминтерна и справочником „Организационная
структура Коминтерна“. А его наблюдения и выводы, касающиеся
практической стороны работы этих структур, вполне коррелируются с
докладной запиской Кароля Сверчевского „О деятельности военных курсов
18
Там же. – С. 271–272.
при ИК КИ в 1931–32 гг.“ опубликованной в сборнике „Коминтерн и идея

мировой революции“.
К сожалению, записка эта охватывает период времени,
предшествовавший нашему исследованию и касается, в основном,
чрезвычайно низкого уровня подготовки студентов из Польши, многие
из которых попадали на курсы случайно. По поводу изучаемых предметов
Сверчевский сообщает данные в процентах, которые мы приводим целиком.
„Учебные планы курсов включают в себя следующие отделы:
а) политический, занимает около 25% времени курса,
б) военно-политический, занимает около 15% времени курса,
в) общей тактики, занимает около 25% времени курса,
г) военной техники, занимает около 30% времени курса,
д) партийной техники, занимает около 5% времени курса.
Различия в программах для различных курсов не слишком большое, но
в содержание предметов вносятся обязательные поправки на специфические
особенности данной страны. Главный упор в учебе делается на следующие
главнейшие предметы: теория и практика вооруженного восстания,
разложение вооруженных сил буржуазии, тактику, партизантику и уличный
бой, подрывное дело и полное овладение техникой материальной части и
боя ручного и автоматического оружия“.19
В записке К. Сверчевского о югославских коммунистах речь не
идет. Он сообщает, что „общее число прошедших через спецкурсы в
течение последних двух лет выражается цифрой 194 человека следующих
национальностей: немцев 72, поляков 56, финнов 22, украинцев 11,
французов 10, чехов 10, итальянцев 7, испанцев 3, белорусов 2 и шведов
один“.20 Как видим, в подробном списке по всем национальностям за
1931–32 гг. уроженцев Югославии нет. На полях документа имеется также
приписка от руки, касающаяся обучавшихся на курсах в 1933–35 гг. В ней
значится: „1933 г. – 26 немцев, 13 финнов, 10 китайцев; 1934 г. – 2 бразильца,
3 китайца, 27 немцев; 1935 г. – 24 немца, 11испанцев, 8 китайцев“.21 Опять
таки, никаких югославов.
Однако, на самом деле, все несколько сложнее. Дело в том, что
специальных курсов на сербско-хорватском языке (равно как на
словенском и македонском) в военно-политической школе не было, в связи
с чем большая часть югославских коммунистов входила в состав немецкой
19
Коминтерн и идея мировой революции…, – С. 789.
20
Там же. – С. 787.
21
Там же. – С. 791.
языковой группы и слушала курс на немецком языке. В. И. Пятницкий

приводит документ, составленный работником Разведуправления
РККА, касающийся работы военно-политических курсов в 1929–30 гг.
В этом документе говориться: „Ввиду развертывания классовых боев и
усиливающихся военных приготовлений было вынесено постановление
инстанции и отпущены средства на военизацию Коминтерна... Согласно
этому постановлению Управлением, при участии Орготдела ИК КИ, было
обучено 24 поляка на специальных военно-политических 9-месячных
курсах, 42 немецкоязычных коммуниста (31 из Германии, 7 из Чехословакии,
по 2 – из Австрии и Сербии) на 4-месячных курсах, 13 франкоговорящих
(4 итальянца, по 3 француза и бельгийца, 2 испанца и один чех) – на
5-месячных курсах“.22 Именно из этого документа, как нам кажется, В.
Пятницкий позаимствовал и информацию о предмете обучения, и тезис
о спецкурсах продолжительностью от девяти месяцев до года. С запиской
К. Сверчевского он, судя по всему, не был знаком, во всяком случае, в его
списке литературы, озаглавленном „краткая библиография по „открытой“
истории Коминтерна“ сборник „Коминтерн и идея мировой революции“ не
упоминается.
Документ из архива Разведуправления Красной Армии позволяет,
так сказать, читать между строк записки Кароля Сверчевского. В 1931–
32 гг., по которым он дает развернутый перечень не только языков, но и
национальностей (украинцы и белорусы, явно обучавшиеся не на родных
языках, а на русском или польском; швед, почти наверняка обучавшийся
на немецком или финском и т.д.), присутствие уроженцев Югославии на
военно-политических курсах не прослеживается. А вот в 1933–35 гг., о
которых сообщается вкратце, без указания национальностей, среди 77
обученных „немцев“ вполне могли быть, более того, почти наверняка
были, и австрияки, и югославы. К огромному сожалению, информации по
наиболее интересующему нас 1936 году нет ни у Пятницкого, ни в записке
Сверчевскго. Тем не менее, мы можем констатировать – югославы на
военно-политичсеких курсах КИ обучались.
Подкрепляет нашу уверенность и то, что в работе В.И. Пятницкого
по вопросу о „партизанской академии” упоминается персонально Тито.
Правда, в довольно странном контексте. Сын Иосифа Пятницкого пишет
– „некоторые занятия в военно-политической школе поначалу шли через
переводчика. Но миновало два-три месяца, и он становился ненужным.
Основные предметы вели по-польски, по-французски, по-испански –
22
Вальтер, большинство политических – знавший также немецкий Станислав

Будзинский. Приезжали с лекциями Тельман, Эрколли (Тольятти), Гэккерт,
Кнорин, Мануильский, Тито; из польских деятелей – Ленский, Прухняк“.23
Чему вообще мог научить слушателей „партизанской академии“ Иосип
Броз? У него имелся определенный опыт участия в боевых действиях и
представление об основах полевой разведки, полученное в австрийской
разведшколе. Но это опыт двадцатилетней давности, изрядно Тито
подзабытый, да и просто устаревший. У него был опыт конспиративной
деятельности, но скорее негативный, связанный с провалом, приведшим
к „бомбистскому процессу“. Среди преподавательского состава военно-
политических курсов, в который входили ассы разведки и мастера
конспирации, Иосип Броз выглядит явным неофитом.
Объяснение тезиса о преподавательской деятельности Тито находим
в записке К. Сверчевского. Он пишет: „Основные военные предметы
(общая тактика, партизантика, уличный бой, оружие и т. д.) проходятся
сейчас силами аспирантуры, набираемой из числа своих курсантов или
прошедших подготовку на курсах в прошлом и работавших на практической
работе в стране (немцы), или оставленных специально для этой цели из
состава последних курсов (поляки)“.24 То есть, после окончания собственно
обучения, сколько бы оно ни продолжалось, Иосип Броз вполне мог быть
оставлен при военно-политических курсах в качестве аспиранта, а значит,
мог и преподавать.
Любопытную информацию о Тито сообщает в своей книге Джаспер
Ридли. „Тито посещал занятия по военной тактике при школе Красной армии
– пишет он, – где его проверяли на физическую крепость и выносливость.
Один из тестов на выносливость требовал, чтобы человек две минуты
стоял в проруби, по шею в воде, температура которой была едва ли выше
нуля“.25 Ссылается Ридли на устные данные, почерпнутые из разговора
с немецкой коммунисткой Маргарете Бубер-Нойманн, находившейся в
1935–36 гг. в Москве. Надо сказать, что в книге самой Бубер-Нойманн
нет ни слова об Иосипе Брозе Тито, вообще из югославских коммунистов
упоминается только Филип Филипович. Особого интереса к югославским
товарищам она, судя по всему, не испытывала, большинство югославов в ее
книге безымянны – „этажом выше нас в 'Люксе' жили какие-то югославы“,
„в Париже нас встретили какие-то югославы“ и т.д. Но теоретически она
23
Там же. – С. 276.
24
Коминтерн и идея мировой революции…, – С. 789.
25
Ridley J. Ibid. – S.134.
вполне могла знать об учебных программах военного толка, в которых

участвовал Тито.
Можно также сопоставить приведенную выше информацию с
данными мемуарного характера из югославских архивов. Ни в одной из
записок, обнаруженных нами, не говорится об обучении в коминтерновских
спецшколах открытым текстом, однако во многих из них встречаются
довольно любопытные фрагменты. Например, в записке Влайко Беговича
сообщается следующее. Беговича направляют на учебу в Коммунистический
университет национальных меньшинств Запада (КУНМЗ), причем сразу
на четвертый курс. Однако, он решает, что нет смысла тратить время на
обучение тому, что он знает и так. „Я решил – пишет он – что буду летом
заниматься, сдам экзамены экстерном и поступлю сразу в аспирантуру.
Так и вышло. Год я был аспирантом в КУНМЗ, потом стал преподавать там
же мировую экономику…“26 После роспуска КУНМЗ В. Бегович какое-то
время работал в Главлите, а затем покинул Советский Союз, отправившись
в Испанию. По завершении гражданской войны в Испании В. Бегович
остался во Франции, после оккупации бежал из Парижа на юг страны, где
активно участвовал в антифашистском подполье, в Югославию вернулся
только в 1945 году – так гласит официальная биография. Казалось бы, все
просто и ясно.
Однако, в мемуарах Беговича есть фрагмент, никак не согласующийся
с историей об экзаменах, сданных экстерном, и работе в КУНМЗ. Ближе к
концу записки, подытоживая свои впечатления от СССР, Влайко Бегович
пишет: „Нам было не тяжело учиться ночью… Мы изучали военную науку,
военную технику, имели отличные результаты в стрельбе из пистолетов,
пистолетов-пулеметов, пулеметов. Мы совершали длинные марши ночью,
в полной боевой экипировке и в противогазе. Часто при температуре ниже
минус двадцати. Мы проводили ночи, расчищая завалы на железных дорогах.
Ездили в колхозы, чтобы убеждать колхозников пахать и сеять тогда, когда
это велит Партия. И еще много чего тяжелого было, но для нас это было не
тяжело…“.27 Вопрос – где Беговича учили стрелять из пистолетов-пулеметов
и заставляли совершать марш-броски на двадцатиградусном морозе?
Неужели в аспирантуре Кафедры мировой экономики КУНМЗ?
Другой видный югославский коммунист, Божидар Масларич, пишет:
„В КУНМЗ, где я был сначала студентом, а потом и преподавателем, мне
очень мало платили. Поэтому, я пошел учиться в техническую школу
26
Архив Югославии. Фонд MG, дело 2047/2. – С. 13.
27
Архив Югославии. Фонд MG, дело 2047/2. – С. 25–26.
Коминтерна, там я был шесть месяцев на одном курсе с немцами… В 1934

г. техническая школа начала расширяться, изначально она не предполагала
деления по национальностям [деление было по языкам – Н. Б.], но уже в
1934 г. в ней открылся отдел для югославов, которым поставили руководить
меня. Одновременно с этим я продолжал преподавать в КУНМЗ… Я
был не только руководителем технической школы, обучение в которой
продолжалось год, но и руководителем шестимесячных курсов для женщин,
из наших на них училась, например, Зденка Кидрич… Существовали также
и трехлетние курсы, которыми руководил Никола Ковачевич“.28 Карло
Мразович сообщает: „Я был шефом югославского отделения КУНМЗ…
При университете существовало секретное отделение, где имелась
картотека студентов-слушателей, их биографии, анкеты и фото. Шефом
секретного отделения был человек из ГПУ, венгр по национальности.
Картотека хранилась в условиях особой секретности, никто не мог ею
воспользоваться. Тем не менее, поскольку я помогал вновь прибывшим
югославам писать биографии и давал им псевдонимы, я все обо всех знал…
Помимо КУНМЗ и аспирантуры я также закончил военную академию и
имел чин подполковника“.29
Таким образом, перед нами совершенно четкий механизм по отбору
кадров в КУНМЗ для коминтерновских спецшкол и советских спецслужб
(ОГПУ, Разведуправление Красной Армии). Кадровик К. Мразович
встречает югославских студентов, помогает им писать биографии, дает
псевдонимы, попутно отбирая наиболее перспективных. Затем, после
изучения соответствующими органами, они переходят на попечение Б.
Масларича и начинают „бегать в противогазах“ и „расчищать снежные
завалы“. Во главе угла находится Отдел кадров, тождественный „секретному
отделению“ в КУНМЗ.
В заключение приведем небольшую цитату из „Материалов к
биографии“ В. Дедиера. Тито рассказывал ему, что в Москве „…серьезно
набросился на военную литературу, штудировал из русских писателей
Фрунзе, много читал немецких классиков, Клаузевица и других. Таким
образом, во время своего пребывания в Москве, Тито во многом расширил
свои знания по военной проблематике“.30 Нам представляется, что это
тот минимум информации связанный с обучением Иосипа Броза в
28
Архив Югославии. Фонд MG, дело 1489/4. – С. 1–2.
29
Архив Югославии. Фонд MG, дело 2020. – С. 1–3.
30
Dedijer V. Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita. Kn. 1. – Zagreb, Mladost, 1980. – С. 221.
Партизанской академии, который Дедиер смог поместить в биографию

Тито…
Summary
The Moscow Years of Josip Broz Tito: The Pre-History of the Partisans
The Commintern was literally the general-staff of the world revolution. Not
only strategy and tactics of armed uprisings were discussed there, but military
and military-political courses were held at which Communists and Communist
youths were trained as terrorist fighters. In the early 1930s some military courses
and schools had been abolished, whereas the remaining ones were unified into the
so-called „Partisan Academy“ run by the Polish Communist Carol Swerczewsky
under the psudonim of „Walter“. This „Walter“ shouldn’t be confused with another
„Walter“ – Josip Broz, as was donne in the latest book by Pera Simić. It is very
likely that the two Walters (and eight persons in all used the pseudonym Walter
in the Commintern) were meeting each other and communicating, since Josip
Broz could be educated, and maybe even taught, at the above mentioned „Partisan
Academy“. This cannot be ascertained with absolute accuracy since all documents
concerning the activity of the Commintern military schools are still closed for the
public.
УДК 327(497.1:47)„1941/1945”(093.3)
Мира РАДОЈЕВИЋ
ЕМИГРАНТСКА ВЛАДА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ О

ЈУГОСЛОВЕНСКО-СОВЈЕТСКИМ ОДНОСИМА
(ПОГЛЕДИ МИЛАНА ГАВРИЛОВИЋА)
АПСТРАКТ: У овом смо раду настојали да анализирамо и прикажемо најважније

моменте и проблеме из односа Милана Гавриловића, једног од најзначајних
чланова емигрантске владе Краљевине Југославије, према Совјетском Савезу и
југословенско-совјетским односима. Истовремено, покушали смо да укажемо на
друге важне сегменте његове улоге у предратним и ратним дешавањима. Рад је
писан на основу личног дневника овог првог југословенског посланика у Москви,
других његових текстова, мемоарских дела савременика, објављених југословенских
и британских извора и релевантне литературе.
Кључне речи: Краљевина Југославија, Совјетски Савез, Велика Британија,

међународни односи, спољна политика, дипломатија, идеологија, политичке
странке, обавештајне службе, емиграција
Питање става и политике емигрантске владе Краљевине Југославије

према проблему југословенско-совјетских односа у годинама Другог
светског рата постало је предмет интересовања и проучавања српске и
југословенске историографије још пре неколико деценија. Историографска
литература, настала из тог стручног интереса, није толико обимна колико
је квалитетна. Писана на озбиљној анализи пре свега грађе југословенског
порекла, односно фондова емигрантске владе и њених дипломатских
представништава, а једним мањим делом и на совјетској и британској
грађи, дошла је до научних сазнања која чине поуздан основ свим доцнијим
истраживањима. Изречена тврдња односи се најпре на радове Бранка
Петрановића и Николе Поповића, који су се овим питањима највише бавили
и из чијих се истраживачких резултата и данас могу извући суштинске
претпоставке будућих проучавања.1
N. B. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd,

1
1988; B. Petranović, S. Dautović, Jugoslovenska revolucija i SSSR (1941–1945), Beograd, 1988;

Б. Петрановић, „Субјекти југословенско-совјетских односа 1941–1945“, Зборник Матице
српске за историју, 39, Нови Сад, 1989, стр. 55–70; Б. Петрановић, „Милан Гавриловић и
Међу првима свакако је она о несамосталности спољне политике

емигрантске владе, која је, будући да је уточиште нашла на територији
Велике Британије, у великој мери била од ње зависна, чак толико да се
може говорити о готово апсолутној контроли коју су Британци имали
у овом погледу. Друга теза везана је за нестабилну позицију емигрантске
владе, узроковану сложеношћу британско-совјетских односа и њиховог
деликатног ратног савезништва. Одмах уз њу требало би истаћи изразити
антикомунистички став и страх од бољшевизма већине министара у
влади, појачаван јасном, мада у међународној јавности прикривеном
опредељеношћу совјетског фактора за партизанско-комунистички покрет,
идеолошки истоветан друштвеном моделу Совјетског Савеза.
У оквиру таквих поставки, потврђених богатом фактографијом,
могуће је отворити и друге истраживачке правце. Очигледно је, наиме, да
је постојећа историографија, не превиђајући нехомогеност емигрантске
владе, недовољно пажње усмерила на разлике које је у приступу проблему
југословенско-совјетских односа имао, на пример, хрватски део владе за
разлику од бројнијих српских министара у њеном саставу. Исто тако, не
може се говорити о некаквој једнодушној мисли и вољи српских чинилаца
у влади, па чак ни Србијанаца у њој, за које је Божин Симић једном
приликом навео да су преузели улогу „југословенских јункера, као да ван
њих сунце неће грејати“, желећи тиме да каже како су били уверени да
имају монопол на одлучивање о најважнијим политичким питањима.2
Будући да је као примере таквог размишљања навео Слободана Јовановића,
Милоша Трифуновића, Момчила Нинчића и Милана Грола, тешко би
било утврдити да ли је овој групи српских политичара додавао и Милана
Гавриловића, посебно због тога што га је добро познавао из времена
заједничке дипломатске службе у Совјетском Савезу. У овом раду ми бисмо,
међутим, покушали да истражимо и тумачимо управо спољнополитичке
погледе Милана Гавриловића. Иако их је Бранко Петрановић делимично
већ анализирао, неискоришћени су остали бројни извори, нарочито лични
национално питање у светлости свесловенске акције СССР-а 1941“, Историјски гласник

(ИГ), 1–2/1989, стр. 147–156; B. Petranović, „Odnosi jugoslovenske i čehoslovačke vlade
u emigraciji 1941–1945“, Vojnoistorijski glasnik (VIG), 3/1990, str. 49–71; Б. Петрановић,
„Успостављање југословенско-совјетских односа 1940“, Зборник Матице српске за
историју, 46, Нови Сад, 1992, стр. 87–100; B. Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–
1945, Beograd, 1992.
2
Наведено према: B. Petranović, S. Dautović, n. d., str. 48.
М. Радојевић – ЕМИГРАНТСКА ВЛАДА КРАЉЕВИНЕ... .. . 33
дневник овог старог политичара, британски документи о њему, па и сећања

и сведочења његових савременика.3
Личност Милана Гавриловића интригантна је из многих разлога.4 Са
становишта историје југословенско-совјетских односа запамћен је најпре
као први посланик Краљевине Југославије у Москви, а потом као један од
оних српских политичара који су, иако свесни важности СССР-а, имали
посебно негативан однос према совјетском уређењу и совјетским намерама
у балканској, европској и светској политици. Истовремено, био је одан идеји
балканске федерације, односно идеји југословенско(српско)-бугарског
заједништва, мада на сасвим другим основама од оних које су имали СССР
или Комунистичка партија Југославије и њен централни комитет. Значај
има и то што је у емигрантској влади, поред Момчила Нинчића, био један
од ретких министара који су имали дипломатско искуство, стечено при
томе у време када су спољну политику Краљевине Србије и Краљевине СХС
водили Никола Пашић и Милован Миловановић.5 Ако би се из непотпуних
извора смео извући закључак о могућим утицајима који су на њега имала
ова двојица креатора спољне политике, тицао би се сталног опреза према
великим силама и променљивости њиховог односа према малим земљама.6
3
Милан Гавриловић је своју архиву поверио Хуверовом институту на Универзитету
Станфорд у САД-у. Учинивши то, потписао је докуменат према коме је све хартије требало
пренети у Србију и ставити „у народну архиву у случају престанка власти комунизма“
(„Одломци из дневника Милана Гавриловића. Увод“, Гласник СИКД „Његош“, св. 64,
децембар 1990, стр. 3). Колико је познато, оне су и даље тамо где су похрањене августа 1973.
4
Краћа биографија Милана Гавриловића објављена је у Српском биографском речнику, 2,
Нови Сад, 2006, стр. 598–590.
5
У Министарство иностраних дела ступио је по повратку са студија у Паризу, где је 1910,
на Сорбони, стекао титулу доктора права на основу тезе Држава и право, награђене
Великом наградом универзитета. Како је и до тада припадао четничком покрету и због
четовања напуштао студије, примљен је 1911. у организацију „Уједињење или смрт“. Одан
националној идеји, чим је почео Први балкански рат напустио је Министарство и без
званичне дозволе отишао у Стару Србију. „Тамо га је затекао Пашић и наредио му да се
одмах врати у Београд“. Стари председник владе и министар спољних послова био му је
очигледно наклоњен, јер му је, и поред чињенице да је политички припадао супарничкој,
Самосталној радикалној странци, поверавао дипломатску службу у Лондону, Атини,
Берлину и Риму. У дипломатском раду остао је до 1921, када је пензионисан као саветник
посланства („Комеморативна академија у Чикагу, посвећена др Милану Гавриловићу и
др Радоју Вукчевићу“, Гласник СИКД „Његош“, св. 37, децембар 1976, стр. 84–91; Српски
биографски речник, 2, стр. 588–590).
6
Сећајући се стварања Балканског савеза, Милан Гавриловић је писао и о супротстављеним
интересима Русије и Аустроугарске на Балкану. „Обе силе су помагале понекад и народе у
својим сферама“, истакао је, „а понекад и напуштале. Већ као што су се, готово увек, велики
односили према малима. Радиле су обадве онако како им се чинило у том тренутку да је
У јавности Краљевине СХС/Југославије био је познат као уредник

дневног листа Политика, на чијем је челу био од 1924. до 1930, потом као
члан Савеза земљорадника и шеф странке после смрти Јована Јовановића
Пижона у јуну 1939. године.7 Конзервативац према политичким склоностима,
залагао се за сељачку, сталешку и задружну државу, а у спољној политици
за што боље односе са Бугарском. Невезено за политику југословенске
државе, која је помагала и организовала преостале присталице Александра
Стамболијског, сам је подржаво бугарске емигранте, у својој кући угошћавао
Косту Тодорова и пријатељевао са Георги Димитровим Геметом.8
Налазећи се на челу странке у којој је било доста русофила и која се,
посебно уочи рата опредељивала за нормализовање односа са „Совјетском
Русијом“, Милан Гавриловић је у јуну 1940. године постављен за првог
посланика Краљевине Југославије у СССР-у. Разлози због којих је избор
могућих кандидата окончан на његовом имену још увек нису довољно
проучени и познати. Тешко је рећи колики је у овом случају био утицај Илије
Шуменковића, посланика Краљевине Југославије у Анкари, који је приликом
успостављања југословенско-совјетских односа обавио највећи део посла, а
напокон са југословенске стране и потписао овај чувени уговор, заједно са
тамошњим совјетским послаником Терентијевим. Познати извори сведоче
корисно по њих, ма и најмање корисно“ (М. Гавриловић, „Сећање на стварање Балканског

савеза“, Гласник СИКД „Његош“, св. 28, јуни 1972, стр. 3–8).
7
Поредивши двојицу својих могућих наследника, Милана Гавриловића и Драгољуба
Јовановића, првог са страначке деснице, а другог са страначке левице, Јован Јовановић
Пижон је све предности дао првом. У белешци, насловљеној као „жеља за другове“
са којима је „радио у народу“, написао је: „Оно што треба за С.З. и политичара јесте:
поштење, истрајност, борбеност и солидарност са друговима. Те су особине поред оне
основне: убеђење и вера у С.З. Те особине има Др Милан Гавриловић; он је власник
доброга знања и логике, може да буде хладан као лед а оштар као бријач; у препиркама је
стрпљив и толерантан, говори као дипломат. На трибуни, пред народом, говори речито, у
препиркама је пребрз; боље се разуме кад говори јавно него кад говори приватно; Мудар
и смислен не воли да пише, а кад напише то је европејски и докторски – ’тешка реч’ свака
и одмерена. У С.З. је одређен да води – мислим да ће имати храбрости да загази у ствари
кад се силом намећу“ (Архив Југославије, з. Ј. Јовановић Пижон, 80-32-467/469). Говорећи
о овом наименовању, Драгољуб Јовановић је уздржано написао да му се „то... учинило
исправно, једно што је он и дотле био стварни шеф земљорадничке деснице, друго што је
и паметнији и поштенији од других који су претендовали на Јоцино наслеђе“. Кроз своја
је сећања, ипак, провукао тезу да је Јован Јовановић Пижон за наследника желео њега, а
не Милана Гавриловића (Наведено према: М. Радојевић, Удружена опозиција 1935–1939,
Београд, 1994, стр. 102–103).
8
Д. Јовановић, Људи, људи..., Медаљони 46 умрлих савременика са фотографијама, Београд,
1975, стр. 122; Г. Димитров, „Кроз бомбе и куршуме ка братству и јединству“, Гласник
СИКД „Његош“, св. 21, јуни 1968, стр. 48–61.
да су се Милан Гавриловић и он познавали доста дуго, из времена у коме су

обојица били секретари Николе Пашића, те да је успостављено пријатељство
трајало и наредних година и деценија.9 Према тврдњи Косте Ст. Павловића,
сам Милан Гавриловић радио је на признавању Совјетског Савеза, „иако је
био одлучан противник комунизма“. Не рекавши шта Гавриловић је у том
правцу конкретно предузимао, као једну од више противуречности у његовој
политичкој каријери и животу навео је да је, ради спољнополитичких
интереса, „као човек слободарских погледа пристао да своју земљу заступа
у престоници најкрућег самодржавља“.10
Једна далеко важнија непознаница везана је за, такође недовољно
проучено, противљење Немачке избору дипломатског представника
Краљевине Југославије. Према тврдњи Војислава Пантелића, Милану
Гавриловићу, познатом као великом пријатељу Француске и подједнако
великом поштоваоцу енглеске демократије, ово је лично саопштио Виктор
фон Херен, немачки посланик у Београду. Рекавши му да немачка влада
сматра како је главни задатак југословенског посланика у Москви да квари
односе између Немачке и Совјетског Савеза, наводно је наслутио какве су
биле праве намере Милана Гавриловића.11 Претерано би било тврдити да су
Немци страховали од његовог могућег утицаја на совјетску дипломатију, али
би евентулна бојазан могла добити на озбиљности ако се стави у контекст
повезаности чланова Савеза земљорадника са британском обавештајном
службом и британском владом, која је, према неким траговима у изворима,
давала овој странци редовну новчану потпору.12 Такав један податак Коста
Ст. Павловић је пронашао у британској поверљивој архиви, затраживши
потом објашњење од самог Милана Гавриловића. Негирајући податке из
9
О овом дугом пријатељству сведочио је и Спасоје Јефремовић, даљи рођак Милана
Гавриловића и службеник Министарства спољних послова, задужен у емигрантској
влади за дешифровање телеграма (С. Јефремовић, „Др Милан Гавриловић“, Гласник СИКД
„Његош“, св. 61, јуни 1989, стр. 72–75).
10
К. Ст. Павловић, „Југословенско британски односи 1941–1945. Др. Милан Гавриловић
према британским изворима“, Српска зора, бр. 17, 15. мај 1976. Цео текст Косте Ст.
Павловића објављен је у пет наставака, у бројевима 17–21.
11
„Комеморативна академија у Чикагу, посвећена др Милану Гавриловићу и др Радоју
Вукчевићу“, стр. 88.
12
У српској историографији о овоме је писао Јован Марјановић, позивајући се на
истраживање Елизабет Баркер и њене податке о сталним месечним „субвенцијама“ од
по 5.000 фунти, уплаћиваних Савезу земљорадника од јула 1940. Мањи месечни износи
уплаћивани су Самосталној демократској странци, листу Већеслава Вилдера Нова ријеч и
Народној одбрани (J. Marjanović, Draža Mihailović izmedju Britanaca i Nemaca, Zagreb – Beo-
grad, 1979, str. 18).
британских извора, одговорио је да „Земљорадничка странка, као странка,

није ни у једном тренутку примала никакву помоћ од једне стране силе“.13
Ово, међутим, није значило да помоћ нису могли примати поједини
чланови странке, међу којима и Милош Тупањанин, који је Гавриловића
замењивао на челу странке по његовом одласку у Москву и за кога се
већ пред рат говорило да је човек британске обавештајне службе. Поред
домаћих извора,14 ово потврђују и британска документа, према којима су не
само ова двојица него и други прваци Савеза земљорадника били „њихови
људи“. Утврђујући ово, Јован Марјановић је поверење поклонио мемоарима
Џона Емерија, који је у време боравка у Југославији и рада на обавештајним
пословима имао тек 20-ак година. Много старији, српски политичари су,
међутим, у њему гледали сина Леополда Емерија, једног од најугледнијих
британских министара. Из онога што је записао Емери „Млађи“, види се да је
код Милана Гавриловића одлазио „готово као кућни пријатељ“.15 Штавише,
шеф Савеза земљорадника се са њим консултовао чак и приликом доношења
одлуке о прихватању посланичког места у Совјетском Савезу. Када је и из
Лондона стигла сагласност, разговарали су о будућности Југославије, „ако
помоћ не дође од Русије“, ситуацији која ће настати после војног пораза,
могућностима герилске борбе. У ту сврху Гавриловић је од Енглеза унапред
тражио радио-станице, средства за илегалну штампу, ратну пропаганду,
резерве оружја и експлозива. На трагу тих разговора британски агенти су са
Милошем Тупањанином разрадили потребне планове, после чега је започело
дотурање оружја, намењеног Савезу земљорадника као будућем носиоцу
покрета отпора. Прве веће пошиљке представљане су као пољопривредне
машине, а мање су стизале у врећама са дипломатском поштом. Оружје је,
наводно, камионима допремано у кућу Милана Гавриловића и у седиште
странке, одакле је ширено по унутрашњости. Део овог ратног материјала,
закопаног у дворишту Британског посланства, открили су потом Немци.16
13
Писмо Милана Гавриловића упућено Кости Ст. Павловићу 30. јула 1974 (К. Ст. Павловић,
н. д.).
14
Према сећању Драгољуба Јовановића, Милош Тупањанин је „важио за силовита човека и за
хајдука“. Да је био „добро обавештен и умео да обавештава показало се тек на дан пуча 27.
марта 1941. У седишту Савеза земљорадника било је врло живо. Говорило се да су имали и
нагомилано оружје“. Само неколико дана доцније, а пре бомбардовања Београда, напустио
је земљу са целом породицом и отишао у Каиро, „пре других енглеских агената“. И до тада
се у свим својим акцијама саветовао са Миланом Гавриловићем, који га је и „препоручио
Енглезима, уколико сам Милош није још тешње био повезан са британским посланством“
(D. Jovanović, Ljudi, ljudi..., Medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd, 1973, str. 287–294).
15
J. Marjanović, n. d., str. 33.
16
Исто, стр. 45–46.
Препустивши овај илегални рад страначким пријатељима, Милан

Гавриловић је, стигавши у Совјетски Савез, већ 18. јула 1940. године водио
разговор са Вјечеславом М. Молотовом. Совјетски комесар за спољне
послове предочио му је њихов став о сложености југословенског положаја,
југословенско-бугарским и совјетско-бугарским односима. Напоменувши да
ови последњи „нису рђави“, отворио је питање „бугарских ревандикација“,
питајући због чега не може доћи до споразума са Бугарском. Према извештају
Милоја Смиљанића, помоћника министра спољних послова, упућеном
Илији Шуменковићу, Вјечеслав М. Молотов је сматрао да се Бугарска „после
последњег рата осећала увређена“, због чега је било „природно... да жели да
се целокупно њено стање у извесној мери поново расмотри и ревидира“. Из
онога што му је тада речено, посланик Гавриловић је стекао „импресију“
да ће „Совјети помоћи можда извесне бугарске ревандикације, мада су
потпуно свесни држања званичне Бугарске. Изгледа да верују да ће том
помоћи придобити још више бугарски народ, а против званичне Бугарске.
У том ће се, примећује г. Гавриловић, преварити, зато што ће бугарска влада
то представити као свој успех и тако ће учврстити режим који они не желе.
Односно Немачке, Молотов каже да неће све изаћи на оно што је написано
у Мајн Кампфу“.17
И сам сведочећи о овом разговору, Милан Гавриловић је у врло
сликовитом казивању истакао одговор који је дао Вјечеславу М. Молотову
на питање шта мисли о Немцима: „иако је већ знао шта мислим још и пре
мог доласка у Москву, одговорио сам: ’Хитлер ће напасти Југославију. Али
нисмо ми главни циљ његовог напада. Главни циљ сте ви’. Молотов одмах
упита, преко тумача, на основу чега ја тако мислим. Одговорих, да сам
најпажљивије прочитао Хитлеров ’Мајн Кампф’. Тамо је Хитлер све Словене
17
Наведено према: Б. Петрановић, „Успостављање југословенско-совјетских дипломатских
односа 1940“, стр. 94-95; B. Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, str. 46–47.
Након рата, Георги Димитров Гемето сведочио је о преговорима које је бугарска опозиција,
пре свега присталице покојног Александра Стамболијског, водила са југословенским
представницима, како из врха власти тако и из опозиције, нарочито Савеза земљорадника.
У овим је разговорима планирано дизање устанка у Бугарској, рушење профашистичког
режима и усклађивање акције са „Совјетима“. Како је у међувремену, 1. марта 1941. године,
Бугарска приступила Тројном пакту и прихватила немачке јединице, он је пребегао у
Југославију, где се састао са Милошем Тупањанином, председником владе Драгишом
Цветковићем, министром спољних послова Александром Цинцар-Марковићем,
министром Двора Миланом Антићем и кнезом Павлом. Чим је Краљевина Југославија
војно поражена, успео је да дође до Боке Которске, одакле је енглеским разарачем доспео
до Суеца, а потом и манастира Тантура, крај Јерусалима, где се срео са избеглом владом
генерала Душана Симовића (Г. Димитров, „Кроз бомбе и куршуме ка братству и јединству“,
стр. 48–61).
огласио нижом расом, а сматрао је да је дужност Немачке да ту расу уништи.

Ви сте највећи народ баш те ниже расе. И зато сте ви његов главни циљ’.
Молотов приметно стеже зубе и одговори ’Ми готови’. (Ми смо спремни). А
нису били спремни.“18
Уверење Милана Гавриловића о неспремности Совјетског Савеза да се
у том тренутку успешно одупре немачком нападу потврдио је и кнез Павле,
у писму краљу Џорџу VI, упућеном 1. новембра 1940. године. Говорећи
о спољној политици, навео је како југословенски посланик сматра да су
„Совјети слаби и да су свесни своје слабости, која их спречава да ма шта
педузму против Немачке“.19 Из тих разлога, убеђен да ће Немачка заратити и
на том фронту, а да ни Југославија неће бити поштеђена, Милан Гавриловић
је у Москви упорно покушавао да укаже на потребу стварања „заједничке
основе за одбрану“ од „заједничке опасности“. По његовим речима, ту му
је дужност по одласку из Београда дао и Александар Цинцар-Марковић,
упућујући га „да покуша(м) ма на који начин да испита(м) терен“.20
„Испитујући терен“ и успостављајући дипломатске контакте са
другим посланицима у Москви, успоставио је добре односе са шведским
послаником Асарсоном и, још више и значајније, са британским послаником
Ричардом Крипсом, са којим се најчешће сусретао. Из његових сведочења,
као и из извештаја које је посланик Крипс слао у Лондон, очигледно је да су
разговори углавном морали бити вођени о најважнијим ратним проблемима,
укључујући и неизвесност југословенске спољнополитичке позиције. На
основу тих разговора, посланик Крипс је 26. новембра обавестио своје
министарство спољних послова да је Милан Гавриловић из информација
немачке амбасаде сазнао да ће се од Југославије, ако не приступи Осовини,
захтевати да Немачкој уступи северозападни део земље са Љубљаном и
Марибором. Мађарској би „највероватније“ морала да преда „део до Дунава
код Новог Сада“, Италији Приморје и „половину југоисточног дела тако
да добије заједничку границу са Бугарском“, а Бугарској „другу половину
југоисточног дела“. „Једина би корист била што би Немачка одустала од
заједничке границе са Грчком“.21
Често говорећи о својој дипломатској вештини, добром разумевању
међународних односа и способности да „предвиђа“ будућа дешавања,
Милан Гавриловић није, колико нам је познато, говорио о овом важном
18
М. Гавриловић, „Којим путем?“, Гласник СИКД „Његош“, св. 26, јуни 1971, стр. 5.
19
Наведено према: К. Ст. Павловић, н. д.
20
М. Гавриловић, „Којим путем?“, стр. 5.
21
обавештењу. Насупрот томе, више пута је истицао значај информације коју

му је неколико месеци касније дао шведски посланик у Москви, на основу
веза које је имао у тамошњој немачкој амбасади. Сазнавши о чему се то
говорило међу немачким дипломатама, Милан Гавриловић је 18. фебруара
1941. године Београду послао телеграм хитне, поверљиве и више него
алармантне садржине. „Један пријатељ Немаца“, писало је у њему, „али и
наш пријатељ, саопштио ми је да је данас био у Немачкој амбасади и да су
му тамо рекли ових дана ће Југославија бити стављена пред дилему: или
с нама или против нас. Али вама као нашем пријатељу могу рећи: била
Југославија с нама или против нас, њена је судбина решена. Војводина иде
Мађарској, Босна и Херцеговина Хрватској, Македонија Бугарској. Наш
пријатељ упита: Шта ће бити са Србијом?! Одговор је био: Србија ће бити
срећна ако добије статус Словачке“.22 Доцније, у многобројним расправама
вођеним о сврсисходности двадесетседмомартовског пуча, управо му је
ово обавештење давало најснажнији аргумент у одбрани тог чина. „Значи,
пали бисмо и ми у сваком случају“, истицао је, „и у случају да смо пришли
Хитлеру, али бисмо пали на рђавој страни“.23
Враћајући се у сећањима на службовање у Москви, Милан Гавриловић
ни током рата ни после њега није дао квалитетнија сведочења о покушајима
успостављања југословенско-совјетске војне сарадње, интензивираним
крајем фебруара и почетком марта 1941. године, због чега му се у то време
придружио и пуковник Божин Симић. Из познатих извора може се видети
да је о овоме председник владе Драгиша Цветковић разговарао са Милошем
Тупањанином, те да се за југословенске намере сазнало међу Американцима
и Енглезима. Гавриловићу је било непријатно што је планове крио од
Ричарда Крипса, веома наклоњеног и поверљивог. Очигледно је, такође,
да је нејака нада Југословена у успешност преговора почивала на уверењу
да ће добити подршку совјетске армије. „Овим покушајем стварно бисмо
видели“, писало је у телеграму који је Милан Гавриловић послао Александру
Цинцар-Марковићу 14. марта, „да ли су ови војни кругови, што оволико
инсистирају на овоме, у вези са њиховом владом, и ако нису, што никако
не верујемо, колико су јаки, јер уистини код њих, као и код војске, а сад и
у партији, незадовољство према досадашњој пронемачкој политици расте.
Прексиноћ је поново један пуковник држао предавање у коме је рекао да се
већ сад може рећи да је Немачка изгубила рат и да се њихова политика мора
равнати према томе. Већ се може чути и најотворенија критика садашње
22
Наведено према: М. Гавриловић, „Којим путем?“, стр. 6. Видете и: М. Гавриловић, „Срби и
Југославија“, Гласник СИКД „Његош“, св. 46, јуни 1981, стр. 40.
23
М. Гавриловић, „Којим путем?“, стр. 6.
политике. Иако се све ово не сме преувеличавати, поменуто сондирање

служило би као пробни камен“.24
Закратко, југословенска иницијатива у Москви прекинута је
приступањем Краљевине Југославије Тројном пакту, 25. марта 1941. године,
чему се посланик Гавриловић одлучно противио, „не само из морално
начелних већ и из чисто практичних разлога“, истакнутих у поменутом
телеграму од 18. фебруара.25 Сазнавши за „неславни“ потпис, телеграмом
је упутио молбу за пензију и почео да се спрема за пут, намеравајући да оде
у Турску. Чак је, како је писао Кости Ст. Павловићу, отишао на еародром,
чекајући „први авион за југ“. „Одједном нам саопштише да се због невремена
одлаже пут за сутра“, рекао је, а следећег дана стигла је „вест о преврату у
Београду. И ја сам остао и продужио свој посао као да ништа није ни било,
ни Пакта ни моје молбе за пензију“.26
Тих драматичних дана, посланикова молба за пензију као акт личног
протеста, свакако и није била посебно важна, али је све друго добијало на
озбиљности и значају. Опет према британским изворима, у време извршења
пуча постојао је предлог о његовом именовању за министра спољних послова,
чему се супротставио Милан Грол, наводећи да је Милан Гавриловић изузетно
добро познат по својим антинемачким расположењима.27 Оставши на месту
посланика, продужио је да ради на што хитнијем снажењу југословенско-
совјетских односа. После дугих прегањања око смисла и садржине текста, у
зору 6. априла између Краљевине Југославије и СССР-а потписан је Уговор
о пријатељству и ненападању. Са совјетске стране потписао га је Вјечеслав
М. Молотов, а са југословенске Милан Гавриловић, пуковник Божин Симић
и пуковник Драгутин Савић. Према члану 1, обе земље су се узајамно
обавезале да ће се уздржавати од „сваког напада у међусобним односима“,
те да ће поштовати обострану независност, суверена права и територијалну
целокупност. Чланом 2 утврђено је да ће обе стране, у случају напада треће
државе на једну од њих, задржати „политику пријатељских односа“. Трајност
24
„Телеграм посланика Југославије у СССР-у М. Гавриловића министру иностраних послова
Југославије А. Цинцар-Марковићу“, Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945.
Документи и материјали, Београд, 1996, стр. 12–15. Недовољно је позната и улога Божина
Симића, једне од загонетнијих и у изворима још увек тешко „ухватљивих“ личности из
историје југословенске државе (Видети: B. Petranović, S. Dautović, n. d., str. 43–49).
25
26
Писмо Милана Гавриловића упућено Кости Ст. Павловићу 30. јула 1974 (Наведно према: К.
Ст. Павловић, н. д.).
27
Наведено према: J. Marjanović, n. d., str. 35
Уговора регулисана је у члану 3, који га је ограничио на пет година, с тим да

се аутоматски продужава за још пет ако га ниједна страна не откаже годину
дана пре истека рока. Важност Уговора ступила је на снагу самим чином
потписивања.28
У тренутку потписивања Уговора новонастале околности нису
омогућавале озбиљније анализе и тумачења. Уочи потписивања, отправник
послова Совјетског Савеза у Краљевини Југославији В. З. Лебедев
обавештавао је Вјечеслава М. Молотова о далеко већим очекивањима народа
у земљи, истичући да ће члан 2 охрабрити Немачку у њеним намерама.29
Са своје стране, међутим, немачки амбасадор у Москви Шуленбург,
упркос уверавању Вјечеслава М. Молотова, нагласио је „напрегнутост“
југословенско-немачких односа, сумњу у остајање Краљевине у Тројном
пакту и стварање „лошег утиска“ у Берлину.30 Московска Правда очекивала
је да ће Уговор ући „у историју међународних односа као изразити документ
о миру, као сведочанство активне борбе Совјетског Савеза за мир“, због
чега ће га и „трудбеници Совјетског Савеза“ дочекати „са највећим
задовољством“. Јер, њиме се учвршћују пријатељски односи две земље, јача
мир и спречава ширење рата.31
И сам вреднујући значај потписаног Уговора, Милан Гавриловић
га је у извештају Момчилу Нинчићу, тадашњем министру спољних
послова емигрантске владе Краљевине Југославије, истакао као „први
јавни непријатељски акт Совјетске Уније противу Немачке“.32 На банкету
приређеном 6. априла, у 3 сата ујутро, имао је прилику да разговара са
Јосифом Висарионовичем Стаљином, који му је том приликом рекао: „Ја,
иако нисам Рус, велики сам руски патриот. Народ који је дао толике велике
људе, народ који је дао Лењина, велики је народ. Будућност лежи у савезу свих
словенских народа...“33 Разумевајући већ тада да би совјетски вођа могао да
28
„Уговор о пријатељству и ненападању између Краљевине Југославије и Савеза Совјетских
Социјалистичких Република“, Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945. Документи и
материјали, стр. 45–46.
29
„Телеграм отправника послова СССР у Југославији В. З. Лебедева народном комесару за
иностране послове СССР В. М. Молотову“, исто, стр. 44–45.
30
Наведено према: Б. Петрановић, Субјекти југословенско-совјетских односа 1941–1945, стр.
56.
31
Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945. Документи и материјали, стр. 47–48.
32
Наведено према: Б. Петрановић, „Субјекти југословенско-совјетских односа 1941–1945“,
стр. 56.
33
Извештај Милана Гавриловића, упућен Момчилу Нинчићу из Москве, 4. августа 1941 (Ju-
goslavenske vlade u izbjeglištvu 1941–1943. Dokumenti, priredio B. Krizman, Beograd – Zagreb,
1981, str. 173).
се у будућности користи остацима свесловенске идеје, Милан Гавриловић

је покушавао да добије нешто брже и ефикасније, односно конкретну војну
помоћ у виду тешког оружја и другог ратног материјала.34
Према неким изворима, на покушају добијања ове врсте помоћи рађено
је и после напада на Југославију,35 али је рат превише кратко трајао да би било
какав покушај могао бити реализован. С друге стране, совјетске обавезе и
обзири према Немачкој, проистекли из пакта Рибентроп–Молотов, као и
намере Совјета да не провоцирају моћног „савезника“, утицали су на одлуку
Москве да прекине дипломатске односе са Краљевином Југославијом, убрзо
након капитулације њене војске и окупације државне територије. Посланик
Гавриловић је већ 9. маја 1941. године обавестио своју владу да му је дан раније
Андреј Ј. Вишински, помоћник министра спољних послова, саопштио како
совјетска влада „спољнополитички не види у садашњем времену правни
основ за даљи рад у Совјетској Русији Југословенског посланства“. Одлука је
образложена чињеницом непостојања совјетског посланства у Југославији,
преласком југословенске владе у Палестину и губљењем везе са Москвом,
на основу чега су и југословенски посланик и његови службеници од тада
сматрани „приватним лицима“.36 Месец дана након потписивања уговора о
сарадњи и пријатељству, Милан Гавриловић је истовремено са овом вешћу,
јавио да ће напустити Совјетски Савез. Према доцнијој тврдњи његових
пријатеља, захвалио је на понуди да остане, рекавши да ће се придружити
својој влади, уз молбу да му се остави довољно времена за припрему одласка.
Допуштено време искористио је наводно тако што је поверљиву архиву,
„кришом, ноћу“, пренео у посланство Велике Британије, одакле је требало
да дипломатском поштом буде пренета у Лондон.37
Како је у међувремену постигнут споразум о подели владе, који је
укључивао и одлуку да се оном њеном делу који би са краљем, председником,
министром спољних послова и другим „важнијим“ личностима отишао у
Лондон, накнадно придружи и Милан Гавриловић,38 његов долазак очекиван
је у што скорије време.39 Немачки напад на Совјетски Савез осујетио је и ову
одлуку. Напустивши Москву, посланик у оставци намеравао је да у Лондон
стигне преко Анкаре, где га је и затекла вест о обнови југословенско-
34
Више: B. Petranović, S. Dautović, n. d., str. 36.
35
Видети: J. Marjanović, n. d., str. 41.
36
Телеграм Милана Гавриловића (Jugoslavenske vlade u izbjeglištvu 1941–1943, str. 131).
37
38
Jugoslavenske vlade u izbjeglištvu 1941–1943, str. 134.
39
Isto, str. 140, 151.
совјетских односа до које је дошло 18. јула.40 Уместо да крене ка седишту

владе, вратио се у Москву,41 где је његов повратак сматран довољним доказом
обнове дипломатских односа, поготово отуд што су Совјети ранијем
прекиду дали ново тумачење, истичући да су само били суспендовани.42
Најважнији део делатности Милана Гавриловића по повратку у
Совјетски Савез био је везан за његова тумачења свесловенске акције,
започете митингом у Москви, а продужене стварањем Свесловенског
комитета. Како су ови његови погледи већ анализирани у радовима Бранка
Петрановића, који је објавио и послаников извештај Момчилу Нинчићу,
сачињен после разговора са Андрејем Ј. Вишинским,43 овде ћемо изложити
само најбитније његове тачке. Најпре, одмах је врло добро разумео да је
у питању моћан инструмент преко кога је Совјетски Савез покушавао да
мобилише словенски свет и утиче на будуће међународне односе, а у чијем је
програму препознавао понешто од Коминтерниних идеја према Југославији.
У том смислу чак је и у окупаторској подели југословенске државе видео
одјеке планова које је тек неку годину раније правио овај моћни штаб
светске револуције. Истицање македонске и црногорске нације сматрао
је апсолутно неприхватљивим, а подстицање савеза словенских држава
супротстављањем британској политици, која је тежила југословенско-грчкој
и чехословачко-пољској унији. У контексту свих ових проблема, посебно га
је занимао совјетски став о Бугарској. Плашећи се попустљивости према
Бугарима, Андреју Ј. Вишинском је говорио о присилном регрутовању у
окупираним подручјима и насилној бугаризацији.44
Управо у тим месецима његовог боравка у Москви појавила се прва
идеја о томе како би било корисније да оде у Лондон. Из још непознатих
разлога изнео ју је британски амбасадор Крипс само неколико дана након
обнове југословенско-совјетских односа, предлажући свом министарству
40
Isto, str. 18, 167.
41
Isto, str. 163.
42
Белешка Ивана Суботића, представника југословенске владе при влади Велике Британије,
настала после разговора који је имао са Иваном Мајским, совјетским послаником у
Лондону (исто, 167). Више: Б. Петрановић, Субјекти југословенско-совјетских односа
1941–1945, стр. 57–58.
43
Б. Петрановић, „Милан Гавриловић и национално питање у светслости свесловенске
акције СССР-а 1941“, стр. 147–156; Б. Петрановић, „Субјекти југословенско-совјетских
односа 1941–1945“, стр. 59-60; B. Petranović, „Odnosi jugoslovenske i čehoslovačke vlade u emi-
graciji 1941–1945“, str. 57.
44
Извештаји Момчилу Нинчићу од 4, 12, 22, 27. и 28. августа, 11. октобра и 10. новембра 1941.
године (Jugoslavenske vlade u izbjeglištvu 1941–1943, str. 173–177, 183, 185–187, 196–200, 219,
240–241).
спољних послова да овакав потез препоручи влади Краљевине Југославије.

Добивши ову препоруку, која је садржавала сумњу у сврсисходност останка
југословенског посланика у Совјетском Савезу, секретар министарства
Диксон написао је реферат у коме је нагласио како је „највероватније да
Југословенска влада не би била вољна да доведе Гавриловића у Лондон, јер
би његова личност могла да баци у засенак оне чланове... који се већ налазе
у Лондону“. Изненађен претпоставкама посланика Крипса, додао је да би
предложени корак осујетио намере владе да поправи односе са Совјетским
Савезом онако како је то већ почела да чини Чехословачка.45 Да су, међутим,
Британци имали неки свој интерес у овој иницијативи показује и истоветан
савет Антонија Идна, дат краљу Петру 19. септембра 1941. године. Британски
министар спољних послова сматрао је да би Милан Гавриловић допринео
смиривању кризе у влади, са чим се, међутим, краљ није сложио, убеђен да
је посланик „више но упола комунист“.46
У самој влади мишљења о могућем доласку Милана Гавриловића
у Лондон била су подељена. Суочен са све чешћим критикама, генерал
Симовић га је чекао као провереног пријатеља, уверен да ће му помоћи
у сукобу са другим министрима. Супротно томе, Момчило Нинчић је
почетком октобра сматрао како би то било „опасно“, с обзиром на везе
и утицај Милана Гавриловића код посланика Крипса, других енглеских
политичара и Лабуристичке партије, због чега би био „готов ко зна на
шта“.47 Продубљивање владине кризе и лични апели њеног председника
довели су најзад с једне стране оспораваног, а са друге хваљеног шефа
Савеза земљорадника у Лондон. Познати извори сведоче да је по важности
југословенски интерес био подједнак британском. Очигледно, Британци
су желели да у Лондону, у емигрантској влади Краљевине, имају човека
коме су готово апсолутно веровали, а који је, по њиховом мишљењу, имао
и ауторитета и способности да укроти неподобне југословенске министре.
Почетком децембра, Џорџ Рендел, британски посланик при емигрантској
влади, са задовољством је обавештавао Министарство спољних послова
како се и Слободан Јовановић „нада да ће се ствари... поправити кад Милан
Гавриловић буде стигао из Москве“. Јер, „радикални земљорадници...
створили су велике тешкоће, Тупањанин је био не може бити тежи, и у
Београду и доцније у Јерусалиму и Цариграду. Тупањанин и земљорадници
као да мисле да само они могу да рачунају на британску потпору... Гавриловић
45
46
Исто.
47
M. Grol, Londonski dnevnik 1941–1945, Beograd, 1990, str. 34.
ће међу њима завести ред а истовремено ће спасоносно и постојано утицати

на владу“.48
Наредни извештаји које је Џорџ Рендел прослеђивао Министарству
спољних послова састојали су од кратких, вероватно и непроверених
информација, попут оне да Милана Гавриловића сматрају „крајњим
левичаром“, за кога се „одавно говори да се јако слаже са руским
комунистичким идејама“.49 Заказавши сусрет са интригантним
југословенским послаником у једном лондонском клубу за господу, дан
касније свом је извештају додавао и понешто од честог британског презира
према југословенским политичарима: „ако ме тога дана будете спазили
како у једном кутку пајташим са једним на око ретко кобним балканским
разбојником, знајте да само служим Краљу и Отаџбини по свом најбољем
умењу“.50
48
Наведено према: К. Ст. Павловић, н. д. Након рата, Слободан Јовановић је о улози Милана
Гавриловића писао врло уздржано, рекавши да је у Лондон дошао „нерадо“, делом и због
неслагања са Момчилом Нинчићем и Миланом Гролом. Осим тога, влада разнородног
састава „није му уливала много поверења. Он није хтео да јој смета у њеном раду, али
није хтео ни да се потпуно солидарише с њоме. Он је одбио министарство информација,
које су му Срби и Хрвати сложно нудили. У министраским седницама седео је на крај
стола, с бројаницама у руци, узимао је реч само када би морао; па и онда био би брз и
кратак; Грол, са својим речником некадашњег управитеља позоришта, називао га је
’немом личношћу’. Ван министарских седница, био би готов да ми на прву реч помогне.
Али његово резервисано држање у министраским седницама изазивало је и код Срба и
код Хрвата свакојаке претпоставке, и многи су држали да он у потаји кује неке планове
противу Владе. Како се мени чини, он није радио противу Владе, него је само гледао да
прими на себе што мање одговорности за њене погрешке. Он се чувао за ону ситуацију
која је имала да настане по завршетку рата“ (Слободан Јовановић у емиграцији. Разговори и
записи, пр. К. Ст. Павловић, Београд, 1993, стр. 200).
49
Извештај од 10. децембра 1941 (Наведено према: К. Ст. Павловић, н. д., Српска зора, бр. 18,
Видовдан 1976).
50
Извештај од 11. децембра 1941 (исто). Разрешавајући недоумице које би могла изазвати
оваква примедба, као и доцније повремене опаске о квалитету француског језика којим је
говорио Милан Гавриловић, Коста Ст. Павловић је дао веома сликовит његов портрет: „Није
само Гавриловићев француски језик био ’нешто неразумљив’. Француски је добро знао као
и немачки. Он је и српски говорио нешто неразговетно, брзо и као на пола уста. То му је
урођени недостатак, који се није осећао кад држи неки говор, јер се онда упињао да речи
изговара јасно и полако, али се и те како осећао у разговору и сваком његовом сабеседнику
требало је дуже времена да своје ухо привикне и, једном навикнут, слушао га је са заиста
великим задовољством. Ни Ренделовој примедби не треба се чудити... У Гавриловића је
било нешто боемског, и у изразу и у облачењу. Оштрих црта, тамне пути, као да је био
горштак а не равничар, кратке, проседе, густе и нешто коврчаве, често нехатно очешљане
косе, говорио је, као што је речено, неразговетно. Био је страстан пушач и задржао је
навику, стечену за време ђаковања у Паризу, да цигарету стално држи у устима и преко
Први утисци били су, међутим, више него повољни, те се и Џорџ Рендел
доста брзо нашао у оној групи британских политичара који су о Милану
Гавриловићу мислили изузетно повољно, сматрајући га интелигентним,
способним, поузданим и оданим. У том кругу његових великих присталица
било је и доста утицајних људи, као што су били Леополд Емери, државни
секретар за Индију и Бурму, Ричард Крипс, који се такође вратио у Лондон
и постао министар, подсекретар Орм Сарџент и други.51 Према британским
документима, њихово изразито повољно мишљење није делио једино
Антони Идн, док је Џорџ Рендел задржавао позитиван став чак и онда
када се није слагао са појединим погледима Милана Гавриловића и неким
његовим искључивостима, за које је лично сматрао да отежавају могућност
српско-хрватског споразума или југословенско-совјетске сарадње.52
ње говори. Давао је утисак строгог човека, иако је ту строгост највише примењивао на

самог себе, иако је увек био љубазан, приступачан, ведар и насмејан. У очима човека који
је увек био беспрекорно одевен, Гавриловић је лако могао да изгледа нешто чудним. Увек
је носио стари, прилично похабан, београдски, меки, сиви шешир и, кад смо га због тога
задиркивали, одговорио је: ’Купио сам га у Београду, код Марка Вулетића и Гавриловића,
пред мој одлазак у Москву, и купићу нов кад се будем вратио у Београд’. Увек је био у истом,
тамносивом оделу, без прсника, са истом сивом машном, олако и често укриво везаном, у
неиспегланим панталонама. Често их је некако, обема рукама, окретао око струка, и вукао
нагоре. Али је, крај свега тога, заиста био пун шарма, као ретко ко. Том шарму, кад га је
боље упознао, није могао ни Рендел да одоли“ (Исто, Српска зора, бр. 21, 30. септембар
1976).
51
Међу великим британским пријатељима Милана Гавриловића била је и Ребека Вест, писац
чувене књиге Црно јагње, сиви соко, коју је, што је готово непознато, посветила управо
овом свом српском пријатељу и његовој супрузи. После његове смрти написала је: „Милан
Гавриловић је био један од мудрих људи новије Европе, али његова мудрост је била
одбачена, а по којој цени је одбачена види се из наших садашњих мука. Но он је сам сачувао
све врлине које је остали свет одбацио, и обдарен тим благом у изгнанству он је био богат.
Сви они с којима је он делио своје духовно и умно богатство никад неће престати да гаје
љубав и захвалност. Он је био оличење светлости које смо се ми одрекли оног дана када
смо изабрали да останемо у мраку“ (Гласник СИКД „Његош“, св. 36, јуни 1976).
52
„Искључивостима“ Милана Гавриловића придодато је и уверење да у британској политици,
на челу са Џорџом Ренделом, постоји сложна сарадња католика, који раде на промоцији
хрватске националне идеје и дискредитовању Срба, како у земљи тако и у емиграцији.
Сазнавши за овакве оптужбе, британски посланик је у извештају Орму Сарџенту
помирљиво навео да југословенски министар „по својој природи, мора да сумња било у
некога било у нешто“, због чега је његових „жртава“ било више. „Он се окомљавао... на
сваког редом“, додао је. „Не мислим да је то нарочито важно, јер је обично лако разуверити
га“. Осим тога, захваљујући својој помирљивости, већ је успевао да отклони оптужбе за
наклоњеност Русима и партизанима, те су и могли да остану у добрим односима (Писмо од
5. јула 1943, К. Ст. Павловић, н. д., св. 21, 30. септембар 1976).
Пишући извештај о образовању прве владе Слободана Јовановића, у

којој је Милан Гавриловић постао министар правде,53 истакао је како је он
„вероватно најистакнутија личност“ новог Министарског савета. „Испрва
се сумњало да припада крајњој левици“, напоменуо је, потирући и ранију
своју заблуду, „али ако је икад безразложно нагињао ка комунизму, дуго
искуство стечено у Москви чини се да је изазвало извесно супротно дејство.
Као што се види из ранијих мојих извештаја, он јако подозрева у руске
намере према Југоисточној Европи. На другој страни он је, то је јасно, човек
међународних погледа и оштре памети и у њему има, бар у извесној мери,
одлике једног вођа“.54
Неколико дана касније, Џорџ Рендел је извештавао о новим сазнањима
и утисцима до којих је дошао у разговору са Миланом Гавриловићем.
Посебну пажњу обратио је на његово мишљење о Совјетском Савезу, што
је делимично било и последица британског опреза, проистеклог из бојазни
да би се део владе могао окренути Русима: „Гавриловић ми је такође рекао
да је, кад се вратио из Москве, поднео Југословенској влади опширан
извештај о својим погледима на став и политику Совјетске владе. Тај
извештај у потпуности није био повољан, али је представљао његове добро
промишљене погледе, који су били како лични тако и чисто поверљиве
природе. Кад се покренуло питање његовог повратка у Москву, Симовић је
рекао да мисли да ће то бити тешко јер су совјетске власти некако сазнале за
његов извештај. Гавриловић је изразио запрепашћење, али је убеђен да је сам
Симовић то саопштио Русима, јер се увек надао да употреби Гавриловића
против Нинчића и других“. Питање Гавриловићевог повратка у Москву
након тога није више постављано, јер је последње што је Душан Симовић
учинио пре но што је престао да буде председник владе било да од Совјета
затражи агреман за Станоја Симића.55
Уколико је антисовјетски став у почетку одговарао Британцима,
врло брзо се показало да може бити и кочница будућих односа. Ово су им
сугерисали и поједини југословенски министри, укључујући Слободана
Јовановића, по чијем је мишљењу Милан Гавриловић „савршено одговарао“
53
У реконструисаној влади Душана Симовића био је министар без портфеља; у првој
влади Слободана Јовановића (јануар 1942), поред министра правде, од марта 1942. био је
заступник министра пољопривреде и министра за снабдевање. У другој влади Слободана
Јовановића (јануар 1943) постао је министар правде, пољопривреде, снабдевања и исхране,
а у краткотрајној влади Милоша Трифуновића (јун 1943) министар правде, заступник
министра пољопривреде и министра снабдевање и исхране.
54
Извештај од 19. јануара 1942 (К. Ст. Павловић, н. д., Српска зора, бр. 18).
55
Извештај од 23. јануара 1942 (исто).
као министар спољних послова, али је постојао страх да би га могли сматрати

„ненаклоњеног Русима“. Јер, био је „сувише непријатељски расположен“, те
би његов избор био неподесан.56
Слично је размишљао и Милан Грол, који је у свом дневнику на много
места бележио „антируску репутацију“ Милана Гавриловића, због које
би његово именовање за министра спољних послова било „немогуће“ зa
Русe, који би то доживели као врло јасну негативну поруку.57 Пре свега
зато што је Гавриловићева главна тенденција била „против Совјета“,
чак и у тако очигледним стварима као што су биле вести о колаборацији
четничких јединица.58 Та заслепљеност руским намерама ишла је дотле да
није разумевао ни оно што је у неким сличним расположењима схватао
Слободан Јовановић, суочен са могућношћу једне апсурдне ситуације у којој
би Руси могли да на Србе гледају као на „Франка у Шпанији“.59 Супротно
њему, Милан Гавриловић је, како се рат ближио крају, све више „викао“ на
савезнике, нарочито на Енглезе. У времену у коме је Црвена армија избијала
на Дунав, очајнички је понављао: „Рат још није свршен“.60
Самог себе Милан Гавриловић је видео као јединог министра у влади
који се разумевао у спољну политику. Своја уверења заснивао је најпре
на ставу о морању сваке владе, нарочито оне која је на челу мале државе,
да води рачуна о расположењима и интересима великих сила и, према
потреби, усаглашава свој став према супротностима између моћних држава.
У том смислу је и Момчила Нинчића сматрао посебно одговорним што
покушај приближавања Совјетима, учињен без знања владе, није ускладио
са Енглезима. То је био разлог, веровао је, што је југословенски министар
„проиграо“ и код једних и код других.61 Нарочито га је изгледа дражило то
што је Момчило Нинчић поверовао да мимо њега може градити односе са
Совјетским Савезом. У том смислу није давао за право ни чехословачком
председнику Едуарду Бенешу, кога је иначе поштовао, као и сви други
српски министри. Не слажући се са његовом стратегијом компромиса
са СССР-ом и са комунистима у земљи, рекао му је: „Држање комуниста
56
К. Ст. Павловић, н. д., Српска зора, бр. 19, 30. јул 1976.
57
M. Grol, n. d., str. 192.
58
Исто, стр. 199.
59
60
61
Дневник Милана Гавриловића, Гласник СИКД „Његош“, св. 64, децембар 1990, стр. 15; св.
65, јуни 1991, стр. 28–29, 33–35; св. 66, децембар 1991, стр. 9–14, 18–19; св. 67, јуни 1992, стр.
6–8.
зависиће од судбине Русије. Ако Русија победи, неће комунисти тражити

никакав споразум, а ако не, примиће све“.62
Средином јула 1943. године, образлажући свој став о српској позицији
и положају Балкана између великих сила, у разговору са Доналдом Халом,
секретаром британске амбасаде у Вашингтону, „специјално“ задуженим за
одржавање везе са америчком владом, држао је праве говоре.63 Све више
онеспокојаван повлачењем западних савезника пред Совјетским Савезом,
објашњавао је, још једном, специфичност српског става према Русима, дуго
историјско братство и заједничка ратовања због којих су Срби осећали
искрену захвалност, али и љубоморно настојали да очувају своју националну
и државну независност, „од свих, па и од Руса“. Из истих разлога залагали су
се за идеју „Балкан балканским народима“, верујући да се у тој независности
налази и сопствени спас, ради чега са Балкана треба да буде искључена свака
велика сила. Политиком Велике Британије, попустљиве према Совјетима,
Срби се, међутим, делом „гурају на Русију“, а делом чекају спас од Америке,
све више губећи симпатије према Енглезима. „Ја разумем“, закључивао је
и упозоравао свог саговорника, „да се ни ви ни савезничке владе наших
народа не треба да свађају са Совјетском Русијом, али зар ви мислите да
ће Совјетска Русија да измени своје држање и своју политику зато што ће
B.B.C. и ваша пропаганда бити овако ’nice’ (љубазна) према њима? То су
људи реални и имају своје одређене циљеве и према тим циљевима и према
могућностима које им се пружају они се управљају и управљаће се, били ви
према њима ’nice’ или не били. Ми бисмо сви желели, без сваке сумње, да се
ви, Америка и Совјетска Унија сложите, али не на рачун нас. То би уистини
био спас Европе. Али ко нам јамчи да нећете колико сутра доћи у сукоб са
Русијом? И онда је боље имати за пријатеље све мале народе, или их бар
Исто, св. 65, стр. 15–17.

62
Бележећи повремено разговоре које је водио и утиске које је стицао, као и своја
63
размишљања, Милан Гавриловић је сам релативизовао записано: „Бојим се фиксирања на

хартији. Понекад се ни мастило не осуши на тој хартији, а изменила се већ и суштина онога
што си забележио – иако си све тачно забележио. Човек, и овако интимно, забележи само
чињенице које он зна, не и оне које не зна, а из забележених чињеница извлаче се закључци.
Зато је ово бележење врло опасно. И што сам се ја ипак решио да понешто забележим, то
је прво, да ја сам не заборавим поједине чињенице, разговоре, утиске из разговора, и да их
временом допуним оним што ми приликом записивања није било познато, и друго, што
увек могу све ово да спалим, или ако падне у непозване руке, да изјавим и онда, а и сада
одмах, да ове забелешке не сматрам не само ни потпуним, ’доказним материјалом’, како
кажемо ми правници, него ни уопште поузданим материјалом чак и за само изналажење
историјске истине, уколико уопште постоји једна историјска истина“ (Исто, св. 67, јуни
1992, стр. 4).
немати за непријатеље. Ви не знате шта ће бити између Немачке и Русије.

Зашто нас ви гурате на ту страну? Је ли то ваш интерес?'“64
И много година након рата, у емиграцији, у којој је провео остатак
живота,65 у текстовима и јавним предавањима враћао се на питање
савезничких односа и „жртвовање“ Југославије Совјетском Савезу. Истичући
велике погрешке Черчилове политике, британског премијера сматрао је
одговорним што је „попуштао комунистима и допустио Стаљину да толике
слободне народе стави под комунистичку диктатуру у Европи“. Победа
комунизма над „слободним светом“ за њега је била европска и светска
катастрофа из које је требало извући многе поуке. Међу најважнијима било
је сазнање о бескрајној себичности интереса великих сила. „Све су државе
себичне“, сматрао је, „и велике и мале. Разлика је само у томе што велике
могу жртвовати мале, а мале не могу жртвовати велике“. Друга важна поука
тицала се узалудности повлачења пред Совјетским Савезом, због кога
су дељени Кина, Кореја, Вијетнам, Немачка. Гледајући у овој сили узрок
светских криза, закључивао је: „Главну снагу Совјета чини совјетска војска
и сви комунистички режими без разлике, и Титов, јер ниједан од њих не сме
допустити да падне комунистички режим у Москви. Сви су они свесни да
с падом комунистичког режима у Москви, падају и сви они. Зато се мора
поштовати правило да се не сме више веровати ниједном комунисти“.66
Summary
The Exile Government of the Kingdom of Yugoslavia on the Yugoslav-Soviet

Relation (Views of Milan Gavrilović)
Milan Gavrilović, the leader of the Union of Agriculturists, of anti-German

and pro-British persuasion, became the first ambassador of the Kingdom of
Yugoslavia to Moscow as diplomatic relations were taken up in June 1940. With a
64
Исто, св. 68, децембар 1992, стр. 26–27.
65
Не желећи да буде „бела гарда“, Милан Грол је већ у јесен 1944. донео одлуку о повратку у
земљу. Надајући се да би и Милан Гавриловић могао да исто учини, тражио је од Бранка
Чубриловића, истакнутог члана Савеза земљорадника који се већ приклонио комунистима,
да утиче на свог страначког шефа „да се повуче у мирнији став“. „...зашто би он као луд, а
поштен човек“, питао се Милан Грол, „био код Руса и код партизана у горој ситуацији него
Момчило Нинчић“. Бранко Чубриловић је, међутим, остао потпуно равнодушан (M. Grol,
n. d., str. 648).
66
Милан Гавриловић, „Којим путем?“, стр. 3–8.
brief recess from early May to mid-July 1941, he remained on that post until the
end of 1941. During that time, and after it too, he conceived the most unfavourable
opinion about the possible and expected influence of the Soviet Union on the
Balkans and in Yugoslavia. Apart from ideological disagreement, the belief that
Balkan should be left over to the Balkan peoples contributed to his opinion that
the independence of these peoples must be defended against the domination
of any great power, as well as against their mutual confrontations. Being sure
that this was the true interest of the Balkan states, he espoused the creation of a
Balkan federation and he defended his views even at the cost of parting ways with
political and personal friends. During the war he was considered a „Greater-Serb“
and „anti-Soviet“.
УДК 94(497.11)„1941/1945”
Драган АЛЕКСИЋ
СРБИЈА ПОД НЕМАЧКОМ ОКУПАЦИЈОМ У ДРУГОМ

СВЕТСКОМ РАТУ
– ОСОБЕНОСТИ ОКУПАЦИОНЕ УПРАВЕ –
АПСТРАКТ: Рад представља покушај да се сагледају улога и карактер немачке

управе у Србији под нацистичком окупацијом. Основни приступ истраживању је
да се на основу извора најпре утврде сви чиниоци који су утицали на креирање
окупационе политике како би се сагледале особености окупационог система у
Србији. Рад је смештен у шири контекст нацистичких захтева у условима тоталног
рата. Акценат је стављен на приказивање различитог односа окупационе власти на
решавање акутних проблема у окупираној Србији.
Кључне речи: Немачка, окупација, Други светски рат, Србија
Положај Србије за време окупације у Другом светском рату се разликовао

од земаља које су нацисти освојили иако је с њима формално имала сличан
статус.1 Сама окупациона управа, мада је била у надлежности немачке
војне силе и формално на челу имала једну војну установу, није спроводила
окупациону политику из једног центра, већ се делила на неколико грана, од
којих је свака имала свој штаб и мање-више деловала самостално. Стога је
од личне улоге шефова појединих штабова, мотивисаних амбицијама или
спремношћу да извршавају наређења својих претпостављених у Берлину,
зависио карактер окупационог режима у Србији. Став нацистичког врха
о кажњавању Срба додатно је допринео да начин спровођења окупационе
политике буде неупоредиво оштрији у односу на остале окупиране земље а
поступци власти према становништву бруталнији.
Овај прилог представља покушај да се сагледа окупациона политика
кроз деловање појединих окупационих установа, њиховог међусобног
односа, различитих гледишта на улогу домаће управе и персоналне улоге
њених челника. У раду ће бити размотрени главни чиниоци како они који
1
Исти систем окупационе управе био је и у окупираном делу Француске, Белгији и Грчкој. Piter Kalvo-
korezi, Gaj Vint, Totalni rat, Beograd, 1987, str. 204.
Д. Алексић – СРБИЈА ПОД НЕМАЧКОМ ОКУПАЦИЈОМ... . . . 53
су били оличени у немачким окупационим установама тако и домаћи, као и

унутрашње околности које су одредиле само стање у Србији и довеле до тога
да се немачка управа покаже у одређеном светлу.
Осветљавање њиховог деловања је немогуће без сагледавања ширег
круга питања која је неминовно произилазе из сложене стварности рата
и окупације. Зато је било неопходно да се основни предмет истраживања
сагледа у ширем контексту немачких потреба у условима немилосрдног
тоталног рата, начелног негативног става нацистичког вођства према
Србима и карактера окупационе управе. Сагледавање функционисања
власти у самој Немачкој и односа у руководећим државним и партијским
структурама нацистичког режима, који су се директно рефлектовали на
рад њихових испостава у Србији, било је неопходно за разумевање основне
теме. Како окупациона управа није нова тема у нашој историографији,
у сагледавању сваког новог, чак и недовољно истраженог аспекта ове
проблематике неминовна су извесна понављања, без којих истраживање не
би било смештено у одговарајући контекст.
Њихово разматрање у целини захтева много већи простор него што
дозвољава овај прилог, зато ћемо се, овом приликом, задржати само на
једном сегменту: начину на који је спровођена окупациона политика,
односно конкретном деловању појединих окупационих установа и њиховој
међусобној корелацији, како бисмо могли дубље да сагледамо битне елементе
који чине њену суштину. Остале чиниоце, домаћу управу и отпор, пратићемо
у мери у којој они чине саставни део централног проблема истраживања.
Истраживање бројних питања везаних за нацистичку окупациону
управу у Србији је отворено у историографији пре више од пет деценија и
присутно је до наших дана. Овом темом су се бавили и српски историчари у
земљи и емиграцији и странци.2
2
О организацији немачке војне управе у окупираној Србији у литератури видети: Петар Вишњић,
„Немачки окупациони систем и Србији 1941“, Историски гласник, бр. 3–4/1956, стр. 84–92; Dr Jovan
Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd, 1963; Ferdo Čulinović, Okupa-
torska podjela Jugoslavije, Beograd, 1970; Nikola Živković, Ratna šteta koju je Nemačka učinila Jugoslaviji u
Drugom svetskom ratu, Beograd, 1975; Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji, knj. I, Beograd, 1979; Mr
Muharem Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu 1941.1944, Beograd, 1979; Karl-Heinz Schlarp,
Wirtchaft und besatzung in Serbien 1941–1944, Stuttgart, 1986; Dušan Lukač, Treći Rajh i zemlje Jugoistočne
Evrope, knj. III, Beograd, 1987; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd,
1992; Бранислав Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998; Драган Алексић,
Привреда Србије у Другом светском рату, Београд, 2002; Тимофеев А., Генерал Милан Недич и его
правительство. Сербская историография вопроса, Двести лет новой сербской государственности,
Алетея, С-Петербург, 2005, стр. 316–334; Холм Зундхаузен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд,
2009; Стеван К. Павловић, Хитлеров нови антипоредак – Други светски рат у Југославији, Београд,
2009.
У гледиштима одређених окупационих фактора на начине спровођења

окупационе политике издвајају се две струје, чији је начин деловања био
одређен самом природом њихове улоге. Установе пред којима су стајали
конкретни захтеви за остваривање најважнијих окупационих циљева
(безбедност и привреда) биле су самосталније у деловању у односу на
војно-управни апарат и безобзирније су спроводиле окупациону политику,
не обазирући се на последице по окупирану земљу и становништво. С
друге стране, челници надлештава којима је задатак био да надгледају
функционисање власти на окупираној територији, који су надгледали широк
спектар питања везаних за све сфере функционисања друштвеног живота
(Турнер и Бенцлер) желели су да придобију за колаборацију што шири
круг личности у домаћој управи. Различити окупациони задаци условили
су и различита гледишта у начину спровођења окупационе политике. (Док
су Нојхаузен и Мајснер имали конкретне захтеве својих претпостављених
– експлоатацију и безбедност – који су погађали становништво, Турнер и
Бенцлер су настојалли да успоставе бољу сарадњу с домаћом управом, од
чијег ангажовања је зависило функционисање привреде и одржавање реда
и мира). Зато су неминовно долазили у међусобне сукобе, који су решавани
превагом ауторитета њихових центара у Берлину.
Поред ове организационе шеме окупационе управе и персоналне
улоге њених челника, могу се дефинисати и две основне компоненте
које су суштински одредиле на који ће се начин спроводити окупациона
политика. То је негативан став нацистичког вођства према Србима, који
је као меродавна политичка линија препоручен челницима окупационе
управе (оличен у политици њиховог кажњавања). Он је произилазио из
Хитлровог огорчења због „вероломног“ преврата 27. марта и неповерења
према Србима, које је било последица делом непознавања прилика у Србији,
а делом укорењених негативних стереотипа о овом простору и народу у
немачким круговима. Другу околност која је битно утицала на окупациону
политику представља чињеница да је убрзо после окупације Србије,
Немачка отпочела рат са Совјетским Савезом, који је дао нови карактер
ратном сукобу и неочекивано снажан оружани отпор због кога су уследиле
репресалије окупатора над цивилним становништвом.
УСПОСТАВЉАЊЕ УПРАВЕ
Одлука о будућем статусу Србије донета је у нацистичком врху још у
току припрема за рат против Југославије.3 Успостављање окупационе власти
на територији Србије поверено је, Хитлеровом одлуком, војном апарату,
који је за њено спровођење требало да формира своје органе.
Прве мере за успостављање окупационе власти на будућим окупираним
територијама предузете су 3. априла, када је Одељење ратне управе Команде
позадине немачке Копнене војске, издало наређење о формирању руководећег
органа целокупне управе за немачко окупационе подручје у Југославији.4
За време ратних дејстава на Балкану, управа на овим територијама била
је у надлежности Команде Копнене војске (Oberkommando des Heeres) а
практично су је спроводили команданти II и XII немачке армије на својим
оперативним подручјима.5
После капитулације југословенске војске, ова команда је приступила
организацији окупационе управе. На конференцији министара спољних
послова Сила осовине, одржаној у Бечу 21. и 22. априла, званично је
извршена подела Краљевине Југославије а Србија је припала немачкој
интересној сфери. У овој јединој југословенској покрајини која је у Другом
светском рату имала статус окупиране територије требало се организовати
војно-окупациону управу.6 Рат против Југославије, који нацисти нису
планирали, изненада је отворио питање успостављања окупационе власти
на још једном подручју тако да је део установа и руководећих кадрова који
3
Наређење о спровођењу извршне власти на оперативном подручју на Балкану издао је начелник
Врховне команде Вермахта 27. марта 1941. уз Хитлерову Директиву 25 за напад на Југославију.
Према Службеним инструкцијама за управљање Југославијом, издатим 31. марта, извршну власт
на запоседнутом подручју Југославије имао је главнокомандујући Копнене војске, а практично
су је спроводили команданти II и XII немачке армије на својим оперативним подручјима. Архив
Војноисторијског института (АВИИ), микротека, Национални архив Вашингтон (НАВ) ролна 245,
снимак 243–247; Aprilski rat, zbornik dokumenata, knj. II, dok. 131, str. 361.
4
Muharem Kreso, Njemačka okupaciona uprava u Beogradu, 1941–1944, Beograd, 1979, str. 33–34; Драган
Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату, Београд, 202, стр. 129.
5
Наређење о вршењу извршне власти на оперативном подручју издао је начелник Врховне команде
Вермахта 27. матра 1941, уз Хитлерову Дрективу 25, за напад на Југославију. Према Службеним
инструкцијама за управљање Југославијом, издатим 31. марта, извршну власт на запоседнутим
подручјима Југославије имао је главнокомандујући Копнене војске, а могао је да је пренесе на
команданте армија које су изводиле операције. АВИИ, НАВ, Т 501, р. 245, стр. 243–247; о томе више:
Д. Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату..., стр. 128.
6
Д. Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату..., стр. 122–125; M. Kreso, Njemačka okupaciona
uprava u Beogradu..., str. 68;
су били предвиђени за успостављање војне управе у Грчкој морао бити

преусмерен у Србију.7
ШТАБ ВОЈНОУПРАВНОГ КОМАНДАНТА СРБИЈЕ

(Stab des Militarbefehlshabers Serbiens)
Ова врховна немачка окупациона установа у Србији успостављена 20.

априла 1941. године, формално је обједињавала све послове окупационе
управе. Штаб је од почетка окупације до 1943. имао шест одељења, од којих
је свако имало више одсека: 1) интендантско, 2) повереништво за привреду,
3) војна управа, 4) одељење за расна питања, 5) радна служба, 6) ликвидација
Југославије.8 Састојао се од Војног штаба (Kommandostab) и Управног
штаба (Verwaltungsstab).9
Управни штаб је вршио контролу над српском управом као и над
немачким војно-административним установама, фелдкомандатурама и
крајскомандатурама. Осим свих послова извршне власти, имао је улогу
и у законодавној делатности – предлагао је уредбе са законском снагом.
Подносио предлоге и мишљења команданту Србије, који је на основу њих
издавао законске уредбе, директиве или наређења.10 Управни штаб је имао
у својој надлежности: финансије, школе, грађевине, саобраћај, железницу,
здравствене прилике, ветеринарску управу и унутрашње послове, односно
српску полицију која је служила за одржавање реда.
После окончања рата у Грчкој, Хитлеровом директивом бр. 31 од 9.
јуна 1941. године, коначно је дограђен окупациони систем Трећег рајха
на Балкану. Успостављена је јединствена команда за окупирана подручја
југоисточне Европе са седиштем у Солуну. Војни заповедник Југоистока
(Wermachtbefehlshaber im Sudosten) подређен је Врховној команди Вермахта,
самим тим и Хитлеру лично. Под његову команду стављене су све трупе и
позадински органи и у задатак му је стављено решавање свих војних питања
7
Архив Југославије (АЈ), Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача
(110) ф. 2600. У записнику са саслушања 2. фебруара 1947. год. Харолда Турнера, шеф Управног штаба
у Србији за време нацистичке окупације је изјавио: „Приликом напада Немачке на Југославију, априла
месеца 1941. год. налазио сам се у Софији као наименовани шеф Војне управе за Грчку, т. ј. чекали
смо док Грчка буде освојена и да идем на ту дужност. Уствари капитулација Југославије затекла ме
је у Грчкој, у Солуну. Био сам шеф Војне управе за Грчку свега 6 дана, када сам позван у Беч, где
сам отишао авионом. У Бечу сам добио наређење од Генерал-квартирмајстора да идем за шефа Војне
управе у Београд.“
8
АЈ, 110 ф 2600/II, Оптужница против Харолда Турнера.
9
АЈ, 110 ф 2603/I, Изјава Георга Кисела на саслушању 30. јула 1946.
10
АЈ, 110, ф. 2600/II, Оптужница против Харолда Турнера.
на овом подручју, укључујући и сузбијање немира.11 Стога је за решавање

свих војних и политичких питања у Србији сагласност морала да се тражи,
преко војног заповедника Југоистока, практично од Хитлера. Немачке војне
и полицијске снаге, такође, нису биле у надлежности Управног штаба, већ су
остале под војном комадом. Војни заповедник Србије над њима није имао
ингеренцију већ је за њихову употребу морао да упућује захтев команданту
Југоистока у Солуну.12 Како ове трупе и у спровођењу војних операција нису
биле у надлежности војног заповедника, у погледу војних мера, пре свега
егзекуција, биле су самосталне.13 Паралелизам између окупационих војно-
територијалних установа и оперативних јединица, односно између њихових
командних штабова, који карактерише прву фазу окупације у Србији,
окончан је крајем 1941. године. Обједињавањем управне и војне функције
војног заповедника Србије створена је нова установа – опуномоћени
командант у Србији (Der Bevollmachtigtem Kommandierenden in Serbien)
на челу с генералом Бадером (Paul Bader).14 Штаб војног заповедника
Србије био је задужен за одржавање реда и мира, руковођење целокупном
окупационом управом; за организовање и контролисане домаће управе.
Ове надлежности биле су само формалне, спровођење управе у пракси
одвијало се сложенијим путем. Војни штаб је био задужен за безбедност
у Србији, међутим, за то је имао на располагању само шест батаљона
полиције и локалну жандармерију.15 Војне трупе у Србији, које су чиниле
три посадне дивизије, нису биле подређене војном заповеднику. За њих је
образована Виша команда 65 за нарочиту употребу, која је по командној
одговорности била подређена војном заповеднику Југоистока у Солуну.16
11
У директиви бр. 31 од 9. јуна 1941. Хитлер је ставио у задатак војном заповеднику Југоистока решавање
свих војних питања на овом простору осим вођења офанзивног ваздушног рата. Zbornik dokumenata
i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, I/3, dok 105, str. 335–339. Више о томе: Д.
Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату..., стр. 130–131; M. Kreso, n. d., str. 191.
12
АЈ, 110, ф. 2600, Записник са саслушања Харолда Турнера од 7. фебруара 1947.
13
АЈ, 110, ф. 2603/I, Изјава Георга Кисела на саслушању 30. јула 1946.
14
АВИИ, НАВ-Т-501, р. 246, сн. 718, Наређење немачког Команданта оружаних снага на Југоистоку од 4.
децембра 1941. о регулисању командних односа на подручју Србије.
15
АВИИ, НАВ, Т–312, р. 1122, сн. 933, Наређење Друге немачке армије за смењивање оперативних
корпуса и довођење посадних дивизија на територију Југославије. Војни штаб је, одмах после окупације,
располагао с четири батаљона, сваки јачине 4–6 чета, са једним полицијским батаљоном, и јединице
локалне жандармерије, полиције и самозаштите, састављене углавном од фолксдојчера. Почетком
маја, када су Немци повукли оперативне трупе из Србије, у Београд је пребачена Виша команда 65
за нарочиту употребу, која је била у рангу корпуса. Команда је била потчињена фелдмаршалу Листу,
војном заповеднику Југоистока. О томе више: П Вишњић, н. д., стр. 84–85; Д. Алексић, Привреда..., стр.
131–132. M. Kreso, n. d., str.(?)
16
Петар Вишњић, „Немачки окупациони систем у Србији 1941“, Историски гласник, 3–4/1956, стр. 84–
85; Dr Jovan Marjanović, Ustanak i narodnooslobodilački pokret u Srbiji 1941, Beograd, 1963, str. 27.
Како војни заповедник у Србији није имао јурисдикцију над њима, оне
су биле самосталне, било да се ради о мерама одмазде или о спровођењу
војних дејстава. Војни заповедник је имао могућност да затражи њихову
употребу за неку одређену акцију, при чему је команда остајала у рукама
војног заповедника Југоистока.17 Ово решење показало се непрактично и у
одређеним тренуцима судбоносно.
Почетком наредне године извршене су даље измене у немачком
окупационом систему, које су имале за последицу прерасподелу утицаја
између немачких окупационих установа. Оне су биле много значајније
за начин спровођења окупационе политике уопште и за Србе посебно.
Почетком 1942. године, ојачан је положај немачке полиције у Србији, која је
преузела неке функције Управног штаба. Ове промене извршене су у циљу
повећања безбедности немачких трупа у Србији а под утицајем политичких
процеса у Рајху. Од почетка 1942. у Немачкој је растао утицај СС полиције
с тенденцијом да од војске преузме улогу безбедности у свим областима
друштва.
На челу Управног штаба налазио се Харолд Турнер (Harold Turner) у
рангу генерал поручника. Међутим, иако је имао високи војни чин, Турнер
је заправо вршио чиновничку функцију. Претходно је, од маја 1940. до
краја јануара 1941. године, био на дужности шефа војне управе у Паризу.
Управни штаб је у Србији вршио практично цивилне функције. Како је
природа његових задужења била да решава акутне проблеме српске управе
и персоналног састава, приступио им је релативно трезвено у односу на
своје фанатичне, осионе и арогантне колеге Мајснера и Нојхаузена. Такав
став шефа Управног штаба дошао је до изражаја и у низу његових поступака
према домаћој управи, неуспелих иницијатива код нацистичког врха да се
заузму за српску ствар.
ШТАБ ГЕНЕРАЛНОГ ОПУНОМОЋЕНИКА ЗА ПРИВРЕДУ У СРБИЈИ

(Generallbevolmachtigter fir Wirtschaft in Serbien)
Један од најважнијих задатака нацистичке окупационе политике у

Србији био је очување привредних интереса који су остварени пре рата
у Југославији.18 Најважнији сировински извори, потребни Немачкој
17
АЈ, 110, ф. 2603/I, Изјава Георга Кисела дата на саслушању 30. јула 1946.
18
Нацисти су пред рат, безобзирним политичким притисцима, укључили привреду Краљевине
Југославије у систем ратне производње Рајха. Осим оствареног обима увоза из Југославије, за Немце је
југословенски привредни простор имао значај јер је због комплементарности привреда југословенска
привреди, налазили су се управо у Србији. Окупацијом Југославије створене

су могућности да Немачка преузме непосредну и потпуну контролу над
овим ресурсима. Неопходно је, међутим, било у најкраћем року успоставити
систем приврене управе без кога се није могло одвијати функционисање
привреде.19
Организација привреде у окупираној Србији и њено експлоатисање за
потребе окупатора поверено је опуномоћенику за Четворогодишњи план
привреде Рајха Херману Герингу.20 За руковођење привредом у Србији
формиран је Штаб генералног опуномоћеника за привреду у Србији, на чије
чело је постављен Франц Нојхаузен (Franc Neuhausen) предратни немачки
генерални конзул у Београду. Иако је Штаб формално био део Управног
штаба војног заповедника Србије, у спровођењу својих задатака практично
је деловао као самостална институција у оквиру немачког окупационог
система, независна од оперативне команде, окупационе управне
власти и полицијског апарата и био подређен једино опуномоћенику за
Четворогодишњи план привреде Рајха.21 Код ове установе се, у самосталном
спровођењу окупационих задатака, најбоље огледа персонална веза између
њеног шефа Франца Нојхаузена и Хермана Геринга, врховног руководиоца
немачке привреде.22
производња сировина и полуфабриката била незаобилазна у заокруживању производног процеса

немачке ратне индустрије.
19
20
У заповести команданта Копнене војске од 20. априла 1941. потчињеним командама о организацији
и успостављању окупационе управе у Србији стоји: „Организацију привредне управе и решавање
привредних питања регулисаће рајхсмаршал Великог Немачког Рајха, (Херман Геринг – прим. Д. А.) чија
су наређења по привредним питањима јединио меродавна.“ У Службеном упутству, које је приложено
уз заповест, такође се наглашава: „Даље је такође неодложно потребно извршавање свих привредних
наређења које је поставио рајхсмаршал.“ Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu
naroda Jugoslavije (Zbornik NOR), tom XII knj. 1, dok. 13, str. 42.
21
22
Франц Нојхаузен је у Првом светском рату командовао цепелином у рангу капетана, упознао Хермана
Геринга, који је такође био ваздухопловни официр. Ово познанство ће много година касније бити
судбоносно за његову каријеру. Почетком тридесетих година Нојхаузен је радио у представништву
Луфтханзе у Београду. Члан Националсоцијалистичке партије постао је одмах после њеног доласка
на власт, 1933. године. Прва партијска задужења које је добио била су да окупља Немце из Рајха
који су боравили у Југославији у месне групе националсоцијалистичке организације, која је овде
основана без дозволе југословенских власти. Како је већ био на одређеним привредним и политичким
функцијама, Нојхаузен је, ступивши у међувремену у везу с Герингом, добио ново унапређење. Када
су у јесен 1936. године, нацисти покренули четворогодишњи план развитка немачке привреде, који
је постао врховно тело за координацију свих привредних активности на челу с Херманом Герингом,
Нојхаузен је постављен за представника Четворогодишњег плана за Југославију. Као поверљив
Герингов човек на најзначајнијим привредним структурама Рајха у Југославији, Нојхаузен је постао
главни извршилац привредне, али и политичке линије коју је Немачка спроводила према Краљевини
Југославији. Извештај Управе града Београда о активности Нојхаузена и немачког Саобраћајног
Ослањајући се на ауторитет Хермана Геринга, другог човека у

нацистичкоj државној и партијској хијерархији, коме је једино био одговоран
за своје деловање, Нојхаузен је постао прокуратор нацистичке окупаторске
политике у Србији. Систем руковођења српском привредом је функционисао
тако што је главни координатор немачке привреде, Геринг, свом поверенику
Нојхаузену постављао одређене захтеве које је српска привреда морала да
испуни. Нојхаузен је те захтеве извршавао према сопственом нахођењу,
мимо прописаних уредби и утврђених договора с домаћим властима. При
том за своје одлуке није био одговоран војном заповеднику, под чијом се
ингеренцијом формално налазио његов штаб.
Привредно вођство не само да је преузело у своје руке непосредно
управљање најважнијим областима привреде, финансијама, монетарном
политиком, Народном банком већ је преузело и непосредну управу
над виталном привредним министарствима, Министарством народне
привреде и Министарством пољопривреде и најзначајнијим привредним
предузећима: Речним бродарством, Рудником бакра у Бору и рудницима
Трепча.23
ИСПОСТАВА МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА РАЈХА

Ова испостава настала је делимично од особља предратног немачког
посланства у Београду. За опуномоћеника Министарства спољних послова
постављен је Феликс Бенцлер (Felix Benzler), који је у Београд дошао 7. маја
1941. и остао до средине 1943. године, када га је заменио Херман Нојбахер
(Herman Neubacher).24 Имао је ранг опуномоћеног министра са задатком
да спроводи политику Министарства спољних послова Рајха, односно
да на окупираној територији Србије остварује немачку спољну политику.
Бенцлер је био задужен и за сва унутрашња питања у Србији, укључујући
и домаћу управу, одређивање граница, решавање јеврејског питања. Војном
заповеднику је био подређен само формално а упутства за рад је добијао
директно од министра спољних послова Рајха Рибентропа (Joakhim von
Ribentrop), коме је подносио редовне извештаје.25 Ово посланство је имало
бироа у Југославији, Aprilski rat 1941, knj. I, dok. 243, str. 713–715; Драган Алексић, „Франц Нојхаузен и
привредна политика нацистичке Немачке у Србији“, Токови историје, 1–2/2008, стр. 305–306.
23
АЈ, 110, ф 24320, Оптужница против Хермана Готхарда (Herman Gotthart) помоћника Генералног
опуномоћеника за привреду у Србији. Више о томе: Драган Алексић, Привреда Србије у Другом
светском рату... стр. 112.
24
M. Kreso, n. d., str.76
25
АЈ, 110, ф. 1012/II, Записник са саслушања Роберта Кронхолца од 20. марта 1946. Кронхолц, који је
по својој функцији у Србији за време окупације био везан за Испоставу Министарства спољних
такође и спољнополитичку улогу, пошто у српској управи није постојало

министарство спољних послова.26 Бенцлер је био једини „цивил“ који
се налазио на челу једне руководеће окупационе установе. Пошто је о
приликама у Србији био веома мало упућен, као заменик му је додељен
Герхард Фајне (Gerhard Feine), који је као вишегодишњи саветник немачког
посланства у Београду, добар познавалац прилика у Србији.27 Немачка
дипломатска испостава у Србији водила је политику сарадње с домаћом
управом. Бенцлер, међутим, није у томе имао подршку у нацистичком врху.28
ПОЛИЦИЈА
За одржавање реда и мира у Србији је на самом почетку окупације
била задужена оперативна група (Einsatzgruppe der Sicherheitspolizei) Сипо
и СД. Најпре је на њено чело постављен пуковник полиције Фукс (Wilhelm
Fuks) коме су прилике у Србији биле потпуно непознате тако да су му као
помоћници придодати Краус и Хелм. Почетком 1942. на месту шефа полиције
налазио се А. Мајснер (August Edler von Meysyner). Био је високи функционер
у СС формацијама и генерал полиције, пореклом Аустријанац из Штајерске.
Пре рата је био жандармеријски официр, али је каријеру остварио везујући
се за нацисте. Рано је пришао националсоцијалистичкој партији и с групом
аустријских нациста учествовао у неуспелом пучу 1934. године, због чега је
морао да напусти Аустрију.29 Подређен лично Химлеру, од кога је добијао
наређења, Мајснер је имао одрешене руке да издаје наређења за хапшења и
стрељања. Захтевао је доследно спровођење казнених мера у Србији које је
послова, о функцији Бенцлера изјавио је: „За све ствари политичког значаја био је одређен заступник
Министарства спољних послова, у почетку Бенцлер. Није ми познато да ли је он био подређен Војном
заповеднику, али знам да је одлазио Војном заповеднику на реферисање, а такође познато ми је да је
он заступао мишљење и да се руководио директивама од министра спољних послова Рибентропа,
односно од Министарства спољних послова у Берлину“.
26
АВИИ, НДХ, к. 242, 44/2–2. Дипломатски представници који су добијали намештење у Београду, иако
нису званично предавали акредитиве, имали су пријем код Бенцлера ради упознавања. Посланик
Независне Државе Хрватске у Београду др Анте Никшић је приликом преузимања дужности примљен
код Бенцлера 30. априла 1942.
27
АЈ, 110, ф. 2603/I, Изјава Георга Кисела на саслушању 30. јула 1946.
28
О неуспешним настојањима Бенцлера да спроводи политику свог штаба према свом нахођењу, Кесел
наводи: „када је посланик Бенцлер о хитним и виталним питањима српског народа хтео да говори
с Рибентропом, он га је једноставно прекидао речима – Брините се само да што више Срба буде
затворено“. Исто.
29
АЈ 110, ф. 1012/II, Изјава Роберта кронхолца од 20. марта 1946. Кронхолц наводи да је Мајснер после
неуспелог нацистичког пуча побегао у Југославију, где се склонио код једног Србина. Из Србије је
бродом преко Трста отишао за Берлин, где је добио значајно место у националсоцијалистичкој
партији.
прописао лично Хитлер. Неумољиво је подносио молбе војном заповеднику

Србије за стрељање талаца.30 У политици сузбијања покрета отпора био је
присталица „чврсте руке“. Био је већ у зрелим годинама (рођен 1886. године)
и уверен у националсоцијалистичку идеју.31 Будући да је деловао као човек из
полицијске егзекутиве, његове методе су биле изразито полицијске. Веровао
је да само репресивним мерама и застрашивањем становништва може да
обезбеди сигурност трупа јер је био убеђен да су на Балкану само ове методе
исправне. Сматрао је да политика преговарања и сарадње са српском управом
само охрабрује устаничке акције.32 Стога, није био спреман на сарадњу с
немачким окупационим установама које су заступале супротно гледиште.33
Као и већина Аустријанаца у руководећим окупационим структурама у
Србији био је против политике сарадње с локалном управом и ослањао се
на чисто полицијске методе владавине.34 Био је командант свих СС трупа у
Србији, укључујући и СС дивизију „Принц Еуген“. Преузео је и команду над
српском полицијом чиме је домаћу управу лишио полицијске егзекутиве.
Велики утицај у овој установи, као и уплив у целокупну политику у Србији
имао је заменик заповедника полиције безбедности Таихман (Teichmann).
30
Приказујући у својој књизи личности окупационе управе у Србији, Херман Нојбахер о генералу
Мајснеру пише: „Мајснера је код Срба био глас крвавог џелата. Када је требало тумачити постојеће
Фирерово упутство у погледу мера одмазде, он је био безобзиран. Војни заповедници или команданти
трупа, на подручју где се воде борбе, били су надлежни да издају наредбе у вези с репресалијама. Али,
као водећи полицијски функционер, Мајснер је имао могућност да захтева примену оваквих мера.“
Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd, 2008, str. 135.
31
HDA, MVP NDH, V.T 46/42. Генерални конзул НДХ у Београду поводом посете генералу Мајснеру 2.
јула 1942. године наводи: „Он ме је најсрдачније примио и показао ми ситуацију на реци Волги (у то
време се одигравала прва фаза битке за Стаљинград – Д. А.) те с поносом нагласио да се тамо борио
међу одредима СС и његов син“.
32
Срби у мемоарима Хермана Нојбахера, Београд, 2007, стр. 25–26.
33
АЈ, 110. ф 1012/II изјава Ропберта Кронхолца од 20. марта 1946. Говорећи о Мајснеровој политици,
Кронхолц наводи: „Мајснер је имао потпуно одрешене руке за издавање наређења за злочине стрељања,
хапшења и др. Добивши за ово овлашћење самог Химлера. Једном приликом у разговору Бенцлер ми
се жалио како је позвао Мајснера ради неког саветовања и договора и да му је том приликом Мајснер
одговорио да он неће никаква саветовања и да он прима директно наређења из Берлина од Химлера
коме је директно подређен. Једном приликом био је код мене Љотић баш у времену када се преко
штампе овдашње много писло о Катину и Катинској шуми, и том приликом рекао да могу казати
Бенцлеру да се престане писати о Катину, јер да је Мајснер створио у Србији много Катина.“
34
АЈ, 110, ф. 959, Записник са саслушања Франца Нојхаузена од 14. јануара 1947. О учешћу Аустријанаца
у врху окупационе власти Нојхаузен наводи: „већ пре прикључења Аустрије Рајху била је код угледних
Немаца и Аустријанаца разлика у схватању у погледу просуђивања многих питања на Југоистоку.
Аустријанци су се сматрали компетентним у свим питањима, нарочито у погледу народносне
конструкције и међусобног односа а посебно према појединим државама... Након прикључења
Аустрије Рајху, заузели су Аустријанци водеће немачке позиције и тако је дошло до тога да је њихов
уплив у погледу просуђивања југоисточних питања постао осетљив нарочито са освртом на Хитлера.
Он је имао своје нарочито схватање у погледу Југоистока али о томе није говорио.“
ОСОБЕНОСТИ ОКУПАЦИОНЕ УПРАВЕ

Војна окупациона управа је била установа Вермахта са свим службама
које је имала једна војна команда, али није могла у потпуности да врши све
окупационе задатке. Номинално, на челу окупационе управе је стајао војни
заповедник, али су за спровођење управних задатака створене одређене
установе, које су формално стајале под његовим заповедништвом, али су
практично биле одговорне једино својим претпостављеним у Берлину.35
О сложеној шеми окупационе управе у Србији која је спровођена из
више центара упоредо, који су се у свом деловању често сукобљавали, већ
је писано у историографији. И у домаћој и у страној литератури, када се
разматра окупациона управа, наглашава се њена сложеност, привременост
и дилетантизам. Доводи се у питање и јединствена окупациона политика.
Сложени систем немачке управе у Србији наглашава и Бранко Петрановић
наводећи „седам тромих војно-политичких и економских центара немачке
моћи у Србији“, којима су се у вршењу функција испреплетале и сударале
компетенције.36 Споменућемо најновија виђења стране историографије.
Британски историчар Стеван К. Павловић, разматрајући немачку окупациону
управу у Србији, закључује: „У нацистичком `новом поретку` повећао
се број управа чије су се надлежности преклапале и које су се међусобно
сукобљавале“.37 Немачки историчар Холм Зундхаузен, говорећи о начину
функционисања немачке окупационе управе у Србији каже: „приликом
успостављања немачке окупационе управе у Србији дошло је на самом почетку
до праве збрке у вези с компетенцијама између Врховне команде Вермахта,
СС-вође Рајха Хајнриха Химлера, опуномоћеника за четворогодишњи
план Хермана Геринга и Министарства споњних послова, тако да о некој
кохерентној националсоцијалистичкој окупационој политици није могло ни
бити говора.“38 Као разлоге некохерентног немачког окупационог система у
Србији Зундхаузен наводи: „Немачки окупациони систем никако није био
заснован на јединственим принципима или плански замишљеном концепту,
те је отуда у целини одговарао националсоцијалистичкој пракси владавине
која се одликовала административним дилетантизмом, обиљем разних
служби без јасних разграничења компетенција и сталним неспоразумима
у борби за остварење утицаја.“39 Овакво стање види у чињеници да о
35
АЈ 110 ф. 1012/II, Изјава Роберта Кронхолца дата на саслушању 19. марта 1946. године.
36
B. Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu..., str. 114.
37
С. Павловић, Хитлеров нови антипоредак..., стр. 65.
38
Холм Зундхаузен, Историја Србије од 19. до 21. века, Београд, 2009, стр. 340.
39
Исто, стр. 340–341.
будућој судбини Србије није била донета коначна одлука тако да су разне
супарничке установе нацистичког система настојале „да празнину попуне
различитим плановима, а да при томе ниједан апарат није могао да се
наметне као искључиви чинилац“.40 С овим виђењем можемо делимично да
се сложимо, и то када се говори о одсуству координације и супарништву
немачких окупационих установа. Међутим, не може се говорити о одсуству
јединствене политике, поготову када се ради о виталним интересима Рајха
и неким основним смерницама окупационе политике које су постављене на
почетку рата и остале важеће до његовог завршетка.
Окупациони систем, формиран да би спроводио виталне интересе
Немачке, био је подељен на четири основне линије: војну, полицијско-
безбедносну, привредну и дипломатску. Улога и међусобни однос ових
установа у спровођењу окупационе политике упоредо су били одређени
окупационим захтевима који су им постављени и утицајем њихових
централа у Берлину. Војни заповедник, коме су формално припадале, није
имао стварну команду над њима, већ су оне добијале наређења од својих
претпостављених инстанци. Стога нису деловале као подређени органи
војне управе на окупираном подручју већ као испоставе својих матичних
установа. У Рајху, међу њима није било утврђене хијерархије нити су била
јасно разграничена поља деловања. Осим одређене нужне комуникације с
војним заповедником, који је формално потписивао све законске акте које су
му остале установе предлагале, делатност окупационих чинилаца у односу
на војни штаб је била аутономна. Извесна равнотежа између окупационих
штабова успоставњена је на основу политичких и безбедносних прилика
у Србији и њихове важности и на основу положаја њихових центара у
Берлину. Улога појединих установа у спровођењу окупационе политике
се мењала у зависности од потреба окупатора. Како су све руководеће
установе окупационе управе у Србији истовремено примале наређења
од својих претпостављених, а међусобно нису имале јасно разграничене
надлежности, превагу је имала установа чији је центар у Берлину, у том
тренутку, имао већи ауторитет.
Овај сложени систем окупационе управе био је последица стања у самом
Рајху и односа међу нацистичким челницима у државном и партијском
врху. Стога је за боље разумевање њиховог односа, неопходно познавање
структуре и хијерархије власти у самој Немачкој.
Према тумачењу Алберта Шпера, министра за наоружање Рајха,
који је по природи посла био непосредно у додиру с нацистичким врхом,
40
Исто.
државноправне форме организације Рајха биле су импровизоване и

неодређене. Није било прецизног описа подручја задатака и надлежности
одређених установа. Компетенције су одређиване према појединим
случајевима и према конкретној ситуацији. Уколико би се неко питање
поставило као акутно за Рајх, установа у чијој надлежности је оно било,
добијала је неограничена овлашћења за његово спровођење. При евентуалној
арбитражи коначна је била Хитлерова одлука а његов став обавезујући.41
Будући да је свако противљење вођи, чак и људи из највишег државног
врха, исходило њиховом сменом и избором других, који су били спремни да
беспоговорно извршавају Хитлерове захтеве, временом се око њега створила
таква атмосфера да су се чак и његови најближи сарадници одрицали
свог мишљења и подржавали његове одлуке, чак и када су имали потпуно
супротна уверења. Безизгледност сваке расправе с Хитлером доводила је до
тога да су му чак и Геринг и Рибентроп повлађивали, лицемерно заступајући
оно гледиште које је он желео да наметне. Ова вертикала „послушности“
спуштала се до нижих структура власти. Сарадници на нижим функцијама
су се брзо одрицали својих предлога претпостављенима уколико нису
одмах наишли на одобравање, бојећи се да ће бити замењени послушнијим
колегама. Сервилност и неискреност, као одлике карактера, постале су
особине сарадника који је могао да опстане у нацистичкој бирократској
хијерархији.42
Окупациони систем је организован тако да ефикасно обезбеђује
виталне интересе окупатора. То су пре свега били стратешки интереси,
безбедност трупа, функционисање комуникација и експлоатација привреде.
Зато су установе извршне власти у Берлину, министарства и надлештва,
за остваривање својих ресорних задужења формирале своје испоставе
у Србији које су директно спроводиле њихове захтеве. Заобилажењем
посредних инстанци окупационе управе (војног заповедника у Србији),
41
Albert Speer, Sjećanja iz Trećeg Reicha, „Otokar Keršonani“ Rijeka, (v. d.), str. 192.
42
Један поступак Јоакима фон Рибентропа, једног од Хитлерових најближих сарадника, који описује
Херман Нојбахер, најбоље илуструје његов однос према свом Вођи. Нојбахер је, новембра 1943.
године, поднео Рибентропу писмени предлог за стварање српске федерације с којим је Хитлер требало
да се упозна и да га одобри. Како је извесност да ће Хитлер да одобри план била мала, Нојбахер наводи
поступак Рибентропа. „Рибентроп је дуго размишљао да ли да и он са мном посети Хитлера у Главном
штабу. Њему је био познат став Хитлера, који се противио свакој идеји која је водила јачању Срба.
Рибентроп није желео да својим присуством код Хитлера подржава моје предлога, који ионако немају
великог изгледа да их фирер прихвати. Па ипак, постојала је могућност да убедим Хитлера у исправност
мојих планова. Ако успем, онда Рибентроп није желео да се то догоди без његовог присуства. Он је
покушао да стави на хартију своје погледе. Из тога се јасно види да је Рибентроп рачунао на то да ће
моји предлози бити одбијени, па је унапред желео да покаже да се слаже с Хитлером.“ Herman Nojba-
her, Specijalni zadatak Balkan, Beograd, 2008, str.154.
избегнута је бирократска процедура у спровођењу наредби и омогућено

установама у Србији непосредно и ефикасно спровођење конкретних
задатака. Руковођење овим секторима изузето је из надлежности војног
заповедника, Управног штаба и домаћих власти. Њихови руководиоци нису
били одговорни управи у Србији, чак се нису ни консултовали с њом већ
су је само извештавали о својим иницијативама. Успостављање хијерархије
између појединих окупационих чинилаца у Србији и њихов утицај на
окупациону политику зависили су од приоритета њихове делатности које
су захтевале немачке ратне потребе.
Окупационе установе у Србији су у њиховом раду оптерећивала два
императива: први, обавезујући став нацистичког врха, који је долазио од
Хитлера и Рибентропа, да се према Србима спроводи политика кажњавања,
што је, уз елементарно непознавање прилика, немачку администрацију на
терену испунило неповерењем према целокупном становништву.43 Други
императив је био да окупационе установе на окупираној територији, иако
изложене свакодневним проблемима управљања, морају неодложно да
остваре најважније интересе Рајха: очување безбедности и спровођење
привредне експлоатације. Остваривање ова два императива неминовно
је доводило до колизије, поготову када управа није била јединствена већ
је спровођена из више центара. Осим тога, ради одржавања реда и мира,
као и за успешно спровођење привредних захтева било је потребно да
окупационе власти успешно сарађују с домаћом управом. Стога је било
неопходно да функционише домаћи апарат власти како би се успоставио
поредак, покренула и стимулисала привреда. Потреба да се остваре захтеви
окупатора, тражила је одређене компромисе тако да је у почетку кажњавање
Срба стављено у други план. И док су Управни штаб и Повереништво
спољних послова чинили покушаје да с челницима домаће управе
успоставе поверење и остваре сарадњу, опуномоћеник за четворогодишњи
план и служба безбедности су од самог почетка спроводећи безобзирно
окупациону политику, чинили окупацију неподношљивом. Нетрпељивост
између шефа немачке полиције Мајснера, на једној, и Турнера и Бенцлера,
на другој страни, тињала је од самог почетка. Основно размимоилажење
било је у гледишту на улогу окупационих власти у управљању окупираном
Србијом. Турнер је сматрао да војна управа треба да врши искључиво
43
Говорећи о начелном ставу нацистичког врха који је Војна управа у Србији требало да спороводи,
Георг Кисел је изјавио: „Пословање војне управе стајало је утолико у знаку неповољности, што је
врховно немачко вођство како на политичком сектору заузимало изричит непријатељски став према
Србима. Познавање карактера српског живља било је веома слабо и површно. У свим наређењима
и упутствима дошло је до изражаја да се са Србима, као подстрекачима немира, има врло рђаво
поступати.“ АЈ, 110, ф. 2603/I.
функцију надзорне власти, а да домаћа администрација врши извршну

власт. О различитим методама спровођења окупационе политике у Србији
писао је, почетком јесени 1942. године, генерални конзул Независне
Државе Хрватске у Београду. Иако веродостојност његових извештаја треба
пажљиво размотрити и често узимати с резервом, они ипак могу да потврде
једно стање које се већ наслућује из других извора.44 Његова процена је
да се војска држала неутрално; да је Управни штаб заповедника Србије,
који води Харолд Турнер, био „врло помирљив према српској аутономној
влади и настоји избећи сукобе које су Срби често могли изазвати“. Исти
такав став, према његовој процени, имао је и посланик Бенцлер.45 Покушаји
успостављања бољих односа између појединих челника окупационе управе,
пре свега Турнера, Кисела и у мањој мери Бенцлера, нису наишли на
разумевање у Берлину.
ПРАГМАТИЧНА ПОЛИТИКА НАЦИСТИЧКИХ ОКУПАТОРА

Све особености немачке окупационе управе у Србији огледале су се и
кроз однос њихових челника према домаћој управи. Оно што је својствено
нацистичкој окупационој политици је то што у већини поробљених земаља
на власт нису довели нацистичке или сродне партије и покрете, већ су
за челнике домаће управе доводили личности које су имале ауторитет
у народу. Заправо, они су се у извесној мери користили идеолошким
истомишљеницима, било да су им допуштали да делимично учествују у
власти било да су им дозвољавали да у јавности пропагирају своје идеје, али
не и да у целости образују владу. Чак ни сам Квислинг није одмах постављен
на чело марионетске владе у Норвешкој, већ је на тај положај постављен
немачки комесар Тербован (Josef Terboven) који је управљао земљом преко
Савета у Ослу. Тек почетком 1942. године на интервенцију самог Хитлера
наименован је за премијера. Вођа холандских нациста Адријан Мосерт и
поред безрезервне привржености окупатору и наклоности нацистичким
идејама није добио неку значајну улогу у домаћој управи. (На челу
окупационе управе у Холандији био је аустријски нациста Сајс Инкварт
(Artur Seys Ingart).46 Један од карактеристичних примера прагматичне
44
Hrvatski državni arhiv (HDA), Ministarstvo vanjskih poslova (MVP) MDH, UT br. 56/42. У то време конзул
НДХ у Београду био је др Анте Никшић, који је слао веома исцрпне извештаје али са нескривеном
злонамером према Србима. Извештаји су настали на основу информација прикупљених на разне
начине: од претпоставки, преношења кулоарских прича, тумачења вести из штампе, до проверених
чињеница.
45
АЈ, 110–2603/I.
46
Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, n.d., str. 208.
политике нациста при избору сарадника у окупираним земљама је и

постављање усташког режима у Независној Држави Хрватској. Наиме после
одлуке да се Југославија војнички покори и политички ликвидира Немци
су као партнера у будућој хрватској држави видели ХСС, водећу политичку
снагу међу Хрватима. Тек на одбијање Мачека одлучили су се за усташе.47
Потреба да се отклоне сметње (настале обавезујућим смерницама
нацистичког врха) како би окупациони систем успешно функционисао,
наметала је челницима окупационе управе потребу за извесним
компромисима, који би имали прагматични карактер и били у функцији
вођења ефикасније окупационе политике али, који осим у тактичком
смислу, нису представљали никакве суштинске уступке домаћој управи.
Чак и уколико је код челника појединих окупационих установа постојала
искрена намера да се окупациони режим у Србији учини сношљивијим,
одлука о томе могла је да се донесе само у нацистичком врху. У том смислу
су карактеристична настојања Харолда Турнера, шефа цивилне управе.
Турнер се заузимао и за неке послове који су били чисто српски. На молбу
Милана Аћимовића, улагао је протесте код хрватских власти због злочина
над Србима у НДХ. У пролеће 1942. године, 13. и 14. априла, издејствовао
је пристанак владе НДХ да се из фрушкогорских манастира изврши пренос
моштију кнеза Лазара и цара Уроша у Србију.48 У лето исте године Турнер
је преко својих чиновника у фелдкомандатурама организовао да се обради
што више пољопривредног земљишта у Србији. Лично се ангажовао
да организује сусрете с председницима општина и да немачки и српски
ветеринарски стручњаци држе предавања пољопривредницима.49 Међутим,
због супротног мишљења генерала Мајснера, све више је губио позиције.
У мају 1942. године, послао је свог заменика Георга Кисела (Georg Kiessel
) Химлеру како би предочио ситуацију у Србији и издејствовао извесну
промену курса у спровођењу окупационе политике. Ово је био један од
ретких покушаја челника немачке окупационе управе да се заузму за
промену односа немачких власти у корист Срба, који је, међутим, завршен
неуспехом.50 У сукобу с Нојхаузеном, коме се успротивио због намере да
47
АЈ 110. ф. 1012/II.
48
АВИИ, НДХ, к. 242, 43/2–6, Поверљиви извештај официра за везу код Војног заповедника Србије од
10. маја 1942.
49
Д. Алексић, Франц Нојхаузен и привредна политика..., стр. 316–317.
50
АЈ, 110, ф. 2603/I. О овој иницијативи говори Георг Кисел у својој изјави: „Без уплива на политику, на
привредну, војничку као и полицијску егзекутиву, послао ме је Турнер у свом очајању маја 1942. год.
СС обергрупенфиреру Волфу, који се као опуномоћеник Химлера налазио у главном стану Фирера. Ја
сам обергрупенфиреру Волфу објаснио стање и изјавио му да је потребна радикална измена која треба
да се изврши ако се не жели да Немачка на Балкану потпуно изгуби свој образ.“
из Србије извезе 100.000 тона мимо договора са српским властима, Турнер

је још горе прошао. Пошто га је Нојхаузен оптужио код Геринга да омета
извоз пшенице, Турнер и Кисел су крајем 1942. године повучени с дужности
у Србији.51
Унутрашњополитичка питања у окупираној Србији, у која спада и
домаћа управа, била су у надлежности команданта Србије и представника
немачког Министарства спољних послова Феликса Бенцлера. Бенцлер
се, међутим, будући да није познавао прилике у Србији, није усуђивао да
предложи конкретну личност за тај положај. Овакви поступци били су
својствени за готово све руководиоце немачких окупационих органа у
Србији, а то је да се нису усуђивали да преузму одговорност, већ су за сваку
значајну одлуку настојали да добију сагласност виших инстанци, или чак,
још пожељније, да виша инстанца или неко друго за то да иницијативу. До
доласка Х. Нојбахера, на руководећим положајима у српској окупационој
управи није било људи који су имали ауторитет или партијске и политичке
везе у нацистичком вођству тако да би могли своје ставове да слободно
изнесу не бојећи се реакције претпостављених. Нојбахер је био нациста
из „старе гарде“ са ауторитетом и везама у Берлину. Он је био једини из
окупационе управе који се усуђивао да своје планове о Србији изнесе
Хитлеру.
Још једна околност је утицала да неповерење окупационих власти
према домаћој управи расте како се ситуација на фронтовима одвијала
неповољно по Вермахт. Логика је налагала да ће учесници у домаћој управи
почети да размишљају о последицама сарадње с окупатором после пораза
нациста и да ће почети да траже контакте са савезницима.
Немце је, такође, бринула сарадња Недића и Аћимовића с Дражом
Михаиловићем, као и могућност успостављања везе с југословенском
владом у емиграцији. Постојала је основана бојазан да Недић потајно
наоружава људе Д. Михаиловића како би заједно, у одсудном тренутку
напали немачке трупе.52 Почетком јесени 1942. године, Немци су предузели
одлучне кораке како би прекинули везе српских власти с покретом Драже
Михаиловића и истовремено упутили оштро упозорење Српској влади.
Ефекти ових мера требало је да делују и на становништво које је, слушајући
вести Радио Лондона, реаговало на сваки успех савезника на фронтовима.53
51
Исто.
52
Nemačka obaveštajna služba, IV, str. 24.
53
Ситуацију у Србији почетком јесени 1942. године можемо да сагледамо и из извештаја Конзуларног
представништва Независне Државе Хрватске у Београду, које је помно пратило сва догађања. У
извештају од 30. септембра 1942. се наводи да је ситуација у Србији напета и да се Срби спремају
Почетком октобра српске власти су, под притиском Немаца, ухапсиле

четири окружна начелника који су се експонирали као сарадници Драже
Михаиловића и Богдана Гордића, заменика Косте Пећанца. Међу њима
је био и жандармеријски мајор Милан Калабић, начелник пожаревачког
округа близак пријатељ Милана Недића. Крајем године Немци су стрељали
сва четири начелника а Гордића одвели у Немачку у заробљеништво.54
Немачке установе задужене за безбедност непрестано су изражавале
неповерење према свим члановима домаће управе, без изузетка. Немачка
служба безбедности (БДС) је преко својих убачених људи држала под
надзором највише службенике домаће управе, укључујући и министре
и самог генерала Недића.55 Неповерење Немаца додатно су изазивале
бројне анонимне дојаве њиховим безбедносним службама, јер је узајамна
денунцијација узела огромне размере. У врху домаће управе, где се
водила беспоштедна борба око превласти, једно од главних оружја за
дискредитовање противника било је узајамно оптуживање код окупационих
власти. Такође је вршена строга контрола службеника у јавној управи. Нису
биле поштеђене ни водеће личности домаће управе.56
Карактеристичан пример је поступак Гестапоа према Бошку Костићу,
после његовог путовања у Турску, крајем јуна 1942. године, у вези са
набавком памука за српски Црвени крст. Иако је, уз гаранцију Недића и
Љотића, добио одобрење Немаца да може да путује у Турску, Костића је по
повратку у Београд Гестапо детаљно саслушавао јер је постојала сумња да је
пренео одређене поруке југословенској влади преко амбасадора Краљевине
Југославије у Анкари Илије Шуменковића.57
на „буну против њемачких власти као и против бугарских окупационих чета“. Разлог за то је, према
процени хрватског конзула, неуспех Вермахта на Источном фронту. „Срби држе да су Нијемци већ
при крају њихових сила и да је битка за Стаљинград то јасно показала. Нијемачка је исцрпљена“.
Hrvatski državni arhiv (HDA), Ministarstvo vanjskih poslova (MVP) NDH, V.T. br. 67/42.
54
HDA, MVP, NDH, V.T. br. 68/42, 3. tjedno izvešće iz Srbije, 7. listopad 1942; Milan Borković, Kontrarevolucija
u Srbiji, knj. I, str. 283.
55
Архив града Београда (ИАБ), БДС, Под надзором немачке полиције били су Велмар Јанковић, Велибор
Јонић, Радослав Грујић, Танасије Динић.
56
ИАБ, БДС, Предмет Министар просвете Велибор Јонић.
57
Бошко Костић је у емиграцији описао своје путовање у Турску. При поласку је, наводно, од генерала
Недића и Димитрија Љотића добио усмену поруку за краља Петра и владу у Лондону. Пре поласка,
Костић наводи, да га је Љотић упозорио на опасност уколико Немци открију његову праву мисију:
„Љотић ми скреће пажњу да о свему добро размислим, јер ако Немци ово сазнају, односно ако мене
ухвате а ја признам да су ми Недић и он дали поруке за Краља и владу, да нећемо настрадати само
нас тројица, већ да би то могло имати много тешких последица по све нас у Србији. Немци би на то
реаговали, можда, још оштрије него после обарања пакта 25. марта прошле године. Они би то узели
као нов доказ српског непомирљивог непријатељства, нелојалности и нетрпељивости према њима.“
Boško N. Kostić, Za istoriju naših dana, Nova iskra, Lil, 1949. str.73.
Јаснију слику односа појединих окупационих установа можемо стећи

и на основу гледишта њихових челника.58 Гледиште које је произилазило из
неповерења према Србима, а које су заступали немачки војни кругови, било
је да окупациона власт не може да се ослања на домаћу управу већ да њене
компетенције треба ограничити на техничко деловање.
Најрадикалније је било мишљење које је заступао немачки полицијски
апарат у Србији СС, да српска управа треба да делује под непосредним
руководством немачких окупационих органа. Ову политику, иако је није
јавно истицао, спроводио је и представник немачког четворогодишњег
плана у Србији, Франц Нојхаузен. У пракси је преовладао овај трећи став,
захваљујући и личној улози појединих челника ових установа, тако да је за
време окупације, или барем највећег њеног дела, вођена оваква окупациона
политика.
ЗАКЉУЧАК
После успостављања система окупационе управе у Србији, нацистички
врх је био заинтересован за деловање окупационих власти само уколико
су били у питању безбедност трупа и економски интереси који су били од
стратешког значаја за Рајх. По осталим питањима окупационе политике та
улога се сводила на давање општих директива које су окупационе установе
у Србији спроводиле самостално и по сопственом нахођењу.
Oднос немачких окупационих органа у Србији, односно њихових
шефова према домаћој управи одвијао се између става изричите
нетрпељивости који је прокламовало немачко вођство после пуча 27. марта,
пре свега Хитлер и Рибентроп, и прагматичне политике локалних челника,
који су морали да неодложно решавају сва акутна питања окупационе
управе на терену. Још једна особеност немачког окупационог вођства у
Србији је била што су се на тим положајима налазили људи коју су имали
високе војне чинове али су вршили чиновничке послове. Морали су да
поштују хијерархију и да следе смернице најужег нацистичког вођства,
пре свега Хитлера и Рибентропа, а да истовремено воде рачуна о каријери,
настојећи да своје обавезе што ревносније извршавају чак и када су увидом
58
Према тврдњи Георга Кисела, заменика шефа Управног штаба, овакав приступ имао би следеће
ефекте: „Уколико више лежи одговорност у рукама једне домаће владе и управе, утолико би јача
била нормализација јавног и приватног живота и тиме би био постигнут један оптимум у погледу
безбедности, јер би услед тога животни простор кругова отпора постао све тешњи уколико би се
више нормализовао живот просечног живља. Неопходно је потребно при томе, да се одговарајућим
личностима на српској страни поклања потпуно поверење и да им се пружају моћна средства помоћу
којих би се одржали у смислу управљања и егзекутиве.“ Исто.
у стање на терену формирали сопствено убеђење које је било у супротности

с добијеним директивама.
Summary
Serbia Under German Occupation in WWII. Characteristics of the

Occupation Administration
One of the main features of the German administration in Serbia in WWII

was the fact that the occupation policy wasn’t directed from one center. Since
the agencies of the military administration were not under unitary command in
Serbia, nor did they have clearly delimitated spheres of action, their influence on
occupation policy depended on the authority of their positions, i.e. on the place
of the superimposed agencies in the complex pecking order of power in the Third
Reich. Internal relations between individual occupation factors and the power of
their influence were of importance for concrete implementation of the occupation
policy and its consequences for the population. The spheres of activity of the
occupation administration were divided among four agencies which fulfilled
occupation tasks parallely without mutual coordination and often with conflicting
interests. Each agency had its main office in Berlin and each had to fulfill its tasks
directly, sidestepping the military administration in Serbia. Since security of the
troops was endangered by a strong resistance movement and since due to the long
protracted war the needs of German war economy steadily increased, the police
and economic administration played the leading role in the hierarchy of German
occupation agencies.
УДК 355.257.7(=161.1)(497.1)„1943/1944”
Милан КОЉАНИН
СОВЈЕТСКИ РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ

У ЈУГОСЛАВИЈИ (1943–1944)
АПСТРАКТ: У раду је изложенo како је нацистичка Немачка третирала совјетске

ратне заробљенике и дате су идеолошке основе њиховог масовног страдања.
На основу извора и литературе приказане су три категорије совјетских ратних
заробљеника које су се нашле на тлу Југославије и Србије током Другог светског
рата.
Кључне речи: Југославија, ратни заробљеници, руска бела емиграција, ослобођење

Београда
Пре разматрања питања совјетских ратних заробљеника у Југославији

и Србији током Другог светског рата потребно је изнети неке основне
чињенице везане за начин на који је националсоцијалистичка Немачка
третирала совјетске ратне заробљенике. Једно од важних историографских
питања везаних за Други светски рат, поготово када се ради о масовном
уништењу људских живота сигурно је везано за совјетске ратне заробљенике.
Оно се мора посматрати у оквиру ширег идеолошког и политичког карактера
рата и стварања „новог поретка“ под доминацијом Великонемачког рајха.
Ратни сукоб од 1939. до 1945. је био тотални, идеологизовани рат, „рат
погледа на свет“ у коме је победа једних требало да буде ропство децимираних
и обезглављених „подљуди“, Словена, и потпуно уништење „антирасе“,
смртног непријатеља аријевских народа, Јевреја.1 Прокламовани циљеви
друге ратујуће стране, формулисани у Атлантској повељи, а затим у
документима Уједињених нација требало је да означе победу универзалних
људских права и вредности. Пангерманска идеологија и планови о глобалној
премоћи чије остварење је покушано током Првог светског рата добили су
нов садржај и облик у Хитлеровом Трећем рајху. Реч је о континуитету једне
Lucy Dawidowicz, The War against the Jews 1933–1945, New York, 1975; Helmut Krausnick, Hans
1
Heinrich Wilhelm, Die Truppe des Weltanschauungskrieges. Die Einsatzgruppen der Siecherheits-
polizei und des SD 1938–1942, Stuttgart, 1981.
политике, мада постоје и значајне разлике у опсегу циљева, методима и

менталитету између царске и нацистичке Немачке.2
Уништење Јевреја није било само по себи циљ, него и средство за
остваривање далекосежних немачких империјалних планова. Стога
„коначно решење“ треба посматрати и у оквиру политике уништења
словенских држава Чешке, Пољске и, изнад свега, бољшевичког Совјетског
Савеза (Русије), освајања „животног простора“ („Lebensraum“) на истоку
и стварања „новог поретка“ („Neue Ordnung“) заснованог на идеолошким
начелима и интересима европског хегемона, Великонемачког рајха. На
споју теорије животног простора и идеологије расистичког национализма,
чији су саставни делови били антиславизам и антисемитизам засновани су
планови и пракса уништења или расељавања десетина милиона људи на
европском истоку и потпуног уништења целог јеврејског народа. „Коначно
решење јеврејског питања“ треба посматрати као једно од битних средстава
за остварење дугорочних и далекосежних империјалних планова, пре свега
на простору Пољске и Совјетског Савеза и никако није резултат Хитлерове
манијакалне опсесије.
„Коначно решење јеврејског питања“ и „политика животног простора“
су повезани у неким својим битним елементима и требало би их посматрати
као део јединственог историјског процеса обележеног немачким плановима
радикалне „етничке реорганизације“ европског простора, пре свега оног
на Истоку. Ту је живео највећи део европских Јевреја, односно припадника
„антирасе“, као и „нижа раса“, Словени. „Јеврејска опасност“ је највише
долазила од Совјетског Савеза, земље у којој је завладао „Светски Јеврејин“
оличен у бољшевицима, што је био још један доказ старе тезе немачког
расизма о словенској инфериорности.
У тој идеолошко-политичкој матрици треба посматрати и однос
нацистичке Немачке према совјетским ратним заробљеницима. Расистичка
мотивација у поступању према совјетским ратним заробљеницима била
је последица расистичке мотивације према целокупном руском и готово
свим осталим словенским народима. Изузетак су били Бугари, Словаци
и Хрвати, при чему је овим последњима омогућено и да имају сопствене
„независне“ државе. Нацистичка Немачка је користила чињеницу да
Совјетски Савез није приступио Женевској конвенцији о поступању према
2
Fric Fišer, Savez elita. O kontinuitetu struktura moći u Nemačkoj 1871–1945. godine, Beograd,
1985, str. 161–163. Дискурс о „животном простору“ на Истоку и потискивању Русије, о
„расној борби“ Германа са инфериорним Словенима постојао је и пре Хитлера и био је
саставни део ратних циљева још у Првом светском рату. Исто, стр. 86, 97, 105. Видети и:
Dž. Mos, Istorija rasizma, str. 212.
М. Кољанин – СОВЈЕТСКИ РАТНИ ЗАРОБЉЕНИЦИ... . . . 75
ратним заробљеницима из 1929. године. Међутим, Немачку је обавезивало

међународно ратно право, односно хашке конвенције из 1899. и 1907.
године.3 Уз то, Немачкој је било познато да је совјетској војсци наређено
да се придржава ове конвенције и да је преко неутралне Шведске затражено
реципрочно понашање друге стране, али је то немачка страна одбила. О
ставу врха нацистичке Немачке према совјетским ратним заробљеницима,
али и руском народу, сведоче и речи једног од водећих људи Трећег рајха
Хермана Геринга. Он је рекао италијанском министру спољних послова
Галеацу Ћану да су руски ратни заробљеници, пошто су појели све могуће
укључујући и ђонове својих чизама, почели да једу једни друге и, „што је
још озбиљније, појели су немачког стражара /.../ неки народи морају бити
десетковани /.../ ништа се ту не може учинити”.4
Уочи почетка инвазије нацистичке Немачке и њених савезника
на Совјетски Савез 22. јуна 1941, као и током ратног похода, највиши
команданти немачке војске и полиције издавали су наређења о поступању
са ратним заробљеницима и цивилним становништвом на окупираним
територијама. Идеолошка основа тих наређења била је недвосмислено
расистичка, заснивала су се пре свега на теорији о немачкој аријевској
раси „надљуди“ и инфериорним Словенима, „подљудима“. Као доказ
инфериорности коришћена је и чињеница да у тој држави влада бољшевизам,
творевина „светског јеврејства“. Радило се о наређењима за уништење целе
друштвене елите, масовном уништавању цивилног становништва, при
чему су изричито одбацивани било какви обзири, начела човечности или
међународног права. Ти принципи најјасније су изражени у Смерницама
за поступање са политичким комесарима које је издала Врховна команда
Вермахта 6. јуна 1941,5 али и бројним другим.
Совјетски ратни заробљеници су, после Јевреја, највећа колективна
жртва нацистичке политике уништења.6 Према једној од најприхваћенијих
процена, снаге нацистичке Немачке су од почетка до краја рата заробиле око
3
Vladan Jončić, Ratni zarobljenici. Međunarodnopravni status, Beograd, 2002, str. 76–78. Videti i:
A. Adamowitsch, Eine Schuld die nicht erliecht – Dokumente ueber deutsche Kriegsverbrechen in
der Sowjetunion, Koeln, 1987, str. 7–20.
4
Цитат према: Peter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni rat, Beograd, 1987, str. 215–216.
5
��
Hans-Adolf Jacobsen, „Kommissarbefehl und Massenexekutionen sowjetischer Kriegsgefange-
ner“, u: Hans Buchheim, Martin Broszat, Hans adolf Jacobsen, Helmut Krausnick, Anatomie des
SS-Staates, Muenchen, 1982, str. 188–191.
6
„Prisoners of War: Soviet Prisoners of War“, Encyclopedia of the Holocaust, Israel Gutman, Editor
in Chief, Volume 3, New York – London, 1990, p. 1192–1195 (Christian Streit); C. Streit, Keine
Kammeraden. Die Wehrmacht un die sowjetischen Kriegsgefangenen 1941–1945, Stuttgart, 1978,
passim.
5.700.000 припадника Црвене армије, од којих је јануара 1945. око 900.000

још увек било у немачким заробљеничким логорима. Око један милион
је пуштен и углавном уврштен у јединице које су биле у саставу Вермахта
као Hilfswillige (Hiwis), дословно „добровољни помагачи“.7 Према новим
истраживањима руских историчара, тај број је већи, тако да је у тим
јединицама укупно било чак 1.200.000 совјетских грађана.8 Према процени
немачке врховне команде, око 500.000 је побегло или их је ослободила
Црвена армија, док је 3.300.000 совјетских заробљеника (57,5%) изгубило
живот. То је убедљиво највећи број, и апсолутно и релативно, у поређењу са
ратним заробљеницима других народа, па и у поређењу са немачким ратним
заробљеницима у Совјетском Савезу. Од 235.000 англо-америчких ратних
заробљеника у Немачкој, до краја рата је умрло 8.348 (3,6%). Од 3.155.000
немачких ратних заробљеника у Совјетском Савезу умрло је 1.185.000
(37,5%).9
Део совјетских ратних заробљеника нашао се током рата и на територији
окупиране Југославије, односно Србије, било у промењеном статусу, као
припадници немачких јединица, било да су остали ратни заробљеници.
Групе совјетских ратних заробљеника стизале су у Србију ради попуњавања
састава Руског заштитног корпуса, помоћне немачке јединице у Србији
састављене од припадника руске емиграције10 који су после Октобарске
револуције нашли уточиште у Југославији. О стању руске емиграције у
Југославији у време Другог светског рата сведочи и један извештај добро
обавештеног професора универзитета др Алексија Шеншина. Као и бројни
други руски интелектуалци, и он је нашао уточиште у Југославији; радио
је као стручњак у Министарству шума и руда, а затим је био професор на
Пољопривредно-шумарском факултету у Београду. Он је 1933. напустио
Југославију и отишао у Турску, у Анкару.11
7
„Prisoners of War: Soviet Prisoners of War“, p. 1192–1193.
8
Алексеј Тимофејев, „Скривена армија (Совјетски држављани у Вермахту и СС током
Другог светског рата)“, Војноистотијски гласник, 1–2, 2007, стр. 55.
9
„Prisoners of War: Soviet Prisoners of War“, p. 1192. Према проценама руских историчара,
морталитет немачких ратних заробљеника у Совјетском Савезу био је вишеструко мањи и
износио је 12,4%. А. Тимофејев, „Скривена армија“, стр. 53.
10
Мирјана Миленковић, „Војне формације руске емиграције у Србији у току Другог светског
рата“, Други свјетски рат – 50 година касније, радови са нучног скупа, том I, Подгорица,
1997, стр. 433–439.
11
Белоемиграција у Југославији, приредили Тома Миленковић и Момчило Павловић, том I,
Београд, 2006, стр. 147, 215.
У свом извештају о стању руске емиграције у Југославији од 23.

новембра 1943. проф. Шеншин је навео да Руски заштитни корпус има
велике проблеме да се попуни са подручја Србије; одатле је узето свега 1.000
људи. То је приморало немачку команду да ангажује руске војнике из других
делова Европе. Тако је у Србију стигло 3.500 козака претходно ангажованих
у бугарским рудницима код Перника, неколико стотина руских емиграната
из Румуније (Бесарабије), а у пролеће 1943. и 400 заробљеника Црвене
армије.12 Није познато у којој јединици корпуса су ови заробљеници били
ангажовани. Корпус је иначе имао четири пука од којих је први био у Шапцу
и Крупњу, други у рејону Ђердапске клисуре и рудника у Бору и Мајданпеку,
трећи у Косовској Митровици и околини, док је четврти био у Крагујевцу.
Пети пук је био у фази формирања и није напуштао Београд.13
Када је реч о совјетским ратним заробљеницима, као и другим
грађанима Совјетског Савеза који су на територију Југославије стигли у
саставу немачких војних јединица, ради се о припадницима две дивизије,
162. туркместанске пешадијске и Прве козачке дивизије. Прва од њих,
162. туркестанска пешадијска дивизија, под командом генерал-мајора О.
фон Нидермајера (Niedermeyer), била је састављена од Туркмена и других
муслиманских народа из Туркестана, док су другу половину људства
сачињавали фолксдојчери из Совјетског Савеза. После формирања дивизије
и обуке у Украјини, дивизија је септембра 1943. пребачена у Југославију да
би затим била ангажована у борби против снага Народноослободилачке
војске у Словенији и Хрватској.14
Козачко становништво јужне Русије је веома много страдало од
совјетске власти, тако да су немачке окупационе трупе дочекане са
симпатијама. Стога се и велики број заробљених Козака добровољно јављао
у немачке јединице. Један од центара обуке био је у Пољској, где је од њих
формирана Прва козачка дивизија, под командом генерала Хелмута фон
Панвица (Helmut von Panwitz). Крајем септембра 1943. дивизија је упућена
на простор Југославије и октобра исте године нашла се у рејону Панчева.
Одатле је пребачена на простор Независне Државе Хрватске и стављена
под команду немачке 2. оклопне армије генерала Лотара Рендулица, која је
12
Ранко Јаковљевић, Руси у Србији, Београд, 2004, стр. 151.
13
М. Миленковић, „Војне формације руске емиграције у Србији у току Другог светског рата“,
стр. 437.
14
Komandant Jugoistoka generalfeldmaršal Vajks, Procena situacije na području Jugoistoka krajem
oktobra 1943, Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije,
tom XII, knj. 3, Dokumenti Nemačkog rajha, Beograd, 1978, str. 629; А. Тимофејев, „Скривена
армија“, стр. 57.
оперисала на подручју усташке државе. Дивизија је била веома бројна и у

свом саставу је 15. октобра 1943. имала 18.702 војника и 10.091 коња.15 Свој
борбени пут дивизија је започела сукобом са партизанским јединицама у
Срему укључивши се у широку војну операцију коју је октобра 1943. предузела
немачка команда. Борбени пут козачке дивизије у Југославији обележен је
тешким злочинима према цивилном становништву и заробљеницима.16
Јединице ове дивизије су почевши од 12. октобра опустошиле низ претежно
српских села на падинама Фрушке горе, међу њима су спаљени и село и
манастир Раковац. У акцијама „чишћења“ од 12. до 26. октобра јединице ове
дивизије су убиле 483, а заробиле 489 особа које су највећим делом упућене
у логор на Београдском сајмишту (Прихватни логор Земун / Anlaltelager
Semlin).17
Ипак, било је и дезертирања из ове јединице, а неки су бегунци
успевали да се придруже југословенским партизанима. Они којима то није
пошло за руком поново су се нашли у немачким концентрационим или
заробљеничким логорима. Истовремено, на територији Југославије су се
нашли и совјетски ратни заробљеници, који су такође покушавали бекство
и понекад успевали да се придруже партизанским јединицама.
Централни немачки логор на територији Југославије формиран је
децембра 1941. у павиљонима Београдског сајмишта на левој обали Саве.
После убијања јеврејских заточеника логора до 10. маја 1942. Сајмиште је
постало главни немачки логор за интернирање свих противника окупације
и радно способног становништва са подручја војних операција ради слања
у концентрационе и радне логоре у Трећем рајху и у окупираним земљама.18
Према сећању очевица др Драгомира Стевановића, заточеника из логорске
болнице, jануара 1944. у логор на Београдском сајмишту (Anhaltelager
Semlin) доведена је цела јединица припадника 1. козачке дивизије који су се
побунили и бацили оружје. Он је упамтио да се радило о целом батаљону.19
Побуњени војници вероватно нису дуго остали у овом логору него су
упућени у неки други под управом Гестапоа, у пролазно-прихватни, као
што је био логор на Сајмишту, или у неки концентрациони логор. Није
искључено ни да су пребачени у неки заробљенички логор, а један такав се
налазио у непосредној близини.
15
Алексеј Тимофејев, „Скривена армија“, стр. 63.
16
Жарко Атанацковић, Срем у народноослободилачком рату и социјалистичкој рево.луцији,
Београд, 1968, стр. 372. Овде је наведено да је дивизија имала чак 23.000 војника.
17
Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944, Beograd, 1992, стр. 364.
18
Milan Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944, Beograd, 1992, passim.
19
Dragomir Stevanović, Sura grobnica. „Prihvatni logor Zemun“ 1942–1944, London, 1967, str. 48.
С друге стране пута између Београда и Земуна, у непосредној близини

логора на Београдском сајмишту, на самом ушћу Саве у Дунав, налазио се
још један логор, који је имао своју занимљиву предисторију. На том месту
у јесен 1940. изграђен је прихватни логор за Немце који су се из Бесарабије
и Северне Буковине пресељавали у Трећи рајх пошто су ове румунске
покрајине прикључене Совјетском Савезу. Средином 1942. логор је служио
немачкој војнопривредној Организацији Тот и у њега су пребацивани
заточеници из логора на Сајмишту одакле су упућивани у друге логоре у
окупираним земљама. Од пролећа 1943. у логору на Ушћу прикупљани су
Муслимани из Босне и Албанци са Косова и Метохије, добровољци немачке
13. СС дивизије у формирању. После капитулације Италије овај логор је
претворен у пролазни логор за ратне заробљенике. Већ 20. септембра 1943.
у документима се налази службено име овог логора „Пролазни логор 413
Земун“ (Durchgangslager 413 Semlin, скраћено Dulag 172 Semlin). Убрзо је
ознака логора промењена у Дулаг 420, да би се крајем 1943. усталила ознака
Дулаг 172.20 У логор су прво доведени италијански ратни заробљеници,
затим су ту интернирани и совјетски, југословенски партизански ратни
заробљеници (они којима је признат тај статус), као и заробљеници
неких других националности. Међу њима су биле и посаде два америчка
бомбардера Б 24 оборена над Аустријом.
У литератури се могу наћи подаци о већем броју бекстава из овог
логора, а међу бегунцима су били и совјетски ратни заробљеници. Уколико
би бекство успело, они су се придруживали партизанском снагама у Срему
и у њиховом саставу су настављали борбу. Најбоља прилика за бекство
била је приликом савезничког бомбардовања Београда и Земуна 16. и 17.
априла 1944. када су бомбардовани и логори на Сајмишту и на Ушћу. Велика
разарања и погибије задесиле су не само Београд него и наведене логоре.
Том приликом погинуо је велики број заточеника оба логора, али је то
била и прилика заточеницима за бекство коју су многи искористили. Због
изложености новим бомбардовањима, наредног месеца заробљенички логор
на Ушћу је расформиран и премештен на мање истакнуто место, у Београд
у Милишићеву циглану на Звездари. Логор је отада носио ознаку Дулаг
172 Београд (Dulag 172 Belgrad). И у овом логору је било совјетских ратних
заробљеника. Према немачкој полицијској архиви, сачуваној у фрагментима,
у овом логору су била најмање двојица: Феодор Казимиров, шофер, рођен
1910.у Кујбишеву, и Шапар Николај, рођен 1919. у месту Рождественскаја. За
20
Војни архив, Београд (даље: ВА), микрофилм НАВ, Т-501, р-253, с-1347, K.T.B. K.G. u. Bfh. In
Serbien, anlage 3, Abteilung Kriegsgefangenen, O.U. 5. 10. 1943: Taetigskeitsbericht; Историјски
архив Београда (даље: ИАБ), фонд БдС, М-2020; А-569.
првог се види да је у логору био све до пред крај окупације Београда, до 24.
септембра 1944.21
Од совјетских ратних заробљеника побеглих углавном из логора на
Ушћу и од дезертера из козачке дивизије формирана је и једна већа војна
јединица. То потврђује податке из других извора да је био већи број дезертера
из козачке дивизије, као и бегунаца из овог логора. Од њих је формирана
и једна већа војна јединица, 4. батаљон, називан и руски батаљон, који је
био у саставу 7. војвођанске бригаде Народноослободилачке војске. Њом
је командовао капетан Црвене армије Пјотр Максимович Орански, који је
добио партизанско име Пера Рус. Он је заробљен код Севастопоља, побегао
је из логора 1943. и придружио се партизанским снагама у Срему. Заменик
му је био Андреј Николајевич, такође официр Црвене армије који је побегао
из заробљеништва. У саставу батаљона је било око 200 бораца Црвене
армије, ратних заробљеника, као и и 50 сремских партизана.22
Седма војвођанска бригада, у њеном саставу и овај батаљон, својим
борбеним дејствима је била усмерена према подручју Славоније. Како
се Прва козачка дивизија преместила на овај простор, бригада и њен 4.
батаљон су и са њима долазили у сукоб. Такав сукоб се десио у рејону села
Бектежа, у долини Кутјевачке реке. Дошло је до борбе прса у прса у којој
је уништена једна јединица козачке дивизије управо великим залагањем
батаљона састављеног од бивших заробљеника Црвене армије.23
После борби у Славонији, бригада се почетком септембра 1944.
вратила у Срем, где се усмерила на магистралну комуникацију Београд–
Загреб. Борбени пут овог батаљона у Југославији завршио се по доласку
совјетских јединица на простор Југославије, односно Србије. Руски батаљон
је са целокупним старешинским кадром 12. октобра 1944. ушао у састав
3. украјинског фронта. Заједно са осталим јединицама Црвене армије
борци овог батаљона су учествовали у Београдској операцији, заједно са
партизанским борцима из Прве армијске групе Народноослободилачке
војске Југославије.
21
ИАБ, БдС, картотека.
22
Никола Божић, Сећања бораца 7. војвођанске бригаде, Нови Сад, 1976, стр. 11–23.
23
ВА, фонд НОП, к.1399а, рег. бр. 11–12, Извештај штаба 7. бригаде.
Summary
Soviet POWs in Yugoslavia (1943–1944)
Soviet POWs are among the greatest victims of WWII. Their mass
destruction by Nazi Germany was racially and ideologically (anti-Bolshevik)
motivated. Soviet POWs came to the territory of Yugoslavia and Serbia in various
ways. Some were sent to Serbia to complement the Russian Defense Corps, an
auxiliary military unit of the German occupational forces. The largest group
among the Soviet POWs were the Cossacks who volunteered for the First Cossack
Division of the Wehrmacht. The combat career of this division, particularly in
Syrmium and Slavonia, was marked by mass crimes. Nevertheless, there was also
a wide-spread desertion from this unit. Part of the Soviet POWs found themselves
in POW camps in Serbia and Yugoslavia. From among the escapees from these
camps, as well as from among deserters from the Cossack Division who joined the
partisans, a battalion of the 7th Vojvodina Brigade of the People’s Liberation Army
was formed. Members of this battalion returned to the Red Army after its arrival
in Serbia in October 1944. They too took part in the Belgrade operation which led
to the liberation of the capital of Yugoslavia on October 20, 1944, as part of the 3rd
Ukrainian Front.
УДК 327.88(497.11)„1941/1945”
Љубинка ШКОДРИЋ
ОДНОС НЕМАЧКОГ ОКУПАТОРА ПРЕМА ДОМАЋИМ

САРАДНИЦИМА У СРБИЈИ 1941–1944.
АПСТРАКТ: Рад се бави анализом политике и односа немачких окупационих

власти према домаћем становништву у окупираној Србији 1941–1944, пре свега
према оним лицима која су се одлуичила на сарадњу и подршку окупатору.
Кључне речи: Други светски рат, окупација, немачке власти, колаборација,

идеологија
Окупација је вероватно највеће зло које може задесити једно друштво и

државу. Не само због присуства стране силе, наметања њене воље и губитка
самосталности већ и због наглог бујања од раније присутних слабости и
проблема заједнице. Услед заоштрености и подељености фронтова, као
и масовности сарадника, колаборација и колаборационизам у Другом
светском рату изазвали су велико дистанцирање и осуду оваквог чина.
Узрок томе није само поједностављен чин „сарадње са окупатором“ него и
пропагирање и наметање његових идеолошких начела и служење његовим
политичким циљевима у мери која је превазилазила границе националне
части и националних интереса и добробити. С друге стране, сарадња
је оправдавана тврдњама о међународним обавезама и неопходношћу
прилагођавања, као и мудром и срачунатом делатношћу, док су окупатори
представљани као добронамерни, пристојни и културни, али и супериорни,
па им се према томе требало прилагодити и подредити.1
Окупација и колаборација у Другом светском рату представљају и
данас болна и прећутна места у историји многих европских држава. Поред
трагичног искуства окупације већина држава морала је да се суочи са
доборовољном сарадњом са окупатором, која је често ишла до формирања
СС одреда, слања трупа на Источни фронт и учествовања у истребљењу
локалног јеврејског и ромског становништва. Искуство окупације у Другом
1
Н. Поповић, Корени колаборационизма, Београд, 1991, стр. 71.
Љ. Шкодрић – ОДНОС НЕМАЧКОГ ОКУПАТОРА... .. . 83
светском рату доживеле су многе европске земље (Пољска, Норвешка,

Данска, Холандија, Белгија, Луксембург, Грчка, Француска).2
Трећи рајх је током 1941. године ставио под своју контролу све земље
југоисточне Европе. Убеђење у немачку војну надмоћ и доминацију, као
и у њену сигурну победу утицало је на подршку и везивање режима на
овим територијама за немачку политику. У том контексту најтежи положај
имала је окупирана Србија, која је морала да поднесе терет изгубљеног
рата и била обележена као кривац за тај сукоб. Под окупацијом нашла се
и Грчка у којој није постојала угроженост геноцидом, али је такође била
оптерећена избеглицама из бугарског дела окупационе територије и толико
експлоатисана да је у њој владала права глад.3 Одвојена од околних области
на којима је српски народ био изложен терору и прогону, без могућности
да га заштити, „Србија се нашла под режимом војне управе, као једина
југословенска земља са таквим статусом, обавезна да плаћа контрибуције
немачком окупатору за издржавање окупационе војске, што је такође био
случај без преседана на тлу војно поражене Краљевине Југославије.“4
На немачко-италијанским разговорима у Бечу 24. априла 1941. године
прихваћена је и утврђена граница и статус, односно окупација Србије, с тим
што је њен положај дефинисан кажњавањем и одређено да она треба „да
остане што мања и предузеће се све мере да се онемогући заувек понављање
недавне издаје клике завереника“.5 Или како је то описао немачки
специјални изасланик за Балкан Х. Нојбахер: „Србија је морала да поднесе
морални терет да је наследница државе Југославије, која је била непријатељ
Немачке“.6
Хитлерова нетрпељивост према Србима узроковала је њихов положај у
систему немачких подређених територија и народа, а такав став подржавале
су и чланице „новог поретка“ на југоистоку. „Сагласност је постојала и у
начину на који је вршена ’десрбизација’ и ’пацификација’ анектираних и
окупираних територија, српском народу је такође пребацивано да је главни
ослонац панславизма и бољшевизма на Балкану, али и да сарађује са западним
непријатељима Осовине. Тако је његов стварни положај на ’хијерархијској
лествици’ југоисточних народа у оквиру ’европског новог поретка’ био
2
П. Калвокорези, Г. Винт, Тотални рат, Београд, 1987, стр. 204.
3
M. Mazower, Inside Hitler`s Greece, The experience of Occupation, 1941/44, London, 1993.
4
Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату:1939–1945, Београд, 1992, стр. 111–112.
5
Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату народа и
народности Југославије (Зборник НОР-а), XII-1, Београд, 1973, стр. 72.
6
Х. Нојбахер, Специјални задатак Блакан, Београд, 2004, стр. 126.
на његовом самом дну, где је требало да дели судбину са представницима

народа којим је такво место додељено због ’расне неподобности’ (Јевреји и
Цигани).“7
Нацистичка политика спровођена у југоисточној Европи била је
прагматична и лишена идеолошког набоја, већ оријентисана на омогућавање
што веће привредне експлоатације и на минимално ангажовање војних снага.
Стога је у овом подручју Немачка ослонац тражила више у традиционалним
структурама и конзервативним представницима него у покретима који су
јој идеолошки били блиски, али нису уживали ширу подршку и утицај на
локално становништво. Изузетак је представљала Хрватска, где је сарадња
с усташама остварена тек после неуспеха у договору са Мачеком и када
су његове присталице подржале новостворени режим. Профашистички
покрети, као што су румунска „Гвоздена гарда“, мађарски „Стреласти
крстови“, „Збор“ Димитрија Љотића нису у том смислу били поуздан
ослонац.8
Сарадња и симпатије према окупатору биле су најприсутније у
време немачких победа и војне доминације и биле су засноване на
антикомунистичком расположењу и вери у неопходну корениту друштвену
промену коју ће немачка власт донети. „Истински колаборационисти сви
одреда су веровали да ће немачке трупе донети са собом Нови Поредак
– једну снажну, мирољубиву, јединствену Европу, националистичку и
социјалистичку Европу.“9 Немачки „нови поредак“ и „Нова Европа“
представљани су као нека врста европске заједнице и интернационализма
која би била заснована на неравноправном заједништву и антикомунизму.
Колаборационисти као поборници те идеје желели су да прикрију
своју немоћ идентификовањем са Трећим рајхом и његовом војном
силом. Националистички покрети подржавали су нацизам због његове
антикомунистичке оријентације. При том су губили из вида да смисао
сукоба није био антикомунистички, већ антифашистички. У већини
земаља природа овог сукоба изазвала је велике друштвене потресе и сукобе
пошто је антифашизам, као и профашизам, био утакан у све друштвене
слојеве, посебно у случајевима када се наклоност фашизму базирала на
антикомунистичкој оријентацији.
7
М. Ристовић, Немачки „нови поредак“ и Југоисточна Европа 1940/41.–1944/45. – планови о
будућности и пракса, Београд, 1991, стр. 88.
8
Т. Куљић, „Српски фашизам и социологија“, Социологија, 2, 1974, стр. 237–267, 225.
9
А. Хамилтон, Интелектуалци и фашизам 1919–1945, Београд, 1978, стр. 316.
Немачке јединице које су освојиле српско подручје, због брзог развоја

догађаја, нису имале конкретна упутства о организацији окупационог
апарта, већ је он у међувремену изграђиван. Већ 20. априла комадант
немачких трупа издао је мере за нормализацију живота на окупираној
територији којима је између осталог био предвиђен и нормалан рад
државних и општинских власти и школа, као и одговорност њихових
надлежних органа окупационим властима.10 Немачки окупациони апарат,
који је убрзо формиран, састојао се од неколико нивоа. Поред регионалног
за Југоисток, постојао је и нижи за окупирану Србију и локални за Београд.
Штаб војног заповедника у Србији је имао задатак да одржава ред и мир
и управља окупираном територијом, као и да организује и контролише
домаћу управу. 11 Био је то бирократски апарат од преко 700 службеника, а
његов саставни део био је Управни штаб за управна питања, као највиши
орган у Србији.12 Према сведочењу његовог шефа др Х. Турнера, Управни
штаб је требало да преузме све послове који су били страни војсци и за
које је била неопходна сарадња домаћих органа.13 Турнер је, у том смислу,
био нека врста цивилног гувернера Србије. У саставу штаба налазио се низ
службеника из различитих немачких ресора који је требало да се старају
о управи, а свако касније формирано колаборационистичко министарство
било је подређено одговарајућој групи у Управном штабу.14 Управни штаб је
одобравао све законске прописе и уредбе које је влада доносила. Он је давао
смернице за рад, односно управљао преко квислиншких министарстава,
која нису имала самосталности, већ је за сваки поступак морало да се води
рачуна о мишљењу окупатора.
Немачки окупациони органи, по заузимању својих дужности,
остварили су контакт са домаћим политичарима. Консултације су пре
свега вођене са особама које су, поред тога што су заузимале значајне
положаје у југословенској држави, биле заговорници сарадње са Немачком.
Убрзо је формиран Савету комесара, у коме су се нашле личности из свих
најважнијих српских странака.15 Укључивањем представника различитих
политичких странака у састав Савета комесара немачке власти желеле су
да дају привид политичког јединства и подршке окупационом режиму,
10
Зборник НОР-а, XII-1, стр. 94.
11
Д. Алексић, Привреда Србије у Другом светском рату, Београд, 2002, стр. 129.
12
Б. Божовић, Београд под комесарском управом 1941, Београд, 1998, стр. 32.
13
АВИИ, На, 70а–5а–40 (Архив Војноисторијског института, Немачка архива).
14
М. Кресо, Њемачка окупациона управа у Београду 1941–1944, Београд, 1979, стр. 72–73.
15
АВИИ, На, NAV-120-200-153198.
иако комесари нису представљали делегиране представнике странака већ

појединце који су изразили спремност на сарадњу.
О несамосталности колаборационистичке управе сведочи став
немачке Команде Копнене војске 20. априла 1941. којим је дозвољавано
постојање домаћег апарата, али уз ограду да он мора бити стављен по
најстрожу контролу.16 Уместо да стварају сопствени систем управе, за шта
би било потребно доста средстава, времена и људства, немачке власти су
се одлучиле да се ослоне на домаће, старо уређење, а да оне врше функцију
једног моћног и свеобухватног надзорног органа. У том смислу преузет је у
целини службенички апарат Краљевине Југославије, али је њиме требало да
руководе личности које су биле погодне окупационим властима. Целокупан
домаћи систем био је под строгом контролом и надзором пошто и поред
његовог задржавања и омогућавања да настави са радом, у стару управу, као
противничку, оне нису имале довољно поверења. Готово све одлуке Савета
комесара морале су да добију потврду немачких власти, а комесари нису
имали никакво право одлучивања нити одређена овлашћења. Они чак нису
носили ни титуле министара, нити је требало да представљају српску владу,
већ функционере задужене да воде рад министарстава и за то одговарају
немачким властима.17
Прокламовани принцип надзора желео се учинити што мање видљивим
и наметљивим, а колаборационисти представити у очима јавности као
самостални делатници. „Окупационе власти су обезбедиле увид у рад
министарстава Србије успостављањем система потпуне контроле њиховог
рада. За свако министарство одређен је посебан цензор, кроз чије је руке
пролазила сва пошта министарства. Организовано је и прислушкивање
телеграфских и телефонских веза министарстава и њихових органа
и установа на терену. Са своје стране, Гестапо и друге обавештајно-
безбедоносне организације изградиле су мрежу тајних агената, преко којих
су се информисале о збивањима и људима у целом апарату квислиншке
управе. Све је то представљало ’очи и уши’ окупационих власти, што
им је омогућавало да благовремено интервенишу и испуњавају своју
наредбодавну улогу.“18
Када је нарастање покрета отпора у августу 1941. године постало
очигледно, безобзирност и суровост немачких власти у репресалијама
изазвали су дубоку кризу међу комесарима. Стог је опуномоћеник
16
Д. Алексић, н. д., стр. 136–137.
17
Б. Божовић, Београд…, стр. 83–84.
18
Б. Божовић, Београд..., стр. 100.
Министарства иностраних послова Феликс Бенцер закључио средином

августа да је ради борбе против нарастајуће комунистичке акције потребно
ојачати положај владе и предлагао да је ради стицања подршке неопходно
дати Србији „једну истинску владу као отприлике у Грчкој“ и обећати јој
територијалне добитке.19 Слично мишљење имао је генерал Данкелман који
је 29. августа одобрио формирање владе Милана Недића.
Недићева влада суштински није имала никаква већа овлашћења
у односу на Савет комесара, већ је своје позиције требало да ојача на
ауторитету генерала Милана Недића. Он је прихватио да стане на чело
колаборационистичке владе тек после другог састанка са истакнутим
личностима јавног и политичког живота. Након овог састанка, војном
заповеднику Данкелману је изнео услове под којима се прихвата да образује
владу.20 Међутим, већина ових услова никада није била ни озбиљно
разматрана, а камоли испоштована. Неколико дана по формирању, влада је
објавила своју Декларацију у којој је навела да ће се борити против устанка,
позвала народ на сарадњу у томе и истакла наклоњеност и пријатељски став
окупатора који је дозволио употребу српског грба и заставе, што је изгледа
био једини од Недићевих услова за формирање владе који је био испуњен.21
Министри у Недићевој влади нису били јединствени, већ је влада
представљала један конгломерат међусобно завађених личности. Поред
групе Милана Недића, која је чак у појединим немачким извештајима била
називана и „Недићевом кликом“,22 посебан положај имали су љотићевци,
који су идеолошки били најближи нацистичком режиму, али је њихова
непопуларност утицала да су у подели колаборационистичких улога
остали недовољно награђени и скрајнути у корист угледнијих личности.
Зато је Љотић свој утицај користио углавном за вршење улоге неке врсте
сиве еминенције, што је и посланик Бенцлер објашњавао речима: „Против
Љотића не могу ништа, са Љотићем не могу ништа, а без Љотића не могу
ништа.“23
Милан Недић је на место председника владе дошао захваљујући
делом и подршци и прихватању „Збора“ и његовог председника, с којим
је био у сродству. Стога је морао бити политички обавезан овом покрету,
али је увидео неопходност дистанцирања од политике и идеологије коју
19
Д. Лукач, Трећи Рајх и земље Југоисточне Европе, Београд, 1987, III, стр. 91.
20
В. Глишић, „Услови под којима је Недић пристао да формира српску владу под окупацијом“,
Историјски гласник, 1–2, 1993, стр. 143–145.
21
Говори генерала Милана Недића-председника Владе народног спаса, Београд, 2006.
22
ИАБ, Бдс, Ј-87. (Историјски архив Београда).
23
Б. Божовић, Специјална полиција у Београду 1941–1944, Београд, 2003, стр. 147–149.
је „Збор“ пропагирао. На то га је морала подстаћи и општа неомиљеност,

али и бојазан од екстремизма овог покрета. Недићев присталица у влади,
министар просвете Велибор Јонић је чак истицао да је „заслуга нас
такозваних недићеваца ако ико хоће да призна и јесте баш у томе што смо
се ми свим силама залагали да љотићевци не дођу до јачег изражаја за време
окупације“.24
Иако се налазио ван владе и без неке битније политичке функције,
изузев положаја изванредног комесара за обнову Смедерева, Љотић је
преко својих присталица и преко добровољачког корпуса над којим није
имао команду али га је чинило људство њему политички одано, имао велики
утицај, што су многи колаборационисти при свом деловању имали у виду.
Српски доборовољачки корпус имао је снажан идеолошки набој, а неговао
је представе о себи као крсташкој војсци која се у име Бога бори против
безбожника, односно комунизма.25 Већ у октобру 1941. међу зборашким
присталицама у Српском добровољачком корпусу чули су се гласови који
су се залагали за одлазак ових трупа на Источни фронт у циљу давања
доприноса победи над комунизмом.26
Својом активношћу и бројним, неоснованим пријавама код
окупаторских власти збораши су стварали напрегнуту атмосферу
неизвесности и неповерења, у којој је у сваком моменту било ко могао
постати жртва њихове самовоље и безобзирних дојава и оптужби.
Гестапо, Абвер и нацистичка партијска обавештајна служба СД, у свом
раду у великој мери су се ослањале на сарадњу са припадницима покрета
„Збор“, који им је представљао важан извор информација о збивањима и
појединим личностима.27 Упркос тесној сарадњи и идеолошкој блискости,
Ајнзацкоманда Београд водила је два посебна предметна досијеа са подацима
о „Збору“, од којих се један односио на Београд, а други на територију
окупиране Србије.28
Недићева замисао уређења Србије заснивала се на идеји српског
задружног социјализма.29 Легитимитет својој власти, изузев постављења од
стране Немаца, он је хтео да изгради на основу подршке села и у том смислу
предвиђао је уређење којим би сеоско становништво било организовано на
24
М. Зечевић, Документа са суђења равногорском покрету 10. 6. – 15. 7. 1946, Београд, 2001,
III, стр. 2310.
25
К. Николић, Историја равногорског покрета, Београд, 1999, II, стр. 21.
26
АВИИ, Нда, 154-2-5 (Недићева архива).
27
Б. Божовић, Београд…, стр. 327.
28
29
М. Борковић, Контрареволуција у Србији, Београд 1979, II, стр. 28.
тај начин да му служи као основа вршења власти. Била је то идеја о стварању
српске сељачке државе, што је оправдавано и чињеницом да сеоско
становништво представља већину српске популације.30 На том основу било
је предвиђено стварање државне организације на сталешким принципима
и у оквиру задруга, а целокупан систем би по патријахалном принципу
био подређен домаћину државе односно Милану Недићу. Ове идеје нису
биле схваћене као оправдане и сврсисходне са становишта немачких
власти и њихових интереса, код којих су изазивале бојазан да би Недићу
била дата сувише велика овлашћења и ауторитет. Такође, оне нису имале
никаквог значаја у немачким ратним циљевима, па су због тога губиле на
привлачности и оправданости. Посебно се томе успротивио комадант СС-а
и полиције А. Мајснер, који је овај предлог окрактерисао као покушај да се
„патријахалним наглашавањем диктатуре председника владе оживотвори
један народни покрет“.31 Он је такође одбацио схватање о посебности српског
народа и његових патријархалних врлина, истичући да је породични смисао
својствен сваком сељачком народу, као и да није дошао тренутак да се
српски народ укључи у немачки „нови поредак“ и „нову Европу“. Планови
о организацији српске државе били су оцењени као сирови и недовољно
промишљени и због њихове неусклађености са немачким интересима били
су одбачени.
Идеја српског задругарства требало је да послужи за учвршћивање
владе и добијање подршке од становништва, поготово сеоског, док је стварна
сврха била да омогући укључивање у немачки „нови поредак“ и заједницу
„нове Европе“, односно преко једне традиционалне и превазиђене установе
желело се приступити једном модерном идеолошком уређењу базираном
на идејама фашизма.32 Услед идеолошког ослонца на село и држава је
замишљана као „Српска сељачка задружна држава“, али је позивање на
задругарство и поваратак земљи и селу, осим идеолошке, имало и практичну
фукцију пошто је погодовало привредним циљевима немачког окупатора
и његовим замислима овог простора као пољопривредног ресурса. Чак је
и у штампи обзнањивано да у „Новој Европи“ српски народ „може имати
своје место само као сељачки народ“ и да је зато дужност „Нове Србије“
да постави проблеме сељаштва у први план и у складу са тим спроведе
организацију српског друштва.33
30
С. Керкез, Друштво Србије у рату и револуцији 1941–1945, докторска дисертација, Београд,
1989, стр. 324.
31
Б. Петрановић, Србија у Другом светском рату…, стр. 348.
32
Т. Куљић, „Српски фашизам…“, стр. 265.
33
Д. Ковачевић, „Социјално схватање нове Србије“, Ново време, 6–8. 1. 1943.
Насупрот настојањима српских колаборациониста на сарадњи,

немачка пропаганда је уобличила став о Србину као „рођеном заверенику“
који воли да се служи нечасним средствима и лабилног је карактера и који
треба да испашта као кривац за изазивање рата са Немачком.34 Доминирала
је мисао о трајној супротстављености српског народа немачком утицају, уз
арогантан став да је реч о народу „детињастог политичког менталитета“
и да је потребно упорно се борити и побијати њихове „фантастичне
шпекулације“.35
Велико неповерење окупаторске власти гајиле су према домаћем
чиновничком апарату, који су сматрали непоузданим, корумпираним и
антинемачки расположеним. Овај став произилазио је и из чињенице да
је административни апарат наслеђен и преузет од Краљевине Југославије
и да је у складу са тим био одан идеји и политици те државе. Један Абверов
извештај у јуну 1941. констатовао је непријатељско расположење према
Немцима које влада у државним установама, у којима доминира „пропаганда
шапутањем“ која на својој веродостојности добија управо тиме што потиче
из државних установа.36 У извештају је такође назначено да је јавна тајна
„да у уредима седи велики број људи који су много радили против немачког
Рајха и који су и данас непријатељски расположени према Немцима“, као и
да „професори универзитета, лекари и учитељи учествују у непријатељској
пропаганди против Немаца као и у комунистичкој пропаганди“.37 Овакво
мишљење стекао је и Нојбахер који је сматрао да су све државне институције
биле „пуне Дражиних присталица“, који је преко њих лако сазнавао шта се
догађа у колаборационистичком табору.38
У свом неповерењу према српском становништву немачки органи
мало су разликовали и издвајали колаборационисте. И њих су узимали
само за нужне сараднике чије је акције и намере требало разобличити и
угушити у зачетку. Тако су трагове „московске пропаганде“ успевали да
нађу и у писању владиног листа Ново време.39 И у августу 1942. немачки
представници су констатовали да у Србији влада пасиван отпор и да треба
пре свега инсистирати на остварењу немачких жеља, а избегавати хуманост
34
К. Николић, „Страх и нада у Србији 1941–1944. године: свакодневни живот под окупацијом“,
Београд, 2002, стр. 35.
35
АВИИ, На, NAV-N-T-77, Р-1034-506257 – Извештај Пропаганде „S“ за 13. 12. 1941. – 31. 1.
1942.
36
37
Исто.
38
Х. Нојбахер, н. д., стр. 161.
39
АВИИ, На, NAV-N-T-99, Р-983/2781.
и попуштање пред српским молбама. Ф. Нојхаузен, генерални опуномоћеник

за привреду, при томе је закључио да, и поред разлика у погледу схватања и
циља, сви домаћи представници се „осећају Србима без изузетка“, само што
је Недић великосрбин који жели присједињење свих Срба, а Михаиловић
Југословен, али су у суштини обојица Срби.40
Упркос томе, колаборационистичка струја надала се постизању бољих
позиција у оквиру „новог поретка“ и успостављању пријатељских односа
са Немцима. Чак је и професор Милош Тривунац, који је раније знао да
буде критичан према немачкој политици, истицао потребу да српски
народ треба једнострано да допринесе обнови тог пријатељства којег би
га Немци удостојили.41 У том смислу немачко-српске везе проналажене су
и датиране на 9. век и навођено је да је још тада биограф Карла Великог
помињао „Србе као моћан и распрострањен народ“.42 Несвесни чињенице
да се пријатељство, поштовање и сарадња не могу задобити покоравањем и
понизношћу, колаборационисти су правили и предлагали нереалне планове
како би их достигли.
Угушење устанка и смирење ситуације у Србији довешће током 1942.
године до покушаја, колаборационистичких власти да се ојача и реорганизује
унутрашња управа. Међутим, ова настојања наишла су на оштро одбијање
окупационих органа. Криза владе која се одвијала током 1942. углавном
је била производ тог неуспеха, као и неколико додатних фактора од којих
су најуочљивији били повећани привредни захтеви и притисци у виду
прикупљања и испоруке житарица из Србије, прогони и злочини који су
се дешавали над српским народом на околним територијама и мешање
комаданта СС и полиције у Србији Мајснера у овлашћења владе и његова
контрола над војним одредима. То су били и разлози због којих је Недић
крајем лета 1942. најавио подношење оставке.43 Осим прогона Срба, као
разлог оставке наведени су и напетост након гушења устанка, неуспех у
спровођењу обнове, лоша финансијска и прехрамбена ситуација, бугарска
окупација, велике исплате немачкој оружаној снази, пропаганда Љотићевих
присталица против Недића, одсуство подршке цркве и официра, губитак
ауторитета код народа услед недостатка стварне моћи и „бесправно мешање
многобројних немачких представника власти у српско руководство“.44
40
41
Ново време, 12. 3. 1942.
42
Српски народ, бр. 18, 15. 5. 1943.
43
Д. Лукач, н. д., III, стр. 234.
44
АВИИ, На, NAV-N-T-501 Р-257-1220.
Турнеру је Недић за новог премијера предложио Љотића, на чије се

присталице жалио да му поткопавају ауторитет и лоше утичу на положај и
углед владе. Овај предлог Турнер је одбацио са констатацијом да је Љотић
визионар који не може бити вођа и „који не би био никакав државник“.45
Оставка је одложена минималним немачким повластицама, као
што су јасније разграничавање компетенција између појединих немачких
органа и спречавање њиховог преплитања, опозив усташког специјалног
опуномоћеника Виктора Томића из Срема, где је починио масовне злочине,
као и обећање Недићу да ће му бити омогућена посета Хитлеру. Међутим,
ове мере нису довеле до битнијег поправљања ситуације ни јачања владе,
нити су Немци имали намеру да то учине, чак је и Бенцлер, који је сматрао
да треба учинити извесне уступке, владу дефинисао као „немачки помоћни
орган“.46 Генерал Мајснер био је огорчени противник уступака и јачања
српске владе и у том настојању успео је да издејствује и смењивање шефа
Управног штаба др Турнера, који се залагао за умеренију и рационалнију
политику према колаборационистима.
Иако су га држали без власти и ускраћивали му већа овлашћења и
поверење, немачки представници имали су углавном позитивно мишљење
о председнику владе, вероватно због тога што је задовољавао потребе које
су они имали од домаћих власти на окупационом терену. Генерал Беме га је
окарактерисао као „српског Петена“ и „национално свесног Србина, који
управо мисли трезвено и хоће да сачува Србију од потпуног уништења“.47
Упркос уважавању, немачки представници доследно су спроводили
политику својих врховних власти, инспирисану србофобијом и негирањем
било каквих уступака и повластица према окупираном народу и својим
сарадницима из његових редова. У том смислу они су често успевали да
одрже и очувају сарадњу обећањима или одлагањима, као и изражавањем
разумевања иза кога није стајало ништа друго изузев дипломатских фраза и
демагогије. Редовно примећујући Недићево великосрпство и антикомунизам,
као и енергију и одлучност, немачки органи нису пропуштали да напомену
да се и поред тога управа у Србији налази под њиховом строгом контролом
и надзором.48
Слична је била и улога Х. Нојбахера, специјалног опуномоћеника
за Југоисток, који поред личног залагања није успео да издејствује
45
Исто.
46
М. Кресо, н. д., стр. 195.
47
М. Борковић, Милан Недић, Загреб, 1985, стр. 72.
48
значајније уступке Недићевој влади. Његови ставови да је реч о убеђеном

антикомунисти који је „срцем и душом био српски националиста“ мало
су значили у светлу конкретних и опипљивих мерила.49 Недић је од
немачких органа доживљавао честа разочарања и бивао огорчен њиховим
поступањем, али је, и поред бројних претњи и покушаја оставке, увек
одустајао од таквог поступка и дозвољавао да буде савладан. Осим тога, и
немачке власти биле су свесне неуспеха Недићеве политике, што је код њих
продубљивало већ постојеће неповерење. Било је јасно да уз Недића нису ни
официри ни црква ни народ. С те стране, немачко форсирање представљало
би само фаворизовање Недића као личности која са собом није носила
тежину народне подршке, већ је уз помоћ окупатора требало да је обезбеди.
Колаборационисти су планирали изградњу Србије у оквиру „новог
поретка“ и српску етничку интеграцију и проширење територија уз помоћ
немачких власти, које нису имале у плану усвајање тих идеја, па су оне биле
сасвим ван додира са стварним стањем ствари. Они су испуштали из вида
чињеницу да за Србију није било предвиђено место у „новом поретку“ и
нацистичком устројству Европе и света.50 Упркос томе, Недићева влада упорно
ће се залагати и борити за овај положај током свог трогодишњег деловања за
време окупације. Иако су имали само условну власт, колаборационистички
органи представљали су продужетак званичног, окупаторског система.
Поред делимичне и скромне економске и политичке моћи задобијене од
Немаца, колаборационисти су желели, пре свега, да остваре идеолошку
доминацију и тако добију подршку и овладају друштвом под окупацијом.
Насупрот томе, немачке окупационе власти гајиле су неповерење према
свим слојевима становништва, па и према колаборационистичком вођству
које су настојале да обуздају и потпуно контролишу не чинећи му никакве
уступке, а настојећи да његове услуге у потпуности искористе за сопствене
циљеве.
49
Х. Нојбахер, н. д., стр. 172–173.
50
Б. Петрановић, „Политичке снаге Србије 1941. и њихове поделе“, Историјски гласник, 1–2,
1990–1992, стр. 73–82, 78.
Summary
The Attitude of German Occupiers toward Local Collaborators in Serbia

1941–1944
The defeat in the April War, the break-up of the Yugoslav state and the
genocide against the Serbian people were the facts the occupied Serbian society
had to face already in the first months of occupation. Realizing the difficulty of
the situation, the collaborationists strove to improve it by aiding and supporting
the occupiers, believing they would by and by recognize that cooperativeness and
reward it by improving the situation of the Serbian people in the German system
of the „New Order”. However, in the plans of the Third Reich, there was no place
for such opinions. The occupied territory was interesting for them only inasmuch
it needed as small forces as possible to keep peace and order in it, with the aim of
exploiting it as thoroughly as possible. In that context, although local government
was set up to help them run the administration, a complex occupying apparatus
was also put in place which interfered drastically with the functioning of the local
organs, exercising strict surveillance and control over them. Mistrust of local
population, regardless of the degree of collaboration remained the lasting trait of
the German occupying apparatus in Serbia.
УДК 321.728/.74:929 Тито Ј. Б.
327(47) „1944”
Андрей ЕДЕМСКИЙ
МОСКВА И АНТИФАШИСТСКОЕ ДВИЖЕНИЕ

И. БРОЗ ТИТО
(ЯНВАРЬ – НАЧАЛО ОКТЯБРЯ 1944 Г.)
АПСТРАКТ: У чланку се доследније него раније користе документи фондова В. М.

Молотова који се чувају у Руском државном архиву социјално-политичке историје
(ф. 82) и Архиву спољне политике Руске Федерације (ф. 06), као и низа других
руских архива. На основу синтезе тих докумената с већ објављеном совјетском и
југословенском архивском грађом, резултатима ранијих истраживања, али и оних
новијих, размотрени су односи између совјетског руководства и Јосипа Броза Тита
од почетка 1944. до почетка Београдске операције октобра исте године. Расветљене
су етапе тих односа и узајамни утицаји представа обеју страна и њихова промена у
ходу о стратегијским концепцијама и тактичким дејствима Велике Британије током
Другог светског рата.
Кључне речи: Југославија, СССР, Велика Британија, ослобођење Београда, Други

светски рат
События советско-югославских отношений с января 1944 г. до начала

Белградской операцией в октябре того же года достаточно подробно
освещались в отечественной и югославской историографии. Прежде всего, в
ряде написанных в 1980-е годы, но сохранивших свое значение до наших дней
монографических работ, посвященных более широкому хронологическому
периоду (Н. Б. Попович,1 Ю. С. Гиренко,2 Л. Я. Гибианский),3 а также

статьях, раскрывающих отдельные аспекты событий, имевших место в 1944
г.4 Особо в этом плане следует отметить более позднее исследование В. К.
Волкова,5 который, рассматривая советскую политику в Юго-Восточной
Европе на заключительном этапе Второй мировой войны через призму
новых документов, прежде всего, из фондов Молотова, и, отчасти, Сталина,
оказавшихся частично доступными в 1990-е годы, уделил главное внимание
освещению советско-югославских отношениях, в том числе и с апреля по
октябрь 1944 г.
Несмотря на это в современной историографии по-прежнему есть
место для исследований, основывающихся как на новом прочтении давно
доступных к изучению югославских, немецких, английских6 и американских
архивных материалов, так и более внимательном использовании
рассекреченных советских документов. Решение этой задачи требует
1
��
Popovi��
ć ��
Nikola B��
., ��
Jugoslovensko��
-��
Sovjetski odnosi u Drugov svetskom ratu��
(1941–1945). Beo-
��
grad, 1988. S. 117–171. Событиям 1944 г. автор Попович полностью посвятил параграфы
„Сопротивление НОД Югославии британской прокоролевской политике при помощи
советского правительства“ и „Переломный момент в югославско-советских отношениях
(сентябрь 1944),“ а также часть параграфа „Создание единого югославского правительства
и советское правительство“ из третьей главы „Победа революции в Югославии и
Советский Союз (1944–1945)“.
2
Гиренко Ю. С. Сталин–Тито. М., 1991. – 432 с. В частности, параграфы 5 и 6 главы III этой
монографии: „Сталин – М. Джиласу: „Взоры всего мира устремлены на вас“ и „Тито–
Черчилль–Сталин“ (Там же. С. 173– 241).
3
Часть параграфа 1 „Обмен первыми представительствами и установление прямого
сотрудничества“ Главы II (См.: Гибианский Л. Я. Советский Союз и новая Югославия
1941–1947“ МОСКВА, 1987 С. 81–91 и с серьезным справочным аппаратом С. 136–138).
4
Зеленин В. В., Романов В. Е., Действия СССР на международной арене в поддержку
югославского народно-освободительного движения // Советское славяноведение.
1983. №4.; Зеленин В. В. Операция „Ход конем“ // Советское славяноведение. 1974. №3;
Гибианский Л. Я. Дипломатическая история Висского соглашения Тито-Шубашич. В кн.:
Освободительные движения на Балканах. Балканские исследования. Вып. 3. М..1978;
Зеленин В. В. Операция „Ход конем“ // Советское славяноведение. 1974. №3 и другие.
5
Советское руководство в Юго-Восточной Европе в последний год войны. Некоторые
проблемы советско-югославских отношений (1944–1945). В кн.: Волков В. К., Узловые
проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной Европы. Москва,
2000. С. 83–95.
6
На массовое введение в научный оборот документов из государственных архивов
Великобритании, начавшееся с 1972 г. отечественные историки указывали еще в середине
1980-х гг. (См.: Гибианский Л. Я., Народно-освободительная борьба Югославии в
освещении историографии США и Англии // Буржуазная историография Второй мировой
войны. Анализ современных тенденций. МОСКВА., 1985. С. 320).
А. Едемскиŭ – МОСКВА И АНТИФАШИСТСКОЕ ДВИЖЕНИЕ... . . . 97
терпения и кропотливой, весьма трудоемкой работы с материалами,

разбросанными по нескольким российским архивам. Следует иметь в виду,
что в 1990-е годы по этой теме были открыты далеко не все коллекции.7
Значительная часть материалов (в том числе документы из личных фондов
Сталина и Молотова, переданных в РГАСПИ) продолжает оставаться „на
секретном хранении”. Запредельные сроки сохранения избыточной и
малопонятной секретности серьезно осложняют получение более полного
знания о событиях 65-летней давности.
В 1944 г. советско-югославские отношения находились под
воздействием ряда факторов внутреннего и внешнего характера. В числе
внутренних из них определяющими были как действия антифашистского
движения во главе с И. Броз Тито, так и военные успехи Красной Армии в
борьбе с нацистской Германией, выражавшиеся в продвижении советских
частей к Балканам. Среди внешних - общая международная обстановка,
в которой главную роль играли взаимоотношения между основными
участниками антигитлеровской коалиции сначала в ходе дискуссий о
скорейшем открытии второго фронта в Европе, а на более поздних этапах -
относительно устройства послевоенного мира).
С весны 1942 года в Советском Союзе регулярно освещались в
центральных СМИ события в Югославии. В марте того года ответственный
сотрудник аппарата ИККИ Пономарев опубликовал две статьи
(„Югославия в огне партизанской войны“ в газете Правда и анонимно
в журнале Коммунистический интернационал под заголовком „Боевой
пример Югославии“).8 Москва последовательно поддерживала народно-
освободительную борьбу в Югославии в период между Первой и Второй
сессиями АВНОЮ (ноябрь 1942 – ноябрь 1943 г.).9
7
Огромное значение имела публикация в 1990-е годы сборника документов „Отношения
России (СССР) с Югославией 1941–1945 гг.“ (русский вариант был издан в Москве в 1998
г.) начатая еще в середине 1980-х гг. как совместная публикация внешнеполитических
ведомств СССР и СФРЮ. При всей важности этого фундаментального труда, комментарии
к документам его составителей свидетельствуют о том, что значительное число материалов
(прежде всего советских) осталось за рамками публикации. К примеру, из тридцати семи
советских документов за 1944 г. (всего за данный год в сборнике имеется 231 документ),
бывших в АВП РФ, половина – переписка с иностранными государственными деятелями
и всего лишь двенадцать – записи бесед.
8
См. Славин Г. М. Сотрудничество народов СССР и Югославии в борьбе против фашизма.
В кн.: „Советский Союз в борьбе народов Центральной и Юго-Восточной Европе за
свободу и независимость 1941–1945 гг“., Москва, 1978. С. 98.
9
Там же. С. 107–119.
На Тегеранской конференции осенью 1943 г. руководителей трех

антифашистских держав были обсуждены и события на Балканах.
Делегации приняли решение о предоставлении партизанам Югославии
помощи снабжением и материалами в максимально возможной мере.10
Состоявшееся в конце ноября 1943 г. Второе заседание АВНОЮ было с
удовлетворением воспринято в Москве. Его решения свидетельствовали
о последовательности действий Тито и его окружения, правильность
ориентации советского руководства на поддержку югославских партизан
во главе с этим лидером.
14 декабря 1943 г. Информбюро Наркоминдела СССР опубликовало
заявление по поводу решений Второй сессии АВНОЮ, отмечая, что в
ней принимали участие представители всех районов и всех народов этой
страны, что было названо „серьезным успехом новых лидеров Югославии в
деле объединения всех народов Югославии“. В заявлении указывалось, что
„советское правительство, считая необходимым получить более подробную
информацию о всех югославских событиях и партизанских организациях,
решило направить в Югославию советскую военную миссию, как это еще
раньше сделало британское правительство“.11 Вместе с тем было указано,
что деятельность четников генерала Д. Михайловича рассматривается
Советским Союзом как наносящая „вред делу борьбы югославского народа
против оккупантов“. Этой фразой советское руководство подтвердило свое
отрицательное отношение к Михайловичу, сложившееся в предыдущий
период, как и общее негативное отношение к югославскому правительству
в эмиграции, военным министром которого состоял лидер четников.“
Не только получаемые сообщения о сотрудничестве четников с
оккупантами, но и сама их осторожная тактика в условиях объявленной
гитлеровцами „тотальной войны“ и ожесточенных боев с Красной Армией,
картин освобожденных ею разоренных территорий, крайне раздражали
советское руководство. Не в пользу четников и королевского правительства
звучали и объяснения этой пассивности ожиданием высадки союзников
на Балканах в то время как в Москве уже не первый год настаивали на
скорейшем открытии „второго фронта“ в Западной Европе. Объяснения,
подобные сделанному представителем эмигрантского правительства во
время беседы 22 декабря 1943 г. с советским послом в Турции когда в ответ на
высокую оценку советского собеседника борьбы Тито против оккупантов и
осуждение пассивности Михайловича, югослав заметил, что лидер четников
10
Там же, С. 120.
11
Внешняя политика Советского Союза в период Отечественной войны. Т. 1. С. 378–379.
„только ожидает высадки союзников, а также доставки ему необходимого

вооружения, чтобы вступить в борьбу“, показывали, что четники не верят
в победу Красной Армии. Реплика королевского представителя о том, что
„наш народ уже принес много жертв и не насчитывает двести миллионов,
как русские, и поэтому нужно его поберечь до решающего момента“,12 в
очередной раз демонстрировала Москве „who is who“.13
Впрочем, заявления англичан, свидетельствовавшие об их готовности
отказаться от поддержки четников, несколько смягчали ситуацию. В
декабре 1943 г. в НКИД СССР поступали сведения о том, что в Лондоне
„делают ставку главным образом на партизан, а не на четников, которые
составляют всего 20 тыс. человек. Партизаны имеют сейчас под ружьем 200
тыс. чел., а невооруженных сторонников партизан гораздо больше“.14 Эти
данные подтверждались и донесениями советской разведки. В одном из
английских документов в декабре 1943 г. с оценкой положения в Югославии,
переданном ею руководителям СССР, было указано, что „партизаны Тито
становятся основной военно-политической силой в стране и решающим
фактором в определении будущего Югославии“.15
В конце декабря 1943 г. советское руководство вернулось к
рассмотрению необходимости оказания помощи движению во главе с И.
Броз Тито посредством доставки ее авиацией (этот вопрос Мануильский
задал (ссылаясь на Тито) Сталину еще 17 октября 1943 г., однако к нему
вернулись лишь 26 декабря).16
12
Отношения России (СССР) с Югославией 1941–1945. Москва, 1998. С. 212 Док. № 263.
13
Высказывание югослава слово в слово совпадали с донесениями советской разведки
об инструкциях, данных англичанами Михайловичу „не вступать ни в какие активные
операции, накапливать силы, вооружение и максимально использовать все для
реорганизации „четников“ в боеспособную армию“ („Очерки истории российской
внешней разведки. Том 4“ С. 600. Док. № 49).
14
Англичане полагали, что основное вооружение партизаны получили при капитуляции
в Югославии 5–6 итальянских дивизий. При этом, союзное командование на Ближнем
Востоке считало, что армия Тито на 40% процентов состоит из сербов, а в остальные
- хорваты и словенцы, полагая, что „это движение не столько югославское, сколько
хорватское, ибо сербы его поддерживают мало“ (АВП РФ. Ф. 0144. Ф. 27. Оп. 114. Д. 5. л.
1–3. Посольство СССР в Египте. Из дневника Новикова Н.В. Секретно. 30 декабря 1943 г.
Прием английского посла при югославском правительстве Стивенсона 4 декабря 1943 г.
15
Очерки истории российской внешней разведки. т. 4. 1941–1945 годы. Москва, 2003. С. 455.
16
На обстоятельном докладе Мануильского (как указывал его автор, Димитров был болен)
Сталину о возможности доставки грузов в Югославию при помощи авиации дальнего
действия (далее – АДД), подготовленном 17 октября в левом верхнем углу имеется
автограф Маленкова: „Лично В. М. Молотову. 26.12.“ (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л.
30). В докладе Мануильский сообщил об успешном опыте „заброски самолетом людей и
В скором времени в советском внешнеполитическом ведомстве

были разработаны рекомендации действий СССР на международной
арене на заключительном этапе войны и сразу после ее окончания.
Автор документа - заместитель народного комиссара иностранных дел
И. М. Майский направил его Молотову 11 января 1944 г. В отношении
Югославии было указано, что она „после окончания войны (а может быть,
и раньше) в случае укрепления элементов, группирующихся сейчас вокруг
Тито, вероятно, также захочет заключить с СССР пакт взаимопомощи
на длительный срок. СССР следует пойти навстречу этому желанию
демократических сил Югославии. Было бы, однако, нецелесообразно
принимать сделанное недавно правительством короля Петра предложение
о заключении подобного пакта“.17 В отношении действий СССР на Балканах
Майский считал «желательным заключение пактов взаимопомощи между
Румынией, Югославией и Болгарией, с одной стороны, и СССР – с другой.
Отношения с Грецией в случае необходимости могут быть оформлены в
виде тронного пакта между Англией, СССР и Грецией. Югославия должна
быть восстановлена в своих прежних границах. Греция к своей довоенной
территории должна добавочно получить Додеканезы. Болгария должна
вернуть Югославии и Греции аннексированные у них земли“.18
Идея направления в Югославию советской военной миссии получила
развитие в начале января 1944 г. когда Молотов утвердил представленный
ему оперативным военным руководством страны ее штат. Она состояла из
29 человек, включая, помимо начальника миссии, двух его заместителей,
семи помощников, двух секретарей, двух адъютантов, военврача, двух
радистов, одного шифровальщика, двух шоферов, одного переводчика,
двух курьеров-охранников и повара.19 Помимо военных разведчиков
в состав миссии вошла небольшая оперативная группа НКГБ СССР из
четырех человек, среди задач которой был сбор сведений о деятельности
грузов в расположение югославской Народно-освободительной армии“ в конце сентября

1943 г., когда в Центральную Боснию было переброшено пять человек и одна тонна груза.
Американский двухмоторный Б-25 вылетел с Московского аэродрома в 6 часов вечера,
сбросил в Боснии грузовые парашюты и людей, а в 6 часов утра вернулся благополучно на
Монинский аэродром. (Там же. Л. 30об)
17
СССР и германский вопрос 1941–1949. Документы из Архива внешней политики РФ
Том.I. Москва, 1996. Док. 79. Записка заместителя народного комиссара иностранных дел
СССР И. М. Майского народному комиссару иностранных дел СССР В. М. Молотову с
приложением. Документ был разослан Сталину, Берии, Микояну и др.
18
Там же. С. 353.
19
Список членов миссии (фамилии, должности и звания) был обнаружен Н. Б. Поповичем в
Архиве И. Броз Тито (Popović N. Jugoslovensko-sovjetski odnosi…, S. 124–125. Fusnota 43)
профашистских формирований четников, создание базы для ведения

разведывательной работы по Германии и подвластным ей странам, добыча
информации о мероприятиях англичан и американцев в Югославии.20
Миссии был придан экипаж самолета СИ-47 в составе его командира,
второго пилота, штурмана, борт-механика и борт-радиста21.
В результате появления миссии на территории Югославии советское
руководство получило постоянный источник информации о ситуации
в стране и устойчивую непосредственную связь с И. Броз Тито. До
этого прямые контакты с представителями партизанского руководства
были эпизодическими. К примеру, одна из таких встреча случилась (по
инициативе югославов) в Каире 25 января 1944 г. когда представители
партизан (Дедиер и Попович), рассказали советским дипломатам самые
общие, хотя и принципиальные данные о ситуации в стране. В частности о
том, что „…Народно-освободительное движение в Югославии не является
хорватским, как это стремятся истолковать некоторые враждебные
элементы. Оно является общеюгославским ….В народно-освободительной
армии существуют сербские, хорватские, словенские и македонские военные
соединения. Первоначально партизанское движение появилось в Сербии,
первая и вторая партизанские дивизии были организованы сербами, в
сербских районах. Но затем …перешло в районы, населенные главным
образом хорватами и словенцами. Этим объясняется то положение,
что в настоящее время народно-освободительная армия Югославии в
большинстве своем состоит из хорватов и словенцев, хотя командный состав
в основном - сербы (на 75%), т.к. офицерские кадры комплектуются главным
образом из 1-й и 2-й сербских дивизий“. Столь же базовыми, и весьма
важными были данные о структуре и состоянии НОАЮ, которая по словам
собеседников, „является примерно такой же, как и всякой регулярной армии“.
Собеседники подчеркнули, что „наиболее обеспеченной группой народно-
освободительной армии является словенская группа, т. к. из Словении и
Триеста немцы не смогли вывести продовольствие, а капитулировавшие
итальянцы снабдили партизан боеприпасами и вооружением“. Важными
были данные и об освобожденной территории („не представляет одного
сплошного массива, а состоит из нескольких районов в Боснии, Хорватии
и Словении“) и основных проблемах НОАЮ („… получение снаряжение,
вооружения и боеприпасов является сейчас наиболее важным вопросом“).
20
В ее составе были Г. С. Григорьев – руководитель по прикрытию, помощник начальник
миссии, В. А. Квасов – сотрудник, секретарь миссии, а также шифровальщик и радист.
(Очерки истории российской внешней разведки. т. 4. С. 446).
21
Отношения России (СССР) с Югославией. С. 216. Док. № 269.
Дедиер привел красочные примеры сотрудничества четников Михайловича

с оккупантами.22
Сообщения о направлении советской военной миссии совпали
с произошедшей в это время значительным усилением координации
внешнеполитических действий Тито и Москвы (частично это было связано
с болезнью Димитрова, т. к. замещавший его Мануильский стремился
согласовать ответы с Молотовым). Во второй половине января 1944 г. Тито
стремясь теснее координировать свои действия в международных делах
с Москвой, несколько раз запрашивал мнение советского руководства (о
предложении главы английской миссии при его штабе начать переговоры
с делегатами венгерского премьер-министра Каллаи для заключения
перемирия, о готовности НОАЮ препятствовать планам союзников
(„дать вооруженных отпор“) высадить на Балканах несколько польских
дивизий).23 В одном из таких случаев, когда дело касалось ответа Черчиллю,
Тито настойчиво потребовала мнения Сталина. В итоге его ответ в
Лондон текстуально совпал с рекомендацией из Москвы.24 В свою очередь
югославский лидер получил подтверждение о том, что Сталин участвует в
рассмотрении событий в Югославии.
Прибытие в штаб Тито (Дрвар в Западной Боснии) 24 февраля 1944
г., советской военной миссии стало очередным знаком поддержки Тито
25
в борьбе за укрепление его авторитета, означало де-факто признание

Москвой новой власти в этой стране. Выступая 24 февраля 1944 г. на
приеме, организованным Тито в честь советской военной миссии (были
приглашены и офицеры союзных армий), Корнеев охарактеризовал
хозяина как „самого талантливого организатора и руководителя Народно-
22
АВП РФ. Ф. 144. Оп. 28. Пк 114 Д. 6 Лл. 58–61. Посольство СССР при югославском
правительстве. гор. Каир. 21 февраля 1944 г. № 082 экз. №1 Беседа с партизанами Тито
подполковником Дедиером и политкомиссаром Поповичем. 25 января 1944 г.
23
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. ЛЛ. 45–50; 52–53.
24
Гиренко Ю.С. Сталин–Тито. С. 182–183. К сожалению, в связи с переводами с русского
на сербо-хорватский и обратно, в текст данной книги закралась ошибка: Москва
рекомендовал Тито впредь называть Сталина „Другом“, а не „Приятелем“. Черновик ответа
был составлен Молотовым и подпись отправителя рассматривалась им как „условная“
(РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 56–64).
25
Миссия вылетела из Москвы 17 января и через Иран, Ближний Восток, Северную Африку
в начале февраля прибыла в Южную Италию на территорию, освобожденную войсками
западных союзников. Оттуда на планерах переправилась на освобожденную территорию
Югославии (в Медено, близ Б. Петровца). 24 февраля 1944 г. она прибыла в Дрвар и была
принято И. Броз Тито (Отношения России (СССР) с Югославией. С. 546. Сноски 612 и 613,
С. 222 Док. № 278).
освободительного войска героического югославского народа“. Сославшись

на решения Тегеранской конференции, он заметил, что „недалек тот день,
когда в результате победоносного наступления Красной Армии и успешных
действий военно-воздушных сил наших союзников …будут нанесены
смертельные и окончательные удары по Германии с востока, запада и юга,
на суше, на море и в воздухе“. Советский генерал выразил уверенность в
том, что НОАЮ, „активно участвуя в нанесении этих смертельных ударов,
сыграет немалую роль в полном уничтожении германской военной машины“.
Обратившись к главе военной миссии Великобритании и окружавшим его
офицерам союзников, Корнеев заметил: „мы все прибыли сюда помочь
Народно-освободительной армии в ее героической борьбы и чем больше
будет эта помощь, тем сильнее будут ее удары по нашему общему врагу“.
Он напомнил: „наша общая самая главная и единственная задача состоит
в том, чтобы как можно раньше сломить сопротивление нашего врага -
фашистскую Германию“.26
Уже в первых числах марта Тито подробно изложил Корнееву имевшиеся
у него в тот момент потребности и просьбы к советской стороне. Среди них
было и предложение принять югославскую военную миссию, и просьба о
дополнительном командировании „работников высокой квалификации по
линиям военной, финансовой и контрразведывательной с советническо-
инструктивными функциями“. Помимо этого Тито высказал пожелание
иметь „одного крупного работника по контрразведке при Верховном штабе
НОАЮ и по одному-два человека в главных штабах военных округов и
корпусов“, а также специалистов по шифровальному делу.27
4 марта на большую часть из них Молотов (после утверждения
Сталиным) отправил Корнееву для Тито положительный ответ. Он
обещал „перебросить при летной погоде противотанковые пушки 45
мм, зенитные пулеметы, боеприпасы, рис, концентраты, радиостанции,
пишущие машинки, кинопередвижку с картинами, киносъемочный
аппарат, а также советскую литературу“. В телеграмме сообщалось:
„обещаем посылать все, что потребуется Тито. Надо только, чтобы на
месте были приняты все необходимые меры (связь, знаки и т. д.) для
приема грузов”. Переброска зенитных орудий требовала более тщательной
проработки, - сообщал Молотов. Положительно было воспринята в Москве
и просьба направить „специалистов разведки, контрразведки, радиосвязи
и шифровальной службы, а также финансистов“. В Москве были также
26
Там же. С. 225. Док. 281.
27
Очерки истории российской внешней разведки С. 446.
намерены „удовлетворить просьбу Тито о командировке по два советских

офицера в каждый югославский корпус“. Помимо этого Молотов выразил
готовность принять в Советском Союзе больных и раненых, пообещав
направить самолет для их доставки, отметив, что „Тито должен подготовить
посадочную площадку“. Москву также очень беспокоил „русский
военнопленный, который работал шифровальщиком у Тито, которого
рекомендовали „немедленно арестовать, как незаслуживающего доверия“.28
Некоторое время спустя Тито попросил Москву о срочной поддержке,
запросив в телеграмме от 17 марта о возможности „в скором времени
сбросить нашей 5-ой и 2-ой дивизии и на территории Сербии“ в районе
Златигор – Приеполе немецкие патроны, обувь, одежду, белье, ручные
пулеметы, взрывчатые вещества, санитарные материалы, настаивая на
приоритетности материалов военных. „Англичане, – указывал Тито …
саботируют доставку материала этим дивизиям, потому что они действуют
в Сербии и ведут бои не только с немцами, но и с недичевцами и четниками
Михайловича. Для нас эта помощь представляет огромную важность,
потому что положение тяжелое, а нужно дойти до территории Ниша“.29
Вопросы материального снабжения были существенными, но не
единственными в отношениях этого периода. После того как в донесении
в Москву 22. марта сотрудник миссии Сахаров отметил недостаточную
популярность славянского вопроса в Югославии, сообщив, что в этом с
ним был согласен и К. Попович (согласился что это - „один из недостатков
политработы в армии Тито“), и Джилас. Последний, признав, что „славянский
вопрос в Югославии не был достаточно популярен“, заметил, что „сербы
и черногорцы имеют большие славянские чувства и популяризация в
Югославии славянского вопроса имеет актуальное значение и будет
перспективной“, пообещал „усилить внимание к этому вопросу“.
Рекомендация миссии „усилить югославскую секцию при Всеславянском
Комитете и принять меры к установлению непосредственной связи этой
секции с народно-освободительным движением в Югославии; увеличить
количество радиопередач по славянскому вопросу на сербском языке и
28
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 82 Алексеев. 4. Ш–44 г. К этому Молотов возвращался
неоднократно. (Там же. Д. 1369. Л. 80. Корнееву. Арестован ли русский шифровальщик
из военнопленных, который раньше обслуживал рацию Тито? Дайте ответ. Алексеев.
(Ш. 1944)
29
Молотов сделал на документе пометку: „Надо сделать все возможное“ (РГАСПИ. Ф.
82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 97). Подробнее об этом в главе „Весеннее наступление НОАЮ“ в
соответствующей книге К. Николича (Николиħ К., Историjа равногорског покрета 1941–
1945. Книга друга. Београд, 1999. С. 219–221).
улучшить качество их; выслать в Югославию литературу по славянскому

вопросу на сербском языке“30 была приняты в Москве к исполнению.
Апрель 1944 г. стал заметным периодом дальнейшего укрепления
связей между СССР и антифашистским движением во главе с Тито. В
начале апреля в Югославию прибыла еще одна группа сотрудников органов
госбезопасности, направленная по просьбе Тито.31 В задании, утвержденном
наркомом Меркуловым, указывалось, что члены группы „направляются
в Югославию в качестве официальных сотрудников военной миссии
СССР при маршале Тито с задачей оказания ему помощи в деле создания
и налаживания работы политической разведки, контрразведки, а также
организации шифродела в центральном и периферийном аппаратах и в
воинских частях Тито“. Решая эти задачи, сотрудникам группы „следовало
все свои действия и взаимоотношения с Тито и его представителями
строить сообразно линии отношения нашего правительства к народно-
освободительному движению в Югославии как единственно правильной
в настоящее время форме народной борьбы и учитывают национальную
самостоятельностью югославского народно-освободительного движения“.
Группе было предписано „в своей работе не подменять собой аппарат
Тито и его руководства, не прибегать к методам командования и
администрирования и действовать тактично, путем советов и установления
тесных личных взаимоотношений с выделенными Тито представителями,
проводя через них необходимые мероприятия… Вербовочной работы для
нас в разведаппарате Тито, равно как и вообще во всех других учреждениях
народно-освободительного движения, не проводить, ограничиваясь
установлением личных отношений с необходимыми людьми. Проявлять
крайнюю осторожность и такт, чтобы не вызвать претензий по поводу
нашего вмешательства во внутренние дела Югославии и нелояльного
отношения к союзникам“.32
Прибытие группы было использовано и для укрепления
доверительных отношений миссии лично с Тито. По указанию советского
руководства, помимо материала для пошивки югославским лидером
на месте соответствующего обмундирования, группа привезла ему
30
АВП РФ. Ф. 06. Оп. 6 П. 58 Д. 798. Л. 5 На бланке НКГБ 1-е управление. 22. Ш. 1944 г.
№1/1/4088. Начальник 1-го Управления НГКБ Союза ССР Фитин – в НКИД Союза СССР
тов. Деканозову.
31
Очерки истории российской внешней разведки С. 446.
32
Там же. С. 447–448.
$ 250 тысяч наличными для передачи в счет займа.33 Со своей стороны

югославский руководитель демонстрировал повышенное внимание к тому,
что присылалось из СССР, отчитываясь до мельчайших подробностей о
полученном грузе.34
Сообщение о выезде в Москву югославской военной миссии Терзича-
Джиласа (советское руководство торопило Тито с ее посылкой) в Москве
восприняли с удовлетворением. Там не делали из этого секрета перед
союзниками (по договоренности с англичанами миссию из Каира до Тегерана
доставил экипаж британских ВВС, откуда советским самолетом она прибыла
в Москву).35 В то же время Молотов несколько раз напоминал Тито о том,
что развитие сотрудничества между СССР и партизанским движением в
Югославии не должно быть в ущерб отношениям с англичанами, удерживая
его от избыточной демонстрации укрепления связей с Москвой.36
Решение об отправлении югославской военной миссии в СССР
активизировало обсуждение вопроса о доставке советской помощи для
НОАЮ. Миссия Корнеева находилась при Тито более месяца, однако
существенного улучшения поставок из СССР не произошло. В начале
апреля глава миссии проявил инициативу - подготовил и передал в
Москву список вооружений, о получении которых Тито просил западных
союзников. Корнеев предлагал своему руководству, чтобы СССР взял на
себя часть этих поставок.37
Однако его стремление активизировать помощь не совпадало с тем, что
допускала реальная ситуация. 11. апреля Мануильский передал Молотову
33
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 106–107. Первоначально сумма была $350 тысяч, но 100
тыс. из них были переданы В.Велебиту в Италии (Отношения России (СССР)… С. 233.
Док. № 295)
34
Так, 3 апреля Тито сообщил: „Из СССР самолетом получили следующее:70 гимнастерок,
32 шинели, 48 пар брюк. 71 рубашку, 177 пар ботинок, 11 пар перчаток, 70 пар обмоток, 12
сумок, 72 автомата, 668 санитарных пакетов, 5 раций, два пакета сигнального материала и
одну коробку шрифта“ (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 104).
35
Там же. Л. 121.
36
3 апреля Молотов рекомендовал Корнееву «посоветовать Тито дать в качестве подарков
слушателям военной школы не только советское оружие, но и оружие, полученное от
союзников. Нельзя портить с союзниками отношения из-за мелочей“. (РГАСПИ. Ф.
82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 105). 4 апреля Молотов отчитал Корнеева за его предложение „о
награждении советскими орденами и медалями командиров и бойцов НОАЮ“, назвав это
„неприемлемым, так как его осуществление увеличило бы подозрительность англичан и
американцев к Тито и могло бы для них послужить поводом к отказу в помощи народно-
освободительному движению Югославии“ (Там же. Л. 107. Корнееву. Ваш № 152).
37
РГАСПИ, Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 112–113.
сообщение об инциденте с направлявшимся в Югославию транспортным

самолетом экипажа полковника Кондратьева, который был сбит советскими
зенитчиками по пути следования. В целом, среди причин, осложнявших
доставку, были названы: плохая общая организация оповещения советских
зенитчиков по пути следования; слабая загрузка самолетов грузом (всего
по 3-4 мешка, что было явно нерентабельно), отсутствие постоянной
обслуживающей группы авиагруппы Кондратьева, в том числе постоянного
транспорта, поиски автобензина перед каждым полетом, перебои со
снабжением кислородом (к примеру, группа Милича в период высотного
полета вообще была его лишена); сохранение неполадок с сигналами с земли
для советских самолетов; получение данных о метеоусловиях в районе
цели с большим опозданием в виду отсутствия прямой связи наземной
группы, обслуживающей цель. В качестве одного из решений проблем
виделось в „необходимости ограничить авиацию дальнего действия сроком
в выполнении задания“.38
Данный критический материал (наряду с алармистской телеграммой
Корнеева относительно негативного отношения в Верховном штабе НОАЮ к
возможностям СССР помогать партизанам) вызвал появление поясняющих
документов, подготовленных командованием АДД. В записке от 17
апреля были обстоятельно разобраны причины, среди которых названы:
неоправданно завышенные ожидания югославов; нелетная погода в зимний
период позволявшая только эпизодические вылеты; большое расстояние
до цели при чрезвычайно изменчивой и постоянно сложной погоде; явное
несоответствие количества самолетов объему и количеству грузов („для его
перевозки наличным количеством самолетов нужно сделать 30 вылетов, то
есть нужно целый месяц подряд летать каждую ночь“); плохое состоянии
радиосвязи и недостаточная работа службы информации о погоде;
нерациональная постановка задач, которая вела к нечеткой организации
поставок. Мягкой критике подвергся и глава советской военной миссии,
который „недостаточно ориентирован в технических возможностях
переброски грузов по воздуху“ и „разработал схему пунктов выброски,
которая имеет площадки сброса на протяжении 500 км, то есть по всей
стране“. Объясняя причины недовольства югославских партизан, автор
документа сообщал: „Насколько я понял из имеющихся у меня указаний
– на всех этих точках еженочно жгут сигналы, оперативной связи с этими
пунктами нет, наши же самолеты летят всего на один-два пункта. Самолетов
мало и возможности их ничтожны по сравнению с потребностью“.
38
Там же. Л. 124. Сов.секретно. 11 апреля 1944 г. Мануильский – Товарищу Баскакову.
Сообщаю Вам текст телеграммы, полученной от т. Каца.
Командование АДД предложило советскому руководству и меры

для решения задачи. Среди них, помимо увеличения количества
самолетов,39 концентрация усилий по доставке („сбрасывать в 1-2 пунктах
одновременно, но большой группой самолетов, производить это методом
операции“). Особо подчеркивалась необходимость „предварительно
ничего не обещать - это даст эффект, как политический, так и боевой“. В
первую очередь предлагалось сбросить груз районе Верховного Штаба
Тито, где была радиосвязь („радиопривод“). Учитывая создавшееся
„непривлекательное положение в Главном Штабе НОАЮ по вопросу наших
полетов», командование АДД считало необходимым „для проведения
первой большой операции“ направить с первым же самолетом С-47 одного
руководящего работника от АДД для организации приема самолетов „при
должном техническом оснащении необходимыми средствами связи“.
Во избежание повторения обвинений, в документе подчеркивалась
необходимость „ориентировать т. Корнеева в практических возможностях
той группы самолетов, которая будут выделена для выполнения перевозок“
и указывалось на отсутствие оснований для критики действий АДД:
„наша группа не пропустила ни одной ночи, пригодной для полета. Успех
перевозок зависит в первую очередь от надежно работающей и быстрой
связи Штаба АДД с районом выброски“.40
Необходимость работы по устранению причин неэффективности
авиационной помощи41 было лишь одной из сторон многогранного
39
Этому вопросу было уделено большое значение. В документе предлагалось при этом „для
поддержания отдельных соединений продолжать применять ранее выделенную группу,
состав которой довести до 10 Б–52 и 4 С–47. Последним оставаться с дневкой или улетать
на аэродром союзников; на Б–25 можно летать и с возвращением днем или лететь к
цели даже днем, если будет соответствующая облачность“. Помимо этого предлагалось
перебазировать на аэродром Калиновка одну дивизии Б–25 4 гв. АК для работы по
сбрасыванию грузов в Югославию. Было сформулировано и предложение „завезти…
Маршалу ТИТО звено У–2 для связи его с основными соединениями (самолет У–2 входит
внутрь самолета С–47)“ (Там же. Л. 145–146)
40
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. ЛЛ. 140–146. К этому пространному отчету была приложена
и „Справка о летности погоды по маршруту Кондратьева с 15 января по 15 апреля 1944
года“, в которой указывалось, что в январе-феврале „летной погоды по маршруту не
было“, в марте была только „в течение 3-х ночей – в ночь на 14, 22 и 24“, а в апреле – только
одна ночь (с 7 на 8 – летная погода). В документе оговаривалось, что в марте (ночь с 18 на
19. 3. 44 и с 19 на 20. 3. 44 г. погода была летной, но „аэродромы негодные из-за сильного
снегового заноса после метелей“ (Там же. Л. 137)
41
Высказанные рекомендации по улучшению хода поставок последовательно выполнялись.
Так, до 30 экипажей было увеличено количество самолетов, 18 из которых в ночь с 3 на 4
мая произвели первый вылет. Помимо этого союзники дали согласие держать советскую
комплекса югославских дел, который в середине апреля 1944 г. обсуждался

советским руководством почти ежедневно. 14 апреля в центральных
газетах был опубликован указ о награждении сына И. Броз Тито орденом
Отечественной войны II степени (в документе было: старшего сержанта
Броз Жарко Фридриховича).42 Помимо этого жеста в сторону лично
руководителя антифашистского движения в Югославии, были и более
существенные. Советское руководство приняло решение напрямую
заниматься югославскими делами, отстранив от них Димитрова, который
после роспуска Коминтерна продолжал курировать вопросы, связанные
с Балканами в качестве ответственного сотрудника аппарата ЦК ВКП(б),
являясь в то же время и руководителем Загранбюро БКП.43 15. апреля в
телеграмме с директивой для Корнеева, Сталин и Молотов приказали главе
советской военной миссии передать Тито, что Димитров „больше не будет
иметь отношения к вопросам Югославии“44 и Тито может обращаться
непосредственно к Молотову. Помимо этого советское руководство
сообщило, что „Югославию мы считаем союзницей Советского Союза,
а Болгарию – союзницей врага Советского Союза. Это определяет наше
отношение к Югославии в настоящее время. …При всех условиях мы бы
хотели, чтобы Югославия была нашей главной опорой в юго-восточной
Европе. При этом считаем нужным разъяснить, что в нашем плане не
существует советизация Югославии или Болгарии и мы предпочитаем
группу самолетов в количестве 8 единиц с обслуживающим персоналом в Барии (Италия).

Считалось, что она „в состоянии перевозить без особых затруднений до 1000 тонн грузов в
месяц и могла бы серьезно обеспечивать нужды Югославской народной армии по крайней
мере в течение 5–6 месяцев“ (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1370. Л. 75. Командующий АДД
маршал авиации Голованов – товарищу Сталину И. В. Сов. Секретно. VI. 1944); Помимо
этого было принято решение о направлении маршалу Тито самолетов Си–47 с грузом из
разобранных четырех самолетов У–2. (Там же. Л. 76. Алексеев – Корнееву. 3 июня 1944г.)
42
В телеграмме Корнееву Молотов пообещал, что в тексте самого указа при награждении
Фридрихович будет исправлен на „Йосипович“ (Там же. Д. 1369. Л. 127–128).
43
В таком качестве Димитров проводил в конце 1943 г. обстоятельную беседу с вновь
назначенным резидентом советской разведки в Болгарии Д. Г. Федичкиным (Очерки
истории российской внешней разведки. Т. 4. С. 504).
44
Составители сборника материалов „Россия (СССР) – Югославия…“, опубликовав данный
документ из Архива Тито, датировали его началом сентября 1944 г. (Там же. С. 296–297.
Док. № 378). В то же время В. К. Волков, работавший с документами фонда Молотова в
АП РФ, датировал эту телеграмму апрелем, считая, что это – первая телеграмма Сталина
и Молотова „прямо на имя Тито“ (Волков В. К. Там же. С. 84). На самом деле, советские
руководители обращались к нему через Корнеева (Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 129. Корнееву.
Ваш 287. – Передайте Тито следующее“).
иметь дело с демократической Югославией и Болгарией, находящихся в

союзе с СССР“.45
Прибытие в Москву (12 апреля) югославской военной миссии подняло
отношения между советским руководством и народно-освободительного
движения (далее – НОД) на новый уровень. Советская сторона менее чем
через неделю уже 18 апреля, после первых бесед с югославами, разработала
четкий план по организации взаимодействия с миссией в первые недели
ее пребывания в СССР,46 а 28 апреля уже сама миссия представила план
оказания помощи в вооружении, снаряжении и снабжении НОА и
ПОЮ.47 На самом высоком уровне был организован и ее прием (встреча с
Молотовым 24 апреля и два приема у Сталина 19 мая и 4 июня), что совпало
с дальнейшим охлаждением отношения титовских партизан к англичанам.
Еще одной характерной особенностью стало акцентирование внимания на
важности Сербии и ситуации в ней в ближайшем будущем.48
Во время беседы с Молотовым Джилас держался весьма решительно
выполняя поручение Тито, настойчиво указывал высокопоставленному
собеседнику на необходимость официального признания НКОЮ со
стороны основных действующих актеров антигитлеровской коалиции. В
ходе беседы он несколько раз возвращался к этой теме и добился нужных
высказываний Молотова. Если вначале беседы тот говорил, что СССР
„должен решить этот вопрос с учетом своих отношений с союзниками …
не считаться с позициями этих стран было бы неправильно“, отметив, что
45
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 129. В. К, Волков назвал это заявление „программным для
будущих целей советской политики на Балканах“ (Волков В. К. Там же. С. 84). Составители
сборника документов „Россия (СССР) – Югославия” датируют данную телеграмму началом
сентября 1944 г. (Там же, С. 296–297. Док. № 378), а В.К.Волков – апрелем, ибо документы в
фонде Молотова дают основание утверждать, что первоначальным импульсом телеграммы
был запрос Тито на телеграмму, отправленную Димитровым „Вальтеру“ 7 апреля 1944 г. за
исх. № 366. (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1369. Л. 122). О правоте Волкова свидетельствует
и подробна объяснительная записка от 15 апреля, подготовленная Димитровым для
Молотова (Там же. Л. 134–136).
46
Отношения России (СССР) с Югославией. С. 234–235. Док. № 297.
47
Там же. С. 242–243. Док. № 303.
48
В донесении Джиласа для Тито от 26 апреля сообщалось: „Как по пути через Каир и Италию,
так и здесь, заметил, что Сербии придается огромное, так сказать, центральное значение.
Она – аргумент у наших противников в связи с признанием Национального комитета.
Ей придается большое значение в связи с активизацией в Болгарии и сотрудничестве
с болгарами, а также в связи с государством Южных Славян, до которого может дойти
в будущем“. (Там же. С. 342. Док. № 302.) Во время встречи с Молотовым, советский
руководитель прямо сказал, что „для Тито является важным укрепить свое положение в
Сербии“ (Там же. С. 239. Док. 300).
„пока еще сказать нельзя, какие шаги и в какие сроки следует предпринять
для признания Тито“, то в конце беседы - заверил собеседника, что
„вопрос о признании у нас рассматривается. Некоторые шаги в этом
отношении сделаны, но официальные шаги должны быть сделаны только в
соответствующий момент“… „нужно выбрать момент наиболее выгодный
как для Советского Союза, так и для самого югославского народа“. Помимо
этого Молотов пообещал материальную поддержку, которая, по его словам,
„технически до сего времени… была плохо организована. Долгое время мы
не могли оказывать значительной помощи, но теперь положение на наших
фронтах улучшилось и мы сможем нашу помощь увеличить“.49 Впрочем,
югославы понимали всю сложность с доставкой. 1 мая Терзич и Джилас
сообщили Тито: „что касается снабжения и всего остального, то нам во
всем идут навстречу. Транспортные трудности огромны, и это нужно
учитывать“.50
Советское руководство оказывало Тито также политическую
поддержку другого рода. В частности, оно игнорировало замечания посла
в Москве Симича относительно недостатков федеративной организации
Югославии, проявляя тем самым полную солидарность с Тито в этом
отношении, хотя тот, 25 апреля вовремя беседы в НКИД, ссылаясь на
недавний разговор с Джиласом относительно будущего национально-
государственного устройства страны, критиковал НКОЮ за отсутствие
„достаточно четкой программы относительно судьбы всех составных
частей будущей федеративной Югославии“. Посол подчеркивал, что „…в
Воеводине, Боснии, Герцеговине, Санджаке и Старой Сербии преобладает
сербское население, которое может воспринимать пропаганду Недича
и Михайловича о том, что Национальный Комитет якобы стремится к
ослаблению сербского народа и выделяет в качестве составной части
федерации Югославии лишь Сербию, оставляет остальные территории,
населенные сербами, без государственного оформления“. Учитывая, что
это используется в пропаганде печатью, поддерживающей Недича, Симич
считал, необходимым „внести ясность“ в программу Национального
Комитета по сербскому вопросу и „декларировать право на автономию для
всех частей страны, где имеются сербские элементы, если Национальный
Комитет не считает возможным объединить в одно федеративное целое все
сербские территории. Симич подчеркнул, что это тем более важно, что в
составе югославской народно-освободительной армии сейчас находится
49
Там же. С. 237–239. Док. № 300.
50
Там же. Док. № 304. С. 244.
75% сербов“. Однако и эти высказывания, и высказывание о том, что

в составе Национального Комитета и Президиума Антифашистского
Веча нет видных сербских деятелей, к тому же „ошибка в пропаганде по
сербскому вопросу может быть особенно сильно использована врагами
Национального Комитета и, в частности, будет давать пищу для пропаганды
Недича, Михайловича и Пурича“ остались без последствий.51
Москва не считала нужным для НКОЮ резко порывать с монархией.
В частности, во время беседы 24 апреля высокопоставленный советский
собеседник был удовлетворен словами Джиласа о том, что руководство
НОД, хотя и настроено решительно против короля Петра II, считает
преждевременным „провозглашать лозунг республики“.52
В ходе встречи с Молотовым нашло подтверждение усиления
тенденции негативной оценки англичан, проявившаяся еще в январе в
рассказе Дедиера и Поповича и в телеграмме Тито от 17 марта. Оценки,
высказанные к тому моменту лидерами югославских партизан, находили
подтверждение в донесениях советской разведки, направившей в
правительство донесение, в котором указывалось: „В настоящее время
англичане в полном согласии с американцами прибегают к различным
политическим комбинациям, направленным на дискредитацию Тито и
возглавляемого им освободительного движения. Английская политика
сводится к тому, чтобы в результате борьбы в Югославии к власти там
пришел не Тито, а правительство Михайловича, который должен обеспечить
триумфальный въезд короля Петра II. Наряду с военной поддержкой
Тито, англичане одновременно имеют своих офицеров связи и при ставке
Михайловича. Английская авиация регулярно совершает ночные рейсы
в район ставки Михайловича и сбрасывает ему вооружение, на днях ему
была поставлена крупная сумма денег. С согласия американцев англичане
проинструктировали Михайловича не вступать ни в какие активные
операции, накапливать силы, запасаться вооружением и максимально
использовать все для реорганизации четников в боеспособную армию.
Эти указания Михайловичу даны, несмотря на то, что и англичанам, и
американцам отлично известны его связи с немцами. Михайлович должен
будет выступить лишь тогда, когда налицо будет факт разгрома немецкой
армии. Поддержка армии Тито будет осуществлять до тех пор, пока она ведет
борьбу с немцами и оттягивает на себя германские дивизии. Одновременно
англичане уже теперь решили использовать все возможности для
51
АВП РФ. Ф. 06. Оп. 6. Пк. 58. Д. 795. Л. 46–47. Из Из дневника В. А. Зорина Секретно. 26
апреля 1944 г. Прием югославского посла Симича 25 апреля 1944 г.
52
Там же. Док. №300. С. 239.
компрометации правительства и лично маршала Тито в глазах мирового

общественного мнения“. В донесении указывалось, что, в частности, „эту
же работу в Лондоне должны вести Симович и соратники Петра II, который
полностью стал на службу англичанам“.53
Во время встречи с Молотовым 24 апреля 1944 г. в ответ на вопрос
собеседника о помощи „союзников“, Джилас назвал ее недостаточной (дали
оружия „только на один батальон“, хотя для них „не составляет никого
труда перебрасывать вооружение в Югославию“ из Италии, где имеют его
в большим количестве). Он отрицательно отозвался и об организации этих
поставок: «патроны сбрасываются без обертки и рассыпаются, динамит
сбрасывается в горы, где нет железных дорог, а там, где есть железные
дороги и нужен динами, там англичане его не сбрасывают. Англичане
сбрасывают радиостанции с парашютами, но парашюты не раскрываются и
радиостанции разбиваются“. „Случайно ли это или это плохая организация,
- подытожил Джилас. - Трудно сказать“. И в ответ на уточняющий вопрос
Молотова „каковы отношения народной армии с англичанами“,
заметил, что „по форме отношения хорошие“.54
События в связи со спасением советскими летчиками Тито и его
окружения, а также членов советской и западных военных миссий во время
гитлеровской операции „Ход конем“ в конце мая нарушили прежнюю
сдержанность Москвы в отношении Лондона. В телеграмме от 28 мая
Молотов сообщая Корнееву мнение советского руководства относительно
того, что „вся история с авиадесантом внушает большие подозрения“,
назвал „странным то, что Маклин и Черчилль своевременно ушли из района
удара“. Он рекомендовал Корнееву и Тито „максимальную осторожность и
53
„Вперед на Запад 1 января – 30 июня 1944 года. Органы государственной безопасности
СССР в Великой отечественной войне. Сборник документов. Том пятый. Книга 1. Москва,
2003. Док. № 1857. С. 257–258) Авторы издания публиковали документ под заголовком
„Сообщение резидентуры НКГБ СССР о политике Англии и США в отношении
национально-освободительного движения в Югославии“ с датой 25 марта 1944 г. Данный
документ за исключением первых строк и незначительной правки стилистического
характера совпадает с документом „Сообщение резидентуры из Алжира от 28 марта
1943 г., опубликованным в четвертом томе серии „Очерки истории российской внешней
разведки“ (Там же. С. 600. Док. № 49)
54
Молотов сообщил о том, что советское руководство поставило перед англичанами
вопрос об организации базы в Италии для помощи ЮНА (Отношения России, с. 240).
В конце апреля принципиальное согласие Лондона было получено, но реализация
этой договоренности затянулась почти до середины июня. Лишь инцидент с десантом
гитлеровцев на Дрвар и советские протесты в связи с затяжкой англичанами
выполнения этой договоренности позволили ускорить создание авиабазы в Бари.
никого доверия к тем, кто во время улизнули, не сообщив Вам об опасности,

хотя они, видимо, знали о ней“.55
Опасения советского руководства подтверждали и оценки советской
разведки геополитического вектора действий Лондона. 1 июня резидентура
сообщила из Каира, что „английская политика в отношении Тито остается
прежней, несмотря на заявление Черчилля: его военные возможности
будут использованы, но политического вождя Югославии при помощи
англичан он не получит – они будут этому препятствовать. До сих пор
англичане вынуждены были уступать русским в ряде вопросов, в частности,
итальянском, греческом, югославском, так как военные успехи были на
стороне русских, но теперь положение изменилось: инициатива перешла
руки союзников, и поэтому английская политика в отношении СССР, в
частности, в балканских вопросах будет более твердой“. Также сообщалось,
что „англичане решили не пускать русских на юг от Дуная, если даже для
этого придется когда-либо применить силу. Англичане считают, что решать
югославский вопрос будут прежде всего они, англичане“.56
Ввиду всего этого во время второй встречи Сталина с Джиласом (4
июня), советский вождь проинструктировал собеседника относительно
мер предосторожности („высказал некоторые пожелания в отношении
дальнейшей работы Тито“), особенно указано „на необходимость усилить
консолидацию в работе штаба Тито“, создать фиктивный, секретный и
запасной штабы; уменьшить доступа представителей военных миссий и
иностранных корреспондентов к окружению Тито, снизить численность
военных миссий и их филиалов в войсках партизан. Сталин был даже готов
отчислить от советской военной миссии советских работников нужных для
Тито работников, взяв их на службу в государственные органы Тито).
Помимо этого Сталин также высказал пожелание Тито „обдумать какой-
то временный фиктивный модус взаимоотношений и сотрудничества с
королем Петром в целях того, чтобы изобразить уступчивость в отношении
55
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1370 Л. 66. В сообщении Джиласа от 5 июня, переданном из Москвы
после встречи со Сталиным рекомендация советского вождя была еще конкретнее: „В
связи со всем тем, что случилось у Вас, и в связи с местом, где Вы находитесь (г. Бари в
Италии – А. Е.) обращаю Ваше внимание на серьезнейшую опасность. Будьте внимательны
во время перехода в страну, сдержите в строгом секрете время выезда. Не забудьте, что
бывают случаи, когда самолеты ломаются в воздухе. Остерегайтесь иностранных „друзей“
самым тщательным образом“. (Отношения России (СССР) с Югославией. С. 265. Док. №
323)
56
Вперед на Запад 1 января – 30 июня 1944 года. Органы государственной безопасности
СССР в Великой отечественной войне. Сборник документов. Том пятый. Книга 1. Москва,
2007. Док. № 1892. С. 488.
к хозяевам короля и тем заставить этих хозяев перестать вредить НОАЮ“.

Он считал возможным „использовать этот путь сотрудничества в деле
укрепления связей в широких слоях Югославии и, особенно, в Сербии“.57
Рекомендации, высказанные Сталиным для Тито через Джиласа и
интерес, который проявила Москва относительно их восприятия лидером
югославских партизан (Корнеев должен был по указанию Молотова, узнать
у Джиласа о реакции на них Тито) показывают, что советское руководство
желало договоренностей между Тито и Шубашичем, достигнутых летом
1944 г.
Именно после выполнения этих рекомендаций настал новый этап в
развитии отношений между советским руководством и антифашистским
движением в Югославии во главе с Тито. В начале июля 1944 г. Тито написал
два письма советским руководителям (Сталину, Молотову,58) которые
были переданы в Москву вместе с отправившимся туда главой советской
военной миссии Корнеевым. Судя по всему, они были получены адресатами
во второй половине июля,59 став (вместе с документами, подготовленными
57
В ответ на это пожелание Сталина Джилас „выражал сомнения в возможности такого
сотрудничества“, но пообещал рассказать об этом Тито (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1370. Л.
79–80) Телеграмма не имеет даты, но по ее расположению между другими документами,
она была отослана Молотовым Корнееву 11 или 12 июня. Следует предположить, что
Молотов вернулся к этим вопросам, сообщив о них Корнееву после возвращения Джиласа
в Югославию. В телеграмме Тито от 5 июня Джилас действительно не стал упоминать о
короле, сообщив только о рекомендации относительно Шубашича: „не отказываться от
встречи, если она будет предложена“ (Отношения России (СССР) с Югославией. С. 265.
Док. №323).
58
Оба письма опубликованы в сб. Док. „Отношения России (СССР) с Югославией 1941–
1945 гг. С. 279–282. Док. № 347–348. Содержание письма Сталину проанализировано
В.К.Волковым, а несколько ранее – Ю.С. Гиренко, который рассматривал также письмо
Тито к Молотову (Волков В. К. С. 87; Гиренко Ю. С. Там же, С. 212–213).
59
Имеется мнение, не подтвержденное документально, что письмо Тито было передано
Сталину Димитровым 28 июля (Гиренко Ю. С. Сталин–Тито… С. 214). Молотов также
получил написанное Тито письмо от 5 июля со значительной задержкой: 24 июля его
переслал Димитровс разъяснением, что оно „передано нам, вместе с другими материалами
из Югославии, генерал-лейтенантом Корнеевым“ (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Л. 134). Это
объясняет то, что он лишь 5 августа поблагодарил автора, извинившись за „опоздание“
с этой благодарностью, упомянув, впрочем, что письмо передал Корнеев (РГАСПИ. Ф. 82.
Оп. 2. Д. 1371. Л. 117). Не исключено, что советские руководители, воспользовались столь
длительной паузой для того, чтобы не отвечать Тито по существу, так как югославский
лидер спрашивал Сталина о возможности своего приезда в Москву в начале августа.
Молотов, не упоминая о письме Тито Сталину, говорил только о корреспонденции в свой
адрес, однако во множественном числе („сообщениях Тито о положении в Югославии“),
его «взглядах на происходящие события», при этом использовал фразу „для меня и для
самим Корнеевым в конце июля – начале августа. В них глава советской

военной миссии докладывал Сталину о военных, политических и общих
вопросах, к которым Тито просил Корнеева привлечь внимание Сталина и
Советского Правительства. Все они стали основой для советской позиции в
югославских делах в это время и для выводов, которые должны были сделать
в Москве относительно перспектив развития ситуации в Югославии. Все
эти документы, достаточно подробно проанализированы в отечественной
историографии Они, совместно с рядом других, хранящихся в фонде
Молотова60 свидетельствуют о том, что югославские дела были предметом
серьезного рассмотрения советским руководством в начале августа 1944 г.
Все документы „по югославским делам“ (как письма Тито, так и
справки Корнеева) имели общий фон. Его отражало приведенное главой
советской миссии „заявление Тито“ о том, что „англичане пытаются
разложить народно-освободительное движение и захватить его в свои руки“.
Корнеев сообщал: „Перед моим отъездом он (Тито – А. Е.) заявил: „Прошу
передать тов. Сталину, чтобы он спасал нас от англичан“.61 Сходными
были и собственные выводы Корнеева в подготовленном им документе от
1 августа, который содержал отдельный раздел об английской политике в
Югославии. В нем, в частности, генерал отмечал, что „…англичане , да и
американцы, как раньше так и теперь, считают движение Тито движением
коммунистическим. Это подтверждается десятками тайных и явных
высказываний английских деятелей“.
„Соглашение Шубашич-Тито, – писал глава советской миссии, -
как второй вынужденный этап английской политики в Югославии, по-
видимому они считают также не приведет к значительным успехам.
Поэтому в самый последний момент они наряду с проведением политики
второго этапа переходят к третьему этапу – открытого давления и угроз
всех нас“. К этому времени, с учетом известия о предстоящей встрече Тито с Черчиллем
(Там же) вопрос о визите Тито в Москву, заданный им в начале июля, в начале августа
отпал.
60
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1371. ЛЛ. 7– 12. Помимо этих документов (в приложении к
докладу Корнеева от 1 августа (не все они сохранились в фонде Молотова) были также:
Доклад о Народно-Освободительной Армии Югославии и войсках противника; Справка
о количестве генералов и старшего офицерского состава в штабах соединений НОАЮ;
Краткий доклад об экономическом и финансовом положении освобожденных районов
Югославии (подготовленный Геращенко и Бобровым). Помимо этого в то же время были
подготовлены: Перечень видов имущества, сброшенного нашими самолетами в Югославии
за период с 4 мая по 1 августа, а также Справка о грузах, доставленных в Югославию по
состоянию на 1.УШ.–1944 г. (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д.1371. Л. 37–42).
61
на Тито и Национальный Комитет в связи с его пребыванием на острове

Вис и некоторыми затруднениями как по вопросам снабжения армии, так
и политическими затруднениями, связанными с положением в Сербии,
Хорватии и Черногории“. Сославшись на разговор сына Черчилля с
английскими офицерами в Италии („надо использовать ослабленное
положение Тито и добиться от него как можно больше компромиссов“)
Корнеев указал: „Англичане делают все, чтобы не дать НОАЮ укрепиться
и стать самодовлеющей силой в Югославии. НОД они рассматривают как
необходимое зло. Англичане особенно будут делать все, что возможно в их
силах и в условиях международной обстановки, чтобы ослабить НОД“.
В документе содержался и прогноз на ближайшее время. „В связи
с огромными успехами Красной Армии и продвижением ее к границам
Югославии, – сообщал Корнеев, – англичане особенно спешат предпринять
такие меры, которые бы укрепили их влияние в Югославии и не дали бы
возможности вступить Красной Армии на территорию Югославии и
поддержать НОД“. Корнеев считал возможным, что англичане „предпримут
меры военного порядка как высадка десантов в Греции на Истринском
полуострове, а может быть на Далматинском побережье Югославии“, если
им не удастся овладеть НОД.62
В российских архивах пока не обнаружено свидетельств рекации
советского руководства на столь солидный пакет документов по
югославским делам полученный к началу августа. Вполне возможно, что
особой реакции на них в момент подготовки и ожидания начала Ясско-
Кишиневской операции просто не было.
Описание взглядов и планов англичан, изложенные Корнеевым в
сочетании с характеристиками их действий, данными в письмах Тито
Сталину и Молотову подтвердили советскому руководству необходимость
продолжения проведения сбалансированной политики в регионе. Так, к
примеру, в конце июля, Молотов довольно резко одернул заместителя главы
советской военной миссии Горшкова,63 переместившегося туда вместе со
штабом К. Поповича. В депеше (подготовлена 27-го, отослана 31 июля) в
его адрес сообщалось: „Из некоторых Ваших телеграмм у нас складывается
впечатление, что Вас недостаточно проинструктировали при отправке в
Сербию. Вы должны знать, что на данной стадии Ваша роль заключается
в том, чтобы быть хорошим политическим и военным информатором
Москвы о положении дел в Сербии. Вы не уполномочены давать какие либо
62
63
Корнеев находился в Москве и на тексте готовившейся телеграммы имеется пометка о его
согласии с ней (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1371. Л. 4).
директивы, которые по ошибке могут быть приняты за мнение Москвы. Для

этого пока у Вас нет достаточных указаний с нашей стороны. Получение
от Вас нужной информации облегчит это дело. Вам отнюдь не следует
давать какие-либо обещания насчет военно-технического снабжения, так
как пока нам еще не удалось организовать это дело. Конечно, мы сделаем
все возможное для Сербии и ее освободительной борьбы против немецких
захватчиков как только получим для этого возможность. Для Вашего
личного сведения сообщаю, что соответствующие меры предприняты“.64
В личных письмах Тито советскому руководству 4-5 августа содержались
строки, свидетельствовавшие о том, что югославский лидер учел
рекомендации Москвы на протяжении последних месяцев относительно
необходимости действовать так, чтобы не вызвать раздражения англичан и
не обострять отношения с союзниками. Тито писал о необходимости „быть
все же осмотрительными, чтобы не обострить отношения с союзниками,
сохраняя в то же время свою политическую и военную самостоятельность“,
выражая уверенность в том, что „они будут создавать нам трудности в
стране, вследствие чего могли бы возникать разного рода конфликты”.65
Эти строки не давали оснований Москве беспокоиться относительно
переговорных позиций, который займет лидер югославских партизан во
время переговоров с премьер-министром Англии.66
Исследователям еще предстоит изучить обстоятельства задержки
ответов Москвы на столь явные предостережения Тито. В их распоряжении
имеется пока только текст телеграммы Молотова от 5 августа с упоминанием
64
Там же.
65
Тито также оговорил и условия, на которые НОАЮ согласилась бы в случае высадки
союзных войск на Адриатическом побережье (См.: Отношения России (СССР) с
Югославией…, С. 279–289. Док. 347). В письме Молотову от 5 июля, рассуждая о
планах англичан „притащит короля в страну еще до окончания войны“ Тито писал о
необходимости „воспрепятствовать этому какими бы то ни было образом, не заостряя
слишком отношений с союзниками“, видя выход в скорейшем приближении Красной
Армии к Балканам. (Там же. С. 281. Док. № 348).
66
Тито не ограничился указанием на опасность от англичан в письмах Сталину, Молотову и
напутствиях Корнееву, но и передал вместе с полетевшей в СССР секретаршей Д. Паунович
письмо для Терзича, из прочтения которого тот сделал вывод: „Тито опасается десанта
союзников на югославском побережьи“. Во время встречи с куратором югославских
вопросов по линии госбезопасности Жуковым, просил передать Сталину, что „югославы
считают „невозможным появление хотя бы одного английского или американского
солдата на Балканах, так как они принесут реакцию на своих штыках“. Терзич просил,
в случае если „у советского правительства имеются какие-либо данные о возможности
такого десанта вмешаться и препятствовать этому делу“. Жуков сообщил об этом Сталину
по линии ГКО 21 июля (Из рукописного архива чл.-кор РАН В. К. Волкова)
письма Тито от 5 июля. В нем Молотов очень лапидарно отреагировал на

корреспонденцию югославского лидера, назвав его сообщения о положении
в Югсоалвии и взгляды на происходящие события „очень ценными …
для меня и для всех нас“, не раскрывая адресатов. „Мы и впредь будем
делать для поддержки Вас все, что в наших силах“, - заметил Молотов.
И еще короче отреагировал на предстоящую встречу Тито и Черчилля:
„воздержусь давать какие-либо конкретные советы, так как не имею для
этого достаточно данных. Уверен, что у вас это выйдет хорошо“.67 Несмотря
на то, что советской разведке удалось добыть переписку МИД Англии с
ее послом в Москве Керром по польскому, греческому и югославскому
вопросам68, Молотов воздержался от рекомендаций. Столь же осторожным
он был и в отношении „югославских дел“ в целом. Весь пакет документов,
связанных с материалами Корнеева о военно-политическом положении
Югославии (более ста страниц), был отправлен Подцеробом из НКИД в
Политбюро ЦК ВКП(б) лишь 15 августа 1944 г.69
Любопытно, что после встречи с британским премьер-министром
(12–13 августа в Неаполе) Тито почти дословно последовал совету,
полученному от Сталина через Джиласа еще 5 июня. Сообщая о поведении
югославского лидера генерал Маклин, глава английской военной миссии
при НОАЮ, сообщал 14 августа как в 9 утра Тито попросил до обеда того
же дня подготовить переброску его группы по воздуху (в сопровождении
истребителей) на Вис. Когда же Маклин выполнил эту просьбу, согласовав
67
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1371. Л. 117.
68
Очерки истории советской внешней разведки. Т. 4. С. 284.
69
Не следует исключать, что причиной этого было полученное из Лондона Валькова 1
августа подтверждение от Шубашича (советский дипломат просил югослава уточнить
высказывание Черчилля, сделанное им 29 июня 1944 г.), свидетельствовавшее о резком
изменении позиции британского премьер-министра в отношении советского режима.
В уточнении югослава слова Черчилля звучали следующим образом: „англичане и
американцы имеют в своем распоряжении достаточное количество войска, самолетов,
танков для недопущения установления диктатуры в европейских странах, откуда бы это не
исходило, и для установления в этих странах демократии подобной английской“. Черчилль
выражал уверенность, что „миллионы советских солдат, так героически борющихся на
фронте сумеют освободиться от тирании в своей собственной стране“, Шубашич также
пообещал написать в свободное время и передать информацию об этой беседе с Черчиллем.
(Отношения России…, С. 290. Док. №364 Беседа Валькова с Шубашичем 1 августа 1944 г.) В
свете этих слов британского лидера высказывания самого Шубашича, который обрушился
на прокоролевскую политику англичан и его мнение о том, что они будут оказывать
давление на Тито (Там же), должно было показаться Молотову малозначащим.
ее с соответствующим подразделением британских ВВС, Тито изменил

намерения, изъявив желание ехать в Бари на автомобилях.70
В конце августа советская разведка подтвердила правоту занятой
Молотовым позиции, 29 августа 1944 г. резидентура НКГБ ССР сообщила:
„в отчетах Черчилля о его беседах с Тито и Шубашичем, что установлено
сотрудничество между Тито и Шубашичем. Тито заявил публично, что не
собирается вводить коммунизм в Югославии. Советская миссия при Тито,
по его словам, также не пытается вести какую-либо деятельность в этом
направлении. Черчилль удовлетворен создавшейся ситуаций, в частности,
заявлением Тито. Однако и Черчилль, и МИД Англии недовольны полным
согласием между Тито и Шубашичем…“. В донесении также указывалось, что
„консервативные круги МИД Англии саботируют улучшение политической
ситуации в Югославии, заявляя, что Тито не имеет поддержки со стороны
сербов и что военные усилия его армии будут направлены главным образом
на север (кампания в Истрии), а не на юг“.71
Параллельно с тем, что Москва демонстрировала полное доверие
к действиям Тито в отношении англичан, советское руководство
придерживалось ярко выраженного курса на дальнейшее укрепление его
позиций внутри Югославии (в том числе и в самом НОД). В телеграмме из
Москвы от 15 августа в адрес советской миссии подчеркивалось, что все
посылки, связанные с материально-техническим снабжением частей НОАЮ
„должны быть согласованы с маршалом Тито“.72 Несколько позже (22 августа)
Корнеев направил (подготовлено 18 августа и утверждено Молотовым 22
августа) указание советским представителям при региональных штабах
НОАЮ: „Предупредить руководство штабов, что все заявки на снабжение
наши самолетами должны представлять в Верховный Штаб, который будет
планировать снабжение в соответствии с оперативным предназначением
и степенью нуждаемости тех или иных соединений и утверждаются
маршалом Тито“.73
События в советско-югославских отношениях в сентябрьские
недели, предшествовавшие началу операции по освобождению Сербии и
Белграда от немецких захватчиков исключительно важны для понимания
70
Tito–Churchill strogo tajno. Izabrao i uredio Dušan Biber, Beograd–Zagreb, 1981, S. 295.
71
Границы СССР восстановлены. 1 июля – 31 декабря 1944 года Органы государственной
безопасности СССР в Великой отечественной войне. Сборник документов. Том пятый.
Книга 2. Москва, 2007. С. 204–205. Док. № 1999.
72
РГАСПИ. Ф. 82 Оп. 2. Д. 1371. Л. 120 Послано 15 авг. 44 г. № 552
73
Там же. Л. 122. № 063. Корнеев – Югославия. Мельникову, Горшкову, Соколову,
Патрахальцеву, Григорьеву, Коваленко.
последующего развития событий в советско-югославских отношениях всего

послевоенного периода, постоянно привлекали внимание исследователей,
но источниковая база советских документов для их изучения по-прежнему
крайне скудна.
В начале сентября 1944 г., советские войска, продвигаясь по территории
Румынии, вышли на румыно-югославскую границу. 5 сентября Советский
Союз объявил войну Болгарии. В тот же день был опубликован указ о
награждении югославских командиров и самого Тито советскими орденами.
7 сентября Шубашич направил советскому правительству поздравления по
случаю вступления Красной Армии на территорию Югославии. Однако
советское руководство не спешило с ответом на поздравления. Несмотря
на имевшиеся планы дальнейшего наступления (начальник Главного
разведывательного управления Красной Армии ген-лейтенант Ильичев
направил узкому кругу советского руководства (Сталину, Молотову и
Антонову) как приложение к шифротелеграмме тов. Мельникова за №483
от 5 сентября 1944 г. „Карту районов дислокации и боевых действий НОАЮ
на 1.9.44“ с объяснительной запиской и „План операций войск НОАЮ по
разгрому реакционных сил в Сербии и овладению г. Белград“),74 начала
операции не последовало, хотя Тито отдал соответствующе распоряжение
7 сентября и в обращении Верховного штаба НОА и ПОЮ от 8 сентября
приветствовал выход Красной Армии к границе Югославии.75
В отечественной историографии имеются расхождения относительно
хронологии обмена телеграммами (и их содержания) обеими сторонами
в в первую декаду сентября и связанных с этим причин, по которым
продолжения наступления не произошло. Отрывочная документальная
база все еще не позволяет добиться полной ясности. Основную сумятицу
вносит различная трактовка одной из телеграмм и ее даты, отправленной
Тито в Москву в эти дни. Известно, что Тито обратился через советскую
военную миссию (Мельникова) в Москву с просьбой помочь освободить
Сербию и Белград. Ю.С. Гиренко, полагал, что сделано это было «в первых
числах сентября». Тито просил передать ГКО просьбу о вступлении Красной
Армии на югославскую территорию, мотивируя ее тем, что НОАЮ не имеет
тяжелого оружия и танков, чтобы разбить находившиеся там войска или
воспрепятствовать их отходу из Греции на север. Мельников, направивший
телеграмму в Москву подчеркивал: „Маршал полагает, что совместные
74
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д.1371. Л. 145–150.
75
См. Отношения России (СССР)…, С. 303–304. Док. № 388–389.
действия Красной Армии и НОАЮ, помимо большого военного эффекта,

значительно укрепят национально-освободительное движение“.76
В. К. Волков датировал эту телеграмму 8 сентября (делая ссылку на
использованный им, но не процитированный документ, ныне находящийся
на секретном хранении в РГАСПИ). Исследователь считал, что победоносные
операции советских войск в Румынии и смена власти в Румынии и Болгарии
породили у Тито и югославского руководства надежды, связанные с
освобождением восточной части страны, о чем сообщила советская военная
миссия телеграммой в Москву 8 сентября 1944 г.77
Пока же в распоряжении исследователей имеется лишь телеграмма
от 5 сентября, которая подписана И. Тито (обнаружена в АВП РФ и
опубликована).78 Весьма пространная по своему объему (вследствие
этого содержавшая много информации) и решительная по тону (о чем
свидетельствовали заключительные слова: „Прошу дать соответствующие
указания Генеральному штабу Красной Армии. Обстановка требует от
нас, чтобы все эти вопросы были быстро разрешены. Я уверен, что я, как
и ранее, получу поддержку Советского правительства“), она значительно
отличалась от прежней корреспонденции югославского лидера, получаемой
до этого в Москве. Среди просьб Тито было и о необходимости „большого
числа вооружений и боеприпасов“ („к нам являются десятки тысяч новых
бойцов, желающих сражаться в рядах НОА“), и о содействии в создании
в Румынии вблизи югославской границы базы для снабжения армии, и о
создании там же авиабазы („в нужный момент поддержать наши сухопутные
действия с воздуха“), и о разрешении оперативному штабу Косты Наджа,
назначенному для руководства операциями в Воеводине и Банате,
проехать туда через Румынию. В информативной части телеграммы Тито
сообщил о достигнутой договоренности немцев, Недича и Михайловича
передать власть в Сербии четникам в обмен на содействие в отступлении
гитлеровских частей. Сообщая о предпринятых партизанами мерах с
тем, чтобы „взять инициативу в свои руки“ (наступление из Западной
Сербии в направлении Белграда и отправка частей в Восточную Сербию в
76
Как указывал этот автор, „по получении этой телеграммы Сталин поручил Генеральному
штабу подготовить материалы по югославским делам”. (См. подробнее: Гиренко Ю.
С. Сталин–Тито…, С. 222). Впрочем, представляется возможным и вариант, согласно
которому телеграмма от Мельникова по этому вопросу была не единственной.
77
Волков В. К. Там же. С. 91.
78
Отношения России…, С. 302. Док. №386. Составители сборника назвали ее адресатом
Советское правительство, не указав, каким образом она была получена (как большинство,
от Мельникова или же от главы югославской военной миссии Терзича).
направлении Дуная), Тито поставил в известность Москву о намерении „в

решающий момент взять Белград любой ценой и не допустить сбить себя с
этого пути никакими махинациями сербской реакции и реакции некоторых
других стран“.79 Столь же решителен был Тито и в протесте относительно
пребывания у Михайловича американской военной миссии полковника
Макдауэлла, сделанном в этот же день Г. Вильсону.80
Имеющаяся в фонде Молотова в РГАСПИ телеграмма от 7 сентября
„Мельникову. Передайте Маршалу Тито следующее: Вашу телеграмму
получили. Все возможные меры принимаются. Информацию получите от
Корнеева, который скоро будет недалеко от Вас (Алексеев)“,81 дает основания
полагать, что она была послана в ответ на телеграмму Тито от 5 сентября.
Москва явно не спешила с началом военных операций в Югославии,
словно действуя по заранее спланированному графику, не давая себя выбить
из него никакими спонтанными сообщениями. 9 сентября, Корнеев, готовясь
к вылету из Москвы в Крайову, направил Тито телеграмму (предварительно
согласовав ее 8 сентября с Молотовым, сделав пояснение: о „разрешении
вопросов, которые ставил через меня Маршал Тито перед тов. Сталиным и
Вами“)82. Ее текст был отправлен Мельникову для передачи Тито. Называя
его „Маршалом Югославии“, Корнеев сообщил, что „просьбы и вопросы,
поставленные лично Вами и через военную миссию“ перед советским
руководством „разрешены в самом благоприятном духе“. Далее были
перечислены все мероприятия от „мер по увеличению всех видов снабжения
НОАЮ“, использования истребительной и бомбардировочной авиации для
оперативного взаимодействия с войсками Тито: формирования танковой
бригады, авиационного полка истребителей и полка штурмовиков-
бомбардировщиков до отправки Тито орденов и медалей, а также книг и
газет. Помимо этого, Корнеев также сообщил, что по указанию Сталина
он „с группой офицеров для выполнения функции начальника миссии и
оказания большей Вам помощи» вылетает в район Крайова откуда будет
иметь «самую тесную связь с Вами и нашими офицерами на местах“.83
Через несколько дней, 11 сентября советское руководство (Сталин и
Молотов) передала Мельникову для Тито следующее: „У нас нет никаких
обязательств в отношении союзников насчет Югославии. Мы ничем не
79
Там же.
80
Broz Tito J. Sabrana djela. T. 23. S.47. Подробнее см.: Гиренко Ю. С. Там же. С. 220–221.
81
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1371. Л. 144.
82
Там же. Д. 1372. Л. 6.
83
Там же. Л. 7–8.
связаны, и могли бы начать действовать, Но, к сожалению, не хватает у

нас сейчас войск для этого. Мы можем усилить Вас вооружением и мы это
сделаем. Базой для Вашего снабжения будут город Крайова, куда направлен
Корнеев и с ним Вы можете прямо связаться. Если хотите перелететь в
Крайова, то это можете сделать при помощи наших людей.84 Не вполне
ясно, была ли данная телеграмма ответом на ту, которую Тито направил
через Мельникова в первых числах сентября,85 или же это была новая
телеграмма, довольно резко требовавшая определения советской позиции
относительно начала военных операций в Сербии и причин ее задержки. На
это указывает ответ на высказанные Тито предположение о существующий
между СССР и западными союзниками по антигитлеровской коалиции
договоренности относительно Югославии. Однако очевидно, что Москва
продолжала действовать словно по давно намеченному плану, ибо данная
разъяснительная телеграмма была послана в развитие, и со ссылкой, на
предыдущую телеграмму, подготовленную Корнеевым.
19 сентября Тито по согласованию с советским руководством вылетел
на советском военном самолете с острова Вис в Крайову в расположение
советских войск, а затем 21 сентября оказался в Москве.
Документы о его пребывании в Москве до сих пор не обнаружены. В.
К. Волков, занимавшийся этим специально в конце 1990-х годов, обратил
внимание на полное отсутствие в журнале посетителей кремлевского
кабинета Сталина записей с 29 августа по 22 сентября включительно, и
записей за 24, 26 и 28 сентября, реконструировал возможный круг проблем,
обсуждавшихся Тито со Сталиным в те дни, в том числе о том, что четники
при поддержке англичан могут готовить на территории Сербии и в Белграде
что-то, напоминающее Варшавское восстание в Польше под руководством
Армии Крайовой, чтобы захватить власть.86
Формула о временном приглашении НКОЮ Красной Армии на
территорию Югославии „разрешить некоторой части советских войск в
целях развития операций против немецко-венгерских войск в Венгрии
вступить временно на территорию Югославии, примыкающей к Венгрии, с
тем, чтобы по миновании надобности советские войска были выведены из
Югославии“, которая, по всей вероятности, родилась в ходе этих переговоров,
о чем Молотов сообщил послам США и Великобритании 26 сентября,
84
85
В. К. Волков, имевший возможность ознакомиться в АП РФ с телеграммой Мельникова
от 8 сентября (ныне находящейся „на секретном хранении“ в РГАСПИ (Там же. Л. 1–3)
считает, что она была ответом на эту телеграмму (Волков В. К. Там же. С. 91).
86
Волков В. К. Там же. С. 91–95.
а советские СМИ в опубликованном 29 сентября Сообщении ТАСС.87

Однако размышления о необходимости такой формулировки начались
значительно ранее сентября. Еще в середине лета между представителем
Тито на Западе Велибитом в беседе с советским дипломатом Вальковым,
зафиксировавшим мнение собеседника о том, что как только Красная
Армия появиться на границе с Югославией, весь народ поднимется против
немецких оккупантов.88
В настоящее время исследователям приходиться по прежнему
довольствоваться лишь крупицами материалов о пребывании Тито в
сентябре (его позднейшими упоминаниями о визите, заметками, сделанными
им в Крайове по возвращении из Советского Союза,89 а также отрывочными
записями из дневника Димитрова).90 Некоторый дополнительный свет на
события той недели могут пролить косвенные свидетельства, в частности,
советские документы, имевшие отношение к югославским делам и
подготовленные в этот период (Постановление ГКО (6575/СС/ов) от 22
сентября и отчет „О мероприятиях в целях усиления помощи НОАЮ“. 23
сентября ставка Советского верховного главнокомандования (Антонов)
передала приказ Верховного главнокомандующего (Сталина) 2-му
украинскому фронту (Малиновскому) очистить от противника излучину
р. Дунай юго-западнее Турну – Северин и выйти на рубеж Дл. Милановац,
Клокочевац, Штубик, Неготин, Радуевац, после чего прочно закрепиться
на указанном рубеже.91 Документация по югославским делам довольно
87
Фраза заявления „советское командование при этом приняло выдвинутое югославской
стороной условие, что на территории Югославии, в районах расположения частей Красной
Армии будет действовать гражданская администрация НКОЮ“ означала, что обе стороны
сделали вывод из тех телеграмм Тито в Москву последних месяцев, в которых сообщалось
о возможности высадки западных союзников на адриатическом побережье в районе
Истрии. (Отношения России (СССР)… С. 317–320. Док. №№ 407–408, 411).
88
АВП РФ. Ф. 0144. Оп. 27. Пк.114. Д. 6. Л. 116–118. Из дневника Поверенного в делах
Посольства СССР при союзных правительствах Валькова В. А. Секретно. Экз. №2. 15
августа 1944 г. Запись беседы с генералом Велебит 20 июля 1944 г.
89
Эти записи использовал В. Кльякович (Kljaković, Vojmir, Jugoslovensko-bugarski odnosi u
periodu avgust–oktobar 1944. godine u svjetlu sporazuma u Krajovi // Vojnoistorijski glasnik.
1982. N3. str. 54–55. См. Popović, Nikola B., Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom
ratu. S. 156.
90
Димитров Г. Дневник (9 март 1933 – 6 февруари 1949). София, 1997. Соответствующие
записи в сентябре 1944 г. о встречах с Тито подробно цитировались в российской
историографии (Волков В. К. Там же. С. 92; 95).
91
Отношения России (СССР) с Югославией. С. 311 Док. № 400. Этот приказ в значительной
мере зеркально соответствовал радиограмме Тито главному штабу НОА и ПО Сербии от
7 сентября, выполнение указания которой вело к установлению тесной связи с Красной
интенсивно готовилась и в дальнейшем: 24 сентября ГОКО получил отчет о

помощи НОАЮ из СССР с мая по 7 сентября.92 В тот же день было принято
постановление ГОКО (6596сс) „О помощи хлебом НОАЮ“.
30 сентября 1944 г. Сталин специально обратился к Шубашичу, явно
выделяя в своем обращении роль НКОЮ в Югославии. Извинившись,
за то, что он не ответил на его приветствие от 7 сентября (тот прислал
его на имя советского вождя по случаю вступления Красной Армии на
территорию Югославии), Сталин пояснил, что „не мог ответить тотчас же,
так как Красная Армия в то время не думала еще вступать на территорию
Югославии и что он делает это теперь, когда с разрешения НКОЮ Красная
Армия переступила границу Югославии и вступила на территорию
последней“.93
Краткий визит Тито в Москву не удалось сохранить в тайне. В начале
октября в английских газетах появились сообщения о его пребывании в
СССР. Молотов, понимая, что англичане будут прилагать усилия для того,
чтобы узнать подробности тайного пребывания Тито в СССР, направило
военной миссии в Югославии телеграмму, в которой сообщалось о том,
что советская сторона намерена говорить англичанам и американцам
(„если кто-либо из них спросит“), что Тито „действительно был в Москве
и ставил вопрос о помощи вооружением, но по просьбе Тито мы ничего
не публиковали об его пребывании в Советском Союзе. Сообщите об этом
маршалу“. При этом Москву интересовала „реакция Тито“.94
1 октября в адрес командующего 3-м Украинским фронтом Толбухина
ушла директива ставки советского Верховного Главнокомандующего
(за подписями Сталина и Антонова) об утверждении, представленного
им плана операции от 30 сентября, начав ее 13–14 октября. Толбухин
Армией и для снабжения армии Тито в Сербии сухопутным путем. (Там же. С. 303. Док.
№ 386)
92
Там же. С. 311–312. Док. № 401.
93
Отношения России (СССР) с Югославией. С. 320. Док. .№ 412. 3 октября Тито был
проинформирован об этой телеграмме (РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1372. Л. 47).
94
РГАСПИ. Ф. 82. Оп. 2. Д. 1372. Л. 51. Данной позиции придерживался и сам Сталин,
когда во время беседы с Черчиллем в британском посольстве в ночь с 11 на 12 октября в
присутствии Молотова и группы высокопоставленных англичан, заявил, что „разговоры
с Тито были чисто военной природы. Тито просил о материальной помощи и о базе в
Румынии, из которой она бы отправлялась“. В отчете британцы привели слова Сталина о
том, что ему маршал Тито нравится, хотя признает, что плохо поступил приехав в Москву
не оповестив англичан. По мнению собеседников Сталина, он „дал понять, что с Тито не
велись политические переговоры“ (Tito–Churchill strogo tajno. Izabrao i uredio Dušan Biber.
Beograd–Zagreb, 1981, S. 347–348).
был проинформирован, что Ставка предложила командованию НОАЮ

организовать с 9–10 октября взаимодействие с войсками его фронта в духе
представленного им плана.95 8 октября были согласованы последние штрихи
белградской операции. 9 октября начальник Главного разведывательного
управления Красной Армии Ильичев направил Сталину, Молотову,
Антонову и Кузнецову „Объяснительную записку к карте группировки
войск в Югославии на 8. 10. 44 г.“96
Советские воинские начальники не ограничивались военной
подготовкой к освобождению Югославии. Командование уделяло внимание
и моральной подготовке солдат Красной Армии перед вступлением на
территорию страны, уделяя серьезное значение политработе с войсками.
Политотделы армий (в частности 57-й) 2 октября сообщали, что „используя
факты отношения югославского народа к частям Красной Армии,
политические работники продолжают воспитательную работу с личным
составом по воспитанию симпатий и уважения к героической борьбе
Югославии“, а „работники отделения агитации и пропаганды подготовили
материал о Югославии (географическая справка, очерк об истории
возникновения национально-освободительной борьбы югославского
народа), который будет использован в лекциях и беседах“.97
В специальной памятке-обращении политуправления 3-го УФ
к воинам фронта в связи с вступлением на территорию Югославии
указывалось, что советские части „вступили на территорию родной по
духу и крови нам Югославию“. В документе давалась высочайшая оценка
маршалу Тито – „верному сыну народов Югославии, которые три с лишним
года ведут священную борьбу с немецкими оккупантами за честь, свободу
и независимость своей родины“. В документе сообщалось и „о жестоких
95
Отношения России (СССР)…, С. 322. Док. № 415.
96
РГАСПИ. Д. 1372. Л. 57–61. Среди немецких и инонациональных войск, а также
югославских формирований были указаны войска Недича и Льотича – до 20 тыс. человек;
„Белой гвардии“ Рупника – до 10 тыс. человек; войск Михайловича – до 30 тысяч человек.
В записке были отмечены и районы их действий. В том числе было отмечено, что „войска
Недича (до 20 тыс. человек) вели бои с частями НОАЮ в районе Белград“, а „войска
Михайловича – основные силы (до 15 тыс. человек) вели бои с частями НОАЮ в Сербии,
южнее и юго-восточнее Белграда; 5 тыс. действовали отдельными отрядами в Санджаке и
Сербии, до 4 тыс. оперировали в Восточной Боснии и около 5 тыс. – в Далмации“. Помимо
этого в записке сообщалось, что „малочисленные четнические отряды отмечались в
Черногории и Хорватии (Там же. Л. 59) Сами карты, к которым объяснения (Там же. Л.
62–71).
97
Отношения России (СССР) с Югославией. С. 324. Док. № 417.
расправах с народами Югославии, не желающих жить под фашистским

игом», «о сотнях тысяч замученных и расстрелянных фашистами“.
В памятке были расставлены акценты относительно
внутриполитической ситуации в стране. Указывалось, что народам
Югославии „приходилось вести героическую борьбу не только против
немецких разбойников, но также против военных соединений,
организованных предателями народа“ Павеличем, Недичем, „а также
против отрядов четников, возглавляемых предателем народа - генералом
Драже Михайловичем“. Напоминалось, что „отважные югославские
воины“ отбили „семь генеральных наступлений фашистских банд и сотни
мелких походов“, а оккупанты за это время потеряли только убитыми
около трети миллиона солдат и офицеров. Памятка провозглашала и
модель поведения в стране. Указывалось, что воин Красной Армии на
территории Югославии должен быть „всегда и везде дисциплинированным,
культурным, подтянутым, как представитель самой передовой в мире
армии“. Был и призыв к бдительности: „враг может попытаться толкнуть
тебя на поступки, позорящие Красную Армию. Враг может попытаться
склонить тебя к пьянству, дебошу, оскорблению чести женщины и семьи,
к нарушению частной собственности народов Югославии“. Авторы
обращения призывали быть беспощадным к „мародерам, насильникам,
нарушителям порядка и дисциплины“, отмечали важность „беречь любовь
и уважение югославского народа, которому принесли освобождение“,
„уважать его обычаи, законы и семью“. В документе содержались строки и о
необходимости „всегда и везде помнить“, что советские воины в Югославии
„не для того, чтобы навязывать свои законы и порядки, а для того, чтобы
настичь и уничтожить бегущих немецких разбойников“. В памятке
также звучал призыв „оказывать содействие и помощь югославскому
населению, солдатам и офицерам НОАЮ во всем, что помогает нашей
борьбе против общего врага – немецко-фашистских захватчиков“.98
Summary
The author uses documents of Vjacheslav Molotov’s collections from Russian

State Archive of Social-Political History (Rossiyskii gosudarstvenniy arhiv
sotsialno-politicheskoy istorii / RGASPI. Fond 82) and Archive of Russian Foreign
Policy (Arhiv vneshnei politiki Possiiskoy Federatsii /AVPRF: Fond 06), and several
98
Там же. С. 322–324. Док. № 416.
others more consistently than before. On the base of synthesis of these documents
with already published Soviet and Yugoslav archival documents and the results of
still valuable early research conducted by Nikola Popovic, Yuriy Girenko, Leonid
Gibianskiy and Vladimir Volkov this article sheds more light on interrelations
and coordination between Soviet leadership and J. Broz Tito from January 1944 to
beginning of Belgrade operation October 1944. Several stages of these interrelations
are discovered and reviewed this time in some cases more detailed than in previous
research. The article discusses main events from January 1944 when decision on
formation of Soviet military misson to Yugoslavia was made to end of February
when it had beem landed to location of Tito’s headquarters assuming that key trends
in this period were coordination of Tito’s activity in international field during end
of January–early February. Despite the fact that each stage was important during
1944 it seems that April was extraordinary one because of coming of Yugoslav
military mission to the USSR, inner Soviet discussions on the ways and means to
improve the assistance to Yugoslav people army, and, the third one, Soviet decision
to inform Tito by Stalin (that time codename „Friend”) and Molotov (codename
„Alekseev”) that not Bulgaria but Yugoslavia is main Soviet ally on the Balkans
during this war and after it. According to documents the end of May and early June
when two meetings of Stalin with Yugoslav mission was the point when the final
shift in understanding of British activity was made. The stage of July–August when
the main stress of Yugoslav liberation forces has been shifted on Serbia the Soviets
gave Tito free hand in his contacts with Britain and at the same time gave him full
support in Yugoslavia by concentrating all assistance in his hands since only after
Tito’s approval this assistance might be get by regional detacheemnts. Despite the
fact that author could not obtain Soviet documents on secret Tito’ visit to Moscow
in September 1944 he continues the reconstruction of context of these events by
involving available indirect data around Tito’s meetings with Soviet leaders that
time.
The article ends with analysis of already published Soviet military documents
on preparations of the Red Army early October 1944 before entering Yugoslavia
as friendly country on which despite of they were already have been published
were not paid attention by researchers until nowdays.
ЈЕСЕН 1944.
УДК 355.48(497.11)„1944”
Жарко ЈОВАНОВИЋ
ЧЕТНИЦИ И ЦРВЕНА АРМИЈА У СРБИЈИ 1944. ГОДИНЕ
АПСТРАКТ: На основу расположивих примарних историјских извора, у чланку

је дат приказ неуспелих покушаја Драже Михајловића и појединих његових
команданата да у јесен 1944. ступе у контакт са јединицама Црвене армије које су
код Кладова прешле Дунав и ушле у источну Србију. У то време западни савезници,
краљ и југословенска влада већ су били напустили четнички покрет Драже
Михајловића и остварили су сарадњу са НОВЈ и пружали му војну и сваку другу
помоћ. Команда Црвене армије коначно је одбила сваку сарадњу са четничким
командантима чије су се јединице, да би избегле потпуно уништење, потом убрзо
повукле из Србије упоредо са немачким снагама.
Кључне речи: Југославија, Совјетски Савез, Србија, Црвена армија, НОВЈ, четници,
Дража Михаиловић
У другој половини 1944. године Други светски рат ближио се крају.

Италија, чланица Сила осовине, већ је била капитулирала. Немачке оружане
снаге трпеле су велике поразе, како на западном тако и на источном фронту.
Такође су биле приморане да се из Грчке повлаче вардарско-моравском
долином.
У то време се и четнички покрет Драгољуба Драже Михаиловића налазио
у веома тешком положају. Већ су га били напустили западни савезници, зато
што је, још почетком новембра 1941. године, напустио антифашистичку
борбу и у сарадњи са домаћим квинслинзима и окупаторима отпочео борбу
против антифашистичког партизанског покрета. После низа упозорења
да поводе борбене акције против окупаторских снага, западни савезници
повукли су своје војне мисије из Штаба Врховне четничке команде, као
и из остали четничких штабова у којима су се раније налазиле.1 Такође
ускратили су и пружање војне и сваке друге помоћи. Под притиском енглеске
1
Британске војне мисије дефинитивно су напустиле штаб Драже Михаиловића и штабове
појединих виших четничких команди крајем маја 1944. године. Последњи је отишао
бригадир Армстронг, 30/3.1 маја 1944. Америчка војна мисија напустила је штаб Драже
Михаиловића 27. децембра 1944. године. Зборник докумената и података НОР-а, том 4,
књ. 4, Београд 1985, стр. 309, фус. 2.
владе напустили су их и краљ и југословенска влада у избеглиштву. Драгољуб

Дража Михаиловић је располагао значајним снагама у Србији, а и у другим
областима тадашње Југославије, организованим у четничке одреде, корпусе
и јуришне одреде, без потребних војних и других неопходних средства за
ратовање.
Све тежа војнополитичка ситуација за четнички покрет Драгољуба
Драже Михаиловића условила је сазив Централног националног комитета,
чије је перманентно заседање почело 8. септембра 1944. године, у селу
Милићевци код Чачка. На заседању је, поред прављења комбинација за
састав „четничке владе“, расправљано о могућности преласка Руса преко
Дунава у Србију и Југославију. И поред чврстих уверавања неких четничких
команданата и шефа америчке војне мисије Роберта Мек Даула да се то
неће десити, почетком септембра 1944. стигла је вест да су јединице Црвене
армије код Кладова прешле Дунав и ушле у Србију. Вест је била толико
поражавајућа за све чланове Централног националног комитета да је међу
њима завладала права пометња и конфузија, док је њиховог председника
„ударила срчана кап“.2 После првог шока на заседању Комитета усвојен је
једини закључак да се у Кладово, у сусрет Русима, упути делегација у саставу:
инж. Бора Раденковић и адвокат Никола Распоповић.3
После десетак дана одржана је седница Београдског представничког
комитета на којој су Лазица Марковић, Славко Дуканац и Коста Кумануди
добили задужење да успоставе везу са руководством КПЈ и НОП-а. Мисија је
пропала због брзог продора јединица НОВОЈ у Србију. Престрашени тиме,
чланови овог комитета су, под разним изговорима, напустили Милићевце и
више се нису враћали.4
Почетком септембра 1944. године југословенски амбасадор у
Вашингтону Константин Фотић обратио се амбасадору СССР-а Андреју
Громику са молбом за пријем. После консултација са Москвом, амбасадор
Громико је примио Фотића 9. септембра и пажљиво га саслушао уз вођење
бележака, али без учешћа у разговору.5
2
О атмосфери у Комитету др Драгослав Страњаковић, професор Београдског универзитета,
писао је Дражи, 9. септембра 1944. следеће: „Нељубазност на коју сам наишао и неразумевање
ствари јако су ме изненадили. Приметио сам да су сви главу изгубили, не због тога што
им је председник умро, већ што су се уплашили због тобожњег уласка Руса у Кладово и
побојали се за своју личну егзистенцију.“ Никола Миловановић, Контрареволуционарни
покрет Драже Михаиловића, књ. 1–4, Београд, 1983. стр. 190–191.
3
Исто.
4
5
Константин Фотић, Рат који смо изгубили, САД, 1948; Никола Миловановић, н. д., стр. 200.
Ж. Јовановић – ЧЕТНИЦИ И ЦРВЕНА АРМИЈА... . . . 135
Десетак дана касније, 22. септембра, aмбасадор Громико је примио

у посету, на лични захтев, првака Земљорадничке странке Бранка
Чубриловића, бившег министра у влади Душана Симовића. На питање
амбасадора Громика – чије су снаге бројније, Чубриловић је одговорио да
су Титове снаге веће од снага Драгољуба Драже Михаиловића, што је било
супротно тврдњи Фотића.6
По преласку југословенско-румунске границе код Тур-Северина,
6. септембра 1944, јединица Трећег украјинског фронта Црвене армије
је заједно са јединицама НОВОЈ разбила немачке, четничке, недићевске
и љотићевске снаге и припремале су заузимање полазних положаја за
извођење београдске операције.7
Поједини четнички команданти на терену, у новонасталим условима,
схватили су неопходност борбе против немачких снага. То потврђује и
депеша потпуковника Бранка Остојића, од 5. септембра 1944. године,
Врховној четничкој команди у којој се наводи: „Да би се одржале јединице
на окупу потребно је да се тачно прецизира став Врховне команде према
савезницима, Немцима, Недићу и Љотићу. Већина команданата не може се
помирити са чињеницом да се Немци пусте некажњени из земље, без обзира
на потребу борбе са црвенима. Ово питање се мора најхитније решити у
споразуму са савезницима и дати потребна наређења.“8
Међутим, било је и другачијих ситуација, у којима су неки четнички
команданти, у борбама против јединица НОВОЈ, сарађивали са Немцима.
То потврђује и наређење начелника штаба 4. групе јуришних корпуса
Нешка Недића, од 13. септембра 1944. године, команданту 7. јуришног
корпуса, капетану Војиславу Марковићу да садејствује с немачким трупама
у одбијању напада 1. пролетерске дивизије НОВОЈ на Ваљево, у којем се
поред осталог каже: „Твој корпус за сада остаје за акцију према Ваљеву –
према комунистичкој групи дејствује у Колубари. Пошто ову акцију воде
углавном Немци то ће твоја улога бити да наслоном наших и у споразуму
са њима (Немцима – прим. аутора) изврши тучење црвених сугеришући
Немцима најпогоднија решења. Од Немаца ћеш непосредно да се снабдеваш
муницијом, а главни задатак ти је да присуством уз немачке трупе гониш и
хваташ комунисте које они разбијају.
Ради овог извршићеш марш сутра – 14-ог. септембра т.г у 6 часова
правцем село Грабовица, где ћеш ступити у додир са немачким Командантом
6
Бранко Чубриловић, Записи из туђине, Сарајево 1946; Никола Миловановић, н. д., стр. 202.
7
Зборник НОР-а, т. XVII, књ. 4, стр. фус. 4.
8
АВИИ, Ча, к. 280, рег. Бр. 61/1 (оригинал писан оловком и ћирилицом); Зборник НОР-а,
том 4, књ. 4, Београд, 1985, стр, 373, док. 489.
у Ваљеву, коме ћеш дати писмено наређење штаба четврте групе за

непосредно снабдевање муницијом за сарадњу са њима. Поред овога задатка
ти ћеш обратити пажњу на то да се са корпусом нађеш у рејону Ваљева да
брзо приграбиш власт ако би Немци напустили односно да се наслоном на
њих у овој гужви наоружаш извлачећи од сваког све што се може“.9
Према обавештењу Штаба Ваљевског (7. јуришног) корпуса од 23.
септембра 1944. године, у извештајима припремљеним од Врховне команде
ЈВУО, између осталог се наводи: „Према партизанима су снаге: два батаљона
Бранденбурга ојачана затварају пут Младеновац – Топола да спрече продор
на исток. Дивизија Принца Еугена у маршу је од Вишеграда и челни пук
јак 5. батаљона стигао је 21. 1Х. увече у Г. Милановац. 22. 1Х. је на маршу
са десним крилом према Страгарима, а левим према Аранђеловцу. За њим
иде дивизија која ће се концентрисати око Г. Милановца најкасније до 26.
о.м. до мрака. На простору Уб – Лазаревац је Лале (Владимир Комарчевић,
ппуковник, командант Ресавско-колубарске групе корпуса – прим. аутора)
и оклопне немачке снаге. Тада почиње немачка офанзива правцем Уб –
Обреновац – Аранђеловац – Г. Милановац све у правцу Ваљева. Ми смо за
акцију против Х11 корпуса (НОВОЈ) добили два добр.(овољачка) батаљона
са 4. пољ.(ска) и 7. против окл.(опних) топова а у изгледу је и 1 немачки
батаљон. Дакле ситуација одлична.“10
Четничке јединице на терену налазиле су се у веома тешком стању:
без довољно наоружања, хране и других војничких потреба, као и то да су
поједини четнички команданти били за борбу против Немаца, док су други
сарађивали са њим у борбама против јединица НОВОЈ, које су у земљи биле
веома активне. Истовремено четнике су напустили и савезници јер се нису
борили против окупатора и њихових сарадника, због чега су остали без
икакве помоћи. Да би се извукли из тешке ситуације, само после четири
дана од напред цитираног наређења, тј. 18. септембра 1944. године генерал
Драгољуб Дража Михаиловић и Извршни одбор Централног националног
комитета упутили су писмо шефу Америчке војне мисије пуковнику
Роберту Мек Даулу са молбом да влада Сједињених Америчких Држава
посредује у решавању сукоба између четника и партизана. Позивајући се на
раније савезништво између америчког и српског народа и да је српски народ
у току протекле три и по године тешког страдања изложен комунистичкој
опасности, у писму се моли:
9
АВИИ, Ча, к 69, рег. бр. 15/2 (С-В-9403) (оригинал писан на машини); Ча, к. 128, рег. бр.
20/4: Ча, к.77, рег. бр. 13/4.
10
АВИИ, Ча. К. 69, рег. бр. 27/2.
„1. Да Америчка унија предузме све мере да се прекине и спречи даљњи

грађански рат у Југославији;
2. Да Америчка армија образује команду за Југославију, а ми пристајемо
да се са свима нашим снагама укључимо под ту команду;
3. Молимо да се одмах прекине са слањем оружја и муниције
комунистима, као и да се престане са пропагандом која им је неправично
наклоњена;
4. Ми пристајемо, када ново образована команда америчке војске
у Југославији уведе ред, да се изврши плебисцит између националних и
комунистичких снага у целој земљи, па затим да се оствари поредак онакав
какав народ буде желео.“11
Драгослав Рачић, командант 4. групе јуришних корпуса, 24. септембра
1944. године, упутио је директиву својим командантима колона за напад на
12. ударни корпус НОВОЈ на простору Ваљево–Крупањ у којој наглашава,
и следеће: „Против црвених (комуниста – прим. аутора) који су продрли
у Србију предузете су следеће мере: оклопне немачке снаге затварају одсек
Уб – Лазаревац и спречавају продор комуниста на север и североисток.
Нападна група немачких снага састављена је од око 7 батаљона са правца
Младеновац – Топола – Рудник. Овај напад већ је отпочео и са овога одсека
Немци надиру општим правцем Лазаревац – Ваљево. Поред ових снага једна
немачка дивизија која је 22. у мрак избила челом у Чачак, прикупља се око
Горњег Милановца и отпочиње напад у правцу Љига и Ваљева.“12
У овој акцији биле су ангажоване и знатне четничке снаге Четврте
групе јуришних корпуса и то: Трећи јуришни корпус у јачини око 3.000
људи, Други јуришни корпус у јачини око 1.500 и Ваљевски корпу са око
1.000 бораца. У поменутој директиви даље се наглашава: „Ове снаге
су ојачане Трећим добровољачким пуком и тешким оружјем немачких
јединица и то: два пољска топа, три против оклопна топа и осам бацача 81
мм“.13 Штаб Четврте групе јуришних корпуса рачунао је „да ће планирани
немачко-четнички противнапад на 1. Пролетерски корпус, који је отпочео
21. септембра 1944. на територији Чачка, Крагујевца, Тополе и Аранђеловца,
постићи жељене резултате, Међутим, пре немачког противнапада Штаб
4. групе јуришних корпуса је, оценивши да без немачких трупа не може
11
АВИИ, Ча, к. 20, рег. бр. 18/6 (ВК-П-858).
12
То су делови 7. СС дивизије „Принц Еуген“. АВИИ Ча, к. 128, рег. бр. 22/4 (С-Х-306.
13
Исто.
спречити продор јединица НОВОЈ у Србију, донео одлуку о повлачењу у

источну Босну.“14
Ово је делимичан приказ политичког и тешког положаја четничких
снага у време уласка јединица Црвене армије у источну Србију. У њиховој
појави у источној Србији, Драгољуб Дража Михаиловић је видео велику
шансу да се извуче из тешке ситуације. По преласку мањих делова Црвене
армије код Кладова у Србију, а у духу примљених порука из иностранства
(посебно од Константина Фотића), Драгољуб Дража Михаиловић је
почетком октобра 1944. наредио генералштабном мајору Велимиру
Пилетићу, команданту Краjинског четничког корпуса, да што пре успостави
контакт са руским трупама у области Кладова. Пилетић, који није уживао
веће симпатије и поверење Драже Михаиловића, настојао је да ову шансу
искористи у личне сврхе. Одмах је упутио летак становништву Крајине да,
у духу традиционалног пријатељства српског и руског народа у прошлости,
а посебно у постојећем рату, срдачно дочека руске војнике. Потом је, са
неколико чланова штаба свога корпуса, прешао у Турн Северин.15 Његов
наследник, командант Тимочког корпуса Љуба Јовановић обавестио
је Дражу да су мајора Пилетића и његову групу Руси „добро примили
приредивши им неколико вечеринки“ на којима је дошло до „међусобног
излива пријатељства и братства“. Ова вест је орасположила Дражу. Пошто
се мајор Велимир Пилетић више није јављао, то је Дража сматрао да је
отишао у неку вишу команду Црвене армије и са нестрпљењем је очекивао
резултате његове мисије.16
По пријему вести да су совјетске трупе прешле југословенско-румунску
границу, Драгољуб Дража Михаиловић је, 4. октобра 1944. године, упутио
радиограмом наређење свим четничким командантима у Србији следеће
садржине: „За обједињавање акције, све снаге у Србији ставио сам под
команду ђенерала (Мирослава – прим. аутор) Трифуновића. Наша је
тежња да се прикупе све снаге у области Крагујевца и Западне Мораве
ради овладавања тереном југозападне Србије и повезивање са снагама у
Санџаку и Босни. Са ове просторије развићемо акцију према ситуацији, у
циљу наслона на Англо-Американце које треба очекивати са вардарског и
14
АВИИ, Ча, к. 69, рег. бр. 21/2.
15
Према једној верзији мајор Велимир Пилетић је успео да побегне и успостави везу са ранијим
припадником британске војне мисије при штабу Драгољуба Драже Михаиловића Билом
Хадсоном, уз чију је помоћ стигао до Париза, где је убрзо изабран на положај начелника
штаба новоформиране Врховне команде краља Петра Другог. Никола Миловановић, н. д.,
стр. 200.
16
Исто.
моравског правца или из Албаније преко Косова, односно Црне Горе или
Херцеговине“.17
Примивши наређење Драгољуба Драже Михаиловића, генерал
Мирослав Трифуновић је почео да прикупља преостале четничке снаге у
Србији. Истовремено је упутио своје емисаре на преговоре са Русима, а
четничким јединицама у источној Србији наредио да се пријатељски односе
према руским војницима. У духу тих инструкција командант левачког среза,
почетком октобра 1944. године, наредио је четничким штабовима на својој
територији да „руске јединице дочекају братски“, без иједног инцидента.
У наређењу подвлачи: „С тога је неопходно потребно да се исте сачекају у
најбољем реду и миру. Не сме се десити ниједан нежељен инцидент. Не сме
да се чује пуцањ пушака. Казниће се смрћу ко ма шта предузме против њих.
Водите рачуна да вам се неко од наших комуниста не увуче и не направи
какву свињарију да би нас представили савезницима – како ми ратујемо
против њих и да би после тога дошла закачка. Скрените пажњу учитељима
да морају са децом на челу да сачекају савезничке трупе.“18
Командант Српске државне страже у Крагујевцу Љубиша Љубо
Ђорђевић, 6. октобра 1944. године, обавестио је писмом команданта Првог
шумадијског корпуса Марка Музикравића да има да се изврши груписање
четничких снага у округу и да је потпуковник Смиљанић (Душан, командант
Шумадијске групе корпуса – прим. аутор) до доласка Милоша Радојловића,
команданта Млавско-смедеревске групе корпуса, овлашћен да преузме
команду над свим четничким снагама. „Образован је и заједнички штаб са
Немцима“.19
Командант Расинско-топличке групе корпуса пуковник Драгутин
Кесеровић, чим је добио обавештење да јединице Црвене армије прелазе у
Србију, да би се додворио команди совјетских трупа, одмах је предузео мере,
саботаже, ометања немачких транспорта и почео да врши нападе на немачке
снаге. Наредио је да се пресеку немачке комуникације између Врњачке
Бање и Краљева. Део Топличког корпуса добио је задатак да то учини на
простору између села Стопање и Трстеника. Трећи део снага имао је задатак
да пресече комуникацију између Крушевца и Сталаћа. На том задатку биле
су ангажоване четничке снаге од преко 10.000 бораца.20
17
Архив ВИИ, ф. ДМ. БК-П. 471.
18
Никола Миловановић, н. д., стр. 201.
19
АВИИ, Ча, к. 127, рег. бр. 39/8(С-Х-120).
20
Зборник НОР-а, т. XIV, књ. 4 стр. 869.
Команда Расинско-топличке четничке групе корпуса у потпуности

је извршила наређење своје врховне команде за дочек јединица Црвене
армије као савезника. Када се сазнало да су совјетске трупе, 13. октобра
1944. године, прешле реку Велику Мораву, делегат америчке војне мисије
Елсфорт Крамер,21 који је учествовао на размештању четничких јединица
на терену, писмом је затражио од команданта совјетске дивизије да се
састане са њим. Командант совјетске дивизије писмено је одговорио
Крамеру, а од доносиоца писма потпоручника Александра Златановића,
одлучно затражио да истога дана до 14 часова разоружа немачке јединице
и да се четници заједно са њима предају совјетским снагама. Тога дана у
јутарњим часовима, у штабу Делиградског корпуса састали су се командант
тог корпуса Властимир Весић, амерички поручник Крамер, потпуковник
Велимир Пилетић и пуковник Драгутин Кесеровић са руским поручником
и са њим постигли споразум да четници у Крушевцу разоружају Немце и
да пуковник Кесеровић остане командант града. Међутим, руски поручник
је био обманут, јер су Немци већ раније напустили Крушевац и предали га
у руке пуковнику Кесеровићу. То потврђује и извештај командира Српске
државне страже, од 28. септембра 1944. године, генералу Мирославу
Трифуновућу, у ком се наводи: „Према добивеним подацима, Немци данас
напуштају Крушевац и предају га трупама пуковника г. Кесеровића. Данас
после подне чула се јака артиљеријска паљба у правцу Крушевца, вечерас
око 21 часа јака митраљеска ватра код Сталаћа и Мрзенице“.22 Насупрот
овоме, пуковник Драгутин Кесеровић, у своме извештају Врховној четничкој
команди, хвалио се како је Немцима у Крушевцу дао ултиматум да се предају
са целокупним наоружањем. Даље наводи да се, због безизлазног положаја,
већина немачких јединица у Крушевцу предала без борбе, са изузетком
неких, које су, наводно, на силу савладане, што је условило извесне жртве
са обе стране. Демонстрирајући „ослободиоца града“ пуковник Драгутин
Кесеровић се из Александровца пребацио у Крушевац.23
Доласком команданта дивизије Црвене армије генерала Мињајева
у Крушевац ситуација се потпуно изменила на штету четника. Наиме,
генералу Мињајеву је приређен свечан дочек. У ту сврху је формирана
21
Елсфорт Крамер је 26. септембра 1944. године дошао у штаб Врховне четничке команде
заједно са америчким пуковником Мек Даулом. Касније је додељен штабу пуковника
Драгутина Кесеровића. Исто, стр. 870.
22
АВИИ, Ф. ДМ – Х-6; Гласник српског историјско-културног друштва (у даљем тексту:
СИКД), „Његош“, бр. 3, Чикаго, 1959, стр. 74–76.
23
Др Жарко Јовановић, Неостварени ратни циљеви Драже Михајловића, Београд, 2001. стр.
322.
једна делегација у саставу: Драгутин Кесеровић, Елсфорт Крамер, делегат

америчке војне мисије у штабу Кесеровића и неколико четничких официра.
При сусрету са генералом Мињајевим чланови ове делегације су ухапшени
и спроведени у собни притвор у крушевачком хотелу „Париз“. Амерички
делегат Елсфорт Крамер требало је да буде спроведен у виши штаб Црвене
армије, као могући шпијун. Кесеровић је убрзо био ослобођен са задатком
да саопшти својим официрима и војницима наредбу совјетске команде о
њиховој предаји и разоружавању. Пуковник Драгутин Кесеровић је то
искористио и наредио својим корпусима да иду у раније одређеном правцу
према Босни. Он је неопажено напустио хотел „Париз“ и отишао у свој
штаб.24
Истовремено су совјетске јединице заједно са јединицама НОВОЈ
разоружавале четничке јединице у Крушевцу и околини, које сходно ранијем
наређењу четничке команде нису пружале никакав отпор. Заробљени
четници су спроведени у концетрациони логор у Параћину. Наредних дана
на терену су разоружане и јединице Српске државне страже.25
У то време су, по предаји Ражња и Варварина, разоружани и ухапшени
потпуковник Владимир Весић, командант Делиградског корпуса, мајор
Милош Радосављевић, командант Варваринског корпуса у области
Параћина и Ћуприје.26
Појаву јединица Црвене армије у источној Србији поједини четнички
команданти су схватили као повољан моменат да ступе у борбу против
окупаторских јединица које су се повлачиле из Србије. Стога је командант
четничких снага у области Краљева и Чачка, 16. октобра 1944. године,
радиограмом тражио од команданта Шумадијске групе корпуса, мајора
Душана Смиљанића: „Немце нападати на сваком кораку где год се појаве.
Ако Руси нападну Краљево нападните и ви без обзира на жртве. Припремите
дочек Руса и зато одредите старешине у јединици. Чувајте леђа од црвених
из Шумадије. Наше трупе морају заједно са Русима ући у Краљево. Ако ма
из ког разлога будете принуђени на повлачење, извлачите се ка планини
Чемерно. Ми ћемо свакако узети Чачак.“ 27
Међутим, када је Драгослав Рачић, 17. октобра 1944, сазнао како су
прошле јединице пуковника Драгутина Кесеровића у Крушевцу, издао је
супротно наређење уз напомену да се од Совјета, који су признали легалну
24
Гласник СКИД „Његош“, бр. 3, Чикаго, 1959, стр. 74–76.
25
Исто.
26
Исто; Др Жарко Јовановић, н. д., стр. 323.
27
АВИИ, ф. ДМ, С-В- 11326; Др Жарко Јовановић, н. д., стр. 323.
власт Јосипа Броза Тита, не може ништа очекивати изузев непријатељства.

Зато је наредио да се четничке снаге повлаче од Краљева у сусрет Еглезима
и Американцима, који су наводно надирали из Грче и Албаније. Повлачење
је требало да се изврши у правцу Санџка и Босне.28
Четничке снаге у околини Чачка, под командом поручника Предрага
Раковића, ступиле су везу са Русима и у прво време постигнут је споразум
о заједничкој борби против Немаца, али су Руси убрзо променили одлуку.
Четницима је било наређено да се ставе под команду Месића, команданта
Југословенске бригаде која је била формирана у СССР-у. По ослобођењу
Крагујевца пребачена је у Горњи Милановац. После ове одлуке команде
Црвене армије, Раковић је прекинуо контакте са Русима.29
Штаб четничке групе јуришних одреда издао је, 17. октобра 1944.
године, директиву потчињеним командантима у којој се поред осталог каже:
„Совјетске трупе у своме надирању на територију Југославије признале су за
легалну власт Тита, док су наше јединице разоружавали или их препуштали
партизанима… Ми не смемо дуго остати на досадашњем простору, јер чим
Београд буде заузет, главни задатак Тита, кога ће помоћи Руси, биће да нас
уништи – ако останемо ми му стварамо могућност да концентрише снаге и
да нас туче.“
Драгољуб Дража Михаиловић је и даље рачунао да може доћи до
споразума са Совјетима, па је својим командантима издао следеће наређење:
„У случају додира са Русима, на сваки начин настаните да не дође до
конфликта. Изразите готовост за борбу против окупатора. Ни по коју цену
не дозволите разоружавање наших људи ни под каквим изговором. Ипак
са Русима се опходите савезнички и пријатељски. Против наших партизана
наставите акцију… Ситуација се поново окреће у нашу корист.“30 Драгољуб
Дража Михаиловић је препоручивао да се Русима не верује потпуно:
„Само се чувајте Руса, не веровати им…“31 Неколико дана касније у другом
наређењу пише: „Руси се служе преваром. Са нашим трупама лепо поступају,
па онда покушају њихово разоружавање. Разоружавање не дозволити ни по
коју цену. У случају наиласка руских трупа благовремено се уклоните, и то
све јединице…“32
28
Гласник СИКД „Његош“…, стр. 14–16
29
АВИИ, Ча, к. 77, рег. бр. 18/4 (С-Б-11326).
30
Исто.
31
Исто.
32
АВИИ, ф. ДМВК-П-470; Др Жарко Јовановић, н. д., стр. 323–324.
Због све тежег положаја четничких снага у Србији Дража Михаиловић

се, 18. октобра 1944, обратио за помоћ Живку Топаловићу: „Чинимо све што
можемо да сачувамо своје јединице и извежбане националне раднике… Ми
ћемо издржати до последњег часа, али ако се не нађе неко решење, постоји
опасност да у таквој безнадној ситуацији не можемо да продужимо отпор.
Британци и Американци требају бити замољени да нађу начина за извлачење
наших снага из овог тешког положаја. Ако нема другог решења осигурајте
евакуацију у Италију. Ми још увек можемо да се пробијемо до мора, са око
50.000. Шаљите нам ваш савет хитно“.33
Неколико дана касније, тј. 21. октобра 1944, године Дража Михаиловић
добио је депешу од четничког команданта пуковника Остојића следеће
садржине: „Има доста старешина који предлажу, ако смо потпуно остављени
од наших савезника Енглеза и Американаца као што по свему сада изгледа,
Ви затражите да се цела наша војска потчини једном руском ђенералу и да
Руси реше питање грађанског рата у земљи. Опште је мишљење да се ми
не можемо одржати ако Тито буде поставио власт, а не буде искрцавања
Енглеза и Американаца као и да ће победити у плебисциту ако га он буде
спроводио без контроле савезника. Сви пак борци, старешине и народ који
не смеју прићи црвенима упорно захтевају да В.К. (Врховна команда – прим.
– аутора) најхитније нађе који било излаз из ове ситуације. Молим хитан
одговор.“34
Убрзо је стигао и одговор Живка Топаловића на вапаје Драже за помоћ
у коме га радиограмом обавештава, 24. и 28. октобра 1944. године, да је одмах
обавестио изасланике, Богољуба Јевтића у Лондону и Константина Фотића
у Вашингтону: „Алармирали смо наше пријатеље у Лондону и Вашингтону.
Наша делегација тражи састанак са Вилсоном, командантом британских
трупа на Средњем Истоку… Чинимо све што је човек у стању – да помогнемо
вама и надамо се да ће се неко решење наћи. Помоћ Титу је обустављена.
Добићемо пешадију, две хиљаде војника долази из Швајцарске… Енглези
изјављују да није истина оно што ми говоримо о ситуацији и не желе да дају
било какав одговор на наше предлоге, ни позитиван ни негативан. Морамо
признати да су нас напустили наши савезници и наша сопствена влада.
Само Руси имају стварну силу и према томе морамо се обратити њима за
заштиту.“35
33
АВИИ, Ф. ДН, Е-3, стр. 214
34
АВИИ, Ча, к. 280, рег. бр.61/1, (оригинал, писан оловком ћирилицом); Зборник НОР-а, том
4, књ. 4, Београд, 1985, стр. 383 (Депеша 524. За 95 – ултра ургент).
35
АВИИ, Ф. ДМ, Е-3, стр. 214.
Овакав негативан одговор др Топаловића потпуно је разочарао,

сломио и деморалисао Дражу Михаиловића. Схватио је да су га савезници
у најтежем тренутку потпуно оставили на цедилу. И поре тога што
су ранији привремени преговори, па чак и неки облици сарадње са
појединим командантима Црвене армије пропали, у оваквој ситуацији био
је приморан да се ипак ослони на њих. У том циљу је, радиограмом од 29.
октобра 1944. године, наредио свим четничким командантима у Србији:
„Нигде не дозволите да дође до оружаног сукоба са Русима. Развити што
јачу пропаганду на терену у циљу парирања националне и партизанске
пропаганде, исто тако и ради подизања морала код наших људи. Због Руса,
у пропаганди не нападати комунизам, већ рад наших партизана. Русе свуда
третирати као наше савезнике и пријатеље. Са Русима у колико се дође у
додир апсолутно избегавати свако политизирање, јер вам то може нанети
велику штету. Пред Русима партизане не називати комунистима, него
олошем, који је састављен од Хрвата, Мађара, Немаца итд. Немце увек
третирати као наше непријатеље. Никакав терор над народом вршити, него
се појављивати као пријатељ и заштитник народа…“36
У радиограму од 30. октобра 1944. године, Дража Михаиловић се, у вези
са тешким стањем, слабим моралом и дисциплином међу четницима, обраћа
четничким командантима: „По извештајима којима располажемо осећа се
духовна клонулост код Вашег људства и једног великог броја старешина.
Многи још никако не могу да се одлепе од Немаца. Времена су заиста тешка,
као и прилике под којима водимо борбу, али ми морамо издржати до краја и
што чвршће збити своје редове, јер је, наш циљ борба до краја а не бекство…
Потребно је да се наше јединице потпуно одвоје од Немаца…“37
На интервенцију руководства НОВОЈ, покушај сарадње четника Драже
Михаиловића са јединицама Црвене армије доживео је потпуни неуспех, јер
се знало да су поједини четнички команданти и даље сарађивали са Немцима.
За руководство Црвене армије четници су постали непријатељска снага
у Србији коју је требало уништавати заједно са окупаторским и осталим
квинслишким снагама. Део припадника појединих четничких јединица је
разоружан и пуштен кућама, док су многи приступили јединицама НОВОЈ
и укључили се у бобу против окупатора и њихових сарадника. Четничке
снаге које су успеле да избегну разоружавање, са својим командантима и
Врховном командом повлачиле су се, упоредо са окупаторским снагама,
раније одређеним правцем према Босни и даље на запад, где су доживеле
36
Никола Миловановић, Кроз тајни архив Удбе…, стр. 212 –213.
37
АВИИ, Ча, к. 14, рег. бр. 48/2 (В-П-474), (оригинал, писан на машини ћирилицом).
трагичну судбину. Мање четничке групе, које су остале у неким деловима

Србије, организовале су терористичку активност још извесно време по
завршетку Другог светског рата, док потпуно нису ликвидиране.
Summary
The Chetniks and the Red Army in Serbia in 1944
WWII was aproaching its end in fall 1944. Italy, member of the Axis had
already capitualted. German armed forces suffered grave defeats both on Western
and Eastern fronts. They were also forced to start withdrawing from Greece
through the vallies of the Vardar and the Morava.
The Chetnik movement of Dragoljub Draža Mihalović was also in bad shape
at that time. After a number of admonitions to start military actions against the
occupying forces, the Western Allies withdrew their military missions from the
Staff of Supreme Command as well as from other Chetnik staffs. Furthermore,
they withheld military and every other kind of aid. Under the pressure of the
British government, the King and the Yugoslav exile government have given
them up too. The increasingly difficult military and political situation of the
movement of Dragoljub Draža Mihalović spurred the gathering of the Central
Nationa Committee whose permanent session started in the village of Milićevci
near Čačak on September 8, 1944. Apart from making combinations about the
make-up of the „Chetnik government“, the possibility of the Russian crossing of
the Danube into Serbia and Yugoslavia was discussed at the meeting.
Having crossed the Yugoslav-Romanian border at Turnu Severin on
September 6, 1944, the units of 3rd Ukrainian Front of the Red Army, together
with the units of the People’s Liberation Army dispersed the German, Chetnik,
Nedić and Ljotić forces and prepared to take starting positions for the begining of
the Belgrade operation.
Dragoljub Draža Mihalović saw in the arrival of the Red Army units
to Eastern Serbia a great chance to pull himself out of the difficult situation.
Following the instructions from abroad (particularly from Konstantin Fotić) after
smaller parts of the Red Army had crossed into Serbia near Kladovo, Dragoljub
Draža Mihalović ordered the General-Staff Major Velimir Piletić, the commander
of the Krajina Chetnik Corps, to contact the Russian troops as soon as possible in
the area around Kladovo. Major Piletić, and several members of his staff crossed
into Turnu Severin, from where he gave no sign of life. Thus Mihalović believed
he had gone to some higher command of the Red Army and he was awaiting the
results of his mission with impatience.
Having received the news that the Soviet troops had crossed the Yugoslav-
Romanian border, Dragoljub Draža Mihalović sent an order on October 4, 1944
by radiogram to all Chetnik commanders in Serbia to the following effect: „In
order to organize a unified action, I’ve put all forces in Serbia under the command
of general (Miroslav) Trifunović. Our aim is to gather all forces in the area
around Kragujevac and the Western Morava in order to put under our control the
territory of South-Western Serbia and to establish connection with our forces in
the Sandžak and in Bosnia. From this territory we’ll develop our action depending
on the situation, with the aim of leaning on the Anglo-Americans who should be
awaited from the Vardar and Morava direction, but also from Albania via Kosovo,
i.e. from Montenegro or Herzegovina.“
On hearing that the Red Army units were crossing into Serbia and in order
to butter up to the command of the Soviet troops, the commander of the Rasina-
Toplica corps group colonel Dragutin Keserović immediately undertook sabotage
actions, obstructing German transports and he started attacking German forces.
He ordered that German lines of communication be severed between Vrnjačka
Banja and Kraljevo. Part of the Toplica Corps was saddled with the task to do the
same between the village of Stopanje and Trstenik. The third part of his forces
had the task to cut off the communication between Kruševac and Stalać. Chetnik
forces of over 10.000 soldiers were used for these actions.
At the intervention of the leadership of the People’s Liberation Army of
Yugoslavia, the attempt at cooperation between the Chetniks of Draža Mihalović
and the Red Army units turned out to be a total failure since it was known that
some Chetnik commanders continued colaborating with Germans. For the
leadership of the Red Army the Chetniks became the enemy force in Serbia which
was to be destroyed together with occupying and other Quisling forces. Part of
the members of Chetnik units was disarmed and set free, whereas many joined
the units of the People’s Liberation Army of Yugoslavia and took part in the fight
against occupiers and their collaborators. The Chetnik forces which managed
to avoid being disarmed, withdrew together with their commanders and the
Supreme Command simultaneously with the occupying forces in the previously
determined direction of Bosnia and further to the West where they met with tragic
fate. Smaller Chetnik groups which remained in some parts of Serbia organized
terrorist activities for some time after the end of WWII until they were completely
destroyed.
УДК 321.728/.74:929 Тито Ј. Б.
32:929 Стаљин Ј.
327(497.1:47)„1944”
Никола Б. ПОПОВИЋ
ПРВИ ТИТОВ СУСРЕТ СА СТАЉИНОМ
АПСТРАКТ: Иницијатор првих разговора између Тита и Стаљина био је Тито.

Два или три сусрета одржана су у Москви између 21. и 28. септембра 1944. године.
Са становишта интереса НОП Југославије и лично Тита разговори су били веома
успешни. Наиме, помоћ коју је Тито планирао да добије од Совјетског Савеза добио
је у пуном обиму, како политичку тако и материјалну (наоружање, ратни материјал).
Начелно договорено је да Црвена армија уђе на територију Југославије и да заједно
са јединицама НОВЈ и ПОЈ предузме операцију ослобођења Београда. Договорена и
остварена помоћ Совјетског Савеза била је пресудна да НОП Југославије, на челу са
КПЈ, освоји власт у Југославији.
Кључне речи: НОП Југославије, Совјетски Савез, савезници, помоћ, наоружање,

борбене операције
Сусрет било која два човека јесте догађај и могућа тема историје. Да
ли ће тај сусрет добити атрибут историјски зависи од дотичних људи,
историјских личности, ако су оне то. Релевантност сусрета два човека
одређена је функцијом коју обављају у датом тренутку у својој средини и
њиховог утицаја у свом делокругу. Сусрет два историјске личности постаће
историјски и онда ако њихове договорене одлуке произведу утицај на
даљи ток историјских збивања. Ових методолошких напомена потребно је
присетити се када се приступа насловљеној теми. На научном скупу није
нужно подсећати ко су били Тито и Стаљин септембра 1944. године. Тема
овог скупа (Ослобођење Београда 1944. године), битно је одређена одлукама
које су донели управо Тито и Стаљин током њихових разговора у Москви
између 21. и 28. септембра 1944. године. Из тога проистиче и оправданост
бављења овом темом.
***
Према Титовом властитом казивању први пут је видео Стаљина на
Седмом конгресу Коминтерне јула–августа 1935. године.1 Једном другом
приликом то је описао овако: „Прије свега, то је чињеница да се Стаљин
само једном или два пута појавио и сјео иза једног мраморног стуба, те га
више нисмо видјели.“2
Године 1941. Стаљин је знао ко је Валтер (Титов псеудоним) у
Југославији; у једном разговору са совјетским историчарима маршал
Жуков је рекао да им је Стаљин говорио о енглеском предлогу да се изврши
притисак на два покрета у Југославији у циљу њиховог уједињења, те да је
тада рекао: „Нећемо им дати Валтера“.
Иницијатор разговора са Стаљином био је Тито. По генералу Николају
Корњејеву, шефу совјетске Војне мисије при Врховном штабу НОВ и ПОЈ
(од 23. фебруара 1944), Тито је послао своје писмо Стаљину написано у
Орловици на Вису 5. јула 1944. године. Писмо је изузетно садржајно. Из
њега су сасвим јасни мотиви предлога посете Стаљину; једноставно Тито
је желео да са Стаљином утаначи политичку, материјалну и војну помоћ
Совјетског Савеза – НОП-у Југославије. Тако пише: „1. Нама је неопходно
много више наоружања и хране него што су нам до сада Савезници слали.
Те потребе расту с порастом наше војске и још више, јер хиљаде нових
добровољаца чека да их се наоружа, нарочито у Србији“. У наставку каже
да је политика Енглеза да се ојачају позиције присталица краља те закључује
да „ми не можемо рачунати на неку ефикасну помоћ са стране Савезника“.
Следи сасвим јасно: „Баш овде биће нам потребна највећа Ваша помоћ да би
могли што пре решити питање Србије, које је за нас врло важно, јер од тога
зависи коначан успех у стварању демократске федеративне Југославије.“
Даље Тито пише о могућем искрцавању савезника на територији
Југославије те каже: „По моме мишљењу, најјача подршка у сваком погледу
била би у томе ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у
правцу југа“.
На крају Титовог писма стоји: „Има много крупних ствари о којима
бих ја врло радо лично говорио с Вама. Ако Ви сматрате за опортуно и
потребно, ја сам спреман да почетком августа дођем тамо. Но не бих желео
1
Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, (Beograd), 1953, str. 412–415.
2
Josip Broz Tito, Autobiografska kazivanja, prvi tom, Narodna knjiga, Obod, Cetinje – Naša
knjiga, Skopje – Partizanska knjiga, Beograd – Ljubljana, priredili dr Pero Damjanović, dr
Branislav Gligorijević, dr Nikola B. Popović, dr Milan Vesović, (Beograd, 1982), str. 132. Даље:
Tito, Kazivanja.
Н. Б. Поповић - ПРВИ ТИТОВ СУСРЕТ СА СТАЉИНОМ . . . 149
да то сматрате мојом нескромношћу, већ једино дубоком тежњом да се

пре мировних преговора објасне нека питања и заузме по њима став, јер
сматрам да је то у интересу балканских земаља и Совјетског Савеза.“3
Стаљин је прихватио Титов предлог и до доласка у Москву дошло је не
почетком августа, већ средином септембра 1944. године.
Опште је познато да је Тито тајно, без знања Енглеза, у раним јутарњим
часовима 19. септембра, совјетским авионом, одлетео са Виса у Крајову
(Румунија). Овде је разговарао са совјетским официрима, представницима
2. и 3. украјинског фронта о снабдевању НОВЈ, борбеним операцијама у
Југославији и др. Из Крајове Тито је авионом отишао у Москву 21. септембра
1944. године.
Од 21. до 28. септембра 1944. године Тито је боравио у Москви. Тих
дана је и дошло до првог сусрета са Стаљином. Записници или стенографске
белешке тога разговора са Стаљином нису нам познати, али знамо да за
њима још трагају руски историчари. Тако, тренутно, једини извор о току
разговора остаје сам Тито. О томе Тито је говорио два пута: први пут то је
записао В. Дедијер пре 1953. године и други пут 1975. године.
В. Дедијер је овако записао Титово казивање: „Тада сам се први пут у
своме животу сусрео са Стаљином и са њиме разговарао. Дотле сам га само
из даљине виђао, као на примјер на Седмом конгресу Коминтерне. Овога
пута имао сам с њиме више састанака, два-три у његовој канцеларији у
Кремљу, а био ме је позвао и у своју приватну кућу два пута, гдје сам био
на вечери. Једна од првих ствари о којој смо дискутовали било је питање
заједничких операција између наших двију војски. Било је то у његовој
канцеларији у Кремљу. Ја сам му тражио и једну тенковску дивизију, која
би помогла нашим јединицама приликом ослобађања Београда (...) Стаљин
3
Димитров је 28. јула 1944. јавио Титу: „Предао сам Ваше писмо упућено другу Стаљину
– другу Молотову“. - Dokumenti centralnih organa KPJ, NOR i revolucija 1941–1945, priredio
Milovan Dželebdžić, knj. 15, Beograd, 1986, str. 352; История Великой Отечественной войны
Советского Саюза 1941–1945, том IV, Москва, 1962, стр. 417. - Затим је писмо у целини
објављено у совјетском часопису Вопросы истории КПСС 1984, 9 и у нашем часопису Isto-
rija 20. veka, 1984, 1–2. Potom pismo je objavljeno i u : Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 21,
Beograd, 1985, str. 53–54. Војни историчар Димитрије Брајушковић приредио је писмо за
објављивање и у часопису Istorija 20. veka и у 21. тому. Као извор Брајушковић наводи: „Ori-
ginal u Moskvi, fotokopija u A–CKSKJ, Fond CKKPJ, br. 1944/874“. Најзад писмо је објављено
и у: Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945. Документи и материјали, приређивачи:
др Бранко Петрановић, др Урош Костић и др Косара Вукасовић, Игор Б. Бухаркин, Нина
В. Васиљева, Виктор А. Сољанскиј, Нина А. Есаулова, Леонид Ј. Гибјанскиј, Београд, 1996,
стр. 461–462. (Даље: Документи и материјали). Као извор наводе: „АЈ, фонд ЦККПЈ
1944/874“. Произлази да је писмо први пут објављено управо у овом зборнику. Ваљало би
да је наведена и сигнатура оригинала.
је овај мој захтев прихватио па ми је рекао: – Валтер (тако су мене звали у

Москви), даћу вам не једну тенковску дивизију, него читав један тенковски
корпус! – Даље, договорили смо се колики дио Југославије да се ослободи
заједничким снагама, докле њихове трупе иду, а докле наше и коначно,
колико времена њихове трупе да остану код нас. Ту смо утврдили да нам они
дају као помоћ за ослобођење Београда један тенковски корпус, а да затим
њихове снаге напусте Југославију, пошто буде ослобођен Београд и тиме
буде учвршћено њихово лијево крило за напад на Будимпешту. После ових
разговора заједнички смо написали коминике, у коме је горњи споразум
прецизиран. (...)
Иначе, овај први састанак био је врло хладан. Основни узрок, ја мислим,
били су моји телеграми за вријеме рата, а нарочито онај један који сам почео
ријечима: – кад нам помоћ не можете да укажете, онда нам бар немојте
сметати. То ми је потврдио и Димитров, код кога сам био одмах послије
првог састанка са Стаљином. Димитров ми је рекао: – Валтер, Валтер,
Хазјанин је био страшно људ на вас због онога телеграма... Од љутине је све
тапкао ногама по патосу ... Тиме је Димитров хтио да ми стави до знања да
ме је он уствари бранио пред Стаљином.
На овом првом састанку дошло је до затегнутости са Стаљином. Мање-
више закачили смо се по свим питањима о којима смо дискутовали. Тада
сам примијетио да Стаљин не трпи да му ико противуријечи. У разговору
с људима око себе он поступа грубо, осорно. Од чланова Политбироа ЦК
СКП(б), он с времена на вријеме једино запита Молотова шта он мисли, али
га и не саслуша до краја, него настави своју мисао.
Ја нисам био научио на такву врсту разговора, па је због тога долазило
просто до неугодних сцена. На примјер, Стаљин ми каже: – Валтер, пазите,
буржоазија је врло јака у Србији! – А ја му мирно одговарам: – Друже
Стаљине, не слажем се са вашим гледиштем. Буржоазија у Србији је врло
слаба.– Стаљин ћути и мршти се, а остали око стола Молотов, Жданов,
Маљенков, Берија згражавају се. Стаљин је послије тога почео да се распитује
за поједине буржоаске политичаре Југославије, пита где су, шта раде, а ја му
одговарам: – Тај је подлац, издајица, радио заједно с Нијемцима. – Стаљин
пита за другог. Ја му исто одговарам. На то Стаљин плану: – Валтер, па за вас
сви подлаци! Ја му одговарам: – Тачно је, друже Стаљине, сваки човјек који
изда своју земљу је подлац. Стаљин се опет мршти, а Маљенков, Жданов и
остали гледају ме испод ока.
Разговор се тако наставио у веома мучној атмосфери. Стаљин ме је
почео да увјерава како треба да вратимо краља Петра на пријестоље. Мени
просто крв удари у главу, како може да нам то савјетује. Прибрао сам се,
па сам му одговорио да је то немогуће, да би се код нас народ побунио, да

је у Југославији оличење издаје, да је побјегао и оставио народ у најтежим
часовима, да је династија Карађорђевића омржена у народу због корупције
и терора.
Стаљин ћути, па ми онда рече кратко: – Не морате га вратити за сва
времена. Привремено, па му послије ударите у згодном тренутку нож у леђа.
У том тренутку вратио се у собу Молотов, који је био за тренутак некуд
изашао. Са собом је носио депешу неке западне агенције која је јавила да су
се Енглези искрцали у Југославији.
Ја сам одмах скочио: – То је немогуће! – Стаљин, љутито: – Како
немогуће! То је тачно! – Ја опет кажем Стаљину да је немогуће и вјероватно
да је та агенција побркала ствари. Ми смо тражили од генрала Александера
да нам пошаље један дивизион тешке артиљерије, три батерије, као помоћ
нашој Четвртој армији у њеним операцијама према Мостару и Сарајеву, па
да је вјероватно та артиљерија дошла у Југославију што су агенције криво
протумачиле као инвазију Југославије од стране Енглеза.
Стаљин ћути, па ми онда поставља директно питање: – Реците ми ви,
Валтер, шта бисте ви радили ако би се Енглези збиља силом искрцали у
Југославији?
Ја сам му одговорио да бисмо им дали најодлучнији отпор. Стаљин је
ћутао. Очигледно да му се овај одговор није допао. Да ли је он у том тренутку
размишљао о аранжманима које је правио о подјели интересних сфера у
Југославији“.4
Над овим и оваквим Титовим исказом ваља се замислити. Прво, колико
су то заиста Титове речи, тон, а колики је у томе удео Дедијера, као новинара
и политичара? Друго, такође треба имати у виду време Титовог казивања.
Тон цитираног дијалога Тито–Стаљин одудара од тона Титовог писма
Стаљину од 5. јула 1944. године. Најзад, старо је правило – ако је кога молити,
не треба га љутити. Сумњам да се тога Тито није држао, а дошао је да моли
максималну (пресудну) помоћ. Да ли је време од осам-девет година могло
знатно да потисне Титово сећање на први сусрет са Стаљином? Мислим
да не, јер први сусрет са Стаљином запамтио би и дуго носио у себи сваки
човек, а поготово бољшевик Тито. У свему овоме најважније је о чему је
била реч. Септембра 1944. године ни Титу ни Стаљину није било до лагодног
ћаскања. Титова посета није била куртоазна. Са Титове тачке била је веома,
веома успешна.
4
V. Dedijer, n. d., str. 412–415.
Време Титовог казивања Дедијеру (1950–1953) вероватно је утицало на

цитирани садржај. То је доба жестоке информбировске, антијугословенске,
антититовске кампање, којој је пружан такође жесток отпор. Сам
Тито искрено је страховао од напада Совјетског Савеза и његових
источноевропских сателита. У таквој ситуацији политичари (Тито и
Дедијер) могли су себи дозволити фризирање историје, а акрибија новинара
уступала је место „вишем“ интересу.
Политички Титу је сасвим одговарало да се његов сукоб са Стаљином
(1948–1953) спусти на 1944. годину. Тиме се он представљао као човек који
је већ пружио отпор Стаљину, те се овај нови сукоб (1948) само природан
продужетак оног из 1944. године. Овде и лежи корен догме КПЈ, која је
достигла неслућене размере у њеној пропаганди, ушла у уџбенике, јавност,
све до наших дана да нас (Југословене, Србе) Русија никада и није помагала,
те да није неочекивана Резолуција Информбироа и непријатељска политика
Совјетског Савеза.
Совјетска помоћ НОП Југославије није се могла порицати. То нису
чинили ни Тито ни Дедијер, али се та помоћ могла реализовати и сместити
у контекст политике поделе интересних сфера, што је учињено последњом
реченицом Титовог казивања Дедијеру. Ту реченицу („Да ли је он у том
тренутку размишљао о аранжманима које је правио о подјели интересних
сфера у Југославији“) дубоко сам уверен, Дедијер је ставио Титу у уста, а она
је свакако производ „накнадне памети“. Једноставно ради се о хронологији
збивања. То што је речено у цитираној реченици односи се на Стаљинов
разговор са Черчилом у Москви 9. октобра 1944. године. (Узгред и у том
разговору Стаљин је био на страни НОП Југославије).
Године 1975. у мирној атмосфери, у односу на информбировску,
поводом 30-годишњице победе над фашизмом Тито је говорио, сталожено,
једноставно о нашој теми:
„Са Стаљином сам се први пут срео у септембру 1944. године, када
сам са Виса отишао у Москву. Хтио сам да се договоримо о даљим ратним
операцијама и да затражим од совјетске владе да нам стави на располагање
једну тенковску бригаду. Ја нисам ништа друго тражио него тенковску
бригаду, да ослободимо Београд. То сам тражио, јер осим једне бригаде
британских тенкова типа ’стјуарт’ других тенковских јединица нисмо имали.
А нама су били потребни тешки тенкови, као што су били совјетски типа ’Т-
34’, и можда још нека друга оруђа, нешто авијације, и друго.
Стаљин је тада, ту преда мном, позвао телефоном маршала Толбухина,
који се тада налазио у Софији. Рекао му је: ’Овдје, код мене је Тито. Тражи
да му дамо једну тенковску бригаду. Имаш ли тамо тенкова?’ Ја сам то
слушао, и видим да Толбухин потврдно одговара. На то ће Стаљин: ‚Давај

ађин корпус!’ Наредио је дакле, да један корпус крене према Београду, и да
заједно са нашим јединицама, учествује у ослобађању главног града.“5
Толико и тако Тито о разговорима са Стаљином. Стаљинову верзију
немамо. Немамо ни записник ни стенографске белешке. Али, знамо шта
се десило непосредно после састанка и до краја рата, а то је свакако плод
заједничких одлука Тита и Стаљина.
Први и најважнији документ, који објашњава Титов сусрет са
Стаљином јесте ТАСС-ово саопштење издато 28. септембра 1944. године.
Гласи: „Пре неколико дана совјетска команда – имајући у виду интересе
развијања борбених операција против немачких и мађарских трупа у
Мађарској – обратила се Националном комитету ослобођења Југославије
и Врховном штабу НОВ и ПО Југославије с молбом да даду пристанак на
привремени улазак совјетских трупа на југословенску територију, која
граничи са Мађарском. Совјетска команда саопштила је том приликом да
ће совјетске трупе, пошто изврше своје оперативне задатке, бити повучене
из Југославије.
Национални комитет и Врховни штаб Југославије пристали су да
задовоље молбу совјетске команде. Совјетска команда је примила услов,
који је постављен с југословенске стране, да ће на територији Југославије
у областима где ће се налазити јединице Црвене армије, деловати цивилна
администрација Националног комитета ослобођења Југославије.6
Догађаји, из којих је изишао горњи споразум, важан су корак у развитку
ослободилачке борбе наших народа. Две армије које су, борећи се удаљене
једна од друге, у овоме рату допринеле сразмерно највеће жртве за слободу
5
Tito, Kazivanja, str. 401.
6
До ове тачке саопштење је објављено у зборнику: Документи и материјали, стр. 527.
Наслов је следећи: Саопштење ТАСС о југословенско-совјетском договору о привременом
уласку совјетских јединица на територију Југославије. Наводи се датум: 29. септембар
1944. На месту где треба да стоји извор стоји „ТАСС”, 28 IX 1944. Ово није извор. Требало
би да стоји сигнатура оригинала или лист, часопис где је саопштење објављено.
Наведено саопштење сврстано је по датуму настанка (28. септембар 1944) и у Сабрана дјела
Ј. Б. Тита, том 23, стр. 204–205, под следећим насловом: Саопштење Телеграфске агенције
Совјетског Савеза о споразуму између Националног комитета ослобођења Југославије и
Врховног штаба НОВ и ПОЈ и совјетске врховне команде по питању учешћа Црвене армије
у операцијама на тлу Југославије. Приређивач Милован Џелебџић као извор наводи: No-
va Jugoslavija, br. 13–14/1944. Прва два пасуса идентична су и у зборнику Документа и
материјали и у 23. тому. Али верзија у 23. тому има још шест пасуса (29 редова) којих
нема у зборнику. Приређивачи зборника и 23. тома ову разлику нису објаснили. Моја
претпоставка је да је Тито у свом часопису (Nova Jugoslavija) једноставно дописао тих 29
редова а то проистиче из појединих формулација.
човечанства, нашле су се на територији Југославије и ступају раме уз раме ка

коначном уништењу фашистичке немани.
Улаз совјетских трупа на југословенску територију догађа се уз доследно
поштовање начела о равноправности народа.
Југославија није једноставно окупирана држава, него је Југославија
створила моћни народно ослободилачки покрет из кога је ницала нова,
у народу укорењена власт. Југославија има своју народну војску која
је ослободила велики део њезине територије. Она већ више година
претставља за непријатеља посебан фронт, с којим мора рачунати.
Југословенски фронт био је дуго времена једини фронт који је са совјетско-
немачког бојишта одвлачио знатне делове непријатељских копнених снага.
Народноослободилачка војска Југославије под вођством маршала Тита
чини важан елеменат у ратним плановима антихитлеровске коалиције.
О свим тим чињеницама је совјетска команда у целости водила рачуна.
Однос совјетске команде према врховним органима наше народне власти
и војске показује поштовање према народу који није никада очекивао да
му други поклоне слободу, него се сам јуначки борио за своје ослобођење,
а тиме истовремено доприносио и победама својих великих савезника. То
нарочито долази до израза у томе, што совјетска команда није захтевала да
јој се југословенске оружане снаге потчине за време совјетских операција на
југословенској државној територији.
Све те околности најбоље су јемство за даље учвршћење братства
у оружју и постигнуће заједничког циља, који имају пред собом армије
Совјетског Савеза и Југославије“.7
У целини посматрано ово саопштење званичне совјетске агенције
изражава пуну политичку помоћ СССР-а НОП Југославије. У суштини ради
се о уговору између две државе. Заправо, НКОЈ се признаје као влада од које
је тражена сагласност да се на територији њене државе могу кретати трупе
друге државе. С формалноправне тачке требало је ту сагласност тражити
од југословенске краљевске владе, с којом је Совјетски Савез одржавао
нормалне дипломатске односе. Овако краљевска влада је игнорисана, а
уместо ње уважаван је НКОЈ. За људе који су знали шта је политика после
овог саопштења постало је сасвим јасно кога у Југославији подржава СССР.
С друге стране, занимљиво је ко је заступао другу државу (СССР).
Не наводи се званични совјетски орган, ни цивилни ни војни. Шта је то
„совјетска команда“? Орган под тим именом није постојао. То што је
избегнуто да се као совјетски партнер појави официјелни орган била је ствар
7
Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 23, Beograd, 1982, str. 204–205.
формалистичке комбинаторике. Јер, у случају приговора и напада савезника,

Совјети су се могли бранити тиме да уговор није склопио службени орган,
те да се ради само о војнооперативним питањима.8
Надаље, лако читљива била је и совјетска „молба“ – највишим
цивилним и војним органима НОП Југославије (НКОЈ и ВШ НОВ и ПОЈ)
– за „привремени улазак совјетских трупа на југословенску територију“.
Совјетска „молба“ представљала је СССР као коректног, увиђавног
несамовољног партнера, који уважава другу страну. Тиме је дата могућност
југословенској страни да „услиши совјетску молбу“ и истакне услов, чиме се
легитимисала као стварна и одговорна власт.
Смисао совјетске „молбе“ и југословенског „пристанка“ имали су и
превентивно-одбрамбени циљ. То произлази из Титових забелешки које
је направио на крају боравка у Москви или Крајови. Његов захтев је био
да се мора дати изјава за штампу да је НКОЈ дао дозволу за операције у
Југославији. При томе је образлагао и указивао на опасност од савезничког
искрцавања на југословенску јадранску обалу без дозволе НКОЈ-а, а они
(савезници), ценио је Тито, не би ни поштовали органе народне власти.9
Јасно, опасност је била да се на тај начин угрози револуција у Југославији,
чији је Тито био вођа. Дакле, дозволу дату једном савезнику, сигнализирано
је западним савезницима, могуће је добити на исти начин.
Тито је из Москве дошао у Крајову 28. септембра 1944. године и одатле
послао два телерама А. Ранковићу, заменику врховног команданта НОВ и
ПОЈ. У првом телеграму (28. 9) налагао је да најхитније почне „пребацивати
овамо дјелове штаба и штапски материјал“,10 а у другом (29. 9) је стајало
следеће: „Дајте у штампу и преко Тањуга да сам ја завршио инспекцију трупа
у зап(адној) Србији и неким другим областима“.11
Не можемо а да не поставимо питање смисла овог телеграма? По једном
меродавном мишљењу „ову одлуку је донио Врховни командант на основу
обавјештења Врховног штаба НОВ и ПОЈ о интересовању савезничких
војних мисија (британске и америчке) за дуже одсуствовање маршала Тита
с Виса, што се чувало у највећој тајности. Када су Савезници сазнали за
разлоге Титовог одсуства, послије објављивања саопштења ТАСС-а, Врховни
8
Dr Nikola B. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941–1945), Beo-
grad, 1988, str. 155.
9
Споменуте Титове забелешке налазиле су се код Војмира Кљаковића. Он их је користио за
свој чланак: „Jugoslovensko-bugarski odnosi u periodu avgust–oktobar 1944. godine u svjetlu
sporazuma u Krajovi“, Vojnoistorijski glasnik, 3, 1981, str. 54–55.
10
Као нап. 7, стр. 206.
11
штаб је истог дана када је примио ово Титово наређење обавјестио врховног
команданта НОВ и ПОЈ депешом сљедеће садржине: ’Сав(езнички) кругови
погођени споразумом о уласку Црвене армије у Југославију. Кажу да су Руси
генијално изиграли договор на Техеранској конференцији о неуплитању у
наша питања. Сав(езницима) је сада тешко поставити слична питања НКОЈ,
јер се боје да би овај одбио будући да има доста аргумената за то и да би то
значило унеколико и његово признање’.12
Истог тог 29. септембра из Крајове Тито је послао А. Ранковићу
следећу депешу: Артиљерце, разне инструкторе и официре слати постепено
овамо јер су нам овдје неопходни. Добили смо за 12 пунобројних дивизија
потпуно наоружање с артиљеријом и осталим. Кажи Арсу (Јовановићу)
да ћу смањити број дивизија од 46 на 24 дивизије јер дивизије морају бити
најмање од 10.000 људи. Осим тога, морамо имати резерву за попуњавање.
Добили смо двије дивизије авијације – једну штурмовика, а једну ловаца.
Оне ступају одмах у дејство“.13
Сутрадан (30. септембра) Тито је послао П. Дапчевићу команданту 1.
армије НОВЈ следећу депешу: „Шаљи директно мени на ист(очну) границу
Србије путем депеше тачан положај на твом фронту. Неки напад на Београд
без мог одобрења не смијеш предузимати. Врши мобилизацију и попуњавај
своје дивизије. Дивизије морају нарасти на 8(000) – 10.000. Добили смо
комплетно наоружање за 12 пуних дивизија од Совј(етског) Сав(еза). Свака
дивизија ће имати од 80–90 топова разног калибра и велики број бацача
разних калибара. Припреми артиљерце. Мобилиши коње за артиљерију
итд. Спреми аеродром за спуштање авиона којим ћеш доћи до мене чим те
позовем“.14
Из серије Титових наредби (депеше) из Крајове сарадницима, сходно
насловљеној теми, издвајамо следећу (за А. Јовановића): „У споразуму с
Врховном командом Црвене армије, наше операције у ист(очној) и зап(адној)
Србији морају бити у сагласности с операцијама Црвене армије на том
сектору. Према томе сва наређења Кочи (Поповићу) и Пеку (Дапчевићу)
даваћу директно ја одавдје“.15
На основу цитираних Титових депеша лако је закључити колика је
материјална помоћ НОП-у Југославије договорена са Стаљином. Према
једном сабирању ситуација је следећа: „Према споразуму требало је до краја
12
Исто, стр. 293 (нап. 458).
13
14
15
године да се НОВЈ испручи 96.515 пушака, 20.528 пиштоља, 68.423 лака и

тешка митраљеза, 3.797 противтенковских пушака, 712 противтенковских
митраљеза, 3.364 минобацача разних калибара, 170 противавионских и 895
артиљеријских оруђа разних калибара, 1.325 радио-станица, 491 борбени
авион (јуришни и ловачки), 7 евакуацијских и 4 хирушке болнице и други
материјал којим је требало да се комплетира дванаест пјешадијских дивизија
пуног ратног бројног стања (око 10.000 бораца) и двије ваздухопловне
дивизије. Највећи дио материјала примљен је послије београдске операције
и послужио је за преоружање 1. пролетерског и 12. ударног корпуса, односно
до 1. јануара 1945. – 1. и 3. армије НОВЈ и већег дијела 2. армије НОВЈ, као и
неких других јединица.“16
На основу свега изложеног можемо закључити да је први Титов
сусрет са Стаљином био изузетно плодоносан са становишта НОП
Југославије. Све што је Тито планирао да добије као помоћ (политичку,
материјалну, војнооперативну) од Совјетског савеза – добио је.
То је пресудно утицало да НОП Југославије победоносно заврши
ослободилачки рат и освоји власт у Југославији. Једноставно, победио
је онај конкурент у борби за власт у Југославији који је свог савезника
довео у земљу. Пред том чињеницом губе вредност сви политички,
дипломатски, обавештајни и не знам који напори западних савезника да
утичу на ток збивања (успостављање власти) у Југославији. De facto стање
које су створили Тито и Стаљин можда је могло бити измењено само
силом – ратом. Али коме је било до рата против СССР-а 1945. године?
Summary
Tito’s First Meeting With Stalin
Tito met Stalin for the first time in Moscow between September 21 and 27
1944. Tito himself said about it: „That was the first time in my life that I met Stalin
and talked to him. Until then I only saw him from distance, such as at the 7th
Congress of the Commintern. This time I had several meetings with him, a couple
of them in his office in the Kremlin. He also invited me twice to his private house
to dinner.” Judging by this statement, Tito was shown great courtesy.
16
Исто, стр. 292 (нап. 453).
Tito’s idea was to meet Stalin in private. It is possible he talked about that
with general Kornjejev, chief of the Soviet military mission with the Supreme Staff
of the People’s Liberation Army and Partisan Units of Yugoslavia.
Tito informed Stalin about the aim of this conversation in his letter of July
5, 1944. Thus, in the beginning he states that the British were doing their best to
strengthen the position of the King and the Chetniks and to weaken the People’s
Liberation Army, so that for that reason one couldn’t count on their (British) allied
help. Right after that he wrote: „We’ll need your utmost help to solve the problem
of Serbia which is very important for us, since the final success and the creation
of the Democratic Federal Yugoslavia depends on that.” The letter was ended with
the following words: „There are many important matters I would like to discuss
with you in person.”
Stalin accepted the proposal as well as the topic of the talks. It was political,
military and material aid of USSR to the People’s Liberation Movement in
Yugoslavia. All Tito’s pleas for aid met with favourable response. Everything that
happened between USSR, the People’s Liberation Movement of Yugoslavia and the
Royal Yugoslav Government from September 28 onwards was the consequence of
Tito’s conversation with Stalin.
The direct consequence of talks between Tito and Stalin was the TASS
statement of September 28 about the agreement of the „Soviet Command” and
the People’s Committee of Liberation of Yugoslavia. With this statement the Soviet
government de facto recognized People’s Committee of Liberation of Yugoslavia
as the Yugoslav government. This act had great consequences for the development
of the People’s Liberation Movement in Yugoslavia. At the same time, the advance
of the Red Army into Serbia (Kruševac, Čačak, Belgrade) in October 1944 was
the fruit of Tito’s agreement with Stalin. The material aid of USSR for the People’s
Liberation Movement in Yugoslavia which followed and lasted until the end of
the war had also been agreed upon in Moscow. If Tito asked for „large aid” from
Stalin, he got it and sealed it during his talks with him between September 21 and
27, 1944.
УДК 94(497.11Београд)„1944”
Момчило МИТРОВИЋ
БЕОГРАД 20. ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ
АПСТРАКТ: Рад је писан на основу литературе, архивске документације, текстова

у листовима Борба и Политика.
Кључне речи: Београд, ослобођење, окупација
Историја је забележила да је ослобођење Београда завршено око 8 сати

ујутру у петак 20. октобра 1944. година.1
Као и много пута после ратова, Београдска разгледница након
ослобођења октобра 1944 год. приказивала је сурове детаље. Био је то град
у коме су се сукобљаваље армије најснажнијих војски новије историје,
град коју су рушили нападачи и ослободиоци, бомбардовали агресори
и савезници. Свако из својих разлога и циљева и сви заједно не мислећи
много о последицама. Историографски подаци говоре да су последице
биле катастрофалне. Наравно, највеће и најскупље везане за жртве,
ненадокнадиве и као и увек непроцењиве.
На прилазима Београду изгубила су животе 2.953 борца Народно-
ослободилачке војске и више од 1.000 совјетских војника. Број рањених
црвеноармејаца остао је непознат.2 Из овога је проистицао и најважнији
задатак грађана Београда 20. октобра. Било је то уклањање погинулих
југословенских и совјетских бораца и старешина са улица и њихово
сахрањивање, најчешће у непосредној близини места погибије. Хумке су
уређивали омладинци и пионири. На данашњем Тргу Републике други дан
сахрањени су виши совјетски официри. Тек касније погинули су прикупљани
и сахрањени у заједничку Спомен-гробницу ослободилаца Београда.
На разгледници се међутим обично најпре виде рушевине. Подаци кажу
да је од 30.000 зграда у Београду порушено или оштећено 11.000 или 36%
1
„Након шест дневних днаноноћних борби Београд је у заносу одушевљења славио дан
ослобођења, 20. листопада 1944. године. Ова вијест потресла је срца родољуба широм
цијеле наше земље. Била је она не само вјесник ослобођења мученичког и херојског главног
града Југославије, већ и вјесник потпуне слободе свих дјелова наше домовине“. Pregled his-
torije narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije, Matica Hrvatska, Zagreb, 1952. godine.
2
П. Вишњић, Београдски октобар 1944, Београд, 1994, стр. 440.
укупног броја. Потпуно је порушена 1.351 зграда, тешко оштећено 4.996 и

лако оштећено 5.000 кућа.3 Град је крајем 1944. године имао 60.000 становника
мање него 1940. године, али је опет криза становања била велика. Трамвајски
парк био је уништен, аутобусе је непријатељ одвукао при повлачењу.
Београдски водовод је оштећен на 606 места, ваздушна електрична мрежа
уништена у дужини од 65 км (55 посто) а трамвајска у дужини од 27 км (34
посто). Око 25% уличних површина било је онеспособљено. На разгледници
Београда тих послератних дана остао је само један савски железнички мост,
остали су били срушени.4
„Београд је давао утисак потпуно опустошеног града у којем је
живот привремено застао. Многе улице и тргови због кратера од граната,
били су сасвим непролазни. Многобројни електрични стубови су били
изваљени. На железничкој станици после борби остали су разривени
колосеци и испретуране локомотиве. Из Саве је вирела конструкција
железничког моста. Савско пристаниште је личило на гробља гвожђа и
бетона. Многобројне државне и стамбене зграде, које су остале сачуване од
бомбардовања, минирали су Немци приликом повлачења.“5
У зиму 1944/1945. Београду је недостајало 300 вагона стакла, није
било довољно дрвене грађе, опеке, креча, цемента и др. Ако се нешто
и нашло, узимано је за потребе војске. У Београду није било електро
материјала, материјала за инсталације водовода, асфалта, катрана и др.
Недостајало је алата, машина, стручне радне снаге. У Дирекцији трамваја
пронађено је пет трамвајских кола, без иједне приколице. Ослобођење
је град дочекао са два аутобуса и то оба неисправна.6 Посебно су тешко
страдале научне и културне установе. Није постојао ниједан факултет на
Београдском универзитету, завод, институт, семинар, библиотека који није
попаљен, уништен, опљачкан... Филозофски факултет је паљен, Технички
бомбардован, Пољопривредно-шумарски је евакуисан пред усташама 1941.
год, а онда у пожару нове зграде Универзитета изгубио целу своју имовину.
Богословски факултет је остао без књига. Израчунато је да је Београдски
3
Група аутора, Историја Београда, 3 књига, Београд, 1974, стр. 560. У Министарству
грађевина установљено је да је порушено 1.115 зграда, теже оштеæено 2.044, а лакше 8.555.
М. Митровић, Србија 1944–1952, Београд, 1986. стр. 144. Порушено је 46 индустријских
објеката, теже оштећено 52, а лакше 55 објеката. Многе јавне и приватне зграде претворене
су у бункере, барикаде, заклоне и рушевине.
4
Исто.
5
Група аутора, Историја Београда, 3 књига, Београд, 1974, стр. 560.
6
Архив Југославије (у даљем тексту: АЈ), ФОНД министарства финансија ФНРЈ, фасц. 37,
несређено.
М. Митровић – БЕОГРАД 20. ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ . . . 161
универзитет у предратним динарима претрпео штету од 330 милиона

870 хиљада 353 динара.7 Приликом немачког бомбардовања, уништена је
Народна библиотека. Капацитет болнице био је преполовљен.
На улицама града 1944 и 1945. године појавила се маса нових становника.
Ту су политички, војни и цивилни органи власти, који настоје да град оживе,
успоставе мир и покрену привреду. Непосредно по ослобођењу градом
управља Команда града, дакле војна структура – цивилни органи управе
долазе тек касније. У близини Сремског фронта Београд ће ноћу дуго бити
замрачен, дању ће се радити на склањању лешева победника и побеђених,
рашчишћавању рушевина, кажњавању злочинаца, суђењу издајницима или
онима који су тако прозвани, пуштању на слободу заведених.
Склањање рушевина показало је право стање оштећених значајнијих
зграда и објеката, уз оне већ раније помињане. Оштећена је зграда
Централне народне банке, Завод за израду новчаница, уништен и оштећен
намештај Хипотекарске банке. Значајне губитке и штету имала је Задружна
пољопривредне банка и њене филијале. Три зграде поштанске штедионице
(од укупно шест) оштећене су од бомбардовања или оружаних акција.
Постоји сачувана документација колико су Немци од јула 1941. до септембра
1942. однели из Београда архивских докумената.8 Државном архиву (сада
Архив Србије), на пример, развучене су књиге док је из многих библиотека
(Министарство иностраних послова) и читаоница однето готово све што је
било вредно у књижним фондовима. Народно позориште је бомбардовано,
да би га при крају рата Немаци опљачкали и запалили запаљивом бомбом. Из
Уметничког музеја у Београду потпуно је опљачкана праисторијска, античка,
средњовековна, нумизматичка и уметничка галерија, док је из Етнографског
музеја однето више збирки, инвентар и слике. Опљачкан је Градски и Војни
музеј. Из Народног музеја однето је око 500 предмета, великих музејских
експоната. Велика оштећења претрпела је и Калемегданска тврђава.
Бедеми и куле из 15. и 16. века су скоро посве уништени. Ретки споменици
архитектуре, конак Књегиње Љубице, Доситејева школа, на пример делом су
порушени а делом опљачкани.9 Овај део историјске разгледнице Београда
могли бисмо назвати ратном штетом на стамбеним и јавним зградама те
комуналним и другим објектима.
7
О ратној штети постоје још два податка: један је да је она износила 417.029.429 дин, а по
другом 335 милиона динара. Видети: М. Митровић, „Обнова Универзитета“, Универзитет
у Београду 1838–1988, зборник радова, Београд, 1988, стр. 264.
8
Н. Живковић, Новчана привреда и облик експлоатације и пљачке злата, архива и
уметничких добара Југославије 1941–1945, Београд, 199, стр. 64–90.
9
Исто.
У очима странаца Београд је првих дана по ослобођењу изгледао

слично описаном, али њима нису промакли још неки детаљи. Фицрој
Меклејн, шеф Војне мисије Енглеске при Врховном штабу НОВ, написао
је 20. јануара 1945. године извештај својим претпостављенима у коме је
много рекао о спољном изгледу града. Меклејн каже да је град приликом
његовог уласка одавао утисак разрушене престонице, да су олупине тенкова
и камиона одвучене на отпад и да су „одушевљени припадници партизанске
омладинске организације и мање одушевљени становници“, уклањали са
улица гомиле рушевина, погинуле Русе и Југословене, сахрањујући их на
местима где су пали. „Нема значајнијих улица и тргова без обележја тих
малих крајпуташа“, записао је Меклејн.10 На улицама руски и партизански
камиони, повремене колоне возила и сељачких запрега. Ту су затим гомиле
војника у шароликим униформама, сељаци из околних села и Београђани
збуњени и заплашени од новог режима. Град је пун Бугара, према којима
домаћини не показују посебно нерасположење.
Свуда је присутна црвена звезда, „печат новог режима“, изнад подијума
биоскопа концертних дворана, блиста на изнова обојеним трамвајима.
Излози, владини и војни уреди украшени су портретима маршала Тита,
обично у друштву са Стаљином, а ређе са Черчилом и Рузвелтом. Совјетска
застава виори се подједнако као и државна. Гомиле регрута, лоше одевених,
наоружаних руским наоружањем пролазе многим улицама. Честе су поворке
са исписаним паролама: „Све за фронт, све за победу“, „Добродошлица
Црвеној армији“, „Живела ДФЈ“, „Живео маршал Тито“, „Живео маршал
Стаљин“.11
Радње су отворене и већина ствари може се купити. Дванаест бископа
увек је препуно, а приход од улазница, кад се одузму трошкови, намењен је
ратној помоћи. Публика радије гледа филмски програм од ратне пропаганде.
Позориште је званично отворено 20. децембра 1944. године руским комадом
„Најезда“. упадљиво је одсуство кафанског живота, због оштећености
објеката у којима се кафане налазе и лошег грејања. Отворена су два ноћна
локала од којих је један „Руски цар“.
Београд је разрушен и неуредан град након немачког бомбардовања
1941. године, савезничког бомбардовања 1944, уличних борби за ослобођење
и немачког минирања. Тешко се може разазнати шта је у којој фази рушено,
али је сигурно да је највише настрадао центар града, где се налазе надлештва,
железничка станица и мостови преко Саве. Предграђа су мање оштећена
10
Ђ. Трипковић, „Извештај генерала Ф. Меклејна ’Београд под партизанима‘”, Историја 20.
века, 1, (1987), стр. 179.
11
и сретна је била околност што град није нападан запаљивим бомбама, па

није горео. Све старе владине зграде су оштећене на овај или онај начин, а
неке су сравњене са земљом. Врховни штаб смештен је у неколико бивших
летњиковаца на Дедињу. Маршал Тито се „прилично раскошно“, речи су
Меклејна, сместио у дворцу који је припадао Кнезу Павлу. „С обзиром на
политичку улогу бившег намесника, нови режим се према његовој имовини
не сматра везаним истим обавезама као према имовини Краља Петра“.12
Дунавски мост, који повезује Београд и Панчево онеспособљен је
акцијом 15. ваздухопловне армије САД-а, а касније су га срушили Немци.
Стари савски мост успешно су бацили у ваздух Југословени априла 1941.
године. Железнички мост преко Саве срушили су Немци при повлачењу.
Остао је једино привремени мост који су подигли Немци 1941. и којег је од
рушења спасио један учитељ.
Меклејн је процењивао да је Београд почетком 1945. године имао око
280.000 становника, према 300.000 колико је имао пред рат.
Београдски НОО образован је 16. октобра 1944. од људи са којима
се располагало на лицу места, а управљао је градом преко 16 пододбора.
Власт је избегавала „револуционарне експерименте и драстичне чистке“,
суспендовано је свега око стотину људи, док су остали службеници враћени
на посао.
Најхитније мере нове управе су снабдевање града струјом, водом, храном
и горивом. Снабдевање струјом и водом успешно је успостављено за свега
недељу дана од ослобођења. Снабдевање горивом је велики проблем, као и
храном, пре свега због недостатка превозних средстава и одсечености града
од околине. Граду највише помажу руски камиони превозом и поклоном од
преко 24.000 тона руске пшенице. Сви регистровани грађани имају право
на 400 грама хлеба од руске пшенице, док је хлеб од југословенске пшенице
у слободној продаји.
Средином децембра 1944. године око 4000 људи дневно се хранило у
јавним кухињама за по 30 динара по оброку (то је одговарало цени од 4п).
Кирија се није плаћала као ни порези.
Београдски књижари су са скривених места вадили на полице књиге
демократског и левичарског садржаја. Једна од улица је још увек носила
име четничког војводе Пећанца. Радио Београд са 0,5 КW (претрпео
велика разарања) углавном је емитовао новости, програм за војску, лаку
оркестралну музику и говоре. Део времена посвећивао је емитовању на
македонском и словеначком језику. Школе и универзитети нису радили.
12
Исто.
Колико је било хапшења, пише Меклејн, нико сем власти тачно не

зна. Процењује се да је хапшено око 5.000 људи а да је око 3.000 задржано у
затвору. Партизани ухваћени у пљачки стрељани су по кратком поступку,
оштро се кажњавала корупција, протекција, проневере и слично. Уз градску
полицију постојала је ОЗНА, и оне су одржавале ред и законитост.13
Савременицима славља и прослава већ 1945. године било је јасно да се
догађаји из НОБ-а посебно потенцирају код становништва, да имају чврсте
организационе форме, са дугим припремама и инсистирањем на масовности
учесника. Како се крај године ближио, то је постајало све јасније. Пример
овога је и прослава Дана ослобођења Београда 20. октобра 1945. године.
Припреме за ову прославу отпочеле су месец дана пре но што ће
манифестације Дана ослобођења бити одржане. На седници Извршног
народног одбора града Београда од 26. септембра 1945. донето је неколико
одлука у вези са прославом Дана ослобођења, од којих су најзначајније:
Одобрење краткорочне позајмице Одбору за прославу од 500.000
динара,
Набавка поклона: бисте маршала Тита, слике маршала Тита, мача,
златног прстена, златног сата, пиротског ћилима, седам државних застава
са натписима, биста „Партизана“, 10 албума са сликама из ослобођења
Београда;
Одлука о организовању пријема у част Дана ослобођења;
Одлука да сва одељења, привредна предузећа и народни одбори рејона
одреде једног службеника, који се највише истакао у обнови града, а који ће
од Извршног одбора града бити награђен налив пером;
Одлука по којој сва привредна предузећа Извршног народног одбора
треба да награде из својих средстава два до три намештеника, који су се
највише истакли у обнови града;
Одлука да се поклоном награди предузеће које је највише допринело
обнови града.14 На основу ових одлука, вајару Сретену Стојановићу,
исплаћено је 30.000 динара за први примерак бисте Јосипа Броза Тита, а за
други 10.000 динара, Петру Лубарди, сликару, за портрет Јосипа Броза Тита
20.000 динара. Аконтација им је одобрена по 5.000 динара.15
Извршни народни одбор града поводом прве прославе Дана ослобођења
града Београда, прогласио је 19. октобра 1945. почасним грађанима Београда
маршала Совјетског Савеза Фјодора Ивановича Толбухина, генерала
13
Исто, 176–195.
14
Записници Извршног народног одбора града Београда, 1944–1945, Београд, 1979, стр. 496–
497.
15
Владимира Ивановича Жданова и генерала лајтнанта Пека Дапчевића.

Највеће улице града, којима су пролазили њени ослободиоци, улица Краља
Александра и Шумадијска преименоване су у Булевар Црвене армије и
Булевар Југословенске армије.16 „Празник ослобођења Београда треба да
се претвори у велику народну свечаност. Њега треба трајно обележити
успоменама на армије које су га ослободиле и на њихове руководиоце“,
речено је приликом проглашења почасних војсковођа у почасне грађане
Београда.17 Са седнице Извршног одбора послати су поздравни телеграми
Јосипу Висаријоновичу Стаљину, маршалу Југославије Јосипу Брозу Титу,
маршалу Толбухину и генерал лајтнанту Владимиру И. Жданову.
Поводом прве прославе ослобођења Земун је припојен граду
Београду. Како је у то време био обичај, честитке Београду поводом прве
прославе упутили су градови Загреб, Скопље, Сарајево, Сента, затим Прва
пролетерска дивизија, Трећа југословенска бригада, опуномоћени министар
Бугарске П. Тодоров и грађанство и војска града Призрена. Жданов је граду
послао поклон који је био изложен у градском музеју.18
Припреме за прославу ослобођења града у фабрикама, организацијама,
установама и удружењима значиле су обезбеђивање поклона19 војним и
политичким руководиоцима Совјетског Савеза као и руководиоцима Србије
и Југославије, посебно онима који су учествовали у ослобођењу града.
Предвиђено је да се током дана 20. октобра одрже разне манифестације
у којима ће становници Београда и околине „заједно са својом војском
показати своју велику љубав и захвалност према својим ослободиоцима“.
Тог дана од раног јутра ношено је цвеће на гробове палих бораца. Одржане су
комеморације на једном или два места у сваком рејону, затим комеморације
на Новом гробљу где су сахрањени црвеноармејци и партизани и бањичке
16
После напада ИБ-а на Југославију 1948. године, Градски одбор Београда променио је назив
Булевара Црвене армије у Булевар револуције, исто, стр. 528.
17
18
Исто.
19
Поклони („дарови“) су били сакупљени и изложени у Градском одбору фронта као
„израз захвалности Београђана“ својим ослободиоцима. Како је Политика записала
било их је много намењених маршалу Титу, Кочи Поповићу, Пеку Дапчевићу, Александру
Ранковићу, Сталину, Толбухину, Коњеву, Жукову, Жданову, па онда Југословенској армији,
руководиоцима и представницима свих јединица које су учествовале у ослобођењу
Београда, непознатом борцу. Било је поклона скупоцених али и сасвим скромних: сабља
поклоњена Стаљину, вунене рукавице, венци у дуборезу, плетене везене чарапе, опанци
итд. Уз сваки поклон ишла је цедуљица на којој је записано коме су намењени: „Ови
опанци су за друга Стаљина, великог борца за слободу народа“. Политика, 18. октобар
1945. године.
жртве. Сва значајна историјска места везана за ослобођење Београда

обележена су спомен плочама. Ради се о местима где су били штабови
армија које су град ослобађале, место састанка генерала Жданова и генерала
Дапчевића на Авали, затим на прилазу земунском мосту, београдској
Главњачи итд. Обележена су и места где су били и штабови дивизија које су
учествовале у борбама, затим место где је штампан први проглас у Београду,
места где су се водиле одсудне борбе. За 20. октобар предвиђен је велики
митинг и многобројне уметничке приредбе на Коларчевом народном
универзитету, у Мањежу, Радничкој комори. Наступале су фолклорне групе,
народни певачи из читаве земље, давани филмови о ослобођењу града, у
појединим рејонима отварани су објекти за смештај деце радника инвалида,
жена и друго. У прославу су били укључени књижевници, сликари и вајари.20
Приликом прославе ослобођења града први пут је јавно објављено и
Наређење команданта параде војске ЈА да се изврши почасна паљба у осам
часова ујутру 20. октобра у славу палим борцима Југословенске армије и
Црвене армије и још једном почасна паљба и ватромет у 19 сати истог дана.21
Централан догађај прославе била је велика парада војске испред
трибине на којој се налазило мноштво званичника, гостију и бораца
Југословенске армије. „Јуче је Београд прослављао свој први 20. октобар
у миру. И прославио га је не као празник једног града, него као празник
народа. Из свих земаља наше простране отаџбине дошла су браћа и сестре
у свој Београд да у њему и са њим прославе празник Београда као и свој
празник“.22
Вече 20. октобра запамћено је по „велелепном ватромету. Стотине и
хиљаде разнобојних светлећих метака и ракета запарале су са свих страна
небо. Ракете су узлетале и падале као запаљене звезде. Цео град је блистао
као по дану. Купао се у огромним буктињама разних боја. Као да је горео.
Над њим су се ковитлала шарена сазвежђа. Кад човек не би знао да је то
оружје које убија, било би му забавно да посматра тај склад разнобојних
боја и те чудне светлеће путање“.23
20
Политика, 24. септембар 1945. године
21
Политика, 19. октобар 1945. године.
22
Политика, 21. октобар 1945. године.
23
П. Вишњић, н. д., стр. 445–446.
Summary
Belgrade 1944, October 20
The work represents a Historiographie description of Belgrade during the

1944 and 1945. In addition to portraying the city immediately after the liberation,
the author describes the war damage on houses, and cultural and industrial
monuments and buildings in the capital. The citi's cultural features are presented
along with its communal capacities and the organization of providing supplies for
the inhabitants, in addition to information regardinhg health service, education,
traffic, etc. Local sources are combined with the reports of Fitzroy Maclean,
Chief of the British Military Mission, who entered Belgrade a few days after the
liberation.
УДК 355.48(497)„1944/1945”
323(497)„1944/1945”
Владимир Љ. ЦВЕТКОВИЋ
ЦРВЕНА АРМИЈА НА ДУНАВУ, ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА

И ТЕЖЊЕ СРБА ИЗ РУМУНИЈЕ КА ПРИСАЈЕДИЊЕЊУ
ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1945.
АПСТРАКТ: Рад представља покушај да се на основу расположивих југословенских

извора и публиковане румунске грађе истражи феномен односа српског мањинског
становништва у Румунији према земљи у којој су живели и према својој матичној
земљи у условима насталим доласком совјетске Црвене армије на територију
Румуније и потоњег ослобођења Београда, који су код Срба подстакли жељу за
националном афирмацијом а код румунских власти сумњу у скривене жеље Срба за
присаједињењем Југославији.
Кључне речи: Југославија, Румунија, Црвена армија, Совјетски Савез, српска

национална мањина у Румунији, Банат, Банатска клисура, Други светски рат
Завршетком Првог светског рата и стварањем Краљевине Срба, Хрвата

и Словенаца и територијалног увећања Краљевине Румуније, на простору
Баната је успостављена граница која до тада није постојала. Њеним
повлачењем око 40.000 Срба који су до тада делили судбину много већег
броја својих сународника у дотадашњој Аустроугарској монархији постало
је српска национална мањина у Румунији, која је била компактно насељена
у пределима уз границу и то једним делом у Банату, у околини Темишвара,
а другим делом у Банатској клисури, уз саму леву обалу Дунава. С обзиром
на углавном равничарски карактер Баната, граница која је повучена преко
њега неминовно је морала бити неприродна и повучена је не као резултат
директног договора Београда и Букурешта већ као резултат нагодбе српске
и румунске владе са великим силама на мировној конференцији у Паризу
1919. године што је озваничено мировним уговором у Севру 10. августа
1920. године.
Позивајући се на етнички састав становништва, стратегијске и
одбрамбене разлоге и аргументе кутурно-историјске природе, српска влада
је захтевала далеко више од онога што је дефинитивним разграничењем
В. Љ. Цветковић – ЦРВЕНА АРМИЈА НА ДУНАВУ... . . . 169
добила. Председник српске владе Никола Пашић је још 1914. године стајао
на становишту да би будућа српска граница требало да обухвати део
Баната са Оршавом на Дунаву, Темишваром и територијом до Мориша и
његовог ушћа у Тису, док би Румунији остао део Баната са местима Липе,
Лугош и Арад.1 После војничког слома Аустроугарске 1918. године, део
територије на коју је српска влада претендовала (Темишвар, Арад, Жомбољ,
Карансебеш и Банатска клисура) окупирала је српска војска, након чега је
локално српско становништво веровало да ће се наћи у оквиру заједничке
државе са већином својих сународника.2 Међутим, српска војска се убрзо
(јула 1919. године) повукла из тих области, повукавши за собом и око 5.000
Срба који су по сваку цену желели да живе у новоствореној Краљевини
СХС а дефинитивним разграничењем између Краљевине СХС и Румуније
1920. године ти крајеви припали су Румунији.3 Од тада, код оних Срба који
су остали да живе у Румунији датира и некада јаче некада слабије присутна
нада (а касније, показаће се, илузија) да би једног дана, у неким другим
околностима, они ипак могли бити у прилици да се присаједине остатку
свог народа.
Положај српске мањине у Румунији у периоду између два светска
рата није био нарочито повољан. Уместо до тада присутних притисака са
циљем германизације и мађаризације српске мањине, почели су притисци
са циљем румунизације. Иако је Румунија још 1919. године дозволила да
Срби задрже своја ранија права у области школства, конвенција о култуној
и просветној сарадњи између Југославије и Румуније која је регулисала та
питања склопљена је тек 1933. а ступила на снагу чак 1935. године.4 По овој
конвенцији Срби у Банату су добили право да отворе једну нижу мешовиту
гимназију и право да се њихови учитељи школују у локалној учитељској
школи. Међутим, румунске власти су успевале да осујете већи број мањинаца
да заиста и похађају учитељску школу а на оне који су и успевали да се
упишу вршен је велики притисак са циљем њихове румунизације. Притисци
1
Бранко Петрановић, „Питање граница Југославије према Мађарској и Румунији и
југословенских мањина у Мађарској и Румунији после Првог и Другог светског рата
(Историјска паралела)“, Историјски записи, година XXXIX (LIX), 1986/3, стр. 108.
2
Arhiv Srbije i Crne Gore (dalje: ASCG), fond Centralni komitet SKJ (dalje 507, CK SKJ), Komisija
za nacionalne manjine (dalje: XVIII), k. 12, dos. 57, Elaborat „Jugoslavenska nacionalna manjina
u Rumuniji“, 1957. godina, str. 32.
3
Павле Стојанов, Југословенска национална мањина у Румунији, Београд, 1953, стр. 22;
ASCG, CK SKJ, XVIII–k. 12/57, Elaborat „Jugoslovenska nacionalna manjina u Rumuniji“, str. 32.
4
П. Стојанов, н. д., стр. 28 и 48–49; Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne
manjine u Jugoslaviji 1918–1941, INIS, Beograd, 2005, str. 425–427.
на српску мањину у Румунији појачани су нарочито од 1939. године када

на власт долази фашистички настројена Гвоздена гарда генерала, потом и
маршала Антонескуа. Гвоздена гарда је имала отворено непријатељски став
према националним мањинама у Румунији па и према српској у Банату,
што је допринело да се српска мањина после приступања Румуније Тројном
пакту и немачке окупације Југославије априла 1941. године јасно определи
за антифашизам.
Нападом Немачке на Совјетски Савез, у Други светски рат ступа и
Румунија објавом рата СССР-у 22. јуна 1941. године. То је за припаднике
српске националне мањине у Банату значило даље погоршање положаја
и изложеност новим облицима притиска румунских власти. Ради попуне
јединица на фронту, српски младићи су у великом броју позивани у
румунску војску а млађи од 18 година упућивани су у разне полувојне
организације како би одмах по пунолетству могли бити упућени на
фронт. То је, нарочито у чисто српским селима, изазивало отпор који се
манифестовао појавом војних бегунаца који су или одбијали да се одазову
позиву у војску или су бежали из јединица непосредно пре него што би
били упућени на Источни фронт.5 Војни бегунци су се појавили већ 1941.
године али је временом њихов број растао до те мере да је 1944. у чисто
српским селима попут Дињаша, Српског Св. Петра и Српског Св. Мартона
износио преко стотину људи. Они су се скривали по земуницама, шумама
и пољима, уз стални прогон румунске жандармерије која је, уз помоћ
локалних Немаца – фолксдојчера – спроводила акције блокаде српских села
и у неким случајевима успевала да ухвати неколицину војних бегунаца који
су потом кажњавани веома строгим затворским казнама од чак 25 година,
док су поједини били осуђени и на доживотну робију.6
Окупљајући се у веће групе и потом одреде, војни бегунци у Банату
и Банатској клисури представљали су зачетак организованог отпора
српске мањине против режима маршала Антонескуа. Током ратних година
забележено је и неколико оружаних сукоба са румунским жандармима који
су настојали да ове одреде униште. У пролеће 1943. године дошло је до првог
контакта војних бегунаца са Титовим партизанима када је група партизана
из северног дела југословенског Баната, бежећи од Немаца, нашла уточиште
у базама војних бегунаца у селима Ченеј и Дињаш.7 Непосредно после тога у
Дињашу је основан „Антифашистички одбор Срба за Банат Румуније“ који
5
6
П. Стојанов, н. д., стр. 60: ASCG, CK SKJ, XVIII – k. 12/57, Elaborat „Jugoslovenska nacionalna
manjina u Rumuniji“, str. 35–36.
7
Isto, str. 61.
је потом деловао и у Темишвару и другим српским селима где је припкупљао

оружје, штампао летке и помагао партизанима пребеглим из Југославије.
Почетком 1943. године у Румунију, тачније у Банатску клисуру,
пребацили су се и делови Јужнобанатског одреда из Југославије који су брзо
ступили у везу са српским мањинским одредом који је на том простору
деловао још од 1941. године. Тај одред основао је предратни београдски
студент из Белобрешке Жарко Деспотовић - Јакобински, који је био и члан
КП Југославије. Са још неколицином мањинаца он је прикупљао оружје,
штампао летке и припремао базе за скривање партизана из Југославије.
Након спајања са деловима Јужнобанатског одреда дошло је до неколико
окршаја са румунским снагама, од којих су највећи били они код Радимне
и код места Саска Карбунаре, у којима је неколико припадника одреда и
погинуло. По цену још већих губитака, јануара 1944. године, пробијен је
обруч румунске војске након чега се читав одред пребацио у Дубовачку
пешчару и Кусић у Југославији да би наредног пролећа поново прешао
у Банатску клисуру и наставио да делује против румунских војних и
жандармеријских снага.8 У таквом „побуњеном“ стању дочекала је, српска
национална мањина у Румунији и 23. август 1944. године када је после
војничког слома код Јашија, Румунија била приморана да капитулира пред
Совјетском армијом. Црвена армија је окупирала Румунију и тиме створила
потпуно нове околности у којима ће, у наредних неколико година, земља
доживети трансформацију у државу „народне демократије“ са само једном,
комунистичком, партијом на власти.
Преврат који се у Румунији догодио 23. августа 1944. године,
тачније државни удар краља Михаила, био је последица немогућности
Румуније да на други начин напусти савезништво са Немачком за које је
било јасно да води у пропаст. Још фебруара 1944. године из Румуније је у
Каиро, у најстрожој тајности, била послата делегација која је, суочена са
приближавањем Црвене армије румунским границама, покушала да се
споразуме са западним савезницима али је њен труд остао без успеха.9
У априлу су прве совјетске јединице ступиле на румунску територију да
би, после пробоја дугог фронта између Карпата и Црног мора 20. августа,
постало јасно да је совјетска окупација неминовност. Маршал Антонеску
је одбио наређење краља да тражи примирје а краљ је заузврат 23. августа
оборио његову владу и започео преговоре о примирју са Совјетима. Нову
владу формирао је генерал Константин Санатеску а совјетски диктат могао
8
ASCG, CK SKJ, XVIII–k. 12/57, Elaborat „Jugoslovenska nacionalna manjina u Rumuniji“, str.
36–37; П. Стојанов, н. д., стр. 66–68.
9
Ричард Џ. Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Clio, Београд, 2003, стр. 106.
се осетити већ при формирању владе: у њен састав је, као један од само
осморице министара, ушао и представник КП Румуније иако је она у том
тренутку у читавој Румунији имала укупно само 844 члана.10 Нова влада је
12. септембра 1944. године са Москвом потписала примирје по коме је СССР
добио право да се меша у унутрашње ствари Румуније а Црвена армија је
окупирала читаву територију земље и избила на Дунав.
Појава Црвене армије на Дунаву и у крајевима Румуније у којима је
живела српска национална мањина усталасала је духове међу мањинцима
који су деценијама подносили неравноправност и презир због свог
словенског порекла. Црвеноармејци су, као персонификација њихове
словенске постојбине, па макар и комунистичке, пролазећи кроз српска села
изазивали лавину емоција и тамошње Србе, уз утицаје из њихове матичне
земље која се налазила веома близу, увели у стање које колега Миодраг
Милин тачно описује као „необуздани занос“.11 Такво стање српске мањине
трајало је неколико месеци, до лета 1945. године, и било је обележено низом
догађаја и манифестација које су узнемиравале румунске власти и изазивале
сумњу у стварне намере мањинског српског становништва у румунском
делу Баната и Банатској клисури.
Сам долазак Цревене армије у ове крајеве Румуније показао је битно
другачији однос Срба према совјетској војсци у односу на већинско
становништво. Док су црвеноармејце (и уопште преврат од 23. августа)
Румуни дочекали хладно а локални Немци непријатељски, Срби су по
својим селима и у Темишвару одржавали масовне зборове и пружали помоћ
совјетској војсци прикупљајући храну за њене војнике и рањенике.12 Иако
званично ослободилачка, Црвена армија је за Румуне и Немце представљала
окупациону војску док је код Срба она била драгоцена подршка у њиховим
намерама да изборе бољи положај за себе и равноправност са већинским
румунским становништвом.
Охрабрени присуством Црвене армије, Срби су у својим селима и
општинама убрзо после 23. августа почели да преузимају политичку власт
од „антонескуових“ одбора који су до тада вршили власт у селима и да
самостално „кажњавају“ припаднике омрзнутог режима због њихових
поступака према мањинцима у току рата. До тада илегалне антифашистичке
организације у селима почињу да делују јавно те се убрзо формира Словенски
10
Исто, стр. 108–111.
11
Миодраг Милин, „Бараган Срба у Румунији 1951–1956. Корени једне трагедије“, Европа и
Срби, зборник радова, Београд – Нови Сад, 1996, стр. 511.
12
П. Стојанов, н. д., стр. 72. ASCG, CK SKJ, XVIII – k. 12/57, Elaborat „Jugoslovenska nacionalna
manjina u Rumuniji“, str. 43.
антифашистички фронт (САФ) као кровна организација не само српске

(мада најбројније) већ и других словенских мањина у Румунији. САФ убрзо,
већ октобра 1944. године, почиње да издаје и лист Правда као своје званично
гласило.13 Многи војни бегунци или дезертери из румунске армије почињу
да излазе из својих скровишта а велики број њих прелази у Југославију и
придружује се Титовим партизанима у борбама против Немаца.
Преласком Црвене армије преко Дунава и њеним наступањем ка
Београду покрет за приступање Срба мањинаца из Румуније Титовој
војсци је нагло јачао да би борбе за Београд и његово ослобођење изазвале
најмасовнију мобилизацију оних који су желели да се у њеним редовима
боре против фашизма. Прва пребацивања добровољаца из Румуније почела
су септембра 1944, али је највећа група, која је бројала преко 200 бораца,
прешла у Југославију управо у октобру.14 Према подацима из југословенских
извора, у јесен 1944. је, да би се борило у Југославији, из Румуније прешло
2.096 бораца, од тога само из Банатске клисуре 1.107, махом војних бегунаца и
омладинаца. Њих 93 погинуло је у борбама на Сремском фронту и западним
деловима Југославије а њих 400 је било рањено.15 Румунски извори, међутим,
говоре о знатно мањем броју бораца. Према подацима којима је располагала
румунска служба безбедности, Секуритате, документован је њихов број
од тачно 970 који су били уредно пописани, са именима и најосновнијим
подацима.16 Без обзира на то да ли је југословенска или румунска
бројка тачна, чињеница је да је велики број Срба из Румуније ратовао у
Народноослободилачкој војсци Југославије одакле је понео комунистичке
идеје које је потом, на краткотрајним одморима или по коначном повратку
кући, пласирао међу сународницима у Румунији. На тај начин, за разлику
од већинског румунског становништва, комунистичка идеологија је била
присутнија код Срба који су је, због присуства црвеноармејаца, повезивали
и мешали са осећањима патриотизма, антифашизма, панславизма и
„словенске узајамности“. Срби комунисти у Румунији су у Банату стога
представљали један од најјачих ослонаца Комунистичке партије Румуније у
13
ASCG, CK SKJ, XVIII – k. 12/57, Elaborat „Jugoslovenska nacionalna manjina u Rumuniji“, str.
43.
14
Isto, str. 39–40.
15
Isto.
16
М. Милин, Бараган Срба у Румунији..., стр. 511; Миодраг Милин, Андреј Милин, Срби
из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа (1944–1948), Виша школа за
образовање васпитача – Вршац, Униветзитет „Banatului“ Темишвар, Вршац – Темишвар,
2004, док. 11, стр. 87–97 и док. 12, стр. 98–109. Temišvar, Vršac – Temišvar, 2004, dok. 11, str.
87–97 i dok. 12, str. 98–109.
њеним настојањима да се, уз помоћ руских тенкова, докопа власти.17 Друга

страна, оличена у легалним државним органима Краљевине Румуније, није
била одушевљена оваквим развојем ситуације међу Србима мањинцима и
трудила се да сузбије покушаје дезавуисања румунске државне управе на
простору Баната и Банатске клисуре.
Сви сукоби између мањинских Срба и државних власти Румуније у
виду, пре свега, жандармеријских јединица, произилазили су из, током рата,
формираног поједностављеног схватања српског становништва да тадашњи
легални румунски државни органи представљају оличење фашизма против
кога се, уз помоћ „руске браће“, треба борити. Та појава је имала своје дубље
корене и то у неравноправном положају српске националне мањине пре
Другог светског рата а још и више уоколностима које је донео сам рат. Са
избијањем рата, Немци су поразили и раскомадали њихову постојбину а
Румуни су их присиљавали да иду на Источни фронт и тамо се боре против
Руса са којима су делили порекло и веру а за рачун Румуније са чијим
циљевима у том рату нису никако могли да се идентификују.18 Резултат
тога били су бројни бегунци од војне обавезе и дезертери који су пребегли
у Југославију да би се крајем рата враћали у Румунију и тамо и даље, као
представнике румунске државе, затицали исте оне жандармеријске официре
који су их прогањали и за време рата. У први мах, наступио је период
осветничких акција током којег је неколицико жандарма и убијено.19
У извештају Инспектората жандармерије у Темишвару, о стању у
жупанијама Тимиш-Торонтал и Караш, наведен је читав низ убистава и
других недела које су починили „српски партизани“, најчешће уз помоћ
совјетских војника. Првог октобра 1944. године српски партизани су уз
помоћ совјетских војника ухватили и стрељали шефа жендармеријске
постаје у Ђулвезу Александра Матејчука и потом побегли преко границе, у
Југославију.20 Истог месеца ови партизани су убили и шефа жандармеријске
постаје у Великом Семпетру (Српски Св. Петар) Андреја Костакеа, јер је
био активан у хватању војних бегунаца из румунске војске. У истом месту,
17
М. Милин, Бараган Срба у Румуниј..., стр. 511; П. Стојанов, н. д., стр. 73.
18
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније и румунско-југословенски односи. Прилог и грађа
(1944–1948), уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 23 и 25–
26.
19
Исто.
20
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 72, док. 1, Извештај Инспектората
жандармерије Темишвар Генералном инспекторату жандармерије, фебруар 1945. године,
пуковник Александру Балеану, копија, (Arhivele Nationale Timis, Timisoara, fond Ispectora-
tul Teritorial de Jandarmi Timisoara, 49/1945, f. 40–41).
8. децембра, српски партизани и совјетски војници убили су и водника

Јона Флореа, који је потом и опљачкан а починиоци су нестали.21 Поред
убистава дешавали су се и напади на жандармеријске постаје, разоружавање
жандарма а ове партизане и поједине совјетске војнике румунске власти
су оптуживале и за бројне пљачке, уништавања имовине, насиље над
Румунима, Немцима и Мађарима, силовања и ширење гласина о припајању
дела румунског Баната Југославији.
И у области Банатске клисуре, у исто време, била је примећена активност
ових „српских партизана“. Тамо се, нарочито после ослобођења Београда, од
новембра месеца 1944. године појавио већи број добро наоружаних Срба који
су прве акције почели у Старој Молдави, Белобрешки, Соколовцу, Луговету
и Златици, местима са компактном српском већином. У тим местима су ови
српски партизани, махом дезертери из румунске војске који су пристигли са
југословенске стране границе, почели су да тероришу Румуне, Немце и Србе
који их нису подржавали као и локалне представнике румунских власти.
Штавише, румунске жандармеријске власти су тврдиле да су они уз помоћ
локалног српског становништва и интелектуалаца, почели да организују
администрацију, полицију и друге службе према прописима добијеним из
Беле Цркве те су сва поменута места добила српске називе а у службеној
употреби је био само српски језик.22 Овакво стање у српским селима
трајало је свега неколико дана пошто су румунска жандармерија, војска и
граничари успели да део ових снага разоружају а део да протерају преко
границе, у Југославију. Међутим, у јануару 1945. године, српски партизани
су се у приличном броју поново појавили на територији Старе Молдаве и
још неких српских места у Банатској клисури.
Чињеница да су наоружане групе и одреди у Румунију долазили из
Југославије као и гласине о тежњама румунских Срба за присаједињењем
Југославији изазивали су код румунских власти у Букурешту већу пажњу и
забринутост него убиства жандарма и напади на њихове постаје. Румунска
служба безбедности је, у информацији за државне органе у Букурешту,
тврдила да се идеја о присвајању румунског дела Баната од стране Југославије
широко популаризује у Југославији, на свим службеним нивоима. Срби су,
према истом извору из фебруара 1945. године, већ били почели да Темишвар
називају „Титовград“ а размишљало се и о томе да тај град постане главни град
српске Војводине.23 Иста служба је поседовала и информацију о гласинама
21
Исто.
22
Исто, стр. str. 71–72.
23
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 74, док. 2, Информативни извештај Румунске
безбедности о Југославији и Србима из румунског Баната, фебруар 1945. године (Arhiva
у круговима блиским југословенском дипломатском представништву у

Букурешту да ће Југославија на предстојећој мировној конференцији имати
територијалне захтеве према Румунији. Према тој информацији, Југославија
би се позвала на чињеницу да је Румунија дозволила немачким трупама прелаз
преко своје територије до Бугарске, одакле је потом нападнута Југославија,
као и на чињеницу да је немачка авијација имала базе у Румунији одакле
је правцем Темишвар – Дета – Стамора-Моравица бомбардовала Београд
и друге циљеве у Југославији. Територија на коју је наводно претендовала
Југославија обухватала је град Темишвар и област Решице.24 Колико су
румунске власти биле опрезне и забринуте у вези са гласинама о наводним
тежњама за присаједињењем дела Баната Југославији, говори и податак да
је и вест о оснивању Свесловенског комитета у Београду привукла пажњу
Букурешта, нарочито због тога што је тај комитет уживао пуну подршку
Тита и Стаљина.25
У истом смислу, румунске власти је бринула и пропагандна акција
коју су по српским селима спроводили емисари из Југославије који су
позивали на непослушност према румунским властима, које су оцењивали
као „фашистичке“. Најеклатантнији пример представљала је делатност
једног југословенског потпуковника који је одржао низ зборова у селима
Банатске клисуре. У Старој Молдави, 24. јануара 1945. године, на збору
који су сазвале локалне власти и коме је присуствовало готово цело село,
говорио је тамошњи учитељ о националном угњетавању које су Срби у тим
крајевима подносили последњих деценија. После њега реч је узео поменути
потпуковник, који је говорио о рату у Југославији, о победи извојеваној
заслугом Тита и тражио од тамошњих Срба да на сваком кораку помогну
„Русима“ који су такође пропатили од Немаца и њихових савезника Румуна,
којима то не заборављају, те стога на њих не гледају благонаклоно.26 После
обиласка још неколицине српских места, исти потпуковник је сутрадан,
25. јануара 1945. одржао збор и у Белобрешки, где је потом испитивао
команданта постаје румунске жандармерије о ухапшеним Србима који су
желели да пређу у Југославију и придруже се Титовим борцима. Пошто се
овај правдао наређењима, југословенски потпуковник му је саветовао да
MAE, fond 70, Iugoslavia, vol. 1 (1945)).

24
Исто, стр. 75, док. 3, Нота Управе безбедности Министарству иностраних послова, 8.
фебруар 1945. године (Arhiva MAE, Bucuresti, fond 71, Iugoslavia, vol. 3, 1945).
25
Исто, стр. 76, док. 4, Извештаји из штампе, Агенција РАДОР, 12. фебруар 1945. (Arhiva
MAE, fond 71, Iugoslavia, nepaginat).
26
(1944–1948), уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 31–32.
више не прима наређења од претпостављених јер су они „агенти маршала

Антонескуа“ а окупљеним Србима се обратио речима да ће „за кратко
време они доћи и вршити службу у Клисури“.27 После свега, он је неометано
аутомобилом отишао за Југославију.
Овај догађај веома брзо је испровоцирао бруталну акцију румунске
жандармерије против „месне страже“ у Старој Молдави, у ноћи између
27. и 28. јануара 1945. године. Жандарми су банули на светосавску забаву
у сеоском дому и отворили ватру из аутоматског оружја ранивши троје
људи. Потом су батинали присутне и рафалима изрешетали Титову слику,
поцепали петокраке које су представљале декорацију и опљачкали имовину
сеоског дома.28 Након тога, упадали су у куће и ухапсили и малтретирали 18
припадника месне страже које су разоружали а малтретирање није избегао
ни стари сеоски свештеник.29 После овог догађаја, агитација у Банатској
клисури је знатно смањена али не и у околини Темишвара која је такође
била на удару агитације за присаједињење Југославији и то из центра у
Вршцу, одакле су, према румунским сазнањима, агитаторске групе често
биле упућиване ка местима Дента и Дета.30
Из румунске преспективе, догађај у Старој Молдави био је сукоб војске
са наоружаном српском милицијом која је имала подршку југословенских
партизана и совјетске Црвене армије. Румунски извори говоре о делатности
совјетских официра и српских партизана који су дошли у Стару Молдаву
отворено агитујући за присаједињење Југославији. Нарочито се истиче
улога једног совјетског капетана који је држао говор у смислу припајања
румунског Баната Југославији. Најзад, „ради помоћи Србима“, у луци Старе
Молдаве смештен је мањи совјетски гарнизон.31
Да је агитација међу Србима у Румунији наилазила на плодно
тло, сведочи и чињеница да је идеја о присаједињењу Југославији била
веома жива код добровољаца који су прелазили у Југославију. Тако је
децембра 1944. године, приликом оснивања „Одбора добровољаца Срба
27
28
57.
29
Isto; М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније Румуније и румунско-југословенски односи.
Прилог и грађа (1944–1948), уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској
граници“, стр. 34.
30
31
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 75, док. 2, Информативни извештај Румунске
безбедности о Југославији и Србима из румунског Баната, фебруар 1945. године (Arhiva
MAE, fond 70, Iugoslavia, vol. 1 (1945)).
из Банатске клисуре у Југославији“ у Белој Цркви на чијем је челу био

Богдан Деспотовић, брат погинулог Жарка Деспотовића, јасно изражена
намера одбора „да ће настојати да се наша Клисура припоји Демократској
Федеративној Југославији“.32 Иста идеја појавила се и приликом разговора
југословенског министра иностраних послова Шубашића и делегације
Словенског антифашистичког фронта, 26. марта 1945. године у Београду.
Делегација САФ-а, на челу са Радом Фенлачким, обавестила је Шубашића о
лошем односу румунских власти према мањини и потом објаснила који су
циљеви САФ-а. Напомињући да су циљеви словенских антифашистичких
органа у Румунији „идеолошки исти као и циљеви Народно-ослободилачког
покрета“, делегација из Темишвара је изнела и да покрет у Румунији има
и „својих циљева и тенденција“ а то је „уједињење са Југославијом свих
покрајина у којима живи словенско становништво и, уколико ово не би
могло бити, пресељење овог становништва у Југославију“.33 Шубашић, и
нарочито његов помоћник и Титов генерал Владимир Велебит у начелу су се
слагали са овим жељама румунских Срба а Велебит им је чак наговестио да
„у тој борби они неће бити сами, већ ће иза њих стајати цела нова народно-
ослободилачка Југославија“.34 На захтев делегације, дате су јој и директиве
за даљи рад: наставити рад свим средствима али се и чувати компликација
са Румунима, не наносити штету румунској демократији, нигде не иступати
отворено о проблемима присаједињења, чувати словенску заједницу и „бити
готов на друге акције у повољном моменту“.35 Делегација је током разговора
инсистирала да је уједињење „главна тачка њеног програма“, мада се сложила
да би у том тренутку таква парола угрозила румунске демократске елементе
и дала адуте непријатељски расположеним румунским фашистима и
легионарима. На крају јој је саветовано да се клони ма каквих компликација
које би могле да штете „нашој ствари“ и да свој рад у том правцу спроводи
„каналима и начинима који нису доступни румунској јавности, а нарочито
румунским властима“.36
32
Архив Србије, фонд Ђ - 125, Одбор Словена добровољаца Банатске клисуре 1945–1946,
Записник И редовне седнице Срба добровољаца из Банатске клисуре у Југославији, 11.
децембар 1944. године, стр. 1.
33
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 82, док. 7, Обавештење, Министарство
спољних послова Југославије, копија, заменик министра. Посета делегације „Југословена“
из Румуније код министра Ивана Шубашића (Архив ССИП-а у Београду, Политичка
архива, 1945, ф. 27/20, 0183).
34
35
Исто.
36
Исто.
Врхунац неразумевања и подозрења румунских власти према српској

националној мањини изазвала је намера САФ-а да одржи свој конгрес
у Темишвару, почетком маја 1945. године. Идеја је првобитно потекла од
омладинске организације САФ-а и њеног гласила Омладинска правда, који
су намеравали да одрже конгрес српске антифашистичке омладине. Убрзо,
иницијатива је почела да се шири по српским селима, потпомогнута и
југословенским партизанима који су се слободно кретали по Темишвару и
околини, и нарасла до идеје о одржавању општег конгреса свих месних а
не само омладинских организација САФ-а.37 Глави организатори конгреса
били су Павле Стојанов, преседник омладинске организације САФ-а и
члан делегације која је крајем марта у Београду разговарала са Иваном
Шубашићем, и Борислав Поповић, адвокат из Темишвара.
Према сведочењу самог Стојанова које је изнео у својој књизи о српској
националној мањини у Румунији издатој још 1953. године, конгрес је био
заказан за 8. мај 1945. године и са његовим сазивањем и дневним редом
сагласили су се Окружни и Покрајински комитет КП Румуније.38 Конгрес
је требало да се одржи у касарни „Трансилванија“ у којој су били смештени
рањени совјетски војници, значи Црвена армија, са чиме је била сагласна
и Градска команда Црвене армије у Темишвару. План да се конгрес одржи
у касарни под окриљем Црвене армије Стојанов је објаснио потребом
да се предупреде „изгреди“ које би могле да почине војне и полицијске
власти Краљевине Румуније „у којима је предоминирао фашистички
елеменат“.39 Дневни ред конгреса је обухватао следеће тачке: 1) Реферат о
народноослободилачком покрету и учешћу Словена из Румуније у њему,
2) О националном питању Словена у Румунији, 3) Извештај о раду САФ-а
у Румунији, 4) Дискусија о рефератима и 5) Избор централне управе и
контролног одбора.40 Према дневном реду конгреса, његов циљ је био
недвосмислен: борба за национална права и равноправност Срба и свих
Словена у демократској Румунији. Прва окружница о сазивању конгреса од 9.
априла 1945. године као његов циљ наводи испољавање „братства и јединства
наше омладине у заједничкој борби за жеље и права наших народа“.41 Други
образац позивнице за конгрес говорио је о „модалитетима што присније
37
(1944–1948), уводна студија „Титоизам на румунско-југословенској граници“, стр. 36.
38
П. Стојанов, н. д., стр. 76.
39
Исто.
40
Исто, стр. 77; Б. Петрановић, н. д., стр. 114–115.
41
и што ефективније сарадње наших народа са румунском демократијом, са

циљем демократизације земље, као и о нашим националним проблемима
у оквиру демократских захтева“.42 Часопис Правда је у свом уводнику од
29. априла наводио да је предстојећи конгрес требало да буде „израз жеља
свеколиког словенског живља у Румунији и да оствари чврсто и искрено
братство са свим напредним и демократским снагама у Румунији“.43
Извештај о предстојећем конгресу САФ-а у Румунији, упућен
Централном комитету КПЈ 21. априла 1945. године из пера Милета Јанкова,
говорио је такође о његовим циљевима апострофирајући постављање
„питања националних права Словена у Румунији“ као главни разлог његовог
сазивања.44 Исти извештај је опширније образлагао другу тачку дневног
реда која је требало да обухвати национално питање и живот Словена у
Румунији, да истакне слободу националности у вези са демократизацијом
земље, док под овом тачком дневног реда никако не би били обухваћени
„захтјеви отцјепљења или присаједињења“.45 Већ 22. априла аутору
извештаја је, преко Министарства одбране, тј. Одељења за заштиту народа
(ОЗНА), упућен одговор и дата су му упутства. У одговору, југословенске
власти задужене за безбедност земље на чијем челу је стајао ондашњи
„човек број 2“ у Југославији Александар Ранковић, изразиле су мишљење
да се ради о озбиљној ствари јер, према њиховим обавештењима, већина
словенског живља у западној Румунији жели присаједињење Југославији те
да ће тај живаљ, очигледно, од предстојећег конгреса тражити јасан одговор
на то питање. Мишљење овог југословенског органа је било да би требало
проценити „да ли је у данашњој ситуацији уопште потребно и правилно да
се сазива Конгрес и да се ово питање поставља на дневни ред“.46 Уколико се
процени да је конгрес ипак непожељан, саветовано је да се он одложи или
претвори у нешто друго а уколико се остане при одлуци о организовању
конгреса, онда руководству треба „дати пуну помоћ у правилном политичком
ставу, како се наши односи са Румунијом не би беспотребно кварили“.47 На
маргини самог документа, рукописом Александра Ранковића (по процени
проф. Бранка Петрановића, прим. аутора), дописано је, ипак, „Конгрес треба
одржати...“ Овакав став био је потпуно супротан ономе што је мањинска
42
Исто.
43
47.
44
Б. Петрановић, н. д., стр. 114.
45
46
Исто.
47
Исто.
делегација из Румуније чула месец дана раније од министра Шубашића и

генерала Велебита. Промена става југословенских власти о тежњама Срба из
Румуније ка уједињењу са матицом могла је бити, нејвероватније, последица
Титовог боравка у Москви од 5. до 17. априла 1945. године, управо у време
припрема конгреса САФ-а. Током те посете Тито је вероватно упознат са
променом совјетског става о том питању, која је највероватније стајала у
вези са формирањем владе др Петру Грозе 5. марта 1945. године којој је
СССР гарантовао територијални интегритет и у којој су одлучујући утицај
имали комунисти.
Најзад, и истраживања колеге Миодрага Милина указују на то да
ниједан званичан спис о организацији конгреса, ниједном речју, не помиње
проблем Баната или промене граница у било ком смислу већ искључиво
процес демократизације Румуније и потребу активног учешћа мањина у
њему.48 Међутим, већ заказани конгрес САФ-а у Темишвару забрањен је
одлуком Свезничке контролне комисије у Темишвару, тј. одлуком њеног
шефа совјетског мајора Пундика. Забрани конгреса САФ-а, по свему судећи,
претходила је драматична акција румунских власти, уплашених гласинама
да конгрес има скривени циљ, изгласавање резолуције о присаједињењу
румунског дела Баната Југославији, иако ни дневни ред нити било који
други званични документ у вези са његовом припремом није наговештавао
ништа слично.
Према тврдњама Павла Стојанова, извор тих гласина је био нико други
до Рада Фенлачки, председник САФ-а и члан делегације која је путовала
за Београд крајем марта 1945. године. Њега је Стојанов оптуживао да је уз
помоћ тадашњег секретара ЦК КП Румуније за Темишвар Илије Драгана, за
кога је тврдио да је био предратни члан Гвоздене гарде, и Мирка Живковића,
за кога је тврдио да је за време рата био симпатизер и помагач покрета
Драже Михаиловића (узгред, исто је тврдио и за самог Фенлачког), успео да
румунске власти убеди да се конгрес одржава ради изгласавања резолуције
којом ће се тражити прикључење Баната Југославији, као и да сам конгрес
организују „шовинистички елементи“ и „дражиновци“.49 Званично, мајор
Пундик је забрану, која је донета 4. маја а објављена тек 7. увече, образложио
чињеницом да САФ није регистрован као политичка организација и
да конгрес није пријављен, што је било тачно.50 Незванично, аргумент
48
49
П. Стојанов, н. д., стр. 77–78.
50
Исто.
за забрану конгреса налазио се у чињеници да је Молотов гарантовао

интегритет Румуније.51
Захваљујући сачуваној позивници за конгрес упућеној градоначелнику
Темишвара Трајану Новаку, можемо знати и какве гласине су стигле до
румунских валсти пред забрану конгреса. На полеђини позивнице, Новак је
забележио да је на време сазнао да је предвиђено да из Југославије на конгрес
дођу наоружани делегати који би заузели Темишвар и остали румунски
Банат.52 Из истог извора сазнајемо и шта је даље предузео: од председника
владе Петру Грозе захтевао је телефоном да хитно контактира „Руско
заповедништво“ у Букурешту и тражи забрану конгреса. Убрзо, Гроза му је
јавио да је успео да ту забрану и издејствује.53 Мајор Пундик је, према томе,
представљао само извршиоца одлуке која је донета на вишем нивоу.
Забрану конгреса САФ-а коју је донела Савезничка контролна комисија
у Темишвару, односно Совјета који су водили главну реч у Румунији у то
време, подржала је и Комунистичка партија Румуније, која ни до тада,
а нарочито после тога, није имала благонаклон однос према српској
мањинској заједници у Банату. У редовима „братске“ југословенске партије
сматрали су да је то последица политичке незрелости руководилаца КП
Румуније на терену који „још нису упознали идеологију своје партије, него
носе још са собом схватања из свог ранијег политичког живота“ услед чега
су у „правилном националном, политичком и културном иживљавању“
српске мањине видели опасност „по Румунију, по границе Румуније и сл.“54
Као својеврсна потврда овакве оцене стања унутар КПР, може послужити
и чињеница да је готово истовремено са забраном конгреса, по директиви
КПР, наређена реорганизација САФ-а и тиме фактички прекинуто његово
постојање као политичке организације.55 У наредним месецима, САФ
је прерастао у Савез словенских културно-демократских удружења,
организацију без политичких обележја. Став о потреби распуштању САФ-а
„као политичке организације“ и оснивању нове „културно-просветне“
организације заступали су и Совјети: на састанку југословенског
51
52
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 84, док. 8, Обавештење – позивница.
Антифашистички фронт Словена у Румунији градоначелнику муниципија Темишвара, 3.
мај 1945. године (Arhiva familiei Traian Novac din Timişoara).
53
Исто.
54
ASCG, CK SKJ, Međunarodna komisija (IX), 107/II–22, Izveštaj o KP Rumunije, str. 16.
55
представника у Букурешту Груловића, делегације САФ-а која је допутовала

из Темишвара и саветника Совјетске амбасаде у Букурешту Корша, то је
јасно стављено до знања.56 На тај начин, престала је да постоји политичка
организација румунских Срба, који су упућени на ангажман у румунским
демократским странкама, чиме им је дефинитивно дато до знања да остају у
границама Румуније.
Појава Црвене армије на румунској страни Дунава где су Срби живели
у компактним заједницама оживела је идеју о присаједињењу тих крајева
Југославији. Учешће појединих совјетских официра и војника у осветничким
акцијама Срба и њиховом крњењу ауторитета румунских власти, иако је
могуће да је била реч само о изолованим случајевима, доприносило је да
се код једног броја мањинаца створи уверење да за тако нешто постоји
подршка Совјета као нових господара ситуације у Румунији. Ослобођење
Београда и успостављање нових југословенских власти озбачило је почетак
пропагандне акције у којој су учествовали и поједини црвеноармејци, а која
је најзад испровоцирала и оружану акцију румунских власти. Међутим,
покушај организовања конгреса Антифашистичког фронта Словена (САФ)
почетком маја 1945. године показао је да је у међувремену дошло до промене
става и југословенских власти и Совјета, највероватније током посете Јосипа
Броза Тита Москви од 5. до 17. априла, односно у вези са формирањем владе
др Петру Грозе у Румунији 5. марта, којој је СССР гарантовао територијални
интегритет. Иако нема доказа да је конгрес требало да покрене било какву
акцију у вези са присаједињењем дела румунског Баната Југославији,
коначну цену поигравања том идејом платили су Срби у Румунији, који
су у периоду сукоба са Информбироом, као својеврсну освету румунских
власти, доживели масовну депортацију у пустиње Барагана.
Summary
The Red Army on the Danube, the Liberation of Belgrade and the Desire of
the Serbs from Romania to be United With Yugoslavia
At the end of WWI as the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes and the
Kingdom of Romania were founded, some 40.000 Serbs became the Serbian
national minority in Romania. They were compactly settled in the border regions,
56
М. Милин, А. Милин, Срби из Румуније..., стр. 86, док. 9, Извештај Савезног Министарства
иностраних послова Председништву министарског савета Демократске Федеративне
Републике Југославије, 27. јун 1945, (Архив ССИП, 1945, ф. 27/20, 1623).
partly in the Banat and partly in the Banatska Klisura, alongside the left bank of
the Danube. During the inter-war period the situation of the Serbian minority
wasn’t particularly good and it deteriorated during WWII and the Fascist regime
of marshal Antonescu when Serbs deserted en masse from the Romanian army,
not wishing to fight against „Russia”, even though it might be Communist.
Almost 1.000 people, partly deserters from the Romanian army, crossed over to
Yugoslavia in the last phase of the war, and joined Tito’s partisans with whom they
took part in battles against Germans. After they had returned to their villages
they became advocates of the idea of unification with Yugoslavia. The appearance
of the Red Army on the Romanian bank of the Danube where Serbs lived in
compact communities additionally strengthened that idea among the local Serbs.
The participation of some Soviet officers and soldiers in the revengeful actions
of Serbs and their detraction of the authority of the Romanian government,
although probably isolated cases, helped the conviction to spring up among
part of the minority population that they would enjoy Soviet support for such a
step, the Soviets being the masters of the situation in Romania. The liberation of
Belgrade and the organization of the new Yugoslav government were the signal
for the beginning of the propaganda action in which some Red Army soldiers
also took part and which would eventually provoke the armed counter-action
of the Romanian authorities. However, the attempt to organize the Antifascist
Front of Slavs (SAF) in early May 1945 showed that the attitude of the Yugoslav
and Soviet authorities had changed in the meantime – most probably during the
visit of Josip Broz Tito to Moscow between April 5 and 17, and in connection
with the founding of the government of Dr Petru Grozda in Romania to which
USSR guaranteed territorial integrity. Although the congress didn’t take place and
although it foresaw no action in connection with unification of the Romanian
part of the Banat with Yugoslavia, the bill for toying with this idea was footed
by Serbs in Romania at the time of conflict with the Informbuerau. They were
subjected to mass deportations to the deserts of Baragan, as a kind of revenge by
the Romanian authorities.
УДК 323.15(=112.2)(497.113)„1944”
Зоран ЈАЊЕТОВИЋ
ВОЈВОЂАНСКИ НЕМЦИ У ОКТОБРУ 1944.
АПСТРАКТ: Рад на основу домаће и немачке архивске грађе, мемоарске литературе

и историографских радова приказује судбину припадника немачке мањине у
Војводини у јесен 1944. године.
Кључне речи: фолксдојчери, Војводина, евакуација, Црвена армија, масовна

убиства, логори
Подунавске Швабе у свом завичају су углавном релативно мирно

провеле Други светски рат уживајући благодети веће или мање аутономије
које су им доделили окупациони режими. За узврат, морале су да доприносе
ратном напору Рајха и његових савезника – НДХ и Мађарске. И у самој
Војводини је било партизанских диверзија, полицијских рација, блокада села
и пушкарања (посебно у Срему), али је покрајина углавном избегла ратна
разарања великих размера, снажнија борбена дејства и већи број жртава
– посебно међу швапским становништвом. Показаће се да је октобар 1944,
који је донео слободу не само Београду већ и словенском становништву
Војводине, био један од најтрагичнијих, ако не и најтрагичнији месец у
историји Немаца у Војводини.
Олујни облаци су почели да се скупљају већ нешто раније. Приближавање
Црвене армије је у лето 1944. довело у питање све фолксдојчерске тековине,
поштено и непоштено стечене. Кључни догађај који је убрзао приближавање
опасности збио се 23. августа 1944. Тог дана је Румунија променила страну и
широм отворила своју територију за пролазак Црвене армије. Брз совјетски
продор изненадио је Средишњицу за фолксдојчере (Volksdeutsche Mittelstelle
– VoMi) чији су планови за евакуацију фолксдојчера били тек у почетном
стадију.1
Од делова Војводине први се на удару нашао Банат. Вођство тамошњих
фолксдојчера је то схватило и почело је са планирањем евакуације. Израда
плана је поверена Јакобу Авендеру (Awender). Идеја вође „народне групе“ Сепа
1
Valdis O. Lumans, Himmler’s Auxiliaries. The Volksdeutsche Mittelstelle and the German National
Minorities of Europe 1933–1945, London, 1993, str. 251.
Јанка (Sepp Janko) била је да све Швабе крену једном колоном.2 Намеравао
је да део деце пошаље за Немачку транспортом Kinderlanverschickung.
3
Он, међутим, није добио довољан број вагона за ту намену.4 Инжењер
Петер Кулман (Kullmann) је са техничким одељењем Kreisvorstehung-a
(фолксдојчерског окружног начелства) изградио понтонски мост преко
Тисе код Арадца јер није било другог моста за прелазак из средњег Баната
сем код Титела.5 Шеф уреда за попуну Waffen-SS (Ergänzungskommando
der Waffen-SS) SS-Sturmbannführer и некадашњи председник Културбунда,
Јохан Кекс је добио задатак да организује одбрану евакуационих колона. Из
здравствених разлога он је задатак препустио Карлу Хајму (Heim). Било је
предвиђено да се колонама запрежних возила евакуише целокупно швапско
становништво са изузетком трудница, мајки са малом децом и стараца, који
је требало да буду евакуисани возом.6
План евакуације, који је био готов за три дана, предвиђао је да колоне
запрежних возила пређу Тису код Титела, Жабља и Арадца, будући да
Панчевачки мост код Београда нису могли користити цивили. Било је
предвиђено да крене пет група на челу са Kreisleiter-има. Свака група требало
је да буде подељена у маршевске колоне. Сваку од њих би водило по једно
село, или кварт у случају већих градова. Остала насеља дотичне колоне би се
придруживала водећем. Биле су предвиђене 53 маршевске колоне, подељене
на групе од по 10 кола. Свака од 53 колоне имала је вођу, лекара, бабицу,
а била је снабдевена и резервним деловима, алатом, архивом и горивом.7
Било је предвиђено да брзина кретања буде 5 км на сат. Једанаест колона
је требало да пређе Тису код Новог Бечеја, 12 код Арадца а 30 код Титела.8
Међу Швабама нико није сматрао да ће се евакуација претворити у трајно
напуштање завичаја.9 Било је предвиђено да то буде само привремена мера
2
Sepp Janko, Weg und Ende der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Graz, Stuttgart, 1987, str.
240; Josef Beer, „Flucht aus dem serbischen Banat“, u: Josef Schmidt (ur.), Die Donauschwaben
1944–1964. Beiträge zur Zeitgeschichte, München, 1968, str. 32.
3
Radilo se o akciji „Slanje dece na selo“ koju je sprovodila nacistička stranka da bi sklonila decu
iz bombardovanjima ugroženih nemačkih gradova. Ona je obuhvatila oko 5 miliona dece iz Ra-
jha koja su uglavnom sklonjena u okupirane oblasti istočne i jugoistočne Evrope. (Friedmann
Bedürftig, Drittes Reich und Zweiter Weltkrieg. Das Lexikon, München, Zürich [ 2004], str. 266.)
Izvestan broj evakuisane dece bio je smešten i kod folksdojčera u Bačkoj i Banatu.
4
Heimatbuch der Stadt Weißkirchen im Banat (dalje: WK), Salzburg, 1980, str. 209.
5
Janko, Weg..., str. 240; J. Beer, Flucht, str. 32.
6
Janko, Weg..., str. 240.
7
8
Vojni arhiv (dalje: VA), Nemačka arhiva, k. 27-A, f. 2, d. 7.
9
WK, str. 205.
З. Јањетовић – ВОЈВОЂАНСКИ НЕМЦИ У ОКТОБРУ 1944. . . . 187
док не прође опасност. При том је целу акцију требало завршити у року од
три дана.10
Пошто је план био завршен, требало је придобити немачко
становништво за евакуацију. То није било сасвим једноставно. Главе
породица које су служиле у војним јединицама ван завичаја противиле су се
да се њихове породице евакуишу у њиховом одсуству.11 Отпора је било и у
самом Банату, а како је време одмицало, он је постајао све јачи.12 По подацима
једног комунистичког извора, чак 80% фолксдојчера је крајем септембра
1944. било против евакуације.13 Јанко је у својим мемоарима тврдио да су
лакоумна пропаганда и утицај немачких избеглица из румунског дела Баната
ослабили спремност швапског становништва на евакуацију, која је наводно
раније постојала.14 Лажне наде је побудило и присуство претходнице једне
СС дивизије у Банату.15
Поред психолошких фактора, евакуацију је спречавала и забрана
окупационих власти из Београда да се крене. До ње је дошло пошто су почеле
да стижу фолксдојчерске избеглице из Румуније.16 Руководству „народне
групе“ ипак је успело да прокријумчари известан број деце и стараца из
градова.17
Из расположивих извора није сасвим јасно ко је у ствари спречио
евакуацију. По једнима, Хитлер је, очекујући промену ратне среће и сукоб
међу савезницима, одгађао евакуацију док није постало прекасно.18 По
другима, кривицу сноси дугогодишњи начелник штаба ВоМи Херман
Берендс (Herman Behrends) који је у својству вишег шефа СС-полиције
неколико пута забранио евакуацију, с позивом на Хитлерову забрану од 10.
10
11
12
WK, 205; J. Beer, Flucht..., str. 41.
13
Gojko Malović, Vojna uprava u Banatu 1944–1945, (magistarski rad u rukopisu), Beograd 1974,
str. 102. (I ovom prilikom zahvaljujem autoru što mi je ovaj vredni rad stavio na uvid.)
14
Janko, Weg..., str. 242; Johann Wüscht, Beitrag zur geschichte der Deutschen in Jugoslawien für den
Zeitraum von 1934 bis 1944, Kehl am Rhein, 1966, str. 135.
15
J. Beer, Flucht..., str. 36.
16
17
18
Johann Wüscht, Ursachen und Hintergründe des Schicksals der Deutschen in Jugoslawien, Kehl
am Rhein 1966, str. 34; Anton Scherer (ur.), Unbekannte SS-Geheimberichte über die Evakuierung
der Südostdeutschen im Oktober und November 1944, sowie über die politische Lage in Rumänien,
Ungarn, der Slowakei, im serbischen Banat und im „Unabhängigen Staat Kroatien“, Graz, 1990, str.
5.
септембра 1944, односно тако бар тврди Јанко у својим мемоарима.19 После
рата то је тврдио и некадашњи Берендсов претпостављени, шеф ВоМи,
Вернер Лоренц (Werner Lorenz).20 Међутим, постоји сумња да су и Јанко и
Лоренц имали разлога да пребаце одговорност на покојнике (тј. Хитлера и
Берендса). Противречећи себи, Јанко сваљује кривицу и на Химлера, који је
наводно одлуку о забрани евакуације донео због непланирано великог броја
фолксдојчерских избеглица из Румуније.21 По некадашњем фолксдојчерском
функционеру Јозефу Беру, Химлер није одобрио евакуацију Немаца из
српског дела Баната, јер наводно за то није било разлога. Берендс је то
спровео, претећи војним судом свакоме ко би покушао да организује или
подстиче евакуацију.22 Отпор евакуацији је пружао и Вермахт, чији су се
руководиоци плашили да ће маса избеглица закрчити путеве. Истовремено,
постојао је и страх да би повлачење фолксдојчерског становништва
обесхрабрило ненемачко становништво које више не би било вољно да
сарађује.23 Јанков захтев од 20. септембра 1944. да се дивизија „Принц Еуген“
врати у Банат да брани завичај, прво није удостојен одговора, а потом је
одбијен с образложењем да је дивизија потребна на бугарској граници.24
У ноћи између 28. и 29. септембра 1944, Црвена армија је код Модоша
(сада: Јаша Томић) и Шупљаје (сада: Крајишник) ушла у југословенски
део Баната. Све до Великог Бечкерека, отпора готово да није ни било.25
До Јанкове престонице Совјети су стигли 1. октобра. Тек тада је Берендс,
позивајући се на наводно Химлерово наређење, дао одобрење да се почне
са евакуацијом.26 У неким местима је до тада већ почео спонтани бег, а у
Белој Цркви је генерал Шнекенбург (Schneckenburg) подстицао Швабе да се
прикључе његовим трупама које су се повлачиле.27 Становници више села
су се, делом због дезинформација, прекасно решили да крену.28 У Ковину
19
20
Scherer (ur.), n. d., 9; Janko, Weg..., str. 288.
21
Janko, Weg..., str. 243–244.
22
WK, str. 207.
23
Janko, Weg..., str. 246; WK, str. 208.
24
Scherer (ur.), n. d., str. 9–10.
25
WK, str. 210; J. Beer, Flucht..., str. 39, 44.
26
Scherer (ur.), n. d., str. 9; J. Beer, Flucht..., str. 41. Višt kao datum kada je izdato odobrenje navodi
2. oktobar. (Wüscht, Beitrag, str. 137)
27
J. Beer, Flucht..., str. 39–40.
28
Josef Burger, Heimatbuch der Gemeinde Modosch im Banat und Ortschronik der Gemeinde Kap-
talan, s. l., 1964, str. 213; Ludwig Toutnuit, Setschan. Monographie einer deutschen Gemeinde im
је само мањи део швапског живља хтео да крене.29 У Шупљаји су се људи

посакривали уплашени пуцњавом која се приближавала, пропустивши тако
прилику да оду док је још било времена.30 Свуда су владали збрка, страх и
збуњеност.31 Комуницирање је било отежано, а када је одобрење за покрет
најзад добијено, многи, психички сломљени дугом неизвесношћу, више
нису имали воље да крену.32 Само је део становништва Великог Бечкерека
евакуисан по плану, захваљујући томе што је Вермахт ставио на расплоагање
своја возила.33 Фолксдојчери у северном делу Баната имали су пет дана да се
евакуишу пре доласка Совјета, али из наведених психолошких разлога нису
кренули. У том делу Баната и отпор евакуацији је био најјачи.34
Како је време одмицало, све је било мање услова за бег: партизани су
блокирали путеве ка Тителу, а мост код Арадца је уништен.35 Из Панчева је
Luftwaffe још осам дана авионима пребацивала цивиле у оближњи Земун.36
Вршац није евакуисан јер се локални Sturmbannführer заносио идејом о
организовању одбране.37 Из Беле Цркве су неки евакуисани возом, а одатле
је отишло и 23 кола.38 У Перлезу се десио необичан случај: партизани су
заузели село, али су пустили немачко становништво да оде.39
Бежанија из Великог Бечкерека уследила је 2. октобра, пошто је
претходног дана Берендсова десна рука SS- Sturmbannführer Фидлер
(Фиедлер) забранио евакуацију. Сам Јанко је са сарадницима напустио град
два сата пре него што су у њега ушли ослободиоци.40 По подацима Главног
уреда ВоМи из октобра 1944, око 20.000 фолскдојчера је евакуисано или је
побегло из југословенског дела Баната, што је било око 15.000 мање него
mittleren Banat, Freilassing 1982, str. 44; Berta Sohl, Heideschütz 1809–1945, Freilassing, 1960,
str. 54.
29
Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Augsburg, 1994, str. 96–97.
30
31
WK, str. 209–210.
32
WK, str. 211; Wüscht, Beitrag, str. 138.
33
J. Beer, Flucht, str. 46.
34
35
36
Janko, Weg, str. 272.
37
WK, str. 211.
38
WK, str. 230–231.
39
Das Schicksal, str. 100.
40
Janko, Weg, str. 280–281.
што се првобитно претпостављало.41 У овај број нису биле урачунате Швабе

које су служиле у војним и полицијским јединицама ван покрајине.
Бачка је у односу на Банат уживала погодност нешто повољнијег –
тј. западнијег – географског положаја, који је тамошњим Немцима давао
неколико дана више да организују евакуацију. Међутим, та предност
је анулирана одсуством жеље немачких фактора да се планирањем и
спровођењем евакуације заплаши и деморалише „последњи савезник“ (како
је називана Мађарска). Иако овакав став у Берлину нису сви делили, он је
ипак био преовлађујући.42 Сам шеф ВоМи, Вернер Лоренц, који се у то време
налазио у Мађарској, најодлучније је одбацио могућност евакуације Шваба
и њиховог прихвата у Рајху.43 Друга озбиљна препрека евакуацији биле су
мађарске власти на терену. Оне су изгубиле веру у „коначну победу“ и већ
су отписале Бачку. Зато им је једина брига била да себе и своју имовину
склоне на сигурно.44 Из ових разлога нису направљени никакви планови
евакуације, са изузетком Новог Сада. Међутим, због неочекивано брзог
продора Совјета, и тај план је само делимично спроведен између 4. и 9.
октобра 1944.45
Поред политичких препрека, постојале су и техничке потешкоће за
спровођење евакуације из Бачке. Недостајали су коњи (који су током рата
немилосрдно реквирирани) и барке, а мађарске власти су смањиле и број
возова – уместо да га повећају.46
Крајем септембра расположење у целој Мађарској било је јако
напето због надирања Црвене армије,47 а међу бачким Швабама чак
„алармантно“.48 Међу њима се ширио страх од српског устанка и изгреда
против фолксдојчера.49 Да ствар по бачке Немце буде још гора, 1.100 од
1.300 часника Волксбунд-а позвано је под оружје тако да је организација
практично престала да функционише. Паравојне формације Волксбунд-а,
Heimatschutz биле су слабо наоружане и увежбане, а окупљале су старце
41
VA, Mikrofilm London–N–4 / H 299303–4.
42
Lorant Tilkovszky, Ungarn und die deutsche „Volksgruppenpolitik“ 1938–1945, Budapest, 1981,
str. 328; Das Schicksal, str. 87E; Norbert Spannenberger, Der Volksbund der Deutschen in Ungarn
1938–1944 unter Horthy und Hitler, München, 2002, str. 392.
43
Das Schicksal, str. 134.
44
Das Schicksal, str. 134, 137.
45
Das Schicksal, str. 87E.
46
Das Schicksal, str. 119, 135, 137; Martin Schneider, Milititsch, Freilassing, 1968, str. 246.
47
VA, Mikrofilm London–N–4 / H 299303–4.
48
Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad, 1974, str. 325.
49
Isto, Nemci…, str. 325; VA, Mikrofilm London-N-4 / H 299303–4; Tilkovszky, Ungarn, str. 328.
и голобраде момчиће.50 Бачке Швабе је психолошки погодила судбина

њихових банатских сународника. То је јачало њихово незадовољство
политиком Рајха, али и страх.
У таквој ситуацији део њих је искористио наредбу Сегединског војног
округа од 4. октобра да почну са евакуацијом. Дотична наредба била је
обелодањена 6. октобра, што је омогућило фолксдојчерима да и они отпочну
покрет.51 Сутрадан су шеф ВоМи Лоренц, заповедник СС-полиције у
Мађарској Винкелман (Winkelmann), немачки амбасадор у Будимпешти
Едмунд Фезенмајер (Veesenmeyer) и вођа мађарских Немаца Франц баш
наредили да почне евакуација.52
Бачка је била подељена у две евакуационе зоне: јужно и северно од
Канала Франца Јозефа (тј. Дунав–Тиса). Евакуација јужне зоне је наређена
седаморо, а северне 10. октобра. Већ 11. октобра је колона запрежних возила
дуга 120 км напуштала Сомбор у правцу Дунафелдвара преко Баје.53 Иако
није било планова евакуације, и у Бачкој су се појавили спискови ствари
које је требало понети са собом. Поред корисног алата, наглашено је да
треба понети документе, оружје и муницију. Било је предвиђено да свака
запрежна кола превозе седморо људи. Кола Немаца који нису желели да
се евакуишу су реквирирана за потребе оних који су хтели да иду а нису
имали кола. Организација жена (Frauenschaft) је била задужена да направи
спискове евакуираца.54 Упутства за евакуацију су свакако припремљена на
брзину и била су скројена по потребама сеоског становништва. Изгледа да
због краткоће времена није успело да се она свуда разашаљу.
Евакуација немачког живља се овако одвијала по окрузима: апатински
8–12. октобра; Црвенка 8. октобра (пошто су рајхсдојчери и локлане Швабе
у Црвенки претходно стрељале 700 Јевреја доведених из Борског рудника);
бачкопаланачки 11–13. окотбра; оџачки 9–12. октобра; кулски 8-10. октобра;
сомборски до средине октобра 1944.55
По подацима АА, евакуисано је 60.000 – 70.000 фолксдојчера из Бачке,
од планираних 200.000.56 Будући да је око 40.000 бачких Шваба служило
у Waffen-SS, Вермахту или Хонведу, произилази да је око шездесет хиљаа
50
Isto, Nemci…, str. 326; Spannenberger, n. d., str. 393.
51
Mirnić, n. d., str. 326; VA, Mikrofilm London-N-4 /H 299303–4.
52
Mirnić, n. d., str. 327; Tilkovszky, Ungarn, str. 328.
53
Mirnić, n. d., str. 327.
54
55
Исто, стр. 329; Wüscht, Beitrag, str. 118.
56
Исто, стр. 331; VA, Mikrofilm London-N-4 / H 299303-4.
Шваба остало у Бачкој да ишчекује шта ће им судбина донети.57 Од 12.000

евакуисаних, углавном старијих мушкараца, створена је 31. гренадирска
СС-дивизија (понекад називана и Бачка), која је касније учествовала у
Батинској бици.58 Половичном успеху евакуације, уз краткоћу времена,
недостатак припрема, техничке и политичке тешкоће, допринела је и
пропаганда мађарона и католичког клера који је агитовао у корист останка.
Утицај свештенства био је најјачи на оне који су и онако најмање били
склони да оду – тј. на старије. Многе су обесхрабриле приче немачких
војника о избомбардованој Немачкој која неће бити у стању да смести и
исхрани избеглице. Из тог разлога многи нису хтели да иду, иако је за то
било времена и расположивих транспортних средстава.59 С друге стране,
најгласнији заговорници евакуације били су они који су имали рођаке у
Waffen-SS-у – свакако плашећи се освете.60
Власти Рајха су заиста оклевале да дају пристанак да фолксдојчерске
избеглице из југоисточне Европе уђу у Немачку. Њихова намера била
је да избеглице задрже у западној Мађарској док се ратна ситуација не
поправи.61 Намеравале су да у Рајх пусте само банатске Швабе – вероватно
зато што је њихов завичај био најугроженији. Другим речима, фолксдојчери
југоисточне Европе били су пожељни као војници и снабдевачи храном
и сировинама, али не и као избеглице.62 Њихов долазак не само што би
компликовао и онако врло тешку прехрамбену и стамбену ситуацију, већ
би свакако поразно деловао и на морал локалног становништва. Химлер
је тек 13. октобра дозволио да избеглице могу почети да прелазе границу
Рајха.63 Начелник врховне команде Вермахта Кајтел (Keitel) тек је сутрадан
обавестио команданта Југоистока, команданта Вермахта у НДХ, Немачко
министарство иностраних послова (Auswärtiges Amt – AA) и ВоМи да
је Хитлер одобрио да се евакуише 250.000 фолксдојчера из југоисточне
Европе. Тај задатак, чије је извршење у доброј мери већ закаснило, поверен
57
58
59
VA, Mikrofilm London–N–4 /H 299303–4; Wüscht, Beitrag..., str. 119; Herbert Krimm (ur.), Das
Antlitz der Vertriebenen, Stuttgart, 1949, str. 186; Das Schicksal, str. 130; Josef Volkmar Senz (ur.),
Apatiner Heimatbuch. Aufstieg, Leistung und Untergang der donauschwäbischen Großgemeinde
Abthausen/Apatin im Batscher Land (dalje: AP), Straubing, 1960, str. 561.
60
Anton Zollitsch, Filipowa. Entstehen, Wachsen und Vergehen einer donauschwäbischen Gemeinde
in der Batschka, Freilassing, 1957, str. 177.
61
Lumans, Himmler’s Auxiliaries, str. 254.
62
63
је ВоМи.64 Будући да Немачка није била у стању да за кратко време прихвати

толико избеглица, ВоМи је организовала сукцесивно повлачење од једног
упоришта до другог.65 Умирући Рајх тако није журио да помогне онима
који су, заслепљени националним поносом или под притиском, за њега све
жртвовали. Да иронија буде потпуна, од фолксдојчера се очекивало да са
20% финансирају трошкове сопственог избеглиштва!66
Срем је био једини део Војводине одакле је евакуација фолксдојчера
успешно спроведена. Главни разлог није лежао у бољој организацији или
општим условима, већ у нешто западнијем географском положају. У првој
половини 1944. ни Срем није више био безбедан. Народноослободилачка
војска и партизански одреди нападали су швапска насеља тако да је морало
да се спроведе груписање фолксдојчерског становништва из околине
Осијека, Винковаца и Вуковара у села источног Срема. Немци су пресељени
у испражњене српске куће, а Срби у немачке.67 Већина их је ипак смештена
код фолксдојчерских породица. Немачки амбасадор у НДХ Зигфрид Каше
(Siegfried Kashce) је 21. марта 1944. био против ових сеоба – изузев усамљених
насеља – јер су оне по њему, слабиле усташки морал и давале лош пример.
Он је наводио и штете по економију и јавни ред, као и противљење усташа.68
Међутим, интервенција АА да се акција пресељавања обустави, није
наишла на одјек.69 Избеглице из Славоније су живеле у тешким условима,70
утичући неповољно на морал локалног швапског становништва – што ни
пропаганда руководства „народне скупине“ није могла да поправи.71 Страх
фолксдојчера порастао је у септембру 1944. због повлачења немачких трупа
из Грчке и приближавања Црвене армије. Распадање усташког државног
апарата и активност НОВЈ повећавали су осећај неизвесности.72 Они
фолксдојчери који су се тек 1940/41. изјаснили као Немци, сада су почели да
64
Milan D. Ristović, Nemački novi poredak i jugoistočna Evropa 1940/41–1944/45. Planovi o
budućnosti i praksa, Beograd, 1991, str. 113.
65
Scherer (ur.), n. d., str. 10.
66
67
VA, Nemačka arhiva, k. 40-F, br. reg. 30/40; Mikrofilm NAW-N-T-120, r. 3133/s. 511200 i 511195.
68
Antun Miletić, „Preseljenje i evakuacija folksdojčera iz Srijema i Slavonije 1942–1944“, Zbornik
Historijskog instituta Slavonije i Baranje, 12, 1975, str. 18; VA, Mikrofilm NAW-N-T- 120, r. 3133
/ s. 511191–92.
69
VA, Mikrofilm NAW-N-T-120, r. 3133 / s. 511180, 81, 84; NAW-N-T-175, F 21 / 2526722.
70
VA, Nemačka arhiva, k. 40-c, f. 2-II, d. 61, 71, 73, 81, 82; f. 2-II, d. 97; f. 2, 75, 114; k. 40 c, reg. br.
30/40.
71
VA, Mikrofilm, London-N-4 / H 29925.
72
VA, Mikrofilm London-N-4 / H 29925.
се одричу свог немства и да траже везу са Хрватском сељачком странком.73

Ослабило је покоравање наредбама Volksgruppenührer-а Бранимира
Алтгајера (Altgeuer), а због могућности побуне убрзано је увежбавање
Heimatwacht-а (Завичајне страже). Број њених чета је повећан на четри,
а јавне зграде су стављене под стражу.74 Страх како од четника тако и од
партизана се ширио. Већина фолксдојчера је сматрала да ни од једних ни
од других не би требало очекивати милост и да сремски Немци не могу да
преживе без помоћи Немачке.75 На тај начин је ток рата на ироничан начин
претворио нацистичку пропаганду у сурову стварност. Од 10. септембра
појачана је активност партизана, посебно дуж Саве, док је међу Хрватима
расла германофобија.76
И онако лошу ситуацију у Срему је даље погоршало приближавање
фронта. Још од када је Румунија променила страну, почело се размишљати о
евакуацији немачког живља. Иако је Алтгајер после рата тврдио да је он још
између октобра 1943. и фебруара 1944. направио план евакуације,77 ниједан
други аутор који је писао о евакуацији фолксдојчера из НДХ не спомиње
тај план. Зато треба претпоставити да се радило о хвалисању коме је он
био склон. Није, међутим, сасвим јасно ко је иницирао план евакуације.78
Познато је да су већ 3. септембра Каше, Химлеров опуномоћеник у НДХ
Константин Камерхофер (Kammerhofer), Алтгајер, фелдмаршал фон Вајкс
(von Weichs), Алтгајеров шеф штаба Гастајгер, те фолксдојчерски и усташки
челници из Вараждина, Вуковара, Осијека и Винковаца расправљали о
томе. Решено је да се немачко становништво евакуише у случају нужде,
али је Каше напоменуо да Хитлер задржава право коначне одлуке.79
Током разговора дефинисане су три евакуационе зоне, што ће касније и
бити спроведено у дело: источни Срем (источно од Сремске Митровице),
западни Срем и источна Славонија око Осијека. Решено је да се евакуише
и летина. Немачко становништво за евакуацију било је подељено у две
73
Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deut-
schen Volksgruppe, Stuttgart, 1989, str. 432.
74
VA Mikrofilm London-N-4 / H 29925.
75
VA, Mikrofilm Bon 3/928.
76
77
Branimir Altgayer, Elaborat o njemačkoj narodnoj skupini, I dio, 1947, str. 367 (u: VA, Nemačka
arhiva, k. 40-D, f.3. d. 1.)
78
Gastajger ideju pripisuje profesoru Zagrebačkog sveučilišta dr Rudolfu Ganslmajeru (Ganslmey-
er) i zagrebačkom Ortsleiter-u Georgu Kernu. (Ferdinand Gasteiger, „Evakuierung der Deutschen
aus Kroatien“, u: Josef Schmidt (ur.), Die Donauschwaben 1944–1964, str. 54.)
79
VA, Mikrofilm Bon, 3/907–913.
групе: жене и деца до 15 година, и сви остали цивили. Било је наглашено да

евакуација друге групе нипошто не сме да почне прерано.80 АА се 9. октобра
сложио са евакуацијом у случају потребе, а Каше је упућен да се о свему
договара са Камерхофером.81 Овај је, пак, од ВоМи између 5. и 10. октобра
добио овлашћење да доноси одлуке о евакуацији.82 Камерхофер је сматрао
да фолксдојчере из НДХ треба евакуисати ако се евакуишу Швабе из Баната
услед продора Црвене армије, уколико се Англоамериканци искрцају и
нападну Штајерску, или ако се искрцају на Јадрану и крену ка Сави.83 Он је од
ВоМи добио упутство да се у случају нужде деца евакуишу возом из Осијека
у Беч а да главнина фолксдојчера оде запрежним колима преко Осијека у
Мађарску, а отуд у правцу језера Нојзидлер. Дечји транспорт требало је
да крене кад се евакуишу Банаћани. У случају савезничког искрцавања у
Штајерску требало је евакуисати целу „народну скупину“. Међутим, и ВоМи
је коначну одлуку оставила Хитлеру.84 Изгледа да је Фирер зелено светло
дао 12. септембра. Зато је Химлер сутрадан наредио да се свакој „народној
групи“ додели квота еваукираца.85
У самој НДХ озбиљни планови су се правили тек од почетка септембра
1944. Алтгајер је између 11. и 14. септембра послао Гастајгера у Берлин да од
АА добије (оно што је Гастајгер тако протумачио) одобрење за евакуацију.86
По свему судећи, он је и добио начелно одобрење, али без датума поласка.
Тако се могло почети (или наставити?) са израдом плана. Већ 16. септрмбра
Ortsleiter-и су добили запечаћене коверте са детаљним упутствима како
организовати евакуацију и шта понети са собом.87 Коверте је требало
отворити тек на налог надлежног Kreisleiter-а. За постојање коверата је
требало да знају само Ortsleiter, његов заменик и командир месне страже
(Ortsheimatschutzführer). Остало становништво није смело да зна ништа о
томе и требало је да настави са обављањем свакодневних послова.88 Очито,
желело се избећи уношење додатног страха и евентуалне панике. Руководство
80
VA, Mikrofilm Bon 3/907–915; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und
Bosnien, str. 436.
81
82
83
VA, Mikrofilm Bon 8/464; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bos-
nien, str. 434.
84
85
Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien, str. 435.
86
Gasteiger, n. d., str. 54–55.
87
Petar Kačavenda, Nemci u Jugoslaviji 1918–1941, Beograd, 1991, str. 141.
88
VA, Mikrofilm NAW-N-T-313, r. 200, s. 7461429–41.
„народне скупине“ се са своје стране трудило да народу ситуацију прикаже

као готово нормалну, уверавајући га да ће фронт издржати89 и да неће бити
повлачења.
Било је предвиђено да се фолксдојчери евакуишу запрежним колима и
да са собом понесу само најнужније. За оне који нису имали кола требало
их је набавити код припадника других етничких заједница. У начелу, било је
предвиђено да се возе само деца, старци и болесни, а сви други да иду пешке.
Требало је одржавати строгу дисциплину, а сав сувишан пртљаг требало је
„немилосрдно истоварити“. Колоне су подељене у групе од 5-6 кола на челу са
Gruppenführer-ом. Било је предвиђено да се евакуишу и чиновници, изузев
железничких и поштанских.90 Другој оклопној армији Вермахта поверена је
евакуација материјалних добара. Она је тај задатак поверила потпуковинку
Хелмуту Кизову (Киесоw), начеелнику њене позадинске службе. Он је свој
штаб прво сместио у Руму, да би га 20. октобра преместио у Шид. Девет
дана касније прешао је у Винковце, где је остао до 7. новембра 1944. када је
евакуација окончана.91 Надлежни у Рајху су желели да се не понови случај
Бачке, одакле су извучени само људи а не и материјална добра, без којих су
људи постајали само терет Рајху који је и онако у свему оскудевао.92
Одобрење да се почне са евакуацијом Срема стигло је из Берлина 3.
октобра.93 Још истог дана почела је евакуација прве зоне (источно од линије
Сремска Митровица – Баноштор). Евакуација друге зоне (јужно од линије
Вуковар–Винковци–Врпоље) наређена је 13. октобра.94 При том ниједно
село није смело да крене док није евакуисано село источно од њега.95 Налог
за евакуацију изненадио је Швабе, па чак и оне у Францталу које су биле
насупрот Банату.96
Евакуација је почела одласком Немаца из Новог Сланкамена 3/4.
октобра.97 Винковачко Ново Село је евакуисано 20. октобра, а насеља
89
Tako npr. Altgajer krajem septembra u Inđiji. (Valentin Oberkersch, India. Deutsches Leben in
Ostsyrmien, Stuttgart, 1977, str. 322.)
90
VA, Mikrofilm NAW-N-T-313, r. 200, s. 7461429–41.
91
VA, Mikrofilm NAW-N-T-313, r. 212, s. 7475643-60; Miletić, Preseljenje, str. 20.
92
93
Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien, str. 435; Gasteiger, n. d.,
str. 55; Wüscht, Beitrag, str. 122.
94
VA, Mikrofilm NAW–N–T–313, r. 212, s. 7475643–60.
95
Gasteiger, n. d., str. 55.
96
Nikolaus Hefner, Franz Eger, Josef Braschl (ur.), Franztal 1816–1944. Erinnerungen an Franztal/
Semlin. Heimat an der Donau. Ansiedlung, Dorfleben, Flucht, Neubegin, Salzburg, 1984, str. 175.
97
западније од њега наредних дана.98 То значи да је територија која нас овде

занима евакуисана у року од 16-17 дана. Део немачког становништва без
кола, као и део варошана евакуисан је возовима или Дунавом ако је живео
дуж њега.99 За оне који су ишли колима највећи проблем је представљала
киша која је неке путеве учинила непроходнима, што је понекад изискивало
проналажење алтернативних маршрута.100
До 14. октобра у Срему источно од линије ушће Дрине–Ердевик–Илок
остало је само око 10.000 Шваба. Од тога су око 2.000 чиниле жене. Око
2.000 је остало у Руми, 3.000 у Сремској Митровици и око 1.000 у Лаћарку
и Чалми. Команда 2. оклопне армије је захтевала од потпуковника Кизова
да и они, уколико нису радили на склањању жита или ако нису служили у
Heimatwacht-у, буду такође евакуисани.101 Чланови Heimatwacht-а су могли
да се евакуишу само уз одобрење својих претпостављених. Евакуирце је
требало слати у Осијек, а одатле даље.102 Евакуација треће зоне је завршена
7. новембра 1944. До тада је евакуисано око 90.000 фолксдојчера из
Срема, док се још 28.000 налазило на служби у Waffen-SS, а 15.000 у радној
служби (Arbeitsdients) у Немачкој. У Срему је остала Heimatwacht да чува
фолксдојчерска имања.103 Поред њених чланова, они који су остали били су
углавном људи немачког порекла који су одбили да се изјасне као Немци и
да се евакуишу.104 Занимљиво је приметити да су се евакуацији спремније
одазвали сељаци од варошана. Из градова је отишло свега 50% Немаца,105
иако је сељаштво обично непокретније и везаније за родну груду. Разлози
су овде вероватно лежали у већој угрожености коју су села током рата већ
искусила, с једне стране, и вероватно поодмакла кроатизација у градовима,
с друге.
И док је евакуација људи била врло успешна, исто се није могло рећи
и за евакуацију материјалних добара. Разлог је био прерана евакуација
људства, тако да није имао ко да утоварује ствари. Поред тога, отишао је
и део потребних кола.106 Део немачког становништва уз Дунав једноставно
98
99
100
Gasteiger, n. d., str. 57.
101
VA, Mikrofilm NAW-N-T-313, F 200, s. 7461701.
102
VA, Mikrofilm NAW-N-T-313, F 200, s. 7461696-7.
103
VA, Mikrofilm NAW-N-T-313, F 200, s. 7461720-3; 7475643-60; London-N-4 / H 299350.
104
105
106
је побегао, као и део часника „народне скупине“.107 Поред тога и чланови

Heimatwacht-а напустили су своја места, тако да је прилично велика имовина
остала без чувара, што су искористили пљачкаши других народности.
Због тога је део фолксдојчера натеран да се врати и чува имовину.108 Вође
„народне скупине“ и богате Швабе потрудиле су се да своју имовину
продају или сакрију.109 Фолксдојчерска задруга „Аграрија“ је све своје залихе
продала хрватској државној задрузи Депос. На тај начин је она измирила
своје дугове, али је тиме Рајх остао ускраћен за та материјална добра, будући
да су усташке власти забраниле да се она извезу из НДХ јер више нису
припадала Немцима. Упркос томе знатна количина робе је ипак извезена,
а део је додељен и Вермахту за подмирење његових потреба на терену. При
том су се више усташке власти показивале предусретљивим, док су ниже
опструирале акцију евакуације.110 Главни уред ВоМи је 7. новембра 1944.
оценио евакуацију Немаца из НДХ као „врло добру“.111 Химлер је у јануару
1945. изразио задовољство количином материјалних добара извучених са
Југоистока – при чему је свакако највише мислио на добра изнета из Срема
и Салвоније.112
Иако пријем у Рајху није увек био најсрдачнији, иако су избеглице
одмах морале да почну да подносе, уз своје, и тешкоће којима је било
изложено целокупно немачко становништво,113 и иако су великим делом
наредних десетак година провеле у доста лошим условима и углавном по
избегличким логорима, убрзо после њиховог доласка на територију Рајха
ће се показати да су одлучивши се за евакуацију, донели мудру одлуку. Са
повлачењем немачких и мађарских оружаних снага и управног апарата из
Баната и Бачке и доласком јединица Црвене армије и НОВЈ почела је Голгота
немачког становништва које је остало у завичају.
Црвена армија је заузела југословенски део Баната између 28. септембра
и 8. октобра 1944.114 Десетак дана касније стабилизовао се Сремски фронт
107
108
109
110
111
112
VA, Nemačka arhiva, k. 32-I, 54-Ia.
113
Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. The Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade,
2005, str. 174–190.
114
Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. II. Erlebnisberichte über die Ver-
brechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944–1948, (dalje: LW), Mün-
chen, Sindelfingen, 1993, str. 390.
који се одржао до партизанског пробоја 11. априла наредне године. По

немачким проценама, око 200.000 фолксдојчера пало је у руке НОВЈ,115
док најновија српска истраживања говоре о 130.000 Немаца.116 У већини
случајева у швапска села су прво улазиле јединице Црвене армије, док су
партизани долазили неколико дана касније.117 Њихов долазак је некад ипак
био истовремен,118 а у неким случајевима су борци НОВ долазити сами.119
Обично је одмах по успостављању нових власти почела пљачка немачких
кућа. Совјетски војници су били посебно похлепни на алкохолна пића и
ручне сатове, док су партизани односили све што су могли. У пљачки су
такође учествовали и цивили разних народности.120 Имајући у виду обичаје
(не само балканског) ратовања и велику оскудицу која је владала ратних
година, ово се могло и очекивати. Некада је пљачка маскирана именом
реквизиције, али се чешће сводила на грубу отимачину. У неким местима
фолксдојчери су морали да властима предају радио-апарате, бицикле,
писаће машине итд.121 Властима је успело да после извесног времена обуздају
пљачку, али се она поново појавила приликом спровођења Шваба у логоре.122
Упоредо са пљачком и пропратним злостављањем, у многим местима
дошло је и до бројних силовања. Судећи по сведочанствима савремника,
силовања су већином починили војници Црвене армије. При том старост
115
Das Schicksal, str. 89E.
116
Ovu brojku navodi komisija Skupštine AP Vojvodine kojoj je bilo povereno da utvrdi činjenice u
vezi sa stradanjem stanovništva Pokrajine u periodu 1941–1948. (Up. Na putu ka istini, Novi Sad,
2009, str. 60.)
117
AP, 561; Toutouit, n. d., str. 422; Zollitsch, n. d., str. 178; Burger, n. d., str. 213; Das Schicksal, str.
205, 222, 247, 262.
118
Leni Lenz, Franztal, ich muß dich lassen (mit ergänzenden Beiträgen von Nikolaus Hafner), Freilas-
sing 1957, str. 122; Das Schickal, str. 215.
119
Das Schicksal, str. 208, 247, 287; Sohl, n. d., str. 54.
120
Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), A-CK KPJ 1944/389; VA, Vojne oblasti, k. 122, f. 4/I, dok. 3; K. 25-A,
reg. br. 21-2; LW, 61, 79, 143, 147, 176, 179, 180, 217, 232, 237, 259, 273, 279, 297, 301, 324, 339,
375, 376, 382, 418, 427, 430, 435, 454, 481, 485, 493, 494, 513, 515, 553, 588, 597, 616, 661, 666,
674, 676, 679, 682, 694, 713; Sandles, n. d., str. 284–285; Toutnouit, n. d., str. 44; Josef Burger,
Heimatbuch der Gemeinde Modoš im Banat und Ortschronik der Gemeinde Kaptalan, s. l. 1964,
str. 218; Philip Sandles (ur.), 50 Jahre Vertereibung (dalje: 50 Jahre), Sindelfingen, 1994, str. 19; Das
Schicksal, str. 218; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien, str.
463.
121
LW, 170, 375–376, 430, 435, 502, 532, 609.
122
VA, Mikrofilm Istorijski arhiv Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine (dalje: IAP-
KSKV) 2 /714.
жртава обично није играла улогу123 – а често ни њихова национална

припадност.124 Међутим, совјетски војници нису само били кривци за оваква
недела, већ су у неким случајевима спречили борце НОВЈ у покушајима
силовања.125 Некад је била права срећа имати на стану совјетске војнике, а
посебно официре, који су своје швапске домаћине штитили од напада бораца
НОВ.126 У неким местима Совјети су успели да спасу појединце од хапшења,
малтретирања или чак стрељања од нових комунистичких власти.127
Што се хапшења фолксдојчера тиче, она су почела већ првих дана
успостављања нове власти, а често су била праћена грозним мучењима.
Први на реду за хапшење били су припадници оружаних формација -
Waffen-SS, Deutsche Mannschaft – часници фолксдојчерских организација и
други који су се компромитовали сарадњом са окупатором и активношћу у
швапским организацијама.128
Поред хапшења и мучења, Швабе су биле изложене и убиствима.
Она су почела одмах након уласка јединица НОВ у фолксдојчерска села,
а починиоци су у највећем броју случајева били партизани. Изгледа да су
Совјети само повремено убијали појединце који би им се супротставили.
Иначе, убиства су била појединачна и масовна, а појединачна ће се
наставити и током наредне три године, иако све мање учестало.129 Разлози
убистава су били врло разноврсни и ишли су од личне освете, преко
националне и политичке мржње, до чистог садизма. Неки су страдали
због покушаја да одбране своје укућане или имовину, или због поседовања
123
LW, 60, 120, 176, 181, 238, 259, 272, 290, 301, 324, 356, 365, 418, 426, 427, 429, 451, 481–482, 532,
587, 597, 602, 662, 667, 676, 680, 713.
124
AP, 561; Vladimir Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, I, Zagreb, 1980, str. 410–
411.
125
Arbeitskreis Dokumentation, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Statio-
nen eines Völkermorde (dalje: AK), München, 1998, str. 116.
126
AP, 562; WK, 123, 144, 176; LW, 522.
127
50 Jahre, str. 18, 33.
128
Das Schicksal, 91E; WK, 222; LW, 54–55, 64–69, 75, 79, 85–96, 108, 110, 112, 119, 124, 128, 132,
136–137, 143, 146–147, 149, 151, 161, 167, 182, 189, 191, 207, 210, 219, 230; 248, 250, 257; 50
Jahre, str. 11, 19, 20, 53, 71, 84; Das Schicksal, str. 206, 210, 224, 232, 249; Adalbert Karl Gauss
(ur.), Erinnerungen an Palanka, Freilassing, 1958, str. 192; Benedikt Halminger (ur.), Bukiner
Heimatbuch. Werdegang, Aufstieg und Untergang der deutschen Gemeinde Bukin in der Batschka/
Jugoslawien, Magstadt, 1974, str. 239; Anton Lehmann, Rudolfsgnad. Chronik einer deutsch-bana-
ter Militär-Grenzgemeinde, s. l., 1966, str. 60; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien,
Kroatien und Bosnien, str. 463.
129
Toutnouit, n. d,, str. 44; Lenz, n. d., str. 122; LW, 59, 110, 153, 232, 250, 418, 439, 442, 513, 597,
682, 697; Das Schicksal, str. 253, 289; 50 Jahre, str. 61; WK, 241, 243.
неког дела војне опреме или трофејног оружја. Најзад, како то често бива у
таквим ситуацијама, неки су убијени забуном.130 Као што је то већ толико
пута био случај током Другог светског рата у Југославији, убица и жртва
су се понекад од раније познавале.131 У више места је дошло до масовних
погубљења, а међу жртвама је било и жена и деце. У већим центрима као
што су Панчево, Вршац, Кикинда – Велики Бечкерек, Земун итд., основани
су логори у које су фолксдојчери довођени на погубљење.132 Број жртава
у појединим смакнућима је варирао од 20 до преко 150, а егзекуције су
понекад оглашаване плакатима са именима жртава.133 Треба, међутим,
истаћи да нису само фолксдојчери страдали у суровом валу освете: масовно
су убијани и Мађари и други непожељни.134 Тако је по сопственим подацима
ОЗНА у то време ликвидирала 9.668 људи. Од тога су 6.763 били Немци,
1.776 Мађари док су остало била лица других народности.135
Уз остале оштре мере, за Немце је практично од првог дана нове
власти уведен принудни рад. Он је био прописан за све Швабе од 12 до
60 година. Они су под стражом одвођени на пољске радове, поправке
путева, мостова, аеродрома и пруга, сечу шуме итд. Резултати при том
нису били задовољавајући са становишта власти. Разлози су били то што
је најквалитетнија радна снага била одсутна, тако да су за рад морали
бити ангажовани старци, жене и деца.136 „Обавезни рад“ је уведен и за
130
WK, 241, 243.
131
WK, 244; Das Schicksal, str. 289.
132
LW, 14, 59, 80, 83, 109, 122, 125, 128, 130–133, 137, 139–140, 165, 207, 220, 222–224, 241, 242,
244, 250, 280, 290, 298, 312, 319–321, 329, 344, 355, 358–360, 365, 499, 527–528, 535, 604–605,
616, 727–728, 732, 735, 755; Das Schicksal, str. 202, 206, 253–257; Bär, Müller, Rentner, Siwatz
1766–1944 (dalje: Siwatz), Freilassing 1963, str. 144; Adalbert Karl Gauß (ur.), Erinnerungen an
Palanka, Freilassing, 1958, str. 192; Franztal, str. 197–202; Hans Sonnleitner, Karlsdorf im Verlauf
donauschwäbischer Geschichte, München, 1985, str. 65; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien,
Slawonien, Kroatien und Bosnien, str. 463; AK, 96–97, 102, 104–112.
133
Npr. u Beloj Crkvi, Kikini, Vršcu itd. (LW, 69; Das Schicksal, str. 249; Hans Sonnleitner, Aktion
Intelligenzija in Karlsdorf. Tatsachen und Hintergründe. Reflexion zur Sinnfrage über Mord und
Tot. Gedenkschrift 1944–1984 über die Ermordung von 36 Karlsdorfern, München, 1986, str. 86;
Malović, n. d., str. 36)
134
Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesell-
schaft, Wirtschaft, Kultur, Wien, 2008, str. 268; Robert Asperslagh, „Trianon Dissolved: The Sta-
tus of the Vojvodina Reconsidered?“, Yearbook of European Studies, 5, 1992, str. 127; Aleksandar
Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941–1946, Novi Sad, 1996, str. 160–182; Tibor Cseres, Vérbosszu Bacs-
kában, Budapest, 1991.
135
Portmann, n. d., str. 230.
136
Halminger (ur.), n. d.,str. 239; AP, 562; Lenz, n. d.,str. 103; Sohl, n. d.,str. 59; WK, 222; Toutnouit,
n. d., str. 44; Martin Schneider, Milititsch, Freilassing, 1968, str. 251; Zollitsch, n. d.,str. 178; 50
слободно становништво, што је народ називао „кулук“. Што се швапског

становништва тиче, оно је на принудни рад ишло или од својих кућа или је
окупљано у радне логоре одакле је свако јутро одвођено на радове.137 У тим
логорима је смештај био врло лош: људи су спавали на подовима, нагурани
у кућама. Храна је била потпуно неодговарајућа и једнолична.138
Ради бољег спровођења репресивних мера, посебно према мањинском
становништву, 17. октобра 1944. заведена је Војна управа (ВУ). На челу јој
је био генерал-мајор Иван Рукавина. Делила се на војне области за Банат и
за Бачку и Барању. Војна управа је функционисала само до фебруара 1945,
што је било краће него што је првобитно било предвиђено. Службено, њени
циљеви су били да се уклоне тешкоће које су изазвале немачка и мађарска
окупација и квислинзи, као и да се казне кривци за злочине почињене
током рата. Други јавно прокламовани циљ био је да се оспособе народно-
ослободилачки одбори за преузимање власти. У образложењу увођења ВУ
је јасно наглашен њен антимањински, а посебно антинемачки карактер.139
Нове власти су хтеле да се ослоне само на словенско становништво,
будући да претходни позиви у борбу упућени припадницима националних
мањина нису наишли на већи одзив. После преузимања власти ВУ је
укинула народноослободилачке одборе у претежно мањинским местима
и спречила оснивање нових у њима.140 Уместо њих у тим местима су
основане војне станице. Фолксдојчерима је било забрањено да напуштају
своја места становања без одобрења. Немачки језик је забрањен на јавним
местима а сва фолксдојчерска предузећа и радње су стављени под државну
контролу. Немачки натписи су морали да буду уклоњени у року од 12
часова. Ова ограничења су у прво време важила и за мађарско и румунско
становништво.141 Међутим, став према Мађарима и Румунима ускоро је
почео да се ублажава,142 док се према Немцима пооштравао.
Jahre, str. 20, 54, 86, 95; LW, 45, 62, 79, 82, 98–100, 184, 319, 328, 342, 372, 379, 410, 420, 485, 597,
674, 697, 715, 749; Malović, n. d., str. 106, 121.
137
Das Schicksal, str. 212, 235–236, 291.
138
Nikolaus Engelmann, „Vertreibung, Flucht und Verfolgung“, u: Hans Wolfram Hockl (ur.), Hei-
matbuch der Donauschwaben, München, 1959, str. 220; LW, 45.
139
Josip Broz Tito, Sabrana djela, 24, Beograd, Zagreb, 1982, str. 96–97; VA, Mikrofilm IAPKSKV 2
/654–655.
140
Malović, n. d., str. 33, 47, 66, 80.
141
VA, Mikrofilm IAPKSKV 2/654–655; Malović, n. d., Dodatak, III; Branko Petranović, Istorija
Jugoslavije, 2, Beograd, 1988, str. 421; Portmann, n. d., str. 240.
142
Malović, n. d., str. 82.
Тако је октобар 1944. означио свитање слободе за једне, а сумрак за

друге. Он је најавио коначну пропаст Подунавских Шваба као етничке
заједнице на просторима на којима су живели преко два века. Тог месеца
су почеле појаве и процеси који ће запечатити њихову судбину: масовна
убиства, логорисање и принудни рад. Ускоро ће им одлуком Председништва
АВНОЈ-а бити одузета целокупна имовина, крајем године око 12.000 ће
бити депоротовано на принудни рад у Совјетски Савез, а до средине 1945.
огромна већина Шваба ће бити затворена у логоре у којима ће страдати
током наредне три године.
Summary
The Vojvodina Germans in October 1944
Due to indoctrination, unsatisfying minority position in the Kingdom of

Yugoslavia, national enthusiasm because of Hitler’s victories and the whole
historical situation which was caused by these and other factors, the Vojvodina
Swabians sided with Germany and its allies. Because of that, they enjoyed more or
less privileged status in the territory of the Vojvodina after April 1941. However, it
was coupled with duty to support the war effort of the Axis powers.
In August 1944 the situation started to change dramatically for the worse for
them due to the capitulation of Romania. Evacuation started to be contemplated.
Detailed plans for evacuating German population from the Banat and from
Syrmium were made during September, whereas no such plans (except for Novi
Sad) were made for the Backa, so as not to undermine the morale of the allied
Hungary. Although the Red Army units were already standing on the border of the
Yugoslav Banat in late September, the Volksdeutsche were not given permission
to start evacuating. Until this day it is not known who was responsible: Hitler,
Himmler or the Senior Chief of the SS-Police in Belgrade, Behrends. The reason
was certainly the unwillingness to burden the Reich with refugees and to show,
in an indirect way, that the German war machinery was grinding to a halt. When
the permission to start evacuating the Banat was finally granted on September
28/29, it was already too late for part of the Volksdeutsche; another part, crushed
by weeks long anxiety didn’t want to be evacuated any more.
In the Bacska flight and evacuation of the Volksdeutsche started
simultaneously with the withdrawal of the Hungarian authorities. The main
advocates of the evacuation were people active in Volksdeutsche organizations
and relatives of the Waffen-SS members. Those who thought they had done
no harm to anyone refused to be evacuated. For that reason, only one half of
the Germans left the Bacska. On the contrary, in Syrmium the evacuation was
executed according to the plan between mid-October and early November. Some
90% of the Germans left, and large quantities of goods were also evacuated.
The remaining Volksdeutsche in the Banat and the Bacska were subject
to mass shootings, rape, pillaging, arrests and manhandling by members of the
People’s Liberation Army (PLA) and the Red Army. Their freedom of movement
was restricted and they were taken to forced labor. Internment of the Swabian
population into concentration camps began. On October 17, 1944 Military
Administration was imposed in the Banat and the Bacska. It was supposed to
fortify the power of the PLA and to use all resources of the province for further
war effort. It had a distinct anti-minority taint, and the Hungarians suffered
together with the Germans during the first weeks of the new regime – albeit to
a smaller extent. The treatment of the Hungarians was relaxed in late November,
whereas it became even more rigid for the Germans. In that way October 1944
brought freedom to the Serbian population and the beginning of Calvary for the
Volksdeutsche.
УДК 323.28(=112.2)(497.1)„1944/1946”(093.3)
Е. Ю. Гуськова
УЧАСТИЕ СССР В ДЕПОРТАЦИИ НЕМЦЕВ С ТЕРРИТОРИИ

ЮГОСЛАВИИ ПОСЛЕ ВТОРОЙ МИРОВОЙ ВОЙНЫ
(1944–1946 Г.)
АПСТРАКТ: Депортација Немаца из Југославије који су спроводили комунисти

који су дошли на власт је позната чињеница. У руским архивима се чувају документи
о учешћу Москве у томе. Недавно објављени документи омогућавају прилично
детаљну реконструкцију тог процеса. Државни комитет за одбрану СССР-а је 16.
децембра 1944. издао наредбу о мобилизацији и интернацији свих радно способних
Немаца за рад у СССР-у – мушкарци од 17 до 45 година, а жене од 18 до 30 – који
се налазе на територији Југославије, Румуније, Бугарске, Мађарске и Чехословачке
коју је ослободила Црвена армија. Руковођење операцијом је поверено Берији. За
Југославију и Бугарску су непосредно одговарали Толбухин и Бирјузов.
Кључне речи: Други светски рат, депортација Немаца, улога СССР-а
Многонациональная Югославия в межвоенный период представляла

собой сложный клубок этнических противоречий, который ещё больше
запутался в годы Второй мировой войны.
Несмотря на провозглашенные идеи единства всех народов федерации,
в первые послевоенные годы существовали серьезные проблемы в ряде
регионов, имевшие исторические корни и современные политические
предпосылки. Среди крупных проблем, таких как: взаимоотношения
албанского и православного населения в республиках с большинством
православного населения (Сербия и Македония), сербско-хорватские
отношения в рамках Хорватии, малоисследованной темой является
взаимоотношение властей с немецким населением Воеводины. Новые
документы из Российских архивов раскрывают этот вопрос с новой
стороны, показывают, что в депортации немецкого населения участвовал и
Советский Союз.
Воеводина была многонациональной территорией, к тому же
разделенной в годы войны между НГХ и Сербией. В Воеводине в годы
войны сербы составляли 33% населения, венгры – 26, немцы – 21, хорваты
– 7%.1 Во время войны в Воеводине удалось сохранить единую краевую

партийную и военную структуру, поэтому уже тогда Воеводина именовалась
не иначе, как „автономия“, без определения, какой республике она будет
принадлежать. Например, в партийных документах 1943-1944 гг. писали
об „автономии Воеводины в составе федеральной Югославии“.2 Вопрос о
Воеводине решался в апреле 1945 г. Хотя выдвигались разные предложения,
исходили все-таки из того, что не венгры, а сербы в Воеводине составляют
„относительное большинство“.3 Было решено создать автономную
Воеводину именно в составе Сербии, поскольку сербы в ней преобладали.
В июле 1945 г. Первая скупщина народа Воеводины приняла решение о
вхождении Автономной Воеводины в Сербию. 1 сентября 1945 г. Скупщина
Сербии приняла Закон о создании и устройстве Автономного края
Воеводина.
С Воеводиной, плодородным многонациональным краем, тесно
связана еще одна проблема – колонизации земель, которая позже серьезно
влияла на формирование климата межнациональных отношений.
Проводимая земельная реформа сопровождалась переселением
аграрного населения. В Югославии этот процесс назывался колонизацией,
которой занималось Министерство колонизации. В повестке дня заседания
ЦК КП Сербии 30 сентября 1945 г. значился пункт „Население и колонизация
в Косове и Воеводине“.4 В августе 1946 г. была создана Комиссия по
аграрной реформе и колонизации, которая объединила функции всех
других органов, включая министерство. В Воеводине стояла задача как
можно быстрее заселить плодородные земли тех, кто был выселен или ушел
с оккупантами – немцев и частично венгров.
Следует напомнить, что немцы переселялись в Воеводину в течение 18 и
19 вв., постепенно за ними закрепилось название „воеводинские швабы“ или
просто „швабы“.5 Как отмечают югославские ученые, на них в ходе развития
оказывали негативное влияние разные исторические события, в частности,
территориальные изменения и принадлежность их территории расселения
различным государствам. Немцам пришлось пережить в свое время и
венгеризацию, и югославизацию, и националсоциализацию. Решением
1
Попов Ч., Попов J. Аутономија Војводине. Српско питање. – Сремски Карловци, 2000. – С.
62.
2
Там же, с. 75.
3
Ibid.
4
Митровиh М., Србиjа 1944–1952. – Београд, 1988. – С. 245.
5
Janjetović Z. Duhovni profil vojvođanskih Švaba // Tokovi istorije. – Beograd, 2000. – N 1–2. – S.
55.
Е. Ю. Гуськова – УЧАСТИЕ СССР В ДЕПОРТАЦИЈИ НЕМЦЕВ... . . . 207
АВНОЮ от 21 ноября 1944 г. всем немцам было отнято право гражданства

Югославии. По окончании Второй мировой войны часть воеводинских
швабов была эвакуирована, часть ушла с немцами, а остальные, включая
стариков, женщин и детей, были помещены в концентрационные лагеря без
суда и следствия, где находились до весны 1948 г.6 Те, кто выжил и вышел из
лагерей, были отправлены на три года на трудовые повинности.7
Недавно опубликованные документы из российских архивов
показывают, что депортации немцев с территории Югославии
способствовала и Москва. 16 декабря 1944 г. Государственный Комитет
Обороны СССР принял постановление о мобилизации и интернировании
для использования на работах в СССР „всех трудоспособных немцев в
возрасте – мужчин от 17 до 45 лет, женщин от 18 до 30 лет, находящихся
на освобожденной Красной Армией территории Румынии, Югославии,
Венгрии, Болгарии и Чехословакии“.8 Мобилизации подлежали немцы,
подданные как Германии, так и Румынии, Югославии, Болгарии и
Чехословакии. Организацию сборных пунктов, прием мобилизуемых,
формирование и отправку эшелонов, охрану их в пути брал на себя
НКВД СССР. Руководство операцией было возложено на товарища
Берию. Непосредственно за Югославию и Болгарию отвечали Толбухин и
Бирюзов. Всех мобилизованных немцев направляли в СССР эшелонами
по мере их поступления на сборные пункты, а затем распределяли на
работы по восстановлению угольной промышленности Донбасса и черной
металлургии Юга. Мобилизованным немцам разрешалось брать с собой
тёплую одежду, запас бельяЮ постельные принадлежности, личную посуду
и продовольствие, всего весом до 200 кг на человека.9 Из прибывающих на
место работы немцев формировали рабочие батальоны по 1000 человек в
каждом. 5 января 1945 г. Л. Берия сообщал И. Сталину и В. Молотову об
отправке в СССР из Югославии пятью эшелонами 9899 интернированных
немцев. „Из их числа, - говорилось в донесении, - 3 эшелона в количестве
5700 человек направляются на ст. Горловка для работы на шахтах треста
Сталинуголь и 2 эшелона в количестве 3800 человек направляется для
работы на шахтах треста Ворошиловуголь“.10 Уже к 19 января 1945 г. из
6
Ibid., s. 66.
7
Janjetović Z., O državljanstvu jugoslovenskih nemaca // Tokovi istorije. – Beograd, 2002. – N 1–2.
– S. 33.
8
Советский фактор в Восточной Европе 1944–1953 гг. В 2-х тт.: Документы / Т. 1. 1944–1948
гг. – М., 1999. – 116.
9
10
Там же, с. 132, прим. 2.
Балканских стран было отправлено в СССР 67930 немцев, в том числе из

Югославии – 10935 чел.11 Интернированные немцы работали в СССР до
весны 1946 г.
В мае 1946 г. Министерство внутренних дел СССР начало отправку
на родину военнопленных и интернированных немецкой национальности,
которая продолжилась и в следующие годы. Однако трудно выделить из
общего числа возвращающихся в Югославию именно немцев. Согласно
„Справке о репатриации иностранных граждан и военнопленных»,
подготовленной в Управлении уполномоченного Совета министров СССР
по делам репатриации, в 1946 г. было репатриировано 1909 югославов, в
1947 г. – 776, в 1948 г. – 415. Всего к 1 января 1952 г. вернулись в страну
3758 военнопленных и интернированых“.12 Посол СССР в Югославии
А.Лаврентьев записал в своём дневнике 29 апреля 1946 г., что Советский
Союз в скором времени начнёт отправку в Югославию военнопленных и
интернированных лиц немецкой национальности, при этом 3000 человек в
Югославии отказались принимать.13
Часть военнопленных удерживалась в лагерях по политическим
соображениям и в начале 50-х гг. Например, в октябре 1951 г. МИД
СССР не считал целесообразным передавать югославским властям
115 военнопленных и интернированных граждан, на которых не было
никаких компрометирующих материалов, „поскольку клика Тито могла бы
использовать их во враждебных Советскому Союзу целях“.14 По состоянию
на 1 марта 1952 г. в лагерях МВД СССР находились еще 24 человека,
интернированных из Югославии.15 Известно также, что югославское
правительство препятствовало возвращению немцев в Югославию, лишая
их гражданства.
Переселенцам в Воеводину выделялись плодородные земли. В Бачке,
Банате, Среме и Баранье предполагалось 500 тыс. ютров16 распределить
между семьями борцов-партизан, инвалидов войны, жертв фашистского
террора и других переселенцев. Это было самое большое планируемое
переселение народов в новой истории Сербии. Всего в Воеводину
планировалось переселить 45 тыс. семей: из Боснии и Герцеговины – 12
11
12
Там же, с. 286, прим. 2.
13
14
Там же, 58.
15
16
1 ютро равен приблизительно 50 соткам.
Е. Ю. Гуськова – УЧАСТИЕ СССР В ДЕПОРТАЦИЈИ НЕМЦЕВ... . . . 209
тыс. семей, из Хорватии – 9, Черногории – 7, Сербии – 6, Воеводины – 6,

Словении – 3, Македонии – 2 тыс. семей. Плодородные земли Воеводины
заселяли крестьянами из опустошенных и разоренных войной районов
Хорватии, Боснии и Герцеговины, а также теми, кто не смог вернуться в
Косово и Македонию. План начал осуществляться уже осенью 1945 г.
Интерес крестьян к переселению был огромный. Только в Хорватии,
например, было собрано 24 тыс. заявлений. Существовавший Указ о
приоритетах переселения регулировал составление списков. До конца 1945
г. на новые земли переехали 34% планированных колонистов.17 До 1947
г. план переселения был выполнен. В связи с колонизацией в Воеводине
изменился и национальный состав. Согласно переписи 1991 г., сербы
составляли уже 55% населения края, венгры – 19, а хорваты – 6%.18
Summary
The fact about deportation of Germans from territory of Yugoslavia the come
to power communists is known. However in the Russian archives documents
on participation in it of Moscow contain. Recently published documents allow
to restore this process in detail enough. On December, 16th, 1944 the State
Committee of Defense of the USSR has accepted the decision about mobilization
and internment for use on works in the USSR „all able-bodied Germans in the
age of - men from 17 till 45 years, women from 18 till 30 years which are being
on released Red Army of territory of Romania, Yugoslavia, Hungary, Bulgaria and
Czechoslovakia“. The management of operation has been assigned to comrade
Beriju. Directly for Yugoslavia and Bulgaria answered Tolbukhin and Biruzov. Till
19 January, 1945 from the Balkan countries 67930 Germans have been sent to
the USSR, including from Yugoslavia – 10935 persons. The Interned Germans
worked in the USSR till the spring 1946.
17
Митровиh М., Указ. соч ., с. 266, 269.
18
Попов Ч., Попов J., Указ. соч., с. 93, сноска.
УДК 316.7(=163.41):(=161.1)„1944”
Алексеј ТИМОФЕЈЕВ
ИСКУСТВО СУЧЕЉАВАЊА: ЦРВЕНОАРМЕЈЦИ И

СТАНОВНИШТВО СРБИЈЕ
АПСТРАКТ: На основу грађе из Архива Министарства одбране Русије и

Војног архива Србије, мемоарске грађе руског и српског порекла урађена је
реконструкција узајамне перцепције црвеноармејаца и југословенског (пре свега
српског) становништва у јесен 1944. За војнике Црвене армије као представнике
совјетског, пре свега руског становништва ово је била прва прилика да стекну
представу о Југословенима и Србима, изгубљену након бољшевичке револуције.
Слика створена у јесен 1944. ушла је у широке народне масе и, уз мање корекције,
опстала је до модерног доба.
Кључне речи: Црвена армија, имагинологија, српско-руски односи, друштвена

историја, историја свакодневице
Очигледан је значај узајамне перцепције црвеноармејаца и југословенског

(пре свега српског) становништва у јесен 1944. За војнике Црвене армије
као представнике совјетског, превасходно руског1 становништва ово је била
прва прилика да стекну представу о Југословенима и Србима, изгубљену
због прекида традиција словенских веза у вртлогу екстремног левичарског
експеримента (бољшевичке револуције). Слика створена у јесен 1944. ушла
је у широке народне масе и, уз мање корекције, опстала је до модерног
доба. Изузетно битна била је и представа о источној велесили, коју су Срби
стекли у јесен 1944, која је уз екстраполацију неких пређаших представа о
Русима и уз одређене мутације током послератних година, такође сачувала
своју актуелност.
Неопходно је сагледати како су изгледали и ко су уопште били војници
Црвене армије које су у септембру и октобру 1944. видели испред својих
кућа становници источне и централне Србије, Београда и Војводине.
1
Две трећине црвеноармејаца (око 66%) били су етнички Руси. Ова бројка би била још већа
(око 75%) ако узмемо у обзир руско становништво источне Украјине и Белорусије које је
званична статистика водила као Украјинце и Белорусе. Россия и СССР в войнах XX века:
Статистическое исследование, Москва, 2001, с. 238.
А. Тимофејев – ИСКУСТВО СУЧЕЉАВАЊА... . . . 211
Људи који су у редовима Црвене армије стигли на Балкан у јесен 1944.

разликовали су се од оних „пререволуционарних Руса“ који су последњи
пут масовно долазили на Балкан за време источне кризе 1875–1876, а
разликовали су се и од оних из таласа избеглица који су запљуснули Балкан
после грађанског рата 1917–1921. Револуција, грађански рат, инсталација
тоталитарног режима са претензијама на месијанску есклузивност нове
идеологије водили су изолацији и издвајању Русије из породице европских
народа. Само име Русија, услед Лењинових идеја о светској држави пролетера,
нестаје и створен је нови назив – Савез Совјетских Социјалистичких
Република. Услед појачавања „шпијуноманије“ и спречавања било каквих
контаката са странцима без директне контроле органа државне безбедности,
с једне стране, и услед појачање пропаганде о патњама радне класе у
капитализму и о успесима социјалистичке привреде, с друге стране, крајем
тридесетих година велики део совјетског становништва имао је веома мало
реалних представа о томе како је живела остала Европа. У СССР-у није било
страних инвестиција нити колонија које би СССР могао да експлоатише,
и зато су превазилажење последица Првог светског и грађанског рата, као
и убрзана индустријализација спровођени о трошку самог становништва.
Тако је пад животног стандарда сељака и радника заправо пружио совјетској
држави неопходна средства за развој тешке индустрије и производњу
наоружања. Уочи Првог светског рата царска Русија је морала да купује
наоружање у инистранству.2 Током тридесетих година 20. века Русија се
претворила из полуаграрне земље у индустријског џина који је могао 1944.
да произведе више наоружања него водећа индустријска сила Европе –
Немачка, чија привреда се ослањала на индустријску и сировинску базу
западне и централне Европе. Совјетско оружје (тенк „т-34“, авиони „ил-
2“ и „ла-5“, пушке „свт“ и „ппш“, гардијски минобацач „бм-13“/каћуша
и др.) било је ефикасно, једноставно и технолошки адекватно. Цену овог
„индустријског чуда“ углавном су платили руски и украјински сељаци, али и
целокупно становништва СССР-а, падом својих потрошачких могућности.
С друге стране, и повећавање доступности здравствених и образовних
услуга и културних установа неопходних за васпитање регрута за модерну
војску такође је морало да се финансира из истих резерви.3
2
Видети на пример успомене „оца руског аутоматског оружја“ Владимира Федорова:
Федоров В. Г., В поисках оружия, Москва, 1964.
3
Анатолий Вишневский, Серп и рубль. Консервативная модернизация в СССР, Москва, 1998;
Виктор Кондрашин, Голод 1932–1933 годов: Трагедия российской деревни, Российская
политическая энциклопедия (РОССПЭН), Москва, 2008.
Прелазак совјетско-румунске границе за значајни део припадника

Црвене армије био је прва животна прилика да виде осталу Европу и да
упореде живот капитализма са достигнућима комунистичког система.4 Овај
контакт је бринуо највише совјетско руководство које је тежило да добије
детаљне извештаје, преко својих политичких органа, о томе какав је утисак
војника о иностранству. С друге стране тежило је да побољша утисак који
су остављали сами војници на становништво дела Европе ослобођеног од
Немаца.
Војници и официри су представљали релативно младу популацију.
Упадљива младост официрског кадра била је последица страшних губитака
почетних година рата, када је скоро читав регуларни официрски кор погинуо
у покушајима да се заустави немачка ратна машинерија. Официрски кор
Црвене армије – услед губитака и мањка традиција и класних ограда –
био је формиран помоћу убрзаних официрских курсева. Ово је деловало
веома изненађујуће и на балканске школоване официре које су први пут
имали прилику да виде „потпуковника команданта бригаде, а два мајора су
команданти пукова. Сви су млади људи, потпуковник има око 20, један мајор
испод 30, а други једва 25 година.“5 Ово чуђење нису могли да не примете
ни сами млади официри.6 Убрзана припрема официра била је надокнађена
великим ратним искуством које су они стицали за време неприкидних и
тешких борби али то није могло у свему да им пружи навике и особине које
су имали школовани официри.7
Младост у комбинацији са великим ратним искуством повећавала је
самопоуздање па и самоувереност војника и поготову официра. Долазило је
и до одређеног потцењивања балканских колега. Негативну улогу у томе је
одиграла и чињеница да је прва балканска војска са којом су се срели совјетски
официри јужног крила Црвене армије била румунска војска. Потцењивање
румунских трупа и поготово румунског краљевског официрског кора било
је типично за совјетске официре још и пре доласка на Балкан.8 Због брзе
4
Слуцкий Б., Записки о войне // О других и о себе, Москва, 2005 , с. 28–35.
5
Пилетић В., Судбина српског официра, Крагујевац, 2002, с. 109.
6
Михин П. А., „Артиллеристы, Сталин дал приказ!“, Мы умирали, чтобы победить, Москва,
2006, с. 370.
7
Зато је морало да дође до снажних напора Политичке управе Црвене армије да се совјетском
официрском корпусу експресно усаде потребни манири и схватања. Кривицкий А.,
Русский офицер за рубежом, Москва, 1946.
8
„... борбена способност совјетског и румунског војника не могу ни да се упоређују“,
сматрао је начелник штаба 3. украјинског фронта. Иванов С. П., Штаб армейский, штаб
фронтовой, Москва, 1990, с. 434. „Румуни су се предавали у групама, за једно вече био
промене спољне оријентације количина поштовања према румунским и

бугарским трупама није порасла већ се додатно смањила. Ни непосредна
пропаганда у трупама није била усмерена да маскира разлоге за наглу промену
спољнополитичке оријентације бивших савезника Хитлера на Балкану и да
их објасни неким „прогресивним идеалима“, него је директно признавала:
„Напустили су Румуни Хитлера, одрекли су га се и Бугари, окренули су се
од њега и Финци – сувише су снажни наши ударци“.9 Покушаји румунских
официра да добију официрски поздрав од савезничких совјетских млађих
официра и војника често су доводили до непријатних инцидената: од туче
до посезања за оружјем.10
Овај став није могао да не остави трага ни у начину размишљања
совјетских официра у контактима са другим балканским колегама.
Официри Црвене армије имали су веома високи ниво самоуверености па
и препотентности у контактима са бугарским колегама. „По старости може
да ми буде отац, али у ствари ко је он? Ми смо довде дошли кроз борбе од
Москве, а они нису ни ратовали како треба. Ја сам ратни и искусни официр
снажне војске, а он представља војску трећеразредне државице, чији цар је
понизно службовао Хитлеру“ – ове изречене мисли су биле присутне код
многих представника Црвене армије.11
Официри и војници Црвене армије осим своје релативне младости
имали су још и једну општу особину – огорман и свеобухватни умор.
Слаб отпор у Румунији и одсуство отпора у Бугарској нису спашавали
пешадију од вишесатних ноћних маршева. Огроман терет физичког напора
и одговорности који је лежао на официрима и војницима био је претежак и
за младе снаге. Због сталног притиска долазило је и до тужних инцидената.
На пример командант 703. стрељачког пука 233. стречљаке дивизије Д. Т.
Нестерук добио је од команданта дивизије више критика у вези са понашањем
је заробљен читав румунски пук...“, тврдио је комсомолски организатор стрељачког

батаљона једне од стрељачких дивизија 3. украјниског фронта. Роменский А. П., Глазами
и сердцем солдата, Москва, 1979, с. 108. Карактеристике румунског официрског корпуса
изоставићемо јер оне излазе ван свих оквира политичке коректности. Коришћење пудера
за лице, кармина, шминке, мушица, корсета, као и слаба борбеност су срозавали углед
румунског официрског корпуса у очима совјетских официра. Воронов Н. Н., На службе
военной, Москва, 1963, с. 162–163.
9
Ову песму су прочитали у новинама 17. ваздухопловне армије совјетски пилоти након
доласка у Бугарску. Скоморохов Н. М., „Боем живет истребитель“, Москва, 1975, с. 189.
10
ЦАМО РФ, 57 А, ОО, д. 16, с. 138; пилот Маслов Леонид Захарович http://www.iremember.
ru/content/view/398/51/lang,ru/.
11
2006, с 370; Pavlović M., Očevidac Građanskog rata u Srbiji, Istorija 20. veka, 1/2007, с. 183.
његовог пука за време преласка преко Румуније. Због умора и неподношљивог

терета одговорности млади официр који је имао само двадесет година, пуцао
је себи у слепоочицу на ивици пута где су његово тело и нашли војници
пука који је марширао иза његовог пука.12 Овај замор од марширања већина
војника је подносила ћутке али је умор превазилазио све могуће границе и
само понекад је долазило до гласног изражавања незадовољства. Гунђање у
личним разговорима су уочавали партијски организатори јединица. Редов
572. стрељачког пука Иван Наконечни, стар двадесет година, изјавио је:
„Нас терају напред као стоку... по ноћи... одузимају нам могућност да се
наспавамо или да запалимо, идемо по прашини, прљави, хранимо се скоро
у покрету, насеља пролазимо по ноћи“. Редов 703. стрељачког пука Григориј
Жужера је рекао: „Сваког дана пешачимо. Не дају нам да се одморимо како
треба. А комаднанти траже без дозволе да не излазимо из колоне. Када
ће томе бити крај?“13 Физички и психички замор био је невероватан –од
свог првог до задњег боја у Другом светском рату (28. фебруара 1942. - 28.
фебруара 1945) војници 431. стрељачког пука 52. стрељачке дивизије су
прешли више од 7.000 км од предграђа Москве до центра Будимпеште.14 За
разлику од километраже не може се изразити бројевима стање борбеног
стреса у ком су се налазили војници услед сталних борби, губитака другова,
ризика смрти или инвалидитета...
Совјетски војници су почели да заборављају реч „глад“ тек 1943. и
1944.15 Али и тада нису гладовали захваљујући углавном „пронађеној“
храни и ратном плену. Могуће је завирити у кухињу тенкиста 4. гардијског
механизованог корпуса генерала Жданова. На званичном менију у септембру
1944. су били: „доручак – гриз, ручак – купус чорба (боршч) са месом, вечера
– чај; доручак – просена каша, ручак – пасуљ са месом и гриз, вечера – чај;
доручак – просена каша, ручак – купус чорба (боршч), вечера - чај; доручак
– просена каша, ручак – купус чорба (боршч) и кнедле са месом, вечера –
чај; доручак – просена каша, ручак – просена супа, вечера – чај. Количина
супе – 1000–1105 г, тежина главног јела – 300–329 г. Калоријска вредност –
1298 КК; ручка – 1422 КК; вечере (уз хлеб) – 500 КК. Али је ужина обично
изостајала.”16 Према савременим препорукама Министарства здравља
Русије мушкарци у узрасту од осамнаест до двадесет и девет година који
12
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 93, с. 174.
13
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 93, с. 163.
14
ЦАМО РФ, 431 сп, д. 1, с. 1, „Журнал боевых действий 431 сп“.
15
Слуцкий Б., Записки о войне // О других и о себе, Москва, 2005, с. 28–32.
16
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 377, „Медицинские донесения корпусного врача“, с. 16.
се баве лаким физичким послом требало би да добијају – 2.800 калорија.

Нешто мање од тога могао је да добије дневно црвеноармејац у кухињи 4.
гардијског механизованог корпуса који је био оштрица ударне снаге Трећег
украјинског фронта у јесен 1944. Ово стање ствари изазивало је забринутост
и код санитетске контроле корпуса: „Квалитет припреме хране је низак,
безукусна и без обавезне количине витаминизираних састојака.. калоријска
вредност хране је недовољна... количина супе је велика због воде, а не хране,
услед чега се губи укус јела...” Занимљиво је да на питање о томе колико су
задовољни храном војници нису изнели никакву критику осим једне девојке
која је рекла: „Ових сплачина има довољно“.17 Повремено су чак и официри
који су добијали повећану порцију били незадовољни не само квалитетом
него и количином хране.18
Проблема је било и код снабдевености одећом и обућом. Опремљеност
униформама била је проблем за Црвену армију од настанка, тек 1926. било
је проглашено да су јединице у потпуности снабдевене униформама и
обућом.19 Међутим након избијања рата 1941. уз велике губитке магацина
и индустријских капацитета, с једне стране, и уз повећавање количине
људства у војсци дошло је до несташица униформи и обуће. Бројне цивилне
фабрике су кренуле у производњу војних униформи, што је повећало
шаренило дезена и кројева. Војницима су давали униформу и из робних
резерви који су чували старе образце унифроме РККА. Чак и на чувеној
Паради победе 1945, када су немачке заставе бацали у подножје Маузолеја,
искусно око је могло да уочи разлике у униформама. У борбеним јединицама
истрошена и закрпљена униформа носила је трагове сувише хладних ноћи
уз ватру, рупе и флеке непозантог порекла. Ратни плен је долазио у помоћ
тамо где би затајила интендантска служба. Масовно су користили немачке
каишеве (понекада чак нису ни скидали немачке ознаке са њих), а понекада
су брусили средину да трофеј ослободе омрзнуте готике и кукастог крста.
Чизме и шињели су такође спадали у тражене трофеје. Најзад није било
довољно ознака чинова и рода оружја као ни елементарних звездица
које су појединци секли од конзерви и качили на војничку капу згужвану
кацигом. Радило се не само о мањку у магацинима или о неуредности већ и
о својеврсном занемаривању личне имовине услед непредвидљивости ратне
судбине. Тако се, иако неформално али често, исказивало као социјално
17
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 377, „Медицинские донесения корпусного врача“, с. 15.
18
ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д.105, с. 218. ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 93, с.182.
19
Шалито А., Савченков И., Рогинский Н., Цыпленков К.,Униформа Красной Армии, Москва,
2001, с. 9.
прихватљиво чак и занемаривање личне опреме у име заједничког циља.20

На пример, у зиму 1941. гардијски генерал тенкиста Михаил Катуков је
носио обичан црвеноармиејски шињел на коме су генералске звездице биле
нацртане хемијском оловком.21
Ове појаве у Црвеној армији биле су увелико раширене и у оним
совјетским јединицама које су стигле на Балкан, па и у Србију. Обиље
трофејне одеће уместо униформи, мањак обуће, доњег веша, мањак
војничких торбица и ранчева, чега се муниција носила у џеповима шињела,
били су проблем 233. пешадијске дивизије и у Укрјаини и у Молдавији па се
ситуација није поправила ни на Балкану.22 Начелник штаба 52. стрељачке
дивизије забележио је да „официрски састав не поздравља надређене
начелнике, спољни изглед није задовољавајући... Већина официра је без
каишева, капе су разноврсне све до мрежица за косу, оковратници су
раскопчани, официри нису обријани. Команданти јединица не обраћају
пажњу ни на спољни изглед војника ни на војну дисциплину... први крше
дисциплину сами официри“ и инсистирао је на томе да бар официри (!)
морају да носе црвеноармејске звездице, каишеве и еполете. Појединци су
носили пушке не на прописаном каишу већ на конопцу или телефонском
каблу. У новембру командир 52. дивизије Миљајев констатовао је да се
ситуација није променила, уместо регуларне шубаре официри (да и не
говоримо о војницима) носе козачке „кубанске“ шубаре и шубаре непознатог
порекла, немачке капе итд. Ова несређеност униформи била је типична и за
старије официре.23 У редовима Црвене армије био је и одређени број жена
(саобраћајне иструкторке, медицинско, штабско и помоћно особље), које су
такође имале велике проблеме са униформом. Иначе неженствена унифрома
у својим „ерзац“ облицима, апсолутно је унаказивала жене-црвеноармејце.
„Жене су лоше обучене, чизме су превелике, већина девојака нема грађанску
одећу и ципеле као ни предмете за личну хигијену и козметику“.24
Помоћна техничка опрема такође је била веома шарена. На пример,
у корпусу генерала Жданова 65% превозних неборбених механичких
средстава су били запљењени аутомобили непријатеља. Уз достављена
преко лендлиза возила, ово је стварало крајње шаренило, због чега је
у корпусу генерала Жданова било чак 97 врста превозних неборбених
20
Скоморохов Н. М., „Боем живет истребитель“, Москва, 1975, с. 122, 183.
21
Липатов Павел, Униформа Красной Армии. Знаки различия, обмундирование, снаряжение
сухопутных войск Красной Армии и войск НКВД 1936–1945 г.г., Москва, 2001, с. 41–65.
22
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 34–35; д. 93, 163–164, 213.
23
ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 36, с. 2, 46, 49, 71, 77.
24
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 164, с. 482.
механичких средстава: татре и мерцедеси, опели и кубелвагени (будуће

„бубе“), шевролети и студебекери, џемсији и немачки фордови.25
У јединицама је недостајало чак и обичног папира, због чега се
значајан део штабских докумената па и поверљивих и строго поверљивих,
куцао на полеђини немачких карата, трофејних образаца немачког савеза
фолскдојчера и на другим папирима најразличитијег порекла. Недостајало
је и машина за куцање, па је долазило до масовне реквизиције не само
бугарских машина већ и српских код којих се комплет азбуке није поклапао
са руским. Траг ових машина се сачувао у штабским документима у којима
се слово љ употребљавало уместо я, ђ уместо ъ, ћ – ь, ы – њ, а почео је да
се губи тек у Мађарској и Аустрији где су веште локалне занатлије вршиле
русификацију ових „ослобођених“ машина.26
Тешки услови живота и стање сталног умора и борбеног стреса војници
и официри нису могли да лече одмором или релаксацијом већ су користили
алкохол као средство смирења душевних и физичких патњи. Осим борбене
порције (100 мл вотке или 300 мл вина) војници и официри су тежили да
пронађу додатне изворе „течног заборава“. Од пијанства су патили поједини
официри и војници па се оно претворило у један од најчешћих и најблаже
кажњаваних прекршаја. Међутим, услед опијања долазило је до попуштања
не само контроле, што је водило најразличитијим трагичним последицама
од масовног тровања алкохолом, пијаних туча, вожње у пијаном стању са
хаваријама до неизвршења добијених наредби и насиља над женама.27
Иначе проблем личног живота смртно уморних али ипак младих
војникa и официрa, политичка управа Црвене армије је покушавала да реши
насилним целибатом. За разлику од савезничких или немачких команди
(који су имале установу „рекреативних одмаралишта“) руководство Црвене
армије тежило је да потпуно укине полно општење. Кажњавање затруднелих
жена на служби у Црвеној армији (доста благо услед великих демографских
губитака) и много строже казне према официрима и војницима који су
се заразили полним болестима, били су одраз ове политике. Међутим
према извештајима медицинских служби појединих корпуса и дивизија
25
Толубко В. Ф., Барышев Н. И., От Видина до Белграда. Историско-мемуарный очерк
о боевых действиях советских танкистов в Белградской операции, Под редакцией и с
предисловием В. Ф. Чижа, Москва, 1968, с. 20.
26
Значајан број докумената из фондова корпуса и дивизија 3. украјинске фронте у ЦАМО
РФ.
27
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 164, с. 26, 101, 496, 516, 716; д. 377, с. 30, 83; ЦАМО РФ, 68 ск, ОО,
д. 240; ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 93, с. 171, 174, 181, 182; д. 140, с. 182; ЦАМО РФ, 52 сд, ПО,
д. 35, с. 71, 92; д. 36, с. 26, 44.
3. украјинског фронта ови случајеви у били релативно ретки. До пораста

броја оболелих од полних болести код црвеноармејаца дошло је тек након
доласка на Балкан,28 прецизније након преласка границе Румуније, што
су војносанитетске установе повезивале са обиљем јавних кућа. Након
уласка у веће градове команде корпуса и дивизија су играле улогу брижних
родитеља забринутих за морал и чедност својих малолетних васпитаника и
наређивале су „хитно затварање јавних кућа и забрану продаје алкохола“.29
Једна од најгорих ствари која је могла да се деси совјетском официру
у иностранству, према мишљену Политичке управе РККА, била је веза са
страном држављанком. „Од локалних жена бежати као од неког отрова
или се чувати и плашити заразе“, „ко је пријатељ, а ко је непријатељ? Ово
одмах не може да се определи, па чак и отворен и наизглед директан поглед
саговорника може да буде маска која крије црне мисли. Руски официр ако се
чврсто сећа свог дуга мора увек бити на опрезу...“, „Чувајте се у иностранству
жена“... Прегршт ових препорука у писаном облику пружа добар приказ
става Политичке управе Црвене армије према питању ближег упознавања
црвеноармејаца и локалног женског света.30 Као илустрација овог става
може послужити писмени укор који је командир тенковске бригаде 4.
гардијског механизованог корпуса Жуков упутио начелнику медицинске
службе бригаде Стерлигову: „Вишекратно сам Вас опоменуо наоружавши
се крајњим стрпљењем, да би се Ви уразумили и да не бисте каљали високо
официрско достојансто. Али ви сте се, уместо тога, у последње време
окренули пијанчењу и још горе од тога – ступили сте у интимну везу са
мађарском женом, која живи у селу Коминдин, код које Ви скоро сваку ноћ
идете у санитетском возилу из села Палд. Ви, совјетски официр у чину мајора!
Пали сте пред непознатом Вам женом, само због тога што сте изгубили
осећај одговорности пред Отаџбином и своје властито достојанство...“31
Покушај насилног „моралног уздизања“ и идеолошки утемељен целибат је
очито одскакао од озваничених јавних кућа Вермахта и савезника и понекад
је водио одређеним девијацијама.
Случајеви насиља, као што су и случајеви пљачке имовине и убијања
оних који су покушавали да сачувају своју част или својину, спадали су у
ред ретких, али ипак присутних појава. Веома често у западноевропској
историографији може се прочитати да је постојала малтене званична
28
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 377, с. 32–146.
29
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 164, с. 642, 650.
30
Кривицкий А., Русский офицер за рубежом, Москва, 1946.
31
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 164, с. 102.
подршка насиљу војника над цивилима, као облику освете или о

озваниченом иживљавању напаћених војника.32 Материјали везани за
девијантна понашања совјетских војника у иностранству и до дан данас
спадају у категорију најстроже чуваних тајни архива Министарства одбране
Руске Федерације.33 Само поједини совјетски учесници рата су довољно
отворени у одговору на питање о овој „мрачној страни“ рата.34
Мора се одмах констатовати да је војна команда предузимала велике
напоре да спречи појаву криминалних девијација у редовима РККА.
Борба са девијантним понашањима била је усмерена у неколико праваца
– преветнивном (спречавање) и пенитенцијарном (кажњавање). Велику
активност предузимали су партијски и политички органи да објасне
опасност од оваквог понашања за углед СССР-а и част појединца, који
би требало да се осећа као ослободилац, а не као пљачкаш и насилник. У
превентиву су спадали и кораци које је предузимало војно правосуђе да
објави и да упозна све војнике и официре са суровим казнама које очекују
оне који би прекршили законе. У пенитенцијарну групу мера спадала је
бескомпромисна активност у проналажењу и кажњавању криваца према
важећем совјетском Кривичном законику.35 Распон казни кретао се од
стрељања за теже прекршаје против личности (намерно убиство са циљем
пљачке или силовања) као и за најгоре војне прекршаје (дезертерство и
саморањавање), до затворских казни од једне до десет година због убиства
са олакшавајућим околностима, силовања, крађе, туче итд. У случају да се
није радило о војним прекршајима, већ о цивилним прекршајима (убиство
са олакшавајућим околностима, силовање, пљачка или крађа) осуђеник је
могао да се нада да ће у замену затвора добити краћи рок у казненој чети,
где је морао „крвљу да опере љагу са свог имена“. Ако се радило о тежим
случајевима или политичким испадима, онда би осуђеник губио награде и
чинове и био кажњаван према члановима кривичног законика.
32
Беддекер Г., Горе побежденным: Беженцы III Рейха, 1944–1945, Москва, 2006; Гофман И.,
Сталинская война на уничтожение: Планирование, осуществление, документы, Москва,
2006; Бивор Энтони, Падение Берлина. 1945, Москва, 2005; Fisch В. Nemmersdorf, Oktober
1944. Was in Ostpreussen tatsachlich geschah, Berlin, 1997; Max Hastings, Armageddon: The Battle
for Germany 1945, London, 2004.
33
Материјали Војног тужилаштва су затворени за истраживаче, али се дуплирају у бројним
интерним извештајима политичких одељења дивизија и корпуса Трећег украјинског
фронта до којих смо успели да дођемо.
34
Никулин Н. Н., Воспоминания о войне, С.-Петербург, 2008.
35
Уголовный кодекс РСФСР. Редакции 1926 года, Москва, 1948.
Број ових злочина на подручју Србије и Југославије иако није био

занемарљив, ипак је био мањи од сличних појава у Мађарској и поготово у
Немачкој, где је у јесен 1944. долазило до ужасних појава.36 Главна (иако не
100% делотворна) морална кочница у Југославији била је осуда ове врсте
понашања (крађе, пљачке и насиља) од стране армијског колектива који је
осуђивао ову врсту понашања из разлога о којима ће бити више речи касније.
Официри и војници су често пријављивали ово понашање својих несавесних
другова, што није био случај у Мађарској и Аустрији.37 Стога није случајно да
је до насиља и пљачке долазило по правилу код војника и официра склоних
девијантном понашању, који су због природе свог службеног задатка били
издвојени од колектива и лишени ове битне моралне кочнице. Девијантних
испада совјетских војника и официра сигурно је било, и то што су касније
обелоданили војни пропагандисти ЈНА у антисовјетским издањима из доба
борбе против ИБ-а (силовања, пљачке, пијане туче и јавно блудничење)38
вероватно је имало одређену основу. Међутим, ови начини понашања су
били изузеци а не правило.
Осим ових општих карактеристика припадника 3. украјинског фронта
као групе, важно је анализирати и непосредне утиске који су се формирали
код црвеноармејаца о Југославији и Србији. На формирање ових погледа до
доласка на подручје Југославије битно је утицала пропагандна активност
политичких органа која се испољавала кроз усмена предавања и војну
штампу.39 Официри и они војници који су имали прилику да дођу до
новина или да чују агитатора који је препричавао садржај војних новина су
добијали кратак приказ географије Југославије праћен набрајањем њених
народа. Војне новине су такође наводиле улепшану биографију „рођеног
војсковође“ – Јосипа Броза Тита. „Напредна и позитивна“ улога КПЈ у
дизању организованог партизанског рата супростављана је штуро описаном
раду „народних издајника“ (Недића, Михаиловића, Павелића, Рупника).
Основна идеја коју је читалац могао да добије из ових текстова била је та
36
Ово признају и савремени руски истраживачи. И. Петров. Неммерсдорф: Между правдой
и пропагандой. //Великая оболганная война-2. Нам не за что каяться!, Москва, 2008.
37
Слуцкий Б., Записки о войне // О других и о себе, Москва, 2005, с. 101.
38
Ubiјeni ljudski obziri. Zločinstva crvenoarmeјaca u Јugoslaviјi, izdavač redakciјa „Omladin-
ske riјeči“, lista Narodne omladine Bosne i Hercegovine, štampano u Štamparskom preduzeću
“Grafičar” – Tuzla, b. m., b. g. (Sarajevo-?, 1953-?).
39
„Экономический и политический очерк. Югославия“, Звезда Советов (газета 57 А), 4.
10. 44; „Маршал Иосип Броз-Тито“, Звезда Советов (газета 57 А), 8. 10. 44; Маршал Тито,
„Вперед за Родину“ (газета 233 дивизии), 3. 10. 44. „Народы-братья встретились“, Звезда
Советов (газета 57 А), 22. 10. 44.
да су се у Југославији од самог почетка окупације од 1941. партизани под

командом Тита стално борили против Немаца и њихових савезника.
Друга веома битна идеја коју су желели да пренесу аутори информативно-
пропагандних текстова, био је опис „историјске улоге ослободилаца Руске
армије и њене наследнице Црвене армије на Балкану“. Очито је да се овај
мотив већ користио и пре уласка у Бугарску. Ипак, за разлику од Бугарске,
у случају Југославије много већи значај је имала општа премиса тезе о
ослобођењу – претерани опис патњи становништва под јармом Немаца и
њихових савезника, омиљена пропагандна тема у приказима окупираних
територија уопште. Овом општем пропагандном клишеу био је додат, веома
популаран у другом делу рата, мотив братства словенских народа, чији је
утицај био толики да је дошло чак до стварања посебне форме ословљавања
множине припадника своје скупине. Наиме, осим формалног „другови“ и
колоквијалног „момци“, у језику бораца се већ широко користила форма
обраћања „Словени» (нпр. „Напред, Словени!“). Уосталом значај словенске
заједнице припадници Црвене армије су могли да схвате већ након првих
контаката са становништвом. У каснијим успоменама остало је забележено
да је изазивала расположење и олакшање већ и сама чињеница да су натписи
у Бугарској и Југославији били искључиво на руском војнику разумљивој
ћирилици. За споразумевање са локалним становништвом није требао
приручник за конверзацију.40 Уосталом оваквих приручника у јединицама
није ни било, за разлику од широко присутних румунских, мађарских и
немачких приручника за комуникацију. Чак су покушаје југословенске
стране да користе у комуникацији преводиоце поједини црвеноармејци
доживљавали као увреду и намерно отуђивање.41
Све то је унапред стварало позитивну слику о Југославији (што је и
иначе био циљ пропаганде), с тим да је ова стварана слика била „позитивнија“
него представа о околним народима. Очита је разлика и у интерном
пропагандном материјалу (пажљиво скривена за време постојања Источног
блока) и у препорукама политичког руководства о томе да треба разликовати
пријатељске од непријатељских нација на путу Трећег украјинског фронта.
У прве су спадали Југословени и Бугари, без изражене диференцијације
у званичној пропаганди. У другу групу, чврсто дистанцирану мањком
„пропагандне позитивности“, Мађари и Аустријанци, чије „ослобођење од
нацизма“ се пропагандно декларисало, али је изгледало мање уверљиво у
пракси услед жилавог отпора који су они пружали. Негде између тих група
40
Скоморохов Н. М., „Боем живет истребитель“, Москва, 1975, с. 203.
41
„Артиллеристы, Сталин дал приказ!“ Мы умирали, чтобы победить, Москва, 2006, с. 344.
били су Румуни као новостечени савезник, али не заборављајући оно

што су чинили за време румунске окупације у Украјини.42 У овом смислу
веома су индикативне и препоруке о јачању пажње и смањењу контаката са
мађарским и немачким становништвом, које су политички одсеци дивизија
и корпуса на препоруку надређених органа упућивали у штабове јединица
у време напуштања југословенских предела.43 Већ на северу Војводине
јединицама су чак биле упућене директне препоруке да пазе на национални
састав цивилног становништва, јер трупе улазе на територију непријатељски
расположене Мађарске.44
Објективни и субјективни разлози утицали су на расположење
совјетских војника према становништву Југославије. Према успоменама
учесника рата међу совјетским војницима и цивилима 1941–1943. владао је
драматичан осећај усамљености СССР-а у борби против Немаца и њихових
савезника. Овај осећај узалуд је покушавала да сузбије званична совјетска
пропаганда. Зато је онај ко се такође борио против Немаца од 1941. на
сопственој територији, бранећи своје огњиште, природно стварао у очима
совјетских војника позитивну слику о себи.
Не можемо да оценимо колики је реално имала утицај пропаганда
из 1941–1942. везана за устанак народа Југославије против окупатора,
постојали су бројни написи у новинама и чак кратак играни филм „Ноћ
над Београдом“ (1941). Доступност и утицај ових информација о борбама у
Југославији тешко је утврдити, али је јасно да је њихово пласирање наилазио
на низ препрека: мања доступност ове пропаганде за официре и војнике
на ратишту (грађанске новине и биоскопске пројекције), општа штурост
информација о Југославији и њихова затвореност у контекст бројних не
баш истинитих описа устанака и диверзија „народних осветника“ у целој
Европи. Мит о европском покрету отпора, као јакој и општенародној
појави, пажљиво је градила совјетска пропаганда, што је умањивало ниво
поверења или бар пажње читалаца ка појединачним догађајима. Најзад међу
масом црвеноармејаца 1941–1943., питања геополитике тешко да су могла да
конкуришу проблемима решавања егзистенцијалних питања.
Ниво информисаности појединих црвеноармејаца о Југословенима пре
доласка РККА на Балкан сликовито илуструје дијалог који су у зиму 1943.
42
Илустративни назив политичког извештаја за официре пре уласка у Румунију. „Зверства
румынских захватчиков, чувство ненависти и мести Красной армии к румынским
оккупантам и наша политика по отношению к Румынии“. ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 91, с.
181.
43
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 34, с. 162–165; д. 35, с. 283.
44
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 34, с. 219.
водили српски заробљеник из мађарске радне чете и совјетски стражар.

„Био је сунчан дан и мраз је попустио. Седео сам напољу поред зграде и
сунчао се недалеко од млађег стражара. Упитао ме које сам националности
кад натуцам руски. Одговорио сам му да сам ’Југославен‘. По изразу његовог
лица примећујем да не зна ко су Југословени. Поновиће он питање: ’Која је
то националост?‘. Схватио сам да није чуо за Југославију, па сам допунио
одговор: ’Серб!‘. Опет он не зна шта је то, а ја већ нервозно допуним:
’Балканец!‘. Е сад видим да не зна ни за тај део света на кугли земљиној и
изнервиран рекох са осмехом: ’ Фриц!‘ [тако су Руси колоквијално називали
поданике Трећег рајха – А.Т.] ’А Фриц!‘ понови он и тако завршимо
разговор.“45 Тим више је било позитивно изненађење црвеноармејске масе
која је наишла у Југославији на војнике са звездама на капама46 и сазнала
од политичких пропагандиста о томе да отпор ових бораца немачком
окупатору није јењавао све од 1941.
Ипак, у односу према партизанима био је присустан и елемент
арогантности, иначе типичан за однос Црвене армије према партизанима
и у самом СССР-у. Овај елемент био је базиран како на високом мишљењу
о себи тако и на чињеници да партизани нису сматрани довољно
дисциплинованим.47 Подсетићемо на типичан поглед на партизанске борце
које је дао Михин приликом описа гранатирања Трстеника.48 О позитивном
али и потцењивачком погледу сведочи и то да су на војним картама
борбених операција и у борбеним плановима јединице НОВЈ веома често
45
Paunić Ž., Sećanja na ratne dane 1941–1945, Novi Sad, 1997, s. 56.
46
Овде није на одмет да поменем да су ове звезде код југословенских партизана биле
заступљеније него у самој Црвеној армији. На пример тенковске колоне корпуса генерала
Жданова нису носиле ознаку звезде већ амблеме из животињског царства. „Брзе зечеве“
на мотоциклима извидница, „издржљиве псе“ на колима пешадије за подршку, „спретне
куне“ на мањим оклопним возилима подршке пешадије и најзад „љуте медведе“ на
куполама тенкова Т-34 који су представљали основну ударну масу корпуса. Зато су корпус
Жданова црвеноармејци незванично називали „Ждановљев зверињак“. На тенковским
куполама својих нових тенкова југословенски партизани су цртали пре свега звезде. Код
црвеноармејаца није била реткост да носе војничку капу без ознака али сваки партизан је
тежио да натакне звезду чак и на цивилну капу макар је исекао из лименке. Толубко В. Ф.,
Барышев Н. И., От Видина до Белграда. Историско-мемуарный очерк о боевых действиях
советских танкистов в Белградской операции., Под редакцией и с предисловием В. Ф.
Чижа, Москва, 1968; Војни музеј, збирка фотографија, несређено.
47
„Создавать невыносимые условия для врага и всех его пособников...“ Красные партизаны
Украины, 1941–1944: малоизученные страницы истории, Киев, 2006.
48
„југословенски партизани су се обрадовали као деца – скакали су, викали и вриштали”;
Михин П. А., „Артиллеристы, Сталин дал приказ!”, Мы умирали, чтобы победить, Москва,
2006, с. 319.
биле изостављене или су наведене на самом крају. Ипак, након првих борби
дошло је до пораста поверења у војнике НОВЈ. Активна мржња партизана
према Немцима није могла да не импоније војницима Црвене армије,
иако се ова мржња понекад исказивала и превише, за укус совјетских
официра, егзалтирано. Масовна и експресна стрељања заробљених
немачких војника и њихових помагача (у које су партизани сврставали све
политичке непријатеље) узалудно су покушавали да спрече представници
политичких одсека совјетских јединица (не због хуманизма и свести о
правима заробљеника, већ због могућег негативног утицаја на спремност
непријатеља да се преда). Појавило се више опомена и забрана изручења
заробљеника партизанским јединицама. Због ових појава се препоручивало
да се заробљеници упућују у сабирне центре у позадину.49 Било је и случајева
који су изазивали још већу критику совјетских политичких органа (али и
неформалну симпатију црвеноармејаца). На пример у Панчеву када је након
пар дана после уласка партизана у град свануо плакат: „’Немачки становници
града Панчева су отровали вином девет војника Црвене армије. Као одговор
на то је стрељано двеста и педесет Немаца - становника Панчева‘... Даље се
наводио списак стрељаних, који је започињао са председником културбунда,
градоначелником, бившим есесовцима итд. Једанаести на списку је био
Грос – кафеџија. Његово презиме је пратила лаконска опаска – ’велики
фашиста‘, па још шестнаест немачких презимена са исто толико лаконским
карактеристикама. И најзад још двеста двадесет и три Немца за које је
речено само то да су они становници града Панчева. На крају је стајало:
„’Упозоравамо све Немце, да ће надаље за сваког отрованог црвеноармејца
или партизана бити стрељано не тридесет, већ сто људи.‘“50
После краћег времена дошло је и до неформалног зближавања између
црвеноармејаца и партизана, које се понекад претварало у колективне
пијанке. Испољавање осећања блискости у виду пијанки се испољавало и
касније када год су совјетски војници добијали прилику да буду у друштву
војника НОВЈ.51 Таква „дружења“ су изазивала оштру реакцију политичких
органа совјетских јединица.52 Услед тога командант 57. армије морао је
да објави посебну наредбу №ВС/0497 од 5. децембра 1944. „О појавама
контаката између војника дивизија са локалним становништвом Југославије
49
50
51
ЦАМО РФ, 4 гвмк, ОО, д. 164, с. 716; Чхеидзе А. А., Записки дунайского разведчика. Москва,
1984, c. 89; Краснофлотец Пахомов Игорь Николаевич, http://www.iremember.ru/content/
view/448/23/lang,ru/
52
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 35, с. 283.
и о категоричној забрани било каквих личних контаката припадника армије

са становништвом Румуније и Југославије”.53
Фактички сви совјетски учесници у борбама у Југославији сећали су
се гостопримљивог односа становништва, што је доприносило стварању
позитивног утиска о Југословенима и о Југославији. Однос припадника
Црвене армије према цивилном становништву Југославије био је базиран на
топлој добродошлици приређиваној совјетским војницима у сваком насељу.
Сусрет са новом средином наметао је природно упоређивање стандарда
живота локалног сеоског становништва са животом у СССР-у. Иако је у
Србији овај стандард био углавном виши, то није изазивало мржњу и завист
као на богатим поседима у Румунији где је стандард био наивно тумачен
„ратним бенефицијама“.54 Ситуација у Србији није личила ни на сиромаштво
румунских сељака, које је одскакало од луксуза „ескплоататорске“ класе и
служило је као добра илустрација за идеолошку конструкцију о „неправдама
класног друштва“. Стање у Србији војнике је углавном подсећало на године
совјетске нове економске политике 1921–1928. (НЕП) када је слободно
предузетништво омогућило сељацима да повисе свој животни стандард.
Један црвеноармејац је рекао: „за неколико сати боравка у кући стигао
сам да ручам и о много чему да поразговарам са сељацима. Све је код њих
било тако како је било код нас у годинама НЕП-а: није богат живот, али
је са надом на побољшање. И бриге сељачке су биле исте као код мог оца
1924–1925.“55 Паметнији су задржавали ова нова запажања за себе. Онај ко
је то јавно рекао био је кажњаван попут наредника Нонца, који је изјавио
саборцима: „Наши се колхози нису доказали. Самостално домаћинство је
много боље него колхозно. Колхозници у нашој земљи живе лоше“, што је
СМЕРШ карактерисао као „антисовјетску агитацију“.56
О позитивном односу према Југославији говори и то што се у
мемоарима совјетских учесника борби у овој земљи могу наћи одушевљени
описи југословенске природе (појава иначе нетипична за совјетске ратне
успомене). „Било је рано јутро. Октобар у Југославији је као крај августа код
нас: то још није јесен већ свуда обилно зеленило, цвеће, топло и сунчано...
Свуда мирише природа. Лепота невиђена! Провидан ваздух, натопљен
аромама дрвећа, цвећа и трава са сваким уздахом се разлива по телу. ’Ево
53
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 140, с. 203.
54
Милуновић Марко, Од немила до недрага, Београд, 1992, с. 52–55.
55
2006, с. 292, 313.
56
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 93, с. 182.
живи народ као у рају‘...“.57 Или: „Какви су називи – благозвучни и сочни!

Две трећине земље заузимају планине. И то какве планине! Не можеш њима
да се надивиш. Са висина на којима смо летели, оне су уопште неописиве –
то мораш само да видиш“58...
Као негативан индикатор осећања и емоција које су стекли
црвеноармејци о Југославији и Југословенима може се навести књига Ореста
Маљцева Југословенска трагедија. Реч је о квазиуметничком делу, заправо
пропагандном памфлету из доба ИБ-а, у коме је описано све негативно, црно
и критично што су ангажовани совјетски анлитичари успели да ископају у
вези са југословенским комунистима и њиховим вођством. Ипак, чак и у
овом раду, крцатом бројним истнитим и неистинитим оптужбама, не може
се пронаћи ниједан лични негативан доживљај совјетских војника који су се
у јесен 1944. нашли у Југославији.59 Позитивни утисак о Југославији остао је
не само у колективној свести црвеноармејаца 3. украјинског фронта већ и
код војника који су добијали незваничне информације о томе из „војничког
телеграфа“ – гласина и разговора са саборцима. Према успоменама, војници
који никад нису били у Југославији су 1945. из званичних саопштења и
разговора „упијали најмање нијансе информација. Није нам било лако.
Саосећали смо са онима који су били у Будимпешти и код Берлина, завидели
смо у позитивном смислу онима које су одушевљено дочекали Југословени
и Чеси. Читав рат је био дубоко преживљен и остајо је у души“.60
Анализирајући перцепцију војника Црвене армије, не може се
прецизно утврдити да ли су они разликовали Југословене и Србе и да ли
је уопште постојала нека разлика у перцепцији појединих југословенских
народа. Први закључак на основу објављених мемоара и архивске грађе
пре би био негативан него позитиван. Помена Срба скоро и нема и увек се
користило збирно име Југословени. Међутим, веома је вероватно да је неких
неформалних назнака ове диференцијације ипак било. Дочек Црвене армије
у Србији, где чак ни наводни (ЈВуО) ни реални сарадници (СДК) окупатора
нису хтели да се боре против Црвене армије, није могао да не одудара од
односа према црвеноармејцима у Хрватској, где су се хрватске јединице
здружено бориле, раме уз раме са Немцима, у одбрани своје домовине од
„црвене хорде“. Занимљиво је да у горе наведеном роману Маљцева има
57
2006, с. 300
58
Скоморохов Н. М., „Боем живет истребитель“, Москва, 1975, с. 201.
59
Мальцев О., „Югославская трагедия“, Москва, 1952.
60
Красноармеец Кожин Юрий Алексеевич, (http://www.iremember.ru/content/view/38/8/1/1/
lang,ru/).
позитивних ликова из свих народа Југославије, али је већина измишљених

ликова негативаца хрватског порекла, што индиректно сведочи о преокрету
у односу на коминтерновске стереотипе. Није могло да не дође до повратне
реакције и на посебно „српско и православно русофилство“ цивилног
српског станвништва, које су уочавали припадници политичког апарата
Црвене армије у Југославији.61
Перцепција црвеноармејаца код југословенског (српског) цивила и
војника имала је друге предиспозиције и битно се разликовала. Почетни
однос према совјетским војницима базирао се на свести о Русији која се
култивисала у значајном делу народних маса и грађанског друштва током
18. и 19. веку и била је базирана на историјској свести српског народа која
је имала своје корене у средњем веку.62 С друге стране, био је присутан и
одређен опрез према политици велике силе која је имала своје интересе и
није пуно марила за интересе мањих народа. Ову другу страну медаље уочио
је и Џ. Рутем, који је поменуо „зид скептицизма... и сећање које су Срби
имали да их је царска Русија изневерила у Балканским ратовима, а и Првом
светском рату“.63 „Руски мит“ је поткопаван и доживљаем материјално
необезбеђених руских избеглица, односно појединаца из њихове средине
чији морални облик је одскакао од традиција и погледа патријархалне
балканске средине.64 Каснија колаборација руске емиграције са Немцима
индиректно је водила паду угледа не само емиграната већ и Руса: „Срби су
тим Русима дали надимак 'ми тоже акупатори' и терали спрдњу са њима“.65
Поред тога, у главама припадника партизанског покрета постојала
је пропагандно карикирана и поједностављена комунистичка идеологија
што је водило претеривању у формирању идеализованих представа о
црвеноармејцима и совјетској свакодневници. Партизанска пропаганда,
грађена по совјетском обрасцу, одбацивала је могућност постојања било
каквих „мрља на Сунцу“ – на Совјетском Савезу. У наивном и прагматичном
тумачењу, доступном широким народним масама, предност комунистичке
идеологије је морала да се испољава у материјалном благостању које је
ова идеологија морала да носи. Шок од контраста очекиваног друштва
свеопштег благостања и реалне слике живота у СССР-у су бележили у
61
62
Видети о овом феномену који је имао корене све до доба Св. Саве: Маевский В,
Взаимоотношения России и Сербии, Нью-Йорк, 1966, т. 1.
63
Рутам Џ., Пуцањ у празно, Београд, 2004, с. 233.
64
Детаљније о томе видети М. Јовановић, Руска емиграција на. Балкану 1920–1940, Београд,
2006.
65
Милуновић Марко, Од немила до недрага, Београд, 1992, с. 29.
својим успоменама о првим контактима са совјетским животом и сарадници

Амбасаде Краљевине Југославији и потковани југословенски комунисти
и обични људи које је ратна судбина довела у СССР.66 Осим наведених
кључних предуслова за перцепцију Црвене армије, српско друштво је
имало и низ општих балканских традиционалних особина које су утицале
на положај жене и јавни морал у друштву, однос према алкохолном пићу
итд. У руском патријархалном сеоском друштву било је пуно тога што је
донекле личило на ове традиције, међутим, као што је већ наведено, већина
совјетских војника и официра којима је било суђено да дођу на Балкан у
редовима Црвене армије била је млада и маскимално детрадицонализована
како услед идеолошког притиска у школским установама у предратно
доба тако и услед неколико година проведених далеко од круга породице
и старијих. Раширеном позитивном ставу у дочеку совјетских војника
доприносила је страсна жеља да се истера омрзнути окупатор (формулисана
као „Нека дође и црни Циганин само да није Шваба“), слабо поверење у
пропагандне тврдње Немаца и њихових помагача о тешким последицима
доласка совјетских трупа, као и поменути стереотип о томе да ће крајем рата
доћи модел „куд који“.67
Прве импресије о Црвеној армији су зависиле од личних идеолошких
ставова појединца: да ли је он чекао ослободиоце из СССР-а или је чекао
ослободиоце из Енглеске и САД-а и да ли је уопште чекао ослободиоце или
је био задовољан животом и под немачком окупацијом. Пошто је последња
категорија била у убедљивој мањини, у српском друштву први сусрет
са совјетским војницима по правилу је изазивао одушевљење. Највише
одушевљења изаивала је бројна и снажна војна техника чије количине и
демензије су биле необичне у односу већ виђено у току рата. Током окупације
Југославије 1941. и касније у борбама против партизана, Немци су користили
мање тенкове Pz Kpfw I (тежина 5,4 т), Pz Kpfw II (тежина 7,2 т), као и слабију
чешку, италијанску, мађарску, француску и пољску оклопну технику.
Новије генерације већих тенкова као што су Pz Kpfw III (тежина 22 т) и Pz
Kpfw IV (тежина 24,6 т) а да се не говори о „великим мачакама“ панцервафе
66
Трбић В., Мемоари. Казивања и доживљаји војводе велешког (1912–1918, 1941–1946), књига
II, Београд, 1996, с. 188–189; Paunić Ž., Sećanja na ratne dane 1941–1945, Novi Sad, 1997;
Дедијер В., Јосип Броз Тито, прилози за биографију, Београд, 1955, с. 240 итд. Видети у том
контексту и утиске југословенских студената на студијама у СССР-у крајем и одмах после
рата. Perišić Miroslav, Od Staljina ka Sartru: formiranje jugoslovenske inteligencije na evropskim
univerzitetima 1945–1958, Beograd, 2008.
67
Илустративне су успомене припадника СДК који нису били пристрасне према
црвеноармејцима. А. Маринковић, Све је било могуће у оне дане... Сећање на септемар
1944. // Записи из добровољачке борбе, Минхен, 1955.
(„тигар“, „пантер“, „краљевски тигар“) били су ретки гости у планинском

подручју Југославије, у борби са партизанима који су оскудевали у ПТО.
Стога колоне безбројних Т-34 (тежина - 29,2 т) и ИСУ-122 (тежина 45,5 т)
нису могле да не делују импресивно на Југословене. Подрхтавање тла се већ
осећало док је стуб прашине од надолазећих тенкова виорио на хоризонту.
Вибрације од звукова паљбе топова великог калибра нису само парале
уше, већ су одзвањале по целом телу и избијале су стакла околних кућа.
„Око поноћи пробудила нас је пригушена тутњава. Долазила је из правца
Милича и за наша отупела чула постајала је све јача. Ма ко да је, не сме
нас изненадити у креветима! Непозната опасност поспешила је отрежњење.
Без тетурања допузао сам до бараке најближе путу и сакрио се иза угла да
бих посматрао долазак ослободилачке Црвене армије. Опрезности никад
довољно... Издалека је било јасно да се приближавају тенкови. Мора да
су у најмању руку тридесеттонски, толико је земља подрхтавала. Један за
другим, уз страховиту тутњаву, обавијени црним димом, хучали су према
мени, осветљавајући пут под оштрим углом...“ 68
Међутим, униформа и спољни изглед совјетских војника одавали су
утисак крајњег сиромаштва и били су у контрасту са спољним изгледом не
само америчко-енглеских савезника већ и Немаца и предратне краљевске
војске. Разочарање и шок због одсуства материјалног благостања код
војника и официра РККА (благостања присутног код америчких, енглеских
и донекле чак и код немачких бораца) забележили су скоро сви Југословени
који су дошли у додир са совјетском војском.69 Међутим најотвореније
ово разочарање су исказали у својим успоменама М. Милуновић и В.
Пилетић. „У Винчи је логоровало неколико чета совјетске војске. На нас
су оставили тужан и веома тежак утисак. До зла Бога су лоше обучени и
обувени. Нигде нисмо видели тенка, ни борних кола. Имали су неке коњске
запреге са малим, косматим коњићима. По двориштима и воћњацима села,
гореле су ватре на којима се кувало и пекло. Лако је било запазити да немају
организовану интендатуру и да се свака десетина бринула за своју исхрану.
Селом се чуло кокодакање живине и скичање свиња, које су терали и ловили
68
Импресионираност надолазећим совјетским тенковима (са симпатијом или без ње) била
је уочавана од стране Југословена најразличитијих политичких погледа. Бајт А., Берманов
досије, Београд, 2006, с. 1045–48.
69
У овом контексту веома су индикативне забелешке убеђених комуниста и етничких Срба,
припадника Југословенске бригаде чије успомене о додиру са Црвеном армијом нису
прожете идеолошком или верском антипатијом, али без обзира на то су крцате поменима
о шоку који су они доживели услед првог контакта са совјетском реалношћу. Lončarević Đ.,
Specijalna misija, Beograd, 1991; Paunić Ž., Sećanja na ratne dane 1941–1945, Novi Sad, 1991.
по двориштима и доносили их у своје ’кухиње‘“. Милуновићу и Пилетићу у

очи је падала младост војника и официра, као и неформални односи између
њих који су се испољавали чак и у случајевима физичког обрачуна официра
са подређенима.70 Младост совјетских старешина била је уочљива и чудна за
припаднике ЈВуО и цивиле но не и за партизане, чије руководство је такође
било веома младо. Партизане, окупљене на идеолошкој и добровољној
основи, највише је чудила појава физичког обрачуна официра са војницима
јер су њу повезивали са одликама војске из „класног доба“.71 Нормално да
таквим појавама није могло да буде место у младој партизанској војсци са
врелом идеолошком свешћу каква је тада била НОВЈ.
Након првих контакта са војницима и официрима Црвене армије
Југословени у униформи и без ње уочили су истинитост фразе „пије као
Рус“, која је у општу употребу ушла приликом сусрета са емигрантским
групама. Осим националне подлоге, било је и других фактора – попут
стресног стања у коме су се налазиле две велике групе Руса са којима су
Срби дошли у контакт у двадесетом веку. Постоји и једна дубља подлога –
наиме ради се и о традиционалним особинама пијења алкохола код Срба
и код Руса. Код првих, због плодности земље и састојака за производњу
алкохола, била је типична редовна али умерена употреба алкохола, којег је
увек било у добростојећем домаћинству. У Русији држава је обично држала
монопол на индустријску прозводњу алкохола, земља је била мање плодна,
а количина састојака за производњу алкохола – житарице (углавном
пшеница и раж) директно је зависила од тога колико ће залиха остати
код сељака да прехрани породицу. Због тога дошло је до стварања другог
– „славског“ модела конзумирања алкохола, где су се ограничене количине
алкохола куповале или су се спремале само за одређена славља, када су се и
конзумирале до самог краја залиха. Стога долазак у земљу гостопримљивог
становништва и јефтиног алкохола није могао да не изазове последице.
Употреба алкохола је попримила претеће размере. Потпуковник
политичког одсека 52. стрељачке дивизије правдао се 21. октобра да заповест
коју је дао није била извршена јер је партијски руководилац био пијан.
Њему је 29. октобра дошао љутит одговор начелника политичког отдељења
57. армије пуковника Цињева: „Друже Кокареву! Зар пијаноме моежете
да дајете политичке наредбе? Каква срамота! Партијски организатори се
70
Милуновић Марко, Од немила до недрага, Београд, 1992, с. 51; Пилетић В., Судбина српског
официра, Крагујевац, 2002, с. 108–109.
71
Ubiјeni ljudski obziri. Zločinstva crvenoarmeјaca u Јugoslaviјi, izdavač redakciјa „Omladinske
riјeči“, lista Narodne omladine Bosne i Hercegovine, štampano u u Štamparskom preduzeću
„Grafičar“ – Tuzla, b. m., b. g. (Sarajevo-?, 1953-?), s. 37–38.
опијају! Радите са партијским активом незадовољавајуће. Побољшати рад

са комунистима“.72 Према успоменама Слуцког који је долазио у штаб 1.
пролетерског корпуса НОВЈ: „у мензи корпуса где је пијанство било строго
забрањено и санкционисало се редовно, давали су одвратну по укусу ракију
– за долазеће руске официре. Домаћини су посматрали оне који су пили са
сажаљењем“.73 Заједно са опијањем ишле су и немиле последице, које су
представљале изузетке, истина не и толико ретке.74
Пљачке, отимачина и насиље били су присутни у мањем обиму
од оног са којима су се суочили становници Рајха, али ипак у довољно
иритантном по савезничку државу. Описи ових догађаја које су оставили
Дедијер или Ђилас могли би да изазову сумњу, али њихове наводе потврђују
материјали политичких одсека совјетских јединица које су прошлe кроз
источни део Југославије. Иако су аутори памфлета „Злочинства под
плаштом социјализма“ и претеривали, генерализујући негативне појаве у
Црвеној армији, бројни предмети Војног тужилаштва 57. армије непобитно
сведоче да значајан део криминалних појава југословенски комунисти нису
измислили.
На пример 8. новембра 1944. наредник К. О. Аветисјан и поднаредник К.
И. Шпицин су извршили незаконито хапшење грађанина Томашкова након
чега су силовали његову жену К. Хорват. Војни суд осудио је Аветисјана на
десет, а Шпицина на девет година радних логора, без могућности замене
службе у казненој чети. Пијани црвеноармејац се потукао 14. новембра
1944. разбио стакло и тешко ранио цивилно лице. Био је осуђен на десет
година радних логора, без могућности замене службе у казненој чети.
Наредник Борисов у селу Дероње у пијаном стању је силовао Ганић М. (81
година). Био је осуђен на десет година радних логора, без могућности замене
службе у казненој чети.75 Штета коју су правили одређени појединци није
била само материјална већ и морална. У Бољевцу, улица краља Александра
17, код Драгомира Михаиловића су остали на конаку у ноћи између 10.
и 11. октобра заменик команданта 429. стрељачког пука за материјално
обезбеђење и начелник Самосталног вода за везу истог пука. Преко ноћи
код њих су дошле и две девојке из састава јединице. Девојке су отишле
рано ујутро и носиле су неке ствари у великим завежљајима, према изјави
једног од совјетских официра настањених у суседној кући. После одласка
72
ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 105, с. 191.
73
Слуцкий Б., Записки о войне // О других и о себе, Москва, 2005 , с. 67.
74
ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 36, с. 51, 60.
75
ЦАМО РФ, 233 сд, ПО, д. 140, с. 164, 193, 195.
официра Михаиловић је установио да је из ормана нестало шест вунених

хаљина, један капут и доњи веш који није могао да поброји. На саслушању
Михаиловић је изјавио тужиоцу дивизије да орман није закључао. Према
његовој изјави, он је „дуго чекао Црвену армију и зато се надао да ће све
бити у реду и да господа официри Црвене армије неће да си дозволе да
нешто узму“. За казну официри су изгубили чинове и били су упућени
у казнену чету, а девојке су вратиле украдене ствари осим доњег веша
који је услед ношења био неупотребљив.76 Бројност ових испада довела
је до ситуације да су, упркос строгој забрани ширења компромитујућих
информација (Наредба НКО № 034), одређени случајеви уз одговарајућу
критику били поменути чак и у интерним армијским новинама.77 Једна од
водећих жена партизанског покрета и будући српски министар просвете
и супруга Милована Ђиласа, Митра Митровић са згражавањем се сећала
недоличног понашања црвеноармејаца: „Тенкиста – дебељко прилази ми и
предлаже: ’Ајмо гарава!‘“.78 Ови догађаји нису могли да не изазову револт
руководства КПЈ јер они нису урушавали само ауторитет СССР-а већ и
идеологије на којој се базирала нова власт у Југославији. Оштре изјаве Ј. Б.
Тита, Е. Кардеља, К. Поповића, П. Дапћевића и нарочито М. Ђиласа биле су
дате и начелнику мисије СССР-а генералу Корњејеву и начелнику совјетског
гарнизона Београда генералу П. М. Верхоловичу и касније лично Стаљину.79
Посебно се љутио Ђилас: „то се кувало бесомучно... прекипело је...“ 80 Лично
увређени Ђилас постао је веома забринут за расположења широких маса.81
Жалбе и притужбе руководства КПЈ, осим аморалних испада
црвеноармејаца, изазвала je и још једна појава. Забринутост руководства КПЈ
је изазивао однос према партизанима и НОВЈ као савезнику. Југословенско
руководство је неколико пута молило да се израз „ослобођење Београда
снагама Црвене армије“ замени формулацијом „ослобођење Београда снагама
Црвене армије и југословенским трупама“, да се заведе војнички поздрав
југословенским официрима, да се заустави однос према југословенској
76
ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 105, с. 130.
77
ЦАМО РФ, 52 сд, ПО, д. 105, с. 196.
78
79
Ђилас М., Разговори са Стаљином, Београд, 1962; Слуцкий Б., Записки о войне // О других
и о себе, Москва, 2005, с. 74.
80
Đilas M., Revolucionarni rat, Beograd, 1990, s. 408.
81
Забринутост Ђиласа за расположење народних маса није му сметала да „убрзава
револуцију“ у Херцеговини и Црној Гори крајем 1941. и почетком 1942. Домазетовић В.,
Револуција у Црној Гори и њени узроци, Београд, 1944.
војсци „као неспособној и другоразредној“...82 Према искуству совјетских

пропагандиста и објашњењу југословенских колега ово је било изузетно
битно, јер грађански Београд „веома често је спајао и супротсављао своје
русофилство са антититоизмом, спрдао се његовој сиромашној војсци, и
понекад је и отворено демонстрирао одговарајуће осећаје“.83 Осим „мрља
на Сунцу“ совјетског животног стандарда и морала, осим препотентности
појединих официра, југословенски комунисти су доживели непријатна
искуства и када је био изневерен њихов осећај присног заједништва и
чак поистовећивања са СССР-ом. У непосредном додиру са совјетским
војницима и официрма 3. украјинског фронта припадници КПЈ су веома
брзо осетили да њих чланови ВКП(б) пак увелико сматрају комунистима
друге сорте. КПЈ као и друге стране комунустичке партије према мишљењу
совјетских функционера, била је само „творевина“ и „еманација“ ВКП(б),
што су се они и трудили да ставе до знања већ у првом контакту.84 Искуство
хладнијег него што се очекивало совјетског пријема су описали скоро сви
мемоаристи који су имали прилику да се по први пут сретну са совјетским
војницима и официрма.
Ипак било би потпуно неправилно тврдити да је завршна југословенска
и пре свега српска перцепција совјетских војника била само негативна.
Дугоочекивано ослобођење и сусрети са „Русима“ нису могли да буду
потпуно помућени испадима појединаца и надувено хладним и опрезним
држањем совјетских официра. Совјетска материјална и војна помоћ НОВЈ,
помоћ коју је пружала совјетска држава у завршном раздобљу рата такође
је утицала на стварање позитивније слике о СССР-у иако и овде не без
појединачних забуна и неспоразума.85
Измешана осећања од среће да се Немцима „виде леђа“, позитивних
емоција према Русима, до непознавања карактера комунистичких режима,
водила су дирљивим сценама. Одлазак Немаца и долазак Црвене армије
у својим веома објективним мемоарима описао је Јуриј Лобачев.86 Уз
надареност сликара и добро памћење, Лобачов је дао приказ једног од
82
83
84
85
Детаљније о томе видети: Popović N., Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu
(1941–1945), Beograd, 1988, s. 187–231.
86
У својим мемоарима Лобачев, који је као тумач у 57. армији дошао од Београда до Беча се
није устручавао, за разлику од апсолутне већине руских аутора мемоара, да помене бројне
случајеве пљачки и слиловања које су починили припадници Црвене армије у Европи.
Уосталом он их није генерализовао већ их је описао као једну негативну појаву, са којом су
првих тренутака доласка „црвених Руса“ у Београд: „Сву ноћ су пролазиле,

журећи према центру града, колоне Немаца, четника. И настала је нека
чудна, необична тишина. Свиће. Пукла је зора тог петка, 15. октобра 1944.
године. Свежег, прозрачног, јесењег дана. Но, ето, на крају данашње улице
Максима Горког, дуж зидова порушене куће, са пушком на готовс, појавила
се силуета, за њом друга, трећа. Сиве, прашњаве ’гимнастјорке‘, шињели.
На шлему петокрака. ’Товариши!‘ – из подрума полупорушене куће искачу
људи, жене, деца, грле сасвим младог совјетског капетана. Све је више
људи. Међу њима и ја. Прилазим капетану: ’Друже капетане, тамо горе,
иза булевара, је митраљеско гнездо. Немци су још тамо. Али може се преко
рушевина неприметно проћи. Ходите, показаћу вам”. У реду, покажите!‘ И
војницима: ’За мном!‘ Од прозора полусутерена напола срушене куће до
врата митраљеског гнезда око петнаест метара. Капетан тихо каже: ’Коља,
давај! (Коља, хајде).‘ Мали плећати војник прилази прозору, пљунуо је у
шаке, узео гранату, тренутак као да ју је вагнуо и хитнуо кроз прозор. Врата
су избијена. Друга, трећа граната. Пут је отворен. Али сад се треба пробити
кроз гомилу света, кога је све више. У рукама цвеће, чутуре, флаше. Грле
војнике, зову у госте, заборавили су да је ослобођење града тек почело. И
тако је било свуда: често на једном крају улице се још води борба, а на другом
крају, већ ослобођеном, прозори са полупаним стаклима се украшавају
ћилимима, од раније спремљеним тробојкама, црвеним заставама, и
раздрагани људи грле борце-ослободиоце.“87
На основу доступног материјала може се извести општи закључак
да су Југословени, и пре свега Срби, након проласка совјетских војника
преко њихове територије доживели одређено разочарање у СССР, па и у
Русе. Криминални или антисоцијални иступи појединих црвеноармејаца
су морали да оставе горак укус чак и у великој срећи због ослобођења
од немачког окупатора. Ова осећања су уз репрепресије југословенских
комуниста одмах по уласку у Србију88 доприносила дубоком схватању
догађаја 1941–1945. пре свега као грађанског рата. Тај сплет околности
допринео је чињеници да су у модерној Србији успомене на Други светски рат
потпуно потиснуте. Невероватно је, али овај критички однос је у потпуном
контрасту са позитивним успоменама које су сачували совјетски војници
о сусрету са становништвом Србије и НОВЈ. Позитивна слика створена у
то доба у колективној свести руског народа надживела је комунистичку
се безуспешно борили војни, политички и безбедносни органи Црвене армије. Лобачев Ђ.,
Кад се Волга уливала у Саву, Београд, 1997, с. 139, 144, 149, 157, 169.
87
Лобачев Ђ., Кад се Волга уливала у Саву, Београд, 1997, с. 123–124.
88
Cvetković Srđan, Između srpa i čekića: represija u Srbiji 1944–1953, Beograd, 2006.
идеологију, СССР и СФРЈ помогла је обнављању старих традиционалних

симпатија затртих за време „пролетерских баханалија“ двадесетих и почетка
тридесетих година и пружила добру основу за позитивну слику о Србима
код савремених Руса.
Summary
The Experience of Confrontation: Red army Soldiers and the Population of

Serbia
The mutual perception of the Red Army soldiers and Serbian population in
fall 1944 had far-reaching consequences. The people who came to the Balkans
in the ranks of the Red Army in fall 1944 differed from the „pre-revolutionary
Russians”. The slump in living standards of peasants and workers supplied in
fact the Soviet state with the necessary means for developing the heavy industry
and armaments production. During 1930s Russia was transformed from a semi-
agricultural country into a industrial giant able to produce more quality armament
than the leading industrial powers of Europe.
For many Red Army soldiers coming to the Balkans was the first opportunity
to compare the life in capitalism with the achievements of the Communist system.
Soldiers and officers represented relatively young population. Youth coupled with
large wartime experience increased the self-assuredness and even self-assertiveness
of the soldiers, and particularly of officers. Apart from their comparative youth,
officers and soldiers of the Red Army shared common problems: fatigue, poor
nourishment, problems with regular clothes and shoes. Trophies helped with
solving these problems. It was not all about belts, sausages and typewriters. In
the corps of general Zhdanov 65% of the means of non-combat transport were
commandeered enemy cars. There were individual problems with immoral
behaviour and pilfering, although their number was minimal compared to the
general mass of the soldiers. Alcohol was the general problem. The Red Army
soldiers knew next to nothing about Yugoslavia before coming to the Balkans. The
sole exception was the propaganda message about the partisan movement and Tito
transmitted in a few articles before crossing the Serbian border on the Danube.
After a while a informal closeness developed between the Red Army soldiers and
the partisans, which sometimes turned into collective drinking bouts. All Soviet
participants in the combats in Yugoslavia remembered the forthcoming attitude
on the part of the population.
Perception of the Red Army soldiers by Yugoslav (Serbian) civilians and

soldiers had another predispositions and was considerably different. From the
materials at our disposal, a general conclusion can be drawn that Yugoslavs, and
Serbs in the first place, felt a bit disappointed in USSSR and even in Russians
after the Red Army had passed through their territory. Criminal or antisocial
behaviour of some Red Army soldiers had to leave a bitter taste, even amidst great
joy because of liberation from the German occupation. Partisan repression also
contributed to that. However, it would be wrong to claim that the final Yugoslav,
and above all Serbian, perception of the Soviet soldiers was just negative. The long-
awaited liberation and the meeting with the „Russians” couldn’t be completely
marred by excesses of individuals and haughty and cautious behaviour of the
Soviet officers. The material aid and military assistance lent by the Soviet state
to the People’s Liberation Army in the last phase of the war also contributed to
the creation of a more positive image of USSR, although occasional confusions
and misunderstandings occurred here too. Joy to „see the back” of the Germans,
mixed with positive feelings for the Russians and lack of knowledge about the
character of the Communist regime, led to touching scenes.
КРАЈ РАТА
УДК 327(47)„1943/1945”
323(497.1)„1943/1945”
Милан ТЕРЗИЋ
СОВЈЕТСКА ПОМОЋ МЕЂУНАРОДНОМ ПРИЗНАЊУ

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ ПОКРЕТА
НА КРАЈУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
АПСТРАКТ: У раду се указује на значај совјетске подршке НОП-у на крају Другог

светског рата. Реч је о подршци међународном признању промена до којих је дошло
у Југославији током рата. Писан је на основу архивске грађе и литературе.
Кључне речи: рат, међународно признање, СССР, југословенска краљевска влада,

НКОЈ, Тито, Дража Михаиловић, помоћ
Решавање ситуације на светским фронтовима (немачки порази у

Северној Африци, победоносна офанзива Црвене армије на Источном
фронту, савезничко искрцавање на Сицилији и италијанска капитулација
септембра 1943) приближило је савезничке армије и фронтове Балкану
и Југославији. То је повећало интересовање савезника за југословенску
ситуацију и убрзавало унутрашњи расплет. У ово време југословенска
краљевска влада, да би била ближа догађајима у Југославији, преселила се из
Лондона у Каиро. Њена активнија улога се хтела представити делатношћу у
Алжиру, где је било седиште савезничке команде, као и у Италији где се јављају
планови наоружавања југословенских заробљеника и њихово пребацивање у
Југославију. Савезнички захтеви за војном подацима о jадранској балканској
обали и о стању у унутрашњости, у круговима југослевенске владе тумачени
су уверењем о планираном савеничком искрцавању. У Италији се одвијао
непомирљив идеолошки сукоб јер су и партизански представници водили
акцију придобијања људства и репрезентовања покрета код савезника.
Плима партизанског покрета евидентна је у Алжиру, Италији, као и у Каиру,
одакле је Пурић 14. фебруара 1944. извештавао краљицу Марију: ,,У Каиро
смо стигли заједно с највећим Титовим успесима, после слома Италије, и
убрзо констатовали да је цео званични свет био одушевљен Титом“. Подаци
указују и на закаснели долазак Војне мисије југословенске Краљевске владе
у Италију (Италија капитулирала септембра 1943, а мисија дошла крајем

јануара 1944).
Севезнички, пре свих британски, интерес је изражен и у сондирању
стања у Југославији слањем мисија код Југословенске војске у отаџбини
(ЈВуО). Међутим, генерал Михаиловић је рано ушао у размимоилажење
са британским представницима (капетан Хадсон /Hudson D. T. Bill/ 1941 –
1942, пуковник Бејли /Bailey William/ почетком 1943. и генерал Армстронг /
Armstrong Charles/ 1943 – 1944).
За Британце је приоритетна дестабилизација немачке позадине
на Балкану и укључивање Михаиловића у борбени отпор (парцијално
– ,,Ибарски телеграм“, или активније учешће на целом простору).
Михаиловићево избегавање активног отпора и британско сагледавање
његовог умањеног војног потенцијала (последица слабости војно-
територијалне структуре и порази на Неретви и Дрини у пролеће 1943)
утичу на укључивање другог ,,борбеног“ партизанског покрета код кога
шаљу своје мисије. Сумње Михаиловића у Британце појачане су настојањима
да се контролише његов покрет (захтев контроле унутрашње шифре,
тражење четничког оперативног плана, активнија војна акција на терену и
инфилтрирање британских официра код локалних команданата).
Влада Божидара Пурића пала је маја 1944. године не желећи да се
одрекне свог војног министра генерала Михаиловића. Под притиском
савезника југословенски краљ Петар II поверио је мандат Ивану Шубашићу,
који се одрекао генерала Михаиловића. Након тога Иван Шубашић ће ући
у компромис са Ј. Б. Титом. Тако је крњена легитимност југословенске
краљевске владе која се утапала у партизанску владу Националног
комитета ослобођења Југославије (НКОЈ), која је ширила своје међународне
капацитете.
Евидентно је да током 1943/1944. године Народноослободилачки
покрет (НОП) израста у најзначајнију војну снагу у Југославији која је
пружала отпор окупацији. Војно нарастање партизанског покрета значило
је и јачање његове политичке платформе која је покривала цео југословенски
простор. То треба нагласити с обзиром на савезничке планове одрживости
југословенског државног концепта у који се уклапао партизански покрет
који је, како стоји у једном британском извештају, једини у Југославији
имао „конструктиван приступ према југословенским националним
разликама“. Генерал Михаиловић је, потакнут нарастањем партизанског
покрета, јануара 1944. у селу Ба код Горњег Милановца одржао конгрес
на којем је ублажио дотадашње радикалне ставове и настојао да прошири
политичку платформу. Међутим, каснијим неуласком у Шубашићеву владу,
М. Терзић – СОВЈЕТСКА ПОМОЋ МЕЂУНАРОДНОМ... . . . 241
ове Михаиловићеве тежње су остале на споредном колосеку. Саставни

део ових настојања је и слање мисија из Југославије током 1944, наде у
САД (Макдауелова /Macdauel Robert/ мисија августа 1944) и обраћање
савезничким командантима крајем 1944. године. Како се показало, било је то
хватање за сламке спаса и у питању су били закаснели рефлекси политичког
расуђивања и престројавања. Узалудна су била и настојања краљевске владе
и Михаиловића на компромису са НОП-ом у зиму 1943/1944. године, који је
имао подршку СССР-а.
Свакако да поједностављено делује сагледавање да су Британци стали
иза Михаиловића, да су га безрезервно подржали и Краљевска влада
инаугурисала на челу отпора у Југославији, а потом напустили крајем
рата. То се може посматрати и кроз питање: како су се југословенска
влада и Михаиловић понашали у тим сложеним условима и лимитираним
могућностима. Управо је ту и део одговора, када су се влада и Михаиловић
нашли у раскораку око тога ко побеђује у рату, јер је на победничкој страни
био и СССР, који је подржавао НОП – свог експонента у Југославији. Управо
СССР из међународних обзира није прекидао везе са југословенском
краљевском владом, ако се изузме кратка епизода након Априлског рата
до немачког напада 1941. Током рата имао је код југословенске владе у
Лондону свог дипломатског представника и обрнуто, краљевска влада своје
дипломатско представништво у Москви. СССР је унутрашњу југословенску
ситуацију дипломатски нијансирао (одбијени су захтеви за посете краља
Петра II и Божидара Пурића Москви) препуштајући послератно уређење
вољи југословенских народа, али подржавајући Народноослободилачки
покрет.
Југословенска краљевска влада је полагала наде у генерала
Михаиловића, а генерал Михаиловић такође полагао наде у југословенску
краљевску владу. Генерал Михаиловић је био – временом – препуштен
себи, зачауривши се у локалну безизлазну ситуацију. Шанса се указивала
само онима који су гледали ка победничким савезничким центрима, чији је
основни коректив у Другом светском рату био антифашизам. Пресудно је
било знати шта значи међународни фактор и спољна тачка ослонца.
Западни савезници, пре свих Британци, настоје да догађаје у
Југославији каналишу у правцу својих интереса, шаљу мисије и тиме
искључују и заобилазе југословенску краљевску владу. Вођени војном
интересном логиком, у фокус им је све више улазило ,,партизанско питање“
у Југославији. Зато код Народноослободилачке војске (НОВЈ) шаљу своје
војне представнике (Стјуарт-Дикин /V. Stewart - Dеаkin William Frederick/,
Маклејн /Fitzroy Maclean/, Рандолф Черчил /Randolph Churchill/).
Партизански покрет је истакао представничку улогу за све југословенске

народе. Међународно признање Народноослободилачког покрета на крају
Другог светског рата одвијало се кроз сложене процесе односа великих сила.
НОП је стварањем владе (Национални комитет ослобођења Југославије
/НКОЈ/ у Јајцу новембра 1943) постајао представник југословенских народа.
Југославију је тада у међународним односима репрезентовала Краљевска
влада која се налазила у избеглиштву у Лондону и потом у Каиру. Краљевска
влада је стала иза генерала Драже Михаиловића, који је био њен војни
министар и начелник штаба Врховне команде. Партизански покрет у
Југославији, предвођен Комунистичком партијом Југославије, у СССР-у је
имао идеолошког савезника. Међутим, у сложеним односима великих сила,
СССР и његов вођа Стаљин нису били спремни да безрезервно стану иза
легитимности партизанске скупштине. Упућивали су на поступно повлачење
политичких потеза кроз неопходан компромис. Народноослободилачка
војска се борила су стратешкој блокади све до приближавања савезничких
(пре свих совјетских) јединица Балкану и Југославији.
Када је у питању СССР, тиме се не искључује идеолошка сродност јер су
прва земља комунизма и њен вођа Стаљин били општи узор и предводник.
Стаљину је за рођендан „поклоњено“ оснивање Прве пролетерске дивизије
у Рудом, 21. децембра 1941. године. У СССР-у је гледан идеал новог друштва
коме треба да теже сви народи. Са СССР-ом Тито је одржавао непосредну
везу преко радио-станице Врховног штаба НОВЈ од марта 1942, затим од
фебруара 1944. преко совјетске војне мисије након њеног доласка у Врховни
штаб. Касније је то рађено преко војне мисије НОВЈ која је марта 1944.
упућена у Москву, са Велимиром Терзићем и Милованом Ђиласом на челу.
Доласком совјетске војне мисије код НОП-а фебруара 1944.
године, на основу техеранске сагласности Стаљина и Черчила, све три
силе антифашистичке коалиције представљене су код Врховног штаба
Народноослободилачке војске. На тај начин истакнута је представничка
улога НОП-а испред југословенских народа. То је ојачало позицију НОП-а
и његовог вође Ј. Б. Тита који је у писмима Черчилу истицао да су одлуке
АВНОЈ-а закон који се не може мимоићи (истицање представничке улоге
владе НКОЈ и суспензија повратка монарха у Југославију). Сем задатака војне
природе треба указати и на политичка овлашћења совјетске мисије чиме
је јачан међународни положај. Свакако треба указати и на чињеницу која
је произилазила из идеолошке сличности, да су чланови совјетске мисије,
били у повлашћеном положају у односу на остале западне мисије, којима
је то падало у очи и код њих изазивало подозрење. Југословенски вођа је,
свестан британске војне слабости (немогућност искрцавања на Балкан), уз

посредно ослањање на СССР, добијао простор за политичко маневрисање.
О сложеним односима великих сила (СССР, Велика Британија и САД)
у вези са међународним признањем НОП-а речито нам говори партизанска
војна дипломатија. Реч је о мисијама Владимира Велебита на Запад, (Лондон)
и Терзић–Ђиласовој мисији на Истоку (Москва) које су формално биле
војне.
Марта 1944. у СССР је упућена војна мисија народноослободилачке
војске са генералом Велимиром Терзићем на челу, као номиналним шефом,
али и стварним вођом Милованом Ђиласом, чланом Политбироа. Мисија
је стигла у Москву почетком априла 1944. Врхунац посете је пријем код
Стаљина, о чему је Ђилас известио Тита: „Г. Стаљин нас је примио 19
маја у 21 час 15. минута, по московском времену. Наш разговор трајао је
75 минута. Разговору су били присутни друг Молотов и комесар државне
безбедности друг Жуков... Ђилас ће донети за Ваш рођендан кавкаску
сабљу, као дар Совјетске владе и Црвене Армије“, додајући да се совјетски
вођа интересовао о војно-политичкој ситуацији у Македонији и Албанији,
супарничким покретима у Југославији и да је одобрио зајам за помоћ.
Непосредно након пријема код Стаљина у Москви и Владимир Велебит
је у Лондону био примљен код Винстона Черчила (Churchill Winston Spencer).
Током боравка у Лондону Владимир Велебит је, користећи предусретљивост
совјетске амбасаде у британској престоници, Титу слао извештаје о својој
делатности. Владимир Велебит је о сусрету с Черчилом обавестио Ј. Б. Тита
користећи оба канала информација: британски и совјетски. За нас је од
значаја упоредити и како је Владимир Велебит обавестио Ј. Б. Тита о свом
сусрету са Чарчилом, користећи оба канала. Преко британског, 22. маја 1944,
извештава: „Данас сам један сат разговарао са г.(осподином) Черчилом.
Показао ми је телеграме које је недавно размијенио с Вама. Обећао је
да ће повећати помоћ Савезника нашим снагама чим то омогући војна
ситуација на другим фронтовима. Показао је велико занимање за Словенце
на Сардинији и обећао да ће потакнути то питање. Потврдио је да, док
се нада јакој уједињеној Југославији, британска влада не жели наметнути
југословенском народу никакав облик владе који народ не жели. Одговорио
сам да то одговара нашим жељама“. Преко совјетског канала Велебит
извештава: „Данас ме примио Черчил. Старац је био тиме задовољан али
то значи нашу велику победу пред нашим одласком. Черчил је изјавио
оно што сам јавио у горе наведеној депеши, али то није истина, пошто је
он рекао Шубашићу да после рата жели имати у Југославији монархију“.
Упоређивањем ових информација разлика је више него очигледна, јер од
званичности британског, одудара отвореност информација преко совјетског

канала, нарочито око питања будућег југословенског уређења.
Стаљин је Милована Ђиласа примио још једном, након немачког
напада на Врховни штаб и Ј. Б. Тита. Ђилас је о овом сусрету известио Тита
упозоравајући на неискреност Енглеза: „Јуче 5. маја (грешка: треба 5. јуна
– примедба М. Т.) 1944. г. у 20.30 мене је примио друг Стаљин. Разговор је
трајао дуго. Били су присутни друг Молотов и касније друг Берија и Микојан.
У вези с оним што се догодило са Вама и у вези са местом где се налазите
сада саветујем Вам да будете до крајности опрезни. Обратите пажњу на
прелазак у Југославију и чувајте у највећој тајности време Вашег преласка.
Не заборављајте, да се авиони кваре у ваздуху (мисли се на погибију пољског
генерала Сикорског на Гибралтару – прим. М. Т.). Будите до крајности
опрезни са иностраним пријатељима. О влади Шубашићевој овде питање
још није јасно. Препоручујем – ако они желе сусрет, не одбијајте“.
Милован Ђилас се почетком јуна вратио у Југославију, док је Велимир
Терзић остао у СССР-у, обезбеђујући совјетску војну помоћ партизанској
војсци. Стварни циљ мисије и њени захтеви су били за једностраним
признавањем НКОЈ-а. Међутим, СССР због међународних обзира, не
желећи да ремети своје односе са Великом Британијом и САД-ом, није
прихватио захтев за непосредним политичким признањем и упућујућивао
је на компромис.
Партизанско вођство, предвођеном Ј. Б. Титом је, разумевањем
међународне ситуације уз подршку СССР-а, ушло у компромис са
краљевском владом током 1944. Резултат тог компромиса су Вишки (јун 1944)
и Београдски споразум (новембар 1944) који су омогућили да се промене
у Југославији изврше на легитимној основи. Тито је септембра 1944, да би
избегао британски притисак за стварање јединствене владе од Националног
комитета ослобођења Југославије и југословенске краљевске владе, тајно
са Виса уз совјетску помоћ отишао у Москву, где се сусрео са совјетским
вођом Стаљином. У каснијем периоду југословенски краљ је пристао да
своја овлашћења монарха пренесе на Намесништво и све је резултирало
стварањем јединствене владе марта 1945. године. Југословенско чврсто
унутрашње упориште давало је гаранције за самосталан спољнополитички
наступ, што ће се показати и након Јалте. Стаљин је, полазећи од идеолошко-
политичког становишта, веровао да је нова Југославија под његовим
политичким окриљем, док су Британци играли на карту краља у форми
Београдског споразума који уводи установу намесништва.
СССР је давао јак ослонац за наступ НОП-а према западним савезницима.
Несумњива помоћ СССР-а у завршној фази Другог светског рата је НОП, у
очима западних савезника, све више сврставала у део комунистичког истока.

Међутим, не треба изгубити из вида и самосталност југословенског покрета
и његовог вође. Треба нарочито истаћи југословенску аутохтону војну моћ
израслу током рата у Југославији. Управо је југословенски вођа Ј. Б. Тито
у ово време учио шта су интереси светске политике. Своју самосвесност
показаће у каснијем периоду, када ће ући у сукоб са Стаљином и СССР-ом,
доводећи први у питање монолитност комунистичког истока.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Staniša R. Vlahović, Zbornik dokumenata iz britanske arhive. Anglo-
jugoslovenski odnosi 1941–1948, Birmingham, 1985.
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, Beograd, 1989, tom II.
Zapisnici NKOJ-a i Privremene vlade DFJ: 1943–1945, priredili Branko
Petranović, Ljiljana Marković, Beograd 1991.
Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, Beograd, 1985, tom XIV, 1–4,
Beograd, 1981–1985.
Jugoslovenske vlade u izbeglištvu 1943–1945, priredio Branko Petranović,
Zagreb, 1981.
Односи Југославије и Русије (СССР)1941–1945: документи и материјали,
група приређивача Београд, 1996.
Tito–Churchill strogo tajno, priredio Dušan Biber, Zagreb, 1981.
Tito u Vršcu, zbornik, Vršac, 1984.
Vladimir Velebit, Sećanja, Zagreb, 1983.
Milan Grol, Londonski dnevnik 1941–1945, Beograd, 1990.
F. V. Dikin, Bojovna planina, Beograd, 1973.
Milovan Đilas, Razgovori sa Staljinom, Beograd, 1990.
Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990.
Петар II Карађорђевић, Живот једног краља: мемоари Петра II
Карађорђевића, Београд, 1990.
Fitzroy Maclean, Rat na Balkanu, Zagreb, 1964.
Slobodan Jovanović, U emigraciji: razgovori i zapisi, Beograd, 1993.
Josip Smodlaka, Partizanski dnevnik, Beograd, 1972.
Константин Фотић, Рат који смо изгубили. Трагедија Југославије и
погрешка запада, Београд, 1995.
Elizabeth Barker, British Policy in South-East Europe in the Second World
War, Macmillan, 1976. Barker Elizabeth, Britanska politika prema Jugoistočnoj
Evropi u Drugom svetskom ratu, Zagreb, 1978.
Mark Viler (Weeler C. Mark), Britain and The War of Yugoslavija 1940–1943,
(New York, 1985).
Л. Я. Гибијанский, Советский Союз и новая Югославия 1941–1947.г.,
Москва, 1987.
Veselin Đuretić, Vlada na bespuću, Beograd, 1983.
Jovan Marjanović, Draža Mihailović između Britanaca i Nemaca, Zagreb–
Beograd, 1979.
Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd,
1992.
Бранко Петрановић, Стратегија Драже Михаиловића 1941–1945,
W. R. Roberts, Tito, Mihailović and The Allies, 1941/1945, New Bruncwich,
New Jersy, 1973.
Đoko Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen,
1978.
Jozo Tomaševich, The Chetniks, Stanford, California, 1975. Tomašević Jozo,
Četnici u Drugom svjetskom ratu 1941–1945, Zagreb, 1979.
Summary
Soviet Aid toward International Recognition of the People’s Liberation

Movement at the End of WWII
There is no doubt about the help USSR lent to the People’s Liberation
Movement in the struggle for international recognition of changes which came
about in Yugoslavia during WWII. USSR and its leader Stalin were not willing to
side unreservedly with the Communist movement in Yugoslavia since they didn’t
want to spoil their relations with the Western Allies. They were directing the
Yugoslav Communists to reach a compromise with the royal Yugoslav government.
As shown by the partisan military diplomacy, it was through a compromise that
the common government (the National Committee of Liberation of Yugoslavia
and the royal Yugoslav government) was built at the end of the war. However, one
shouldn’t forget the independence of the Yugoslav movement and its leader J.B.
Tito. The autochthonous Yugoslav military power which developed during the
war in Yugoslavia, deserves special mention. The Yugoslav leader J.B. Tito learned
exactly at that time what the interests of the world politics were. He would prove
his self–assuredness later on by clashing with Stalin and USSR and by putting into
question the unity of the Communist East.
УДК 327(73)„1944”
327(4)„1944
А. А. КОСТИН
ОТНОШЕНИЕ ВАШИНГТОНА К УЧАСТИЮ КРАСНОЙ

АРМИИ В ОСВОБОЖДЕНИИ ЮГОСЛАВИИ1
АПСТРАКТ: У чланку се разматра амерички поглед на совјетско учешће у

ослобођењу југословенске територије. Приказано је како је Вашингтон видео
могућности заједничких војних операција Црвене армије и југословенских
партизана. Окарактерисана је позиција председника Ф. Рузвелта према том
питању. Наведени су подаци америчке обавештајне службе о учешћу совјетске
војске у ослобођењу Југославије. Изложени су мотиви који су одредили реакцију
Сједињених Држава према проблему уласка Црвене армије у Југославију.
Кључне речи: Југославија, совјетско-југословенски односи, спољна политика

САД-а, Црвена армија, Други светски рат, антихитлеровска коалиција
1944 год был насыщен бурными военно-политическими событиями.

Красная армия окончательно завладела стратегической инициативой.
Советские войска вступили в Молдавию и Эстонию, вышли к границе с
Польшей и Чехословакией, перенесли боевые действия на территорию
Румынии. Линия советско-германского фронта, где находилось около 2/3
дивизий вермахта, все ближе продвигалась к третьему рейху. Исход войны
стал очевиден. Началось освобождение стран Восточной и Юго-Восточной
Европы от фашизма. Вопросы ведения войны оказались тесно связаны с
проблемами послевоенного урегулирования.
Одним из сюжетов военной истории, имевшим политическую
подоплёку, является участие Красной армии в освобождении Югославии.
Данная тема получила широкое освещение в отечественной науке в
рамках изучения советско-югославских отношений. Советские историки
охарактеризовали дипломатическую и военную помощь движению И.
1
Статья подготовлена в рамках выполнения НИР по Государственному контракту
П323 Федеральной целевой программы “Научные и научно-педагогические кадры
инновационной России” на 2009–2013 годы.
Броза Тито со стороны Советского Союза.2 Всестороннее исследование

проблемы требует её осмысления в ракурсе перспектив складывания
советско-американского глобального противостояния, оказавшего
значительное влияние на развитие многих регионов, в том числе и Балкан.3
Для этого необходимо выявить американские оценки событий осени 1944
г., явившихся важным периодом в истории прихода коммунистов к власти
в стране. Именно тогда произошли первые встречи Тито с лидерами двух
держав антигитлеровской коалиции У. Черчиллем и И. Сталиным и остро
встал вопрос о вступлении союзных войск на югославскую территорию.
2
Славин, Г. М. Освободительная война в Югославии. (1941–1945 гг.) М., 1965; Дмитриева,
Л. Н. Советско-югославское сотрудничество на завершающем этапе Великой
Отечественной войны (1944–1945): Дис. ... канд. ист. наук. Л., 1970; Гибианский, Л.
Я., Зеленин, В. В. СССР и борьба югославских трудящихся за народную республику
(1941–1945) // Советское славяноведение. 1970. № 6. С. 7–26; Гибианский, Л. Я. Борьба
за утверждение и международное признание новой Югославии в период освобождения
страны от фашистской оккупации (осень 1944 – весна 1945 гг.) // Etudes balkaniques.
1972. № 2. С. 26–44; Гибианский, Л. Я. Дипломатическая история Висского соглашения
Тито – Шубашича // Балканские исследования. Вып. 3. М., 1978. С. 202–239; Романов,
В. Е. Политико-дипломатическая поддержка Советским Союзом борьбы югославских
трудящихся за новую Югославию // Внешняя политика СССР и проблемы послевоенного
урегулирования в Европе. Сб. ст. / Под ред. В. Я. Сиполса. М., 1978. С. 83–115; Романов,
В. Е. Советский Союз и новая Югославия. Сентябрь 1944 – май 1945 гг. // СССР и страны
Европы. Внешнеполитические проблемы. Сб. ст. / Под ред. В. Я. Сиполса. М., 1982. С. 113–
138; Зеленин, В. В., Романов, В. Е. Действия СССР на международной арене в поддержку
югославского народно-освободительного движения // Советское славяноведение. 1983. №
4. С. 28–42; Гибианский, Л. Я. Советский Союз и новая Югославия. 1941–1947. М., 1987;
Гиренко, Ю. С. Сталин – Тито. М., 1991.
3
Работ подобного плана в отечественной и русскоязычной историографии немного:
Романов, В. Е. Политика США по отношению к Югославии на заключительном этапе
второй мировой войны и в первые послевоенные годы (1944–1947) // Балканите в
международните отношения 1944–1948. София, 1988; Потехин, А. В. Дипломатия США
в Восточной Европе, 1945–1950 гг. Киев, 1991; Аникеев, А. С. Как Тито от Сталина ушёл:
Югославия, СССР и США в начальный период „холодной войны” (1945–1957). М., 2002;
Космач, Е. Н. Политика США в отношении Югославии в 1943–1980 гг. Минск, 2007. Среди
зарубежных исследований можно выделить: Hodgkinson, H. West and East of Tito. L., 1952;
Hammond, T. Yugoslavia between East and West. N.Y., 1954; Campbell, J. Tito’s Separate Road.
America and Yugoslavia in World Politics. N.Y., 1967; Iatrides, J. Balkan Triangle: Birth and De-
cline of an Alliance Across Ideological Boundaries. The Hague, 1968; Auty, Ph. Yugoslavia and
the Cold War // The Impact of the Cold War: Reconsideration’s. L., 1977; Larson, D. United States
Foreign Policy Toward Yugoslavia. 1943–1963. Wash., 1979; Beloff, N. Tito’s Flawed Legacy: Yu-
goslavia and the West, 1939–1984. Boulder; L., 1985; Heuser, В. Western „Containment” Policies
in the Cold War: the Yugoslav Case, 1948–1953. L.; N.Y., 1989; Lees, L. Keeping Tito Afloat: The
United State, Yugoslavia, and the Cold War. Pennsylvania, 1997.
А. А. Костин – ОТНОШЕНИЕ ВАШИНГТОНА К УЧАСТИЮ... . . . 249
26 сентября 1944 г. правительство СССР сообщило о предстоящем

вступлении Красной армии в Югославию письмами В. М. Молотова
правительству США через американского посла в СССР А. Гарримана и
правительству Великобритании через посла А. Керра. 28 сентября советские
войска вместе с болгарской Народной армией перешли югославскую
границу. На следующий день последовало официальное сообщение ТАСС
по поводу заключения между советским правительством и Национальным
комитетом освобождения Югославии соглашения о вступлении частей
Красной армии на югославскую территорию с целью оказания помощи
Народно-освободительной армии в уничтожении противника в северо-
восточной части страны.
Соглашение было заключено во время визита Тито в Москву 21–28
сентября 1944 г. В освобождении Югославии планировалось использовать
силы III Украинского фронта, вышедшего на болгаро-югославскую границу,
и Дунайской военной флотилии. Одновременно войска левого фланга
II Украинского фронта должны были пересечь румыно-югославскую
границу и развернуть наступление в Венгрию через северо-восточную
часть страны. 30 сентября 1944 г. американский посол в Москве сообщил,
что накануне между советским командованием и НКОЮ было достигнуто
соглашение, разрешающее проход советских частей через югославскую
территорию для дальнейшего развития наступления против врага.4
Стала ли эта новость неожиданностью для Белого дома? Нет.
Американцы знали о поездке Тито в Москву. 23 сентября американский
политический советник верховного союзного командующего на
Средиземноморье А. Кирк передал госсекретарю сведения от английского
бригадного генерала Ф. Маклина, возвратившегося накануне из Югославии.
Британский генерал сообщил, что Тито уехал в Румынию на переговоры
с советскими генералами. Маклин подчеркул, что „недавние события в
Югославии утвердили полное доминирование Тито“, имея в виду, что Кремль
окажет югославским партизанам всю необходимую помощь в приходе к
власти, вплоть до участия Красной армии в освобождении страны.5
4
Внешняя политика Советского Союза в период Отечественной войны: Док-ты и мат-лы: В
3 т. Т. II: 1 января – 31 декабря 1944 г. М., 1946. С. 236; Советско-американские отношения
во время Великой Отечественной войны, 1941–1945: Док-ты и мат-лы: в 2 т. Т. II. М., 1984. С.
218; Советско-английские отношения во время Великой Отечественной войны, 1941–1945:
Док-ты и мат-лы: в 2 т. Т. II. М., 1984. С. 179; Foreign Relation of the United States. Diplomatic
Papers [Далее – FRUS]. 1944. Vol. IV: Europe. Wash., 1966. P. 1410; Tomasevich, J. War and
Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford, 1975. P. 417–424; Гиренко, Ю. С.
Указ. соч. С. 230; Гибианский, Л. Я. Указ. соч. С. 111–112.
5
FRUS. 1944. Vol. IV. P. 1411.
Помимо информации от Маклина Вашингтон располагал сведениями

своей разведки. Американцам было известно о реакции У. Черчилля на
неожиданное для западных союзников исчезновение главы НКОЮ с
оккупированного англичанами острова Вис. Черчилль сказал югославскому
королю Петру: „...Я не доверяю Тито. Он тайно улетел в Москву, чтобы
встретиться со Сталиным... Он всего лишь коммунистический головорез,
но он у власти, и мы должны считаться с этим фактом“. Руководитель
Управления стратегических служб У. Донован доложил президенту Ф.
Рузвельту, что тайный вылет Тито ночью 18 сентября на советском самолете
был расценен британским премьером как личное оскорбление.6
Предполагали ли американцы, о чём могли договариваться глава
НКОЮ и советский лидер? Мнения историков о цели визита Тито в
Кремль и характере его отношений со Сталиным расходятся. В зарубежной
историографии получила распространение версия, что после встречи с
британским премьером У. Черчиллем Тито был вызван в Москву, где ему
пришлось „защищать независимость“ Югославии от советской оккупации.7
Например, американский историк Г. Колко утверждает, что целью поездки
Тито было „не допустить, если можно, русские войска в Югославию... или
по крайней мере ограничить их силы и затем запланировать их вывод“.8
Подобная трактовка сути визита лидера югославских партизан в Кремль
строилась на утверждениях В. Дедиера. Со ссылкой на одни лишь его
свидетельства, западные историки пишут о „напряженной“ атмосфере на
переговорах, хотя никаких документальных подтверждений тому они, как
и сам Дедиер, привести не могут.9
Советские историки парировали постулаты англоязычной
историографии, обусловленные поддержкой Западом Белграда, вышедшего
из-под контроля Москвы. В отечественной историографии западная версия
была подвергнута критике. Л. Я. Гибианский убедительно показал, что
трактовка Г. Колко, Ф. Оти, У. Робертса и других англоязычных авторов
противоречит исторической реальности, в первую очередь факту обращения
НКОЮ к правительству СССР с просьбой о вступлении советских войск
6
Ford, K. OSS and the Yugoslav Resistance, 1943–1945. College Station, 1992. P. 154.
7
См., напр.: Auty, Ph. Tito: A Biography. N.Y., 1970. P. 242–243; Kolko, G. The Politics of War:
The World and United States Foreign Policy, 1945–1954. N.Y., 1972. P. 137; Maclean, F. Josip Broz
Tito: A Pictorial Biography. L.; Basingstoke, 1980. P. 83–84; Roberts, W. Tito, Mihailovic and the
Allies, 1941–1945. New Brunswick, 1973. P. 264–265.
8
Kolko, G. Op. cit. P. 137.
9
Dedijer, V. Tito. N.Y., 1953. P. 234–235.
в Югославию, выраженному 5 июля 1944 г. в письме лидера югославских

партизан Сталину.10
Сталин не мог тратить на Югославию значительные силы и время,
отвлекаясь от борьбы с Германией и идя на конфликт с англичанами.
Достаточно было оказать помощь партизанам в освобождении столицы,
чтобы они значительно увеличили свой политический вес в стране.
Очевидно, что югославскому лидеру не было необходимости лететь в
Москву ради предотвращения продвижения Красной армии в Югославию.
Да и вряд ли Тито сумел бы воспрепятствовать подобному замыслу Сталина,
если бы таковой был. Судя по тексту письма главы НКОЮ в Москву и по
сообщениям офицеров американской разведки, югославские партизаны
действительно нуждались в помощи советских войск, благодаря им вступили
в Белград и тем самым смогли заявить претензии на политическую власть.11
Поэтому утверждения западной историографии периода „холодной войны“
о „вызове“ Тито в Кремль и необходимости защищать там независимость
своего движения и своей страны являются несостоятельными. В сентябре
1944 г. политическая власть лидера югославских партизан не была легитимной
и признанной на международном уровне, а также не распространялась на
территорию всей, пока ещё не освобождённой Югославии, поэтому ни о
какой „защите независимости“, о чём пишут некоторые западные авторы,
речи быть не могло.
И Тито, и Сталин были заинтересованы во вступлении советских
войск на территорию Югославии. Можно выделить три мотива. Во-первых,
действительно определённую роль играли выгоды совместной военной
операции. Во-вторых, создавался прецедент получения согласия НКОЮ на
вступление в Югославию иностранных войск, что становилось определённым
ограничением для возможной высадки частей западных союзников на
восточном побережье Адриатики. В-третьих, Москва, как и югославские
коммунисты, была заинтересована в утверждении власти НКОЮ в стране,
что позволяло расширить сферу коммунистического влияния. Даже если
допустить, что Тито не устраивал Сталина и переговоры двух лидеров в
Москве прошли на повышенных тонах, всё равно в югославской политике
Кремля не было лучшего варианта кроме оказания помощи НОАЮ. Таким
образом, тактические интересы обеих сторон совпали.
10
Гибианский, Л. Я. Указ. соч. С. 112.
11
Документы интернациональной солидарности // Вопросы истории КПСС. 1984.
№ 9. Док. 10. С. 15–16; Ford, K. Op. cit. P. 158, 227.
В Вашингтоне это понимали и вряд ли сомневались в последствиях

визита главы НКОЮ к Сталину. Ещё 20 сентября глава Южно-европейского
отдела Государственного департамента Кавендиш Кэннон заявил о
необходимости снизить помощь Югославии по ленд-лизу. Хью Де Сантис,
комментируя этот ранее не публиковавшийся меморандум, отправленный
в Отдел помощи иностранным государствам, полагает, что рекомендации
Кэннона и последовавшее затем сокращение поставок военных грузов были
следствием желания умиротворить русских.12 Но настолько ли сильна была
вероятность того, что американские поставки сражающимся югославам
согласно закону о ленд-лизе были причиной советского недоверия?
Скорее, на мнение представителей внешнеполитического ведомства
США повлияло нежелание помогать партизанам Тито, которые в условиях
подхода частей Красной армии к югославской границе могли получить
от Кремля военно-техническую помощь или совместно освободить
территорию страны. Следствием этого было стремительное увеличение
политического влияния коммунистов в Югославии. Поставки четникам,
не менее быстро терявшим своё значение, становились бессмысленны
и действительно могли вызвать „недоверие“ Москвы, считавшей это
поддержкой коллаборационистов. Таким образом, позиция Кэннона могла
быть обусловлена только одним – уверенностью в том, что советские войска
вступят на югославскую территорию.
Поэтому сообщение правительства СССР о вступлении Красной
армии в Югославию 28 сентября 1944 г. не явилось неожиданностью для
американцев. Когда Вашингтон стал допускать подобную возможность? Ещё
в конце 1943 г. Об этом свидетельствует позиция президента Рузвельта на
Тегеранской конференции. Во время первого заседания глав правительств
28 ноября 1943 г. он предложил провести „десант в районе северной части
Адриатического моря с тем, чтобы поддержать партизанские войска
Тито, и затем наступать на северо-восток в Румынию для соединения
с советскими войсками, наступавшими из района Одессы“.13 Позиция
президента, выраженная в первый день конференции, свидетельствует
о том, что, будучи убеждённым в успехе Красной армии в Румынии, он
12
De Santis, H. The Diplomacy of Silence. The American Foreign Service, the Soviet Union and the
Cold War, 1933–1947. Chicago, 1980. P. 125.
13
FRUS. The Conferences at Cairo & Tehran. 1943. Wash., 1961. P. 493, 503; Советский Союз на
международных конференциях в период Великой Отечественной войны, 1941–1945: сб.
док-тов: в 6 т. Т. II: Тегеранская конференция руководителей трёх союзных держав – СССР,
США и Великобритании (28 ноября – 1 декабря 1943 г.). М., 1984. С. 88; Burns, J. Roosevelt:
The Soldier of Freedom. N.Y., 1970. P. 408.
считал вполне вероятным вступление советских войск в Югославию: было

бы удивительным, если, имея вооружённые силы на румыно-югославской
границе, Сталин не оказал помощь движению Тито.
Тем не менее, предложение Рузвельта, выступавшего против
„балканской стратегии“ Черчилля, на первый взгляд кажется нелогичным
и странным. Наряду с прочими подобными поступками президента оно
позволяет ряду историков «ревизионистского» направления упрекать
Рузвельта в том, что он был не способен совершить действия, адекватные
сложности международных проблем, всецело концентрировался на
задачах скорейшего разгрома врага и мало внимания уделял политическим
проблемам.14 Но позиция президента имела свою логику и была достаточно
прагматичной.
Рузвельт считал, что для Москвы, также как и для Вашингтона,
главной целью войны в Европе был разгром нацистской Германии, и
только на втором месте – отстаивание своих политических интересов
на Балканах, к чему особенно стремился Лондон. Поэтому балканское
направление действий Красной армии американский президент оценивал
как вспомогательное, но никак не основное. Он понимал, что Кремль
не намерен оставлять в Югославии крупные воинские соединения,
необходимые для продолжения борьбы с рейхом. О правильности оценки
главы Белого дома свидетельствует ограниченность оперативного района
развёртывания Красной армии, принявшей участие в освобождении лишь
северо-восточной части страны.
К тому же военные действия в гористой местности могли задержать
продвижение советских войск, что неизбежно отразилось бы на сроке
завершения войны. На I Квебекской конференции 8 октября Рузвельт
выразил глубокую неуверенность в английских заверениях, что операция
на Балканах будет лёгкой и непродолжительной, что маленькая союзная
диверсия станет катализатором, который спровоцирует большой
политический „оползень“ на Балканах.15 Эта позиция была выражена
14
Baldwin, H. Great Mistakes of War. N.Y., 1949; Baldwin, H. The Price of Power. N.Y., 1947; Bish-
op, J. FDR’s Last Year: April 1944 – April 1945. N.Y., 1974; Kovrig, B. The Myth of Liberation.
East-Central Europe in United States Diplomacy and Politics since 1941. Baltimore, 1973; Nisbet,
R. Roosevelt and Stalin: The Failed Courtship. Wash., 1988; Perlmutter, A. FDR and Stalin: A Not
so Grand Alliance. Columbia, 1993; Shogan, R. Hard Bargain: How FDR Twisted Churchill’s Arm,
Avoided the Law, and Changed the Role of the American Presidency. N.Y., 1995.
15
Leahy, W. I Was There. The Personal Story of the Chief of Staff to Presidents Roosevelt and Tru-
man Based on His Notes and Diaries Made at the Time by Fleet Admiral WDL. N.Y., 1950. P.
182–183; Matloff, M. & Snell, E. Strategic Planning for Coalition Warfare. 1943–1944. Wash.,
1959. P. 251–253, 255–258; Higgins, T. Soft Underbelly. The Anglo-American Controversy over
в качестве контрдовода на предложение британского премьера начать

союзное наступление в Греции и Югославии. Тем не менее, подчёркиваемая
президентом сложность военной операции в югославских горах касалась
и советских войск. Как показали дальнейшие события, „маршрут“
продвижения Красной армии лежал лишь в равнинной части страны, чего
было достаточно, чтобы отрезать оккупационные войска от Германии и
достичь политической цели – помочь партизанам Тито освободить Белград
и установить там власть НКОЮ.
Наконец, Рузвельт в отличие от Черчилля был готов согласиться на
советское присутствие в этом регионе, имевшем тогда для США много
меньше значения нежели Западная Европа и Дальний Восток. Повышенный
интерес США и Великобритании к Балканам Москва не могла расценить
иначе, как попытку восстановления „санитарного кордона“, что привело
бы к появлению трещины в отношениях „большой тройки“. Автор книги
„Мягкое подбрюшье“ Трамбалл Хиггинс объясняет позицию президента
тем, что „Рузвельт не намеревался ссориться с Советами по этому вопросу“.16
Данное обстоятельство усиливалось необходимостью продолжения англо-
американо-советского сотрудничества в условиях продолжения войны на
Тихом океане.
Какой ценой западные союзники могли предотвратить продвижение
Красной армии на Балканы? Только ценой вполне вероятного раскола
Антигитлеровской коалиции и, что более важно, ценой участия советских
войск в освобождении Западной Европы. Последнее могло иметь крайне
негативные для Запада последствия, нежели советское военное присутствие
в Югославии. Проведение англо-американскими войсками операции
на юго-востоке Европы означало отказ от высадки на северо-западе
Франции. Учитывая сложность ведения военных действий на Балканах,
маловероятно, что западные союзники успели бы освободить Восточную
Европу „наперерез русским» и разгромить Германию без участия советской
армии. Президент Рузвельт не мог не понимать, что задержка союзных войск
в Греции, Югославии и Болгарии могла привести к тому, что после взятия
Берлина Красная армия оказалась бы в Нидерландах, Бельгии и Франции.
Однако отсутствие поддержки британского курса вовсе не
означало, что Белый дом был готов „отдать“ Югославию Кремлю. В
the Italian Campaign, 1939–1945. N.Y., 1968. P. 117–118, 121–122, 131; Howard, M. Grand Strat-
egy. Vol. IV. L., 1972. P. 390–391; Howard, M. The Mediterranean Strategy in the Second World
War. L.; N.Y., 1968. P. 24, 51; Greenfield, K. American Strategy in World War II: Reconsideration.
Baltimore, 1963. P. 17, 33, 42, 70.
16
Higgins, T. Op. cit. P. 100–101.
качестве альтернативного варианта американцы добивались проведения

жёсткого различия между военными делами и вопросами послевоенного
урегулирования. На 8-м заседании Московской конференции 26 октября
1943 г. госсекретарь К. Хэлл заявил: „Правительство США исходит из
того, что первым шагом является согласование и принятие широкого
круга принципов, пригодных для применения в мировом масштабе
и используемых нашими тремя странами при решении частных и
специфических вопросов. Правительство США не намеревается избирать
какой-либо отдельный район мира для специального рассмотрения,
пока не будут выработаны генеральные принципы международного
сотрудничества и создания прочной постоянной основы для мира во всём
мире“. Заключение американского госсекретаря было категоричным: „Мы
считаем, что отдельных районов ответственности не должно быть“.17
Для Рузвельта позиция госсекретаря могла быть риторическим
прикрытием для реализации финансово-экономического потенциала
Соединённых Штатов. Президент понимал, что в ходе послевоенного
восстановления и СССР и Великобритания, истощённые войной, вместе
с другими странами будут нуждаться в помощи США. После победы над
врагом Вашингтон мог использовать свои экономические возможности для
расширения влияния, в том числе и на Балканах, которые было необходимо
сохранить не только вне советского, но и вне английского влияния. Как
показала история, подобный расчёт оправдал себя повсюду вне СССР
и подконтрольных ему государств Восточной Европы, отказавшихся от
принятия „плана Маршалла“.
Вопреки доводам критиков Рузвельта, именно его «недальновидная»
политика позволила прагматику и реалисту Трумэну завершить переход
первенства в Западном мире от Великобритании к Соединённым Штатами.
Отказавшись принять участие в сохранении британского влияния на
Балканах в годы войны, американцы сумели в дальнейшем не только
установить своё влияние в Западной Европе, но и до 1947 г. руками англичан
ограждать Восточное Средиземноморье от советского проникновения.
В 1943 г., наоборот, Черчилль пытался „использовать“ американцев
для ограждения Балкан от советского военного присутствия. Не желая ни
работать на Лондон, ни ссориться с Москвой, Рузвельт предложил несколько
иной вариант союзных действий. Он допускал возможность операций на
17
Hull, C. The Memoirs of Cordell Hull: In 2 vols. N.Y., 1948. Vol. II. P. 1298; Советский Союз на
международных конференциях в период Великой Отечественной войны, 1941–1945: сб.
док-тов: в 6 т. Т. II: Московская конференция министров иностранных дел СССР, США и
Великобритании (19–30 октября 1943 г.). М., 1984. С. 190–191.
юго-востоке Европы только с целью поддержки действий советской армии,

а не „наперерез русским“, как того желали англичане. Утром 24 ноября
1943 г. в Каире состоялось совместное заседание президента и британского
премьера с ОКНШ, на котором Рузвельт сказал: „Мы не можем говорить, что
военные возможности Германии неизменны в течение последних месяцев.
Если продвижение русских будет продолжаться в таком же темпе, через
несколько недель они достигнут границ Румынии. Такой исход неизбежен.
Наш союзник может предложить соединение нашего правого фланга с его
левым. Мы должны быть готовы к ответу. Русские могут предложить нам
провести операции в северной части Адриатики, чтобы помочь Тито“.18
Оценивая шансы западных союзников реалистичнее Черчилля,
Рузвельт стремился действовать не наперекор Сталину, а в разумном
компромиссе с ним. Было очевидно, что Кремль рассматривал Румынию,
Болгарию и, возможно, Югославию как необходимую для своей
безопасности сферу советского присутствия. В югославском государстве
весь период его существования наблюдались острые национальные
разногласия, отражавшиеся в сложных отношениях между сербской и
хорватской общинами в США. Это давало президенту благодатную почву для
размышлений о нежизнеспособности единого югославского государства. 3
декабря 1943 г. Рузвельт конфиденциально сказал американскому послу в
Греции Маквею, что он считает Югославию искусственным образованием,
возможное будущее которого заключается в потере федерацией её
составных частей.19 Глава Белого дома мог допускать, что Сталин, стремясь
к скорейшему разгрому нацистской Германии, не будет тратить усилия
Красной армии на освобождение всей Югославии и ограничится лишь
освобождением её северо-восточной части, то есть Сербии, на протяжении
десятилетий связанной исторической дружбой с Россией.
Подобная логика во многом объясняет предложение президента
высадиться в северной части Адриатического моря, поддержать войска
Тито и наступать на северо-восток в Румынию для соединения с советскими
частями. Однако план Рузвельта встревожил и удивил советника Г.
Гопкинса. „Кто предложил план операций на побережье Адриатики, к
которому президент постоянно возвращается?“ – спросил он адмирала
Э. Кинга, начальника штаба военно-морских операций США. „Насколько
мне известно, это его собственная идея“, – ответил Кинг.20 Гарриман
18
FRUS. The Conferences at Cairo & Tehran. 1943. P. 334.
19
Ambassador MacVeagh Reports: Greece, 1933–1947 / Ed. by John O. Iatrides. Princeton, 1980. P.
397.
20
Sherwood, R. Roosevelt and Hopkins. An Intimate History: In 2 vols. N.Y., 1950. Vol. II. P. 780.
свидетельствует, что „именно Рузвельт, а не Черчилль поднял вопрос об

ударе через Адриатику из Италии, чтобы соединиться со сторонниками Тито
в Югославии“. Сталин ответил, что это рассредоточит союзные усилия. Он
привёл доводы в пользу признания „Оверлорда“ главным направлением.21
В президентском предложении не было ничего удивительного. Это
была первая встреча Рузвельта со Сталиным, и глава Белого дома старался
расположить его к себе и добиться установления доверительных отношений,
продемонстрировав открытость американских намерений в отличии
от британских. Также это был своего рода „пробный шар“, брошенный
для выявления советских целей на Балканах, в том числе и в отношении
Югославии. Какие бы мотивы не лежали в основе предложения президента,
сделанного в начале Тегеранской конференции, оно свидетельствует о том,
что ещё в 1943 г., учитывая темпы продвижения Красной армии, Рузвельт
допускал возможность участия советских войск в освобождении этой
балканской страны.
Президентское предположение стало реальностью осенью 1944
г. 26 сентября нарком иностранных дел Молотов обратился к послам
США и Великобритании в Москве с просьбой довести до сведения своих
правительств следующее:
„Недавно советское командование обратилось к верховному
командованию и Национальному комитету Югославии с просьбой
разрешить некоторой части советских войск, в целях развития операций
против немецко-венгерских войск в Венгрии, вступить временно на
территорию Югославии, примыкающей к Венгрии, с тем чтобы по
миновании надобности советские войска были уведены из Югославии.
Национальный комитет и верховное командование Югославии
удовлетворили просьбу советского командования при условии, что в
тылу советских войск на территории Югославии будет функционировать
исключительно югославская гражданская администрация народно-
освободительного движения.
Советское командование приняло это условие“.22
В обращении акцент делался на то, что просьба о вступлении советских
войск в Югославию исходила от советского командования, а задачи такого
вступления сознательно зауживались и подчинялись лишь интересам
развития наступательной операции в Венгрии. Тем самым преследовалась
цель не допустить высадки войск западных союзников на Адриатическом
21
Harriman, A. & Abel, E. Special Envoy to Churchill and Stalin, 1941–1946. N.Y., 1975. P. 267.
22
Советско-американские отношения. Т. II. С. 218; Советско-английские отношения. Т. II. С.
179.
побережье Югославии без разрешения НКОЮ. 29 сентября в официальном

сообщении ТАСС разъяснялось, что вступление советских войск на
югославскую территорию было временным и лишь при условии, что в
районах расположения частей Красной армии, которые по выполнении
своих оперативных задач подлежат выводу из Югославии, будет действовать
гражданская администрация НКОЮ. После завершения освобождения
югославского государства советские войска должны были покинуть его
территорию. В освобождаемых районах устанавливалась власть партизан.23
Соглашение между НКОЮ и советским правительством об участии
союзных войск в освобождении югославской территории создало
своего рода прецедент, после которого вступление в страну англо-
американских войск без согласования с Тито встретило бы сопротивление
Народно-освободительной армии Югославии, фактически признанной
державами антигитлеровской коалиции в качестве военного союзника на
Тегеранской конференции. Это повлекло бы за собой обвинения Англии и
Соединённых Штатов в пособничестве Гитлеру, столкновения между англо-
американскими войсками и партизанами и, в конечном счёте, разрушение
союзного единства. Надеяться, что НКОЮ даст согласие на участие в
освобождении Югославии сил западных союзников, было бессмысленно. В
результате Вашингтон не поддержал планов высадки англо-американских
войск в Югославии. Американцы отдавали себе отчёт в последствиях
союзной интервенции в условиях существования соглашения о вступлении
в Югославию частей Красной армии, но, главное, преследовали, в отличие
от англичан, другие цели. „Мой активный интерес в настоящее время в
Балканском регионе заключается в том, чтобы предпринять шаги, которые
вполне реально застрахуют нас от новой войны на Балканах“, – так
определил свою позицию президент во время переговоров Черчилля со
Сталиным в Москве 9–18 октября 1944 г.24
Отказавшись от поддержки англичан, американцы продолжили
пристально наблюдать за югославскими событиями, в первую очередь
за развитием отношений между Кремлём и НКОЮ, которые в условиях
вступления советских войск приобретали особый характер. Военные
задачи участия Красной армии в освобождении страны уступали по
значению политической цели – расширению влияния Кремля путём
утверждения коммунистического руководства партизанского движения
23
FRUS. 1944. Vol. IV. P. 1410; Внешняя политика Советского Союза в период Отечественной
войны. Т. II. С. 236; Tomasevich, J. Op. cit. P. 417–424; Гиренко, Ю. С. Указ. соч. С. 230;
Гибианский, Л. Я. Указ. соч. С. 111–112.
24
FRUS. 1944. Vol. IV. P. 1009.
у власти в стране. Однако последовавший спустя четыре года конфликт

между ВКП(б) и КПЮ для многих стал неожиданностью25 и привёл к
изменению оценок событий осени 1944 г.
После разрыва между Тито и Сталиным в условиях «холодной войны»
западная пропаганда поддержала отколовшийся от Кремля югославский
режим в вопросе о том, кто внёс решающий вклад в освобождение
Югославии. После конфликта в Коминформбюро югославы стали
минимизировать оказанную Советским Союзом помощь, стремясь
не только принизить роль советских войск, но и показать их с самой
худшей стороны. Этому была посвящена работа М. Пьяде „О легенде, что
югославское восстание было обязано своим существованием советской
помощи“.26 М. Джилас в своих воспоминаниях о встречах со Сталиным
приводит „статистические материалы о беззаконных поступках солдат
Красной армии“: 121 изнасилование, из которых 111 с убийствами, и 1204
случая мародёрства с нападениями.27
В советской историографии роль Народно-освободительной армии
Югославии в освобождении страны никогда не принижалась. Советские
историки подчёркивали всемерную помощь Советского Союза движению
Тито как в борьбе с оккупантами, так и в приходе к власти.28 В современной
отечественной науке заслуги освободительного движения оцениваются
высоко и даже приравниваются к заслугам второго фронта.29 Правда, речь
не идёт о том, что НОАЮ освободила страну от оккупантов самостоятельно
без участия Красной армии. Имеется ввиду другое: пока западные
союзники придерживались стратегии периферийной войны, югославское
Сопротивление оттягивало на себя значительное количество немецких сил,
что можно считать сопоставимым с ролью второго фронта.
Определённые сдвиги в англоязычной историографии произошли в
последние два десятилетия. В 1989 г. Дж. Киган заявил, что „освобождение
Югославии было непосредственным результатом вступления в страну
советских войск в сентябре 1944 г.“.30 Подобная переоценка вызвана
25
Гиренко, Ю. С. Указ. соч. С. 3; Campbell, J. Op. cit. P. 19–20.
26
Pijade, M. About the Legend That the Yugoslav Uprising Owed its Existence to Soviet Assistance.
L., 1950. P. 23–24.
27
Джилас, М. Беседы со Сталиным. М., 2002. С. 100–103.
28
Именно эту цель преследовал Л. Я. Гибианский в своей монографии „Советский Союз и
новая Югославия. 1941–1947”.
29
Фалин, В. М. Второй фронт. Антигитлеровская коалиция: конфликт интересов. М., 2000.
С. 570–571.
30
Keegan, J. The Second World War. N.Y., 1989. P. 494.
трансформацией всей международной системы в конце 80-х – начале

90-х гг. XX столетия. В связи с крушением социалистического блока и
дезинтеграцией югославской государства у западных авторов исчезла
необходимость поддерживать образ „бунтаря“ Тито, выведшего Югославию
из-под контроля Кремля в 1948–1949 гг. Это привело к пересмотру ряда
сложившихся суждений о характере советско-югославских отношений на
заключительном этапе войны.
Более объективная оценка советской помощи движению Тито
возможна благодаря использованию данных, поступавших в Вашингтон
от офицеров УСС, принимавших участие в освобождении Югославии.
Несмотря на неприятие американцами коммунистической идеологии,
отсутствие у США оформившихся, устойчивых интересов на Балканах
обусловило отсутствие влияния каких-либо стереотипов и клише на
выводы, представленные в рапортах американских разведчиков. В
отличие от Англии и Советского Союза Соединённые Штаты в годы
войны пока ещё не имели традиционной политики на юго-востоке
Европы. Концептуальные установки американского курса на Балканах на
тот момент находились на стадии разработки, поэтому сообщения УСС
имели для Вашингтона первостепенное значение.
Для выявления американских оценок роли Красной армии в
освобождении Югославии большую ценность имеют сведения разведки
США, результаты анализа которых изложены в исследовании Кирка Форда
о деятельности Управления стратегических служб в этой балканской
стране в годы войны. Ценность работы К. Форда в том, что он работал
с бумагами УСС и общался с ветеранами, участвовавшими в секретных
операциях на территории этой страны. Подобных исследований о работе
советских разведчиков на территории оккупированной Югославии
пока нет, архивные материалы отечественных спецслужб по-прежнему
недоступны.
Донесения американской разведки свидетельствуют, что
оккупированная Югославия была освобождена во многом благодаря
Красной армии. Опираясь на факты, Форд в своей монографии, написанной
в 1992 г., полемизирует с западной историографией. Он пишет, что „в
условиях биполярной конфронтации в пропагандистском соперничестве
с советским лидером югославский маршал получил поддержку у Запада,
где даже коммунист мог стать героем в деле противостояния Сталину. К
сожалению, то, что первоначально было принято в значительной степени
лишь на основе политической целесообразности, со временем было
облечено в мантию исторической респектабельности. Так родился миф, что

Югославию освободили партизаны“.31
Даже рапорты тех офицеров УСС, которые восхищались военным
вкладом партизанского движения, ясно указывают, что области,
контролируемые партизанами, не имели военно-стратегического значения
для немцев, удерживавших ключевые города и линии коммуникаций
между ними. По оценкам американской разведки, в случае продвижения
оккупационных войск части НОАЮ отступали в горы, а после ухода немцев
вновь возвращались на „подконтрольную“ им территорию. Подобной
точки зрения придерживается и английский исследователь движения
Сопротивления в Европе М. Фут: в течение войны движение Тито было
объектом не менее семи немецких наступлений, все из которых потерпели
неудачу, потому что партизаны отступали, а не отражали наступление
врага.32
Данные УСС гласят, что партизаны нападали на небольшие немецкие
подразделения и разрушали мосты и железные дороги, но их действия не
были достаточными, чтобы вынудить немецкие войска покинуть страну.
Успешное продвижение Красной армии, грозившее отрезать все возможные
пути отступления с Балкан, стало решающим фактором, вынудившим
немецкие войска уйти из Греции и Югославии. Тито умело использовал
эту ситуацию в своих интересах, сделав всё, чтобы партизанское движение
быстро заполнило политический и военный вакуум, созданный немецким
отступлением. По словам К. Форда, „его действия выдавали не столько
сильную руку освободителя, умело владеющего мечом, сколько ловкую
руку политического оппортуниста“.33
Опираясь на бумаги УСС, К. Форд обрушивается на заслуги НОАЮ
в освобождении страны с резкой критикой: „Утверждать, что в течение
нескольких недель те же самые партизаны начали успешно делать то, что
никогда прежде не делали, а именно – противостоять немецким захватчикам
и изгнать их из страны, – значит внести изменения в анналы военной
истории, в которых вряд ли найдутся подобные примеры“.34
Вопреки жёсткому тону современной западной историографии
в оценках военных заслуг партизан, следует сказать, что низкая
боеспособность движения Тито имела объективные причины. До
31
Ford, K. Op. cit. P. 156.
32
Foot, M. R. D. Resistance: An Analysis of European Resistance to Nazism, 1940–1945. L., 1976. P.
193.
33
34
Ibid. P. 158.
подписания в ноябре 1944 г. соглашения Тито – Шубашича партизанские

отряды не были регулярной армией Югославии. Это была лишь часть
югославского движения Сопротивления, возникшего в оккупированной
стране и не имевшего необходимого и достаточного для полноценной
борьбы с врагом вооружения. Наладить его производство в условиях
оккупации у партизан не было возможности, а поставки союзников, в том
числе и американцев, были незначительными. Тито не имел возможности
вооружить всех своих солдат, особенно не хватало тяжёлого вооружения,
не было танков и авиации.
В письме Сталину 5 июля 1944 г. глава НКОЮ говорил не только
о необходимости продвижения Красной армии на Балканы, но и о
вооружении НОАЮ: „Нам настоятельно необходимо значительно больше
вооружения и продовольствия, чем нам до сих пор посылали союзники. Эти
потребности увеличиваются с ростом нашей армии, а ещё больше потому,
что тысячи новых добровольцев, особенно в Сербии, ждут, чтобы их
вооружили“. Тито продолжал: „Кроме того, уже существующие наши части
располагают в основном легким вооружением, и это является основной
слабостью нашей армии, так как мы не можем успешно вести фронтальные
бои с противником, который имеет значительное превосходство в технике.
Нам нужны и танки, и самолеты...“.35
Четыре члена американской миссии находились в составе Первого
корпуса НОАЮ и наблюдали за освобождением Белграда. Согласно
их отчётам, партизаны действительно отчаянно сражались за столицу
Югославии. Советские войска предоставили артиллерию и бронетанковую
поддержку, но основная масса пехоты состояла из партизанских частей.36
Американские разведчики также констатировали отсутствие у НОАЮ
тяжёлого вооружения, необходимого для ведения широкомасштабных
военных действий.
Тито был заинтересован в хороших отношениях с Кремлём не только
из-за потребности партизан в советской военной помощи в борьбе с
оккупантами. Освобождение Белграда совместно с частями Красной
армии давало югославским коммунистам весомые козыри в борьбе за
власть в стране. Согласно сообщениям офицеров УСС, много немецких
частей беспрепятственно покинули Югославию, потому что партизаны
были „слишком заняты, сводя старые счёты с четниками, нежели борясь с
35
Документы интернациональной солидарности // Вопросы истории КПСС. 1984. № 9.
Док. 10. С. 15–16.
36
Ford, K. Op. cit. P. 158, 227.
немцами“.37 Фиксируя политическую подоплёку югославских событий осени

1944 г., американские разведчики подталкивали вашингтонских аналитиков
к пониманию взаимной заинтересованности Москвы и югославских
партизан друг в друге. Опираясь на военную и дипломатическую
поддержку СССР, Тито завоёвывал власть, а советское руководство путём
победы югославских коммунистов стремилось усилить безопасность своей
страны и расширить влияние на Балканы, а по возможности и на Восточное
Средиземноморье. В конечном итоге, присутствие советских военных сил
Государственный департамент оценил как „важный фактор“ при выработке
югославской политики США.38 Об этом свидетельствует меморандум главы
Южно-Европейского отдела К. Кэннона, составленный в январе 1945 г. в
ходе подготовки к Ялтинской конференции.
В общем потоке информации, поступавшей из Югославии по каналам
УСС, есть рапорты, зафиксировавшие реакцию партизан на поведение
офицеров и солдат Красной армии. Американские разведчики докладывали,
что энтузиазм, с которым партизаны ожидали прибытие Красной армии,
снизился после того, как советские войска вошли в страну,39 хотя прямого
упоминания убийств, нападений, изнасилований и случаев мародёрства,
совершённых, по утверждению М. Джиласа, советскими солдатами, в
сообщениях разведки США не было.
Тем не менее, американцы, не принимавшие непосредственного участия
в освобождении страны, действиями своих военно-воздушных сил нередко
порождали инциденты, вынуждавшие югославское население пересмотреть
своё восторженное отношение к союзнику по Антигитлеровской коалиции.
Помимо доставки продовольствия, медикаментов, снаряжения, одежды
и другой помощи, ВВС США осуществляли бомбардировки югославских
городов, оккупированных врагом. Налёты не всегда были продуманы и,
следовательно, успешны. 16 апреля 1944 г., небо над Белградом заволокли
тучи, и бомбы вместо мостов через Дунай и железнодорожных вокзалов
упали на рабочие кварталы города. Воздушный налёт произошёл в разгар
празднования православной Пасхи. Тысячи верующих, заполнивших улицы
города, приветствовали появление американских самолётов, полагая, что
они летят в сторону Венгрии и Румынии. Атака оказалась направленной на
беззащитное население и унесла много человеческих жизней. По данным
посла королевского правительства Югославии в США К. Фотича, всего в тот
37
Ibid. P. 158.
38
FRUS. 1945. Vol. V: Europe. Wash., 1967. P. 1192.
39
день погибло более четырёх тысяч человек.40 Ситуация была осложнена тем,
что американские бомбардировщики появились в небе над Белградом почти
точно через три года после жесточайшей атаки Люфтваффе на югославскую
столицу в 1941 г., что было крайне неудачным совпадением. 6 сентября 1944
г. Белград вновь подвергся удару американской авиации. В черногорском
городе Никшич бомбардировка превратилась в „кровавую баню“, так как
улицы были заполнены народом, празднующим день рождения короля
Петра II.41 Показательно, что уничтожение стратегических объектов в
столице и других городах Югославии произошло незадолго до вступления
в неё частей НОАЮ и Красной армии.
В начале ноября 1944 г. югославская территория стала местом одного
из первых вооружённых столкновений американских и советских военных.
Об этой трагической случайности написал глава американской военной
миссии в Москве генерал Джон Дин в своих воспоминаниях. 10 ноября Дин
получил от первого заместителя начальника Генерального штаба Красной
армии генерала А. И. Антонова письмо, гласившее, что „в 12 часов 50 минут 7
ноября 1944 г. между городами Ниш и Алексинац в Югославии автоколонна
советских частей была атакована группой американских истребителей,
состоявшей из 27 лёгких самолётов“. 9 советских самолётов сопровождения
также подверглись нападению американцев.
Атака продолжалась 50 минут, пока командир советских лётчиков
капитан А. И. Колдунов на свой риск не занял позицию под лидером
американской группы, показывая маркировку советских ВВС. В результате
налёта командир колонны генерал-лейтенант Г. П. Котов, два офицера, два
пилота и ещё семь человек были убиты, двадцать автомобилей сожжены
и три самолёта сбиты. Советское заявление требовало от американской
стороны проведения немедленного расследования.
Истребители 15-й воздушной армии, взлетая с территории Италии,
пересекали Адриатическое море и совершали налёты на германские
части, отступавшие из Югославии. Обозначенная в советском коммюнике
от 14–16 октября граница действия Красной армии была превышена
американскими лётчиками на 50 километров. Сложившаяся ситуация,
по словам Дина, „совершенно смутила“ штаб армии США. Инцидент был
признан „несчастным случаем“, в Москву были отправлены искренние
40
Fotitch, C. The War We Lost. Yugoslavia’s Tragedy and the Failure of the West. N.Y., 1948. P.
254–255; Martin, D. Ally Betrayed. The Uncensored Story of Tito and Mihailovic. N.Y., 1946. P.
100; Roberts, W. Op. cit. P. 214.
41
Martin, D. Op. cit. P. 101.
извинения, а глава атаковавшей эскадрильи, имя которого не называлось,

был отстранён от командования.42
Офицер, который вёл эскадрилью, по утверждению генерала Дина,
был опытным военным лётчиком, имевшим налёт более 4 тысяч часов.
Группа перед выполнением штурмового рейда „тщательно готовилась
и инструктировалась“. Перед эскадрильей штурмовиков „Лайтнинг“
была поставлена боевая задача по уничтожению колонн противника и
железной дороги в районе Сьеница – Нови-Пазар – Рачка – Митровица.
Тем не менее командир американских лётчиков принял город Ниш за
Нови-Пазар. Допущенная им „навигационная ошибка“ между начертанной
на карте целью и в действительности атакованным объектом составила 88
километров, что подтвердила проявленная по возвращении на аэродром
плёнка.43
Американская сторона установила дополнительные ограничения,
которые запрещали проведение тактических воздушных операций ближе
чем в 80 милях (128 км) от известных советских позиций. Исключения
из этих ограничений могли быть допущены „только по соглашению с
советскими органами и после специальной подготовки“. 26 ноября 1944
г. была введена в действие предложенная советской стороной и принятая
союзниками новая временная граница для действий союзных воздушных
флотов. Она проходила от Сараево на юг через Призрен, затем Прилеп до
южной границы Югославии и далее на восток по северной границе Греции
до Чёрного моря.44
Конфликт был улажен. Его причиной стало отсутствие чёткой
координации между войсками союзников. Вероятнее всего, это действительно
было недоразумение. Тем не менее, произошло оно в очередную годовщину
Октябрьской революции. Сложно объяснима и продолжительность
налёта: в течении 50 минут американские лётчики ошибочно считали,
что уничтожают немецкую колонну. Подобные совпадения и странности
порождают не имеющее никакого документального подтверждения,
но вполне логичное предположение: возможно „ошибка“ была заранее
спланирована. Целью акции могла быть „игра мускулами“, предупреждение
против дальнейшего продвижения Красной армии к Адриатическому морю.
42
Deane, J. The Strange Alliance. The Story of Our Efforts at Wartime Cooperation with Russia.
N.Y., 1947. P. 131-137.
43
Рубцов, Ю. В. Ноябрь 1944-го: Инцидент у Ниша // Новая и новейшая история. 1999. № 2.
С. 180.
44
Там же. С. 180–181.
Такая цель полностью соответствовала и принятой через два с

небольшим года „доктрине Трумэна”, по меньшей мере жёсткому тону
отношения к Кремлю следующего, 33-го президента, и положениям
«процентного соглашения“ Черчилля – Сталина, и рузвельтовскому
представлению о нежизнеспособности единого югославского государства.
Правда, о „сдерживании коммунизма“ как об основополагающей концепции
американской политики в ноябре 1944 г. пока ещё никто не говорил, хотя
подобные настроения уже стали проявляться, особенно после остановки
продвижения Красной армии в Польше в самый разгар Варшавского
восстания. „Джентльменское соглашение“ британского и советского
лидеров Вашингтон проигнорировал, негативно оценил последствия
„соглашения Тито – Шубашича“ и, если верить официальным заявлениям, не
был намерен вмешиваться в югославские дела. Наконец, подобный демарш
просто не соответствовал намерению Рузвельта „цивилизовать русских“.
Имея в виду послевоенные отношения с русскими, в беседе с кардиналом
Спеллманом 3 сентября 1943 г. президент выразил надежду, что „из дружбы
по принуждению со временем может получиться настоящая и длительная
дружба“.45
В любом случае решение продемонстрировать советской стороне
готовность Соединённых Штатов защитить союзные интересы в
Средиземноморье и дать югославам возможность самостоятельно
определить будущее развитие своей государственности не могло быть
принято на высшем уровне. Если допустить запланированный характер
ошибки американских лётчиков, то её возможным инициатором мог
быть командующий войсками США в Италии генерал Марк Кларк. В
его подчинении находились авиационные части, совершавшие налёты
на Югославию с итальянской территории, и он был единственным
из высокопоставленных американских военных сторонником
противодействия советскому наступлению на Балканах.
После войны Кларк, испытывая, по словам Роберта Низбета, „и
сожаление, и чувство обиды“, признал: „Возможность кампании, которая
могла изменить всю историю отношений между Западным миром и
Советским Союзом, была упущена… Не только моё мнение, но и мнение
некоторых экспертов, которые занимаются этой проблемой, состоит в
том, что ослабление военных действий в Италии в результате наступления
45
Цит. по: Kunert, D. German-American Relations and the Soviet Union. Ph. D. diss. Georgetown,
1972. P. 340.
в южной Франции, вместо вторжения на Балканы, было одной из самых

значительных политических ошибок войны“.46
Командующий американскими войсками в Италии в своих мемуарах
называет оппозицию американцев английскому намерению предотвратить
советское продвижение в Югославию „нашим провалом на Балканах“,
которыми „американские высшие планировщики не интересовались“.
„И с военной, и с политической точек зрения, – пишет Кларк, – позже я
пришёл к пониманию громадных преимуществ, которые мы потеряли,
отказавшись от наступления на Балканах. Учитывая положение Тито в
то время, мне кажется, что его разрыв со Сталиным мог случиться даже
раньше, и наша дружба с Югославией тогда могла быть сцементирована
военным сотрудничеством... Теперь очевидно: окажись мы там раньше
Красной армии, не только поражение Германии настало бы скорее, но и
влияние Советской России было бы сильно ослаблено“.47 Слова генерала,
записанные в 1950 г., были обусловлены произошедшим накануне разрывом
между Сталиным и Тито, а также критическим состоянием отношений
между США и СССР, особенно после испытания Советским Союзом
атомной бомбы.
Однако убеждённость М. Кларка в необходимости противопоставить
продвижению Красной армии на Балканы союзное наступление в
Югославии не является доказательством его причастности к инциденту с
атакой на советскую колонну. Никакого документального подтверждения
тому, что произошедшее 7 ноября между городами Ниш и Алексинац было
заранее спланировано американской стороной, нет. По крайней мере,
официальный Вашингтон подобного допустить не мог. Вплоть до своей
смерти Рузвельт стремился сохранить хорошие американо-советские
отношения после войны и не мог допустить столкновений, способных
расколоть Антигитлеровскую коалицию до победы над Германией и
Японией.
Выдвижение СССР в ряд мировых держав Вашингтон оценивал как
нечто неизбежное, поэтому не пытался зря тратить свои силы на опережение
Красной армии в Юго-Восточной Европе. Вместо этого ещё в ноябре 1943 г.
Рузвельт был готов соединить фланги советского наступления из Румынии
и союзного продвижения из Северной Италии и Истрии. В основе такого
варианта лежали стремление развивать сотрудничество с Советским
Союзом, попытки отложить все политические вопросы до разгрома врага
46
Clark, M. Calculated Risk. N.Y., 1950. P. 368; Nisbet, R. Op. cit. P. 66–67; Crocker, G. Roosevelt’s
Road to Russia. Chicago, 1961. P. 218–219.
47
Ibid. P. 372.
и представления о допустимости распада югославского государства.

Президент понимал, что Сталин не упустит возможности способствовать
приходу коммунистов к власти в Югославии, но и не станет отвлекать на
освобождение этой страны значительные силы с основного направления
борьбы с нацистской Германией. Поэтому реакция на вступление частей
Красной армии в северо-восточную Югославию в Вашингтоне была
спокойной. Американцы продолжали внимательно следить за развитием
событий, более всего опасаясь действий своего британского союзника,
способных привести к разладу в Антигитлеровской коалиции в условиях
подготовки решающей встречи глав „Большой тройки“.
В Югославии американцы с большей выгодой для себя надеялись
использовать не военное присутствие, как англичане, а экономическое
влияние путём материальной помощи в процессе восстановления
освобождённой страны. Благо, экономические возможности, в отличие
от ослабленной Англии, позволяли Соединённым Штатам диктовать свои
условия.48 Джеймс Гормли, автор „Крушения Великого союза“, отметил, что
„американский кредит Великобритании и поставки по ленд-лизу создали
для США благоприятные возможности для экономического проникновения
в английскую сферу влияния и извлечения выгод из многосторонней
торговли и более активной политики“.49
Поставки по ленд-лизу, внешне выглядевшие как бескорыстная
помощь союзнику, являлись наиболее значимой частью экономической
политики Вашингтона и преследовали далеко идущие международные
цели.50 Статья VII каждого „Соглашения о принципах взаимопомощи в
ведении войны против агрессоров“, заключённого между США и союзными
государствами, включала условия выработки совместных действий для
„уничтожения всех форм дискриминации в международной торговле“,
для „снижения тарифов и уменьшения иных торговых барьеров“.51 В
послевоенном мире, состоявшем из всего одного крупного кредитора
48
Так, при обсуждении с Иденом вопроса об английских военных долгах перед
Вашингтоном Черчилль в июле 1944 г. сказал: „Мы не должны забывать, что наш долг
не следует рассматривать как обычный долг коммерческому банку. Существует риск,
что при решении индийской проблемы мы будем вынуждены разделить с американцами
политическое влияние и контроль. Финансы тесно переплетены с мощью, влиянием и
суверенитетом государства”. См.: Уткин, А. И. Черчилль: победитель двух войн. Смоленск,
1999. С. 565.
49
Gormly, J. The Collapse of the Grand Alliance, 1945–1948. Baton Rouge; L., 1987. P. 12.
50
Супрун, М. Н. Ленд-лиз и северные конвои, 1941–1945. М., 1997. С. 226–227.
51
Стеттиниус, Э. Ленд-лиз – оружие победы. М., 2000. С. 303–304.
и множества стран должников, ленд-лиз становился эффективным

инструментом приведения миропорядка в соответствие с американскими
экономическими принципами и политическими ценностями. Как только
союзники пытались уйти от соблюдения VII статьи, тут же возможность
продолжения помощи ставилась Вашингтоном под сомнение.
В деле Югославии использование помощи по ленд-лизу для усиления
американского влияния было достаточно сложным. Это объяснялось
изменением соотношения степени реальной власти в руках Петра II,
эмигрантского кабинета, его бывшего военного министра Михайловича
и партизан Тито. С королевским правительством соглашение о поставках
по ленд-лизу было подписано 24 июля 1942 г., но события 1944 г.
демонстрировали стремительное падение авторитета югославского
монарха и четников в стране. Заключить официальное соглашение с быстро
увеличивавшим свой политический вес партизанским лидером Вашингтон
не мог. Это противоречило американской политике непризнания
военно-политических сил, возникших в ходе нацистской оккупации и не
получивших легитимного признания большинства населения государства.
Не последним фактором, повлиявшим на решение президента
отказаться от опережения советских вооружённых сил на юго-востоке
Европы, стала внутриполитическая обстановка в Соединённых Штатах. 1944
г. был временем очередных выборов. Образы доблестных военачальников,
офицеров и солдат Красной армии, одержавшей славные победы под
Сталинградом и на Курской дуге, все ещё не сходили со страниц многих
американских журналов и газет. Противодействие советским войскам в
деле освобождения югославской территории могло негативно сказаться
на президентском рейтинге. К тому же, балканская кампания в глазах
избирателей могла явиться примером использования американских войск
в английских интересах, что также подорвало бы позиции Рузвельта на
выборах.
В 1944 г. США преследовали цель скорейшего окончания войны, и для
них хорошие отношения с Советским Союзом имели большое значение
для дальнейшей совместной войны с Японией. Поэтому урегулирование
территориальных и политических проблем в Европе на завершающем этапе
войны постоянно корректировалось необходимостью вовлечения СССР
в войну на Дальнем Востоке. Сочетание таких отчасти противоречащих
друг другу задач определило отношение США к участию Красной армии
в освобождении Югославии. При этом политические цели войны,
столь важные для и для Лондона, и для Москвы, в Вашингтоне отнюдь
не отметались. Разница выражалась лишь в их иной географической
направленности. Если англичане более дорожили Средиземноморьем,

пытаясь балканским наступлением не допустить туда русских, то
американцев более интересовала Западная Европа. При выработке своей
югославской политики осенью 1944 г. Соединённые Штаты исходили
из соображений военной целесообразности и политической стратегии,
основанной на недопущении установления сфер влияния, препятствующих
экономическому и политическому проникновению США в дела этого
региона после войны.
Summary
Washington's View of the Red Army's Participation in the Liberation of

Yugoslavia
Teh participation of the Red Army in the liberation of Yugoslavia is one of

the topics from WWII which have a political flip-side. The news about Red Army's
advance into the Yugoslav territory came as no surprise to the White House. The
Americans were informed by the British and by their own intelligence service
about the trip of the leader of the National Committee of Liberation of Yugoslavia
Josip Broz Tito to Moscow. In the State Department there were no doubts about
the consequences of Tito's visit to Moscow, and already on September 20, 1944
the possibility of scaling down the len-lease aid for Yugoslavia was discussed. The
Americans considered the possibility of the Soviet participation in the liberation
of the Balkans already in late1943. President's position voiced at the conferences
in Kairo and Teheran prove that Roosevelt, believing in complete success of the
Red Army in Romania, deemed its advance in Yugoslavia very likely. The Western
Allies could prevent the Red Army's advance only at the cost of the break-up
of the Anti-Hitler coalition. Taking into account the complexity of the military
actions in the Balcans, a delay of the Allied armies in the case of operations
in Istria and Dalmatia, could lead to the Red Army's turning toward Holland,
Belgium and France after the fall of Berlin. The information of the US intelligence
service say Yugoslavia was liberated largely thanks to the Red Army. American
agents claimed the Yugosalv partisans had no heavy armament necessary for
larger military actions, which directly caused low military efficiency of the
People's Liberation Army. The information of the American intelligence service
directed the Washington analysts to better understand the mutual interest of
Moscow and the Yugoslav partisans in each other. Relying on the Soviet military
and political support Tito conquered power, and the Soviet leadership strove
to spread Communist influence through the victory of the People's Liberation

Army of Yugoslavia. After all, the State Department considered the presence of
the Soviet military forces in Yugoslavia as an „important factor” which had to be
taken into account in the proces of making US policy toward Yugoslavia.
УДК 355.3(497.1)„1944/1945”
327(497.1:47)„1944/1945”
Дмитар ТАСИЋ
СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ФОРМИРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ

СНАГА БЕЗБЕДНОСТИ
(1944–1945)
АПСТРАКТ: У раду је на основу домаће и стране архивске грађе, објављених

докумената и литературе приказано стварање безбедносног апарата „нове“
Југославије. Дат је и посебан осврт на утицаје и искуства прве земље социјализма у
том процесу, као и поређење са другим земљама источне Европе.
Кључне речи: Југославија, СССР, безбедносни апарат, НОВЈ, ОЗНА, КНОЈ,

војнообавештајна служба, контраобавештајна заштита
Вођство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и Народно-

ослободилачке војске Југославије (НОВЈ) је још током ратних дејстава
предузело прве кораке на формирању сопственог безбедносног апарата.
Његова главна улога у том тренутку била је регулисање безбедносних
прилика у позадини фронта и на слободним територијама. Због специфичног
карактера ратних дејстава већ 1942. године Врховни штаб НОП и ДВ
(Народноослободилачког покрета и Добровољачке војске) регулисао је
устројство и задатке обавештајне службе у јединицама. Рад обавештајне
службе пратио је Привремени управни одсек при Врховном штабу, на чијем
челу се налазио Моша Пијаде.1 За рад по питањима безбедности априла
1943. формирана је Комисија за борбу против пете колоне при Врховном
штабу НОВ и ПОЈ (Народноослободилачке војске и Партизанских одреда
Југославије). У септембру исте године ова комисија је реорганизована у
Одсек за заштиту народа. Исте године почео је и процес оснивања посебних
јединица безбедности.2
1
Sekula Joksimović, Formiranje i delatnost KNOJ-a, Vojnoistorijski glasnik, 1/1985, str. 62 (у
даљем тексту: VIG).
2
Исто, стр. 63. Видети још и: Stjepan Domankušić, Miodrag Selić, „Organizovanje i razvoj siste-
ma bezbednosti i obaveštajno-bezbednosnih službi u narodnooslobodilačkom ratu“, VIG, 3/1981,
str. 123–141.
Д. Тасић – СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ФОРМИРАЊЕ... . . . 273
Наредбом врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита од

13. маја 1944. године формирано је Одељење заштите народа (ОЗНА)
при Повереништву народне одбране Националног комитета ослобођења
Југославије (НКОЈ). У надлежности ОЗНЕ нашли су се:
- офанзивна обавештајна служба према иностранству и на
окупираној територији,
- контраобавештајна заштита ослобођене територије,
- контраобавештајна заштита НОВЈ.3
По формирању ОЗНЕ, у августу исте године уследила су још два
важна корака у конституисању безбедносног апарата „Нове“ или „Друге
Југославије“. Прво је посебним наређењем Врховног штаба НОВЈ, 1. августа,
регулисана нова организација војнообавештајне службе која је била подељена
на војнообавештајну службу оперативних јединица и војнообавештајну
службу при командама војних подручја. Затим је 15. августа 1944. године
донесена одлука о формирању Корпуса народне одбране Југославије
(КНОЈ). КНОЈ је формиран јер је за ефикасан рад органа безбедности
биле неопходно постојање посебних оперативних јединица. У тренутку
формирања КНОЈ је обухватио до тад постојеће јединице безбедности,
попут јединица ВДВ (Војске државне варности) у Словенији, јединице за
борбу против пете колоне (ППК) у Хрватској и јединица Народне одбране у
Босни и Херцеговини.4
КНОЈ је у свом саставу имао дивизије, бригаде и батаљоне и у њиховој
надлежности нашла се:
- борба против остатака непријатеља у позадини НОВЈ,
- пружање помоћи ОЗНИ у оружаној и контраобавештајној борби
против непријатеља,
- обезбеђење железничких и путних комуникација и важних
привредних објеката.5
3
Razvoj oružanih snaga SFRJ 1945/1985, Vojnа bezbednost, VINC, Beograd 1986, str. 23 (У даљем
тексту: Vojnа bezbednost).
4
Vojnа bezbednost, str. 25.
5
Vojnoistorijski glasnik, 2/1980, str. 420, Uputstvo za osnivanje i organizaciju Korpusa narodne
odbrane Jugoslavije
„Korpusu narodne odbrane stavljaju se u dužnosti sledeći zadaci:
a) Borba sa antinarodnim ustanicima u pozadini NOVJ i likvidacija četničkih, ustaških, belog-
ardejskih i drugih antinarodnih bandi na oslobođenoj teritoriji Jugoslavije.
b) Obezbeđenje centralnih organa vlasti (Nacionalnog komiteta, Vrhovnog štaba, zemaljskih
antifašističkih vijeća, glavnih štabova, Odjeljenja zaštite naroda, itd).
c) Čišćenje tek oslobođenih teritorija od ostataka razbijenih neprijateljskih jedinica i špijuna i
diverzanata koje bi neprijatelj ostavio u pozadini NOVJ.
Једно од првих питања које се поставља у вези са оснивањем

безбедносног апарата у обновљеној југословенској држави је питање веза и
узора, то јест утицаја прве земље социјализма на те процесе.
Конкретне војне везе југословенског комунистичког покрета и СССР-
ом успостављене су тек 1944. године доласком совјетске војне мисије. У
фебруару 1944. године, после дуготрајног путовања преко Ирана, Блиског
истока, северне Африке и Италије, совјетска војна мисија при Врховном
штабу НОВЈ спустила се једрилицама на аеродром Медено Поље код
Босанског Петровца. На челу мисије налазио се генерал-лајтнант Н. В.
Корњејев. У саставу мисије налазио се већи број официра различитих
специјалности. Већ 24. фебруара они су се срели са Јосипом Брозом Титом
у Дрвару.6 Нешто касније, 12. априла 1944. године, у СССР је стигла војна
мисија НКОЈ, на челу са генерал-лајтнантом Велимиром Терзићем.7 Поред
важних питања у вези са совјетском помоћи у наоружању и организовању
јединица НОВЈ у СССР-у и слању ратног материјала авионима у Југославију,
важно место је заузимало питање школовања југословенских кадрова у
СССР-у. Тако је поред обуке и школовања припадника НОВЈ у совјетским
војним школама у уско војним специјалностима, попут великог броја
пилота, везиста, тенкиста, одобрено школовање за:
- 15 официра за вишу војну академију (за команданте дивизија,
корпуса и армија),
- 20 официра за вишу артиљеријску школу,
- 40 официра за вишу војну школу – извиђања,
- 50 људи за оперативне радио-телеграфисте,
d) Obezbeđenje luka, obala i državnih granica.

e) Obezbeđenje najvažnijih željezničkih i automobilskih puteva i mostova, zavoda i fabrika od-
brambenog karaktera, aerodroma i drugih objekata odbrambenog značaja.
f) Izvršavanje zadataka Odjeljenja zaštite naroda u raznolikim operacijama (potjerama, provera-
vanju stanovništva putem pretresa stanova i legitimisanja, zasjedama, sprovođenju uhapšenika,
zarobljenika i sl).“
6
Односи Југославије и Русије (СССР), Документи и материјали, Савезно министарство
за иностране послове – Војноисторијски институт, Београд, 1996, Радиограм начелника
Војне мисије СССР у Југославији, генерал-лајтнанта Н. В. Корњејева Народном комесару
за иностране послове СССР В. М. Молотову, Документ бр. 278, стр. 369 (у даљем тексту:
Односи Југославије и СССР).
7
Односи Југославије и СССР, Саопштење о доласку Војне мисије НКОЈ у Москву, Документ
бр. 294, стр. 387. (У делегацији НКОЈ се налазио и Милован Ђилас који је као члан
Политбироа de facto био вођа делегације – прим. Д. Тасић).
- „30 људи за специјализацију органа државне безбедности, за

заштиту народа“8 (подвукао Д. Тасић).
Како се током лета и јесени 1944. војна сарадња СССР и НОВЈ све више
интензивирала, да би била крунисана заједничким учешћем у ослобођењу
Београда 20. октобра, није занемарена сарадња у области изградње
безбедносних структура. Тако је 9. октобра 1944. године Ј. Б. Тито обавестио
члана ВШ НОВЈ и шефа ОЗНЕ (генерал-лајтнанта) Александра Ранковића
да су у Крајову у Румунији стигли совјетски официри задужени „за рад
по ОЗНИ“. Њих је одатле посебним авионима требало упутити у главне
штабове:
- Србије: мајор Гордијанко „поред Одинцева, који је тамо“;
- Војводине: капетан Терскиј;
- Македоније: капетан Ињков;
- Црне Горе: мајор Бародкин;
- Хрватске: мајор Закурдајев;
- Словеније: мајори Жовронков и Сорокоумов.9
Будући да у Југославији није постојала могућност школовања кадрова
за рад у безбедносним структурама, тај део изградње оружаних снага
нове Југославије, као и у низу других специјалности, обављен је у војним
школама Совјетског Савеза. У новембру 1944. прва група официра ОЗНЕ
упућена је на школовање у СССР, то јест на Високу школу НКВД-а (Народни
комесаријат унутрашњих послова). Друга група је била упућена наредне
године. У групама су се налазили официри из свих корпуса и земаљских
одељења заштите народа. Курс је трајао пет и по месеци.10 Исто тако, од
пролећа 1945. при командама армија Југословенске армије (ЈА) почели су да
се одржавају курсеви и семинари за официре ОЗНЕ који су трајали од 20 до
40 дана. Кроз ове курсеве и семинаре прошло је 15–20% официра ОЗНЕ. По
повратку са школовања у СССР-у официри су у својству предавача на овим
курсевима и семинарима преносили стечена знања.11
Током 1945. године у СССР је на школовање упућено више 2.450
припадника ЈА различитих видова и родова. Међу њима се налазила и група
8
Односи Југославије и СССР, Извештаји начелника југословенске Војне мисије у СССР В.
Терзића Председнику НКОЈ и Врховном команданту НОВ и ПОЈ Ј. Б. Титу од 22. и 25.
септембра 1944. године, Документа бр. 399 и 404, стр. 512 и 517.
9
Односи Југославије и СССР, Радиограм председника НКОЈ, Врховног команданта НОВ и
ПОЈ маршала Ј. Б. Тита члану Врховног штаба НОВ и ПОЈ генерал-лајтнанту А. Ранковићу,
Документ бр. 435, стр. 557.
10
Vojnа bezbednost, str. 48
11
Vojnа bezbednost, str. 48.
официра из обавештајно-извиђачког сектора. Тако су у Вишу обавештајну

школу Генералштаба Црвене армије биле упућене две групе официра – једна
1945, а друга 1946. године.12
У мају 1945. ОЗНА и КНОЈ су узели активног учешћа у Завршним
операцијама за ослобођење земље. Поред класичних војних дејстава,
њихов главни задатак представљао је коначни обрачуна са пораженим
противницима. Након пораза и предаје последњих немачких, квислиншких
и антикомунистичких снага на територији Југославије, у Словенији су се
догодиле масовне егзекуције заробљених припадника ЈВуО (Југословенске
војске у отаџбини), Недићеве Српске државне страже, Љотићевог Српског
добровољачког корпуса, словеначких белогардејаца, усташа и хрватских
домобрана.13
Тако је до ослобођења Загреба, почетком маја 1945. године, ОЗНА
Прве армије ликвидирала 7.000 непријатељских војника, од чега највећи
број усташа, 2.000 есесоваца и „Черкеза“,14 мањи број четника и 70 цивила
функционера усташког режима. По заузимању Загреба настављено је са
истрагама и ликвидацијама тако да је између Загреба и Цеља, ОЗНА Прве
армије ликвидирала још 10.000 усташа, есесоваца а четника. Ликвидације су
вршене по критеријумима: ликвидирати све усташе и есесовце а домобранске
официре уколико нису били у вези са НОП.15
По ослобођењу Хрватске, ОЗНА Друге армије је извршила чишћење
јединица од бивших припадника непријатељских формација и обавила
истраге по заробљеничким логорима. Као последица тога ликвидирано је
6.000 непријатељских официра и војника, при чему су наведене неке учињене
грешке попут невођења евиденције или лошег покопавања ликвидираних,
што је довело до „деконспирисања“.16
12
Razvoj oružanih snaga SFRJ 1945–1985, Vojnoobaveštajna služba, VINC, Beograd, 1990, str. 107
(у даљем тексту: Vojnoobaveštajna služba).
13
Више о томе: Бранислав Ковачевић, Страдање црногорских четника 1944–1945, Grafo
Црна Гора, Подгорица, 2008; Боривоје М. Карапанџић, Југословенско крваво пролеће 1945
(Титови Катини и Гулази), Кливленд, 1976; Ferenc Mitja, „Absent from Public Memory. Hid-
den Grave Sites in Slovenia 60 Years After the End of World War Two“, 1945 – A Break With the
Past. A History of Central European Countries at the End of World War Two, Inštitut za novejšo
zgodovino, Ljubljana, 2008, str 263–274;
14
„Черкезима“ су називани припадници XV козачког коњичког корпуса SS, који је био
састављен првенствено од козака.
15
Војни архив (ВА), Архива Војнобезбедносне агенције (АВБА), 1 – 6.3.03.2, Извештаји
ОЗН-е МНО, 6. армије, ЈРВ и ЈРМ за 1945. и 1946. годину, стр. 7.
16
ВА, АВБА, 1 – 6.3.03.2, Извештаји ОЗН-е МНО, 6. армије, ЈРВ и ЈРМ за 1945. и 1946. годину,
стр. 9.
Трећа армија је од преко 100.000 заробљених противника ликвидирала

око 35.000: од тога 25.000 усташа, 2.750 четника, 1.500 цивила-функционера
усташког режима и 1.000 словеначких белогардејаца.17
Од не мањег значаја је и сукоб са главнином четничких снага под
командом Драже Михаиловића на простору Зеленгоре, Сутјеске и Дрине,
након кога су преостале четничке јединице биле приморане да пређу на
герилски начин борбе. Овај четнички пораз такође је био праћен масовним
егзекуцијама заробљених. Тако је на простору од линије Улог – Калиновик
до Сутјеске и Дрине „уништено или заробљено преко 7.000 четника“.18
Након уништења и заробљавања последњих окупаторских снага,
безбедносни сектор је посебну пажњу требало да обрати на унутрашњег
непријатеља – остатке квислиншких, сепаратистичких и антикомунистичких
снага. Сви они су сврстани под једну одредницу, такозвану „банду“. Борба
против „банде“ постала је један од приоритета нове власти и она је у њу,
током наредних година, уложила знатне људске и материјалне ресурсе.
Током бројних сукоба, потера, заседа и других облика борбених дејстава
структура и организација ОЗНЕ и КНОЈ-а се мењала и прилагођавала
новим потребама и изазовима. Такође, и унутрашњи непријатељ се мењао
и прилагођавао новим, све тежим условима деловања, да би временом,
губитком подршке на терену, изгубио и масовност и свео своје активности
на пуко преживљавање.
Са каквим непријатељем су се сукобљавали припадници КНОЈ-а и
ОЗНЕ?
Све до јула 1945. није био познат број одметника. Када су током лета
активирана потерна одељења и када се почело са озбиљнијим акцијама
утврђен је приближан број од 14.834 одметника. Од тога:
- четника: 9.693,
- усташа: 3.121,
- „словеначких белогардиста“: 650,
- балиста (албанских одметника): 1.370.
Групе су биле различите бројности, углавном неорганизоване и
неповезане, са најинтензивнијом активношћу у граничним секторима. Веће
групе су нападале патроле, курире, отварале ватру на мање гарнизоне и
складишта, вршиле саботаже на комуникацијама и линијама везе.
17
ВА, АВБА, 1 – 6.3.03.2, Извештаји ОЗН-е МНО, 6. армије, ЈРВ и ЈРМ за 1945. и 1946. годину,
стр. 23.
18
Razvoj oružanih snaga SFRJ 1945–1985, Kopnena vojska JNA III, VINC, Beograd, 1988, str. 441 (у
даљем тексту: Kopnena vojska JNA III).
Када је током августа 1945. проглашена амнестија, то је резултирало

смањењем броја одметника за око 40%, тако да је крајем августа остало
8.364 регистрована одметника. Период после августа обележило је
повезивање преосталих група и појачање њихове активности, поготово
у БиХ и Славонији, где је римокатолички клер одиграо веома важну
улогу у координисању акција такозваних крижара – остатака усташко-
домобранских снага. Поједини одметници су покушавали да се пребаце у
иностранство. Интензитет против-одметничких акција у септембру утицао
је да се број одметника смањи за још 1.437 и да спадне на 6.927.
Током јесени пропагандна активност одметника била је усмерена
против избора, међутим, њихов број се током октобра и новембра стално
смањивао. Упркос томе њихова активност у БиХ се интензивирала. Крајем
новембра остало је регистрованих 5.802 одметника и то:
- у Србији: 833 четника,
- у Хрватској: 176 четника и 616 усташа,
- у Словенији: 296 белогардејаца,
- у Македонији: 192 балиста,
- у БиХ: 2.484 четника и 716 усташа.19
Искуства из времена стварања, борбе за опстанак и учвршћивања
совјетске власти несумњиво су имала знатног утицаја на сличне процесе
у Југославији. Организација југословенског безбедносног система,
његови задаци, начин употребе и рада носе несумњив совјетски печат.
Југословенски званичници, и сам Јосип Броз Тито, нису крили да им је
искуство прве земље социјализма било главни узор.20 Међутим, у радовима
Секуле Јоксимовића, Стјепана Доманкушића и Миодрага Селића уопште се
не наводе утицаји из праксе конституисања безбедносног апарата у СССР-у
или искуства из грађанског рата у Шпанији. Штавише, као кључни фактор
наводи се искуство функционисања КПЈ у илегали у периоду између два
светска рата, то јест, „револуционарне предратне методе борбе КПЈ против
класног непријатеља и његове полиције, против фракционаша и осталих
19
ВА, Архив ЈНА, к. 46, ф. 3, ред. бр. 1/1, Преглед одметничких банди за време од ослобођења
до 31. јула 1946. г, Генералштаб Југословенске армије, II Одељење, Стр. пов. 452 од 09. 10.
1946. године.
20
Vojna bezbednost, str. 24. „To nam nije bilo nametnuto izvana, jer mi smo se slobodno opre-
deljivali. Bilo bi historijski netačno ako ne bismo istakli da je tada za jugoslovenske komuniste
društveno uređenje u SSSR-u bilo sinonim socijalizma i da smo se u slobodnom opredeljenju za
naš put razvoja tada ugledali na iskustva Sovjetskog saveza, što je i sasvim razumljivo, jer su to
tada bila jedina iskustva u izgradnji socijalističkog sistema .“
унутрашњих непријатеља Партије“.21 Овакав приступ може се повезати са

праксом насталом после раскида са СССР-ом 1948. године када се совјетским
утицајима и искуствима приступало веома опрезно уз јасно инсистирање
на аутохтоном развоју југословенске социјалистичке доктрине, државе,
оружаних снага, и безбедносног апарата. Са друге стране, сличност са
ситуацијом у СССР-у двадесетих година 20. века је веома индикативна.
Тада су припадници Унутрашње војске (Внутренние войска – ВВ), која је
деловала у оквиру народног комесаријата унутрашњих послова, према
чијем је узору несумњивио основан КНОЈ, били задужени за борбу против
„бандитизма“ – то јест остатака поражених „белих“, а потом и украјинских и
прибалтичких сепаратиста, кавкаских и средњоазијских бунтовника.22
Занимљиво је посматрати искуства других земаља Источне Европе
које су се нашле у сфери совјетског утицаја. У Пољској је након ослобођења
постојао јак антикомунистички отпор. Припадници АК (Armija Krajowa)
и украјински националисти вршили су бројне нападе на припаднике
Црвене армије и пољских снага безбедности.23 У новембру 1944. године
формирана је Унутрашња војска (Wojska Wewnetrzne) која је крајем марта
1945. у свом саставу имала три бригаде са укупно око 9.000 људи. У мају
1945. Унутрашња војска је преформирана у Корпус унутрашње безбедности
(Korpus Bezpieczenstwa Wewnetrznego, KBW) са око 30.000 припадника
(највише 1950. године око 40.000). Корпус унутрашње безбедности је био
потчињен Министарству унутрашњих послова и био је задужен за борбу
против анти-комунистичког покрета отпора (од 1945. до 1953) и украјинске
националистичке гериле (од 1945. до 1947) као и за обезбеђивање важних
владиних објекта и оружану пратњу. Корпус унутрашње безбедности је
расформиран 1965. године.24
У Бугарској се током 40-их и почетком 50-их година појавило
неколико одвојених група које су уопштено именоване као „горјани“ и
21
Stjepan Domankušić, Miodrag Selić, „Organizovanje i razvoj sistema bezbednosti i obaveštajno-
bezbednosnih službi u narodnooslobodilačkom ratu“, VIG, 3/1981, str. 123.
22
Више о томе: Г. С. Белобородов, История Внутренних войск. Хроника событий (1811–1991
гг.), изд. ГУВВ МВД России, Типография внутренних войск МВД России, Москва, 1995; Р.
С. Мулукаев, А. Я. Малыгин, А. Е. Епифанов, История отечественных органов внутренних
дел, „Нота Бене Медиа Трейд Компания“, Москва, 2005. и Внутренние войска: История и
современност (популяарнй очерк), Главное командование Внутренних войск МВД Росии,
стр. 11–12.
23
Восточная Европа в документах российских архивов 1944–1953 гг, Том I, Москва –
Новосибирск, 1997, Документа 20, 26, 70, 88, 115, 132, 146.
24
Mieczyslaw Jaworski, Korpus Bezpieczenstwa Wewnetrznego 1945–1965, Wydawnictwo Minister-
stwa Obrony Narodowej, Warszawa, 1984.
чија је политичка платформа била борба против комунизма. Од 1944.

до 1956. до када је трајала њихова борба у Бугарској је деловало око 28
већих чета, велики број малих, док је 160 „горјана“ деловало појединачно.
Из иностранства (претежно Грчке) су убачене 52 чете. Процењује се да у
Бугарској у том периоду у оружаним групама деловало око 2.000 „горјана“,
да их је са симпатизерима и помагачима – јатацима било око 10.000, а да
је у истрагама откривено око 600 илегалних организација.25 У борби са
„горјанима“ учествовале су јединице војске и милиције, а највише јединице
Унутрашње војске Министарства унутрашњих послова (Вьтрешна войска
на Министерство на вьтрешни работи – МВР).26 Почетком 50-их година
бугарско државно и партијско руководство формирало је посебно, такозвано
ХII одељење у оквиру Државне безбедности, чији је циљ била борба против
„горјанског“ покрета.27
У Чехословачкој је крајем 40-их година, дефинитивним преузимањем
власти Комунистичке партије уследила совјетизација безбедносног апарата.
У првим годинама после рата посебна пажња је посвећена активностима
пољских националиста у области Тјешина, припадницима армије пољског
генерала Андерса (Armija Krajowa) као и других „реакционарних пољских
елемената“.28
Међутим, специфичност југословенског примера је и у овом случају
оставила своје трагове. У СССР-у, али и другим источноевропским државама
попут Румуније, Бугарске, Чехословачке и Пољске, безбедносни сектор се
од самог почетка нашао у окриљу Министарства унутрашњих послова.
У Југославији је он поникао из војних структура створених током борбе
против окупатора и истовремено спроведене социјалистичке револуције. У
периоду по окончању ратних дејстава југословенски безбедносни сектор је
задржао војне карактеристике, да би по проглашењу Федеративне Народне
Републике Југославије (ФНРЈ) – у новембру 1945. године и проглашења
Устава ФНРЈ –јануара 1946, рад јавне и државне безбедности био обједињен
у новоформираном Министарству унутрашњих послова (МУП). ОЗНА
је реорганизована у Управу државне безбедности (УДБ). Слично томе,
формирањем Министарства народне одбране (МНО) и реорганизацијом
ЈА укинут је 3. одсек ОЗНЕ МНО, а 13. марта 1946. формирана је
25
Даниела Горчева, Забравената сьпротива, Електронно списание LiterNet, 11. 05. 2007, № 5
(90) http://liternet.bg/publish19/d gorcheva/gorianite.htm [проверено 12. 12. 2009.]
26
Николай Илиев, „За горяните“, Един завет, Година 18, бр. 1/2009, стр. 41.
27
Даниела Горчева, н. д.
28
Jan Štaigl, „Organizaciá a hlavné smery činnosti obranného spravodajstva (Vojenskej kontraroz-
viedky) ČS. Armady v rokoch 1945–1970“, Vojenska história, 5, 4, 2001, Bratislava, pp. 62–84.
Контраобавештајна служба (КОС).29 КНОЈ, који је између осталог имао

задатак да делује као помоћна снага ОЗНЕ, временом је доживео неколико
трансформација, првенствено узрокованих променама које су настале у
безбедносном смислу. Наиме, неутрализацијом унутрашњег непријатеља
није било више потребе за држањем гломазних унутрашњих јединица тако
да је 1953. године извршена последња реорганизација јединица КНОЈ којoм
су унутрашње јединице укинуте, а сам корпус преименован у Граничне
јединице Југославије.
Summary
USSR and the Creation of the Security Apparatus in Yugoslavia 1944–1945
Parallel with the „wartime“ formation of the „New“ or Tito’s Yugoslavia

and its armed forces, the process of founding of the security apparatus was also
going on. The fact that the war against the occupiers was at the same time a civil
war and a thoroughgoing socialist revolution, additionally stressed the importance
of well organized and well trained security and intelligence agencies. No doubt,
ties established with USSR during the war as well as the known experiences of the
October Revolution, civil wars in USSR and in Spain, had a strong impact on the
way the Yugoslav security apparatus was formed and used. The split with USSR
which came about in 1948 and which influenced this sphere too, would entail
stressing autochthonous development or unconscious neglect or total omission of
the foreign (speak: Soviet) influence in subsequent research.
Vojna bezbednost, str. 46.

29
УДК 327(497.1)„1943/1945”
327(4)„1943/1945”
Миљан МИЛКИЋ
ЈУГОСЛАВИЈА, ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ПИТАЊЕ СТАТУСА

ЈУЛИЈСКЕ КРАЈИНЕ 1943–1945.
АПСТРАКТ: У чланку се указује на поједине аспекте решавања питања статуса

Јулијске крајине и разматра улога коју су у том процесу имали Југославија, Велика
Британија, САД и СССР. Писан је на основу објављених извора и литературе.
Кључне речи: Југославија, Јулијска крајина, спољна политика, савезници, СССР
На простору окупиране Краљевине Југославије у периоду од краја

новембра 1943. до почетка марта 1945. године не можемо говорити о
јединственој „југословенској“ влади и „југословенској“ политици. На том
простору деловало је неколико југословенских субјеката (југословенска
краљевска влада, Народноослободилачки покрет, Југословенска војска
у отаџбини), који су били заинтересовани за решавање стат уса Јулијске
крајине и били су значајни актери у догађајима током наведеног периода.
У овом периоду је дошло и до стварања нових политичких структура (На
ционални комитет ослобођења Југославије, Привремена влада Демократске
Федеративне Југославије), као и војних формација (Југословенска армија).
Наведени период карактерише двовлашће у међународном представљању
југословенске државе, које траје од Другог заседања АВНОЈ-а, па до
формирања јединствене Привремене владе Демократске Федеративне
Југославије 7. марта 1945. године. Међусобни политички антагонизми
Краљевске владе и Националног комитета ослобођења Југославије значајно
су утицали на међународни положај југословенске државе. Иако идеолошки
супротстављене и са различитим виђењем будућег државног уређења,
заједнички интерес двеју влада био је територијално проширење будуће ју
гословенске државе, уз отворено истицање својих територијалних претен
зија према суседним државама. Ревизија северозападних граница (према
Италији и Аустрији) и поновно дефинисање статуса Јулијске крајине
М. Милкић – ЈУГОСЛАВИЈА, ВЕЛИКЕ СИЛЕ И ПИТАЊЕ... . . . 283
представљају један од главних спољнополитичких циљева деловања како

краљевске владе тако и југословенских комуниста.1
Након што је 26. јуна 1941. године у Лондону разговарао са британским
премијером Черчилом (Winston Leonard Spencer Churchill), председник
југословенске краљевске владе генерал Душан Симовић је сутрадан
преко Радио Лондона изјавио да ће победом Савезника бити остварене
и југословенске територијалне претензије према Корушкој, Градишћу,
Мађарској, Истри, Трсту, Горици, Задру и осталим територијама на које
је Југославија полагала право.2 Југословенски амбасадор у Вашингтону,
Константин Фотић, предао је 20. маја 1942. опширан меморандум америчкој
администрацији у коме је изложио територијалне претензије југословенске
владе.3 На тежак положај Словенаца под италијанском окупацијом,4 уз захтев
за променом државне границе према Италији, указивали су словеначки
представници у краљевској влади, као и Словенци у Комунистичкој партији
Југославије.
Потпредседник југословенске владе и председник Словенске људске
странке Миха Крек вршио је притисак на владу да актуализира питање
северозападне југословенске границе и да обезбедити пристанак Савезника
да Италијани напусте Трст, Горицу, Истру и Корушку. Сматрао је да у
најгорем случају након рата ове територије треба да буду под неутралном
управом.5 „Гесла ослободилачке борбе словеначког народа“, објављена 15.
јуна 1942. године, која је саставио Борис Кидрич, предвиђају „ослобођење
и уједињење распарчаног словеначког народа, укључујући и Корушке и
1
Питање северозападних југословенских граница покренуто је кроз програме уједињења
јужнословенских народа у току Првог светског рата и било је актуелно све време постојања
Краљевине Југославије. Rapalski ugovor i sporazumi i konvencije između Kraljevine Srba, Hr-
vata i Slovenaca i Kraljevine Italije, Državna štamparija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beo-
grad, 1923; Grga Novak, Italija prema stvaranju Jugoslavije, Hrvatski štamparski zavod, Zagreb,
1925; Janko Jeri, Tržaško vprašanje po Drugi svetovni vojni, (tri faze diplomatskega boja), Can-
karjeva založba, Ljubljana, 1961, str. 12; Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање
Југославије 1914–1920, Народна књига, Српска књижевна задруга, Београд, 1986.
2
Veselin Đuretić, Vlada na bespuću. Internacionalizacija jugoslovenskih protivurečnosti 1941–1944,
Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 73.
3
Војислав Г. Павловић, Од монархије до републике. САД и Југославија 1941–1945, Клио,
4
О положају Словенаца под италијанском окупацијом у Љубљанској покрајини и Јулијској
крајини видети: Tone Ferenc, „Slovenci pod Italijo 1941–1945“, Na oni strani meje. Slovenska
manjšina v Italiji in njen pravni položaj: zgodovinski in pravni pregled 1866–2004, (Gorazd Bajc,
ur.), Knjižnica Annales, Koper, 2004, str. 93–110.
5
Branko Petranović, Balkanska federacija 1943–1948, Zaslon, Šabac–Beograd, 1991, str. 19.
приморске Словенце“.6 Још један комунистички идеолог међу Словенцима,

Едвард Кардељ, словеначку националну интеграцију видео је кроз
испуњавање интереса Совјетског Савеза на Балкану. У писму Јосипу Брозу
Титу 12. децембра 1942. године Кардељ истиче значај питања граница, наводи
специфичну словеначку осетљивост у том погледу и потребу да „здруженој
Словенији“ припада сав онај „териториј који је насељен Словенцима или
који је био у последње империјалистичко доба насилно денационализован“.7
На седници Ослободилне фронте одржаној 16. септембра 1943. проглашено
је уједињење словеначког приморја са Словенијом.8
Призната од стране савезника, југословенска краљевска влада је наста
вила међународни континуитет Краљевине Југославије и имала могућност
политичког деловања кроз директан контакт са представницима анти
хитлеровске коалиције.9 С друге стране, Комунистичка партија Југосла
вије након Другог заседања АВНОЈ-а, од 29. до 30. новембра 1943. године,
и формирања Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ)
почиње да шаље своје војно-политичке мисије на разговоре са савезници
ма.10 Упућивање прве војне мисије децембра 1943. године у Александрију на
разговоре са главним командантом савезничких снага на Блиском истоку,
британским генералом Вилсоном (Sir Henry Maitland Wilson) довело је до
фактичког признања Народноослободилачке војске од стране савезника.11
За руководство Комунистичке партије Југославије једна од најважнијих
одлука Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу била је „одлука о прикључењу
словенског приморја, Бенешке Словеније, Истре и хрватских јадранских
6
7
8
Darko Darovec, Anton Gosar, „Borders in Istria“, Borders in Southeastern Europe: Culture and Po-
litics between the 18th and 21th Century, (Dušan Nećak, ed.), University of Primorska, University
of Ljubljana, Ljubljana, 2004, pp. 21–40.
9
Југословенска влада је од почетка рата била значајно ангажована у оквиру савезничке
коалиције. Јуна 1941. године представници владе су учествовали на конференцији
савезничких представника у палати Сент Џемс. Септембра исте године југословенска
влада је прихватила у Лондону Декларацију америчког председника Рузвелта (Franklin
Delano Roosvelt) и британског премијера Черчила (Атлантска повеља), а јануара 1942. југо
словенска влада је била међу оснивачима Коалиције уједињених народа.
10
Velibor Gavranov, Momir Stojković, Međunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije, Savremena
administracija, Beograd, 1972, str. 162. Национални комитет је имао сва обележја владе, са
министрима (повереницима) међу којима је био и повереник за спољне послове. На ту
функцију именован је правник др Јосип Смодлака. Видети: Dokumenti o spoljnoj politici So-
cijalističke Federativne Republike Jugoslavije, 1941–1945, II, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1989,
str. 27–28.
11
Vladimir Velebit, Sećanja, Globus, Zagreb, 1983, str. 176.
отока Југославији“.12 Таквом одлуком дате су смернице представницима

НКОЈ-а у правцу присаједињења територије Јулијске крајине војним и
дипломатским средствима.
Југословенски простор у току Другог светског рата савезници
окупљени у антихитлеровској коалицији сагледавани су у оквирима
општих савезничких планова на Медитерану, у средњој и источној Европи.
На конференцији у Казабланки од 14. до 24. јануара 1943, трећој по реду
савезничкој конференцији на којој су учествовали председник Рузвелт и
премијер Черчил, било је речи о операцијама на Балкану.13 Стратешки значај
југословенског простора повећан је након поморско-ваздушног десанта Пете
и Осме савезничке армије на Сицилију, 10. јула 1943. године. Потписивање
примирја у Сиракузи 3. септембра 1943. између Италије и савезника и
наредба маршала Бадоља (Pietro Badoglio) о капитулацији италијанских
оружаних снага 8. септембра 1943. довели су немачке оружане снаге у делове
Јадранског приморја који су раније били под италијанском контролом. У том
контексту посебан значај имао је северозападни део Југославије, простор
Јулијске крајине и лука Трст. Америчка и британска влада преко савезничког
команданта на Средоземљу, најпре генерала Вилсона, а затим фелдмаршала
Александера, настоје да осигурају своје присуство у Јулијској крајини и
контролишу тршћанску луку као логистичку базу за напредовање према
Аустрији. Значај англо-америчког присуства на овом простору потврђује
чињеница да се о статусу Јулијске крајине разговарало на највишем нивоу,
на савезничким конференцијама, као и на нивоу комбинованих савезничких
начелника генералштабова. На конференцији у Квебеку од 14. до 24. августа
1943. године британски и амерички начелници штабова разматрали су
могућу употребу савезничких снага на простору Балкана, у рејону Трст–Беч
и донет је закључак о потреби снабдевања „балканских герилаца“ са мора и
из ваздуха.14 Разлике између америчке, британске и совјетске владе у односу
на статус Јулијске крајине проистицале су из суштинских схватања о начину
уређења послератног света. Британска влада је имала за циљ да заштите своју
сферу утицаја на Медитерану од совјетског утицаја и да одржи равнотежу
12
„Одлука о прикључењу словенског приморја, Бенешке Словеније, Истре и хрватских
јадранских отока Југославији“, Службени лист, број 1, 1. фебруар 1945, стр. 5. О томе: �� Ve-
libor Gavranov, Momir Stojković, Međunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije, Savremena
administracija, Beograd, 1972, str. 158.
13
Foreign Relations of the United States. The Conferences at Washington 1941–1942, and Casablanca
1943, (William M. Franklin, ed.), United States Government Printing Office, Washington, 1968.
14
Foreign Relations of the United States. The Conference at Washington and Quebec 1943, (William
M. Franklin, ed.), United States Government Printing Office, Washington, 1970, p. 479.
снага у Европи. Већи део америчке дипломатије и председник Рузвелт нису

размишљали у релацијама интересних сфера већ су настојали да успоставе
мултилатерални, неовилсоновски светски поредак.
Совјетско руководство је крајем лета и почетком јесени 1943. године
предузело кораке ка дефинисању својих спољнополитичких ставова о
политичким, територијалним, економским и другим питањима у свету, а
пре свега у Европи.15 У оквиру Народног комесаријата за спољне послове
формиране су три комисије, од којих је прва била задужена за припремање
предлога за одређивање послератних граница. Када је председник комисије
Максим Литвинов 9. септембра 1943. упутио Стаљину и Молотову листу
проблема који ће бити разматрани, на списку је била и „југословенско
- италијанска граница (Далмација, Трст, Ријека)“.16 Лидер италијанских
комуниста Палмиро Тољати (Palmiro Togliatti), који је у то време боравио у
Москви, писао је 24. септембра 1943. године Димитрову у вези са одлуком
Ослободилне фронте да анектира словеначко приморје и Трст и рекао да
сматра да је то „преурањено“ и да он саветује „одлагање граничних питања
до тренутка када ће сам народ имати прилике да се о томе изјасни у потпуној
слободи“.17 Тољати је тада поставио питање о потреби да совјетско руководство
апелује на југословенске комунисте да замрзну своје територијалне захтеве
према Италији.18 За разумевање ставова Совјетског Савеза по питању
статуса Јулијске крајине потребно је указати да централизам у ставовима
који је постојао у односима између комунистичких партија није постојао по
овом питању. Неодређен одговор који је крајем марта 1944. године послао
Димитров, уз одобрење Молотова, на питање које су заједно поставили
Едвард Кардељ, у име Комунистичке партије Словеније, и Умберто Масoлa
(Umberto Massola), у име Комунистичке партије Италије, о исправности
територијалних захтева југословенских комуниста, доказује непостојање
јасног става централе свих комунистичких партија.19
15
Leonid Gibianskii, „The Trieste Issue and Soviet Union in the 1940s“, Vojna in mir na Primorskem.
Od kapitulacije Italije leta 1943 do Londonskega memorandum leta 1954, (Jože Pirjevec, Gorazd
Bajc, Borut Klabjan, ur.), Založba Annales, Koper, 2005, str. 362, 361.
16
17
Aldo Agosti, Palmiro Togliatti. A Biography, I. B. Taurus Publishers, London, New York, 2008, p.
166.
18
Bajc, Borut Klabjan, ur.), Založba Annales, Koper, 2005, str. 362.
19
Исто, стр. 362, 363.
На трипартитној Московској конференцији, министара иностраних

послова САД-а (Cordell Hull), Велике Британије (Antony R. Eden) и СССР-а
(Вјачеслав Михајлович Молотов), од 18. октобра до 1. новембра 1943. године,
усвојена је одлука да се формира саветодавно веће за питања која се односе
на Италију.20 Питање Југославије на савезничкој конференцији у Техерану
(28. новембра до 1. децембра 1943) било је значајно због претензија Велике
Британије и Совјетског Савеза да обезбеде свој утицај на подручју Бал
кана.21 Председник Рузвелт је предлагао да англо-америчке трупе, у договору
са Титовим партизанима, предузму операције на северном Јадрану, док је
Черчил покушавао да издејствује да се део савезничких медитеранских сна
га резервише за операције на Јадранском мору.22 Народноослободилачки
покрет је добио подршку на конференцији и одлучено је да Југославију
треба обновити „у потпуном територијалном интегритету и независности“,
уз напомену да ће њени захтеву у погледу границе према Италији бити
решавани након рата имајући у виду предлог председника Вилсона из 1919.
године.23
Закључци Техеранске конференције и подршка партизанском покрету
у Југославији актуелизовали су питање статуса Јулијске крајине и место овог
простора на геополитичкој карти будуће Европе. У лето 1944. британска
влада је била склона да са својим трупама окупира читав јулијски регион,
али су међу савезницима постојала спорења око правца офанзиве.24 Док
је британски генерал Вилсон предлагао да се настави са покретом према
Истри по цену да то одложи операцију „Анвил“ у Прованси, амерички
генерали су били против тога и о томе обавестили председника Рузвелта.25
Британски премијер је сматрао да би Американци и Британци при крају
рата северно од Трста требало да имају јаке снаге и упозоравао „из разлога
високе политике, да у средњој и јужној Европи имамо наш улог и не
20
„The Tripartite Conference in Moscow, October 18 – November 1, 1943”, Foreign Relations of the
United States. Diplomatic papers, 1943, Volume I, General, (1943), (E. R. Perkins, ed.), United
States Government Printing Office, Washington, 1963, pp. 513–781.
21
Foreign relations of the United States, Diplomatic papers, The Conferences at Cairo and Tehran, 1943
(1943), (Bernard Noble, ed.), United States Government Printing Office,Washington, 1961, pp.
493–496.
22
Jean-Baptiste Duroselle, Le conflit de Trieste 1943–1954. Editions de l’Institut de sociologie de
l’Universite libre de Bruxelles, Bruxelles, 1966, str. 150.
23
Velibor Gavranov, Momir Stojković, Međunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije, Savremena
administracija, Beograd, 1972, str. 162.
24
Jean-Baptiste Duroselle, Le conflit de Trieste 1943–1954, Editions de l’Institut de sociologie de
l’Universite libre de Bruxelles, Bruxelles, 1966, str. 153.
25
дозволимо да све падне у совјетске руке, с несагледивим последицама које

би то могло донети“.26 Черчилова препорука државном секретару спољних
послова Ентонију Идну од 21. септембра 1944. године о томе да Титу не
треба дати неки повод „да се потпуно баци у руски загрљај“,27 упућена је
двадесетак дана пре састанка британског премијера са Титом у Напуљу.28
Имајући на уму значај југословенског простора у будућим савезничким
војним операцијама, Черчил је 12. и 13. августа у директним разговорима са
председником НКОЈ-а настојао да испита могућност коришћења луке Трст
приликом савезничког искрцавања на јадранској обали.29 Такође, обавестио
је Тита да сарадња са локалним југословенским снагама представља
оперативно питање које би захтевало пажљиво испитивање и консултовање
са председником САД-а.30
Сусрети које је Тито имао током боравка у Италији означавају почетак
јачања дипломатских напора руководства југословенских комуниста на
побољшању међународног положаја НКОЈ-а. Први званични сусрет који
је Броз имао били су војни разговори 6. августа у Казерти са врховним
командантом савезничких снага на Средоземљу, генералом Вилсоном (Sir
26
Tito–Churchill strogo tajno, izabrao i uredio dr Dušan Biber, znanstveni savjetnik Inštituta za
zgodovino delavskega gibanja Ljubljana, Arhiv Jugoslavije, Globus, Beograd, Zagreb, 1981, str.
309. Белешка коју је Винстон Черчил послао заменику војног секретара у Ратном кабинету
генералу Исмају (Lionel Hastings Ismay) 9. септембра 1944. године.
27
Tito–Churchill strogo tajno, izabrao i uredio dr Dušan Biber, znanstveni savjetnik Inštituta za zgo-
dovino delavskega gibanja Ljubljana, Arhiv Jugoslavije, Globus, Beograd, Zagreb, 1981, str. 323.
О Черчиловим плановима за освајање Трста током септембра и октобра видети: Edwin
P. Hoyt, Backwater War. The Allied Campaign in Italy 1943–1945, Praeger, London, 2002, pp.
175–185.
28
На састанку су, поред маршала Тита и премијера Черчила, били присутни бригадир Фицрој
Меклејн (Fitzroy Maclean), шеф британске војне мисије у Југославији, Диксон Пиерсон
(Dixon Pierson), главни приватни секретар државног секретара за спољне послове, као и
преводиоци мајор Клисолд (Clissold) и Олга Хумо. Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog
primorja i Trsta 1945. Ofanziva jugoslovenske IV armije, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978,
str. 13. Видети: „Записник разговора између маршала Тита и Винстона Черчила, одржаног
12. августа 1944. године. Записник конференције у Напуљу, 12. августа 1944. године, од 12
до 13.15 сати“, Tito–Churchill strogo tajno, izabrao i uredio dr Dušan Biber, znanstveni savjetnik
Inštituta za zgodovino delavskega gibanja Ljubljana, Arhiv Jugoslavije, Globus, Beograd, Zagreb,
1981, str. 274 и 279; Vladimir Velebit, Sećanja, Globus, Zagreb, 1983, str. 275.
29
Vladimir Velebit, Sećanja, Globus, Zagreb, 1983, str. 278.
30
„Записник са састанка, Напуљ, 13. август 1944. од 17.30 до 18.45 сати“, Tito–Churchill strogo
tajno, izabrao i uredio dr Dušan Biber, znanstveni savjetnik Inštituta za zgodovino delavskega
gibanja Ljubljana, Arhiv Jugoslavije, Globus, Beograd, Zagreb, 1981, str. 287. У својим Сећањима
Владимир Велебит не наводи овај састанак. Упоредити: Vladimir Velebit, Sećanja, Globus,
Zagreb, 1983.
Henry Wilson) и члановима његовог штаба.31 Сутрадан се Тито код Болцанског

језера састао са командантом савезничких копнених снага у Италији,
фелдмаршалом Александером (Sir Harold Alexander) и са њим покренуо
питање значаја Трста у даљим савезничким операцијама.32 Следећи састанак
Тита са генералом Вилсоном одржан је 10. августа.33 Тито је захтевао, да
приликом евентуалних операција у Истри, савезничке снаге сарађују са
тамошњим јединицама НОВЈ и југословенским цивилним органима власти,
али није добио „дефинитиван и обавезан одговор“.34 Приликом разговора са
начелником Штаба врховног команданта савезничких снага на Средоземљу
генералом Гамелом (Gammell), 13. августа, Титу је уручен меморандум о
савезничким плановима у Истри и суседним областима.35 У меморандуму
је предвиђено да у случају да савезничке снаге окупирају северну Италију,
Аустрију или Мађарску, савезничка врховна команда би успоставила
31
Записник са састанка одржаног у вили савезничког врховног команданта у 15.30 сати у
недељу 6. августа 1944. године. Tito–Churchill strogo tajno, izabrao i uredio dr Dušan Biber,
znanstveni savjetnik Inštituta za zgodovino delavskega gibanja Ljubljana, Arhiv Jugoslavije, Glo-
bus, Beograd, Zagreb, 1981, str. 258.
32
Field-marshal earl Alexander of Tunis, The Alexander Memoirs 1940–1945, Cassel, London,
1962, str. 132. Фелдмаршал Александер не наводи детаље сусрета са Титом, али каже да
је био веома импресиониран Титом, који је био пријатељски настројен. Наводи да му је
Тито причао о својим проблемима са Немцима. Велебит наводи да о Титовом разговору
са Александером нема трага, а „разлог томе је сигурно незванични карактер њиховог
састанка“. Vladimir Velebit, Sećanja, Globus, Zagreb, 1983, str. 273. Јанко Јери наводи да је до
сусрета између маршала Тита и фелдмаршала Александера код Болцанског језера дошло
11. августа 1944. године. На састанку је било речи о даљем току војних операција. Janko
Jeri, Tržaško vprašanje po Drugi svetovni vojni, (tri faze diplomatskega boja), Cankarjeva založba,
Ljubljana, 1961, str. 70.
33
„Записник конференције између врховног команданта савезничких снага средоземног
ратишта и маршала Тита, одржане у соби за конференције врховног савезничког
команданта, у 11 сати, четвртак, 10. августа 1944. године“, Tito–Churchill strogo tajno, izabrao
i uredio dr Dušan Biber, znanstveni savjetnik Inštituta za zgodovino delavskega gibanja Ljubljana,
Arhiv Jugoslavije, Globus, Beograd, Zagreb, 1981, str. 263.
34
На седници Националног комитета ослобођења Југославије од 17. августа 1944. године
председник НКОЈ-а Јосип Броз поднео је извештај о састанку са генералом Вилсоном и
британским премијером Черчилом. „Записник седнице Националног комитета ослобођења
Југославије од 17. августа 1944. године“, Zapisnici NKOJ-a i privremene vlade DFJ 1943–1945,
priredili Branko Petranović i Ljiljana Marković, Memorijalni centar „Josip Broz Tito“, Arhiv Josi-
pa Broza Tita, Beograd, 1991, str. 28, 29.
35
Janko Jeri, Tržaško vprašanje po Drugi svetovni vojni, (tri faze diplomatskega boja), Cankarjeva
založba, Ljubljana, 1961, str. 70, 71; Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Tr-
sta 1945. Ofanziva jugoslovenske IV armije, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, str. 18. Текст
меморандума видети у: Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke Federativne Republike Jugosla-
vije 1941–1945, II, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1989, str. 226–227.
савезничку војну управу у области која је била под италијанском управом.

Та област би остала под непосредном савезничком управом док се о њој не
донесе одлука путем преговора између заинтересованих влада. У одговору
на савезнички меморандум, Тито је рекао генералу Гамелу да сматра да
локалну цивилну и војну управу морају водити цивилне и војне власти
народноослободилачког покрета Југославије.36
Питање контроле простора Јулијске крајине било је основно за креирање
даљих ставовова савезника према Југославији, али и у међусобним односима
савезника. Преломни догађај у односима међу савезницима представља
Московски „договор о процентима“, усаглашен током сусрета Черчила
и Стаљина у Москви од 9. до 17. октобра 1944. године. Тада је постигнут
споразум о Балкану који укључује и поделу интересних сфера у Југославији
50:50 посто.37 Свестан чињенице да на такав договор пре свега утиче
фактичко стање на терену, британски премијер је на састанку са члановима
Империјалног генералштаба 30. октобра 1944. изразио забринутост да
би до фебруара луке Ријека и Трст могле да буду у рукама југословенских
партизана.38 Истог дана Черчил у телеграму генералу Исмају упозорава на
неефикасност планова које је предочио Главни штаб савезничких снага.39
По питању територијалног статуса подручја Јулијске крајине совјетска
влада се крајем 1944. и почетком 1945. и даље држала тактике „чекати и
36
Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945. Ofanziva jugoslovenske IV armi-
je, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, str. 18.
37
Черчил је у говору у британском парламенту 27. октобра изјавио: „Постигли смо врло
добар радни споразум о свим овим земљама посебно, то јест о Грчкој, Румунији, Бугарској,
Југославији и Мађарској, као и о свима њима заједно, како бисмо концентрирали снаге
против непријатеља и осигурали споразум послије рата, уколико то буде могуће…“ Leo
Mates, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Nolit, Beograd, 1976, str. 30. Историчар
Никола Поповић наводи да је Стаљин 22. новембра 1944. у разговору са југословенском
делегацијом коју су предводили Кардељ и Шубашић, говорио о свом споразуму са
Черчилом о подели интересних сфера. Тада је Стаљин рекао да Југословени нису сами,
те да не могу тако ни поступати, јер су се он и Черчил споразумели о томе колики ће
утицај имати западне земље приликом уређивања унутрашњих односа и одређивања
међународног положаја балканских држава. Nikola B. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi
u Drugom svetskom ratu, Institut za savremenu istoriju, Beograd, 1988, str. 174.
38
Одломак из COS (44) 353. састанак (0)/понедељак 30. октобар 1944. године, 22 сата.
39
Телеграм Винстона Черчила генералу Исмају за комитет начелника штабова, 30. октобар
1944. године.
видети“, и није се јасно изјашњавала.40 Када је Андрија Хебранг почетком

јануара 1945. године стигао у Москву са овлашћењем које му је дао Тито да
води разговоре на највишем нивоу, по питању Јулијске крајине и даље није
било подршке. Стаљин је саветовао да се сачека мировна конференција, али
при том није обећао подршку. Позиција Москве по том питању је разумљива
уколико се има у виду да изјашњавање о Јулијској крајини није било везано
само за односе са западним савезницима већ је представљало и значајно
питање у односима између комунистичких партија Југославије и Италије.
На изражену забринутост и молбу Палмира Тољатија да се изјасни о статусу
Трста, Молотов је затражио од Литвинова да припреми одговарајући
одговор.41 Меморандум који 1. марта 1945. Литвинов послао Молотову, а
који је он касније одобрио, почињао је реченицом „Тршћанско питање још
увек није дискутовано“. Међутим, постоје назнаке о промени совјетског
става већ приликом Титове посете Москви од 5. до 16. априла 1945. године.
У интервјуу који је објавила московска Краснаја звезда Тито је рекао да ће
Југославија изградити снажну армију након рата и да је он сигуран да ће
Истра и Трст постати део Југославије.42 Након повратка из Москве Тито
је на састанку Политбироа КПЈ говорио не само о југословенском војном
присуству у Аустрији већ и о акцијама у Јулијској крајини.43
Англо-амерички војни команданти су простор Јулијске крајине
разматрали у контексту даљих војних операција. Почетком јануара
1945. фелдмаршал Александер је, из чисто војничких разлога, на питање
британског генералштаба одговорио да је довољно да савезничке снаге
контролишу комуникације од Трста према Аустрији, без формирање
савезничке војне управе.44 Схватајући политичку осетљивост тог питања,
фелдмаршал Александер је 27. јануара 1945. у једном од извештаја упућених
40
Bajc, Borut Klabjan, ur.), Založba Annales, Koper, 2005, str. 365, 366.
41
42
Извештај британског амбасадора Стевенсона из Београда Форин офису 17. априла 1945.
године.
43
Bajc, Borut Klabjan, ur.), Založba Annales, Koper, 2005, str. 371.
44
Alice Hills, Britain and Occupation of Austria 1943–1945, Palgrave Macmillan, London, 2000, p.
121.
за конференцију на Малти објаснио своје ставове.45 Предложио је поделу

Јулијске крајине на основу југословенско-италијанске границе и постизање
споразума са југословенским партизанима уз обезбеђење потпуне контроле
и функционисање луке Трст.
Питање Трста на Јалтској (Кримској) конференцији, одржаној од 4. до
12. фебруара 1945. године, разматрано је са војног и политичког аспекта.
„Велика тројка“ је разматрала савезничке војне операције у Италији и
очекивано повлачење немачких снага са простора Јулијске крајине.46
Очекиване претензије Јосипа Броза на део Јулијске крајине, пре свега на Трст,
као и на део аустријске територије, такође су узимане у обзир. Настављајући
британску политику интересних сфера, Ентони Идн је образложио разлоге
због којих британска влада сматра да је потребно извршити поделу
Јулијске крајине између англо-америчких и југословенских снага и уручио
министрима спољних послова СССР-а и САД-а текстове два меморан
дума о југословенско-аустријској и југословенско-италијанској граници.47
Меморандуми су примљени к знању уз сагласност да их треба размотрити
путем „уобичајених дипломатских канала“ након конференције.48
С обзиром на то да на конференцији у Јалти нису дати директни
одговори поводом британске иницијативе по питању одређивања
северозападне југословенске границе и војне управе на територији Јулијске
крајине, 15. фебруара 1945. у амбасади Велике Британије у Атини одржан је
састанак на коме су, између осталих, били присутни министар иностраних
послова Велике Британије Ентони Идн и врховни командант савезничких
снага на Средоземљу фелдмаршал Александер.49 Закључци са састанка
45
Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945. Ofanziva jugoslovenske IV ar-
mije, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, str. 25. Конференција позната под шифрованим
називом „Крикет“ одржана је од 30. јануара до 2. фебруара 1945. године у граду Ла Валета
на острву Малта. Видети: Foreign relations of the United States. Diplomatic papers. The Confer-
ences at Malta and Yalta, 1945, United States Government Printing Office, Washington, 1955.
46
47
О томе видети: „British Proposal Regarding Venezia Giulia, Yalta, February 10, 1945“, Foreign
relations of the United States. Diplomatic papers. The Conferences at Malta and Yalta, 1945, United
States Government Printing Office, Washington, 1955, pp. 888–889. Tito–Churchill strogo tajno,
izabrao i uredio dr Dušan Biber, znanstveni savjetnik Inštituta za zgodovino delavskega giban-
ja Ljubljana, Arhiv Jugoslavije, Globus, Beograd, Zagreb, 1981, str. 521, Сарџент 2. маја 1945.
године Черчилу.
48
Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945. Ofanziva jugoslovenske IV armi-
je, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, str. 27.
49
у Атини, затим са састанка у Врховној команди савезничких снага на

Средоземљу у Казерти,50 18. фебруара, као и састанка који је два дана касније
одржан у Риму,51 дали су основне смернице за поделу Јулијске крајине коју је
фелдмаршал Александер у Београду договорио са Титом.52
Британска влада је своју политику објашњавала чињеницом да Совјети
желе Трст као излаз на Медитеран. Због тога би одбијање да се Титу да један
део Јулијске крајине могло да га испровоцира да је заузме целу. Као директна
последица београдског договора, након војних операција англоамеричких
снага и Југословенске армије, крајем априла и почетком маја 1945. године
дошло је до поделе Јулијске крајине. На тај начин је створена могућност да
јединице Југословенске армије,53 у својству савезничких снага, окупацијом
Јулијске крајине покушају да остваре спољнополитички циљ Привремене
владе ДФЈ – присаједињење Трста и Јулијске крајине Југославији. Наводећи
међународну димензију ове војне акције, Едвард Кардељ посебно истиче
чињеницу да се у погледу Трста совјетска влада ни речју није изјаснила ни у
југословенску ни у британску корист.54
У вези са напредовањем јединица Југословенске армије према Трсту,
Черчил је у поруци Стаљину 28. априла 1945. изразио своје незадовољство
због тога што је „маршал Тито потпуно преузео власт“.55 Дипломатске
последице војних операција биле су изражене кроз озбиљно заоштравање
односа између Привремене владе ДФЈ и влада САД-а и Велике Британије.56
Доведене су у питање даље савезничке испоруке хране и ратног материјала
50
Исто, стр. 37, 38.
51
52
Uroš Kostić, Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945. Ofanziva jugoslovenske IV ar-
mije, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1978, str. 40. Alice Hills, Britain and Occupation of Austria
1943–1945, Palgrave Macmillan, London, 2000, p. 122.
53
Наредбом врховног команданта Јосипа Броза од 1. марта 1945. године Народноослободилачка
војска Југославије преименована је у Југословенску армију, а Морнарица НОВЈ у
Југословенску морнарицу. Истом одлуком је Врховни штаб НОВ и ПОЈ реорганизован у
Генералштаб Југословенске армије, као непосредни орган Повереништва народне одбране
за целокупне оружане снаге. Grupa autora, Razvoj oružanih snaga SFRJ, Kopnena vojska Jugo-
slovenske narodne armije, knjiga 1, Vojnoizdavački i novinski centar, Beograd, 1988.
54
Edvard Kardelj, Sećanja. Borba za priznaje i nezavisnost nove Јugoslavije 1944–1957, NIRO
Radnička štampa, Državna založba Slovenije, Beograd, Ljubljana, 1980, str. 54.
55
L. Mates, Međunarodni odnosi..., str. 30. Матес наводи да су се јединице западних савезника
у том тренутку налазиле још доста далеко, тако да је већ тада било извесно да ће јединице
Југословенске армије заузети Трст.
56
Edvard Kardelj, Sećanja. Borba za priznaje i nezavisnost nove Јugoslavije 1944–1957, NIRO
Radnička štampa, Državna založba Slovenije, Beograd, Ljubljana, 1980, str. 55.
Југословенској армији, а разматрана је и могућност оружаног напада на

југословенске јединице.57 Криза је привремено решена потписивањем
„Споразума о Јулијској крајини“, у облику како су га предложиле британска
и америчка влада, између Југославије, с једне, и Велике Британије и САД-а,
с друге стране, 9. јуна 1945. године у Београду.58 Јулијска крајина је подељена
на два дела, а југословенска влада се обавезала да до осам сати ујутру 12. јуна
мора да повуче своје јединице западно од демаркационе (Морганове) линије.59
Девинским споразумом који је потписан 20. јун 1945. године прецизирана
је линија разграничења између савезничке и југословенске зоне, утврђено
место за смештај југословенског одреда од 2.000 људи, утврђени модалитети
савезничког запоседања Пуле, омогућен слободан прелазак из једне у другу
зону, омогућена организација железничког и поморског саобраћаја између
две зоне.60
Ратна коалиција великих сила је по питању будућег државног статуса
Јулијске крајине показала своју неодрживост.61 Прве назнаке сукоба
примећују се у Стаљиновом писму од 21. јуна 1945. године упућеном
председнику САД-а Харију Труману и премијеру Велике Британије Винстону
57
Београд, 1998, стр. 462, Телеграм британског премијера америчком председнику од 15. маја
1945. године.
58
Balkanski ugovorni odnosi 1976–1996, Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplo-
matski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji, verskim i etničkim manjinama, II
tom (1919–1945), Službeni list SRJ, Beograd, 1998, str. 666–667.
59
Лео Матес наводи да је такозвана Морганова линија, која је касније постала граница
слободне тршћанске територије, била привремена окупациона линија, унутар које су се
налазиле две зоне. Зона А састојала се од града Трста и једног уског коридора уз море до
Монфалкона, где се спајала са границом између Југославије и Италије, која се простире
на север од Монфалкона. Зона је обухватала и уско подручје око града, што се приближно
поклапа с данашњом границом Словеније према Италији код Трста. Јужно од Трста
налазила се Зона Б, у коју су спадали градови Копер, Пиран, Изола, Новиград и Бује. Матес
напомиње да овакво решење не би било могуће без присуства јединица НОВ у Трсту, на
простору Монфалкона и у Горици. Каже да је чак и у оваквим приликама Морган тражио
повлачење југословенских јединица са читавог простора, значи и са простора који је постао
Зона Б. Leo Mates, Međunarodni odnosi socijalističke Jugoslavije, Nolit, Beograd, 1976, str. 72.
60
Balkanski ugovorni odnosi 1976–1996, Dvostrani i višestrani međunarodni ugovori i drugi diplo-
matski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji, verskim i etničkim manjinama, II
tom (1919–1945), Službeni list SRJ, Beograd, 1998, str. 669–670.
61
Роберто Рабел оцењује да је тршћанска криза први конфликт хладног рата. Roberto G Ra-
bel, Between East and West. Trieste, the United States and the cold war, 1941–1954, Durham, 1988,
str. 17.
Черчилу.62 Стаљин „скреће пажњу“ на сит уацију око Трста и изражава своје
уверење „да ће се у погледу Трста–Истре задовољити праведни југословенски
интереси, имајући посебно у виду да су Југословени у главном питању на
пола пута изашли у сусрет савезницима“. Одговор Винстона Черчила од
23. јуна 1945. упућује на озбиљна размимоилажења и почетак сукоба изме
ђу ратних савезника у погледу поделе интересних сфера.63 Черчил указује
на непоштовање британско-совјетског споразума о интересним сферама
из октобра 1944. године. Према Черчилу, то је довело до ситуације у којој
су британска и америчка влада морале да ставе у покрет стотине хиљада
војника да би предупредиле да ове не нападне маршал Тито. Черчил указује
на неодрживост једне русифициране границе, која би ишла од Либека преко
Ајзенаха до Трста и даље преко Албаније, и упозорава да је то „питање које
тражи врло много разговора између добрих пријатеља.“
У периоду мај–јун 1945. озбиљно је угрожен опстанак коалиције
између СССР-а и западних земаља. У току јуна месеца 1945. године
америчка и британска влада суочиле су се са проблемима у комуникацији
са совјетском владом и доведени су у питање раније постигнути договори.
Размењена су писма у којима се могао наслутити почетак хладног рата.
Београдским и Девинским споразумом територијални спор није трајно
решен, а територијални статус Јулијске крајине је и даље остао проблем у
односима између великих сила. Након Првог светског рата кроз деловање
Друштва нарада учињен је покушај да се у међународним односима одбаци
концепт равнотеже снага и примени концепт колективне безбедности. Овај
концепт је показао своју неодрживост избијањем Другог светског рата. На
крају Другог светског рата избијањем тршћанске кризе равнотежа снага је
још једном постала доминантни концепт у односима међу великим силама.
62
Писмо Стаљина председнику САД Харију Труману и премијеру Велике Британије Черчилу,
Москва, 21. јун 1945. године. Balkanski ugovorni odnosi 1976–1996, Dvostrani i višestrani
međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj saradnji,
verskim i etničkim manjinama, II tom (1919–1945), Službeni list SRJ, Beograd, 1998. стр. 670–
671.
63
Писмо министра председника владе Велике Британије Винстона Черчила маршалу
Стаљину, Лондон, 23. јуна 1945. године. Balkanski ugovorni odnosi 1976–1996, Dvostrani i
višestrani međunarodni ugovori i drugi diplomatski akti o državnim granicama, političkoj i vojnoj
saradnji, verskim i etničkim manjinama, II tom (1919–1945), Službeni list SRJ, Beograd, 1998. str.
671–672.
Summary
Yugoslavia, Great Powers and the Question of Venezia Giulia 1943–1945
Although ideologically opposed and seeing the future social system in

Yugoslavia differently, both the Royal Yugoslav Government and the National
Committee of Liberation of Yugoslavia shared the interest in enlarging the Yugoslav
state, putting overtly forward territorial claims against neighboring countries. The
wartime coalition of USSA and Western Powers showed its nonviability in the
matter of the future state appurtenance of Venezia Giulia. The territorial dispute
wasn’t definitively solved by the Belgrade and Devin agreements and the territorial
status of Venezia Giulia remained a bone of contention in the relations between
great powers. After WWI through the activity of the League of nations an attempt
was made to repudiate the concept of power equilibrium and to implement the
concept of collective security. This concept proved its nonviability at the outbreak
of WWII. With the beginning of the Trieste crisis at the end of WWII the power
equilibrium became the dominant concept in the relations between great powers
once again.
УДК 327(497.1:47)„1944/1945”
Коста НИКОЛИЋ
СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛАВИЈА НА КРАЈУ ДРУГОГ

СВЕТСКОГ РАТА 1944–1945.
АПСТРАКТ: Свака од три велике силе антифашистичке коалиције у својој

политици према Југославији имала је краткорочне и дугорочне циљеве. Први су
се односили на победу над Силама осовине, а други на уређење послератне Европе
(и света). У остваривању првих савезници су били сагласни, а у постизању других
знатно су се разликовали. Посебно су односи између Велике Британије и Совјетског
Савеза били на великој проби: обе земље желеле су да победу у рату искористе за
увећање моћи, а тежиште сукоба интереса могло је да буде у средњој и југоисточној
Европи. На крају Другог светског рата политике западних демократија, Совјетског
Савеза и југословенских комуниста стопиле су се у једно – рушење легалног система
Краљевине Југославије и увођење једнопартијске диктатуре у држави. То је била
исходишна тачка једног дугогодишњег сложеног процеса, иако на почетку рата није
било сумње да ће Југославија наставити свој државни континуитет као либерална,
уставна и парламентарна монархија.
Кључне речи: Југославија, комунизам, савезници, Други светски рат, међународни

односи
ЦРВЕНА АРМИЈА У СРБИЈИ

Упоредо са ослободилачким, у Србији је од 1941. текао и грађански рат
између два покрета отпора: националног, ројалистичког – Југословенска
војска у отаџбини (четници) и прокомунистичког – Народноослободилачка
војска Југославије (партизани). Завршне борбе у грађанском рату вођене
су у лето и јесен 1944. а оба покрета очекивала су да његов исход преломе
савезници својом директном инетрвенцијом. Уместо америчке војске, како
су очекивали ројалисти, у Србију је дошла Црвена армија али је, иронијом
историје, први контакт са њом успоставила једна јединица ЈВуО. То се
десило у ноћи између 5. и 6. септембра 1944. у близини Кладова. Припадници
Крајинског корпуса ЈВуО сусрели су се са једном совјетском извидницом
која је на југословенској страни Дунава боравила само један дан. Чак је вођен
и заједнички, мањи окршај против Немаца. Један совјетски подофицир је
пуковнику Велимиру Пилетићу, команданту Крајинског корпуса, саопштио

да је циљ њиховог доласка да провере да ли се ту налазе партизани.1
Јосип Броз Тито је 8. септембра издао директиву поводом доласка
совјетских снага на југословенску границу: „Освануо је онај дуго очекивани
дан коме су десетине хиљада хероја кроз три ипо године тешких искушења
тежили. Стигла је наша велика савезница, славна Црвена армија на границу
Југославије. Наступају последњи, одлучујући бојеви. Ударајте немилосрдно.
Нека вас осим велике радости за долазак Црвене армије на нашу границу,
надахне и нови полет и одлучност за још снажније ударце против њемачких
окупатора и домаћих издајника“.2 До првог, краћег контакта између
партизана и Црвене армије дошло је у ноћи између 12. и 13. септембра, у
околини Неготина.
На другој страни, генерал Драгољуб Михаиловић је послао Велимира
Пилетића у Румунију, на челу једне делегације са задатком да успостави
службени контакт са Црвеном армијом, али и са америчком, британском
и француском војном мисијом у Букурешту. Пилетић је са око 150 бораца
прешао у Румунију у ноћи између 10. и 11. септембра. Одмах по преласку
Дунава, групу су делимично разоружали припадници румунске војске, која
је у међувремену прешла на страну савезника. Затим је преко Турн Северина
спроведена у Крајову. Пилетић је ту ступио у везу са Југословенским
комитетом, кога су сачињавали и комунисти и националисти. Доста
времена је проводио у америчкој и британској војној мисији, али није успео
преко њих да оствари контакт са Црвеном армијом, јер је Југославија била у
интересној сфери Совјетског Савеза. То је изазвало подозрење комуниста из
Југословенског комитета. Неко из овог комитета обавестио је мисију НОВЈ а
ова совјетске власти које су ухапсиле Пилетића, а касније и његову супругу.
Затим су одвојено пребачени у совјетски затвор у Лубјанки.3
Улазак Црвене армије у Србију имао је своју предисторију. Захваљујући
споразуму са Иваном Шубашићем (16. јуна 1944), Тито је добио међународно
признање свог покрета и политичко одобрење за коначну офанзиву на
Србију. Зато и није желео да предузме даље кораке на стварању јединствене
југословенске владе пре него што дефинитивно потуче ЈВуО. Када га је
Шубашић 30. августа 1944. (из Лондона) позвао да формирају јединствену
владу јер се немачке трупе на Балкану налазе пред поразом, Тито је то 6.
септембра одбио уз објашњење да се још увек воде тешке борбе са окупатором
1
Зоран Јеротијевић, Равногорски покрет, велике силе и питање континуитета Југославије
1941–1945, Београд, 2008, стр. 284.
2
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, II, Beograd, 1988, str. 262.
3
Марко Милуновић, Од немила до недрага, Београд, 1992, стр. 71–72.
К. Николић – СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛАВИЈА... . . . 299
и да је неопходно да се прво југословенска монархија стави на располагање

НОВЈ. На енглеском преводу Титове поруке, Антони Идн, шеф британске
дипломатије, је забележио: „Ипак, није ли то лаж? Води ли он уопће икакве
борбе? Надам се да се Титову захтјеву неће поклонити вјера без брижљивог
провјеравања. Ја сумњам да он прикупља своју снагу против Срба.“4
Антони Идн је 12. септембра премиејру Винстону Черчилу рекао
како је Титов одговор „незадовољавајући и злослутан“ и да он уопште
не намерава да формира јединствену југословенску владу, односно да
„намерава наметнути Југославији у тренутку ослобођења своју властиту
владу, без сумње уз помоћ Руса“.5 Шеф Форин офиса је истога дана Титу
поручио да је изненађен његовим одбијањем да хитно образује јединствену
владу Југославије коју би касније признала британска влада: „Не могу се
сложити с Вама. Окупаторска војска би у блиској будућности могла бити
присиљена напустити већи дио Југославије, ако не и цијелу. Због тога је, по
нашем мишљењу, врло важно да се одмах подузму кораци да би се створила
јединствена влада која би била у стању преузети контролу над земљом у
тренутку ослобођења и коју би влада Његова Величанства могла признати
као југославенску владу за вријеме склапања мира. Стога Вас молим да
хитно размотрите ту ствар.“6
Истовремено је извршен и снажан притисак на краља Петра – он је такође
12. септембра преко Радио Лондона позвао све Србе, Хрвате и Словенце
„да се уједине и приступе Народно-ослободилачкој војсци под маршалом
Титом“. Југословенски монарх је имао и поруку за „своје“ четнике: „Сви они
који се ослањају на непријатеља против интереса властитог народа и његове
будућности који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе
издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком
вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне којом
се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу
борбеним народом у најтежим часовима његове историје“.7
4
Biber Dušan, Tito–Čerčil: Strogo tajno, Beograd–Zagreb–Ljubljana, 1981, str. 306. - Черчил је
8. септембра у писму командантима штабова указао на то да долазак Црвене армије у
Београд и Будимпешту може имати „најужасније политичке последице за Централну и
Јужну Европу“. (Наведено према: Н. Поповић, Југословенско-совјетски односи у Другом
светском рати 1941–1945, Београд, 1988, стр. 161).
5
Tito–Čerčil, str. 311.
6
Исто, 312.
7
Службене новине Краљевина Југославије, бр. 20 (25. октобар 1944). - Претходно је краљ
Петар 29. августа разрешио Михаиловића дужности начелника штаба Врховне команде
ЈВуО.
Антони Идн се затим обратио Москви; 14. септембра дао је следеће

инструкције британском амбасадору: због напредовања Црвене армије
према југоисточној Европи антикомунисти у Србији ће доћи у велику
опасност, што је могло да изазове нови талас грађанског рата. Због тога је што
пре требало формирати јединствену југословенску владу коју ће признати
сви савезници: „Ствар је тако хитна да мислим да је дошло вријеме кад
морамо ставити карте на стол и открити какве су намјере совјетске владе“.8
Британски амбасадор је 18. септембра о томе разговарао са Молотовом, али
је наишао само на његово ћутање.
Уместо разговора о новој влади, Тито је изненада и тајно 19. септембра
совјетским авионом напустио Вис и стигао у Крајову.9 Ту је разговарао
са командантима Црвене армије о снабдевању НОВЈ руским ратним
материјалом, затим о предстојећим борбеним операцијама у Југославији.
Затим је 21. септембра отпутовао у Москву, на серију састанака са Стаљином.
Док се у Лондону размишљало о томе да ли је Тито дефинитивно отишао
у „руски загрљај“, у Москви је 28. септембра издато службено саопштење
о резултату разговора Тито–Стаљин. Речено је да је Врховни штаб НОВЈ
прихватио совјетску молбу да трупе Црвене армије уђу у Југославију, као
8
Наведено према: Н. Поповић, Југословенско-совјетски односи, стр. 152–153. - Британске
дипломате истовремено су покушавале да наговоре Милана Грола да уђе у Шубашићеву
владу, али је он то више пута изричито одбио, уз објашњење да не може да уђе у једну владу
чија је политика да се фузионише са народноослободилачким покретом против кога се
„огорчено супротставља цео српски народ“. (Архив Југославије, Збирка Божидара Влајића,
447–26, Писмо Ралфа Стивенсона Орме Сарџенту од 14. септембра 1944).
9
Тито је 18. септембра од Британаца тражио да обавесте генерала Х. М. Вилсона, врховног
савезничког команданта на Средоземљу, како ће он отпутовати у Србију и тамо успоставити
свој врховни штаб. И Митар Бакић, официр из његове пратње, саопштио ту информацију
Вивијену Стриту. Антони Идн је 22. септембра констатовао како је „врло неуљудно“ од
Тита што је отпутовао у непознатом правцу а да о томе није обавестио Вилсона. (Tito–Čerčil,
str. 324). Тек 5. октобра дипломатама у Форин офису било је „прилично јасно“ да је разлог
Титовог одласка са Виса био да успостави везу са Црвеном армијом. (Исто, стр. 333). Ово
питање Антони Идн је покренуо и 10. октобра, на познатом састанку у Москви. Оштро је
протестовао због Титовог понашања, који није сматрао да је потребно да своје домаћине,
„који су га наоружавали и опремали“, обавести о путу у Совјетски Савез: „Молотов је брзо
пребацио сву кривицу на Тита. Рекао је да је сељак и да се ништа не разуме у политику;
да поседује себи својствену тајновитост и да се не усуђује саопштити своје планове било
коме. Ја сам рекао Молотову да мора схватити какав ће учинак догађаји таквог карактера
имати на наше односе. У Енглеској има много људи који кажу да совјетска влада спроводи
на Балкану властиту политику без икаквог обзира према нама. Посета маршала Тита
и понашање Бугара потпуно оправдавају ту критику, а положај наше владе је због тога
постао немогућ. Уследила су нова објашњења о неукости југословенских сељака“. (Исто,
стр. 341).
и да ће бити поштована цивилна власт нове Југославије: „Југославија

није једноставно окупирана држава, него је Југославија створила моћни
народноослободилачки покрет из кога је никла нова, у народу укорењена
власт. Југославија има своју народну војску која је ослободила своју
велики део њезине територије. Југословенски фронт био је дуго времена
једини фронт који је са совјетско-немачког бојишта одвлачио знатне
делове непријатељских копнених снага. Народно-ослободилачка војска
под вођством маршала Тита, чини важан елемент у ратним плановима
антихитлеровске коалиције“.10
У питању је био уговор између две државе, а Југославију је заступао
само комунистички покрет отпора. Још увек легална југословенска влада
била је свесно заобиђена, а ставом да ће Црвена армија поштовати цивилну
администрацију НКОЈ-а призната је нова, револуционарна власт. Друга
важна последица „тражења молбе“ да совјетска војска уђе на територију
Југославије (то је био изузетак јер ни једна савезничка армија није тражила
дозволу када би их ратне операције довеле на територију неке окупиране
земље) тиче се спречавања евентуалног англоамеричког искрцавања
на јадранску обалу, о чему се доста размишљало и што је било велико
очекивање српских антикомунистичких формација. Сада је Москва јасно
ставила до знања да ступање на државну територију Југославије може да
уследи само по одобрењу НКОЈ-а и Врховног штаба.11 Тако је „заобиђена“
одлука Техеранске конференције да Југославија остане ван зоне дејства и
совјетских и англо-америчких снага.
У међувремену, 113. дивизија Другог украјинског фронта ушла је 22.
септембра у североисточну Србију, а снаге Трећег украјинског фронта 28.
септембра учиниле су то из Бугарске. Главнина састава Другог фронта
прешла је из Румуније у Банат 2. октобра.12 Шест дивизија Црвене армије
почело је продор ка северу и југу: 4. оклопни корпус надирао је у два правца:
Пожаревац – Смедерево – Београд и Неготин – Смедеревска Паланка –
Београд. Педесетосми моторизовани корпус ишао је такође у два правца:
Зајечар – Параћин – Крагујевац – Рудник и Књажевац – Крушевац – Краљево
– Чачак. После Титовог споразума са владом Отечественог фронта Бугарске
о заједничкој сарадњи у борби против Немаца, који је потписан 5. октобра у
Софији, три бугарске армије прешле су 8. октобра југословенску границу и
10
Tito Broz Josip, Djela, Beograd, 1979, XXIII, str. 204–205.
11
Н. Поповић, Југословенско-совјетски односи, стр. 156.
12
Jozo Tomašević, Četnici u Drugom svjetskom ratu, Zagreb, 1979, str. 370.
кренуле ка Македонији и јужној Србији. Многе од ових јединица претходно

су биле у саставу окупационих снага на истом простору.13
Одмах по доласку Црвене армије у Србију ЈВуО је предузела борбена
дејства против Немаца у нади да ће се тако обезбедити сопствена политичка
будућност. Дејства су вршена долином Западне Мораве (узводно) – од
Крушевца, преко Краљева и Чачка, до Пожеге и Ужица. Први је у акцију
кренуо Драгутин Кесеровић. Почетком октобра наредио је појачање
саботажа, ометање немачких транспорта и нападе на Немце. Један део
Топличког корпуса требало је да пресече немачке комуникације између
Врњачке Бање и Краљева и онемогући слање појачања из Краљева према
Крушевцу. Други део корпуса, са истим задатком, распоређен је између
Стопање и Трстеника, а 2. крушевачка бригада и део Јастребачког корпуса
требало је да нападну Немце на правцу Крушевац–Сталаћ. Остали део снага
Расинско-топличке групе корпуса подељен је у две групе: прва је блокирала
Крушевац и спречавала излазак Немцима, а друга је водила интензивне
борбе са 2. пролетерском бригадом. Укупан број Кесеровићевих снага био је
око 10.000 бораца.14
У Кесеровићевом штабу налазио се поручник Елсворт Крамер, члан
америчке обавештајне мисије „Ренџер“ на чијем је челу био пуковник
Роберт Мек Дауел (R. H. Mc Dowell) која се у штаб Врховне команде ЈВуО
спутила 26. августа 1944.15 Крамер је само могао да констатује како су
13
Вест о уласку совјетских снага у Србију Михаиловић је примио 4. октобра, у селу Жабарима,
недалеко од Брчког и тумачио ју је као привремену меру која је имала за циљ да спречи
повлачење немачких снага са Балкана. И даље је веровао у англоамеричко искрцавање у
Грчкој и Албанији и њихово надирање према Дунаву и Сави. Стога је тражио прикупљање
снага у југоисточној Србији и њихово повезивање са снагама у Санџаку и Босни, уз
задржавање пуне лојалности према свим савезницима. (Војни архив, Београд, Четничка
архива, 15-3-21/2). Поједини команданти ЈВуО покушали су да успоставе контакт са
Црвеном армијом, као на пример мајор Живојин Марковић, командант Косовског
јуришног корпуса. Он је 14. октобра од једног совјетског команданта затражио да нареди
партизанима престанак напада на четнике јер су „они нападали нас у леђа уместо Немце.
Живела наша браћа и савезници Руси“. (ВА, ЧА, 111-4-9). Команда Трстеничке групе
бригада наредила је 15. октобра лојално и братско понашање, чување реда и мира на терену,
без икаквог ометања савезника, „да они не би помислили да ЈВуО има ма шта против браће
Руса“ (ВА, ЧА, 81-4-22). Народ је требало да са заставама и цвећем поздравља Црвену
армију: „Не сме да се чује пуцањ пушака. Казниће се смрћу ко ма шта предузме против
њих. Скрените пажњу учитељима да морају са децом на челу да дочекају савезничке трупе“.
(ВА, ЧА, 111-4-11).
14
ВА, ЧА, 81-5-20, Извештај Д. Кесеровића од 3. априла 1945.
15
Крамер је 9. септембра са Равне горе кренуо у штаб Драгутина Кесеровића. Током путовања
напали су га партизани. Он је забележио сурове сцене из грађанског рата и однос партизана
немачке колоне несметано пролазиле кроз Србију док су се водиле крваве

битке између партизана и четника. На Кесеровићев захтев и под његовом
заштитом, Крамер је 9. октобра ушао у Крушевац и говорио окупљеној маси
народа. Циљ његовог излагања био је да их увери да им не прети опасност
од Црвене армије. По завршетку говора, један немачки официр га је упитао
какве гаранције је он могао да пружи немачким посадама у Крушевцу и
Краљеву ако се предају. Крамер је одговорио да се оба града налазе у руској
оперативној зони и да он може само да обавести најближу руску команду
о предаји, како би њихове јединице ушле и преузеле команду. Крамер је
потом о овој понуди обавестио совјетску армију. Немачка понуда Крамеру
да прими предају гарнизона у Крагујевцу и Краљеву била је само једна у
низу са којима су се срели чланови мисије „Ренџер“.16
Када је 13. октобра Црвена армија прешла Велику Мораву, Крамер
је упутио писмо совјетском команданту у коме је предложио сарадњу са
снагама ЈВуО. Наводно му је обећано да ће четници бити третирани као
савезници, а да ће командант у Крушевцу бити Кесеровић. Заједничка
борба је одбијена, а затражено је да Кесеровић разоружа немачки гарнизон
у Крушевцу 14. октобра, до четири сата после подне, а потом да његови
људи положе оружје, и сопствено и евентуално заплењено, и предају се
совјетским трупама. У граду се налазила и једна јединица Руског заштитног
корпуса. Крамер је преговарао са немачким командантом у граду; пошто
је он одуговлачио са предајом, постављен му је ултиматум о предаји до
девет сати пре подне, што је и прихваћено. Напад на Крушевац почео је
14. октобра у пола седам ујутру. Акцијом су, осим Кесеровића, руководили
мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, Крамер и
један официр Црвене армије. Највеће борбе вођене су на путу Крушевац
према америчким официрима: „Дана 22. септембра у малом селу северно до Дренове,
видео сам тела осморице цивила који су ножем били мучени до смрти. Старији човек је
ножем био исечен по лицу, а потом су им лобање разбијене кундацима. Млађи човек који
је одбио да приступи партизанима, био је страшно избоден по наређењу партизанке која
је то све посматрала. Фотографије ових тела такође имам. Ови људи су, на жалост, убијени
две ноћи раније, а ја нисам могао да стигнем тамо пре, па су тела почела да се распадају.
Од партизанских заробљеника сам такође сазнао да су имали стриктна наређења да убију
или заробе америчке официре међу четницима. Моје убиство су наредили пуковник Љубо
Вучковић [каснији генерал-пуковник ЈНА, народни херој и начелник Генералштаба ЈНА]
из партизанске 2. пролетерске дивизије и потпуковник [Сава] Бурић из 4. пролетерске
бригаде“. (Наведено према: Момчило Павловић, „Очевидац грађанског рата“, Историја 20.
века, 1/2007, стр. 173).
16
Војислав Павловић, Од монархије до републике. САД и Југославија 1941–1945, Београд,
1998, стр. 242.
– Краљево на коме се налазила једна немачка јединица са 16 тенкова која

је кренула у помоћ гарнизону у Крушевцу. Погинуло је 17, а рањена су 23
борца ЈВуО. Град је ослобођен 14. октобра у послеподневним часовима.
На споменику у центру Крушевца истакнуте су југословенска, совјетска,
америчка и енглеска застава. Формиран је одбор од највиђенијих грађана,
као прелазни облик власти. Издат је и проглас народу, организован свечани
улазак совјетских трупа 15. октобра, када је одржан и велики народни збор
на коме су говорили Кесеровић и један совјетски официр. Кесеровић наводи
да је то био потпуковник,17 а Крамер да је у питању био мајор.18
Очекивања од овог догађаја била су нестварна. Команда групе
трстеничких бригада почела је да мобилише сво расположиво људство
јер је мислила да ће се, заједно са Црвеном армијом, кренути у запоседање
северних и северозападних граница Југославије.19 Грљење и љубљење са
„Русима“ није трајало дуго. Већ 15. октобра у послеподневним сатима почело
је разоружавање четника. Прво је разоружан готово цео Варварински
корпус, а затим су почела хапшења по Крушевцу и положајима око града.
Заробљеници су изручивани локалним партизанским јединицама, а
Кесеровић једва је избегао хапшење и са делом снага повукао се ка Жељину
и Гочу.20 Поручник Крамер је заробљен и спроведен у Софију. Совјетске
официре највише је интересовало где се налази пуковник Мек Дауел. Крамер
је ослобођен 17. октобра интервенцијом своје команде.21
После разоружавања већег дела Кесеровићевих снага, делегација од
четири официра Црвене армије тражила је да се преостали одреди ЈВуО ставе
под јединствену команду НОВЈ, што је одбијено. Уместо предаје, настављене
су борбе против Немаца у околини Краљева. Драгослав Рачић је 16. октобра
наредио напад на град, како би се спречило немачко повлачење ка Чачку:
„Пошто су им пресечене све комуникације за одступање упадом руских
трупа у Бачку и Шумадију, то Немци једино могу покушати да се извуку
долином Западне Мораве у правцу Сарајева. Евентуално могу покушати да
се преко Санџака извуку ка Вишеграду. За спречавање извлачења Немаца,
наше групе ће блокирати Краљево, Чачак и клисуру између Чачка и Пожеге“.22
17
ВА, ЧА, 81-5-20, Извештај Д. Кесеровића од 3. априла 1945.
18
М. Павловић, „Очевидац грађанског рата“, стр. 179.
19
ВА, ЧА, 81-4-21.
20
ВА, ЧА, 81-5-20.
21
М. Павловић, „Очевидац грађанског рата“, стр. 182–183.
22
ВА, ЧА, 33-5-37.
Јединице под командом Душана Смиљанића требало је да блокирају

Краљево: „По сваку цену спречити пробој из Краљева ка Рашкој.
Онеспособити све путеве, мостове и железнице. Ако Руси нападну Краљево,
по сваку цену дочепати се града са њима. У граду их дочекати са свим војним
почастима као савезнике и братски народ“.23 Али, због концентрације снага
ЈВуО, Тито је, преко генерала Корњејева,24 од маршала Толбухина у два
наврата (14. и 15. октобра) тражио да се изврши бомбардовање Краљева и
железничке пруге Краљево–Приштина.25
Због надирања совјетских и партизанских снага већ 16. октобра, у
касно после подне, опсада Краљева је обустављена и јединице ЈВуО кренуле
су ка Чачку. Град је блокиран 17. октобра, за када је био и планиран општи
напад: „Напасти град, пробити линију одбране и освојити га“.26 Напад је
требало да предводе Синиша Оцокољић, који је са својим снагама био у
повлачењу, и Предраг Раковић: „Мора се пробити спољна линија одбране
града. Чачак се мора, кућу по кућу, заузети по сваку цену 17. октобра до
мрака. Ако се непријатељ забарикадира, изоловати те објекте, па их напасти
по ослобађању осталог дела града“.27 Истовремено је Рачић амбициозно
планирао и блокаду обе обале Западне Мораве и Пожеге: „Сачекати,
уништити и разоружати све немачке трупе које би од Чачка кренуле ка
Пожеги“.28
Пошто напад није успео, покушало се са остваривањем сарадње са
Црвеном армијом. На састанку Предрага Раковића са потпуковником
Гаделшином, командантом 129. пука, и потпуковником Белом, начелником
штаба 93. дивизије, (18. октобра) договорена је заједничка акција у борбама
око Чачка. У том смислу је Раковић наредио својим јединицама да заузму
одговарајуће положаја око града. Договорено је и да партизани не нападају
Раковићеве борце, али је он и овога пута упозоравао на опрезност, па је
наредио да се цео 1. јуришни корпус одмах по ослобођењу Чачка повуче,
како не би дошло до непријатних изненађења: „Против руских трупа нећемо
23
ВА, ЧА, 29-1-35.
24
Генерал Николај Васиљевич Корњејев, припадник НКВД-а од 1921, шеф прве совјетске
мисиије у Југославији спуштене 23. фебруара 1944. код Босанског Петровца у западној
Босни.
25
Odnosi Jugoslavije i Rusije (SSSR) 1941–1945. Dokumenti i materijali, Beograd 1996, str. 567 (dok.
br. 447).
26
ВА, ЧА, 29-1-35.
27
ВА, ЧА, 79-1-32.
28
Исто.
се борити али ако будемо нападнути, борићемо се само толико колико је

потребно да се извучемо“.29
Заједничке борбе вођене су у Коњевићима, Љубићу и Пријевору; 20.
октобра Раковићеви војници заробили су 45 припадника Руског заштитног
корпуса, а три дана касније и већи број Немаца и предали их својим
„савезницима“. После Титовог протеста код маршала Толбухина, команданти
Црвене армије захтевали су од Раковића да са својим људством пређе под
команду НОВЈ. Пошто је Раковић то одбио, дошло је до расформирања 1.
јуришног корпуса, чији су поједини делови кренули пут Босне, а сам Раковић
је, пред партизанским потерама, убрзо извршио самоубиство.
Органи југословенске Контраобавештајне службе (КОС) оставили су
занимљиво сведочанство о скривеним ратним циљевима Црвене армије у
Србији. Током 50-их година 20. века, после ескалације сукоба са Совјетским
Савезом, КОС се позабавио ониме што је пре тога сматрано „савезничким
понашањем“, а у новим условима је добило своје реално тумачење. Тај
проблем тиче се инфилтрације агената НКВД-а у Југославију, који су дошли
још са првом совјетском мисијом. Ми ћемо овом приликом цитирати
делове из једног документа насталог 11. јануара 1958. а који се тичу
стратегије Црвене армије: „У завршним операцијама 1944–1945. за рачун 3.
украјанског фронта дејстововао је један совјетски извиђачку пук. Колико
знамо, овај пук је вршио извиђање наших централних делова земље, али
постоји вероватноћа да је за рачун совјетских копнених јединица снимао на
правцу Софија–Београд–Блатно језеро, те вероватно обухватио Војводину
и североисточни део Славоније. Располажемо са подацима да су сигурно
совјетски борбени пукови на аеродромима у Руми, Бачкој Планци, Новом
Саду и Земуну вршили аеро-фото снимање наше територије и то по линији
Дунав на улазу из Мађарске, Вуковар и на југ до реке Саве и на запад, до
Загреба, углавном Славонију. Ово аеро-фото снимање вршила су извиђачка
одељења која су била у саставу борбених пукова. Снимали су све важније
објекте, а нарочито комуникације. Јужно од Саве снимали су Зворник,
Бијељину, Брчко, Власеницу и неке објекте око Сарајева. После снимања,
посаде извиђачких авиона су све негативе достављале у Нови Сад, где је
била централна аеро-фото лабораторија у којој су радили Руси и наша два
официра. Фото секција је обрађене снимке достављала центру директно у
Москву, а Команди 3. украјинског фронта један примерак снимка и негативе.
Сви негативи су се нумерисали и слали у картотеку команде Фронта. Руски
29
ВА, ЧА, 127-1-28. - Текст уговора о сарадњи који је предложила Црвена армија, на српски
је превела Наташа Александрова, супруга Драгише Васића. (Михаило Шашкијевич,
Петомесечни дневник једног добровољца ЈВУО, Београд, 2004, str. 107).
официри који су радили у аеро-фото лабораторији у Новом Саду причали

су нашим официрима да су вршили снимање терена свих држава кроз које
су пролазиле њихове јединице и да су снимке слали у Москву.“30
ДРУГИ СПОРАЗУМ ТИТО–ШУБАШИЋ

Тек када је дефинитивно потукао ЈВуО и завладао Србијом, Тито је
пристао на нови споразум са Шубашићем. Бан и иначе није имао никакав
лични ауторитет и није био значајан чинилац у преговорима о судбини
Југославије. Такође, због незаинтересованости Вашингтона, о судбини
Југославије одлучиле су британска и совјетска влада која чак није ни
обавестила Шубашића о уласку Црвене армије у Југославију. Тито је 9.
октобра позвао Шубашића да дође у Београд, а из Москве су их Идн и
Молотов 13. октобра позвали да наставе преговоре.31 Америчка влада није,
међутим, пристала да се придружи овом позиву.32
Преговори Тита и Шубашића почели су у најповољнијем тренутку по
Тита: партизани су контролисали целу ослобођену територију Србије, а
Михаиловић је био елиминисан и као политичка личност и као реална војна
снага. Становништво је или подржавало партизане или било апатично, па
није било могуће организовати било какву опозицију. Тито је преговоре
започео само да би обезбедио сопствено признање влада западних земаља.
У међувремену је влада САД-а усвојила основна начела политике према
источној и југоисточној Европи. Иако је америчка дипломатија била свесна
да постоји сукоб између британских и совјетских интереса у региону,
одлучено је да се Вашингтон не опредељује у овом сукобу. САД је и даље
био искључиво заинтересован за постизање мировног споразума који би
се заснивао на политици опште безбедности. Најважније начело било је да
сваки народ, без мешања са стране, има право да изабере облик политичког
и друштвеног уређења и економског система у коме жели да живи. Али, ова
начела нису преточена у конкретна упутства.33
Други споразум „Тито–Шубашић“ склопљен је 1. новембра 1944. у
Београду. Краљу Петру није одобрен повратак у Југославију „док народи о
томе не донесу своју одлуку“. Формирана је нова установа – Намесништво,
на које је краљ требало да пренесе своја овлашћења; састав Намесништва
30
Војни архив, фонд: Војнобезбедносна агенција (несређена грађа), К-35, Ф-15.
31
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, II, str. 291–292.
32
В. Павловић, Од монархије до републике, стр. 380.
33
Исто, стр. 383–384.
требало је да одреде Тито и Шубашић.34 То је у пракси значило – Тито. Још

увек легитимни југословенски монарх је покушао да сачува круну и одбио
је да одобри овакав споразум. То је већ 27. новембра саопштио Черчилу, али
је британски премијер споразум оценио као „релативно повољан“ јер је још
увек, као уосталом и влада у Вашингтону, веровао да ће се питање монархије
решити на плебисциту. Југословенски краљ није схватао зашто му Черчил
упорно саветује да сарађује са Титом кад ће се та сарадња завршити његовом
абдикацијом. Али, чак је и британски краљ Џорџ VI почетком децембра
краљу Петру рекао да „добро размисли“ пре него што донесе било какву
одлуку, јер је пред њим велика одговорност.35
Ипак, британска влада није била задовољна споразумом. Черчил је
Титу 3. децембра писао да постоје „нека сумњива места“ у Споразуму која
су се односила на гарантовање пуних демократских слобода у послератној
Југославији.36 Иван Шубашић је 18. децембра Черчилу доставио један
мемоар о ситуацији у Југославији и његовим мотивима да прихвати
договор са Титом. Главни акценти тог документа наслањали су се на
давно прокламована начела хрватске политике која су сада могла да буду
реализована у новој, комунистичкој Југославији: отпор против окупатора
истовремено је била и национална револуција против „ненародног
устројства“ предратне Југославије; та револуција имала је национално а
не социјално обележје, а масакри над Србима у НДХ били су само одраз
жеље да се „исправе неправде“ почињене у Краљевини Југославији; улога
комуниста у борби против окупатора била је занемарљива, а „српски
квислинзи и национални екстремисти“ су то преувеличали како би се
обрачунали са српским партизанима и осигурали још једну превласт Срба у
послератној Југославији; Михаиловић се ништа није разликовао од других
квислинга; западни савезници морали су да прихвате „народну вољу“ коју
су артикулисали партизани јер је то био једини начин да Југославија постане
„прва демократска држава на Балкану“.37
Краљ Петар се крајем децембра 1944. још једном обратио америчкој
влади за савет и помоћ. Иако је Стејт департмент, што раније није био
случај, имао врло прецизне информације о карактеру нове власти у Србији
– да су партизани заменили Немце као окупаторе, да није било ништа више
слободне јавне речи и демократије него под окупацијом, да су организовани
34
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941–1945, II, str. 301.
35
36
37
Наведено према: В. Павловић, Од монархије до републике, стр. 390–391.
концентрациони логори у којима су вршена масовна стрељања, да су

партизани забранили члановима страних мисија да контактирају са народом
без присуства партизанске пратње, да је извршена масовна пљачка богатијих
грађана, да се у Југославији истиче само совјетска помоћ, да је извесно
успостављање тоталитарног режима, да партизани имају и територијалних
претензија према Италији и Аустрији, да је Тито „вешт и циничан вођа“ који
се у међународним односима служи обичним уценама – Стејт департмент
ипак није био спреман да своју политику према Југославији на било који
начин прецизира. Зато је амбасадору Ричарду Патерсону наложено да
југословенског суверена обавести да је америчка влада проучила споразуме
Тита и Шубашића и да сматра да су начела на којима су засновани у складу
са основним принципима америчке спољне политике.38
Тако је демократска администрација председника Рузвелта још једном
одбила да се суочи са реалностима политичке ситуације у Југославији. Иако
суштински и даље незаинтересована за Балкан, она је стално замерала
Британији и Совјетском Савезу да су споразумом о интересним сферама
заправо подстакле сукоб. Општа начела која је Вашингтон непрестано
истицао нису могла да утичу на исход борбе за власт у Југославији, а америчка
влада је наставила да се држи по страни и није учествовала у притиску који
је британска влада вршила на краља Петра. Он је, међутим, одлучио да
инсистира на свом праву да именује намеснике. Прво је 29. децембра 1944.
и 4. јануара 1945. британској влади предао два опширна мемоара у којима
је доказивао да АВНОЈ не може да постане законодавно тело, јер његови
чланови нису изабрани на слободним изборима. Још једном је, посредством
америчког амбасадора у Лондону, затражио савет од председника Рузвелта.
Тражио је одговор на питање да ли се америчка администрација слаже са
политиком британске владе. Ова порука није, међутим, ни пренесена у
Вашингтон а из Стејт департмента је само поновљено да је став америчке
владе непромењен.39 Ипак, југословенски краљ је 11. јануара 1945. обавестио
британског премијера да не намерава да прихвати понуђени споразум и
захтевао је да сам именује намеснике.40
И овога пута пресудио је притисак Лондона. Черчил је одмах, 11. јануара,
предложио Стаљину да реализују споразум Тито–Шубашић: „Да бисмо
сада спровели у дело споразум Тито–Шубашић, предлажем да једноставно
заобиђемо краља Петра. Његова изјава се не може сматрати као државни
38
Исто, стр. 397–398.
39
40
Službene novine Kraljevine Jugoslavije, br. 21, 31. januar 1945, str. 1.
акт“.41 Истовремено је Титу поручио да размењује поруке са Стаљином и

замолио га да до даљих вести не предузима ништа.42 Стаљин је одговорио
13. јануара: „Слажем се Вашим приједлогом да оживотворимо споразум
Тито–Шубашић. На тај начин предусрести ћемо могуће компликације у
тој ствари. Надам се да сте Ви већ информисали предсједника Рузвелта.“43
Совјетски Савез није тражио да три савезника следе заједничку политику
према Југославији (и Балкану) и био је спреман да оствари своје посебне
планове на овом подручју.
Иако је Стејт департмент изразио резерве и саветовао опрезност,
Черчил је наставио са притисцима на краља Петра: 20. јануара му је
саопштио да ће, ако не прихвати споразум, британска влада предложити
Шубашићу да отпутује у Београд. О томе је редовно обавештавао Стаљина;
23. јануара је саопштио како је британска влада спремна да реализује
споразум Тито–Шубашић и да Шубашићеву владу једноставно пребаци у
Београд. Предложио је и да „велика тројица“ признају јединствену владу.
Стаљин се са тим сложио. За то време Тито је у Београду мирно пратио развој
ситуације. Како је известио Меклин, Тито је показивао мало интересовања
за кризу у односима између краља Петра и Шубашића. Она је за њега била
занимљива „попут представе“.44
Одговор краља Петра на Черчилову претњу да ће једноставно
пребацити Шубашића у Београд било је смењивање Шубашића „због
предавања власти у Југославији једној јединој политичкој групи“. Черчил
је о томе 23. јануара обавестио Стаљина и предложио да три савезничке
владе „одмах спроведу у живот“ споразум Тито–Шубашић.45 Стаљин је 25.
јануара одлучно захтевао да се споразум без икаквих измена одмах примени
и да све три велике силе признају јединствену југословенску владу.46 Затим
је Форин офис од америчке владе затражио да изврши директан притисак
на краља Петра, како би он без икаквих промена и одлагања прихватио
понуђени споразум. Стејт департмент је то питање разматрао 27. јануара;
краљ Петар и Шубашић су обавештени да је споразум Тита и Шубашића
предвиђао стварање привремене владе чији је основни задатак био да
организује слободне изборе. Америчка администрација је зато очекивала да
41
42
Тито–Черчил, стр. 417.
43
Tajna prepiska Churchill– Staljin, Zagreb, 1965, str. 327.
44
Тито–Черчил, стр. 458.
45
46
Исто, str. 379–380.
ће таква влада јавно преузети обавезу да у тачно одређеном року организује

демократске изборе. Под тим условима влада у Вашингтону била је спремна
да призна југословенску владу.47 После тога, Шубашић је 29. јануара поднео
оставку, а краљ Петар је истога дана морао да пренесе своја овлашћења на
Намесништво. Мандат за састав владе у истом саставу поново је поверио
Шубашићу.48
Судбина не само југословенских антикомуниста и националиста,
већ и целе источне Европе била је одлучена на конференцији „велике
тројице“ у Јалти (4–11. фебруар) на којој је потврђен и други споразум
Тито–Шубашић. АВНОЈ је требало да се прошири укључивањем оних
чланова последње југословенске скупштине изабране 1938. године „који
се нису компромитовали сарадњом са непријатељем“ и на тај начин да
се образује тело које ће се звати Привремена скупштина“.49 На Јалти је
постигнут споразум да се на територијама ослобођеним од нацистичке
окупације одрже слободни избори, што је у каснијој фази био основ да
српска емиграција у САД-у тражи америчку интервенцију у Југославији
како би се такви избори заиста и одржали. Константин Фотић је у својим
представкама Стејт департменту истицао да су „обећани избори“ кључ за
будућност: ако Запад не буде интервенисао да би се обезбедили „коректни
и праведни избори“, народ ће се наћи у „очајном стању“ и закључиће да ће,
хтео то или не, морати да своју судбину веже за „руски совјетски свет“.50
После конференције у Јалти, Петар Карађорђевић је практично абдицирао
2. марта 1945. када је за намеснике одредио Срђана Будисављевића, Анту
Мандића и Душана Сернеца.51 Затим су 5. марта обе владе (комунистички
НКОЈ и краљевска влада) поднеле оставке како би се образовала јединствена
влада. Коначно развлашћење краљевске владе уследило је 7. марта 1945. када
је формирана Привремена влада Демократске Федеративне Југославије, са
Титом као председником. Од некадашњих емигрантских политичара у овој
влади су били Милан Грол као потпредседник, Шубашић као министар
спољних послова и Јурај Шутеј као министар без портфеља. Совјетски
Савез је 11. марта врло оштро протестовао због укључивања Милана Грола у
владу. Уместо њега, требало је узети Станоја Симића чији „позитиван однос
према Народно-ослободилачком покрету не изазива никакву сумњу“. По
47
48
Službene novine Kraljevine Jugoslavije, br. 21, 31. januar 1945, str. 5.
49
50
Библиотека Института за савремену историју, Нерегистрована грађа Стејт Департмента
(Збирка Ј. Марјановића).
51
Službene novine Kraljevine Jugoslavije, br. 22, 3. mart 1945, str. 1.
мишљењу службене Москве, Грол је био неподобан јер никада није јавно
осудио Михаиловића и није се оградио од „великосрпске антидемократске
линије“. Оцењено је и да „српска реакција сада има свог посматрача у Влади“.52
Ипак, ову владу признале су до краја марта, директно или индиректно, све
велике савезничке силе.
Стејт департмент је 13. марта амбасадору Ричарду Патерсону
наредио да отпутује у Београд и отвори амбасаду. Он је у Београд стигао 31.
марта 1945. године.53 Успостављени су дипломатски односи са јединственом
југословенском владом, али она није и званично призната. Чекали су се
избори за које се и даље веровало да ће бити демократски. Да ће избори у
Југославији бити колико-толико демократски, у Вашингтону се веровало све
до септембра 1945. када је стигао извештај из Београда у коме је речено да
југословенски комунисти чврсто верују да од предстојећих избора не зависи
готово ништа, односно, како је рекао Милован Ђилас, опстанак њихове
власти зависи од снаге југословенске армије. На изборима је требало само
да се потврде резултати партизанске борбе из рата, а питање монархије у
пракси је већ било решено.54
Југославија је у Другом светском рату била пример тога шта практично
значи улазак неке земље у интересну сферу Совјетског Савеза. Иако је
британски премијер Винстон Черчил у српским националним круговима
доживљаван као апсолутно негативна личност и најодговорнији за слом
Краљевине Југославије, влада у Вашингтону је још 24. марта 1943. јасно
саопштила Владимиру Рибару, југословенском отправнику послова, да
САД неће да се меша у југословенске унутрашње проблеме и да жели да
дође до уједињавања свих Југословена у борби против Осовине. Осим
тога, југословенском дипломати је речено да САД не жели да се изјашњава
ни о наговештајима да постоје совјетски планови за освајање Балкана –
Совјетски Савез је, наводно, само захтевао територије које су се налазиле
у оквиру његових граница пре немачког напада 1941. Свака дискусија о
намерама партизана да у Југославији уведу бољшевички систем била је
беспредметна, јер је САД већ Атлантском повељом прокламовао начело
52
Наведено према: Petranović Branko – Zečević Momčilo, Jugoslavija 1918–1988. Tematska zbirka
dokumenata, Beograd, 1988, str. 699.
53
54
Национални архив у Вашингтону (The National Archives Washington), документа Војно-
обавештајне службе (The Office of Strategic Services), група 226, Мемоар генерала Вилијама
Донована председнику Рузвелту од 14. септембра 1945.
да су слободни и демократски избори једини могући начин за доношење

политичких одлука.55
И споразум Тито–Шубашић иницирала је америчка администрација,
јер није желела да због Југославије дође до сукоба између Британије
и Совјетског Савеза, а и да би смена власти у Југославији задржала
демократску форму. Из тих разлога, српски политичари у емиграцији нису
могли да схвате зашто влада САД-а не реагује на очигледно насиље и кршење
свих демократских принципа за које се одувек залагала. Иако америчка
дипломатија није одобравала основу на којој је закључен споразум Тито–
Шубашић, није предузела никакве кораке да му се супротстави. Иако је
постојала јавно испољена свест о размерама страдања Срба у НДХ, увек је
наглашавано да то није препрека за обнављање Југославије на федералним
основама. Брига за судбину Срба није била повод ни за једну практичну
интервенцију у њихову корист.
Положај у коме се српски народ нашао услед усташких зверстава у
НДХ и комунистичке револуције приморао је српске политичаре у Лондону
на дефанзиву и настојања да одбране како српски народ тако и предратни
друштвени поредак. Свест да од њених одлука зависи судбина српског народа
и југословенске државе, навела је српску елиту да следи политику која је била
у раскораку са основама савезничке коалиције. Бранећи Србе од усташа и
предратни уставни поредак од комуниста, српски грађански политичари
очекивали су да им америчка влада помогне да спроведу политику која је
по етничкој и идеолошкој основи сејала раздор у савезничкој коалицији.
Хрватски политичари успели су да створе утисак да доследно прате основну
савезничку линију – да се рат не води само против Немачке и њених савезника
већ и за стварање новог поретка који ће обезбедити и међународни мир али
и створити нови политички поредак. Зато је од савезника и тражена уставна
прекомпозиција Југославије у духу, како се једном приликом изразио Јурај
Крњевић, „подмлађене демократије“ у којој ће воља народа бити пресудна.
55
Национални архив у Вашингтону, документа Министарства спољних послова (State
Department) група 59. Меморандум о разговорима Адолфа Берлеа, помоћника америчког
државног секретара, и В. Рибара. Вашингтон, 24. март 1943.
Summary
The Soviet Union and Yugoslavia at the End of WWII 1944–1945
The fate of Yugoslavia was decided within the triangle of the „Great Allies”,
and the global agreement between USA and the Soviet Union was of major
importance. It is needles to ask if the Yugoslav Communists understood the
nature of this agreement – they were just consequently following the instructions
from Moscow. Revolutionary logic proved very effective in contact with American
officers too: they reported that the partisans were fighting. The estimate as to against
whom, in what degree and with which goal depended on experience and sagacity
of individual officers, but the partisans always fulfilled the first requirement of
the Allied coalition: they fought or they made an impression they were fighting.
The American government created on purpose an illusion that Yugoslavia wasn’t
handed over to the Soviets, but to an autonomous resistance movement of unclear
political orientation. Later reports which testified to the Communist character of
the People’s Liberation Movement, about the clear intention of the Communist
Party of Yugoslavia to gain power by all means, about outright inimical attitude
toward USA, about the reign of terror, about existence of aggressive mix of
nationalism and Communism, about proofs that the new Yugoslav regime was
a carbon copy of the Soviet system and that Tito was Moscow’s best pupil, didn’t
cause any reaction on the part of the American administration. Yugoslavia was in
the Soviet sphere of influence.
Comparative analysis of British and American influence on the denouement
of the civil war and the post-war social system of Yugoslavia shows that apparent
disinterest is more nefarious and more important than excessive engagement.
The American military establishment decided that the second front in Europe
wouldn’t be opened in the Balkans, and Roosevelt drew political conclusions from
this decision and left Yugoslavia to the Soviet Union. Churchill’s endeavors to
exercise his own influence on Tito and to retain a modicum of political influence,
must be seen in this context. USA had both military and political means of
influencing the fate of Yugoslavia, whereas Britain hadn’t. USA cared exclusively
about its interests and not about the proclaimed principles of foreign policy. Only
the facade of democracy was to be preserved.
УДК 316.343.058.13(497.1)„1944/1945”
316.4(497.1)„1944/1945”
Наташа МИЛИЋЕВИЋ
СРПСКО ГРАЂАНСТВО ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

(1944–1945)
АПСТРАКТ: У раду се анализира положај у којем се нашло српско грађанство

непосредно после ослобођења земље и успостављања власти Комунистичке партије
Југославије. Посебна пажња посвећена је политичкој страни положаја у коме се
српско грађанство нашло „на размеђу два света“, света капитализма и социјализма,
Запада и Истока, једног који се повлачио под притиском, а идеолошки и политички
му је био близак, и другог који се тек успостављао, а потирао је саме основе његовог
постојања.
Кључне речи: српско грађанство, Србија, Југославија, демократија, комунизам,

Исток, Запад.
Српско грађанство се у периоду 1944–1945. године нашло у

специфичном друштвено-политичком положају. Природу тог положаја,
поред победе НОП-а у ослободилачком и грађанском рату и преузимања
власти КПЈ, одређивала је и подела на два света, Исток и Запад, социјализам
и капитализам. Српско грађанство се, као и у остатку источне Европе,
нашло између та два света. С једне стране, оно је по основним идеолошким
вредностима за које се залагало било окренуто Западу, док се, с друге стране,
географски и политички нашло у простору у којем су нове политичке и
друштвене снаге на челу с КПЈ тежиле успостављању вредности које су
потирале саму основу његовог постојања. Радило се о супротстављању
и сукобу два различита система друштвене и политичке организације,
два различита обрасца уређења друштва и о самом друштву, те начину
живљења; сукобиле су се основне либералне вредности са социјалистичким
вредностима, либерална демократија са „народном демократијом“,
политички плурализам са једнопартијским системом, приватна иницијатива
и приватно власништво са државним односно друштвеним власништвом,
слободно тржиште са планирањем, досегнута грађанска и политичка права
и слободе са њиховом кршењем и сл.
За српско грађанство је у прошлости била карактеристична извесна

русофилска оријентација, пре свега везана за виђење Руса као заштитника
православних хришћана, али повезана и са утицајем који је доносила руска
књижевност. У оквиру идејних утицаја, политички програми показују да је
једва приметан био утицај руских народњака на српске радикале, али само у
њиховој првој фази.1 У каснијем периоду, када су постали владајућа странка,
радикали су спроводили модел западне модернизације. Може се рећи да је
српско грађанство по идеалима, односно основним вредностима, следило
Запад. Уосталом, најбољи показатељ је чињеница да се српска грађанска
елита, која је извела прве кораке модернизације Србије у 19. и 20. веку,
готово без изузетка школовала на Западу, а не на Истоку. Њени припадници
су свој узор тражили и налазили у француском и британском политичком
и друштвеном искуству. Ретки појединци школовани у Русији потицали су
углавном из уског круга црквених људи.2 С друге стране, Вукова победа у
језику потпуно је збрисала руски утицај у језику.3 Међутим, треба поменути
да су се припадници српске елите, без обзира на друштвено-политичке тежње
и западне вредносне оријентације, нарочито почетком 20. века, под утицајем
друштвених и политичких прилика, залагали у спољној политици за ослон
на царску, аутократску Русију. Томе је допринело и неповерење Велике
Британије и Француске према Србима као руским савезницима на Балкану
током претходног 19. века.4 У међуратном периоду српско грађанство је, под
утицајем Октобарске револуције и победе бољшевика, појаву комуниста
схватало као удар на основе либерално-демократске вредности којима се
руководило. Стога се на њихово западњаштво сасвим природно надовезао
антикомунизам. Велики прилив руских емигранaта5 је, с једне стране,
донео преображај у балету, архитектури, опери, али је, с друге стране,
1
O томе више у: Латинка Перовић, Руско-српске револуционарне везе. Прилози за историју
народњаштва у Србији, Београд, 1993; Чедомир Попов, „Привреда, друштво, политика,“
Историја српског народа VI-1, Београд, 1994, стр. 38–43.
2
Љубинка Трговчевић, Планирана елита. О студентима из Србије на европским
универзитетима у 19. веку, Београд, 2003, стр. 40–46.
3
Павле Ивић, Јован Кашић, „О језику код Срба у раздобљу од 1804. до 1878,“ Историја
српског народа V-2, Београд, 1994, стр. 311–380.
4
О томе више у: Димитрије Ђорђевић, „У сенци Аустро-Угарске“, у: Историја српског
народа VI-1, Београд, 1994, стр. 95–134; Исти, „Сучељавање са Аустро-Угарском“, Историја
српског народа VI-1, Београд, 1994, стр. 135–173.
5
Југославија је током двадесетих година примила око 40.000 руских избеглица. О томе
више у: Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919–1924,
Н. Милићевић – СРПСКО ГРАЂАНСТВО ИЗМЕЂУ ИСТОКА И... . . . 317
појачао антикомунизам српског грађанства.6 Треба истаћи да је, и поред

двадесетогодишњег одсуства службених дипломатских односа, совјетски
утицај ширен преко КПЈ, нарочито у сегменту разбијања Југославије као
„главне империјалистичке снаге“ на Балкану, као и неговања и ширења тезе
о српском грађанству као о „угњетавачком“ и „хегемонистичком“ са којим се
треба обрачунати.7 Неуспеси демократског поретка између два светска рата
да реши нагомилане политичке и друштвено-економске проблеме у земљи
подстакли су јачање уверења о предностима совјетског поретка и ширење
круга поборника комунистичке идеје, посебно код грађанске омладине
у годинама пред рат.8 Савременицима се тако чинило, на пример, да је
социјализам са својом планском привредом имун на велику кризу која је
погодила либералну тржишну привреду тридесетих година и која је довела
до „пада либерализма“.9 До великог преокрета дошло је у току рата. Из
њега су изашли ослабљени традиционални савезници српског грађанства
у лику Француске и Велике Британије као чувари демократског поретка,
док је углед, њима идеолошки и политички „непријатељског“ Совјетског
Савеза, због огромног доприноса победи над фашизмом порастао. То је
свуда у источној Европи довело до јачања комунистичких партија и левих
снага. Осим тога, југословенски комунисти су после освајања власти у рату
могли да се окрену после рата њеном учвршћивању, за разлику од осталих
источноевропских комуниста којима је тек предстојала борба за власт а
уз подршку и присуство Црвене армије. Југословенски комунисти су у
току рата имали сасвим извесну подршку СССР-а, а у јесен 1944. године,
приликом ослобађања Србије, Црвена армија је својим присуством подржала
револуционарни, народноослободилачки покрет и помогла учвршћењу
његове власти у главном упоришту српског грађанства.10 Додуше, она се
6
Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, III, Београд,
1997, стр. 160–174; Peđa J. Marković, Beograd i Evropa 1918–1941. Evropski uticaji na proces
modernizacije Beograd, Beograd 1992, str. 173–174.
7
О томе више у: Коста Николић, Комунисти у Краљевини Југославији. Од социјал-
демократије до стаљинизма 1919–1941, Београд, 2000; Исти, Бољшевизација КПЈ 1919–
1929. Историјске последице, Београд, 1994; Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i
srpsko pitanje, Beograd, 1992.
8
Ђорђе Станковић, Студенти и универзитет 1914–1954; огледи из друштвене историје,
9
Erik Hobsbaum, Doba ekstrema: istorija кratkog dvadesetog veka 1914–1991, Beograd 2002, str.
221.
10
О улози Црвене армије у ослобођењу Београда постоји обимна историографска литература.
Најновије сагледавање те улоге дао је Алексеј Тимофејев (Тимофеев А. Ю., Русский фактор
и Вторая мировая война в Югославии 1941–1945, Москва, 2010).
убрзо повукла, пошто је НОП био довољно снажан да даље ослобођење земље
изведе сам.11 Такође, успели су да захваљујући свом борбеном антифашизму
и војној снази обезбеде и подршку западних савезника. На унутрашњем
плану, Партија је привлачним народноослободилачким програмом, чија је
основна парола била „нема повратка на старо“, осигурала подршку и оних
друштвених слојева који су били незадовољни предратним стањем друштва.
Имајући у виду претходно можемо да констатујемо да је слабо укорењено
и малобројно српско грађанство изашло из рата војно и политички
поражено, бројчано ослабљено и осиромашено, међусобно издељено по
разним основама. Оно није имало довољно снаге да се супротстави снагама
које су желеле рушење грађанског поретка и капитализма, а самим тим и
његово нестајање као класе. Тог стања у редовима српског грађанства били
су свесни тада и неки од његових водећих представника. Тако је Милан Грол,
средином 1944. у Лондону, истицао да су грађанске политичке снаге, „ситне
и разбијене“, „растурене“, без спремности „за ангажман у тешкој борби“. Иза
тога је следио и тежак закључак: „С тим се не може рачунати у ситуацији која
тражи, од првог часа, људе и број“.12 Српски грађански припадници нису
имали ни подршку стварних снага какву су им могли пружити монархија и
војска, са којима су се у прошлости знали и сукобљавати. Монархија је била
слаба, оличена у краљу Петару II, који је био, како су то забележили неки
савеременици, „дете с титулом краља, а без зрелости“ а самим тим и без снаге
да се носи са тешким одговорностима које је наметала окупација земље и
избеглиштво.13 Она на крају рата није имала довољно угледа и ауторитета да
постане иоле значајнији фактор утицаја на политичка дешавања. У прилог јој
није ишло ни опште распложење у свету према монрахији. Монархија је, као
облик владавине, изнова, као и после Првог светског рата, била обезвређена
и уступала је место републици као демократичнијем уређењу. Она не само да
је против себе имала левицу, која јој се традиционално супротстављала, већ
је и, због понашања њених представника у предратном и ратном периоду,
смањила број ранијих присталица.14 Војска, којој је на челу био Дража
11
B. Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939–1945, Beograd, 1992, str. 622–632.
12
Мilan Grol, Londonski dnevnik 1941–1944, Beograd 1990, str. 620, Zabeleška od 8. avgusta 1944.
13
Исто, стр. 404, Забелешка од 28. јуна 1943; О томе више и у: Бранислав Глигоријевић, Краљ
Петар II Карађорђевић у вртлогу британске политике или Како је укинута монархија у
Југославији, Београд, 2005.
14
За разлику од земаља западне Европе, у којима је монархија делом успела да се одржи,
додуше уз знатна ограничења, или је укинута зависно од земље, у источној Европи, она је
са победом комуниста свуда потиснута и замењена републиканским обликом владавине.
Поменимо само, примера ради, да је питање монархије снажно потресало политички и
Михаиловић, била је већ од 1943. године компромитована у очима светске

антифашистичке коалиције и убрзо је потиснута као чинилац с којим се
могло рачунати да у будућности буде противтежа партизанском покрету.
Српски грађански припадници једино су могли да рачунају на подршку и
помоћ спољних фактора, пре свега Велике Британије, и мање Сједињених
Америчких Држава, као бранитеља грађанског друштва, парламентарне
демократије и капитализма. За искусног дипломату и књижевника Бранка
Лазаревића ту није било дилеме Он је сматрао да се на балканском простору
води „тристагодишњи сукоб англоруски за прилажење мореузима и
Средоземљу“. Због тога је констатовао: „Све што се дешава дешава се под
том звездом. Руси хоће Балкан као своју зону на Средоземљу; Енглези неће
на Средоземљу тако велику силу. Они хоће на обали низ разних интереса
да би могли слободно да плове морем.“ Процењивао је да даљи „развој
револуције“ зависи од англо-америчко-совјетских односа.15 Ту процену је
пратила нада да ће Англоамериканци „из својих интереса“ да спрече совјетско
„подјармљивање Балкана“, па и Југославије.16 У сваком случају, западне
демократије су у свом мешању ишле само донде докле су им омогућавале
снаге, налагали сопствени интереси и међународна констелација. Оне су
спровеле, а у договору и уз подршку Совејтског Савеза, одређени притисак
на револуционарне снаге који се огледао у виду наметања демократских
захтева. Ти захтеви уткани су, с једне стране, у споразме између савезника,
а с друге, у споразуме између представика краљевске владе у емиграцији
Ивана Шубашића и представника НОП-а Јосипа Броза Тита.17 Њих су
револуционарне снаге прихватиле као неопходне уступке како би олакшале
свој међународни положај и омогућиле међународно признање. Због тога
друштвени живот Италије, Белгије и Грчке. И док је у Италији она укинута, у Белгији и
Грчкој је једва опстала. Чак и тамо где је успела да се одржи она није имала значајнија
политичка овлашћења и сведена је на репрезентативну установу државе и друштва.
(Волтер Лакер, Историја Европе 1945–1992, Београд, 1999, стр. 80–81, 193–194, 104; Филип
Лово, Велике савремене демократије, Сремски Карловци – Нови Сад, 1999, стр. 425–426,
458; Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni rat, Beograd, 1987, str. 235–236, 238–241, 315–316;
Ричард Р. Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Београд, 2003, стр. 95–96, 127–128,
144; Federik Šabo, Italija 1918–1948, Beograd, 1978, str. 166–167; Ричард Клог, Историја Грчке
новог доба, Београд, 2000, str. 141).
15
Бранко Лазаревић, Дневник једног никога. Први део 1942–1946, Београд, 2007, стр. 149;
Забелешка од 8. новембра 1944.
16
Исто, стр. 134, Забелешка од 25. септембра 1944.
17
О томе више у: Војислав Павловић, Од монархије до републике. САД и Југославија 1941–
1945, Београд, 1998; Đoko Tripković, Prilike u Jugoslaviji i Velika Britanija 1945–1948, Beograd,
1990.
је политички систем имао, како су то већ приметили истраживачи, дуалне

одлике видљиве у обнављању плурализма (грађанске странке и групе),
учешћу грађанских снага у Привременој влади ДФЈ, АВНОЈ-у односно
Привременој народној скупштини, па чак и у стварању Намесништва.18
Међутим, Комунистичка партија Југославије је одрицала вредност
демократији западног типа и вишестраначком систему за које се залагало
српско грађанство. За њу, као главну снагу нове револуционарне власти, на
крају рата није било дилеме да је „народна демократија“, као демократија
„вишег типа“ најбоља. Ову прву комунисти су оспоравали позивајући се на
лоше искуство у Краљевини Југославији, на завођење диктатуре, на „лажни
парламентаризам“, на страначке свађе, на њихову оштру подељеност, на
понашање страначких вођа.19 Окренути совјетском узору предност су
давали једнопартијској диктатури, али је нису изједначавали са совјетском.
Према тадашњем схватању постоје три типа демократије: западна
буржоаска демократија, народа демократија и совјетска демократија. У
односу на совјетску демократију која се ствара у социјалистичком уређењу,
„народна демократија“ је демократија настала у условима ослободилачког
и антифашистичког рата и представља прелаз од грађанске ка совјетској
демократији. „То је демократија за народ али не и за народне непријатеље
и издајнике“.20 Такво одређење демократије постаје јасније уколико се
има у виду чињеница да је КПЈ сматрала да је српско грађанство у циљу
очувања класних позиција, односно из „социјалне себичности“ сарађивало
са окупатором и закорачило у колаборацију и националну издају.21 То значи
да за грађанство нема и не може бити демократије. Иако је била принуђена
да из међунродних обзира уважи демократске захтеве савезника, посебно
Велике Британије, и да у политички систем уведе грађанске политичке
снаге, обнови демократске слободе и права (независног судства, право на
удруживање, слободу штампе, слободу избора), чак прихвати и стварање
једне монархистичке установе која би чувала интересе краља, КПЈ није
имала намеру да их дуже толерише у политичком животу. То значи да
их је прихватала таман онолико колико је било неопходно да испоштује
преузете обавезе а да компромис и сарадња с грађанским представницима
(краљевском владом, грађанским групама, странкама и појединцима)
18
Бранко Петрановић, Југославија на размеђу 1944–1950, Подгорица, 1998, стр. 10.
19
Јосип Броз Тито, Говори и чланци I, стр. 263; Говор на митингу жена, 28. јануар 1945; Мих.
С. Петровић, „Напрасно ’демократисање‘“, Политика, стр. 30. август 1945, стр. 1.
20
Борба, 29. август 1945, стр. 1.
21
Велика антифашистичка скупштина народног ослобођења Србије (9–12. 11. 1944), Београд,
1945, стр. 185.
не угрозе одлуке ни Другог заседања АВНОЈ-а ни победу револуције, а

ни односе са савезницима.22 Због тога је Едвард Кардељ могао задовољно
да констатује у извештају упућеном фебруара 1945. године совјетској
комунистичкој партији да уступци који су прихваћени споразумима Тито–
Шубашић омогућавају да се „формално, законским путем, тј. у споразуму са
старим уставом, приђе ка ликвидацији монархије у Југославији“, али „како
привремена влада тако и конституанта биће потпуно у нашим рукама, то
ће бити средство нашег унутрашњег јачања, да би после тога ми могли да
почнемо нови иступ и нови удар против унутрашње реакције“.23 Састав
Привремене владе ДФЈ и Привремене народне скупштине,24 показује да
су горње процене Е. Кардеља биле тачне. Малобројне грађанске снаге и у
влади и у скупштини нису биле у могућности да, како су се надали западни
савезници, формирају јаче опозиционо језгро и утичу на доношење одлука
или закона којима се обликовао нови политички систем. Оне нису имале
ни довољно снаге, али ни довољно борбености како би се супротставиле
комунистима.25 Грађанске политичке странке су, после предратних и ратних
подела и разбијања, у поратно доба постале све ситније и готово без икакве
страначке организације за чије је успостављање било потребно и време и
нормалан политички живот; неке су остале и без вођства, које је или остало
у емиграцији или погинуле и умрле у рату. Углавном, ослобођење су, за
разлику од Комунистичке партије, дочекале организационо и политички
неспремне. Осим тога, револуционарне снаге су додатно слабиле њихову
социјалну базу употребом разних облика развлашћивања грађанства:
вансудским и судским осудама за колаборацију и издају, политичким и
моралним дискредитовањем у коме су им „олако пришиване“ етикете
„издајника“, „реакционара“ и сл., привлачењем у своје редове, економским
мерама (конфискацијама, одузимањем ратне добити и др.). Уопштено
22
B. Petranović, Srbija..., str. 670–707; Исти, Југославија на размеђу..., стр. 9–30, 70–125.
23
Советский фактор в Восточной Европе 1944–1953, Т. 1, 1944–1948: Документы, Москва
1999, стр. 136 (Док. Бр. 35); Извештај секретара ЦК КПЈ Е. Кардеља – Одељењу за
међународне информације ЦК СКП-б о политичкој ситуацији од 5. фебруара 1945.
24
О томе више у: B. Petranović, Političke i pravne prilike za vreme Privremene vlade DFJ, Beo-
grad 1964; Исти, „Привремена влада демократске Федеративне Југославије (ДФЈ). (Састав,
структура, место у систему власти, мере),“ Историјски гласник, 1/1986, Београд, 1986, стр.
119–120; Petranović Branko, Politička i ekonomska osnova narodne vlasti u Jugoslaviji za vreme
obnove, Beograd, 1968.
25
Милан Грол је већ у емиграцији констатовао да људи који верују у идеје грађанске
демократије има, али да „они не броје у својој растурености, и данас мање него икад
готовости за ангажман у тешкој борби“ (М. Grol, Londonski dnevnik..., str. 620, Zabeleška od
8. avgusta 1944).
гледано, највећи број политичких странака и осталих грађанских снага

прихватио је, у оквиру ЈНОФ-а (НОФ-а), као политичке основе власти,
сарадњу с КПЈ. Међутим, она је имала доминантну улогу, тако да фронт
није имао, осим можда у врху организације, карактер коалиционе
структуре. Грађанске странке које су имале какву-такву организацију
растваране су у фронту, губиле су своју самосталност и биле асимиловане
у корист комуниста, односно Народног фронта. Осим тога, КПЈ не само
што је захтевала од политичких странака да уласком у ЈНОФ (НОФ) не
стварају сопствену организацију у масама већ је није ни дозвољавала. За
комунисте су нешто већи проблем представљале грађанске странке које су
одбиле да уђу у ову организацију и које су покушале да задрже политичку
самосталност попут Демократске странке и Радикалне странке у Србији,
односно Хрватске сељачке странке у Хрватској. Нарочито је то случај са
Демократском странком и Хрватском сељачком странком које су после рата,
иако ослабљене и разједињене, показивале жилавији отпор комунистима.
Радикална странка била је сведена на тек неколико појединаца (Аца
Станојевић, Миша Трифуновић) чије учешће у политичком животу
практично није било видљиво (нема их у НФ и Привременој народној
скупштини), ако се изузму појединци који су пришли револуционарним
снагама. У сваком случају, реч је о странкама које у својим редовима, у
односу на Комунистичку партију, нису имале организоване „свеже снаге“ тј.
младе људе. С друге стране, како је то уочавао Милан Грол, у периоду после
1929. године „генерације младих људи нису ушле у редован јавни живот.
Они који су га жудно хтели, или су били великих стремљења, ишли су у
подземну акцију“.26 На основу тога могло би се поставити питање: да ли су
ти млади људи знали шта је то демократија? А ако нису, какав је онда могао
бити демократски потенцијал српског друштва и колика је била његова
снага у борби за очување демократије на крају и после рата?
Невелики број грађанских политичара различитог сензибилитета
покушао је да се активније укључи у политички живот настојећи да обезбеди
увођење и унапређење неких елемента демократског поретка. Међутим,
убрзо су их судари с „комунистичком већином“ приморали на одустајање. И
док се Милан Грол већ после неколико месеци повукао, неуморног и оштрог
Драгољуба Јовановића присилила је на одступање сама власт и осудила
на робију 1947. године. За разлику од њих, Јаша Продановић је подржавао
нови систем све до своје смрти 1948. године, уверен да демократије нема без
републике.
26
М. Grol, Londonski dnevnik..., str. 619, Zabeleška od 8. avgusta 1944.
Грађански политичари, али и старији припадници српског грађанства,

надали су да „нови режим“ неће дуго да траје. Веровали су да ће западне
демократије интервенисати у њихову корист и да ће на тај начин бити
спасена и демократија. Одређене политичке илузије хранилe су се спољним
догађајима (састанцима савезника у Потсдаму, састанцима министара
иностраних послова у Лондону и сл.), али су се после 1946. године растакале,
да би онда после сукоба са СССР-ом поново букнуле.27
Уколико би се поменуте илузије српског грађанства могле и схватити
и објаснити, пример понашања једног од радикалских политичара М.
Милосављевића, иза кога су стајали и још неки, показује, како би то рекао
Б. Пекић, „грађанина без компаса“, грађанина који не схвата време у коме
живи.28 Наиме, он је совјетском посланику И. В. Садчикову упутио 8. јула
1945. године писмо у коме га обавештава о неопходности да се Привремена
влада ДФЈ замени коалиционом, која би одговарала жељама свих народа и
партија. Уз молбу да тим поводом утиче код савезника, он је изнео разлоге
који су га, у договору с радикалима и демократама (Миланом Гролом и
Мишом Трифуновићем), навели да му се обрати. Према Милосављевићу
„влада маршала Тита не удовољава и не одговара показаним приликама,
јер држава трпи штету како у унутрашњим тако и у спољним политичким
пословима“. Такође, лоша спољна политика учинила је од „наших савезника“
и суседа готово „наше непријатеље“. Због тога је био мишљења да земљи
треба нова политика која би земљу довела у нормалне и пријатељске
односе са страним државама и суседима. Сматрао је и да тадашња влада
не може да поправи положај из два разлога: није имала ауторитет у земљи
и није имала поверење страних држава. Та два разлога чинила су, писао
је Милосављевић, неопходним састављање владе „са учешћем у широким
размерама свих партија, укључујући и комунистичку, која до ослобођења
није имала могућност да развија своју политичку делатност“. Уз то, био је
уверен да би таква једна влада могла да спроведе све што је неопходно за
нове изборе за законодавну скупштину. Исто тако сматрао је да је таквој
влади, ради уравнотежења државе, пошто постоје разне партијске групе које
се односе једна према другој непријатељски, потребна подршка и СССР-а и
САД-а и Велике Британије.29
27
Nataša Milićević, „O srpskom građanstvu 1945–1950. u memoaristici s kraja 20. veka“, Istorija 20.
veka 2/2001, Beograd, 2001, str. 118–119.
28
Borislav Pekić, Godine koje su pojeli skakavci II, Beograd, 1989, str. 167.
29
Советский фактор в Восточной Европе...., Т. 1., стр. 215–216, (Док. Бр. 63), Писмо
лидера радикалне партије Методиј Милосављевића посланику СССР у Југославији И. В.
Садчикову, 8. јула 1945.
Уопштено гледано, за припаднике српског грађанства је са доношењем

политичког законодавства у Привременој народној скупштини наступио
период оштре и бескомпромисне предизборне борбе. У тој борби могли су се
видети сви проблеми на које је упозоравао М. Грол истичући да политички
закони не обезбеђују слободну размену мишљења нити слободне изборе.30
Заправо, да нема демократије. Напади на оне који другачије мисле су се већ
на почетку изборне кампање пооштрили; са уличних демонстрација испред
њихових кућа, непристојних повика и погрда прешло се на застрашивања
и терор (обележаване су куће опозиционара погрдним паролама, бацано је
камење на прозоре и куће, лупано на врата, али се и физички обрачунавало).31
Међутим, за комунисте је питање избора било питање опстанка револуције.
Или, како је то истицано на саветовању августа 1945. године, избори су
„питање даљег настављања наше револуције, хоће ли се она продужити или
ће бити укочена. (...) Револуција наша мора да се даље развија, ми морамо
ићи даље на вишу етапу борбе. Ако изгубимо на изборима, или ако добијемо
малу већину, онда биће тачка за даљи пут. Зато треба ове изборе схватити
озбиљно, врло озбиљно“.32 У том смислу, истицано је да се на изборе не сме
гледати као на „неку ствар готову унапред одређену“. Упозоравано је да је
„опасна парола: ко изборе води тај мора да добије“. Јер „није од споредног
значаја колико ће посланика наши непријатељи да добију. Напротив, то је од
великог значаја“. У томе је требало кључну улогу да имају донети закони. Они
су, сматрано је, с једне стране, омогућавали и грађанским припадницима да
политички раде (закон о штампи, изборима, удружењима...), али су, с друге,
уколико буду „правилно схваћени“, пружали прилику „да 90% непријатеља
не буде у могућности да се користи демократијом. Укинути непријатељу
демократију, дати демократију масама (...) Ми можемо чак њихове кандидате
одбити, прикупити за њих податке и онемогућити их“. Или крајње прецизно
и отворено се сажимало виђење демократије у речима „нема демократије
за све“, јер уколико је има онда то значи „пустити непријатеље да нам
30
Zapisnici NKOJ-a i privremen vlade DFJ 1943–1945, (priredili B. Petranović i Lj. Marković), Be-
ograd, 1991, стр. 610, Оставка Милана Грола – председнику владе Јосипу Брозу Титу, 18.
август 1945.
31
Архив Србије (АС), Централни комитет савеза комуниста Србије (ЦК СКС),
Организационо-инструкторска управа, ф-41, Писмо посланика Јована Јов. Јовановића-
Кајафе – Председнику Привремене народне скупштине др Ивану Рибару, 13. септембар
1945, Крагујевац.
32
АС, ЦК СКС, Саветовања, ф-6, Саветовање са политичким секретарима одржано крајем
августа 1945. у Београду.
седну за врат, да буде демократија за све, а то значи за њих а противу нас“.33

Комунисти се, како се сећао Милован Ђилас, нису плашили чињенице да
на изборима неће добити већину. Напротив, у то су били потпуно сигурни.
Оно што их је бринуло јесте да би грађанске снаге уласком у Скупштину
могле да се „институционализују“ и да својим иступима обликују „другачије
јавно мњење“.34 За КПЈ то би значило рестаурацију грађанске демократије
а не ставарање „народне демократије“ као савршенијег вида демократије.
Она то није могла да допусти, а имала је и сва средства на располагању и
повољне унутрашњо-политичке околности да њене носиоце из редова
српског грађанства онемогући.
Идеја демократије, као једна од великих идеја српског грађанства, у
сусрету и судару са револуционарсним снагама је поражена и практично
„нестала“, заједно са грађанством као политичком и друштвеном класом.
Српско грађанство је после великих искушења са којима се суочавало током
претходних деценија – на пример, искушења која су пратила остварење
националног идеала, односно стварања демократске државе у којој би живели
сви Срби, или искушења која су искрсавала у вишенационалној држави,
или она, нарочито тешка, која су проистекла из ратова, посебно Другог
светског рата – било слабо, подељено, без помоћи јаке монархије, војске и
подршке западних демократских сила да, у том историјском тренутку, брани
и одбрани друштво у чије је остваривање уградило политички, економски,
интелектуални потенцијал и небројене људске жртве. Старија генерација
српског грађанства, која је искусила демократски и политички живот, била
је биолошки, политички и у сваком другом погледу, уморна и истрошена.
Она није могла да схвати ново време, које је изискивало мењање сопствених
идејних и политичких погледа и ставова, те моралних назора и њихово
прилагођавање новом времену. Ни млађа генерација грађанства, која је
требало да преузме и понесе борбу за идеју демократије, није имала довољно
снаге, јединства и способности. Она је сазревала у годинама пред рат и није
стигла да упозна шта значи прави демократски и парламентарни живот.
Њу је ново, послератно доба одвукло једним делом у редове Комунистичке
партије, у чијим је идејама видела водиље за бољи живот и уређење односа
у друштву.
33
Исто.
34
M. Đorgović, Đilas. Vernik i jeretik, Beograd, 1989, str. 139, 147; M. Đilas, Vlast i pobuna, Beo-
grad, 1991, str. 27.
Summary
Serbian Bourgeoisie Between East and West (1944–1945)
The Serbian bourgeoisie found itself in a particular social and political

situation in 1944–1945. Apart from the victory of the People’s Liberation
Movement in the liberation and civil war and the take-over by the Communist
Party of Yugoslavia, it was determined by the division into two worlds, East and
West, socialism and capitalism. The Serbian bourgeoisie, like that in other East
European countries, found itself between those two worlds. On the one hand,
according to the basic ideological values it espoused, it was turned westwards,
whereas, on the other hand, geographically and politically it found itself in the
area in which the new political and social forces headed by the Communist Party
of Yugoslavia strove to establish the values which canceled the very basis of the
existence of the bourgeoisie. Particular attention was devoted to democracy, as
one of the great ideas of the Serbian bourgeoisie. In meeting and clashing with the
revolutionary forces it was defeated and virtually “disappeared”, together with the
bourgeoisie as political and social class. After difficult crucible with it met during
the previous decades – for instance crucible connected with the fulfillment of the
national ideal, i.e. the creation of a democratic state in which all Serbs would live,
or temptations occurring within the multiethnic state, or those, particularly hard,
created by wars, particularly WWII - the Serbian bourgeoisie was weak, divided,
without the aid of a strong monarchy, army and support of the Western democratic
powers in that historical moment to defend and save the achievement in which
it invested political, economic and intellectual capacity and innumerable human
losses. The older generation of the Serbian bourgeoisie which had experienced
democratic political life was biologically, politically and in every way tired and
spent. It couldn’t understand the new times which demanded changing one’s
ideological and political views and opinions, as well as moral values and their
adaptation to the new times. Neither did the younger generation of bourgeoisie
which was supposed to take over and lead the struggle for democracy have enough
strength, unity or capability. It ripened in the years leading to WWII and had no
opportunity to realize what the real democratic and parliamentary life looked like.
The new times draw them partly into the ranks of the Communist Party in whose
ideals they saw beacons for better life and arrangement of social relations.
УДК 323(497)„1943/1947”
327(47)„1943/1947”
Александар ЖИВОТИЋ
СОВЈЕТСКИ ПОГЛЕД НА БАЛКАН И ЈУГОСЛОВЕНСКУ

ДОМИНАЦИЈУ У АЛБАНИЈИ (1943–1947)
АПСТРАКТ: У раду се на основу објављене и необјављене архивске грађе

југословенског, совјетског и албанског порекла, као и доступне историографске
и мемоарске литературе анализира совјетски начин сагледавања југословенске
политичке, војне и економске доминације у Албанији у завршном периоду Другог
светског рата и непосредно по његовом окончању до 1947, од када се може јасније
пратити наглашеније совјетско присуство у тој земљи.
Кључне речи: Балкан, Југославија, Албанија, Совјетски Савез, Јосип Броз Тито,
Енвер Хоџа, хладни рат, социјалистички свет, политичка доминација
Гледано из совјетског угла, Албанци и простор Албаније су

представљали непознаницу. На Албанију се гледало као на малу, заосталу
и сиромашну балканску земљу чији су унутрашњи политички односи били
обележени сталним сукобима, смутњама, обрачунима племенских главара и
сталним уплитањем Грчке, Италије и Југославије у политичка дешавања, која
су готово судбински одређивала статус албанске државе на међународној
политичкој сцени.1 Док су у свим балканским земљама, као вид реакције
на Октобарску револуцију у Русији, постепено формиране националне
комунистичке партије, које су на политичкој сцени својих земаља, што јавно
што у илегали, успевале да задобију одређени политички утицај, у Албанији
није постојала организована комунистичка партија. Неколико мањих
комунистичких група, међусобно сукобљених и супротстављених, није
успевало да, у условима унутрашње политичке нестабилности у друштву у
коме није постојала профилисана левичарска интелигенција нити озбиљнији
раднички покрет, превазиђе међусобне таштине нити да наметне свој утицај
у јавном животу.2 Такво стање у албанској комунистичкој организацији
1
Г. Л. Арш, Краткая история Албании. С древнейших времен до наших дней, Москва, 1992,
стр. 111.
2
А. А. Улунян, Балканы. Горячий мир холодной войни 1945–1960, Москва, 2001, стр. 21.
навело је Коминтерну да 1939. мандат за организацију комунистичког

покрета у Албанији повери југословенским комунистима.3 Тај моменат је
означио крупну прекретницу у албанском политичком животу. Од тог
тренутка се албански комунистички покрет нашао у југословенској визури,
судбоносно везан за старију, јачу и искуснију југословенску комунистичку
партију, што је у потпуности одредило правце албанске револуције и правце
развоја албанске државе и друштва у првим послератним годинама.4
Ни сам почетак Другог светског рата није битније изменио совјетски
поглед на Албанију и њен значај у међународним односима. Међутим, током
1942. совјетско државно руководство је почело да Албанији поклања већу
пажњу. Савезничко искрцавање у Африци 1942, сламање немачке офанзиве
на Совјетски Савез, међусавезнички разговори о послератној судбини света
– дали су читавој области Балкана на значају у различитим стратешким
пројекцијама савезника. Суочени са растућим британским утицајем у
Грчкој, Југославији и Албанији, Совјети су настојали да побољшају своју
позицију на Балкану. С тим у вези, совјетска дипломатија је крајем 1942.
чврсто истрајавала на ставу да савезници Албанији треба да гарантују
послератну независност, у чему су на крају и успели.5 Радило се о крупном
кораку совјетске политике у Албанији и на Балкану уопште. У условима
када је било већ сасвим јасно да ће британски утицај у Грчкој превладати и
док је ситуација у Југославији са становишта констелације и унутрашњих
снага и међународног фактора била крајње флуидна, гарантовање албанске
независности је Совјетима омогућавало солидну основу да, у случају
најнеповољнијег расплета ситуације на Балкану по совјетску страну, имају
основу за даље деловање.6
Такве околности су потрајале нешто више од годину дана. У лето
1944. ситуација на Балкану је постала много јаснија. Савезничко споро
напредовање у Италији и све оштрија супротстављеност комунистичког
и ројалистичког покрета у Грчкој су отварали много шири простор за
совјетско деловање на Балкану, совјетске снаге су незадрживо напредовале
ка границама Трећег рајха приближавајући се Балкану, а споразумом Тито
– Шубашић у Југославији је била осигурана доминација комунистичких
снага, оданих и лојалних Совјетском Савезу. За Совјете је тиме и питање
Албаније било решено јер су је посматрали у посредној визури преко
3
В. Дедијер, Југословенско-албански односи 1939–1948, Београд, 1949, стр. 17.
4
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 15, п. 3, л. 176–196, Преглед развоја радничког покрета у Албанији.
5
Е. Barker, Britanska politika na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Zagreb, 1978, str. 175.
6
А. А. Улунян, Балканы. Горячий мир холодной войни 1945–1960, Москва, 2001, стр. 28.
А. Животић – СОВЈЕТСКИ ПОГЛЕД НА БАЛКАН... . . . 329
Југославије, сматрајући обе земље деловима јединственог идеолошког

простора под вођством југословенских комуниста.7 Сем тога, на совјетску
политику у Албанији је утицало и јачање албанског комунистичког покрета
и његових војних снага који су постепено задобијали све јачи утицај у тој
земљи. Помажући југословенске комунисте и Народноослободилачку
војску Југославије у последњим фазама рата Совјети су посредно помагали
и Албанију сматрајући те две земље, партије и војске јединственом
политичком и војном целином. Ипак, делатност остатака поражених
антикомунистичких групација, британско немирење са судбином тог
простора и проблеми у пограничној зони са Грчком захтевали су од Совјета
јачу реакцију.
Када је у Албанији ситуација постала јаснија, а војна и политичка надмоћ
комунистичког покрета осигурана, совјетска влада је јула 1944. послала на југ
Албаније двочлану војну мисију коју је предводио мајор Иванов.8 Мисија је
имала информативни карактер. Имала је превасходни задатак да совјетску
владу информише о стању у Албанији и британским и грчким акцијама
на југу те земље. За све остале активности војне и политичке природе,
као и информисање совјетске стране о томе био је задужен југословенски
централни партијски апарат. По повратку у Совјетски Савез у лето 1945.
та мисија је совјетској влади поднела исцрпан извештај о географским
карактеристикама албанске територије, бројности и величини градова,
војној снази, руководиоцима Комунистичке партије Албаније дајући
опширно њихове политичке и људске портрете.9 Тај, више него исцрпан
извештај је у потоњем периоду, уз информације које су редовно стизале
из врха југословенских комуниста, постао основни приручник совјетског
државног и партијског руководства о Албанији и приликама у њој. Следећи
ове информације, совјетска влада је априла 1945. решила да у Албанију
упути званичну војну мисију.10 Зато је одлучено да се опозове мисија мајора
Иванова. По повратку те мисије у Москву, у Албанију је упућена бројнија и
значајнија војна мисија коју је предводио пуковник Соколов, а која је имала
задатак да са албанским партијским и државним руководством успостави
директне контакте, упозна се са ситуацијом и организује слање совјетске
7
Г. Л. Арш, Краткая история Албании. С древнейших времен до наших дней, Москва, 1992,
стр. 114.
8
Е. Barker, Britanska politika na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Zagreb, 1978, str. 177.
9
АВПРФ, 67–РА, о. 4, д. 7, п. 1, л. 12–28, Извештај о боравку совјетске војне мисије у Албанији
предат 21. јуна 1945. године.
10
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф.1, 2453, Извештај посланика Велимира Стојнића МИП-у
од 17. августа 1945.
помоћи тој земљи. Према југословенским дипломатским изворима, совјетска

војна мисија је у Албанији прихваћена с нескривеним одушевљењем, како
од представника власти тако и од јавности.11
Истовремено, Албанија је крајем августа 1945. покушала да издејствује
отварање сопствене војне мисије у Москви, што је совјетска страна, због
односа са западним савезницима јер у том моменту Хоџина влада још увек
није била међународно призната, али и из разлога поверења у југословенску
страну, упорно одбијала.12 Тек пошто је совјетска влада децембра 1945.13 и
званично признала Хоџину владу као легитимну владу Албаније, затражила
је агреман за свог посланика Чувахина,14 који су Албанци с нескривеним
одушевљењем дали неколико дана касније.15 Иначе, Чувахин је на ту дужност
именован са места саветника Совјетске амбасаде у Београду, што сликовито
говори о томе колико је совјетска дипломатија респектовала југословенску
улогу у тој земљи. Колико су Совјети били необавештени о стању у
Албанији и колико су ценили југословенске ставове, искуства и присутност
Југославије, говори и чињеница да је одмах по именовању посланика
СССР-а у Тирани, Јосип Броз Тито примио у свом кабинету Чувахина
и детаљно га информисао о ситуацији у тој земљи, њеној комунистичкој
партији, односима унутар вођства и перспективама те земље. Сам Чувахин,
иначе у годинама сукоба између Југославије и земаља Информбироа
11
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4357, Кратак преглед политичке ситуације у Албанији
од 10. септембра 1945.
12
АВПРФ, 67–РА, о. 4, д. 2, п. 1, л. 5, Молба Енвера Хоџе Ј. В. Стаљину за отварање албанске
војне мисије у Москви од 30. августа 1945. године.
13
АВПРФ, 67–РА, о. 4, д. 1, п. 1, л. 1–2, Изјава совјетске владе о признавању владе Народне
Републике Албаније од 8. децембра 1945.
14
Дмитриј Степанович Чувахин (1903–1997) је радио у совјетском министарству иностраних
послова од 1938. До 1942. је био секретар совјетске амбасаде у САД-у. Од 1945. до 1952. је
био посланик СССР-а у Албанији, а онда до 1953. заменик начелника Одељења за балканске
земље Министарства иностраних послова. Потом је до 1958. био амбасадор у Канади, а
по повратку у земљу кратко време, до 1959. заменик начелника Одељења за скандинавске
земље Министарства иностраних послова. Од 1963. до 1964. био је заменик начелника
Одељења МИД-а за земље југоисточне Азије Министарства иностраних послова. Током
1964. је био совјетски амбасадор у Занзибару, а затим до 1967. амбасадор СССР-а у Израелу.
До пензионисања 1970. радио је у централном апарату Министарства иностраних послова
СССР-а.
15
АВПРФ, 67–РА, о. 4, д. 2, п. 1, л. 9, Обавештење албанског министра иностраних послова
Омера Нишанија шефу совјетске војне мисије у Албанији пуковнику Соколову о давању
агремана совјетском посланику Чувахину од 12. децембра 1945.
изузетно ненаклоњен Југославији, истиче да се радило о изузетно корисним

информацијама на којима је био веома захвалан југословенском маршалу.16
Са Чувахиновим доласком у Тирану, према утиску југословенског
посланика у Тирани Јосипа Ђерђе, у албанској јавности је започело
постепено форсирање СССР-а у односу на Југославију, као да се желело
деимично дистанцирање од потпуне зависности од Југославије.17 Ђерђа је
стекао утисак да је до тога дошло због нетактичног и исхитреног деловања
претходних југословенских дипломатских представника у Албанији који
су повредили осетљивост Албанаца грубим и нетактичним држањем
истрчавајући у питању уједињења Албаније са Југославијом.18 Због тога је
Ђерђа одлучио да делује ненаметљивије, што је убрзо дало резултате па се
однос према Југославији и њеним представницима знатно побољшао у врло
краком времену.19
На другој страни, малобројна албанска дипломатска мисија20 је стигла
у Москву тек 16. маја 1946.21 Албанско посланство у Москви је појачано
јуна 1946. доласком Селима Шпуза,22 који је истовремено био прес секретар
посланства и дописник АТА.23 Совјетска страна је 4. јуна 1946. укинула
дотадашњу војну мисију и формирала војно изасланство. На место
совјетског војног изасланика у Албанији постављен је пуковник Степан
Васиљевич Соколов, дотадшњи шеф војне мисије у Тирани, чиме су и војни
односи између Совјетског Савеза и Албаније ушли у регуларну фазу.24 Иначе,
совјетска дипломатска мисија у Тирани је била веома малобројна, што није
било карактеристично за развијен совјетски дипломатски апарат. Такође, и
16
Д. С. Чувахин, „С дипломатической мисией в Албании 1946–1952“, (приредила Н. Д.
Смирнова), Новая и новейшая история, 1/1995, стр. 115.
17
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, Албанија, 1/I–43, Депеша из Албаније о питањима обнове и
изградње НР Албаније, о ставу албанског руководства према Југославији, и размештају
грчке војске дуж грчко-албанске границе од 7. фебруара 1946.
18
Исто.
19
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, Албанија, 1/I–44, Депеша Јосипа Ђерђе упућена Јосипу Брозу
Титу о ставу албанског руководства према Југославији од 9. фебруара 1946.
20
Поред посланика Ташка, албанску дипоматску мисију у Москви су чинили још секретар
Несто и војни изасланик потпуковник Боцај.
21
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 2, п. 2, л. 4, Обавештење албанске владе совјетском МИД-у да 16.
маја 1946. године у Москву стигла албанска дипломатска мисија.
22
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 2, п. 2, л. 14, Акредитација пресс секретара албанског посланства у
Москви Селима Шпуза за дописника АТА из Москве од 28. јуна 1946. године.
23
Албанска телеграфска агенција.
24
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 3, п. 2, л. 12, Решење о постављењу пуковника Степана Васиљевича
Соколова на дужност совјетског војног аташеа у Тирани од 4. јуна 1946. године.
војно и трговачко представништво су располагали минимумом потребног

особља25 а то је сликовито говорило о значају који су Совјети придавали тој
земљи, али и степену поверења у југословенску страну, којој су очигледно
дали одрешене руке за деловање у Албанији.
Односи између југословенске и совјетске мисије у Албанији су били
пријатељски, али врло специфични. Они су били блиски у границама
дипломатских обичаја. Југословенске дипломате су оцењивале да Совјети
имају према свима, па и према Југословенима резервисан став, али да у
границама пристојности настоје да код Југословена отклоне такав став
према њима. Југословенској страни је слабо био познат совјетски рад у
Албанији, али су дипломате примећивале да су слабо информисани, чак и о
неким најелементарнијим стварима које су се тицале стања у овој земљи.26
Сем преко својих дипломатских канала, совјетско вођство се о
приликама у Албанији информисало и преко највиших југословенских
партијских функционера. Током свог боравка у Москви југословенска
партијска и војна делегација коју је предводио Андрија Хебранг састала
се Ј. В. Стаљином. Између осталог, Стаљина је интересовало и стање у
Албанији. Хебранг је Стаљину пренео утиске да у Албанији пресудну
улогу имају комунисти, а да ауторитет краља Зогуа готово и да не постоји.
Обавестио га је и о потписивању војног и привредног споразума између
Југославије и Албаније, као и о снази албанске војске. Стаљин је похвалио
то што се о преговорима и споразумима није јавно говорило, подржао
основну југословенску политичку линију према Албанији и понудио
совјетску помоћ, што је Хебранг прихватио.27 Сем тога, од Јосипа Броза су
тражене информације о форми и структури централне и локалних власти,
њиховој политичкој моћи и мерама које спроводе на јачању система власти,
затим о основним правцима политике нове власти у областима политике,
економије и културе, организацији, формацији и стању кадрова у војсци и
органима безбедности, стању у партији, карактеристикама партијског кадра
и активностима партије на плану изградње партијске инфраструктуре
25
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 3, п. 2, л. 17–18, Списак чланова совјетских војних, дипломатских и
трговачких мисија у Тирани.
26
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4710, Политички извештај посланика Јосипа Ђерђе
МИП-у од 8. децембра 1945.
27
„Запись беседы Й. В. Сталина с главой делегации Национального комитета
освобождения Югославии, о ее териториальных проблема и отношениях с
Болгарией и Албанией, 9. 1. 1946“, Г. П. Мурашко, (уредник), Восточная Европа в
документах российских архивов, I (1944–1949), Москва – Новосибирск 1997, стр.
130–131.
и партијских кадрова, као и масовних друштвених и политичких

организација.28 Совјете је занимало и да ли у Албанији делују опозиционе
групе и ако их има, какве су снаге и каква је њихова реална политичка моћ.
Тражене су и информације о водећим личностима комунистичке партије,
као и евентуалних опозиционих група.29
Важан корак у циљу координације југословенске и совјетске политике
у Албанији је била посета југословенске државне и партијске делегације
Москви маја 1946. Том приликом је значајан део разговора посвећен
питањима везаним за Албанију. Јосип Броз је предложио да Југославија
са Албанијом закључи споразум о заштити независности, што је Стаљин
подржао истичући добру формулацију у сличном уговору који је склопљен с
Чехословачком.30 Наглашавао је важност формулисања уговора као савеза
не само против Немачке и њених савезника већ и против будућих њених
савезника. Броз и Стаљин су се сложили да још није време за стварање
федерације. Тито је чврсто стајао на становишту да прво треба потписати
споразум, а онда стварати услове за даље приближавање.31 Очигледно,
посета Енвера Хоџе Београду и потписивање споразума о гарантовању
албанске независности су одлагани да би се чуо јасан совјетски став. После
таквог Стаљиновог обраћања, југословенска страна више није имала
резерви у погледу будућег споразума. Совјети су истицали да је најбољи
начин совјетске помоћи Албанији остављање тог питања у југословенској
надлежности, односно пружање помоћи преко Југославије и њених
државних и партијских органа. Такође, Стаљин је искористио и прилику да
се информише о стању у вођству албанских комуниста после смене Сејфула
Малешове. Југословенски представници су га уверили да је после тога
албанско руководство постало компактније.32
Совјети су јасно исказивали жељу да се упознају са стањем у Албанији
истичући своје поврење у југословенску страну. И поред тог интересовања,
совјетска влада је угословенској препуштала одлучујући утицај у тој земљи.
О томе јасно сведочи и низ других чињеница. Совјетске обавештајне службе
су располагале информацијама да у области северне Албаније пуковник
Мухарем Барјактари са групом истомишљеника и племенских поглавара
припрема устанак против нове владе. Стаљин је о томе посебним писмом
28
АЈБТ, КМЈ, I–3–b, Совјетска депеша маршалу Јосипу Брозу Титу од 19. маја 1945.
29
Исто.
30
АЈБТ, КМЈ, I – 1/7, Белешка о разговорима југословенске и совјетске делегације у Москви,
27–28. мај 1946.
31
Исто.
32
Исто.
информисао Броза тражећи да се информација одмах пренесе албанској

страни и да југословенске и албанске снаге безбедности заједнички учине
све на плану спречавања таквих активности у рату поражених група.33
Иако је СССР исказивао неограничено поверење у југословенско
деловање у Албанији, настојао је да преко свог дипломатског апарата
живо прати југословенско деловање у тој земљи. У фокусу совјетског
интересовања се нашла сама Комунистичка партија Албаније. Прикупљане
су информације о њеном историјату,34 организацији, социјалном
саставу.35 Совјети су инсистирали на брзој легализацији Комунистичке
партије Албаније, њеном чврстом организационом заокруживању, као
и доношењу основних докумената који би регулисали њен рад и положај
унутар албанског друштва.36 Значајна пажња је посвећена и праћењу
унутрашњих политичких кретања37 и организације и спровођења првих
избора, уз темељну анализу југословенских утицаја, помоћи и активности
у томе.38 Извршена је и темељна анализа порекла, бројности, активности и
евентуалне политичке будућности албанских опозиционих снага.39 Редовни
прегледи писања албанске штампе о југословенско-албанским и албанско-
совјетским односима су превазилазили оквире редовног дипломатског
праћења ситуације и прерастали у дубоке анализе не само јавног мњења
већ и тенденција развоја међудржавних односа.40 Посебна пажња је била
посвећена југословенском економском утицају у тој земљи41 и утицају на
33
АЈБТ, КМЈ, I–3–b, Депеша Деде (Јосифа Висарионовича Стаљина) Валтеру (маршалу Јосипу
Брозу Титу) од 17. јануара 1946.
34
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 3–12, Преглед организације партијских органа
Комунистичке партије Албаније и њен историјат.
35
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 13–20, Реферат о социјалном саставу Албанске
комунистичке партије.
36
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 1160, л. 12–15, Белешка о разговору Суслова са
представницима Централног комитета комунистичке партије Албаније 1. новембра 1946.
године о нацрту статута Комунистичке партије Албаније и колективизацији на албанском
селу.
37
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 21–43, Извештај о првим изборима у Албанији и
даљим перспективама унутрашње политичког развоја.
38
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 44–46, Извештај о првим изборима у Албанији.
39
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 46–63, Елаборат о реакционарним снагама у
Албанији.
40
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 7, п. 2, л. 1–149, Преглед писања албанске штампе о југословенско-
албанским и совјетско-албанским односима током 1946.
41
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 8, п. 1, л. 43–51, Текст албанског закона о замени новца.
плану стварања првог државног плана развоја.42 Стање албанске економије

је посебно забрињавало Совјете. Високо су оцењивали југословенску
економску помоћ, али су отворено стрепели како ће се реализовати
потписани споразуми о међудржавној привредној сарадњи с обзиром на
изузетно низак степен развоја албанске економије, мањак стручних кадрова
свих врста и домете југословенске помоћи. Та је помоћ била лимитирана
тешким економским положајем Југославије, која је настојала да брзим и
кампањским акцијама обнови сопствене привредне потенцијале и у процесу
обнове земље развије модерне индустријске капацитете.43 Совјетска влада
је преко посланика Чувахина подржала привредне споразуме потписане
између Југославије и Албаније сматрајући их важном етапом у процесу
приближавања две земље, о чему га је Хоџа информисао одмах по свом
повратку из Београда.44
Посебну совјетску пажњу је привлачила југословенска активност на
плану помоћи у изградњи државних институција и реформи албанског
друштва.45 У склопу интересовања за револуционарне промене друштвених
односа, совјетска страна се интересовала за начин спровођења аграрних
реформи на албанском селу.46 Посебно их је интересовао и утицај аграрне
реформе на развој албанске пољопривреде као најзначајније албанске
привредне гране.47 Совјетској дипломатији није промакла ни изградња
Демократског фронта Албаније, који се изграђивао под пресудним
југословенским утицајем по угледу на Народни фронт у Југославији, а
који је у моментима револуције требало да јасно прошири идеолошку
и политичку основу револуционарних и антифашистичких снага.48
42
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 8, п. 1, л. 70–78, Декрет о планирању народне привреде у Албаније
током 1946. године.
43
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 885, л. 12–16, Елаборат о економском положају
Албаније током 1946.
44
„Из дневника посланика СССР в Албании Д. С. Чувахина, 3. 7. 1946“, Г. П. Мурашко,
(уредник), Восточная Европа в документах российских архивов, I (1944– 1949), Москва –
Новосибирск, 1997, стр. 472–476.
45
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 8, п. 1, л. 55–69, Белешка о друштвеним кретањима у Албанији и
изградњи државних институција.
46
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 24, л. 3–21, Текст албанског закона о аграрној реформи
и његов превод на руски језик.
47
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 1160, л. 478–11, Извештај о развоју албанске
пољопривреде од 1945. до 1946.
48
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 8, п. 1, л. 1–36, Текст совјетске декларације о НР Албанији,
Резолуција Генералног савета Демократског фронта и Устав Демократског фронта
Албаније.
Совјете је посебно интересовао албански поглед на будућност и улогу те

организације, као и њихов поглед на југословенско деловање по том питању.
Посредством централног апарата југословенске комунистичке партије,
Совјети су настојали да добијају редовне информације о заседањима
албанског демократског фронта. Те информације су слате у Москву
преко посебног совјетског курира.49 Албанска перцепција југословенске
организације Народног фронта је посебно интересовала и интригирала
совјетску страну.50 Исто тако је анализирано и праћено југословенско
деловање на плану стварања масовне женске организације у Албанији.
51
Совјетско интересовање је било орјентисано и ка праћењу активности
на плану стварања омладинских организација и југословенског учешћа у
томе. Посебно их је интересовало да ли се васпитању омладине приступа са
правилних марксистичких позиција.52 Сличан поступак је примењиван и у
погледу праћења процеса оснивања, организовања и активности албанских
синдикалних организација.53 У исто време, крајем 1945, успостављени су и
контакти између албанске и совјетске омладинске партијске организације,
што је с аспекта међупартијских односа имало посебан значај.54 Посебан
импулс међуомладинској сарадњи је дала посета совјетске омладинске
делегације Албанији у лето 1946.55
На известан начин, совјетским дипломатама је била енигматична
улога (UNRRA) у Албанији и њене помоћи, као и удео Југославије у том
процесу. Зато је организовано живо праћење албанске сарадње са том
међународном организацијом и југословенско учешће у томе.56 Совјетско
поприлично подозрење у делатност те организације у Албанији је свакако
било подстицано чињеницом да Албанија није припадала тој међународној
организацији пошто су западни савезници упорно одбијали да је приме
49
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, СССР, 119/I–7, Депеша Деде (Јосифа Висарионовича Стаљина)
Валтеру (маршалу Јосипу Брозу Титу) од 9. августа 1946.
50
АВПРФ, 67–РА, о.5, д. 15, п. 3, л. 46–86, Реферат Енвера Хоџе о предстојећем раду и
задацима Демократског фронта Албаније.
51
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 885, л. 17–74, Статут и елаборат о организацији
антифашистичког фронта жена Албаније на српском, руском и албанском језику.
52
АВПРФ, 67–РА, о.5, д. 15, п. 3, л. 197–234, Материјал о Трећем конгресу албанске омладине.
53
Валтеру (маршалу Јосипу Брозу Титу) од 27. децембра 1946.
54
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 8, п. 1, л. 52–54, Писмо Антифашистичког комитета омладине
Албаније совјетској омладини од 7. октобра 1945.
55
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 79–84, Реферат Н. Михајлова о посети делегације
совјетске омладине Албанији од 27. јула 1946.
56
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 8, п. 1, л. 37–39, Белешка о помоћи УНРА-е Албанији.
услед својих веома затегнутих односа са том земљом. Југославја је марта

1946, уз свесрдну помоћ Совјетског Савеза и чехословачку подршку том
предлогу, покушала да издејствује прихватање албанског чланства, али
та акција није дала резултате јер су се томе оштро противиле САД, Грчка,
Велика Британија и Француска.57
На другој страни, совјетске дипломате су настојале да се држе по страни
кад су у питању биле унутрашње размирице албанског партијског вођства.
Посланик Чувахин је дискретно одбијао да подржи Хоџу у његовом сукобу са
Кочи Дзодзеом. Совјети нису располагали правим информацијама о суштини
спора, а нису желели ни да кваре добре односе са Југославијом сматрајући
Дзодзеа југословенским фаворитом, а Хоџу оданим савезником те земље.58
Ипак, они су подржали Дзодзеа и Хоџу у сукобу са Сејфулом Малешовом
сматрајући његово деловање крајње штетним и антиреволуционарним.59
Све време сукоба будно су пратили ситуацију, анализирали односе снага
у албанском партијском вођству, посебно придајући значај осветљавању
њихових ставова према Југославији и Совјетском Савезу.60 Енвер Хоџа
се жалио совјетском посланику Чувахину на штетно деловање ранијих
југословенских представника у Албанији Велимира Стојнића и Нијаза
Диздаревића, али је изразио и задовољство тиме што су замењени и што
су односи са Југославијом после њиховог одласка побољшани. Чувахин је
стекао утисак да се Хоџа боји раста Дзодзеовог ауторитета и могућности да
га уз југословенску подршку уклони са водећег места у земљи. Чувахин је и
том приликом био уздржан не показујући симпатије ни према једној страни
у сукобу.61
Иначе, сарадња између Совјетског Савеза и Албаније у првим
послератним моментима је имала изузетно уску основу. Албанска влада је
тражила и добила совјетску помоћ у процесу репатријације њених грађана
који су током рата били у нацистичким концентрационим логорима, а
57
АЈ, 112–ТАНЈУГ, ф. 21, Вести иностраних агенција, Предлог Југославије за пријем Албаније
у чланство УНРЕ није усвојен од 25. марта 1946.
58
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 86–93, Белешка о разговору совјетског посланика
у Тирани Чувахина са Енвером Хоџом од 21. септембра 1946.
59
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 109–123, Анализа деловања албанског Политбироа
у поступку против реакционарних елемената.
60
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 267, л. 94–103, Руски превод упутства албанског
Политбироа свим партијским организацијама о третману случаја Сејфула Малешове.
61
„Из дневника посланика СССР в Албании Д. С. Чувахина, 20. 5. 1946“, Г. П. Мурашко,
(уредник), Восточная Европа в документах российских архивов, I (1944–1949), Москва –
Новосибирск, 1997, стр. 182–184.
који су се по завршетку рата затекли у совјетским окупационим зонама у

Немачкој и Аустрији.62 Совјетска влада је помогла албанској влади и у њеним
настојањима на плану проналажења лица која су у току рата нестала.63
Известан број албанских тежих рањеника из рата је упућен на лечење
или рехабилитацију у совјетске здравствене установе.64 Албанска влада
се посебно ангажовала да у Совјетском Савезу обезбеди најквалитетнији
медицински третман за своју познату певачицу Тефту Ташко.65 Совјетски
Савез је Албанији упутио и мању економску помоћ у јесен 1945. Том
приликом је испоручено око 100.000 квинтала жита, што је у Албанији,
према југословенским дипломатским изворима, изазвало неподељено
одушевљење.66 Почетком 1946. Совјети су албанској партији упутили
значајну помоћ у потрошном пропагандном материјалу, неопходном за
масовнији политички рад, која је у ту земљу упућена преко Југославије.67
Током лета 1945. започели су разговори о пружању совјетске помоћи
Албанији. После темељних консултација са југословенском страном о
потребама албанске оружане силе, одлучено је да Совјети крајем 1945.
упуте наоружање за три комплетне пешадијске дивизије, као и инструкторе
који би радили на обуци старешинског и војничког кадра у руковању тим
оружјем и војном опремом.68 Истовремено, договорено је да СССР упути
у Албанију и неколико стручњака за организацију службе безбедности.69
Договорен је и долазак неколико привредних стручњака, инжењера за
експлоатацију нафтних извора и инжењера за организацију индустријске
производње. Совјети су преузели обавезу и да пошаљу 5.000 пари ципела, као
62
АВПРФ, 67–РА, о. 4, д. 2, п. 1, л. 1–3, Нота албанске владе совјетском МИД-у с молбом за
помоћ приликом репатријације албанских грађана из немачких концентрационих логора
од 21. 12. 1945.
63
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 2, п. 2, л. 12, Молба албанске владе совјетском МИД-у за помоћ у
проналажењу несталих лица од 28. јуна 1946.
64
АВПРФ, 67–РА, о. 4, д. 5, п. 2, л. 1–12, Ноте о лечењу албанских бораца у СССР-у.
65
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 2, п. 2, л. 11, Нота албанског посланства совјетском МИД-у о лечењу
певачице Тефте Ташко у Москви.
66
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4456, Преглед дешавања у Албанији од 15. августа до
20. октобра. 1945.
67
Валтеру (маршалу Јосипу Брозу Титу) од 27. фебруара 1946.
68
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, Албанија, 1/I–17, Депеша Велимира Стојнића упућена
Александру Ранковићу о разговору са Кочи Дзодзеом поводом предстојећег доласка
совјетских инструктора у Албанију и совјетске помоћи у наоружању албанске армије од 2.
августа 1945.
69
Исто.
и исто толико униформи или потребног штофа за њихову израду.70 Пошто

је СССР упутио у Албанију десет војних инструктора и десет специјалиста
за организовање позадинских служби, смањена је потреба за југосовенским
војним стручњацима који су ангажовани само у оним секторима за
које Совјети нису послали своје људе – ваздухопловство, морнарицу,
инжињерију, политичко одељење. Зато није било потребно организовање
војне мисије, већ су југословенски војни инструктори деловали самостално
у складу са инструкцијама Генералштаба и војног аташеа.71
Значајнији замах свестранија сарадња између Совјетског Савеза
и Албаније узела је у јесен 1946. Развоју сарадње претходила је одлука
совјетског Политбироа да у Албанију упути више партијских инструктора
са задатком развоја партијске организације и инфраструктуре.72 Пре
доношења такве одлуке извршена је свеобухватна анализа стања у коме
се налазила Комунистичка партија Албаније.73 На такву одлуку совјетске
партије пресудно је утицао реферат М. Манчхе, који је у пролеће 1946.
посетио Албанију и сачинио исцрпну анализу стања у тој земљи, места и
улоге партије, развијености привреде и перспективама њеног развоја, као
и степену југословенског утицаја у држави и друштву.74 У том периоду
албанска влада је настојала да на школовање у Совјетски Савез упути већи
број студената. Совјети су изашли у сусрет њиховој молби и у октобру 1946.
на више универзитета широм СССР-а дошло је 50 албанских студената, који
су студирали различите природне, хуманистичке и техничке науке.75 У јесен
1946. је стигла и прва група совјетских професора у Албанију.76 Школовање
албанских студената је представљало, на известан начин, и продужетак
сарадње започете крајем 1945. када је на школовање у СССР упућена већа
група албанских највиших официра који су у совјетским војним академијама
70
Исто.
71
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, Албанија, 1/I–17, Депеша Велимира Стојнића упућена
Александру поводом предстојећег доласка совјетских инструктора у Албанију од 8. августа
1945.
72
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 885, л. 84–118, Одлука о слању совјетских партијских
инструктора у Албанију и упутства за рад од 27. маја 1946.
73
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 885, л. 119–131, Извештаји о стању албанске штампе и
дешавањима у албанској комунистичкој партији.
74
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 68–78, Реферат М. Манчхе о посети Албанији од
14. маја 1946.
75
АВПРФ, 67–РА, о.5, д. 2, п. 2, л. 24, Молба албанске владе совјетској за примање 50
албанских студената на школовање у СССР-у од 28. августа 1946.
76
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 96, л. 86–93, Белешка о разговору совјетског посланика
у Тирани Чувахина са Енвером Хоџом од 21. септембра 1946.
оспособљавани за вршење највиших и најзначајнијих командних дужности.77

Иако се радило о најквалитетнијим албанским војним кадровима, Совјети
нису били задовољни њиховим претходним знањима, оспособљеношћу,
као ни мотивацијом за учењем. Сматрали су да се ради о кадру израслом
у условима герилског рата са слабим војним теоретским и практичним
знањима, што је умногоме обесмишљавало наставни процес, а и саму
сврху њиховог школовања у највишим совјетским војним академијама.78
Генерал Мехмед Шеху није завршио започето школовање, већ је пре краја
школске године повучен са школовања и постављен на дужност начелника
Генералштаба Албанске армије. Из Москве је директно стигао у Београд,
где се упознао са облицима војне сарадње између Југославије и Албаније,
као и проценама ситуације у Албанији, о чему га је у Београду обавестио
генерал Раде Хамовић. Шехуово постављење је представљало вид јачања
совјетског утицаја у Албанији и њеној војсци уз афирмисање постојеће
југословенске присутности у тој земљи.79 Шехуов долазак на чело Албанске
армије је тумачен изразом снажења совјетске присутности у Албанији и
афирмације војне сарадње између Југославије и Албаније јер се сматрало да
је Шеху са таквим инструкцијама дошао из Москве.80 Претпостављало се да
ће Шехуово постављење ојачати југословенски утицај у Албанској армији,
као и функционалност политичких и војних веза на линији Совјетски
Савез – Југославија – Албанија. Ипак, постојале су и извесне зебње на
југословенској страни јер је Шеху био у сукобу са Дзодзеом који је сматран
човеком блиским Југославији у сваком погледу.81 У исто време, на захтев
албанске владе, упућени су и медицински стручњаци за развој цивилне
и војне здравствене службе, као и већи број медицинских приручника
који су Албанији недостајали.82 У јесен 1946. СССР је упутио нову групу
војних инструктора, који су поред ранијих који су били ангажовани у свим
77
АВПРФ, 157–ПА, о. 1, д. 2, п. 1, л. 105–143, Документи о издавању совјетских виза албанским
официрима на школовању у СССР-у током 1946.
78
РГАСПИ, 17–П ЦК КП СС, о. 128, д. 885, л. 1–11, Карактеристике албанских официра који
су се у 1946. г налазили на школовању у совјетским војним академијама.
79
Титу о предстојећим кадровским променама у албанском Генералштабу од 28. јула 1946.
80
Титу о разговору који је водио са Енвером Хоџом о сарадњи на војном плану од 14. августа
1946.
81
АЈ, 507/II–Депеше, D/149, Јосипа Ђерђе Јосипу Брозу Титу од 5. априла 1946.
82
АВПРФ, 67–РА, о. 5, д. 2, п. 2, л. 30, Молба албанске владе совјетској за слање медицинских
стручњака и приручника од 16. септембра 1946.
одељењима албанског генералштаба, по један у свакој бригади, радили

на унапређењу трупне обуке.83 Совјетски министар иностраних послова
је у разговору са Енвером Хоџом у Паризу сугерисао Албанцима да имају
најближе политичке, економске и војне везе са Југославијом, истичући
том приликом да између СССР-а и Албаније чврсто стоји Југославија као
одани посредник.84 Тиме је Молотов јасно усмерио Албанце на трајнију и
чвршћу сарадњу, што је уверљиво говорило о совјетском погледу на Балкан
и југословенску улогу у Албанији. Тиме су сва албанска колебања у погледу
сарадње са Југославијом била разјашњена. Совјети су Албанију посматрали
кроз призму ослањања на Југославију. Није се радило само о изразу
совјетског сагледавања природе совјетско-албанских односа, већ и о јасној
потврди совјетског погледа на начин присуства Југославије у Албанији.
Совјетски Савез је покушавао да помогне и прилком међународног
признања Албаније и њеног успостављања дипломатских односа са
земљама које су се нашле у совјетској зони утицај. Ипак, у моментима након
завршетка Другог светског рата када су се блоковске поделе већ назирале
али се нису јасно профилисале, то није било лако. После конференције
у Берлину, југословенски амбасадор у Москви Владимир Поповић је
разговарао са Молотовом и Вишинским који су му рекли да су покретали
питање међународног признања Албаније, али да то одбијају Британци и
Американци, пошто се по њима у Албанији ради о искључиво комунистичкој
влади. Нагласили су да ће истрајати на подршци Албанији и заштити
њених интереса, али да је за то потребно одређено време.85 Румунија,
Бугарска и Мађарска су биле оптерећене тешком хипотеком учешћа у рату
на пораженој страни. У Пољској и Чехословачкој комунисти нису имали
монопол моћи у државном апарату, а Совјетски Савез је још увек ломио
копља са својим дојучерашњим западним савезницима око превласти у
тим земљама. Директно совјетско посредовање код земаља које су у рату
учествовале на страни Немачке значило би иритирање западних савезника
који су постепено дефинисали политику према тим земљама, а деловање
код влада Чехословачке и Пољске се могло протумачити као притисак и
прејудицирање основне линије спољне политике тих земаља. У оба случаја,
83
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, Албанија, 1/I–60, Извештај војног аташеа ФНРЈ у Албанији о
стању и приликама у Албанској армији од 6. октобра 1946.
84
Титу о разговору који је водио са Енвером Хоџом о даљој сарадњи између ФНРЈ и НР
Албаније од 22. септембра 1946.
85
АЈ, 507/IX–КМОВ ЦК СКЈ, СССР, 119/I–4, Извештај Владимира Поповића о разговору са
Молотовим и Вишинским после Берлинске конференције од 8. августа 1945.
совјетско настојање у том правцу би изазвало негативну реакцију савезника,

који се нису мирили са превлашћу комунистичких снага у Албанији.86
Совјетском Савезу је било у интересу да помогне Албанији, учврсти
њен међународни положај и ојача позицију комунистичке партије као
водеће снаге у албанском друштву. Везан ширим међусавезничким
договорима, спутан тежином међународних обавеза и остељивошћу својих
односа са западним савезницима Совјетски Савез је у том послу морао
да делује преко посредника. Сем тога, због осетљивости односа између
Совјета и Запада, у совјетском интересу је било да после југословенског
уследи низ признања земаља из региона и из Европе, а да тек касније дође до
совјетског признања чисто комунистичке владе Албаније. Југославија, као
највернији совјетски савезник у том моменту, земља без компромитоване
прошлости у претходном рату, у којој је комунистичка партија већ чврсто
држала у својим рукама све полуге власти, а која је на посебан начин већ
дубоко и широко била присутна у Албанији, учинила се идеалном за такво
нешто. Југословенска дипломатска служба је одмах започела са акцијама
у том правцу. Као најлогичнији и најбржи корак у том смеру изгледало је
посредовање код бугарске владе, с којом је Југославија од септембра 1944.
имала изузетно блиске односе. Бугарска влада је безрезервно изашла
у сусрет југословенској молби.87 Исто је учинила и румунска влада.88
Међутим, кад је већ све било спремно за бугарско и румунско признање
Хоџине владе, из саме Албаније су стигла супротна реаговања. Плашећи
се да не поквари своје изузетно осетљиве односе са владама западних
савезника због положаја те две земље у међународним оквирима, Хоџа се
обема владама захвалио на указаној спремности и замолио их да сачекају
са признањем док међународна ситуација у погледу Албаније, а нарочито
86
О односима између Совјетског Савеза и његових савезника опширније видети: L . Borhi,
Hungary in the Cold War 1945–1956. Between the United States and the Soviet Union, Budapest
– New York, 2004; Н. Быстрова, СССР и формирование военно-блокового протиостояния в
Европе (1945–1955 гг.), Москва, 2007; J. L. Gaddis, The Cold War, London, 2005; А. А. Громыко,
Б. Н. Пономарев, История внешней политики СССР, I–II, Москва, 1986; Е. Kaлинова, И.
Баева, Бьлгарските преходи 1939–2005, София, 2006; П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш,
Историја Мађара, Београд, 2002; Т. В. Волокитина, Холодная война и социал-демократия
в Восточной Европе 1944–1948 гг, Москва, 1998; Т. В. Волокитина, Г. П. Мурашко, А. Ф.
Носкова, Т. А. Покивайлова, Москва и Восточная Европа. Становление политических
режимов советского типа, 1949–1953, Москва, 2002.
87
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4456, Извештај посланика Велимира Стојнића МИП-у
88
Исто.
на нивоу њених односа са западним савезницима не постане јаснија.89

Таква албанска реакција је изазвала и мањи дипломатски инцидент између
Југославије и Румуније пошто румунска страна није сматрала такво
образложење озбиљним и прихватљивим.90 Питање румунског признања
албанске владе се зато отегло до пролећа 1946. јер је румунска влада чекала
на нову иницијативу из Тиране, поучена претходним горким искуством.
Албанска влада је зато преко југословенских дипломатских органа обновила
своју иницијативу, коју је подржала и совјетска влада.91 Истовремено, и
републиканска влада Шпаније, иако у егзилу и без значајније политичке
улоге и моћи, признала је албанску владу пониклу у времену револуције.92
Поучена таквим искуством, југословенска дипломатија је много
тактичније и опрезније поступила приликом посредовања код чехословачке
и пољске владе у циљу признавања Хоџине владе, па је решила да се о томе
претходно консултује са Албанцима.93 У погледу признавања тих земаља
није имала резерви јер се радило о владама које су већ западни савезници
били признали, па је југословенска дипломатија брзо реаговала.94 Одмах је
посредовала код влада двеју земаља, после чега је уследило чехословачко и
пољско опсежније анализирање питања признања албанске комунистичке
владе.95 Пољска је брзо реаговала изразивши жељу да призна албанску
владу што је могуће пре, али то није желела да учини пре него што се упозна
са текстовима признања осталих земаља. Она је била заинтересована
и да призна албанску владу пре него што то учини совјетска влада, како
због својих односа са СССР-ом тако и због тога што је желела да избегне
компликацију односа са западним земљама и евентуалне западне оптужбе
да слепо следи основни курс совјетске спољне политике.96 О таквом пољском
89
90
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4498, Телеграм МИП-а посланику Велимиру Стојнићу
91
ДАСМИП, ПА–1946, Албанија, ф. 1, 7257, Извештај посланика Јосипа Ђерђе МИП-у од 19.
априла 1945.
92
Исто.
93
94
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4460, Телеграм МИП-а посланству у Варшави 27.
септембра 1945.
95
96
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4490, Извештај посланика Љумовића МИП-у од 3.
октобра 1945.
ставу југословенска дипломатија је одмах обавестила албанску владу.97

Наишавши позитиван став пољске владе, југословенска дипломатија је
извршила снажан притисак на њу да призна нову албанску владу наводећи као
аргументацију важност самог чина признања јер је у том моменту Албанију
признала само југословенска влада. Пољској страни је препоручивано да ако
сумња у искреност југословенске владе, провери совјетски став код њихових
представника у Варшави.98 Иако изречена у крајње недипломатском маниру,
таква југословенска молба је јасно говорила о степену поверења који су
Совјети имали у југословенску владу и њен дипломатски апарат кад су јој
поверили изузетно осетљиву дипломатску мисију. Тек пошто се уверила у
позицију Совјетског Савеза и проценила да акт признања албанске владе
неће угрозити њене односе са западним земљама, Пољска је 19. октобра
признала владу Енвера Хоџе.99
Чехословачка влада је реаговала знатно спорије и опрезније јер је
настојала да то учини тек пошто призна аустријску владу и потпише
трговински споразум са Великом Британијом. Инсистирања и притисци
југословенског посланика у Прагу Дарка Чернеја100 да до чина признања
албанске владе дође што пре нису давали озбиљнијих резултата. Тек пошто
је осигурала свој спољнополитички положај и уверила се у праве намере
совјетске стране чехословачка влада је 16. новембра 1945. признала владу
Албаније.101 О том чину југословенска дипломатија је одмах обавестила
97
од 8. октобра 1945.
98
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4512, Телеграм МИП-а посланству у Варшави 8.
99
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 4569, Извештај посланика Љумовића МИП-у од 21.
100
Дарко Чернеј је рођен 1906.у околини Цеља. Пре Другог светског рата докторирао је
правне науке. Учествовао је у Другом светском рату на партизанској страни од 1941.
Указом краљевских намесника од 11. маја 1945. постављен за изванредног посланика и
опуномоћеног министра Југославије у Чехословачкој. У Праг је отпутовао 28. јуна, а
акредитиве је предао председнику Бенешу 17. јула на Храдчанима, и том приликом, према
неким подацима, први пут у историји дипломатије употребио словеначки језик. Од 1946,
подизањем посланства Југославије у Прагу на ниво амбасаде, Чернеј је постао југословенски
амбасадор. На том положају је остао до 1948. Затим је био амбасадор у Мексику, Шведској,
Италији и Француској. Потом је био подсекретар у Савезном извршном већу, а радну
каријеру је завршио као судија Уставног суда.
101
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 6047, Извештај посланика Чернеја МИП-у од 17.
новембра 1945.
албанску владу.102 Тиме је Југославија у веома сложеном спољнополитичком

моменту, у условима дискретних почетака конфронтације између два блока
у настајању успела да омогући међународно признање своје савезнице
код земаља у којима су комунисти тек претендовали да постану водећа
политичка снага. Југославија је још једном потврдила статус поверљивог
совјетског савезника и потврдила мандат који јој је совјетска страна
поверила на простору Албаније.
Совјетски Савез је непосредно по завршетку Другог светског рата
будно мотрио на југословенско присуство у Албанији. Југославија је током
рата свесрдно помагала Албанију. Помоћ се наставила и након рата. СССР у
почетку није осетније био присутан у тој земљи. Совјетски утицај се сводио
на симболично војно и дипломатско присуство. Међутим, постепено је
совјетски утицај у Албанији постајао уочљивији и јаснији. Он није сузбијао
југословенски утицај, није ограничавао ниво југословенско-албанских
односа, али је строго одређивао домет међусобне сарадње. Совјети су
југословенској страни препуштали организационе послове у албанској
пaртији, економији, култури. Стиче се утисак да је југословенско присуство
у Албанији представљало умањену копију совјетског утицаја у Југославији.
Сем тога, Југославија је била снажан посредник између Албаније и
Совјетског Савеза, земља којој је совјетски државни врх поверио својеврсно
старатељство над Албанијом видевши је као гаранта њене независности и
спољне безбедности.
Summary
The Soviet View of the Balkans and the Yugoslav Domination in Albania
(1943–1947)
The Soviet Union kept a watchful eye on the Yugoslav presence in Albania
immediately after the end of WWII. Yugoslavia was helping Albania in every
way during WWII and it continued its aid after the war. In the beginning the
Soviet Union wasn’t present in that country to any significant degree. The Soviet
influence was confined to symbolic military and diplomatic presence. However,
over time the Soviet presence in Albania began to be more perceptible and clearer.
ДАСМИП, ПА–1945, Албанија, ф. 1, 6049, Телеграм МИП-а посланству у Тирани од 18.

102
новембра 1945.
The Soviet presence didn’t push back the Yugoslav influence and it didn’t limit the
level of the Yugoslav-Albanian relations, but it strictly determined the reach of the
mutual cooperation. The Soviets left to the Yugoslavs the organizatorial activities
in the Albanian Communist Party, economy and culture. One gets the impression
the Yugoslav presence in Albania was a downsized copy of the Soviet influence in
Yugoslavia. Furthermore, Yugoslavia was a powerful mediator between Albania
and the Soviet Union, a country the Soviet top-brass entrusted with the tutelage
over Albania, seeing it as the guarantor of Albanian independence and security.
СОВЈЕТСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКО
САВЕЗНИШТВО
УДК 327(47)„1945/1949”
327(497.1:436)„1947/1949”
Петар ДРАГИШИЋ
СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛОВЕНСКО-АУСТРИЈСКИ

ТЕРИТОРИЈАЛНИ СПОР ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА1
АПСТРАКТ: У раду је анализирана политика Совјетског Савеза према корушком

питању током првих послератних година. У фокусу је начин на који је Совјетски
Савез подржао Југославију у територијалном спору са Аустријом. Рад ја заснован
на релевантној литератури, као и на изворима југословенске и аустријске
провенијенције.
Кључне речи: Југославија, Аустрија, Корушка, Совјетски Савез
Завршетак Другог светског рата је нову Југославију довео у доминантну

позицију на Балканском полуострву. Југославија је из рата изашла као
део победничке алијансе, са снажном армијом и моћним партијским и
безбедносним апаратом. Југословенски режим је током првих послератних
година настојао да капитализује своју снагу водећи амбициозну регионалну
политику. Док је у правцу југа и југоистока Југославија свој утицај покушала
да ојача пројектима регионалних савеза, на северозападу су истицане
територијалне претензије према суседним државама, што је довело до криза
око Корушке и Трста.
Насупрот Југославији, Аустрија се после Другог светског рата нашла
у крајње инфериорној позицији. Она ја из рата изашла као део пораженог
блока, окупирана од четири силе победничке коалиције. Док је Југославија
непосредно после завршетка рата започела борбу за стицање доминантне
позиције на Балканском полуострву, Аустрији је тек предстојала борба за
повратак изгубљеног суверенитета.
Нова југословенска власт је територијалне претензије према Аустрији
најавила већ у завршној фази Другог светског рата. Питање Корушке Брозов
режим покушао је да реши на сличан начин као и Краљевина СХС после
Првог светског рата – коришћењем хаотичне ситуације у региону, брзим
1
Чланак је резултат рада на пројекту Срби и Југославија – држава, друштво, политика
(147043) који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.
војним упадом и заузимањем жељених територија. Југославија је била

заинтересована за припајање јужних делова Корушке, насељене једним делом
словеначком популацијом, као и мањег дела Штајерске. У „Меморандуму
владе Федеративне Народне Републике Југославије о Словеначкој Корушкој,
пограничним словеначким деловима Штајерске и Градишћанским
Хрватима“ представљеном почетком 1947. године југословенска власт је
прецизно дефинисала своје територијалне захтеве у односу на Аустрију. У
наведеном документу југословенска влада је затражила припајање 2.470 км2
територије Корушке, на којој је, према југословенским подацима, живело
око 180.000 људи, као и припајање око 130 км2 територије Штајерске, са око
10.000 становника.2
Југословенска страна је територијалне претензије према јужним
пограничним деловима Аустрије у меморандуму (али и у другим приликама)
правдала инсистирањем на аустријској улози у Другом светском рату, што је
аустријска страна оспоравала наглашавањем чињенице да у периоду Другог
светског рата аустријска држава није постојала, будући да је након Аншлуса
Аустрија представљала део Трећег рајха. Поред тога, југословенска власт
је у „Меморандуму владе Федеративне Народне Републике Југославије о
Словеначкој Корушкој, пограничним словеначким деловима Штајерске
и Градишћанским Хрватима“ критиковала аустријску политику према
словеначкој мањини у Корушкој у периоду између два рата и наглашавала
антифашистичко опредељење корушких Словенаца током Другог светског
рата.3
Југословенска влада је у Меморандуму дотакла и питање статуса
Хрвата у Бургенланду. Ипак, за разлику од предложених решења у
Корушкој и Штајерској, Југославија после рата није тражила припајање
делова Бургенланда. Уместо тога, затражила је посебан статус за Хрвате у
Бургенланду, а као могуће решење предложена је и размена са аустријским
становништвом, које би се, после припајања делова Корушке и Штајерске
Југославији, нашло у границама југословенске државе.4
Нова југословенска власт је покушала да територијалне претензије
према Аустрији реализује већ у завршној етапи Другог светског рата.
Југославија је настојала да искористи хаотичну ситуацију у региону и
војно запоседне територије на које се претендовало. То, међутим, није било
могуће без одобрења великих сила, које су окупирале територију Аустрије.
2
Меморандум владе Федеративне Народне Републике Југославије о Словеначкој Корушкој,
пограничним словеначким деловима Штајерске и Градишћанским Хрватима
3
Исто.
4
Исто.
П. Драгишић – СОВЈЕТСКИ САВЕЗ И ЈУГОСЛОВЕНСКО... . . . 351
Југословенске власти су се још априла 1945. године обратиле савезницима

са молбом да се дозволи да југословенске трупе под савезничком командом
учествују у окупацији Аустрије. У ноти од 2. априла 1945. године југословенска
влада је од савезника затражила одобрење да југословенске трупе окупирају
делове Аустрије уз југословенско-аустријску границу, при чему је наглашено
да је значајан део те територије насељен југословенском (словеначком
популацијом): „Југословенска (...) влада има част да умоли савезничке
владе да учине све потребне аранжмане како би у тим деловима Аустрије
југословенска армија преузела дужности војне окупације и администрације
у има савезника. С овим у виду, југословенска влада позива савезничке владе
да с њом ступе у преговоре ради утврђивања граница ове зоне и модалитета
њене окупације и администрације и са своје стране предлаже да та зона
буде северно од старе југословенске границе између Италије и Мађарске,
обухватајући специјално провинцију Корушку, утолико пре што у знатном
делу тих предела живи југословнско становништво“.5
Совјетска страна је на југословенски захтев реаговала позитивно.
У одговору совјетске владе (од 19. априла 1945. године) на југословенску
иницијативу подвучено је да је Совјетски Савез спреман да допусти учешће
југословенских трупа у окупацији Аустрије, с тим да оне у том случају буду
под командом „совјетског главнокомандујућег“. У тексту совјетског одговора
наглашена је и улога „југословенских народа“ у борби против „хитлеровске
Немачке“.6
Југословенској страни совјетски пристанак није много значио, будући да
су се територије на које је Југославија истакла претензије нашле у британској
окупационој зони. Совјетска позитивна реакција на молбу југословенске
стране наговестила је, међутим, подршку СССР-а политици Југославије
према Аустрији у наредном периоду. Убрзо је, међутим, постало јасно да за
задовољење југословенских амбиција у Аустрији подршка само Совјетског
Савеза неће бити довољна. За разлику од Кремља, западни савезници
показивали су много мање спремности да се удовољи југословенским
територијалним претензијама на јужне пограничне области Аустрије.
Без сагласности Британаца, којима је у договору са осталим
савезничким силама поверена окупација Корушке, да се Југославији додели
сектор у оквиру њихове окупационе зоне југословенска авантура у Корушкој
била је осуђена на неуспех. Почетком маја 1945. године Јосип Броз Тито је
наредио да јединице Југословенске армије пређу југословенско-аустријску
5
Архив Југославије (АЈ), Архив Јосипа Броза Тита (АЈБТ), I–3–б/596, Југословенска нота од
2. априла 1945.
6
АЈБТ, I–3–б/596, Меморандум совјетске владе југословенској влади, 19. 4. 1945.
границу.7 Упад југословенских јединица у Корушку наишао је на одлучан

отпор Британаца. Југословенске трупе умарширале су у Клагенфурт 8.
маја 1945. године, док су град истовремено запоседале јединице британске
армије.8
Само неколико дана по упаду југословенских трупа у Корушку постало
је јасно да западни савезници нису спремни да прихвате југословенску
политику свршеног чина. Средином маја 1945. године дипломатски
представници Велике Британије и Сједињених Америчких Држава у
Београду су у одвојеним порукама југословенским властима истакли
неопходност повлачења југословенских трупа из окупираних области
Аустрије (Корушке).9 Суочен са снажним притиском западних савезника,
Броз је повукао једини могући потез. Већ 19. маја 1945. године започело је
повлачење југословенских трупа из Корушке. Шест дана касније последње
јединице Југословенске армије напустиле су окупиране области Аустрије.10
Повлачењем југословенских трупа из Корушке пропао је покушај
југословенског режима да брзом акцијом савезнике стави пред свршен чин
и на тај начин оствари територијалне претензије према Аустрији. Иако
је Совјетски Савез показао спремност да Југославији омогући учешће у
окупацији Аустрије, отпор Велике Британије и Сједињених Америчких
Држава онемогућио је реализацију југословенског плана у финалној фази
Другог светског рата.
У наредном периоду Југославија је борбу за Корушку пребацила на
дипломатски терен, настојећи да у току преговора о мировном уговору са
Аустријом оствари своје територијалне претензије. Југословенски режим
није одустао од територијалних захтева према Аустрији и већ почетком
1947. године у већ поменутом Меморандуму затражено је припајање делова
Корушке и мањег дела Штајерске. Југославија је поред тога захтевала и
репарације, као и право да конфискује аустријску имовину у Југославији. На
савезничким конференцијама 1947. године у Лондону и Москви југословенске
дипломате су територијалне захтеве Југославије оправдавале истицањем
аустријске одговорности за окупацију Југославије у Другом светском рату. За
те захтеве Југославија је, за разлику од западних савезника, добила подршку
совјетске дипломатије. На савезничкој конференцији посвећеној мировном
уговору са Аустријом почетком 1947. године у Лондону совјетски делегат
7
Josip Broz Tito, Sabrana djela, 28, Beograd, 1988, str. 7.
8
Wilhelm Wadl, Das Jahr 1945 in Kärnten, Klagenfurt, 1985, str. 32–42.
9
Documents on the Carinthian Question, Beograd, 1948, str. 40–42.
10
W. Wadl, n. d., str. 42; J. B. Tito, n. d., str. 76.
Гусев је као аргумент у корист прихватања југословенских захтева према

Аустрији навео велики удео аустријских војника у јединицама Вермахта у
Југославији у току Другог светског рата. Гусев је такође подвукао и негативне
економске последице окупације Југославије у Другом светском рату, а
поменуо је и ратне злочине који су се током рата догодили на територији
Југославије. Совјетски дипломата је у свом наступу на конференцији у
Лондону критиковао и аустријску мањинску политику, што је требало да
послужи као додатни аргумент у прилог југословенским територијалним
претензијама на делове Аустрије делимично насељене припадницима
словеначке националне мањине.11
На сличан начин су југословенске захтеве према Аустрији на
конференцији Савета савезничких министара спољних послова у Москви
подржали Молотов и Вишински. У прилог југословенским захтевима
Молотов је априла 1947. године истакао да су југословенске претензије према
Аустрији оправдане и критиковао мањинску политику Аустрије према
југословенским етничким групама у Аустрији – Хрватима у Бургенланду
и Словенцима у Корушкој и Штајерској. Поред тога, Молотов је подржао
и репарационе захтеве југословенске владе према Аустрији, а подржао је и
одлуку југословенске владе да присвоји аустријску имовину у Југославији.12
Из совјетске ноте југословенској влади од 29. августа 1949. произилази
да је у пролеће 1947. године Југославија била спремна да радикално умањи
територијалне захтеве према Аустрији, сводећи их на територију око
хидроелектрана Швабег и Лавамунд.13
На Конференцији специјалних изасланика за мировни уговор са
Аустријом у првој половини 1948. у Лондону Југословени су представили
редуковане територијалне захтеве (680 км2). На територији Аустрије, чије је
припајање југословенска страна тада затражила, живело је око 40.000 људи.
У меморандуму који је југословенска влада том приликом представила
наведено је да је реч о територији углавном насељеној словеначком
националном мањином. Као и у ранијим приликама, и на конференцији
у Лондону 1948. године југословенска страна је од Аустрије потраживала
и ратну одштету. Поред тога, југословенска влада је инсистирала и на
поштовању мањинских права оних припадника словеначке и хрватске
11
Wiener Zeitung, 16. 2. 1947.
12
Политика, 21. 4. 1947.
13
АЈБТ, I–3–б/80, Извештај агенције ТАСС, 30. август 1949. (Нота совјетске владе
југословенској влади од 29. августа 1949)
националне мањине, који би након захтеваног припајања дела аустријске

територије Југославији остали на територији Аустрије.14
Као и на конференцијама 1947. године, и у овој прилици Југославија
је могла да рачуна на дипломатску подршку Совјетског Савеза. Почетком
маја 1948. совјетски представник Коктомов подржао је ревидиране
југословенске захтеве. Совјетски дипломата је тада нагласио југословенски
допринос у борби против нацизма у Другом светском рату, а југословенске
територијалне претензије настојао је да аргументује и етничком структуром
аустријске територије чије је припајање југословенске влада затражила.15
Совјетски представник на поменутој конференцији нагласио је да совјетска
страна југословенске захтеве сматра оправданим, те подвукао спремност
Москве да се у интересу бржег закључивања аустријског Државног уговора
размотре сви предлози који би уважавали интересе југословенске стране.16
Ипак, совјетска страна није била спремна да подршком југословенским
захтевима у погледу мировног уговора са Аустријом блокира преговоре
о аустријском Државном уговору. У једној директиви Коктомова из маја
1948. године, наведена је потреба да се југословенска страна подржи у спору
са Аустријом, али не по цену прекида преговора о аустријском Државном
уговору.17
До промене совјетског става према према аустријској политици
Југославије дошло је после сукоба Југославије са Коминформом. Крајем
1948, односно почетком 1949. године Југословенима је поручивано да неће
бити промене совјетске позиције у односу на југословенско-аустријски
територијални спор. Почетком јануара 1949. године југословенски дипломата
Обрад Цицмил известио је југословенско Министарство спољних послова
о разговору са совјетским дипломатом Георгијем Зарубином, током кога
је совјетски дипломата свог југословенског саговорника уверавао да се
совјетски став према аустријској политици Југославије није променио.18
14
Wiener Zeitung, 27. 4. 1948; Claudia Fräss-Ehrfeld, „Zwischen Bundeskompetenz und Kärntner
Realität. Die Kärntner Minderheitenproblematik in der Zweiten Republik 1945–1976“, Stefan
Karner, Kärnten und die nationale Frage, 4, Klagenfurt–Laibach–Wien, 2005, str. 99.
15
Wiener Zeitung, 4. 5. 1948.
16
Исто.
17
Wolfgang Mueller, „Gab es eine ’verpasste Chance‘? Die sowjetische Haltung zum Staatsvertrag
1946–1952“, Arnold Suppan, Gerald Stourz, Wolfgang Mueller, Der österreichische Staatsvertrag
1955. Internationale Strategie, rechtliche Relevanz, nationale Identität, Wien, 2005, str. 96.
18
Дипломатски архив Министарства спољних послова, ф-11, 1949, 4335, Обрад Цицмил
Министарству спољних послова ФНРЈ, 1. 1. 1949.
Само неколико месеци после разговора Цицмила и Зарубина дошло

је до радикалне промене совјетског става према питању Корушке. Крајем
пролећа 1949. на конференцији савета министара спољних послова
у Паризу велике силе (укључујући и СССР) су постигле договор о
непроменљивости предратних граница Аустрије. На седници одржаној 12.
јуна Андреј Вишински је подвукао оправданост југословенских захтева, али
је истовремено и нагласио да закључивање мировног уговора са Аустријом
не треба даље одлагати.19 Тиме су и коначно одбачене југословенске
територијалне претензије према Аустрији. Ипак, договором у Паризу
предвиђено је укључивање одредби о заштити словеначке и хрватске мањине
у Аустрији у аустријски Државни уговор, а потврђено је и право Југославије
да конфискује аустријску имовину у Југославији.20 Иако је Совјетски Савез у
пролеће 1949. престао да подржава југословенске територијалне претензије
према Аустрији, током лета исте године совјетска дипломатија активно је
учествовала у преговорима о параграфу 7 аустријског Државног уговора о
заштити права југословенских мањина у Аустрији.21
Подршка СССР-а политици Југославије према Аустрији до сукоба са
Коминформом може се тумачити различитим мотивима. Таква совјетска
позиција може се делимично схватати као део совјетске тактике у
преговорима о аустријском Државном уговору, при чему је совјетска страна
имала и сопствене захтеве (питање немачке имовине у Аустрији). Може
се претпоставити да је подршка југословенским захтевима перципирана
као средство додатног притиска на западне савезнике у циљу реализовања
приоритетних совјетских интереса у Аустрији. Према наводима у
југословенској ноти Кремљу од 11. августа 1949. године, Молотов је на једном
састанку са југословенским дипломатама нагласио да ће СССР „упркос
безнадежности Корушко питање држати отвореним, да би се олакшало
позитивно решење проблема немачке имовине у Аустрији“.22 Ипак, значајну,
а можда и пресудну улогу у опредељењу Совјетског Савеза да све до сукоба
Југославије са Коминформом дипломатски подупире њену политику према
Аустрији одиграла је жеља СССР-а да се у корушком питању подржи тада
19
Gerald Stourzh, Um Einheit und Freiheit. Staatsvertrag, Neutralität und das Ende der Ost-West-
Besetzung Österreichs 1945–1955, Wien–Köln–Graz, 1998, str. 150–151.
20
Theodor Domej, „Der Konflikt nach dem Krieg. Die Kärntner Slowenen 1945–1949“, Austria
Slovenica. Die Kärntner Slowenen und die Nation Österreich, Klagenfurt/Celovec–Ljubljana–Wi-
en, 1996, str. 136.
21
Gerald Stourzh, n. d., str. 155–161.
22
Die Sowjetregierung und der Österreichische Staatsvertrag. Bericht und Dokumente 1943–1953,
Wien, 1953, str. 25.
најјачи и релативно лојални балкански савезник (до 1948/49) на рачун

очекивано неутралне Аустрије.
Summary
The Soviet Union and the Yugoslav-Austrian Territorial Dispute After WWII
One of the key elements of the Yugoslav foreign policy during the first
years after WWII was the attempt of the new Yugoslav authorities to strengthen
their position in the region and to expand their territory at the expense of the
neighboring countries. Already in the last phase of the war Yugoslavia raised
territorial claims against Austria. Yugoslavia was particularly interested in
annexing parts of Carinthia, justifying territorial demands by the fact that a larger
number of members of the Slovenian national minority had lived there.
The Yugoslav attempt to put the Allies before a fait accompli by invading
Carinthia in the last phase of the war, failed. While the Soviet side was willing
to accept the participation of Yugoslav troops in the occupation of Austria, the
Western Allies insisted on withdrawal of the Yugoslav army from the occupied
territories in Austria.
In its diplomatic campaign to annex the border parts of Austria the
Yugoslav regime enjoyed the support of the Soviet Union. Unlike the diplomatic
representatives of the Western powers, the Soviet representatives lent their
support to the Yugoslav territorial demands against Austria at the conferences on
the peace treaty with Austria in 1947 and 1948. The Soviet attitude changed after
the Resolution of the Informbuerau. Already in mid-1949 the Soviet diplomacy
withheld its further support to Yugoslav claims against Austria, which led to the
breakdown of the Austrian policy of the Yugoslav regime and eventually opened
the way to the conclusion of the Austrian State Treaty.
УДК 001.89(497.1:47)„1944/1947”
Драгомир БОНЏИЋ
НАУЧНА САРАДЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

1944–1947.1
АПСТРАКТ: У раду се прати сарадња Југославије и Совјетског Савеза у

области науке током првих година после Другог светског рата, која се одвијала
кроз размену, али превасходно у виду помоћи из Совјетског Савеза у научној
и стручној литератури и гостовањима совјетских научника и стручњака у
Југославији. Посебан облик сарадње представљало је и студирање и усавршавање
југословенских студената и стручњака у Совјетском Савезу, као и посете научника
совјетским научним установама после којих су стечена знања и искуства служила
за пропагирање совјетске државе, науке и културе и коришћена за развој научних
установа и делатности у земљи.
Кључне речи: Југославија, Совјетски Савез, наука, сарадња, размена, помоћ,

пропаганда, литература, научници, установе
Научна сарадња између Југославије и Совјетског Савеза у првим

годинама после Другог светског рата имала је, због објективних околности
и односа, у мањој мери облик узајамне размене и сарадње, а у много већој
мери облик помоћи веће, снажније и развијеније земље мањој и неразвијеној
држави која је тек била у формирању на новим идеолошко-политичким
и друштвено-економским темељима. Тај вид сарадње одвијао се у оквиру
интензивне културне и просветне сарадње и негован је паралелно са војним,
спољнополитичким, међупартијским, идеолошким и економским везама
нових југословенских власти са Совјетским Савезом током послератних
година.
Основа окренутости Југославије Совјетском Савезу у свим областима,
па и у науци, налазила се у идеолошко-политичкој блискости КПЈ, која је
на крају Другог светског рата изашла као победник и дошла на власт, са
совјетском партијом и државом. КПЈ је имала у виду идејну сродност и
Рад је написан у оквиру пројекта (Не)успешна интеграција – (не)довршена модернизација:

1
међународни положај и унутрашњи развој Србије и Југославије 1921–1991 (147039), који

финансира Министарство науке Републике Србије, Београд.
вођство СКП(б)-а у светском комунистичком покрету чији је била део, углед

СССР-а као прве земље социјализма и снагу и статус као светске силе на
крају рата и утицај у великом делу Европе, панславистичка осећања и однос
југословенских комуниста и бораца према Совјетском Савезу и Стаљину.
Све то је усмеравало међународно опредељење југословенског руководства
ка СССР-у као природном савезнику и условило директно преузимање
и примену совјетских искустава и модела у унутрашњем државном и
друштвеном уређењу, економском, привредном и културном развоју и
очекивање совјетске помоћи у организацији власти, развоју друштва,
привреде и културе и изградњи социјализма. Такво опредељење, које је у КПЈ
постојало још током рата, учвршћено је војном сарадњом НОВЈ са Црвеном
армијом у завршној фази рата 1944/45. и добило институционални оквир
за развијање свестраних веза између две земље потписивањем Уговора
о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи са СССР-ом,
априла 1945. На тим основама је током првих послератних година
уобличаван југословенски друштвено-политички и друштвено-економски
систем и развијана блиска спољно политичка, државна, војна, партијска,
економска и културна сарадња. Истовремено, једнострана усмереност
Југославије у међународним односима и заснивање унутрашњег уређења
на совјетском моделу довели су и до сукобљености и неразумевања са
западним капиталистичким земљама, узајамног неповерења и оптуживања,
што је, у време расцепа у савезу антифашистичких сила и зачетка хладног
рата, тумачено као потпуно сврставање Југославије на страну СССР-а.2
У таквим условима и југословенска културна политика била је
заснована на идејној оријентацији и искуству Совјетског Савеза, односно
Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, I–III, Beograd 1988, str. III/162–163, 181–
2
194; „Закон о Уговору о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између

Југославије и Савеза совјетских социјалистичких република“, Службени лист ДФЈ, 40/1945,
Београд, 12. јуни 1945, стр. 341–344; Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945, Документи
и материјали, Београд, 1996, стр. 719–721. Током првих послератних година Југославија је
следила совјетску спољну политику у међународним односима и ОУН и добијала совјетску
подршку у спољнополитичким споровима; успостављени су блиски односи са осталим
земљама „народне демократије“ које су биле под утицајем Совјетског Савеза; у Југославији
су боравили совјетски стручњаци и инструктори, а југословенски официри су школовани
у СССР-у; ЦК КПЈ је извештавао Москву о унутрашњим питањима и консултовао се о
питањима међународног радничког покрета; југословенски руководиоци су у написима и
говорима величали совјетску државу, партију, армију и Стаљина; први Устав ФНРЈ 1946. је
углавном био копија совјетског устава; по узору на СССР југословенска држава, друштво
и привреда су заснивани на централизацији, планирању и индустријализацији, а између
Југославије и СССР-а је упркос тешкоћама успостављана блиска економска сарадња и
трговачка размена.
Д. Бонџић – НАУЧНА САРАДЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СОВЈЕТСКОГ... . . . 359
СКП(б)-а. На темељу идеологије и укупних међупартијских и међудржавних

односа успостављених после рата, КПЈ се одмах у потпуности определила за
културни утицај Совјетског Савеза и совјетски модел културне политике,
одбацујући достигнућа и одбијајући културни утицај из капиталистичких
земаља Запада сматрајући га непожељним спровођењем политичке
пропаганде у време спуштања „гвездене завесе“ и отпочињања хладног рата.
Поред идеолошке блискости, недостатка сопствених искустава, поверења
и љубави према Совјетском Савезу и отпора према „буржоаској“ култури,
на усвајање и копирање совјетског модела културне политике утицале су и
објективне практичне потребе и намера да се превазиђе вековна заосталост
земље. Било је неоходно да се заостала култура, просвета и наука, са
скромним предратним резултатима и институционалним и кадровским
потенцијалима, који су умањени и у неким гранама скоро уништени током
рата и окупације, што пре развију, повежу са обновом и развојем земље
и укључе у изградњу социјалистичког друштва и привреде и подизање
културно-просветног нивоа народа. То је упућивало на искуства, достигнућа
и помоћ прве земље социјализма, која је, по мишљењу југословенских
комуниста и њима блиских културних и научних радника, такав пут већ
прешла и по организацији, кадровима, резултатима и могућностима,
а пре свега по посвећености и служењу народу и земљи стајала високо
изнад „буржоаске“, „реакционарне“ науке капиталистичког Запада. Такво
усмерење је постојало и током рата, отворено је показивано од зачетака
новог државног апарата, а од априла 1945. је нашло ослонац и у поменутом
Уговору о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између
Југославије и СССР-а. Земље уговорнице су се поред осталог обавезале и да
ће „по завршетку рата радити у духу пријатељства и сарадње у циљу даљег
развитка и учвршћења економских и културних веза међу народима обеју
земаља“.3
Културна политика нове Југославије, а у њеном оквиру и културна и
научна сарадња са иностранством и самим Совјетским Савезом остваривана
је током првих послератних година преко највиших савезних државних
органа задужених за просвету, културу и науку, који су координисали прве
контакте и усмеравали развој међународне сарадње научних, културних,
просветних и пропагандних установа и радника. Од марта 1945. до
почетка 1946. Министарство просвете ДФЈ се преко Одсека за културне
3
Ljubodrag Dimić, „Sovjetski kulturni uticaj u Srbiji 1945–1950“, JIČ, br. 1–2, Beograd, 1987, str.
156–157; Isti, Agitprop kultura 1945 – 1952. Agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945–
1952, Beograd, 1988, str. 163–164; Службени лист ДФЈ, 40/1945, Београд, 12. јуни 1945, стр.
343.
везе са иностранством старало о различитим облицима културне размене

са страним земљама, а од фебруара 1946. до краја 1948. за одржавање и
унапређење веза са иностранством у области школства, науке, културе и
уметности били су задужени Комитет за школе и науку ФНРЈ и Комитет за
културу и уметност ФНРЈ. Ови органи су реализовали везе са иностранством
преко потчињених републичких надлежних установа, односно у
посматраном периоду преко министарстава просвете појединих република.
Поред тога, културна политика, па и сарадња са иностранством, спровођена
је и уз помоћ масовних организација (Народног фронта, УСАОЈ-а, АФЖ-а,
Синдиката), културних установа и друштава, а нарочито појединих органа
и тела владајуће КПЈ, пре свега партијског агитпроп апарата и комисије
за школе. Сви поменути органи су, у складу са општим идеолошко-
политичким опредељењем и формулисаном културном политиком Партије
и државе, свим снагама усмеравали културну и научну сарадњу пре свега ка
Совјетском Савезу и у мањој мери ка њему потчињеним земљама „народне
демократије“.4
Посебну улогу у развоју сарадње са Совјетским Савезом имало је
Друштво за културну сарадњу Југославија–СССР које је 14. јануара 1945.
основала група истакнутих интелектуалаца, културних и научних радника.
Током године формирана су и друштва у појединим републикама, а потом
и мрежа одбора по окрузима и срезовима. Друштво је представљало
трансмисију и „помоћно средство“ партијске и државне културне политике
и преко њега је у наредном периоду, до краја деценије и прекида блиских
односа двеју земаља, спровођено ширење совјетског идеолошког, културног
и уметничког утицаја међу становништвом, „васпитавани“ научници,
уметници и културни радници и одржавана разноврсна културна, просветна
и научна размена и сарадња. Друштво је од 1945. до 1949. објављивало
часопис Југославија–СССР, имало је двадесетак секција и спроводило
своје задатке на различите начине: кроз учење руског језика на курсевима;
организовање свечаних академија и прослава значајних датума из совјетске
историје и културе; предавања о СССР-у; превођење и објављивање
совјетских научних и књижевних дела, дистрибуцију књига, часописа,
4
Ljubiša Korać, Organizacija federacije u socijalističkoj Jugoslaviji 1943–1978, Zagreb, 1978, str.
346, 349; Branko Petranović, „KPJ kao vladajuća snaga u sistemu vlasti 1945–1948“, Politbiro CK
KPJ 1945–1948, priredio Branko Petranović, Beograd, 1995, str. 30; Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni
uticaj“, str. 158; Isti, Agitprop kultura, str. 165; Архив Југославије (АЈ), фонд Министарство
просвете ДФЈ, 313–3, Министарство просвете ДФЈ – федералним министарствима
просвете, бр. 1363, 25. мај 1945; Исто, Министарство просвете ДФЈ – Министарству
иностраних послова ДФЈ, бр. 1173, 14. мај 1945; Службени лист ФНРЈ, бр. 13, Београд, 12.
фебруар 1946; Исто, бр. 32, Београд, 19. април 1946, стр. 369–371.
штампе, филмова, брошура на руском и слање домаћих публикација и

штампе у СССР; гостовање совјетских научника, књижевника и уметника;
организовање музичких концерата, филмских пројекција, позоришних
представа, књижевних вечери, изложби и других манифестација совјетске
културе и уметности; популарисање совјетске културе, уметности и науке у
јавности путем штампе, предавања и на друге начине.5
Дакле, у оквиру делатности Друштва, као и државних и партијских
органа, одвијали су се и разноврсни облици научне сарадње и утицаја:
превођење научне и стручне литературе и уџбеника; размена научних књига
и часописа; гостовања совјетских научника у југословенским научним
установама, држање предавања и помоћ у организацији наставног и научног
рада; копирање наставних планова и програма и увођење руског језика у
школама и на универзитетима; школовање југословенских студената и
специјализације стручњака у СССР-у; гостовања југословенских научника
и стручњака у совјетским научним институцијама, добијање материјалне
помоћи, стицање научних знања и искустава и њихово преношење при
оснивању и организацији научних установа у земљи.
У области научне сарадње између две земље, радило се, пре свега, о
великим очекивањима и извесној помоћи из Совјетског Савеза у кадровима,
материјалу и организацији научног рада и потпуној заснованости партијске
и државне научне политике на совјетском научноистраживачком моделу и
достигнућима совјетске науке. То је важило за хуманистичке, практично
неприменљиве области и дисциплине, за друштвене науке засноване на
идеологији марксизма-лењинизма и прилагођене изградњи нове државе
и друштвено-економског система, па и за техничке науке које је требало
унапредити, неке тек формирати, и директно применити у обнови земље
и развоју привреде, друштва и економије. Може се рећи да су сви облици
међународне сарадње, па и научне, имали двоструку важност, две стране
5
Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni uticaj“, str. 158–160; Isti, Agitprop kultura, str. 165–167; B.
Petranović, „KPJ kao vladajuća snaga u sistemu vlasti“, str. 26–27; „Rad Društva za kulturnu
saradnju Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom“, Jugoslavija – SSSR, br. 1, Beograd, novembar 1945,
str. 46–48; „Smernice za rad Društva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR“, Isto, str. 49–50;
Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945, стр. 677–681; АЈ, фонд Друштво за културну
сарадњу Југославија – СССР, 524–1; АЈ, 524–3; Први конгрес Друштва, 5. новембар 1946,
извештај; АЈ, 524–5. Друштво је, поред сопствених прихода, тражило и новчану помоћ
од државе (АЈ, 313–8–29, Министарство просвете ДФЈ – Председништву Министарског
савета, бр. 4080, 14. септембар 1945; Исто, Друштво – Председништву Министарског
савета, 10. август 1945; Културна политика Југославије 1945–1952, Зборник докумената,
књ. 2, приредили Бранка Докнић, Милић Ф. Петровић, Иван Хофман, Београд, 2009, стр.
275, документ 425).
које су текле истовремено и преплитале се: пропагандни значај и стварна

стручна корист и помоћ. У свакој активности је било пропаганде, ширења
схватања о надмоћности, квалитету, успешности, стремљењима совјетске
науке и културе. Иза тога је стајала и стварна корист од научне помоћи,
добијања нових књига, уџбеника, преношења знања и метода појединих
наука, гостовања наставника, путовања, размене искустава, стицања умећа,
у ограниченој мери и под велом пропаганде и идеологије и политике.
Од сваке добијене или преведене књиге, написаног чланка, одржаног
предавања, доведеног совјетског или послатог југословенског научника је
очекивано да се сазна нешто ново, да се стекне ново сазнање, открије научни
метод, упознају достигнућа одређене дисциплине, установе и научника, али
и да се истакне идеолошко-политичка правилност, примена марксистичког
метода, „предност“, „величина“ и „снага“ совјетске науке, а истовремено и
„блискост“ и „љубав“ двеју „братских“ земаља и народа.
Поред тога, од ослобођења Београда октобра 1944, а нарочито од 1945,
преко државних и партијских органа, штампе и Друштва за културну сарадњу
вршено је интензивно пропагирање совјетских достигнућа и резултата
у свим областима живота, па тако и у науци. Током првих послератних
година, Друштво за културну сарадњу Југославија–СССР и разне културне
и научне установе редовно су организовале прославе, приредбе и свечане
академије, поводом различитих совјетских државних и културних јубилеја
(годишњице Октобарске револуције, Црвене армије, прославе посвећене
Стаљину, Лењину, М. Горком, Пушкину, Лобачевском итд.). До 1949. у Србији
је, уз бројне културно-уметничке приредбе и манифестације, организовано
145 свечаних академија и прослава. У издавачкој делатности су доминирали
преводи са руског, из различитих области, најчешће белетристике и
марксистичке литературе, али преко појединачних издања и библиотека
као што су „Наука и живот“, „Педагошка библиотека“, и сл., вршена је и
популаризација појединих грана совјетске науке (технике, пољопривреде,
биологије).6
6
Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni uticaj“, str. 161–163; Isti, Agitprop kultura, str. 169–173. На првим
састанцима наставника и студената Београдског универзитета исказано је опредељење за
научну, просветну и студентску сарадњу са „братским“ Совјетским Савезом. Приликом
дочека нове 1945. године Комисија за обнову универзитета је организовала скупљање
прилога и поклона за руске рањенике који су им предати на свечаној приредби, а фебруара
1945. на Универзитету је одржана прослава 27-годишњице Црвене армије (Dragomir
Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952, Beograd, 2004, str. 73, 87, 108; Политика, бр. 11908,
Београд, 23. фебруар 1945, стр. 3–4; Глас, бр. 294, Београд, 19. јун 1946, стр. 5; „Црвена
армија – армија ослободитељица“, Народни студент, бр. 1, Београд, 26. фебруар 1946, стр.
3; „Свечана академија поводом десетогодишњице Максима Горког“, Исто, бр. 7, 20. јун
Посебно место у пропагирању научних достигнућа Совјетског Савеза

и југословенско-совјетске сарадње имала је дневна и периодична штампа.
Током послератних година су редовно давани идеолошко-политички,
теоретски, књижевни и научни прилози из Совјетског Савеза и о Совјетском
Савезу, у којима су, поред преношења података, преувеличавани резултати,
давани и неумерени, глорификаторски, панегирички коментари свега што
долази из Совјетског Савеза, идеализована „прва земља социјализма“
и некритички истицане предности совјетског модела у свим аспектима
друштвеног живота. Постојале су редовне рубрике „Из Совјетског Савеза“,
као „излог чудесних успеха совјетских народа“, хронике и календари збивања
у СССР-у, објављивани су одломци књижевних и теоријских дела, при чему
су многи имали и директивни карактер.7 Поред дневне штампе, и научни,
научно-популарни и стручни часописи су били испуњени садржајима о
организацији науке и научним достигнућима у Совјетском Савезу.8
1946, стр. 1, 2; „25 година Октобарске револуције“, Исто, бр. 5, 8. новембар 1946, стр. 1, 2;
„Стаљин – вођ и учитељ словенских народа и целог слободољубивог човечанства“, Исто,
бр. 11, 21. децембар 1946, стр. 1; итд.
7
Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni uticaj“, str. 161–162; Isti, Agitprop kultura, str. 170–171; Stjepan
Gredelj, S onu stranu ogledala, Beograd, 1986, str. 48. Током 1947. године лист Борба је 7,4%
свог садржаја посветио Совјетском Савезу, од чега 4,7% спољној, а 2,7% унутрашњој
политици. У „Борби“ је до сукоба са Информбироом, 22,58%, а у Политици 18,75% тема
било о сарадњи ФНРЈ и СССР; у Борби 9,68%, а у Политици 4,17% о совјетском друштву и
систему; у Борби 19,35%, а у Политици 12,50% о Стаљину; и у Борби 38,71%, а Политици
54,17% о земљама народне демократије. При томе је преко 70% текстова у оба листа било
позитивно интонирано, а свега 6–8% неутрално (S. Gredelj, n. d., str. 48–49). И у листу
београдских студената Народни студент су после рата пласиране две супротстављене
слике света на почетку хладноратовског сукоба: током 1946. је објављено 62 пристрасна
и позитивно интонирана чланка о друштву, култури, науци и просвети у СССР-у, а свега
шест негативних чланака о истим темама на Западу; током 1947. је тај однос био 71 према
28, с тим да су у питању и даље биле славопојке совјетској науци и култури и, с друге
стране, најоштрија идеолошка критика „декадентне“ културе и „реакционарне“ науке
Запада (Dragomir Bondžić, „Beogradski univerzitet i hladni rat (1945–1952)“, Velike sile i male
države u hladnom ratu 1945–1955 – slučaj Jugoslavije, Zbornik radova sa međunarodne naučne
konferencije, urednik Ljubodrag Dimić, Beograd, 2005, str. 363–364).
8
Даћемо по један пример из техничких и друштвених наука. Часопис Наука и техника,
орган Друштва „Никола Тесла“ је после 1945. имао сталну рубрику „Научне вести из
Совјетског Савеза“ у којој су давана обавештења о Трећој конференцији за хемију
комплексних једињења у Москви, делатности астрофизичке комисије, новим генераторима
и хидрауличним турбинама у Дњепростроју, спремању научних кадрова у Академији
наука СССР-а, индустријализацији у СССР-у, Академији медицинских наука СССР-а,
флуоресцентним лампама, совјетском памуку, производњи пеницилина, новим врстама
соје, астрономском телескопу, лечењу кризанолом, хеликоптеру, новој државној карти
СССР-а, телефону у аутомобилу, разбијању атомског језгра космичким зрацима, примени
Тако је стварана атмосфера и пропагандна слика у којој је совјетска

наука, као и идеологија и политика, представљала „предводницу целог
човечанства“, „најнапреднију“, „савршену“, „непогрешиву“, науку „у служби
човека“, која је југословенској науци требало да буде ослонац и узор у свему,
пре свега по својој „демократичности“, тј. приступачности „најширим
слојевима народа“. Наспрам тог обрасца истовремено је ширена негативна
слика капиталистичких западних земаља, њихове „декадентне“ културе
и „реакционарне“, „ненародне“ науке“, у служби „империјалистичке“ и
„агресивне“ политике. Ту црно-белу слику је преко штампе, Друштва, рада
државних органа, партије и масовних организација требало наметнути
ставновништву и на њој „васпитавати масе“, пре свега омладину, али и у
њеним оквирима организовати научни рад у земљи, стварати установе,
школовати научне кадрове и усмеравати међународну научну сарадњу
југословенских научних установа и научника.9
У часопису Југославија – СССР, који је у целини био посвећен ширењу
совјетског културног утицаја и развијању сарадње двеју земаља, знатан део су
чинили и научни садржаји и пропагирање совјетске науке. У свим бројевима
су постојале рубрике „Совјетска културна хроника“, „Календар совјетских
значајних датума“, „Југословенско-совјетска хроника“, у којима су преношене
радара, избору нових академика итд.; у рубрици „Најновије тековине науке и технике“
објављени су прилози о Петогодишњем плану научних радова на пољу технике у СССР-у,
доприносу совјетских научника науци, рудном комбајну Макарова, модерним совјетским
комбинатима; у рубрици „Велики научници и техничари“ писано је о И. В. Мичурину, К.
А. Тимирјазеву, (Озрен Недељковић, Славко Бокшан), И. П. Павлову (Антон Билимовић),
И. И. Мечникову, оснивачу руске геологије Карпинском, оцу руске електротехнике В. В.
Петрову, руском хемичару А. В. Бутлерову, оцу руске авијације Н. Е. Жуковском итд.;
поред тога, објављени су чланци о организацији колхоза, Пулковској опсерваторији, уделу
Совјетског Савеза у развоју математике (Тадија Пејовић), развитку технике у Совјетском
Савезу и сл. У часопису Архив за правне и друштвене науке после 1945. је писано о уређењу
судова у СССР-у (Драгослав Јанковић), о буџетском систему СССР-а (Обрен Благојевић),
правној науци у систему Академије наука СССР-а, деветогодишњици стаљинског устава,
совјетском грађанском праву, улози совјетског права у васпитавању комунистичке свести,
уредби о изборима за Врховни совјет СССР-а, главним прописима о адвокатури у СССР-у,
у другим совјетским прописима; објављен је приказ Лењиновог дела „Империјализам
као највиши стадиј капитализма“ (Радивоје Увалић) и низ приказа совјетских књига и
часописа (поред стручних приказивани су и Бољшевик и Пропагандист); у рубрикама
„Право иностраних земаља“, „Хроника“ и „Белешке“ доминирали су прилози о СССР-у.
Видети: Наука и техника, Београд, 1945–1947; Архив за правне и друштвене науке, Београд,
1945–1947.
9
D. Bondžić, „Beogradski univerzitet i hladni rat“, str. 356–357; 361–364. О промени пропагандне
слике после сукоба са Информбироом 1948. видети: Isto, str. 364–369; Lj. Dimić, „Sovjetski
kulturni uticaj“, str. 170–173; Isti, Agitprop kultura, str. 184–188; S. Gredelj, n. d., str. 49–50.
вести о научним збивањима и достигнућима у Совјетском Савезу, подсећано

на значајне датуме из историје совјетске науке и вођена детаљна евиденција
свих текућих облика веза и сарадње Југославије и СССР-а. Поред тога, у
сваком броју су штампани и детаљни извештаји о раду Друштва за културну
сарадњу Југославије са СССР-ом и раду федералних друштава у одређеним
временским периодима. На крају, повремено су објављивани и чланци о
појединим областима совјетске науке, актуелним питањима совјетске науке
и технике, научној политици, установама, научницима, историји и примени
науке, месту науке и просвете у совјетској култури и нарочито у културној
сарадњи са Југославијом, који су имали информативни, идеолошки и
пропагандни, а често и инструктивни карактер. Материјал је делом стизао
од ВОКС-а (Свесавезног удружења за културне везе са иностранством), као
и за остале тематске области којима су се бавили Друштво и часопис, а делом
су објављивани ауторски радови, лична запажања и утисци југословенских
научника, универзитетских наставника, јавних и културних радника.10
Мада је у извештају о раду Друштва новембра 1946. истакнуто да је било
мало чланака домаћих научника, у часопису су до тада сарађивали: Младен
10
Разним питањима совјетске науке су се бавили следећи чланци у часопису до 1948: В. Л.
Комаров, „Наука и рад“, Југославија – СССР, бр. 1, Београд, новембар 1945, стр. 25–27;
Александар Белић, „О култури и животу у Совјетском Савезу“, исто, бр. 2, стр. 23–30;
Милан Богдановић, „О руским утицајима у српској књижевности“, исто, бр. 2, стр.
31–34; Синиша Станковић, „Павлов и руска наука“, исто, бр. 5, март 1946, стр. 23–24;
Стефан Ђелинео, „Павлов, велики испитивач више нервне делатности“, исто, стр. 25–27;
Георги Рибкин, „Жене научници у Совјетском Савезу“, исто, стр. 31–32; С. Н. Горелов,
„Председник Академије наука СССР, Сергије Иванович Вавилов“, исто, стр. 35–37; Ђурђе
Бошковић, „Совјетска наука кроз совјетске научнике“, исто, стр. 40; Олга Болник, „Научни
филм у Совјетском Савезу“, исто, бр. 6, април 1946, стр. 28–32; С. В. Кафтанов, „Припрема
специјалиста у четвртој пјатиљетци“, исто, бр. 7, мај 1946, стр. 15–17; Антонина Бабич,
„Жене – научници у СССР“, исто, бр. 17, март 1947, стр. 13–15; Волф Фрид, „Борба против
рака у Совјетском Савезу“, исто, бр. 19, мај 1947, стр. 28–30; Л. Тамиров, „Пут у науку“,
исто, бр. 20, јун 1947, стр, 9–10; Стеван Јаковљевић, „Мој пут у Украјину“, исто, бр. 21,
јул 1947, стр. 6–8; В. Алтман, „Научно-популарна издања Академије наука СССР“, исто,
бр. 22, август 1947, стр, 6–7; Иван Борисов, „Изграђивање стручњака за пољопривреду“,
исто, стр.18–19; Радован Лалић, „Висока идејност совјетске књижевности“, исто, бр. 23,
септембар 1947, стр. 6–8; Радован Лалић, „Величина совјетске науке“, исто, бр. 27, јануар
1948, стр. 26–29; А. Топчијев, „Спремање научних кадрова у СССР“, исто, стр. 30–31.
Број 30, за април 1948. био је у целини посвећен науци и садржао је радове А. Белића,
30-годишњица совјетске науке, Бориса Зихерла, Лењин и наука, Јована Хаџија, Достигнућа
совјетске биологије, А. С. Погодина, 30 година совјетске хемије, Божидара Лаврића о
развоју хирургије у Другом светском рату, Станислава Букурова о совјетској медицинској
науци, И. Мешчанинова о новом учењу о језику у савременој етапи развитка, Ф. Каменског
о додељивању научних звања у Совјетском Савезу, А. Чочуа о научницима Абхазије, К.
Келчејева о наслеђу И. П. Павлова и А. М. Прохорова о совјетској радиофизици.
Јосифовић, Виктор Новак, Александар Белић, Радован Лалић, Синиша

Станковић, Стефан Ђелинео, Ђурђе Бошковић, Милан Богдановић, Стеван
Јаковљевић и др.11
Исто тако, велики број српских и југословенских научника и професора
је учествовао у осталим активностима Друштва, пре свега повезаним са
пропагирањем совјетске науке и совјетско-југословенске културне сарадње.
Друштво је у Србији од 1945. до 1949. организовало 864 предавања о разним
областима живота у Совјетском Савезу, при чему су велики број предавања
о друштвеном, привредном, културном, просветном и научном животу
одржали научници, стручњаци и професори Универзитета. Предавања су
ширила совјетски културни утицај, поред идеолошког и пропагандног имала
и општеобразовни и сазнајни значај, а нека су и објављивана у часопису
Друштва или у другим часописима и листовима.12
Током 1945. су у дворани Руског дома или Коларчевог народног
универзитета предавања одржали: Златан Сремец о науци у СССР-у;
Михаило Константиновић о реформи брака и заштити мајки и деце;
Петар Јовановић Земља и људи у СССР; Александар Белић, Москва и
Совјетски Савез – утисци и сећања са пута у СССР; Радован Лалић о
историјским везама Србије са Русијом; Матија Амброжић о заштити
школске деце; Никола Кузељ о просвети и васпитању; Коста Грубачић о
предшколском васпитању. Предавања су одржавана и посебним поводима:
тако је током августа 1945. у оквиру изложбе „Братство народа СССР“ на
Правном факултету одржано десет предавања, међу којима предавање
Јована Ђорђевића Совјетски федерализам и национално питање, Бранка
11
Југославија – СССР, бр. 1–44, Београд, 1945–1949; АЈ, 524–3, Први конгрес Друштва за
културну сарадњу Југославија – СССР, новембар 1946; Културна политика Југославије, стр.
277–278, документ 428. Научници и професори Универзитета су учествовали и у управи
Друштва: Павле Савић, професор Универзитета, је био потпредседник управе Друштва,
чланови су били Александар Белић, председник САН и професор Филозофског факултета,
Радован Лалић, професор Филозофског факултета, и књижевници Велибор Глигорић и
Милан Богдановић, каснији професори Филозофског факултета, а у контролном одбору су
били Обрен Благојевић, професор Правног, и Михаило Вучковић, професор Економског
факултета. Секретар Друштва за Србију је био Драгаш Денковић, асистент Правног
факултета, а члан управе Миливоје Марковић, са истог факултета. У Кационом одбору
приликом оснивања били су Михаило Вучковић, Мехмед Беговић, Драгаш Денковић. У
организацији рада Друштва су учествовали и Александар Белић, Синиша Станковић,
Стеван Јаковљевић, Радован Лалић, Нико Миљанић, Мехмед Беговић, а појединим
секторима рада су се бавили Михаило Стевановић (књижевност), Видо Латковић
(просвета), Јован Ђорђевић (друштво), Живан Сечански (историја), Гојко Николиш,
Александар Сабовљев (медицина), и др. (Исто; АЈ, 524–5).
12
Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni uticaj“, str. 160–161; Isti, Agitprop kultura, str. 167–169.
Максимовића Како је обнављан Стаљинград, Обрена Благојевића Државне

финансије СССР, Радивоја Увалића Планска привреда СССР и Александра
Сабовљева Заштита и васпитање деце у СССР; поводом обележавања 220
година Академије наука септембра 1945. Синиша Станковић је предавао
о четврт века совјетске науке, А. Белић о животу и култури у СССР-у,
Јеврем Недељковић о људима у СССР-у; децембра 1945. на комеморацији
совјетском научнику В. Л. Комарову, о његовом раду су говорили А. Белић,
С. Станковић и З. Сремец.13
Поред Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР, предавања су
организовала и федерална друштва Србије, Војводине, Хрватске итд. Многа
предавања су држана више пута, у разним домовима културе, у фабрикама,
а често у и одборима Друштва у унутрашњости (1946. Богић Кнежевић у
Шапцу о Дњепростроју, М. Константиновић у Лесковцу о улози Словена
у одржавању мира, Борислав Благојевић у Ваљеву, Радивоје Увалић у
Пожаревцу; 1947. у Титовом Ужицу о совјетским студентима и медицини,
Лењину, железници, у Шапцу о Ломоносову).14
13
Током 1946. С. Станковић је предавао о проблему порекла живота у светлости совјетске
науке, Војислав Ристић о социјалном васпитању, Михаило Вучковић о задругарству, М.
Константиновић о својини и наследном праву, Љубомир Дуканац о новчарском систему у
СССР-у, Сретен Стојановић о уметности у Русији у 18. и 19. веку, К. Грубачић о А. И. Херцену
и Ушинском, Младен Јосифовић о животу и раду у колхозима и Мичурину и његовом делу,
Драгомир Ћосић о научноистраживачком раду у пољопривреди и Н. В. Цицину и његовим
радовима на пшеничнопиревинским хибридима итд. Фебруара 1946. је одржана свечана
академија поводом десет година од смрти И. П. Павлова у организацији Друштва, Српске
академије наука, Београдског универзитета и Коларчеве задужбине на којој су говорили
А. Белић, С. Станковић о Павлову и совјетској науци, Иван Ђаја о Павловљевом раду на
пољу физиологије, Стефан Ђелинео о Павлову као испитивачу више нервне делатности и
Хуго Клајн о Павлову и психологији; априла 1946. је прослављена 181 година Ломоносова;
јуна 1946. је поводом десет година од смрти организована академија о М. Горком на којој
су говорили А. Белић, Р. Лалић и Вељко Петровић; јуна 1946. је о совјетском култном
филму Сила живота говорио Спасоје Гарзичић, асистент Универзитета. Током 1947. је Р.
Лалић предавао о Шолохову, Светозар Радојчић о уметничким везама између Руса и Срба
у средњем веку; током септембра и октобра су у оквиру изложбе совјетске архитектуре
одржана предавања Б. Максимовића о научном и теоријском раду у области архитектуре
и стаљинском плану реконструкције Москве, Бранислава Којића о архитектури руског
села, Братислава Стојановића о совјетској архитектури, Ђурђа Бошковића о руској
средњовековној архитектури; у октобру је одржана свечана академија поводом прославе
800 година Москве; поводом 30 година Октобарске револуције С. Станковић је одржао
предавање „30 година совјетске науке у служби народа“. Југославија – СССР, бр. 1–26, 1945–
1947; АЈ, 524–1.
14
Југославија – СССР, бр. 1–26, 1945–1947; АЈ, 524–1; Културна политика Југославије, стр.
278–280, документ 429, Извештај 7. априла 1946. на годишњој скупштини Друштва за
културну сарадњу Хрватске са СССР у Загребу о првих девет мјесеци рада. Друштво у
Друштво је објављивало и посебне брошуре о Совјетском Савезу

од којих су неке представљале радове, прештампане чланке и предавања
совјетских и југословенских научних и јавних радника о различитим
питањима развоја друштва, културе и науке у СССР-у. Брошуре су излазиле
у великом тиражу (10.000–15.000 примерака) и до краја 1946. је изашло 23
наслова у 371.000 примерака, па је тако ширен совјетски културни утицај,
пропагирана совјетска наука у целини и поједине дисциплине и постављан
узор за развој југословенске науке. Међу 30 брошура које су изашле до
средине 1947. налазили су се и наслови: Михаило Константиновић, Реформа
брака и заштита деце и мајки у СССР; С. И. Вавилов (председник Академије
наука СССР-а), Ломоносов и руска наука; Александар Белић, Из Совјетског
Савеза – утисци и сећања; А. Шабанов, Медицинско образовање у СССР; С.
И. Вавилов, Совјетска наука у служби отаџбине; С. В. Кафтанов (министар
вишег образовања СССР-а), Више образовање у СССР; Војислав Ристић,
Социјално осигурање у СССР; С. Кафтанов, Совјетска интелигенција
верно служи својој отаџбини; С. В. Бахрушин, 800 година Москве; Родољуб
Чолаковић, Значај наше културне сарадње са Совјетским Савезом и др.15
Новом Саду је 1945. приредило предавање Андрије Гамса о карактеру совјетског права,
инж. Теодора Малбашког о научном раду у СССР-у. Друштво за Хрватску је у Загребу
1945. организовало предавања професора Стевана Патакија о одгоју и школи у СССР-у,
1946. Јосипа Бадалића о Толстоју, Зоје Розове, лектора руског језика на Загребачком
Свеучилишту, о Денису Давидову, Наде Вернић о руском педагогу Ушинском, Златка
Горјана о научном филму, Рудолфа Бичанића о карактеристикама совјетског државног
прорачуна; марта 1946. одржана је академија поводом 90 година од смрти Лобачевског, о
којем су говорили професори Ђуро Курепа, Миленко Севдић и Мира Херцигоња.
15
АЈ, 524–3, Први конгрес Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР, новембар
1946; АЈ, 524–4. Брошуре и часопис Друштва, који је излазио у преко 8.000 примерака,
наручивани су из свих делова земље уз бројне књиге, часописе и публикације на руском
језику. У брошурама Друштва, као и у бројним сличним публикацијама других издавача,
поред уопштеног пропагирања развоја совјетске науке и југословенско-совјетске културне
и научне сарадње, даван је модел за изградњу и развој научне политике и појединих
научних грана у Југославији, као и за формирање нове социјалистичке интелигенције
која ће бити „у служби народа“ и учествовати у „изградњи социјализма“. За нашу тему је
посебно важан рад С. И. Вавилова Совјетска наука у новој етапи, из 1947, састављен из
неколико краћих говора и чланака, у којем аутор даје приказ развоја науке у старој Русији
и потом после Октобарске револуције, и као основне одлике „нове совјетске науке“ истиче
демократичност, партијност и идејност, заснованост на дијалектичком и историјском
материјализму, служење народу и држави, организованост установа – института и
лабораторија, плански развој, колективност, масовност, тј. бројност кадрова („армија
научника“), примењеност у пракси, у привреди и техници. Потом наводи резултате и
успехе совјетске науке у предратном периоду, пре свега формирање „научно-техничког
фронта“, односно развој свих ужих специјалности и стварање могућности за производњу
У таквој пропагандној атмосфери, један од видова конкретне научне

сарадње између две земље била је размена научне литературе, књига и
часописа, у организацији Друштва за културну сарадњу Југославија–СССР,
преко државних просветних органа или појединих библиотека и научних
установа. Друштво је још од 1945. преко ВОКС-а слало у СССР примерке
свих издања која су објављивана у Југославији после рата, поједина
прератна издања и дневну и периодичну штампу. И научна литература
из Југославије је, често по наруџбини, упућивана појединим одељењима
ВОКС-а (за архитектуру, пољопривреду и др.), библиотекама Академије
наука, библиотеци Владимира Иљича Лењина у Москви, Универзитетској
библиотеци у Москви, библиотеци Салтикова-Шчедрина у Лењинграду и
библиотекама разних научних установа. Заузврат су од ВОКС-а примане
пошиљке књига и часописа које су расподељиване централној и подручним
библиотекама Друштва, а међу којима је поред белетристике и пропагандне
литературе било и наслова из различитих научних дисциплина. Тако је по
извештају Друштва током децембра 1947. од примљених наслова 68% било
научне, а 32% лепе и дечје литературе, с тим што треба претпоставити
да су у „научну“ литературу урачунавани и радови класика марксизма и
разноврсне пропагандне и идеолошко-политичке брошуре.16
Преко Друштва се одвијала и размена литературе између југословенских
и совјетских библиотека и културних и научних установа. Током првих
скоро свих производа у земљи. Нарочито истиче допринос науке и ратне технике током
Другог светског рата у победи над фашизмом. На крају износи задатке у „новој етапи“,
који су били прецизирани у петогодишњем плану 1946–1950. по појединим дисциплинама
(математика, биологија, физика, електротехника, хемија, геологија, пољопривреда,
медицина, лингвистика, историја, право, економија) и у захтеву партијског руководства да
се достигну и престигну достигнућа иностране науке на свим пољима. У том циљу држава
је обећавала подршку и средства за школовање кадрова и подизање стандарда научника,
обнову, изградњу система установа, децентрализацију и снабдевање опремом. Такав модел
је требало применити и у новој југословенској држави. Исти ставови о совјетској науци
као моделу изражени су бројним чалнцима овог (и других аутора), као и у брошури коју
је 1947. у пропагандне и научно-популарне сврхе издало Друштво „Никола Тесла“ и којој
је приређивач инж. Славко Бокшан додао биографије 46 руских научника, међу којима и
Ломоносова, Лобачевског, Мендељејева и Павлова. (Видети: Сергеј И. Вавилов, Совјетска
наука у новој етапи, Београд, Друштво за културну сарадњу Југославија–СССР, 1947;
Исти, Тридесет година совјетске науке, Београд, Друштво „Никола Тесла“, 1947).
16
АЈ, 524–1, Друштво – ВОКС-у, 28. март 1945; АЈ, 524–3, Списак књига које је Друштву
послала Библиотека В. И. Лењина 7. мај 1946. и Библиотека М. Е. Салтикова-Шчедрина,
31. децембра 1946; Исто, Извештај са Првог конгреса Друштва, новембра 1946; АЈ, 524–8,
Извештаји о раду Друштва 1947; Југославија – ССССР, бр. 1, новембар 1945, стр. 47; Исто,
бр. 15, јануар 1947, стр. 39; Исто, бр. 17, март 1947, стр. 39. Маја 1947. у библиотеци Друштва
је укупно било око 10.000 књига из Совјетског Савеза (Исто, бр. 20, јун 1947, стр. 38).
послератних година, југословенским научним установама и универзитетима,

нарочито Београдском, који је страдао током рата, недостајала је научна и
стручна литература, пре свега уџбеници и приручници за разне предмете и
научне дисциплине. Проблем је делимично решаван превођењем са руског
уџбеника из предмета чије планове и програме је требало саобразити
совјетским узорима и засновати на дијалектичком и историјском
материјализму. Поред тога, совјетска литература је набављана куповином
и разменом, а исто тако, захваљујући атмосфери која је стварана и упркос
ратним страдањима које је претрпео Совјетски Савез, од ове земље је од 1945.
очекивана и директна помоћ у уџбеницима, литератури, инструментима и
опреми.17
Новообразовани одбор за размену публикација са иностранством
при Универзитетској библиотеци у Београду је већ јуна 1945. извршио
прву размену са Совјетским Савезом преко Друштва за културну сарадњу.
У наредном периоду Библиотека је највећи број публикација набављала
управо из те земље. Од 155 страних часописа који су примљени од 1945. до
1947. 121 је излазио у Совјетском Савезу.18 Министарство просвете ДФЈ је од
1945. набављало совјетске школске уџбенике, наручивало стручну и научну
литературу и било претплаћено на двадесетак совјетских научних, стручних
и научно-популарних часописа,19 а књиге са совјетским установама су
17
B. Petranović, „KPJ kao vladajuća snaga u sistemu vlasti“, str. 26–27, 32; Исти, „Универзитет
и идеологија 1945–1949“, Београдски универзитет у предратном периоду, НОР-у и
револуцији, II, зборник радова, Београд, 1986, стр. 5–10; Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni uticaj“,
str. 163–165; Isti, Agitprop kultura, str. 173–176; D. Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952,
str. 216; Isti, „Beogradski univerzitet i hladni rat“, str. 361–362. Током првих послератних
година употребљивим су сматрани само стари уџбеници математике, физике и хемије.
Без промена је преведена са руског ¼ универзитетских и школских уџбеника, а 1945–
1948. на Београдском универзитету су коришћена 24 превода совјетских уџбеника. Неки
уџбеници су писани по угледу на совјетске, а студенти су упућивани углавном на совјетску
литературу, пре свега на Економском, Правном, Филозофском и Пољопривредном
факултету. Преведени су уџбеници из опште историје (А. В. Јефимов, Е. А. Космински, А.
В. Мишулин, В. Ј. Тарле, Д. С. Скаскин, В. Потемкин), историје филозофије, књижевности
(Тимофејев, М. А. Бродски), психологије (Корњилов), педагогије (В. П. Јосипов, И.
Гончаров, П. И. Груздјев), политичке економије (А. Кузњецов, А. Леонтијев, Д. Розенберг,
С. А. Вигодски), права (Голунски, Строганович, Денисов, Вишински).
18
Архив Србије (АС), фонд Београдски универзитет (БУ), ф. 2, Комисија за обнову
универзитета – Друштву бр. 1467, 11. јул 1945; АС, фонд Комитет за научне установе,
Универзитет велике школе, ф. 28, 31. мај 1947; D. Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952,
str. 176–177. Универзитетска библиотека је маја 1947. приредила изложбу техничких књига
набављених из СССР-а (Југославија – СССР, бр. 20, јун 1947, стр. 38).
19
АЈ, 313–9–32, бр. 3395, 22. август 1945; Исто, бр. 6674, 22. новембар 1945. Министарство
се претплатило на: Известиа Академије наук СССР, Вопросии истории, Доклади Академии
размењивала и друга министарства, универзитети, академије, библиотеке,

факултети, институти,20 износећи преко Друштва своје жеље и потребе за
совјетском литературом.21
У више наврата су добијани и поклони у књигама од совјетских
државних органа, библиотека и научних установа. Већ 22. јануара 1946. у
присуству представника совјетске амбасаде, министра просвете Србије
(Мите Митровић Ђилас), декана и продекана Београдског универзитета и
особља Универзитетске библиотеке извршена је свечана предаја књига које
су стигле из Москве као поклон Универзитету.22 Посебно је била значајна,
обимом и садржајем, пошиљка књига коју је Московски универзитет
послао као поклон Београдском универзитету почетком новембра 1946.
Поклоњено је 416 књига, међу којима је поред Лењинових сабраних дела у 30
томова и појединачних радова Лењина и Стаљина, било и бројних научних
и стручних дела, од чега доста уџбеника и приручника, из разних научних
наук СССР, Математическиј зборник, Журнал обшчеи химии, Журнал експериментални

и теориски физики, Природа, Наука и жизни, Совјетскаја педагогика и др. (Исто, 26.
новембар 1945).
20
Министарство пољопривреде је јула 1945. преко Друштва послало у СССР 450 примерака
педесетак стручних публикација; Српска академија наука десетак књига историчара
уметности о српским средњовековним манастирима (Студеници, Раваници, Манасији,
Каленићу, Дечанима); Београдски универзитет издања задужбине Луке Ћеловића;
Академији архитектуре СССР-а су послате књиге о архитектури, Научној библиотеци
Горког издања из историје и филологије народа ФНРЈ. АЈ, 524–1, Академија наука СССР –
Друштву, 29. април 1945; Исто, Београдски универзитет – Друштву, бр. 1467, 19. јул 1945;
Исто, Министарство пољопривреде ДФЈ – Друштво, бр. 2368, 3. јул 1945; Исто, Друштво
– Српској академији наука, 2. јул 1945; Исто, Научна библиотека Горког – Друштву, 8.
септембар 1945; АЈ, Комитет за школе и науку, 315–55–133, Комитет за народно здравље
– Комитет за школе и науку, бр. 6078, 2. јун 1947; АЈ, ЦККПЈ, 1945/373, 10. април 1945,
Институт за светску литературу А. М. Горки – Маршалу Титу.
21
Углавном је тражена литература коју је било могуће применити у пракси. Тако су преко
правне секције Друштва у Москви затражени уџбеници за све предмете на правним
факултетима, литература о судовима, тужилаштвима и адвокатури, као и текстови
совјетских закона ради примене у југословенском законодавству. Бродоградилиште у
Тивту је тражило совјетске техничке књиге о бродоградњи. Августа 1946. затражен је рад
о добијању Na2S2O5 из часописа Прикладнои химии из 1940. пошто је сматрано да тај рад
„има велики значај за нашу младу хемијску индустрију која почиње да производи поменуте
соли“. АЈ, 524–3, Друштво – Секцији за право ВОКС-а, 20. јул 1946; Исто, Бродоградилиште
Тиват – Друштву, бр. 1628, 26. новембар 1945; Исто, Друштво – Обшћеству за културнои
свези с заграницеи, 16. јул 1946.
22
Југославија – СССР, бр. 4, фебруар 1946, стр. 47.
области.23 Дакле, може се рећи, да је и поред пропагандне конотације и

идеолошке садржине, била непорецива и стручна вредност литературе која
је из Совјетског Савеза стизала у ратом опустошене београдске библиотеке,
семинаре и институте.24
Недостатак наставног кадра на југословенским универзитетима,
нарочито марксистички оријентисаног, навео је просветно руководство
Југославије да, непосредно по завршетку рата, очекује и затражи помоћ од
Совјетског Савеза и по овом питању. У међусобним контактима током 1945.
констатовано је да је совјетска влада спремна да укаже помоћ и пошаље
известан број професора, асистената и лектора да попуне празне катедре
на универзитетима. Сматрано је да таква помоћ не би имала политичких
импликација и да би „читава јавност“ била „необично задовољна доласком
совјетских професора“. Очекивано је да југословенска страна, имајући у
виду и тешкоће у СССР-у и сводећи своје жеље на најмању меру, што пре
упути молбу и конкретно назначи број и специјалност тражених стручњака,
као и дужину и услове боравка у Југославији. У том циљу су током 1945. и
1946. преко државних просветних органа прикупљани прецизни подаци по
универзитетима и факултетима које би катедре и предмете требало попунити
професорима из СССР-а, најмање на два семестра. Тако је направљено више
спискова по републикама, факултетима и специјалностима.25 Међутим,
23
У пошиљци се налазио комплет часописа Чтеније в императорском обштестве истории
и древности россиских од 1874. до 1917. у преко 140 томова, речник руског језика у
четири тома, разне хрестоматије, затим бројни наслови из историје Русије и Европе (Е.
А. Космински, Д. М. Петрушевски, М. М. Богословски, М. Ђаконов, Д. С. Скаскин, А. В.
Јефимов, В. Ј. Тарле), економије, права, књижевности и филозофије (С. А. Вигодски, Греков,
Козлов, Островитјанов, А. А. Шахматов, Г. Ф. Александров), разних грана биологије,
нарочито дарвинизма (И. П. Павлов, К. А. Тимирјазев, И. И. Мечников, М. А. Мензбир,
В. Л. Комаров, Т. Д. Лисенко), физике, хемије и физичке хемије (Д. И. Мендељејев, Ф. В.
Миткевич, Бродски, Њекрасов, Мељников), математике, технике и астрономије, (Н. Е.
Жуковски, И. Н. Виноградов, С. Н. Бернштајн, П. И. Попов, Полак), геологије, географије,
палеонтологије, минералогије (В. А. Обручев, Шубников, Титов, Страхов), и других наука.
АЈ, 524–3, Списак књига послатих на дар Београдском универзитету, Универзитетска
библиотека, бр. 747, 7. новембар 1946.
24
Треба поменути и да су из Совјетског Савеза повремено стизали и инструменти и опрема
за београдске институте, заводе и лабораторије. Тако је 19. октобра 1947. Геофизички
институт у Москви обавестио Сеизмолошки завод у Београду да му поклања сеизмографе
система Никифоров. Југославија – СССР, бр. 26, децембар 1947, стр. 31.
25
АЈ, ЦК СКЈ, Идеолошка комисија, 507, VIII, VI/2–b–1, Извештај о просветним проблемима,
31. октобар 1945; АЈ, 313-1-5, Министарство просвете ДФЈ – Министарство просвете НРС,
пов. бр. 96, 15. јун 1945; Исто, Министарство иностраних послова – Комитету за школе и
науку, бр. 1019, 13. фебруар 1946; АЈ, 315–10–22, Комитет – Амбасади у Москви, пов. бр.
300, 20. август 1946; Исто, Спискови, 1946; АЈ, 315–55–133, Комитет – министарствима
упркос очекивањима, труду и обећањима овај вид сарадње није био остварен
и предавачи из Совјетског Савеза нису били ангажовани на југословенским
универзитетима.26
Без успеха је прошао и покушај да стручњаци из Совјетског Савеза
спроведу реорганизацију југословенских научних и високошколских
установа по совјетском моделу. У том циљу је током 1946. на Београдском
универзитету боравио професор московског Техничко-грађевинског
института Николај Н. Абрамов. Иако су на свим факултетима донети нови
планови и програми (засновани на совјетским, које су државни просветни
органи добили из Москве), уведени нови предмети, форсиран руски
језик, настава заснивана на марксизму-лењинизму, показало се да уску
специјализацију стручњака по совјетском узору, нарочито на техничким
факултетима, није било могуће спровести.27
И поред ових неуспешних акција, током првих послератних година је
успостављена извесна сарадња совјетских научника са Југославијом, тиме
што је у земљу долазио велики број совјетских научника, универзитетских
професора и стручњака ради држања предавања, истраживања и
упознавања земље и народа. Посете су реализоване углавном преко Друштва
просвете, бр. 2653, 24. јул 1946; Исто, Министарство просвете НРС – Комитету, бр.
3923, 14. август 1946; АЈ, Министарство за науку и културу, 316–93, Извештај одељења за
високе школе 1946; АС, БУ, ф. 3, Ректорат – деканатима, бр. 3301, 3. октобар 1945; АС, БУ,
ф. 4, Извештај о раду Универзитета у Београду 1945/46; Културна политика Југославије,
стр. 276, документ 427; D. Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952, str. 228. Средином
1946. на Београдском универзитету је затражено 50 предавача из Совјетског Савеза за
38 предмета, од чега 15 на Филозофском факултету. На Филозофском су затражени за
теоријску физику, општу историју, педагогију, психологију, логику, археологију, биологију,
историју СССР, руски језик; на Правном за политичку економију, теорију државе и права,
административно и грађанско право СССР; на Медицинском за биологију, патолошку
физиологију и ратну хирургију; на Техничком за металургију, физику; Пољопривредном за
генетику, пољопривредне машине, искоришћавање шума; на Ветеринарском за сточарство,
патологију и бујатрику; и на Фармацеутском за хемију животних намирница.
26
Павле Савић је из Москве јављао министарки просвете НР Србије Митри Митровић
да о „слању астронома за нашу земљу не може бити ни речи, јер у њима су они највише
оскудни“, а да има „приличан број“ других стручњака који би желели и могли да дођу на
неко време уколико би у Југославији имали шта да раде и не би губили време. АЈ, ЦК СКЈ,
Идеолошка комисија, 507, VIII, IV/d,–3–73, Павле Савић – Митри Митровић, 16. јун 1946.
27
Б. Петрановић, „Универзитет и идеологија 1945–1949“, стр. 8; D. Bondžić, Beogradski univer-
zitet 1944–1952, str. 183–184, 190, 216; Isti, „Beogradski univerzitet i hladni rat“, str. 361–362;
Политика бр. 12428, 15. октобар 1946, стр. 5; Народни студент, бр. 2, 23. март 1946, стр. 7,
Исто, бр. 7, 22. новембар 1946, стр. 2; АЈ, 315–10–22, Комитет за школе и науку – Амбасади
у Москви, пов. бр. 790, 23. новембар 1946; АЈ, 315–32–82, Совјетски наставни планови и
програми.
за културну сарадњу, а предавања су одржавана у просторијама Друштва,

на факултетима, у Руском дому и на Коларчевом универзитету. Већ током
1945. у Југославији су гостовали Борис В. Огњев, професор Медицинског
факултета, и Вадим И. Лисовски, професор Правног факултета у Бакуу,
као и истакнути научник Н. С. Державин.28 Фебруара 1946. у Југославију је
допутовала група совјетских археолога, етнолога и историчара, (Сергеј А.
Токаров, Пјотр Г. Богатирев, Владимир Ј. Равдоникас, Пјотр Н. Третјаков,
Артимеј В. Арциковски, Борис А. Рибаков), професора Московског
и Лењинградског универзитета, који су као делегати Академије наука
СССР-а путовали кроз Југославију ради проучавања балканских Словена,
посетили Београд, Загреб, Љубљану, Сплит и Сарајево и одржали низ
предавања.29 Током 1946. и 1947. у Београду, Загребу и другим центрима
су, поред књижевника и уметника, гостовали и предавали многи совјетски
научници, који су тако прапагирали совјетску науку и културну политику,
али и пружали могућност домаћим стручњацима да упознају достигнућа,
резултате, методе и теоријске приступе појединих научних дисциплина у
Совјетском Савезу и сами добијали прилику да упознају стање југословенске
науке и евентуално истраже питања којима су се бавили.30
28
Огњев је предавао о медицинском образовању у СССР-у и лечењу трофичних улцера,
а Лисовски о правном образовању (Југославија – СССР, бр. 1, новембар 1945, стр. 44,
47; АЈ, 524–1, август 1945; АЈ, 313–8–29, Друштво – Министарству просвете ДФЈ, 12.
септембар 1945). За долазак професора Державина је била заинтересована КПЈ, која га
је крајем 1944. преко Густава Влахова позвала да дође у Југославију како би помогао по
питању македонског књижевног језика (АЈ, ЦККПЈ 1944/696, 14. децембар 1944; АЈЦККПЈ,
1944/820, 16. децембар 1944).
29
У извештају Друштва, које је организовало боравак стајало је да су руски научници „свуда
примљени са највећом љубављу“, да су успоставили „срдачну научничку и братску сарадњу“
са представницима научних установа, посетили више села, упознали и проучили низ
народних обичаја и добили велику количину корисне литературе. Богатирјов је предавао
о совјетској науци и фолклористици у СССР-у; Третјаков о источнословенском племену
уочи стварања староруске државе; Арциховски о археолошком доказу заједнице словенске
културе у средњем веку; Рибаков о археолошком испитивању староруских градова;
Токарев о етнолошким истраживањима у СССР-у, а 14. фебруара 1946. је био гост на слави
Св. Трифун код домаћина у Белом Потоку код Београда. Југославија – СССР, бр. 5, март
1946, стр. 43, 45–46; Исто, бр. 6, април 1946, стр. 47; Културна политика Југославије, стр.
278–280, документ 429; АЈ, 315–1–5, Министарство иностраних послова – Министарству
просвете, пов. бр. 216, 10. јануар 1946.
30
Током 1946 и 1947. предавали су: Давид Аркин о архитектури; Н. Н. Абрамов о високим
техничким школама у СССР-у и снабдевању водом насеља и индустрије у СССР-у; професор
Чумаков и војни лекари Дановски и Гуцевич из Москве о медицини; Борис Д. Греков,
професор Московског универзитета и директор Института за историју при Академији
наука СССР-а, о стварању руске државе; Николај Ф. Јаницки, члан Института за географију
Значајан вид сарадње представљао је одлазак из Југославије у Совјетски

Савез на школовање, усавршавање или гостовање. С једне стране, радило се
о одласку студената на школовање и аспираната на специјализацију, што
је по обиму и циљевима представљало значајан део просветне политике
југословенске државе по завршетку рата. Од 1945. су прављени планови и
спискови кандидата за одлазак у СССР, прва група од 229 југословенских
студената и 27 аспираната отишла је у разне совјетске центре крајем 1946,
а друга од 198 студената у јесен 1947. Скоро сви су били чланови КПЈ,
већином Срби и мушкарци, а студирали су и специјализирали разне гране
науке, у већој мери природне и техничке него друштвене. Упркос тешким
послератним животним условима, идеолошком притиску и индоктринацији
и иделогизацији совјетске науке, студенти и специјализанти су стицали
значајна стручна и методолошка знања, а неки и докторске титуле, у разним
областима науке.31
Академије наука, о проблемима новог петогодишњег плана СССР-а и раду географа; Марија
Н. Гостојева о протеусима и њиховом значају у теорији еволуције; Николај В. Цицин,
академик и заменик министра пољопривреде, о организацији научноистраживачког рада у
пољопривреди и значају науке у СССР-у; А. Герасимов о формализму и идејној уметности;
Алексеј А. Вознесенски, ректор Универзитета у Лењинграду, о вишем образовању у СССР-у;
В. Ј. Васиљченко је држао курс библиотекарства; гостовали су биолози Л. Зенкјевич и С.
М. Јудинцев са Московског универзитета, Ф. В. Колчин, А. П. Холпова; совјетски научници
су учествовали децембра 1946. на Словенском конгресу у Београду. АЈ, 524–3, Извештај на
Првом конгресу Друштва, новембар 1946; АЈ, 524–8, Извештај о раду марта 1947; АЈ, 315–
10–22, Министарство иностраних послова – Комитет за школе и науку, пов. бр. 416199, 28.
август 1947; Југославија – СССР, бр. 4, фебруар 1946, стр. 47; Исто, бр. 5, март 1946, стр.
47; Исто, бр. 9, јул 1946, стр. 47; Исто, бр. 15, јануар 1947, стр. 39; Исто, бр. 18, април 1947,
38, 40; Исто, бр. 20, јун 1947, 39; Исто, бр. 26, децембар 1947, 31; Политика бр. 12428, 15.
октобар 1946, 5; Народни студент, бр. 2, 23. март 1946, 7, Исто, бр. 7, 22. новембар 1946,
2; Културна политика Југославије, стр. 278–280, документ 429; Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni
uticaj“, str. 169–170; Isti, Agitprop kultura, str. 183; Б. Петрановић, „Универзитет и идеологија
1945–1949“, стр. 5–9; D. Bondžić, Beogradski univerzitet 1944–1952, str. 216, 221–222; Isti, „Beo-
gradski univerzitet i hladni rat“, str. 361–362.
31
О школовању и специјализацији у СССР-у видети: Мирослав Перишић, Од Стаљина
ка Сартру. Формирање југословенске интелигенције на европским универзитетима
1945–1958, Београд, 2008, стр. 177–224; B. Petranović, „KPJ kao vladajuća snaga u sistemu
vlasti 1945–1948“, str. 32; Исти, „Универзитет и идеологија 1945–1949“, стр. 5–6; Исти,
„Југословенски студенти стипендисти у иностранству и страни студенти на југословенским
универзитетима 1945–1948“, Универзитет у Београду 1838–1988, зборник радова, Београд,
1988, стр. 281–301. Средином 1945. је планирано да се у СССР упути 1.000 студената и 50
аспираната, прављени су спискови по републикама и струкама, али план није остварен (АЈ,
313–1–2, Студенти стипендисти у СССР 1945/46; АЈ, 313–6–27, Стипендирање студената у
СССР 1945).
Поред тога, један број југословенских научника и стручњака је одлазио

у Совјетски Савез у званичне посете државним и научним установама,
ради предавања, одржавања веза, упознавања са научним животом и
достигнућима. Утисци, искуства и знања стечена током тих гостовања
преношена су у земљу на два начина. С једне стране, пропагирањем обима,
квалитета и достигнућа научног и уопште друштвеног, привредног и
културног живота и рада у Совјетском Савезу, преко чланака објављиваних
у штампи, брошура и предавања одржаваних преко Друштва за културну
сарадњу Југославија–СССР, дорађивана је већ стварана пропагандна
слика о совјетској држави, култури и науци. С друге стране, током
боравка у Совјетском Савезу, углавном у научним установама у Москви
и Лењинграду, југословенски научници су се упознавали са системом,
организацијом, културном политиком, циљевима и задацима научних
установа и научника у социјалистичком систему, организацијом и
финансирањем научноистраживачког рада, покушавали да успоставе
чвршће институционалне и персоналне везе и сарадњу совјетске и
југословенске науке и да, по повратку у земљу, совјетске моделе, искуства,
знања и резултате пренесу и конкретно примене у постављању темеља,
организацији и развоју научне политике и научног живота и појединих
научних дисциплина и установа у Југославији.32
32
Током 1944. и 1946. у Москви је боравио физичар Павле Савић. Јуна 1945. у СССР је
путовала делегација Министарства просвете ДФЈ ради проучавања просветних прилика
(Алија Кошир, професор Медицинског факултета у Љубљани, Иво Фрол помоћник
министра просвете Хрватске, Коста Грубачић помоћник министра просвете Србије,
Мартин Менцеј помоћник министра просвете ДФЈ, Стево Десић начелнику одељења за
народно просвећивање Министарства просвете ДФЈ и Александар Сабовљев асистент
Београдског универзитета). Јуна 1945. су на прослави 220 година Академије наука СССР-а,
као делегати Српске академије наука учествовали А. Белић, С. Станковић, Ј. Недељковић,
П. Савић и Фране Кидрич; по повратку су објавили низ чланака у штампи и одржали
предавања у Коларчевој задужбини у којима су изнели „процват науке у СССР после
револуције“ (С. Станковић, Четврт века совјетске науке, А. Белић, Живот и култура у
СССР, Ј. Недељковић, Људи у СССР); поред тога, С. Станковић је током боравка у Москви
успоставио везе са совјетским биолозима који су предложили тешњу сарадњу, посебно
у истраживању језера и Јадранског мора и да се у Оцеанографском институту у Сплиту
оснује руско одељење или да чак цео институт постане заједничка установа. Септембра
1945. су на Педагошки конгрес у Москви путовали професори из Загреба Стеван Патаки
и Београда Борислав Стевановић. У делегацији Друштва која је на позив ВОКС-а априла–
маја 1946. гостовала у СССР-у, поред функционера, књижевника и уметника, био је и
Стеван Јаковљевић, ректор Београдског универзитета. Почетком 1947. је за професора
Мију Мирковића из Загреба припремано путовање у научне сврхе у неколико научних
и привредних центара у СССР-у. Архив Српске академије наука и уметности (АСАНУ),
фонд Александра Белића (АБ), III, 2167г, д, Писмо С. Станковића, 11. августа 1945; АЈ,
Ефекти боравка југословенских научника у Совјетском Савезу могу

се приказати на примеру истакнутих научника и професора Београдског
универзитета – Александра Белића и Павла Савића. Белић је као председник
Српске академије, истакнути лингвиста, филолог, слависта, школован у
Русији још крајем 19. века, више пута гостовао у СССР-у и интензивно радио
на развоју научне сарадње и примени искустава совјетске науке у Југославији.
Од маја до јула 1945. године предводио је делегацију југословенских
научника на прослави 220-годишњице Академије наука; у лето 1946. је
присуствовао састанку слависта у Лењинграду на којој је донета резолуција
о сарадњи слависта словенских земаља; од маја до јула 1947. је боравио у
Москви, где му је 16. јуна на свечаној седници Научног савета ректор И.
С. Галкин уручио диплому почасног професора Московског универзитета
„Ломоносов“. Током ових посета, Белић је држао пригодне говоре, давао
изјаве, држао предавања студентима и аспирантима славистичке групе,
разговарао са руководством научних установа о сарадњи са југословенским
научницима, а по повратку у земљу је давао изјаве, објављивао чланке и
држао предавања о утисцима из СССР-а, у којима је изражавао „дивљење
и поштовање“ совјетској науци која се „за ових 30 година развила до
горостасних размера“.33 Поред тога, гостујући у совјетским научним
524–3, Извештај на Првом конгресу Друштва, новембра 1946; АЈ, 313–8–29, Министарство
просвете ДФЈ–Министарство унутрашњих послова, бр. 1858, 15. јун 1945; АЈ, 313-8-29,
Министарство просвете ДФЈ–Министарство иностраних послова, бр. 3866, 8. септембар
1945; АЈ, 315–55–133, Комитет за школе и науку – Амбасади у Москву, бр. 2164, 26. март
1947; Културна политика Југославије, стр. 274, документ 423; Југославија – СССР, бр. 3,
јануар 1946, стр. 47; Исто, бр. 7, мај 1946, стр. 40, 45. Видети и: Lj. Dimić, „Sovjetski kulturni
uticaj“, str. 168–169; Isti, Agitprop kultura, str. 181–182.
33
АСАНУ, АБ, III, 2151, 30 година совјетске науке; 2137, 2138, додела дипломе почасног
професора 1947. и говор А. Белића; III, 2158, резолуција о сарадњи слависта; III, 2170, тезе
о сарадњи словенских академија и универзитета; III, 2147, 2159, 2167, 2167б, 2172, 2188г, IV
3, 587, 2215, позив, говор на прослави 220 година, изјава југословенске делегације и други
записи о боравку у Москви 1945; Југославија – СССР, бр. 20, јун 1947, стр. 39; Исто, бр. 21,
јул 1947, стр. 39; Политика, 16. јун 1947, стр. 7. Видети и рукописе Белићевих излагања
о совјетској науци, Павлову. (III, 2139, 2148, 2149), као и предавања у Друштву и чланке
објављене у штампи, пре свега у часопису Југославија – СССР. Белић је 1945. подржао
предлог С. Станковића за сарадњу на истраживању језера и мора и позив биологу Л. А.
Зенкјевичу да посети Југославију, 1947. је разговарао са председником Академије СССР-а
С. И. Вавиловом о унапређењу сарадње и поклањању књига, а сам је предлагао да се оснује
Руски научни институт у Београду, као установа у којој би тесно сарађивале југословенска
и совјетска наука, што није било остварено (АСАНУ, АБ, III, 2166, 2176, о руском научном
институту; III, 2167г, предлог С. Станковића и сагласност А. Белића; АЈ, 315–55–133,
Министарство иностраних послова – Комитет за школе и науку, бр. 412466, 9. јул 1947, о
разговору са Вавиловим).
установама прикупљао је детаљне информације и водио белешке о њиховој

организацији, структури, бројности, руководству, кадровском саставу,
опремљености, радном времену, задацима, областима и програмима рада
и резултатима (нарочито о институтима, лабораторијама и библиотекама
Академије наука и славистичке групе Филозофског факултета). Управо
у то време, током 1947. и 1948. године Српска академија наука је темељно
реорганизована по совјетском моделу, донет је закон, основани су
институти, формулисани задаци и циљеви и започет интензиван и разгранат
научноистраживачки рад, који је блиско повезиван са захтевима друштва,
државе, привреде у оквиру Првог петогодишњег плана.34
Павле Савић, истакнути физичар, предратни комуниста, партизан,
потпредседник АВНОЈ-а и повереник за просвету, отпутовао је априла
1944. у Москву као члан југословенске војне мисије. Месец дана по
доласку, уз дозволу Јосипа Броза Тита и совјетских власти, започео је
научноистраживачки рад у Институту за физичке проблеме Академије
наука СССР-а у сарадњи са истакнутим руским физичарем Пјотром Л.
Капицом и његовим помоћником А. Ј. Шаљниковим. Бавио се проблемом
течног хелијума на ниским температурама и постизао добре резултате, али
је на Титов позив средином октобра 1944. прекинуо рад, вратио се у Београд
и преузео низ дужности у новој држави. У Москву је поново дошао јуна
1945. као члан делегације научника на прослави 220-годишњице Академије
наука СССР-а и потом је наставио са радом у Институту за физику, изабран
за старијег научног сарадника Академије наука и остао у Совјетском Савезу
до септембра 1946.35
Поред резултата у научном раду и успостављања веза са совјетским
научницима, Савић је успео да придобије Капицу да Институт и совјетска
влада пруже помоћ у обуци кадрова, техничком материјалу, пројектовању и
оснивању Института за физику у Југославији. У писмима марта 1946. Савић
34
АСАНУ, АБ, III, 2165, посета Педагошком институту; III, 2154, Белешке о Академији наука
СССР; III, 2177-2180, програми Московског универзитета; III, 2182, 2184, 2186, 2186б,
белешке о научном раду у СССР, Академији наука и славистичком одељењу.
35
Milovan Đilas, Razgovori sa Staljinom, Beograd, 1990, str. 15; Односи Југославије и Русије
(СССР) 1941–1945, стр. 386, 867; Павле Савић, Наука и друштво, Београд, 1978, стр. 259–
272, 279–281; Милош Јефтић, Разговори са Винчанцима, Београд, 1998, стр. 22; Слободан
В. Рибникар, „Допринос Павла Савића атомистичким наукама“, Зборник Филозофског
факултета, Београд, 1990, стр. 221–222; Исти, „Павле Савић (1909–1994)“, Живот и дело
српских научника, Београд, 1999, стр. 421–422. Током научног рада у Москви 1944. и 1946.
године, Савић је са сарадницима открио феномен „магле“ у области ниских температура
и нови метод за добијање ниских температура, и резултате објавио у Москви и Београду.
(Видети: П. Савић, н. д., стр. 54–59)
и Капица су известили Јосипа Броза Тита о тој идеји, изнели и образложили

„Пројекат изградње Физичког института у Београду“, дали списак
материјала за будући институт који је требало да се обезбеди у Совјетском
Савезу и списак кадрова и ритам којим је требало да се обучи у совјетским
институтима. Замолили су Тита да лично интервенише код совјетске владе
за одобрење и помоћ у овом пројекту, као и за дозволу Капици да дође у
Југославију и руководи радом на оснивању института.36 Јосип Броз је
приликом званичне посете Москви јуна 1946. посетио Институт за физичке
проблеме, упознао се са Капицом, и по каснијим Савићевим казивањима,
сам изнео идеју о оснивању Института за физику у Београду, коју су Савић
и Капица само прихватили. У сваком случају, Савић је по повратку у земљу
почео са радом на оснивању Института, септембра 1947. је званично донета
одлука и започели радови на изградњи у селу Винча надомак Београда, а
10. јануара 1948. званично је основан Инститит за физику при Влади ФНРЈ.
У то време су односи са Совјетским Савезом већ почели да захлађују, а
ускоро су Резолуцијом Информбироа јуна 1948. научни контакти и потпуно
прекинути, тако да планирана и обећана помоћ из СССР-а није уграђена
Архив Јосипа Броза Тита, КМЈ–II–6–a/2, Писмо Павла Савића о стварању Физичког
36
института у Београду, у прилогу Пројект Института и писмо П. Л. Капице из Москве

поводом отварања Института у Београду 13–17. март 1946. Павле Савић у писму захваљује
маршалу на указаном поверењу и говори да су се за подизање „нашег Физичког института“
заинтересовали „многи совјетски људи, а нарочито академик Капица“, што наводи на
закључак да је Савић већ дошао у Москву са циљем да испита могућности оснивања
Физичког института у земљи и придобије совјетске научнике и државу да у томе пруже
помоћ. У прилог томе говори и писмо П. Савића Митри Митровић, министру просвете
НР Србије од 16. јуна 1946. у којем јој се жали да „није ништа урадио по питању за које је
дошао“ и обавештава је да је уз помоћ Капице, Шаљникова и других совјетских стручњака
у току прва два месеца проучавао „чисто техничку страну питања оснивања Физичког
института код нас“, да је израдио Пројекат оснивања Института и упутио га Титу, са
детаљним потребама које је требало унети у план рада Академије наука СССР-а и у
Трговински уговор Југославије и СССР-а, и пожалио се што није добио никакав одговор од
маршала. Истицао је да израду материјала и специјализацију југословенских кадрова мора
да одобри совјетска влада и да је списак људи које је требало упутити на специјализацију
предао Вељку Влаховићу још приликом поласка за Москву (јер је она била у Паризу).
Поменуо је да прва група треба да дође у јулу 1946. и да треба што пре наћи место и почети
изградњу зграде како би била завршена кад стигну прве испоруке инструмената. На крају
је нагласио да „сем старања да стекнемо поменути Институт и неког узгредног посла на
ниским температурама, немам никакво друго занимање, које би правдало мој овдашњи
боравак“ (АЈ, ЦК СКЈ, Идеолошка комисија, 507, VIII, IV/d,–3–73, Павле Савић – Митри
Митровић, 16. јун 1946).
у оснивање Института (осим искуства и знања П. Савића стеченог током

рада у Москви).37
Сукоб са Информбироом 1948. довео је и до прекидања свих осталих
облика научне сарадње и размене Југославије и СССР-а и постепене промене
пропагандне слике совјетске науке у јавности. Упркос томе, резултати
интензивне сарадње југословенских и совјетских научних установа и
научних радника током првих послератних година, и поред материјалних
и идеолошких ограничења, нису могли да нестану и остали су задуго
присутни у библиотекама, уџбеницима, литератури, наставним плановима и
програмима, методологији појединих научних дисциплина и организацији,
структури, задацима и начину рада појединих научних установа.
Summary
Scientific Cooperation between Yugoslavia and USSR 1944–1947
Apart from military and political, economic, cultural and educational

cooperation, academic ties of the new Yugoslav authorities with state and scholarly
institutions of the Soviet union developed already by the end of 1944. Above all,
it was the matter of great expectations and certain aid from the Soviet Union in
cadres, material and in organizing of scientific work and of basing of Party and
state scientific policy completely on the Soviet scholarly and research model and
the achievements of Soviet science. Ideological and political propinquity and the
need to develop the backward science and to apply it to the needs of the country
and the people, made it necessary to rely on the experiences, achievements and
aid of the first country of socialism. This trend found its underpinning in the
Treaty on Friendship, Mutual Aid and Afterwar Cooperation between Yugoslavia
and USSR from April 1945. Ties between scholarly institutions and scientists were
realized through the highest educational organs of the state, and above all through
the Society for Cultural Cooperation of Yugoslavia and USSR, founded in 1945.
Already from the first afterwar school year Soviet curricula, plans and Russian
language were introduced on all levels of education, and it was tried to base the
instruction on dialectical materialism. Soviet schoolbooks were translated and
Russian-language literature recommended, methodology and results of certain
scholarly disciplines were taken over from Soviet science (psychology, pedagogy,
37
П. Савић, н. д., стр. 283, 306, 312; М. Јефтић, н. д., стр. 23; С. Рибникар, „Допринос Павла
Савића атомистичким наукама“ стр. 222; С. Рибникар, „Павле Савић (1909–1994)“, стр. 423;
Пола века Института „Винча“ (1948–1998), Београд, 2000, стр. 12–14, 20–21.
history, literary theory, biology etc.) Through exchange and grants primarily
Russian-language books and scholarly journals came into libraries of faculties
and scientific institutions. Apart from its practical application, Soviet science
was strongly advertised and praised as the „most progressive” in the press and in
public statements of scientific and public workers, as opposed to the „bourgeois
reactionary science” of Western countries. Aid in application and advertising
of achievements of Soviet science were lent also by scientists from the Soviet
Union, who, apart from lectures at universities and in public, often had the task
of organizing scientific research work and of helping with the set-up, organization
and work of scholarly institutions. Furthermore, a large number of students and
specializing experts, as well as scientists was sent to the Soviet Union. During
their stay there they came to know the organization and achievements of Soviet
science and they propagated it in public and applied it in their institutions.
All forms of scientific cooperation were limited by material resources and
possibilities and imbedded in the general cultural and propaganda atmosphere
based on ideological and political situation and the relations between Yugoslavia
and USSR. After the Resolution of the Informbuerau in 1948 and the conflict
between Yugoslavia and USSR scientific ties between the two countries were
abruptly severed and the propaganda image of Soviet science was gradually
revised.
УДК 37.014(497.1)„1945/1948”
Сања ПЕТРОВИЋ ТОДОСИЈЕВИЋ
„КОНСТРУКТИВНО ВАСПИТАЊЕ“ НАЈМЛАЂИХ

ПРИПАДНИКА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ.
СОВЈЕТСКИ МОДЕЛ НА ТРАГУ
„ПОЗНАВАЊА НАШЕ СОПСТВЕНЕ ПРОБЛЕМАТИКЕ“1
„Ако се старци успротиве

побит ћемо их
тек тако
удри
згази
у прљаву кашу
нема отпора, кад млади устану
само освета“
Арнолт Бронен, Рађање младости, 1992.
АПСТРАКТ: Становиште које се базира на уверењу да је политика образовања

и васпитања коју су спроводиле послератне југословенске власти „нарочито
после ослобођења, па све до сукоба са ИБ“-ом „прихватила“ совјетску политику
и концепцију образовања представља општеприхваћено мишљење у стручној,
педагошкој па и историјској литератури. Рад који је пред читаоцима представља
покушај да се, на основу увида у архивску грађу, анализу писања југословенских
послератних педагошких часописа и литературе, полемише са наведеним ставом.
Кључне речи: васпитање, образовање, политика, образовања, „совјетски модел“,

југословенско друштво, КПЈ, Савез пионира Југославије
1
Vlado Šmit, „Smernice savremeno pedagoшkog rada“, Pedagoški rad, 6, Zagreb, 1946, str. 20.
С. Петровић Тодосијевић – КОНСТРУКТИВНО ВАСПИТАЊЕ... . . . 383
„ФРАЗЕ“
У Програму за пролетерско дечје позориште, 1928. године, Валтер

Бењамин је написао: „На децу фразе, а то није случај код одраслих, немају
никакав утицај. За годину дана можемо постићи то да сва деца у земљи
понављају фразе. Али, поставља се питање како да постигнемо то да за десет
или двадесет година сви делују по партијском програму. Ту фразе нису ни
од какве користи“.2 Написан за потребе Асје Лацис која је 1918. године
у Орелу скупила ратну сирочад, како би играјући се позоришта са њима,
успела да разбије њихову ратну трауматску напетост, брилијантни текст
чувеног немачог филозофа доживео је своју највећу популарност, па чак
би се могло рећи да је „откривен“ тек четрдесет година касније тј. за време
студентских немира 1968. године.3 Па иако се у историографији радо
говорило о томе шта се десило 1968, знатно ређе је нуђен одговор на питање
ко се десио 1968. године или – о каквој врсти самоопредељења је реч? У
предговору култне књиге Александра С. Нила Слободна деца Самерхила,
Ерих Фром, аутор Бекства од слободе, написао је: „Замењивање ауторитета
слободом било је основни принцип тог самоопредељења“.
Другачије речено: „Његов смисао почивао је у подучавању детета без
употребе принуде и то подстицањем детиње радозналости и спонтаних
потреба, како би се пробудило интересовање детета за свет који га окружује.
Овакав став означио је почетак прогресивног образовања и представљао
важан корак у развоју личности“.4 Побуна из 1968. која се „просула“ и
по београдским улицама била је „гест“ рођених у самом Другом светском
рату или непосредно по његовом окончању. Условно говорећи радило се
о генерацији одгајаној „у благостању које је било непознато дотадашњој
људској историји“.5 Послератне генерације су добиле још једну, до тада
незамисливу прилику – пружена им је шанса да се масовно школују.6 Након
великог усхићења дошло је и до великих разочарања. Начин организовања
наставе на универзитетима био је старомодан, бирократски неприпремљен
за прилив свих оних који су желели оно о чему су њихови родитељи могли
2
Valter Benjamin, „Program za proletersko dečje pozorište“, Teatron, 144–145, Beograd, 2008, str.
31.
3
Wolfgang Schneider, Kazalište za djecu, Zagreb, 2002, str. 15–16.
4
Erih From, „Predgovor“, u: Aleksandar S. Nil, Slobodna deca Samerhila, Beograd, 2003, str. 5.
5
Anja Suša, Beogradsko pozorište i studentske demonstracije ’68, Beograd, 2001, str. 22 (magistarski
rad).
6
Isto, str. 23.
да сањају. Након генерације апатичних студената педесетих година 20. века

који су тражили уточиште у „породици и благодетима живота у предграђу“,
стасале су генерације шездесетих, спремне да радикално мењају свет па и
устаљени систем вредности.7 „Деца родитеља технократа и организатора
друштва су охрабривана да буду креативна.8 Уосталом, није ли за Валтера
Бењамина „пролетерска педагогија значила испуњење детињства које
омогућава настанак револуционарних снага“?9
Двадесет година раније изасланик Министарства просвете и
школски инспектор Десимир Миливојевић, запрепашћено је писао у свом
извештају о представницима исте генерације која је тада похађала основну
школу: „Деца читају чланак Стаљин у школи а немају појма ко је Стаљин,
где он живи и шта ради. Одговара се да живи у Бујановцу, Прешеву, Скопљу,
Нишу, Београду и нагађало се докле су год деца знала да ређају имена наших
места. Исто тако се ништа не зна ни о Титу. На питање шта он ради у
Београду, добио се само један одговор – Разговара с пионирима“.10
„ПРВА ВРЛИНА НАРОДНЕ СРЕЋЕ“11

У овдашњој стручној, како педагошкој тако и историјској литератури
дуго је преовладавало мишљење да је политика образовања и васпитања
послератних југословенских власти „нарочито после ослобођења, па
све до сукоба са ИБ“-ом „прихватила“ совјетску политику и концепцију
образовања.12 Ово становиште не би се могло сматрати нетачним. Са друге
стране оно никада у потпуности није образложено.
Са становишта социологије и историје детињства, повест само
једне у низу маргиналних друштвених група једна је од неправедно
запостављених области. „То стање је производ схватања о невидљивости
детета, тешкоћама да се оно, његово место у породици, друштву уопште,
дефинише и одреди“.13 Износећи становиште да је једна од основних
карактеристика „младог југословенског револуционарног друштва“ тежња
7
Isto, str. 24.
8
Isto, str. 23.
9
W. Schneider, n. d.
10
Архив Србије, Г-183, Ф-85, Извештај изасланика Министарства просвете, школског
инспектора Десимира Миливојвића Министарству просвете НР Србије из Бујановачког
среза, 10. децембар 1948.
11
Владета Тешић, Морално васпитање у школама Србије 1830–1878, Београд, стр. 483.
12
Ranko Simović, Politika obrazovanja i njena realizacija u SR Srbiji, Beograd, 1990, str. 237.
13
Милан Ристовић, Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, 2007, стр. 205.
да се „сви друштвени процеси ставе под контролу државе“,14 историчари

педагогије као да су заборавили да подсете да је „борба за душе“ најмлађих
припадника заједнице опште место у историји модерних држава. Дакле она
не представља особени специјалитет комунистичких режима. Говорећи о
тешкоћама у одржавању континуитета педагошких гласила и проблемима
у вези са њиховим доприносом науци и култури код нас, историчарка
педагогије Наташа Вујсић-Живковић се с пуним правом запитала како је
могуће да се, с обзиром на историју сада већ стару преко двеста година, код
нас још увек говори о педагогији као „младој науци“.15
У књизи Морално васпитање у школама Србије 1830–1878, Владета
Тешић, полазећи од питања „да ли је у раздобљу од 1830. до 1878. године
у школама у Србији било организованог и смишљеног рада на моралном
васпитању ученика и с каквим циљем и на који начин се настојало да се
код ученика развијају одређена морална својства“,16 долази до закључка
да је у условима под којима је Србија од турског пашалука постепено
израсла у, условно говорећи, организовану грађанску државу, „у којој се
упоредо са формирањем одређених државних институција (законодавства,
апарата власти и судства) стварао и уобличавао одређени систем школа
и развијала одређена педагошка мисао“, „школство снажно еволуирало,
израстајући временом у значајан фактор целокупног друштвеног живота“.
Тешић закључује да су све школе „(од основних до највиших) биле“
„постављене управо тако да у њима ученици нису само стицали одређена
знања“ већ су у одређеном смислу и помоћу конкретних педагошких мера
(дакле организоване и смишљено) добијали и морално васпитање. Оно
се „исцрпљивало у свесној тежњи просветно-школских органа да се код
ученика свих школа, формирајући одређена религијска уверења, усађују и
развијају у првом реду оне особине које ће их чинити дисциплинованим
и послушним извршитељима заповести и наредаба претпостављених“.17
Тиме се, по Владети Тешићу, показало да је мишљење Светозара Марковића
изнето у Србији на Истоку „о бирократском моралу (као владајућем
моралу), чија је суштина била у покоравању претпостављенима исправно,
да чињенице уверљиво потврђују и његову мисао да је покорност властима
сматрана првом врлином и првим условом народне среће“ и да се у вези са
тим „сваки вид непокорности (грађана властима, ученика наставницима)
14
R. Simović, n. d., str. 32.
15
Nataša Vujsić-Živković, Šezdeset godina časopisa Pedagogija, Beograd, 2006, str. 9.
16
В. Тешић, н. д., стр 5.
17
сматрао „најозбиљнијим преступом, често чак и буном против државног

поретка“.18
Бројни аутори окупљени око пројекта Приватни живот код Срба у
двадесетом веку показали су да је једна од најдоминантнијих одлика 20.
века све оштрија борба породице и државе око детета. „Прва схватањем да
дете само њој припада, друга, настојећи да стави под свој надзор и утицај
најмлађе чланове заједнице, као свој (биолошки и сваки други) потенцијал
и гаранцију континуитета.“19
Анализирајући култ владара као „атавизам старог патријархалног
друштва“, „једну константу политичке културе“, „континуитет у општем
политичком дисконтинуитету облика власти и владајућих идеологија“
али и „најтрајнији облик васпитавања деце“,20 историчарка Оливера
Милосављевић препознаје у модерној историји Србије и Југославије
заступљеност два веберовска типа власти према „врсти захтева за
легитимношћу“. Први, традиционали тип власти, „заснован на веровању
у светост традиције и легитимност особа које су на основу њих позване
да уживају ауторитет“, може се применити на монархијски систем. Други,
харизматски тип власти, „засниван на изузетној преданости светости или
хероизму, или узорним особинама неке особе или поретка који је ова открила
или створила“, карактеристичан је за Титово доба.21 Имплементација
идолопоклонства као општег места и карактеристичног обележја легитимних
поредака у образовни и далеко шири, васпитни систем представљала је
нужност. „Љубав према владару“ као „отелотворење патриотизма“, дакле
неизмерна љубав према краљу и отаџбини тј. Титу и домовини, проналазила
је своје место и на насловним странама часописа за децу и омладину.
Последњих деценија 19. века насловну страну листа Ласта красиле су слике
ласте, гуслара и грба са натписом: „Само слога Србина спасава“. Насловна
страна Голуба из 1905. приказује Вука Караџића, Доситеја Обрадовића,
светог Саву, Милоша Обилића, гуслара и Косовку девојку, док се као натпис
истиче „Цетиње, Призрен, Нови Сад и Београд“. Заглавље Дечјих новина
из 1928. године приказује три загрљена малишана са препознатљивим
капама, тј. обележјима Срба, Хрвата и Словенаца. Послератни Пионир је
18
19
М. Ристовић, н. д.
20
Olivera Milosavljević, „Otac–genije–ljubimac: Kult vladara–najtrajniji obrazac vaspitanja dece“,
Žene i deca. Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka, 4, Beograd, 2006, str. 188.
21
Isto, str. 189.
излазио под паролом „За домовину – с Титом – напред“ док је Млади борац
поручивао „Све снаге за нашу прву петолетку“.22
Привођење најмлађих чланова друштва позицијама нове власти
поверено је још за време Другог светског рата Савезу пионира Југославије,
који је основан децембра месеца 1942. године на Првом конгресу
Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије.23 Настао по
узору на двадесет година раније основану Пионирску организацију
СССР-а, Савез пионира Југославије се непосредно после рата далеко више
обликовао према захтевима актуелног тренутка него према принципима
„идеалног“ али удаљеног узора. Тако је гласило Савеза пионира Југославије,
часопис Пионири, већ на корицама броја из 1946. сугерисао чланству
да се у недостатку пионирских униформи нека од знамења Савеза могу
„приказати“ на комадима свакодневне гардеробе која је на понуђеној слици
представљала традиционалне народне ношње из различитих делова земље.24
Исте године стручни педагошки часопис Педагошки рад критиковао је рад
пионирске организације за коју се каже да је све до Трећег конгреса Народне
омладине била „потпуно занемарена“.25 Између осталог је истицано да су:
„За пионирске руководиоце одређивани сувише млади људи, врло често са
четири разреда основне школе, којима је било тешко успоставити правилан
однос према учитељима и наставницима и помагати пионирима у учењу и
раду“.26
„КОМЕ И КАКВО ОБРАЗОВАЊЕ“27

Нема сумње да је политика образовања и васпитања у Југославији
и Србији после Другог светског рата, како истиче Ранко Симовић, аутор
књиге Политика образовања и њена реализација у СР Србији, „углавном
адекватно одражавала ширу политику друштва у свим фазама њеног
развоја“,28 али како је могуће објаснити становиште стручне јавности
22
Isto, str. 191.
23
Сања Петровић Тодосијевић, „На трагу безбрижности под плаштом безимености“,
Приватни живот код Срба у двадесетом веку, Београд, 2007, стр. 234.
24
Пионири, 7–8, Београд, 1946.
25
Stana Tomašević, „Poboljšanje rada pionirske organizacije“, Pedagoški rad, 6, Beograd, 1946, str.
442.
26
Isto, str. 443.
27
Naziv članka Mitre Mitrović. Članak je objavljen u časopisu Savremena škola 1946 godine; Mitra
Mitrović, „Kome i kakvo vaspitanje i obrazovanje“, Savremena škola, 1, Beograd, 1946, str. 13–16.
28
о прихватању совјетског модела у периоду од 1944. до 1948. године ако се

зна да се на списку програмско-политичких и нормативних аката којима
се утврђује политика образовања и васпитања у Југославији, дакле аката у
којима се у датом моменту најцеловитије формулишу педагошки ставови,
на првом месту налази Устав из 1945. а на другом Резолуција трећег пленума
КПЈ из 1949. године?29 Дакле, са пуно одговорности се може тврдити да је
свој први и најзначајнији политичко-програмски документ у васпитно-
образовној политици који је, по речима Ранка Симовића, „врло успешно и
у високом степену ефикасно реализован“,30 нова југословенска власт донела
тек на Трећем пленуму КПЈ 1949. године. Уосталом, писац једине књиге о
политици образовања и њеној реализацији у СР Србији, која је објављена
1990. године, предмет свог истраживања, могло би се рећи с пуним правом
смешта у период од 1950. до 1974. године.31
Покушај да се разуме празнина од 1944/1945. до 1949/1950, као и
проблематично становиште о прихватању совјетског модела, у најкраћим
цртама, могло би се свести на следеће.
Суочивши се са крајем Другог светског рата, нова власт се нашла пред
највећим могућим изазовом. Жртве су биле бројне а земља порушена.
Обнова и изградња земље представљала је несвакидашњи изазов.
Преузимање предратног школског система додатно разореног у рату,
значило је суочавање са свим оним тешкоћама са којима се систем суочавао и
пре рата, дакле у старој држави. Говорећи о „тешкоћама“, историчар српског
села и одличан познавалац просветних прилика у Краљевини Југославији,
Момчило Исић је у једном од својих радова инсистирао на разлозима
„неуспеха“ основношколског система у Србији и Краљевини Југославији.32
Исти разлози представљали су и послератну стварност. Све до краја Другог
светског рата југословенска држава није успела да превазиђе неједнако
историјско наслеђе, између осталог и у области основног школства које је
1918. године регулисало 37 различитих државних и покрајинских закона и
уредби.33 Све до усвајања Предлога система одгоја и образовања у ФНРЈ из
1958. године, основно школство је у појединим деловима државе трајало од
четири до осам година. Другачије речено, све до 1958. године није постојала
јасна представа или консензус у вези са тим колико основна школа треба
29
Isto, str. 36.
30
Isto, str. 237.
31
Isto, str. 236.
32
Момчило Исић, „Неуспех основношколског система у србији за време Краљевине
Југославије“, Токови историје, 4, Београд, 2006, стр. 31–56.
33
да траје и самим тим како треба да изгледа. Традиционално неповезано

са државом, претежно рурално друштво, коме су се политчке елите
обраћале само у случају избијања рата или плаћања пореза, није разумело
интензивиране позиве државе да се деца, која су представљала незаобилазну
радну снагу на њиви и у кући, шаљу у школе порушене у ратним разарањима
и по правилу инфраструктурно врло лоше повезане са насељима.
КПЈ није изградила целокуапан програмско-политички концепт
образовања и васпитања пре Другог светског рата па ни у току Народно-
ослободилачке борбе у којој је практично али и програмски деловала са
органима АВНОЈ-а и народноослободилачких одбора. 34
После окончања рата Партија је преузела предратни школски програм.
Иако је покушала да га иновира а наставнике и наставу социјалистички
усмери,35 свој први политичко-програмски документ у васпитно-
образовној политици донела је, као што је већ речено, тек на Трећем пленуму
КПЈ 1949. године.
Све до краја или бар до Другог светског рата, КПЈ није била партија на
власти. Више се бавила слабостима владајуће политике школства него што
је изграђивала сопствене смернице. Ослањала се на доктрину образовања
и васпитања коју су нудили прваци српске и југословенске социјалистичке
мисли.36 Склоност ка првацима социјалистичке и педагошке мисли,
истицање континуитета са „добрим традицијама“ долази до изражаја у
свим еминентним педагошким стручним часописима који су излазили
после Другог светског рата. Садржај Савремене школе. Часописа за
васпитна питања, гласила Савеза просветних радника Југославије, броја
4–5, за 1947. годину, можда на најбољи могући начин сведочи о томе. Поред
прилога у коме се преузимају објашњења појмова Школа37 и Школа и
буна38 из Рјечника Вука Стефановића Караџића, само у наведеном броју,
дело поменутог аутора представљало је предмет интересовања неколико
аутора у чланцима: Вук Караџић,39 Карактер и дело Вука Ст. Караџића,40
34
35
Isto.
36
Isto.
37
Vuk Karadžić, „Škola. Iz Rječnika“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str. 126–128.
38
Vuk Karadžić, „Škola i buna. Iz Rječnika“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str. 128.
39
Đorđe Kostić, „Vuk Karadžić“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str. 1–5.
40
S. V. Ristanović, „Karakter i delo Vuka St. Karadžića“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str.
6–10.
Историјски развитак идеје световности наставе код Срба,41 Вуков рад на

реформи српског буквара и букварне наставе.42 Интересовање за страну,
како „совјетску“ тако и „западну“ педагошку мисао долази до изражаја у
оцени и приказу Макаренкове Педагошке поеме,43 Драгише Живковића,
сећању на „последњег претставника теорије слободног васпитања у Русији,
Венцеља Константина Николајевича“44 али и чланцима: Историја развитка
западне психологије45 и Систем школства у Енглеској.46
Иако политика образовања и васпитања све до 1949. године није нашла
своје уобличење у финалном нормативном акту, најистакнутији државни
функционери задужени за просветну делатност нису пропуштали прилику
да подвуку значај и главне смернице политике образовања и васпитања
у земљи. Тако је прва министарка просвете у Влади НР Србије Митра
Митровић истакла у чланку Коме и какво образовање из 1946. године како
је „погрешно постављати питање“ „да ли је наше васпитање комунистичко“
пре свега због тога што оно збуњује и „нас и друге“ али и због тога што
„овако постављено питање највећма потиче од реакционарних кругова
и реакционарне иностране штампе, која брижљиво пребира по нашим
школским плановима и програмима, по букварима и тражи ову или ону
подударност са совјетским школским системом, плановима и програмима“.
Истичући да је југословенска просветна политика „слична са оном у
Совјетском Савезу“,47 Митра Митровић је закључила: „Ми тражимо и
налазимо циљеве васпитања и образовања који ће бити у складу са развитком
наше земље која ће формирати људе у свесне грађане ове демократске
државе“.48 Јасно дистанцирање у односу на тезе о поистовећивању
југословенског, још увек недовољно формулисаног, и совјетског модела могу
се приметити и у радовима других, у то време истакнутих првака Партије,
али и педагога. У свом раду Смернице савременог педагошког рада из
41
Miloš B. Janković, „Istorijski razvitak ideje svetovnosti nastave kod Srba“, Savremena škola, 4–5,
Beograd, 1947, str. 71–77.
42
Milan J. Janjušević, „Vukov rad na reformi srpskog bukvara i bukvarne nastave“, Savremena škola,
4–5, Beograd, 1947, str. 78–81.
43
Dragiša Živković, „A. S. Makarenko: Pedagoška poema“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str.
116–123.
44
„Smrt zaslužnog pedagoga“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str. 124–126.
45
S. L. Rubinštajn, „Istorija razvitka zapadne psihologije“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str.
37–70.
46
„Sistem školstva u Engleskoj“, Savremena škola, 4–5, Beograd, 1947, str. 102–115.
47
M. Mitrović, n. d., str. 10.
48
Isto, str. 11.
1946. године Владо Шмит је истакао како се „првим извором за наше ново
педагошко образовање“ мора третирати „повезаност с народом и његовом
борбом“, другим „све напредне, демократске и хуманистичке мисли“ а
трећим „изучавање совјетске педагогике“. „Познавање наше сопствене
друштвене проблематике, што представља - као што смо већ рекли - основни
извор нашег новог педагошког образовања, сачуваће нас од погрешног
пресађивања до слепог копирања“,49 закључио је Шмит.
Политика образовања и васпитања у југословенској држави после
Другог светског рата није јасно дефинисана све до краја 1949 године. Рад који
је пред читаоцима требало је да укаже на по много чему истиниту, но ипак
проблематичну констатацију о безусловном прихватању совјетске политике
образовања и васпитања у Југославији све до разлаза са Совјетским Савезом
1948. године. Изношење олаких констатација последица је недовољно
истражених политичких и друштвених процеса који су се одигравали у
југословенском друштву од друге половине 1944. до лета 1948. године.
Површне процене последица су често неоправдане потребе за истицањем
дисконтинуитета, иако су многе анализе комплексних друштвених процеса
указале на јасне континуитете који се могу посматрати од времена стварања
модерних тј. националних држава на овим просторима па и раније. Иако се
1948. година и разлаз са Совјетским Савезом врло често узима као међаш
за маркирање одређених појава у југословенском друштву, треба нагласити
да би било далеко прецизније истаћи да су одређене појаве дошле до пуног
изражаја након лета 1948. године или касније, али да се прве манифестације
процеса еманципације у односу на Москву и самим тим први знакови
потраге за сопственим путем у социјализам могу приметити знатно пре
1948. године.
Summary
„Constructive Education“ of the Youngest Members of the Yugoslav

Community
The Application of the Soviet Model for „Solving our Own Problems“
The policy of education and upbringing in the Yugoslav state after WWII
wasn't clearly defined until the end of 1949. The paper wants to point out at the,
in many respects true but nevertheless problematic claim, that Soviet policy of
49
V. Šmit, n. d.
education and upbringing was unconditionally accepted in Yugoslavia untill

the split with the Soviet Union in 1948. Suggesting such supeficial claims is the
consequence of insufficiently researched political and social processes which
took place in the Yugoslav society between the second half of 1944 and summer
1948. Superficial estimates are often the fruit of the unjustified need to stress
discontinuity, even though many analysis of complex social processes showed that
clear continuity can be observed ever since the founding of modern, i.e. national
states in these parts, and even further back. Although the year 1948 is often
considered a boundary for marking certain phenomena in the Yugoslav society,
it should be emphasised that it would be much more accurate to say that certain
phenomena took their clearest form after summer 1948 or later, but that the first
manifestations of the proces of emancipation from Moscow's tutelage, and thus
also the first signs of the search for Yugoslavia's own way to socialism, could be
observed long before 1948.
УДК 327(497.1:4-11)”1944/1948”
930.85(497.1:4-11)”1944/1948”
339.9(497.1:4-11)”1944/1
Слободан СЕЛИНИЋ
ЈУГОСЛАВИЈА, СССР И ИСТОЧНОЕВРОПСКЕ

ЗЕМЉЕ 1944–1948.
АПСТРАКТ: Најважније теме у раду су политички, економски и културни односи

Југославије и земаља источне Европе 1944–1948. Политички односи су посматрани
кроз политику стварања савезничких односа међу овим земљама и питање односа
Југославије према неким нерешеним питањима између источноевропских земаља.
Културна сарадња је описана кроз приказивање рада друштава за културну
сарадњу, као и сарадњу на пољу уметности, музике, књижевности, науке, филма
итд. У погледу економије, анализиран је значај ових земаља у спољној трговини
Југославије.
Кључне речи: Југославија, СССР, Пољска, Чехословачка, Бугарска, Албанија,

Мађарска, Румунија, источна Европа, Јосип Броз, политика, економија, култура
У сагледавању односа Југославије и земаља Источне Европе у прве три

године после рата треба поћи од неколико чињеница. У политичком смислу
ове земље су крај рата дочекале у сасвим различитом положају – од чланица
савезничке и победничке коалиције и жртава фашизма (СССР, Југославија,
Чехословачка, Пољска) до фашистичких и поражених земаља (Бугарска,
Румунија, Мађарска). То је одмах имало за последицу да ове последње нису
биле ни чланице УН-а на крају рата. Уосталом, совјетске трупе су ушле у
неке од ових земаља као ослободилачке, а у друге као окупационе. И без ове
разлике, међу њима је постојало обиље других разлика: од бројних проблема
у билатералним односима као што су совјетско-пољски, чехословачко
- пољски, мађарско-чехословачки, до крупних разлика које су излазиле
на површину упоређивањем друштава ових земаља (сва су била аграрна,
сем Чехословачке и касније ДР Немачке, да је само чехословачко друштво
имало традицију правог парламентаризма, вишестраначја и демократије, да
су само југословенски и албански комунисти успели да током рата изведу
револуцију и др.).1 Ипак, све ове разлике анулиране су током три године
захваљујући доминантном совјетском утицају стеченом ратном победом, па
је потреба СССР-а да хомогенизује земље и партије у својој сфери утицаја на
почетку хладног рата довела до систематског преузимања власти комуниста
у овим земљама окончаног до 1948. године. Пре свега захваљујући совјетском
притиску, земље које су до јуче били ратни непријатељи или у чијим су
односима постојали крупни спорови, чак и територијални, постајале су
савезнице повезане уговорима о пријатељству тј. савезу.2
Од свих ових земаља Југославија је најбоље односе имала са СССР-ом
са којим је делила спољнополитичке погледе и од кога је преузимала узоре
за уређење властите земље. Совјетски Савез је у југословенском врху
доживљаван као моћни и велики савезник од кога се могла очекивати помоћ
у учвршћивању власти и заштити државних интереса у међународним
односима. Важна помоћ СССР-а обезбеђена је већ приликом Брозовог првог
пута у Москву обављеног совјетским авионом са Виса. Посета је трајала од
21. до 28. септембра 1944. За југословенског вођу најбитније је било да је
том приликом добијена совјетска подршка у завршним ратним операцијама
у земљи и да је ова посета значила јачање његове међународне позиције и
прећутно признање „нове Југославије“.3 Већ од септембра 1944. у Југославију
су почели да долазе и совјетски војни инструктори, мада су убрзо потом
почели да се јављају и први неспоразуми.4 Окренутост спољне политике
Југославије ка СССР-у демонстрирана је и Уговором о пријатељству
склопљеним 11. априла 1945. приликом Брозове друге посете Москви од 5.
до 17. априла 1945. За Југославију је овај уговор означавао везивање за јаког
1
Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ (11. jun 1945 – 7. jul 1948), priredio Bran-
ko Petranović, Beograd, 1995, str. 49; В. Лакер, Историја Европе 1945–1992, Београд, 1999,
стр. 100.
2
Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ..., str. 49; История России 1917–2004
(редактор Э. М. Харланова), Москва, 2004, стр. 373; B. Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–
1988, treća knjiga, Beograd, 1988, str. 195; E. Kardelj, Borba za priznanje i nezavisnot nove Jugosla-
vije 1944–1957, Ljubljana, 1980, str. 106–111; Č. Štrbac, Jugoslavija i odnosi između socijalističkih
zemalja. Sukob KPJ i Informbiroa, Beograd, str. 231–237; C. Bekes, „Soviet Plans to Establish
the Cominform in Early 1946: New Evidence from the Hungarian Archives“, CWIHP Bulletin
10, March 1998, p. 135/136; S. K. Pavlović, „28. jun 1948. Raskol i njegove posledice za Istočnu
Evropu“, Tokovi istorije, 1–4/1999, str. 70; M. Đilas, Vlast, London, 1983, str. 110–114; В. Лакер,
Историја Европе 1945–1992..., стр. 100.
3
B. Petranović, Istorija Jugoslavije..., druga knjiga, Beograd, 1988, str. 325–329; Љ. Димић, „Тито
и Стаљин“, Јосип Тито, Јосиф Стаљин, Београд, 2006, стр. 10.
4
А. Животић, „Совјетски војни инструктори и саветници у Југословенској армији 1944–
1948“, Браничево у историји Србије, уредник Драган Алексић, Пожаревац – Београд, 2009,
стр. 615–627.
С. Селинић – ЈУГОСЛАВИЈА, СССР И ИСТОЧНОЕВРОПСКЕ... . . . 395
савезника у кога су полагане многе наде, који је био старији идеолошки

брат и узор и чији је унутрашњи систем понекад и некритички копиран на
југословенску стварност.5 Нова посета СССР-у трајала је од 27. маја до 10. јуна
1946. До посете је дошло у тренутку када је југословенски вођа ојачао своју
позицију склапајући уговоре о пријатељству са Пољском и Чехословачком
и када је требало дефинисати политику према Бугарској и Албанији, али и
када су односи са Западом постајали све затегнутији. Истовремено, у земљи
се партијски врх припремао за прелазак на програм индустријализације.6
Када је септембра 1947. КПЈ учествовала и у оснивању ИБ-а, чинило се
да је Југославија неповратно уједињена са осталим источноевропским
државама на челу са СССР-ом у борби против „империјалистичког“ Запада,
оптуженог и за подстрекивање новог рата.7 Једино озбиљније питање у
спољној политици и уопште у међународним односима у коме Југославија
није добила подршку СССР-а били су југословенски територијални захтеви
на северозападним границама, јер је СССР уважавао реалност схвативши
да западни савезници по том питању неће попустити.8
После СССР-а Југославија је системом уговора о пријатељству ушла у
савезничке односе са свим осталим земљама које су после рата припадале
совјетској сфери утицаја. Редослед потписивања ових уговора тачно
5
Arhiv Jugoslavije (AJ), Kancelarija Maršala Jugoslavije, KMJ I–1/3, Put Josipa Broza Tita u SSSR,
5–17. IV 1945; B. Petranović, Istorija Jugoslavije..., treća knjiga, Beograd, 1988, str. 183.
6
B. Petranović, Istorija Jugoslavije..., treća knjiga, Beograd, 1988, str. 183, 184.
7
История России 1917–2004..., стр. 373; B. Petranović, Istorija Jugoslavije..., treća knjiga... str.
195; E. Kardelj, Borba za priznanje i nezavisnot nove Jugoslavije 1944–1957..., str. 106–111; Č.
Štrbac, Jugoslavija i odnosi između socijalističkih zemalja..., str. 231–237; C. Bekes, „Soviet Plans
to Establish the Cominform in Early 1946: New Evidence from the Hungarian Archives“..., p.
135/136; S. K. Pavlović, „28. jun 1948. Raskol i njegove posledice za Istočnu Evropu“, str. 70; M.
Đilas, Vlast, London, 1983, str. 110–114; AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne
odnose i veze, SSSR, IX, 119/IV–1–63, dokument 12, Dokumenta usvojena na savetovanju.
8
Vladimir Popović je javio iz Moskve 4. februara 1947. da mu je Molotov tog dana saopštio sov-
jetski stav po pitanju ugovora sa Italijom i po pitanju Koruške. SSSR je smatrao da Jugoslavija
treba da 10. februara potpiše ugovor sa Italijom, jer će u suprotnom Englezi i Amerikanci moći
da zadrže svoje trupe u Italiji „što ugrožava nas i koči demokratski razvitak Italije“. Nastaviće i
pljačku sa teritorije koja po ugovoru treba da priapdne Jugoslaviji kao što je Pula. Molotov je
istakao i materijalnu štetu koja bi se pojavila nedobijanjem reparacija smatrajući da je po pitanju
reparacija trebalo žuriti, jer će kasnije biti teško nešto dobiti. Korušku po sovjetskom mišljenju
Jugoslavija „niukom slučaju“ tada nije mogla dobiti i zato nije trebalo da postavlja taj zahtev, jer
su Amerikanci i Englezi bili odlučno protiv toga, a osim toga u Koruškoj nema „jakog pokreta
Slovenaca za prisajedinjenje“. Sovjetski predstavnik se nadao da će SSSR uspeti da se izbori samo
za prava jugoslovenske manjine u Austriji. AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne
odnose i veze, SSSR, IX, 119/I,–44 (4a); 41a, dokument 16, Depeše Vladimira Popovića...
је одражавао место које су ове државе имале у југословенској спољној

политици.
Чехословачка и Пољска су биле земље са којима су савези исковани
још у рату, дакле равноправни партнери. Радило се о словенским земљама,
жртвама фашизма и чланицама савезничке коалиције, земљама са којима
у тренутку окончања рата није било озбиљнијих нерешених питања. Уз
то, Југославију је са Пољском повезивала и слична унутрашња политичка
ситуација, односно борба револуционарних снага са избегличком владом
за легитимитет. Чехословачка је била традиционални предратни савезник,
земља са којом је од раније негована војна, културна и економска сарадња и
од које се очекивало много на пољу економске сарадње и после рата, тачније у
остваривању плана о индистријализацији земље. То су биле источноевропске
земље које је, уз СССР, југословенска владина делегација на челу са Брозом
најпре посетила после рата. И у Пољској и у Чехословачкој Броз је срдачно
дочекан. Пут Броза по Чехословачкој и Пољској и дочек који му је приређен
били су тријумфални и заиста су осликавали тадашње пријатељске односе
ових држава и Југославије. Када је кренуо на пут Броз је иза себе имао
славну ратну прошлост у борби против фашизма, ништа мање сјајну и
успешну револуционарну прошлост у борби за власт против идеолошких
непријатеља, красио га је ореол вође народа који је уз совјетски и пољски
највише страдао у рату и скоро сам се ослободио. Иза њега је био уговор са
СССР-ом који је додатно јачао његов положај, а испред њега били су исти
такви уговори са Пољском и Чехословачком и даље јачање своје позиције
у Европи, посебно на Балкану. У Пољску и Чехословачку кренуо је као
савезник и пријатељ, тако је угошћен и испраћен. Југословенска делегација
боравила у Пољској од 14. до 19, а у Чехословачкој од 20. до 24. марта 1946.
Током посете Пољској потписан је 18. марта 1946. Уговор о пријатељству,
сарадњи и узајамној помоћи, док је такав уговор са Чехословачком
потписан у Београду 9. маја 1946. када је чехословачка делегација на челу са
председником владе Фирлингером дошла у узвратну посету Југославији. 9
За разлику од односа са Пољском и Чехословачком, Југославија је
у односе са Бугарском и Албанијом улазила као старији и јачи партнер.
Сарадња са Албанијом и Бугарском била је начин да се помогне
комунистичким снагама у овим земљама и појача југословенски утицај у
њима. Над Албанијом је Југославија покушавала да оствари и неку врсту
9
М. Перишић, Од Стаљина ка Сартру. Формирање југословенске интелигенције на
европским универзитетима 1945–1958, Београд, 2008, стр. 268–270; М. Совиљ, „Посета
Јосипа Броза Тита Чехословачкој марта 1946. године“, Токови историје 1–2/2007, стр. 134/5;
S. Selinić, Jugoslovensko-čehoslovački odnosi 1945–1955, Beograd, 2009, doktorski rad.
доминације. У сваком случају, гледала је да на јужног суседа прошири свој

утицај, па је Југославија већ у последњим фазама рата започела са пружањем
различитих видова помоћи Албанији. Слата је економска, војна и техничка
и пружана дипломатска подршка у међународним односима.10 Већ 1946.
било је одлучено да се са њом склопи „пакт о пријатељству“ и да се Енвер
Хоџа позове у Београд. Ипак, са доласком Хоџе у Београд чекало се још
неко време, тачније до састанка Броза и Стаљина у Москви 27. маја 1946.
Када је од Стаљина добијено одобрење да се са Албанијом склопи уговор о
обезбеђењу „суверености“, Хоџа је коначно дошао у Београд 23. јуна и остао
до 2. јула 1946. Тада је договорено потписивање уговора о пријатељству и
узајамној помоћи. Уговор су у Тирани потписали Хоџа и Станоје Симић 9.
10
Albanija je dobijala od Jugoslavije ekonomsku pomoć isporukom značajnih količina hrane, in-
dustrijskih proizvoda i repromaterijala. Drugi segment pomoći Albaniji je predstavljala vojna
pomoć koja se očitovala na planu snabdevanja albanske oružane sile naoružanjem i vojnom opre-
mom, školovanjem albanskih oficira u Jugoslaviji i boravku jugoslovenskih instruktora u jedini-
cama, komandama i ustanovama albanske vojske koji su imali zadatak da organizuju i obučavaju
albansku armiju koja se nalazila u procesu transformacije iz gerilske oružane formacije u redovno
organizovanu vojnu snagu. Albanski oficiri i podoficiri su se školovali u jugoslovenskim vojnim
školama i učilištima, dok su jugoslovenski oficiri u Albaniji organizovali niz kraćih kurseva na
kojima su albanski oficiri sticali osnovna znanja. A. Životić navodi da je tokom prve dve godine
intenzivnog savezništva u Jugoslaviju došlo na školovanje oko 200 albansih pitomaca. Tokom
1945. i 1946. Jugoslavija je Albaniji isporučila značajne količine naoružanja i vojne opreme. U
tom periodu predat je veći broj tenkova, artiljerijskih oruđa, brodova, streljačkog naoružanja,
različite vrste municije, inžinjerijske opreme i opreme za vezu. Značajna je bila i tehnička pomoć
(slanje eksperata radi organizacije privrede, industrije, poljoprivrede, eksploatacije rudnih bogat-
stava i organizovanja državne uprave i administracije). Od velikog značaja bila je i jugoslovenska
pomoć u hrani. Isporuke jugoslovenskog žita Albaniji su započele još tokom proleća 1945. Radi
pokretanja prehrambene industrije u Albaniji tokom 1945. demontirano je nekoliko mlinova iz
Vojvodine i poslato u Albaniju, pri čemu su jugoslovenski stručnjaci obavili sve poslove vezane
za demontažu, transport i ponovnu montažu mlinova u Albaniji uz neophodnu stručnu pomoć
pri stavljanju proizvodnih kapaciteta u pogon i obuku albanskih kadrova u korišćenju i eksp-
loataciji samih mlinova. Odmah po oslobođenju Tirane u Beograd su počeli da dolaze pojedini
albanski partijski funkcioneri radi konsultovanja sa jugoslovenskim ekspertima oko različitih
aspekata funkcionisanja državnog aparata. Jugoslovenski partijski vrh je odlučio da u decem-
bru 1944. u Albaniju uputi Voju Srzentića u svojstvu instruktora za pitanja organizacije državne
uprave i ekonomije. Jugoslavija je pružila Albaniji i veliku diplomatsku podršku. U prvim mo-
mentima po završetku Drugog svetskog rata Albanija se suočila i sa problemom priznanja sopst-
venog državnog suvereniteta od strane zapadnih saveznika. U takvim uslovima Jugoslavija je na
sebe preuzela obavezu zaštite albanskih interesa u zapadnim zemljama. Kako albanska država nije
raspolagala adekvatnim novčanim sredstvima za izdržavanje jačeg diplomatskog aparata niti je
imala na raspolaganju dovoljan broj stručnih kadrova za taj posao, jugoslovenska vlada je na mol-
bu albanske vlade preuzela na sebe obavezu da u 14 evropskih zemalja štiti albanske interese. А.
Животић, Југославија, Албанија и велике силе 1945–1961. године, Београд, 2009, докторски
рад.
јула. Југословенско обезбеђење албанске „суверености“ видело се у обавези

две стране да једна другој пруже без одлагања војну и сваку другу помоћ
свим средствима ако буду нападнуте било од кога. Овде се у ствари радило
о обавезама које је Југославија преузимала да брине о ономе што су Броз и
Стаљин 27. маја 1946. назвали „сувереност“ Албаније.11
Према Бугарској се поступало опрезније. Недовољно јасне прилике
у Бугарској током прве половине 1946, проистекле из чињенице да је она
била поражена земља са јаком грађанском опозицијом, терале су Броза на
опрез иако се са њом дуго преговарало о стварању федерације.12 Зато је на
састанку Политбироа КПЈ 27. марта 1946. одлучено да се према Бугарској
односи „вешто“. Као и Политбиро КПЈ 27. марта, и Стаљин и Тито су 27. маја
заузели став да су прилике у Бугарској још нејасне. Изричито су тада одбили
идеју о стварању федерације са овом земљом. Брозов негативан став према
федерацији са Бугарском у том моменту Стаљин је подржао, и додао „али
треба им помоћи“. Уз то, са Бугарском још увек није био потписан мировни
уговор.13 Ипак, Бугарска је Југославији била много ближа од Румуније и
Мађарске. Посебно током 1947, како су тамошње прилике постајале јасније
и комунисти све више уклањали своје противнике, односи Југославије са
Бугарском постајали су све бољи. Бугарска је попут Југославије била и „нова“
и „отечественофронтовска“, а Димитров је био уз Готвалда најслављенији
страни комуниста у тадашњој Југославији, не рачунајући, наравно, совјетске
вође. Закључивање мировног уговора са Бугарском у фебруару 1947. у
Паризу отклонило је још једну препреку даљем југословенско-бугарском
приближавању. Разговори Димитрова и Броза на Бледу од 30. јула до 1.
августа 1947. довели су до споразума о даљој сарадњи који је обухватао како
11
Закон о Уговору о пријатељству и узајамној помоћи између Федеративне народне
републиике Југославије и Народне републике Албаније, СЛ ФНРЈ, број 60/46, 26. јули 1946,
стр. 693–696.
12
Sve do izbora 27. oktobra 1946. bugarska komunistička partija – BRP (k) – učestvovala је u vladi
sa četiri ministra. Od važnijih resora držala je samo ministarstvo policije. Tek je na ovim iz-
borima osvojila većinu u Ustavotvornoj skupštini. B. Petranović, Balkanska federacija 1943–1948,
Beograd, 1991, str. 118–135, 184; E. Kardelj, Borba za priznanje i nezavisnost nove Jugoslavije
1944–1957..., str. 103–106; Ž. Avramovski, „Devet projekata ugovora o jugoslovensko-bugarskom
savezu i federaciji (1944–1947)“, Istorija 20. vea, 2/1983, str. 91–124; M. Ristović, „Britanska bal-
kanska politika i jugoslovensko-bugarski pregovori, novembar 1944–mart 1945“, Istorija 20. veka,
1/1985, str. 69–94.
13
Protivljenje federaciji Jugoslavije i Bugarske Staljin je iskazao i prilikom susreta sa bugarskom
delegacijom u Moskvi januara 1946. B. Petranović, Balkanska federacija 1943–1948..., str. 185;
Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ..., str. 140; AJ, KMJ, I–1/7, Put Josipa Bro-
za Tita u SSSR, 27. V–10. VI 1946.
међусобне односе тако и заједнички став према најважнињим међународним

питањима од интереса за обе земље. На Бледу је потписан споразум који
је предвиђао привредну и културну сарадњу, требало да доведе до лакшег
кретања грађана једне државе у другу и истакао заједнички став према
неким спољнополитичким темама.14 Коначно, приликом Брозове посете
Бугарској, потписан је и уговор о савезу 27. новембра 1947.15
Низ су окончали уговори са Мађарском и Румунијом као земљама са
којима је најтеже успостављана сарадња после ратног сукоба, у којима су
комунисти били још слабији него у Бугарској и Албанији. Уз то, мађарски
ревизионизам плашио је њене суседе и додатно отежавао успостављање
пријатељских и нормалних односа. Са Румунијом је било доста отворених
питања.16 Ипак, односи су временом постајали бољи, а томе је допринела
14
Sporazum je predviđao maksimalnu razmenu robe, usklađivanje privrednih planova, prireme
za carinsku uniju, uzajamnu pomoć u oblasti industrije, elektrifikacije, rudarstva, poljoprivre-
de, transporta i spoljne trgovine, uspostavljanje novog režima dvovlasničkih imanja duž granice,
pojednostavljivanje pasoških foramlnosti, olakšavanje prelaska jugoslovensko-bugarske granice i
proširenje železničke i putničke veze između Jugoslavije i Bugarske. U pogledu međunarodnog
položaja dve zemlje bila je predviđena tesna saradnja u odnosu „na česte granične provokacije
grčkih monarho-fašista“ i u odnosu na anketnu potkomisiju koju je ustanovio Savet bezbednosti
čiji su dotadašnji rad dve delegacije ocenile kao neobjektivan, kao i u odnosu na druge međunar-
odne probleme od interesa za obe zemnlje, pri čemu je posebno apostrofiran režim na Dunavu za
koji su istakli da pripada isključivo pribrežnim podunavskim državama. Sporazum je predvideo
razvijanje saradnje u oblasti kulture, razmenu književnih dela, časopisa, novina itd. Jugoslavija
se čak odrekla reparacija koje je Bugarska bila obavezna da joj plati po mirovnom ugovoru (25
miliona dolara). Bledski sporazum su potpisali ministri inostranih poslova Stanoje Simić i Kimon
Georgijev. AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, Bugarska, IX, 15/I–
1–152, dokument 91, Saopštenje…
15
Указ о ратификацији Уговора о миру са Бугарском, СЛ ФНРЈ, број 73/47, стр. 982, P. Dragišić,
Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, Beograd, 2007, str. 136–141; B. Petranović, Istorija Ju-
goslavije..., treća knjiga, Beograd, 1988, str. 190, 191; B. Petranović, Balkanska federacija..., str.
185/6; Е. Калинова, И. Баева, Българските преходи 1939–2005, София, 2006, стр. 77; Р. Џ.
Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Београд, 2003, стр. 52, 99–102.
16
Trebalo je rešiti pitanje rumunskih potraživanja rečnih plovila potopljenih u jugoslovenskim
vodama tokom rata. Postojao je i problem slabog izvršenja trgovinskog ugovora potpisanog 15.
decembra 1945. koji je stalno produžavan, ali nije izvršavan do kraja (prema jugoslovenskim
podacima sa kraja 1947. izvršeno je bilo svega 34,9% od predviđene razmene). Spora je bilo i oko
ratifikacije Konvencije o režimu Srpske pravoslavne crkve u Rumuniji i Rumunske pravoslavne
crkve u jugoslovenskom Banatu koja je sačinjena 1934, ali je Jugoslavija nije ratifikovala, uvoza
rumunske crkvene štampe itd. Jugoslavija je bila nezadovoljna i radom Đerdapske administra-
cije (pitanje službenika administracije kojima Jugoslavija nije bila zadovoljna, izdržavanja itd.).
Nerešeno je bilo i pitanje režima voda za koje je Jugoslavija imala veliki interes kao „niže ležeća“
teritorija više izložena opasnosti od poplava. Dve zemlje je trebalo da razgovaraju i o Konvenciji
o školama (rumunskim u Jugoslaviji i jugoslovenskim u Rumuniji), Vlasima u istočnoj Srbiji koje
и посета румунске делегације Београду од 7. до 9. јуна 1947. Вођени су

разговори о склапању културне конвенције, економској сарадњи, питању
пловидбе Дунавом и најављено је закључивање уговора о пријатељству,
сарадњи и узајамној помоћи у блиској будућности. Та „блиска будућност“
је наступила после шест месеци када је Јосип Броз на челу југословенске
делегације посетио Румунију и 19. децембра потписао уговор са
председником румунске владе Грозеом. Југословенско-мађарски уговор
потписан је десетак дана раније, 8. децембра 1947.17
Све наведене земље са којима је Југославија склопила уговоре
Броз је посетио 1946. и 1947, осим Албаније.18 Дочек који му је приређен
непогрешиво је осликавао и односе са тим земљама, био је најсрдачнији у
Чехословачкој, а потом у Пољској и Бугарској. Потписивање ових уговора
везивано је углавном за Брозове посете, осим уговора са Албанијом који је
уговорен приликом боравка албанске делегације у Београду, а потписао га је
у Тирани југословенски министар иностраних послова.
Овај систем уговора имао је вишеструки значај. Чинио је систем
регионалне безбедности који се на неки начин налазио под покровитељством
СССР-а или је бар одговарао тадашњој спољној политици највеће словенске
земље света. Осим тога, ови уговори су се наслањали и на међународно
право и поредак проистекле из савезничке победе у Другом светском
рату, па су се позивали на Уједињене нације и њихова начела у борби за
мир у свету. Отуда су имали изразит антиревизионистички и антинемачки
карактер.19 Уговори између словенских источноевропских земаља имали су
као доминантну и црту сарадње словенских земаља са циљем да се избегне
je Jugoslavija smatrala etnografskom grupom, a ne nacionalnom manjinom i razlikovala ih je od

Rumuna. AJ, KMJ I–1/3, Put Josipa Broza Tita u Rumuniju, 16–20. XII 1947.
17
AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, Rumunija, IX, 107/I–1–52,
dokument 2.
18
M. Terzić, Titova vještina vladanja, Maršal i maršalat 1943–1953, Podgorica, 2005, str. 128.
19
Prilikom potpisivanja ugovora sa SSSR-om, Josip Broz je naglasio da je taj ugovor „jedan od
najznačajnijih priloga jedinstvu slobodoljubivih naroda u njihovoj borbi protiv nacističke Nje-
mačke i jedan od stubova buduće bezbednosti koja se izgrađuje u Srednjoj Evropi i na Balkanu
da bi se već u klici ugušio svaki ponovni pokušaj agresije od strane Njemačke“. AJ, KMJ I–1/3,
Put Josipa Broza Tita u SSSR, 5–17. IV 1945; U antinemačkom karakteru ovih ugovora polazilo se
od toga da su slovenski narodi imali zajedničku crtu u „stradanjima koja su njima bila zadavana
od istog vjekovnog neprijatelja–od njemačkog osvajača“, pa je njihova saradnja trebalo da bude
preventiva protiv ponavljanja nemačke agresije i garancija za njihov miran i svestrani razvoj u
budućnosti. Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke federativne republike Jugoslavije 1946, I,
priredio Đorđe Vasiljević, Beograd, 1985, str. 128.
катастрофа из Другог светског рата.20 Додуше, Јосип Броз је негирао да је

склапање ових уговора значило и стварање неког словенског блока који би
био супротстављен неком другом блоку.21 На крају, ови уговори настали
су у време када су Европу већ почели да запљускују хладноратовски
таласи па су уговори међу земљама Источне Европе све више почели да
добијају обележје сврставања на једну страну. Приликом ратификације
уговора са Чехословачком у југословенској Скупштини министар спољних
послова Станоје Симић одржао је 21. маја 1946. говор у коме је говорио о
„потенцијалном непријатељу“ који још није био побеђен. Пошто је говорио
о „светској реакцији“ било је јасно да је мислио на земље западне Европе и
САД.22
Међутим, између уговора склапаних 1945/46 и оних из 1947. године
постојала је и једна велика разлика. Наиме, прва група уговора није
укључивала узајамну помоћ од напада „треће државе“, већ само од
напада Немачке и њених будућих савезника, док су уговори са краја 1947.
предвиђали и помоћ у случају напада „треће државе“.23
Крајем 1947. и почетком 1948. и иначе је било актуелно питање
формулације из ових уговора о узајамној помоћи у случају напада. Појавила
се дилема да ли обухватити и друге државе осим Немачке, тј. да ли
одбрамбени савез треба да се односи само на случај напада Немачке и неке
државе која би јој се придружила (као што је било у уговорима са Пољском
и Чехословачком из 1946) или за случај напада неке „треће државе“ (као што
је стајало у уговору са Бугарском). У Југославији су желели да се изврши
ревизија уговора из 1946, па да и у њих уђе шира формулација. Југославија је
20
B. Petranović, Istorija Jugoslavije..., treća knjiga, Beograd, 1988, str. 182; Dokumenti o spoljnoj
politici Socijalističke federativne republike Jugoslavije 1946..., str. 158, 162; AJ, fond 507, CK SKJ,
Komisija za međunarodne odnose i veze, ČSSR, IX, 22/I–1–155, dokument 2, Pismo J. Lipe J. B.
Titu.
21
Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke federativne republike Jugoslavije 1946..., str. 70, 168.
22
Direktno odgovarajući na Čerčilov govor u kome je pomenuo „gvozdenu zavesu“ Simić je rekao:
„Sada nam govore, to slušamo i čitamo, o nekoj čeličnoj zavesi koja tobože zakriva Istočnu Evropu.
Donekle imaju pravo. Da, tu čeličnu zavesu sačinjenu od grudi i krvi naših sinova, mi smo imali
prilike da vidimo kako se lagano ali postojano, odlučno kreće sa istoka na zapad i sa juga na sever
– sve od Staljingrada do Berlina i od Lovćena do Trsta i Celovca. Tu čeličnu zavesu, taj njen pokret
sa istoka na zapad, tada su sa divljenjem i oduševljenjem pozdravljali svi slobodoljubivi narodi
sveta i naročito narodi Ujedinjenih nacija i saveznici. I u interesu je celog čovečanstva, celog
slobodoljubivog i miroljubivog čovečanstva, da ta čelična zavesa ostane uvek tako čvrsta protiv
svake eventualne nove agresije“. Dokumenti o spoljnoj politici Socijalističke federativne republike
Jugoslavije 1946..., str. 158.
23
Diplomatski arhiv Ministarstva spoljnih poslova (DAMSP), SPA, 1947, fascikla 4, signatura St-
rogo poverljivo 1685; Isto, fascikla 1, signatura Strogo poverljivo 1694.
по овом питању консултовала Москву питајући „какво је мишљење совјетске

владе о питању допуне уговора о узајамној помоћи између словенских
земаља, конкретно између ФНРЈ, СССР-а, Пољске и ЧСР у том смислу да
ти уговори буду уперени не само против Немачке и њених савезника већ
и против сваке треће државе агресора“.24 Међутим, совјетски став био је
негативан. Амбасадор Југославије у Москви Поповић јавио је 10. децембра да
му је Зорин рекао „да поменуте измене не могу сада доћи у обзир, јер сматра
да од тога не би имали никакве стварне користи а могли би имати штете“.25
Совјетско руководство је своје незадовољство превеликом самосталношћу
југословенске политике исказало и када је почеткома августа 1947. године
објављен договор Југославије и Бугарске о споразуму о пријатељству,
сарадњи и узајамној помоћи. То је урађено упркос Стаљиновом тражењу
да се са таквим споразумом, против кога су биле западне силе, сачека до
ступања на снагу мировног уговора са Бугарском. Стога је Стаљин 12.
августа послао телеграм Димитову и Брозу и оштро осудио такву политику.
Овај Стаљинов потез одложио је потписивање споразума за новембар.26
***
За разлику од спољне политике југословенске државе која је до сукоба са
ИБ-ом била једнострано окренута сарадњи са источноевропским државама,
пре свега савезништву са СССР-ом, југословенска спољна трговина била је
много више избалансирана између Истока и Запада. Чињеница да је Запад
био економски развијенији терала је Југославију да сарађује са западним
земљама у области економије много више него што би се то могло закључити
из увида у политичке односе. Иако је током 1945. Југославија са Истоком
обављала око 80% своје спољнотрговинске размене, тај проценат је касније
значајно опао, па је већ 1947. и 1948. успостављена потпуна равнотежа
између Истока и Запада. У 1948. години источна Европа је учествовала у
трговинској размени Југославије са 48,3% (извоз 50,7%, увоз 45,7%).27 Мада
се сарадња са источноевропским земљама уклапала у спољнотрговинске
планове по којима је разменом са пријатељским, пре свега словенским
земљама, требало изграђивати сопствену јаку економију, стицати економску
независност земље и борити се против економске „експлоатације“ западних
24
DAMSP, SPA, 1947, fascikla 4, signatura Strogo poverljivo 1695.
25
DAMSP, SPA, 1947, fascikla 4, signatura Strogo poverljivo 1769.
26
Л. Ј. Гибиански, „Тито и Стаљин: комунистичко једноумље и сукоб интереса“, Јосип Тито,
Јосиф Стаљин, Београд, 2006, стр. 37, 38.
27
AJ, KPR, I–3–a, Poseta državno-partijske delegacije SSSR-a...
„империјалиста“, Југославија није могла да сопствене потребе подмири само

сарадњом са овим земљама због тога што су источноевропске економије
такође биле недовољно развијене и у великој мери оштећене у рату, као
и због саобраћајних проблема. Економска размена је вршена редовним
трговинским уговорима и специјалним споразумима, али уз доста проблема,
попут питања цена, саобраћајних проблема, рекламација. Уговорено
често није реализовано у потпуности. Према југословенским подацима,
југословенска страна је уговор са СССР-ом потписан 13. априла 1945. до
краја те године реализовала са само 40%, док је од 12 до 15 милиона долара
предвиђених за размену по Споразуму о узајамним испорукама Југославије
и СССР-а 8. јуна 1946. остало нереализовано око осам милиона.28 Проблема
са нереализацијом уговора било је и са Румунијом, док је обим размене
са Бугарском био на веома ниском нивоу, па је извоз у Бугарску чинио
тек 1,7% југословенског извоза 1946. године. Проценат учешћа Бугарске у
југословенском увозу био је нешто већи – 4,3%. Слични проценти забележени
су и 1947. – Бугарска је учествовала у југословенском извозу са 1,8%, а у увозу
са 3,2%.29 Велики значај за Југославију требало је да имају инвестициони
споразуми који су склопљени са Чехословачком, СССР-ом и Мађарском.
Споразум о чехословачким инвестиционим испорукама и југословенским
противиспорукама потписан је 25. фебруара 1947. У суштини, радило се
о југословенској жељи да уз помоћ развијеније чехословачке привреде,
пре свега индустрије, развија своју индустрију и тако оствари циљеве
Петогодишњег плана. Слободно се може рећи да без инвестиционих
испорука из Чехословачке Петогодишњи план развоја Југославије није
било могуће испунити. Југославија је касније склопила овакве споразуме
и са СССР-ом и Мађарском, али су они били мањег обима. Споразум са
Чехословачком гласио је на 150 милиона долара, са СССР-ом је склопљен 15.
јула 1947. на 135, а Мађарском 24. јула 1947. на 90 милиона долара.30 Био је
то низ споразума, којим је Југославија остварење свог Петогодишњег плана
везивала за инвестиције из земаља „народне демократије“. Међутим, ови
уговори су реализовани у веома малом обиму, делом због сукоба са ИБ-ом.
Од 150 милиона долара (7,5 милијарди круна), колико је било предвиђено по
споразуму са Чехословачком, закључено је 120 милиона долара (6 милијарди
круна) (80%), а извршено само 15,7 милиона долара (око 800–850 милиона
28
С. Селинић, „Југословенско-совјетски преговори, децембар 1947–фебруар 1948. Прилог
проучавању југословенско-совјетског сукоба 1948. године“, Браничево у историји Србије,
уредник др Драган Алексић, Пожаревац–Београд, 2008, стр. 596/597.
29
P. Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, Beograd, 2007, str. 149–151.
30
круна). Инвестициони споразуми са СССР-ом и Мађарском су извршени

чак и мање него споразум са Чехословачком. Од 135 милиона долара из
споразума са СССР-ом, закључено је свега 800.000, а од 90 милиона долара
из споразума са Мађарском извршено је 7,2 милиона.31
***
У систему који је у Југославији уведен после Другог светског рата
култура је требало да буде у служби политике, па тиме и спољне политике.
Правну основу сарадње у области културе источноевропске земље су
постављале потписивањем билатералних конвенција о сарадњи у овој
области, али је сарадња несметано текла и пре него што су ова документа
закључена. Југославија је закључила конвенцију о културној сарадњи са
Пољском 16. марта 1946. у Варшави,32 са Чехословачком 27. априла 1947.
у Београду, Бугарском 9. маја 1947. у Београду, Румунијом 26. јуна 1947.
у Букурешту, Албанијом 9. јула 1947. у Тирани, Мађарском 15. октобра
1947. у Београду.33 У овим документима је сарадња у области културе била
постављена на веома широкој основи.34
Југославија се трудила да у складу са развојем политичких односа
оствари што тешње везе у области културе са свим земљама источне
Европе, посебно словенским, али је посебно место ипак припадало СССР-у.
У Југославији су на сваком кораку јавног живота истицани совјетски
31
32
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 3, jedinica 10, Veze sa Poljs-
kom.
33
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 20, jedinica 81, Kulturne
konvencije.
34
Konvencija sa Poljskom je predvidela osnivanje naučnih instituta koji bi se bavili „svestranim
proučavanjem“ života i kulture druge države, razmenu istraživača, studenata i naučnika, razmenu
publikacija, prevode dela, organizovanje izložbi, predavanja, poseta i tečajeva slikara, muzičara
i glumaca, organizovanje ekskurzija itd. Konvencija sa Čehoslovačkom je predvidela razmenu
naučnika, kulturnih i umetničkih radnika, đaka i studenata, osnivanje kulturnih institucija na ter-
itoriji druge države, saradnju fiskulturnih, naučnih, kulturnih, prosvetnih, umetničkih društava,
razmenu knjiga, časopisa, štampe i drugih publikacija, razmenu filmova, održavanje izložbi, kon-
cerata, predavanja, pozorišnih predstava, davanje stipendija za studiranje, stručno školovanje i
istraživanje na teritoriji druge države itd. U Konvenciji o kulturnoj saradnji Jugoslavije i Bugarske
dve strane se obavezale da će pomagati razmenu prosvetnih radnika, novinara, sportista, naučni-
ka, studenata i učenika, davanje stipendija, da će olakšati saradnju naučnih, kulturnih, prosvetnih,
fiskulturnih, sindikalnih i omladinskih organizacija itd. AJ, fond 314, Komitet za kulturu i ume-
tnost pri Vladi FNRJ, fascikla 3, jedinica 10, Veze sa Poljskom; AJ, fond 15, Prezidijum Narodne
skupštine FNRJ, f. 16, j. 285; Politika, 28. 4. 1947, str. 4; Мирослав Перишић, Од Стаљина ка
Сартру..., стр. 271–275; P. Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, str. 169.
примери. Превођена је совјетска литература, дела руских писаца достизала

су невероватне тираже, приказиван је совјетски филм, превођени уџбеници,
редовно су објављивани прилози из живота СССР-а и фотографије совјетских
радника, једном речју, совјетски културни утицај утемељиван је на сваком
кораку.35 Од 1945. до 1949. године у Југославији је објављено 912 наслова
из совјетске литературе, што је чинило 95% свих превода и трећину свих
објављених књига тог времена. Совјетска дела су штампана у тиражу од 17,5
милиона примерака. Од ослобођења до 1949. године у Србији су одиграна
354 позоришна комада од чега 105 совјетских аутора. Од 8.829 представа из
СССР-а је било 3.013. У југословенско-совјетској копродукцији снимљен је
после рата и први дугометражни играни филм (У планинама Југославије, тј.
Бура над Балканом).36 Партија је вредно радила и на преношењу совјетских
узора у универзитетски живот. Превођени су совјетски уџбеници, посебно
за друштвене науке и биологију и набављана литература из СССР-а. Од 155
страних часописа које је Универзитетска библиотека примила до 1947, њих
121 је излазило у СССР-у. У листу Народни студент изашла су током 1946.
године 62 чланка о друштву, култури, науци и просвети у СССР-у, „и то
пристрасних и неумерено позитивно интонираних“.37
Одређени културни догађаји имали су већи значај за пропагирање
југословенске уметности у пријатељским земљама. То је случај са
Изложбом југословенског сликарства и вајарства XIX и XX века. Она је
после приказивања у Југославији послата током 1947. у СССР, а потом у
Чехословачку и Пољску. На изложби су били изложени сликарски, графички
и вајарски радови (на изложби у Чехословачкој било је укупно 343 дела)
представљајући југословенску уметност од романтизма и реализма до
послератне уметности. У Варшави је изложба приказивана од 8. марта до 8.
априла 1948. За тих месец дана ју је посетило скоро 40.000 људи, а изложба
35
DAMSP, PA, 1948, SSSR, fascikla 132, dosije 6, signatura 432110; B. Petranović, Istorija Jugoslavije
1918–1988, treća knjiga, str. 182; Lj. Dimić, Agitprop kultura. Agitpropovska faza kulturne politike
u Srbiji 1945–1952, Beograd, 1988; S. Živanov, „Uzroci i posledice sukoba“, Jugoslovensko-sovjetski
sukob 1948 godine, zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd, 1999, str. 23; M. Vesović, „Štampa
i publicistika KPJ o SSSR-u 1938–1948“, Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948 godine, str. 309–321.
36
Lj. Petrović, „Kulturni sukob blokova tokom Hladnog rata u jugoslovenskoj prestonici 1945–
1955. godine“, Velike sile i male države u Hladnom ratu 1945–1955 (slučaj Jugoslavije), ur. prof. dr
Ljubodrag Dimić, Beograd, 2005, str. 329, 334, 335.
37
D. Bondžić, „Beogradski univerzitet i hladni rat 1945–1952“, Velike sile i male države u Hladnom
ratu 1945–1955 (slučaj Jugoslavije), ur. prof. dr Ljubodrag Dimić, Beograd, 2005, str. 361.
је добила доста простора и у пољској штампи. Нешто касније изложба је

одржана у Кракову.38
Са појединим земљама културна сарадња имала је и неке особености.
Током 1947. Југославија је послала у Пољску 56 журналских сцена, а
примила 30. Југославија је у Пољску послала више документарних филмова
(Јулијска Крајина, Сјећање на Његоша, Нова земља, Свесловенска изложба,
Омладинска пруга Брчко – Бановићи). У Београду је одржана изложба
илустрације пољске књиге на којој је изложено око 250 предмета (урамљених
цртежа и акварела). Југословенску уметност у Пољској заступали су и члан
Београдске опере Александар Маринковић, који је уз неколико наступа у
Варшавској опери одржао и концерте за ученике средњих школа и студенте,
војнике и официре И пешадијског пука дивизије Тадеуша Кошћушка, а
концерте је осим у Варшави држао и у Кракову и Народном универзитету у
Глухову. Изузетно запажен био је и наступ диригента Милана Хорвата, који
је од пољске јавности добио доста ласкавих оцена. Осим њих, у Пољској су
боравили и други уметници из Југославије (виолончелиста Иван Пинкава,
клавириста Иво Мачек, сопран Анита Мезе и баритон Станоје Јанковић).
Упознавању пољског друштва са југословенским доприносио је и пољски
радио, који је повремено давао емисије посвећене Југославији. Током
октобра 1947. група југословенских писца боравила је у посети Пољској и
обишла Варшаву, Вроцлав, Катовице и друга места, а у марту 1948. у Пољској
су гостовали Иво Андрић и Ото Бихаљи. Са друге стране, Југославију су
посетили пољски уметници сопран Ева Бандровска, тенор Финце Леслав,
виолончелисткиња Ирена Дубиска и пијаниста Јиржи Лефелд. Током 1947.
у Пољској је преведено дело Мате Ловрака Деца великог села а у Југославији
пољска дела Непокорени град и Прах и пепео. Свој допринос сарадњи дали
су и синдикати, па је током 1947. извршена размена радника у радничким
одмаралиштима, па је 50 југословенских ударника и рационализатора било
у Пољској, а 50 пољских радника у Југославији.39
Многим акцијама Југославија и Чехословачка су на пољу културе
подупирале добре политичке односе, који су их красили до Резолуције ИБ-а.
Међу њима је било и оснивање двеју књижара – „Југословенске књиге“ у
38
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 3, jedinica 10, Veze sa
Poljskom; Isto, fascikla 19, jedinica 75, Veze sa Poljskom; Isto, fascikla 12, jedinica 45, Izložba
jugoslovenskog slikarstva i vajarstva XIX i XX veka; S. Selinić, Jugoslovensko-čehoslovački odnosi
1945–1955, Beograd, 2009, doktorski rad.
39
kom; Isto, fascikla 19, jedinica 75, Veze sa Poljskom; Isto, fascikla 12, jedinica 45, Izložba jugoslov-
enskog slikarstva i vajarstva XIX i XX veka.
центру Прага и „Орбиса“ у центру Београда. Југословенско и чехословачко

друштво су се упознавали на изложбама, концертима, филмским
представама, наступима фолклорних група, читањем превода књижевних
дела. Чехословачка јавност и југословенски извештачи посебно су памтили
наступе Јанигра, Мачека, Хорвата и Сакса на Прашком пролећу 1948, наступ
хора „Иво Лола Рибар“ који је понео победнички пехар на међународном
омладинском фестивалу у Прагу у августу 1947, наступе југословенских
вежбача на Соколском слету јула 1948. итд. Из Чехословачке је узвраћено
концертима познатих виртуоза Јозефа Паленичека, Александра Плоцека,
Алфреда Холечека, Милоша Садла, Франтишека Рауха, гостовањем
Хора моравских учитеља, посетама књижевника. Александар Белић је
свечано промовисан за почасног доктора Карловог универзитета на
Правном факултету 26. октобра 1946. У Чехословачкој је школовано 3.000
југословенских ученика у привреди. У све крајеве Југославије долазиле су
десетине хиљада чехословачких туриста који су били најбројнији страни
туристи у Југославији и стотине чехословачких студената, професора,
асистената и научника.40 И чехословачка ликовна уметност представљена је
југословенској јавности једном великом изложбом. Од октобра до децембра
1947. у Београду, Загребу и Љубљани је приказивана изложба фотографија
чешког и словачког вајарства (око 160 фотографија).41 Од 20. маја 1947. у
Чехословачкој је приказивана изложба о обнови и изградњи Југославије са
циљем да се популарише међу фабричким радницима. Процењивано је да је
у овом периоду изложбу видело око 20.000 – 40.000 чехословачких радника.42
На исти начин је Чехословачка пропагирана у Југославији. У Београду је 10.
септембра 1946. отворена изложба „Чехословачка 1938–1945“.43
Као и у сфери политике и економије, Југославаија се и у области
уметности поставила старатељски према Албанији преузимајући на себе
обавезу помагања албанске уметности. У Албанију је послат угледни српски
глумац Божа Николић, који је имао задатак да помогне у оснивању албанског
40
S. Selinić, Jugoslovensko-čehoslovački odnosi 1945–1955, Beograd, 2009, doktorski rad.
41
Politika, 30. 10. 1947, str. 5; Borba, 30. 10. 1947, str. 6; AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost
Vlade FNRJ, f. 18, j. 74, broj 5000, 5001, 4511; AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne
odnose i veze, ČSSR, IX, 22/III–1–116, dokument 79, 90.
42
DAMSP, PA, 1948, ČSR, fascikla 28, dosije 4, signatura 4479; Politika, 21. 5. 1947, str. 3.
43
Posetioce je dočekivao natpis „Naša otadžbina bila je divna livada puna cveća“ ispod jedne
stilizovane mape Čehoslovačke, sledilo je desetak fotografija prirodnih lepota, zamkova, baroknih
gradova, fotografije iz dana „minhenske katastrofe“, fotografije koje prikazuju zverstva okupatora,
slovački ustanak 1944, čehoslovačke jedinice u SSSR-u, „majsku revoluciju u Pragu“, oslobođenje
itd. Izložena je i ilegalna čehoslovačka štampa iz vremena okupacije, kao i fotografije koje prika-
zuju rad na obnovi zemlje. Politika, 11. 9. 1946, str. 3; Isto, 18. 9. 1946, str. 7.
националног театра. Николић се у Албанији сусрео са низом тешкоћа

и опструкцијом појединих чланова албанског партијског руководства.
Упркос томе, успео је да са екипом младих албанских глумаца организује
национални театар који је брзо почео са радом. У пролеће 1946. у Албанију
је упућено десет професора да предају српскохрватски језик у албанским
гимназијама. У 1947. је у Албанији боравила једна група југословенских
уметника која је за 23 дана извела 17 приредаба и одржала три радио-емисије.
Обишла је Тирану, Елбасан, Берат, Омладинску пругу, Драч, Скадар, Корчу.
Југословенски представници у Албанији били су задовољни и уметничким
дометима њихових наступа и политичким користима њиховог боравка.
Велику активност на одржавању културних веза и утицаја у Албанији имао
је и Мило Асић, који је радио на стварању мешовитог хора при друштву
Албанија–Југославија и прикупљању музичара који би из Југославије
отишли у Албанију за потребе музичке школе у Тирани. Поклоном у
књигама Југославија је помагала Уметнички лицеј у Тирани. Током лета 1947.
у Југославији је боравила група албанских ударника. Концерти, банкети,
разгледање југословенских фабрика, задруга, гробова жртава фашизма,
градилишта радничких станова, градова, пољопривредних добара, посета
Омладинској прузи и Јадрану, само су део програма који им је приређен у
Југославији.44
У Бугарској су наступали југословенски уметници: оперски певачи
Никола Цвејић и Јосип Гостић, оперска певачица Нада Тончић, диригент
Крешимир Барановић, виолончелиста Антонио Јанигро, композитор
Миховил Логар, док су Бугарску у Југославији заступале оперске певачице
Тања Цокова и Рајна Михаилова, диригент Саша Попов, пијаниста Ото
Либих, хор и оркестар „Росна китка“, Војни репрезентативни хор је 1946.
започео турнеју током које је посетио многе градове (Београд, Нови Сад,
Љубљана, Ријека). У Југославији је одржана Изложба бугарске архитектуре,
а у Бугарској Изложба сликарства и вајарства народа Југославије XIX и
XX века. Културна сарадња је негована и преводима књижевних дела и
разменом филмова, па је софијска премијера филма Славица приређена
непосредно пред сукоб са ИБ-ом. Сарадња је негована и у области просвете,
па су просветни савези две државе сарађивали на више нивоа (размена
литературе, наставних планова и уџбеника, објављивање текстова о
44
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 4, jedinica 15, Veze sa Al-
banijom; Isto, fascikla 19, jedinica 77, Veze sa Albanijom; А. Животић, Југославија, Албанија и
велике силе 1945–1961. године.
просветним приликама у другој држави, размена делегација, размена

просветних радника у летовалиштима током годишњих одмора).45
Велики културни, али пре свега политички значај за представљање и
пропагирање „нове“ Југославије у Румунији имала је изложба „Југославија
у изградњи“ која је у Букурешту отворена у фебруару 1948. На њој су били
приказани народноослободилачка борба, посете југословенских владиних
делегација пријатељским земљама, рад на обнови, изградњи и Петогодишњем
плану, фискултурни покрет, рад омладине и богатства и лепоте Југославије.
Изложбена сала је била украшена румунским и југословенским заставама и
паролама из изградње Југославије, по граду су били излепљени пропагандни
леци са сликом радника који вози трактор, а изложба је пропагирана и
преко штампе и радија. Поводом отварања изложбе изашао је и први број
Југословенско-румунске ревије. Док је трајала изложба, приказивани су и
југословенски филмови Младина гради и Деца народа. Детаљне припреме
на организовању ове изложбе и широко проведена пропаганда уродили су
плодом, па је за 12 дана трајања евидентирано око 35.000 посетилаца. Са друге
стране, средином 1948. у Југославији је била приређена Изложба румунског
фолклора (текстил, керамика, фотографије и ћилими), међутим, због сукоба
са ИБ-ом, затворена је и враћена у Румунију. Упознавању румунске јавности
са југословенском културом требало је да допринесе и наступ виолончелисте
Мирка Дорнера 1947, али су његови наступи на солистичким концертима
делимично остали у сенци тешких услова живота у румунској престоници и
неспоразума југословенских институција око његовог боравка. У лето 1947.
Румунија је послала у Југославију троје сликара који су обилазили земљу
и сликали – Еуген Испир, Луцијан Григореску и Лидија Мацовеј. У мају
1948. више концерата у Југославији је одржало румунско радничко друштво
„Флакара“.46 Југославија је посебну пажњу поклањала мањинским школама
својих сународника у Румунији, па је према подацима из 1946. у овој земљи у
српским и хрватским мањинским школама радило 16 професора и учитеља
послатих из Југославије.47
Југославија је и у Мађарској била представљена Изложбом југословенског
сликарства и вајарства, уз коју су одржавани предавања, представе и
концерти. У изворима је забележено да су Југославију посећивале делегације
45
P. Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, str. 161–167; AJ, fond 314, Komitet za kul-
turu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 20, jedinica 81, Kulturne konvencije.
46
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 3, jedinica 13, Veze sa Rumu-
nijom; Isto, fascikla 19, dosije 79, Veze sa Rumunijom.
47
AJ, fond 313, Ministarstvo prosvete Vlade FNRJ, fascikla 4, jedinica 14, Manjinske i iseljeničke
škole.
мађарских синдиката, омладинске и женске организације, као и више

новинара, док је 29 чланова југословенског синдиката путовало на одмор у
Мађарску. Према једном податку, током 1948. из Мађарске је у Југославију
увезено преко „Југословеснке књиге” око 18.000 књига, а у Мађарској су исте
године преведена два југословенска дела – С партизанима од Назора и Међу
Маркосовим партизанима од Давича. Вршена је и размена уметника, па је у
Југославији боравио диригент будимпештанске опере Комар, а у Мађарској
је боравило више југословенских уметника.48
Сарадња са пријатељским, посебно словенским земљама негована је
и разменом студената. У СССР је послато 467 југословенских студената.49
У Југославији су радили совјетски стручњаци, а југословенски официри
школовани у СССР-у. Школовање Југословена у СССР-у почело је још 1944. и
то на југословенски захтев. На совјетским војним академијама и училиштима
било је од 1945. до 1948. више од 5.000 југословенских официра.50 Осим тога,
непосредно после рата на Суворовска војна училишта у СССР-у упћено је
91 југословенско дете узраста од 9 до 12 година. После одмора у Југославији
у лето 1947, у СССР се вратило њих 75, да би после Резолуције ИБ-а остало
63 деце.51 Осим у СССР-у велики број студената из Југославије похађао
је факултете и у Чехословачкој. Школовање југословенских студената
у Чехословачкој после Другог светског рата није била нова појава, већ
наставак предратне традиције. Праг и други чехословачки универзитетски
центри, као део културног и научног наслеђа Европе, али и као симболи
пријатељске и савезничке земље, деценијама су привлачили младе људе
са југословенских простора.52 Већина студената дошла је у Чехословачку
48
konvencije.
49
Б. Петрановић, „Југословенски студенти - стипендисти у иностранству и страни студенти
на југословенским универзитетима 1945–1948. године“, стр. 969–977; M. Perišić, „Suko-
bljene percepcije: pogled jugoslovenskih studenata i stipendista u SSSR-u na sovjetsku stvarnost
1945–1948“, Velike sile i male države u Hladnom ratu 1945–1955 (slučaj Jugoslavije), Beograd,
2005, str. 75; М. Перишић, Од Стаљина ка Сартру..., стр. 177–254; Р. Лубурић, „Школовање
југословенских држављана у СССР-у и сукоб 1948. године“, Гласник одјељења друштвених
наука Црногорске академије наука и умјетности, 12/1998, Подгорица, 1998, стр. 174.
50
M. Perišić, „Sukobljene percepcije“, str. 79; Р. Лубурић, „Школовање југословенских држављана
у СССР-у и сукоб 1948. године“, стр. 174.
51
Р. Лубурић, „Школовање југословенских држављана у СССР-у и сукоб 1948. године“, стр.
166–168.
52
„Čehoslovačka vlada je pokazivala želju da održi tradiciju saradnje sa Jugoslavijom i u ovoj oblasti.
Odnosi između dve zemlje bili su srdačni i neopterećeni problemima; razmena stručnjaka bila je
odranije uobičajena, a Jugosloveni rado prihvatani u Čehoslovačkoj, odnosno Česi u Jugoslaviji“.
крајем децембра 1945. и уписала се на факултете средином јануара наредне

године. У школској 1945/46. у Чехословачкој су учила 252 студената и
19 специјализаната, у 1946/47. 291 студент и троје специјализаната, а
у школској 1947/48. 170 студената и 10 специјализаната.53 Велики број
Југословена студирао је и у Бугарској. Комитет за школе и науку одобрио
је 1946/47. да сто југословенских грађана студира у Бугарској. Те школске
године у Бугарској су о свом трошку студирала 94 југословенска студената.
Највећим делом се радило о онима који су током рата започели студије.54
Југословени су ишли на студије и у друге земље „народне демократије“, мада
у много мањем броју.55 Са друге стране, у Југославију су долазили студенти
из источноевропских земаља. Из Чехословачке су долазили студенти са
реципрочним стипендијама, као и научни радници који су боравили на
специјализацији. Ипак, највећи број студената долазио је из Албаније, што
је био израз сарадње у рату, али и „материјалне, политичке и војне подршке
коју је Југославија давала НР Албанији после другог светског рата“.56
Из жеље да се изграђују добри односи и помогне Југославији страдалој
у рату, крајем и непосредно после рата проистекло је и више акција
помоћи. Бугарска је још током рата слала оружје, муницију, одећу, обућу
и храну. Упућивана је и медицинска помоћ, а у Југославију су долазли
бугарски лекари и медицинске сестре. Бугарска је помагала и обнављању
југословенског саобраћаја. Током једне обимне акције прикупљања помоћи
са Југославију у првој половини 1945. сакупљене су знатне количине жита,

на југословенским универзитетима 1945–1948. године“, стр. 972.
53
AJ, fond 507/XIII, CK KSJ, Kadrovska komisija, XIII–k. 61/1; AJ, fond 315, Komitet za škole i nau-
ku pri Vladi FNRJ, fascikla 6, jedinica 16, Jugosloveni na studijama u Čehoslovačkoj, Ambasada
FNRJ, br. 556/46; Б. Петрановић, „Југословенски студенти - стипендисти у иностранству
и страни студенти на југословенским универзитетима 1945–1948. године“, стр. 973; М.
Перишић, Од Стаљина ка Сартру..., стр. 278–282; Miroslav Perišić, „Posleratni Prag – slika
za poređenje, Čehoslovačka sredina i jugoslovenski studenti-stipendisti od 1945. do objavljivanja
Rezolucije IB-a“, Tokovi istorije, 1–2/2006, str. 82–112; И. Хофман, „Југословени на студијама
у Чехословачкој 1945–1948“, Годишњак за друштвену историју, Год. IX, 1–3, 2002, стр. 164.
54
на југословенским универзитетима 1945–1948. године“, стр. 972.
55
Jugoslovenskih studenata bilo je i u Mađarskoj, Poljskoj, Albaniji i Rumuniji. Prema podacima iz
1948. u Poljskoj je bilo 38 studenata i jedan specijalizant, u Mađarskoj osam studenata, a u Rumu-
niji jedan. Б. Петрановић, „Југословенски студенти - стипендисти у иностранству и страни
студенти на југословенским универзитетима 1945–1948. године“, стр. 972; Мирослав
Перишић, Од Стаљина ка Сартру..., стр. 87.
56
на југословенским универзитетима 1945–1948. године“, стр. 975/976.
брашна, кукуруза, пасуља, грашка, угља, одеће и обуће, а стизала је и новчана

помоћ. Чехословачка је слала шећер најугроженијима и поклањала књиге
универзитетским центрима. Посебно треба издвојити слање југословенске
деце на опоравак и лечење у Бугарску и Чехословачку. У Бугарску су деца
одлазила постепено током 1945, а према подацима из августа те године, на
опоравку се тада налазило 11.845 деце.57 У Чехословачку је 12. новембра
1945. отпутовало 95 југословенске деце на опоравак у Костелец (касније су
прешли у дворац у Коричанима).58
Уз државне институције, најважније установе задужене за културну
сарадњу ових земаља била су друштва за културну сарадњу. Редослед
оснивања ових друштава осликавао је положај и место ових земаља у спољној
политици југословенске државе, односно развој међудржавних односа ових
земаља и Југославије. Друштво за културну сарадњу Југославија–СССР
формирано је јануара 1945. године.59 Оснивачка скупштина Културног
друштва Југославија–Пољска одржана је 28. фебруара 1946. Културно
друштво Југославија–Чехословачка основано је 3. марта 1946, друштво
Југославија–Албанија 24. марта 1946. Током 1947. оснивана су друштва
за сарадњу са оним земљама са којима су те године склапани и уговори о
савезу. Културно друштво Југославија–Бугарска основано је 6. априла 1947,
а Културно друштво Југославија–Мађарска 12. октобра 1947.60
Сарадња са источноевропским земљама на свим пољима културе и
јавног живота била је уткана као заједничка нит у планове и статуте свих
друштава. У друштву за сарадњу са СССР-ом трудили су се да сарадњу са
највећом словенском земљом успоставе преко организовања учења руског
језика, растурања штампаног материјала, слања штампаних публикација из
Југославије у СССР, организовање предавања, извођења дела руских аутора.61
Културно друштво Југославија–Пољска поставило је себи за циљ да свим
прикладним средствима ради на упознавању, зближавању, учвршћивању
братства и одржавању што тешњих културних и друштвених веза између
57
P. Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, Beograd, 2007, str. 40–44.
58
AJ, fond 642, Ministarstvo socijalne politike DFJ (FNRJ), f. 8, a. j. 24, Zbrinjavanje jugoslovenske
dece u Čehoslovačkoj, Dom jugoslovenske dece „Ivo Lola Ribar“; Politika, 8. 12. 1945, str. 6; Isto,
12. 12. 1945, str. 6.
59
Lj. Petrović, „Kulturni sukob blokova tokom Hladnog rata u jugoslovenskoj prestonici 1945–
1955. godine“, Velike sile i male države u Hladnom ratu 1945–1955 (slučaj Jugoslavije), ur. prof. dr
Ljubodrag Dimić, Beograd, 2005, str. 329.
60
S. Selinić, D. Bajagić, Jugoslavija i svet 1945–1950. Hronologija, Beograd, 2009, rad u rukopisu.
61
Lj. Petrović, „Kulturni sukob blokova tokom Hladnog rata u jugoslovenskoj prestonici 1945–1955.
godine“, str. 329.
народа Југославије и пољског народа. Тај циљ је требало остварити

разменом, пропагирањем и превођењем штампе и литературе, узајамним
посетама научних, уметнчких, књижевних, јавних и фискултурних радника
и организација, пропагирањем и олакшавањем путовања ради упознавања
друге земље, оснивањем библиотека и читаоница, организовањем
приредаба.62 Културно друштво Југославија – Чехословачка ставило је себи
у задатаак рад на „упознавању, зближавању, учвршћивању братства и
одржавању што тешњих културних и друштвених веза између народа
Југославије и Чехословачке“.63
Како у централи у Београду, тако и у републичким секцијама, друштва
су предводили све сами државни чиновници. На функцијама председника,
потпредседника, секретара и благајника, као и међу члановима управа ових
друштава налазили су се министри републичке и савезне владе, функционери
Скупштине, челни људи Планске комисије, Борбе, „Југословенске књиге“,
разних државних комитета, професори Универзитета, професори Музичке
академије, књижевници, композитори, диригенти, лекари, генерали.64
Централне организације ових друштава у Београду, као и подружнице
по републикама нису представљале масовне организације, већ се желело да
се у друштвима окупи ужи круг пријатеља сарадње са источноевропским
земљама који би онда својим активностима анимираи шире слојеве
југословенског друштва. Како се Иво Вејвода изразио у једном писму из
новембра 1947. године када се из Загреба поставило питање омасовљавања
тамошње подружнице друштва за сарадњу са Чехословачком, друштво је
требало да окупи „један чврст и агилан актив чланства који би помогао при
62
AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, Poljska, IX, 101/IV–1–80,
dokument 17, Materijali kulturnog društva Jugoslavija – Poljska.
63
AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, IX, 22/III–1–166, dokument
52; М. Совиљ, Југословенско-чехословачке културне везе и односи 1945–1950, стр. 83–92.
64
Prvi čovek društva za saradnju sa SSSR-om bio je istaknuti partijski radnik Rodoljub Čolaković,
a istaknuto mesto imali su i Radovan Zogović i Boris Ziherl, dok je srpsko društvo za saradnju sa
SSSR-om vodio Vladislav Ribnikar koji je bi predsednik Komiteta za kulturu i umetnost. Predsed-
nik društva za saradnju sa Poljskom bio je Veljko Petrović. Za predsednika društva za saradnju sa
Čehoslovačkom izabran je Josip Rus, potpredsednik Prezidijuma Narodne skupštine. Predsednik
kulturnog društvo Jugoslavija–Albanija bio je Dmitar Vlahov, potpredsednik Narodne skupštine
Jugoslavije. Na čelu društva Jugoslavija–Bugarska bio je Milentije Popović, predsednik Planske
komisije Srbije. Za predsednika društva Jugoslavija–Mađarska izabran je ministar pravosuđa u
saveznoj vladi Frane Frol. Lj. Petrović, „Kulturni sukob blokova tokom Hladnog rata u jugoslo-
venskoj prestonici 1945–1955. godine“, str. 329; AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međuna-
rodne odnose i veze, Poljska, IX, 101/IV–1–80, dokument 17, Materijali kulturnog društva Jugo-
slavija–Poljska; AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, ČSSR, IX, 22/
III–1–166, dokumenta 32, 34, 44; S. Selinić, D. Bajagić, Jugoslavija i svet 1945–1950, Hronologija...
остварењу и спровођењу задатака и плана рада друштва мобилизирајући

на приредбама и акцијама што шири круг људи, чланова наших масовних
организација“.65 Друштво за културну сарадњу Југославија–СССР имало је
крајем 1946. у Југославији 80 одбора са више од 15.000 чланова, од чега је у
Србији било 19 одбора са 3.396 чланова.66
Друштва за културну сарадњу Југославије и источноевропских земаља
показивала су велику активност. Организовала су свечане академије у част
националних празника и политичара и државника ових земаља, годишњице
потписивања уговора о пријатељству, старала су се да се ови датуми и
догађаји обележе и по републикама и да ове академије буду добро посећене
и да посетиоци буду људи одани идеји сарадње двеју словенских земаља.
Друштва су организовала доласке, пријеме, ручкове и вечере за културне,
научне и друге јавне раднике источноевропских земаља, закуске за
спортисте, организовала су изложбе уметника, слала и примала поклоне из
земаља са којима су неговала сарадњу, честитала рођендане државницима
ових земаља, слала књиге, цртеже, ноте, заставе и други материјал сличним
друштвима у овим земљама и др.
За четири године, Друштво за културну сарадњу Србија–СССР орга-
низовало је 864 предавања о темама из живота и културе совјетске државе. У
Београду је културним установама поделило преко 5.000 совјетских књига,
316 часописа и 149 реферата.67 Културно друштво Југославија–Албанија
обележавало је 10. јул, Дан албанске војске, а у прослави овог датума 1946.
учествовао је и Централни државни хор Албаније. Друштво је овом хору
организовало и турнеје по већим градовима Србије, концерте у Београду,
Земуну, Панчеву и у Војној болници. Друштво је приређивало и свечане
академије поводом 28. новембра, Празника заставе, као и низ предавања
о Албанији (Војо Тодоровић је говорио о Албанији у рату, Мила Стојнић
о утисцима из Албаније, Божа Николић о оснивању првог албанског
позоришта). Такође, југословенско друштво је слало помоћ Друштву за
културну сарадњу Албаније са Југославијом у Тирани (књиге, логоритамске
таблице за средње школе, професора који је одржао више курсева језика).68 Уз
65
AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, IX, 22/III–1–166, dokument
71.
66
67
68
konvencije.
обележавање чеословачког празника и организовање посета представника

чехословачког културног живота, Друштво Југославија–Чехословачка је за
потребе чехословачких туриста у Југославији објавило водич на чешком
језику у 800 примерака. Да би се југословенска јавност боље упознала са
културним приликама у Чехословачкој, друштво је у сарадњи са културним
аташеом чехословачке амбасаде издавало „Културне информације из
Чехословачке“ на српском језику. Чешку културу друштво је ширило и
курсом чешког језика. Упис интересената за курс почео је фебруара 1948.
године, а до краја тог месеца било је 22 заинтересована. Курс је трајао три
месеца, а часови су одржавани два пута седмично. Братимљењу народа
двеју земаља друштво је доприносило и тиме што је 1948. године, поводом
прославе две године од потписивања Уговора о пријатељству, организовало
размену поздравних писама фабрика, народних одбора, друштава и
универзитета Југославије и Чехословачке. Размењено је на десетине таквих
поздрава. 69
На сличан начин су оснивана и друштва за сарадњу са Југославијом у
источноевропским земљама. У Бугарској су бугарско-југословенска друштва
постојала у свим већим градовима. Најбројније и најутицајније било је у
Софији. Ово друштво је само у 1947. години организовало 50 предавања
посвећених темама из Другог светског рата у Југославији, организовало је
свечани скуп поводом 27. марта, развило издавачку делатност објавивши
више дела у оквиру библиотеке „Јужни Словени“, а издавало је и двонедељну
ревију Јужни Славјани. У просторијама друштва била је мања библиотека
са југословенским публикацијама. После посете Југославији многи чланови
друштва су написалли књиге у којима су изнели утиске о суседној земљи.
Друштво је иницирало и превођење југословенских књига на бугарски
језик и организовало тромесечни курс српског језика.70 За разлику од
Југославије, у Чехословачкој је деловало више друштава која је требало
да шире југословенски утицај и допринесу бољим односима двеју земаља.
Чехословачко-југословенско друштво за културне и годсподарске везе
баштинило је традицију предратне Чехословачко-југословенске лиге, па
му нова власт у Југославији није била наклоњена. Званична Југославија
сматрала је да је Лига окупљала само припаднике грађанског друштва, па је
зато основан Савез пријатеља Титове Југославије јула 1945. у фабрици ЧКД
у предграђу Прага. Савез је организовао прославе југословенског празника
69
AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, ČSSR, IX, 22/III–1–166,
dokumenta 8, 13, 31, 35, 36, 45, 47, 48, 49, 63, 89, 94, 118, 135, 154; S. Selinić, Jugoslovensko
- čehoslovački odnosi 1945–1955, str. 153–156.
70
P. Dragišić, Jugoslovensko-bugarski odnosi 1944–1949, str. 167–169.
(29. новембар), слање омладинске бригаде у Југославију, манифестације за

Трст, курсеве српскохрватског језика, приредбе, предавања о Југославији.71
Оснивачка скупштина Удружења пријатеља ФНРЈ у Братислави одржана је 9.
маја 1947. Тада је за председника удружења изабран потпуковник др Антон
Рашли. Изабран је и одбор удружења међу чијим је члановима било официра,
писаца, лекара, универзитетсклих професора, представника власти и
омладине.72 Савез и Друштво су добијали новчану помоћ од чехословачке
државе (Министарство информација).73 Сарадњу са Југославијом
неговало је у Пољској Друштво за пољско-југословенско пријатељство,
које се ангажовало на организовању концерата југословенских уметника,
посета југословенским изложбама, организовању академија поводом
прослава Брозовог рођендана или годишњице V офанзиве, приказивању
југословенских филмских хроника и документарних филмова. Друштво је
имало подружнице у Варшави, Кракову, Познању, Катовицама, Лођу.74 У
Румунији је постојало Удружење румунско-југословенског пријатељства,
а у Албанији Друштво за културну сарадњу Албанија–Југославија.75 У
Будимпешти је постојало Мађарско-југословенско друштво. У једном
извештају шефа југословенске делегације при Савезничкој контролној
комисији пуковника Обрада Цицмила наведено је да су на челу друштва
били „најугледнији представници пештанског политичког и културно
- уметничког друштва“. У јануару 1947. одржана је и прва годишња скупштина
друштва, па се тада „квалитативни ниво друштвенога руководства“ још
више поправио. Председница друштва била је госпођа Тилди, супруга
председника Републике, а посао секретара обављао је познати преводилац
са југословенских језика Золтан Чука, који је превео и Ковачићеву „Јаму“.
Рад друштва наишао је на југословенску потпору, па је Комитет за културу
и уметност слао новчану помоћ друштву, као и књиге за његову библиотеку,
71
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, f. 3, j. 14. Poslanstvo FNRJ, Pov. br.
131/46; DAMSP, PA, 1947, ČSR, fascikla 22, dosije 10, signatura 425975; Isto, 1948, ČSR, fascikla
30, dosije 6, signatura 4795; М. Совиљ, Југословенско-чехословачке културне везе и односи
1945–1950, стр. 96.
72
DAMSP, PA, 1947, ČSR, fascikla 22, dosije 7, signatura 49794; 1948, ČSR, fascikla 30, dosije 6,
signatura 4795; AJ, fond 507/IX, CK SKJ, Komisija za međunarodne odnose i veze, ČSSR, IX, 22/
III–1–166, dokumenta 40, 86.
73
DAMSP, PA, 1947, ČSR, fascikla 22, dosije 7, signatura 49794; 1948, ČSR, fascikla 30, dosije 6,
signatura 4795.
74
kom; Isto, fascikla 19, jedinica 75, Veze sa Poljskom.
75
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 3, jedinica 13, Veze sa Rumu-
nijom; Isto, fascikla 4, jedinica 15, Veze sa Albanijom.
а претплатио је друштво и на неке југословенске часописе, дневнике и друга

издања.76
***
Без обзира на то што сарадња Југославије и земаља источне Европе
није била једнозначна и није протицала без проблема и што су међу овим
земљама постојале значајне разлике, време од 1944. до 1948. је ипак било
време добрих односа, пре свега са СССР-ом, Чехословачком, Пољском,
Бугарском и Албанијом. Сукоб Југославије и ИБ-а 1948. окренуо је ток
историје у другом смеру. Током друге половине 1948. и током целе 1949.
постепено је затварано поглавље сарадње Југославије и источноевропских
земаља и отпочињао период захлађења, а потом и директне конфронтације
Југославије и СССР-а (Информбироа) који је прерастао у године отвореног
непријатељства (1950–1953).
Summary
Yugoslavia, USSR and East European Countries 1944-1948
Between the end of WWII and the conflict of Yugoslavia with the
Informbuerau power was grabbed by the Communists in all East European
countries. During that period of time, Yugoslavia established good relations with
all these countries, concluding treaties on friendship with them. However, the
place of all these countries in the Yugoslav foreign policy was by no means the
same. The relations were best with USSR, Czechoslovakia and Poland, Slavonic
countries and wartime allies. Great efforts were made to establish as close ties as
possible with Albania, i.e. to exercise as great Yugoslav influence in that country
as possible, as well as to convert Bulgaria’s status of a defeated foe into that of an
ally and a friend. Good relations were most difficult to establish with Hungary
where „reactionary” forces were strong and with Romania with which many
opened questions existed and where Communists were weak. In keeping with the
place these countries had in Yugoslav foreign policy, treaties of friendship were
signed with them: the one with USSR on April 11, 1945, with Poland on March
18, 1946, with Czechoslovakia on May 9, 1946, with Albania on July 9, 1946,
with Bulgaria on November 27, 1947, with Hungary on December 8, 1947, and
76
AJ, fond 314, Komitet za kulturu i umetnost pri Vladi FNRJ, fascikla 3, jedinica 14, Veze sa
Mađarskom.
with Romania on December 19, 1947. Cooperation with these countries meant
national affirmation for Yugoslavia, strengthening of its position, security in case
of renewed German aggression, an expression of Slavic solidarity, a form of siding
with USSR in Cold War divisions etc. Everyday propaganda of Soviet models in
Yugoslav public also served foreign policy goals, as well as the endeavor to develop
as rich cultural exchange as possible with these countries, particularly Slavic ones.
For this reason Yugoslav cooperation with East European countries was marked
by mutual visits of writers, scientists and sportsmen, exchange of films, mutual
artistic propaganda, but political one as well, in the form of exhibitions etc. In that
context, particularly important were societies for cooperation between Yugoslavia
and East European countries, founded in Yugoslavia and in those countries. The
societies had as their goal to contribute to all-encompassing mutual knowledge
and cooperation of these peoples. In Yugoslavia they were completely serving the
foreign policy goals of the government and the Communist Party.
УДК 930.85(497.1:47)„1944/1948”
316.7(497.1:47)„1944/1948”
Горан МИЛОРАДОВИЋ
У ТРАГАЊУ ЗА „НОВИМ ЧОВЕКОМ“: ВРХУНАЦ КУЛТУРНЕ

САРАДЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА 1944–1948.
АПСТРАКТ: Културна сарадња Југославије и Совјетског Савеза имала је током

првих послератних година своју најинтензивнију фазу. То је уједно био врхунац
совјетског културног утицаја у Југославији. Пракса соцреализма се у Југославији
испољавала кроз доследно усвајање теоријских поставки официјелне уметности
стаљинистичког типа и кроз копирање совјетских уметничких форми. Сваки
значајнији културни догађај је тих година имао карактер међудржавне и
међупартијске сарадње, што је типично за феномен официјелне уметности.
Кључне речи: Совјетски Савез, Југославија, стаљинизам, соцреализам, „нови

човек“, културна сарадња, уметничка продукција
Период од ослобођења Београда до избијања сукоба 1948. године

представља посебну фазу у односима Југославије и Совјетског Савеза.
Никада раније и никада касније односи двеју земља ни по свом обиму ни
по учесталости збивања нису достигли интензитет који су имали током
те четири године. То, поред осталог, важи и за сферу културе.1 Док су у
међуратном периоду малобројни производи совјетске културе који су
стизали у Југославију били подвргавани строгој цензури, после сукоба 1948.
године сарадња Совјетског Савеза и Југославије на пољу културе била је
претежно протоколарног карактера, пригодног садржаја и малог друштвеног
и политичког домета. У периоду после сукоба са СССР-ом Југословенима су
били занимљивији производи неофицијелне совјетске уметности, али су у
њима ретко кад уживали, па и то уз ризик затезања међудржавних односа.2
1
Најорганизованије и најефективније културна сарадња између СССР-а и социјалистичке
Југославије остваривана је путем Друштва за културну сарадњу Југославије са СССР-ом.
Овај чланак је посвећен пре свега резултатима те сарадње, док питања организационе
структуре, форми деловања и укупног ефекта рада Друштва заслужују посебно
истраживање и далеко више простора.
2
Такав скандал догодио се 1963. године, поводом објављивања Пастернакове књиге Доктор
Живаго у Југославији. Видети: Света Лукић, Српско-руски резерват, Београд, 1992, стр. 7–9
Може се констатовати да жива културна размена између Совјетског Савеза

и Југославије током првих пет година после Другог светског рата представља
изузетак у односима двеју земаља и да стога изискује посебну пажњу.3
Културна сарадња двеју земаља израсла је из ратних збивања и
чинила један аспект тадашњег „братства по оружју“.4 Улога Црвене армије
у ослобађању североисточних крајева Југославије и њено садејство са
Народноослободилачком војском отворили су могућност и потребу да
се обележе места погибије совјетских бораца.5 Најзначајнији споменик
совјетским жртвама у Југославији био је Споменик борцима Црвене армије,
који је у периоду од 1945. до 1947. године подигнут на Батиној Скели, месту
где су извршили јуриш преко Дунава. То је бели, у основи петокраки обелиск
висок 35 метара, украшен са пет стојећих фигура совјетских војника, док
се на врху налази женска фигура Победе.6 Монументалност и реалистички
стил дела потпуно следе дух социјалистичког реализма у меморијалној
архитектури, какав је негован у Совјетском Савезу. Аутор тог споменика,
Антун Аугустинчић, био је већ 1945. године предложен за Стаљинску
(у даљем тексту: С. Лукић, Српско-руски резерват...).

3
Специфична област културне сарадње СССР-а и Југославије углавном је била на маргини
пажње аутора синтеза: Dušan Bilandžić, Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Glavni procesi, Zagreb, 1979; Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988. Socijalistička Jugo-
slavija 1945–1988, III, Beograd, 1988; Милчо Лалков, Югославия (1918–1992). Драматичният
път на една държавна идея, София, 1999; Džon R Lempi, Jugoslavija kao istorija. Bila dva-
put jedna zemlja, Beograd, 2004. Нешто више интересовања, показали су истраживачи
појединих области културе. Видети: Petar Volk, Istorija jugoslovenskog filma, Beograd, 1986;
Allcock, John B, Explaining Yugoslavia, London, 2000; Lidija Merenik, Ideološki modeli: srpsko
slikarstvo 1945–1968, Beograd, 2001; Миланка Тодић, Фотографија и пропаганда 1945–1958,
Бања Лука, 2005; Љиљана Благојевић, Нови Београд. Оспорени модернизам, Београд, 2007;
Мирослав Перишић, Од Стаљина ка Сартру. Фирмирање југословенске интелигенције на
европским универзитетима 1945–1958, Београд, 2008 (у даљем тексту: М. Перишић, Од
Стаљина ка Сартру...); Дарко Ћирић, Биљана Станић, Владимир Томић, Време улице.
Политика на јавним просторима Београда у XX веку, Београд, 2008.
4
Много примера који то потврђују може се наћи на страницама часописа Jугославија–СССР,
који је излазио у Београду од 1945. до 1949. године.
5
О тој теми више видети у: Olga Manojlović Pintar, „’Širokaja strana moja rodnaja’. Spomenici
sovjetskim vojnicima podizani u Srbiji 1944–1954“, Tokovi istorije, бр. 1–2, 2005, str. 134–144;
Макс Бергхолц, „Међу родољубима, купусом, свињама и варварима: Споменици и гробови
НОР 1947–1965. године“, Годишњак за друштвену историју, ХIV, 1–3, 2007, стр. 61–82;
Горан Милорадовић, „Прах праху. Стаљинистички погребни ритуали у социјалистичкој
Југославији“, Годишњак за друштвену историју, ХIV, 1–3, 2007, стр. 83–106.
6
Revolucionarno kiparstvo (Umjetnost i revolucija), Zagreb, 1977, str. 14, 102–103.
Г. Милорадовић – У ТРАГАЊУ ЗА „НОВИМ ЧОВЕКОМ”... . . . 421
награду, али, упркос залагању југословенских власти, није њоме овенчан.7

Није немогуће да су Совјети били обавештени о његовим ранијим делима,
међу којима је и биста Анте Павелића.8
Окончањем Другог светског рата, процес нормирања уметности и њеног
прилагођавања потребама Партије, који је тридесетих година покренут у
Совјетском Савезу, раширио се свуда у Источној Европи где је прихватан
Стаљинов ауторитет, па тако и међу југословенским комунистима. Суштину
новог „правца“, социјалистичког реализма, дефинисао је Максим Горки
1932. године: „нама, умјетницима ријечи, вријеме је да ријешимо основно
и веома једноставно питање: ‘Да ли нам се подудара служење умјетности с
поштеним служењем револуцији?’ [...] да, потребно је преодгојити се тако
да служење социјалној револуцији буде ствар сваког поштеног појединца, да
то служење пружа појединцу ужитак.“9 Неслагања и сукоби на књижевној
левици у Југославији пре Другог светског рата били су се јавили управо због
тога што нису сви налазили „ужитак у служењу“: нису хтели да се сасвим
предају Партији, а она их, у том тренутку, није могла натерати – још увек
није имала власт.10
Међутим, прве послератне године у Југославији обележила је пуна
доминација „партијности уметности“, односно афирмација концепта
„социјалистичког реализма“.11 Идеологија којој је имало да се „служи“
појавила се из рата као монолитни идеолошки блок, јер је сама чињеница
победе сузбијала сваки унутрашњи глас неслагања и сумње – поготово с
7
ДА СМИП, ПА, 1945, Ф30, пов. Бр. 3584, амбасадор у Москви В. Поповић МИП-у, 24.VIII
1945. тражи биографију Аугустинчића за потребе комисије за додељивање Стаљинских
награда. Видети и: АЈ, 507, IX, 119/I–6 (33), Карактеристика А. Аугустинчића, коју је
написао А. Ранковић и упутио В. Поповићу у Москву.
8
Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan II, Zagreb, 1985, стр. 157–158. Аугустинчић је израдио
и споменик краљу Александру Карађорђевићу који је постављен у Вараждину. Исто, стр.
144–145; Исто, IV, стр. 148.
9
Gorki, Maksim, „O književnosti i ostalom“, Sovjetska književnost 1917–1932. Manifesti i programi.
Književna kritika. Nauka o književnosti, (уредио Александар Флакер), Zagreb, 1967, str. 253–
254.
10
Видети више: Stanko Lasić, Sukob na književnoj ljevici 1928–1952, Zagrebm 1970; Dušan
Bošković, Stanovišta u sporu. Stanovišta i sporovi o slobodi duhovnog stvaralaštva u srpsko-hrvatskoj
periodici 1950–1960, Beograd, 1981; Ratko Peković, Ni rat ni mir. Panorama književnih polemika
1945–1965, Beograd, 1986; Velimir Visković, Sukob na ljevici, Beograd, 2001.
11
О утилитарном односу КПЈ према уметности видети и: Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura.
Agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji 1945–1952, Beograd, 1988, str. 34, 56. Опширније
о односу тоталитарне власти и уметности: Игорь Голомшток, Тоталитарное искусство,
Москва, 1994; Александр Ильич Морозов, Конец утопии. Из истории искусства в СССР
1930-х годов, Москва, 1995 (у даљем тексту: А. Морозов, Конец утопии...).
обзиром на реалну и неспутану силу која је, преко апарата Агитпропа, ту

идеологију промовисала. Један савременик је касније закључио: „друштво
се налази у фази манифестационог и спектакуларног самопотврђивања“,12
за шта су били потребни масовни митинзи, дочеци и испраћаји високих
партијских и државних функционера, манифестације и демонстрације, те
сваковрсни свечани говори.
Пошто је током предратних расправа „разјашњена“ сврха уметности
са становишта интереса Партије, са освајањем власти и формирањем
институција могло се приступити спровођењу закључака: васпитавању
„новог човека“. Приликом посете делегације Првог конгреса књижевника
Југославије Титу, 19. новембра 1946. године, маршал их је спремно подсетио
да „писци својим дјелима треба да раде на формирању карактера нових
људи“.13 У том подухвату, по узору на совјетски пример, постепено је изграђен
хијерархизовани модел, у односу на који је вредновано стваралаштво и из
помоћ кога су „васпитавани“ уметници. Најубеђенији стаљинисти давали
су тон јавној сцени, кудили и усмеравали, објашњавали и доказивали,
дискутовали и одлучивали, али увек у оном уском оквиру који је у Совјетском
Савезу формиран током тридесетих и четрдесетих година, и који је током
првих послератних година био енергично афирмисан и у Југославији.
Од бројних показатеља совјетских утицаја у Југославији у раном
послератном периоду један аспект био је посебно наглашен – веза
успостављена заједничким ратовањем и победом. Приликом масовних
манифестација, које су у раном периоду нове власти биле технолошки
достижан и пропагандно ефикасан начин комуникације режима са
„народним масама“, незаобилазне поруке које су слате биле су помињање
Стаљина и Тита, као и „братства“ народа Југославије и СССР-а које је
потврђено током рата.14 Поред дубоко идеологизоване иконографије и
примитивне али снажне драматургије разних прослава, дефилеа и митинга,
настојало се да политичке информације буду пренете и кроз неке трајније
форме. Ратничко братство и идеолошко јединство најлакше, најбрже и
најочигледније су се могли показати мењањем назива улица и подизањем
споменичких обележја на јавним местима.
12
С. Лукић, Српско-руски резерват..., стр. 58.
13
„О задацима књижевника и књижевности. (Из разговора с делегацијом Првог конгреса
књижевника“, у: Броз, Jосип Тито, Изградња нове Jугославије, т. II, књ. II, Београд, 1948, стр.
236 (у даљем тексту: J. Броз, Изградња нове Jугославије...).
14
Видети о томе опширније у: Миланка Тодић, Фотографија и пропаганда 1945–1958, Бања
Лука, 2005; Дарко Ћирић, Биљана Станић, Владимир Томић, Време улице. Политика на
јавним просторима Београда у XX веку, Београд, 2008.
Поред подизања нових споменика, којима је означавана и промена

погледа на свет, један од првих потеза нове власти било је уклањање
назива улица са „реакционарним“ значењем и истицање нових, везаних за
комунистичку идеологију.15 Одмах после рата улицама главног града дата
су имена двојице команданата београдске операције: маршала Толбухина
(бивша Макензијева и Цара Николе II, после сукоба 1948. Ратних војних
инвалида, од 1964. поново Толбухинова, данас Макензијева) и генерала
Жданова (раније Ресавска, после сукоба 1948. Улица 1. маја, од 1964. опет
генерала Жданова, данас Ресавска), појавио се Булевар Црвене армије
(раније и касније Булевар краља Александра), Македонска улица постала је
Стаљинградска (после 1948. опет Македонска), Битољска је названа именом
Георги Димитрова (данас је Илије Гарашанина), мост преко Дунава, који су
изградили совјетски инжењерци, свечано је отворен у Титовом присуству
29. новембра 1946. године, када је добио назив Мост Црвене армије (данас
се зове Панчевачки мост), итд.16 У Загребу је улица Краља Звонимира
названа Улица Црвене армије (после сукоба са СССР-ом – Социјалистичке
револуције), једна новоизграђена улица названа је најпре Московска, потом
Београдска, а још касније Пролетерских бригада, док је Трг краља Петра
Крешимира преименован у Лењинов трг.17 У Новом Саду и Осијеку по једна
улица је названа именом генералисимуса Стаљина итд...18
Поред тога што су имена совјетских личности и називи совјетских
институција засејали улице и тргове Југославије, и један град је добио име
по личности из СССР-а: некадашњи Турски Бечеј, а данашњи Нови Бечеј
био је у периоду од 1946. до 1952. године назван Волошиново, по совјетском
пуковнику који је командовао операцијом ослобађања тог града 1944.
године.19
15
Видети: Dunja Rihtman-Auguštin, Ulice moga grada. Antropologija domaćeg terena, Beograd,
2000 (у даљем тексту: D. Rihtman-Auguštin, Ulice moga grada...); Дубравка Стојановић,
Калдрма и асфалт. Урбанизација и европеизација Београда 1890–1914, Београд, 2008, стр.
76–83.
16
Наведени називи уклоњени су после избијања сукоба са СССР-ом 1948. године. Међутим,
1964. године, после погибије чланова совјетске војне делегације на Авали, међу којима
су били маршал Толбухин и генерал Жданов, исте улице су поново назване њиховим
именима, а једна је названа по маршалу Бирјузову. Видети: План Београда, Београд, 1940;
План Београда са списком улица, Београд, 1952; Данило Радојевић, Београд, и његове улице,
Београд, 1966; Бранко Миленковић, Београд – људи и улице, Београд, 1998; „Југословенско-
совјетска хроника“, Југославија–СССР, 14. децембар 1946, стр. 34.
17
D. Rihtman-Auguštin, Ulice moga grada..., str. 41–55.
18
Југославија–СССР, 9, јули 1946, стр. 50; исто, 26, децембар 1947, стр. 34.
19
Atlas FNRJ, Beograd 1952.
Велики углед и наклоност које је због огромног доприноса победи и

претрпљених жртава Совјетски Савез после рата уживао у Југославији били
су додатно појачани ефектима пропагандног деловања. Прве вечери по
престанку борби, у тек ослобођеној престоници, припадници Црвене армије
су приредили културно-уметнички програм. Најснажнији утисак оставила
је песма Ноч над Белградом, коју је црвеноармејцима и југословенским
партизанима отпевала војник Дусја Жељабова. Неочекивано упорни и
громки аплаузи натерали су је да пева по други, па и трећи пут. Књижевник
Константин Симонов, ратни дописник листа Красная звезда, присуствовао
је тој сцени: „На великој позорници Народног позоришта у Београду стајала
је мала ружна девојка у војничкој блузи, у грубим искривљеним чизмама и
несигурним гласом, који је час звонио, а час се прекидао певала песму ‘Ноћ
над Београдом’. А у дворани су плакали. Плакали су људи који су три и по
године били партизани и који су толико пута гледали смрти у очи. И када се
сада сећам тога вечера, ја мислим да она, можда, и није певала много лепо.
Али људи су плакали.“20
Непредвидива ратна збивања су удесила да у Београд стигне Дусја, која
је у цивилству била електричар у филмском студију у Ташкенту, у коме је
сниман истоимени филм. Тада је, слушајући глумицу Татјану Окуњевску
док је певала, научила речи насловне песме: „Пламен гнева гори у грудима!
/ Пламен гнева води нас у бој! / Трен освете је наступио! / Смрт за смрт!
Крв за крв! / У бој, Словени! Зора је пред вама! [...] На ратном небу: пожар.
/ Отаџбина нас зове! / Сложно кренимо другови! / Напред, на душмане!“21
У послератно време повишене емотивности драматичне речи набијене
патетиком и снажним сликама будиле су најдубља осећања. Амбијент,
извођач и саме околности учинили су своје. Песма је нашла своју публику.
У совјетској влади су имали одређене идеје у вези са том песмом
и њеном првом интерпретаторком, Татјаном Окуњевском (Татьяна
Кириловна Окуневская) која је играла у филму Ноч над Белградом (режија
Леонид Луков, 1942) и певала насловну нумеру. Глумица се каније сећала да
ју је 1945. године позвао заменик председника Савета министара СССР-а
Николај Вознесенски и изложио јој потребе и намере совјетске државе у
односу на земље централне Европе и Балкана: „‘Ми хоћемо да тамо виде
да и ми имамо звезде’. Јер, у Европи су мислили да су све совјетске жене
или болничарке, или снајпери, које по улицама ослобођеног Париза певају
20
Константин Симонов, „Ноћ над Београдом“, Југославија–СССР, 32, јуни 1948, стр. 15.
21
Превод на основу текста: „Ночь над Белградом“ (1942), (музика: Никита Богословский;
речи: Борис Ласкин), у: Советская музика, http://www.sovmusic.ru/text.php?fname=belgrade
(05.04.2009).
‘Расцветали яблони и груши’. Ја сам пет држава пропутовала током тих

концерата.“22 Када је 18. октобра 1945. године, на Коларчевом универзитету у
Београду Окуњевска одржала концерт, песма Ноч над Белградом је већ била
врло популарна. Претходно, та песма је Окуњевску прославила у СССР-у.23
О значају њеног гостовања говори и податак да ју је том приликом угостио
лично маршал Тито.24
Први совјетски филм чија тема су били догађаји у Југославији био
је кратки играни пропагандни филм режисера Леонида Лукова Ноч над
Белградом,25 у коме је на једноставан и романтичан начин совјетској
публици представљен почетак герилског отпора немачкој окупацији
Југославије. Будући да југословенска публика није могла тај филм да види
пре краја рата, његова сврха је, пре свега, било охрабривање совјетских
грађана током кризе на фронту 1941–42. године, јер је филм показивао
да се још неко, негде, дубоко у окупираној Европи, бори против нациста.
Док су се у биоскопима широм обновљене Југославије вртели углавном
совјетски филмови, приступило се снимању нових, који ће давати тумачења
стварности у складу са потребама владајуће идеологије.
Један од првих професионално урађених послератних филмова био је
совјетски документарни филм Југославија, на тему борбе против окупатора
у протеклом рату. Филм је режирао Леонид Варламов, према сценарију Иље
Еренбурга, који је у то време био радо виђен гост у Југославији, па је 1945.
године, током месец дана боравка одржао низ предавања и књижевних
вечери, а пред повратак је одлуком председника Привремене скупштине
Демократске Федеративне Југославије одликован орденом братства и
22
Ирина Зайчик, „Татьяна Окуневская: ‘Черные розы моей жизни’“, Огонек № 17, 28. април
1997, http://www.ogoniok.com/archive/1997/4500/17-44-49/ (10.03.2009). (У даљем тексту:
И. Зайчик, „Татьяна Окуневская...“). У ствари, током своје турнеје она је посетила шест
држава: Бугарску, Румунију, Југославију, Мађарску, Чехословачку и Аустрију. Поред тога, у
интервјуу Окуњевска погрешно наводи да је у Југославији гостовала 1946. године. Ради се
о јесени 1945. године.
23
Живорад Јовановић, „Југословенско-совјетска хроника“, Југославија–СССР, 2, децембар
1945, стр. 46; Международный объединенный биографический центр, http://www.biograph.
ru/bank/okunevskaya.htm (10. 03. 2009).
24
И. Зайчик, „Татьяна Окуневская...“. Тито је глумицу, према њеним речима, дочекао у
Белом двору са букетом црних ружа. Када је 1948. годинe избио сукоб Југославије и
СССР-а, Окуњевска је ухапшена и отправљена у Гулаг. Рехабилитована је 1956. године и
наставила је каријеру. За њену ћерку Ингу Окуњевску причало се по суседству (у коме је
живела совјетска интелектуална и управљачка врхушка) да је Титова кћи. Видети: Andrej
Končalovski, Niske istine, Beograd, 1998, str. 10–11.
25
Трајање 29 минута, снимљен 1941. у Ташкенту, на екранима се појавио фебруара 1942.
године. У питању је епизода бр. 8 из серије „Боевой киносборник“.
јединства.26 Свечана премијера тог филма, којој је присуствовао и редитељ,

била је 26. јула 1946. године, у биоскопу Београд. Наредне, 1947. године,
Варламов је за тај филм добио и Стаљинску награду.27 Очито, дело је успело
да погоди укус врховног арбитра, Јосифа Стаљина. Тешко да је и могло бити
другачије с обзиром на то да га је режирао пуковник Црвене армије, по
сценарију Иље Еренбурга, за кога се с не мало разлога сматрало да ради за
НКВД (Народный комиссариат внутренних дел).28
За покретање развоја филмске производње у Југославији нова власт се
ослонила на помоћ СССР-а, одакле су 1945. године стигли екипа и опрема за
снимање првог играног филма о тек завршеном рату у Југославији. Маршал
Тито се интересовао за реализацију тог подухвата, издајући одговарајуће
смернице и лично се стављајући на располагање совјетским уметницима.29
Филм под називом У планинама Југославије (В горах Югославии) режирао
је Абрам Ром (Абрам Матвеевич Роом), по сценарију Георгија Мдиванија
(Георгий Мдивани).30 Иако на шпици филма стоји да је продуцент совјетска
кућа Мосфильм, има показатеља да је подухват испрва био замишљен као
копродукција, од чега се ипак одустало када је филм приведен крају.31
Сценарио филма У планинама Југославије заснован је на три основне
политичке тезе: 1) да је устанак против Сила осовине подигла КПЈ јуна 1941,
када је нападнут СССР, а не априла, када је нападнута Југославија; 2) да је
26
Живорад Јовановић, „Југословенско-совјетска хроника“, Југославија–СССР, 2, децембар
1945, стр. 46–47.
27
„Југословенско-совјетска хроника“, Југославија–СССР, 10, август 1946, стр. 40.
28
Приликом свог последњег боравка у Паризу Мајаковски је са Елзом Триоле посетио
Љубомира Мицића и његову супругу у њиховом хотелу. Када се Еренбург изненада појавио
– Мајаковски је заћутао, скренувши пажњу присутнима да је то агент НКВД-а. Видети:
Zoran Markuš, „Razgovori sa Ljubomirom Micićem“, 2, Odjek, 15. novembar 1971, str. 22; Rade
Leposavić, „DADA Clipping. Traganje za izgubljenim srpskim (?) dadaistom“,New Moment – New
Ideas, no. 15, 2001, str. 19.
29
Амбасадор Југославије у Москви Владо Поповић телеграфисао је у МИП 17. VII 1945. да
стижу совјетски уметници и да „на бази разговора са Маршалом треба припремити групу
наших уметника који би се учили радећи заједно с њима.“ (ДА СМИП, ПА, 1945, Ф30, Пов.
Бр. 2338).
30
Видети: Политика, 12590, г. XLIV, 20. април 1947, стр. 8. Споредне улоге су тумачили
југословенски глумци Т. Ликар, Љ. Јовановић, М. Мирковић, Б. Борозан, В. Афрић, В.
Скрибиншек, Д. Тодић и Б. Ступица.
31
Шпица копије филма која се налази у Музеју Југословенске кинотеке у Београду је
на српском језику, латиничним словима. Filmska enciklopedija (т. 1, Zagreb, 1986, str. 5)
помиње тај филм као „совјетско-југословенску копродукцију“. У југословенској службеној
преписци се каже да совјетска екипа долази „ради снимања нашег филма“ (ДА СМИП, ПА,
1945, Ф30, Пов. Бр. 2338. МИП ДФЈ, 20. јула 1945. Министарству просвете ДФЈ).
учешће сељака било пресудно за успех у рату и 3) да је победа остварена

уз помоћ Црвене армије. Компликована ситуација грађанског рата у
условима окупације и политичко расположење разних социјалних група
су објашњавани шаблонски и статично, кроз пароле и реплике глумаца. То
је типичан соцреалистички пропагандни филм, са неумереном жељом да
се прикаже и протумачи цео један историјски период. Руској екипи био је
прикључен велики број позоришних уметника из Југославије, да би кроз
праксу учили филмски занат. Тада стечено искуство дубоко је обележило
југословенску кинематографију, а нарочито се у драми и ратном филму дуго
одржао соцреалистички манир.32 Тај филм је у Југославији касније нерадо
помињан, јер његовим политичким значењем југословенски комунисти
нису били задовољни. Они су у том филму приказани као Стаљинова млађа
браћа и верни следбеници. Филм се завршава заједничком победничком
парадом Совјетске и Југословенке армије на главном београдском тргу, који
је окићен Стаљиновим и Титовим сликама, совјетским и југословенским
заставама. Маса кличе: „Тито–Сталин! Москва–Белград!“ Крупни план
звезде петокраке на југословенској застави. Крај.
Већ током снимања видело се да се циљеви аутора филма косе са
потребама и жељама југословенске стране, али се премијера морала одржати,
јер је у штампи био дуго и громогласно најављиван.33 У Београду се филм
у планинама Југославије премијерно појавио у биоскопу тек 21. априла
1947. године,34 али га је брзо прекрила тишина, а првим југословенским
филмом касније је проглашено остварење Вјекослава Афрића Славица из
1947. године,35 у коме се побијају основне политичке тезе Ромовог филма.
Према Африћевом филму југословенски комунисти су отпор пружили
одмах по окупацији Југославије, главну улогу у тој борби имали су радници,
а помоћ Црвене армије при ослобађању земље, коју је сам Тито после рата
32
Petar Volk, Istorija jugoslovenskog filma, Beograd, 1986, str. 136–138, (у даљем тексту: P. Volk,
Istorija jugoslovenskog filma…); Vicko Raspor, Riječ o filmu, Beograd, 1988 (у даљем тексту: V.
Raspor, Riječ o filmu..., str. 12); Petar Ljubojev, Evropski film i društveno nasilje. Svet minulog kolek-
tivizma, Novi Sad – Beograd, 1994, str. 215–217.
33
Видети, нпр.: Vjekoslav Afrić, „Saradnja sovjetskih i naših umjetnika na filmu“, Југославија–
СССР, 6, април 1946, стр. 23–25. У новинским рекламама за филм писало је да је израђен:
„заједничким радом совјетских и наших филмских радника и глумаца“. Видети: Политика,
12582, год. XLIV, 11. април 1947, стр. 10; Политика, 12590, год. XLIV, 20. април 1947, стр. 8.
34
Југославија–СССР, 19, мај 1947, стр. 38.
35
Видети: Filmografija jugoslovenskog igranog filma 1945–1980 (уредник: Branislav Obradović),
Beograd, 1981, str. 5; V. Raspor, Riječ o filmu... str. 44–46 и 272; P. Volk, Istorija jugoslovenskog
filma…, str. 136–138.
често помињао, у Славици се уопште не помиње.36 Грађење слике о пуној

аутономности политике КПЈ било је у складу са Титовим великодржавним
претензијама, прикривеним пројектом „Балканске федерације“, чиме се,
још током 1947. године, кренуло ка хлађењу пријатељства са Совјетским
Савезом.37
С друге стране, када је Ромов филм У планинама Југославије био
повучен из јавне дистрибуције, добио је савим нову намену – постао је
својеврсно средство политичке наставе и полицијске обраде! Југословенски
генерали који су били на школовању у СССР-у у лето 1948. године су враћени
у Југославију и послати на „одмор“ у јадранско летовалиште Милочер, где
су у условима „изолације“ подвргавани политичкој и идеолошкој провери и
„прочишћавању [...] од евентуалних просовјетских погледа или евентуалних
опредељења“.38 То је, поред осталог, вршено и кроз дискусију која им је
наметана после пројекције совјетског филма У планинама Југославије, за
који је Агитпроп сугерисао да је „упрошћена и прилично нетачна представа
о НОБ“ и „спасоносној“ помоћи Црвене армије током рата.39
У области књижевног стваралаштва се већ 1944. године приступило
организовању по совјетском узору, па је из Београда захтевано од
Југословенске војне мисије у Москви: „Пошаљите по другу Бевцу [Едвард
Кардељ] свесавезни и републички статут Комитета по дјелам искуства
и Савеза совјетских писаца. Ђидо [Ђилас]“.40 Питање да ли је совјетски
начин организовања уметничких удружења најпримеренији ситуацији
у Југославији није се ни постављало. У строгом центру Београда била је
отворена књижара совјетске књиге у којој су, осим добро опскрбљених
рафова, зидове красиле слике генералисимуса Стаљина и цитати његових
мисли на руском језику. Очит је био труд да се посетилац осећа као у некој
36
О совјетској помоћи крајем рата видети: Jосип Броз Тито, Борба за ослобођење Jугославије
1941–1945, Београд, 1947, стр. 246, 247, 250, 252, 256, 287. Пред крај свог говора поводом
празника победе, 9. маја 1945. године, Тито је ускликнуо: „Да живи непобједива Црвена
Армија-ослободитељица и њен велики вођа Стаљин!“ Исто, стр. 288.
37
О томе више: Slobodan Nešović, Bledski sporazumi Tito–Dimitrov (1947), Zagreb, 1979; Branko
Petranović, Balkanska federacija 1943–1948, Šabac, 1991; Стеван Павловић, Србија: историја
иза имена, Београд, 2004, стр. 201; Милчо Лалков, От надежда към разочарование. Идеята
за федерация в балканския югоизток (1944–1948), София, б. г.; а посебно: Nebojsa Bjela-
kovic, „Comrades and adversaries: yugoslav-soviet conflict in 1948 – a reppraisal“, East European
Quarterly, XXXIII, No. 1, March 1999, str. 98–114.
38
Према: М. Перишић, Од Стаљина ка Сартру..., стр. 443.
39
Према: М. Перишић, Од Стаљина ка Сартру..., стр. 443.
40
МИЈ, КМЈ, I–3–b/698, Телеграм Милована Ђиласа Југословенској војној мисији у Москви,
24. XI 1944.
московској књижари.41 Најзад, појавила се и домаћа послератна продукција

под снажним совјетским утицајима.
Иако ни по квалитету ни по обиму није могла да се мери са узором,
југословенска официјелна уметост је својом формом и садржајем настојала
да испуни очекивања твораца социјалистичког реализма. Смернице су
поставили домаћи теоретичари, пре свих слависти: „Велика стаљинска епоха
изградила је сјајну културу, најбогатију, најоригиналнију и најхуманију
културу у историји човечанства. У тој новој совјетској култури књижевности
припада веома истакнуто место. [...] Совјетска књижевност заузима прво,
водеће место међу свим књижевностима света. [...] Битну, основну црту
совјетске књижевности чини њена идејност. [...] Основни принцип совјетске
књижевности јесте партијност. [...] Совјетска књижевност је дубоко
реалистичка. [...] Романтичност совјетске књижевности не противречи
њеном реалистичком карактеру. [...] Совјетска књижевност [...] пуна је
ведрине и оптимизма. [...] Она је национална по форми, а социјалистичка
по садржини “,42 итд. Иза сваке од наведених квалификација следило је
кратко објашњење, изведено из теорије и праксе марксизма-лењинизма, тј.
стаљинизма.
Један од најдоследнијих следбеника тог усмерења био је функционер
Агитпропа ЦК КПЈ Радован Зоговић, који је настојао да имитирањем
степенастог стиха и специфичном обрадом тематике у југословенским
околностима досегне квалитет, углед, а касније, можда, и статус који је,
Стаљиновом милошћу, Мајаковски имао у Совјетском Савезу.43 Зоговићева
поезија је ретко коментарисана у литерарној јавности (што је песника
љутило), а када је ипак коментарисана подвлачена је паралела између њега
и Мајаковског (што га је још више љутило).44 Међутим, то је била чињеница
која се није могла превидети. Један од најортодокснијих бољшевичких
песника и добитник стаљинске награде 1941. године, Ник Асејев (Николай
Николаевич Асеев), у једном писму упућеном Зоговићу његову Песму
41
Југославија–СССР, бр. 1, новембар 1945, стр. 50, Реклама за „Магазин советской книги“ у
Београду, Теразије бр. 30.
42
Radovan Lalić, „Visoka idejnost sovjetske književnosti“, Југославија–СССР, 23, септембар 1947,
стр. 1–5. Лалић је био шеф Одсека за славистику на Филолошком факултету у Београду.
43
Зоговић се јављао и као преводилац поезије Мајаковског. Видети, нпр: Мајаковски,
Владимир, Лењинов погреб, Југославија–СССР, 3, јануар 1946, стр. 28–30; Исти, Прича о
кузњецкстроју и о људима Кузњецка, Југославија–СССР, 18, април 1947, стр. 24.
44
Видети: М.[илован] Ђ[илас], „Пјесма о биографији друга Тита, од Радована Зоговића“,
у: Зоговић, Радован, Пјесма о биографији друга Тита, Београд, 1944, стр. 29–31 (у даљем
тексту: Р. Зоговић, Пјесма о биографији...). Ђиласов приказ је претходно штампан у
часипису Нова Југославија, 3, 1. април 1944.
о биграфији друга Тита назива наставком стиха Мајаковског, народне

традиције и Пушкинове мисли о стиху (!?).45
Део југословенских аутора који су стварали ту врсту продукције
заиста је дошао са књижевне левице, док је део у међуратном периоду имао
другачије идеолошке ставове, али се касније приклонио захтевима новог
времена. Међу њих спада и песник лирике и модернизма, националног заноса
и мистицизма, који је 1942. године пришао партизанима и постао први
поратни председник Президијума Сабора НР Хрватске Владимир Назор.
Померивши своја интересовања у правцу реализма и нове, социјалистичке
стварности, он је 1944. године објавио књигу Пјесме партизанке, а 1946.
и Курир Лода. Касније, совјетски утицаји и узори помешали су се са
разочарањем и страхом, па је Назор, у време раскида са Совјетским Савезом,
непосредно пред своју смрт, 18. јуна 1949. године, написао песму у којој
каже: „Русија мајко, зар удавит своје / Л’јепо ћеш д’јете? Твојих прсти траг
/ На грлу су му; и твоја је сјена, / Хладна и сива, досегла наш праг. [...] Оно
је д’јете расло на твом скуту, / и чврст је био његов први крок, / И блистао
је на његову челу, / Претеча зоре, твоје зв’језде трак.“46 Заиста, многима је
1948. година у односима СССР-а и Југославије могла изгледати као покушај
бруталног и безразложног чедоморства. Али, шта су песници могли знати о
споразумима „велике тројице“ о подели интересних сфера у Европи, или о
Титовој политици на Балкану и источној Европи?
Потреба за поетизовањем односа двеју држава, било да је у питању
наклоност или разочарање, имала је свој одраз и на совјетској страни,
што је понекад добијало и официјелну верификацију. Тако је 1948. године
„Савез совјетских писаца поднео Комитету за Стаљинске премије књигу
Николаја Тихонова Стихови о Југославији за прву награду. У Комитету је
књига Тихонова оцењена као најбоља у прошлој години.“47 Тихонов је био
председник Савеза совјетских писаца и троструки добитник те награде, па
је његова литература могла да послужи као оријентир осталим писцима.48
Када је 1955. године, пригодом обнове односа двеју држава, Гослитиздат
припремио друго издање Тихоновљеве књиге Стихови о Југославији (Стихи
о Югославии), било је потребно одобрење ЦК КПСС-а за њено штампање,
јер „У састав зборника улази и песма ‘Југославија’, а у једној од строфа те
45
ГАРФ, Ф-5283, Оп. 17, д. 529, л. 237. Писмо Асејева Зоговићу од 26. I 1945. године.
46
Vladimir Nazor, „Rusija majko!“, Vjesnik, 1286, IX, 20 lipnja 1949, str. 1.
47
АЈ, 507, IX, 119/I–41а, Телеграм бр. 59. од 14. јануара 1948, амбасадора у Москви В. Поповића
маршалу Титу.
48
Николай Семенович Тихонов (1896–1979), руски совјетски писац, секретар Савеза писаца
СССР-а од 1944. Стаљинску награду је добио 1942, 1949. и 1952.
песме говори се о Ј. В. Стаљину и Титу.“49 Проблем је решио сам Тихонов,

одлучивши да из поновљеног издања изостави неколико песама, укључујући
и ту, најспорнију.50 Совјети вероватно нису хтели да иритирају Броза
подсећајући га на 1948. годину и дотадашњу његову блискост са Стаљином.
Совјетски песник Максим Рилски51 је у десетерачком стиху српске
епике написао циклус песама под називом Југословенске мелодије. У
песми Црна боја он помиње и „друга Радована“, вероватно Зоговића, који
му је био домаћин и водич приликом његове посете Југославији септембра
1945. године.52 Совјетски песник Павел Тичина53 је ратном савезништву и
словенској солидарности посветио и стихове: „Братска Југославијо! / Ти
међу свима буди поносита: / опет је нађено и откривено – / народни гнев,
снага Тита, / чији је мач, што осветом блиста, / сатро фашиста. // [...] У нас
је лавља снага јака / Краљевића Марка: / Словени, Словени смо ми, / што
не боје се никог, ми смо ти, / може бес Тевтона кол’ко хоће расти – / нас
ће Стаљин спасти,“54 итд. И поред неминовног губитка значења и лепоте
приликом превођења, немогуће је отети се утиску да су наведени стихови
продукт „социјалне наруџбине“ (а у ствари партијске) и потребе политичког
тренутка, а не песникове инспирације.
Нешто мање упадљива, али не и мање поуздана као показатељ односа
двеју земаља, била је област ликовних уметности. Нарочито значајном
сматрана је изложба радова четворице совјетских сликара која је гостовала
у Југославији 1947. године. У београдском Уметничком павиљону на
Малом Калемегдану излагали су Александар Герасимов, Сергеј Герасимов,
Александар Дејнека и Аркадиј Пластов. Обе државе су настојале да
нагласе значај изложбе већ и саставом организационог одбора, у коме
су били председници комитета за културу и уметност у владама СССР-а
и Југославије, М. Б. Храпченко и В. Рибникар, председник ВОКС-а В. С.
49
РГАНИ, Ф5, оп. 36, д. 2, л. 37, А. Пузиков, главный редактор Гослитиздата са Но. 1252, од 11.
XI 1955, у ЦК КПСС.
50
РГАНИ, Ф5, оп. 36, д. 2, л. 38, Б. Рюриков, Заместитель заведующег Отделом культуры ЦК
КПСС и В. Иванов, Заведующий сектором Отдела, од 12. XI 1955. у ЦК КПСС.
51
Максим Фадеевич Рыльский (1895–1964), украјински совјетски песник, академик, члан
КПСС-а. За збирке патриотске поезије добио је 1943. године Стаљинску награду првог
степена.
52
Видети: Максим Рилски, „Црна боја“, Југославија–СССР, 1, новембар 1945, стр. 28–29.
53
Павло (Павел) Григорьевич Тычина (1891–1967) украјински совјетски песник, академик,
министар просвете УССР (1943–48), 1941. године добио је Стаљинску награду.
54
Видети: Павел Тичина, „Југославији“, Југославија–СССР, 5, март 1946, стр. 34, превод
Д[есанка] М[аксимовић].
Кеменов, амбасадор у Београду А. Ј. Лаврентијев, председник Друштва

Југославија–СССР Б. Зихерл и бројни угледни уметници.55 На отварању
су говорили Владислав Рибникар и амбасадор Лаврентијев, а догађај је 24.
септембра 1947. године својом посетом увеличао и Јосип Броз лично.56
Совјетску изложбу пратили су пригодни текстови у штампи, у којима
је указивано на њен значај за домаћу културну јавност. Књижевни критичар
и један од главних организатора културног живота после рата Ели Финци
одмах је направио оштру разлику између „четворице истакнутих совјетских
мајстора“ и „‘мајстора’ западноевропске уметности“. Та разлика између
мајстора и наводних мајстора настала је услед једног важног историјског
догађаја: „Велика октобарска социјалистичка револуција [...] отворила
је истинској култури, која поново постаје дубоко народна, перспективу
неограничених стваралачких и друштвених могућности. [...] Док се
целокупно западно сликарство, по ономе што је у њему најодабраније,
беспомоћно батрга у безваздушном простору јалових апстрактно-
естетских преокупација, чија је друштвена намена ограничена употребом
у салонима бизарних декадената изопаченог укуса, узалуд тражећи пут
из разних ‘изама’ у стварност, дотле совјетско сликарство [...] приступа
решавању истинских и грандиозних уметничких задатака.“57 То је оно што
се сугерисало посетиоцима да треба да запазе на изложби. Њихови стварни
утисци и реакције, међутим, били су, као и сама реалност, различити.
На првој страни Књиге утисака са те изложбе председник Комитета
за уметност Владе ФНРЈ Владислав Рибникар је забележио да је „пут којим
иду совјетски сликари једини правилни пут, који ће довести до стварања
новог стила у уметности – стила достојног велике Стаљинске епохе.“58
Био је то службени „утисак“. Затим се нижу углавном позитивни утисци
анонимних посетилаца – радника, чиновника, студената, средњошколаца и
њихових наставника: „Како смо ми Југословени срећни што имамо овакве
учитеље. Не само у сликарству; [...] На истоку је засијала светлост, зато
55
Изложба радова совјетских сликара (каталог изложбе), Београд, 1947, (у даљем тексту:
Изложба совјетских сликара...); Југославија–СССР, 23, септембар 1947, стр. 38; Југославија–
СССР, 26, децембар 1947, стр. 31.
56
Аноним, „Свечано је отворена изложба совјетских сликара“, Политика бр. 12703, год.
XLIV, 31. август 1947, стр. 5; Аноним, „Маршал Тито посетио изложбу радова совјетских
сликара“, Политика, бр. 12723, г. XLIV, 24. септембар 1947, стр. 1.
57
Ели Финци, „Изложба четворице совјетских сликара“, Борба, бр. 223, год. XII, 18. IX 1947,
стр. 2.
58
АЈ, 524, К5, Књига утисака са изложбе радова совјетских сликара 1947. подвукао Рибникар
(у даљем тексту: Књига утисака...).
кичица Герасимова оставља светле трагове. Он је уметник, реалиста који

у сликарству приказује прави живот социјалистичког поретка. [...] Нисам
изненађен. Све што долази из СССР је дивно.“59 Лист Борба је са изложбе
у Београду, коју је за месец дана посетило око 50.000 људи,60 пренео део
позитивних утисака, а посебно оне у којима се понавља „тврдња, да наши
сликари ‘имају пуно да науче’ од совјетских другова; поред осталих, њу су
изразили и наши академски сликари“.61 Али, у Књизи утисака су била изнета
и другачија мишљења, која показују не само да је у Београду било публике
са независним ставом него и појединаца спремних да испоље грађанску
храброст: „После изложбе наших сликара XIX и XX века ово?“, „Зар су такви
уметници наша браћа из СССР? Срамота“; „Овакве слике могу да стварају
само совјетски ‘уметници’“; „Материја и перспектива недоучене вештине
у сликарству; понегде доста добра композиција боја“; „Посматрајући
пажљиво дела совјетских сликара – социјалистички реализам нас запањује
својим контрастима; с једне стране видимо дела од стварне вредности,
насупрот делима која, по моме скромном мишљењу одговарају пре за неку
кафану! Мислити је: која струја од те две – добре и рђаве преовлађује у
социјалистичком реализму?“...62
Поред тих општих опажања, коментаре публике су нарочито
инспирисали – женски актови. Акварел Сеоско купатило63 (Деревенская
баня, 1938), који је Александар Герасимов насликао „за своју душу“
(одмарајући се од рада на Стаљиновом портрету),64 узбуркао је духове
неких млађих посетилаца: „На овој изложби ми се нарочито свиђају
голе жене на купању“; „Главна фора је ‘Сеоско купатило’“; „Не знам само
зашто другарице не гледају ‘Сеоско купатило’“, док је један посетилац,
нашавши се пред актовима на слици Трактористкиње (Трактористки, 1942)
Аркадија Пластова констатовао: „Могла је да изостане слика Пластова:
Трактористкиње; некако чудно изгледа за наш патријархални морал?!“ Нека
друга рука је испод овог коментара дописала: „будало!“65
59
АЈ, 524, К5,. Књига утисака...
60
Аноним, „Посетиоци о изложби совјетских сликара“, Борба бр. 233, год. XII, 30. IX 1947,
стр. 2 (у даљем тексту: Аноним, „Посетиоци о изложби...“).
61
Аноним, „Посетиоци о изложби..., стр. 2.
62
АЈ, 524, К5, Књига утисака...
63
Тако стоји у каталогу изложбе, иако би адекватнији назив био Сеоска сауна. Видети:
Изложба совјетских сликара..., стр. 14.
64
А. Морозов, Конец утопии..., стр. 173–174.
65
АЈ, 524, К5, Књига утисака... Подвучено у извору.
Али, није то била само заинтригираност голотињом, него и истицање и

супротстављање тих тема осталим, идеолошки експлицитним темама. Један
од тих коментатора се потписао као амерички глумац и редитељ „Бастер
Китон“, а други као „Лења Смрт“ – лик из каубојског стрипа Андрије
Мауровића Тројица у мраку, што донекле открива њихова културна
интересовања. То, међутим, није спречило партијско гласило Борбу да
за утиске публике каже: „Сви записи испуњени су изразима дивљења и
усхићења. [...] у свим записима понавља [се] у суштини иста мисао, иста
љубав према братском совјетском народу и дивљење његовој величанственој
стварности, његовим уметницима и њиховим делима.“66 Са становишта
КПЈ, демонстрирање таквог расположења најширих слојева према СССР-у
је и чинило смисао тог културног подухвата.
После успеха изложбе четворице совјетских сликара из 1947. године
као хладан туш дошла је изложба руског дореволуционарног сликарства
Третјаковске галерије, која је организована средином 1948. године. Какав
однос је СССР у том тренутку гајио према Југославији види се по томе
што нису послали ниједан оригинал и што су и репродукције биле малог
формата.67 Ту се на пољу културе већ јасно може уочити раселина која се у
односима Југославије и СССР-а појавила почетком 1948. године. Ликовни
критичар Грга Гамулин се 1950. године критички осврнуо на уметност
источноевропских земаља коју је видео на XXIV Венецијанском Бијеналу,
а потом и на изложбу четворице совјетских аутора из 1947. године у
Југославији: „[...] Дјела четворице познатих и привилегираних сликара, које
је совјетска власт послала у иноземство као примјер и узор социјалистичке
умјетности, дају нам, уз репродукције познате из каталога и публикација,
чврсто упориште за далекосежне закључке. Довољно је сјетити се оних тако
лоше и сладуњаво сликаних плесачица, оних разодјевених и порнографски
посматраних трактористкиња А. Герасимова (које су, можда, требале да
нам представе хероје социјалистичког рада?) и оних празних плакатских
композиција А. Дејнеке, да се упитамо: какво је то заправо стање на ликовном
сектору у Совјетском Савезу, са којег се могу у једну братску социјалистичку
земљу послати радови оваквог квалитета, цијела ова изложба коју смо
прихватили с толико гостопримства и обзира, а на којој смо узалуд тражили
лик новог, социјалистичког човјека?“68 Гамулин то тумачи тиме што је у
66
Аноним, „Посетиоци о изложби...“, стр. 2.
67
N. M. „O ruskom dorevolucionarnom slikarstvu. Povodom izložbe reprodukcija Tretjakovske
galerije slika“, Vjesnik NFH 991, god. VIII, 11. srpnja 1948, str. 2.
68
Grga Gamulin, „O položaju naše likovne umjetnosti“, Književne novine, 7, god. III, 14 februar
1950, str. 3 (у даљем тексту: G. Gamulin, „O položaju naše likovne umjetnosti...“).
СССР-у наступила „лабилност критеријума“, услед чега је и могло доћи

до поменуте изложбе у Југославији, „која је у ствари само унијела забуну у
редове наших умјетника и наше јавности уопће“.69 Наравно да изложба није
унела никакву забуну. Забуна је наступила касније, када се показало да се
путеви двеју „братских партија“ – разилазе. После изложбе из 1948. године
наступила је пуна деценија прекида сарадње у области ликовних уметности,
да би тек 1959. године у Југославији била организована нова репрезентативна
изложба 19 совјетских аутора са близу 150 слика и скулптура.70 Био је то
службени подухват демонстрирања обнове међудржавног пријатељства
и сарадње који су се, док је изложба уговорена и постављена, већ поново
почели крунити.
***
Најексплицитнији и најочигледнији трагови културне сарадње између
социјалистичке југославије и СССР-а углавном су се испољавали кроз
совјетски културни утицај у Југославији током четири прве послератне
године, од јесени 1944. па закључно са 1948. годином. Иако у наведеном
периоду врло бројни, ти утицаји су касније углавном постали „невидљиви“.
Примери преузимања соцреалистичког модела у Југославији, пласман те
врсте уметности и совјетске културе, као и свега што је афирмисало совјетску
државу и партију уклањани су са јавних места или су препуштани забораву.
Међутим, то „чишћење“ је било последица спровођења стаљинистичке
идеологије у култури коју је вршила Комунистичка партија Југославије, а не
одустајања од ње и формирања (или преузимања) неке друге. Југословенска
пракса стаљинизма није изменила његову тоталитарну основу, нити
укинула његов утопијски циљ, нити променила његове насилничке методе.
Допуштање, у домену форме, западних културних утицаја у Југославији од
1950. године71 није значило и промену специфичних идеолошких садржаја
домаће продукције нити је водило демонтирању државно-партијских
механизама за контролу културе.
Непосредни совјетски културни утицаји нису били наношени током
довољно дугог временског периода ни у довољној количини и учесталости,
нису били довољно систематични ни промишљени, да би могли да чине
противтежу утицајима са Запада. Отпор совјетском културном утицају, који
је још од краја рата дискретно пружан из редова проређеног и заплашеног
69
G. Gamulin, „O položaju naše likovne umjetnosti...“, str. 3.
70
Savremena umetnost u SSSR-u (katalog izložbe), Beograd, 1959.
71
М. Перишић, Од Стаљина ка Сартру..., стр. 340 и даље.
грађанског слоја, већ почетком педесетих година добио је подршку

режима, уклопивши се у широку концепцију отпора хегемонији СССР-а.
Може се закључити да је, услед дубоких промена међународне позиције и
унутрашњег поретка Југославије, који су се одиграли током 40-их и 50-их
година XX века, дошло и до наглих и дубоких промена у њеној култури.
Крајњи ефекат је да се период од 1944. до 1948. године издваја по раније и
касније незабележеном интензитету и обиму совјетских културних утицаја
у Југославији, која је тада, са много разлога, у западној штампи називана
„совјетским сателитом бр. 1“.72
Summary
In the Search for the „New Man“: The Pinnacle of Cultural Cooperation
Between Yugoslavia and the Soviet Union 1944–1948
The relations of Yugoslavia with the Soviet Union had in the field of culture,
as well as in other fields, their most intensive phase in the first post-war years.
Cultural contacts were realized through import of products of Soviet culture, and
even on a larger scale through taking over and application of the Soviet model by
Yugoslav Communists and artists close to the Communist Party of Yugoslavia. The
practice of socialist realism in Yugoslavia was reflected in uncritical aping of artistic
form of Soviet authors and in consistent adoption of tenets of official Stalin-type
of art. Cultural cooperation was the corollary of the military and political support
of the Soviet Party and the state for the Communist Party of Yugoslavia during
the war and the first post-war years. Soviet cultural production was presented and
promoted in Yugoslavia through art exhibitions, visits by artists, film production,
publishing of translated literature and popularizing of Soviet music. In those years
every cultural event of greater importance took the form of inter-state and inter-
party cooperation. Due to unequal cultural power, cultural cooperation between
Yugoslavia and USSR in the first post-war years marked in fact the pinnacle of the
influence which was reaching Yugoslavia from USSR. Although a modicum of
cooperation existed during the inter-war period, just as that cooperation existed
during the second half of 20th century, it was never so intensive and multifaceted,
nor was it ever so strongly and assiduously supported by the two states as was the
case during the first five years after WWII.
72
Милован Ђилас, Пад нове класе. Повест о саморазарању комунизма, Београд, 1994, стр. 67.
УДК 351.746.1(=161.1)(497.1)„1944/1948”
327.84(47)„1944/1948”
Бојан Б. ДИМИТРИЈЕВИЋ
СОВЈЕТСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА

У ЈУГОСЛАВИЈИ 1944–1948. ГОДИНЕ
АПСТРАКТ: Рад представља преглед активности совјетске обавештајне службе у

Југославији 1944–1948. године. Реконструисан је рад совјетских војних мисија, дат
је преглед југословенских јединица формираних у СССР-у, као и утицај совјетске
службе на југословенска војна лица на школовању у СССР-у у истом периоду.
Посебно је обрађен рад групе НКВД-а, која је дошла у Београд октобра 1944, на
стварању агентуре. Рад представља допринос бољем разумевању југословенско
- совјетских односа у наведеном периоду и написан је на бази до сада необјављене
грађе Контраобавештајне службе Југословенске армије.
Кључне речи: Југославија, Совјетски Савез, НКВД, КОС, војне мисије, војни
инструктори, школовање, Информбиро
Совјетска агентура у међуратној Краљевини Југославији постојала

је и као део илегалне Коминистичке партије Југославије, и посебно, ван
југословенских комунистичких структура. У току Другог светског рата
у Југославији, значајни пунктови совјетске службе биле су амбасаде
СССР-а у Цариграду и Софији. Приближавањем совјетских снага овом
делу Европе и јачањем партизанског покрета у Југославији 1944. године,
нарашће и интересовање Совјетског Савеза за овај простор, и испољиће се
кроз активности њихове обавештајне службе. Иако то врх југословенског
партизанског покрета није регистровао, сем можда малог броја упућених,
Совјети су од почетака своја присутна на југословенском простору средином
1944. наследили стару агентуру и помно развијали нову, користећи све услове
и околности које су затекли у Југославији. Тај метод рада трајао је до раскида
између совјетског и југословенског државно-партијског врха 1949. године.
Тек после тог, за југословенске комунисте болног раскида, кроз драматичне
догађаје који су претили да угрозе безбедност комунистичке Југославије од
лета 1948. на даље, ствара се слика о раду совјетске обавештајне службе.
Прва анализа рада совјетске службе у оквиру Контраобавештајне

службе Југословенске армије (КОС ЈА) рађена је 1950. године. Индиректно,
према траговима у докуменатцији, закључујемо да је и Управа државне
безбедности (УДБ-а) радила на реконструкцији совјетских активности
1950. године.1 „Другови из УДБ-е су почели прије неколико мјесеци рад
на реконструкцији страних об. служби, а сада првенствено совјетске об.
службе... Створен је центар који треба да руководи и у коме треба да се стичу
сви материјали. Први задатак је рашчлањивање војних формација створених
у СССР-у, логораша и рада совјетских војних мисија и стручњака у нашој
земљи. По свим републикама стварају се прегледи ових, а затим испитивања
и саслушања. Кроз досадашњи рад, како је већ изнешено, дошло се до низа
агентурних дјеловања совјетске об. службе у нашој земљи.“2
Детаљна реконструкција рада инструктора војних мисија и целокупног
рада совјетске обавештајне службе вршена је у оквиру КОС-а потом (поново)
у току 1953. године. Из јединица сакупљани су подаци и обрађивани
на нивоу војних области, потом слати у XИИ управу. Такође из казнено-
поправних домова узет је већи број изјава из којих је такође допуњено
знање о обавештајном раду Совјета у Југославији. Чак и тада су откривени
појединци који су били у структури совјетске агентуре. Анализиран је и
приступ совјетских служби према југословенским слушаоцима у СССР-у.3
Из сачуване документације види да је КОС радио на овим реконструкцијама
раније, али да је рад имао „тежиште на разоткривању неморалног живота,
бахатости, пијанства, и осталих порока код руских инструктора“.4 (Отуда
је јасно одакле материјали за текстове са таквом тематиком у армијској
штампи тог времена.) Утврђено је међутим и да је до јуна 1953. рад на
реконструкцији деловања совјетских инструктора био „неплански, а оно
што се радило било је доста површно“.5 Иако се тада дошло до многих
закључака са обиљем непрецизности, ипак стиче се слика рада совјетске
обавештајне службе у Југославији и њеној армији 1944–1948. године. Он је
1
Vojni arhiv (VA), Arhiv VBA, k. 18, 6.6.41, sv.41. (5. vojna oblast, 1953)
2
VA, Arhiv VBA, k. 8 /Neka zapažanja o radu Sovjetske ob. službe... 1950/
3
„Uzevši u celini rad na rekonstrukciji dao je prilično novih i dobrih podataka, ali se ipak ne može
reći da je on bio u potpuno zadovoljavajući... Kroz ovaj rad zapaženo je da su sećanja kod mnogih
ljudi izbledela i mnoge su se stvari na oko sitne, a koje su važne zaboravile. Tako na primer u I
vojnoj oblasti kroz rekonstrukciju se došlo velikim delom gotovo do istih podataka koje smo već
imali. Slično je i u III vojnoj oblasti. VA, Arhiv VBA, k. 16, 6.3.03.2, sv. 29. (Izveštaj XII uprave
KOS 1953).
4
Isto, k. 17, 6.3.03.2, sv. 33. (7. vojna oblast, 1953), str. 36.
5
Isto, k. 16, 6.3.03.2, sv. 20. (1. vojna oblast 1953).
Б. Б. Димитријевић – СОВЈЕТСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА... . . . 439
оствариван кроз неколико видова међуармијске сарадње, које ћемо навести

у овом тексту.
СОВЈЕТСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ

Прва совјетска мисија дошла је у Југославију 23. (у документима
КОС-а 21) фебруара 1944. године. На њеном челу био је генерал-лајтнант
Корњејев.6 Укупно је бројала 16 припадника. При Врховном штабу
Народноослободилачке војске Југославије налазила се до 25. маја, односно
до немачког напада на Дрвар. У току свог боравка при Врховном штабу,
мисија је организовала обавештајни и метеоролошки курс за припаднике
партизанских снага. На обавештајном курсу у селу Подбрђе било је
шест припадника НОВЈ, који су обучавани у оквиру следећих предмета:
радиотелеграфија, фото-служба и агентурни рад. Према подацима КОС-а,
неки од ових полазника курса активирани су после 1944/5. године као
сарадници совјетске службе. Оцена органа КОС-а за целокупни рад Војне
мисије била је „од самог доласка у Југославију чланови уплитали су се у сва
питања живота нове Југославије која су им у то време легалним начином
била у многоме доступна.“
После немачког ваздушног десанта, совјетска мисија је напустила
подручје Дрвара, поделила се у групе и разишла се по територији Југославије,
прикључујући се вишим партизанским командама, покрајинским
штабовима или корпусима. Настављен је рад по моделу као у Дрвару: тако
су у Главном штабу НОВ Хрватске (ГШХ) организовани курсеви сличног
садржаја.
Совјетска војна мисија при партизанском главном штабу у БиХ дошла
је фебруара 1944. На челу ове мисије био је мајор Харитоненко. Он је после
десанта на Дрвар прешао у V корпус НОВЈ, као шеф мисије. Његов рад и
интересовања била су индентична по карактеристикама другим мисијама у
то време. Харитоненка је заменио потпуковник Орлов, а касније после рата
шеф мисије код ВИ армије потпуковник Овчеников. Сарадници заврбовани
од једног преношени су у надлежност другог шефа мисије. Сви шефови
мисија испољавали су занимање за кадровска питања код својих домаћина,
како у армији тако и у руководству партије за БиХ.
На простор Словеније, која је тада била територија у саставу Трећег
рајха, Совјети су упутили више посебних мисија. Од марта 1944. године у
ГШ Словеније налазила се посебна совјетска мисија. На њеном челу био је
6
Nikola B. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu, Beograd, 1988, str. 208.
(u dokumentima KOS-a navedeno: 21, februara 1944. godine).
пуковник Патрахаљцев, а касније потпуковник Богомолов. Мисија је, како

је оцењено, била „чисто обавештајна“. Поред сарадње са партизанским
обавештајцима, развијали су и сопствену мрежу. Према каснијој анализи,
шефови ове мисије постављали су се често и наредбодавно у односу на
југословенске (словеначке) обавештајце, захтевали директну сарадњу
без посредника, тражили прегледе сарадника и агената на терену итд.
„Пуковник Патрахаљцев сматрао је наше грађане који су радили код њега
по обавештајној линији као совјетске грађане и припаднике Црвене армије
који за сав свој рад одговарају њима.“
Војна мисија у Словенији је доласком новог шефа, потпуковника
Богомолова, почела активније да сакупља обавештајне информације
о противничким снагама на територији ове покрајине, као и податке
преко њених предратних граница. Али ова мисија је прикупљала и све
податке о приликама код југословенских сабораца, а нарочито податке
личне природе. Овој мисији су били додељени свршени слушаоци са
курса који су организовали у ВШ. Шифранстке послове су обављали
совјетски припадници мисије, а само изузетно придодати Југословени.
Стил рада потпуковника Богомолова и његове мисије посебно су истицани
југословенски безбедносни органи: „руски официри из мисија у Словенији
кретали су се са рекационарним и морално пропалим женама познатим по
неморалу са немачким, италијанским и окупаторским официрима. Своје
станове су претварали у места најразличтијих оргија,“ констатују органи
КОС-а. Богомолов је у Чрномељу, ступио у интимне односе са бившом
љубавницом ранијег бана Дравске бановине Натлачена. На истој територији
совјетски потпуковник је „заврбовао једну жену да контролише друга
Беблера“. Сличне контакте Богомолов је наставио и по преласку мисије у
Љубљану. „Намере су им биле далековидије него је то у почетку изгледало“.
Својим сарадницима Совјети су строго забрањивали да прослеђују податке
органима ОЗНЕ. Заузврат или као подстрек, обећаван је пријем у Совјетску
армију, совјетска одликовања, различите услуге. Са територије Словеније,
у пролеће 1945. године, совјетска мисија је врбовала сараднике и стварала
обавештајну мрежу у Аустрији. Неке од сарданика Совјети су опремали и
радиостаницама и слали их на терен Словеније или Аустрије. Део ових веза
задржан је до времена после резолуције ИБ-а.
Ова мисија је остала у одређеној форми и после рата на том просотру
трансформишући се делом у мисију кој 4. армије ЈА.7 Иако је рат био
7
„Bogomolov je svoju šifrantkinju, sa kojom je bio u intimnim odnosima oktobra 1945, zaposlio
u Ministarstvu teške industrije kod Leskošeka.“ Ovo je kasnije ocenjeno kao ubacivanje aganata
завршен совјетски обавештајци су наставили са врбовањем људи међу

Југословенима и од њих тражили податке по разчним питањима. Упитан
од једног југословенског официра зашто стварају сарадничку мрежу, а
имају инструкторе по свим питањима и у свим установама, потпуковник
Богомолов је објаснио да је стање у Југославији још увек нејасно, да се не зна
да ли ће КПЈ остати на власти и да је принцип њихове службе да стварају
обавештајну мрежу „па и у пријатељској земљи“.
Поред четворочлане мисије Патрахаљцева (односно Богомолова) у
састав штаба ИX корпуса НОВ Словеније упућен је потпуковник Рибаченко
са још једним официром. Поле њховог доласка уређено је прихватање још
тринеаест совјетских официра који су падобранима спуштени у Словенију.
Као пратеће и помоћно особље додељена су им 22 југословенска борца,
односно цивила. Припадници ове мисије нису крили да им је основни
задатак обавештајни рад према заједничким ратним непријатељима. Они су
развили рад са југословенским (словеначким) партизанским обавештајним
центрима. Заједнички оформљени обавештајни центар остао је у функцији
до краја рата.8
У Словенију је стигла и цивилна руска мисија у 1944. години. На
њеном челу је био човек под именом Виктор Павлов. Ова мисија је између
осталог, прикупљала податке о партизанском покрету, члановима КПЈ,
америчкој мисији на терену али и врбовала сараднике међу југословенским
држављанима на терену. Југословени су регистровали да је став руководства
ове мисије према присаједињењу Трста и Словеначког приморја био
негативан, а у мисији су често критиковали југословенске комунистичке
руководиоце као националисте. Они су посебно критиковали начин живота
који су видели око себе и комунистичко вођство у Југославији и Словенији
као опортунисте.
Занимљиво је да у оквиру анализа КОС-а није поменуто да је у оквиру
совјетске мисије при врховном штабу било и званичних представника,
односно легалних припадника њихове службе, стререотипно називане
НКВД9 (у ствари: НКГБ или ГРУ Генералштаба Совјетске армије). Као
саветник по питањима службе безбедности био је пуковник Тимофејев,
официр НКГБ који је био додељен ОЗНИ. Поред њега, Обавештајном одељењу
ВШ партизанске армије додељени су пуковници Мељников и Орлов, ради
sovjetske službe u jugoslovneske državne institucije.

8
VA, Arhiv VBA, k. 8 /Nešto o radu Sovjetske obaveštajne službe u nađoj zemlji, 1950/.
9
NKVD – Narodni komesarijat vnutrenjih dela.
помоћи и организацији рада.10 Такође, нису споменуте: совјетска санитетска

мисија која је стигла на острво Вис средином августа 1944. године, као ни
санитетске екипе пристигле крајем те исте године у Србију.11 Не знамо да ли
је у оквиру ових мисија регистрован рад совјетске обавштајне службе.
ДОЛАЗАК ПОСЕБНИХ ГРУПА 1944. У ЈУГОСЛАВИЈУ

Са јединицама Совјетске армије које су у другој половини септембра
1944. прешле на територију Југославије, односно Србије, били су и
различити специјализовани обавештајно-безбедносни састави које су
пратили борбени поредак и деловали на новозаузетим територијама. После
заузимања Београда које су изнеле совјетске и југословенске партизанске
снаге, 21. (22.) октобра у град је стигло једно одељење НКВД-а на челу са
генералом Селивановским. Према југословенској идентификацији, ова
група је носила назив „Југословенска група котнрашпијунаже - Одељење
за Југославију“. Састав групе појачао је официр НКВД-а који је био код 1.
југословенске бригаде, која је такође тада стигла у Србију. У таквом саставу
група је у Беоргаду остала до краја рата.
Оперативна група НКВД-а се по смештању у Београду поделила на
четири мање групе. Једна се сместила у Ужичку улицу на челу са генералом
Цилибановом, друга која је бројила девет лица, на челу са потпуковником
Мештаковом, била је у улици Мајке Јевросиме, а трећа је, са 14 људи, била
смештена у команди града. Део ове групе напустио је Београд јануара 1945.
У току друге половине 1945. (август–новембар), извршене су персоналне
промене у саставу ове групе. Преостали део групе се повукао из Београда
половином 1947. године.12
„Доласком у Београд имали смо прилике сусрести се са првим траговима
Совјетске војно-обавештајне службе“, сећао се у својим белешкама каснији
начелник КОС-а генерал Јефто Шашић. „Мислим да је то био први сусрет са
’Смершом‘... Под том фирмом се крило свега. Битно је то да су они користили
боравак у Београду, да су једним масовним саслушањем тражили тобоже
агентуру против њих. У ствари настојали су да нађу повољне (људе–прим. а.)
за њих, да их врбују и вежу за себе, како за рад у Југославији, тако и за неке,
то сам већ у Србији могао установти, далекосежне комбинације“. Шашић
наводи пример да је у том времену, један од инструкотра „који се налазио
код нас... који је био задужен (за) И одсек...“, неки Одинцов, идентификовао
10
Dr Obren Đorđević, Lekiskon bezbednosti, Beograd, 1986, str. 347.
11
N. Popović, n. d., str. 213.
12
VA, Arhiv VBA, k. 9, 6.3.02, sv. 16, str. 174.
у Прокупљу, једног белоруског емигранта, заврбовао га и припремио за

неку обавештајну комбинацију ван Југославије. Међутим, дотични Рус је
према наређењу Слободана Пенезића Крцуна („не дајући баш ништа за
ту комбинаторику“) ликвидран! Сличан метод примењен је и у Београду,
наводи Шашић. „Они су вршили врбовку, кога и на који начин то нама
није било до краја јасно, сем што смо знали да се тамо нешта ради. Ми смо,
разумије се, по линији контраобавештајне службе са њима (имали) најуже
да сарађујемо“. Према Шашићевој бележници, он је сарађивао са мајором
Пиризијеном Руђером Сергејевичем.13
Поред групе НКВД-а, у Београд је ситгла и контраобавештајна група
из састава специјалне совјетске службе назване „СМЕРШ“. Група се бавила
борбом са непријатељском агентуром и вршила њену ликвидацију.14
Југословени су приметили да се њихов рад „одликовао брзином“, као и да су
„имали су велика овлашећња у погледу одлучивања и преузимања различитих
мера. Уз то, радили су на стварању масовне агентуре у Југославији.“ Сарадња
са окупаторским обавештајним апаратом (Гестапо, на пример) била је добра
основа за врбовање сарадника. Страх од компромитације или казне био је
добар основ за сарадњу, а посебно код белих емиграната.15
У прво време рад групе СМЕРШ се састојао у „разрађивању“
белоемиграната, агената Гестапоа и других интересантних личности. Део
„белих“ Руса је био похапшен, неки одмах депортовани у СССР, а део је
заврбован и пуштен на слободу. Примећено је да је обавештајни рад имао
нарочито тежише на стварању агентуре међу белоемигрантима, као и међу
украјниском мањином у Југославији. Овим начином рада контраобавештајна
активност групе СМЕРШ у Југославији се постпено претварала у рад на
стварању типичне агентуре.
Према подацима из 1950. установљен је део активности ових
оперативних група, али они дају укупан збир припадника ових група
и каснијих саветника на територији армије која је покривала Београд.
Наведено је да је при једницама 1. војне области (из 1950), прошло укупно
13
Isto, k. 20, rukopis „Zabeleške iz 1944. godine“ (neimenovan autobiografski materijal, ali smo
unutrašnjom analizom utvrdili da je autor general Jefto Šašić, načelnika KOS-a)
14
Pod odrednicom SMERŠ, u Leksikonu bezbednosti, navedeno je da je ovo bio naziv
kontraobaveštajne uprave Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije. Njen sastav činila su četiri
odeljenja:
I za zaštitu sopstvenih jednica i komandi,
II za pronalaženje i privođenje neprijateljevih agenata, diverzanata i saradnika,
III za istragu protiv osumnjičenih, i
IV koje je vršilo adminstrativno tehničke poslove. (O. Đorđević, n. d., str 346).
15
VA, Arhiv VBA, k. 8 /Neka zapažanja o radu Sovjetske ob. službe... 1950/
64 инструктора, поред тога и пет подофицира и вод војника. Од тога „31

официр који су били при команди града су били официри НКВД-е“, а
претпостављамо да је вод војника био такође придодат за послове ових
група. Кроз саслушања које је тада обавио КОС, утврђено је да су совјетске
обавештајне групе (НКВД) привеле 22 цивила, а ухапсиле 11. Совјети су
после испитивања уступили ОЗНи шест ухапшеника. За рад или обраду
питања која се нису тицала Југословена или Југославије кориштено је 21
лице, док је врбовано 11 југословенских лица, а постоје индиције за још 14.16
Идентификован је рад неколико припадника групе СМЕРШ на стварању
агентуре у Југославији, као и на праћењу савезничких представника а
касније и инфилтрацији у њихова представништва. То су били извесни мајор
Шоршаков, који је деловао у Словенији 1944, потом у Македонији 1945–46,
затим мајор Макаров, који је радио у Словенији 1946. Агент Заболовски
имао је задатак да „установи познаства др Владимира Велебита и ради на
добијању компромитујућег материјала за истог“ итд.
Касније, у обавештајне сврхе, и група НКВД-а у Београду је користила
совјетску командантуру, потом совјетске грађане и оне пореклом из Русије
који су радили на изградњи панчевачког моста, службенике мешовитих
југословенско-совјетских предузећа ЈУСПАД, ЈУСТА, односно трговачка
представништва, дописнике Правде и ТАСС-а.
„Друга и далеко интересантнија групација“ на коју су наишли
припадници ОЗНЕ у Београду октобра 1944. године била је Савез совјетских
патриота (ССП). Идентификована је група у команди Српске државне
страже, за коју су совјестки обавештајци рекли припадницима ОЗНЕ да је
„Централни комитет“ те организације. Ова група је била активна од октобра
1942, сачињавали су је искључиво (бело)руски инжењери, њих петорица. Ова
група је одржавала везе са руским заробљеницима у Србији, и деловала и ван
Београда. Шашић је недвосмислен да се радило о „совјестком обавештајном
центру“. Са шефом ове групе инжињером Лебедевим састао се у вили
„Милица“ у Ужичкој улици, шеф оператвног центра ОЗНЕ Чиле Ковачевић,
(центра формираног за послове у Београду пред улазак партизанских снага)
„да целу ствар преиспита“. Сам Ковачевић „је неко време пре рата био везан
на совјестку војнообавештајну службу овде у Београду и био је експерт за та
питања“.17
У Београду је био и извесни Лазар Лилић, новинар, који је како пише
генерал Шашић радио „у тзв. централном пункту, који је био нешто између
16
Isto, k. 8 /Rekonstrukcija rada sovjetskih instrukotra... 1950/.
17
Isto, k. 20, rukopis „Zabeleške iz 1944. godine“.
партијске обавештајне службе и совјетске војно обавештајне службе“. Лилић

је провео рат у једном стану у Београду, где је имао и сакривену радио-
станицу, али са којом није успео да ухвати везу са совјетском службом.
„Одмах по доласку нас у Београд, ето јавио се. Ја сам о томе реферисао другу
Александру Ранковићу, који је дао задатак да га се детаљно саслуша“, сећао
се Шашић. Такође, он наводи да је са радиостаницом у Београду пред рат
совјетска служба оставила и једног капетана Југословенске војске, међутим,
он се предао Немцима одмах по њиховом доласку и они су га преузели за
свој обавештајни рад. Генерал Шашић коментарише да та два случаја више
говоре о „поузданости и идејности совјетске агентуре“ идентификоване у
Београду.18
У овом периоду, на прелазу 1944. у 1945. годину, совјетска службе се
инфилтирала и у друге регионалне југословенске центре. Генерал Шашић
наводи да је у јануару 1945, по доласку у Скопље, сазнао да „у самом центру
ОЗНЕ у Скопљу постоји један такав Совјетски центар и да ради“. Он наводи
да је касније сазнао да је сличан центар постојао и у Загребу, „да је дуго
времена радио, изучавао архиве, посебно секретно сакривен негде на
Зрињевцу код неких од академских зграда.“19
Утврђено је да су поред Београда, припадници НКВД-а и у смедеревском
срезу „чистили Белоемигранте“. После рата, 1946. године у Смедереву је са
белоемигрантском заједницом одржао састанак генерал Фјодоров.20
У 1947. години, од групе (СМЕРШ/НКВД) којој је тада био на челу
мајор Леонидов, остаје само један официр. Рад са агентуром у Југославији
преузима совјетска амбасада и совјетско конзуларно представништво.
Агенте-сараднике, појединачно, преузимају разни совјетски представници
који су борваили у ФНРЈ до Резолуције, а неки и до априла 1949. године.
Тако су наведена двојица капетана НКВД-а која су радила по линији беле-
емиграције, ухапшена, осуђена на затворске казне и потом протерана.
Први се звао Цинцанадзе и био је део некаквог совјетског представништва
предузећа речне пловидбе, а други се звао Чучувадзе.21
У детаљној процени територије ФНР Југославије, рађеној 1958. године,
за подручје Београда и северне Србије остао је податак да је тада било
идентификовано 47 лица које је врбовао НКВД и 14 лица које је врбовао
СМЕРШ. На подручју Војводине било је откирвено 184 лица која су
18
Isto.
19
Isto.
20
Isto, k. 35, 7.1.04, sv. 17. (Procena teritorije VP Beograd, 1958).
21
Isto, k. 35, 7.1.04, sv. 17. (Procena teritorije VP Beograd, 1958); Isto, sveska 16, (Procena teritorije
VP Novi Sad 1958).
заврбовале совјетске службе, али се не наводи које службе или када се то

десило.22
Анализа КОС-а/УДБ-е показала је да су се совјетска легална
представништва у Југославији (до резолуције ИБ-а, па и после) „на велико“
бавила обавештајним радом. Она су била бројно јака и деловала су од свог
доласка ван својих званичних функција. Таква су била представништва
СИБ-а, ТАСС-а, Правде, трговачка представништва... а посебно ВОКС,
или Дом совјетске кулутре у Београду, који је имао нарочито развијену
активност.23
После резолуције ИБ-а, главно седиште совјетске обавештајне службе
било је војно изасланство. На његовом челу био је генерал-мајор Сидорович,
који је на тој дужности био од 10. фебруара 1947. године. Ово изасланство
чинило је око десет лица. Пред сам почетак сукоба између совјетског и
југословенског руководства, који је означило повлачење војних инструктора
марта 1948. изасланство је попуњено са још два помоћника. Занимљиво је
да је до октобра 1948, била пракса да представници југословенског одељења
за везу са страним представницима долазе у совјетско посланство ради
састанака и других активности. Потом, од октобра те године уведена је
пракса да се сви састанци одржавају у просторијама овог одељења, које је
иначе у 1948. из II обавештајне управе Генералштаба ЈА прешло у састав
КОС-а. У првој половини 1948, ово одељење није имало никаквих захтева
војне природе од совјетског изасланства. Оно је тада било информативно
ослоњено на совјетске саветнике. У другој половини те године, када су
повучени совјетски саветници, одељење почиње да захтева редовну доставу
југословенске армијске и друге штампе, поставља питања организације
Министартсва народне одбране и интересује се за друга питања, из чега
се видело да је изалсанство почело да се бави прикупљањем обавештајних
података из отворених извора.24
ВОЈНИ ИНСТРУКТОРИ
После завршетка рата, совјетска војна подршка Југословенској армији
кроз војне мисије замењена је системом војних инструктора или саветника.
У специфичној послератној клими која је владала у Југославији, посебно у
њеној армији, створено је расположење и уверење о потпуно оправданој
оријентисаности ка совјетизацији армијског живота, као и о мирнодопској
22
Isto, k. 35, 7.1.04, sv. 17, (Procena teritorije VP Beograd, 1958).
23
Isto, k. 8 /Nešto o radu Sovjetske obaveštajne službe u nađoj zemlji, 1950/.
24
Isto, k. 9, 6.3.02, sv. 20, /godišnji izveštaj VI odeljenja KOS MNO za 1948/.
изградњи, у потпуности ослоњеној на Совејстку армију. Совјети су имали

своје људе, саветнике, у ЈА код свих комадних родова и управа у Генералштабу
и Министарству одбране, затим тимове при командама армија и војним
училиштима и саветнике при нижим јединицама Југословенске армије.
Један преглед из 1946. говори да је у армији било 108 инструктора.
Повремено су стизале и екипе стручњака по поједним питањима. Њима су
пружане све могућности несметаног рада.25 Други преглед из априла 1947.
показује да је у ЈА било 90 совјетских инструктора, од тражених укупно
176.26
Према подацима из 1950. установљено је да је кроз јединице тадашње
1. војне области прошло укупно 64 инструктора (укључујући наведене
припаднике НКВД-а са краја 1944. године), затим у осталим саставима било
их је још 28 код 3. војне области, код 5. војне области седам, 7. војне области
20, у саставу ваздухопловства 32, односно морнарице седам и коначно у
Војној академији један саветник. Све укупно иднетификовано је 196 војних
инструкотра, од којих је био 31 „официр НКВД“, а за седам се сумњало да
су били официри НКВД-а.27 Анализа из 1953. даје другачије бројне податке,
а десетогодишњи извештај о раду КОС-а из 1954. наводи чак да их је у
1948. години било „преко 350“. Овај извештај додаје „тачан број се није дао
установити јер су се често мењали, неки су се кретали под више имена.“28
Оно што се показало при реконструкцији рада саветника-инструктора
1953. године, је да „у време док су инструктори били код нас, наши официри
су врло мало обраћали пажњу на њихов рад, јер су сматрали да они све што
раде – раде добронамерно.“
Накнадним истраживањем установљено је да је један значајан део ових
људи прикупљао податке о Југословенској армији. Од најситнијих, чисто
војних података о једницама, наоружању, локацији итд. до персоналних
података о људима на свим истакнутијим позицијама у армији и друштву.
Поред тога, како југословенски органи безбедности примећују, они су око
себе окупљали „нездраве и каријеристичке елементе“, бавили се личним
пословима, „шверцовали артиклима“ итсл.
25
Isto, k. 8, /Nešto o radu Sovjetske obaveštajne službe u nađoj zemlji, 1950/.
26
I uprava GŠ JA, str. pov 222, 23. april 1947, Diplomatski arhiv Ministarstav spoljnih poslova,
Poverljiva arhiva, (Jugoslovnensko-sovjetski odnosi), f. 4. Dokument dobijen ljubaznošću kolege
dr Aleksandra Životića.
27
VA, Arhiv VBA, k. 8, /Rekonstrukcija rada sovjetskih instrukotra... 1950/.
28
Isto, k. 17, 6.3.03.2, sv. 38, (Uprava KOS JNA, Desetogodišnii izveštaj, Borba protiv neprijatelja
1944–1954, maj 1954).
„Најмање су се бавили оним ради чега су били упућени у нашу земљу,

многи су се бавили врбовањем припадника наше Армије за њихову об.
службу. Скоро за све било је карактеристично да су са потцењивањем
гледаили на нашу Армију и њен кадар, а на Југославију као целину гледали
су као на своју републику у којој имају право да раде шта желе. Нашу борбу
су приказивали као борбу малих и разбацаних партизанских одреда а
ослобођење приписивали Црвеној армији.“29
Према реконструкцији рада совјетских саветника из 1953. године, где
се разликују бројеви идентификованих совјетских саветника, установљено
је да се у јединицама које су од 1948. чиниле 1. војну област седам саветника
бавило обавештајним радом и стварањем веза: ту су наведени пуковници
Ковешњиков, („интересантно је да је неколико официра који су били добри
пријатељи Ковешњијова, завршило у КПД“) или Моргунов („рекло би се
да спада у ред најинтересантнијих инструктора који су боравили у нашој
земљи“) и др.30
У саставу 5. војне области била су тројица саветника која су се бавила
обавештајним радом: пуковници Ањохин (у Команди артиљерије раније
2. армије), Сичов (прво главни саветнику у 4. армији, крајем 1947. прелази
у Скопље), који је и имао тежиште рада по оперативној и обавештајној
делатности, мајори Скоромохов (Команда везе 4. армије од 1947, потом исто
код 2. армије), за кога се и тада знало да је официр НКВД-а, а не стручњак
по питањима везе; потом Фаланејев (наставно одељење 4. армије) за кога
није документована обавештајна акивност, али се претпостављало да се тим
бави.31
На територији 7. војне области, идентификован је обавештајни рад
пуковника Овченикова, Арановича, потпуковника Кучина који су били у
команди армије (6), као и оних који су били код УДБE (за БиХ-вероватно):
Карташева, Минћуга и Соршакова.32
Кроз ваздухопловство је, према овој анализи, у периоду 1945–1948.
године прошло 49 совјестких инструктора: и то у команди ваздухопловства
– 15, школама и училиштима – 21, као и по 1-2 у ваздухопловним дивизијама
и самосталним јединицама. Посебно је рађено на анализи тројице саветника
29
Isto, k. 16, 6.3.03.2, sv. 20, (1.vojna oblast 1953).
30
Isto, k. 16, 6.3.03.2, sv. 29, (Izveštaj XII uprave KOS 1953).
31
Isto, k. 18, 6.6.41, sv. 41, (5. vojna oblast, 1953).
32
Isto, k. 17, 6.3.03.2, sv. 33. (7. vojna oblast, 1953), str. 36.
у метеоролошком одељењу Команде ЈРВ, који су на вези имали неколико

југословенских официра. Неки од њих су пали касније у руке КОС-а.33
У овој анализи КОС-а реконструисане су везе совјетских стручњака
са југословенским официрима, посебно са онима које су саветници
заврбовали или се интензивније дружили или радили са њима. Највећи
интерес совјетских обавештајаца био је стварање мреже информатора,
потом прибављање информација персоналне природе, затим праћење и рад
са белоемигрантима итд.
Занимљиво је да се у овим анализама не помињу саветници НКВД-а при
ОЗНИ. Наиме, при ОЗНИ за Југославију, односно одељењима републичких
штабова био је одређени број саветника од октобра 1944. до марта 1946,
када су без најаве напустили дужности.34
ЈЕДИНИЦЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ ФОРМИРАНЕ У СССР-у

Као посебан вид совјетске војне помоћи југословенском покрету отпора
било је формирање комплетних јединица, њихово обучавање, наоружавање
и слање у Југославију. У поређењу са Чехословачком, Пољском или
Румунијом, реч је о знатно мањим саставима, али намера је била иста. Тако
је у СССР-у формирано неколико јединица састављених од југословенских
грађана. Најпознатије и највеће су: 1. југословенска бригада и 2. тенковска
бригада. Поред њих формирана су 1945. и два авијацијска пука, (занимљиво
да њихов кадар махом није обрађиван у контраобавештајном смислу у овим
анализама). Прва југословенска бригада је формирана углавном од људства
хрватске легије заробљене код Стаљинграда на прелазу 1942. у 1943. годину,
дела југословенских држављана заробљених у мађарској војсци или оних
Југословена који су се на разне начине обрели у СССР-у. Совјети су за
њеног команданта поставили чак истог официра који је водио и хрватску
легионарску формацију, потпуковника Марка Месића, иначе ранијег
југословенског официра. Јединица је формирана децембра 1943, али до
доласка у Југославију октобра 1944. није ступала у борбу. Проблематичност
прошлости, понашања и наступа дела састава бригаде уочена је одмах по
њеном доласку, али углавном по питању припадности формацијама Сила
осовине.35 Утицај совјетске службе тада се није анализирао.
„Бригаде су формиране са мотивацијом да се помогне ослободилачка
борба Југославије, мада је главни циљ био стварање, међу припадницима
33
Isto, k. 17, 6.3.03.2, sv. 34. (JRV, 1953), str. 68.
34
O. Đorđević, n. d., str. 228.
35
Detaljnije u: N. Popović, n. d., str. 240–248.
бригаде, агентуре НКВД, која би се искористила у борби против народа

Југославије“, сматрали су у КОС-у. Совјетска служба је у току избора кадра
за ову јединицу у заробљеничким и прихватним логорима, кроз саслушања,
дуже разговоре, завробавала део њених припадника. „Обзиром на циљ
којем су ове јединице требале послужити, органи НКВД су бригаду просто
начичкали својим сарадницима.“ Југословенски органи безебдности су
утврдили да их је било чак 238! Задатак већине сарадника био је међусобно
шпијунирање, достављање информација по питањима личности у бригади
и др.
Са истом идејом и донекле на сличан начин је у СССР-у у јесен 1944.
формирана Тенковска бригада (касније: ИИ тбр ЈА). Иако су намере Совјета
биле исте, разлика је била у томе што је највећи део кадра ове бригаде дошао
из партизанских јединица у Југославији, одабран на овај или онај начин, и
од раније у партизанском покрету. Овде је совјетска страна успела да убаци
један део људства југословенског порекла, али значајније мањи број у односу
на 1. југословенску бригаду. То је као и код 1. југословенске бригаде довело
до поларизације састава у зависности од њиховог претходног ратног пута.
Мало позната формација коју идентификујемо више надимком него
реалним именом је „Бечка бригада“. И сами органи КОС-а су навели да
о њој „мало знамо и тек се почело радити“ (1950). Према тим подацима
јединица је створена априла 1945. године у Бечу после доласка Совјетске
армије, од југословенских грађана који су се налазили на присилном или
добровољном раду у Трећем рајху. Бригада је бројала око 400 људи и таква
је у мају 1945. стигла у Југославију, где је одмах потом расформирана. Међу
њеним припадницима је касније откривена агентура. „У разјашњавању
припадника ове јединице треба ићи истим путем као и код месићеваца, с
тим што морамо рачунати на агентуру Гестапо-а, а совјетска об. служба је
користила архиву Гестапо-а у Бечу, за врбовање за себе.“ 36
Такође, предмет анализе и пажње била је и бригада „Гоце Делчев“
формирана у Софији током септембра 1944. од Македонаца који су се
затекли у Бугарској, и потом пребачена у Југославију. Ова бригада је била
расформирана нешто касније, али су појединици из њеног састава такође
били обележени као агнети совјетске или других служби.37
После резолуције Информбироа, саслушан је један број припадника
ових формација. „Тако на терену Хрватске од 450 припадника ’Месеићеве
36
VA, Arhiv VBA, k. 8 /Neka zapažanja o radu Sovjetske ob. službe... 1950/.
37
O brigadi osnovne podatke videti u: Anić/Joskimović/Gutić, Narodnooslobodilačka vojska Jugo-
slavije, Beograd, 1982, str. 722–723.
бригаде‘ саслушано је 100 и откривено 30 врбованих за НКВД. У Србији од

433, испитано 230 и отркивено 59 врбованих.“
Совјетска обавештајна служба је врбовала сараднике не само међу
заробљеницима интерницима и другим лицима у логорима на својој
територији (од којих су формирали део поменутих јединица) већ и на
просотру Европе у логорима ратних заробљеника које су ослободиле
њихове трупе 1944–1945. „Тако су стварали агентуру међу нашим људима
који су се налазили у логорима у Њемачкој, кад су били ослобођени од
Руса. Стварани су тзв. Комитети Југословена које су смјештали у близини
своје командантуре. Огроман је број наших људи који су били у логорима
до којих су дошли Руси. Тако само у Н.Р. Србији таквих има око 18.000...
У Словенији од око 3.000 лица која су се налазила у логорима претрешено
је 160 и међу њима је отркивен 21 агент НКВД. У Хрватској од око 363
претрешена откривено је 49 агената“.38
Совјети су до краја 1944. гледали на југословенски партизански покрет,
као на слабо организоване групе партизанских одреда и диверзантских
група. Ове јединице формиране под њиховом супервизијом требало је да
послуже као језгро или чак узор за формирање послератне југословенске
војске, уосталом као и сличне јединице састављене од Чехословака, Пољака
и др. Оно што је карактеристично јесте да овакве јединице нису дуже живеле
и да њихово људство није имало већи значај у војној структури послератне
ЈА.
ШКОЛОВАЊЕ У СССР-у
Посебно значајан вид преношења совјетског утицаја у Југословенску
армију био је и кроз систематско школовање југословенских војних лица у
совјетским војним школама и училиштима. Од 1944, а посебно од краја рата,
велики број припадника Југословенске амрије послат је на школовање и
усавршавање у СССР на различитим нивоима. Иако је генерална оцена после
1948. да су пријем, услови живота и однос према њима били поприлично
лоши и обесхрабрујући, совјетска страна је кроз више начина деловања
успела да заврбује одређен број људства међу овим Југословенима. Такође,
и да својом пропагандом или кроз друге начине привуче један значајан број
припадника ЈА да остане после резолуције у СССР-у.
Основе на којима је совјетска служба деловала према југословенским
слушаоцима биле су идеолошке и патриотске. Објашњавано је да је особина
доброг члана Партије сарадња са НКВД-ом, да су совјетски и југословенски
38
VA, Arhiv VBA, k. 8, /Neka zapažanja o radu Sovjetske ob. službe... 1950/.
интереси исти, непријатељи заједнички, и да је сарадња у ствари и нека

врста дужности и обавезе. Највећи део био је на вези само на школовању у
СССР-у. Ипак, део људства добио је задатак да се по повратку у Југославију
повеже са совјетским представницима и настави одржавање везе, наравно
без обавештавања југословенских служби. Један део припадника ЈА по
повратку у Југославију, посебно после резолуције ИБ-а, пријавио је органима
КОС-а ове везе и задатке добијене од Совјета, тиме одбијајући дефинитивно
ту везу.
Према непотпуним подацима КОС-а из 1950, у СССР-у је било 2.395
слушалаца ЈА на школовању. И овде наилазимо на недоследности и различите
податке: према подацима из 1951. било је 3.140 лица.39 „У свом наступу
совјетска об. служба је користила оданост и љубав наших људи према својој
земљи, партији и руководству, а исто тако и оно огромно повјерење које
су наши људи имали у СССР и ВКП/б“. Иако је у први мах изгледало да
совјетска служба ствара своју агентуру међу њима због тренутних потреба
и док су на школовању, „показало се да је ова агентура стварана за касније
дјеловање совјетске об. службе у њеном настојању против наше земље“.
Уочено је да је совјетска служба корстиле и жене „совјетске грађанке“,
форсирајући поједине везе, на овај начин је долазило до уцена и сарадње.
Женама које би се венчале за југословенске слушаоце, дозвољавано је да оду
из СССР-а, уз обавезу врбовања и редовног рада. После резолуције ИБ-а
„оне су показале своје право лице“, наводи извештај КОС-а.40
По објављивању Резолуције Информбироа, у СССР-у је остало, према
оквирним подацима КОС-а, око 500 официра, подофицира и питомаца,
међу њима три виша официра. Према другим подацима, у СССР-у су остала
342, а вратила су се 1.082 слушаоца која су се у тренутку лома односа две
партије нашла у овој земљи. Отприлике је сваки пети слушалац остао у
СССР-у.41 Интересантно је да нисмо наишли на детаљнију анализу овог
људства које је остало: од утврђивања тачног броја до њихових мотива и
других околности. Предмет анализе КОС-а зато су били они припадници ЈА
који су се вратили у Југославију. За разлику од оних који су се одлучили да се
остану у СССР-у и нису представљали никакву опасност, међу онима који
су се вратили могло је да буде потенцијалних противника.
Као пример „разраде“ ових кадрова, истичемо податке 1. војне области.
У 1948, пре резолуције вратила су се 232 а после Резолуције 192 припадника
39
Isto, k. 9, 6.3.02, sv. 16, str. 146.
40
Isto, k. 8, /Nešto o radu Sovjetske obaveštajne službe u našoj zemlji, 1950/.
41
„Razvoj Oružanih snaga SFRJ 1945–1985“, knj. 10, Vojno školstvo u JNA, Beograd, 1988, str.
73–75.
ЈА. Са њих око 50% је обављан разговор у Главној политичкој управи

и КОС-у ЈА одмах по повратку. У то време нејасности самог сукоба, ти
разговори су били начелни, без детаљније анализе или узимања забележака
о раду у СССР-у, наступу совјетских служби и другим битним питањима.
Све у свему из ове групе утврђено је да је НКВД врбовао четири лица а
било је индиција да је врбовано још њих 13. У наредне две године, на линији
ИБ-а из групе повратника 1948. иступала су 52 лица, 14 је хапшено, део је
био под разрадом а део у сарадничкој мрежи. Совјетска служба је радила
на „патриотској бази“. Према југословенској реконструкцији „врбовани
су потписивали обавезницу о сарадњи са НКВД-ом која је била већ
одштампана те су је само потписивали, а сама врбовка вршена је обично
у канцеларији официра НКВД-а у училишту или другим просторијама.
Врбованим су давани потпуно конкретни задаци... Даље, уочено је да су
врбовани уживали извесне привилегије... Врбовани су врло често позивани
од официра НКВД-а што су слушаоци уочавали, тако да је за неке још у
СССР-у било познато да имају везу са НКВД-ом.“42
Тек у току 1953. КОС је анализирао везе бивших припадника ЈА који су
остали у СССР-у 1948. са пријатељима у Армији или на терену: породице,
родитеље, преписку, ставове. Те године, после постепене нормализације са
земљама „ИБ-блока“ комуникација дезертера са породицама се повећала
„али има и случајева где се очито види да је НКВД умешао своје прсте“, био
је опрезан закључак КОС-а.
Укупно је у ЈА откирвено 88 лица заврбованих за НКВД из раније
наведених категорија. Од тога је 16 било ухапшено, а 16 демобилисано.
Осталих 45 остало је у редовима Армије и то највише у ЈРВ, чак 17. Већи
део њих се „позитивно држао“ или су имали „нејасно држање“. Мањи број
је иступао позитивно према Информбироу и био под контролом КОС-а.
Закључено је у КОС-у да „не би ваљало када би сада ишли линијом сумње
у своје људе, у све који припадају било којој категорији од наведених. А ова
линија, наметнута нам од совјетске об. службе, се још осјећа и смета нам у
раду на контрашпијунажи“.43
Додајемо да је из саме ОЗНЕ било у СССР-у две групе слушалаца који
су се вратили у Југославију раније, 1945–1946.44 После уласка партизанских
и совјестких снага у Београд октобра 1944, једна група припадника ОЗНЕ
упућена је на школовање у СССР. Међу њима је био и известан број из III
42
VA, Arhiv VBA, k. 8, 6.3.02, sv. br. 13, str. 259.
43
Isto, k. 8, /Neka zapažanja o radu Sovjetske ob. službe... 1950/.
44
O. Đorđević, n.d., str. 228.
одсека ОЗНЕ (касније КОС-а). У 1946. у Југославију се вратила још једна

група слушалаца из СССР-а у КОС. „Знање које су стекли на школовању
кориштено је према могућностима, али не запостављајући и искуство из
НОР и службе које је она до тада имала“.45 Занимљиво да се ови кадрови
уопште не помињу у анализама КОС-а, нити смо могли да утврдимо колико
их је 1948. било у саставу ове службе. Да ли се зато може рећи да је совјетска
обавештајна служба није имала упориште у овој служби?
Иако је вероватно да совјетска служба није успела да створи своју
агентуру у оквиру КОС-а, ту службу је карактерисао енкаведеовски начин
рада, посебно видљив после раскида са СССР-ом, нарочито 1949–1952. у
време најжешћег притиска са Истока. Оно што се види из анализа је да све
до 1949. године рад совјетске службе није сматран за непријатељски рад.
Опредељење за Инфромбиро, вођено је у посебној статистици од других
преступа, и више је подсећало на регисторовање другачијег мишљења.
Такође, по питањима рада совјетских представника није вођена нити рађена
никаква посебна анализа све до 1949. године.
Главно питање сводило се на идеолошко-политичко изјашњавање
према Резолуицији Информбира после 1948. и тај став припадника армије
је у суштини био најважнији политичким и контраобавештајним органима.
Самим тим одређењем задуго је била замагљена анализа рада својетске
службе у Југославији 1944–48, а тиме и поуке о дубини уласка у струкутуре
у ФНРЈ.
Наведене анализе показују да се није никад створила прецизна слика
о броју совјетских саветника и других представника за период 1944–1948,
припадника ЈА који су били по разним основама у СССР-у, као ни размерама
њихове агнетуре у Југославији. За разлику од процена отицања војних
тајни или других података, које су врло педантно рађене од друге половине
педесетих година, нисмо нашли ниједну процену колико је података било
познато совјесткој страни, на бази рада совјестке службе или пребега-
дезертера из ЈА у земље тзв. народне демократије. Могуће је да су процене
о отицању података о армији утицале на велика преименовања јединица
током 1948. године, као и на поједине случајеве касније 1949–50. године.
Интересантна је и чињеница да се у свим документима КОС-а говори о
агентима „НКВД-а“ и да се не праве разлике у совјетском обавештајном
апарату (могуће и не познају довољно), а што није случај за неке друге земље
и њихове службе.
VA, Arhiv VBA, k. 17, 6.3.03.2, sv. 37, (Uprava KOS JNA, Desetogošnji izveštaj, kadrovska briga
45
1944–1954).
После Резолуције Информбироа, а посебно од 1949. године настаје нов

период у начину односа совјетске службе према Југославији. Рад у земљи
је драстично смањен, тежиште се преноси на ИБ-дезертере, обавештајне
службе суседних земаља, заграничне центре, извиђачке акције и друге
видове прикупљања података или провокација. Са те стране с обзиром
да није дошло до политичког преврата нити промене југословенског
политичког курса, активност совјетске службе можемо ипак оценити као
неуспелу и поред низа непознаница које остају око овог питања до данас.
Summary
The Soviet Intelligence Service in Yugoslavia 1944–1948
The paper gives a survey of the activities of the Soviet Intelligence Service
based on the data reached by the Yugoslav Counter-Espionage in its researches
after the conflict between Yugoslavia and USSSR in 1948. It is pointed out that these
activities were channeled through several forms of cooperation: through military
missions sent to the Yugoslav partisans in 1944, through special NKVD and
SMERS groups which came to Belgrade after the arrival of the Soviet and partisan
forces on October 1944, through units set up among the Yugoslavs which were sent
to Yugoslavia, as well as through a number of advisors sent to the Yugoslav Army
after the end of the war and finally through broad plans of education courses in
USSR attended by members of the Yugoslav Army between 1944 and 1948. What
can be gleaned from these analyses is that a precise number of Soviet advisors and
other representatives between 1944 and 1948 couldn’t be established, as well as
that of the members of the Yugoslav Army (YA) who were educated in USSR. The
main question within the YA after the Resolution of the Informbuerau was boiled
down to ideological and political declaration concerning the views expressed in
the Resolution. These views of the YA members were basically the most important
thing to the political and counter-espionage agencies. Thus, the analysis of the
activities of the Soviet intelligence service in Yugoslavia 1944–1948 and the depth
of its penetration into the Yugoslav establishment was neglected for a long time.
УДК 327(497.1:47)„1945/1947”(093.2)
Ђоко ТРИПКОВИЋ
БРИТАНСКИ ПОГЛЕДИ НА ОДНОСЕ ИЗМЕЂУ

ЈУГОСЛАВИЈЕ И СССР-а 1945–1947.
АПСТРАКТ: У раду се разматрају британски погледи на односе између Југославије

и СССР-а у првим послератним годинама – у време када су ти односи били веома
блиски. Дати су и главни елементи политике Велике Британије која је проистицала
из анализа стања у овим односима, на основу којих су рађене процене о могћностима
повратка британског (западног) утицаја у Југославији према формули „фифти-
фифти“. У том смислу Британци нису губили наду и поред тога што је тих година
била на делу изразита доминација совјетског утицаја.
Кључне речи: Велика Британија, погледи, Југославија, СССР, односи, процене,

утицај
Водећи британски државници Винстон Черчил (Vinston Churchill),

премијер, и Антони Идн (Anthony Eden), министар спољних послова,
настојали су с јесени 1944. да одрже наставак политике компромиса коју су
спроводили према Југославији током те године, концепта чију је суштину
чинила идеја формирања заједничке владе сачињене од представника
партизанског покрета, под вођством Јосипа Броза Тита и КП Југославије, и
представника владе у избеглиштву, чији је председник био Иван Шубашић.
Надали су се да би реализацијом тога концепта могли да парирају растућем
утицају СССР-а у Југославији у ситуацији када су снаге Црвене армије
незадрживо напредовале кроз источну Европу, а војна победа Титовог
покрета била сасвим извесна. У циљу остварења те политике они су се
окренули директној комуникацији са совјетским вођством, проценивши да
је то ефикаснији начин од преговора са Титом у кога, после његовог тајног
одласка са Виса у Москву, више нису имали поверење. Резултат тих настојања
били су: договор о заједничком раду и подједнаком утицају у Југославији
(„фифти-фифти“) постигнут између Черчила и Стаљина у Москви (октобар
1944), споразум Тито–Шубашић о формирању јединствене владе (новембар
1944), закључци и препоруке три савезничке силе са конфернције у Јалти
Ђ. Трипковић – БРИТАНСКИ ПОГЛЕДИ НА ОДНОСЕ... . . . 457
(фебруар 1945) о Југославији, формирање привремене владе ДФЈ (март

1945).
Мада је, гледано с формалног аспекта, остваривана политика за коју
су се залагали, Британци су били свесни да је у Југославији, поготово
после уласка партизанских снага у Београд и успостављања војне контроле
у источном делу земље, дошло до фундаменталне промене – да су Тито и
комунисти практично преузели власт и да ће Југославија у послератном добу
ићи путем који није био у складу са њиховим жељама и интересима, нити
у складу са постигнутим договором са совјетским вођством о равнотежи
утицаја. То су потврђивали и извештаји и процене њихових представника
у Београду о стању у Југославији првих месеци пошто су партизани
преузели власт – прво генерала Фицроја Маклејна (Ficroy Maclean), а потом
и амбасадора Ралфа Стивенсона (Ralph Stevenson). Главни заједнички
закључак у њиховим извештајима био је да сви показатељи указују да
нове власти у Београду имају намеру да на унутрашњем плану етаблирају
уређење по узору на совјетски модел а у међународним односима да блиско
следе политику и позиције СССР-а. Маклејн је у извештају из јануара 1945.
писао да су партизани „успели за сразмерно кратко време уведу ред на
место хаоса који су затекли“, те да је „поредак који су увели у основи нови
поредак, мада ће свако ко познаје Совјетски Савез, у том поретку наћи много
познатог“.1 Маклејн је сматрао да ће Југославија, због идеолошке блискости
и географског положаја, бити у „совјетској орбити“, да је ситуација таква
да је Тито уверен да Југославија убудуће мора добијати смернице из
Москве о свим крупним политичким питањима, и поред тога што се, по
његовом мишљењу, Тито развио од некад „безначајног члана Коминтерне“,
преко успешног герилског ратника и вође светске славе, до лидера коме су
перспективе да буде „апсолутни владар Југославије и доминантна фигура
на Балкану“ прошириле видике и повећале самопоуздање и независност.
Маклејнов закључак је био да ће унутрашње институције у Југославији
„постајати све сличније институцијама у Совјетском Савезу, а њену спољну
политику диктираће Москва“.2
Разочаран и незадовољан оваквим развојем ситуације у Југославији,
Черчил је у марту 1945. предлагао „све веће одвајање“, постепено
извлачење и дезангажовање Велике Британије из југословенских послова,
обустављање слања помоћи, подупирање Италије против Тита у спору око
1
Đ. Tripković, „Izveštaj generala Ficroja Maklejna ’Beograd pod partizanima‘”, Istorija 20. veka,1,
Beograd, 1987.
2
D. Biber, Tito – Churchill, strogo tajno, Beograd–Zagreb, 1981, str. 459–465. – Izveštaj gen. Mak-
lejna o anglo-jugoslovenskim odnosima, februar 1945.
границе, препоручивши на крају да Тита треба оставити „да се сам кува“

у „балканском сосу који је горак“.3 Идн је, међутим, сматрао да је Велика
Британија исувише уложила у процес преговора о политичкој будућности
Југославије, у чему је играла главну улогу, да би се сада повукла из послова
око Југославије и све препустила „Титовим, или руским замислима“. Према
његовом мишљењу Велика Британија је имала евидентан интерес за даљим
присуством у Југославији, наводећи као аргумент то да се Југославија, мада
нема исти стратешки значај као Грчка и Италија, налази „на рубу подручја
нашег највећег интересовања“, те да се, с обзиром на те околности, у том
тренутку може само планирати евентуална промена политике у каснијем
раздобљу. Он је оценио да утицај заснован на формули фифти-фифти не
припада сам по себи, већ да подразумева да Велика Британија мора да се
потруди да то постигне и тако „оствари противтежу иначе надмоћном
руском утицају“. У закључку својих опсервација, Идн је навео: „Моје особно
мишљење је да је сада битније него икад да се ушанчимо у Југославији и
искористимо свој утицај да Тита задржимо на исправном курсу. Могуће је
обуставити војне испоруке и сл., али с политичког стајалишта, имам дојам
да се не бисмо требали повући и читав посао препусти Титу и Москви“.4
У наредном периоду британска политика према Југославији била је
мешавина Черчилових и Иднових погледа и ставова. Форин офис се до
тршћанске кризе држао Иднових мишљења, да би у време конфликта око
Трста (мај–јун 1945) до изражаја дошли Черчилови ставови, посебно онај
о подупирању Италије против Тита у територијалном спору у погледу
Трста и Јулијске крајине. Било је приметно смањено интересовање за
политичку судбину Југославије кад је реч о њеном унутрашњем развоју
– тако да обим и интензитет активности који је спровођен није могао
битније утицати на генерални ток политичког развоја. Покушаји да нешто
више учини на дипломатском плану, на Потсдамској конференцији и у
време избора за Конституанту, нису резултирали никаквим практичним
ефектима, првенствено због става совјетске владе која је чврсто подржавала
процес унутрашњег учвршћивања и међународног признања нове власти
у Југославији. Британци су, међутим, задржали присуство у Југославији у
форми посматрања и деловања у мери за коју су сматрали да је довољна за
одржавање утицаја и интереса у складу са Идновим размишљањима. Таква
политика је била одраз прагматичне потребе за маркирањем приоритетних
интереса на глобалном плану, у чијем контексту се на политику према
3
Isto, str. 492. - Beleška predsednika vlade za ministra inostranih poslova, 10. mart 1945.
4
Isto, str. 495–497. – Idn–Čerčilu, 18. mart 1945.
Југославији превасходно гледало кроз призму стратешког супарништва са

СССР-ом у области југоисточне Европе и источног Средоземља. Из тих
разлога Британци су врло пажљиво пратили и анализирали развој односа
између Југославије и СССР-а.
Одмах по доласку у Београд, британски амбасадор Ралф Стивенсон је
пренео утисак, као и Маклејн раније, да је ново југословенско руководство
чврсто опредељено за блиске везе са СССР-ом.5 Потврда тога било је
и склапање Уговора о пријатељству, узајамној помоћи и послератној
сарадњи између СССР-а и Југославије потписаног приликом посете Тита и
југословенске делегације Москви почетком априла 1945. За Форин офис је
било нарочито важно да установи да ли ова посета и потписивање Уговора
може имати за последицу једнострано везивање Југославије за СССР, што
не би било у складу са статусом Југославије којим је био предвиђен баланс у
њеној спољнополитичкој позицији, како је то било званично прокламовано
међусавезничким декларацијама и декларацијом владе ДФЈ. Совјетска
страна је, међутим, одмах по доласку југословенске делегације сматрала за
сходно да британског амбасадора у Москви Кларка Кера (Clark Kerr) обавести
да је југословенска влада дошла са предлогом о склапању међудржавног
уговора, који је по својој природи исти са совјетским уговорима са Великом
Британијом и Чехословачком. Британци су били врло задовољни оваквим
објашњењем совјетске стране – сматрали су то потврдом да СССР жели
да се придржава међусавезничких договора и да нема намеру да пружи
неограничену подршку Југославији у спољнополитичким питањима у
којима би могло доћи до конфликта са западним савезницима (што је у том
тренутку било од посебног значаја због све напетије ситуације у погледу
Трста и Јулијске крајине).6 Стивенсон је слична уверавања добио и од
југословенских званичника одмах по повратку делегације из Москве. Иван
Шубашић, министар спољних послова у влади ДФЈ, рекао му је да у Уговору
нема никаквих тајних клаузула и да југословенска политика „мора бити
строго балансирана“.7 Тито је са своје стране саопштио Стивенсону да
Уговор не значи „искључиву оријентацију Југославије према Русима“ и да
се нада скором потписивању истих уговора и са западним савезницима.8
И поред добијених уверавања и задовољства што приликом боравка
југословенске делегације у Москви није направљен никакав договор по
5
Đ. Tripković, Prilike u Jugoslaviji i Velika Britanija 1945–1948, Beograd, 1990, str. 53.
6
Isto, str. 54. - Uveravanja u ovom smislu Ker je dobio i od V. Molotova, ministra inostranih po-
slova SSSR-a. - D. Biber. n. d., str. 504.
7
Isto.
8
L. Woodward, British Foreign Policy in the Second World War, London, 1961, str. 366.
питању југословенских граница, Британци су сматрали да ова посета

представља крупан корак у зближавању двеју земаља, а тиме води до
даљег пада британског утицаја, који је и иначе био далеко од пропорције
фифти-фифти. Черчил је у јуну 1945. процењивао да је британски утицај
са договорених 50:50 спао на 90:10 у корист СССР-а, уз констатацију да се
„Тито опире и овим нашим десет посто“.9
Значајан моменат у односима на релацији Београд–Лондон–Москва
било је конфронтирање Југославије и западних сила у време избијања
југословенских снага на западну границу Југославије и њиховим уласком
у Трст почетком маја 1945. године. Тито и његови сарадници били су врло
одлучни у намери да спроведу прикључење Трста и Јулијске крајине и у
том погледу су очекивали снажну подршку Москве. Сматрали су да би у
склопу завршних операција југословенске армије, која је наступала према
северозападним границама, било могуће да ово питање – поред очекиваног
противљења западних сила – војним запоседањем тих територија, уз дипло-
матску подршку СССР-а, реше на бази свршеног чина. Југословенске трупе
су ушле на већи део ове области (у Трст 1. маја 1945), да би се ту суочили
са англо-америчким снагама и изузетно оштром реакцијом британске и
америчке владе које су ултимативно захтевале повлачење југословенских
трупа са спорних територија, на тзв. Морганову линију. У ситуације ризичне
и опасне конфронтације са западним силама (чак се помињала и могућност
рата), без ослонца на подршку СССР-а у степену на који је по свему судећи
рачунао, Тито је био приморан да попусти: 9. јуна потписан је споразум
између влада Југославије, Велике Британије и САД-а којим је предвиђено
компромисно решење чиме је акутна криза преброђена, а даље решавање
питања Трста и Јулијске крајине пребачено је на дипломатски терен.10
Совјетско вођство није желело да на овом питању заоштрава односе
са западним силама у време завршних војних операција против Немачке,
учвршћивања својих позиција у источној Европи, интензивних активности
да, заједно са западним партнерима, буде један од носилаца изградње
послератне структуре светског поретка и важан фактор у решавању
многобројних отворених проблема у Европи и свету. Код Тита је изостанак
совјетске подршке у мери коју је очекивао и повлачење пред англо
- америчким ултиматумом произвело осећај разочараности и љутње, што
је и јавно изразио. У говору који је одржао у Љубљани 26. маја 1945, осим
што је веома оштро напао западне силе, он је индиректно упутио критичке
9
Isto, str. 380.
10
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1945, Beograd, 1984, str. 81–82.
опаске и на рачун совјетског вођства („ми нећемо да будемо монета за

подмићивање, ми нећемо да нас мијешају у неку политику интересних
сфера“). У Москви је овај део говора наишао на велико незадовољство,
па је уследио и званични протест совјетске владе (5. јуна).11 Но, поред
незадовољства и разочарања, Тито је, по свему судећи, из овог случаја
извукао одређене поуке о односу снага и начину функционисања односа
међу великим силама, о положају и могућностима мањих земаља, што
је свакако утицало на његова размишљања о потреби реалистичнијег,
прагматичнијег и суптилнијег наступа на спољнополитичком плану. С
друге стране, код Стаљина и совјетског вођства Титове акције и јавно изнете
оцене у вези са овом кризном ситуацијом произвеле су не само тренутну
негативну реакцију већ, по свему судећи, и трајно подозрење у погледу
његових амбиција и потеза на спољнополитичком плану, о чему сведочи и
чињеница да је овај случај наведен у писму ЦК СКП(б) упућеном 4. маја
1948. ЦК КПЈ.
Британци су, пажљиво пратећи југословенско-совјетске односе у време
тршћанске кризе, дошли до закључка да, поред наизглед пуне хармоније,
у овим односима није све у најбољем реду. Франк Робертс (Frank Roberts),
министар саветник Британске aмбасаде у Москви, писао је Форин
офису (јул 1945) да постоје извесни знаци да совјетско руководство није
у потпуности задовољно Титовом априлском посетом и као могући узрок
навео „иритираност Кремља“ што је Југославија „била толико нестрпљива
са захтевима за Трст, Корушку и Македонију“, јер би то могло да поквари
односе између великих сила, те да по свему судећи „Југославија није
подупрта од Русије за свађу око Трста“. Наводећи, даље, да су неки добро
информисани новинари у Москви „осетили хладноћу према Југославији“, он
је напоменуо да постоје спекулације да одлука о слању Георгија Димитрова у
Бугарску може имати везе са совјетском жељом да има „истакнуту личност
у балканском словенском свету као противтежу Титу“, који је показао
„тенденцију за независну акцију“.12 У Форин офису нису, међутим, из овога
извлачили неке дугорочније закључке, очито су сматрали да је реч само о
пролазном захлађењу односа.
Британци су, и поред извесног повлачења из „југословенских послова“,
ипак чинили одређене кораке у циљу утицања на политички курс Тита и
југословенског руководства, нарочито путем притиска на дипломатском
плану. Тако је британска делегација на Потсдамској конференцији (јул
11
Isto, str. 67–70.
12
Đ. Tripković, Prilike..., str. 57
1945) поднела документ којим је било предвиђено да савезничке силе дају

изјаву којом би тражиле да споразум из Јалте и споразум Тито–Шубашић
буду спроведени у блиској будућности. Стаљин је, међутим, одбацио овај
британски предлог уз образложење да се о Југославији не може дискутовати
без присуства њених представника, те да је према совјетским информацијама
споразум из Јалте испуњен. Пошто ни амерички председник Хари Труман
(Harry Truman) није подржао британски предлог, на овој конференцији се
то питање више није покретало.13 Велика Британија је још једном, заједно са
САД-ом, уочи избора за уставотворну скупштину (новембар 1945), покушала
да нешто више учини дипломатским притиском. Међутим, совјетска влада
није прихватила америчку ноту (17. октобар) у којој се предлагало да три силе
захтевају од Тита одлагање избора због оставки Ивана Шубашића и Јурија
Шутеја, министара у његовој влади, наводећи у одговору да сматра да нема
основа за приговор југословенској влади на сарадњу између маршала Тита
и др Шубашића, а да питање да ли ће се избори одржати 11. новембра треба
препустити југословенској влади.14 Тиме је отклоњен и последњи покушај
западних сила да колико-толико коригују политички ток у Југославији
који је незауставиво водио ка формалној легализацији нове власти. Тито и
његова влада – захваљујући подршци Москве, и проценама и југословенске
и совјетске стране да западне силе неће ићи даље од формалних протеста –
успешно су обавили изборе, после чега је уследило проглашење Југославије
као федеративне републике, а ту промену су, поред СССР-а, већ у децембру
те године признали САД и Велика Британија.
Увидевши да дипломатски притисак није имао неки видљивији ефекат,
Британци су, суочени са извесношћу политичке и идеолошке природе нове
власти у Југославији, сматрали потребним да Титу скрену пажњу на своје
погледе и ставове о међународној позицији Југославије. Стивенсон је, у
разговору са Титом пред саме изборе (8. новембра), пренео поруку Ернеста
Бевина (Ernest Bevin), министра спољних послова, да Велика Британија
сматра Југославију медитеранском земљом која игра важну улогу у
одржавању мира, али да ту улогу може остварити само ако би била потпуно
независна, без сувише јаког утицаја ни са Истока ни са Запада. Тито је
13
Hari Truman je na sednici od 19. jula 1945, kada je praktično odbijen ovaj britanski predlog,
rekao da je njegova vlada primila žalbe u vezi sa situacijom u Jugoslaviji, da se ona zalaže za da se
sporazum iz Jalte „do poslednjeg slova ispuni“, ali da smatra da tri sile na ovoj konferenciji treba
da se bave opštim problemima. - S. Nešović, Diplomatska igra oko Jugoslavije 1944–1945, Zagreb,
1977, str. 179–184.
14
D. Mugoša, Odnosi između Jugoslavije i Sjedinjenih Američkih Država 1945–1949, (magistarski rad
odbranjen na Pravnom fakultetu u Beogradu 1980), str. 39.
одговорио да Југославија, од кад је он на власти, води потпуно независну

политику, да ће то чинити и убудуће, али да то не значи да она не може
имати пријатељске односе са СССР-ом.15
Британци су и током 1946. наставили да интензивно прате и анализирају
како унутрашњи развој у Југославији тако и односе између Југославије и
СССР-а. Суштина и сажетак бројних анализа о томе куда иде Југославија
могу се видети из годишњег извештаја новог британског амбасадора у
Југославији Чарлса Пика (Charles Peake) за 1946, у којем се констатује да је
у свим областима политичког, социјалног и економског живота „совјетски
комунистички прототип усвојен као будући идеал југословенског јавног
живота“, те да у том смислу Југославија иде много брже него било која друга
земља Источне Европе из „совјетске орбите“. Што се тиче спољне политике,
према Пиковом мишљењу југословенска влада је „главни агент у формирању
Мале Антанте, формиране не под француским, већ под совјетским утицајем
и у интересу совјетске политике“, уз оцену да у односима са западним
силама југословенска влада није одустала од „иритирања и раздраживања
ових двеју сила“.16 Британци су неповољно гледали на снажно усмеравање
Југославије према СССР-у и другим источноевропским земљама и сматрали
да је југословенско руководство решено да се потпуно веже за Москву и да
активно ради на политичкој и привредној интеграцији ових земаља под
вођством СССР-а. Ипак нису губили наду, сматрали су да у постојећим
околностима треба гледати и чекати, али да у перспективи постоје изгледи
да дође до промене југословенске политике, да би ствари могле да крену
у њихову корист, тј. да дође до враћања изгубљеног утицаја. У недостатку
аргумената за поткрепљивање оваквих нада у свакодневној политичкој
пракси, рачунали су и на дејство географског фактора израженог у
синтагми: „Београд је знатно даљи од Москве него што је Варшава“.17 Из
прикупљених обавештења и анализа, дошли су до закључка да су Титов
режим и комунистичко уређење у Југославији реалност са којом се треба
помирити, а исто тако и с чињеницом високог степена везаности Титове
владе за Москву, те да у таквој ситуацији треба бити стрпљив и држати
отворена врата Југославији према Западу, развијати колико је могуће односе
са њом, првенствено економске, и на тај начин очувати преостали утицај и
стварати основу за његовим повећањем у будућности.
15
Đ. Tripković, Prilike..., str. 96–97.
16
Isto, str. 152.
17
Ova konstatacija sadržana je u belešci sačinjenoj u Forin ofisu tokom priprema Č. Pika za odlazak
na dužnost ambasadora u Jugoslaviji, jul 1946. Isto, str. 145.
У британској јавности, као и код посматрача и аналитичара ни током

1947. се није променила слика о Југославији. О њој се и даље писало као
о најближем и омиљеном савезнику Москве, као главном експоненту
совјетске политике у региону југоисточне Европе и сл. Ни у Форин офису се
нису очекивале неке битније промене у односима са Југославијом нити на
релацији Београд–Москва. Ипак, лансирање Маршаловог плана у пролеће
1947. будило је извесну наду да би југословенско руководство могло да
се одлучи да прихвати позив на прикључење том плану, што би свакако
водило побољшању односа и сарадње са Западом. Нарочито је био активан
Чарлс Пик, који је, заједно са француским амбасадором у Београду Пејаром
(Payart) (Велика Британија и Француска су биле носиоци иницијативе за
позив европским државама да приступе Маршаловом плану), настојао
да убеди југословенско вођство колико би прикључење Маршаловом
плану у економском погледу било корисно за Југославију. Тито и његови
сарадници су, међутим, и поред изразите потребе за снажном економском
асистенцијом која се отварала овим планом, одлучили да не прихвате
позив за учешће Југославије. Ова одлука је била политички мотивисана:
процењено је да Маршалов план осим економског има и политички
карактер, у смислу окупљања западних земаља под вођством САД-а, те да
би укључивање у његову реализацију могло довести у питање идеолошку и
политичку садржину тек успостављеног друштвеног и економског система
у земљи. На њихову одлуку свакако је утицао и јасан став совјетског вођства
о неприхватању учешћа у Маршаловом плану.18
Одбијање прикључења Маршаловом плану југословенске владе, чиме
се следио став совјетског руководства, и нешто касније активно учешће
КП Југославије у формирању Коминформа, сматрани су сасвим поузданим
доказима да Титова влада чврсто стоји на позицији блиског савезника и
следбеника политике СССР-а. Било је ипак и мишљења да у југословенско
- совјетским односима није све тако идеално како изгледа. Франк Робертс,
(доцније амбасадор у Београду) – који се, изгледа, још од 1945. није
ослободио од утиска да између Тита и совјетског руководства не влада
идеална хармонија - изашао је почетком 1947. са тезом да према његовом
мишљењу постоје реалне шансе да дође до сукоба између југословенских
националних интереса које спроводи Титова влада и доктрине пролетерског
интернационализма коју заступа совјетско руководство и да би то могло
довести до конфликта између југословенске и совјетске владе.
18
Više o tome: Đ. Tripković, „Jugoslavija i Maršalov plan“, Istorija 20. veka, 1–2, 1993, str. 59–76.
Међутим, Чарлс Пик је у својим опсервацијама на ову тему оценио да по

свему судећи не постоји конфликт између југословенских територијалних
захтева и интернационалног комунизма (на шта је Робертс првенствено
циљао), мада се с правом намеће питање да ли су ти захтеви „у интересу
светског комунизма“, будући да они сасвим јасно подстичу антикомунистичка
осећања у Италији, Аустрији и Грчкој“. Према његовом мишљењу, „тело које
је заменило Коминтерну“ води о томе рачуна и сигурно је проценило да треба
подржати југословенске захтеве, рачунајући да је у свему томе боље држати
страну ономе ко је заиста поуздан, а то је југословенска комунистичка
влада, а не сасвим неизвесна ствар комунизма у Италији, Аустрији и Грчкој.
Развијајући даље ову тезу, он је изнео оцену да је југословенска влада потпуно
уверена да се њени национални интереси поклапају са интересима светског
комунизма, те да вођи КПЈ не праве неку већу разлику „између експанзије
комунизма и експанзије руског утицаја и доминације“, а да себе виде као
„главног партнера балканске федерације“. Пик је закључио да – и поред тога
што се Робертсове опсервације темеље на реалној аргументацији, те да би
код југословенских вођа у неком тренутку могло доћи до губљења илузија и
разочарања у совјетску политику – није сигуран да би се „Београд усудио да
одбије било који захтев који Москва озбиљно жели да наметне“.19 У додатној
аргументацији својих теза Робертс је, уз прихватање Пикових запажања
о блискостима југословенске и совјетске владе, тврдио да постоји крупна
разлика између Титове и совјетске националне политике. Он је сматрао да је
„Титова слабост у томе што он сам није Србин и што Срби, традиционално
владајући елемент у Југославији, немају контролу у садашњој поставци
какву би по њиховом мишљењу требало да имају“, док за разлику од тога
у совјетској националној политици преовлађује „право Велике Русије“ које
се једино признаје и осигурава. Његов закључак је био да није сигуран да ће
Титова национална политика имати успеха на дуги рок уколико се Србима
не призна слично право. Анализирајући процене и аргументе које су изнели
Робертс и Пик, у Форин офису су аргументи овог другог, о минималним
изгледима да у будућности дођи до сукоба између југословенске и совјетске
владе, сматрани као реални и уверљиви.20
19
Đ. Tripković, Prilike..., str. 265–267.
20
Isto, str. 267–268.
Summary
British Views on the Realtions Between Yugoslavia and USSR 1945–1947
The leading British statesmen, Winston Churchill and Anthony Eden tried
in fall 1944 to maintain the policy of compromise toward Yugoslavia they had
pursued throughout that year, whose basic idea was the formation of a common
government comprizing representatives of the partisan movement headed by J.B.
Tito and the Communist Party and the representatives of the Yugoslav government
under Ivan Šubašić. They hoped that the realisation of that concept would enable
them to keep in check the rising Soviet influence in Yugoslavia, at the time when
the miltiary victory of Tito's movement seemed quite certain. In order to achieve
the goals of that policy they turned to direct communicating with the Soviet
leadership, judging it a more efficient way than negotioating with Tito in whom,
after his elopement from Vis to Moscow, they had no trust any more. The results
of their endeavours were the following: the agreement about common work in
Yugoslavia (50:50) between Churchill and Stalin in Moscow (October 1944), the
agreement between Tito and Šubašić about the founding of a unified government
(November 1944), resolutions and suggestions of the three allied powers at the
Yalta conference (February 1945) concerning Yugoslavia, creation of a temporary
government of the Democratic Federal Yugoslavia (March 1945).
Although the policy the British were favoring was formally implemented,
they were aware that a fundametnal change took place in Yugoslavia, that Tito and
the Communists took power and that in the post-war period Yugoslavia would go
in a direction that was neither agreeable to their wishes and interests nor in keeping
with agreement reached with the Soviet leadership about equilibrium of interests.
This was confirmed by reports and estimates of their representatives in Belgrade
about the situation in Yugoslavia in the first months after the Communist take-
over – first by Fitzroy McLean and then by ambassador Ralf Stivenson. Shortly
put, the main conclusion was that everything pointed in the direction that the
new authorities were bent on establishing a system based on the Soviet model in
domestic affairs, and on following closely policy and views of USSR in foreign
affairs. Disapointed and unhappy with such development, Churchill proposed in
March 1945 that Britain should gradually withdraw and disengage from Yugoslav
affairs and that it should leave Tito „to be cooked in the Balcan stew”. However,
Eden didn't think Britain should withdraw and „leave the whole business to Tito
and Moscow”. In the period that followed the British policy toward Yugoslavia was
a kind of mix of Churchill's and Eden's views and it wasn't substantially changed
even after Churchill's fall from power in summer of that year. The important
events in 1945 took place in accordance with that policy. Britain took a very sharp
stand against Yugoslav territorial demands in Italy, managing to force Tito to
withdraw his troops from Trieste, but it wasn't overly engaged in internal Yugoslav
development: certain attempts to do something more at the Potsdam conference
and during the elections for the Constituent Assembly bore no fruits due to the
attitude of Moscow which stood firmly behind the proces of establishment and
recognition of the new government in Belgrade.
Throughout 1946 the British continued to intensly observe and analyze both
the internal development and the Yugoslav-Soviet relations. They didn't look with
favor at strong Yugoslav leaning toward USSR and other East European countries
and they considered that the Yugoslav leadership was determined on completly
relying on Moscow and that it was activly working on political and economic
integration of these states under the leadership of USSR. Nevertheless, they didn't
give up hope, thinking there was hope Yugoslav policy would change down the
road and that things could turn to their favor. Lacking arguments to substantiate
these hopes in everyday political practice, they counted on the effect of the
geographic factors: „Belgrade is much farther from Moscow than is Warsaw.”
From the information and analysis they had gathered, they concluded that Tito's
regime and the Communist system in Yugoslavia were the reality one had to
put up with, as well as with the fact that Tito's government was strongly tied to
Moscow and that under such circumstances one had to be patient and to keep the
door to the West opened for Yugoslavia, to develop relations with it in the limits of
the possible, primarily economic ones, and to preserve in that way the remaining
influence and lay the foundations for its increase in the future.
In the British public, as well as among observers and analysts the image of
Yugoslavia wasn't changed in 1947. It was still depicted as the closest and the
best beloved ally of Moscow, as the main exponent of the Soviet policy in the
region of South-Eastern Europe etc. Not even in the Foreign Office did one expect
siginficant changes in the relations with Yugoslavia, nor in the relations between
Belgrade and Moscow. The refusal of the Yugoslav government to join the Marshal
Plan – which was in keeping with attitude of the Soviet leadership – and active
participation at the founding of the Cominform later on, were seen as solid proofs
that Tito's government firmly stood on the position of a close ally and follower of
the policy of USSR. However, there were opinions that not everything was so rosy
in the Yugoslav-Soviet relations as it seamed. F. Roberts, minister-advisor in the
British Embassy in Moscow (ambassador in Belgrade later on) suggested in early
1947 that there was a colision between the Yugoslav national interests pursued by
Tito's government and the principles of proletarian internationalism advocated
by the Soviet leadership, which could lead to a conflict between the Yugoslav and
the Soviet governments. However, Ch. Pick, the ambassador in Belgrade, and the
officials in the Foreign Office didn't countnance his opinion. They thought that,
although Roberts' s observations were founded on realistic arguments, „Belgrade
would never dare to refuse any demand Moscow would seriously wanted to
impose.”
УДК 327(497.1:496.5)„1946”
327(47)„1946”
323(496.5)„1946”
Анатолий С. АНИКЕЕВ
АЛБАНИЯ В ПОЛИТИКЕ ЮГОСЛАВИИ И СССР В

ПЕРВЫЕ ПОСЛЕВОЕННЫЕ ГОДЫ ПО СОВЕТСКИМ
ДИПЛОМАТИЧЕСКИМ ДОКУМЕНТАМ
АПСТРАКТ: Совјетско препуштање Албаније под југословенски патронат у лето

1946. је било природан корак пошто је Београд већ у време Другог светског рата
био активно укључен у албанску политику помажући организацију тамошње
комунистичке партије, оружани отпор окупатору, а затим и изградњу државе
по совјетском моделу. Међутим, руководство КПЈ се веома брзо суочило са
противљењем локалног национално оријентисаног дела партијске бирократије,
незадовољног размерама југословенског продора у организацију партије, економију
и војску, као и методама на којима се заснивала таква политика. Тај део албанског
руководства с великим симпатијама се односио према Совјетском Савезу и сматрао
да упућена совјетска помоћ треба да постане доминантна. О томе су у Москви били
веома добро обавештени путем извештаја совјетског амбасадора Д. Чувахина.
Убрзо су догађаји добили неочекивани обрт за југословенску страну. Умешао се
Стаљин који је одлучио да „постави Тита на место“, користећи низ питања која су
се односила на проблем федерализације балканског простора, а такође и намере
Београда да без обавештавања Москве пошаље пешадијску дивизију у Албанију. То
је довело до погоршања међусобних односа које је након неколико месеци прерасло
у сукоб између СССР-а и његових сателита с Југославијом. Москва је затим убрзо
објаснила руководству КПА антисовјетско усмерење дотадашње југословенске
политике у Албанији, а оно је „извело правилне закључке“, прво прекинуло односе
са Југославијом одлучивши да ликвидира „југословенског агента“ К. Дзодзеа.
Кључне речи: југословенско-албански односи, Н. Спиру, југословенска помоћ

Албанији, совјетска мисија у Тирани, Чувахин, совјетско-југословенски конфликт,
Стаљин, Тито
Перспектива скорой победы над гитлеровской Германией и ее

сателлитами обусловила начало разработки в Москве различных планов
послевоенного устройства Европы. Для Сталина важно было, на уже
начавшихся советских переговорах с западными союзниками, обеспечить

сферу интересов и влияния СССР по периметру границ его новой империи,
которые должны были обозначить восточноевропейские компартии, как
наиболее активная и влиятельная часть в антифашистском Сопротивлении.
О распределении этих сфер на Балканах с Черчиллем он договорился в
октябре 1944 года. Американцы, занятые другими, как им казалось более
серьезными проблемами, оставили этот регион, до времени, англичанам.
Политическое влияние в Югославии было распределено между Москвой и
Лондоном поровну, но по мере снижения влияния четников в движении
Сопротивления в результате их бездействия, а осенью и их поражения от
коммунистических отрядов, доминирующее положение в стране к началу
1945 года окончательно заняли силы, возглавляемые Тито.
Несмотря на попытки британцев и американцев обеспечить
возможность оппозиционным партиям участвовать в политической жизни
послевоенной Югославии, коммунисты достаточно быстро организовали
демократический процесс в стране по коминтерновской схеме – от
изоляции правых и союза с умеренными левыми, до последующей полной
ликвидации всей оппозиции. Постепенно Тито и его соратники приступили
к осуществлению своих планов консолидации балканских стран «народной
демократии» вокруг Югославии с прицелом на создание собственной
миниимперии в регионе.
Внимание к Албании со стороны великих держав было привлечено
в самом конце войны, когда встал вопрос о ее будущих границах и
дальнейшей судьбе в связи с подготовкой к послевоенному мирному
урегулированию. В советском МИД,е в начале февраля 1945 г.в одной из
справок, подготовленной Я.Сурицем, рассматривалось несколько подходов
к албанской проблеме. В записке отмечалось, что интерес СССР к Албании
в первую очередь вызывается заинтересованностью в создании сильной
федеративной Югославии и установлении прочной дружбы между всеми
балканскими народами на Балканах. Как считал автор документа, с этой
точки зрения «наиболее выгодным для нас решением албанской проблемы
возможно было бы разделение Албании между югославской федерацией и
Грецией, примерно по линии Корча–Тирана–Дураццо с тем, чтобы Греция
взамен за такое приращение отказалась бы в пользу Болгарии от западной
Фракии и тем самым Болгарии был бы предоставлен свободный выход к
Эгейскому морю. Возможно часть документа готовилась еще раньше, так
как во время встречи Сталина с югославской делегацией 9 января того
же года югославы уже сообщали о своих тесных контактах с албанцами в
военно-политической сфере. Вместе с тем, рассуждая далее о возможности
А. С. Аникеев – АЛБАНИЯ В ПОЛИТИКЕ ЮГОСЛАВИИ И СССР... . . . 471
реализации этого плана, автор записки, приводя различные аргументы,

приходил к выводу, что ни Англия, ни тем более США, не дадут своего
согласия. Поэтому, по мнению Суриц, наиболее реальным был бы вариант
восстановления самостоятельной Албании, примерно в границах 1913 года
с возможным их изменением в пользу Югославии на севере и Греции на
юге. Автор записки попытался исследовать и перспективу установления
протектората США, Англии и СССР над Албанией и приходил к выводу, что
такое решение албанской проблемы открывало бы „для нас возможность
контролировать этот важный участок Адриатики» и предоставило бы
СССР „больше выгоды“, но, вероятно, именно по этой причине, как ему
представлялось, вариант не получил бы поддержки со стороны „наших
партнеров“.1 Интересно, что эти рассуждения, если верна датировка
данного документа, велись уже после того как в декабре 1942 года СССР
и западные союзники признали независимость Албании. Очевидно это
было важно в международной ситуации того времени, поскольку Албания
была оккупирована Италией и необходимо было показать агрессорам, что
мировое сообщество не будет с этим мириться. К концу же войны, как
отмечалось в справке, на передний план для Москвы в решении ее задач
на Балканах выходила проблема обеспечения стратегической безопасности
региона, понимаемой в Кремле, несомненно, шире, как способность ее
новых союзников – Югославии, Болгарии, Румынии и Албании охранять
рубежи возникающей коммунистической империи. Широкая и сильная,
как подчеркивалась в справке, югославская федерация такую задачу, как
считали в МИД-е, была бы способна выполнить. При известных условиях
в нее могла бы войти и неславянская Албания.2 Во всяком случае, к такой
перспективе югославское коммунистическое руководство уже было готово,
активно проводя политику, способствующую установлению гегемонии
Югославии во всех сферах жизни этой отсталой балканской страны. Исходя
из этой складывающейся практики, советское руководство, действуя в
соответствии со строгими иерархическими правилами, решает в 1946 году
передать Албанию под частичное югославское управление. Во время визита
Тито летом этого года в Москву ему сообщили, что СССР в тот период в
силу обстоятельств международного характера не может действовать
1
АВП РФ. Ф. 05. Оп. 6. Д. 2. П. 1. Л. 26–27.
2
Любопытна, в этой связи, реплика Сталина, во время встречи с югославской делегацией
9 января 1945 г., касающаяся этнической принадлежности албанцев. Он считал, как
«авторитетный эксперт» не только по кавказским, но и прочим языкам и этническим
проблемам, что они тоже славяне по происхождению. – См. Восточная Европа в документах
российских архивов 1944–1953. Том 1 1944–1948. Новосибирск, 1997. С. 132.
напрямую и оказывать этой стране непосредственную помощь. В конце

июня советский посол в Югославии А.Лаврентьев, получив инструкции
из Москвы, в разговоре с албанским премьер-министром Э.Ходжей во
время их встречи в Белграде ((в это время албанская делегация находилась
там с официальным визитом), сказал, что отношения между Албанией и
Югославией должны укрепляться, а „ориентация Албании на близость
с Югославией будет вместе с тем означать ориентацию Албании на
близость с Советским Союзом“. Он также сообщил, и это важно отметить
в контексте последующих отношений в треугольнике Москва–Белград–
Тирана, что СССР „будет оказывать Албании, как братской республике,
всяческую поддержку, но эту поддержку не нужно афишировать и
подчеркивать, чтобы не навредить Албании”. Советский посол „указал”
также на целесообразность подписания договора о взаимной помощи
между Албанией и Югославией, чтобы, как он подчеркнул, „укрепить
позицию Албании в отношении Греции и Италии“.3 Энвер Ходжа, позднее,
в беседе с советским посланником в Тиране Дм. Чувахиным сообщил ему
о своем разговоре с Тито, передавшим албанскому премьер-министру
слова Сталина о том, что Советский Союз будет помогать Албании через
Югославию, поскольку, по мнению советского правительства, прямая
помощь Албании в нынешних условиях может вызвать лишние придирки
со стороны союзников.4
Таким образом, схема передачи Советским Союзом Албании под
патронат Югославии была обозначена тогда в самом общем виде, но
уже содержала в себе зерно будущего конфликта, как между Тираной
и Белградом, так и между Тито и Сталиным. Белград, который занял
доминирующие позиции в этой стране, без сомнения рассчитывал не только
на их сохранение, но и укрепление, не исключено, что с опорой на советскую
финансовую и материальную помощь, выделяемую для Албании. Скорее
всего, сталинское „поручение” было воспринято именно так. Кроме того,
как видно из документов, албанское побережье рассматривалось в Белграде
как продолжение стратегической приморской границы Югославии, что
требовало соответствующего ее обустройства. Однако, как известно, Сталин
был склонен к восточной стилистике в общении со своими партнерами,
любил мистификации, предлагал один вариант решения проблемы, но сам в
дальнейшем действовал иначе, в соответствии с собственным ее видением.
Не исключено, что и здесь он решил в последний момент „поставить
3
АВП РФ. Ф. 067. Оп. 14. Д. 9. П. 104. Л. 1.
4
Восточная Европа. Указ. соч. Т. 1. СС. 473–474.
ногу в албанскую дверь“ и посмотреть как поведет себя Тито в условиях

предоставленной ему Кремлем возможности оказать „братскую помощь“
албанцам. Сталин знал об имперских амбициях Тито и должен был на них
реагировать.
Обозначенная в тот период схема и процедура передачи Албании под
югославское управление не определяла зон ответственности между СССР и
Югославией в политической, экономической и военной областях. Вероятно,
что уже с осени 1946 года в Албанию, по просьбе ее руководства стали
прибывать и советские специалисты, работа которых контролировалась
пославшими их в эту страну ведомствами. Параллельно в стране, еще
до заключения между Югославией и Албанией в этом же году Договора
о дружбе и взаимопомощи, действовали югославские специалисты, но
общая координация взаимодействия тех и других, как представляется,
либо отсутствовала вообще, либо была очень низкой. Это обстоятельство
стало одним из промежуточных факторов в процессе последующего
возникновения конфликта. Другой причиной противоречий внутри трех
сторон были непростые отношения между албанским и югославским
руководством, а также, возникшая еще в период войны, со времени
Бератской конференции, конституировавшей, с югославской поддержкой,
создание албанской компартии, конкурентная борьба внутри нее.
В апреле 1946 года албанский посланник К. Ташко в беседе с В.
Молотовым, отвечая на его вопрос об албано-югославских отношениях,
говорил, что они очень хорошие, братские.5 Спустя месяц, Энвер Ходжа,
разъясняя советскому посланнику Дм. Чувахину сложную ситуацию
внутри КПА, уже ссылался на „исключительно вредное влияние бывших
представителей КПЮ (при албанской компартии) Стойнича и Диздаровича“.
Он, очевидно рассчитывая на участие советской стороны в качестве арбитра
во внутрипартийной борьбе, многословно сообщал, называя фамилии, об
ошибках Кочи Дзодзе, второго человека в партии, в подборе руководящих
кадров, выражая сомнение в его компетентности в вопросах проведения
политики партии.6 Как показали последующие события, будущий албанский
диктатор Э. Ходжа уже в тот период обладал достаточной энергией (и в ряде
случаев злой волей) для проведения собственной линии, пытаясь столкнуть
и противопоставить на албанском пространстве Белград и Москву для
решения своих задач абсолютной доминации в партии и последовательной
5
Там же .т. 1, стр. 424.
6
Там же, т. 1, с. 440.
ликвидации, опирающейся на Югославию оппозиции во главе с Коче

Дзодзе.
В начале июля того же года он вновь беседовал с советским
посланником, рассказывая ему о своем визите в Белград и встрече с Тито,
во время которой был затронут широкий круг вопросов. Один из них
касался проблем югославской помощи в организации албанской компартии
и Ходжа „пожаловался“ Тито на то, что усилиями Стойнича он фактически
после конференции в Берате был отстранен от руководства партии, а в
состав политбюро был введен оппортунист Сейфула Малешова (способный
и здравомыслящий экономист и политик, стремившийся сохранить в
экономике, как показывают документы, сектор частной собственности-
А.А.) и другие „неработоспособные люди”. Тито, по словам Ходжи,
частично признал ошибки югославских „товарищей“, которые „допускали
много глупостей и становились в позу „папаш“, и пообещал не допускать
этого в дальнейшем. Он также посоветовал Ходже объединить в одном
лице руководство партии и государства, а Коче Дзодзе объяснить, что он
не должен заниматься политикой, но только организационными вопросами
партии, по примеру того как в КПЮ это делает А. Ранкович.7 Говорил ли
Тито все это Ходже нам известно только из документа Дм. Чувахина, но сама
информация, переданная советской стороне уже летом 1946 года должна
была, как представляется, сформировать в Москве негативный образ Дзодзе
и подготовить к тому, что эта фигура лишена перспективы в албанской
партии. Так Ходжа выстраивал в Албании алгоритм авторитарного
господства по образцу СССР и Югославии.
В сентябре того же года Нако Спиру, сообщая Чувахину о восстании в
Скутари (Шкодре), назвал, в качестве одного из тех, кто не сумел предвидеть
этого события К. Дзодзе. Советский посланник отметил в своем дневнике,
что Спиру не преминул упомянуть это имя сначала в данном контексте, а
затем вновь „уколоть“ Дзодзе в связи с провальной попыткой осушения
болот в одном из районов Албании.8
В конце месяца о проблемах внутри партии „докладывал“ Чувахину
сам Ходжа, отмечая нездоровую обстановку в политбюро и сообщая о
возможных кандидатурах на посты в высшем органе партии. Назывались
фамилии М. Шеху, К. Темелько, Ф. Пачрами, Х. Капо и Лири Белешовой. Он
характеризовал их как способных и талантливых работников, но не пройдет
и двух лет, как часть из этих „выдвиженцев“ окажется врагами албанского
7
Восточная Европа в документах…, Указ. Соч. Т. 1. С. 475–476.
8
Там же. С. 523–524.
народа и агентами Югославии. Позже, секретаря албанского комсомола

Л. Белешову, посадят в тюрьму, и она проведет там около тридцати лет.
Особой темой встречи стало сообщение о серьезном конфликте между К.
Дзодзе и Н. Спиру, нарушающем, как отмечал Ходжа, нормальную работу
политбюро.9
Несмотря на внутрипартийные противоречия, отношения с Югославией
в тот период, дружба с этой страной, рассматривались албанским народом,
как заявил Э. Ходжа Молотову во время визита в Москву в июле 1947 года,
в качестве основного и жизненного вопроса. Он лишь посетовал на то,
что экономическая и техническая помощь со стороны Белграда, как это
было предусмотрено взаимными соглашениями, выполнялась не в полном
объеме. По мнению албанского премьера это свидетельствовало о том, что
эти договоренности были подписаны без достаточного изучения вопроса.
Ходжа получил аудиенцию у Сталина, во время которой обсуждались
вопросы внутренней и внешней политики Албании.10 На нерасторопность
югославов с началом экономической помощи Албании было указано в
записке по Югославии, подготовленной в Отделе внешней политики ЦК
ВКП(б) в августе того же года. Авторы документа также отмечали, что
руководство югославской компартии очень ревниво относилось к тому,
что Албания стремилась иметь непосредственные связи с СССР. По их
мнению, албанцы должны были иметь контакты с Москвой „только через
югославское правительство“.11
К концу 1947 года, наблюдая непростые отношения между Югославией
и Албанией, внутрипартийную борьбу в албанской компартии, в Москве
постепенно приходят к выводу, что именно отсюда придется, в итоге,
самым активным образом вмешиваться в процесс и „гармонизировать“
ситуацию. Это диктовалось условиями строительства социалистического
9
Там же. С. 529–530. Лично В.Молотову в Москву из Тираны от Дм. Чувахина поступала
еще в августе 1946 г. информация, в которой давалась лестная характеристика на Н.
Спиру, как молодого , энергичного и способного работника, в отличие от С. Малешова.
активно приступившему, работая в правительстве с апреля 1946 г., к национализации
промышленности, блокированию товаров у частных торговцев и введению государственной
монополии на закупку зерна у крестьян (что позже было признано самим же албанским
руководством как серьезная ошибка). Позиция же Сейфулы Малешова, занимавшего тогда
посты председателя Экономического совета и Народного банка Албании, оценивалась
в телеграмме Чувахина, со слов его собеседников из албанского руководства, негативно.
Как отмечалось, он сознательно проводил политику поддержки частника, оказывая ему
помощь из государственных средств. – АВП РФ. Ф. 067. Оп. 14. П. 104. Д. 16. Л. 37–38.
10
Там же. С. 679–681.
11
РГАСПИ. Ф.575. Оп. 1. Д. 41. Л. 22–23.
лагеря, в котором главным и необходимым условием было отсутствие

внутренних конфликтов, единство и сплоченность перед западным,
„империалистическим“ блоком. Сталин был готов идти в решении этой
задачи до конца, притом, как оказалось, на роль «виновника» во многих
балканских проблемах, человека, который действовал, не всегда советуясь
с Кремлем, был избран Тито, уже не один раз получавший замечания от
„старшего брата“.
Состояние внутрипартийных отношений в „братских“ компартиях,
отношение их руководства к СССР, опыту ВКП(б), верное следование
сталинской трактовке марксизма, внимательно отслеживалось советскими
дипломатами, многочисленными советниками и инструкторами,
работавшими в этих странах и регулярно писавшими отчеты о своей
работе. В Москве же сохранялась, теперь в Отделе внешней политики ЦК
ВКП(б), коминтерновская традиция и обязанность внимательно относится
к каждому, даже самому небольшому „движению“ внутри партий,
выявлению различных отклонений в теории и практике, появлению
оппортунистических течений и борьбой с ними. Это увлекательное занятие
кремлевских аппаратчиков продолжало оставаться не только данью
ритуалу, но в новых условиях, как казалось, становилось совершенно
необходимой работой. Кремлю сейчас в еще большей степени необходимо
было знать все обо всем и обо всех внутри имперских границ. Теперь уже
реально функционирующий соцлагерь требовал ежедневного управления
и контроля.
К концу лета 1947 г. недовольство югославов албанцами достигло,
видимо, критической точки. В середине августа Тито, находясь на отдыхе,
встречается с советским послом в Белграде А. Лаврентьевым и сообщает
ему о перемене настроений в албанском руководстве после их поездки
в Москву. Некоторые из них, а особенно Нако Спиру, по его мнению,
стали неверно оценивать „дружественную политику“ Югославии. Эти
люди, как отмечал югославский лидер, считали, что Югославия пытается
„использовать даром Албанию в своих интересах“, что „она много обещает,
но ничего не делает“. Однако, как указывал Тито, Югославия проявляла
интерес к Албании, исходя из интересов самого албанского народа, стремясь
сохранить ее независимость. Он подчеркнул, что югославы заинтересованы
в этой стране, как в важнейшем географическом и военно-стратегическом
пункте.12 Давая характеристики албанским партийным руководителям, Тито
отмечал, что Н.Спиру проводит политику отрыва Албании от Югославии
12
Восточная Европа в документах…, Указ. соч. С. 687.
(он собирался предложить Ходже и Дзодзе отстранить его от работы), а Э.

Ходжа, положение которого Тито укреплял среди албанского руководства
в прошлом году, „легко может поддаваться различным воздействиям“.
Самым крепким и последовательным руководителем, как отмечал в своем
дневнике советский посол, Тито считал К. Дзодзе (не поэтому ли Москва и
выбрала его в качестве жертвы после начала конфликта с Югославией).
Югославский лидер, озабоченный складывающимися антиюгослав-
скими настроениями в Тиране, сказал Лаврентьеву, что собирается
пригласить Э. Ходжа и К. Дзодзе в Белград и обсудить с ними вопрос
югославо-албанских отношений. По мнению Тито, им следовало бы указать
на то, что „помощь Советского Союза Албании нельзя рассматривать как
проявление того, что Советский Союз хочет отрыва Албании от Югославии, а
наоборот – как содействие сближению между двумя соседними странами“.13
Интересно, что проблема относительно „принадлежности“ Албании
и лояльности ее руководства Югославии, возникла в югославском
руководстве спустя всего год после того, как Москва „передала“ ее
Белграду, где восприняли этот акт, видимо, как окончательный и навсегда
закрывающий для албанцев „советскую альтернативу“. Вместе с тем,
албанское руководство в такой ситуации не избежало искушения начать
игру с „двумя господами“ и раскололось надвое, став как источником
нарастающего напряжения с югославами, так и провоцирующим фактором
для советско-югославских отношений.
Расчеты Тито на реорганизацию албанского руководства, выведение
из него противников превращения Албании в югославского вассала
получила практическое воплощение в ноябре, когда представитель ЦК
КПЮ при ЦК КПА С. Златич прямо потребовал удаления таких людей из
руководства. Как и хотел Тито, на роль „козла отпущения“ для югославской
компартии албанцы выбрали Нако Спиру. Сразу после рассмотрения
его „персонального дела“ на заседании политбюро ЦК КПА и осуждения
как вдохновителя антиюгославских тенденций, он пришел в советское
посольство и сообщил об этом временному поверенному в делах СССР
в Албании А. Н. Гагаринову. Находясь в эмоциональном возбуждении,
с тревогой в голосе, он сообщил советскому дипломату, что это решение
политбюро (на нем было заслушано сообщение С. Златича с мнением
югославского руководства относительно Н. Спиру) является для него
фактически приговором. „Это грозит мне гибелью. На нашем албанском
13
языке это означает, что я враг“, – заявил Спиру.14 Спустя несколько дней он
попытался еще раз добиться встречи с Гагариновым, но ему было отказано.
На следующий день он покончил жизнь самоубийством.
Вопрос об этом случае советская сторона решила поставить перед
югославами во время встречи А. Жданова с послом Югославии в Москве В.
Поповичем 4 декабря 1947 г, состоявшейся по lдоговоренности Сталина с Тито.
Через несколько дней посол передал Жданову письмо. В нем он попытался
дать развернутую характеристику антиюгославской деятельности Н.Спиру
и его группы (М. Шеху, Л. Белешова, Ф. Пачрами), с тем, чтобы убедительно
аргументировать позицию Белграда, потребовавшего от Тираны снятия
их со всех постов. По словам Поповича, вначале целью этой группы было
устранение, при помощи югославской товарищей, Э. Ходжа из руководства
КПА. Затем, когда югославы поняли истинные намерения Спиру и этот
план не удался, он и члены его группы стали активно сотрудничать с
советской миссией в Тиране, рассчитывая использовать уже советскую
сторону против ФНРЮ.15 Как сообщал в письме югославский посол, группа
Спиру всячески тормозила реализацию двусторонних экономических
соглашений, препятствовала взаимодействию работавших в стране
югославских и советских специалистов. Интересно, что встреча Поповича
со Ждановым предполагала, по замыслу Тито, помимо обсуждения
югославо–албанских отношений, также постановку вопроса об отзыве из
Албании советских специалистов в „связи с наметившимися в Албании
тенденциями к противопоставлению советских специалистов югославским
и попытками на этой основе нарушить установленный модус отношений
Албании и Югославии“.16 Что имело в виду югославское руководство,
не совсем ясно: этот вопрос не получил отражения в письме и, судя по
документам, не обсуждался во время встречи посла со Ждановым. Трудно
предположить, что югославы, рискуя своими добрыми отношениями с
Москвой, могли поставить перед ней в качестве условия нормализации
своих отношений с Тираной вывод советских специалистов из Албании.17
14
Восточная Европа в документах. Указ. соч. С. 735–736.
15
Советский фактор в Восточной Европе. 1944–1953. Т. 1. 1944–1948. Документы.
Москва, 1999. С. 511.
16
17
На расширенном заседании Политбюро ЦК КПЮ 1 марта 1948 г., когда югославское
руководство обсуждало перспективы дальнейших отношений с Москвой, Э. Кардель в
своем выступлении, среди прочего, заявил, что следует потребовать, чтобы советские
советники находились в составе нашей группы… Гиренко Ю.С. Сталин–Тито. Москва,
1991, с. 345.
Однако упоминание о нарушении установленного модуса отношений с

Тираной, свидетельствовало о том, что в Белграде „поручение“, данное
им Сталиным летом 1946 года было понято однозначно, как передача ему
Албании под полный контроль. В Москве, видимо, также вынуждены
были учитывать этот тип отношений двух стран. Советский посол в
Югославии А.Лаврентьев, встречаясь с Тито 13 декабря, сообщил ему об
обращении албанцев с просьбой о поставках овса в обмен на кожсырье и
медь. „Я спросил Тито, имеются ли со стороны югославского правительства
возражения против такой операции“, – записал в своем дневнике посол.18
Тито указал, в ответ, на необходимость проконсультироваться с министром
экономики Б. Кидричем, подчеркнув, что торговые отношения между
двумя странами „развивались не совсем нормально“. Он также отметил,
что в течение 1947 года Югославия затратила на Албанию в виде различных
услуг и в форме поставок, примерно 2 млрд. динар, но ничего не получила
взамен. Он сообщил о своей встрече с Э. Ходжа, который останавливался
в Белграде по пути в Софию. На ней Тито поставил перед албанским
руководителем вопрос о том, «на что, собственно, может рассчитывать
Албания, если она будет проводить политику на отрыв, которую стремился
проводить Спиру». Ходжа, по словам Тито, как отмечал в своем дневнике
Лаврентьев, проявил полное понимание необходимости дальнейшего
экономического и политического сближения Албании и Югославии. Тито
сообщил советскому послу, в этой связи, что „очевидно придется включить
Албанию в югославский пятилетний план, а также включить в бюджет
югославской армии содержание албанской армии“.19
27 ноября 1946 года Югославия подписала с Албанией соглашение
о координации экономических планов, таможенном союзе и уравнении
покупательной способности денежной единицы. Согласно этому
соглашению Белград должен был, в числе прочего, предоставить и кредит
на 2 млрд. динар (или, после денежной реформы, в новой единице - лек
– А. А.). Спустя год, А. Гагаринов. направил в Москву информацию о
невыполнении Югославией своих обязательств по кредитам. Реальный
кредит оказался размером 1,4 млрд. лек, но из него албанцы получили
товаров из Югославии только на 650 млн. лек. В сообщении говорилось, что,
с учетом того, что годовой бюджет страны составляет всего 3,5 млрд. лек,
правительство вынуждено было увеличить денежную эмиссию, которая
Советский фактор в Восточной Европе…, Указ. соч. С. 512.

18
19
привела к резкой инфляции и усилению негативных явлений в экономике.20

Сложность ситуации состояла, помимо прочего, еще в том, что парификация
(уравнение) валют двух стран предполагала, и это беспокоило албанское
руководство – Э. Ходжу и Н. Спиру весной 1947 года, своевременные и
достаточные поставки товаров из Югославии для поддержания стоимости
лека на уровне стоимости динара.21 Согласно информации, поступившей
от албанцев Дм.Чувахину, подписанное 22 июня 1947 г. экономическое
соглашение между двумя странами, в дополнение к уже имеющемуся. было
составлено таким образом, что делало невозможным торговлю Албании
с третьими странами, в том числе и с Советским Союзом. Кроме того, в
области импортно-экспортной политики Албания оказывалась полностью
зависимой от Югославии. На основе дополнительных соглашений между
двумя странами также была упразднена таможенная граница, созданы
смешанные албано-югославские общества, которым, как отмечал в своем
политотчете за 1947 г. советский посланник, был „передан почти весь
государственный сектор народного хозяйства Албании и ее внешняя
торговля“. Через координационный комитет и координационную комиссию
по отдельным отраслям хозяйства, которые приступили к работе в августе
1947 г. „югославы фактически взяли в свои руки все руководство экономикой
и финансами страны“, отмечалось в отчете.22 Ситуацию, отчасти,
пытались исправить советские специалисты, работавшие в стране, но их
вмешательство и советы, видимо, только усиливали подозрения югославов
в намерении албанцев „изменить“ дружбе с ними и „уйти“ к русским. Так,
в частности, они рекомендовали албанцам, чтобы аккумуляция средств
по линии смешанных обществ проходила через организованный албано-
югославский банк. Такой порядок обязывал бы обе стороны своевременно
вносить в банк свою долю денежных средств для работы этих обществ.
Однако, под нажимом югославов, албанцы вынуждены были отказаться
от этих рекомендаций и включить всю сумму югославского кредита в свой
госбюджет.23 Можно предположить, что выступавшая против югославской
20
АВП РФ. Ф. 06. Оп. 9. Д. 423. П. 30. ЛЛ. 19–21.
21
АВП РФ. Ф. 067. Оп. 16б. П. 117а. л. 143.
22
Там же. Л.144–145.
23
Там же. С. 145. Д. Чувахин отмечал, что такие албанские министерства, как министерство
промышленности, просвещения, отчасти министерство финансов, плановая комиссия,
„не предпринимают никаких шагов без консультаций с нашими советниками и
специалистами“, которые, также, „без особых трудностей получают необходимые для них
сведения о работе и деятельности албанских организаций и учреждений“. Тесный контакт
в 1947 году с советской миссией установило Министерство иностранных дел Албании, а
политики в Албании группа министра промышленности Н. Спиру, знавшая о

реальном положении дел с финансово-экономической помощью Югославии
и условиями навязанных кабальных соглашений, превращавшими страну
в часть югославской федерации, могла, с полным основанием, выступать
за отказ от тесных связей с Белградом и переориентацию на СССР, чем
дополнительно навлекала на себя гнев югославского руководства.
Сталин, однако, остался неудовлетворен результатами встречи
Жданова и Поповича в начале декабря по обсуждению албанских дел. В
телеграмме от 23 декабря 1947 г. он попросил Тито направить в Москву, в
связи с тем, что „в ходе бесед вскрылись новые вопросы“, „ответственного
товарища, может быть, Джиласа или другого наиболее осведомленного о
положении в Албании“. Джилас прибыл в Москву в середине января 1948
г. С ним приехала югославская военная делегация во главе с начальником
Генштаба К. Поповичем и начальником политуправления армии С.
Вукмановичем-Темпо. На первой же встрече с ними Сталин заявил, касаясь
дела Н.Спиру, что „очень нехорошо“, что в Албании из-за югославов
кончают жизнь самоубийством члены ЦК. Он также сообщил, в ответ на
объяснения Джиласа по поводу случая Спиру, что у СССР „нет особых
интересов в Албании. Мы согласны, чтобы Югославия объединилась с
Албанией – и чем быстрее, тем лучше“.24 Джилас в своих мемуарах отмечал,
что он отчетливо почувствовал в те дни плохое скрываемое недовольство
Сталина политикой югославского руководства на Балканах.
Прошедший в ноябре 1947 года пленум ЦК албанской компартии, и
последовавший затем „уход“ Н. Спиру, что „естественным“ образом сняло
одну из основных проблем в отношениях КПЮ и КПА, а затем февральский,
1948 г., пленум ЦК, на котором „рассчитались“ с его группой – М. Шеху,
Л. Белешовой и Ф. Пачрами, и уже единодушно высказались за верность
югославской компартии, способствовали, как казалось, определенной
консолидации албанского руководства, в которую советские дипломаты в
Тиране верили с трудом. Дм. Чувахин, встретившись с Э. Ходжа и К. Дзодзе
16 марта 1948 года, выслушал от них рассказ о ситуации в стране и некоторые
подробности „дела Н. Спиру“. В своем дневнике он отметил, что когда Ходжа
рассказывал об этом, и о достигнутом теперь „полном единстве“ в партии,
К. Дзодзе старался показать, что он полностью с ним солидарен. 25 О каких-
либо иных проблемах в отношениях с Белградом албанские руководители
ряд его сотрудников постоянно консультировались с работниками миссии. – Там же. Л.
132.
24
Гиренко Ю. С. Сталин–Тито. Москва, 1991, с. 331.
25
Восточная Европа в документах…, Указ. соч. С. 786, 871–872.
советскому посланнику не говорили, из чего можно было сделать вывод,

что с завершением „дела Н. Спиру“ они оказались исчерпаны.
Одной из тем на кремлевской встрече советского руководства в
феврале 1948 года с югославской и болгарской делегациями, которые
возглавили Э. Кардель и Г. Димитров, вновь стали югославо-албанские
отношения. На первый план выходили, в связи с нарастающей
напряженностью на Балканах, отсутствием перспективы у коммунистов
в Греции, военно-стратегические аспекты политики Югославии в регионе
и в Албании. Советское руководство знавшее подробно о всем комплексе
неравноправных югославо-албанских экономических взаимоотношений из
мидовской информации (донесений Дм. Чувахина), этот вопрос поднимать
в ходе переговоров не стало, сосредоточившись на более важных проблемах.
Отношения СССР с западными державами в начале 1948 года
быстро менялись. Американцы были озабочены активной поддержкой
балканскими сателлитами Москвы повстанческого движения в Греции,
планируя в случае признания ими недавно образованного партизанами
временного правительства (ВДПГ), ввести в Грецию свои войска. Кремль,
в свою очередь, стремился снять напряжение на Балканах – предстояли
выборы в Италии и Чехословакии, где необходимо было обеспечить победу
коммунистов, замышлялась дерзкая провокация с блокадой Берлина,
призванная навязать западным державам советскую концепцию решения
германского вопроса и предотвратить образование сепаратного немецкого
государства на Западе.26 От балканских союзников требовалась в этих
условиях предельная координация их внешнеполитических действий с
советскими планами, что и стало основной причиной созыва февральского
совещания. Сталин, зная о югославских идеях включения Албании в свою
федерацию, стремлении, как он выразился, „проглотить“ ее, выступил
против создания на этом этапе двустороннего федеративного объединения
двух стран. Югославия, согласно его плану, должна была объединиться,
причем немедленно, с Болгарией, а уже позже с Албанией, хотя месяц назад,
в разговоре с Джиласом он предлагал, как мы помним, другой вариант.
Видимо, теперь Сталин хотел взять Тито в „клещи“, как-то обуздать
его балканскую „мегаломанию“, а федерация с Болгарией, по замыслу
кремлевского вождя, должна была способствовать реализации данного
плана. Предложение Сталина вызвало, по понятной причине, возражения
югославской стороны, как бы „угадавшей“ его мысли и увидевшей за этим
намерение предельно ограничить „свободу Югославии“. Сталин на этой
26
В. К. Волков. Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной
Европы. Москва, 2000, с. 132
встрече, также в резкой форме, критиковал югославов за их политику в

Албании, имея в виду ее стратегический аспект. В связи с ситуацией вокруг
Греции его гнев вызвали планы Тито послать на южную албанскую границу
югославскую пехотную дивизию. Годом раньше туда уже был послан
авиаполк, что, как подчеркнули на встрече члены югославской делегации,
не вызвало возражений Москвы. Сталин, со своей стороны, резко возразил,
что это было в прошлом году, и полк, это не дивизия.27
Отчет миссии СССР в Албании за 1947 год под грифом „сов. секретно“,
подготовленный Д. Чувахиным, и цитированный выше, датировался 9 мая
1948 года и уже содержал оценки политики Югославии по отношению к
Албании, сделанные под очевидным влиянием разгоравшегося советско-
югославского конфликта. Часть отчета, посвященная албано-югославским
отношениям, представляла тенденциозный анализ материалов, собранных
советскими дипломатами в Тиране, призванный показать „злокозненную“
политику югославов в Албании, и содержала, также, пересказ гневных
обвинений албанского руководства, включая самого Э. Ходжа, против
своих недавних друзей. Так, он сообщал советским дипломатам, что
югославские специалисты, по мнению тех, кто с ними имел дело в стране,
отличались низкой квалификацией, но при этом смотрели на албанцев как
на „диких баранов“, напоминая, при этом, что им не следует „рассматривать
себя как самостоятельную единицу, но как некоторую часть Югославии“.
Стремясь противодействовать этим тенденциям, как отмечал в отчете
советский посланник, албанские руководители искали себе поддержку и
„они знали, что эта поддержка могла придти только со стороны Советского
Союза“. „Поэтому не случайными были заявления Э.Ходжи о том, что мы,
албанцы“, – продолжал Чувахин, – „согласимся на федерацию с Югославией
лишь тогда, когда нам об этом скажет товарищ Сталин“.28
27
Гиренко Ю. С. Сталин-Тито. М. 1991, с. 340–341. Белград отозвал авиаэскадрилью из
Албании еще осенью 1947 г, не поставив об этом в известность албанский Генштаб, что в
отчете Д. Чувахина расценивалось как своего рода шантаж в ответ на албанские попытки
переориентации на СССР. – АВП РФ. Ф. 067. Оп. 16б. П. 117а. Л. 151. 2-ая югославская
пехотная дивизия, призванная сдержать, как считало югославское руководство
возможную греческую агрессию, после вмешательства Сталина 28 января 1948 г. (он
поручил Молотову сообщить Тито через советского посла А.Лаврентьева. что Москва
опасается как бы англосаксы не расценили этот акт как оккупацию Албании югославскими
войсками и нарушение ее суверенитета) не была послана в Албанию. - См. Гиренко. Указ.
соч., с. 335–336. ( автор ссылается на документ из АВП МИД СССР).
28
АВП РФ. Ф. 067. Оп. 16б. П. 117а. ЛЛ. 147–148. О высокомерии югославов, заносчивом
и пренебрежительном отношении к мнению албанцев, ранее сообщал зам. председателя
Ситуация осени 1947 г. с „делом Н.Спиру“ трактовалась теперь

Д. Чувахиным как неспособность Э. Ходжа и К. Дзодзе, испугавшихся
обвинений и давления югославского руководства, увидеть „антисоветской
заостренности югославских“ „обвинений“. Э. Ходжа, докладывая 11 ноября
1947 г. об этом временному поверенному в делах Гагаринову подчеркивал,
что он считает положение очень серьезным, поскольку, по его мнению,
„ЦК КПЮ не могло придти к таким выводам без тщательного изучения
вопроса“. Далее в отчете, уже в начале мая 1948 г., за год до начала
процесса над К. Дзодзе, Чувахин фактически формулирует на него своего
рода предварительный компромат, приписывая его поступкам мотивы,
которые, скорее всего, не отражали реальных причин его поведения в тех
условиях. Так, согласно его версии „дела Спиру“, албанские руководители
быстро собирают необходимые материалы, которые „подтверждают“
обвинения Златича против Н.Спиру и его группы (вторым представителем
„антиюгославского фронта“ в Албании после Спиру Златич называл
заместителя министра просвещения Ф. Пачрами) и выходят с ними на
заседание Политбюро 18 ноября 1947 г. „При этом не трудно догадаться“,
– пишет Чувахин, – „что Кочи Дзодзе, выступая в этом вопросе против
Нако Спиру, делал это по личным соображениям, желая убрать своего
возможного конкурента в партийном руководстве, а Э. Ходжа, оказавшись
один, поддался влиянию К. Дзодзе, не поняв того, что все это было
направлено одновременно и против него“.29 В этой ситуации, Н. Спиру,
„оставшись один, и чувствуя свое бессилие противостоять предъявленным
югославами обвинениям, смалодушничал, и 20 ноября 1947 г. покончил
жизнь самоубийством, облегчив, тем самым югославским представителям в
/ Албании и их приверженцам из албанцев, закрепить за ним «ярлык врага
и антиюгослава, а также устранить с руководящих постов всех, кто в той
или иной степени был близок к нему“.
В течение ноября-декабря 1947 г. и первых месяцев 1948 г. из
албанских государственных, партийных и хозяйственных органов были
удалены все неугодные югославам работники, все те, кто, по их мнению,
„противодействовал их, югославов, намерениям прибрать Албанию к
своим рукам“.30 В отчете приводился список „жертв“ этой чистки: бывший
начальник Генштаба М. Шеху, Л. Белешова, „руководительница албанской
молодежи”, а также другие высокопоставленные работники – Н. Опари, М.
Плановой комиссии Н. Нгеля, участвовавший в экономических переговорах с югославской
стороной в апреле 1947 г. – Там же. Л. 144.
29
Там же. ЛЛ. 152–153.
30
Там же. Л.154.
Спахиу, Ф. Шеу, Р. Алия, К. Мюресли, Ф. Пачрами и другие. Среди албанцев,

„приверженцев“ югославов, Чувахин называет зам. министра обороны,
генерала Кристо Темелько, который „в качестве их ставленника фактически
стал заниматься всеми делами в албанской армии, отстранив, по существу,
от этой роли главнокомандующего Э. Ходжа“. Как отмечал советский
посланник, уже осенью 1947 года К. Темелько стал основной фигурой,
„полностью перекочевавшей к югославам и активно поддержавшей все
обвинения, предъявленные Златичем Н. Спиру и его группе“.
Д. Чувахин также попытался, опираясь на собранный им „материал“, и
анализируя его под углом зрения усиливающегося конфликта с Югославией,
обосновать версию того, что югославы, „делая свое представление
от 5 ноября 1947 г. (информация С. Златича албанскому руководству
относительно антиюгославского „поведения“ Н. Спиру – А. А.) хотели
отстранить от руководства самого Э. Ходжа”. В его малоубедительную и
лишенную весомых доказательств схему были включены фрагменты из
разговора С. Златича с албанским послом в Югославии Т. Якова, беседы
советского военного атташе полковника Соколова, с „изрядно выпившим“
представителем (?) А. Ранковича в Албании Филипповичем, который
назвал имена „мало надежных людей среди албанских руководителей“, но
как отметил Чувахин, „не упомянув, при этом, об Э. Ходжа“ (!?).31
В завершении рассматриваемой части отчета, советский посланник
отмечал, что „югославы не довольствовались достигнутыми победами
и уже тогда вынашивали новые планы, направленные на окончательное
присоединение Албании к Югославии“. „Так, в апреле 1948 г. представитель
ЦК КПЮ Златич уже открыто заговорил о „новых формах“ сотрудничества
между двумя странами, которые сводились по существу к ликвидации
албанской независимости и раскрывали истинные причины югославских
козней в 1947 году“. Д. Чувахин приходил к выводу, что, „несмотря на
отдельные ошибки албанских товарищей, основная ответственность
за ухудшение албано-югославских отношений в 1947 году падает на
югославское правительство, на ЦК югославской компартии“.32
Советский посланник, рассказывая в отчете о ситуации в отношениях
между Албанией и Советским Союзом за прошедший период в отличие
от тех документов, которые посылались в Москву в течение всего года,
существенно изменил акценты, сосредоточившись на том, что чистка
всего албанского аппарата, по инициативе югославов, проходила
31
Там же.
32
избирательно. Теперь оказывалось, что в первую очередь удалялись люди,

ориентировавшиеся на Советский Союз и это, „разумеется, было большой
ошибкой“ албанского руководства, которое „оказалось не на высоте своих
задач“ и не оказало „достойного отпора антисоветским намерениям
югославских представителей в Албании“. Чувахин, с „искренними“
эмоциями, сочувствуя „заблудшим“ албанцам, сообщал, что «только сейчас,
по прошествии двух-трех месяцев, с помощью большевистской партии,
албанские руководители заметили какую непоправимую ошибку они
допустили, приняв полностью выдвинутые югославами обвинения“. „Э.
Ходжа и К. Дзодзе, после известных событий открыто заявили, что теперь
им придется многое пересмотреть и исправить допущенные ошибки“.33
Тема, теперь уже преступной деятельности КПЮ в Албании
становится главной в политическом письме Д. Чувахина В. Молотову
от 17 октября 1948 г. о положении в компартии Албании. В нем речь
шла о сентябрьском 1948 г. пленуме ЦК КПА, где обвинения югославов
в антисоветской деятельности в Албании, сформулированные весной
1948 года московскими дипломатами и партийными советниками,
получили программное и зловещее продолжение. Со всех постов к этому
времени был снят К. Дзодзе, не сумевший разглядеть „коварные, планы“
„троцкистского руководства Югославии“.34 Встречавшийся в конце июня
1948 г. с В. Молотовым Э. Ходжа благодарил ЦК ВКП(б) за то, что его письмо
(имеется в виду письмо ЦК ВКП(б), посланное в ЦК КПЮ 28 марта 1948
г. и разосланное „братским“ компартиям, членам Информбюро) „спасло
Албанию от большой опасности в результате действий руководящих
работников Югославии“. Молотов в ответ заметил, что это верно.35 Албания
одна из первых советских сателлитов разорвала отношения с Югославией.
Тогда же, с помощью советских спецов, подготовили в Тиране процесс над
К.Дзодзе, а на следующий год казнили его.
Так, на трагифарсовой ноте, завершился спустя два года практический
опыт Кремля по передаче Албании в „доверительное“ управление Югославии,
своему самому верному союзнику. Причины неудачи этого „эксперимента“,
которое Москва, ни до, ни после больше не ставила, имеют, вероятно,
несколько объяснений. Во-первых, в Кремле, видимо, не рассчитывали на
такие темпы и объемы югославского проникновения в Албанию, считая, что
это должно быть дозированным, и главное, контролируемым процессом.
33
Там же. Л. 133–134.
34
Советский фактор в Восточной Европе…, Указ. соч. т. 1, с. 625–636.
35
Восточная Европа в документах…, Указ. соч., с. 904.
Во-вторых, Сталин, несмотря на договоренность с Тито, не мог позволить,

чтобы югославская помощь и содействие Албании распространялись на
внешнеполитическую сферу, ставя под угрозу стратегические интересы
СССР в регионе. Тито и его коллеги несколько наивно полагали, что и
вопросы обороны Албании, „по умолчанию“, также входят в круг их
обязательств и компетенции, забывая, по-балкански, о том, что их действия
в новых условиях могут грозить Москве конфликтом с Западом. Третий,
также важный аспект проблемы – это сами албанцы, их руководство.
Левая стратегия и тактика КПА во внутренней политике предполагала, с
опорой на обильную внешнюю помощь, в первую очередь югославскую,
немедленную экспроприацию всего и вся. Когда в итоге, что закономерно,
исполнение ряда планов стало невозможным (такие политики, как С.
Малешова и его окружение были удалены из руководства), виноватыми
оказались „югославские товарищи“ и албанцы начали жаловаться Д.
Чувахину и в Москву. Обильная ипотека албанских „рекламаций“ на
югославов завершилась в конце 1947 г. „делом Н. Спиру“ и сменой в Албании
по инициативе Белграда руководителей, настроенных против югославской
политики. Все это сопрягалось с обострением ситуации на Балканах из=за
авантюры греческой компартии в стране и возможным прямым военным
вмешательством в Греции США. Сталин решил, опираясь на собственные
методы, „развязать“ этот узел, но лишь усугубил проблему. Югославы,
назначенные ответственными за Албанию, хотя и признали свои ошибки,
но по сталинским представлениям не в полной мере. Как мстительный
реактивный психопат, по типу своей личности, он продолжил давление,
будучи убежденным, что ему удастся сломить сопротивление. Итогом стал
серьезный конфликт с Югославией и ее последующее вытеснение-уход из
системы „народных демократий“. Албанский случай, в этой связи, можно
рассматривать в качестве главного катализатора. Между тем, как показали
последующие события, албанское руководство не смогло ужиться ни с
Москвой, ни с Пекином. Но это уже другая история.
Summary
Albania in the Policy of Yugoslavia and USSR During the First Post-War
Years, According to Soviet Diplomatic Documents
The liberation from the Fascist occupation of a number of East European

countries by the Soviet army was the first step in the proces of transformation of
political systems and the formation of the Soviet block. The dominant position
in the Balkans was taken by the Communist Yugoslavia which strove to expand
its influence in the region. In the first phase such a role of Yugoslavia tallied
nicelly with the interests of USSR which was willing to delegat part of its power to
Yugoslavia. Albania, whose independence and territorial integrity were guaranted
by the agreement between USSR, USA and Great Britain, was in informal alliance
with Yugoslavia and in the sphere of its military and political interests which,
was one of the main reasons for Moscow to hand that country over to Belgrade
in summer 1946 for »vicarious« administration. Having entrusted the Yugoslavs
with this task, USSR took over the responcibility to supply aid to Albania, retaining
at the same time the control over the execution of decision concerning foreign
policy of that country.
During 1946 and 1947 Yugoslavia concluded with Albania a number of
treaties concerning economy and finance. It reorganized Albanian army according
to the Yugoslav standards, which, to all intents, should lead to Albania becoming
one of the Yugoslav republics. The Soviet leadership considered such policy
realization of the agrements which had been reached, but only until the moment
when, the Yugoslavs broke them – in the opinion of the Cremlin. Parallel aid
from these two countries caused a clash of interests among the Albanian leaders
and led to the formation of two groups, one of which started to cosnider the
alliance with Yugoslavia a burden and to turn increasingly toward Moscow. In
November 1947, under pressure from the Yugoslavs, the leader of that group, N.
Spiru ended his life in suicide. This enraged Stalin who summoned Djilas to talks
in Moscow. By the end of the year it became known in Cremlin that Tito intended
to send an infantry division to Albania near the Greek border, which was a severe
»transgression« that would endanger Soviet interests in the region. Stalin talked
about that to Yugoslav leaders in February 1948 who were summoned to Moscow
together with the Bulgarians to be »filled in«. The totality of these circumstances
was one of the reasons for the conflict with Yugoslavia which would begin soon.
In that experiment of the Cremlin Albania was held hostage by ambitions of
the two Communist leaders, one of whom, having entrusted that country to
Yugoslav patronage wasn't able to foresee all consequences of such a step, so he
made an ultimatum to Yugoslavia at the crucial juncture. Disregarding the scale

of its involvment in the events in Albania, Yugoslavia fulfilled the demands of
the Cremlin, but it was forced to withdraw from Albania during the increasing
conflict with USSR. Stalin's estimate that one could continy to run Yugoslavia
from the Cremlin by relying on ideological instruments and economic pressure
wasn't justified. For its part, Albania proved a faithful ally of Moscow until the
end of the Stalin's era, together with other faithfull and enraged (for reasons of
their own) enemies of »Titoism«. On the whole, the episode of Yugoslav-Albanian
relations which developed under Cremlin's careful auspicies during the first post-
war years showed, coupled with other factors, the deeply flawed carachter of the
policy on which Stalin tried to build his East-European empire.
СЕЋАЊЕ НА ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
УДК 911.375.6(497.11 Београд)
930.85(497.11 Београд)
Миле БЈЕЛАЈАЦ
КУЛТУРА СЕЋАЊА НА САВЕЗНИШТВО У ДРУГОМ

СВЕТСКОМ РАТУ КРОЗ НАЗИВЕ УЛИЦА, ТРГОВА И
СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈА
АПСТРАКТ: Процес транзиције у Србији донео је низ попратних појава, па и на

плану културе сећања о Другом светском рату. Једне од најуочљивијих биле су
промене назива улица које су чувале сећање на ослободилачку борбу и савезничку
победу. Аутор у прилогу даје историјски контекст у коме је долазило до ове промене,
као и упоредну анализу са претходним идеолошким временима када се једнако
поступало. Аутор је и сведок као члан Комисије за споменике и називе тргова и
улица града Београда и на основу личне документације презентује дискусије о
променама и епизоди како је сачувано име улице Маршала Бирјузова.
Кључне речи: Београд, улице и тргови, маршал Бирјузов, маршал Толбухин, генерал
Жданов
Садржај ове кратке презентације има двоструки повод. Један је свакако

мали допринос расветљавању више димензија заједничке прошлости
којој је посвећен дводневни међународни научни скуп, а други је жеља
историчара да на изворима али и властитим искуством посведочи и изложи
неколико прецизнијих информација како се у послератној историји гледало
на видљиво манифестовање савезничке борбе, па и током транзиционих
промена од 1992. године до данас.
Дакле у нашем фокусу су споменици, спомен плоче, ратна гробља, места
комеморација. Такође ту су и мотиви истих споменика на разгледницама,
додељивање имена улицама и трговима. Овим аспектом се бавило више
историчара из наше средине и они су га стављали у контекст промовисања
не само сећања него и одређених идеолологија.1
1
Olga Manojlović Pintar, „Širokaja stanna moja rodnaja. Sovjetski spomenici podizani u Srbiji
1944–1954“, Tokovi istroije, 1–2, Beograd, 2005, str. 135–145; Ista, „Uprostoravanje ideologije:
Spomenici Drugog svetskog rata i kreiranje kolektivnih identita“, Dijalog povjesničara-istoričara,
10/1, Osijek, 22 –25. rujna 2005, priredio Igor Graovac, Fridrics Naumann Stiftung, Zagreb, 2008,
Да би се боље разумео контекст у коме се данас (2009. године) поново

актуелизује питање враћања имена улицама по совјетским генералима
и маршалима заслужним за ослобађање Београда 1944. године, дакле
обележјима која сведоче о ратном савезништву са Совјетским Савезом,
изнећемо у најкраћем каква је била пракса у неговању традиција сећања на
остале савезнике током 20. века, па и на властите, српске и југословенске
хероје из великих ратова.
Наша пажња у овом прилогу усредоточена је само на главни град
Београд и нећемо се освртати на остале градове и места у Србији.
У историји самог Београда, града који се ширио, установљавање или
велике промене у називима улица обзнањиване су 1848, 1872, 1895, 1919, па
надаље тако да је много улица мењало име или име својих делова по више
пута. У време Краљевине СХС/Југославије неки називи улица су опстајали
свега две до три године, да би се потом заменили новима.
САВЕЗНИШТВО СА ФРАНЦУСКОМ,
ВЕЛИКОМ БРИТАНИЈОМ И САД-ом
У српском друштву постоји представа о традиционалном пријатељству
са Француском које се посебно потврдило као братство по оружју током
Првог светског рата. Мада је, говорећи језиком егзактне историје, било
и тежих сукоба и неспоразума два савезника око егзистенцијалних
питања Србије, посебно 1915. године,2 неговано је оно афирмативно из
заједничке борбе. У том склопу за стварање „француског мита“ у Србији,
односно новој Краљевини Југославији имена француских генерала Сараја,
Гијоме, Франше Депереа, Анрија, Транијеа, Гамбете, Де Лобија, Приноа,
Мондезира и адмирала Гепрата, постала су синоними за српско-француско
пријатељство.3 Једнако тако одавало се признање маршалима Фошу и
Жофру те ратним политичким вођама Клемансоу и Поенкареу, министрима
Бријану и Бартуу.
У Краљевини СХС/Југославији у престоници Београду додељивани
су називи улица и булевара како би се то старо ратно и ново политичко
савезништво још јаче манифестовало. У том склопу су лепо уређена
француска и остала савезничка ратна гробља, подигнут Споменик
str. 287–307; Milan Leko, Ulice Beograda, Beogradske ulice i trgovi 1872–2003;Beograd, 2003; Isto-
rija i sećanje, zbornik radova, priredila Olga Manojlović Pintar, INIS, Beograd, 2006.
2
Dragoljub Živojinović, ... Saveznici iz nužde, Beograd, 2008.
3
Sarrail, Guillaumat, Franchet D’Esperey, Henrys, Tranie, Gambetta, de Lobit, Pruneau, Mondesir,
admiral Guepratte.
М. Бјелајац – КУЛТУРА СЕЋАЊА НА САВЕЗНИШТВО... . . . 495
захвалности Француској (1934), рад вајара Ивана Мештровића на

Калемегдану.
Нешто током немачке окупације у Другом светском рату, а нешто
незаинтересованошћу нових власти после 1945. године да се старо
савезништво обнавља и промовише, није учињен напор да се сећања на
пристојан начин обнове. Преживело је оно што је окупатор и домаћа
цивилна управа оставила. Из тог примера може се видети да постоји
одсуство у неговања трајних вредности за рачун повремених, идеолошких.
За време окупације у Другом светском рату, нестала су имена улица
посвећена француском маршалу Фердинанду Фошу (1935–1943), а после
рата није враћена. Данас је то Конављанска улица. Нема на таблама
имена адмирала Пикоа (1930–1943), Аристида Бријана (1930–1941),4
нема победника Жоржа Клемансоа (1930–1943).5 После рата скинуто је
име Рејмона Поенкара, француског председника (1920–1946), то постаде
Стаљинградска (до 1952), Луја Бартуа (1940–1948) који је погинуо заједно
са краљем Александром у Марсеју 1934. Данас је то Цетињска улица.
Окупацију је преживео булевар француског маршала Франша Депереа (од
1932). Француска улица се померала, а опстала је и Париска. Такође опстале
су улице адмирала Гепрата (од 1931), генерала Анрија, српских ратних
другова 1915–1918.
У току Другог светског рата нестала су имена улица Вудроа Вилсона,
Едварда Греја, Енглеска. Нису враћене после ослобођења. Некадашњег
америчког председника који је подржавао Краљевину СХС 1919. на неки
начин је „заменио“ амерички ратни лидер из Другог светског рата Френклин
Рузвелт.
Међутим, можда најдрастичнији пример за илустровање поништавања
прошлог било је брисање имена лекара, медицинског особља и добровољаца
савезничких санитетских мисија при српској војсце. Нестала је тако још у
рату 1943. године Улица Леди Каудри (општина Савски венац) такође Улица
Мис Ирбијеве (општина Звездара). Тек у новијем времену било је захтева да
им се из поштовања поново доделе улице.
После Другог светског рата 1948. године нестало је са списка улица име
једног од највећих добротвора српског народа швајцарског криминолога
др Арчибалда Рајса. Позван да као криминолог светског гласа из једне
неутралне државе испита и посведочи пред светском јавношћу о масовним
4
Danas je to još uvek ulica dr Dragoslava Jovanovića sa tendencijom da se vrati naziv Dvorsko
sokače kako je nekada zvana.
5
Danas je to Svetogorska ulica, a do nedavno ulica Lole Ribara, narodnog heroja iz Drugog
svetskog rata.
ратним злочинима које је починила Аустро-Угарска у Србији 1914. године,

овај добротвор не само да је савесно обавио тај задатак већ је постао велики
српски пријатељ. Пратио је српску војску и на Солунском фронту пишући о
хуманости и душевности српског војника и злочинима бугарских и немачких
војника и команди. После рата преселио се у Београд и завештао своје срце
да се чува у урни у спомен-капели на Кајмакчалану уз кости његових ратних
другова са Солунског фронта. Био је то некада гранични камен Краљевине
Србије, потом Југославије.6
НЕМАРАН ОДНОС ПРЕМА ВЛАСТИТИМ

БОРБЕНИМ ТРАДИЦИЈАМА
У току окупације или одмах после рата нестала су имена генерала,
пуковника и других хероја српске војске, тек ретка су враћена.
Један број улица које су носиле имена генерала у престоници и другим
градовима преименован је још за време окупације, а један број у поратном
времену. Током окупације предата су забораву имена војводе Бојовића (1928–
1943), генерала Петра Живковића (1929–1943), Војислава Томића (1944),
а после рата генерала Милана Туцаковића (1948), Михаила Ковачевића
(1930–1946), Стевана Хаџића (1948), Драгутина Милутиновића (1930–
1948), Мирка Милисављевића (1929–1948), војводе Петра Бојовића (1948),
Светомира Матића (1940–1948), Јанка Вукотића (1948), Драгољуба Узун-
Мирковића (1948), Ђорђа Исаковића (1940–1948), генерала Илије Гојковића
(1948), уз њих и чувених хероја вишеструких носилаца Карађорђеве звезде
са мачевима пуковника Милована Плазине, др Тодора Павловића, Миливоја
Стојановића, Милована Недића, Милана Прибићевића (сви 1948). О каквим
херојима се ради, довољно је рећи да су генерал Михаило Ковачевић и
пуковник Стојановић командовали у Светском рату 2. пешадијским пуком
„Књаза Михаила“ који је у војсци и народу био познат као „Гвоздени“.7
Избрисана су и два у српском народу изузетно позната и цењена генерала
из раније историје Милојко Лешјанин и Јован Мишковић (1946–1948).
6
Dr R. A. Reiss, Rapport sur les atrocités commises par les troupes austro-hongroises pendant la pre-
mère invasion de la Serbie présenté au gouvernement Serbe, Paris, 1919; R. A. Reiss, Comment Les
Austro-Hongrois ont fait la guerre en Serbie. Observations direct d’un neutre, Paris, 1915; A. Reiss,
Lettres du front macedoine-serbe (1916–1918), editions d’Art Biosomes, Genève, 1921.
7
Stojanović je poginuo na njegovom čelu u toku Kolubarske bitke. Kovačević ga je vodio u završnoj
ofanzivi 1918. godine. General je ubijen od bugarskih komita u Štipu 1927. godine. Pukovnik,
doktor nauka Todor Pavlović bio je komandant V prekobrojnog puka u Cerskoj bitci, poginuo je
tokom povlačenja kroz Albaniju prilikom napada Arnauta.
У самом Беогаду враћен је назив улици генерала Павла Јуришића

Штурма (1946),8 задржане су улице и булевари војвода Мишића, Путника и
Степановића, генерала Живка Павловића, Михаила Живковића, Михаила
Рашића, Милоша Васића, др Драгослава Поповића, од старијих генерала
Вукомана Арачића, Анте Богићевића, Јована Белимарковића, Фрање Заха,
Саве Грујића, Михаила Срећковића и Никодија Стефановића. Такође једној
улици је 1946. враћено име војводе Бојовића (на општини Звездара). Касније,
Доњоградски булевар испод Калемегдана преименован је у Булевар војводе
Бојовића (општина Стари Град).9
Данас у доба транзиције као да смо се најлакше ослобађали борбених
традиција из Другог светског рата, ратних хероја, борбених јединица и
значајних датума.
Редом су општине предлагале да се промене имена улица народних
хероја Баја Секулића, Рифата Бурџевића, Душана Дугалића, Заге Маливук,
Драгице Правице, Тонета Томшича, Фрање Огулинца, Васиља Гађеше и
низа других, потом Борачка, Булевар ЈНА, Булевар ослобођења, Трг победе,
Пролетерских бригада. Можда слику времена најбоље илуструје захтев за
укидање назива Улици 27. марта 1941, догађају по коме је цео демократски
и слободољубиви свет препознао у српском народу свог савезника у борби
против фашизма. На ред су дошли истакнути команданти и генерали НОВ
и ЈНА.10
РУСКИ И СОВЈЕТСКИ САВЕЗНИЦИ

Када се осврнемо на руске пријатеље и савезнике уочи и током Првог
светског рата, видимо да је већ под окупацијом, у току Другог светског рата,
укинут назив Хартвигова улица (1943), а по ослобођењу назив улици Цара
Николаја II (1946) која се протезала од Славије ка Црвеном крсту.11
Историчар Олга Манојловић Пинтар наводи у својим радовима да су
прва спомен обележја ослобођењу земље 1944. и 1945. године била подизана
не припадницима НОР-а већ управо палим црвеноармејцима. Та обележја
8
Zanimljivo je da je ova ulica izgubila ime prvi put 1940, pa da je vraćena posle rata. Takođe, 1940
ukinut je naziv jednoj ulici po pukovniku Dušanu Tufegdžiću, komandantu u odbrani Beograda
1915. godine i preimenovana u Rokfelerovu (1940–1948). Danas je to Jovanička ulica. (M. Leko,
n. d., str. 327).
9
M. Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, Beograd, 2004, str. 79.
10
Materijali sa sednica Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica (lična arhiva autora).
11
Srpski savremenici su poslanika Rusije u Beogradu Nikolaja Hartviga i ruskog cara Nikolu poseb-
no cenili zbog držanja u vreme dramatične Julske krize 1914. godine, a posebno carski gest-ulti-
matum saveznicima da se energično spasi srpska vojska prikupljena na primorju Albanije.
су подизана још током трајања борби. Први јавни помен обележио је тек
покренути београдски дневник Политика 28. октобра 1944. године када
је пренета вест о сахрани и подизању споменика црвеноармејцима који
су погинули у ослобађању града. Сахрани на тадашњем Позоришном
тргу (данас Трг Републике) присуствовали су совјетски и партизански
команданти дивизија и корпуса. „Тиме је“, пише Манојловићева, „започео и
период популарисања нових политичких веза, а кроз наглашавање братских
осећаја словенске узајамности“. Сам споменик, као и остали по Србији,
био је скромних димензија и готово непостојеће декорације. Споменици су
поседовали само основне симболе: доминантну звезду петокраку, често са
српом и чекићем, али и увек присутним крстом. Комеморативне свечаности
одржаване приликом њихова откривања готово су по правилу укључивале и
освештања и опела која су обављали свештеници Српске православне цркве.
За разлику од монументалних споменика црвеноармејцима у Бечу, Берлину
или Кенигсбергу, споменици у Србији, су били скромни више намењени
развоју срдачних односа два народа јер су били средишта око којих ће
се одржавати свечаности. Тек ће подизањем монументалног споменика
на Батини, бити учињен омаж Црвеној армији као пандан Споменику
захвалности Француској који је Краљевина подигла 1934. године.12
Нове околности после 1948. године у време партијско-државног
сукоба Југославије и СССР-а утицале су да се насилно и привремено угаси
сећање на жртве и напор совјетских војника у ослобађању Београда.
Имена улицама главаног града давана у еуфорији борбеног и
идеолошког братства, преко ноћи су 1951. и 1952. године нестала. Тако
више није било улица генерала Владимира Жданова и маршала Толбухина,
булевара Црвене армије и Совјетске армије (Земун). Нестале су Стаљинова
улица (Земун), Стаљинградска и Московска. Одржао се назив Лењинов
булевар (од 1947) чиме се вероватно хтело у контексту идеолошког сукоба
дати до знања да КПЈ остаје на начелима Лењиновог учења.
Годину дана после Стаљинове смрти, као најава побољшања или
спремности да се односи обнове, искоришћено је формирање Гробља
ослободилаца Београда да ту буду пренете све кости црвеноармејаца и палих
партизана и подигнути монументални споменици на десету годишњицу
ослобођења града (1954). Гробље ослободилаца отворио је сам Јосип Броз
Тито. У светлу поправљања односа један булевар на Дедињу именован је
12
O. Manojlović, „Uprostoravanje idelogije: spomenici Drugog svetskog rata i kreiranje kolektivnih
identiteta“, Dijalog povjesničara istoričara, 10/1, Osijek, 22–25. rujna 2005, priredio Igor Graovac,
Fridrich Naumann Stiftung, Zagreb, 2008, str. 290–292.
1957. Булеваром Октобарске револуције.13 Потом, после авионске несреће

на Авали 1964. године, када су погинули совјетски маршал Бирјузов и
генерали, делегација која је требало да учествује у прослави двадесете
годишњице ословбођење Београда, враћена су имена улицама маршала
Толбухина, генерала Владимира Жданова и додељена улица маршалу Сергеју
Бирјузову.14 Такође пређашњи Јужни булевар, исте године је именован
Булеваром Црвене армије. Ово име улица ће носити до 1997. године када
ће постати поново Јужни булевар. Исте године (1997) одлучено је да се
промени име улицама генерала Жданова и маршала Толбухина.15
Транзицијске промене у Београду прво су захватиле општину Врачар,
где су се поменуте улице и налазиле, која је позната као једна од првих
„демократских општина“. Скупштина града Београда тек је потврђивала већ
предложено.
Полазећи од претпоставке да су доласком на власт комунисти избрисали
традицију, чувану деценијама у сећању старих Београђана, устројили су
модел по коме је требало да буду враћени провобитни називи истих улица.
На нивоу града је тада било предложено да се у старом Београду ревитализују
називи који су постојали до 1945, а да се Нови Београд као дело социјализма,
обележи ликовима и догађајима из новије историје.
Да ли из необавештености, тек улици маршала Толбухина није враћен
пређашњи назив Цара Николаја II, него некадашњег енглеског мешетара
земљиштем Макензија, по коме се улица звала до 1930. године. Улица
генерала Жданова није добила име Петра Зринскога и Крсте Франкопана
како се звала до 1946. Било је и десетине других недоследности које трају до
данас.
У јесен 2002. године, после политичке афере коју је имала тадашња
Комисија града за именовање улица и тргова, која беше предложила да
неке улице понесу називе контроверзних личности из времена окупа-
ције, и оставке чланова књижевнице Светлане Велмар-Јанковић, и
господина Ацовића, били смо предложени, да као нестраначка и стручна
личност, учествујемо у раду Комисије под новим председништвом.16
Тако смо се нехотично нашли у улози историчара сведока и око питања
13
To je od 1992. godine Bulevar mira.
14
Na brdu Avala, na mestu udesa sovjetskog aviona podignut je impresivan spomenik.
15
Ulici generala Ždanova dat je jedan od brojnih ranijih naziva – Resavska, a ulici maršala Tol-
buhina dat je naziv Makenzijeva ulica.
16
Grad Beograd – Gradska uprava – Sekretarijat za kulturu – Komisija za spomenike i nazive trgova
i ulica Br. 06.3-225/2001–XIII–02–18.10.2002, poziv sa materijalima za 10. sednicu Komisije 25.
oktobra 2002. Sastanak je sazvala potpredsednica Komisije Milena Milošević.
укидања или задржавања имена улица које чувају сећање на заједничку

антифашистичку борбу руског и српског народа. Учешће у раду омогућило
нам је и да аргументовано излажемо наше ставове о неким цивилизацијским
стандардима који важе у главним градовима других европских држава.
Наша обавеза је била да интензивним радом доведемо у склад бројне
предлоге београдских општина за промене или именовање „безимених“
улица и тргова у складу са прокламованим критеријумима из 2001. године
које је надлежно државно Министарство одобрило. Очекивало се да ћемо
веома брзо изаћи пред Скупштину града са листом предлога како би се то
„ургентно“ питање решило.17
Добивши у наслеђе стотине готових предлога од претходне комисије,
кренули смо у ревизију, једне по једне тачке. У много случајева није било
потребе за дужу расправом и полемиком. Но, савест и познавање прилика
у другим европским метрополама, нагнало нас је да се у више наврата
успротивимо аутоматском прихватању предлога. Прво, залагали смо се
да се имена, посебно истакнутих страних пријатеља и савезника, врате
тамо одакле су била склоњена, а не да им се дају места у неким забаченим
блоковима. Дакле дати приоритет, ако се већ мора укинути улица ректора
Драгослава Јовановића, да то не буде Дворска или Дворско сокаче, већ
Аристида Бријана, како је и преименована у време династије Карађорђевића
(од 1930–1942).18
Један од установљених критеријума је био да се више не толеришу
двоструки или троструки називи на подручју града. Овај критеријум смо
искористили у одбрани назива улице маршала Бирјузова. Предлагачи који су
инсистирали да се „поштује“ критеријум, предложили су да се улица назове
Космајска стара, за разлику од већ постојеће Космајске.19 Тада смо отворили
питање са друге стране, цивилизацијске – како се олако односимо према
вредностима које треба трајно неговати као израз политичке зрелости и
културе. Питали смо присутне чланове Комисије како би београдска јавност
у сред анти српске пропагандне сатанизације реаговала да је у Паризу
укинута улица Краља Петра Првог, трг Александра Првог од Југославије
17
Na sreću, naša sećanja možemo da proverimo i podupremo sa svim materijalima sednica u traja-
nju od dve godine koje smo sačuvali u ličnoj arhivi.
18
Rezultat rasprava na kraju, posle dve godine, sačuvao je sadašnji naziv ovoj ulici.
19
Komisija je u prethodnom sastavu 15. oktobra 2001. godine bila predložila da se ulica Maršala
Birjuzova zameni nazivom Kosmajska stara jer je ‘’prethodni naziv (Kosmajska – M.B.) nemoguće
vratiti jer se ulica sa ovim imenom i prilično velika nalazi u opštini Čukarica. Pošto je Kosmajska
uz Knez Mihailovu ulicu jedna od najstarijih ulica (1872–1965 – M. B.) – predložen je naziv Stara
kosmajska ulica“.
или Београдска улица. Те улице и трг налазе се у најстрожем, елитном делу

центра. На срећу, тако непромишљеног акта у француској престоници није
било. Поменули смо да Французи нису ни у најгоре време хладног рата
укинули име трга Стаљинград нити исто име метро станице, јер то за све
народе симболизује борбу против фашизма. Наводили смо и праксу града
Прага, нама савезничког, где су имена преживела политичке турбуленције.20
Данас се са задовољством сећамо да је већина чланова Комисије,
укључујући њеног тадашњег председника професора Милету Продановића,
на седници одржаној 5. марта 2004. године коначно одлучила по свим
тачкама својевременог предлога општина Стари град и Врачар, а на које
је Министарство правде и локалне самоуправе већ било дало сагласност
2001. године, да се „(6.) Улици ’Маршала Бирјузова‘ неће мењати назив“.21
Тако је ова улица, мада не и најбоље обележена, „преживела“ исхитрену
транзицију.22
Средином октобра 2009. године, када је после једне изјаве руског
амбасадора у Београду отворено у јавности питање могућег враћања
имена улицама по совјетским ратницима, одговарали смо на анкету листа
Политика око тог предлога и пратећих коментара у Београду и Москви.
Том приликом смо у ширем контексту поменули чињеницу да је стицајем
исхитрених околности где је идеологија предњачила, један трговац, мешетар
земљиштем, поново „стекао“ улицу и на том месту заменио маршала
Толбухина, ратног савезника још из 1914. године. Прескочио је чак и руског
цара Николаја II чије име је носила улица пре Толбухиновог.
Два дана касније пронашла нас је у Институту једна стара Београђанка,
становник Врачара, пета генерација, и својевремено (1997) члан општинске
комисије за преименовање улица и замерила нам да смо „доброг“ Макензија
20
U Zapisniku sa 11. sednice Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica koji je prihvaćen na
12. sednici 9. decembra 2002 stoji: „da se zadrži ime ulici Jelene Ćetković, da se zadrži ime Ulice
Tadeuša Košćuška, da se još jednom razmisli o promeni Ulice maršala Birjuzova, tj. vraćanju
imena Kosmajske ulice, a možda bi trebalo slediti primer Francuza, koji nisu promenili ime trga i
stanice metroa Staljingrad, ni posle raskida sa Staljinom. Ako se vraćaju imena srpskih saveznika
iz I svetskog rata treba svakome dati celu ulicu. Ulicu Dragoslava Jovanovića Aristidu Brijanu,
Ulici Đure Đakovića: Venizelosova. Takođe bi valjalo razmisliti da li Beogradskoj ulici vratiti ime
– Nikolaja Hartviga, a ne ulici Vukice Mitrović.“ (Zapisnici u ličnoj arhivi autora).
21
Grad Beograd – Gradska uprava – Sekretarijat za kulturu – Komisija za spomenike i nazive trgova
i ulica VI-3 br. 15-129/04 –D.M.-02.04.2004. Beograd, 18. sednica (dokument u ličnoj arhivi au-
tora).
22
Ulicu seku dve poprečne, ali ona je obeležena tablom samo na spoju sa Sremskom ulicom. Pro-
laznik namernik koji nije iz ovog dela Beograda, teško će znati njen naziv. Pa i onaj koji je opstao
gotovo je zaklonjen bezbednosnom kamerom trgovine na uglu ulice. Ovo svakako valja izmeniti.
који је „поклонио граду“ то земљиште назвали мешетаром. Одговорили смо

да је то у мери нашег знања, упркос тој породичној усменој историји („oral
history “).
Поклонили смо поверење једном од историчара Београда који је
написао о Френсису Х. Макензију, а на основу плаката општине врачарске и
других података, да је он имање поврх Славије купио од тадашњег министра
Симића, звано Симићев мајур, за 7.500 дуката. Имање се простирало од
Славије до Врачарског брда. Макензи је имање испарцелисао и продавао,
и то под условом „да се на плацу и у згради која се на њему подиже не сме
на мало продавати алкохолно пиће; да је купац ако се овог услова не би
придржавао, дужан платити Макензију поред уговорене цене (2.362 динара
у злату) још три хиљаде (3.000) динара у злату на име казне; да Мекензи и
поред наплате те казне за неодржавање тог услова има право да купца и
судским путем нагна да услов испуни и да овај услов сваког обавезује на
кога би овај плац пренет био“ (Општина Врачар).23
На крају, желим да кажем, да би били поштеђени непријатних расправа
у јавности око овог питања да смо се промишљено и културно односили
према неговању традиција поштовања према странцима - војницима, који
су за нашу слободу у различитим историјским околностима давали оно што
је човеку најдрагоценије, своју крв, свој живот.
Српску јавност боли чињеница да се деценијама не поштују војничка
гробља српске војске и обележја на тлу Македоније. Није било боље ни за
време СФРЈ. Тамошњи млади национализам ширио је политичку догму
о окупацији, не желећи да види сложену прошлост у којој је постојала и
српска компонента на том тлу те да је Југославија, коначно, била оквир у
коме се постепено дефинисала македонска нација већ концем постојања
Краљевине. Није потребно говорити о неправди која се чини непоштовањем
палих и њиховог почивалишта јер се радило о обичним људима, далеко од
великих политичких игара и који су својим жртвовањем протерали праве
окупаторе.
23
M. Leko, n. d., str. 43–44.
Summary
The Culture of Remembrance of the Alliance of WWII as Reflected in Names

of Streets, Squares and Monuments
The renewed emergence in public of the question of respecting the tradition

of the Anti-Fascist struggle and recognition of the allied (Soviet) contribution
to the liberation of Belgrade in 1944 spurred the interest in reconsidering the
practice of naming and renaming of streets which testify about that part of our
common history. Although marking of monuments and maintenance of wartime
graveyards, and even naming of streets after prominent personages are only part
of the promotion of history of remembrance – since in our days it can be much
more and stronger reflected in the media presence or in the form of schoolbook
interpretations and attractive films or TV serials – we addressed this matter in
capacity of a historian and an eyewitness. From a comparative survey of how
marking of something which should represent lasting values was approached
in various periods of history of Yugoslavia and now of Serbia, we glean that in
our territory there was more ideology and „political correctness” than desire to
measure with equal measure that which should always be esteemed – shedding of
blood for the liberty of the country and the people, as well as the extended friendly
hand in the hour of the direst necessity. Following the need of the moment, the
town authorities in the time of the Kingdom of Yugoslavia named a street after the
King’s general Petar Živković, in the very year the King imposed his dictatorship.
It was renamed by his former oponent Milan Nedić in 1943. Overshadowed by
Živković remained many fallen heroes or those whom he condamned or with
whom he did away at the trial of Thessaloniki. Thus, the city did injustice to its
defender colonel Tufegdžić and took away his name from a street in 1940. During
the war, under occupation, streets were deprived of the names of former Serbian
wartime and political allies. After the war ideological purges of „incorrect” or
„uninteresting” local and allied names followed. In only few cases names deleted
by the occupying and collaborationist administration were given back. Street-
names after Russian or Soviet wartime allies were no exception, only perhaps a
more dramatic illustration of the change of „remembrance” in keeping with the
changed political circumstances. After 1948 the names of streets and boulevards
given after Russian great men, the Red Army and toponyms made famous during
WWII started to disappear. After less than ten years, they started to return, as a
sign of goodwill within the framework of improvement of bilateral relations. After
the tragic incident in which a Soviet marshal and several generals, liberators of
Belgrade were killed at Avala, the city renamed streets which had once born their
names, after them again, and even added some new ones. During the transition of
1990, there was rush to repair all former „iniquities”. However, not even the newly
proclaimed criteria were observed. Generals and marshals and the Red Army
were once again the target of the reform. In accordance with our own insight
and engagement we showed the history behind the scene, how the personality
of marshal Biryuzov and the street bearing his name was saved from oblivion in
2004.
УДК 94(497.1)„1944”
Мирослав ЈОВАНОВИЋ
20. ОКТОБАР: ОД ОСЛОБОЂЕЊА ДО ОКУПАЦИЈЕ БЕОГРАДА

(РАДИКАЛНА ТРАНСФОРМАЦИЈА ЈЕДНОГ
ПОЛИТИЧКОГ СИМБОЛА)
„Нације нису јединствене само у односу на оно што одлуче да

запамтите,
већ и у односу на оно што осећају као наметнути заборав.
Наслеђе трагедија може бити ефикасније него наслеђе тријумф.“
Дејвид Ловентал1
АПСТРАКТ: Рад сагледава развој историографских, политичких, идеолошких

тумачења догађаја 20. октобра 1944. године у Београду.
Кључне речи: Други светски рат, Београдска операција, Црвена армија, совјетско
- југословенски односи, историографија
Значајни историјски догађаји попут ослобођења Београда 20. октобра

1944. године, односно „Београдске операције“ – који временом попримају
на значају не само као конкретно историјско збивање, или део одређеног
историјског процеса, већ и као друштвени и политички симбол којим
се обележавају традиције – имају најмање две основне историографске
димензије, два нивоа на којима их је неопходно разумевати и тумачити.
Први ниво је свакако догађајни – реконструкција онога што се
догодило тих октобарских дана 1944. године. Други, много комплекснији
али и контроверзнији – односи се на уочавање, разумевање и анализу
потоњих тумачења ових догађаја. То је утолико сложеније ако је сам догађај
(у политичкој реалности и политичким дискурсима потоњих времена,
што је овде случај), уздигнут на ниво политичког симбола. Тиме се у
савремена тумачења прошлих догађаја неминовно уноси додатна димензија
једновремене неопходности разумевања потоњег односа према (политичкој)
1
David Lowenthal, „Identity, Heritage and History“, in: J. R. Gillis (Ed.), Commemorations: The
Politics of National Identity, Princeton, 1994, p. 50.
традицији. А управо то се догодило са 20. октобром. Најпре је, тога дана,

дошло до окончања троипогодишње нацистичке окупације престонице
Југославије. Потом су у Београду успостављене нове, комунистичке власти,
што је означило почетак радикалне трансформације државног, друштвеног
и политичког система (са свим пратећим последицама које је та промена
донела, укључујући и убрзано наметање једнопартијског совјетског
модела, и, током тог процеса, обрачун са политичким противницима
и неистомишљеницима). Затим је тај датум, 20. октобар, проглашен за
званични празник престонице, чиме је добио важно место у систему
обележавања нових традиција. Потом је, у новој политичкој констелацији
деведестетих година 20. века најпре био прокажен и најзад укинут као
званични градски празник (1997).
Дакле, када се данас говори о 20. октобру 1944. године неопходно је
имати у виду све те елементе и веома комплексно „преклапање“ две историје
– историје самог догађаја, са једне, и са друге стране историје потоњих
тумачења тог/тих догађаја, која су носила, подједнако, и историографска
и политичка и идеолошка обележја (или прецизније, по исказу, претежно
историографска, а по укалкулисаној утилитарно пропагандној намери –
политичка и идеолошка). Односно, на трагу давнашњег упозорења Трајана
Стојановића да, уколико желимо да изградимо уравнотежен, рационалан
однос према садржајима прошлости, не бисмо смели западати у замку
да намећемо историју једне једине проблематике уместо историје скупа
проблематика2 – подједнако се мора ставити нагласак и на реисторизацију
самог догађаја; као и на реисторизацију тумачења догађаја (била она научна,
идеолошка или политичка).
Стога је, када је реч о савременом разумевању 20. октобра, подједнако
важно рационалним комплексним приступом избећи наметање само једне
проблематике уместо скупа проблематика сажетих у овом догађају. И,
поготово, не занемарити контекстуализацију самог догађаја у општем следу
много сложенијег и значајнијег метазбивања какво је представљао Други
светски рат. Са својим војним, стратешким, дипломатским, политичким,
догађајним, свакодневним дискурсима.
2
Trajan Stojanović, Pogledi na Nas, Vas i na Drugoga, Beograd 1999, s. 36.
М. Јовановић – 20.ОКТОБАР: ОД ОСЛОБОЂЕЊА... . . . 507
20. ОКТОБАР 1944 – ДОГАЂАЈ/И

Историографска реконструкција догађаја из октобра 1944. могла би се
сажети, у најкраћем, на следеће чињенице.3
Јединице Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије, након
успешних операција против Вермахта и ратних савезника Трећег рајха,
чланица Централних сила, Румуније и Бугарске, током августа и септембра
1944. године – избиле су на предратне границе Краљевине Југославије. У
то време Вермахт је концентрисао 62 немачке и мађарске дивизије на делу
фронта ка Трансилванији. Стога су јединице Другог и Трећег украјинског
фронта Црвене армије у даљем напредовању добиле двојак стратешки
задатак. Припрему и предузимање важне стратегијске обухватне операције
продора са југа, преко територије Југославије, ка Мађарској и даље ка
Будимпешти (где су Немци планирали организовање озбиљнијег отпора, и
у том циљу извршили и смену власти и иначе веома поузданог адмирала
Хортија заменили вођом мађарских Стреластих крстова Силашијем).
И, истовремено, пресецање виталног комуникацијског правца Солун–
Београд, вардарско-моравском долином, чиме би се немачка група армија
„Е“, стационирана у Грчкој, нашла у веома тешкој ситуацији пошто јој је
повлачење морем било онемогућено (јер су морске путеве у Медитерану
контролисали Британци и Американци), а повлачење копном, преко
Југославије, ако не потпуно онемогућено бар битно отежано. Тиме би
практично била спречена да се безбедно дислоцира у Мађарску и битно ојача
планирану организацију немачке одбране. На тај начин, читава операција
Другог и Трећег украјинског фронта, у војно-стратешком смислу, имала је као
основни циљ онемогућавање концентрације немачких снага у Мађарској и
припрему одлучног наступања са истока и југа на територију најпоузданијег
немачког савезника, његов пораз и избацивање из рата. Све наведене
операције биле су у функцији најважнијег, генералног војно-стратешког
циља, даљег константног потискивања Трећег рајха, исцрпљивања његових
војних потенцијала и формирања коначних претпоставки за форсирано
наступање на Немачку и Берлин, са јужног крила, и потпуни војни пораз
3
Детаљније о Београдској операцији, са прегледом старије литературе: Алексеј Ј. Тимофејев,
Утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, Београд, 2009.
(Доктораска дисертација у рукопису, одбрањена на Филозофском факултету у Београду,
2010. године), стр. 298–317; 323–351 (посебно стр. 309, напомена 1031); такође и : Nikola
B. Popović, Jugoslovensko sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd, 1988;
односно од старијих радова, посебно: Beogradska operacija, Beograd, 1964; Белградская
операция, Москва, 1964; Белградская операция, Москва, 1990; А. Львов, И. Мощанский, На
земле Югославии – Белградская стратегическая наступательная операция, Москва, 2005.
и беспоговорну капитулацију Трећег рајха – што је представљало коначни

стратешки ратни циљ како СССР-а, тако и САД-а и Велике Британије.
У том погледу, Београдска операција је представљала важну, али
свакако не и пресудну војно-стратешку операцију на југозападном правцу
комплексног генералног наступања Црвене армије, на огромном фронту
од Балтичког мора и источне Пруске на северу, до југословенско-бугарске
границе на југу.
На општем фону напредовања јединица Црвене армије до граница
Југославије, јединице НОВЈ, након неуспешног покушаја пробоја марта–
маја 1944, извршиле су поновни продор у Србију у августу 1944. године.
Након постепеног напредовања са запада ка централном и источном делу
Србије, јединице НОВЈ дошле су у контакт са јединицама Црвене армије
и координирале своје даље активности са офанзивним операцијама трупа
Другог и Трећег украјинског фронта. Са друге стране, део јединица ЈВуО
прекинуо је, услед евидентних промена на балканским фронтовима у лето
и рану јесен 1944. године, своју кохабитацију са немачким окупационим
властима и, такође, тежио да своје активности усклади са офанзивним
операцијама Црвене армије, какав је био случај нпр. приликом заузећа/
ослобађања Крушевца које су извеле четничке јединице под командом
војводе Драгутина Кесеровића, 14. октобра 1944. године. Но, убрзо је ова
врста сарадње Црвене армије и ЈВуО била дефинитивно прекинута.
Најзад, из другог угла посматрано, догађаји из октобра 1944. године
унели су коренит прелом у ток војно-стратешких процеса у самој Југославији.
Након 20. октобра јединице НОВЈ су контролисале престоницу Југославије,
Београд, и највећи део територије у источном делу земље. Македонија је
била ослобођена бугарске окупације, а окупаторске снаге Трећег рајха биле
су поражене и потиснуте из Србије. Скупа са њима, из источног дела земље
биле су истиснуте и оне домаће снаге које су током рата ушле у отворену
колаборацију са Трећим рајхом. А јединице ЈВуО су, изгубивши дипломатску
битку (и даљу важност) међу савезницима, након октобра 1944, изгубиле
своје упориште у Србији и већи део њих је такође био потиснут из источног
дела земље.
Током операције био је формиран фронт, од југословенско-бугарске
границе код Ниша на југу, до југословенско-мађарске границе на северу,
ширине 400–620 км, и дубине пробоја од 200 км. За мање од месец дана
ослобођени су Врање, Ниш, Кикинда, Велика Плана, Лесковац, Крушевац,
Београд (20. октобра)...
Читаву операцију, у војно-стратешком смислу, обележиле су две

велике битке – ослобођење Београда и Батинска битка на Дунаву4 (у
контексту општих операција Црвене армије, ове две битке разматране су
тек као припремне операције, битне за војно-стратешко организовање
кључних операција Другог и Трећег украјинског фронта – форсираног
наступања ка Мађарској са југа и ослобођења Будимпеште). А поред њих
и низ мањих битака и борби у функцији ове две велике битке, као и у
функцији пресецања лаке и безбедне одступнице јединицама групе армија
„Е“ Вермахта стационираних у Грчкој.
Током операције у борбама су биле ангажоване снаге Трећег украјинског
фронта: 57. армија, 17. ваздушна армија, 4. гардијски механизовани корпус
и делови фронтовских оперативних јединица; уз садејство 46 армије и
делова 5. ваздушне армије Другог украјинског фронта, као и Дунавске
војне флотиле Црвене армије. Укупна ангажована војна сила Црвене
армије достизала је 300.000 бораца, 2.697 артиљеријских оруђа, 364 тенка и
оклопна возила, око 1.300 авиона и 80 бојних бродова. Снаге НОВЈ чиниле
су Прва армијска група и 2, 13. и 14. армијски корпуси (Први пролетерски
корпус и 14. корпус НОВЈ), у чијем саставу се борило до 130.000 бораца,
са 40 артиљеријских оруђа. Најзад, снаге Отаџбинског фронта Бугарске
армије сачињавале су 1, 2. и 4. армија. Војно-стратешки, читава операција
је организована у садејству са Првим и Четрвртим украјинским фронтом,
који су наступали нешто северније и држали фронт према Трансилванији.
То би, у основним потезима, представљало генералну реконструкцију
Београдске операције октобра 1944. године.
На основу наведених чињеница неминовно се намеће закључак
да би ослобођење Београда у октобру 1944. године без ангажовања
јединица Црвене армије било практично немогуће. Једноставно, немачка
армијска група «Србија» имала је у свом саставу око 150.000 бораца, 2.130
артиљеријских оруђа, 125 тенкова и оклопних возила и 352 авиона. И
размишљати о томе да је ту војну снагу било могуће поразити са пушкама
и око 40 артиљеријских оруђа (са колико је у том тренутку располагао
НОВЈ), војно-стратешки је потпуно беспредметно. При том треба додати да
јединице НОВЈ нису имале практично никакво искуство опсаде и заузећа
градова, док су, насупрот томе, јединице Црвене армије имале више него
богато искуство опсађивања градова и вођења борби у градским условима.
Након драматичних и пресудних борби у Стаљинграду (септембар 1942 –
4
О значају Батинске битке, са критичком освртом, на старију литературу: Алексеј Ј.
Тимофејев, Утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945..., стр.
310–317.
јануар 1943), у наредне нешто мање од две године до почетка Београдске

операције, јединице Црвене армије само на јужним фронтовима Источног
фронта (дакле, не рачунајући централне и северне правце наступања Црвене
армије) заузеле су 133 већа или мања насељена места, међу којима током
1943: Азов, Курск, Новочеркаск, Ростов на Дону, Ворошиловград, Харков
(два пута), Орел, Белгород, Таганарог, Новоросијск, Орехов, Чернигов,
Полтаву, Смоленск, Дњепропетровск, Дњепрођержинск, Кијев, Житомир;
а потом и 1944: Кировград, Ровно, Херсон, Каменец Подољски, Николаев,
Одесу, Керч, Тираспољ, Симферопољ, Севастопољ, Акерман, Кишињев,
Измаил, Рени, Констанцу, Плоешти и Букурешт.
То су уосталом констатовали, иако крајње невољно и максимално се
трудећи да релативизују закључак, и савременици самих догађаја: „Гледајући
уназад, држим да наше снаге, чак и с тих стотинак тенкова, не би биле кадре
да у то време ослободе Србију и заузму Београд. Јер Балкан је за Немце постао
десним крилом Источног фронта и немачким снагама у Србији требало је
да притекну снаге из Грчке (...) Но то не даје разлога совјетима, а поготово
не Бугарима, да се хвале ’пресудном улогом‘ у ослобођењу овог или оног
дела, ако не и читаве Југославије: ми смо имали снаге да мрвимо Немце и
проширујемо слободне територије, па бисмо најзад заузели и Београд, као
што смо ослободили Загреб, Сарајево и Љубљану...“5
Но, да парадокс буде већи, у протеклих шест деценија сами догађаји из
октобра 1944. године и њихова детаљна реконструкција нису привлачили
превелику пажњу. Напротив. Главни интерес био је усмерен пре свега,
и готово искључиво, на тумачења догађаја (и то превасходно у односу на
политички и идеолошки контекст).
20. ОКТОБАР 1944 – ТУМАЧЕЊЕ/А /

Накнадна тумачења унела су драматичан несклад, пометњу и неред
у опис догађаја из октобра 1944. године – уосталом, готово по правилу,
у зависности од политичког контекста и са више него јасно уочљивим
политичким и идеолошким мотивима који су их одређивали. Ако се суди на
основу сведочења савременика – Београд је 20. октобра 1944, ослобођен од
нацистичких окупатора здруженом војном акцијом Црвене армије и НОВЈ,
при чему је допринос Црвене армије био, несумњиво и недвосмислено,
пресудан. Ако се, пак, закључак темељи на основу резултата југословенске
историографије настале у времену након резолуције ИБ-а 1948. и раскида
са СССР-ом – Београд је ослобођен у склопу завршних операција НОВЈ, за
5
Milovan Đilas, Revolucionarni rat, Beograd, 1990, str. 398.
ослобођење Србије. У читавој акцији Црвена армија је тек помогла напоре

НОВЈ, након што је Јосип Броз љубазно дозволио Стаљину да совјетске
трупе пређу преко територије Југославије, не би ли нешто брже опослиле
посао коначног сламања и беспоговорне капитулације Трећег рајха, започет
у јануару 1943, под Стаљинградом. Најзад, уколико би се закључак темељио
на ставовима дела српске историографије настале након 1991. године, 20.
октобра 1944. године Београд је, заправо, по други пут током рата окупиран
– након нацистичке окупације у априлу 1941 – овога пута од стране Црвене
армије и југословенских комуниста.
Мора се констатовати: прилично широк дијапазон дијаметрално
супротних и супротстављених тумачења, за свега шездесетак година. Чак
толико супротстављених да се сасвим логично намеће питање – да ли се,
заправо, ишта значајно или пак злокобно догодило тог 20. октобра? И
уколико јесте, шта се уопште догодило? И ко је у томе учествовао, односно ко
има највећу заслугу, тј. сноси највећу одговорност, за оно што се догодило?
Управо стога се, последично, намеће потреба да сам догађај буде
разматран, разумеван и тумачен као комплексан историјски феномен,
који у себи обједињава не само догађајно већ и традицију и „места сећања“
(друштвено обележавање прошлости). Као феномен подложан сталној
реисторизацији и „поновном читању“, кроз који се, на нивоу симбола,
преламају и одражавају нове политичке и идеолошке реалности епохе. Јер,
као што је упозорио Дејвид Ловентал, „наслеђе представља метафоричке
остатке праотаца. А главна функција крвних веза у садашњости је да
потврди идентитет и иницира солидарност народа и самопоуздање етничке
групе“6.
Посматрано из те перспективе – у протеклих 65 година у различитим
епохама јасно су се профилисала три различита друштвена и, последично,
историографска дискурса у сагледавању, разумевању и тумачењу догађаја
из октобра 1944. године.
„ЗАЈЕДНИЧКА ПРОШЛОСТ“
Први дискурс је био доминантан у првим годинама након ослобођења
Београда, до сукоба КПЈ и ИБ-а, односно до раскида са КПСС-ом (1944–
1948/50). Тај дискурс могао би се сажети у следећи закључак. У склопу
опсежног наступања против Трећег рајха, Црвена армија је, у координисаној
акцији са јединицама НОВЈ, спровела офанзивне операције на територији
6
Југославије, поразила снаге Вермахта у Србији, пресекла комуникационе

правце планираног повлачења групе армија „Е“ из Грчке, линијом Солун–
Београд, и битно га омела и отежала, ослободила престоницу државе Београд
и припремила терен за даље напредовање ка Мађарској и Будимпешти, са
коначним циљем капитулације Немачке. А главни акценат био је стављен
на активност Црвене армије, уз садејство снага НОВЈ, са циљем пораза
нацистичке Немачке.
Ако би требало, са пар речи, илустровати тај дискурс можда би
најсликовитије било навести прву реченицу Наређења бр. 1 команданта града
Београда Љубодрага Ђурића од 18. октобра 1944: „Јуначком борбом јединица
братске Црвене армије и Народно-ослободилачке војске Југославије већи
део нашег града је ослобођен од фашистичке гамади“.7 Битно разуђеније,
такав приступ је изнео Милован Ђилас у говору на академији у Београду,
у новембру 1944. године: „Најзад, у току овог љета и јесени, Црвена армија
отпочела је да гони, уз помоћ наше војске, њемачке злочинце из Југославије.
Улице градова у Србији и Војводини, наша поља и њиве натопљене су крвљу
племенитих синова совјетске земље, колхозника, радника и интелектуалаца
домовине социјализма. Никада неће јењати наша захвалност и љубав према
Црвеној армији, Стаљину и народима СССР-а. Никад ништа неће моћи да
поколеба братство и љубав народа Југославије према народима Совјетског
Савеза. Далека покољења ће плести легенде о јунаштву и самопријегору
богатира с Волге, Дњепра и Урала, који су дошли да помогну ослобођење
наше намучене земље, о братству и љубави које се исковало у овом рату и
крвљу запечатило на нашем тлу између наших славних бораца и славних
совјетских ратника. Наши народи не би могли очувати своју независност и
поћи путем напретка и слободе без улоге Совјетског Савеза. Без Совјетског
Савеза би наши народи били збрисани с лица земље, а хитлеровска тмина
би обузела свијет на стољећа.“8
На нивоу симбола, функција 20. октобра, као важног „места сећања“
на заједничку борбу, у потпуности се уклапала у процес стварања „нове
историје“, који према Ерику Хобсбауму одликује чињеница да „револуције
и прогресивни покрети који раскидају са прошлошћу, по дефиницији
7
Модерна српска држава 1804–2004. Хронологија, Београд, 2004, стр. 269.
8
Милован Ђилас, „Поводом двадесетседме годишњице Октобарске револуције: Говор на
академији у Београду 1944“, у: М. Ђилас, Чланци 1941–1946, Београд, 1947, стр. 155–156;
слично и две године касније (1946): Милован Ђилас, „Борба Словенских народа за мир и
демократију: Реферат на Словенском конгресу“, у: М. Ђилас, Чланци 1941–1946, Београд,
1947, стр. 360–361; а упоредити такође и: Арсо Јовановић, Београдска операција. Битка за
Пљевља, Београд, 1946.
имају своју сопствену релевантну прошлост“9. У том смислу је у првих пар

година након рата инисистирање на заједничкој борби Црвене армије и
НОВЈ заправо представљало тежњу да се део легитимитета СССР-а, као
несумњивог ратног добитника, пренесе и на нове власти у Југославији.
Временско повезивање ових догађаја са прошлошћу и, нарочито, будућношћу
(„далека покољења ће плести легенде о јунаштву...“) јасно је сведочило о
тежњи ка наметању нових традиција, јер без сећања и традиција не можемо
функционисати ни у садашњости нити планирати будућност, а „наслеђе
сублимира прошлост у иконе идентитета, повезује нас са претходницима
и праоцима, са својим сопственим претходном властитим бићем, и нашим
очекиваним наследницима“10.
Та тежња се, више него јасно, могла уочити и када је реч о споменичком
наслеђу, другом важном симболичком сегменту у процесу обележавања
и слављења прошлости, или мапирања меморализације нових традиција
кроз „ритуализацију и формализацију, које карактерише референца
према прошлости“.11 Јер, управо су споменици, њихово лоцирање и
јавно откривање имали посебно важну функцију „режирања политичких
представа“ којима се власти служе ради „симболичког обликовања односа
између оних који управљају и оних којима се управља“.12 Стога и не чуди
да је први од њих био подигнут већ 28. октобра, у самом центру Београда,
на Позоришном тргу (Тргу Републике). Он је убрзо постао први симбол
новог друштва, испред кога је завршаван сваки политички догађај и
демонстрација, а и организована су својеврсна ходочашћа у форми лаичких
процесија, „које су демонстрирале симболе нове идеологије и величале нове
политичке лидере“.13 Но, далеко од тога да је то био једини споменик, већ
током новембра 1944. године само у Београду је било подигнуто 18 великих
и 32 мала споменика а још 52 била су припремљена за постављање. Касније
током те и током наредне 1945. године споменичка обележја су постављена
широм Србије и Југославије. Само у Београду били су подигнути споменици
на Теразијама, Славији, Улици адмирала Гепрата, на Топчидеру и Новом
Београду. Да би најзад највећи меморијални комплекс, Споменик борцима
9
Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (Ur.), Izmišljanje tradicije, Beograd, 2002, s. 6
10
11
Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije, Beograd, 2002, str. 9.
12
О симболичкој димензији власти, више у Mark Abeles, Antropologija države, Beograd, 2001,
str. 144.
13
Olga Manojlović-Pintar, „Širokaja strana moja rodnaja: Spomenici
��
sovjetskim vojnicima podiza-
ni u Srbiji 1944–1954“, Tokovi istorije, 1–2, 2005, str. 136–137.
Црвене армије, био подигнут на месту Батинске битке 1945–47. године.14

„Глорификација мартирства и херојства руских војника рефлектовала
је најјасније револуционарне промене које је рат донео у Југославији.
Међутим, симболи којима је ова парадигма представљана, постепено су
преовладавали и маргинализовали постојеће симболе предратног друштва
које се постепено распадало током четири ратне године“.15
У тој фази је, на више симболичких равни, било несумњиво сугерисано
да оно што је мапирано као „наша прошлост“ подразумева заједничко
искуство и кључну улогу Црвене армије.
„НАША ПРОШЛОСТ“
Но, упркос Ђиласовим надама, „наша захвалност и љубав према
Црвеној армији, Стаљину и народима СССР-а“ почела је да јењава већ након
четири године и, упркос уверењу да „никад ништа неће моћи да поколеба
братство и љубав народа Југославије према народима Совјетског Савеза“,
раскид до кога је дошло 1948, након сукоба ИБ-а и КПЈ, довео је до прилично
радикалне промене дискурса у коме је сагледаван СССР и његова улога у
савременој историји Југославије. Дојучерашњи „богатири са Волге, Дњепра
и Урала“, борци „најдисциплинованије армије света“, чији је долазак у Србију
„омогућио и убрзао нове и још одлучније победе Југословенске армије“
(Г. Николиш), убрзо су, већ током 1951/52. године постали заповедници
који су на југословенску војску гледали „с потцењивањем и надувеношћу“
и предводили „освајачку хорду“ црвеноармејаца, чији су злочини „по
дивљаштву, примитивизму и некултури превазишли и за собом оставили
војнике Ивана Грозног, Петра Великог и сличне“. Братство „запечаћено у
најновијим борбама крвљу најбољих синова великог руског народа“ (С.
Вукмановић-Темпо) трансформисано је у оцену да Црвена армија не само
да није допринела ослобођењу земље „већ га је и саботирала“.16 А управо тих
година појављује се и манир, који је у праксу међу првима увео Милован
Ђилас, да се уз тумачење улоге Црвене армије у догађајима у Југославији
14
Горан Милорадовић, „Прах праху: Стаљинистички погребни ритуали у социјалистичкој
Југославији“, Годишњак за друштвену историју, Год. XIV, 1–3, 2007, стр. 94–95; Olga
Manojlović-Pintar, „Širokaja strana moja rodnaja: Spomenici sovjetskim vojnicima podizani u
Srbiji 1944–1954“, у: Tokovi istorije, 1–2, 2005, str. 134–143.
15
Olga Manojlović-Pintar, „Širokaja strana moja rodnaja..., str. 135.
16
Детаљније: Ivana Dobrivojević, „Od oslobodilaca do razbojnika: Transformacija lika sovjetskog
vojnika na stranicama jugoslovenske štampe 1945–1953“, Srbija (Jugoslavija) 1945–1953: Ideologi-
je, pokreti, praksa. Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 4–6. maja 2005. u
Somboru, Beograd, 2006, str. 149–156.
реч „ослободиоци“ користи под наводницима. И тај дискурс је, уз веће или
мање мене, доминирао до почетка деведесетих година 20. века. Током тог
периода, у складу са парадигмом према којој је „наша прошлост неслична
било чијој другој“,17 дошло је до битне промене акцентовања приликом
тумачења догађаја из октобра 1944. године, у мери да је „наша заједничка
прошлост“, у новим околностима, замењена „нашом прошлошћу“, што се
у потпуности уклопило у разумевање традиција по коме је „наслеђе сваке
групе по дефиницији неупоредиво, а прошлост коју ценимо је домаћа; док
су прошлости туђих земаља стране и неспојиве са нашом“.18
Политички раскид КПЈ-а и КПСС, утицао је да су се током тог периода
– мотивисано идеолошким и политичким разлозима – уобличила два битно
различита приступа тумачењу догађаја везаних за ослобођење Београда 1944:
југословенско и совјетско.19 У југословенском друштву и историографији
након 1948. године тај дискурс се сводио на следећи став. Београдска
операција „изведена је у склопу завршних операција за ослобођење Србије“
и њено чишћење од „домаћих издајника“.20 Чиме је акценат приликом оцене и
тумачења „Београдске“ операције померен најпре са целине ратних напора у
борби против Трећег рајха на догађаје у Југославији и при том је фокусиран
не више на операције на широком фронту од југословенско-бугарске до
југословенско-мађарске границе, већ на, уско схваћено, борбе за Београд,
његово ослобођење и успостављање нове власти. У таквом дискурсу, сасвим
логично, главна заслуга за ослобођење Београда била је резервисана за
НОВЈ, док је улога Црвене армије била битно умањена, релативизована и
готово минимизована,21 а њено учешће у борбама свођено готово искључиво
на пребрајање и набрајање оних њених јединица које су учествовале само
у ослобођењу Београда (док је садејство осталих јединица Трећег и Другог
украјинског фронта у Београдској операцији пренебреговано, а учешће
јединица Ослободилачког фронта Бугарске армије, ако је уопште помињано,
оцењивано, најблаже речено, са великом дозом сарказма). Истицање улоге
НОВЈ у први план утицало је да делатност Црвене армије (али скупа са
њом и улога немачких окупатора) и основна војно-стратешка идеја и циљ
17
David Lowenthal, n. d., str. 47.
18
Isto.
19
О својеврсном „надметању“ две историографије, детаљније у: Алексеј Ј. Тимофејев, Утицај
СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945..., стр. 303–305.
20
Vojna enciklopedija. Tom 1, Beograd, 1978, str. 617.
21
Упореди нпр.: Владимир Дедијер, Јосип Броз Тито: прилози за биографију, Београд, 1953,
стр. 415–416; „Beogradska operacija“ Vojna enciklopedija, Tom 1, Beograd, 1978, str. 617–620;
Povijest Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1985, str. 283.
совјетског наступања – пораз и беспоговорна капитулација нацистичке

Немачке – буду потиснути у други план, минимизовани и маргинализовани.
Тиме је акценат приликом тумачења догађаја у Југославији битно померен
из дискурса целине ратних напора савезника на уско схваћен дискурс
унутрашњих сукоба у самој земљи, на дискурс грађанског рата и освајања
власти (односно, како је било дефинисано „револуције и контрареволуције“).
У тако схваћеној и тумаченој реалности прошлости изузетно важно место
добила је, у основи историјски ефемерна, дипломатска епизода везана за
Стаљинову „молбу“ Титу да јединице Црвене армије пређу преко територије
Југославије и на „широкогруду“ Брозову дозволу Совјетима за тај прелаз.22
Тиме се читав дискурс у потпуности уклопио у парадигму да је „инсистирање
на јединствености заправо разметање сопственом супериорношћу“.23
Ипак, треба нагласити да су поједини аутори, попут Јована Марјановића24
и Николе Поповића,25 успевали да избегну замке тог дискурса и суженог
акцентовања.
Совјетска историографија је са своје стране акценат стављала на
знатно шире и комплексније тумачење Београдске операције, као целовите
војно-стратешке операције (њено сагледавање и тумачење као офанзивне
операције на фронту ширине 400–620 км, од Ниша и Врања на југу до
мађарске границе на северу, са операцијама у дубину непријатељске
територије од 200 км), а не само на, уско схваћено, ослобађање Београда,
које је тако посматрано представљало тек део операције, једну, истина
важну, у низу битака.26 Читава операција тумачена је у контексту знатно
22
Детаљније о таквом приступу, са критичким освртом и изузетно разложном и утемељеном
критичком оценом дао је Никола Б. Поповић у студији о совјетско-југословенским
односима током Другог светског рата, у иначе једној од најуравнотеженијих, најисцрпнијих
и, по својим научним карактеристикама и израженој тежњи ка објективности и целовитом
сагледавању проблема, битно различитој од огромне већине радова југословенске
историографије: Nikola B. Popović, Jugoslovensko sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu
(1941–1945), Beograd, 1988, str. 154–158; такође и: Алексеј Ј. Тимофејев, Утицај СССР-а и
руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945.., стр. 305–309.
23
David Lowenthal, n. d., str. 47.
24
Историја Београда 3: Двадесети век, Београд, 1974, стр. 550–555.
25
Nikola B. Popović, Jugoslovensko sovjetski odnosi u Drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd,
1988, str. 166–171.
26
Детаљније: История второй мировой войны 1939–1945 гг. Том 9. Освобождение территории
СССР и европейских стран. Война на Тихом океане и в Азии, Москва, 1978, cтр. 172–182;
Вторая мировая война 1939–1945 гг. Военно-исторический очерк, Москва, 1958, стр. 611.;
Великая Отечественная война Советского Союза 1941–1945. Краткая история, Москва,
1984;
дужих и ширих војно-стратешких оперативних дејстава Црвене армије (и у

том оквиру Другог и Трећег украјинског фронта) чији је основни циљ био
коначни пораз нацистичке Немачке, а тек успутни ослобађање Југославије
и помоћ НОВЈ у рату. И у још једном детаљу се тумачење совјетске
историографије разликовало у односу на југословенску. Она је посебно
истицала и ангажовање Бугарске армије током Београдске операције,27 али
је преовладавао изразито позитиван и претерано афирмативан тон, што је
као и у случају негативног и саркастичног призвука који је карактерисао
радове југословенских аутора, такође представљало неку врсту идеолошки
мотивисаног пренаглашавања.
Однос према споменичком наслеђу у том периоду пластично је
одсликавао генерални друштвени однос према традицијама везаним за
ослобођење Београда. Споменици подигнути 1944–48, са симболичком
идејом да овековече „братство“ оружја и крви совјетских и југословенских
бораца, уклањани су или препуштани забораву.28 А централно споменичко
наслеђе „Гробље ослободилаца Београда“ (уређено по пројекту архитекте
Бранка Бона и инжењера хортикултуре Александра Крстића 1954), у
потпуности је, на симболичком нивоу, одражавало промењену парадигму.
На великом рељефу на уласку у споменички комплекс са леве стране, рад
вајара Радета Станковића, доминирају борци НОВЈ, предвођени девојком
под заставом слободе (попут француске „Маријане“), који су истакнути у
првим борбеним редовима, опремљени лаким стрељачким наоружањем и
ручним бомбама, у директном сукобу са окупаторским немачким војницима.
Тек за њиховим леђима приказани су борци Црвене армије, далеко од првих
борбених редова и непријатељских војника, без карактеристичне технике
(тенкова и „каћуша“). Рељеф са десне стране улаза у потпуности симболизује
„братство и јединство“ народа Југославије и радних народа града и села...
27
Детаљније о ангажовању бугарске армије током Београдске операције видети: Агоп
Гарабедян, „Болгария и освобождение Югославии: Политические и военные аспекты
сентябрь 1944 – май 1945“, Srbija (Jugoslavija) 1945–1953: Ideologije, pokreti, praksa. Zbornik
radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog 4–6. maja 2005. u Somboru, Beograd, 2006, str.
85–92.
28
Детаљније: Olga Manojlović-Pintar, „Širokaja strana moja rodnaja: ��
Spomenici sovjetskim vojni-
cima podizani u Srbiji 1944–1954“, Tokovi istorije, 1–2, 2005, str. 134–143; Горан Милорадовић,
„Прах праху: Стаљинистички погребни ритуали у социјалистичкој Југославији“, Годишњак
за друштвену историју, Год. XIV, 1–3, 2007, стр. 83–105; Макс Бергхолц, „Међу родољубима,
купусом, свињама и варварима: Споменици и гробови НОР 1947–1965. године“, Годишњак
за друштвену историју, Год. XIV, 1–3, 2007, стр. 61–82.
„ОКУПАЦИЈА“
Најзад, после промена 1991. године, дошло је до драматичне промене
парадигме у тумачењима операција из октобра 1944. године. Нови дискурс
у тумачењу догађаја из октобра 1944. године био је у потпуности фокусиран
на њихов значај, схваћен у контексту грађанског рата и његових резултата. У
најкраћем, он се може сублимирати у став да су „операције комунистичких
јединица у Југославији у сарадњи са Црвеном армијом решиле силом
оружја исход грађанског рата“ и довеле до „успостављања комунистичке
диктатуре“. Истина, већ је током претходног периода тумачење Београдске
операције битно издвојено из општег контекста Другог светског рата, и у
великој мери фокусирано само на оне догађаје који су имали посебан значај
у тумачењу ратних збивања искључиво у Југославији (ратни напори НОВЈ,
ослобођење Београда и успостављање нових власти). Тако да је увођење новог
дискурса – у иначе широком процесу ревизије историје – и његово стриктно
фокусирање на грађански рат и његове резултате представљало заправо
једноставну опозицију већ ионако битно поједностављеном дискурсу из
претходног времена. С тим што је извршена вредносна инверзија „хероја“
и „издајника“. Комунисти, оличени у партизанима и новим властима,
изгубили су место централних јунака, лишени су ореола „хероја“ и акценат
је наглашено стављен на „инсталирање нових комунистичких власти“, уз
„помоћ са стране“. Нови вредносни фокус усмерен је ка четницима, односно
борцима ЈВуО, чији је антифашизам неправедно „награђен“ „издајством“
свих савезника, услед чега је њихова борба била осуђена на пропаст а
они принуђени да напусте „традиционално монархистичку Србију“. Тиме
је акценат тумачења догађаја из октобра 1944. Стављен искључиво на
решавање унутрашњег сукоба у оквирима грађанског рата (неповољно,
са становишта нове владајуће политичке и идеолошке парадигме). У том
дискурсу питање ратних напора у потпуности је измештено са борбе
против окупатора, из видокруга су готово у потпуности нестали (или су бар
суштински минимизовани) и нацистичка окупација и генерални контекст
сукоба против Трећег рајха и Другог светског рата у целини. Сам однос
према термину „ослобођење“ постао је крајње амбивалентан и директно
повезан са инсистирањем на репресијама нових власти...29
29
Примера ради: Душан Батаковић, Нова историја српског народа, Београд, 2002; �� Srđan Cvet-
ković, Između srpa i čekića: represija u Srbiji 1944–1953, Beograd, 2006; Srđan Cvetković, „Kratka
istorija zatiranja političkih protivnika u Srbiji”, Hereticus, Vol. 5, 2 (2007), str. 109–124; Наташа
Милићевић, Југословенска власт и српско грађанство 1944–1950, Београд, 2009; Чедомир
Антић, Кратка историја Србије: 1804–2004, Београд, 2004.
Радикалну промену дискурса одлично одсликава тумачење ових

догађаја у Новој историји српског народа Душана Батаковића: „Операције
комунистичких јединица у Југославији у сарадњи са Црвеном армијом,
договорене током Титовог боравка у Москви, решиле су силом оружја исход
грађанског рата у Југославији (...) Исход грађанског рата у Југославији, решен
снагом тенкова Црвене армије, био је логична последица односа снага међу
великом тројицом. Премда су Михаиловићеве снаге пријатељски дочекале
савезничку совјетску армију (заједно ослободили неколико градова у
Србији, укључујући и Крушевац), комунистичке снаге су, уз садејство
Совјета, заводиле своју власт, разоружавање и хапсиле припаднике ЈВО,
како би успоставиле комунистичку диктатуру“.30 Исто такви ставови
Момчила Павловића: „Партизански продор у Србију и улазак Црвене
армије на југословенско подручје и њихова заједничка дејства у јесен 1944.
окончали су илузије свих осталих политичких и војних групација о томе да
ће се Југославија спасити комунизма, а да ће се Србија, као традиционално
монархистичко упориште, супротставити партизанима. Они који се
нису предали или прикључили партизанским снагама под борбом су се
повлачили према западним деловима земље надајући се помоћи савезника.
Део који се под командом Драже Михаиловића повукао на подручје Босне,
у намери да се врати у Србију, био је разбијен од надмоћнијих, од савезника
и Совјета наоружаних партизанских снага, а сам Михаиловић се са малим
бројем официра и војника скривао по босанским планинама до почетка
1946. Улазећи у градове и села, а посебно у Београд, опијена славом победе,
али и осећањем мржње, беса и освете, нова партизанска власт уносила је
истовремено и радост и жалост, страх и наду, несигурност и неизвесност.
Стари административни апарат нова власт је ’чистила‘ хапшењима,
отпуштањем са посла и ликвидацијама (...) Истребљивање домаћих издајника
и народних непријатеља био је главни задатак. Узнемиравајући гласови о
масовним хапшењима, ригорозним пресудама и тајним ликвидацијама које
је вршила ОЗН-а (...), стигли су и до британског парламента. (...) Још увек
нису дати прецизни подаци о комунистичким одмаздама у Србији после
њеног ослобођења 1944, мада су у новије време општепризнати и злочини
антифашиста односно комуниста“.31
Нови дискурс тумачења догађаја из октобра 1944. године дубоко
је утемељен у западној тоталитарној парадигми тумачења совјетске и
30
Душан Батаковић, Нова историја српског народа, Београд, 2002, стр. 333.
31
Момчило Павловић, За Тита или за краља: Избори за Уствотворну скупштину 11.
новембра 1945, Београд, 2007, стр. 17–19.
генерално руске историје, који је постао преовлађујући након пораза

СССР-а у хладном рату.
Генерални друштвени однос према 20. октобру снажно је био обележен
радикалном променом парадигме, која се мењала под утицајем општег
процеса ревизије историје. Претходни дискурс „ослобођења“ у потпуности
је одбачен и замењен дискурсом „окупације“. Пређашњи „негативци“,
„издајници“, „слуге окупатора“... временом су рехабилитовани, на овај
или онај начин. Низ улица у Београду и другим местима по Србији које су
носиле имена совјетских генерала Жданова и Толбухина или Црвене армије
добио је нова/стара имена, а совјетски заповедници су потиснути из сећања.
Догађаји из октобра 1944. године препуштени су забораву, и латентној осуди,
уз приметно потискивање из простора јавног обележавања традиција.
***
Најзад, уколико се за тренутак одвојимо од те врсте специфичног
„надметања“ совјетске и југословенске историографије и потоње ревизије
историје, и усмеримо пажњу на дискурс западне науке, можемо видети да он
у великој мери одудара од тумачења која су доминантна у нашој средини...
Догађаји везани за ослобођење Београда 1944. године не помињу
се у сваком раду о Другом светском рату. У оним радовима у којима се
помињу, углавном су описани као епизоде у генералном наступању Црвене
армије против нацистичке Немачке, на свим фронтовима од севера до југа.
Генерални дискурс у свим радовима представља борба против Трећег рајха
и Вермахта, и Београдска операција (уколико и када се помиње) тумачи се у
контексту избацивања из борбе немачких јединица у Југославији, а поготово
у Грчкој.32 Тек у неколико случајева, приликом тумачења ових догађаја у
генералном контексту завршних операција у рату против Трећег рајха,
изузетан простор се поклања и последицама које су догађаји из октобра
1944. имали на резултате грађанског рата у Југославији.33
32
George Feldman (Ed.), World War II: Almanac Vol. 2, Detroit, San Francisco, London, Boston,
2000, p. 299; Gerhard L. Weinberg, A World at Arms: A Global History of WWII, Cambridge
1995, p. 716–717; Charles Winchester, Ostfront: Hitler’s War on Russia 1941–45, Oxford, 1998, p.
135–138; David Porter, Order of Battle: The Red Army in WWII, London, 2009, p. 162–163.
33
Joanna Bourke, The Second World War: a people’s history, Oxford 2001, p. 107–108; R. J. Cramp-
ton, Eastern Europe in the twentieth century and after, London–New York, 1997, p. 202–203.
20. ОКТОБАР – ИСТОРИЈСКА КОНТЕКСТУАЛИЗАЦИЈА

Радикална промена, када је реч о тумачењу догађаја из октобра 1944.
године, поготово уколико се има у виду дискурс изграђен у западној
историографији, на кога није у великој мери утицало југословенско и
совјетско „надметање“ након 1948. године, неминовно отвара питање
генералне контекстуализације Другог светског рата и у оквиру њега рата у
Југославији.
Историја Другог светског рата у Југославији је испреплетана
и испресецана различитим контекстима и нивоима разумевања и
тумачења. Генерални контекст рата представља европски и светски сукоб
антихитлеровске коалиције и Тројног пакта. На другом нивоу је контекст
окупације већег дела Европе који је извео Трећи рајх и функционисање
окупационих система у овим земљама – посматрано у функцији генералног
контекста сукоба антихитлеровске коалиције и Тројног пакта. На трећем
нивоу је контекст међусобних односа савезника унутар антихитлеровске
коалиције – такође посматрано у функцији генералног контекста европског
и светског рата. Најзад, тек на четвртом нивоу је контекст грађанског рата
у Југославији, који се испољавао у више различитих димензија, од којих је
свака за себе представљала различит историјски контекст: грађански рат
на просторима НДХ, усташких власти против локалног српског и другог
нехрватског становништва, који је имао елементе верског и националног рата
и геноцида; затим грађански рат на просторима Србије, Босне и Црне Горе
између два, по покретачким мотивима, антифашистичка покрета отпора,
четничког (грађанског, ројалистичког) и партизанског (комунистичког),
који је имао елементе идеолошког сукоба; потом грађанског рата практично
на простору читаве Југославије, између квислиншких окупационих управа
и њихових војних снага против побуњеничких покрета отпора; и најзад
димензија ратне свакодневице која се уклапала у различите контексте
грађанског рата и генерални контекст европског и светског сукоба.
Стога се приликом савремених тумачења 20. октобра 1944. године не сме
губити из вида чињеница да су ти догађаји имали своје место и у генералном
контексту европског и светског сукоба антихитлеровске коалиције и
Тројног пакта, односно у процесу ослобађања окупиране Европе од Трећег
рајха, подједнако колико и у контексту грађанског рата у Југославији,
посматраног у целини. А не само у контексту грађанског рата на просторима
Србије, између два, по покретачким мотивима, антифашистичка покрета
отпора, четничког (ројалистичког) и партизанског (комунистичког).
Јер, важно је не губити из вида примарну и секундарну важност ових
контекста. Пошто, када се ови контексти помешају, генерални контекст рата

утилитарно подреди његовом локалном тумачењу (што је овде случај), а
читав генерални контекст светског сукоба стави у функцију уско схваћеног
контекста грађанског рата у Југославији, и то само оне димензије која се тиче
сукоба грађанског и комунистичког крила покрета отпора, када дискурси
примарних и секундарних ратних циљева и планова замене места – читаво
историјско тумачење прераста у обичну историјску конструкцију.
***
А онда је, поприлично неочекивано, прва званична посета руског
председника Дмитрија Медведева Србији уприличена управо 20. октобра
2009. године – на да 65 годишњице ослобођења града. Датум за посету је
одабран, како се из медија могло прочитати, на иницијативу председника
Србије Бориса Тадића. То је, на симболичком нивоу, реисторизовало читав
догађај и радикално релативизовало доминантну друштвену парадигму о
20. октобру као дану „нове окупације“.34 Али је, посредно, поновно снажно
актуелизовало и дилеме о „наслеђу трагедије“ и „наслеђу тријумфа“, о томе
шта једно друштво „одлучује да запамти“ и о „наметнутом забораву“ –
које је, на теоријском нивоу, разматрао Дејвид Ловентал – односно о (не)
могућности савременог српског друштва да постигне консензус када је реч
о догађајима из блиске прошлости.
Summary
October 20: From Liberation to Occupation of Belgrade (Radical

Transformation of a Political Symbol)
When October 20, 1944 is in question, it is necessary to keep in mind the

»overlapping« of two histories – the history of the event and the history of the
interpretation of the event. The Belgrade operation was an important, but not the
decisive operation in the South-Western advance of the Red Army on the vast
front stratching from the Baltic to the Black Sea. On the other hand, the events
34
Детаљније: Miroslav Jovanović, „Medvedev u Beogradu: dva aspekta najavljene posete“, Peti
izveštaj u okviru projekta „Praćenje rusko srpskih odnosa“, ISAC fond, Beograd, 2009. (http://
www.isac-fund.org/download/Miroslav_Jovanovic-Medvedev_u_Beogradu-dva_aspekta_najav-
ljene_posete.pdf).
in October 1944 introduced a fundamental change in the processes in Yugoslavia

itself. It follows from the comparision of the forces of the German army group
»Serbia« and those of the partizans that the liberation of Belgrade couldn't have
been possible without the units of the Red Army.
Over the past 65 years three historiographical discourses clearly featured in
the interpretation of the events from October 1944: „common past”, „our past” and
„occupation“. The history of WWII in Yugoslavia is interwowen and intersected
by different contexts and levels of understanding and interpretation. The general
context of the war is the world clash between the Anti-Hitlerite coalition and the
Tripartite Pact. The occupation of Europe by the Third Reich and operating of
occupation systems in these countries is on the second level. Mutual relations of
allies within the Anti-Hitlerite coalition is on the third level. The context of the
civil war in Yugoslavia comes only on the fourth level, having several different
dimensions. Each of them represented a different historical context: religious
war in the territory of the Independent State of Croatia, struggle between the
two resistence movements, war between the Quisling forces and the resistence
movements...
The visit of the Russian preisdent on the 65th anniversary of liberation of
Belgrade (proposed by the president of Serbia) re-historicized the whole event
and relativized the paradigm of October 20, as the „day of the new occupation“.
УДК 930(47)
341.218(497.1)„1944/1945”(093.2)
Александар С. КУЛАГИН
ПРОБЛЕМА ПРИЗНАНИЯ НОВОЙ ЮГОСЛАВИИ НА

ЗАВЕРШАЮЩЕМ ЭТАПЕ ВОЙНЫ В ОСВЕЩЕНИИ
РОССИЙСКОЙ ИСТОРИОГРАФИИ
АПСТРАКТ. Рад је писан на основу анализе совјетских и руских истраживања

односа између АВНОЈ-а и савезничких држава на крају Другог светског рата.
Ради се о схватању проблема међународног признања нове Југославије у
руској историографији, о дискусионим питањима и о могућим перспективама
истраживања у овом правцу.
Кључне речи: совјетско-југословенске односи, признање нове Југославије, АВНОЈ

у међународним односима, руска историографија историје Југославије
В последнее время в российской исторической науке заметно

снижение интереса к тематике межсоюзнических отношений по вопросу о
Балканах на завершающем этапе второй мировой войны. С одной стороны,
это обусловлено иллюзией изученности проблематики в советской
историографии, с другой, - тем, что на дневную поверхность вышли
вопросы урегулирования современных проблем Балканского полуострова.
Но проблема международного признания новой государственности на
Балканах в 1944-1945 гг. по-прежнему не теряет актуальности в рамках
современных процессов образования новых «частично признанных»
государств Восточной Европы.
История изучения вопроса начинается практически сразу после
окончания войны. Проблема международного признания АВНОЮ (и его
преемников) в качестве нового правительства Югославии рассматривалась
в рамках межсоюзнических отношений на завершающем этапе войны
и после ее окончания. В частности первыми работами были труды
А. С. Кулагин – ПРОБЛЕМА ПРИЗНАНИЯ НОВОЙ... . . . 525
советских исследователей Г. А. Деборина1, Н.И. Лебедева2 и др., а также

переводные работы югославских авторов3. В 60-80-е гг. были опубликованы
новые работы и издан ряд сборников документов. Наибольший вклад в
разработку вопроса в этот период внесли Ю.С. Гиренко, В.В. Зеленин и Л.Я.
Гибианский. Последнему принадлежит наибольший вклад в исследование
проблемы и который до сегодняшнего дня остается крупнейшим в России
специалистом по международным отношениям на Балканах и вокруг них на
завершающем этапе войны и в первые послевоенные годы. В 90-е гг. и начале
XXI в. к теме обращались в основном в рамках изучения отношения СССР–
Великобритания и СССР–США. Отдельного упоминания заслуживает
монография В. К. Волкова4, посвященная основным исследовательским
проблемам в изучении истории Балкан ХХ в. В этой работе автор
пытается суммировать и свести воедино все современные точки зрения
по поводу дипломатической борьбы за признание новой Югославии.
Тема дипломатического боя за Балканы в конце второй мировой войны
рассматривалась также представителями уральской школы балканистики5.
Однако следует отметить, что ни в советской исторической науке,
ни в современной российской историографии не существует ни одного
специального исследования, посвященного этим вопросам. В большинстве
случаев проблема международно-правового конституирования новой
государственности в Центральной и Юго-восточной Европе вообще и в
Югославии в частности рассматривалась лишь как аспект межсоюзнических
отношений6. Обращает на себя внимание и довольно узкая источниковая
базу исследований. Ввиду того что, как отмечалось, проблема признания
1
Деборин Г. А. Международные отношения в годы Великой Отечественной войны. М.; Л.,
1948.
2
Лебедев Н. И. „Балканский вариант” англо-американской стратегии в период второй
мировой войны // Новая и новейшая история. – 1959. – № 5.
3
См., например, Анич Н. Народно-освободительная война в Югославии, 1941–1945.
Белград, 1985; Марянович И. Освободительная война и народная революция в Югославии:
сокращенный перевод с сербскохорватского. – М.: Наука, 1956; Некрич А. „Балканский
вариант” // Международная жизнь. 1959. - № 8. – С. 87-96.
4
Волков В. К. Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной
Европы. – М.: Индрик, 2000. – 368 с.
5
См., например, Кирьяков Ю.С. Балканы в проблеме послевоенного урегулирования
на заключительном этапе второй мировой войны 1944-1945 гг. (Взгляд из Москвы.) //
Современные методы и технологии в преподавании истории международных отношений.
Летняя школа. Екатеринбург, 24 июня – 8 июля 1999 года. – Екатеринбург, 1999.
6
Ярчайший пример: Трухановский В. Г. Внешняя политика Англии в период второй
мировой войны (1939-1945). – М.: Наука, 1965. См., напр., с. 514-517.
новой Югославии рассматривалась лишь в контексте межсоюзнических

отношений, основные привлекаемые источники – это документы
международных конференций и дипломатическая переписка между
странами-участниками антигитлеровской коалиции7. Некоторые
исследователи привлекают воспоминания участников описываемых
событий с советской стороны, таких, как Н. В. Новиков, И. М. Майский, В.
А. Бережков8. И лишь в отдельных работах есть обращение к переведенным
или оригинальным югославским документам (в том числе изданным в
сборниках9) или воспоминаниям10. В частности в этой связи существует
только один изданный сборник документов, посвященный только советско-
югославским отношениям в рассматриваемый период11. В то же время
практически без внимания исследователей остаются материалы, хранящиеся
в югославских и особенно в британских архивах. Так сведения из последних
7
См., например: Внешняя политика Советского Союза в период Отечественной войны:
Документы и материалы: В 3 тт. М.: Госполитиздат, 1946-1947; Внешняя политика СССР и
проблемы послевоенного урегулирования в Европе М., 1978; Коминтерн и вторая мировая
война: В 2 чч. – Ч. 2: После 22 июня 1941 г. / Отв. ред. А.О. Чубарьян. – М.: Памятники
исторической мысли, 1997; Конференция руководителей трех союзных держав СССР, США
и Великобритании. Тегеран. 1943. М., 1943; Сборник документов Московской, Тегеранской,
Крымской, Берлинской конференций и Европейской консультативной комиссии 1943–
1945. М., 1946; Секретная переписка Рузвельта и Черчилля в период войны / Пер. с англ.
– М.: Терра, 1995; Советско-американские отношения во время Великой Отечественной
войны: Документы и материаы: В 2 т. – Т. 1. 1941–1943. – М., 1984; Советско-американские
отношения во время Великой Отечественной войны: Документы и материаы: В 2 т. – Т. 2.
1944–1945. – М.: Политиздат, 1984; Советско-американские отношения. 1939–1945 / Под
ред. Г.Н. Севостьянова; сост. Б. И. Жиляев, В.И. Савченко. – М.: МИД, 2004; Советско-
английские отношения во время Великой Отечественной войны 1941-45: Документы
и материалы: В 2 т. – Т. 1. 1941–1943. – М.: Политиздат, 1983; Советско-английские
отношения во время Великой Отечественной войны 1941–45: Документы и материалы: В 2
т. – Т. 2. 1944–1945. – М.: Политиздат, 1983; Тегеран. Ялта. Потсдам. Сборник документов.
– М.: Международные отношения, 1970.
8
Бережков В. М. Путь к Потсдаму. М., 1979; Бережков В. М. Рядом со Сталиным. М.,
1998; Бережков В. М. Страницы дипломатической истории. М., 1987; Майский И. М.
Воспоминания советского посла. Война 1939–1943. – М.: Наука, 1965; Новиков Н. В.
Воспоминания дипломата: (Записки о 1938-1947 годах). – М.: Политиздат, 1989; Новиков
Н. В. Пути и перепутья дипломата (записки о 1943–44 гг.). М., 1976.
9
Dokumenti o spoljnoj politici SFRJ 1941-1945: U 2 knj. (priredio Bogdan Popović). Beograd,
1988-1989; Tito – Churchill, strogo tajno / Izabrao i uredio Dr. Dušan Biber. – Beograd, 1981.
10
Димитров Г. Дневник (9 март 1933 – 6 февруари 1949). София, 1997; Dedijer V. Novi prilozi
za biografiju Josipa Broza Tita: U 2 knj. Rijeka, 1981; Dedijer V. Tito Speaks. London, 1955.
11
Отношения России (СССР) с Югославией 1941–1945 гг.: Документы и материалы. М., 1998.
передаются чаще всего в пересказе Л. Вудварда12. И наконец практически не

освоенными остаются документы, хранящиеся в российских архивах, что
вполне объяснимо особенностями российской архивной системы.
Все это придает заявленной теме дополнительную актуальность.
Однако ее дальнейшее изучение довольно трудно представить без поисковой
работы в российских архивах, что представляет некоторые сложности.
Так, например, некоторые документы, опубликованные еще в 1995 г.13 и
связанные с механизмом принятия советских решений и выдвижения
целей по Юго-Восточной Европе, хранятся в Архиве Президента России.
Но эти же документы вызывают и самостоятельную дискуссию в плане их
репрезентативности. Некоторые историки утверждают, что именно в этих
записка можно найти что-то наподобие „манифеста” советской внешней
политики того времени. Однако учитывая то, что подобные документы
составлялись по поручению высшего руководства страны, которое потом,
возможно, рассматривало эти предложения и в любом случае принимало
какое-то свое решение, нельзя однозначно утверждать, какой был общий
план советского руководства. Тем более что процедура принятия подобных
решений не документировалась либо документы не выявлены (последнее
замечание практически не имеет сторонников). Подобная точка зрения
выражена в работе Л. Я. Гибианского14. Кроме того, как отмечает А. М.
Филитов15, не выявлено какой бы то ни было реакции советского руководства
на упомянутую записку. Довольно много внимание этому документы
мы уделили для того, чтобы еще раз показать наличие принципиальных
дискуссионных вопросов в заявленной теме. Так, например, если достаточно
изученным представляется сам набор политико-дипломатических шагов
СССР в борьбе за международное признание новой Югославии, то вопрос о
мотивах советского руководства остается полностью открытым. В частности
преследовал ли Советский Союз исключительно идеологические цели
или все же в его мотивации и далее в действиях прослеживается весомый
прагматический компонент16. И поэтому возникает новый существенный
12
Woodward L. British foreign policy in the Second World War. London, 1971.
13
„Заняться подготовкой будущего мира” // Источник. – 1995. - № 4. – С. 114–158.
14
Гибианский Л. Я. Кремль и создание советского блока в Восточной Европе: некоторые
проблемы исследования и интерпретации новых документов // Славянские к 70-летию
члена-корреспондента Российской академии наук Владимира Константиновича Волкова
/ Отв. ред. Б. В. Носов. – М.: Индрик, 2000. – С. 385–386.
15
Филитов А. М. В комиссиях Наркоминдела… // Вторая мировая война: Актуальные
проблемы. – М.: Наука, 1995. – С. 65.
16
См., например, там же, С. 69–70.
вопрос: кого все-таки поддерживало советское руководство на территории

Югославии: братскую коммунистическую партию с целью осуществления
всего объема социалистических преобразований в послевоенный период
или близкое по духу движение, ориентированное на СССР, но призванное
в первую очередь сыграть в дальнейшем некоторую роль в системе
безопасности, конструируемой СССР.
Наконец еще одно замечание. Международно-правовое признание
новой югославской государственности – это не только признание
Югославии Советским Союзом. А поэтому изучение проблемы
взаимоотношений внутри «большой тройки» по вопросу о будущем
Югославии заслуживает отдельного внимания, которое ему не уделяется
в отечественной историографии. И причина этого в том, что югославский
вопрос был одним из многих в сложных отношениях союзников. Но это
не означает, что в исследовательском плане он может быть отодвинут в
разряд второстепенных, так как во многом именно в подобных вопросах
проявлялись общие принципы межсоюзнической дипломатии. В качестве
примера рассмотрим только один эпизод. Британия и США (этот вопрос был
более принципиальным для США) настаивали на легальности процедуры
восстановления власти в любом государстве после окончания войны17.
При этом Черчилль был особо заинтересован именно в восстановлении
монархии в любом виде. Но все коалиционные правительства (с участием
лондонских эмигрантов и представителей АВНОЮ) по разным причинам
не могли действенно работать, попадая сразу после создания в полосу
острого внутреннего кризиса. И таким образом, стремясь к формированию
легальной власти, западные союзники не имели опоры в формировании этой
самой легальной власти, а потому их усилия во многом были безрезультатны.
И в конечном счете единственной реально действующей силой оказывались
органы АВНОЮ. И этот сюжет не отражен в отечественной историографии, в
которой роль (или лучше сказать – „антироль”) эмигрантских правительств
сводится к нулю и они рассматриваются как абсолютно бессмысленные
и бездействующие элементы, никак не связанные с рассматриваемыми
событиями.
Нам представляется справедливым отметить, что сам вопрос
признания режима маршала Тито состоит из отдельных „микровопросов”.
Считаем оправданным остановиться лишь на освещении наиболее
принципиальных из них в российской историографии. В частности среди
таких можно назвать следующие:
17
Архив Југославије. КМЈ I–3–b/979.
оценка советско-партизанских отношений в конце ноября – декабре

1943 г. в связи с проведением в г. Яйце второго заседания АВНОЮ;
изменение балканской стратегии британско-американского дуэта и
переориентация с поддержки четников Д. Михайловича на партизанское
движение И. Б. Тито;
встречи Тито с У. Черчиллем и И. Шубашичем летом 1944 г.;
визит И. Б. Тито в Москву в конце сентября 1944 г. и содержание
переговоров;
советско-британские переговоры осенью 1944 г. и „процентное
соглашение”
Вопрос об отношениях Москвы и партизанским штабом остается
за рамками доклада, т.к. практически все исследователи сходятся во
мнении, что партизанское движение поддерживалось СССР, но в силу ряда
обстоятельств Москва не имела возможности оказывать эту поддержку
открыто до определенного момента, а потому работа с партизанами велась
только по линии Коминтерна. Также в данном докладе не рассматриваются
вопросы завершения борьбы за международное признание новой
Югославии, т.к. абсолютное большинство исследователей сходится во
мнении, что США и Великобритания в конце 1944 г. постепенно теряют
интерес к югославским сюжетом и к середине 1945 г. оказываются перед
свершившимся фактом провозглашению ДФЮ; это процесс в конце концов
приводит к признанию этого нового государства (но уже под именем
ФНРЮ) в декабре 1945 г.
Летом 1943 г. появляются первые слухи о предательстве Д. Михайловича
и его сотрудничестве с оккупантами в борьбе против партизан.
Отечественные исследователи рассматривают этот факт как переход
АВНОЮ в идеологическое наступление. Однако до конца ноября 1943 г.
все ограничивалось только пропагандой. И на втором заседании АВНОЮ
было принято знаменитое далеко идущее решение, описывающее видение
послевоенных судеб Югославии. Некоторое замешательство, связанное
с опубликованием тезисов этого решения советской стороной вызвало
в отечественной историографии подобие дискуссии о том, насколько
Москва была осведомлена о деятельности своих пока тайных союзников.
Ю.С. Гиренко утверждает, что руководители АВНОЮ проявили в этом
вопросе излишнюю самостоятельность, вызвав впоследствии праведный
гнев Сталина18. Л. Я. Гибианский, приводя множество фактов, считает эту
18
Гиренко Ю.С. Сталин- Тито. - М.: Политиздат, 1991. С. 170-171
точку зрения «мифом» времен советско-югославского конфликта, сообщая

о полной скоординированности действий19.
Далее исследователи указывают на волнение, начавшееся в связи
с этой акцией АВНОЮ в британско-американских кругах, о попытках
Черчилля путем отправки военных миссий в штаб партизан если и не взять
под контроль это движение, то хотя бы иметь о нем полную информацию.
К тому же исследователи сходятся в том, что ввиду малого внимания к
силам под руководством Тито британцы вплоть до весны 1944 г. имели о
партизанах очень отдаленные представления. Необходимо также отметить,
что США в этот период практически не имеют самостоятельной позиции по
балканским вопросам и согласуют свои действия в этом регионе с Лондоном.
Ну а Британия вплоть до конца сентября 1944 г. ищет всевозможные
пути влияния на АВНОЮ и лично Тито, в частности между маршалом и
Черчиллем устанавливается подобие дружеских отношений. Однако усилия
британской военной дипломатии не увенчались успехом, что отразилось в
неисчезающей декларативности результатов переговоров Тито – Черчилль
– Шубашич летом 1944 г., несмотря на то, что были выработаны вполне
конкретные меры по сближению позиций эмигрантского правительства
короля Петра и АВНОЮ в лице НОК. Российские исследователи отмечают,
что эти действия со стороны Тито были скорее некоторым демонстративным
заигрыванием с британцами, целями которого было усыпление их
бдительности и продолжение реализации своих планов превращения в
единственную политическую силу в Югославии.
В итоге эти действия заканчиваются тайным визитом Тито в Москву в
конце сентября 1944 г., в ходе которого, как считается, были урегулированы
вопросы участия Советской Армии в завершении освобождения территории
Югославии (и в частности Белграда) от оккупантов и статус советских
вооруженных сил на освобожденной территории. Проблематичность
исследования и интерпретации этих событий состоит в том, что
практически единственный доступный в настоящий момент источник того
времени – воспоминания Г. Димитрова и фрагменты из воспоминаний М.
Джиласа, которые (по известным причинам) воспринимаются многими
исследователями сверхкритично. Следствие этого – дискуссия, участники
которой расходятся в значении московских договоренностей. Но главное
содержание этой проблемы – вопрос о том, существуют ли иные источники,
освещающие эту встречу. Так часть исследователей, аргументируя свою
позицию особенностью принятия решений в сталинской внешней
19
Гибианский Л. Я. Советский Союз и новая Югославия. 1941–1947 гг. / Отв. ред. В.К. Волков.
– М.: Наука. 1987. С. 79
политике, отрицают саму возможность наличия какого-либо официального

протокола или чего-то похожего. В частности ни в одном из источников
нет ни одного указания на подобный документ. Другие же наоборот
сохраняют веру и предлагают продолжить поиск документов. Однако этот
поиск осложнен особенностями функционирования российской архивной
системы. Но так или иначе основные интерпретации сводятся к тому, что
последовавшее советское коммюнике по итогам встречи как бы создавало
прецедент поведения по отношению к Югославии, т.е. в сложившихся
условиях препятствовало высадке английского десанта где бы то ни
было на территории Югославии20. И кроме того, пассаж об уважении
гражданской администрации (национально-освободительных комитетов)
на освобожденной территории можно рассматривать как де-факто первый
шаг к официальному признанию новой Югославии со стороны СССР.
Наконец исследователи расходятся также в оценках московской
встречи Черчилля и Сталина в октябре 1944 г. С одной стороны, существует
радикально либеральная позиция, в рамках которой рассматривается
„квази-сговор” между двумя участниками большой тройки: „попытка
разграничить сферы послевоенного устройства Европы и таким образом
найти путь к геополитическому компромиссу”.21 Однако более прочные
позиции в историографии занимает основанная на более тщательном
анализе развития событий точка зрения, что так называемое „процентное
соглашение” (то ли шаг отчаяния со стороны Черчилля, то ли попытка
втянуть Сталина в неблаговидный раздел сфер влияния), хотя и не было
лишено некоторой символичности, во многом осталось „мртва рећ на
папиру”, так как не прописывало более или менее конкретного механизма
реализации.
Наконец как в советской, так и в современной российской
историографии был опубликован ряд работ, освещающих военные аспекты
темы. В этих работах проблема политической борьбы – ввиду специфики
задач – несколько отодвинута на второй план, но в то же время находят
отражение все выделенные ключевые моменты.
Таким образом, проблема международно-правового признания
новой югославской государственности представляется в самом деле
достаточно освещенной в советской и российской историографии. Однако
последние крупные работы были изданы еще в 80-е гг. Кроме того, как
20
Волков В. К. Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной
Европы. – М., 2000. С. 94
21
Ржешевский О. А. Сталин и Черчилль. Встречи. Беседы. Дискуссии: Документы,
комментарии, 1941–1945. – М., 2004. С. 436
уже отмечалось, до сих пор не существует исследования, посвященного

именно этим вопросам. Поэтому перспективы работы над проблемой
состоят в том, чтобы переосмыслить имеющиеся подходы в рамках
современных методологических парадигм, в том числе с привлечением
достижений югославской и постюгославской историографии и трудов
зарубежных исследователей. Кроме того, практически все существующие
труды рассматривают тему в отрыве от послевоенного развития
советско-югославских отношений и смены корректировки югославского
внешнеполитического курса в конце 1940-х гг. Но в то же время необходимо
обновление и источниковой базы, особенно поиск документов, освещающих
отношения СССР и партизанского движения на завершающем этапе
войны. Однако, как уже отмечалось, эта задача сопряжена с особенностями
функционирования российских архивов.
Summary
The problem of recognizing the new Yugoslavia at the end of the Second
world war in the Russian historiography
Recently, reduced interest in the diplomatic struggle for the recognizing of

the new Yugoslav state in the Russian historiography. The reason is that in Soviet
times the topic of relations AVNOJ and the USSR in this period has been given
sufficient attention. And despite some discussion, the topic is fairly investigated.
However, the problem of international recognizing of the new Yugoslavia is
beyond the scope of relations between the USSR and the partisan commanders.
It includes a set of international issues related to the struggle between the great
powers for the organization of the postwar European order.
In the Soviet historiography begins researching of this topic in a short time
after the Second World War end. But the majority of researcher studied the soviet
struggle for new Yugoslavia recognizing only. Moreover owing to peculiarity of
the soviet archive system were almost all of the soviet sources without attention.
Besides were not well-known the British sources. Consequently there are some
questions, which are some discussion and now there about.
The Soviet-Partisans relations in November–December 1943 connected with
the summit in Jajce
The Change of the British-American strategy towards Yugoslavia and their
Michailovich give up
The Tito summits with Churchill and Shubashich in the summer of 1944
The Tito secret visit to Moscow in September 1944 and the contents of his
speaking to Stalin
The British-Soviet negotiations in autumn of 1944 and the „procent
agreement”.
Consequently is this topic of present interest. But its researching isn’t
possible without renovating of source base, especially without using the sources
of the soviet foreign policy on the end of the Second World war. Moreover is also
necessary to change the methodology and examine this problem in the context of
relations between the great powers.
УДК 355.48(47)„1944”(047.31)
355.48(497.1)„1944”(047.31)
Далибор ДЕНДА
РАДОВИ О УЧЕШЋУ СОВЈЕТСКИХ ТРУПА У ОСЛОБОЂЕЊУ

ЈУГОСЛАВИЈЕ У ЧАСОПИСУ
ВОЈНОИСТОРИЈСКИ ГЛАСНИК
АПСТРАКТ: Рад даје историографску анализу чланака објављених у часопису

Војноисторијски гласник од 1950. до 2009. који третирају тематику учешћа
совјетских трупа у ослобођењу Југославије 1944. године.
Kључне речи: Црвена армија, Југославија, Други светски рат, ослобођење,

Војноисторијски гласник
Часопис Војноисторијски гласник (ВИГ) као научно гласило

Војноисторијског института ЈА/ЈНА, покренут је крајем 1950. године.1
Његов први уредник био је потпуковник Аугустин Адамик, а прву редакцију
(редакцијски одбор) сачињавали су још: генерал-лајтнант Милан Зеленика,
пуковник Милан Баста и потпуковник Стево Маодуш.2 Матична кућа
часописа, Војноисторијски институт, формиран је већ 1945. године у
оквиру Генералштаба ЈА, а у складу са претходном традицијом постојања
Историјског одељења Главног генералштаба српске и бивше југословенске
војске.3 До сукоба са земљама „народне демократије“ 1948. године главна
1
Славко Вукчевић, Драган Ненезић, Војноисторијски институт Војске Југославије,
Београд,, 2000, стр. 26; Naučnoistraživačka i razvojna delatnost, edicija Razvoj oružanih snaga
SFRJ, кnj. 16, II, Beograd, 1989, str. 347–348.
2
Dragan Nenezić, „Vojnoistorijski glasnik 1950–2000. (50 godina izlaženja)“, Vojnoistorijski
glasnik, 1–3, Beograd, 2000, str. 16.
3
Првобитни назив ове војно-научне установе при оснивању био је Одељење историјско и
за ратне опите. Јуна 1946. Одељење је преименовано у Историјски институт ЈА, априла
1947. тај назив је промењен у Војнонаучни и издавачки институт, да би од 1949. године ова
институција понела назив Војноисторијски институт. Према: Ђорђе Станковић, Љубодраг
Димић, Историографија под надзором, I, Београд,, 1996, стр. 172; Naučnoistraživačka i raz-
vojna delatnost, edicija: Razvoj oružanih snaga SFRJ, Knj. 16, II, Beograd, 1989, str. 321–323.
Д. Денда – РАДОВИ О УЧЕШЋУ СОВЈЕТСКИХ ТРУПА... . . . 535
делатност института је била усмерена на прикупљање и сређивање архивске

грађе из НОБ-а и пружање разних података Министарству народне
одбране. Није се занемаривао ни пропагандни рад, тако да је једна од првих
публикација института била „Четничка издаја у светлости докумената“ из
августа 1945. године.4
Сукоб са Информбироом иницирао је рад на хронологији свих важних
датума НОР-а у 1941. години. Истовремено је посебна истраживачка пажња
посвећена заједничкој борби НОВЈ и Црвене армије у операцијама за
коначно ослобођење Србије и Београда, операцијама I, II, и III југословенске
армије након пробоја Сремског фронта као и бугарској окупацији и учешћу
бугарских трупа у ослобођењу Југославије. У питању је био покушај да се
рационалним историографским знањима обеснаже оптужбе које су стизале
из СССР-а и земаља народне демократије. Један од главних пројеката
покренут 1948. био је „Зборник докумената о Народно-ослободилачком
рату народа Југославије“. Циљ пројекта је био да се докаже аутентичност
југословенске револуције.5 Као што се може претпоставити, и овде су
критеријуми политике и идеологије, као и у совјетском случају, били изнад
начела струке.
Тако је у добром делу свог постојања и Војноисторијски гласник као
гласило института имао задатак да превасходно расветљава догађаје из
НОР-а и револуције и критички (дакле с позиција партије) оцењује и вреднује
литературу о НОБ-у, али и проучава ратну прошлост југословенских
народа.6 У првом броју, у уводној речи, назначени су циљ, основни
задаци и разлози за покретање часописа. Према речима издавача: „главни
задаци часописа састојали би се у томе да научноистраживачки обрађује и
расветљава збивања Народноослободилачког рата, која су у вези са дејствима,
стварањем и развојем наше Армије и да анализом свих утицајних чињеница
на форме организације и дејстава наших јединица пружа историјску
грађу за изучавање и уопштавање искустава Народноослободилачког
рата; да показује и научноисторијски осветљава важније догађаје из наше
ратне прошлости и, најзад, да прати и критички оцењује наше и стране
публикације које се односе на Народноослободилачки рат и нашу ратну
прошлост“.7 Часопис је од 1950. до 1966. године излазио двомесечно (шест
бројева годишње), од 1967. до 2000. године четворомесечно а од 2001. године
4
Ђорђе Станковић, Љубодраг Димић, н. д., стр. 266–267.
5
Исто, стр. 270–271.
6
Исто, стр. 278; С. Вукчевић, Д. Ненезић, н. д., стр. 29–31.
7
Dragan Nenezić, „Vojnoistorijski glasnik 1950–2000. (50 godina izlaženja)“, Vojnoistorijski
glasnik, 1–3, Beograd, 2000, str. 16–17.
шестомесечно (два броја годишње), с тим што се у више наврата појављују

и двоброји и троброји. У почетку је заглавље штампано ћирилицом, а
чланци наизменично ћирилицом и латиницом, да би се од 1967. прешло
искључиво на латиницу. Од двоброја за 2002. годину часопис се поново
штампа ћириличним писмом. Одговорни уредници часописа били су
након пуковника Аугустина Адамика, који је приредио прва два броја,
потпуковник Ђорђије Роћен (број 3/1950), потпуковник Слободан Лучић
(од броја 4/1950. до броја 1/1954), потпуковник Недељко Максимовић (од
броја 2/1954. до броја 4/1955), пуковник Данило Јанковић (од броја 5/1955.
до броја 5/1963), пуковник Владо Стругар (од броја 6/1963. до броја 1/1967),8
пуковник Абдулах Сарајлић (од броја 2/1967. до броја 3/1975), пуковник
др Урош Костић (од броја 1/1976. до броја 3/1983), пуковник Мирко Гутић
(од броја 1/1984. до броја 1/1987), потпуковник мр Милоје Пршић (од
броја 2–3/1987. до броја 3/1990), потпуковник др Славко Вукчевић (од
броја 1/1991. до броја 1–3/1992),9 потпуковник др Слободан Бранковић (од
броја 1–2/1993. до броја 1/1995), капетан бојног брода мр Драган Ненезић
(од броја 2–3/1995. до броја 1–3/2000), пуковник мр Велимир Иветић (број
1–2/2001 и број 1–2/2002), потпуковник Мирослав Лежајић (број 1–2/2003,
1–2/2004 и 1–2/2005) и др Милан Терзић (број 1–2/2006, 1–2/2007, 1/2008,
2/2008, 1/2009 и 2/2009).
За претходних 59 година објављена су у овом часопису 23 рада који
се директно или индиректно дотичу учешћа совјетских снага у ослобођењу
Србије и Београда.10 Карактеристично је да се чланци са овом тематиком
8
9
10
Velimir Terzić, „Uloga Jugoslovenske armije u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije“,
Војноисторијски гласник, 2–3, Београд, 1955, стр. 5–19; Радивоје Јовановић, „Офанзива
народноослободилачке војске за коначно ослобођење Србије“, Војноисторијски
гласник, 2–3, Београд, 1955, стр. 22–41; Божо Лазаревић, „Улога Југословенског Ратног
Ваздухопловства у завршним операцијама за ослобођење Југославије“, Војноисторијски
гласник, 2–3, Београд, 1955, стр. 251–262; Pavle Babac, „Operacije Prve armijske grupe u
Zapadnoj Srbiji od 21. septembra do 14. oktobra 1944 godine, Војноисторијски гласник, 6,
Београд, 1956, стр. 57–81; Viktor Kučan, „Oslobođenje Beograda (14. do 20. oktobra 1944. go-
dine), Војноисторијски гласник, 5, Београд, 1964, стр. 3–26; Fabijan Trgo, „Oslobođenje Jugo-
slavije (1944–1945. godine)“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 25–37; Petar Višnjić,
„Oslobođenje Srbije 1944. godine“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 39–62; Petar
Višnjić, „Oslobođenje Vojvodine“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 63–66; Dušan Uz-
elac, „Proboj Sremskog fronta i gonjenje neprijatelja do linije Ilova–Una“ Vojnoistorijski glasnik,
1, Beograd, 1975, str. 145; Danko Fućak, „Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo u završnoj eta-
pi narodnooslobodilačkog rata“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 229–235; Gojko
MIljanić, „Rukovođenje Jugoslovenskom armijom u završnoj etapi narodnooslobodilačkog rata“,
објављују најчешће у време јубилеја ослобођења Београда или победе над

фашизмом. Ти радови, најчешће писани без критичког апарата и потребне
историјске дистанце, представљали су пре званични став југословенске
политике у историографији него ставове историчара до којих се дошло
по правилима струке – sine ira et studio – будући да су, према др Бранку
Петрановићу, „генерације које су изнеле оружану револуцију и борбу са
Стаљином сматрале (...) да је у њиховој епохи довољно остати – што се тиче
објашњења прошлости – на генералним оценама изреченим у рефератима и
говорима, анализама са конгресних говорница“.11
Аутори ових радова били су углавном руководећи кадрови Института
(генерал-потпуковници Велимир Терзић и Радивоје Јовановић, пуковник
Виктор Кучан, генерал-мајор Фабијан Трго, пуковници Петар Вишњић,
Војмир Кљаковић, Урош Костић, Слободан Бранковић...). Први радови на
ову тему појављују се 1955. године. У тим текстовима се као носећа идеја
истиче тврдња да су главни терет и пресудну улогу у борбама за ослобођење
Србије и Београда поднеле јединице НОВЈ. Учешће совјетских трупа у
тим операцијама било је код опрезног Велимира Терзића тек поменуто у
једној реченици, без изношења вредносних судова,12 док се улога совјетских
трупа у ослобођењу Србије у раду генерала Радивоја Јовановића,донекле
Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 237– 259; Milovan Dželebdžić, „Borbe u Sremu u
zimu 1944/1945. godine. Oktobar 1944–januar 1945.“, Vojnoistorijski glasnik, 2, Beograd, 1975,
str. 9–51; Josip Broz Tito, „Naše oslobođenje je naše djelo“, Vojnoistorijski glasnik, 3, Beograd,
1976, str. 11–28; Fabijan Trgo, „Oslobođenje Jugoslavije 1944–1945.“, Vojnoistorijski glasnik, 1,
Beograd, 1980, str. 11–39; Uroš Kostić, „Borbena saradnja narodnooslobodilačke vojske Jugo-
slavije i Crvene armije u drugom svetskom ratu“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1981, str.
49–63; Fabijan Trgo, „Doprinos Jugoslavije pobedi nad fašizmom“, Vojnoistorijski glasnik, 1–2,
Beograd, 1982, str. 11–22; Petar Višnjić, „Beogradska operacija, Vojnoistorijski glasnik, 3, Beo-
grad, 1984, str. 11–30; Slobodan Branković, „Oslobođenje Jugoslavije u završnici drugog svetskog
rata – teritorijalni aspekt“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1985, str. 89–110; Predrag Pejčić,
„O nekim aspektima vazduhoplovnog savezništva u NOR-u“, Vojnoistorijski glasnik, 2, Beograd,
1986, str. 207–223; Milovan Dželebdžić, „Titova prepiska i susreti sa savezničkim komandantima
u drugom svetskom ratu“ (II deo), Vojnoistorijski glasnik, 3, Beograd, 1986, str. 39–63; Branko
Petranović, „Politika kompromisa i Srbija 1944. god“, Vojnoistorijski glasnik, 2, Beograd, 1988, str.
43–56; Sekula Joksimović, „Narodnooslobodilački rat i revolucija u Jugoslaviji 1941–1945“, Voj-
noistorijski glasnik, 3, Beograd, 1989, str. 31–46; Petar Višnjić, „Oslobođenje Srbije 1944. godine“,
Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1995, str. 97–113.
11
Бранко Петрановић, Историчар и савремена епоха, Београд, 1997,² стр. 253–254.
12
V. Terzić, „Uloga Jugoslovenske armije u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije“,
Војноисторијски гласник, 2–3, Београд, 1955, стр. 7.
потцењује.13 Генерал Р. Јовановић говорећи о борбама 14. корпуса НОВЈ у

источној Србији почетком септембра 1944. наводи да је „првобитни покушај
форсирања“ Дунава „од стране Црвене армије пропао услед избегавања
садејства са нашим снагама“.14 Он даље истиче да је дејствима 14. корпуса
против јаких немачких снага у источној Србији омогућен релативно
лак пробој јединица Црвене армије „који би трајао знатно дуже на овако
планинском терену на коме су совјетске трупе, већ због свог састава,
имале слабије могућности за брзо напредовање“.15 У истом тону биле су
речи генерала Р. Јовановића и када је у питању Београдска операција, која
је само кратко приказана у делу текста о дејствима Прве армијске групе
НОВЈ. У раду се наводи да је „у овој операцији, поред наших јединица:
1. армијске групе и 23. дивизије 14. корпуса узео учешће и један мото-
механизовани корпус из састава Трећег украјинског фронта Црвене армије.
(...) Главни терет у овој операцији такође су сносиле наше снаге. Покушај
команданта мото-механизованог корпуса да сам заузме Београд пропао је,
па је он затим морао упутити своје тенкове позади наше пешадије“.16 У оба
наведена рада, прећутана је совјетска војна помоћ у наоружању и опреми
НОВЈ у том периоду, док се у раду генерал-потпуковника Божа Лазаревића
о улози југословенског ратног ваздухопловства у завршним операцијама
за ослобођење земље совјетска помоћ у ваздухопловном материјалу и
инструкторима тек помиње у уводном делу, али не и делатност совјетске
ваздухопловне групе „Витрук“ на југословенском ратишту.17 У раду
резервног мајора Павла Бабца о операцијама Прве армијске групе у западној
Србији од 21. септембра до 14. октобра 1944. године, који је изашао наредне
1956. године, спомиње се садејство јединица Црвене армије у ослобођењу
Тополе и Младеновца, без изношења икаквих вредносних судова о њиховој
улози.18
13
Радивоје Јовановић, „Офанзива народноослободилачке војске за коначно ослобођење
Србије“, Војноисторијски гласник, 2–3, Београд, 1955, стр. 22–41.
14
15
16
17
Божо Лазаревић, „Улога Југословенског Ратног Ваздухопловства у завршним операцијама
за ослобођење Југославије“, Војноисторијски гласник, 2–3, Београд, 1955, стр. 251–262;
Аутор наводи да је „у октобру 1944, споразумом између наше и совјетске владе, добила
Југословенска армија од Совјетског савеза две ваздухопловне летачке дивизије са
комплетним позадинским јединицама, техничким деловима и радионицама“.
18
Pavle Babac, „Operacije Prve armijske grupe u Zapadnoj Srbiji od 21. septembra do 14. oktobra
1944. godine, Војноисторијски гласник, 6, Београд, 1956, стр. 78–81.
Доста повољнији тонови присутни су у текстовима објављиваним

током шездесетих година. Наиме од 1961, захваљујући повољним кредитима
из СССР-а, ЈНА је почела да свој арсенал попуњава најмодернијим
наоружањем и опремом совјетског порекла.19 У то време група совјетских
и југословенских аутора започиње заједнички рад на књизи Београдска
операција чији су се резултати појавили 1964. године.20 У овој књизи тачно
су по први пут наведене и укупне количине војне помоћи коју је Црвена
армија пружила НОВЈ.21 Овај заједнички пројекат није остао без одјека
ни на страницама Војноисторијског гласника. Тако пуковник Виктор
Кучан, један од чланова југословенског тима аутора у чланку „Београдска
операција“ објављеном у часопису 1964. говори искључиво о тесном
међусобном садејству југословенских и совјетских трупа у планирању и
извођењу Београдске операције и наглашава братство по оружју исковано
крвљу око 1.000 совјетских и 2.953 југословенска борца који су у њој пали
као и вечно пријатељство совјетских и југословенских народа.22 Овде се по
први пут у часопису наводи тачан састав и наоружање совјетских јединица
које су учествовале у ослобођењу града,23 док се епизоде о неспоразумима
између совјетских и југословенских снага, присутне у раду генерала Р.
Јанковића више не помињу. У даљем периоду оштрица пера југословенских
војних историчара биће повремено усмерена у правцу вредновања
улоге отечественофронтовске бугарске армије у борбама за ослобођење
Југославије док се улога совјетских снага увек истиче у позитивном светлу.
У радовима поводом 30. годишњице од ослобођења (1975) се истиче
аутохтоност југословенске револуције, док се посебан нагласак у прилог томе
ставља на чувени извештај совјетске агенције ТАСС по коме су совјетске
снаге тражиле дозволу од НКОЈ-а за улазак на територију земље. При том
се не омаловажава значај совјетских снага и њихова помоћ у ослобођењу
Југославије. Ипак главна парола југословенских војних историчара остаје
теза да се Југославија ослободила сопственим снагама.24 Изворну основу у
19
Omer Pezo, Opremanje naoružanjem, edicija Razvoj oružanih snaga SFRJ 1945–1985, knjiga 17,
Beograd, 1989, str. 68.
20
Beogradska operacija 20. oktobra 1944, Beograd, 1964, 1989².
21
Исто, Beograd, 1989², стр. 121.
22
Viktor Kučan, „Oslobođenje Beograda (14. do 20. oktobra 1944. godine), Војноисторијски
гласник, 5, Београд, 1964, стр. 26.
23
24
Fabijan Trgo, „Oslobođenje Jugoslavije (1944–1945. godine)“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd,
1975, str. 25–37; Petar Višnjić, „Oslobođenje Srbije 1944. godine“, Vojnoistorijski glasnik, 1,
Beograd, 1975, str. 39–62; Petar Višnjić, „Oslobođenje Vojvodine“, Vojnoistorijski glasnik, 1,
овим радовима поред књиге Београдска операција и зборника докумената

НОР-а чини ипак домаћа литература, док је недостатак совјетске грађе и
литературе, уколико изузмемо ону цитирану у поменутој књизи, изузетно
уочљив. То ће бити манир и у радовима објављеним у наредном периоду.
Највећи део тих радова писан је без критичког апарата, док се само у понеким
од њих на крају наводи списак коришћене литературе. Ипак треба нагласити
да се у поменутом периоду користи по први пут и грађа непријатељске
(немачке) провенијенције из Националног архива САД-а у Вашингтону,
чији микрофилмови већ тада постоје у Архиву Војноисторијског института
ЈНА. Реч је о раду историчара из цивилства, Милована Џелебџића који, с
обзиром на време настанка, по нашем мишљењу, представља поприличан
искорак ка научном историографском приступу у истраживању ближе
ратне прошлости.
Након поменутих радова, 1976. године објављен је у часопису и
реферат Ј. Б. Тита прочитан приликом доделе почасног доктората војних
наука, под насловом „Наше ослобођење је наше дјело“.25 Ставови изнети
овде не умањују значај Црвене армије у борбама за ослобођење Србије,
али наглашавају значајну улогу НОВЈ као организоване и масовне војне
силе, у односу на све покрете отпора у окупираним земљама. Као потврду
улоге и значаја НОВЈ као чланице антихитлеровске коалиције Броз износи
податке да су јединице НОВЈ до доласка совјетских трупа саме ослободиле
2/3 територије Србије те да је од укупно 29 градова ових области НОВЈ сама
ослободила осам, Совјети седам, док је заједничким снагама ослобођено 14
српских градова. Броз даље истиче да је Црвена армија носила главни терет
Другог светског рата на својим плећима али да је у борбама у Србији имала
око 8.000 жртава, што је захваљујући садејству са НОВЈ било значајно мање
него у осталим источноевропским земљама.26 Ти ставови биће у основи
тумачења догађаја с краја 1944. и у наредних 15 година. То је био и случај са
Beograd, 1975, str. 63–66; Dušan Uzelac, „Proboj Sremskog fronta i gonjenje neprijatelja do linije
Ilova – Una“ Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 145; Danko Fućak, „Jugoslovensko
ratno vazduhoplovstvo u završnoj etapi narodnooslobodilačkog rata“, Vojnoistorijski glasnik, 1,
Beograd, 1975, str. 229–235; Gojko Miljanić, „Rukovođenje Jugoslovenskom armijom u završnoj
etapi narodnooslobodilačkog rata“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1975, str. 237– 259;
Milovan Dželebdžić, „Borbe u Sremu u zimu 1944/1945. godine. Oktobar 1944 – januar 1945.“,
Vojnoistorijski glasnik, 2, Beograd, 1975, str. 9–51.
25
О почасном докторату војних наука Јосипа Броза Тита опширније видети: Милан Терзић,
„Први у низу – докторат војних наука Јосипа Броза Тита“, Војноисторијски гласник, 2,
Београд, 2008, стр. 94–104.
26
Josip Broz Tito, „Naše oslobođenje je naše djelo“, Vojnoistorijski glasnik, 3, Beograd, 1976, str.
11–28.
радом генерал-потпуковника Фабијана Трга „Ослобођење Југославије 1944–

1945.“ објављеном у свесци 1/1980. Овај рад имао је јубиларни карактер и
представља значајно проширену верзију истоименог чланка овог аутора који
је објављен пет година раније, поводом 30 година победе над фашизмом. У
чланку се истиче да су „Заједничке операције Народноослободилачке војске
Југославије и Црвене армије за ослобођење источних и сјевероисточних
дијелова Србије, које су почеле крајем септембра 1944. обиљежене (...)
заједничком побједом – ослобођењем Београда, 20. октобра 1944. године“.
Аутор износи став да „Београдска операција представља примјер успјешне
борбене сурадње двију армија – Црвене армије и НОВЈ – које су се од
1941. године бориле против заједничког непријатеља – сила Осовине.“27
Аутор такође наводи да је према совјетским подацима, у борбама на тлу
Југославије погинуло око осам хиљада црвеноармејаца и даје поређење са
совјетским војним жртвама на подручју других социјалистичких земаља
(Пољске – 600.000, Румуније – 69.000, Чехословачке - 140.000 и Мађарске
– 140.000 бораца Црвене армије),28 чиме се још више истиче значај и улога
НОВЈ у антихитлеровској коалицији. На истом фону је и рад пуковника др
Уроша Костића посвећен борбеној сарадњи НОВЈ и Црвене армије у Другом
светском рату. Аутор, оцењујући значај НОВЈ овде преноси ставове генерала
Пера Мораче према којима „Југославија у завршну етапу другог светског
рата није ушла као окупирана земља, чији су народи очекивали ослобођење
од великих савезника, доприносећи том ослобођењу разноврсним
облицима отпора. Она је у трогодишњој борби против окупатора и његових
сарадника завршну етапу другог светског рата дочекала са свим основним
атрибутима организоване државе – са новом, народном, револуционарном
владом, новом, народном револуционарном армијом и великом слободном
територијом на којој су ефикасно деловали народноослободилачки одбори,
органи нове, револуционарне власти“,29 чиме се свакако хтела нагласити
специфичност југословенске револуције и доприноса савезничким ратним
напорима у односу на остале источноевропске земље, са посебним акцентом
на Бугарску.30 У закључку аутор истиче да „народи Совјетског Савеза и
27
Fabijan Trgo, „Oslobođenje Jugoslavije 1944–1945.“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1980, str.
19
28
Исто.
29
Uroš Kostić, „Borbena saradnja Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije i Crvene armije u
drugom svetskom ratu“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1981, str. 56–57.
30
То је период у коме су се водиле жустре расправе између југословенских и бугарских војних
историчара o питању учешћа бугарских трупа у ослобођењу Југославије (Погледати: Voj-
mir Kljaković, „Jugoslovensko-bugarski odnosi u periodu avgust – oktobar 1944. godine u svjetlu
Југославије заузимају истакнуто место међу народима који су се борили

против фашистичких земаља. Народи и народности Југославије су поносни
што су за време највећих искушења читавог прогресивног човечанства,
у борби против фашизма, дали највећи могући допринос. Своју веру у
победу југословенски народи и народности су црпли из сазнања да се боре
за праведну ствар и неограничено су веровали у снагу Совјетског Савеза,
у непобедивост Црвене армије и осталих савезника”.31 Добри познаваоци
прилика у Југославији могли би закључити да би овакав јавно изречен став
о вери у Црвену армију само тридесетак година раније аутор скупо платио
како каријером тако и лишавањем слободе, те се осамдесете године могу
сматрати и почетком лабављења стега у историографији. Главни помак
током осамдесетих година направљен је, када је ова тематика у питању, и
тиме што се, поред јубиларних уводника сада у већој мери објављују и радови
који су и поред презентовања званичних ставова обогаћени критичким
апаратом и засновани на новој изворној основи (сабрана дела Ј. Б. Тита).
Реч је пре свега о радовима Милована Џелебџића,32 у којем се реконструише
преписка Јосипа Броза Тита са совјетском маршалом Толбухином, и Бранка
Петрановића,33 у коме се на изворно утемељеној научној основи анализирају
и демистификују југословенско-совјетски војнополитички односи у светлу
ослобођења Србије у јесен 1944. године. У овом раду даје се и научно
објашњење историјских околности под којима је издато саопштење совјетске
агенције ТАСС од 28. септембра 1944. године,34 као и значаја који је сарадња
имала како за учвршћивање комунистичке власти у Југославији тако и
за Црвену армију којој су садејством НОВЈ операције на тлу Југославије
знатно олакшане.35 Овај рад Бранка Петрановића из 1988. године може се,
по нашем скромном мишљењу, посматрати и као весник победе критичке
sporazuma u Krajovi“, Vojnoistorijski glasnik, 3, Beograd, 1981, str. 39–67; Sekula Joksimović,
„Prilog proučavanju učešća Bugarske narodne armije u završnim borbama za oslobođenje Koso-
va“, Vojnoistorijski glasnik, 1–2, Beograd, 1982, str. 187–213). Расправа се пренела и на друге
историјске теме (Погледати: Кирил Косев, Подвигът 1912–1913, 70 години от Балканската
война, София, 1983. и Petar Opačić, „Neposredno vojno sadejstvo srpske i bugarske vojske u
Prvom balkanskom ratu i docnije političke implikacije“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1985,
str. 205–219).
31
Uroš Kostić, n. d., str. 61.
32
Milovan Dželebdžić, „Titova prepiska i susreti sa savezničkim komandantima u drugom svetskom
ratu“ (II deo), Vojnoistorijski glasnik, 3, Beograd, 1986, str. 39–45.
33
Branko Petranović, „Politika kompromisa i Srbija 1944. god“, Vojnoistorijski glasnik, 2, Beograd,
1988, str. 43–56.
34
35
историографије на страницама Војноисторијског гласника, када је у питању

вредновање улоге совјетских трупа у ослобођењу Југославије.
Последњи рад који је у духу претходних дотакао ову тематику био је
рад Петра Вишњића „Ослобођење Србије 1944. године“, објављен у броју
часописа посвећеном 50. годишњици од победе над фашизмом, 1995. године.
Овај рад, који је претходно био представљен на међународном научном
скупу „Пола века од ослобођења Србије“ одржаном 18. и 19. октобра
1994, представља сажетак претходних Вишњићевих радова већег обима.36
Након тога, надмудривање око тога да ли је била већа улога НОВЈ или
Црвене армије у операцијама у Србији крајем 1944. ишчезло је са страница
Војноисторијског гласника.
Јубиларна 60. годишњица од завршетка Другог светског рата обележена
је у ВИГ-у текстом који се залаже за научно тумачење партизанско-четничког
сукоба,37 чије су интерпретације постале главна тема српске историографије
у последњих двадесетак година. Уређивачка политика часописа усмерена
је данас на публиковање истраживачких радова из области војне и ратне
историје писаних у складу са строго научним приступом прошлости,
чија рационална спознаја, сматрамо, представља основу за разумевање
садашњости и трезвен пут у будућност.
Summary
Papers on the Participation of Soviet Troops in the Liberation of Yugoslavia

in the Journal Vojnoistorijski glasnik
Since the journal of the Institute for Military History, Vojnoistorijski glasnik
had been started in 1950, 23 articles touching directly or indirectly on the
participation of Soviet troops in the battles for liberation of Serbia in the late phase
of WWII were published in it. Papers with such topics usually appeared at the time
of anniversaries of the liberation of Belgrade or of the victory over Fascism. First
articles with that topic were published in 1955. In most cases their authors were
high-ranking military and state officials or scholars and researchers of the Institute
for Military History of Yugoslav People’s Army. They were usually written with
no footnotes and they represented the official views of the Yugoslav authorities
36
Petar Višnjić, „Oslobođenje Srbije 1944. godine“, Vojnoistorijski glasnik, 1, Beograd, 1995, str.
97–113.
37
Милан Терзић, „Политика политичарима–историја историчарима (Партизанско-четнички
сукоб у Другом светском рату)“, Војноисторијски гласник, 1–2, Београд, 2005, стр. 5–10.
on events from the common past of the Yugoslav and the Soviet peoples, which
(views) changed according to ups and downs of Yugoslav-Soviet relations, rather
than evaluating judgment of historians who had reached them in keeping with the
standards of historical science. Their main feature is stressing of the authenticity
of the Yugoslav revolution and the decisive role of the People’s Liberation Army of
Yugoslavia (PLAY) in the operations for final liberation of the country, however
without denying the help of the Soviet forces. In that context, PLAY was depicted
as a regular military power capable of fighting on equal footing alongside with the
Soviet forces against the common foe. The main evidence of the Yugoslav side are
the „famous“ TASS report of September 28, 1944, comparison between the number
of the Red Army soldiers fallen in Yugoslavia and in other East-European socialist
countries, as well as pointing out to the casualties suffered by the Yugoslav peoples
during the war. A gradual scholarly and expert „liberation“ of historians writing
about this topic started after 1980 as ideological straight-jacket was loosened, so
that historical sources could be more fully appreciated. The scholarly approach
culminated in Branko Petranović’s „Policy of Compromise and Serbia 1944“ in
the issue 2/1988. The last article with this topic was published in 1995. After that
the polemic which side played the decisive role in the liberation of Serbia found
no place on the pages of Vojnoistorijski glasnik.
УДК 725.94:355.48(497.1)„1941/1945”
Олга МАНОЈЛОВИЋ ПИНТАР
(НЕ)ВИДЉИВА МЕСТА СЕЋАЊА
АПСТРАКТ: Име Виктора Заварухина, ваздухопловног мајора Црвене армије, у

неколико наврата нашло се у центру пажње југословенске јавности. Рад прати на
који начин је персонализацијом трагедије и херојства учесника Другог светског
рата преобликован пејзаж сећања и идентитет југословенског друштва.
Кључне речи: места сећања, споменици, Народноослободилачка војска, Црвена

армија, Други светски рат
Трагајући за гробом ујака кога никада није упознала, у Београд је

2009. године дошла Московљанка Елена Видумкин. Стигла је са сином
Иљом и избледелом црно - белом фотографијом која је приказивала
камени обелиск сличан бројним споменицима подизаним над гробовима
погинулих војника Црвене армије по читавој источној Европи. Елена и Иља
су веровали да ће на неком од београдских гробаља пронаћи споменик са
угравираном представом авиона и текстом који је сведочио да је сахрањени
војник: „погинуо смрћу хероја под Будимпештом (...) за совјетку домовину
и братску Југославију“.
Видумкини су тражили гроб пилота Виктора Заварухина. Живо
сећање на једног од три брата који су изгубили живот у борби са фашизмом,
деценијама је представљало снажан извор породичног и личних идентитета.
Стога је и долазак у Београд био не само испуњење жеље још увек живе
Викторове сестре да се на његов гроб положи цвеће и ода пошта оних који
су га се непосредно сећали већ и потребе да у „породично ходочашће“
крене и најмлађи потомак Заварухина. Сећање на трагедију коју је Други
светски рат донео породици није бледело са протоком времена. Доласком у
Београд 2009. године оно је уобличено и у свести генерација које су о Другом
светском рату само слушале и читале.
Међутим, име пилота са Урала није сачувано само у сећању породице. У
неколико наврата оно је утицало на процесе преобликовања пејзажа сећања
и идентитета југословенског друштва. Појављујући се у југословенској и
српској јавности увек у временима великих идеолошких и политичких
промена (и тихо нестајући из ње), оно је на посредан начин уобличавало
тумачења ратног савезништва са Црвеном армијом која су суштински

одређивала официјелни ратни наратив и утицала на конституисање
југословенског друштава.
***
У јануару месецу 1945. године, име ваздухопловног мајора Виктора
Заварухина први пут се појавило у југословенској јавности, када је уз велике
војничке комеморативне свечаности његово тело положено испод каменог
обелиска у непосредној близини Вуковог споменика у Београду. Пре њега
на истом месту (на коме је у време прославе 65-годишњице ослобођења
Београда подигнут споменик Пушкину)1 сахрањени су и капетан Евгеније
Петрович Иванушкин, командант стрељачког пука Иван Александрович
Стрижев, пуковника Борис Залманович Филкин и капетан Константин
Фјодорович Безбјелов. Сви они су такође погинули у Мађарској и, како
је истицано у новинама непосредно по ослобођењу, „у складу са својом
последњом жељом сахрањени у Београду“.2 У данима ишчекивања и
стрепњи штампа је преносила њихове изјаве које су креирале атмосферу
блискости између грађана Југославије и Црвене армије.3
Поред простора око Вуковог споменика у првим послератним данима
на неколико београдских тргова обележена су места на којима су сахрањени
војници Црвене армије. Прво спомен-обележја подигнуто је на тадашњем
Позоришном, данас Тргу Републике, на коме је 28. октобра 1944. године
одржана велика сахрана совјетских војника, док су знатно скромније била
означена места сахрањивања црвеноармејаца на трговима Славија и Ауто-
команда. Неколико зграда обележено је спомен-плочама које су сведочиле
да су се управо у тим деловима града водиле одлучне борбе у којима су
страдале десетине и стотине људи. Ти споменици су сједињавали крст и
1
Spomenik Puškinu, U parku kod Vukovog spomenika, Ambasador Rusije Aleksandar Konuzin,
zamenik gradonačelnika Beograda Milan Krkobabić i Valerij Ganičev, predsednik Udruženja
ruskih pisaca, otkrili su juče spomenik Aleksandru Sergejeviču Puškinu u parku „Ćirila i Meto-
dija“ kod Vukovog spomenika. Videti: http://www.danas.rs/vesti/srbija/beograd/spomenik_
puskinu_u_parku_kod_vukovog_spomenika.39.html?news_id=174679. Poslednji pristup 23. 11.
2009.
2
Videti: Olga Manojlović Pintar, „’Široka strana moja rodnaja‘ Spomenici sovjetskim vojnicima
podizani u Srbiji 1944–1954“, Tokovi istorije, časopis Instituta za noviju istoriju Srbije, 1–2/2005,
str. 134–145.
3
Posebno je isticana navodna izjava kapetana Striževa: „Biću Nemce bez milosti, ali nijednu grana-
tu neću da pustim na slovenski Beograd“ kao dokaz bliskosti koju su vojnici Crvene armije imali
prema Beogradu i njegovim građanima. Ibid.
О. Манојловић Пинтар – (НЕ)ВИДЉИВА МЕСТА СЕЋАЊА... . . . 547
петокраку и представљали прве примере упросторавања социјализма у

Србији. Мапирали су пејзаж сећања у коме су пали црвеноармејци означени
као хероји и мартири социјалистичке заједнице у настајању.
Народноослободилачка војска, која је после успостављања дијалога
са Черчилом и наставка званичних разговора са Стаљином 1944. године
етаблирана на међународном плану као једна од савезница антифашистичке
коалиције, подстицала је манифестације и симболе којима је истицана улога
Црвене армије у ослобођењу земље. Кроз приказ блискости са Совјетским
Савезом, југословенско комунистичко руководство је покушавало да
оснажи своје позиције у самој земљи, доказујући истовремено моћној
савезници своју принципијелну и фактичку оданост. Још од када је на самом
почетку рата Стаљин критиковао успостављање народноослободилачких
одбора, односе два савезника оптерећивало је размимоилажење у погледу
начина преузимања власти у Југославији. Стога је веома интересантна
чињеница да су бројне акције подизања споменика црвеноармејцима,
иако веома често инициране од самих грађана, увек координирали управо
народноослободилачки одбори.
Погинули војници Црвене армије су свечано сахрањивани у
присуству грађана, уз опела свештеника Српске православне цркве и
говоре политичких комесара. У времену истицања политичке блискости
југословенских и совјетских комуниста њихова имена, али и њихова лица
је требало да остану трајно уписана у лична и колективна сећања грађана.
Поред Београда и неколико градова централне и источне Србије и Војводине,
споменике су добила готово сва села кроз која је прошла Црвена армија. И
први монументални споменик подигнут у Југославији, у Батинској скели,
био је посвећен Црвеној армији. Обелиск на чијем врху је смештена женска
фигура – рад Антуна Аугустинчића, требало је да јасно искаже захвалност
Црвеној Армији. На готово исти начин на који је десет година раније
Југославија изразила захвалност Француској за помоћ у Првом светском
рату подизањем Мешторвићевог споменика на Калемегдану, комунисти су
своју власт снажили позивањем на моћну савезницу – победоносну Црвену
армију.
Међутим, иако је култ Црвене армије брижљиво негован, партизанска
војска је и тих првих дана по ослобођењу јасно означена као носилац
револуционарног преображаја друштва. Постепеним уобличавањем ратног
наратива све је јасније креирана представа континуитета социјалистичке
револуционарне мисли и борбе. У јавном простору то је, међутим, постало
јасно уочљиво тек после политичког разлаза југословенских и совјетских
комуниста 1948. године. Тек тада је, наиме, започела организована пракса
подизања споменика и спомен-плоча који су славили партизанске жртве и

идеју аутентичног тумачења марксизма југословенских комуниста.
О томе можда најбоље сведочи пример сахране посмртних остатака
Димитрија Туцовића на тргу Славија новембра 1949. године.4 Место сећања
које је октобра 1944. године јасно обележено сахрањивањем погинулих
црвеноармејаца добило је нови активни садржај променом имена Славија у
трг Димитрија Туцовића и постављењем његове бисте коју је урадио Стеван
Боднаров. Одлука да се Славија преименује, свакако је произилазила из
чињенице да је управо на том месту основана Српска социјалдемократска
партија која је прва прихватила марксистичко учење и као таква представљала
једну од претеча Комунистичке партије Југославије. На избор места које ће
добити име и бисту Димитрија Туцовића утицала је и чињеница да су управо
са тог трга полазиле бројне радничке демострације у време Краљевине
Југославије. Међутим, тек је полагањем посмртних остатака најзанчајнијег
социјалистичког мислиоца са ових простора (поред Светозара Марковића)
и одлучног критичара српског експанзионизма, пребрисано сећање на
војнике Црвене армије који су ту сахрањени.5 Гроб Димитрија Туцовића
на симболичној равни је афирмисао идеју континуитета и аутохтоног
југословенског пута у социјализам, негирајући представу социјализма у
Југославији као импорта Црвене армије. Држава је градила традиције које
је требало да јасно истакну револуционарну иницијативу југословенских
комуниста. Ритуали су интерпретирали ратно искуство и давали му јасна
тумачења.
Симбол црвеноармејца је тих година попримио низ нових асоцијација
у званичној реторици. Приче о силовањима која су вршили црвеноармејци,
које су биле присутне у јавности од октобра 1944. године, нашле су своје
официјелне потврде у писањима партијских историчара и биле један од
формалних показатеља размимоилажења југословенског и совјетског
руководства. Совјета и ИБ, управо су њих истицали као један од најјаснијих
примера југословенског удаљавања од осталих источноевропских
комуниста. У првој биографији Јосипа Броза Тита, Владимир Дедијер је
изнео прецизне бројке које је требало да сведоче о случајевима силовања
после уласка Црвене армије у Београд, а које су већ 1944. године представљене
4
„Na trgu Slavija sahranjeni su posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića, tvorca modernog radničkog
pokreta u Srbiji“, Политика, 21. 11. 1949.
5
Posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića su preneti iz Lazarevca, preko Aranđelovca i Mladenovca u
Beograd 35 godina posle njegove pogibije. Videti: „Posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića preneseni
su juče u Beograd“, Политика, 20. 11, str. 3.
совјетском руководству.6 На тај начин је утврдио постојеће дисонантне

тонове у представљању Црвене армије у јавности. Никада, међутим,
изнете чињенице нису довеле у питање савезништво две армије, нити су
проблематизовале представу ослободилаца. Централне београдске улице
које су 1946. године добиле имена генерала Жданова и маршала Бирјузова
су задржале своја имена и после разлаза са ИБ-ом.
О потреби да се сачува сећање на ослободиоце Црвене армије јасно је
сведочила и организација Гробља ослободилаца Београда, које је свечано
отворено на десетогодишњицу ослобођења 1954. године. На гробље су
тада пренети посмртни остаци војника Народноослободилачке војске
Југославије и војника Црвене армије, као херојских ослободилаца града.
Међу њима и Виктора Заварухина. Штавише, управо је уређење Гробља
ослободилаца искоришћено као начин да се још једном истакне снага
социјалистичке Југославије и њен међународни углед. Кроз слављење жртве
коју су поднели југословенски народи и инсистирање на дозволи коју је
југословенско руководство дало Црвеној армији за прелаз државне границе,
потврђено је одбијања совјетског патроната. На тај начин политичка елита
је снажила међународну позицију земље и истовремено градила друштвену
емпатију унутар ње.
За разлику од прославе десетогодишњице победе над фашизмом,
којој нису присуствовали представници Совјетског Савеза, прослава
двадесет година ослобођења изгледала је сасвим другачије. У Београд је тада
упућена званична совјетска делегација на челу са маршалима Бирјузовом
и Толбухином која је, међутим, страдала у трагичном авионском удесу код
планине Авале. Трагедија совјетске државне делегације није променила
доминантни наратив који је реафирмисао идеју војног и политичког
савезништва две земље. Управо те године у јавном пољу поново се нашло и
име Виктора Заварухина.
У фокусу јавности погинули војници су били увек када је требало
потврдити измену политчког курса, афирмисати нова идеолошка тумачења
или промене билатералних односа. Тако је на двадесетогодишњицу победе
у Другом светском рату о војнику са Урала поново писала београдска
Политика, а затим и Чељабински радник.7 Текстови „Да ли сте знали
Виктора Заварухина?“ и одговори „земљака хероја југословенским
друговима: Ми смо знали Виктора Заварухина“ су описивали живот и ратни
пут ваздухопловног мајора. Описивали су човека који је свесно учествовао
6
Vladimir Dedijer, Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Kultura, Beograd, 1953.
7
„Мы знали Виктора Заварухина“, Челабинский рабочий, 18 април 1965.
у борби са фашизмом, као парадигму хероја Отаџбинског рата. Шездесетих

година прича о Виктору Заварухину требало је да оснажи нови историјски
дискурс у југословенској и совјетској јавности који је после година захлађења
добијао нове облике. Истицање савезништва у рату требало је да посведочи
о поново пронађеном пријатељству у миру.
***
Сећања на рат мењала су оне који су их преносили и оне који су их
прихватали или негирали, понекада готово подједнако драматично, као
што је ратно искуство мењало његове учеснике. Свака интерпретација рата
конституисала је реалност времена у коме је настајала, прецизније, начин на
који је рат запамћен снажио је послератне елите. Догађај који је обухватио
различите класе, нације, етније, интерпретиран је сваке године изнова кроз
ритуале којима је сећање „чувано“. Тако је ратно искуство трансформисано у
мотор совјетизације и основ изградње социјалистичког друштва и његових
институција.
После пада Берлинског зида тумачења историје XX века су претрпела
коперникански преокрет у транзиционим друштвима источне Европе.
Превредновања прошлости, па тако и Другог светског рата су била
превасходно усмерена на деконструкцију социјалистичких система
вредности и консеквентно на снажну критику наратива који су конституисали
социјалистичка друштва.8 Заменом улога ослободилаца у окупаторе и
квислинга у моралисте, отворен је простор за изједначавања фашизма и
комунизма, чиме су заправо легитимисани победници и поражени у хладном
рату. У трагањима за новим идеолошким интерпретацијама садашњице,
војници Црвене армије су преко ноћи у многим земљама источне Европе
постали окупатори, њихови споменици су уклоњени, некада чак и замењени
споменицима наводних бранилаца нације, чак и оних који су носили СС
униформе. Изједначавањем фашизма и комунизма као два тоталитарна
идеолошка пројекта и две политичке праксе, у јавном простору су замењена
места злочинаца и жртава. Последњих година су се, међутим, појавила
истраживања Другог светског рата која су понудила нове податке и отворила
нове перспективе, али не и идеолошке ревизије целокупне историје 20.
века. Окретање искуству појединца свакако је представљало могући начин
8
Videti zbornik radova na tu temu: Peter Apor, Oksana Sarkisova (ur.), Past For The Eyes: East
European Representations Of Communism In Cinema And Museums After 1989, CEU Press, Buda-
pest, 2007.
за доношење нових закључака и промену устоличеног националистичког

дискурса.
Као и сваки ратни сукоб и Други светски рат је донео бројне
трагедије: окупацију и колаборацију, борбе и заробљавања, мобилизацију и
дезертерство, глад и сиромашење, масовна убијања и депортације, геноцид.
Сећања на то време деценијама су уобличавана у складу са званичним
интерпретацијама прошлости и идеолошким канонима. У сећањима ратних
ветерана и сећањима на ратне ветеране, тако су постепено избледеле и
потиснуте епизоде кукавичлука, дезертерства, силовања… иако архивски
материјал чува и сасвим супротне податке о временима окрутног живљења
и умирања. Укрстити их и усагласити значило је покушати свеобухватно
искуство Другог светског рата сагледати у његовој сложености и суштински
употпунити ратни наратив оним што је из њега изостављено и тако отворило
простор сумњи, а затим и потпуној негацији.
Одговорити на питања: како су се хранили, од чега су боловали, како
су проводили ретке часове одмора совјетски регрути у походу на Европу
уверени да су велики победници највећег зла у историји, или југословенски
партизани суочени са немерљиво јачим снагама Вермахта, значи попунити
празнине у знању, а не негирати досадашња сазнања. Војници обе армије
су били подељени генерацијски, класно, национално, етнички, идеолошки.
По повратку са фронта њихова сећања су затомљена како би додатно били
истакнути генерали и генералисимуси и монолитне историјске представе.
Потиснута је прича о трауми, стресу, посттрауматском стренсном
синдрому, осећању кривице… Официјелни наратив је изградио снажне
зидове у свести појединаца, које је, како је констатовала једна британска
историчарка, „испоставило се теже срушити него Берлински зид“.9 Када су
зидови пали, започела су нова прекрајања већ избледелих сећања и њихова
поновна утилитаризација.
ЕПИЛОГ
Вративши се у Москву, Елена Видумкин ми је послала копију јединог
сачуваног писма које је Виктор Заварухин упутио породици са фронта.
Кратке реченице које је исписао одражавале су његову жељу да сазна како
изгледа живот у позадини. Готово све су биле написане у форми питања.
О својим искуствима и размишљањма није писао. Све их је сажео у једну
реч: „Ратујем“. Бројни су разлози због којих није желео да пише о свом
9
Ketrin Meridejl, autorka intrigantne knjige Ivanov rat. Videti: Catherine Merridale, Ivan’s War:
Life and Death in the Red Army, 1939–1945, New York: Metropolitan Books, 2006.
животу – цензура и аутоцензура и свакако неспремности да кроз процес

писања изнова проживи ужасе које је доживео. Данас, уместо свих речи које
Виктор Заварухин није исписао, говоре његове фотографије са почетка и
краја рата. Од младог и снажног човека до избораног ратника, његово лице
сведочи о догађајима које је видео, туги и страху које је проживео. Један од
последњих совјетских ратних филмова који је снимљен 1985. године Иди
и гледај редитеља Елема Климова на исти начин је представио сазревање
дечака у рату. Од дечака до старца, лице главног актера филма је показало
колико наказност фашизма оставља трагове и на оне који су га победили.
Неупитно је да је као учесник рата Заварухин преживео бројне
трагедије, видео многе. Оно што заиста његово искуство чини посебним
и неупоредивим није само херојство и готово надљудска снага. Виктор
Заварухин је био и остао извор породичног дигнитета и посебности више
од шест деценија јер је животом одбранио идеје антифашизма – идеје личне
слободе, друштвене правде и равноправности.
Summary
(In)visible Places of Remembrance
The paper analyses how personalization of tragedy of the participants

of WWII was used to strengthen Yugoslav-Soviet ties in the first days after the
liberation of Yugoslavia. The text also analyzes the processes of rapprochement
and of establishing closer ties between the two countries during 1960s when new
forms of political and cultural cooperation were based on renewed remembrance
of the courage of the participants in the war. Special attention was devoted to
interpretations of WWII in contemporary historiography which unearthed new
data and opened new perspectives. Turning to experiences of individuals was
suggested as a possibility of drawing conclusions without ideological revisions of
the whole history of 20th century.
УДК 355.425.2(497.11)„1941/1945”
94(497.11)„1941/1945”
Тодор КУЉИЋ
УПОТРЕБА КВИСЛИНГА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ
АПСТРАКТ: У послесоцијалистичким режимима рехабилитација квислинга

је део нове корисне прошлости. Овде је реч о покушајима савремених српских
конзервативаца да рехабилитују квислинге. Реч је о анти-антифашизму који је
део идејне превенције послесоцијалистичких елита. Декретирани полувековни
комунистички антифашизам замењен је антикомунистичким анти-антифашизмом.
Истакнута је веза између економске приватизације и снажног заокрета удесно свести
о прошлости. Квислинге треба дестигматизовати не само због нормализовања
национализма него и због потискивања левице, коју треба лишити њеног важног
моралнополитичког капитала – антифашизма.
Кључне речи: употреба прошлости, конзервативци, рехабилитација квислинга,

анти-антифашизам
Рехабилитовање квислинга у западној Европи постало је анахроно

давно пре него што је ЕУ у властито службено сећање уградила
антифашистичке празнике. Квислинзи су постали баласт прошлости пре
него је француској индустрији челика постао неопходан немачки угаљ из
Рура. Француској није била потребна култура сећања која би растеретила
Ф. Петена и П. Лавала, нити је Холандији била потребна рехабилитација
А. Мусерта. Томе насупрот, у данашњим послесоцијалистичким режимима
квислинзи су употребљиви. Њихова рехабилитација свуда је део корисне
нове прошлости. Овде ће бити речи о покушајима српских конзервативаца
да рехабилитују квислинге.
Први покушај је био 13. маја 1992. када су посланици у Скупштини
Србије В. Недељковић, С. Ракитић, В. Вуковић и М. Миковић поднели
предлог Декларације о рехабилитацији ђенерала М. Ђ. Недића, председника
Владе народног спаса 1941–1944. (Предлог декларације... 1992). Исте године
је С. Ковачевић за текст драме „Ђенерал Милан Недић – народна трагедија“
добио Стеријину награду (Ковачевић 1992). Наредне године на предлог Д.
Медаковића, потоњег председника САНУ, М. Недић је уврштен у књигу 100
најзнаменитијих Срба (Костић 2001). Одбор су чинили С. Вуковић, епископ

шумадијски, П. Ивић академик, Д. Срејовић академик, Д. Медаковић
академик председник одбора, Д. Виторовић, академик, З. Костић, В. Крестић,
академик, М. Пантић, академик, Д. Петровић (http://sr.wikipedia.org/sr-el/%).
Неколико година касније В. Коштуница, лидер српских конзервативаца,
на сличан начин морално је рехабилитовао Љотића (Beocity Real Audio
Intervju 1996), а за време његове владе у историјској сали Владе Србије
изложен је портрет М. Недића. Вук Драшковић је ђенерала Недића назвао
великаном Србије и јуна 2008. затражио његову судску рехабилитацију
(Драшковић 2008), а В. Шешељ држи да је Недић био „способан човек и
добар организатор“ који се сукобљавао са Немцима и отерао комунисте из
Србије (Шешељ, Спис о Милану Недићу). Свештеници Српске православне
цркве редовно служе парастосе Недићу и Љотићу, а једном таквом скупу
априла 1997. присуствовао је и патријарх Павле (Инић 1997). Насупрот
конзервативцима, председник Републике Србије Б. Тадић је 2008. записао
у спомен-књигу: „Победа над фашизмом је највеће достигнуће људске
цивилизације, јер је то победа и над злом у себи! Слава антифашистичком
покрету Србије! Наставимо тим путем“, а Д. Мићуновић је упозорио да
одређене институције, као што су СПЦ и САНУ, која је М. Недића сврстала
међу 100 најзначајнијих Срба, раде на рестаурацији и рехабилитацији
квислинга (ЕУ настала на рушевинама фашизма 2008). Слична је и оцена Д.
Ћосића: „Ретроградном и неумном савременом ревизијом историје Другог
светског рата којом се поништава српски антифашизам европског и светског
значаја, поричу се његови ослободилачки резултати у који је српски народ
уложио велике жртве и још веће наде“ (Јојић 2008).
Опомена с врха државе није спречила Српску либералну странку,
Удружење књижевника Србије, Удружење „Двери“, Удружење Срба из
Хрватске и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког
режима да јула 2008. године Окружном суду у Београду поднесу Захтев
за рехабилитацију М. Недића. У захтеву стоји да је неприхватљива оцена
комунистичких власти да је Недић издајник и да је крив за страдање
Срба у време окупације, објаснио је за BBC Александар Недић, праунук
генерала Недића (Поднет захтев за рехабилитацију Милана Недића, 2008).
Сагласност великог дела српске интелектуалне и политичке деснице (тј.
свих оних снага које држе да капитализам нема алтернативу) око потребе
рехабилитације М. Недића свакако није пука случајност нити пролазна
епизода, већ показатељ дубоке конзервативно националне струје у српској
култури сећања. Унутар деснице, однос српског конзерватизма према
Т. Куљић – УПОТРЕБА КВИСЛИНГА У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ... . . . 555
квислинштву је поуздан показатељ његове одбојности према антифашизму.

Зато и заслужује анализу.
Да ли су напори српских конзервативаца природна реакција на
комунистичку неправду и разумљив труд да се демистификује полувековни
декретирани комунистички антифашизам? Да ли данас на квислинге треба
гледати без комунистичких наочара, па их зарад историјске истине треба
преоценити као патриоте и жртве комунистичког терора? Колико је овај
напор у послесоцијалистичкој Европи усамљен? Који аргументи се износе
и који интереси стоје иза њих? Да би се избегао једнозначан моралистички
одговор треба уочити више слојева код покушаја ревизије квислинштва.
Најпре треба рећи да сваки национализам птоломејски центрира
жртве око властитог народа. То није много загонетно. Али када се у жртве
укључе фашисти и квислинзи, ствари постају сложеније. Нове жртве
обновљеног капитализма су Ј. Антонеску, М. Будак, М. Недић, В. Велмар-
Јанковић, Ф. Салаши, Ј. Тисо, и др. У новом поретку сећања конзервативци
широм Европе покушавају да властите квислинге преведу на страну жртве.
Глобална европска нормализација национализма свуда је отворила питање
превредновања квислинштва. Да је овај покушај у Србији био лишен
подршке стваралачке интелигенције, можда би се и могло лежерно додати да
српски конзервативци овде нису изузетак. Међутим, упорно непосустајање
конзервативаца да рехабилитују квислиштво траје у Србији више од 15
година. Штавише ревизионистички талас у историографији се појачава.
Овде ће бити размотрени главни покушаји и њихова реална позадина.
У Београду је мартирологија Недића театарски драматизована још 1992.
(Ковачевић 1992), а његову смрт савремена ревизионистичка историографија
тумачи као правду победника. Недић је тобоже као „српска мајка“ невољно
водио непопуларну, али реалполитику. Ако се, међутим, пажљивије прегледа
штампа у Београду 1941–1944. (Обнова, Српски народ, Наша борба, Ново
време) у прилозима које је потписивао М. Недић видљива је јасна и борбена
нацификација: осуда Јевреја, масона, комуниста у шуми, 27. марта и западне
плутократије, а све то у склопу изричитог поздрављања Хитлера и његовог
новог европског поретка (Милосављевић 2006). Сабијајући све непријатеље
у једног, говорио је о „мафији чивутско-масонско-комунистичкој“. А након
посете Хитлеру 19. 9. 1943. преко радија и штампе упутио је српском народу
поруку, у којој је, између осталог, казао: „Сада са много више оптимизма и
поверења гледам у будућност Србије и српског народа. Ново сунце излази
из облака да огреје и обрадује напаћени српски народ. Имајмо поверења у
немачки Реицх и наставимо са нашим националним и исправним ставом,
борећи се противу црвене куге са Истока, а чувајући и бранећи по сваку
цену, ред и мир, стекнемо право да учествујемо у организацији нове Европе,

коју ствара Немачка.“ (цит. према Станковић, 2008).
Савремени српски конзервативци ове записане доказе покушавају да
игноришу противпитањем да ли се Трећем рајху уопште могао пружити
отпор у Србији? „Шта ми можемо сада да учинимо? Ништа. Само себи зло.
Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни
највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи. Немој
да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари, обично извуче
дебљи крај ……Доста је Карађорђа, превише их је, само Милош недостаје“
(Ковачевић 1992). Нису ли 27. март и антифашистички устанак заправо
били погубни по српски народ, пита се драматург Ковачевић кроз речи
свог јунака-жртве М. Недића? У овом питању крије се сложенија дилема.
Да ли је, премда неславна, компромисна неборбена реалполитика малих
држава на историјским прекретницама нужна и морална? Да ли, наиме,
мале земље уопште могу водити начелну идеалполитику, или морају водити
реалполитику, која увек гони на компромис, а тиме и у равнодушност према
признатим начелима? Ову дилему конзервативци, који само у властитој
нацији виде жртву или главну жртву, решавају самосажаљењем, трудећи
се да неславне колаборационистичке делове прошлости моралистички
ретуширају и тиме их растерете од недела. Недић је наводно био патриота-
жртва, јер је после дугог убеђивања невољно прихватио неславну улогу
немачког савезника. Заборавља се да је исти пре рата био пронемачки усмерен
и да је чврсто веровао у победу Осовине и томе помагао. Осим тога, многа
настојања да се покаже да су квислинзи и четници били реалполитичари, а
комунисти хазардери, заборављају да је у ствари борбени антифашизам био
реалполитика већ од краја 1941. након слома немачког светског муњевитог
рата пред Москвом и након Хитлерове објаве рата САД-у. Од тада је
реалност постао борбени антифашизам, а не пасивно ишчекивање тобоже
неизвесног победника на великим светским фронтовима. Наиме, већ тада
је већини аналитичара у свету постало јасно да се Осовина заплела у рат са
индустријски надмоћнијим силама света и да ће га изгубити.
Овде се, међутим, не треба упуштати у критику Недићеве заблуде у
погледу снаге Трећег рајха, нити је потребно уживљавати се у његову „личну
драму“. Не треба ни понављати да је рехабилитација квислинга скандалозна,
већ треба хладније распознати актуелну функцију морализације квислиштва.
Треба казати без околишења да су квислинзи „прошлост која упорно неће
да прође“ управо стога јер је њихова виктимизација део идејне превенције
послесоцијалистичких елита. Када словачки ревизионисти пишу да је Тисо
спасавао Јевреје, а Павелићеве ћерке сведоче да њихов отац није мрзео Јевреје
и када се дешава слична деконтаминација Хортија у Мађарској, није тешко

распознати нови послесоцијалистички анти-антифашизам. Савремена
националистичка перцепција М. Недића као „оца Србије“ потпуно је
пресликана из ратне колаборационистичке пропаганде (Милосављевић
2006: 16). Питање свих питање јесте ко користи, а ко осмишљава нови
поредак сећања са квислинзима као жртвама комунистичког терора?
Разне струје су заинтересоване за дестигматизацију квислинштва:
конзервативци, велики део клера и борбени националисти свих партијских
усмерења. Највећу корист ипак имају нови капиталисти, а правдању
колаборације највиши ауторитет пружили су интелектуалци из САНУ – међу
којима је доста бивших комуниста. У Србији су 90-их бивши марксисти, који
су своједобно живели од антифашизма, листом постајали антикомунисти
и анти-антифашисти. Нову лојалност не доказују обичним ритуалним,
него пренаглашеним покајањем. Мало је уместо Тита истаћи Дражу, треба
освештати Недића. Они који су стекли докторате на НОБ-у, данас дивиденде
вуку из жаљења квислинга. Сличних заокрета нису лишени ни нови
монархисти. Чланови Крунског савета, академици М. Павић и М. Бећковић
својевремено су прихватили комунистичку Седмојулску награду, а овај
последњи неколико година касније и Равногорску награду. Идејнополитички
је карактеристична нова равнотежа између заборава старих комунистичких
признања и новог лековитог сећања на Дражу. Накнадно усаглашавање са
новом прошлошћу коју тражи транзиција потпуно је нормализовано. Ова
логика скоро спонтано отворила је и питање да ли је Недић био издајник
или борац против комуниста и жртва комунистичке репресије? Ако су Срби
жртве комуниста, онда је одговор јасан. Не чуди, дакле, то што је у овом
склопу постала салонска ствар театарска виктимизација Недића и његово
сврставање у 100 најзначајнијих Срба.
Није тешко уочити како се у јавности формирају и учвршћују нове
заједнице сећања центриране око антикомуниста: Драже, Љотића или
Недића. Страдање од комуниста сасвим је довољно да се некоме призна
статус жртве, чак и ако је био квислинг. Осим тога, трансгенерацијска
трауматизација грађанским ратом 1991–1995. додатно је оснажила
националну заједницу сећања, а заокрет 2000. изнова је ову раслојио
и институционализовао четничку заједницу сећања. То је прилично
разумљиво будући да је обновљеном националном капитализму потребна
измењена слика рата и репресивна слика комунистичког антифашизма.
Доследно томе у етноцентричном мишљењу од фашизма има и горих
ствари. То су космополитизам, интернационализам и мундијализам. Зато
се социјализам у службеном памћењу крајем 20. века универзализује као
пропаст и опасност по нацију. Места нове српске националне заједнице

сећања су Блајбург и Београд 1944. То су мартиролошки чворови скривеног
цуррицулума нове политичке социјализације и растегљиви обрасци за
додавање нових жртава. По законима реактивне искључивости декретирани
полувековни комунистички антифашизам замењен је антикомунистичким
анти-антифашизмом. Са пуцањем видика 90-тих дигла се и нова магла.
Међутим, није реч о демитологизацији декретираног комунистичког
антифашизма, која је свакако била потребна, него о дестигматизацији
квислинга преко теорије о жртвеном јарцу у циљу моралне хомогенизације
националне прошлости. Нове антикомунистичке четничке и квислиншке
заједнице сећања прилично су медијски умрежене у савременој српској
службеној и академској мисли о прошлости. У новим називима улица изнова
су дефинисане напетости између онога шта се може и сме заборавити,
с једне стране, и онога шта треба заборавити и чега се морамо сећати, на
другој страни. Што домаћа беспомоћна левица данас није кадра да утиче на
темељне заокрете јавног сећања у доброј мери је резултат непостојаности
њене интелигенције. То што у Бриселу и данас постоји Авенуе Сталинград,
а у центру Болоње Лењинова улица, док су у Београду АВНОЈ, Црвена
армија и маршал Толбухин изгубили улице није суптилна иронија историје,
него плански заборав антифашизма не само код политичара него и код
стваралачких интелектуалаца. Део улице 27. марта у Београду добила
је краљица Марија Карађорђевић, а верски празници који симболизују
фикције наткрилили су Дан устанка против фашизма и Дан победе над
фашизмом. Повратак оностраном и националном одредио је заборав
противљења највећем организованом злу 20 века. Другачије није ни могло
бити, јер обновљеном капитализму не смета религија него антифашизам
чији су кључни протагонисти били комунисти. Да ли је приватизација
тражила да Шкот Ф. Макензи, власник плаца изнад Славије, поврати своју
улицу од Руса Ф. И. Толбухина, команданта Трећег украјинског фронта, из
чијег је састава у ослобађању Београда 1944. погинуло 960 војника?
Вероватно, јер је смена антифашизма анти-антифашизмом свакако
важан посредни идејни сегмент дивље приватизације коју прати службена
реклерикализација. Да није реч о случајној подударности ових процеса
довољно говори већ околност да Недић и Макензи могу бити корисне иконе
приватизације, Коча Поповић и маршал Толбухин не. Као што попова нема
на радничким штрајковима, али су увек присутни на прославама нових
тајкуна, тако је и хиландарски менталитет неспојив са антифашизмом.
Упадљива је радна сагласност између Крунског савета и анти-антифашиста.
Бивши комунисти су уместо критичке саморефлексије углавном прихватили
удобно самотумачење о властитој доследности у склопу исконструисаног

трпљења у социјализму. Да би тобожње властито трпљење и страдање
у социјализму било уверљивије треба и раније џелате претворити у
жртве. Прошлост комунистичке антинационалистичке илузије сменила
је национална будућност са новом мартиролошком прошлошћу у којој је
обезбеђено место и домаћим квислинзима. Само се наивни чуде брзини
синхронизације економске приватизације и снажног заокрета удесно свести
о прошлости.
Још мање је загонетна брзина којом су све нове балканске државе
очистиле антифашизам од југословенства и братства и јединства. Преко
исконструисаног националног антифашизма, као признатог европског
родољубља, нове генерације треба васпитавати пре свега у духу
националног, а не југословенског антифашизма, иако је у стварности овај
други био далеко доминантнији и значајнији. У Хрватској се вештачки
конструише јединствена ослободилачка вертикала тако што се „кроатизује“
југословенски антифашизам и мири са антијугословенским Домовинским
ратом. Делегација владе Србије тек од 2008. полаже венце на споменик
херојима Кадињаче као српским антифашистима. Истини за вољу, тешко
да је уопште могуће службено сећање на југословенски антифашизам када
нема више Југославије. Али независно од тога, владајућим круговима у
новим балканским државама јасно је да релативизовање и национализовање
антифашизма у ствари јача „добри“ и „демократски“ национализам. Друга,
опречна врста инструментализације антифашизма видљива је у Војводини
где антифашизам данас обилно користе аутономаши за правдање
регионализма.
У службеној и неслужбеној Србији након 2000. у склопу рестаурације
прекомунистичких костура (капитализма, религије и национализма)
понајвише конзервативци приказују квислинге као патриоте, чиме
детрауматизују фашизам. Сваки конзервативац држи да нема ништа горе
него када народ губи идентитет на осећању кривице. Зато се на критику
домаћег фашизма гледа као на срамоћење нације. Није то само отресање од
неславне прошлости и њен заборав него се још више од тога национална
прошлост морализира, па на тај начин брисање непријатног из ње постаје
идеологија. Тако постаје јасније зашто националисти не маре за антифашизам.
Наиме, код етноцентричног мишљења говор о фашизму ствара нелагоду,
зато што овај подсећа националисте на властиту суштину, односно на то да
је фашизам у основи екстремни национализам. С обзиром на то да је код
нас поодавно нормализован национализам, конзервативци и националисти
истичу антитоталитаризам и антикомунизам тврдећи да је антифашизам
комунистичка идеологија. Отуда данас релативизовање, банализовање

и тривијализације антифашизма и на државном нивоу. Релативизација
се огледа у умањивању значаја комунистичког антифашизма, а потом и
у укључивању квислиншких и националистичких група у национални
антифашистички фронт. Нови уџбеници у Србији и Хрватској пишу о
два антифашистичка покрета. Антифашизацији домобрана у Хрватској је
пандан Равногорској споменици у Србији. Свуда се патриотизам центрира
око национализма, а издаја око интернационализма. Додуше и неолиберална
Европа банкара почива добрим делом на новом споју националног и
либералног, на етнократском либерализму.
Ипак су у службено памћење ЕУ уграђени антифашистички празници,
док је у домаћем конзервативном ревизионистичком емотивно-вредносном
склопу антифашизам по природи ствари неважан: то је изнуђени
прагматички идејнополитички приоритет који ремети слепи патриотизам,
по ком је моја нација увек у праву. Још више од тога, антифашизам је
штетан јер може бити незгодна упоришна тачка у критици шовинизма.
Зато се антифашизам само стидљиво помиње само због Брисела, док је за
унутрашњу употребу кориснији анти-антифашизам. Домаће квислинге и
разне националне и горске гарде треба растеретити од квислинштва и због
кастрирања левице, коју треба лишити њеног важног моралнополитичког
капитала – антифашизма. Отуда морална рационализација квислинштва
у послесоцијалистичком поретку сећања. Треба бити слеп па не видети
да што је слабија левица, то је приватизација разузданија, а експлоатација
неконтролисанија. Зато, гледано у целини, анти-антифашизам у Србији
није плод пуког академског ревизионизма домаће интелигенције, нити
део изборне кампање националистичких странака које истичу неосвећене
жртве комунистичког терора, него је пре свега важна структура обновљеног
српског капитализма. Јер ако се страдање „недужних“ квислинга успешно
прикаже као злочин левице, онда се успоставља важна симетрија између
фашистичких и комунистичких недела. Фашизам се тривијализује преко
поређења. Младе генерације остају збуњене пред тврдњом да су сви
подједнако чинили злочине. Антифашисте треба лишити ореола жртве тако
што ће се изменити морална једначина која почива на непобитној реалности
да је антифашизам био реактивни одговор на изворно фашистичко насиље.
У супротном, ако се овај став не пољуља, тј. уколико комунистички
антифашисти и даље остану истинске жртве, бруталној приватизацији ће
бити ускраћен важан стуб историјске легитимности? Зато није никакво
учитавање смисла нити претеривање, него реално упозорење то да дневни
анти-антифашизам треба читати као превентивно средство обновљеног
капитализма. Да понашање квислинга и није било тако ирационално не чини

се данас из поменутих својинских разлога само осредњем неолибералном
разуму него још више ученим конзервативцима из академије наука. Управо
ови последњи увећавају српски колективни нарцизам који је оштећен
на размеђи две ере. Излечење се не тражи само кроз монументализацију
националне прошлости него и кроз рационализацију домаћег фашизма.
Мало је рећи да се на овај начин прошлост не може свладати. Треба отићи
корак даље и додати да је сусрет оштећеног српског колективног нарцизма (Т.
Адорно) и обновљеног капитализма прорачунат. Није реч о случајном споју,
него о битној унутрашњој подударности коју треба маркирати, јер је рад на
прошлости могућ само ако се одлучно истакну структурни узроци хегемоне
инструментализације прошлости. Противљење нормализацији фашизма и
јасније указивање на фашистичку суштину домаћег квислинштва помогло
би спречавању десног екстремизма.
IZVORI:
Beocity RealAudio Intervju iz 10. Decembra 1996. godine sa predsednikom
Demokratske stranke Srbije http://www.beocity.com/beoarhiva/96-97/kostunica/
odgovori.html stranica posećena decembra 2008.
Drašković, Vuk 2008: Intervju listu „Glas kanadskih Srba“ 4.06.2008 http://
www.facebook.com/group.php?gid=77965640643 stranica posećena decembra
2008.
„EU nastala na ruševinama fašizma 2008“, Danas, 10. 5. 2008.
Inić, Slobodan, „Greška crkvenog vrha ili politički akt“, Naša borba, 28. 4.
1997.
Jojić, Jasna, „Srbija nema političare dostojne nacionalnih ciljeva“, Revija 92,
658, 2. 12. 2008.
Приредио Звонимир Костић 2001: 100 најзнаменитијих Срба, Принцип,
Београд, 2001, (1. издање 1993).
Kovačević, Siniša, 1992: Đeneral Milan Nedić – narodna tragedija http://
www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=12455&start=0 stranica poseće-
na decembra 2008.
Milosavljević, Olivera, 2006. Potisnuta istina – Kolaboracija u Srbiji 1941–44,
Beograd Helsinški odbor za ljudska prava, „Поднет захтев за рехабилитацију
Милана Недића“, 2008.
Политика, 4. 7. 2008.
Prеdlog deklaracije o rehabilitaciji đenerala Milana Đ. Nedića 1992: http://
www.svetskirat.net/ratnik/milan_nedic.htm stranica posećena decembra 2008.
Станковић, Ђорђе, 2008: „Мандале или култура сећања и

’рехабилитације’“, НИН, бр. 3004, 29. 7. 2008.
Šešelj, Vojislav: Spis o Milanu Nediću http://forum.srpskinacionalisti.com/
viewtopic.php?f=6&t=16111 stranica posećena decembra 2008.
Summary
The useing kvislings in Modern Serbia
In the postsocialist regimes the rehabilitation of the quislings is a part of

the useful new past.The article deals with the Serbian conservative attempts
to rehabilitate serbian quislings in WW 2. The paper presents some forms of
actually anti-antifascism. The former prescribed communist antifascism is
replaced by anticommunist anti-antifascism. It was supposed the connection
between economic privatization and a strong shift to the right awareness of the
past. Quislings should be rehabilitated not only for normalizing nationalism but
also because of the suppression of the Left, which should deprive her important
moralpolitical capital – antifascism.
ПОДАЦИ О АУТОРИМА
Др Драган Алексић (Алексинац, 1956), научни сарадник Института

за новију историју Србије. Дипломирао је на Филозофском факултету
у Београду 1980. Магистрирао је на истом факултету 1984. Докторску
дисертацију „Привреда Србије у Другом светском рату“ одбранио је 1997.
на Филозофском факултету Универзитета у Београду Од 1981. ради у
Институту за новију историју Србије. Учесник је великог броја научних
скупова у земљи и иностранству. Уредник је зборника радова Делиград од
устанка ка независности 1806–1876, Београд, 2007. Од 2000. до 2004. био
је члан редакције часописа Токови историје. Члан је редакције часописа
Весник Војног музеја и Расински анали. Од 2002. до 2006. био је председник
редакције Научне трибине Института за новију историју Србије и Института
за савремену историју. Сарађује на пројекту САНУ, Матице Српске и Завода
за уџбенике Српска енциклопедија. Објавио је две монографије Привреда
Србије у Другом светском рату, Београд, 2002. и Француски ваздухоплови
у наоружању Војске и морнарице Краљевине Југославије (коаутор), Београд,
2007, и више научних радова.
Др Анатолиј Аникејев (Москва, 1946), виши научни сарадник Инсти-

тута за славистику Руске академије наука (РАН). Докторирао на Московском
државном универзитету. Од 1970. ради у Институту за славистику РАН-а.
Бави се питањима спољне политике Југославије после 1945. и питањима
међунационалних односа после 1918. Објавио је монографију Как Тито от
Сталина ушëл: Югославия, СССР и США и началъны период холодной войны
(1945–1957), Москва, 2002. и већи број чланака.
Др Миле Бјелајац (Београд, 1955), научни саветник Института за новију

историју Србије. Аутор више десетина чланака и књига: Војска Краљевине
СХС 1918/1921, Београд, 1988; Vojska Kraljevine SHS/Jugoslavije 1923–1935,
Београд, 1994; Југословенско искуство са мултиетничком армијом 1918–
1991, Београд, 1999; Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918–1941,
Београд, 2004; Генерал Драгиша Пандуровић: живот и сведочења, Београд,
2007. и др.
Др Никита Бондарев (Москва, 1977) завршио је средњу школу у

Београду 1994. Дипломирао је на Катедри за историју Јужних и Западних
Словена Историјског факултета Москвског државног универзитета
одбранивши рад на тему „Култ Јосипа Броза Тита: pro et contra“. Докторску
тезу на тему „Московски период Јосипа Броза Тита (1935–1936)“ одбранио
је на Институту за славистику РАН-а. Тренутно ради као старији научни
сарадник Руског института за стратегијска истраживања. Објавио је више
радова на руском и српском језику.
Др Драгомир Бонџић (Крушевац, 1973), истраживач сарадник

Института за савремену историју из Београда. Магистрирао и докторирао
на Филозофском факултету у Београду. Објавио је једну монографију и више
научних радова. Областi интересовања: историја просвете, науке и културе
у Србији и Југославији током 20. века, посебно развој високог школства и
науке после 1945. године, однос интелектуалаца и идеологије, последицe
хладног рата у друштвеном и културном животу Југославије.
Мр Далибор Денда (Зрењанин, 1975), истраживач сарадник у

Одељењу за војну историју Института за стратегијска истраживања у
Београду. Дипломирао (2001) и магистрирао (2008) на Катедри за историју
Југославије Филозофског факултета Универзитета у Београду. Аутор је
једне књиге и двадесетак научних радова. Сарађује на пројектима Српски
биографски речник и Српска енциклопедија. Секретар је редакције часописа
Војноисторијски гласник. Учествовао је на више научних скупова у земљи
и иностранству (Бугарска, Словачка, Румунија, Словенија). Бави се војном
историјом Србије и Југославије у 20. веку.
Др Бојан Димитријевић (Београд, 1968), научни сарадник Института

за савремену историју у Београду. Магистрирао на Филозофском факултету
у Београду 1997, а докторирао на Филозофском факултету у Новом Саду
2004. Објавио је монографије: Југославија и НАТО 1951–1957, Београд, 2003;
Југословенска армија 1945–1954. Нова идеологија, војник и оружје, Београд,
2006; ЈНА од Стаљина до НАТО пакта. Армија у спољној политици Титове
Југославије, Београд, 2006; Југословенско ратно ваздухопловство 1942–
1992, Београд, 2006; Модернизација и интервенција. Југословенске оклопне
јединице 1954–2006, Београд, 2010.
Др Јелена Јурјевна Гускова студирала је на Катедри за историју

Јужних и Западних Словена Историјског факултета Московског државног
универзитета (1972). Руководилац је Центра за изучавање савремене
балканске кризе Института за славистику РАН-а. Била је одговорни уредник
за објављивање више од 35 књига и зборника о Југославији и приређивач
Подаци о ауторима . . . 565
десетине зборника докумената о проблемима кризе на Балкану. Објавила је

више од 350 научних и публицистичких радова. За иностраног члана Српске
академије наука и уметности изабрана је 2007. године.
Др Андреј Борисович Едемски (Москва, 1962) студирао је на Катедри

за историју Јужних и Западних Словена Историјског факултета Московског
државног универзитета (1985). Постдипломске студије на Институту
за економију светског социјалистичког система РАН-а завршио је 1988.
године. Од 1988. ради у Институту за славистику РАН-а. Бави се историјом
Југославије и спољне политике СССР-а и Русије. Аутор је књиге От
конфликта к нормализации. Советско-югославские отношения в 1953–1956
гг. (Москва: Наука, 2008) и више десетина научних радова. Од јесени 2008.
члан је радне групе за истраживање компликованих питања историје Русије
и њених односа са страним земљама.
Др Александар Животић (Београд, 1981) дипломирао на Катедри

за историју Југославије Филозофског факултета у Београду 2005. године.
Магистрирао са темом „Југославија и суецка криза 1956–1957“ на истој
катедри 2007. Докторирао 2010. одбранивши дисертацију „Југославија,
Албанија и велике силе 1945–1961“. Од 2006. ради у Институту за новију
историју Србије. Објавио је једну монографију и тридесетак чланака у
домаћим и страним часописима и зборницима радова. Учествовао на више
научних скупова у земљи и иностранству. Бави се истраживањем војне и
дипломатске историје социјалистичке Југославије.
Др Зоран Јањетовић (Загреб, 1967), научни сарадник Института за

новију историју Србије у Београду. Објавио неколико десетина чланака
и три књиге: Between Hitler and Tito. The Disappearance of the Vojvodina
Germans, Beograd, 2000; Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u
Jugoslaviji 1918–1941, Beograd, 2004; Od Auschwitya do Brijuna. Pitanje odštete
žrtava nacizma u jugoslovensko-zapadnonjemačkim odnosima, Zagreb, 2006.
Области интересовања: националне мањине у Југославији, дипломатски
односи Југославије и СР Немачке и популарна култура у социјалистичкој
Југославији.
Др Жарко Јовановић (Ваљевска Каменица, 1936). Завршио је

Филозофско-историјски факултет – група историја у Београду 1962. Од 1963.
радио у Заводу за прикупљање и обраду докумената из историје радничког
покрета Србије, а од 1965. у Институту за историју радничког покрета
Србије. Магистрирао је 1969, а 1975. докторирао. Истраживачки се бавио

темама: сељаштво, културно-уметничке активности радника, студентски
покрет на Београдском универзитету, организовање синдикалног покрета у
Србији и стварање и развој нове власти у Србији у периоду Другог светског
рата. Објавио је десет монографија, две биографије, једну библиографију,
једну хронологију, шест књига грађе, један зборник радова и преко 60
студија, расправа и чланака. Учествовао на више од 30 научних скупова у
земљи и иностранству, као и на четири конгреса историчара Југославије. Од
1994. до 2001. био је директор Института за новију историју Србије.
Проф. др Мирослав Јовановић (Београд, 1962), ванредни професор на

Катедри за општу савремену историју Филозофског факултета у Београду.
Главна подручја научних интересовања: историја Русије (СССР), историја
руске емиграције и историја Балкана у 20. веку, друштвена и културна
историја српског народа у 19. и 20. веку, историја српске историографије.
Један од оснивача и уредник издања Удружења за друштвену историју.
Оснивач и управник Центра за савремену историју Балкана и Центра за
руске студије Филозофског факултета у Београду. Аутор пет монографија,
уредник, аутор и приређивач 12 зборника и збирки извора и аутор више од
60 научних радова.
Др Милан Б. Кољанин (Београд, 1953), научни сарадник у Институту

за савремену историју у Београду. Предмет његовог истраживања су
репресивни системи у Другом светском рату у Југославији, логори у Србији
и Независној Држави Хрватској, холокауст у Југославији, посебно у Србији,
злочини у Другом светском рату, филм и антисемитски стереотипи у
пропаганди, идеолошке основе немачке окупације Србије, антисемитизам
и његова друштвена улога на простору југословенске државе између два
светска рата.
Др Алексеј Костин (Киров, 1977) завршио је 1999. Историјски факултет

Вјатског универзитета хуманистичких наука, а 2002. и постдипломске
студије на истом факултету. Докторску дисертацију је одбранио 2002. на
Петроградском државном педагошком универзитету „А. И. Херцен“. Заједно
са В. Т. Јунгблудом 2004. је објавио књигу Политика США в Югославии в
1941–1945 гг. Од 1999. ради на Катедри за општу историју Историјског
факултета Вјатског универзитета хуманистичких наука прво као асистент,
затим од 2002. као старији предавач и од 2005. као доцент.
Мр Александар Кулагин (Јекатеринбург, 1984) завршио је Историјски

факултет Уралског државног универзитета у Јекатеринбургу (cum laude
2007) Магистерска теза: „Државни удар у Југославији 27. марта 1941. године“.
Од 2005. је запослен у гимназији као професор историје и друштвених
наука. Од 2008. је ванредан аспирант на Уралском универзитету са тезом
„Југословенско питање у односима великих сила на крају Другог светског
рата“.
Проф. др Тодор Куљић (1949), социолог, професор Филозорског

факултета у Београду. Објавио је књиге: Фашизам (1978, 1987), Теорије о
тоталитаризму (1983), Бирократија и кадровска управа (1989), Облици
личне власти (1994, 2009), Тито (1998, 2005), Превладавање прошлости
(2002), Култура сећања (2006), Социологија генерације (2009).
Др Олга Манојловић Пинтар (Београд, 1966) бави се истраживањима

колективног памћења и историјске културе. Стручно се усавршавала у
Будимпешти, Љубљани и Трсту. Запослена је у Институту за новију историју
Србије у Београду.
Мр Наташа Милићевић (Ивањица, 1971), истраживач Института

за новију историју Србије у Београду. Била је сарадник на пројекту
„Historiography in Southeast Europe After Socialism“, 2001–2003, Центра
за проучавање балканских друштава и култура Универзитета у Грацу.
Објавила је једну монографију и више научних и стручних радова из
области историје друштва Србије и Југославије после Другог светског рата и
историје историографије. Предмет интересовања: историја југословенског
и српског друштва после Другог светског рата, посебно однос власти према
друштвеним групама (грађанству, интелигенцији), историја историографије.
Мр Миљан Милкић (Књажевац, 1975), истраживач сарадник у

Институту за стратегијска истраживања у Београду. Дипломирао је на
Одсеку за историју Филозофског факултета у Приштини. Магистрирао
2009. на Факултету политичких наука у Београду одбранивши рад на тему
„Тршћанска криза у војнополитичким односима Југославије са великим
силама 1943–1947“. Проучава историју српске и југословенске војске у XIX и
XX веку и историју међународних односа у XX веку.
Др Горан Милорадовић (Нови Бечеј, 1965), истраживач у Институту за

савремену историју у Београду. Бави се темама из историје источне Европе,
а посебно из области друштвене и културне историје. На Филозофском

факултету у Београду 2000. године је одбранио магистарску тезу „Логори
за изолацију у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1919–1922)“, а 2009.
године докторску тезу „Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955.
године“. Учествовао је на бројним научним скуповима. Члан је редакције
Годишњака за друштвену историју.
Др Момчило Митровић (Велико Набрђе, 1948), научни саветник и

директор Института за новију историју Србије у Београду. Аутор је више
десетина научних чланака и књига: Venčac 1881–1981, Aranđelovac, 1985;
Srbija 1944–1951. Društveno-ekonomske promene i organizacija upravljanja
privredom, Beograd, 1988; Изгубљене илузије. Прилози за друштвену историју
Србије после Другог светског рата, Београд, 1997; Српска национална част
пред законом 1945. године, Београд, 2007; приредио: Muslimanski logor Visoko,
Beograd, 1994, 2007; Српска национална част пред законом, Београд, 2008. и
Три документа о ибеовцима, Београд, 2009.
Др Коста Николић (Краљево, 1963), научни саветник у Институту за

савремену историју у Београду. Дипломирао је (1988), магистрирао (1993) и
докторирао (1999) на Филозофском факултету у Београду. Области научног
интересовања: историја комунизма у Краљевини Југославији, историја
српског народа и српског друштва у Другом светском рату, култ личности у
социјалистичкој Југославији и историја историографије. До сада је објавио
23 монографије, 65 чланка у научним часописима у земљи и иностранству и
22 поглавља у монографијама.
Мр Сања Петровић Тодосијевић (Шабац, 1977), истраживач сарадник

у Институту за новију историју Србије у Београду. Аутор је монографије
Za bezimene. Delatnosti UNICEF-a u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji
1947–1954, Beograd, 2008. Бави се историјом детињства, историјом школства
и друштвеном историјом Србије и Југославије после 1945.
Др Никола Б. Поповић (Купрес, 1939), дописни члан Академије наука

и умјетности Републике Српске. Од 1973. је радио у Институту за савремену
историју. Главни и одговорни уредник часописа Историја ХХ века је био
од 1983. до 1988. године. Од 2000. до 2004. је био директор Института за
савремену историју. Као редовни професор предмета општа савремена
историја радио је на Филозофском факултету у Бањој Луци од 1996. до
2008. Писао је о односима Србије и Русије, Југославије и Совјетског Савеза,
стварању југословенске државе, разбијању СФРЈ и српском националном

програму.
Проф. др Мира Радојевић (Нови Каровци, 1959) је доцент на Одељењу

за историју Филозофског факултета у Београду, на коме је запослена
од 1996. године. Постдипломске студије завршила је 1992. одбраном
магистарског рада „Удружена опозиција 1935–1939“, а докторирала 2004.
године дисертацијом „Божидар В. Марковић (1874–1946). Политичка
биографија“. Проучава историју југословенске идеје, српско-хрватске
односе, проблеме демократије и парламентаризма, деловање грађанских
политичких странака, улогу политичке и интелектуалне елите, послератну
југословенску емиграцију. Објавила је две монографије и неколико десетина
мањих научних радова.
Др Слободан Селинић (Бајина Башта, 1975), истраживач сарадник

Института за новију историју Србије у Београду. Магистрирао 2004. на
Филозофском факултету у Београду, где је и докторирао 2009. Проучава
друштвену историју социјалистичке Југославије и Београда, југословенско-
чехословачке односе после Другог светског рата и положај Југославије у
току хладног рата.
Др Алексеј Тимофејев (Москва, 1977), дипломирао је историју 1999. на

Оделењу за историју Јужних и Западних Словена на Историјском факултету
Универзитета „Ломоносов“ у Москви. Магистрирао је на истом оделењу
2002. са темом „Српска политика у Старој Србији 1878–1903“. Радио је 2001–
2005. као наставник историје у I, III и VII београдској гимназији. Од 2006.
запослен је у Институту за новију историју Србије. Докторирао је 2010. на
Београдском универзитету са темом „Утицај СССР-а и руских емигранта
на догађаје у Југославији 1941–1945“. Аутор низа монографија и чланака
о: „руском фактору“ на Балкану у 20. веку, историји Другог светског рата,
герилском ратовању на Балкану, историји наоружања.
Др Ђоко Трипковић (Сјеница, 1950), научни саветник у Институту за

савремену историју у Београду, где ради од 1983. Завршио је Филозофски
факултет, група за историју, у Београду. На истом факултету је докторирао,
дисертација: „Унутрашњеполитички развитак Југославје и Велика
Британија 1945–1948“. Бави се изучавањем опште и националне историје 20.
века, превасходно првим деценијама после Другог светског рата. Посебан
предмет интересовања су међународни положај Југославије и односи
Југославије са великим силама. Објавио је више десетина научних радова –

књига, зборника историјских докумената, чланака и расправа.
Мр Дмитар Тасић (Петровац на Млави, 1973), истраживач сарадник

Института за стратегијска истраживања у Београду. Магистрирао је 2006.
на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду са
темом „Војна управа у Јужној и Старој Србији 1919/20“. Проучава историју
Војске Краљевине Југославије и социјалистичке Југославије и војне и
политичке везе ФНРЈ са земљама Трећег света.
Др Милан Терзић (Подгорица, 1960) ради у Одељењу за војну историју

Института за стратегијска истраживања у Београду. Објавио је монографије
Титова вјештина владања (Маршал и маршалат 1943–1953), Подгорица,
2005. и Тито и Нобелова награда за мир, Подгорица, 2006. Био је председник
редакцијског одбора зборника докумената Балкански пакт 1953/54,
Београд, 2005. Истражује Други светски рат (положај Југославије, утицај
међународног фактора, унутрашњи сукоби, четнички покрет Драгољуба
Михаиловића, Југословенска краљевска влада, партизанска дипломатија,
савезничке мисије, делатност Јосипа Броза Тита) и послератни период
(питања културне политике, изградња Титовог култа, Титов систем рада и
одлучивања, положај Југославије у хладном рату).
Мр Владимир Љ. Цветковић (Панчево, 1972), истраживач сарадник

у Институту за новију историју Србије у Београду. Објавио је монографску
публикацију: Ekonomski odnosi Jugoslavije i Francuske, 1918–1941, Beograd,
2006. Области интересовања: историја Југославије у хладном рату, односи
са суседним социјалистичким државама у другој половини 20. века,
југословенско-француски односи у 20. веку, привредна историја Југославије.
Мр Љубинка Шкодрић (Београд, 1975), дипломирала је 2000. године,

а 2008. магистрирала на Филозофском факултету у Београду, на Катедри за
историју Југославије. Од 2001. ради као архивиста у Архиву Србије. Бави се
истраживањем културне и друштвене историје Србије у Другом светском
рату. Аутор је књиге Министарство просвете и вера у Србији 1941–1944.
Судбина институције под окупацијом.
ИМЕНСКИ И ГЕОГРАФСКИ ИНДЕКС
А
Абрамов Н. Н., 373, 374
Адамик Аугустин, 534, 536
Афрић, Б., 426, 427
Албанци, 79, 327, 330, 341, 343
Александров Г. Ф., 372
Александровац, 140
Алексинац, 264, 267, 563
Алиханов Г. С., 17, 18, 20
Алтгајер Бранимир, 194, 195
Алтман В., 365
Аникејев А. С., 2, 248, 469
Анкара, 34, 42, 70, 76
Анриј Хенрyс, 494, 495
Антонеску, Ј., 170, 171, 172, 177, 555
Антонов А. И., 121, 125, 126, 127, 264
Арачић Вукоман, 497
Арад, 169
Арадац, 186, 189
Аранђеловац, 136, 137
Арциковски Артимеј В., 374
Асејев Ник, 429, 430
Асић Мило, 408
Атанацковић Жарко, 78
Аугустинчић А., 420, 421, 547
Аустрија, 61, 62, 79, 217, 220, 282, 285, 289, 291, 309, 338, 349, 350, 351, 352, 353, 354,
355, 356, 425, 440, 465
Аустро –Угарска, 316, 496
Авала, 166, 423, 499, 549
Авендер Јакоб, 185
Б
Бабич Антонина, 365
Бачка, 190, 191, 192
Бадалић Јосиф, 368
Баева Искра, 342, 399
Бајатовић Душан, 10
Балкан, 16, 19, 20, 33, 49, 55, 56, 62, 68, 83, 96-98, 100, 110, 118, 171, 211-213, 216, 218,
221-223, 227, 228, 239, 240, 242, 243, 248, 253, 255, 257, 258, 260-263, 266, 267, 284, 285,
287, 289, 290, 298, 300, 302, 308-310, 312, 316, 317, 319, 327, 328, 341, 396, 399, 405, 424,
430, 457, 470, 471, 481, 482, 487, 210, 524, 525, 565, 566, 569
Банат, 122, 168-170, 172-177, 181-183, 185-190, 195, 196, 198, 202, 208, 301
Банатска клисура, 168-178
Бандровска Ева, 406
Баноштор, 196
Бања Лука, 420, 422
Барановић Крешимир, 408
Барања, 202
Барјактари Мухарем, 333
Баркер Елизабет, 35
Барту Луј, 494, 495
Баш Франц, 191
Батина Скела, 420, 547
Бећковић Матија, 557
Беговић Мехмед, 366
Бектеж, 80
Бела Црква, 175, 178, 188, 189
Белгија, 52, 83, 319
Белић Александар, 365, 366, 367, 368, 376, 377, 407
Белимарковић Јован, 497
Белобородов, Г. С., 279
Белобрешка, 171, 175, 176
Белорусија, 210
Бенцер Феликс, 87
Бењамин Валтер, 383, 384
Београд, 9-11, 15, 21, 33-36, 38-40, 44-46, 53, 55-57, 59-63, 67, 69, 70, 73, 76-80, 82-90,
95, 104, 133-135, 140, 142, 143, 147, 149, 150, 152, 153, 156, 159-166, 168, 169, 171-173,
175, 176, 178, 179, 181, 183, 185-187, 206, 210, 222, 225, 227-230, 232-234, 245, 246, 274,
275, 283, 291, 293, 294, 298, 299, 301-303, 306, 307, 310, 312, 316-321, 324, 328, 330, 333,
335, 340, 342, 352, 357-362, 364-366, 369, 370, 373-380, 384, 386-388, 394, 396, 397, 399,
Именски и географски индекс . . . 573
400, 422-429, 432, 433, 436, 437, 442-446, 453, 457, 459, 460, 463-465, 469, 493, 494, 496,
498, 499, 501, 502, 505-513, 515-520, 534-541, 543, 545-549, 554, 555, 558, 561, 563-570
Београдско Сајмиште, 78, 79
Берат, 408, 474
Берендс Хермен, 187, 188
Бережков, В. А., 526
Берлин, 21, 33, 41, 52, 54, 61-65, 67, 69, 190, 195, 196, 219, 226, 254, 341, 482, 498, 507
Бернштајн С. И., 372
Бесарабија, 77, 79
Бевац (Кардељ Едвард), 232, 284, 286, 290, 293, 321, 428
Бичанић Рудолф, 368
Бихаљи Ото, 406
Билимовић Антон, 364
Бил, Д. Т Хадсон, 138, 240
Бирјузов Сергеј, 423, 493, 499-501, 549
Благојевић Љиљана, 420
Благојевић Обрен, 364, 366, 367
Блајбург, 558
Блед, 398, 399
Богатирев Пјотор Г., 374
Богдановић Милан, 365, 366
Богићевић Анте, 497
Богословски М. М., 372
Бојовић Петар, 496, 497
Болник Олга, 365
Болоња, 558
Бондарев Никита, 15, 563
Бонџић Драгомир, 357, 564
Бор, 60
Борачка улица, 497
Борис А. Рибаков, 374
Борисов Иван, 231, 365
Борковић, М., 88, 92
Борозан, Б., 426
Борски Рудник, 191
Босна, 39, 79, 100-102, 111, 127, 138, 141, 142, 144, 208, 209, 273, 302, 305, 306, 519, 521
Бошковић Ђурђе, 366, 367
Божић Никола, 80
Божидар Лаврић, 365
Божовић Б., 53, 85-88
Бранковић Слободан, 536, 537
Брчко, 302, 306, 406
Бријан Аристид, 495, 500
Бродски М. А., 370, 372
Будак, М., 555
Будимпешта, 150, 191, 214, 226, 299, 416, 507, 509, 512, 545, 567
Бугарска, 34, 37-39, 43, 165, 176, 205, 213, 221, 279, 280, 290, 301, 341, 342, 393, 395, 396,
398-404, 408, 411, 412, 415, 417, 425, 450, 461, 507, 509, 515, 541, 564
Бухарки Б. Игор, 149
Бујановац, 384
Бује, 294
Буковина, 70
Букурешт, 168, 175, 176, 182, 183, 298, 404, 409, 510
Букуров Станислав, 365
Булевар Црвене Армије, 165, 423
Булевар ЈНА, 497
Булевар Ослобођења, 497
Бургенланд, 350, 353
Бутлеров А. В., 364
В
Вајкс, 194
Валтер, 148, 150, 151, 334, 336, 338, 383, 384
Ваљево, 135-137, 367
Вараждин, 194, 421
Варшава, 124, 266, 343, 344, 404-406, 416, 463
Варварин, 141
Васић Милош, 497
Вашингтон, 49, 55, 134, 143, 247, 250, 252, 253, 255, 258, 260, 266-269, 283, 307-309,
311-313, 540
Велебит Владимир, 106, 125, 178, 181, 243, 288, 289, 444
Велики Бечкерек, 188, 189, 201
Велики Семпетар, 174
Велмар – Јанковић Светлана, 70, 499, 555
Венцељ Николајевич Константин, 390
Вермахт Кајтел, 55, 56, 63, 69, 70, 75, 76, 188, 189, 191, 192, 196, 198, 218, 247, 353, 507,
509, 512, 520, 551
Вернер Лоренц, 188, 190, 191
Вернић Нaда, 368
Весић Властимир, 104, 141, 303
Видумкин Елена, 545, 551
Вигодски С. А., 370, 372
Виктор Новак, 366
Вилсон Вудро, 143, 284, 285, 287-289, 495
Винковац, 193, 194, 196
Виноградов И. Н., 372
Винт Гај, 83
Вис, 117, 119, 124, 148, 149, 152, 155, 244, 250, 300, 396, 442, 456
Висарионович Јосиф Стаљин, 41, 50, 147-153, 156, 157, 162, 165, 176, 232, 242-245,
286, 290-295, 300, 309, 310, 330, 332-334, 336, 338, 358, 362-364, 371, 375, 384, 394, 396-
398, 402, 404, 410, 411, 420-423, 426-428, 431, 433, 435, 456, 461, 462, 469, 498, 511, 512,
514, 516, 537, 547, 564
Вишеград, 136, 304
Вишински, 42, 341, 353, 370
Вишински Андреј, 43, 355
Вишњић Петар, 53, 57, 159, 166, 537, 543
Виторовић, Д., 554
Власеница, 306
Војвода Бојовић, 496, 497
Војводина, 39, 175, 185, 193, 206, 210, 222, 275, 306, 367, 445, 512, 547, 559
Волф Фрид, 365
Волков, В. К., 96, 109, 110 ,115, 118, 122, 124, 125
Волошиново, 423
Ворошилов, 207, 510
Врачар, 499, 501, 502
Врњачка Бања, 139, 302
Вроцлав, 406
Вучковић Михаило, 366, 367
Вудвард, Л., 527
Вујсић – Живковић Наташа, 161, 385
Вукасовић Косара, 149
Вукчевић Славко, 534-536
Вукотић Јанко, 496
Вуковар, 193, 194, 196, 306
Вуковић, В., 553, 554
Г
Гамбета, 494
Гарзичић Спасоје, 367
Гепрат А., 494, 495, 513
Герасимов Александар, 375, 431, 433, 434
Герасимов Сергеј, 431
Гибијански, Л. Ј. , 246
Гибралтар, 244
Гиренко Ј. С., 248, 249, 258, 259, 478, 481, 483, 525, 529
Глишић В., 87
Глухово, 406
Гоч, 304
Гофман И., 219
Гојковић Илија, 496
Гончаров И., 370
Гопкинс Г., 256
Горелов С. Н., 365
Горица, 283, 294
Горки Максим, 371, 421
Горловка, 207
Гормли Џејмс, 268
Гостић Јосип, 408
Гостојева, Н., 375,
Градишћански Хрвати, 350
Грци, 329
Грчка, 56, 83, 337, 458
Греј Едвард, 495
Греков, 372, 374
Грга Гамулин, 434
Григореску Лућијан, 409
Грозе, 400
Грозе Петар, 181-183
Грубачић Коста, 366, 367, 376
Грујић Сава, 497
Гулаг, 425
Гусев, 353
Гускова, Е.Ј., 206
Гутић Мирко, 536
Д
Данијела Горчева, 280
Данска, 83
Давид Аркин, 374
Давидов Денис, 368, 370
Де Сантис, Х. , 252
Деборин, Г. А., 525
Дедијер Владимир, 149, 151, 152, 228, 231, 328, 515, 548
Дедиње, 163, 498
Дејнека Александар, 431, 434
Делчев Гоце, 450
Денда Далибор, 534, 564
Депре Франш, 490, 495
Деспотовић Богдан, 178
Деспотовић Жарко Јакобински, 171, 178
Дета, 176, 177
Дикенс Пиерсон, 288
Дикин, Ф. В., 241
Димић Љубодраг, 317, 394, 534, 535
Димитрије Степанович Чувахин, 330, 331, 335, 337, 339, 469, 472-475, 480-487
Димитријевић Бојан, 437, 564
Димитров, Георги, 34, 37, 99, 102, 109, 110, 115, 125, 149, 150, 286, 398, 423, 461, 482,
526, 530
Дин Џон, 264
Дињаша, 170
Докнић Бранка, 361
Доктор Живаго, 419
Доманкушић Стјепан, 278
Доњоградски булевар, 497
Дорнер Мирко, 409
Драч, 408
Драган Илија, 181
Драгишћ Петар, 349
Драгослав Рачић, 137, 141, 304, 305
Драгутин Кесеровић, 139, 140, 141, 302-304, 508
Драгутин Милутиновић, 496
Драшковић Вук, 554
Дрина, 197, 240, 277
Дрвар, 102, 113, 274, 439
Дубиска Ирена, 406
Дугалић Душан, 497
Дуканац Љубомир, 367
Дуканац Славко, 134
Дунав, 38, 48, 79, 133, 134, 163, 168, 169, 172, 173, 181, 191, 297, 298, 302 ,306, 400, 420,
423, 509, 538
Двери, 554
Дворско сокаче, 500
Ђ
Ђаја Иван, 367
Ђаконов М., 372
Ђелино Стефан, 365-367
Ђердапска клисура, 77
Ђерђе Јосип, 331, 332, 340, 341, 343
Ђилас Милован, 231, 232, 242-244, 274, 312, 325, 428, 429, 436, 512, 514
Ђилас Мита Митровић, 371
Ђоко Трипковић, 162, 450, 569
Ђурђе Бошковић, 366, 367
Е
Едемски Андреј, 95, 565
Елбасан, 408
Ердевик, 197
Еренбург Иља, 425, 426
Есаулова А. Нина, 149
Евнер Хоџа, 327, 330, 333, 335-337, 339-344, 397
Европа, 46, 47, 49, 50, 56, 77, 83, 84, 87, 89, 93, 96-98, 109, 172, 192, 207, 211, 212, 222,
233, 247, 248, 253,-256, 260, 261, 263, 267, 269, 270, 272, 279, 285-287, 297, 299, 300, 307,
311, 317-319, 321, 323, 332, 335, 337, 342, 358, 372, 393, 394, 396, 401, 402, 404, 410, 417,
421, 424, 425, 430, 437, 451, 456, 459, 460, 463, 464, 469, 471, 472, 474, 476, 478, 479,
4881, 482, 486, 521, 524-527, 531, 545, 550, 551, 553, 555, 556, 560, 567
Ж
Жабаљ, 186
Жданов Владимир, 150, 165, 166, 214, 216, 223, 423, 478, 481, 493, 498, 499, 520, 549
Жељабова Дусја, 424
Живковић Драгиша, 390
Живковић Михаило, 497
Живковић Петар, 496
Животић Александар, 327, 394, 397, 408, 565
Жофр, 494
Жомбољ, 169
Жуков, 118, 148, 165, 218, 243
Жуковски Н. Е., 364, 372
Адибеков Г. С., 18, 22
Бубер – Нојман Маргарета, 27
Будзинскиј Станислав, 27
З
Заболовски, 444
Задар, 283
Загреб, 19, 80, 92, 165, 276, 306, 367, 368, 374, 376, 407, 413, 423, 445, 510, 565
Зах Фрања, 497
Западна Европа, 98, 211, 254, 255, 270, 318, 401, 553
Западна Морава, 138, 302, 304, 305
Западна Србија, 122, 538
Зарубин Георгиј, 354, 355
Заварухин Виктор, 545, 546, 549, 550-552
Зечевић М., 88
Зеленгора, 277
Зеленика Милан, 536
Зеленин В. В., 96, 248, 525
Земун, 78, 79, 165, 189, 201, 306, 414, 498
Зигфрид Каше, 193
Зихерл Борис, 365, 432
Златица, 175
Златко Горјан, 368
Зоговић Радован, 429-431
Зрињски Петар, 499
Звездара, 79, 495, 497
Звонимир Костић, 554, 561
И
Идн Ентони, 44, 46, 288, 292, 299, 300, 307, 456, 458
Илок, 197
Иран, 102, 274
Исаковић Ђорђе, 496
Исић Момчило, 388
Испир Еуген, 409
Источна Европа, 272, 279, 285, 307, 311, 315, 317, 318, 393, 401, 402, 417, 421, 430, 456,
460, 463, 545, 550, 567
Источно Средоземље, 285, 288, 289, 292, 293, 300, 319, 459
Исток, 74, 136, 243, 245, 274, 315, 316, 385, 402, 432, 454, 462, 507, 555
Истра, 120, 125, 267, 283-285, 287, 289, 291
Италија, 38, 79, 133, 143, 239, 240, 274, 282, 283, 285-289, 291, 292, 294, 309, 319, 327,
328, 344, 351, 457, 458, 465
Иванушкин Петрович Евгеније, 546
Ивић, П., 316, 554
Изола, 294
Ј
Јадранско море, 287, 376
Јаковљевић Ранко, 77
Јаковљевић Стеван, 365, 366, 376
Јанигро Антонио, 408
Јанковић Данило, 536
Јанковић Драгослав, 364
Јанковић Станоје, 406
Јањетовић Зоран, 185, 565
Јашиј, 171
Јефимов А. В., 370, 372
Јефтић Милош, 378, 380
Јери Јанко, 289
Јевреји, 73-75, 75, 84, 191, 555, 556
Јојић Јасна, 554
Јоксимовић Секула, 278
Јон Флоре, 175
Јонић Велибор, 70, 88
Јосифовић Младен, 366, 367
Јосип Броз Тито, 15-17, 19-22, 24, 26-30, 50, 95-106, 108-127, 135, 143, 147-149, 151-
153, 155-157, 162, 163, 178, 181, 220, 228-, 239, 240, 242, 244, 245, 248-254, 256-263, 267,
269, 274, 275, 278, 288-291, 293, 295, 298-300, 305, 307-311, 313, 320, 321, 327, 328, 330,
333, 351, 372, 378, 386, 387, 394, 398, 402, 415, 422, 423, 425,-428, 432, 456-465, 469-474,
476-479, 481-483, 487, 498, 515, 519, 528-530, 563, 564, 567, 570
Јосипов В. П, 370
Јовановић Драгослав, 500
Јовановић Мирослав, 227, 316, 505, 566
Јовановић Радивоје, 536-538
Јовановић Жарко, 133, 140-142, 565
Јовановић Живорад, 425, 426
Јовановић, Љ., 138, 426
Југоисточна Европа, 47, 56, 83, 84, 87, 192, 297, 300, 307, 459, 464
Југославија, 9-11, 31, 33-44, 50, 53, 55-61, 68, 70, 73, 76-78, 80, 83, 86, 90, 95, 133, 134,
137, 142, 147-157, 159-161, 165, 168-171, 173-178, 180-183, 201, 205, 220-229, 232, 232,
239-245, 247, 272-276, 278, 280-285, 287-291, 293, 294, 297-301, 303-313, 315-321, 323,
327-333, 335-338, 340-345, 349-355, 357-362, 364-380, 382, 386-391, 393-398, 400-417,
419-432, 434-440, 442-446, 448-450, 452-465, 467-469, 494, 496, 498, 500, 502, 506-522,
524, 528, 534-536, 538, 539, 541-543, 545-549, 559, 563-570
Јужни Булевар, 499
К
Каиро, 36, 171, 239
Кајмакчалан, 496
Калемегдан, 431, 495, 497, 547
Калинова Евгенија, 108, 277, 399
Калвокорези Петер, 83
Камерхофер Константин, 194
Капица, Ј. Пјотор, 379
Караџић Вук, 386, 389
Караиванов И., 17, 20
Карансебеш, 169
Карапанџић М. Боривоје, 276
Караш, 174
Карл Хајм, 186
Карпати, 148, 171
Карпински, 364
Карташев, 448
Катовице, 406
Катуков Михаил, 216
Казабланка, 285
Казимиров Федор, 79
Келчејев, К., 365
Кенигсберг, 498
Кенон Кавендиш, 252
Керкез, С., 89
Кер Кларк, 459
Кесеровић Драгутин, 139-141, 302-304, 508
Кидрич Фране, 376
Кикинда, 201, 508
Кирк А., 249
Киров, 10, 566
Кизов Хелмунт, 196, 197
Кладово, 133, 134, 138, 297
Клајн Хуго, 367
Кларк Марк, 266, 267
Клемансо Жорж, 494, 495
Климов Елем, 552
Клокочевац, 125
Кљаковић Војмир, 155, 537
Кнежевић Богић, 367
Књегиња Љубица, 161
Којић Бранислав, 367
Кокорин Олег, 10
Колдунов А. И., 264
Колко, Г., 250
Комаров В. Л., 365, 367, 372
Конављанска улица, 495
Константиновић Михаило, 366-368
Корча, 408, 470
Корњилов, 370
Корушка, 283, 349-353, 355, 461
Косев Кирил, 542
Космач Е. Н., 248
Космајска улица, 500
Космински Е. А., 370, 372
Косово, 139, 206, 209
Косово и Метохија, 79
Косовска Митровица, 77
Костаке Андреј, 174
Костић Урош, 149, 536, 537, 541
Костић, З., 554, 561
Кошћушко Тадеуш, 406
Коштуница, В., 554
Котов Г. П., 264
Ковачевић Бранислав, 276
Ковачевић Михаил, 496
Ковачевић Синиша, 553
Ковачевић, Д., 89
Коваћевић Михаило, 496
Ковешњикиов, 448
Козлов, 372
Крајишник, 188
Крајова, 149, 155, 156, 275, 298, 300
Краков, 406, 416
Краљево, 139, 151, 142, 301-305, 568
Крамер Елсворт, 140, 141, 302-304
Крцун Пенезић, 443
Кремљ, 149, 351, 355, 461
Кремптон Џ. Ричард, 171, 319, 399
Кресо, М., 85, 92
Крестић Василије, 554
Крешимир Петар, 423
Крупањ, 137
Кучан Виктор, 537, 539
Кулагин, А.С., 524, 567
Кулман Петер, 186
Куљић Тодор, 84, 89, 553, 567
Кумануди Коста, 134
Курепа Ђуро, 368
Курск, 269, 510
Кутирин Владимир, 10
Кузељ Никола, 366
Квебек, 253, 285
Л
Лаке, В., 319, 394
Лалић Радован, 365-367, 429
Лалков Милчо, 420, 428
Латковић Видо, 366
Лавала П., 553
Лаврентијев, А. Ј., 432
Лазаревац, 136, 137
Лазаревић Божо, 536, 538
Лебедев, Н. И., 444, 525
Лебедева, 18, 41
Леди Каудри, 495
Лефелд Јиржи, 406
Лењинов Булевар, 498
Леонтијев А., 370
Лесковац, 367, 508
Леслав Финце, 406
Лешјанин Милојко, 496
Лежајић Мирослав, 536
Либек, 295
Либих Ото, 408
Ликар, Т., 426
Липа, 169
Лисенко Т. Д., 372
Литвинов Максим, 286, 291
Лобачев Јуриј, 233, 234
Лобачевски, 362, 368, 369
Логар Миховил, 408
Ломоносов, 367-369, 377, 569
Лондон, 33, 36, 38, 42-46, 69, 70, 99, 102, 113, 114, 119, 143, 239, 241-243, 253, 255, 269,
283, 284, 295, 298-300, 309, 313, 318, 323, 352, 353, 460, 470, 530
Лубјанка, 298
Лучић Слободан, 536
Лугош, 169
Луговет, 175
Лукач, Д., 87, 91
Лукић Света, 419, 420, 422
Луков Леонид, 424, 425
Луксембург, 83
Љ
Љајић Расим, 10
Љиг, 137
Љубљана, 38, 374, 376, 407, 408, 440, 460, 510, 567
М
Мацовеј Лидија, 409
Мачек Иво, 68, 84, 406, 407
Мађарска, 38, 39, 153, 169, 185, 190-192, 195, 205, 217, 220, 222, 228, 283, 289, 290, 306,
341, 351, 393, 398, 399, 403, 404, 409, 410, 412, 416, 425, 507, 509, 512, 541, 546, 557
Мајаковски, 426, 429, 430
Мајданпек, 77
Макаренко, 390
Макаров, 364, 444
Македонија, 39, 243, 275, 278, 302, 444, 461, 502, 508
Маклин Ф., 113, 119, 249, 250
Максимович Орански Пјотор, 80
Максимовић Недељко, 536
Малетић Данијела, 10
Маливук Зага, 497
Манастир Раковац, 78
Манчхе, М., 339
Манојловић – Пинтар Олга, 497, 545, 567
Маодуш Стево, 534
Маринковић Александар, 228, 406
Марјановић Јован, 35, 36, 311, 516
Марковић Лазица, 134
Марсеј, 495
Мартин Менцеј, 376
Мартиновић Зоран, 10
Масола Умберто, 286
Матејчук Александар, 174
Матес, Л., 293, 294
Матић Светомир, 496
Мауровић Андрија, 434
Мдванија Георги, 426
Мечников И. И., 364, 372
Медаковић, Д., 553, 554
Меклејн Фицрој, 162, 288, 457
Мељников, 372, 441
Менцеј Мартин, 376
Мендељејев Д. И., 369, 372
Мензбир, М. А., 372
Месић Марко, 142, 449
Мешчанинов И., 365
Мештаков, 442
Мештровић Иван, 495
Мезе Анита, 406
Мицић Љубомир, 426
Мичурин, В., 364, 367
Михаилова Рајна, 408
Михајловић Дража, 69, 70, 90, 128, 133-136, 138-140, 142-144, 181, 239, 242, 246, 277,
318, 519, 557
Михин, П. А., 212, 213, 223, 225, 226
Миковић, М., 553
Милан Кољанин, 73, 566
Миланка Тодић, 420, 422
Милановац, 125, 136, 142, 240
Миле Бјелајац, 493, 563
Миле Јанков, 180, 188
Миленковић М., 77
Миленковић Мирјана, 76
Миленковић Тома, 76
Милићевци, 134
Милин Миодраг, 172-179, 181-183
Милишићева циглана, 79
Миливојевић Десимир, 384
Милкић Миљан, 282, 567
Милочер, 428
Милорадовић Горан, 419, 420, 514, 517, 567
Милосављевић Мирко, 323, 555, 557
Милосављевић Оливера, 386
Милош Обилић, 386
Милуновић Марко, 225, 227, 229, 230, 298
Минхен, 228
Минск, 18, 248
Миодраг Селић, 278
Мирковић Мија, 376
Мирковић, М., 426
Мис Ирбијева, 495
Мишковић Јован, 496
Мишулин А. В., 370
Миткевич Ф. М., 372
Митровић Момчило, 159, 568
Митровић, М., 160, 161, 232, 373, 379, 390
Младеновац, 136, 137, 538
Модош, 188
Молдавија, 216
Молешев Сејфул, 333, 337
Молотов В. М., 37, 38, 40-42, 95-97, 99, 100, 102-104, 106, 109, 110, 112, 113, 115-121,
123, 124, 126, 127, 149-151, 182, 207, 243, 244, 249, 257, 274, 286, 287, 291, 300, 307, 341,
353, 355, 473, 475, 483, 486
Моргунов, 448
Мориш, 169
Морозов Александар, 421, 433
Московска, 41, 423, 498, 526, 563
Москва, 15, 18, 19, 21, 23, 27, 29, 31, 33, 35-45, 47, 50, 95-100, 102-106, 110-126, 134,
147, 149, 150, 152, 155, 172, 181, 183, 205, 207, 210-222, 224-227, 232, 233, 241-244, 246,
249-255, 257, 258, 263, 264, 269, 274, 279, 286, 290, 291, 295, 300, 301, 306, 307, 312, 317,
321, 327-333, 335-338, 340-342, 352-354, 358, 363, 366-369, 371-374, 376-380, 391, 394,
397, 402, 421, 426-430, 456-465, 469-479, 481-483, 485, 486, 487, 501, 507, 516, 519, 525,
529, 530, 551, 556, 563, 565, 569
Мулукаев, Р. С., 279
Мусерта, А., 553
Муслимани, 77, 79
Музикравић Марко, 139
Н
Напуљ, 288
Назор Владимир, 410, 430
Недељковић Озрен, 364
Недељковић, В., 553
Недић Милован, 69, 70, 87-89, 91-93, 135, 220, 496, 553-558, 561
Недић Нешко, 135
Неготин, 125, 298, 301
Немачка, 35, 37-39, 41, 42, 50, 52-54, 56-61, 64, 68, 70, 73-76, 83-85, 90, 133, 171, 186,
192-194, 197, 211, 220, 303, 313, 333, 338, 341, 351, 393, 401, 402, 460, 507, 512, 516, 517,
520, 556, 565
Ненезић Драган, 534-536
Независна Држава Хрватска, 61, 67-69, 77, 566
Никола Поповић, 31, 82, 147, 290, 299-301, 516, 568
Николај Ф. Јаницки, 374
Николајевич Андреј, 80
Николић Коста, 88, 90, 297, 317, 568
Николиш Гојко, 366, 514
Ниш, 104, 264, 264, 267, 384, 508, 516
Низбет Роберт, 266
Норвешка, 67, 83
Нови Бечеј, 423, 567
Нови Сад, 31-33, 80, 172, 306, 319, 386, 408
Новиград, 294
Новиков, Н. В., 99, 526
Ново Село, 196
О
Обрадовић Доситеј, 386
Обручев В. А., 372
Одеса, 252, 510
Огулинац Фрањо, 497
Окуњевска Татјана, 424, 425
Орлов, 439, 441
Оршава, 169
Осијек, 193-195, 197, 423
Остојић Бранко, 135, 143
Островитјанов, 372
Оти Ф., 250
Овчеников, пуковник, 439, 448
П
Паленичек Јозеф, 407
Панчево, 77, 163, 189, 201, 224, 414, 570
Пантић М., 554
Параћин, 141, 301
Париска Улица, 495
Пастернак, 419
Патакиј Стеван, 368
Павић, М., 557
Павлов И. П., 364, 365, 367, 369, 372, 377
Павлов Виктор, 441
Павлович Тодор, 496
Павловић Момчило, 76, 303, 304, 307, 519
Павловић Војислав, 283, 293, 294, 307, 308, 311, 312, 319
Павловић Живко, 497
Павловић, Г. Војислав, 303
Павловић, С. К., 35, 36, 38, 40, 44-48, 53, 63, 428
Пећанац Коста, 70, 163
Пејовић Тадија, 364
Пера Рус, 80
Перишић Мирослав, 375, 396, 404, 410, 411, 420, 428, 435
Перлез, 189
Перник, 77
Петен, Ф., 553
Петрановић Бранко, 31, 32, 37, 41, 43, 63, 83, 89, 93, 149, 169, 179, 180, 246, 320, 373,
375, 410, 411, 537, 542
Петров В. В., 364, 367
Петровић Ф. Милић, 361
Петровић, Д., 554
Петровић, И., 220
Петровић – Тодосијевић Сања, 382, 387, 568
Петрушевски Д. М., 372
Пијаде Моше, 272
Пико, адмирал, 463, 465, 495
Пилетић Велимир, 138, 140, 212, 229, 230, 298
Пинкава Иван, 406
Пиран, 294
Пиризијен Руђер Сергејевич, 443
Пластов Аркадиј, 431, 433
Плазина Милован, 496
Плоцек Александар, 407
Подгорица, 76, 276, 320, 410, 570
Поенкаре Рејмон, 495
Полак, 372
Пољска, 74, 77, 83, 279, 280, 341, 343, 344, 393, 395, 396, 400-402, 404-406, 412, 416, 417,
449, 541
Попов Чеда, 206, 209, 316
Попов Саша, 408
Попов, Ј., 206, 209
Попов, П. И., 372
Поповић, 341, 421, 426, 430, 478
Потехин А. В., 248
Потемкин. В., 370
Позоришни трг, 498, 513, 546
Пожаревац, 301, 367, 394, 403
Пожега, 302, 304, 305
Праг, 344, 407, 410, 415, 501
Правица Драгица, 497
Прешево, 384
Прибићевић Милан, 496
Пријевор, 306
Прилеп, 265
Принц Еуген, 62, 136, 137, 188, 409
Пршић Милоје, 536
Призрен, 165, 265, 386
Продановић Милета, 501
Прохоров А. М., 365
Пролетерских бригада, 423, 497
Пурић Божидар, 239-241
Пушкин, 23, 362, 546
Р
Рачић Драгослав, 137, 141, 304, 305
Радимна, 171
Радојевић Данило, 423
Радосављевић Милош, 141
Радуевац, 125
Рајс Арчибалд, 495
Ракитић, С., 553
Раковић Предраг, 142, 305, 306
Рашка, 305
Рашли Антон, 416
Раух Франтишек, 407
Равдоникас Владимир Ј., 374
Ражањ, 141
Рендулиц Лотар, 77
Ресавска улица, 423
Решице, 176
Рибкин Георги, 365
Ријека, 286, 290, 408
Рилски Максим, 431
Ристић Дејан, 10
Ристовић Милан, 84, 384, 386
Роберт Мек Даул, 134, 136, 302
Робертс У., 250
Роћен Ђорђије, 536
Ром Абрам, 426
Романов, В. Е., 96, 248
Розенберг Д., 370
Розова Зоја, 368
Рукавина Иван, 202
Рума, 196, 197, 306
Румунија, 77, 100, 121, 122, 126, 148, 168-177, 179-183, 185, 187, 188, 194, 205, 207, 213,
214, 218, 222, 225, 247, 252, 256, 263, 267, 275, 280, 290, 298, 301, 341, 343, 393, 398-400,
403, 404, 409, 416, 449, 471, 507, 541, 564
Рур, 553
Русија, 10, 33, 34, 36, 40-42, 49, 50, 74, 77, 149, 152, 210, 211, 214, 227, 230, 245, 274, 316,
327, 358, 361, 366, 367, 368, 372, 377, 378, 390, 430, 444, 461, 465, 565, 566, 568
Рутам, Џ., 227
Рузвелт Френклин, 162, 247, 284-287, 309, 310, 312, 495
С
Сабовљев Александар, 366, 367, 376
САД, 33, 134, 163, 228, 241, 243, 244, 247, 282, 283, 287, 288, 292-295, 303, 307, 311-313,
319, 323, 330, 337, 401, 460, 462, 464, 494, 508, 540, 556
Садла Милош, 407
Салаши, Ф., 555
Салтиков Шчедрин, 369
Санатеску Константин, 171
Санџак, 138, 302, 304
Сарајево, 135, 151, 165, 304, 306, 374, 510
Сарајлић Абдулах, 536
Сартр, 375, 396, 404, 410, 411, 420, 428, 435
Саска Карбунаре, 171
Сава река, 234
Савски Венац, 495
Сечански Живан, 366
Секулић Баја, 497
Селић Миодраг, 278
Селим Шпуз, 331
Семенович Николај Тихонов, 430, 431
Сента, 165
Сергије Иванович Вавилов, 365, 368, 369, 377
Севдић Миленко, 368
Северна Африка, 102, 274
Сичов, пуковник, 448
Сидорович, 446
Симић Пера, 502
Симонов Константин, 424
Симовић Душан, 37, 44, 47, 135, 283
Симовић Ранко, 387, 388
Сиполса М., 248
Сјеница, 569
Скадар, 408
Скаскин Д. С., 370, 372
Скоморохов, Н. М., 213, 216, 221, 226
Скопље, 165, 384, 445, 448
Скрибиншек, В., 426
Славица, 408, 427, 428
Славин Г. М., 97, 248
Славија, 497, 502, 513, 546, 548, 558
Славонија, 80, 193, 194, 278, 306
Слободан Инић, 554
Слободан Селинић, 393, 403, 569
Словаци, 74
Словени, 37, 73-75, 178-180, 182, 183, 221, 367, 374, 415, 424, 431, 563-565, 569
Словенија, 77, 101, 209, 273, 275, 276, 278, 284-286, 294, 439-441, 444, 451, 564, 568
Смиљанић Душан, 139
Смодлака, 284
Софија, 56, 152, 301, 304, 306, 415, 437, 450
Соколовац, 175
Солунски фронт, 496
Сољанскиј А. Виктор, 149
Соршаков, 448
Совјетски Савез, 9, 10, 31, 32, 35-38, 41-44, 47-50, 54, 74-77, 79, 133, 147-149, 152-154,
157, 164, 165, 168, 170, 203, 227, 275, 284, 286, 287, 297, 298, 300, 306, 309-313, 317,
327-329, 331, 337-342, 344, 345, 349, 351, 352, 354, 355, 357-366, 368-370, 372-379, 390,
391, 394, 419-422-, 424, 428-430, 434, 437, 457, 493, 494, 512, 514, 538, 541, 542, 547, 568
Србија, 9-11, 33, 39, 52-71, 73, 76, 77, 80, 82, 83, 85-93, 133-135, 137-139, 141, 143-145,
148, 150, 155, 156, 160, 161, 165, 178, 210, 216, 220, 225, 226, 234, 275, 278, 283, 297, 298,
300-303, 306-308, 315-317, 320, 322, 324, 349, 357, 362, 366, 367, 370, 371, 373, 376, 379,
384-388, 390, 394, 403, 405, 414, 428, 442, 444, 445, 451, 493, 494, 496, 498, 508-515, 518-
522, 535-538, 540-543, 547, 553-557, 559, 560, 563-570
Срећковић Михаило, 497
Средоземље, 285, 288, 289, 292, 293, 300, 319, 459
Срем, 78-80, 92, 185, 193, 194, 196-198, 208
Сремска Митровица, 194-197
Српски Св. Петар, 174
Српски Св. Мартон, 170
Сталаћ, 139, 140, 302
Стаљинград, 62, 70, 367, 449, 501, 509, 511
Стаљинградска улица, 423, 495, 498
Стамора – Моравица, 176
Станић Биљана, 420, 422
Станковић Синиша, 365-367, 376, 377
Стари Град, 497
Стефановић Никодије, 497
Стевана Хаџића, 496
Стевановић Драгомир, 78
Стојанов Павле, 179, 181
Стојановић Дубравка, 423
Стојановић Миливоје, 496
Стојановић Сретен, 164, 367
Страњаковић Драгослав, 134
Стрижев Алексејевич Иван, 546
Строганович, 370
Стругар Владо, 536
Ступица, Б., 426
Супрун, М., 268
Сутјеска, 277
Свети Сава, 386
Т
Тамиров Л., 365
Тарле В. Ј., 370, 372
Тасић Дмитар, 272, 274, 275, 570
Ташкент, 424, 425
Ташко Тефта, 338
Техеран, 156, 287
Темишвар, 168, 169, 171-179, 181-183
Терзић Милан, 239, 536, 540, 543, 570
Терзић Велимир, 242-244, 274, 275, 537
Тесла Никола, 363, 369
Тешић Владета, 384, 385
Тимирјазе К. А., 364, 372
Тимиш, 174
Тимофејев Алексеј, 21, 76-78, 210, 317, 370, 441, 507, 509, 515, 516, 569
Тирана, 330-332, 337, 339, 343, 345, 397, 400, 404, 408, 414, 469, 470, 472, 475, 477-479,
481, 483, 486
Тиса, 169, 186, 191
Тисо, Ј., 555, 556
Тител, 186, 189
Титово Ужице, 302, 367
Тодић, Д., 426
Токаров, А. Сергеј, 374
Толбухин, 126, 152, 153, 164, 165, 205, 207, 305, 306, 423, 493, 498, 499, 501, 520, 542,
549, 558
Толстој, 368
Томић Јаша, 188
Томић Виктор, 92
Томић Владимир, 420, 422
Томић Војислав, 496
Томшич Тоне, 497
Тончић Нада, 408
Топавловић Живко, 143, 144
Топчијев А., 365
Торонтал, 174
Трансилванија, 179, 507, 509
Трбић В., 228
Третјаков Пјотор Н., 374, 434
Трг Победе, 497
Трг Републике, 498, 513, 546
Трго Фабијан, 537, 541
Трифуновић Мирослав, 138, 139
Трст, 61, 283, 285-295, 349, 416, 441, 458
Трстеник, 139, 223, 302
Труман Хари, 294, 295, 462
Туцаковић Милан, 496
Туцовић Димитрије, 548
Туркмени, 77
Турн Северин, 125, 135, 138, 298
Турнер, Х., 54, 56-58, 66-69, 85, 92
Турска, 40, 70, 76
Турски Бечеј, 423
Ћ
Ћирић Дарко, 420, 422
Ћосић, Д., 367, 554
Ћуприја, 141
У
Украјина, 77, 210, 222, 365
Улица 27. Марта, 497, 558
Улица Иве Лоле Рибара, 407
Урал, 512, 514, 545, 549
Ушће, 79, 80, 169, 197
Ушински, 367, 368
Увалић Радивоје, 364, 367
Узун – Мирковић Драгољуб, 496
Ужичка улица, 442, 444
Ф
Фалин, В., 259
Фердинанд Фош, 494, 495
Фезенмајер Едмунд, 191
Филитов, А. М., 527
Финци Ели, 432
Фишер Фриц, 223
Флакер Александар, 421
Форд Кирк, 260
Фотић Константин, 134, 135, 138, 143, 245, 283, 311
Француска, 35, 52, 83, 316, 317, 337, 344, 364, 494, 495, 498, 547, 553
Франкопан Крста, 499
Франш Депре, 494, 495
Фридриховић Жарко, 109
Фрол Иво, 376
Фром Ерих, 383
Фут М., 261
Х
Хадсон Бил, 138, 240
Хаџија Јован, 365
Хамилтон, А., 84
Хамовић Раде, 340
Хартвигова улица, 497
Хебранг, 291, 332
Хелмунт фон Панвиц, 77
Херцеговина, 39, 139, 232, 273
Херцен, А. И., 367, 566
Херман Геринг, 59, 60, 63, 65, 69, 75
Химлер, 61-63, 68, 188, 192, 194, 195, 198
Хитлер, 37, 39, 53, 55-57, 62, 63, 65, 66, 69, 71, 73, 74, 83, 92, 187, 188, 192, 194, 195, 213,
555, 556
Хофман Иван, 361, 411
Холечек Алфред, 407
Хорват Милан, 406, 407
Храпченко М. Б., 431
Хрвати, 45, 69, 74, 144, 168, 194, 299, 350, 353, 386, 568
Хумо Олга, 288
Ц
Цар Николај II, 423, 497, 499
Цариград, 44, 437
Цеље, 276, 344
Цетиње, 386
Цетињска Улица, 495
Чарлс Армстронг, 133, 240
Черчил Рандолф, 50, 96, 102, 113, 114, 116, 117, 119, 120, 126, 152, 162, 241-243, 248,
250, 253-258, 266, 268, 283-285, 287-290, 292, 293, 295, 299, 308-310, 312, 456-458, 460,
470, 526, 528, 530, 531, 547
Цицин Н. В., 367, 375
Цицмил Обрад, 354, 355, 416
Цокова Тања, 408
Црно Море, 171
Црвени Крст, 70
Црвенка, 191
Цвејић Никола, 408
Цветковић Љ. Владимир, 168, 570
Ч
Чачак, 134, 137, 141, 142, 301, 302, 304, 305
Чарлс Пик, 463-465
Чаваљуга Мир, 10
Чехословачка, 43, 44, 205, 280, 333, 341, 343, 344, 393, 395, 396, 400, 401, 403-407, 410-
413, 415-417, 425, 449, 459, 541
Чемерно, 141
Ченеј, 170
Черчил Винстон, 50, 96, 102, 113, 114, 116, 117, 119, 120, 126, 152, 162, 241-243, 248,
250, 253-258, 266, 268, 283-285, 287-290, 292, 293, 295, 299, 308-310, 312, 456-458, 460,
470, 526, 528-531, 547
Чернеј Дарко, 344
Черномордик М. Б., 17, 18, 20
Чешка, 74, 228, 407, 415
Чила Ковачевић, 444
Чочу А., 365
Чубриловић Бранко, 50, 135
Ш
Шабац, 568
Шабанов А., 368
Шахматов А. А., 372
Шапар Николај, 79
Шашић Јефто, 442-445
Шеху Мехмед, 340
Шеншин Алексиј, 76, 77
Шешељ Војислав, 554
Шид, 196
Шкодрић Љубинка, 82, 570
Шмит Владо, 391
Шнекенбург, 188
Шолохов, 367
Шоршаков, мајор, 444
Штубик, 125
Шубашић, 178, 179, 181, 240, 243, 244, 290, 298, 300, 307-311, 313, 319, 321, 328, 456,
459, 462
Шупљаје, 188, 189
Шутеј Јурај, 311, 462
Швабег, 353
Шведска, 75, 344
Лектура
Биљана Рацковић
Техничка обрада текста

Мирјана Вујашевић
Татјана Златановић
Тираж
300
ШТАМПА
CICERO PRINT

Beograd 44

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Beograd 44

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1944.

ИНСТИТУТ ЗА НОВИЈУ ИСТОРИЈУ СРБИЈЕ

Издавање овог зборника je омогућилo

ОСЛОБОЂЕЊЕ БЕОГРАДА 1944.

ПОДАЦИ О АУТОРИМА 563

Други светски рат је на простору Србије и Југославије оставио

скупа „Ослобођење Београда 1944“ одржаног 20. и 21. октобра 2009. у

скупа „Ослобођење Београда 1944“. Посебну подршку у организовању и

МОСКОВСКИЕ ГОДЫ ИОСИПА БРОЗА ТИТО:

АПСТРАКТ: Аутор на објављеном и општедоступном материјалу доказује

Кључне речи: Јосип Броз Тито, Коминтерна, комунизам, стаљинизам, тероризам,

Осенью 2009 г. видный сербский специалист по Иосипу Брозу Тито,

Рассмотрим это на конкретном примере. В работе „Тито: тайна века“

Если же начать погружаться в специфику работы советских спецслужб,

коминтерновского айсберга“. Но у коминтерновских спецслужб была и

Мануильским, культивировал в Коминтерне доносительство и стукачество,

просто не могли бы быть приняты без прямой поддержки представителей

по июль–август 1936 г. Иосип Броз Тито проходил обучение в разведшколе

Коминтерна, однако в 1939 г., в связи с очередной сменой вех в советской

помещением военных курсов при ИК КИ“, а основным помещением

языкам и технике. Все это, кроме, пожалуй, „молодости“, непосредственно

при ИК КИ в 1931–32 гг.“ опубликованной в сборнике „Коминтерн и идея

языковой группы и слушала курс на немецком языке. В. И. Пятницкий

Вальтер, большинство политических – знавший также немецкий Станислав

вполне могла знать об учебных программах военного толка, в которых

Коминтерна, там я был шесть месяцев на одном курсе с немцами… В 1934

Партизанской академии, который Дедиер смог поместить в биографию

ЕМИГРАНТСКА ВЛАДА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ О

АПСТРАКТ: У овом смо раду настојали да анализирамо и прикажемо најважније

Кључне речи: Краљевина Југославија, Совјетски Савез, Велика Британија,

Питање става и политике емигрантске владе Краљевине Југославије

N. B. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd,

1988; B. Petranović, S. Dautović, Jugoslovenska revolucija i SSSR (1941–1945), Beograd, 1988;

Међу првима свакако је она о несамосталности спољне политике

национално питање у светлости свесловенске акције СССР-а 1941“, Историјски гласник

дневник овог старог политичара, британски документи о њему, па и сећања

У јавности Краљевине СХС/Југославије био је познат као уредник

корисно по њих, ма и најмање корисно“ (М. Гавриловић, „Сећање на стварање Балканског

да су се Милан Гавриловић и он познавали доста дуго, из времена у коме су

британских извора, одговорио је да „Земљорадничка странка, као странка,

Препустивши овај илегални рад страначким пријатељима, Милан

огласио нижом расом, а сматрао је да је дужност Немачке да ту расу уништи.

обавештењу. Насупрот томе, више пута је истицао значај информације коју

политике. Иако се све ово не сме преувеличавати, поменуто сондирање

Уговора регулисана је у члану 3, који га је ограничио на пет година, с тим да

се у будућности користи остацима свесловенске идеје, Милан Гавриловић

совјетских односа до које је дошло 18. јула.40 Уместо да крене ка седишту

спољних послова да овакав потез препоручи влади Краљевине Југославије.

ће међу њима завести ред а истовремено ће спасоносно и постојано утицати

ње говори. Давао је утисак строгог човека, иако је ту строгост највише примењивао на

Пишући извештај о образовању прве владе Слободана Јовановића, у

као министар спољних послова, али је постојао страх да би га могли сматрати

зависиће од судбине Русије. Ако Русија победи, неће комунисти тражити

Исто, св. 65, стр. 15–17.

размишљања, Милан Гавриловић је сам релативизовао записано: „Бојим се фиксирања на

немати за непријатеље. Ви не знате шта ће бити између Немачке и Русије.

The Exile Government of the Kingdom of Yugoslavia on the Yugoslav-Soviet

Milan Gavrilović, the leader of the Union of Agriculturists, of anti-German

СРБИЈА ПОД НЕМАЧКОМ ОКУПАЦИЈОМ У ДРУГОМ

– ОСОБЕНОСТИ ОКУПАЦИОНЕ УПРАВЕ –

АПСТРАКТ: Рад представља покушај да се сагледају улога и карактер немачке

Кључне речи: Немачка, окупација, Други светски рат, Србија

Положај Србије за време окупације у Другом светском рату се разликовао