Professional Documents
Culture Documents
ПЕСМЕ
black books
КЊИГА ПРВА: ПЕСМЕ СУНЦА
Пријатељима
Алекси Шантићу и Атанасији Шоли
СЕНКЕ ПО ВОДИ
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника с неком вести.
ПЕСМА
згубих у том немиру
Другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?
Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?
А ништа ме не погледа
Још једанпут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.
И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.
С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...
И да је доброта, одрицање; и да
У заклетви има издајства и срама;
И у победама пораза и стида;
Ниске безбожности у свим молитвама.
И у чистој вери, празноверја; да је
Љубав себичнија него наше злоће;
И колико лажи наше сузе таје,
И мрачних завера замукле самоће.
I
које се обале укрцах, о Силни,
У то јутро као у почетак спева?
И шта доприноси твојој величини
Тај мој атом бачен у сјај једног днева?
II
Ти који ни по чем ниси нама сличан,
Ни својим образом, ни мишљу, ни делом,
Који у покрету стојиш непомичан,
И страшан и мрачан под сунчаним велом!
I
едино си које нисмо измислили!
Над свом игром духа сама стојиш смело!
Стварнија од саме стварности; у сили
Своје негације, биће и начело.
II
До последњег од свих твојих обручева
Сви плашљиви знаци бивања и смера,
Све је твоја игра! Свуд очајно пева
Пук сиренâ твојих у празнини сфера.
IV
Но пред равнодушни свемир што га кочи
Мир твојих начела, стане бол човека
Усамљен пред свачим!... И збуњене очи
На тамној матици твојих немих река.
I
огињо, која си, охола и прека
Са једног незнаног раскршћа голема,
Први пут изашла пред очи човека
Држећи две дојке у рукама двема —
II
И сва твојим гласом прозборише врела;
Море узе сјајну гипкост твоје пути;
Твој покрет сва поља валовна и зрела;
И твој глас сва гнезда која ће се чути.
IV
Ти си принцип који и руши и гради,
Дух божји у свакој и струни и црти;
И ветар што хучи на обали глади,
И њива што плоди у пределу смрти.
(„Американски Србобран“,
30. децембра 1942)
БОСНА
ови те, Светла, иду да продаду:
Сви те вођи воде од трга до трга!
Само на пазару твоју цену знаду,
Твоју снагу мере по терету кврга...
1943.
(„Американски Србобран“,
13. септембра 1943)
НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ
а шкртој овој груди и сувој подини,
Где расте само трње и стена рапава,
Нема ни мрав да дође у гладној години,
Овде и љута змија од глади скапава.
1943.
(„Американски Србобран“,
29. октобра 1943)
ВЕЧНОЈ СРБИЈИ
увај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвесни увек је пут вражји.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.
(„Американски Србобран“,
14. јануара 1943)
ФРАНЦУСКОЈ
наше племе очајно зебе
На овој леденој киши:
Нису Лавали сви код тебе,
Имамо и ми свој Виши.
И ми имамо те Лавале,
Имамо и твоје Више —
И бруке које не би спрале
Никакве Божје кише.
(„Американски Србобран“,
15. јануара 1943)
САТИРА
намо вас добро, профитери,
И вас по врху и вас доле —
Увек неверне свакој вери,
Увек с презрењем за све боле.
С ђилкошима су велеможни,
Слободу сви да бране кољем!
Сви ће да буду у злу сложни,
И закон бране безакоњем...
1943.
(„Американски Србобран“,
31. јула 1944)
ПЕСМА
ој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.
1943.