АДВОКАТ

МАРКО Р. ЈАНКОВИЋ

Цара Уроша бр. 17/1, 11000 Београд

064/1808270, e-mail: adv.markojankovic@gmail.com

ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ

Као бранилац Крстић Кристијана, ЈМБГ 1001976730119, од оца

Бранислава и мајке Славице, девојачко Живановић, рођеног 10.01.1976.
године у Нирнбергу, СР Немачка, са пребивалиштем у Нишу, ул. 9. бригаде
бр. 25/17, држављанина Републике Србије и Аустралије, по пуномоћју које
прилажем, на основу члана 482. и 483. ЗКП-а, против правноснажне одлуке-
решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења КЖ-По1-КРЕ
19/21 од 25.6.2021. године као и против одлуке у поступку који је претходио
њеном доношењу а због повреда одредаба поступка - решења Вишег суда у
Београду Кре. По1 бр. 19/20, КВ. По1. бр. 162/21 од 13.4.2021. године,
подносим

ЗАХТЕВ ЗА ЗАШТИТУ ЗАКОНИТОСТИ

Због тога што је наведеном правноснажном одлуком и наведеном одлуком у

поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон- члан 485. став
1. тачка 1. ЗКП-а, и то:

Повреда ЗКП-а из члана 438. став 1. тачка 4. – у поступку су

учествовале судије које су се морале изузети,

Повреда ЗКП-а из члана 438. став 1. тачка 7. – суд је повредио одредбе

кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног тужиоца
односно одобрења надлежног органа,

Повреда ЗКП-а из члана 438. став 2. тачка 1. –одлука се заснива на

доказу на коме се не може заснивати а без тих доказа не би била донесена
иста пресуда,
 Повреда из члана 439. став 1. тачка 2. ЗКП-а – у погледу кривичног
дела које је предмет оптужбе примењен је закон који се не може применити.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Наведеним одлукама утврђено је да су испуњене законске претпоставке

за изручење Крстић Кристијана Сједињеним Америчким Државама, ради
вођења поступка пред Окружним судом САД у Северном округу у Тексасу, у
кривичном предмету бр.3:20-CR-0120-B

Повреда ЗКП-а из члана 438. став 1. тачка 4. – у поступку су

учествовале судије које су се морале изузети

У доношењу решења Кж-По1. КРЕ 19/21 од 25.6.2021. године и на

рочишту одржаном у смислу члана 29. став 3. Закона о међународној правној
помоћи у кривичним стварима учествовале су судије Александар Вујичић,
као председник већа, Нада Хаџи-Перић и Оливера Анђелковић, као чланови
већа. Судије Нада Хаџи-Перић и Александар Вујичић су већ раније
учествовали у доношењу решења којим се одлучивало по жалби на
првостепено решење о продужењу притвора према Крстић Кристијану, као на
пример решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж. По1.
КРЕ 21/21 од 25.6.2021. године.

Како је чланом 12. Закона о пружању међународне правне помоћи у

кривичним стварима прописана сходна примена ЗКП-а, док је чланом 15.
истог закона прописано да се уз замолницу обавезно прилаже и навођење
доказа о постојању основане сумње, потпуно је јасно да је основана сумња,
као неопходан услов за одређивање и продужење притвора, узета у обзир
приликом доношења ових решења, што је уосталом и констатовано на страни
5. први пасус наведеног решења о продужењу притвора. Дакле, у оквиру
испитивања разлога за продужење притвора, веће је ценило и постојање
основане сумње. Такође, веће је приликом продужења притвора ценило и
друге околности које представљају претпоставке за изручење као што су
држављанство, двострука инкриминисаност и, што је најважније, ценило
постојање у том тренутку неправноснажног решења Вишег суда у
Београду Кре По1 бр. 19/21-Квбр. 162/21 од 13.4.2021. године, управо оног
решења против којег је између осталог и изјављен овај правни лек и о
коме су се управо чланови овог већа изјашњавали пре него што ће
одлучити о жалбама изјављеним на то решење.

Чланом 37. став 1. и 2. ЗКП-а прописани су разлози за изузеће судије

који је имао одређене процесне улоге у конкретном предмету, као и разлози
који изазивају сумњу у непристрасност судије. У случају да је судија доносио
одлуке у предмету и пре доношења правноснажне одлуке, постоји сумња у
његову непристрасност, како је то и контатовано у одлукама Европског суда
за људска права- Fey против Аустрије став 30, Nortier против Холандије став
33, Sainte Marie против Француске став 32 и Драгојевић против Хрватске став
114-118 а нарочито у одлуци Haushildt против Данске где је Европски суд за
људска прва утврдио да је дошло до повреде члана 6. став 1. Конвенције у
случају функционалног поступања судије у различитим фазама поступка и
доношења одлука које су се, између осталог, тицале продужења притвора.

Дакле, упуштањем у оцену исуњености најбитнијих претпоставки од

којих зависи и одлука о испуњености претпоставки за изручење, наведене
судије су одлучивањем о притвору прејудицирале своју одлуку и на тај начин
изазвале сумњу у своју непристрасност, а при томе нису биле изутете
приликом доношења правноснажног решења о изручењу, чиме је тим
решењем начињена повреда ЗКП-а прописана чланом 438. став 1. тачка 4.
ЗКП-а.

Повреда ЗКП-а из члана 438. став 1. тачка 7. – суд је повредио

одредбе кривичног поступка у погледу постојања оптужбе овлашћеног
тужиоца односно одобрења надлежног органа

Током целог поступка, интересе државе молиље заступао је заменик

Тужиоца за организовани криминал. Насупрот томе, чланом 19. став 1.
Уговора између Републике Србије и Сједињених Америчких Држава о
изручењу изричито је прописано да се заступање пред судом у Републици
Србији ставља у надлежност Републичког јавног тужилаштва Републике
Србије. Дакле, билателарним уговором прописана је искључива надлежност
Републичког јавног тужилаштва. Надлежност тужилаштва за организовани
криминал одређена је Законом о организацији и надлежности државних
органа у сузбијању организованог криминала, тероризма и корупције и то
чланом 2. наведеног закона у коме је прописано да се овај закон примењује
на откривање, кривично гоњење и суђење за касније побројана кривична
дела. Поступак изручења се не може подвести ни под једно од три наведена,
тако да ни овим законом није прописано ништа другачије у односу на
Уговор. Такође, треба напоменути да у раду тужилаштва важе начела
деволуције и супституције која су и прописана чланом 19. и 20. Закона о
јавном тужилаштву а која подразумевају да непосредно виши тужилац може
предузети све радње за које је овлашћен нижи тужилац а не обнуто. Такође је
прописано да непосредно виши тужилац може овластити нижег тужиоца да
предузме радње из надлежности другог нижег јавног тужиоца и да изузетно,
Републички јавни тужилац може овластити Тужиоца за организовани
криминал да поступа у предмету из надлежности другог тужиоца али никако
у предмету који спада у искључиву надлежност Републичког јавног тужиоца.

Како је чланом 2. став 1. тачка 10. ЗКП-а прописано да израз оптужба

служи као општи назив за акт тужиоца у коме су наведена обележја
кривичног дела, имајући у виду претходно наведено, цео предмет и интересе
државе молиље је заступао неовлашћени тужилац, чиме је начињена повреда
из члана 438. тав 1. тачка 7. ЗКП-а јер је суд погрешно применио одредбе о
постојању оптужбе овлашћеног тужиоца.

Треба споменути и то да се на основу члана 2. став 3. тачка б) Уговора

може закључити да се Уговор односи само на поступке који се воде пред
савезним судом Сједињених Америчких Држава. Насупрот томе, из
замолнице, осталих докумената али из побијаних одлука јасно се може
закључити да се тражи изручење Крстић Кристијана због поступка који се
води пред Окружним судом у Тексасу. Никакав савезни суд се нигде не
спомиње. Поставља се онда питање да ли је Уговор који се примењује
закључен са Сједињеним Америчким Државама или са државом Тексас.

Повреда ЗКП-а из члана 438. став 2. тачка 1. –одлука се заснива на

доказу на коме се не може заснивати а без тих доказа не би била донесена
иста пресуда

Чланом 8. став 1. Уговора између Републике Србије и Сједињених

Америчких Држава о изручењу прописано је да се све молбе за изручење
подносе дипломатским путем, што укључује и достављање предвиђено у
члану 11. став 4.

Чланом 16.став 1. ЗКП-а прописано је да се судске одлуке не могу

заснивати на доказима који су, непосредно или посредно, сами по себи или
према начину прибављања, у супротности са Уставом, овим закоником,
другим законом или општеприхваћеним правилима међународног права и
потврђеним међународним уговорима.

И поред изричите одредбе о достављању искључиво дипломатским

путем, додатни докази на којима се заснивају побијана решења достављени
су директно Тужилаштву за организовани криминал, електронским путем.
Овакво поступање, противно уговору, на страни 7. други пасус другостепеног
решења правда се тиме да су постојали разлози хитности и да могућност
комуницирања између домаћих и иностраних правосудних органа
електронским путем, наведеним билателарним уговором није искључена,
будући да се савременим информационим технологијама омогућава
експедитивнији начин достављања.

Дакле, иако је Уговором експлицитно прописан један једини начин

достављања, чиме су аутоматски искључени сви други начини, суд креира
одредбе уговора и тумачи их супротно свим правним правилима. Такође,
наводи разлоге хитности који се ни на једном једином месту не спомињу у
наведеном уговору.

У ситуацији када се прибављање додатних доказа условљава на начин

да то мора бити урађено дипломатским путем а то не буде извршено на начин
прописан уговором, то такве додатне доказе чини незаконитим доказима по
начину прибављања и на њима се не може засновати ожалбено решење у
сислу испуњености претпоставки за изручење. Најбољи доказ да без тих
додатних доказа не би била донесена иста одлука је прво другостепено,
укидајуће решење, управо са налогом да се такви докази прибаве, наравно на
Уговором прописани начин

Повреда из члана 439. став 1. тачка 2. ЗКП-а – у погледу кривичног

дела које је предмет оптужбе примењен је закон који се не може
применити
 Побијаним одлукама начињена је и повреда Кривичног закона а
истицање ове повреде је од нарочитог значаја за правилну и уједначену
примену права у смислу члана 485. и члана 486. ЗКП-а.

Наиме, чланом 17. КЗ-а прописано је да је кривично дело извршено

како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако и у месту
где је у целини или делимично наступила последица дела.

Чланом 28. ЗКП-а прописано је да ако је неко лице извршило кривична

дела у Републици Србији и у иностранству, надлежан је суд који је надлежан
за кривично дело извршено у Републици Србији.

Чланом 7. став 1. тачка 5. Закона о међународној правној помоћи у

кривичним стварима прописано је да је једна од претпоставки за пружање
међународне правне помоћи та да то не би повредило јавни поредак
Републике Србије а чланом 16. став 1. тачка 2. прописано је да је
претпоставка за изручење и та да дело поводом којег се захтева изручење
није извршено на територији Републике Србије. Што се Уговора тиче,
одредба о месту извршења крвичног дела не постоји, што упућује на примену
Закона о међународној помоћи у кривичним стварима.

Када се поред наведених одредаба, има у виду да је у побијаним

одлукама утврђено чињенично стање да је Кристијан Крстић основано
сумњив због извршења кривичних дела која су уподобљена са нашим
кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 348.
КЗ-а, за које је, према побијаним одлукама основно сумњив да га је извршио
на територији Републике Србије; кривичним делом преваре из члана 208. КЗ-
а за које је према побијаним одлукама утврђено да је основано сумњив да је
радња извршења предузета на територији Републике Србије а последица
наступила на територији разних земаља и кривичним делом прања новца из
члана 245. КЗ-а, које само по себи не садржи последицу тако да је за
утврђивање места извршења овог кривичног дела меродавно само место
предузимања радње извршења а то је опет, према утврђеном чињеничном
стању у побијаним одлукама уз постојање основане сумње, територија
Републике Србије, потпуно је јасно да је по Кривичном Законику, уз
апсолутну примену територијалног принципа који подразумева заштиту
јавног поретка, само и искључиво надлежна Република Србија за кривично
гоњење и да су сва кривична дела, према основаној сумњи, извршена на
територији Републике Србије.

Идентичан став изражен је у одлуци Вишег суда у Београду, Посебног

одељења Кре. По1 бр. 1/17, К. По1 бр. 58/17 од 08.02.2017. године која је
потврђена одлуком Апелационог суда у Београду Кж-По1-Кре 1/17 од
20.02.2017. године. Дакле, два судска већа од који је члан већа исти као у
побијаној одлуци, одбили су изручење држављанина Републике Србије
Републици Црној Гори са идентичним образложењем. Према утврђеном
чињеничном стању у побијаним одлукама, погрешно је примењен закон јер је
на основу наведених одредаба једино место извршења кривичних дела
Република Србија, те је на тај начин учињена и повреда кривичног закона.

На основу наведеног предлажем да Врховни касациони суд усвоји

захтев за заштиу законитости и донесе пресуду којом ће преиначити
првостепену одлуку и одлуку донету у поступку по редовном правном леку
или само одлуку донету у поступку по редовном правном леку и одбити
изручење Кристијана Крстића Сједињеним Америчким Државама.

Алтернативно, предлажем да суд укине у целини првостепену одлуку и

одлуку донету у поступку по редовном правном леку или само одлуку у
поступку по редовном правном леку и предмет вратити на поновно
одлучивање пред потпуно измењеним већем.

У Београду, 09.7.2021. године БРАНИЛАЦ