Psihologija ranog razvoja i detinjstva

1. Uloga vaspitaca u vrticu ?

Posao vaspitaca je veoma slozen, raznovrstan i zahtevan. Slozen jer se od vaspitaca ocekuje da adekvatno
reaguje u veoma komplikovanim situacijama, a zahtevna jer podrazumeva da vaspitac raspolaze
ravnopravnim znanjima (psiholoskim, metodickim, i predmetnim) i veštinama. Vaspitacica ima vaznu
ulogu u stvaranju okruzenja koje ce biti privlacno deci – ona je prijateljski nastrojena prema njima.
Najznacajnije uloge vaspitaca moezemo podeliti na: 1) one u kojima je usmerena na pojedinacnu decu
(vaspitac pruza emocionalnu podrsku deci, pomaze deci da se adaptiraju, vaspitac je izvor znanja za
decu...) 2) one u kojima je usmerena na celu grupu (vaspitac stvara okruzenje koje ce biti privlacno za
decu, smislja aktivnosti kroz koje ce deca steci nova znanja, vaspitac je model ponasanja).

2. Sta je socijalizacija i koji su agensi socijalizacije ?

Socijalizacija je proces socijalnog ucenja putem koga osoba stice socijalno relevantne oblike ponasanja i
formira se kao licnost sa svojim specificnim karakteristikama. Sve ono sto nas cini jedinstvenim, nase
osobine licnosti, nastaju kroz interakciju naslednih karakeristika sa okruzenjem. Kroz proces socijalizacije
mogu nastati i socijalno pozeljne i socijalno nepozeljne osobine i oblici ponasanja. Agensima socijalizacije
smatramo razlicite osobe (od roditelja do vaspitaca i nastavnika) kao i institucije koje ucestvuju u nasem
odrastanju i obrazovanju (vrtic pa potom skola). U najznacajnije agense socijalizacije ubrajamo porodicu,
vrtic, skolu, vrsnjake i medije. 1) Porodica, ima kljucnu ulogu u socijalizacije dece, jer su karakteristike
porodicnog zivota posebno u prvim godinama zivota deteta, odlucujuce za formiranje decije licnosti. U
strucnoj literaturi odnos roditelja prema deci opisuje se preko dve dimenzije tog odnosa – prva dimenzija
se odnosi na to koliko su roditelji emocionalno topli ili hladni, a druga u kojoj meri detetu dozvoljavaju
slobodu ili ga strogo ogranicavaju. Istrazivanja su pokazala da su u socijalizaciji dece najuspesniji roditelji
koji su emocionalno topli prema deci i umereno ih kontrolisu. 2) Vrtic i kasnije skola, polazak u vrtic
predstavlja ukljucivanje u novu sredinu sa drugacijim zahtevima u odnosu na porodicno okruzenje. Vrtic i
skola uticu na formiranje licosti deteta sistematski. Za uspesnu socijalizaciju veoma je vazno isto ono sto
vazi za roditelje, da vaspitac bude emocionalno topao prema deci. Vrtic je veoma vazan za socijalizaciju
dece, na uzrastu od 3 do 4 godine medju decom pocijnu da se javljaju prva prijateljstva, uce sta znaci biti
stalan clan grupe. 3) Vrsnjaci, imaju veliku ulogu u formiranju licnosti i usvajanja razlicitih oblika
ponasanja. Uticaj vrsnjaka ostvaruje se postepeno, pocev od trece-cetvrte godine. Otprilike na tom
uzrastu deca pocinju da se interesuju za zajednicku igru sa vrsnjacima.
3. Kakve aktivnosti su razvojno podsticajne?

Da bi podstakli razvoj neke psihicke funkcije misljenja, opazanja, govora neophodno je da aktivnost u
koju je dete ukljuceno angazuje upravo tu funkciju. Prema razvojnoj teoriji Lava Vigotskog kada govorimo
o necijim mogucnostima, mozemo govoriti o onome sto osoba ume i moze da uradi samostalno i onome
sto moze da uradi ukoliko dobije odgovarajucu podrsku i pomoc. To su dve razlicite zone necije
mogucnosti – prvu Vigotski naziva zona aktuelnog razvoja, a drugu – zona narednog razvoja. Ako zelimo
da postaknemo neciji razvoj, da ga naucimo necemu sto jos uvek ne zna i ne razume, nije dovoljno da
pred njega samo postavimo novi zadatak, nego mu i istovremeno pruzimo odgovarajucu pomoc i podrsku.
Sledbenici Vigotskog uveli su jos jednu zonu necijih mogucnosti a to je – zona buduceg razvoja ili zona
nedavladivih prepreka. U zonu buduceg razvoja spada sve ono cime jos nismo ovladali, ali za razliku od
zone narednog razvoja, time jos uvek ne mozemo da ovladamo cak ni ako nam neko pomogne, jer je to
trenutno za nas pretesko.

4. Kako da znamo da li se aktivnosti nalaze u decijoj zoni naprednog razvoja?

Razvoj je veoma dinamican, to znaci da se na razvijaju sva deca istim tempom. Neka deca ce prvo
prohodati, pa progovoriti, dok ce druga prvo progovoriti. Takodje neko dete ce sa dve godine izgovarati
samo pet reci, a neko drugo deset, neco ce znati da broji do 10 a neko do 3. Dakle to sto ce odredjenom
detetu biti u zoni nardnog razvoja ne zavisi samo od njegovog uzrasta. Razvojne norme koje nam govore o
tome sta bi trebalo da deca odredjenog uzrasta mogu samostalno da izvedu, a sta ne, mogu biti veoma
koristan pocetni korak u osmisljavanju i organizovanju akivnosti za decu. Takodje isticemo da se deca
kojoj je ista aktivnost u zoni naprednog razvoja mogu razlikovati prema vrsti i obimu pomoci koja im je
potrebna da bi nesto uspeli da urade. Ako i procenimo da je za razlicitu decu razvojno podsticajna ista
aktivnost, to ne znaci da ce svakome od njih biti potrebna i ista vrsta nase pomoci i podrske.

5. Koje vrste aktivnosti mogu pomoci da deca savladaju nesto novo ?

Raznovrsni su nacini na koje mozemo da pruzimo pomoc i podrsku deci kada su suocena sa necim sto se
nalazi u zoni narednog razvoja. Nasa pomoc treba da bude privremena i da traje samo dok dete ne
savlada ono u cemu je nesigurno, a posle toga treba da dopustimo da bude samostalno. Nekada ce biti
dovoljno da dete motivisemo tako sto cemo ga na razlicite nacine hvaliti. Treba hvaliti ono sto jeste za
pohvalu. Ako je dete nezadovoljno time sto nesto ne uspeva da uradi necemo mu govoriti kako to lepo
radi ,nego cemo ga hvaliti sto se trudi da to uradi. U nekim slucajevima mozemo odabrati da detetu
pomognemo tako sto cemo mu postaviti pitanja koja ce mu pomoci da uoci gde gresi npr. (zasto se kula
rusi, gde je najslabija i slicno...) Jedan od veoma cestih nacina na koji se pruza pomoc jeste modelovanje.
Kao u prethodnom slucaju kako bi dete bilo aktivnije i samostalnije u onome sto radi ne dajemo mu
gotova resenja, nego mu pomazemo tako sto ga navodimo da uoci sta je sledeci korak koji treba da izvede
kako bi se primaklo resenju. Nekada ce detetu biti potrebno vise nase pomoci nego u prethodnim
slucajevima. Ova vrsta pomoci naziva se kognitivno strukturisanje npr. ako dete hoce da slaze slagalicu ali
ona ima previse delova, mozemo mu pokazati koje sve podgrupe delova slagalica moze da izdvoji (prema
boji ili obliku).

6. Sta je u zoni narednog razvoja dece od 3 do 7 godina (misljenje, paznja i pamcenje)

Razvoj misljenja: na uzrastu od 5 godina dete moze da isprica smislenu pricu na osnovu slika koje gleda u
slikovnicama, pocinje da postavlja pitanja o svom okruzenju (sta je to, ko je to i sl.) koristi reci da oznaci
prostorne odnose: veliko, malo,gore, dole,moze da grupise predmete sledeci jedno svojstvo
(boju,velicinu ili oblik). Na uzrastu od 7 godina dete moze da daje upotrebne definicije, uvidja odnose
medju objektima i koristi izraze manji, veci, kraci, deblji.... moze da uredi niz predmeta po velicini. Kako se
podtice razvoj misljenja? Decu od 3 do 5 godina vaspitac podstice da gledaju slikovnice i da na osnovu
ilustracije osmisli price, postavlja deci pitanja o razlicitim predmetima, pravi jednostavne slagalice od 3
dela koje deca sklapaju. Deca od 5 do 7 godina vaspitac podstice da slazu slagalice i kocke od sve veceg
broja elementa, podstice decu da uocavaju slicnosti i razlike. Razvoj paznje i pamcenja: na uzrastu od 3
do 5 godina dete moze da duze vreme usmerava paznju ka osobi koja mu nesto govori, prepricava price
koje su mu odrasli citali, ponavlja recenicu od 6 reci, pamti doslovno kracu pesmicu. Na uzrastu od 5 do 7
godina dete moze da zapamti izgled necega bez gledanja u model. Kako se podstice razvoj pamcenja i
paznje: Decu od 3 do 5 godina vaspitac podstice da mu ispricaju nesto sto im se dogodilo u blizoj ili daljoj
proslosti, podstice decu da zapamte jednostavne pesmice, igra sa decom igu memorije... Decu od 5 do 7
godina vaspitac podstice da prave razlicite konstukcije od kocaka tako sto pokaze model a potom bez
gledanja , po secanju naprave iste takve.

7. Sta je u zoni narednog razvoja dece od 3 do 7 godina (emocionalni, socijalni razvoj, govor, motorika)

Emocionalni razvoj: Na uzrastu od 3 do 5 godina dete pokazuje neznost prema mladjoj deci, lako se
odvaja od osobe za koje je vezano u vecini svakodnevnih situacija, moze pokazivati vezanost za roditelja
suprotnog pola, javljaju se prva vrsnjacka zaljubljivanja, lako se naljuti na vrsanje, ali se lako I pomire. Na
uzrastu od 5 do 7 godina dete moze da odlozi zadovoljenje potrebe,najpre na kratko a potom sve duze,
ispoljava razlicite strahove (od mraka, od imaginarnih bica…). Socijalni razvoj: Na uzrastu od 3 do 5
godina dete opaza I tumaci osecanja, osobine odraslih I dece na osnovu izraza lica, ponasanja, posprema
igracke i slicno… Na uzrastu od 5 do 7 godina dete bira prijatelje I obicno ima jednog ili dva posebna
prijatelja istog pola.. Razvoj govora: na uzrastu od 3 do 5 godina dete aktivno izgradjuje recnik, cesto
govori, uglavnom pravilno koristi jedn. I mnozinu, muski I zenski rod I sl…. Na uzrastu od 5 do 7 godina
dete odgovara na slozena pitanja u vezi sa nekim dogadjajem ili pricom, pise I cita sopstveno ime. Razvoj
fine motorike: Na uzrastu od 3 do 5 godina dete baca I hvata malu loptu (sa dve ruke), crta jednostavne
oblike (kvadrat,krug …), pocinje da boji, pravi jednostavne oblike od plastelina (zmiju, lopticu...) Na
uzrastu od 5 do 7 godina dete uspesno koristi makaze kako bi iseklo razlicite oblike, koristi rezac za
olovke, vezuje pertle, crta I boji sve slozenije crteze(drvo, kucu…)

8. Kako vaspitni stil vaspitaca utice na razvoj I ponasanje dece ?

Vaspitni stil je nacin na koji vaspitac upravlja grupom sa kojom radi. Ponasanja vaspitaca moze se opisati
preko dve dimenzije njegovog odnosa prema deci – emocionalne topline I stepena kontrole. Emocionalna
toplina: Popustljivi stil (niska kontrola) – vaspitac pokazuje ljubav I neznost prema deci, veruje da prema
deci ne treba biti strog I zahtevan. Deca vole vaspitaca. Atmosfera je opstena I topla, pomalo haoticna.
Autoritativni stil (visoka kontrola) pokazuje ljubav I neznost prema deci, kontrolise decije ponasanje
postavljajuci pravila koja insistira na njihovom postovanju. Deca vole vaspitaca, jer osecaju da I ona njih
voli . Atmosfera je prijateljska I topla. Emocionalna hladnoca : Odbacujuci stil (niska kontrola) – vaspitac
ne postavlja jasna pravila, emotivno hladan prema deci, nezainteresovan za njih. Deca zbunjena oko toga
sta smeju a sta ne, jer vaspitac ne postavlja nikakva pravila, sklona neprikladnom ponasanju jer nisu
naucena da postuju pravila. Atmosfera je haoticna, promenljiva. Autoritarni stil (visoka kontrola) –
Vaspitac je strog prema deci, smatra da decu ne treba maziti I hvaliti, vaspitava kaznama I kritikama. Ne
obraca paznju na to sta deca zele, po pravilu ima miljenika. Deca se boje vaspitaca, nesamostalna su I
nista ne rade dok vaspitac ne odobri. Atmosfera je napeta, nema toplih medjusobnih odnosa medju
decom.

9. Ocekivanja vaspitaca – do cega oni modu da dovedu ?

Ocekivanja vaspitaca su zakljucci o buducem uspehu I ponasanju dece koji se donose na osnovu malog
broja nepouzdanih informacija (koje su mu dostupne u trenutku kada izvodi zakljucke). Efekti ocekivanja
su samoispunjavajuce prorocanstvo I podrzano ocekivanje. Samoispunjavajuce prorcansvo podrazumeva
da se vaspitac odnosi prema deci u skladu sa onim sto od njih ocekuje, I tako cini da se ostvari upravo ono
sto je on od pocetka I ocekivao. Podrzano ocekivanje znaci da vaspitac opaza samo one karakteristike
deteta koje su u skladu sa vaspitacevim ocekivanjima , a zanemaruju ono sto se u to ocekivanje ne uklapa.

10. Kako se potrebe (definisane Maslovljevom piramidom) manifestuju u decijem ponasanju I kako se
one zadovoljavaju ?

Kada je rec o fizioloskim potrebama, njih ce predskolska deca iskazivati jasno – kada zele u toilet. Moze
se dogoditi da se potrebe za snom ispolji, tako sto dete postaje placljivo. Deca postepeno tokom razvoja
uce da se sama uspavaju ili da samostalno koriste pribor za jelo. Potrebe za sigurnoscu postaja aktuelna
onda kada se dete oseca ugrozeno, uplaseno. Mozemo da prepoznamo po tome sto placu, traze mamu i
tatu i sl. U vrticu ce biti izrazena kada dete tek pocne da dolazi. Sta ce za koje dete biti umirujuce moze
dosta da se razlikuje, ono sto u vecini slucajeva moze pomoci jeste da detetu bude dozvoljeno da u vrtic
ponese sa sobom svoju omiljenu igracku ili predmet (ćebence). Taj predmet ili igracka moze imati vaznu
ulogu u pruzanju osecaja sigurnosti. Potreba za ljubavlju i prihvatanjem bice vidljiva u decijem ponasanju
kroz pokusaje da komunicira sa drugom decom i vaspitacem,ako neko dete ne uspeva da se uklopi u
grupu drzace se po strani, moze se ispoljiti i tako sto ce biti agresivna prema ostaloj deci. Dete moze biti
neuklopljeno zato sto je stidljivo. Vazno je da vaspitaci nemaju miljenike niti decu koju ne prihvatamo.
Potreba za postovanjem i samopostovanjem bice vidljiva kroz teznju dece da od nas dobiju pohvalu za
svoje postupke. Svakom detetu je vazno da bude uspesno i oseti se kompletno u obavljanju razlicitih
aktivnosti u vrticu. Nasa pohvala imace veoma vaznu ulogu u izgradnji njihovog samopostovanja. Potreba
za samoaktualizacijom bice vidljiva u decijem ponasanju kroz to sto ce pokazivati interesovanje za
aktivnosti u kojima mogu da iskazu ono za sta imaju sklonosti i talente. Ukoliko vidimo da je neko dete
talentovano za crtanje treba negovati taj talenat i omoguciti mu da, kad god je to moguce crta.

11. Individualne razlike: sa kojim vrstama razlika medju decom se vaspitaci susrecu u radu i kako mogu
da ih uvaže ?

Vrste razlika medju decom jesu:

1. Socio-ekonomski status – (Kako se razlike ispoljavaju?) Deca iz siromasnije porodice cesto se ne isticu,
ne ucestvuju spontano u aktivnostima, deluju nezainteresovano, nesigurno, mogu napredovati sporije od
druge dece. (Kako se razlike mogu uvaziti) Ne zaboravljati ih, hrabriti ih, ne porediti ih sa brzom i
uspesnijom decom, vec im ukazati na to koliko su napredovala u odnosu na njihovo postignuce, biti
fleksibilan i ne ocekivati da sva deca napreduju istim tempom.

2. Obrazovno-vaspitna podrska porodice- (Kako se razlike ispoljavaju?) Deca iz porodica u kojima se

obrazovanje manje podrzava mogu delovati nezainteresovano i neuredno i dolaziti u vrtic bez onoga sto
je dogovreno da se donese. (Kako se razlike mogu uvaziti?) Prenositi na decu odnos prema obrazovanju
kao necemu vrednom i vaznom, stvoriti okruzenje u kome nije sramota nesto ne znati i u kome svi mogu
sve slobodno da pitaju, izbegavati bilo kakve zahteve koje deca treba da ispune kod kuce.

3. Nivo pripremljenosti za vrtic- (Kako se razlike ispoljavaju?) Deca koja su slabije pripremljena za vrtic
mogu se drugacije izrazavati, manje znati od druge dece o razlicitim temama. (Kako se razlike mogu
uvaziti?) Aktivnosti treba individualizovati, stvoriti uslove da svako dete u aktivnosti unese sopstvena
iskustva i znanja.
4. Kulturni identite- (Kako se razlike ispoljavaju?) Deca mogu imati razlicit maternji jezik, nacin zivota,
obicaje, vrednosti... (Kako se razlike mogu uvaziti?) Ukljucivati u vaspitno-obrazovni proces iskustva dece
koja se razlikuju po kulturnom identitetu, nauciti neke reci na njihovom maternjom jezikom i koristiti ih,
informisati se o njihovim obicajima.

12. Personalne i razvojne razlike medju decom?

Personalne:

Vrste razlika medju decom jesu: 1. Sposobnosti (kako se razlike ispoljavaju) Vecina dece spada u
proseceno sposobne , ali se razlikuju prema dominantnosti specificnih sposobnosti. (Kako se razlike mogu
uvaziti) Negovati uverenje da se sposobnosti mogu razvijati, podsticati razvoj manje razvijenih
sposobnosti oslanjanjem na razvijenije. 2.Ekstraverzija-introverzija (kako se razlike ispoljavaju)
Ekstraverzija su okrenuti drugim ljudima, vole raznovrsnost i promene, introverti vole stabilnost i
pridvidnost, okrenuti su sebi, svojim razmisljanjima. (kako se razlike mogu uvaziti) Osmisljavati raznovrsne
aktivnosti, kako bi one odgovarale i ekstravertnoj i introvertnoj deci,kad je god moguce, dati deci da
odaberu na koji nacin ce ucestvovati u aktivnostima. 3.Nacini suocavanje sa problemima (kako se razlike
ispoljavaju) Neka deca su usmerena na resavanje problema (traze pomoc,ulazu dodatan trud..) a neka
reaguju bekstvom od problema (ljute se, odustaju, prelaze na drugu aktivnost..) (Kako se razlike mogu
uvaziti) Uciti decu konstruktivnim nacinima suocavanja sa problemima , po potrebi, kako da upravljaju
sopstvenim emocijama da ih one ne bi preplavile. 4.Anksioznost (kako se razlike ispoljavaju) u odredjenim
situacijama deca reaguju povisenim negativnim uzbudjenjem, znojenjem,strahom. (Kako se razlike mogu
uvaziti) Davati deci dovoljno vremena za rad, rezultat ne povezivati sa sposobnostima, nego sa trudom,
odmeriti tezinu zadatka i dobro ga objasniti, u slucaju neuspeha reagovati ohrabrujuce, a ne grnjom.

Razvojne:

1. Deca sa razvojnim teskocama- Ukljucivanje dece sa teskocama u vric u redovni vrtic ima mnogo
prednosti, kako za tu decu tako i za svu ostalu – deca sa teskocama lakse se integrisu na predskolskom
nego na kasnijem uzrastu, izbegavaju se negativne posledice koje bi nasale ako se deca sa teskocama u
razvoju izoluju, obraca se vise paznje na individualne potrebe sve dece u grupi, a ne samo one sa
teskocama u razvoju. Posledice razvojnih teskoca mogu biti primarne i sekundarne. Primarne posedice
direktno proizilaze iz teskoca i ne mogu se sasvim izbeci, vec samo ublaziti. Sekundarne posledice nastaju
ako se uza i sira okolina prema deci sa teskocama u razvoju ne odnose na odgovarajuci nacin, i one se
mogu sasvim izbeci (tako sto podsticemo komunikaciju sa vrsnjacima bez teskoca).
2. Darovita deca – Iako je na predskolskom uzrastu tesko sa sigurnoscu proceniti da li je neko dete
darovito, postoje stvari koje ukazuju da bi neko dete moglo biti darovito. Npr. darovita decu mogu imati
bogat recnik, biti radoznala, dugo odrzavati koncentraciju dok rade ono sto ih interesuje, postavljati zrelija
pitanja nego ostala deca. Ako se u vrticu stvara stimulativno okruzenje, to omogucava svoj deci da
slobodno istrazuju i razvijaju svoja interesovanja.

13. Sta je psihosocijalna klima ; kakvi su interpersonalni odnosi u grupi u kojoj vlada povoljna
psihosocijalna klima i kako mozemo da ih gradimo ?

Terminom psihosocijalna klima oznacava kvalitet interpersonalnih odnosa unutar grupe. Kad govorimo o
vrticu, onda je rec o sledecim interpersonalnim odnosima: izmedju vaspitaca i svakog deteta pojedinacno,
izmedju dece medjusobno i izmedju vaspitaca i roditelja dece sa kojom radi. Istrazivanja pokazuju da je
psihosocijalna klima povezana sa decijem samopostovanjem, i da ce deca imati bolje misljenje o sebi ako
borave u grupi gde je psihosocijalna klima povoljna. Psihosocijalna klima jedan je od osnovnih preduslova
za ostvarivanje vaspitno-obrazovnih ciljeva, najpre u vrticu, a potom i tokom daljeg skolovanja.

Izgradjivanje povoljene psihosocijalne klime podrazumeva da izmedju dece gradimo prijateljske odnose ,
tako da u grupi nema usamljene dece. Unutar grupe ne bi trebalo da bude podgrupa koja medjusobno ne
komuniciraju. S tim u vezi imamo imamo kohezivnu grupu. Karakteristike kohezivne grupe su: da su deca
u prijateljskim odnosima, spremna su da jedni drugima pomazu, nema usamljenih i odbacenih, nema
podgrupa, konflikti se resavaju na konstruktivan nacin, deca su spremna da se založe za ostvarivanje
zajednickih ciljeva, odnos izmedju dece i vaspitaca je dobar. Vaspitac podstice kohezivnost tako sto
podstice prosocijalne oblike ponasanja, osmisljava aktivnosti koje zahtevaju saradnju, deljenje i slicno...
Omogucava da se svako dete idenifikuje sa grupom kao celinom, organizuje zajednicke akcije, ne
favorizuje neku decu na racun drugih.

14. Zbog cega polazak u vrtic cini dete nesigurnim?

Osecaj nesigurnosti prilikom polaska u vrtic nastaje iz vise razloga. A to su:

 Vrtic je za dete novo, potpuno neponato okruzenje, znacajno razlicito od svih sa kojima je do
tada imalo iskustva.
 U vrticu po pravilu nema osoba koje dete od ranije poznaje
 Sa osobama iz vrtica dete treba da uspostavi odnos razlicit od svih koje je do tada izgradilo.
Svako dete prvi put postaje deo zajednice koja nije porodica, a u kojoj svakog dana provodi
znacajan period vremena.
  Vrtic pred dete postavlja neka nova ocekivanja, pravila njemu do tada nepoznata. Kao npr. dete
sepo prvi put suocava sa razlicitim pravilima u vezi sa funkcionisanjem u grupi. Takodje od
deteta u vrticu, po pravilu ocekuje da samostalno obavlja neke radnje, poput oblacenja,
svlacenja i slaganja odece.
 Sve prethodno navedeno znaci da dete sa polaskom u vrtic mora da razvije nove vestine i
navike, sto znaci da mu u pocetku nije lako da se snadje i funkcionise u novoj sredini.

15. Kakvu vrstu podrske moramo da pruzimo tokom adaptacije na vrtic?

Deci se tokom adaptacije na vrtic moze pruzati podrska tako sto cemo:

 Biti osetljivi na individualne potrebe deteta i reagovati u skladu sa njima.

 Bicemo oslonac detetu kada se uznemiri ili se suocava sa drugim negativnim emocijama
(nedostaju mu roditelji)
 Upoznacemo dete sa prostorom pre nego sto pocne da ostaje u vrticu
 Necemo insistirati na istovetnom obrascu adaptacije za svu decu.
 Dozovlicemo detetu da tokom adaptacije sa sobom ponese omiljenu igracku
 Kroz saradnju sa roditeljima obezbedicemo da se dete na pravi nacin priprema za polazak u
vrtic
 Pruzicemo podrsku roditeljima koji su zabrinuti zato sto im dete polazi u vrtic

Kroz saradnju sa roditeljima treba da na pravi nacin pripremimo decu za polazak u vrtic, sto moze
ukljuciti nekoliko koraka:

 Mozemo predloziti roditeljima da pre nego sto dete krene u vrtic, razgovaraju o vrticu i
ohrabre ga da ide tamo, da mu lepo govore o vaspitacicama i vrticu.
 Vazno je da roditelji nikako ne koriste vrtic za zastrašivanje dece
 Mozemo predloziti roditeljima da usklade dnevni ritam deteta kod kuce sa onim u vrticu
(da vreme za spavanje, oborke i igru odgovara rasporedu u vrticu) jer ce tako detetu biti
lakse da se prilagodi
 Posto dete prati roditeljske reakcije i oseca njihove emocije, vazno je da sami roditelji
budu opusteni i ne pokazuju zabrinutost zbog detetovog polaska u vrtic.

16. Koji su oblici i uzroci neprikladnog ponasanja kod dece predskolskog uzrasta?

Vrste neprliakadnog ponasanja mozemo grupisati na sldc nacine :

  dete ometa drugu decu u igri ili nekoj drugoj aktivnosti: dete ne ucestvuje u radi ili igri sa ostalom
decom vec pravi buku.
 Dete ne ucestvuje u zajednickoj aktivnosti, nece da ucestvuje sa drugom decom
 Dete odbija da sledi uputstva vaspitac : kada vaspitac zadrazi od dece da nesto urade dete mu
prkosi ili se direktno suprotstavlja kada vaspitac od njega licno nesto zahteva, tako sto kaze necu,
ne zelim...
 Dete se ponasa neposteno, pokusava da vaspitaca ili nekoga od dece prevari tako sto ce slagati, ili
uzeti nesto sto nije njegovo
 Dete se ponasa agresivno (fizicka, verbalna, emocionalna, ili socijalna agresija); dete reaguje
nekim vidom agresije, najcesce prema drugoj deci, redje prema vaspitacu.

Uzroci neprikladnog ponasanja mogu biti vezani za karakteristike dece ili za okruzenje u kom deca
borave. Kada govorimo o karakteristikama dece koje mogu izazvati neprikladno ponasanje, to mogu biti:

1. Bioloske karakt. deteta ( mentalna zaostalost, funkcionalni poremecaji – poremecaji paznje,

impulsivnost )

2. Emocionalni problemi deteta (nezadovoljene potrebe za ljubavlju i pripadanjem i za postovanjem i

samopostovanjem, dogadjaji poput svadje roditelja koji ugrozavaju potrebu za sigurnoscu)

3. Sociodemografske karakt. i licne osobine deteta (nedovoljna pripremljenost za vrtic, porodicni obrasci
ponasanja i komuniciranja,nisko samopouzdanje)

Kada je rec o karakkteristikama okruzenja iz kojih moze proizaći neprikladno ponasanje, to su najcesce
sledece stvari: 1. Nema jasnih pravila ponasanja ili se ona ne postuju dosledno 2. Vaspitac lose rukovodi
grupom 3. Vaspitac ne saradjuje dobro sa roditeljima.

17. Kojih se pricipa treba pridrzavati i koje postupke mozemo primeniti kada regulisemo neprikladno
ponasanje?

 Dobro bi bilo da pratimo znake koji ukazuju na to da ce doci do neprikladnog ponasanja, ako
vidimo da je neko dete zavrsilo crtez pre ostale dece I pocinje da se vrpolji, treba odmah da
pokusamo necim dad a uposlimo (npr. da mu damo da nam nesto pomogne)
 Treba da na neprikladno ponasanje reagujemo tako da sto manje ometamo drugu decu, ako neko
dete pravi buku dok ostali spavaju mozemo da mu pridjemo i neverbalnim znacima ( tako sto
cemo staviti prst na usta)
  Postupke treba da biramo imajuci u vidu sta je uzrokovalo odredjeno neprikladno ponasanje. Ne
treba reagovati na isti nacin kada dete zbog svoje kratkotrajne paznje ne uspeva uspesno da se
ukljuci u aktivnosti sa drugom decom i onda kada to radi kako bi pokusalo da zadovolji potrebu za
pripadanjem.
Postupci: Na neprikladno ponasanje mozemo da reagujemo sledeci model poslusnosti i model
odgovornosti. Oslanjajuci se na model poslusnoti, mozemo dete da 1. Kaznimo kada radi nesto sto ne
treba ili da 2. modifikujemo ponasanje (kaznjavanjem nepozeljnog ponasanja uz nagradjivanje
alternativnog, kojim zelimo da to nepozeljno bude zamenjeno. Oslanjajuci se na model odgovornosti,
mozemo da koristimo restituciju ( suocavamo dete sa posledicama negovog postupka i podsticemo ga
da prihvati odgovornost za ono sto je ucinio i da samo odredi kako ce popraviti stetu koju je izazvalo) ili
da jačamo sposobnost deteta za samoregulaciju ponasanja ( ucenje tehnikama samosavladavanja,
konstruktivnog resavanja konflikata i konstruktivnog zadovoljavanja potreba.)

18. Nevebalna komunikacija u vrticu ?

Neverbalna komunikacija je voljna ili nevoljna komunikacija kojom ljudi bez reci izrazavaju i razmenjuju
informacije, namere, emocije, raspolozenje, stavove, zelje i sl. Vrste neverbalne komunikacije su:
1. Parajezička – podrazumeva prenosenje stava govornika posredstvom visine i boje glasa, ritma i
intonacije recenice. U radu sa decom ova vrsta komunikacije je poseno važna, jer govor treba prilagoditi
njihovim mogucnostima razumevanja. Tako cemo u pokusaju da odrzimo njihovu paznju do im nesto
pricamo, povremeno menjati visinu glasa, ili ritam recenice.
2. Postularna komunikacija – je prenosenje poruka preko nacina na koji drzimo telo. Medju postularne
znakove ubrajamo drzanje tela, ili glave. Vaspitac veoma cesto nastoje da u komunikaciji ne samo pridju
deci vec se i nagnu do njihove visine i tako pokazu da ih postuju.
3. Kinezička komunikacija – se zasniva na pokretima mišica ( ruku, glave, lica, nogu) koje sagovornici
prave tokom komunikacije. Medju kinezickim znakovima posebno je znacajan izraz lica sagovornika npr.
klimanjem glavom i bez osmeha mozemo detetu da prenesemo da odobravamo ono sto govori ili radi.
Na osnovu lica mozemo o deci da zakljucimo mnogo toga – da li se osecaju dobro, zadovoljno ili ne, da li
nas razumeju ili ne.
4. Proksemička komunikacija – nazivaju se jos i prostorni znakovi, Njima se prenosi informacija o tome u
koliko smo bliskom odnosu sa sagovornikom. Tako cemo u vrticu stajati blize sagovorniku ako
razgovaramo sa koleginicom sa kojom dugo saradjujemo, nego kada razgovaramo sa roditeljem nekog
deteta iz nase grupe, dok u kontaktu sa decom tog rastojanja nekada nece biti, kada se sa njima mazimo
podizemo ih u narucje i sl.
Faktori neverbalne komunikacije: 1. Da dopuni verbalnu komunikaciju 2. Da zameni verbalnu
komunikaciju (kada je pogodija od nje) 3. Da ponisti sadrzaj verbalne komunikacije (ako protivreci
verbalnoj komunikaciji) 4. Da regulisemo aktivnosti 5. Da izrazi osecanja, namere 6. Da izrazi stav prema
nekome ili necemu
19. Verbalna komunikacija u vrticu ?

Verbalna komunikacija je namerna razmena poruka posredstvom reci. Konstruktivna komunikacija je

komunkacija kojom ne ugrozavamo i ne povredjujemo sagovornika, uvazavajuci i svoje i tudje potrebe.
Konstruktivna komunikacija kada smo u ulozi slusaoca moze da ukljuci: pasivno ili aktivno slusanje,
otvaranje vrata komunikaciji kroz postavljanje neutralnih pitanja, neverbalno sugerisanje sagovorniku da
ga slusamo. Aktivno slusanje podrazumeva da sagovorniku tokom razgovora dajemo povratnu
informaciju o tome kako smo razumeli ono sto nam govori. Tehnike aktivog slusanja su parafrazivanje i
reflektovanje osecaja.
Nekostruktivna komunikacija kada smo u ulozi slusaoca – 12 poruka neprihvatanja po Gordonu:
1. Poruke sa gotovim resenjima (podcenjuju sagovrnika) - naredjivanje, komandovanje
- pretnja, upozoravanje
- moralisanje, propovedanje
- savetovanje
- poucavanje, navodjenje cinjenice
2. Omalovažavajuće poruke (negativno uticu na samopostovanje) – osudjivanje , kritikovanje
- ruganje
- analiziranje
3. Pravimo se da problem ne postoji (nezainteresovani smo za govrnikov problem) – hvaljenje
- saosecanje,tesenje
4. Resavamo sagovornikov problem – propitivanje, saslusavanje

5.Menjamo temu, odvracamo sagovorniku paznju sa problema – sarkazam, humor (potcenjivanje

problema)

20. Oblici saradnje sa porodicom ?

Saradnja sa roditeljima moze se ostvariti kroz razlicite vidove interakcije, s to su:

1. Individualni razgovori – su prilika da se roditeljima porazgovaramo o problemima, ako se pojave. To
mogu biti posebno osetljivi trenuci u komunkaciji, pa je vazno da u razgovoru ucinimo sve da se ne
narusi komunikacija. Preporucuje se da na pocetku razgovora o detetu navedemo sve ono sto je
pozitivno, a ne da zapocnemo razgovor problemom. Na taj nacin cemo umanjiti pocetnu napetost sto je
vazno za dalji tok razgovora. To moze ohrabriti roditelje da cuje i ono sto imamo da kazemo o problemu
koji smo primetili. Drugi vazan princip u razgovoru sa roditeljima jeste da im problem koji smo primetili
saopstiti direktno, ali bez negativnog vrednovanja. Na kraju je vazno da razgovor zavrsimo optimisticno,
istrazivajuci uverenja da ce problem biti resen ao se obe strane budu drzale dogovora.
2. Roditeljski sastanci - roditeljski sastanci su prilika da se sa roditeljima razgovara o onome sto je od
interesa za svu decu/roditelje, poput neke zajednicke akcije, izleta, ovi sastanci mogu da se iskoriste da
roditelji od nas cuju nesto sto ne znaju. Roditelji, za razliku od vaspitaca nisu strucnjaci za rad sa decom,
ali im je po prirodi vazno da razumeju svoju decu. Roditeljske sastnake ne treba koristiti za invidualne
ocene dece i razgovor o individualnim problemima pojedinacne dece.
3. Učešće roditelja u aktivnostima u vrticu – ovo je jedan od nacina da se roditelji zaista ukljuce u ono
sto se radi u vrticu i osete da doprinose tom radu. Ovakve aktivnosti prijaju deci, pa se i deca i roditelji i
vaspitaci dobro osecaju. Roditelje takodje, mozemo pozvati da dodju u vrtic i ucestvuju i u nekim drugim
aktivnostima koje cemo organizovati.
4. Predavanje i radionice za roditelje – njigove teme mogu biti raznovrsne i najbolje je ako se biraju u
dogovru sa roditeljima. Vecina tema iz oblasti roditeljstva verovatno ce iz zainteresovati, ali je lepo pitati
ih da oni predloze teme, jer je to jos jedan nacin da cujemo sta njim zanima.
5. Pisane poruke i telefonski razgovori – predlaze se da se taj vid komunikacije koristi samo onda kada
ne mozemo da se sretnemo ili kada je rec o nekim tehnickim informacijama, te nije toliko vazno
razgovarati uzivo.

21. Problemi u saradnji izmedju vaspitaca i roditelja i kako ih mozemo preduprediti?

Izvori problema u saradnji izmedju roditelja i vaspitaca mogu biti brojni i raznovrsni, a medju najčešće
razlike spadaju: 1. Kako dete (njegovo ponasanje i osobine) posmatra roditelj a kako vaspitac.
2. Kako se razumeju uloge (sta je cija odgovornost)
3. kakve ciljeve postavljaju roditelji, a kakve vaspitaci (sta dete moze I treba da postigne)
Kako bi predupreli eventualne problem u komunikaciji sa roditeljima, mozemo da preduzmemo nekoliko
koraka:
1. da prvi roditeljski sastanak zakazemo sto ranije I da potom kontinuirano odrzavamo kominkaciju sa
roditeljima
2. da roditelje ukljucimo I ono sto se dogadja u vrticu
3. nije dovoljno reci roditeljima da slobodno dodju kad god pozele ako svojim odnosom tokom
razgovorom ucinimo da se osecaju lose
4. roditeljima ne treba da govorimo samo o onome sto je negativno kod deteta, vec I onome sto je
pozitvno
5. necemo se postavljati kao neko ko zna sta I kako treba uraditi, podrazumevajuci da roditelji to ne
znaju
6. trudicemo se da otpor roditelja ne shvatamo licno, da zasluzimo poverenje nepoverljivih roditelja I
podstaknemo nesaradljive roditelje na saradnju
7. slusacemo sta roditelji imaju da nam kazu

22. Vrste ucenja – klasično uslovljavanje ?

Pored znanja , ucenjem sticemo vestine, navike, stavove, ustaljene nacine ponasanja.
Prema principu koji stoji u osnovi ucenja, mozemo razlikovati sledece oblike ucenja: klasicno
uslovljavanje, instrumentalno uslovljavanje, ucenje po modelu, ucenje uvidjanjem.

Klasicno uslovljavanje – je jednostavan oblik ucenja prilikom koga se uspostavlja veza izmedju reakcije
koje nisu pod voljnom kontrolom (refleksivnih I emocionalnih reakcija) I neke drazi (stimulusa) iz okoline
koja prirodno ne izaziva takvu reakciju. Da bi se klasicno uslovljavanje dogodilo, neophodni uslovu su
vremenska bliskost (dodir) prirodne (bezuslovne) I neutralne (uslovne) drazi, ponavljanje procedure I
svodjenje na minimum drugih neutralnih drazi. Karakteristike klasicnog uslovljavanja su gasenje,
generalizacija I diskriminacija.

23. Instrumentalno uslovljavanje ?

Ovaj oblik ucenja je vrlo cest u svakodnevnom zivotu, a posebno u vaspitanju dece. Instrumentalno
uslovljavanje je oblik ucenja koji dovodi do toga da se ucvrsti ili izbegava odredjeno ponasanje na
osnovu posledica do kojih to ponasanje dovodi. Ponasanje koje dovodi do pozeljnih posledica
(potkrepljenja) bice učvršćeno, a ono koje dovodi do nepozeljnih (kazne) izbegavace se. Ova pravilnost
naziva se zakon efekta.
Uslovi neophodn za instrumentalno uslovljavanje jesu da posledica neposredno sledi ponasanje koe se
ucvršćuje ili izbegava, da onaj koji uci bude motivisan I da se potkrepljenja/kazne ponavljaju.
Na efikasnost ucenja instrumentalnim uslovljavanjem uticu sledeci faktori: izbor potkrepljenja / kazne,
rezim potkrepljenja koji se koristi I nacin na koji se potrepljenje / kazna daje to jest da li je
potkrepljenje / kazna data u skladu sa pravilima za primenu potkrepljenja ili kazne.

24. Učenje po modelu ?

Jeste usvajanje novih postojecih oblika ponasanja ugledanjem na model. Svako od nas moze da se seti
mnogih stvari koje je naucio gledajuci kako druge osobe nesto rade. Npr. Kako se vezuju pertle, kako se
pise neko slovo, kako da slozemo odecu.. Tako ce deca cesto raditi ono sto vide da mi radimo nego ono
sto im govorimo da treba da rade. Kada govorimo o modelu govorimo o nekome ko moze biti primer I
socijalno pozeljnog I socijalno nepozeljnog ponasanja. Vrste ucenja po modelu su:
1. Vikarijsko (posredno) uslovljavanje – na osnovu posledica tudjeg ponasanja ucimo koje ponasanje se
smatra pozeljnim koje ne.

2. Identifikacija – zbog emocionalnog odnosa prema drugoj osobi usvajamo njene obrasce ponasnja,
stavove, vrednosti I drugo…. Veoma je vazno da sami demonstriramo ono ponasanje koje zelimo da deca
usvoje. Npr. Ako zelimo da deca koriste izraze hvala, molim te, izvoli, treba I sami da ih koristimo u
odgovarajucim situacijama.

Uslovi nephodni za instrumentalno uslovljavanje su: paznja I percepcija, pamcenje, motivacija,

dostupnost ponasnaja za onog ko uci I emocionalni odnos prema modelu.

25. Učenje putem uvidjanja ?

Ucenje putem uvidjanja je ucenje resavanja problema zasnovano na shvatanju bitnih odnosa izmedju
kljucnih elemenata u nekoj situaciji. Karakteristike ucenje uvidjanja su: problem se resave naglo, nema
ponavljanja pogresnih radnji, princip resavanja generalizuje se na slicne nacine.
Uslovi neophodni za ucenje uvidjanjem jesu :
 Motivacija – u radu sa decom motivacija za resavanje problema moze da bude veoma
razlicita- od toga da se dete oseti supesno jer je uspelo da resi problem, do toga da
dobije pohvalu vaspitaca za svoj uspeh.
 Inteligencija (sposobnost misljenja) – kada je rec o deci u vrticu, njihove mogucnosti
resavanja problema ograničene su razvojnim karakteristikama uzrasta na kome se
nalaze, ali je zadatak vaspitaca da podsticemo razvoj njihovog misljenja.