SISTEMSKI PRISTUP U SOCIJALNOM RADU – PREZENTACIJE SA PREDAVANJA ZA

KOLOKVIJUM (gradivo sa prvih 5 predavanja) I ISPIT (celokupno gradivo - sve prezentacije)

2021/2022.

Prvo predavanje (Uvodno) 6.10.2021.

Uvodna diskusija
Šta sve može da bude sistem? Kojim sistemima pripadamo? Po čemu se oni razlikuju?
Uvod
Sistemski pristup u socijalnom radu podrazumeva
● da se osobe razumeju u kontekstu socijalnih sistema kojima pripadaju, a
● da se socijalni fenomeni posmatraju kao sistemski fenomeni u njihovom totalnom kontekstu.
Razvoj sistemskog pristupa u psihosocijalnom domenu su inicirale dve teorije:
● teorija kontrole
● opšta teorija sistema
Teorija kontrole
Osnovni pojam: fidbek (feedbeck) – povratna informacija o stanju ili ishodu dinamičkog sistema
Podrazumeva sistem kontrole zatvorenog kruga:
● neki podatak (akcija) se unosi u sistem i to utiče na ishod procesa (efekat),
● senzori mere ovaj efekat i šalju na ulaz “kontroloru”,
● kontrolor dinamički kompenzuje poremećaj sistema nastao usled unosa podatka,
● kontrolor šalje novi rezultat (novi podatak) u proces
⇨ zatvara krug, počinje novi krug
⇨ Omogućava održavanje homeostaze sistema.

Primer dijagrama zatvorenog sistema kontrole

Grafikon 2. Sistem kontrole zatvorenog kruga.

Primer: održanje temperature vode u bojleru

 Opšta teorija sistema
Ludvig fon Bertalenfaj: sistem je skup jedinica koje su u međusobnom odnosu i u odnosu sa okolinom.
● Stanje svake jedinice je određeno onim drugih jedinica.
● Napredak sistema je moguć samo prelaskom sa stanja nediferencirane celine na proces diferencijacije
delova.
● Otvoreni sistemi: razmena materije sa sredinom, građenje i raščlanjavanje njegovih komponenti.
● Živi sistemi su otvoreni sistemi - razvijaju se ka stanjima povećanog reda, raznolikosti i organizacije.
Ponašanje nema samo osobinu da smanjuje tenziju, već i da je stvara.

SISTEMSKA PORODIČNA TERAPIJA (SPT)

Teorija kontrole i opšta teorija sistema su uticali na razvoj sistemskog pristupa u radu sa porodicama –
sistemske porodične terapije. DISKUSIJA: Šta je porodica? Ko su sve članovi porodice?
Definicija porodice
Ne postoji saglasnost različitih autora / sredina. Uticaj:
● Ideologija (kulturno i istorijski određenih)
● Diskursa (sadržaja i načina usmene i pismene komunikacije)
Definicija porodice neodvojiva od društvenog konteksta
Funkcionalne odrednice:
● Funkcija preživljavanja? Funkcija reprodukcije? Deljenje problema svakodnevnog života? Deljenje
“hleba i postelje”?
Strukturalne odrednice:
● Krvne veze - do kog stepena srodstva? Ljubavne veze – šta se računa? Deljenje imovine: čega tačno?

I FAZA SISTEMSKE PORODIČNE TERAPIJE

od pedesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka

Tri faze u razvoju sistemske porodične terapije

Rudi Dalos i Ros Drejper (2014) razlikuju tri faze u razvoju sistemske porodične terapije (SPT ):
I faza: od pedesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka
II faza: od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina XX veka
III faza: od sredine osamdesetih do dvehiljadite

KULTURNI PEJSAŽ: uviđanje nedostataka

● Nezadovoljstvo niskom efikasnošću individualnih terapija (psihoalaniza i druge)
 ● Razmatranje finansijske isplativosti (klasični pristupi su drugotrajni, vremenski zahtevni i skupi – samo
za dobrostojeće)
● Indikacije da psihoanalitički pristupi mogu da dovedu i do pogoršanja problema
● Fokus dotadašnjih pristupa na prošlosti i zanemarivanje sadašnjosti

KULTURNI PEJSAŽ: nova saznanja

● Pojava opšte teorije sistema
● Istraživanja o ulozi komunikacije u razvoju i održavanju teših kliničkih poremećaja (shizofrenija)
● Razvoj grupnih psihoterapija – snažan efekat komunikacije u grupu okupljenih ljudi
● Praksa savetovanja bračnih parova i dece, tj. rada sa porodicama
● Prepoznavanje otpora terapijskoj promeni kao povezanog za održanje odnosa i uloga koji drugi imaju u
životu pojedinca
⇨Pomeranje fokusa sa pojedinca na odnos (Don Džekson)

Osnovne ideje
Sistemska teorija zasnovana na biološkoj analogiji
○ Bejtson: sistem je svaka jedinica zasnovana na fidbeku.
○ Sistem postoji kada možemo da identifikujemo celinu sačinjenu od niza delova u interakciji
koji međusobno komuniciraju i utiču jedan na drugi.
○ Sistem je više od skupa njegovih delova.
Sistemsko mišljenje: od intrapsihičkog ka interpersonalnom
○ Simptom se vidi kao interpersonalni: sistemska adaptacija na njegov totalni kontekst .
○ Deca i i drugi nemoćni članovi su tako zaštićeni od dvostukog zlostavljanja:
■ Potlačeni su porodičnom dinamikom i
■ istovremeno stigmatizovani zbog posledica potlačivanja.
Cirkularnost umesto linearne kauzalnosti
● Linerana kauzalnost: A ⇨B
● Cirkularnost: Stanje svake osobe je određeno stanjem drugih osoba u sistemu.

Promena svake osobe menja ⮴A 🙪 • Svaka akcija se posmatra kao reakcija

sve ostale, koje, reagujući, D B • Svaka reakcija se posmatra kao akcija
dalje utiču na reakcije prve ⮵C⮱ 🡪Besmisleno je tražiti ko je počeo.
osobe.

Grafikon 1: Cirkularnost
 Komunikacija u porodici
● Koordinacija u porodici kroz komunikaciju
○ Koordinacija između delova sistema se ostvaruje putem komunikacije između njih.
○ Ljudi uzajamno stvaraju zajednički konstruisane obrasce ponašanja zasnovane na
kontinuiranom procesu promene i komunikacije.
● Komunikacija se odvija na barem dva nivoa:
○ na manifestnom ili sadržajnom nivou i
○ na višem nivou metakomunikacije ili kvalifikativnom novu (komunikacija o komunikaciji nižeg
nivoa).
Svaki nivo komunikacije može imati svoj meta nivo, koji definiše niže nivoe.

Komunikacija u porodici - duple poruke i triangulacija

Duple poruke
● Poruke sa različitih niova komunikacije su kontradiktorne 🡪ne postoji dobar odgovor. Primer: dozvola u
verbalnom iskazu i zabrana na neverbanom nivou.
● Zabranjena je metakomunikacija o porukama, koja traži razjašnjenje značenja poruke.
Triangulacija
● Eskalirajući konflikt u nekom paru se može uravnotežiti uključivanjem treće osobe.
● Ako je treća osoba uljučena kroz simptom, simptom pomaže da se održi homeostaza kroz trijadu. Npr.
bračni par komunicira preko deteta.
● Ipak, sistem je uvek u kretanju, stalnoj promeni, i u svakom zasebnom trenutku će izgledati drugačije
– veština uočavanja obrazaca, podložna subjektivnosti posmatrača.
● Pomeran se fokus sa dijadnih na trijadne odnose.

Ključne karakteristike I faze SPT

U I fazi razvoja sistemke porodične terapije polazilo se od modela kibernetike prvog reda.
● Terapeut je ekspert koji zauzima objektivan stav, ima pretpostavku šta je normalno, može da tačno
dijagnostikuje problem u porodici, može da prepozna funkciju simptoma i da inteveniše.
● Cilj je uklanjanje simptoma
● Fokus je na sadašnjosti.
● Problemi se vide više kao obrasci ponašanja
Funkcionalističko viđenje problema:
● Porodice su sistemi u interakciji u kojima je uloga simptoma da održi stabilnost ⇨ nisu pretnja, već
drže porodicu na okupu
● Simptomi su način da se odvrati ili preusmeri od konflikta, anksioznosti i strahova
 Unutrašnji odnosi u porodici
U I fazi SP se nekoliko aspekata porodice se smatraju ključnima:
1) Moć, granice i bliskost
a) Moć: donošenje odluka, odgovornost, zaduženja, obaveze i angažovanja
b) Granice: uverenja o ličnom prostoru, privatnosti nasuprot zajedničkim aktivnostima u porodici
c) Bliskost: emocionalne potrebe i zadaci - ljubav, saosećanje, podrška, seksualna bliskost
2) Funkcionalna pravila i zadaci: porodična organizacija u cilju zadovoljenja osnovnih fizičkih i materijalnih
potreba
3) Rod: rodne uloge i očekivanja – podela poslova, stvaranje obrazaca aktivnosti itd.

Životni ciklus porodice

● Porodica se izgrađuje kroz međudejstvo tri oblasti:
○ socijalne, kulturne – definiše šira društevena zajednica,
○ porodične – procesi pregovaranja o odlukama i usklađivanja potreba,
○ individualne - jedinstvenost svakog člana; iskustva članova van porodice
● Razvoj porodice uključuje stalne promene, kako zbog spoljašnjih (socijalnih, kulturnih), tako i zbog
unutrašnjih činioca (porodičniih, individualnih).
● Neke od najznačajnijih promena ili transformacija kroz koje porodični život donosi su:
○ dolasci članova porodice (rođenja dece, novi partneri članova porodice), kao i
○ njihovi odlasci (odlazak dece, smrti) .
● Značajni su i drugi gubici (osiromašenje, bolesti) i dobici (materijalni priliv sredstava), koje postavljaju
zahteve za adaptacijom.
● Da bi se porodica prilagodila promenama, razvija načine rešavanja zadataka koje promene nose.
● Razvoj porodice često ide po uobičajenim obrascima - stadijumima. Očekivani stadijumi životnog
ciklusa porodice u zapadnoj kulturi su:
○ Početak veze
○ Zajednički život para
○ Porodica se decom
○ Porodica sa adolescentom
○ Porodica koju su deca napustila (”prazno gnezdo”)
○ Penzija ili starost
Dva pristupa u okviru I faze SPT:
U prvoj fazi SPT se razvijaju dva velika pristupa:
● strukturalna porodična terapija i
● strateška porodična terapija.
 STRUKTURALNA PORODIČNA TERAPIJA
● Centralni aspekti organizacije porodice su hijerarhijske strukture.
● Triangulacija ili utrougljavanje
● Fokus na organizacione obrasce u porodici
● Prepostavke o zdravom porodičnom funkcionisanju
● Direktivni stav terapeuta
● Osnovni stav: Promenom organizacione strukture porodice promeniće se simptomatska ponašanja.
● Promena uverenja članova porodice je važno ali ne i domunantno.

SALVADOR MINJUČIN: porodične promene

Porodična promena je pravilo, a ne izuzetak. To je razvojna funkcija porodice.
● Granice porodice – unutrašnje i spoljašnje:
○ umrežene (slepljene) porodice – slabe unutrašnje granice
○ dezangažovane porodice – slabe spoljašnje granice
● Adaptacija na stres – važna zbog stalnih porodičnih promena.
○ Uspešna adaptacija zavisi od transformacije struktura kroz pregovaranje o granicama.
● Razvoj porodice u stadijumima je ka rastućoj kompleksnosti: smenjuju se periodi balansa i periodi
neravnoteže. Svaki period neravnoteže zahteva adaptaciju na stres.

ŽIVOTNI CIKLUS PORODICE

● Neke od najznačajnijih promena ili transformacija kroz koje porodični život donosi su:
○ dolasci članova porodice (rođenja dece, novi partneri članova porodice), kao i
○ njihovi odlasci (odlazak dece, smrti).
● Značajni su i drugi gubici (osiromašenje, bolesti) i dobici (materijalni priliv sredstava), koje postavljaju
zahteve za adaptacijom.
● Da bi se porodica prilagodila promenama, razvija načine rešavanja zadataka koje promene nose.
● Razvoj porodice često ide po uobičajenim obrascima - stadijumima. Očekivani stadijumi životnog
ciklusa porodice u zapadnoj kulturi su:
○ Početak veze
○ Zajednički život para
○ Porodica se decom
○ Porodica sa adolescentom
○ Porodica koju su deca napustila (”prazno gnezdo”)
○ Penzija ili starost
 DEJVID OLSON: Dimenzije porodičnog funkcionisanja
Na osnovu modela Munjičina, Olson definiše dve dimenzije porodičnog funkcionisanja:
1) Porodična kohezivnost je emocionalna vezanost članova porodice jednih za druge. Ekstremi su:
● umreženost - preterane emotivne veze koje ometaju individuaciju članova, i
● dezangažovanost - slabe emotivne veze.
2) Porodična fleksibilnost (ranije zvana adaptabilnost) predstavlja iznos promene u vođstvu, ulogama i
pravilima. Ekstremi su:
● haotičnost – nedostatak pravila i jasnih uloga, i
● rigidnost - preteran značaj pridržavanja pravilima i ulogama.

MIRA BOVEN: diferencijacija selfa

Diferencijacija selfa je sposobnost osobe da odvoji:
❖ sopstveno intelektualno funkcionisanje od emocionalnog funkcionisanja, i
❖ individualno od porodičnog funkcionisanja.
Ova dva procesa su po pravilu paralelna.
To je razvojni zadatak svake osobe. Zrelost individue/ sistema zavisi od postignutog stepena diferencijacije.
● Najpodložnije utrougljavanju su osobe sa najmanje diferenciranim selfom, dakle pre svega deca.
● Utrougljena osoba je onemogućena u procesu diferencijacije, što nosi rizik za razvojne probleme i
mentalne poremećaje.
Tehnike strukturalne porodične terapije
Eskalacija stresa i indukovanja krize
Povećava se stres porodice vezan za problem kroz ukazivanje na proces i njegove posledice. Porodica se
podstiče da pokaže konflikt.
Pretpostavka: Ljudi su spremniji za promene kada su emocionalno angažovani i kada ispoljavaju svoja
osećanja, umesto da ih potiskuju.
Odigravanje
Porodice se stimulišu da pred terapeutom, ovde i sada, pokaže obrasce svoga ponašanja. Tako dolaze do
izražaja obrasci komunikacije u porodici i njihove ishodi.
Otvara se mogućnost za dikusiju o promeni.
Debalansiranje
Teraput se naizmenično pridružuje različitim članovima porodice. debalansirajući njihove obrasce moći i
kontrole.
 STRATEŠKA PORODIČNA TERAPIJA
Ključne ideje strateške porodične terapije
● Usmerenost na dinamiku porodične interakcije
Problemi se posmatraju kroz repetitivne obrasce interakcija ili cirkularnosti.
● Ljudi su u osnovi stratezi - bave se predviđanjima i na osnovu toga donosimo odluke (Hejli).
● Ključnu ulogu imaju uverenja i kognicije.
Oblikuju i ono što se vidi kao problem i ono što se ne smatra problemom, kao i pokušavana rešenja.
● Fokus je na problemima i kako da se strateški reše.
Često se primenjuje kratka terapija fokusirana na suštinu problema.

Ključne faze u realizaciji strateške porodične terapije su:

1. detaljno ispitivanje i formulacija problema koji treba rešiti,
2. formulacija terapeutovog strateškog plana, sa ciljem prekida sekvence interakcija koje održavaju
problem,
3. realizovanje intervencija (česti su strateški zadaci),
4. procena fidbeka u vezi sa ishodom intervencije, i
5. ponovno ocenjivanje terapijske orijentacije/ plana, nastavak ili korigovanje zadatka i drugih korišćenih
intervencija.
STRATEŠKI ZADACI
To su direktivni domaći zadaci koje porodica treba da uradi.
Najefektivnije je da se uključe, ako je moguće, svi članovi porodice.
Paradoksalni zadaci su posebna vrsta dom. zadataka.
● Kada se porodice ne pridržavaju direktiva teraputa, može se dati domaći zadatak koji u oba ishoda ima
terapijski efekat.
● Najčešće je prepisivanje (npr. pojačavanje) simptoma:
○ ako ga ne poslušaju, pogoduje razvoju porodice,
○ ako ga poslušaju, pogoduje smanjenju osećanja bespomoćnosti pred simptomom i stvaranju
radnog saveza sa terapeutom.

STRATEŠKE TEHNIKE: Virdžinija Satir: porodično skupturiranje

Koraci su:
● izrada žive slike odnosa između članova porodice,
● učesnici govore kako se osećaju,
● pomeraju se na poziciju koja im je ugodnija, i
● komentarišu promene.
 STRATEŠKE TEHNIKE: preuokviravanje
Preuokviravanje je stavljanje novog okvira na staru sliku.
● Daje se drugi konceptualni i emocionalni kontekst ili gledište, alternativno tumačenje problematičnog
/simptomatskog ponašanja, koje uvodi drugačije načine posmatranja problema.
● Terapijski je korisno da se istaknu pozitivni konteksti, da je fokus na snagama.
● Novi okvir bi trebalo da podjednako dobro ili čak bolje odgovara činjenicama.
Primeri preuokviravanja
Dva čoveka gledaju kroz iste rešetke, jedan vidi blato, drugi vidi zvezde.
Nekome je pola čaše je puno, a nekome je pola čaše je prazno.
Nametanje svoga mišljenja drugima = ulaganje energije u druge ljude, davanje korisnih informacija
Čudne misli, noćne more = maštovitost i osteljivost, lojanost porodici.

DŽEJ HEJLI
Džej Hejli: osnovne ideje
Porodice osoba sa simptomima se nalaze u konfuznoj hijerarhijskoj organizaciji.
⇨ Član jednog hijerarhijskog nivoa konstantno stvara koaliciju sa članovima iz drugog nivoa.
Simptom ima zaštitnu socijalnu funkciju:
● da razjasni hijerarhiju, i
● da stabilizuje organizaciju kojoj preti destrukcija ako se koalicija rasformira.
Najčešće se pravi koalicija između jednog roditelja i deteta i tako se stabilizuju odnosi.

Džej Hejli: porodica sa adolescentom

Kada dete ulazi u adolescenciju i sprema se da napusti kuću, bračni problemi koji se razrešavaju
utrougljavanjem postaju najizrazitiji
Adolescent se zadrži kod kuće putem njegovog onesposobljavanja za samostalni život. Ponaša se po jednom
od dva ekstrema:
● pravi probleme, ili
● bespomoćan je i apatičan, i ne čini ništa da bi se osamostalio.
Angažovanje institucija socijalne kontrole često ništa suštinski ne menja: identifikovani pacijent i dalje ostaje
fokus u porodici.
Što je identifikovani pacijent bespomoćniji, veća je njegova dominacija u porodici.
● Devijantnost u fokusu sreće pažnju sa porodičnog konflikta.
● Niko u porodici ne preuzima odgovornost za problem.
 II FAZA SISTEMSKE PORODIČNE TERAPIJE
Od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina XX veka

KRITIKA I FAZE SPT:

● Mehanicistički, pragmatični, bihejvioralni pristup: komunikacija je protok informacija kao u
tehničkim sistemima, ne i konstruisanje i razmena značenja.
● Problemi se vide kao obrasci ponašanja, a ne i obrasci nastojanja da se problemima daju značenja.
● Terapeut se postavlja kao ekspert.
● Postoji pretpostavka šta je normalno - kakvo treba da je funkscionisanje porodice (moć, struktura,
granice, životni ciklusi). Dominantna je ideja nuklearne dvoroditeljske porodice (bez razvoda, novih
brakova...) .
● Zanemaruje se kulturni i ekonomski kontekst.

Tri faze u razvoju sistemske porodične terapije

Rudi Dalos i Ros Drejper (2014) razlikuju tri faze u razvoju sistemske porodične terapije (SPT ):
I faza: od pedesetih do sredine sedamdesetih godina XX veka
II faza: od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina XX veka
III faza: od sredine osamdesetih do dvehiljadite
KULTURNI PEJSAŽ
● Kulturna kretanja su ka individalizmu, ličnom rastu, unutrašnjem istraživanju, kreativnosti (hipi pokret).
● SAD: uticaj Imaneala Kanta - naše poznavanje sveta je konstrukcija; sumnja se u postojanje objektivne
realnosti.
● U psihoterapiji je sve veći uticaj konstruktivističkih ideja Dž. Kelija i K. Rodžersa.
● Cilj je empatsko razumevanje sveta klijenta iz njegove perspektive, a ne iz perspektive stručnjaka
terapeuta.
● Kognitivni pristupi nagalašavaju da ljudi aktivno konstruišu viđenje sveta.
● Antispihijatrija se razvija: Franko Basalja, Lejng...

Promene u sistemskom pristupu

Italija: Razvoj Milanskog tima, koji naglašava formiranje zajedničkih značenja kroz višeznačni proces
komunikacije. Prelazi se na kibernetiku drugog reda. Prihvata se konstruktivizam.
Fokusiranost na ostvarivanje promene dovodila je do iskustva „otpora”. Postavlja se pitanje o prirodi
promene.
Debata o promeni prvog i drugog reda (Vaclavik i sar.)
● Promene prvog reda su promene koje se dešavaju unutar sistema, koji pri tome ostaje nepromenjen
(npr. učenik postaje student).
● Promene drugog reda su promene koje menjaju sam sistem (npr. promene u strukturi porodice - ulasci
i izlasci; promene autonomije članova - adolescencija dece, demencija roditelja).

Kibernetika drugog reda - Osnovne ideje

Prihvata se konstruktivizam.
Ne postoji objektivna stvarnost, već svako od nas vidi stvarnost kroz svoje naočare (istraživanja biologije
opažanja).
Naglasak se pomera sa posmatranja obrazaca ponašanja (što je i dalje važna početna tačka) na ispitivanje
značenja, uverenja, objašnjenja i priča (narativa) članova porodice.
● Ono što u komunikaciji čujemo je delom određeno onim što očekujemo i želimo, kao i istorijom odnosa
- razmatra se sadašnjost, prošlost i budućnost.
Sada se smatra da je tumačenje funkcije simptoma određeno perspektivom posmatrača - Različiti posmatrači
imaju različita objašnjenja funkcije simptoma.

Kibernetika drugog reda - Odnos terapeuta i porodice

Terapeut je manje ekspert, a više saradnik koji sa porodicom kokreira nove i produktivnije načine opažanja
samoga sebe, problema i načina življenja.
Termin opservijarajući sistem (za razliku od opserviranog sistema – porodice koju “opservira” terapeut)
ukazuje na međusobni uticaj terapeuta i porodice i nemogućnost terapeuta da bude izvan sistema, “objektivan “.
Terapeut je deo procesa opservacije.
Terapeut treba da neprestano reflektuje - da posmatra svoja opažanja, uverenja, očekivanja, potrebe i osećanja,
a posebno način na koji bi oni mogli da utiču na porodicu.

Kibernetika drugog reda- depatologizacija porodice

Udaljavanje od patologizacije porodice.
● Porodični život neizbežno donosi teškoće – razvojne prepreke, tranzicije...
● Da li će doći do patologije - ključno je kako se porodica suočava sa teškoćama.
Problem je delom posledica načina na koji članovi porodice vide svoje teškoće.
Primarni cilj nije uklanjanje simptoma, već podsticanje produktivnih načina posmatranja stvari.
 Komunikacija u porodici - Metakomunikacija i metaperspektiva
● Kada postoji dvosmislenost ili nekogruentnost između verbalne i neverbalne poruke pokušava se
razjašnjenje ili metakomunikacija, tj. komunikacija o komunikaciji.
■ Malo dete nema tu kognitivnu mogućnost pa može da se zbuni i dezorijetiše.
● Proces komunikacije zahteva razvoj metaperspektiva, tj. ideja o tome kako druga osoba doživljava
druge, njihove motive, namere i svoj odnos sa dugima.
● Pojedinci u odnosu mogu fomirati zajednička uverenja, pretpostavke, objašnjenja i zabrinutosti.
Ona počinju da uređuju interakcije, i dolazi do predvidivih obrazaca ponašanja.

Komunikacija u porodici - Značenja i problemi

Razvoj koordinisanja aktivnosti i značenja podložan je nesporazumima, zabunama, takmičenju oko značenja.
● Problemi u porodicama se posmatraju kao neizbežne “borbe oko značenja”.
● Značenja mogu biti interakcijska i potencijalno eksalirajuća.
Problemi se vide kao obrasci ponašanja, ali i kao obrasci nastojanja da se problemima daju značenja.
Članovi porodice reflektuju o značenjima uzajamne komunikacije.

Komunikacija u porodici - punktuacija i uverenja

Odnosi nisu samo mehanicistički već vođeni određenim uverenjima ili konstruktima - Prethodna uverenja o
svojim odnosima oblikuju šta će biti opaženo u komunikaciji.
Dolazi do punktuacije u razmeni poruka.
● Puktuacija je naglašavanje određenih aspekata komunikacije ili iskustva u interpretaciji
komunikacije.
Tako uverenja postaju samoispunjujuća.
● Ova samoispunjujuća opažanja se mogu uklapati i formirati ponavljajuće obrasce. Npr. loši
odnosi sa suprotnim polom se ponavljaju jer se najgore moguće tumačenje naglašava.
Tokom vremena članovi porodice formiraju predviđanja o ponašanju, mislima i osećanjima drugih članova.
Formiraju mrežu očekivanja, koja služi da se objašnjenja i predviđanja u odnosima izgrade i održe.

Komunikacija u porodici - Pitanje ličnog izbora

Lični izbor je centralno pitanje.
● Porodični život se odvija na osnovu uverenja i punktuacija osobe o događajima.
● Iako može izgledati da se članovi porodice ponašaju autonomno, njihovi izbori mogu da postanu
ograničeni u ponavljajućim obrascima komunikacije, do kojih dovodi punktuacija.
● Izbor u porodicama je međuzavistan. Svaki član može biti uključen u donošenje svesnih ili polusvesnih
proračuna o verovatnim posledicama mogućeg ponašanja (divljenje, odbacivanje, slaganje...).
 Osoba kao privatna “biosfera”
Maturana i Varela: Pojedinci i sistemi mogu da reaguju samo u okviru svoje lične mape sveta, svoje
unutršnje kognitivne strukture.
● Veliki deo informacija ne dopire do nas jer filtriramo materijal u skladu sa svojim očekivanjima.
Keli i Bejtson: Svaka osoba poseduje jedinstvenu epistemologiju, način građenja značenja ili
objašnjavanja sveta.
Otvaraju se pitanja namere komunikacije, nesporazuma i nesvesne komunikacije.
● Šta smo mislili/hteli da komuniciramo, a kako smo protumačeni?

Milanski pristup – osnovne ideje

● Na početku zastupaju strateški pristup, kasnije stiču uvid u značaj bazičnih uverenja članova porodice.
● Cilj je razumeti porodični sistem uverenja kao glavni deo procesa promene.
● Značajne promene u porodici su moguće samo ako je prisutno i razumevanje “emocionalne logike”
porodice.
● Postupci članova porodice su obrasci ponašanja za koje su oni u najvećoj meri bili sposobni.
● Terapeut ne može biti objektivan jer je deo sistema.
● Posao terapeuta je da stvori kontekst za deutero učenje (učenje o tome kako se uči), u kojem će
klijent moći da pronađe svoje sopstveno rešenje.
● Praksa: jednosmerno ogledalo, pozitivna konotacija, timski rad, cirkularno ispitivanje...

PREUOKVIRAVANJE
Preuokviravanje (3. predavanje – Strateške tehnike) je stavljanje novog okvira na staru sliku.
● Daje se drugi konceptualni i emocionalni kontekst ili gledište. To je alternativno tumačenje
problematičnog /simptomatskog ponašanja, koje uvodi drugačije načine posmatranja problema.
● Terapijski je korisno da se istaknu pozitivni konteksti, da je fokus na snagama.
● Novi okvir bi trebalo da podjednako dobro ili čak bolje odgovara činjenicama.

Primeri preoukviravanja
● Dva čoveka gledaju kroz iste rešetke. Jedan vidi blato. Drugi vidi zvezde.
● Nametanje svoga mišljenja drugima = ulaganje energije u druge ljude, davanje korisnih informacija
● Čudne misli, noćne more = maštovitost i osteljivost, lojanost porodici.
● Sin je lenj isto kao i otac. = Sin sledi očeve stope.
● Pandemija korona virusom = Prilika za učenje novih veština on line komunikacije, čime omogućavamo
učenje i rad na daljinu, kao i bogatiju komunikaciju sa nama važnim ljudima koji su daleko.
 POZITIVNA KONOTACIJA
Pozitivna konotacija je uočavanje pozitivnih razloga za postupke članova porodice i ukazivanje porodici na
njih.
● Ponašanje može biti negativno, ali je namera koja stoji iza tog ponašanja pozitivna.
● Dok opisuje kako se članovi porodice ponašaju uz davanje pozitivnih razloga za to, terapeut zauzima
neutralnu, neosuđujuću poziciju. Time postupke svih članova porodice stavlja na isti nivo i bori se
protiv tendencije da članove posmatra kao žrtve ili zlostavljače.
● To je poseban slučaj preuokviravanja.
● Može biti dodatak paradoksalnim intervencijama.

Primeri pozitivne konotacije

● Ocu koji stalno kritikuje svoju ženu: “Posvećujete dosta pažnje svojoj ženi. Izgleda da vam je ona zaista
važna!”
● Porodici sa problematičnim sinom, čiji članovi na sastanku sa socijalnim radnikom stalno jedni drugima
upadaju u reč: „Vidim koliko vam je svima stalo da ovaj problem rešite.“
● Dečaku koji uporno odbija da se uključi u komunikaciju na porodičnom sastanku ali pažljivo prati šta se
dešava: „Lepo je koliko pažnje daješ mišljenju drugih .“ Može u nastavku da se kaže: „I nas isto tako
zanima tvoje mišljenje“, (što nije pozitivna konotacija, već intervencija koju je omogućila prethodna
pozitivna konotacija).
Cirkularno ispitivanje
Cirkularno ispitivanje je postavljanje pitanja članovima porodice na osnovu fidbeka dobijenog od njih.
● Raspitivanje o različitim opažanjima i uverenjima članova porodice o značenju događaja, odnosa itd.
Npr. pita se jedan član porodice o tome šta misli da je razlog nego problema, pa se pita drugi član isto
pitanje itd.
Timski rad
● Objedinjuje praksu kibernetike drugog reda i kokonstruktivizma.
● Ključni element je sinergija koja se dobija iz razmene ideja, zasnovanih na povratnim informacijama
između članova tima.
● Potrebna je individualna spremnost da se odreknemo svojih ideja i dozvolimo da se u timskoj diskusiji
pojave nove ideje.
● Razmena sa kolegama u dobrom timskom radu daje jedinstveno, kreativno i podržavajuće iskustvo.
 Hipoteziranje
I terapeut /socijalni radnik takođe punktuira (naglašava i izdvaja) neke aspekte komuniacije i iskustva na
osnovu svojih uverenja i iskustava. Punktuiranje od strane terapeuta osvešćuje se i razvija kroz proces
hipoteziranja.
Hipoteza: pretpostavka o razlozima ili procesima koji dovode do određenih ishoda. Da bi bila korisna,
nužno je da je moguće da se proveri kroz ishode njene primene u praksi.
Hipoteziranje je normalan deo socijalne razmene.
Preko hipoteziranja se organizuju informacije, omogućava se je se okvir za proveru hipoteze i dobijaju
povratne inforamcije kojim se označavaju smernice za aktivnost terapeuta u vođenju seanse.
Primer: Iza konflikata u porodici često stoji neslaganje oko punktuacije događaja tj. oko hipoteze zašto i
kako se nešto desilo. Onda su to suprotstavljene priče, koje zatim oblikuju prošle i sadašnje događaje.

Proces hipoteziranja
Koraci:
1. Postavlja se pretpostavka o tome šta se dešava.
2. Proverava se u odnosu na njenu korisnost u postizanju pozitivne promene.
3. Ako se pretpostavka ne pokaže korisna, onda se menja. ð Nema objektivne istine, već samo opažanje,
interpretacija i njeno uklapanje.
Na taj način se organizuju informacije, omogućava se okvir za proveru hipoteze i dobijaju povratne
inforamacije o njenoj korisnosti. Tako socijalni radnik dobija smernice za dalje intervecije koje primenjuje u
cilju pozitivne promene.
Kritika II faze porodične terapije
● Nerealističan je stav o moći pojedinca.
● Ne uzima se u obzir uticaj strukturalnih faktora (siromaštvo, neobrazovanost, nezaposlenost), ideja o
porodičnom životu i ulogama (rodne uloge, rodieljstvo, detinjstvo itd), već se porodice smatraju
odgovornim što ne mogu da se promene.
● Poigrava se sa istinom jer “objektivna istina ne postoji – sve je konstrukcija”. A šta na nasiljem,
seksualnim i emocionalnim zlostavljanjem, rasnom i seksualnom diskiminacijom, eksploatacijom,
bedom?
● Zanemaruju se razlike u moći članova porodice (deca, društveni položaj članova porodice, rodne uloge
, rasa). Ko definiše šta je normalno u porodici?

III FAZA SISTEMSKE PORODIČNE TERAPIJE

Od sredine osamdesetih do dvehiljadite godine
 Kulturni pejsaž
● Povećava se svest o kulturnom kontekstu.
● Teorija socijalnog konstrukcionizma
● Povećava se uticaj feminističkih perspektiva u SAD, Velikoj Britaniji, Skandinaviji, Australiji.
● Povećava se osetljivost na način na koji upotreba jezika uključuje nasleđe ideja i pretpostavki o kulturi
(“domaćica” i “domaćin”, “primitivna kultura”…).
● Shvata se da je porodični život u osnovi oblikovan jezikom. Svest o moći porodičnih razgovora da
stvaraju iskustva
● Francuska: marksizam i egzistencijalizam
Promene u sistemskoj porodičnoj terapiji: preokret ka teoriji socijalnog konstrukcionizma.

Teorija socijalnog konstrukcionizma u odnosu na druge sociološke pristupe

Socijalni konstrukcionizam je zasnovan na sociologiji, ali se preklapa:
● sa socijalnom psihologijom (interakcija, proučavanje procesa u maloj grupi). Bavi se vezama između
individualnog iskustva i društva; i
● sa konstruktivističkim pristupom. Ljudi u porodicama upijaju uverenja ili diskurse koji su zajednički
za kulturu u kojoj žive.
● Ipak, nasuprot konstruktivizmu, ne smatra ljude slobodnima da stvaraju svet na svoje lične i
subjektivne načine.
● Socijalne realnosti postoje. U svakoj kulturi postoje zajednički materijali, od kojih se grade identitet i
odnosi.
● Neki članovi društva imaju više moći od drugih da kreiraju i stvaraju identitete (npr. lekari sa davanjem
dijagnoza).
Uticaj marksizma i Fukoa na teoriju socijalnog konstrukcionizma
Uticaj marksizma. “Ideje vladajuće klase su u svakom vremenu vladajuće ideje.” (Marks, Engels).
● Stvaranje dominantnih sistema ideja i značenja – ideologija – oblikovano je i održavano u skladu sa
raspodelom moći. Npr. efekti stresa i siromaštva su umanjeni kroz naglašavanje “autonomije” i “izbora”.
Uticaj Fukoa: U svakoj kulturi postoje dominantni narativi (priče) ili diskursi. Fuko ukazuje na tri značenja
diskursa:
1) opšte - svi iskazi koji imaju značenje i posledice,
2) grupa iskaza koja se može individualizovati (diskurs o ženama, o rasizmu),
3) pravilima uređena delatnost koja se odnosi na izvestan broj iskaza. To su (ne)pisana pravila i strukture
koji proizvode naročite iskaze i izjave (npr. kako napisati esej).
 Sličnosti teorije socijalnog konstrukcionizma sa I i II fazom SPT
● Naglasak je na kontekstu i na interpersonalnim procesima u stvaranju zajedničkih postupaka i
uzajamno konstruisanih značenja. Svi naši aspekti su u osnovi socijalni.
● Iterakcije smatraju strateškim.
Ljudi su oblikovani interakcijama, koje su aktivne i strateške.
Upotrebljavaju jezičke strategije radi ostvarenja cilja.
● Ukazuju na značaj moći.
Interakcije su uvek povezane sa moći. Upotreba jezika definiše moć.
● Ukazuju na značaj fidbeka, razmene ideja i eskalacije.
➢ Razgovor se nastavlja na osnovu uzajamnog uticaja ili fidbeka.
➢ Fidbek se vidi kao razmena značenja.
➢ Značenja i identitet u interakciji su dinamični i skloni eskalaciji.

Teorija socijalnog konstrukcionizma u odnosu na kibernetiku II reda

Razlikuje se od kibernetike drugog reda, gde se isto ukazuje da značenja “prave realnost”, u izlasku iz
subjektivizma privatnog, internog razgovora ka kulturi i nasleđu značenja.
Često viđeni obrasci ponašanja u porodicama (“preterano uključena majka”, “distanciran otac”) su iznuđeni
zahtevima društva u kojem su:
➔ funkcionalni za stvaranje savremenog društva
➔ oblikovani nizom ekonomskih i praktičnih neophodnosti koje diktira društvo
Interakcije su oblikovane mrežom ideologija ili diskursa, koja reprodukuje niz uverenja i uloga kroz
generacije (“prirodno materinske“ žene).
Feministički sistemski terapeuti detaljno analiziraju veze između subjektivnog doživljaja u porodicama i
dominantnih kulturnih diskursa i struktura. Primer: veza između nasilja u društvu i zlostavljanja u porodici.

Viđenje jezika i identiteta u teoriji socijalnog konstrukcionizma

Smatra se da je jezik uključen u stvaranje sveta.
 To je društveno iskustvo.
 Način na koji ljudi govore o događajima izgrađuje događaje.
 U sebi sadrži, implicitno, istoriju ideja naše kulture.
Npr. u engleskom jeziku ima mnogo više izraza za intrapersonalno u odnosu na interpersonalno.
Identitet ljudi je oblikovan aktivnim i strateškim interakcijama, koje zavise od konteksta u kome nastaju. Stoga
je on fragmentovan i raspoređen kroz socijalne kontekste (kod kuće, na poslu, u školi, sa partnerom,
detetom).
 Moć i konstruisanje realnosti
Znanje i moć se prožimaju. Pristup osnovama znanja je kontrolisan, a znanja značajno utiču na praksu.
Fuko:
 Aspekti diskursa moći: pozitivan aspekat ustrojava i oblikuje ljudske živote, a negativan doprinosi teoriji
represije.
 Društvo se sastoji od hijerarhije priča. Neke su dominantne, neke periferne ili potčinjene.
 Ograničen spektar dostupnih priča ograničava naš percipirani opseg mogućnosti i načina delovanja.
 Ljudi teže da koriste dominantne priče tako da odgovaraju njihovim iskustvima.
Vajt i Epston: Razvijanje otpora u odnosu na ove diskurse je neophodan deo terapije.

PRAKSA III FAZE SISTEMSKE PORODIČNE TERAPIJE

Uloga terapeuta u III fazi SPT
Uloga terapeuta je i dalje uloga neeksperta.
 Terapija je proces saradnje, kokonstrukcije novih načina posmatranja problema.
 Terapeut treba da ima sociološku svest o pitanjima moći (strukturalen nejednakosti, dominantni kulturni
diskursi).
 Terapeut stalno preispituje svoje političke dileme i predrasude, posebno one svojstvene njegovoj
privilegovanoj poziciji moći i statusa u odnosu na porodicu.
Jezik i porodični problemi
Pod uticajem socijalnog konstruktivizma, u terapiji se poseban značaj daje jeziku.
 Razmatra se kako dominantni narativi oblikuju porodičnu kreativnost.
 Razgovara se sa članovima porodice kako su njihove ideje oblikovane društvenim uverenjima (npr. o
rodnim ulogama i muško-ženskim odnosima).
 Porodični problemi su određeni jezikom.
 Problemima zasićena komunikacija može da stvori dalje probleme.
 Razgovori u porodici fokusirani na bolest, neadekvatnost, neuspeh, krivicu, stvaraju i održavaju
patologiju.
 Ovi razgovori su oblikovani ugrađenim pretpostavkama svojstvenim jeziku kojim pričaju.

Teorija socijalnog konstrukcionizma - Pitanja za porodicu

Pitanja za porodicu (reflektovanje):
 Da li su neslaganja u odnosu interpersonalna ili su odraz širih protivrečenosti i konflikata između
društvenih diskursa?
 Da li su neki narativi (priče) u porodici marginalizovani i kažnjavani jer su drugačiji od dominantnih?
 Koliko su porodične priče preuzete iz kulture?
 Da li u porodici dolazi do iskrivljenja i izmišljanja, da bi se lična iskustva uklopila u društveno
prihvatljivo?
Nove tehnike u III fazi SPT
 eksternalizacija problema
 pisanje
 reflektujući timovi i procesi (narativna terapija).

Tehnike - Eksternalizovanje problema

 Polazna pretpostavka je da problemi nastaju internalizacijom ograničavajućih, “problemima zasićenih”
načina posmatranja sebe.
 Simptomi postaju definišući deo identiteta ili odnosa.
 Dolazi do etiketiranja osobe ili odnosa.
 Tehnika. U razgovoru se problem tretira kao predmet ili entitet izvan osobe, a ne kao deo identiteta osobe.
Osoba se podstiče da objektivizuje i povremeno personifikuje probleme koje doživljava kao nesnosne.
 Umesto da imaju lično i centralno mesto, problemi se vide kao konkretne snage ili slabosti.
 Podstiče se osoba da sagleda način na koji je “regrutovana” u patološki identiteti i da li je i kako
prihvatila etiketranje.
Tehnike - Pisanje
Različite forme pisanja (pisma, priče, autobiografski zapisi isl.) olakšavaju razvoj reflektovanja i unutrašnjeg
dijaloga kod članova porodice.
Neometano saopštavanje i promišljenija komunikacija svojstvena pisanju izazivaju posredniju emotivnu
reakciju od govora.
Nove terapijske orijentacije
Nove terapijske orijentacije u trećoj fazi SPT obuhvataju i sledeće pristupe:
kratku terapiju usmerenu na rešenje, narativne terapije, feminističke perspektive.

Kratka terapija usmerena na rešenje

– Fokus na saradnji -

Usvaja se stav neosuđivanja, prihvatanja i uvažavanja.

 Polazna pretpostavka je da krivica oko obrazaca disfunkcionalnih ponašanja može da dovede do
odbrambenog stava. Izbegavanje izazivanja krivice smanjuje otpor.
Određivanje ciljeva
 Sa porodicom se jasno formulišu zajednički ciljevi, kroz opis konkretne i očigledne promene, da bi
napredak bio svima vidljiv.
 Čudotvorno pitanje: „Zamislite da se probudite i shvatite da je problem rešen. Šta je to drugačije, po čemu
bi ste prepoznali to čudo?“
Tri pravila
 Ako nije pokvareno, ne popravljaj.
 Kada saznaš šta funkcioniše, radi više toga.
 Ako ne funkcioniše, ne radi ponovo, uradi nešto drugačije.

Kratka terapija usmerena na rešenje

– Fokus na pozitivnom -
Fokus na pozitivnom, na snagama omogućavanja porodici da sama preoblikuje značenja.
 Porodica se ohrabruje da prepozna svoje sposobnosti. Fokusom na snage porodici se pokazuje da može da
promeni način pričanja i razmišljanja o svojim teškoćama.
 Naglasak na rešenjima, a ne na problemima.
 Kao i strateški pristupi, bavi se obrascima pokušavanih rešenja, ali sa stavom da porodice često
pokušavaju postupke koji i jesu rešenja.
 Fokus je na izuzetke od problema i interakcijske obrasce oko njih (npr kada je neposlušno dete bilo
poslušno). Ako ih nema, da zamisle rešenje.
 Služe da se ospore rigidna, ograničavajuća uverenja u održavanju negativnih interakcijskih
obrazaca, i da se omoguće novi načini posmatranja. Tako je moguća konstrukcija novih
rešenja/izuzetaka.
 Podstiču se ponašanja u porodici koja su deo “izuzetka”.
 Pažnja se daje “spontanim izlečenjima” i podržava se da se tako nastavi .

Narativne terapije
Narativne terapije polaze o sposobnosti ljudi da imaju, sakupljaju i stvaraju priče tj. narative kako bi razumeli
svoje iskustva.
 U terapiji se nudi, osim novih načina promišljanja i razumevanja, i proces reflektovanja. To je novi načini
da se razgovara o problemima, da se postavljaju pitanja i da se na njih odgovara.
 Nova tehnika je tzv. reflektujući tim, koja omogućava da se čuju različiti načini pričanja o njihovoj
situaciji na novi način.
 Narativne terapije - Reflektujući tim
Reflektujući tim je sastavljen od supervizora i terapeuta.
 Oni supervizijski razgovor vode otvoreno, pred porodicom, razmenjujući svoje misli i brige.
 Daju mogućnost porodici da čuju različite načine pričanja o situaciji.
 Članovi tima ne moraju međusobno da se slože, već da uđu u debatu.
 Daje se poruka porodici da je u redu imati protivurečna viđenja.
 Modeluju se članovi porodice da razmenjuju različita mišljenja na konstruktivan način, da budu
kreativni. Porodica uči kako da uči, da prebaci fokus sa sadržaja na način komunikacije i kreativnost.
 Članovi tima pozivaju porodicu da promišlja o svojim tumačenjima, značenjima i alternativnim
pričama.
 Ne nameću svoje intervencije.
 Neki terapeuti u diskutuju sa porodicom o političkim pitanjima

Feminističke terapije
Osnovni principi
1) Posvećenost jednakosti unutar terapije, čije su odlike:
 transparentan i jasan terapijski proces,
 transparentan terapeut,
 minimalizovana upotreba moći terapeuta
 klijent i terapeut su ravnopravni,
 ojačana su prava klijenta u terapiji,
 nejednakost u moći je samo privremena, a
 klijent je stručnjak za svoj život.
2) Posvećenost uvođenju socijalnog konteksta u terapiju. Otvoreno se radi sa doživljajima žena u seksualnim i
drugim društvenim nejednakostima.
3) Posvećnost preraspodeli moći unutar društva.
Analiza se moć i rodni odnosi u društvu.
 Svi aspekti života oblikovani su zajedničkim rodnim diskursima u društvu.
 Ne treba sve članove porodice posmatrati kao podjednako odgovorne za problem (npr. zlostavljanje).
 Preovlađujuće ideje u društvu o porodičnom životu su zasnovane na patrijarhalnim stavovima koji imaju
tendenciju da aktivnostima i ulogama žene daju niži status.

RAD SA PAROVIMA
 Partnerska relacija
Partnerska relacija, bračna il ivanbračna, pšredstavlja jedan od nasloženijih i najintimnijih ljudskih odnosa, koja
zahteva prilagođavanje, stalnu interakciju, promene i kroz razvojne procese i krize, razmenu pozitivnih, ali i
negativnih emocija i destrukcija (Jojić-Milenković, 1997).

Par - osnov savremene porodice

Akerman: Terapija bračnog poremećaja je osnov pristupa promeni u porodici.
Virdžinija Satir: Ljudi biraju partnere sa sličnim stepenom teškoća i stepenom individuacije.
Bowen:
 Bračna dijada je centralna jedinica za terapiju.
 Kvalitet odnosa partnera određuje njihov stepen diferenciranosti između sebe i drugih i između svojih
osećanja i misli.
 Niža diferenciranost: simptomi, emoncionalno distanciranje, partnerski konflikti, fenomen “žrtveno
jare”
TEORIJA AFEKTIVNOG VEZIVANJA
Bolbi: Afektivno vezivanje za odraslog staratelja je osnovni aspekat razvoja deteta.
 Reakcija na separaciju od majke:
I faza: protest,
II faza: očaj,
III faza: poricanje (ignorisanje ili besno odbacivanje majke po njenom povratku), što je odbrana od mogućnosti
ponavljanja iste povrede.
 Dete razvija unutrašnji “model vezivanja”.
Stilovi vezivanja kod dece:
Siguran stil podrazumeva sposobnost tolerancije odvojenosti i nezavisnog funkcionisanja, poverenje u sebe i
svet. Nesiguran stil (anksiozni, izbegavajući, dezorganizovan) podrazumeva ambivalentne bliske odnose;
neadekvatnost i nesigurnost u sopstvenu vrednost, nepoverenje u druge i očekivanje odbacivanja.

Afektivno vezivanje u odraslom dobu

Kada se ustanove, obrasci afektivnog vezivanja su relativno stabilni i trajni, nastavljajući da postoje u
odraslom dobu. Pokazuju tendenciju eskalacije (sve više traženja pažnje, sve više povlačenja...). Replikuju se
u odnosima sa drugim odraslima. Prenose se na sledeću generaciju.
Osećaj vezanosti i sigurnosti sa drugom osobom zavisi od dva aspekta:
 da li se figura afektivnog vezivanja procenjuje kao osoba koja generalno reaguje na pozive za podrškom i
zaštitom, i
 da li osoba samu sebe procenjuje kao nekoga prema kome bi bilo ko, a posebno figura afektivnog
vezivanja, verovatno odgovorio na podržavajući način.

Afektivno vezivanje i trauma

Sve je jasnije da je efekat traumatskog događaja na afektivno vezivanje određen pridavanjem značenja.
Ono se oblikuju preko:
● načina na koji je događaj obrađen,
● prethodnih iskustava,
● kvaliteta i sadržaja dobijene podrške, i
● strategija koje su primenjene za prevazilaženje posledica i izbegavanja ponavljanja opasnosti i
povrede.
Stilovi afektivnog vezivanja i dinamika parova
Uspostavljanje intimne veze u odraslom dobu je oblikovano afektivnim stilovima, a ipak nepredvidljivo.
 Nesigurni stil osobe A + nesigurni stil osobe B = potvrda stila vezivanja, moguće udaljavanje ili eskalacija
negativnih iskustava usled stresova, ili prekid veze zbog inkompatibilnosti.
 Nesigurni stil usobe A i sigurni stil osobe B: šansa za pozitivnu promenu oobe A zbog podrške i
razumevanja osobe B, ili prekid veze.
 Parovi često prolaze kroz cikluse bliskost – distanciranost. Približavanje jednog je dočekano udaljavanjem
drugog i obrnuto.
Afektivno vezivanje i životni ciklus para/porodice
Izazovi povezani sa različitim tranzicijama u životu para/porodice su ili prilike za rast i razvoj ili rizici za
osiromašenje ličnosti. Posebno je za par izazovno prvo dete u porodici → dolazi do tranzicije od dijadama ka
trijadama.
 Deca su afektivno vezana za oba roditelja (ako su oba roditelja aktivan u vaspitanju), ali i za odnos
između roditelja. Osećaju se sigurno i bezbedno kada su roditelji zajedno.
Posledica poremećenih bračnih odnosa je često triangulacija.

DINAMIKA PAROVA I INTERVENCIJE

Terapija parova usmerena na emocije (TPE)
Konflikt ili harmonija u odnosu para odražava do kog nivoa je zadovoljena potreba za afektivnim
vezivanjem.
Emocije su ključne u doživljaju samog sebe i u formiranju slike o sebi, u procesu formiranja odnosa,
u nastajanju “zaglavljenosti” u partnerskoj vezi i u sticanju uvida u rešenje problema.
Emocije se posmatraju kao uvid u problem.
Prethodne povrede u afektivnom vezivanju otežavaju partnerima da se povežu u sadašnjosti.
Osećanja u sadašnjosti su često reakcije naučene u prošlosti., koje blokiraju antentično emocionalno
povezivanje.
TPE – intervencije
Postiče se identifikacija negativnih emocija i njihovo prihvatanje i razumevanje od strane partnera.
Zatim terapeut i par zajednički kreiraju kontekst za uspostavljanje nove veze.
Kreiraju se novi oblici aktiviranja i povezivanja, zasnovani na osećanju povezanosti.

Metod Gotmanovih
Istraživanje pokazuje da je emocionalna uznemirenost jednog partnera je povezana sa drugim partnerom.
● Nezadovoljni parovi. Veća obostrana eksalacija negativnih emocija.
● Zadovoljni parovi. Negativna osećanja jednog partnera dočekana su razumevanjem od strane drugog
partnera.
Četiri jahača su obrasci ponašanja koji nose najveću verovatnoću da će dovesti do neuspeha veze:
nekooperativnost, defanzivnost, kritikovanje i prezir.
Teparijske intervencije su usmeravanje dijaloga ka zdravoj interakciji, blokiranje znakova “četiri jahača”,
razumevanje osnova stanovišta partnera.
Partneri dopunjuju znanje jedno o drugom i uspostavljaju uzajamnu naklonost i divljenje.

Ivan Bozormeni Nađ

Naglašava ličnu odgovornost svakog pojedinca za posledice koje njegove odluke i akcije imaju na druge ljude.
Ove posledice se prenose transgeneracijski.
Ističe važnost etičkog balansa davanja i primanja u partnerskom odnosu.
 Onaj koji prima duguje i da daje, čime se uspostavlja pravda i poverenje u odnosima.
 Disbalans dovodi do prekida poverenja u porodici.

Ivan Bozormeni Nađ o lojalnosti

Lojalnost je u porodičnim i partnerskim odnosima veoma značjna.

Često je nevidljiva, funkcioniše kroz generacije i može da ima snažniji efekat nego očigledne akcije i
situacije ili naučeni obrasci ponašanja.
Zbog lojalnosti, deca se mogu dobrovoljno žrtvovati u preuzimanju na sebe odgovornosti i dugove roditelja,
umesto njih (parentifikacija dece).
● Mogu da budu nedostupni za partnere jer su zaglavljeni u odnosima sa roditeljima.
 ● Mogu da nastave ovaj obrazac i sa partnerima, prema kojima se postavljaju kao njihovi roditelji ili
njihova deca.
Osvešćivanje lojalnosti oslobađa decu za posvećenost svojim prijateljima, partnerima i porodici.

Imago terapija odnosa

Polazna pretpostavka. Svi smo rođeni celoviti, ali smo tokom ranih stadijuma razvoja “ranjeni”, često
nenamerno, od strane staratelja. U nesvesnom se formira slika, imago, o pozitivnim i negativnim aspektima
onih koji su nas podizali kada smo bili najranjiviji. Nesvesno tražimo taj šablon u partneru (tj. imago). Partneri
imaju svoje potrebe, nisu imago. Pojavljuje se borba za moć koja vodi u konflikte.
Terapija počiva na ideji da ljudi imaju potrebu da se čuju i razumeju.
Intervencije
● ogledanje (tačno ponavljanje šta je partner rekao, bez dodavanja),
● validacija (potvrđivanje da su partnerove misli i osećanja shvaćeni),
● empatija, i
● razvoj komunikcionih veština i edukacija o partnerskim vezama.

Edukacija za parove
Može da poveća razumevanje rizika i tranzicija u partnerskoj vezi. Može da smanji broj raskida za trećinu.
MOGUĆI SADRŽAJI
Razumevanje rizika i tranzicija u partnerskoj vezi
Uviđanje i prihvatanje da iza svakog partnera u paru stoje njegovi roditelji, lojalnosti, kultura:
Uviđanje i prihvatanje kulturnih različitosti
Uviđanje i prihvatanje različitosti vaspitanja za rod
Uviđanje i prihvatanje roditelja partnera
Veštine stvaranja ravnoteže davanja i primanja
Vratiti koliko si dobio/la pozitivnog i dodati još malo više
Vratiti malo manje nego koliko si dobio/la negativnog

NASILJE U PORODICI

Određenje pojma nasilja u porodici

Ne postoji saglasnost autora u određenju “nasilja” i “porodice”
Kriminološki koncepti:
 upoteba sile ili pretnja upotrebom sile
 svaki akt koji se doživljava kao namera da se osoba povredi
Sociološka i feministička orijentacija:
 Odnosi se na dominaciju, zloupotrebu moći i prisilu (zastrašivanja i manipulacije) radi ostvarivanja
kontrole.
 Svaki disbalans moći u porodici i partnerskoj relaciji je potencijalna situacija njene zloupotrebe.
 Onaj ko ima moć ima izbor kako će je upotrebiti, što implicira isključivu odgovornost nasilnika za
nasilno ponašanje.
 Kontrola se može vršiti prećutnim, prepoznatljivim oblicima prinude (psihičko i verbalno nasilje u
porodici): postojanje namere kontrolora i odsustvo dobrovoljnosti onog ko je prisiljen.

Nasilje u braku i u porodici je...

 mnogo češće nego što mislimo,
 po posledicama mnogo nepovoljnije nego što pretpostavljamo, i
 mnogo manje sankcionisano nego što bi zdrav razum i stručni argumenti nalagali.

Žrtve i oblici nasilja u porodici

Tipične žrtve nasilja u porodici su: Oblici nasilja u porodici su:

• žene • fizičko nasilje
• deca • seksualno nasilje
• stari • psihičko nasilje
• invalidi • ekonomsko nasilje
Nasilje nad ženama u partenerskim relacijama – formalno odnos jednakih, ali se dešava u kontekstu:
 ukupne diskriminacije žena, nejednakih mogućnosti, nedostupnosti ličnih, društvenih , političkih,
ekonomskih i drugih resursa,
 stereotipa vezanih za rodne uloge, i
 marginalizovanja ove vrste nasilja.
Nasilje nad decom i starima je bazirano na:
 njihovoj objektivnoj zavisnosti,
 zloupotrebi poverenja u kontekstu potreba i zaštite, i
 odsustvu realnih mogućnosti njihovog uticaja na ishode.

Saglasnost oko nekoliko činjenica:

 Nasilje predstavlja kršenje temeljnih ljudskih prava.
 Nasilje u porodici uključuje širok spektar ugrožavajućih ponašanja jednog ili više članova porodice.
 Žena može biti izložena nasilju tokom celog života.
 Nasilje se objašnjava interakcijom brojnih činioca.
 Postoji jasna povezanost između prisustva nasilja u porodici i u društvu, uključujući i nasilje prikazano u
medijima
 Posledice izloženosti nasilju su brojne.
o Nasilje bitno narušavana mentalno i fizičko zdravlje.
o Prekida komunikacione kanale u porodici.
o Smanjuje biskost i osećanje sigurnosti u porodici.
 Postoji međugeneracijsko (transgeneracijsko) prenošenje nejednakosti i nasiljaprenos nasilja

Nasilje prema ženama u porodici

Nasilje prema ženama u porodičnom kontekstu je obrazac neprekidnog nastavljanja nasilja i zloupotrebe,
situacija ponovljene viktimizacije, gde je žrtva ranjiva baš zbog toga što deli dom sa svojim
zlostavljačem, a ima i osećanje lojalnosti, ili čak ljubavi, prema njemu
Cilj je uspostavljanje moći i kontrole.
Najčešće je nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu.

Karakteristike nasilja prema ženama u intimnom partnerskom odnosu

1) Univerzalnost
 Prisutno je u svim vremenima, kulturama, društvenim sistemima.
 Ukazuje da se radi o nasilju prema ženama kao grupi, srodno svim drugim sistemima hijerarhijske
dominacije.
2) Rodni karakter
 Usmereno je prema ženama zato što su žene.
 Nasilje muškaraca prema ženama je ozbiljnije, čine ga teža i učestalija krivična dela, većeg raspona
manifestacije i sa težim posledicama, nego nasilje žena prema muškarcima.
 Feministkinje: to je socijalno prilagođeno ponašanje, koje dovodi do željenih efekata, i time svesno
izabrano ponašanje.
 Nije posledica nedostatka kontrole bes,a jer se ona pokazuje u drugim situacijama. Bes je posledica
nemogućnosti kontrole žene.
3) Partnerski konflikt nije isto što i nasilje.
 Sukob karakteriše reciprocitet uloga i odgovornosti.
 Nasilje podrazumeva disbalans moći i odgovornosti (nesigurnost, strah, nemogućnost izbora, zabrinutost za
vlastitu dobrobit i život i za decu).
Nasilje je mnogo štetnije za ženu od sukoba. Nosi rizik ne samo za fizičko, već i za mentalno zdravlje
(depresiju, PTSP).
4) Nasilje prema ženama je najučestaliji i široko rasprostranjen vid nasilja u porodici.
• 20-25% žena u Evropi iskusi barem jednom u životu fizičko nasilje od strane partnera, a psihičko 19-42%
njih.
• Ako se uključe sve forme nasilja, više od 45% žena je iskusilo neku formu nasilja od strane partnera
5) Nasilje po pravilu traje dugi niz godina pre nego što se prijavi/razreši.
Najčešći razlozi trpljenja:
 ekonomski,
 roditeljstvo, stavovi šire porodice i rodbine,
 mehanizmi kontrole i izolacije koje koristi nasilnik, strah,
 “spasiteljski sindrom”, poricanje, ljubav, osećanje krivice, odgovornosti i dužnosti,
 sramota, poniženje, nisko samopoštovanje,
 prihvatanje rodne uloge,
 religijaska uverenja i običaji,
 nepoznavanje zakona i procedura,
 fizička i psihička iscrpljenost, i
 nerazumevanje profesionalaca i službi.
6) Rodni stereotipi koji pogoduju nasilju nad ženama. Oblikuju lična i profesionalna uverenja o ulogama
muškaraca i žena, njihovim (poželjnim) odnosima i pojavi nasilja.
 Umanjuje se društvena opasnost od fenomena.
 Svodi se na individualne slučajeve.
 Odgovornost žene se vidi kao slična odgovornosti nasilnika.
 Stav da se takve stvari dešavaju drugima smanjuje osećanje lične ranjivosti ali i empatiju.
 Socijalna disocijacija od tuđe patnje je čest mehanizam odbrane.
 Profesionalci ukazuju na zaštitu “porodične privatnosti”.
 Žene svedoci imaju manje kredibilittetu u sudskim sporovima.
 Kvalifikacija dela kao lakšeg od drugih krivičnih dela sa istim nivoom povreda.
 Oklevanje da se uhvate i gone nasilnici.
7) Ciklična dinamika nasilja.
Postoji pravilnost u nastajanju, trajanju i prestanku nasilja, i u ponavljanju ciklusa.
 I faza: rast napetosti, manji incidenti, svest žene da je napad neizbežan i njeno nastojanje da “smiri”
situaciju;
 II faza: eskalacija nasilja – nekontrolisano oslobađanje akumulirane napetosti i ispoljavanje različitih
oblika nasilja. Žena: šok, neverica, poricanje; obično ne traži pomoć, osim ako povrede ne traže medicinsku
intervenciju, i obično se vraća partneru nakon primljene pomoći;
 III faza: žaljenje i izvinjavanje, u funkciji obnavljanja veze. Žena se najčešće vraća nasilniku, verujući da
se iskreno kaje, i da će se promeniti.
8) Specifične taktike i strategije nasilja
Model “točka nasilja” ili “ točka moći i kontrole”:
- Centar točka: demonstracija moći i uspostavljanje kontrole kao cilj nasilnog ponašanja,
- Spoljašnji krug: različiti vidovi fizičkog i seksualnog nasilja
- Unutrašnji krug: taktike kojima se nasilnik služi da bi postigao cilj:
 izolacija,
 zastrašivanje, pretnje, prinuda,
 psihičko, emotivno i ekonomsko zlostavljanje,
 korišćenje dece,
 korišćenje “muških privilegija” (ili “besmisleni zahtevi”)...
Nasilnikove strategije poricanja, umanjivanja ili okrivljavanja žrtve su još jedan vid nasilja, jer ženu
prisiljavaju na kognitivna iskrivljenja (“ništa se nije desilo”) i na poricanje realnosti, tj. stvaranja neizvesnosti
šta je zaista realno.
9) Povezanost nasilja prema ženama i nasilja prema deci u porodici.
 U 30-60% porodica u kojima je nasilan jedan ili oba roditelja postoji i zlostavljanje dece.
 U 75-100% porodica. u kojima postoji nasilje zbog koga se žena javlja policiji ili napušta dom, deca su
takođe žrtve nasija.
 Ipak, nasilje prema deci se posmatra kao odvojena pojava od nasilja prema ženama u porodici.
Intervencije sistema, uključujući i socijalni sistem često neprimerene:
 nastavljaju pritisak na žene: ne neguju decu akdevatno, ne prijavljuju nasilje, ne primećuju incest;
 odgovornost muškarca se ne razmatra, a mehanizmi kontrole ne sprečavaju pravog nasilnika.
10) Povećanje nasilja nakon separacije od nasilnika.
 Napuštanje nasilnog partera i prijavljivanje nasilja nosi rizik od eskalacije nasilja. Potencijalno je
opasnije nego ostanak. U Srbiji, od 2-3 ubistva žena mesečno, najčešća su vezana za napuštanje nasilnika.
 Najveća verovatnoća telesnih povreda i ubistva je do tri meseca posle napuštanja nasilnika
 Primarni motiv je težnja da se održi kontrola; doživljaj “vlasništva” prema partnerki.
Najčešće forme nasilja tokom separacije i postrazvodnog roditeljstva:
verbalne pretnje, “klima straha”,fizičko i psihičko nasilje,
uznemiravanje na radnom mestu,
rizik da žena postane beskućnica,
borba za roditeljsko staratljestvo, pretnje finansijskim iscrpljivanjem ili isrpljujućim parničenjem,
korišćenje dece protiv žrtve nasilja,
nemogućnst da se ostvari socijalna pomoć ili strah od njenog gubitka,
nasilje tokom ostvarivanja kontakta između dece i nasilnika, jer često nema nadziranog viđanja zbog
nedostatka resursa službi.
ODGOVORNOST ZA NASILJE
ODGOVORNOST DRUŠTVA
NASILJE NIJE PROBLEM PORODICE VEĆ PROBLEM DRUŠTVA.
 Da li u društvu postoji kultura nasilja i koliko je raširena i uticajna?
 Da li društvo obezbeđuje adekvatnu zaštitu žrtava?
Zaštita je posebno potrebna nakon prijavljivanja nasilja i napuštanje nasilnika od strane žrtve.
U slučaju nasilja u socijalno odgovornom društvu institucije socijalne zaštite ulaze u porodicu da zaštite
žtvu.
Odgovornost za nasilje u porodici: PERSPEKTIVA SOCIJALNE ZAŠTITE
Pozicija socijalne zaštite: isključivo je odgovornost nasilnika za nasilno ponašanje nad očigledno nemoćnijim
od sebe. Prioritet - bezbednosti žrtve: obezbeđivanje mogućnosti žrtve da izabere život bez nasilja.
HITNE INTERVENCIJE U SLUČAJU NASILJA
U slučaju prijavljivanja nasilja relevanim službama nužno:
 sastavljanje plana bezbednosti zajedno sa žrtvom, koji opisuje dalje postupke žrtve:
KAKO da izbegne nasilnu situaciju, KOME treba da se obrati radi zaštite, priprema za odlazak iz kuće itd.;
 obezbeđivanje sigurnosti žrtve: siguran smeštaj, zaštita od eventualnog ponovljenog nasilja

Odgovornost žrtve nasilja u porodici: SISTEMSKA PERSPEKTIVA

Sistemska perspektiva: porodica u kojoj postoji nasilje je zasnovana na JEZIKU NASILJA, koji dele svi
ukućani.
Pozicija žrtve je pozicija nemoći. Podrazumeva da nema mogućnost izbora. Da bi žrtva imala snagu za
sprovođenje promene mora da zauzme poziciju lične odgovornosti i da se smatra sposobnom da menja svoj
život.
 Ključno je da li žrtva ima mogućnost izbora dostojanstvenog života bez nasilja, ili ne. Ako ima,
odgovorna je za održavanje kruga nasilja.
Društvo je odgovorno za obezbeđivanje mogućnosti izbora žrtve da dostojanstveno živi bez nasilja.
Pojedinac je odgovoran što ostaje u krugu nasilja kada ima izbor da iz njega izađe.
Izuzetak: Deca žrtve nasilja nisu odgovorna ni kad biraju ostanak sa nasilnikom (emotivna zavisnost od
roditelja / staratelja, bezuslovna ljubav, suženi izbori, mala psihosocijalna moć).

NASILJE NAD STARIMA, INVALIDIMA, BOLESNIMA:

Potrebno je pažljivo proceniti odgovornost za početak i nastavak nasilja - nekad nisu odgovorni, a nekad
jesu:
 nasilje može biti “vraćanje” zlostavljanja, zanemarivanja i/ili eksploatacije koje su nasilnici doživaljavali
od te stare osobe kada je bila u punoj snazi,
 nekada je roditelj prvo bio žrtva svog partnera, pa onda svog odraslog deteta,
 nekad žrtva ima mogućnost izbora da se zaštiti od nasilja, a nekad ne (fizička /mentalna onesposobljenost).
PARTNERSKO NASILJE: Ako žrtva može da izabere život bez nasilja, smatra se odgovornom za
nastavak nasilja.
Sitemska porodična terapija nasilja u porodici je moguća ukoliko i (odrasla) žrtva i nasilnik prihvate svoj
deo odgovornosti za ponavljanje nasilja.

Sistemska perspektiva u radu sa nasiljem u porodici

Džej Hjeli - odnosi moći i kontrole

Još su Džekson, Vaclavik, Hejli naglasili da svaka komunikacija sadrži poruku o moći.
Džej Hejli (strateška porodična terapija)
 Moć je centralni faktor u svim humanim relacijama.
 Ljudske odnose karakteriše tekuća borba za status i kontrolu.
 Terapijska praksa uključuje set manevara, kontra-manevara i strategija između terapeuta i klijenta u cilju
uspostavljanja kontrole.
 Terapeutova odgovornost i moć je u iniciranju promena u sistemu.
Integrativna terapija:politika strasti
VIRDŽINIJA GOLDNER
Sociološki kontekst: muškarci su hranitelji, žene zavisne domaćice.
Važni su i načini na koje utiču emocionalne veze u detinjstvu.
“Ranjeni princ” – muškarac koga treba da uteši i isceli brižna partnerka. Koraci:
 Muškarac se ponaša na emocionalno povređujuće načine.
 Neguje ga i spasava partnerka.
 Partnerka postaje nezadovoljna, preti napuštanjem .
 “Princ” primenjuje prisilu ili pokušava da popravi stvari.
Intervencije:
 Prekid nasilja – direktivan pristup u odnosu na zabranu nasilja.
 Istraživanje emocionalnog konteksta u primarnoj porodici svakog partnera ponaosob.
 Pristup nasilju u porodici
Mare Selvini-Palacoli
Primarno je prekidanje zlostavljanja, započinjanje procesa smanjivanja oštećenja, osiguranje bezbednosti
i zaštite žrtve.
RAD SA PORODICAMA U KOJIMA JE DETE ZLOSTAVLJANO
Izdvajanje deteta od roditelja je jedna od uobičajenih intervencija.
 Ako se to dogodi, potrebno je hitno pružanje pomoći da se dete prilagodi novonastaloj situaciji,
da prevlada stres od odvajanja, uključi se u novu sredinu, razradi i prevlada prethodna negativna
iskustva.
Na osnovu prikupljenih dokaza:
 tužilac može pokrenuti krivični postupak, a
 sud ima mogućnost da, osim kaznenih (krivične sankcije), odredi i mere iz oblasti porodično-
pravne zaštite (potpuno ili delimično lišenje roditeljskog prava), koje treba da obezbede
pravovremenost i primenljivost zaštite.
Mogućnost postizanja terapijskog efekta u prisilnom kontekstu rada sa porodicama (tretman se nameće
klijentima):
 pomaže stručnom timu da se usredsredi na niz individualnih i grupnih mehanizama od kojih se sastoji
„porodična igra” u pozadini nasilja i tako omogućava odvijanje i dijagnostike i terapije
 težište je na razumevanju celovitosti porodičnih procesa i menjanju porodičnih obrazaca koji
održavaju nasilje
Pristup nasilju Milanske škole
Simptomatske porodice su potpuno upletene u moć, strategije i „prljave igre“.
 Član porodice ima, osim relativno autonomnih, i emocije, motivacije i strategije koje su deo kolektivne
porodične igre
 Ova igra utiče na člana porodice i ograničava mu raspoložive poteze.
 Upravo ova ograničenja vode ga ka ponašanjima kroz koja osoba gubi ili predaje moć i prihvata
nasilje radi daljeg ostanka i učešća u „porodičnoj igri”.

Pristup nasilju ekosistemske perpektive

 Ekosistemski pristup obuhvata sve sisteme kojima osoba pripada, od neposrednih (porodica, vršnjačka
grupa) do udaljenih (kultura, država).
 Rad sa porodičnim nasiljem podrazumeva multidisciplinarni pristup, obuhvatajući različite domene
delovanja:
 o uključuje policajce, pravnike, socijalne radnike, psihologe, psiho i porodične terapeute,
psihijatre i druge stručnjake

RAZVOD BRAKA

Razvod je proces a ne događaj: počinje mnogo pre razdvajanja i nastavlja se kroz detinjstvo deteta
vanredna razvojna kriza – koja prekida životni ciklus porodice i usmerava ga u drugom pravcu
Najčešće se radi:
Na posledicama razdvajanja i razvoda
Na procesima regulisanja modela viđanja dece i roditelja

Oblici razvoda
 razvod kao sklapanje posla – roditelji nemaju blizak ni prijateljski odnos, ali se dogovaraju oko deteta
fer i korektno
 prijateljski razvod – roditelji zaista ostaju prijatelji, druže se i održavaju blizak odnos
 visokokonfliktni razvod - roditelji ne uspevaju svoje partnerske probleme da stave po strani i grade
roditeljski odnos, nego nastavljaju sukobe u kojima potrebe deteta padaju u drugi plan

Faze u procesu razvoda braka

Prerazvodna: prepoznavanje problema u braku i odluka o razdvajanju/razvodu
Razvodna: podnošenje zahteva za razvod braka/raskid vanbračne zajednice
Postrazvodna: uravnotežavajući period u kome se organizuju dva odvojena jednoroditeljska domaćinstva,
razvija se zajedničko roditeljstva i ostajanje u kontaktu sa bivšim partnerom.

Prerazvodna faza
Prepoznavanje problema u braku/vanbračnoj zajednici. Najčešći problemi:
 nedovoljna ili prekinuta komunikacija
 doživljaj da partner koči ili guši lični razvoj
 izvanbračne veze
 ljubomora
 bolesti zavisnosti: alkoholizam, PAS, kockanje
 nasilje.
Razvodna faza
Zahtev za razvod braka/raskid vanbračne zajednice podnosi se sudu kao:
1. sporazum o razvodu/raskidu koji su oba roditelja potpisala: sadrži dogovor o vršenju roditeljskog prava i
deobi zajedničke imovine,
2. tužba za razvod/raskid koju podnosi jedan od roditelja: sadrži predlog o vršenju roditeljskog prava i
deobi zajedničke imovine potpisane od strane jednog roditelja.
 Sud dostavlja zahtev CSR da sastavi nalaz i mišljenje o vršenju roditeljskog prava kada u
braku/vanbračnoj zajednici postoje maloletna deca.
 Na osnovu ovog nalaza sudu donosi odluku o vršenju roditeljskog prava.

Vršenje roditeljskog prava

Može biti:
1. Zajedničko sadrži: definisan dogovor da se roditeljsko pravo i dužnost obavlja zajednički, međusobnim
sporazumevanjem, koje mora biti u najboljem interesu deteta i dogovor o prebivalištu deteta.
2. Samostalno sadrži: definisan dogovor o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju, o visini
doprinosa za izdržavanje deteta od drugog roditelja i načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim
roditeljem (model viđenja).
 Roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava
lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa
roditeljem koji vrši roditeljsko pravo.

Participacija dece u procesu razvoda

Participacija deteta u procesu razvoda prema Porodičnom zakonu RS:

Dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom
sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65, stav 4),
Dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti:
 sa kojim će roditeljem živeti (član 60, stav 4)
 kako će održavati odnos sa roditeljem sa kojim ne živi (član 61, stav 4).
Deca mlađa od 10. godina participiraju: uključuje se njihova persepktiva, posvećuje se pažnja njihovom
mišljenju i pitaju se o odnosu sa oba roditelja.

Postrazvodna faza
Važno je da roditelji prihvate:
 da se deca ne razvode od njih,
 da ohrabruju i podržavaju kontakte deteta sa drugim roditeljem,
  da drugi roditelj moze imati drugu vezu koja će rezultirati brakom,
 nove socijalne mreze drugog roditelja..
Otuđenje deteta: ponašanja roditelja koja su usmerena narušavanju odnosa deteta i drugog roditelja, bilo
svesno ili nesvesno, što predstavlja kršenje prava deteta i rizik od emocionalnog zlostavljanja.
Važno je da profesionalci obrate pažnju na znake otuđenja: omalovažavanje, okrivljavnje, zabranjivanje
kontakta sa dr.roditeljem, pretereno udovoljavanje detetu radi zadobijanja naklonosti...

Novi partner roditelja

 Može da se oseća ugroženo ako se čini da se nekadašnji partneri slažu previše dobro: deca “kao da”
pojačavaju konflikt roditelja.
 Deca mogu da se osete besno i iznevereno kada dođe novi partner jer su prethodno žrtvovala svoje potrebe
da bi se starala o roditeljima.

Uloga stručnih radnika u CSR u procesu razvoda braka

1. zastupanje najboljih interesa deteta u procesu razvoda,
2. procena roditeljske podobnosti, kompetencija jednog i drugog roditelja za vršenje roditeljskog prava,
3. podrška roditeljima u procesu razvoda,
4. dostavljanje nalaza i mišljenja sudu o načinu vršenja roditeljskog prava nakon razvoda braka,
5. utvrđivanje modela i dinamike viđenja deteta sa onim roditeljem sa kojim dete ne živi u skladu sa
procenom obaveza i potreba deteta, kalendarskim uzrastom, emotivnoj vezanosti deteta i roditelja.
 Modeli viđenja su podložni promenama, jer na primer ono što odgovara detetu predškolskog uzrasta, ne
odgovara kasnijem uzrastu.
Sistemska perspektiva u procesu razvoda
Blouova i Danielova
 Nastojati da se uvaže pozicije svakog parntera kao i dece, bez konfrontacije, centralno: “privilegovanje
dečjih priča”
 Deca razvedenih roditelja odrastaju kroz pregovaranja o održavanju kontakata sa roditeljima
 Mada se čini da su svađe povezane sa decom, one obično predstavljaju dugotrajne borbe za moć unutar
para
 Deca često doživljavaju da im jedan roditelj kaže kako im je drugi roditelj “isprao mozak” (onaj sa kojim
žive)
 Siblinzi po pravilu zauzimaju različite uloge (jedno dete odlazi da se vidi sa roditeljem, a drugo odbija...) –
često funkcija održanja sistema
 U kontekstu emocionalnog haosa ljubav dece za roditelje postaje jedino na šta roditelji mogu da računaju.
 Roditelji mogu da postanu nedostupni – deca mogu da osete da je potrebno da se staraju o roditejlima i
jedna o drugima
 Inverzija uloga – deca pretežno zadovoljavaju potrebe roditelja, a ne obrnuto: parentifikacija dece

Zadaci roditelja u procesu razvoda braka

Zadaci su, da:
1. objasne deci da razvod nije njihova krivica i da ništa oni ne mogu da urade da bi se brak nastavio,
2. odluče o tome gde će deca živeti na osnovu procene njihovog najboljeg interesa,
3. uvere decu da ih i dalje vole i da će o njima i dalje brinuti,
4. se uzdrže od omalovažavanja drugog roditelja,
5. se uzdrže od razvijanja konflikta lojalnosti kod dece,
6. obezbede adekvatnu finansijsku podršku deci,
7. rade na saradničkom roditeljskom dogovaranju i planiranju koje je zasnovano na dečjim potrebama,
aktivnostima i interesovanjima,
8.urade samo neizbežne promene u životu dece.

Problemi roditelja u procesu razvoda braka

 konfliktna tumačenja razvoda: ,,njen” i ,,njegov” razvod, ,,ostavljač” i ,,ostavljeni”,
 u zavisnosti od pozicije u kojoj se nalaze roditelji osećaju: tugu, očaj, strah, užas, bes, krivicu,
anksioznost, radost, mogu imati doživljaj gubitka, dobitka, slobode,
 ciklična smenjivanja osećanja,
 konfuzija borbe za moć i bliskost kroz fokusiranje na sticanje starateljstva,
 povećana uzajamna netrpeljivost
 nasilje
 izostanak roditeljske saradnje.

Problemi dece u procesu razvoda braka

Razvoda/raskida roditeljskog para često je najstresnije iskustvo koje deca mogu doživeti.
Za decu često predstavlja emotivnu i kognitivnu zbunjenost:
 nesigurnost po pitanju onoga šta se dešava,
 neizvesnosti ishoda i načina nastavljanja odnosa roditelj-dete posle razvoda,
 strahova od napuštanja i dileme: ako se ne vole, da li vole mene?
 konflikta lojalnosti,
  nerazumevanja načina na koji tuguju mama i/ili tata i njihove nedostupnosti za komunikaciju i
nemogućnosti da prepoznaju i reaguju na dečju tugu.
Deca mogu biti žrtve sukoba njihovih roditelja.
Mogu osećati dužnost da obrade ili iskrive svoje priče kako bi se prilagodila osećanjima roditeljima.
Pokazuju veliku uznemirenost i niz problema vezanih za razvod i njegove posledice:
 tuga, neuspeh u školi, nasilje, problemi u ponašanju, bes prema roditeljima,
gubitak kontakta sa jednim od roditelja.

Smernice za rad
Profesionalci treba da:
 prihvate oba roditelja kakvi god da su,
 postave granice roditeljima za ponašanja koja ugrožavaju dečja prava,
 uključe dete na način koji je prilagođen uzrastu i zrelosti deteta.
 Deci je važno da:
 znaju šta se dešava i pomogne im se da razviju priču o razvodu, dajući im osećaj da imaju mesto u
procesu
 ne nose teret odluke sa kojim od roditelja će da žive
 redovan, siguran, podržan kontakt sa roditeljem
 roditelji prestanu da se svađaju jedno s drugim i suzdržavaju se da to rade pred decom
 roditelj ne komentariše drugog roditelja negativno

PORODIČNE KONSTELACIJE

Razvoj porodičnih konstelacija (PK)

Porodične konstelacije (PK): forma kratke terapije orijentisane ka rešenju
Osnivač Bert Helinger (Bert Hellinger) razvija ovaj pristup u Nemačkoj od osamdesetih godina XX veka, na
osnovu prethodnih psihoterapijskih pristupa: fenomenološke grupne terapije (fenomenološki pristup terapiji),
transakcionalne analize (neki skriptovi funkcionišu kroz generacije), hipnoterapije Miltona Eriksona
(korišćenje priča u terapiji), neurolingvističkog programiranja (naglasak na resurse a ne na probleme ) i
porodične terapije (vidi https://www.youtube.com/watch?v=WXG5OL8INpU)
1998. objavljena prva knjiga ne engleskom Love’s Hidden Symetry

Ekspanzija porodičnih konstelacija

 Porodične konstelacije (PK) su jedna od najekspanzivnijih metoda rada koja je potekla u Evropi
 Njihova primena se proširila sa mentalnih i porodičnih problema, u oblasti rešavanja poslovnih problema i
podsticanja poslovnog razvoja, prevazilaženja fizičkih bolesti, prevazilaženja konflikata zasnovanih na
nacionalnim, etničkim ili verskim sukobima. ð Novi obuhvatniji naziv je “sistemske konstelacije”
 Može se svrstati u četvrtu fazu sistemske porodične terapije:
 Prošireni transgeneracijski pristup: nekad obuhvata nekoliko generacija unazad, koje su živele čak i
dva veka ranije.
 Traspersonalni pristup: osoba je samo deo nečeg većeg, i sebe u terapiji nadilazi.
 U okviru predmeta SPSR, posebnu pažnju posvećujemo porodičnim konstelacijama i poslovnim
konstelacijama.
Prethodni koncepti i PK
Psihodrama Jakoba Morena
Koncepti iz sistemskog porodičnog pristupa, najviše autora Ivana Bezermenji Nađa i Virđinije Satir
Fenomenološki pristup Martina Hajdegera
Jakob Moreno i PK
Psihodrama – grupna terapija nalik teatru:
 scenario se postavlja na osnovu unutrašnje drame, fantazija, snova ili realnosti klijenta;
 učesnici predstavljaju važne elemente scenarija;
 klijent može da eksperimentiše sa novim ponašanjima u postavljenom socijalnom kontekstu.

Sistemska porodična terapija i PK –

- Virđinija Satir -
 Mi već imamo u sebi ono što nam je potrebno za naš lični razvoj.
 Ljudi rade najbolje što mogu u datom momentu.
 Što se više prihvata prošlost, veća je sposobnost nošenja sa sadašnjošću.
 Ljudi se povezuju na osnovu sličnosti, a rastu kroz različitosti.
 Mi smo svi manifestacija iste životne sile.
 Zdrav ljudski odnos se bazira na jednakosti vrednosti.
 Osnova za promenu je povećano klijentovo samopoštovanje toliko da može da prihvati sebe i druge
takve kakvi jesu.
 Upotreba porodičnih skulptura. Kroz prostorni raspored pokazuju se odnosi u porodici .
 Porodična rekonstrukcija: ispitivanje i prezentovanje odnosa i socijalne mreže članova porodice klijenta
kroz porodičnu istoriju.
Sistemska porodična terapija i PK
 - Ivan Bezermenji Nađ -
 Lična odgovornost svakog pojedinca za posledice koje njegove odluke i akcije imaju na druge ljude
(Dalos, Drejper, 2012:426-428).
 Ove posledice se prenose transgeneracijski.
 Etički balans davanja i primanja: implicitna etika koja kod disbalansa zahteva pravdu i nadoknadu štete,
često kroz nekoliko generacija ukoliko je dug ostao. Narušena etika vodi do prekida poverenja u porodici.
 Značaj koji lojalnost, zaveštanja i dugovi u porodičnim odnosima ima za sve ostale odnose:
često je nevidljiva, često funkcioniše u okviru porodica kroz generacije i može da ima snažniji efekat nego
očigledne akcije i sitaucije ili naučeni obrasci ponašanja.
 Osvešćivanje ove lojalnosti oslobađa decu za posvećenost svojim prijateljima, partnerima i porodici.

Određenje porodičnih konstelacija

Porodične konstelacije su fenomenološka grupna terapija. Pomažu:
 da se obelodani živa mapa sistema kakav je ovde i sada, i
 da se nađu moguća rešenja istraživane situacije.

Dva ključna oslonca tehnike ovog pristupa su:

 fenomenološka pozicija i voditelja/ke konstelacija (koji se u ovom pristupu naztiva konstelator/ka ili
facilitator/ka) i učesnika/ca, i
 fenomen „informacionog polja”.

Primena fenomenološkog pristupa Martina Hajdegera u porodičnim konstelacijama

 Cilj: što šire i dublje povezivanje sa svetom.
 Osnovni metod: PRISUTNOST sada i ovde, svedočenje obilju sveta i otvorenost za fenomene kojima
svedočimo.
 Kontrola nad postupkom se napušta, koraci kojima se postiže neki efekat ne moraju se razjasniti, a sam
efekat često izmiče objektivnoj proceni.
 Ne mora se postići jasno razlikovanje između posmatranih fenomena.
 Namera ka postizanju nečeg u budućnosti ne postoji, ali postoji namera postizanja PUNE
PRISUTNOSTI.
 Prisutnost osvešćuje suštinsku i duboku povezanost osobe sa svetom.

Tehnika izvođenja konstelacija

 Konstelacije vodi konstelator/ka.
 Grupa učesnika formiraju krug, u sredini koga je prazno polje.
 Klijent, koji traži rešenje za svoj problem, u sredinu kruga ili u „polje“ postavlja predstavnike, tj. osobe
koje predstavljaju elemente koji su, u prethodnom dogovoru sa konstelatorom/kom, procenjeni kao ključni
za rešavanje datog problema.
 Konstelator/ka komunicira sa predstavnicima, podstiče ih da iskažu (bez tumačenja) stanja, osećanja i
pokrete koje doživljavaju, a za koje “dobijaju informacije iz pozicije u kojoj se nalaze.
 Jedna konstelacija obično traje 20 do 45 minuta, može i kraće i duže
Izvor informacija “iz polja”
 Predstavnici u polju iz pozicije koju zauzimaju “dobijaju” osećanja, osećaje, impulse za pokret, misli i
rečenice, koji nisu uvek prijatni, niti su predvidivi. Ipak, klijenti ponovljeno potvrđuju da predstavnici
prikazuju pravu istinu o situaciji.
 Konstelator /ka takođe dobija informacije na osnovu kojih dela, što se pokazuje kao efikasno i istinito.
Odakle dolaze ove informacije konstelatoru i predstavnicima?
 Izvor i postupak dolaska do informacija Helinger, osnivač konstelacija, smatra mističnim. Naveći izvor
snage konstelatora je da se zadrži na granici misterije, tiho, sabrano, sa poštovanjem, čeka, i nešto dolazi iz
nepoznatog i donosi sledeći korak koji treba poduzeti ka rešenju (fenomenološki pristup).
 Alferd Mar: polje mudrosti, Bertold Ulsamer: informaciono polje, Jung: kolektivno nesvesno, Šeldrjek:
morfogenetska rezonanca
Objašnjenje “viška informacija”
Junga i Šeldrejka
Karl Gustav Jung: „...svi oni faktori koji su bili bitni našim bližim i daljim precima, biće i nama bitni, pošto
oni odgovaraju nasleđenom organskom sistemu. Oni su čak neophodnosti koje se manifestuju kao potrebe.“
 Sferu psihičke nasledne mase naziva kolektivno nesvesno
Rupert Šeldrejk: fenomen morfogenetske rezonance, koja:
 omogućava da prirodni sistemi nasleđuju kolektivnu memoriju od svih prethodnih entiteta iste vrste i
obogaćuju je sopstvenim iskustvima, koja se takođe skladište.
 je osnov telepatske povezanosti između organizama, zbog koje je znatno verovatnije da će se neki
događaj ponoviti u istoj vrsti, nego da se prvi put desi.

Tri osnovna principa dobrog poretka u porodici

Prvi princip je princip celine:
“Svi članovi porodičnog sistema imaju jednako pravo pripadanja, bez obzira na njihove druge karakteristike
(pol, uzrast, sposobnosti, ponašanje itd.).”
 Nema razlikovanja dobrih i zlih, svi imaju jednako pravo pripadanja, uključujući i ubice i njihove žrtve.
 Isključeni članovi porodice imaju poseban značaj.

Drugi princip je princip ravnoteže između davanja i primanja ili održavanja ekvilibrijuma.
 Kada se nešto dobije, nešto mora i da se uzvrati; kada je nešto dato, nešto mora i da se dobije; oštećeno
mora da se uceli, ono što je obespravljeno mora da se uvaži, ono što je isključeno, mora da se uključi.
Izuzetak: roditelji daju, a deca primaju. Poravnanje je u ovom slučaju da deca kada odrastu daju svojoj
deci ili na neki drugi način daju doprinos nastavku vrste, razvoju mladih ili čovečanstva.
 Svaki član porodice ima svoju sopstvenu sudbinu, ma koliko ona može da bude strašna ili teška.
 Svaki član porodice nosi ličnu odgovornost za sve što jeste i nije uradio u svom životu, za davanje i za
primanje, kao i za uspostavljanje balansa između ova dva procesa.

Treći je princip reda ili poretka.

 Oni koji dolaze prvi u porodici imaju prvenstvo, po redu rođenja: roditelji pre dece, dede i babe pre
roditelja, pradede i prababe pre dedova i baba, starija deca ispred mlađe dece.
Izuzetak: kada jedan roditelj napravi dete sa drugom osobom, nova porodica ima prvenstvo nad prethodnom
porodicom.
 Često se narušava usled delovanja prvog i drugog principa.
 Ako prvi princip celine ili drugi princip ravnoteže između davanja i primanja nije ispoštovan u porodici,
često se dešava da deca iz sledeće ili neke naredne generacije, preuzmu “grehe” svojih roditelja ili
predaka, da popune vakuum nastao usled isključivanja ili uspostave balans davanja i primanja. Time
preuzimaju teret prethodnih generacija, stavljaju se ispred roditelja i narušavaju treći princip.
 Žrtva dece može da motiviše roditelje da preuzmu svoje odgovornosti.

Koncept savesti u PK
Savest je unutrašnji regulatorni mehanizam koji nam ukazuje šta moramo da uradimo sa bi ostali deo grupe
kojoj pripadamo.
Krivica je osećanje koje ukazuje da smo u opasnosti da izgubimo pravo pripadanja.
Nevinost je osećanje koje ukazuje da smo u skladu sa svojom savešću.
Tri nivoa savesti:
Lična savest je savest pojedinca koja zavisi do grupe kojoj pripada. Koliko grupa pripada, toliko ima savesti.
Savest porodice. Ne osećamo je ali ona reguliše da se narušavanje prvog principa dobrog poretka ne zaboravi.
Uglavnom deluje nesvesno.
Savest veće celine. Osoba je deo celine veće od porodice, kulture itd. Ova celina nadilazi razliku između dobra i
zla. Izvan je poslušnosti i diktata porodice, religije, kulture, identiteta.
 Koncept duše u PK
Hellinger razlikuje individualnu, porodičnu ili veliku dušu.
Individualnu dušu naziva životodavnom dušom. Ona povezuje celo telo i daje osobi pravac u skladu sa
zakonima prirode.
Porodična duša povezuje članove porodice i vodi ih u skladu sa porecima ljubavi.
Velika duša je veća od porodične, ona obuhvata sve i u njoj je sve podjednako važno i prihvaćeno, bez obzira
na posledice, odgovornosti i krivice. Izvan je dobra i zla, pre i posle, života i smrti. Ona se doživljava kao snaga
koja povezuje i izvan smrti i koja nam daje dužnosti izvan nas samih.

Najčešći ciljevi PK
Najčešći ciljevi porodičnih konstelacija su da klijent:
 prihvati ono što jeste,
 uvidi i prihvati optimalni način za prevazilaženje problema i zastoja, i
 uvidi i prihvati optimalni put rasta i razvoja
Dostizanje ovih ciljeva je pokret kroz različite nivoe. Čim se jedan nivo istraži, sledeći se prirodno pokazuje –
to je proces rasta, koji zahteva vreme.
Cilj konstelatora/ke: nalaženje primerene mere realnosti koju klijent može da prihvati.
 Ovo je moguće samo ako se klijent, njegovi roditelji i preci i njegov porodični sistem suštinski poštuju.
Rešenja u porodičnim konstelacijama
Rešenje može nositi sledeće dobiti:
 razotkrivanje konfuzije i zapletenosti u prirodnom poretku i prihvatanje onog što jeste,
 poduzimanje koraka u pravcu “dobrog poretka”,
 uspostavljanje dobrog poretka.
Pozitivan efekat konstelacije nije zagarantovan, zavisi od otvorenosti klijenta za pokazano i od njegove
spremnosti da prihvati promene.
Urađena konstelacija može pokazati svoj puni efekat u vremenskom rasponu od nekoliko trenutaka do dve
godine nakon rada.
Pozicija konstelatora/ke
 na poslednjem je mestu u sistemu, jer je došao/la poslednji/a. U potpunosti je napuštena pozicije ekperta;
 centriran/a, prisutan/na, bez namere, bez straha i bez ljubavi (u uobičajenom značenju reči);
 čeka da „dobije informacije“, koje pokazuju sledeći korak, i na osnovu njih dela;
do rešenja dolazi tako što prati “pokreti duše” i „duha“, koji teže ka ujedinjenju u ljubavi onog što je
razdvojeno.
Konstelator/ka razvija “umetnost svesnosti” (o klijentu, o sebi, o učesnicima u polju i o onom što se dešava na
ivici polja).
 Što smo direktnije svesni sadašnjosti, tačnije čujemo i vidimo, i snažnija nam je veza se realnošću. Što se
više fokusiramo na ideje, misli i pretpostavke, više nam izmiče momenat.
 Snaga promene dolazi iz kontakta sa sadašnjošću.
 Zadatak nije da se prestane misliti, već svesnost za dešavanja u konstelacijama- da se gleda i sluša, bez
hipoteza .
 Ipak, postoje obrasci koji se redovno ponavljaju u konstelacijama, i znanje o njima pomaže da se razumeju
dešavanja u polju. Važno je da znanje i iskustvo ne preuzmu primat nad svesnošću.
 Pažnja konstelatora/ke je proširena ka daljini, bez da gleda na bilo šta posebno, bez namere da leči, bez
straha, bez ljubavi (u uobičajenom značenju), u harmoniji sa onim šta se dešava u polju.
 Konstelator/ka prihvata podjednako sve što se dešava u polju, i dobro i zlo, i smrt i život.
 Za njega/nju su ubica i žrtva jednaki.
 Rešenje je u prihvatanju onog što jeste sa stanovišta savesti veće celine.

Odnos konstelatora prema klijentu

 Konstelator/ka služi klijentu i njegovom sistemu, ne nameće se.
 Fokus je na klijentu, koji je najbolji poznavalac sopstvene situacije
 Konstelator/ka poštuje klijenta, njegovu sudbinu i njegove odluke. To je moguće samo ako poštuje i
njegove/njene roditelje.
 Konstelator/ka nema sažaljenje za klijenta i njegovu situaciju, već saosećanje sa poštovanjem. Ovaj stav
može izgledati kao distanciran, neutralan stav, ipak to je stav poštovanja i služenja.
 Od klijenta se ne traži da pohađa samo porodične konstelacije. Porodične konstelacije mogu da se
kombinuju sa drugim vrstama psihoterapije i suportativnih psiho-socijalnih metoda, i klijent se često
podržava u tome.

Literatura koju je prof. navela na kraju svake prezentacije:

1. predavanje
Literatura: Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad,
Psihopolis, str. 32-37.

2. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
32-37, 47 -126. Hrnčić, J. (2011), Sistemski porodični pristup. Izvodi.
3. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
47-126.
Hrnčić, J. (2011), Sistemski porodični pristup. Izvodi
4. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
112-116, 127-161.
Watzlawick, P., Weakland, J. H., Fisch, R. (1974), Change. Principles of Problem Formation and Problem
Resolution. New York: W.W. Norton & Company.
5. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
127 - 161.
6. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
127-161, 145-148; 162-207.
7. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
162-207.
8. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
216-219; 331-357.
9. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Rad sa procesima nakon razvoda i sporovi oko viđanja dece. U: Sistemska
porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str. 291-299.
Ignjatović, T. (2011), Nasilje prema ženama u intimnom partnerskom odnosu: model koordiniranog odgovora
zajednice, poglavlje “O fenomenu nasilja prema ženama“. Beograd: Rekonstrukcija Ženski fond, str. 20–47.
Nastasić, Petar; Hrnčić, Jasna; Brkić, Miroslav (2013). Uloga psihijatrije u tretmanu nasilja u porodici. Srpski
arhiv za celokupno lekarstvo, 141(7-8), str. 553-559.
10. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014), Rad sa procesima nakon razvoda i sporovi oko viđanja dece. U: Sistemska
porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str. 291-299.
Porodični zakon, Sl. glasnik RS, br. 18/2005, 72/2011 - dr. zakon i 6/2015)
Buljan Flander, G. (2020) Prirčnik za trenere/ice: Razvod roditelja i zaštitta dece. Beograd: Centar za prava
deteta
Carter, B. (1988) Divorce: His and Hers. In: M. Walters, B. Carter, P. Papp, O. Silverstein: The Invisible Web;
Gender Patterns in Family Relationships. The Guildford Press.
Gorell-Barnes, G. (1991) Ambiguities in post-divorce relationships. Journal of Social Work Practice, Vol. 5,
No.2, pp.143-150.
11. predavanje
Dalos, R., Drejper, R. (2014) Sistemska porodična psihoterapija: teorija i praksa. Novi Sad: Psihopolis, str.
426-428.
Hrnčić, J. (2017) Porodične konstelacije kao tretman za prevazilaženje posledica koje nasilje ostavlja na žrtve.
Temida, 20, 3:219-227, 233-234.
Proširena literatura:
Hellinger, Bert, Weber, Gunthard, Beaumont, Hunter (2015), Nevidljivi zakoni ljubavi: obiteljske konstelacije
koje otkrivaju kako ljubav uspijeva u našim odnosima. Zagreb: Konstelacija. (original: Hellinger, B., Weber, G.,
& Beaumont, H. (1998). Love's hidden symmetry: What makes love work in relationships. Phoenix, AZ: Zeig,
Tucker & Theisen
Linkovi
 YOU TUBE: BERT HELLINGER - Missing mother - All never enough
 Family Constellation: Insomnia and Drug Addiction
https://www.youtube.com/watch?v=keE3gkn5mMw
Bert Hellinger: Trans-generational Dynamics and Mental Ilness
https://www.youtube.com/watch?v=fFGDiicO63k