Висока школа електротехнике и рачунарства

Београд

Рачунари и периферије

Меморија персоналног рачунара

Садржај
Увод ...................................................................................................................................................... 3
Основна подела меморија ................................................................................................... 4
ROM ...................................................................................................................................................... 4
Типови ROM меморије ......................................................................................................... 4
PROM ............................................................................................................................................ 4
EPROM .......................................................................................................................................... 5
EEPROM ........................................................................................................................................ 5
Flash ROM ..................................................................................................................................... 5
BIOS ...................................................................................................................................... 5
Power-On Self Test (POST) ............................................................................................................ 7
BIOS: Ажурирање ......................................................................................................................... 7
RAM ...................................................................................................................................................... 8
SRАМ .................................................................................................................................... 8
Кеш (Cashe) меморија ................................................................................................................. 9
DRAM .................................................................................................................................. 10

2
Увод
Под појмом меморија се подразумевају рачунарске компоненте које могу да
привремено или трајно чувају податке и програме.

У претходном поглављу је речено да на матичној плочи, поред бројних компонената,

постоје чипови у којима су интегрисане најважније функције: северни и јужни мост,
који се једним именом називају чип-сет. Њихова основна намена је да омогуће
комуникацију процесора са осталим компонентама рачунара, али и међусобну
комуникацију осталих компонената. Једна од најважнијих компонената северног моста
је меморијски контролер (memory controller chip - MCC) који је првенствено задужен за
комуникацију процесора са главном (RAM) меморијом и графичком картицом. Веза
процесора са осталим (споријим) компонетама као што су USB и хард диск контролери,
се остварују посредно преко јужног моста. Комуникација између наведених
компонетата се физички остварује преко груписаних спојних водова који се називају
магистрале.

Код савремених решења је функција северног моста интегрисана у процесор. Јужни

мост, са делимично измењеним функцијама се сада среће под именом Input/Output
Controller Hub (ICH) у новим Интеловим решењима или као Fusion Controller Hub (FCH)
код АМД система (Интел и АМД су два позната проивођача савремених процесора).

У меморију персоналог рачунара се смештају програми и подаци који су потребни за

рад рачунара или су предмет обраде. Основна јединица за величину меморије је бајт
(byte) и означава се великим словом B. Један бајт садржи осам бита (binary digit) који
се означава малим словом b. Савремени рачунари користе различите типове
меморије, у зависности од функције коју треба да обављају, али је капацитет тих
меморија далеко већи од основне јединице. Капацитети меморија се мере у
килобајтима (KB), мегабајтима (MB) и гигабајтима (GB).

1 бит = логичка 1 или 0 (b)

8 бита = 1 бајт (B)
1 кило = 210 = 1024 (K)
1 килобајт (KB) = 1024 B
1 мега = 220 = 1,048,576 (M)
1 мегабајт = 1024 KB = 1,048,576 B
1 гига = 230 = 1,073,741,824 (G)
1 гигабајт = 1024 MB=1,048,576 KB=1,073,741,824 B
1 тера = 240 = 1,099,511,627,776 (T)
1 терабајт = 1024 GB =1,048,576 MB=1,073,741,824 KB=1,099,511,627,776 B

3
Основна подела меморија
У персоналним рачунарима се користи неколико врста меморије. Основна подела
меморије је на:

1. RОМ (Read Only Memory) – меморија у коју (историјски гледано) се само једном
уписује садржај, а касније може само да се чита и
2. RAM (Random Access Memory) – меморија у коју подаци могу да се и више пута
уписују и из које могу да се читају.

ROM
ROM меморија, као и RAM, може да садржи податке и програме. ROM се, ипак,
разликује по две особине:

1. ROM не захтева напајање за чување садржаја (nonvolatile storage), па подаци

који су записани неће бити обрисани ни након прекида напајања (искључења)
персоналног рачунара.
2. Једном уписани подаци у ROM не могу да се мењају, односно да се бришу или
поново уписују, већ могу само да се читају. Ипак, новији облици ове меморије
се израђују у flash ROM технологији и имају могућност промене садржаја.

Типови ROM меморије:

Од почетка развоја персоналних рачунара до данас, користили су се различити типови
ROM меморије.

PROM
Класичан тип је PROM (Programmable ROM) који има могућност да се једанпут
програмира, видети Слику 2.1. Како је процес уписа података неповратан, често се
назива и ОТР (One Time Programmable). Пре уноса података све меморијске локације
имају садржај логичке јединице, док се приликом уписа садржај одређених
меморијских локација мења у логичке нуле. Употребом посебног програматора,
могуће је у PROM унети жељене податке. Поступак уписа података се не обавља на
матичној плочи. Прве генерације персоналних рачунара су управљачке програме (ВIОS)
смештале на овај тип меморије.

Слика 2.1 Изглед чипа PROM меморије

4
EPROM
Следећа генерација има могућност брисања унетих података, и може се програмирати
више пута. Њен назив је EPROM (Еrasable PROM. Овај меморијски чип има мали
„прозор” на горњој површини (Слика 2.2), тако да уколико се чип изложи дејству
ултравиолетног (УВ) зрачења долази до брисања меморијског садржаја односно
комплетан меморијски сасдржај се поставља на вредност логичких јединица. За
брисање је неопходан посебан уређај и одвајање EPROM чипа сa матичне плоче. Мада
ово представља битан напредак у односу на PROM, и даље је за брисање и
програмирање неопходно да се меморија одвоји од матичне плоче а потребна је и
додатна опрема.

Слика 2.2 ЕPROM меморија, са прозором за излагање УВ светлу

EEPROM
Код меморија типа ЕEPROM (Electonically Еrasable PROM), који се среће и под називом
E2PROM, отклоњени су највећи недостаци претходне генерације. Могуће је, уз
одговарајући софтвер, на матичној плочи брисати садржај меморије и поново
уписивати податке. Број уписа није неограничен, али може да буде и до неколико
десетина хиљада пута. При томе, за разлику од EPROM меморије, могуће је изменити
само део садржаја. За брисање и упис новог садржаја није потребна додатна опрема.
На овај начин је олакшан поступак ажурирања системског софтвера, међутим поступак
брисања и уписа је релативно спор јер захтева појединачни приступ сваком бајту
меморије.

Flash ROM
Савремени рачунари користе тип ROM меморије која се назива Flash ROM. Flash ROM
je у основи сличан са ЕEPROM типом, а разликује се по томе што је овде могуће да се
одједном обрише или упише садржај на више меморијских локација које се називају
блоковима. Блок обично има 512 или више бајтова, а код одређених типова могуће
одједном обрисати и читав садржај меморије.

BIOS
Након довођења напајања на рачунар, неопходно је обезбедити инструкције на основу
којих процесор може да иницијализује све сложене компоненте рачунара и да потом
оствари комуникацију са њима. Под овим компонентама се подразумевају компоненте
матичне плоче, али и RAM, хард диск, монитор, USB портови и сл. Скуп тих инструкција
се назива Basic Input/Output Services (BIOS) односно сервиси или управљачки програми
(device driver).

5
Где могу да се налазе управљачки програми? Сваки оперативни систем садржи сличне
управљачке инструкције, али се оперативни систем најчешће налази на хард диску или
на оптичком диску, а да би им се приступило, претходно је потребно да процесор има
приступ управљачком програму за хард диск или оптичку јединицу. Да би се
инсталирао оперативни систем, процесор, такође, мора да има приступ хард диску.
Поред тога, RAM може да буде избор за меморисање управљачких програма, али RAM
захтева напајање за чување садржаја, тако да непосредно након укључења рачунара у
овој меморији нама корисних података. Потребно је да постоји неки облик сталне
меморије (која не захтева напајање за чување садржаја) на матичној плочи, којој
процесор може директно да приступи.

На свакој матичној плочи се налази flash ROM чип, који се назива и системски ROM чип
јер садржи кôд који омогућава процесору да оствари комуникацију са најбитнијим
компонентама персоналног рачунара као што су: флопи јединица, хард диск, оптички
уређаји, монитор, USB портови, тастатура и остале компоненте на матичној плочи. Скуп
свих инструкција које се налазе на flash ROM чипу се назива BIOS. Како је firmware
општи назив за програме који се чувају на ROM чипу, неки аутори BIOS називају и овим
именом. Величина flash ROM меморије на савременим рачунарима је око 2 MB, мада
се за BIOS користи око 64 КВ.

Садржај BIOS је потпуно дефинисан у тренутку испоруке матичне плоче. Међутим,

постоје компоненте рачунара које су промењљиве, па није могуће унапред дефинисати
податке о њима. Врста и величина RАM меморије, тип и величина хард диска, место на
ком се налази оперативни систем су сигурно подаци који су битни за стартовање
рачунара, а ови подаци не могу бити унапред познати.

Посебан меморијски чип који се назива CMOS (complementary metal-oxide

semiconductor) чува информације управо о овим променљивим компонентама. CMOS
не садржи управљачке програме, у њему су записани подаци које користи BIOS да би
остварио комуникацију са компонентама рачунара које могу да се мењају (хард диск,
RAM, ...). Овде се чувају и подаци о линијама за прекид (Interrupt request line - IRQ). Део
ове меморије се, такође, користи за сат реалног времена (real time clock), односно за
чување података о времену и датуму. Раније генерације матичних плоча су имале
CMOS на посебном чипу, док савремене матичне плоче интегришу CMOS у јужни мост.
Доступан меморијски простор на CMOS чипу је обично око 64 KB, мада је персоналном
рачунару потребно само око 128 В за запис података о промењљивим хардверским
компонентама. Без обзира што је количина записаних података прилично мала, ови
подаци су неопходни за правилно стартовање рачунара и приступ компонентама чији
подаци се чувају. CMOS меморија je у основи RAM меморија, па захтева напајање за
чување садржаја, и оно је обезбеђено преко једне дугмасте, литијум-јонске батерије
која се налази на матичној плочи. Обзиром на малу потрошњу CMOS меморије (око
1µА) и капацитет батерије, животни век батерије је од две до десет година.

6
Power-On Self Test (POST)
Flash ROM садржи BIOS али и посебан програм који се зове POST (power-on self test).
POST програм тестира кључне компоненте рачунара приликом сваког укључења
рачунара. У ствари, POST програм само шаље захтев компонентама рачунара да саме
покрену уграђене процедуре тестирања, а о резултатима тестирања се обавештава
корисник звучним сигналом или приказом на монитору.
Приликом притиска на тастер за укључивање рачунара, активира се јединица за
напајање чији је задатак да обезбеди потребне једносмерне напоне. У прелазном
периоду, који може да траје пола секунде или дуже, излазни једносмерни напони могу
да имају различите вредности од оних који се захтевају за правилан рад рачунара. Како
би се избегла могућност грешке, степен за напајање тестира излазне напоне и када они
постигну жељени ниво, генерише се сигнал PG (power good) који се некад назива и
PWR-OK (power OK). Чип-сет, тек након регистровања сигнала PG, генерише сигнал
system reset који покреће поступак иницијализовања процесора.
Након тога, процесор преко адресне магистрале приступа фиксној меморијској адреси
која се назива jump address. Ова адреса је иста за сваки рачунар, није се мењала од
појаве персоналних рачунара и у ствари представља адресу у flash ROM меморији на
којој је записана прва линија кода POST програма. На тај начин се покреће тестирање
хардвера (POST). Уколико се тестирање успешно заврши, извршава се BIOS. Главни BIOS
учитава BIOS видео картице и информације о видео картици приказује на монитору.
Потом се учитавају BIOS рутине осталих компоненти (хард диск, CD, ...). Проверава се
усклађеност података у CMOS меморији са стварним стањем и приказују сумарни
подаци о систему.
Следећи задатак је да се на основу података записаних у CMOS меморији одреди
локација оперативниг система (хард диск, CD, ...) и да се покрене учитавање
оперативног система.
BIOS: Ажурирање
Употреба flash ROM меморије за BIOS омогућава ажурирање односно репрограмирање
ове меморије. Процес репрограмирања је, ипак, деликатан посао јер уколико се не
обави како треба може у потпуности да онеспособи рачунар. Уколико је BIOS нарушен,
рачунар није могуће покренути! Приликом репрограмирања потребно је:
• Проверити да ли је нова верзија одговарајућа за одабрану матичну плочу
• Обезбедити да не дође до прекида напајања у току програмирања
• Обезбедити да не дође до прекида програмирања из било ког разлога
Такође је важно знати да неки злонамерни програми (вируси) користе могућност
репрограмирања да би уништили или изменили BIOS.
Како би се избегле могуће последице, на неким матичним плочама постоје
краткоспојници које је потребно преспојити да би се дозволио упис у flash ROM. Поред

7
тога, на неким матичним плочама се налази више flash ROM чипова (dual/quad system)
са идентичним садржајем тако да уколико примарни чип откаже, неки од преосталих
преузима његову улогу.

RAM
Особина RАМ меморије је да се сваком њеном бајту може слободно приступити
независно од претходне меморијске локације, с тим да се у њу подаци могу и
уписивати и читати из ње. Сваким уписом податка на неку локацију, њен претходни
садржај се аутоматски губи. Друга важна особина RАМ меморије је да она податке који
се у њој налазе задржава (чува) само док постоји напон напајања на њој (volatile
storage). Чим нестане напајањe, комплетан садржај меморије се губи и приликом
поновног доласка напона напајања (при следећем укључењу рачунара) она је потуно
празна. Пре свега због могућности уписа и читања као и због брзине приступа, RАМ
меморија је веома погодна за извршавање програма и обраду података. Зато се
програми и подаци учитавају у RАМ меморију (обично са хард диска) и ту их користи
процесор извршавајући учитане програме и њима обрађује добијене податке. Он то
може да ради само у овој меморији па се зато RАМ меморија обично назива и радна
меморија.
Према начину израде RАМ меморија се дели на две основне врсте:
• Статички RАМ (SRАМ) и
• Динамички RАМ (DRАМ).

Меморијски елементи SRАМ су направљени коришћењем флип-флопова, па

захваљујући томе, када се неки податак упише у њих, он остаје непромењен све до
следећег уписа у исту локацију или до искључења напона напајања. За разлику од
SRАМ, меморијски елементи код DRАМ су направљени од минијатурних кондензатора,
који временом губе своје наелектрисање, па је неопходно повремено обнављање
уписаних податка. То обнављање се обавља сваких неколико милисекунди, а тај
процес се назива освежавањем.
Као последица различитих технологија производње, SRАМ и DRАМ меморије имају и
различите карактеристике.

SRАМ
Меморијски елементи SRАМ меморије су засновани на бистабилним флип-флоп
елементима. Ови елементи могу да имају 2 логичка стања (логичку „0" и „1") која
представљају по један бит информације. Свака меморијск ћелија се састоји од шест
MOSFET транзистора у одговарајућој вези (види Слику 2.3) који су потребни за чување
једног бита информације. Четири транзистора служе за чување садржаја, док додатна
два служе за контролу приступа садржају (читање/писање). Интеграцијом више
основних елемента добија се меморијски чип.

8
SRАМ меморија је скупља, али је знатно бржа (и до десет пута) и мањи је потрошач
енергије у односу на DRАМ. Потрошња зависи од радне фреквенције и брзине приступа.
Због ових особина SRАМ меморија налази примену на местима где су пресудни брзина
и мала потрошња. Ипак, због сложене унутрашње структуре има мању густину
паковања (веће димензије) по јединици меморије у односу на DRАМ. Без обзира на
боље особине SRАМ меморије, цена је била пресудни фактор да се DRАМ меморија
одабере за радну меморију

Слика 2.3 Структура једне ћелије SRAM меморије

Како је време приступа меморијским локцијама у DRАМ меморији знато дуже од

брзине којом процесор може да обради добијене податке из меморије, процесор губи
много времена чекајући да добије потребне податке из DRАМ меморије, што може да
доведе до успорења рада рачунара. Да би се то спречило, између главне радне
меморије (DRАМ) и процесора се поставља мања количина знатно брже SRАМ
меморије. Ова меморија се назива кеш меморијом.
Кеш (Cashe) меморија
У оквиру чип-сета је интегрисан меморијски контролер, који поред осталих послова
које обавља, на основу податка које је процесор затражио, предвиђа који ће следећи
подаци и инструкције бити потребни процесору, па их из споре DRАМ меморије
унапред преноси у брзу SRАМ меморију. Када процесор затражи следеће податке и
инструкције, ако се они већ налазе у кеш (SRАМ) меморији, он ће их добити много брже,
него из DRАМ меморије. На тај начин се знатно убрзава рад рачунара. Други узрок
повећања брзине рачунара помоћу кеш меморије је чињеница да приликом уписа у
меморију, процесор много брже преда податке кеш меморији него што би то био
случај са радном (DRАМ) меморијом. Када се подаци, које процесор треба да упише у
радну меморију, брзо пребаце у кеш меморију, процесор може да настави са неким
другим послом, а меморијски контролер ће подататке из кеш меморије послати у
радну меморију. Наравно, меморијски контролер не може увек поуздано да предвиди
који ће подаци ускоро бити потребни процесору, па у случају погрешне претпоставке
долази до успорења рада рачунара. Од квалитета (прецизности предвиђања)
меморијског контролера зависи у великој мери и просечна брзина рада рачунара.
Раније је кеш меморија била смештена на матичној плочи у виду чипова постављених
у одговарајућа подножја, или у виду малих картица, док се данас кеш меморија по

9
правилу налази уграђена у сам процесор, што још више побољшава перформансе
рачуанра. При томе постоје чак три нивоа кеш меморије.
Први ниво, такозвани L1 ниво је релативно малог меморијског капацитета, налази се у
оквиру самог језгра процесора и ради на његовом унутрашњем такту. Он обично има
два одвојена дела. У једном се смештају инструкције (L1 instruction – L1 I ) за које се
очекује да ће их процесор извршити, а у другом подаци (L1 data – L1 D ) које би
процесор требало да обради.
Други ниво кеш меморије (L2 ниво) има већу количину меморије од L1 нивоа, смештен
је у улазно-излазном делу процесора, и зависно од конструкције самог процесора
може да ради и са мањом учестаности такта.
Treћи ниво кеш меморије (L3 ниво) има знатно већу количину меморије од претходна
два нивоа, ради на споријем такту, и у зависности од решења може да се налази и
изван чипа процесора.
На Слици 2.4 је приказана блок шема распореда кеш меморије код савремених
процесора.

Слика 2.4 Нивои кеш меморије код вишејезгарних процесора

DRAM
Као радна меморија у персоналним рачунарима се користи динамичка RAM меморија - DRAM.
Једна меморијска ћелија ове меморије се састоји од једног кондезатора и једног транзистора.
Архитектура је једноставнија и има за последицу мању цену и већу густину меморијских
јединица по јединичној површини. Међутим, губитак наелектрисања кондензатора захтева
периодично освеђавање што битно утиче на потрошњу и брзину одзива меморије.

10
 Табела 2.1 Упордне карактеристике SRAM и DRAM меморије
тип меморије SRAM DRAM

цена већа мања

меморијски капацитет по мањи већи

јединици површине
брзина већа мања

потрошња мања већа

Током развоја персоналних рачунара, променило се неколико генерација DRAM типа

меморије. У почетку је меморија била у облику чипова који су били залемљени на штампану
плочу, или су постављани у одговарајућа подножја. Убрзо са порастом потребне количине
меморије, овакав начин реализације радне меморије је постао јако непрактичан јер је захтевао
велики простор на матичној плочи. Зато се прешло на коришћење меморијских модула, малих
штампаних плочица на којима су били залемљени меморијски чипови. Модули на доњој ивици
имају ивични конектор који улази у за то предвиђен конектор на матичној плочи назван
меморијски слот. Први меморијски модули модули су имали 30, а убрзо и 72 пина на ивичном
конектору. То су такозвани SIMM модули (Single In Line Memory Module). Такво име долази од
тога што су пинови на ивичном конектору који се налазе један изнад другог били електрички
кратко спојени (повезани), тако да су заједно представљали само по један пин, односно дуж
ивичног конектора постоји само један низ контаката. Капацитет SIMM модула се кретао од 256
KB до 16 MB (модули са 30 пинoва), односно 1 до 128 МB (модули са 72 пинова).

Затим су се појавили DIMM модули (Dual In Line Memory Module). Код њих не постоји директна
електрична веза између пинова који се налазе један изнад другог на ивичном конектору, тако
да дуж самог конектора постоје два реда контаката. Укупан број контаката на модулу је 168.
Код DIMM меморијких модула се користи технологија SDRAM (Syncronous DRAM), код које
меморија ради синхроно са брзином системске магистрале матичне плоче. Ови модули су били
64 битни, тако да је било довољно поставити само један модул на матичну плочу. Изглед једног
оваквог меморијског модула је приказан на Слици 2.5. Најраспрострањенији SDRAM модули се
напајају напоном +3,3V.

Слика 2.5 DDR SDRAM модул

На Слици 2.5 се поред осам меморијских чипова види и један мали чип. То је такозвани SPD
(Serial Presence Detect) чип, мала флеш меморија у којој је произвођач модула уписао податке
о његовим карактеристикама. Податке из ове меморије користи Сетап програм приликом

11
конфигурисања рачунара, да аутоматски подеси параметре који одговарају примењеном
меморијском модулу.
Данас се готово искључиво користи нека од варијанти DDR SDRAM (Double Data Rate SDRAM)
меморијских модула. Основна разлика између обичних и DDR модула је у томе што обични
модули обављају једну операцију током једног такт импулса. DDR модули током једног такт
импулса обаве две операције, пошто користе обе ивице такт импулса (узлазну и силазну), што
теоријски омогућује двоструко бржи рад. DDR модули имају укупно 184 пинова и једно
удубљење које осигурава исправну оријентацију модула приликом његовог постављања у
меморијски слот на матичној плочи. Напајају се напоном од +2,5V који се добија посебним
регулатором напона на матичној плочи.
Капацитети DDR меморијских модула се крећу од 64 МВ до 1 GB. Стална потреба за све већом
брзином приступа меморији доводи до нових меморијских архитектура, прво DDR2, а потом
DDR3.
За разлику од DDR меморијских модула, који се напајају напоном од 2,5V и имају 184 извода
(пинова), DDR2 меморијски модули се напајају напоном од 1,8V (добија се посебним
регулатором напона на матичној плочи) и имају 240 извода. Из ових података се види да DDR2
и DDR меморијски модули нису међусобно компатибилни, па се према томе и не могу
замењивати један другим. Суштинска разлика између DDR и DDR2 меморије је у архитектури
меморијских чипова, која код DDR2 чипова омогућава већу стабилност сигнала података, што
даје могућност за вeћу учестаност радног такта, а тиме и за већи пропусни опсег, односно бржи
рад. Повећање брзине није остварено променом карактеристика самих меморијских ћелија,
већ убрзањем операција читања и писања уградњом додатних бафера (налик кеш меморији).
Такође је код DDR2 меморијских модула потрошња електричне енергије скоро за 30% мања
него код DDR модула.

Слика 2.6 DDR2 SDRAM модул

DDR3 модули могу да постигну још већу брзину приступа захваљујући ефикаснијој архитектури
која се једним делом заснива на повећању меморије бафера, а потрошња им је самањена за
30% у односу на DDR2. Напон напајања је смањен на 1,5V. Баш као и претходник, модул има
240 пинова, али положај зареза на модулу не дозвољава да се у подножје предвиђено за DDR2
инсталира DDR3 меморијски модул или обрнуто.

Слика 2.7 DDR3 SDRAM модул

На Слици 2.8 је приказана разлика конектора DDR2 и DDR3 модула.

12
 Слика 2.8 Разлике у конекторима DDR2 и DDR3 SDRAM модула

Даљи напредак технологије је већ најавио ново решење: DDR4 модуле.

13