Висока школа електротехнике и рачунарства

Београд

Рачунари и периферије

Централна процесорска јединица

1
Садржај
Увод ...................................................................................................................................................... 3
Основне компоненте процесора ....................................................................................................... 3
Спољашња магистрала ....................................................................................................................... 4
Такт ....................................................................................................................................................... 5
Множачи такта ..................................................................................................................... 6
Стања процесора................................................................................................................................. 6
Убрзања процесора .............................................................................................................. 7
Проточни модел - pipeline.......................................................................................................... 7
Паралелно извршавање више нити ( Hyper-Threading)............................................................ 8
CISC и RISC архитектура ............................................................................................................... 9
64-битска обрада................................................................................................................................. 9
Означавање: x86 према x64 ................................................................................................. 9
Подножја процесора......................................................................................................................... 10
Хлађење процесора .......................................................................................................................... 11
Вишејезгарни процесори ................................................................................................................. 12
Интегрисани меморијски контролер.................................................................................. 13
Интегрисани графички процесор ....................................................................................... 13

2
Увод
Централна процесорска јединица, central processing unit (CPU), микропроцесор или
једноставно процесор, различита су имена за компонету рачунара која је
најодговорнија за све што рачунар обавља. Иако у рачунару може да буде више
процесора, на пример, на графичкој картици (graphics processing unit - GPU) или на
сложенијој звучној картици, под именом процесор, уколико се другачје не нагласи,
подразумева се централна процесорска јединица.
Процесор је сложена компонента која се састоји од више стотина милиона транзистора
који су интегрисани у један чип. Мада функције процесора могу да изгледају
импресивно, чињеница је да он може да обавља тек неколико операција: сабирање,
одузимање, множење, дељење и прихват односно слање података. Истина, тачност и
брзина су његове доминантне особине.

Основне компоненте процесора

Процесор је једна од компонената рачунара која је имала запањујући развој што је
оставило најзначајнији утицај на развој рачунарске опреме. Ипак, основни принципи
рада процесора се нису мењали од седамдесетих година двадестог века, када се
појавио чувени Интелов процесор који је носио ознаку 8088.
Процесор се, генерално гледано, може поделити на четири главна елемента, која су
шематски приказана на Слици 3.1. Ти елементи су:
1. Адресна јединица (Adress Unit - AU) која има задатак да управља приступом
меморији и другим улазно излазним (У/И) компонентама. Приликом приступа
меморији, њен задатак је и да провери да ли дозвољен приступ одређеној зони
меморије, што може да буде изузетно значајно у окружењима где се
истовремено извршава више програма.
2. Улазно-излазна јединица (Bus Unit - BU) представља место преко кога се
процесор повезује са спољашњим компонентама, ради пријема и слања
податка. Ова јединица такође приступа инструкцијама које се налазе у
меморији.
3. Инструкцијска јединица (Instruction Unit - IU) прихвата инструкције које долазе
из улазно-излазне јединице и декодује их (препознаје их), па их у одговарајућем
формату шаље у извршну јединицу.
4. Извршна јединица (Execution Unit - EU) обавља све послове обраде. Она се
састоји од три главна дела:
• Аритметичко-логичке јединица (Arithmetic Logicl Unit - ALU). У овој јединици
се обављају аритметичке и логичке операције које су задане инструкцијом.
Улазни параметри аритметичко логичке јединице су подаци (операнди) који
су предмет обраде и инструкције. Излазна вредност су: међурезултат или
резултат обраде и вредности за статус регистар у којима се чувају
информације о самој обради, као што је покушај дељења са нулом,
прекорачење дозвољеног опсега приликом рачунања (overflow) и сл.

3
 • Скуп регистара. Регистри представљају релативно малу, али изузетну брзу
меморију која се налази унутар процесора и служи за привремено чување
инструкција, података који су предмет обраде, међурезултата, ... У
меморијској хиерархији, по питању брзине, заузимају прво место. Користе се
као бројачи, као показивачи стека, индекс регистри и сл. У зависности од типа,
процесор може да садржи већи број регистара, различите намене и величине
(броја бита које могу да садрже), али сви процесори садрже четири регистра
опште намене (general purpose registers) које је Интел именовао као: AХ, BX,
CХ и DX.Величина регистара битно утиче на карактеристике процесора. Број
бита које процесор у једном тренутку може да обради се назива величина
регистра (register size или word size). Када се каже да је процесор 64битски то
значи да његови регистри имају величину од 64 бита.
• Микрокод је блок у коме се налази скуп инструкција на хардверском нивоу
које контролишу и одређују рад самог процесора.

Скуп преносних путева унутар процесора се назива унутрашња магистрала података

(internal data bus). Интелов процесор 8086, на пример, имао је регистре величине 16
бита и 16 водова који сачињавају унутрашњу магистралу података. Савремени
процесори имају унутрашњу магистралу података која садржи 64 или 128 водова.

Слика 3.1 Основни елементи процесора

Спољашња магистрала
Функција рачунара је да преноси податке између меморије, улазно-излазних
компоненти и процесора, као и да их обрађује у самом процесору. Подаци се кроз
рачунар преносе као дигитални сигнали преко проводника – магистрала. Магистрала
је скуп груписаних електричних путања преко којих се истовремено преносе дигитални
електрични сигнали. Вредност сигнала на појединачном воду, у једном тренутку, може
се посматрати као један бит информације. Ширина магистрале (број спојних линија)
одређује колико бита може истовремено да се преноси. Према подацима који се
преносе магистралом, водови спољашње магистрале могу да се групишу у три целине
(Слика 3.2):
1. Спољашња магистрала података (External Data Bus - EDB)
2. Адреснa магистралa (Address Bus)

4
 3. Управљачка или контролна магистрала (Control Bus)

Слика 3.2 Спољашња магистрала и подела према подацима који се преносе

Спољашња магистрала података је двосмерна, по њој се подаци могу преносити из

процесора према меморији или другим компонентама рачунара. Исто тако подаци
могу да се преносе ка процесору (нпр. из RAM меморије).

Адресна магистрала служи за пренос информације о адреси на коју се смешта (уписује)

податак или са које се податак чита. Она је једносмерна јер податке о адреси увек
процесор шаље меморији или другим компонентама рачунара. Процесор може
адресирати било коју локацију RОM или RAM меморије, или било који други регистар
прикључен на магистралу. Свакој адреси треба једнозначно да одговара меморијска
локација или регистар. Процесор се не спаја директно преко адресне магистрале са
меморијом (RAM) нити са другим У/И компонентама. Између процесора и меморије се
налази меморијски контролер, чија је улога да на основу постављених података на
адресној магистрали одреди адресу податка у RAM меморији и да тражени податак
постави на магистралу података (ЕDB). Бројем водова (бита) адресне магистрале
одређен је укупан број меморијских локација које се могу адресирати. Ако је сваком
бајту података који је записан у RAM меморији додељена једна адреса, онда се може
израчунати колики је адресни опсег (address space) процесора, изражен у бајтовима.
Тако је, на пример, Интелов процесор 8086 имао 20 адресних линија, што значи да је
могао да приступи адресном простору од 220 B=1 MB.

Управљачка или контролна магистрала (Control Bus) је скуп водова преко којих се
преносе сви сигнали битни за процес управљања преносом података, синхронизацију
рада појединих компонената, и уопште рад целог система. Сигнали који чине
контролну магистралу су сигнал такта (CLK), сигнал који одређује смер преноса
READ/WRITE (r/w), захтев да процесор привремено прекине извршавање тренутне
инструкције и изврши другу захтевану обраду (IRQ), захтев за ресетовање компоненти
рачунара (RESET) и други.

Такт
Брзина такта је брзина којом процесор извршава инструкције. Са порастом брзине
такта повећава се број инструкција које процесор може да изврши у јединици времена.

5
На матичној плочи се генерише сигнал такта (clock signal, CLK) који дефинише брзину
извршавања инструкција и синхронише рад већине компонената рачунара.
Брзина такта је одређена фреквенцијом сигнала генерисаног кварцним осцилатором
који се налази на матичној плочи (Слика 3.3).

Слика 3.3 Кварцни осцилатор

Кварцни осцилатор генерише синусни сигнал одређене фреквенције, а један период

овог сигнала се назива период такта (clock cycle). Синусни сигнал се потом претвара у
периодични дигитални низ вредности један и нула (square wave) исте фреквенције
(Слика 3.4)

Слика 3.4 Изглед сигнала такта

Тако добијени сигнал се води на чип за уобличавање сигнала такта (clock chip), који му
множењем основне фреквенције повећава фреквенцију такта на жељену вредност.
Овај чип је адаптиван по питању избора вредности којом се множи основна
фреквенција такта, тако да се на исту матичну плочу могу поставити процесори који
подржавају различите брзине такта. Сигнал такта се генерише све време док постоји
напајање рачунара и доводи се на CLK пин процесора. Ако је сигнал такта спорији од
максималне дефинсане вредности за одређени процесор, процесор ће радити без
икаквих проблема, али нешто спорије. Ако се брзина такта повећа изнад декларисане
вредности, то може да доведе до превеликог загревања процесора и прекида рада.

Множачи такта
Савремени рачунари раде на такту чија брзина је одређена умношком брзине основног
такта. Системска магистрала може да ради, на пример, на такту од 200 MHz. Да би
добио вредност фреквенције од 2.4 GHz, множач ову вредност треба да повећа и 12
пута. Процесори првих персоналних рачунара су радили на истом такту као и
спољашња магистрала. Убрзо се увидело да би се повећањем такта на ком ради
процесор могао убрзати цео рачунарски систем.
Брзина такта и избор вредности множача се код старијих типова матичних плоча
подешавао ручно, преко краткоспојника или прекидача (DIP switches). Савремени
процесори имају аутоматизовану комуникацију са чипсетом позивом функције CPUID
(CPU identifier) преко које се аутоматски постављају брзина такта и вредност множача.
Могућност ручног подешавања и даље постоји.

Стања процесора
Рад процесора се може описати преко четири стања, која се стално понављају:
6
 1. Прихват инструкције (Fetch) са спољашње магистрале података
2. Декодовање инструкције (Decode) – Тумачење задате инструкције
3. Извршавање (Execute) инструкције (рачунање, ...)
4. Слање (Write/Store) података или резултата на спољашњу магистралу података
или у интерне регистре.
Сви ови кораци се обављају унутар процесора и непрекидно се понављају. Ранија
решења су била таква да је било неопходно да се заврши један корак да би почео да
се извршава следећи, захтевајући најмање четири циклуса такта да се изврши једна
команда. То значи да су ресурси за три од четири корака били неискоришћени.
Савремена решења су превазишла овај проблем.

Убрзања процесора

Проточни модел - pipeline

Савремени процесори могу да истовремено извршавају више инструкција или њихових
делова и ова особина се назива паралелно извршавање.
Један од приступа се заснива на тзв. проточном моделу (pipeline) који рад чини
решење много ефикаснијим јер омогућава процесору да извршава више инструкција
истовремено.
Уместо да процесор извршава један корак у сваком такту, процесор истовремено
обавља различите кораке што, теоријски гледано, омогућава процесору да обавља
посао четири пута брже, без повећања брзине такта (Слике 3.5 и 3.6).

Слика 3.5 Линеарно извршавање инструкција

Слика 3.6 Проточно извршавање инструкција

Овде је описан поступак обраде који се одвија у 4 корака, јер је то најмањи број корака
који је потребан за извршавање једне инструкције. Савремени процесори могу да
захтевају и много више корака, у неким случајевима и до 20 за извршавање сложених
инструкција. Проточни модел је сигурно добро, али не и савршено решење. У
случајевима када је за извршење једног корака потребно више од једног циклуса такта,
проточни модел се нарушава. Посебно је критичан корак декодовања сложених
инструкција које могу да захтевају више времена за извршавање.
Поред тога, да би проточни модел био ефикасан, неопходно је да нове инструкције и
подаци правовремено стигну до процесора. Како процесор ради на далеко бржем
7
такту од RAM меморије, извесно је да ће процесор у неким моментима бити приморан
да чека на податке без обзира што није заузет другим активностима. Та стања се
називају стања чекања (wait states). Проблем је, барем делимично, могуће решити
увођењем кеш меморије (видети лекцију 2). Кеш меморија, применом посебних
алгоритама, се унапред пуни подацима из RAM меморије за које се претпоставља да
ће бити предмет даље обраде. Најбржа, али и кеш меморија најмањег капацитета носи
ознаку L1 (level 1), и интегрисана је у сам процесор. Процесор се првој њој обраћа када
су му потребни подаци или инструкције. Следећи ниво кеш меморије се некада
налазио на матичној плочи, а у савременим решењима је интегрисан у чип у ком се
налази и процесор, и носи ознаку L2 (level 2). Већег је капацитета од L1 кеш меморије,
али мање брзине приступа. Интеграција L2 кеша у чип процесора имала је за последицу
увођења нове терминологије за опис магистрала. Адресна магистрала и магистрала
података која повезује процесор, меморијски контролер и RAM се једним именом
назива frontside bus док се спојни путеви који повезују процесор и L2 кеш називају
backside bus (Слика 3.7). Неки процесори имају и трећи ниво кеш меморије L3 (level 3),
који је највећег капацитета, али најмање брзине приступа.

Слика 3.7 Означавање магистрала

Паралелно извршавање више нити ( Hyper-Threading)

Приликом покретања неке акције оперативног система, оперативни систем сложени
задатак дели у више мањих делова који се називају нити (threads) и као што дели и
податке које су везане за поједине нити. Нит представља низ инструкција које треба да
обаве одговарајућу обраду над подацима. Појавом, сада већ превазиђеног модела
процесора, Pentium 4, поред проточности уведен је нови облик паралелизма
HyperThreading. Hyper-Threading омогућава да се покрене обрада више нити
истовремено и да се ефикасно искористи постојећа архитектура симулирајући
оперативном систему да један процесор препозна као два логичка процесора. Овај
облик паралелизма је повећао ефикасност система, али је имао и своја ограничења -
оперативни систем и програм који се извршава треба да буду дизајнирани тако да
подржавају примену паралелизма.
Без обзира што оперативни систем препознаје „два“ процесора, процесна снага не
може да се удвостручи јер не постоје додатни ресурси. Иако је употреба овог
паралелизма престала након престанка производње Pentium 4, Интел га је поново
активирао са појавом вишејезгарног процесора Core i7, а постоји и подршка Windows 7
оперативног система за његову примену.

8
CISC и RISC архитектура
Својства процесора су одређена количином рада који он може да изврши у јединици времена.
Побољшање је могуће постићи дизајнирањем сложене инструкције која ће се обавити за мање
времена или омогућити да се у постојећем времену обави више једноставних инструкција.
Ова два приступа су довела до постојања два инструкциона сета:
• CISC - Complex Instruction Set Computer. Процесор користи велики број сложених
инструкција како би повећао количину рада у оквиру једне инструкције.
• RISC - Reduced Instruction Set Computer. Процесор користи мањи број једноставнијих
инструкција, мањи обим посла у оквиру инструкције, али је могуће њихово брже
извршавање.
Промена инструкциског сета може да води ка некомпатибилности.
Генерације x86 процесора су користиле CISC инструкциони сет. Показало се да би прелазак на
RISC инструкциони сет омогућио повећање ефикасности процесора, али промена
инструкционог сета нарушава основни захтев за компатибилношћу уназад. Нађено је
компромисно решење. Савремени процесори користе комбинацију CISC и RISC сета.

64-битска обрада
Унапређењем физичких карактеристика процесора омогућено је да се повећа брзина
такта на којој ради процесор и да она буде већа од брзине такта на којој раде остале
компоненте. Кроз многе генерације процесора брзина његовог такта је све више расла.
Ширина магистрале податакасе повећавала са 16 преко 32 до 64 линије. Технолошке
могућности су такође напредовале, повећаван је број регистара процесора и величина
регистра опште намене је такође достигла вредност 64. Савремени процесори
подржавају 64-битску обраду, што значи да могу да подрже 64-битске оперативне
системе као што је Windows 7 или Windows 8 и да извршавају 64-битске програме. Због
компатибилности уназад они такође могу да подрже и 32-битску обраду, односно
32битске оперативне системе као што је Windows XP и да извршавају 32-битске
програме.
Основна предност преласка на 64-битско рачунање је да модерни системи могу да
адресирају много више меморије од 4 GB, што је било ограничење код 32-битских
система. Са 64-битском адресном магистралом процесор може да адресира 264 В RAM
меморије, што је 224 ТВ. Тиме је омогућен рад са веома великим фајловима као што су
видео фајлови велике резолуције.

Означавање: x86 према x64

Терминологија која је описивала процесоре ранијих генерација је често користила
ознаку x86 јер су процесори користили инструкцијски сет заснован на овој архитектури.
Тако је, на пример, Интелов процесор Core 2 Duo , могао да извршава програме који су
писани за далеко старији процесор 80386. Са појавом 64-битских процесора, појавила
се потреба за новим означавањем оперативних система, програма и сл. како би
корисницима било јасно шта је компатибилно са којим системом. Трпжиште је
наметнуло ознаку x64 која, мада подсећа на претходну, није доследна првобитном
означавању. Ранији 32-битни системи су означавани као x86, а не као x32. Сада за
означавање 64-битског система постоји ознака x64. Означавање је помало збуњујуће,
9
а при томе због копатибилности уназад, x64 системи могу да извршавају 32-битске
програме.

Подножја процесора
Сам процесор је веома малих димезија и крт. Лако се може оштетити, а поред тога због
малих димензија није лако решити проблем конекције на матичну плочу преко великог
броја пинова. Због тога се сви процесори пакују у заштитну облогу која га чува од
физичких оштећења, при томе има добру топлотну водљивост што поспешује процес
хлађења и преко ње се интегришу пинови за конекцију са матичном плочом. Величина,
облик и распоред пинова на паковању (чипу) су стандардизовани, па произвођачи
матичних плоча не морају да воде рачуна о интерној структури процесора већ само да
обезбеде одговарајуће конекторе (socket) за конекцију процесора на матичну плочу.
Данас постоје два доминантна стандарда за подножја, то су: LGA (land grid array) и PGA
(pin grid array). LGA (Слика 3.8) представља подножје са иглицама (пиновима) на
површини на коју належе сам процесор. Са друге стране PGA подножје (Слика 3.9) има
површину са отворима у које улазе пинови процесора. У почетку су PGA подножја била
заступљена код оба произвођача, међутим од 2004. године и појаве LGA 775 типа
подножја, Интел прелази на LGA стандард ког се и данас придржава на подножјима
последње генерације ознаке Socket H3 (LGA 1150). Док је код АМД последњих година
заступљен PGA тип (Socket АМ3 и Socket АМ3+).
Подножја LGA и PGA типа међусобно нису компатибилна, а поред тога постоје
различита подножја у оквиру истог типа.

Слика 3.8 LGA тип подножја

Сви процесори и подножја су посебно дизајнирани, тако да није могуће погрешно

оријетисати чип приликом постављања у подножје.

Слика 3.9 РGA тип подножја

10
Хлађење процесора
Током развоја процесора, његове функције су постајале све сложеније, а то је
постигнуто пре свега интеграцијом већег броја транзистора. Сваки транзистор захтева
напајање и део своје снаге троши на топлотну дисипацију. Са повећањем броја
транзистора расло је укупно загревање процесора, до те мере да је доведено у питање
његово правилно функционисање. Савремени процесори захтевају пасивно и активно
хлађење, да би се створили услови за њихов правилан рад.
Код пасивног хлађења нема покретних делова. Реализује се помоћу металног блока
(хладњака) велике површине израђеног од алуминијума или бакра због њихове добре
топлотне проводљивости (видети Слику 3.10). Велика површина металног блока на
малом простору се постиже ребрастим дизајном, сличном оном који се користи код
радијатора за грејање. Принцип хлађења је заснован на размени топлоте са околином
која директно зависи од додирне површине хладњака и околног простора. Што је већа
површина блока, већа је размена топлоте. Постављање хладњака није
стандардизовано, неки процесори имају залепљен хладнак на себи док други захтевају
посебна лежишта за причвршћивање хладњака.
Пожељено је наношење посебне пасте (heat sink compound) на додирну површину
процесора и хладњака ради боље проводности топлоте. Наиме, без обзира на
прецизну технологију израде хладњака, додирна површина није идеално равна и ту
може да се задржи ваздух који није добар проводник топлоте. Паста попуњава
неравнине и обзиром на добру особину проводности побољшава размену топлоте.

Слика 3.10 Хладњак процесора

Активни елемент за хлађење се најчешће реализује помоћу вентилатора који се напаја

напоном +12V, који добија са матичне плоче. Вентилатор поспешује резмену топлоте
пасивног елемента (хладњака) са околним простором у рачунару, а при томе
доприноси и циркулацији ваздуха унутар кућишта рачунара. Већина стандардних
вентилатора је јефтина и често непоуздана. Боља решења имају контролу напајања
вентилатора, броја обртаја вентилатора и контролу температуре. На основу измерене
температуре могуће је ускладити брзину вентилатора и постићи жељену температуру.
Превелика температура процесора може довести до нестабилног рада или чак до
трајног оштећења. Да би се избегли ови ефекти, савремени рачунари имају могућност
контроле температуре преко неке врсте температурних сензора. У средишњем делу
подножја процесора постоји NTC отпорник који се може искористити за мерење
температуре. NTC отпорник је отпорник са негативним температурним коефицијентом,
што значи да му се мења се отпорност са порастом температуре, па се на основу
мерења напона или струје може се добити податак о температури околине.

11
На Слици 3.11 је приказано једно решење хлађена са пасивним елементом
(хладњаком) и активним елементом (вентилатором).

Слика 3.11 Вентилатор процесора

Поред ваздушног хлађења код посебно захтевних система се примењује и хлађење

помоћу течности. Код овог приступа се течност са добром температурном
проводљивошћу (вода на пример) системом цеви доводи до пасивног елемента како
би апсорбовала топлоту. Загрејана течност се потом води до дела система у ком се
хлади и тако охлађена поново доводи до пасивног елемента за хлађење.
Системи за водено хлађење се састоје из три дела:
• система цеви којима се расхлађена течност доводи до површе која треба да се
охлади
• Пумпе која покреће течност кроз систем за хлађење
• Компоненте која расхлађује течност
На Слици 3.12 је приказано једно од решења за хлађење помоћу течности.

Слика 3.12 Систем за активно хлађење помоћу течности

Вишејезгарни процесори
Развојем рачунара повећава се фреквенција рада процесора, и на тај начин је
омогућено да се изврши већи број операција у једном радном такту. Произвођачи су
током времена формирали и очекивања тржишта за сталним побољшањем
перформанси процесора уз стагнацију цена. Међутим, произвођаћи су једног момента
дошли у ситуацију да са постојећом технологијом нису могли да испуне очекивања
тржишта. Основни проблем је произишао из карактеристика материјала од којег се
израђује процесор. База за израду процесора је силицијум, на чијој се површини
интегришу транзистори који су задужени за извршавање свих операција. Силицијум је
метал са одређеним ограничењима од којих је за рачунарску индустрију наважније
температурно ограничење, које онемогућава да процесори раде на температурама
вишим од 100°С. Међутим повећање радног такта доводи до повећане потрошње у
јединици времена и самим тим и до повећања загревања које је дошло до критичне
границе (од 4 GHz око 2002. године) а при томе савремени системи за хлађење нису
12
могли да реше овај проблем. Прво решење се заснивало на системима који су имали
више (независних) процесора на матичној плочи, који су паралелно обављали
различите задатке. Друго решење је да се направи један процесор са два или више
језгара (core) као би се убрзао комуникацијски пут између језгара процесора.
Двојезгарни (dual core) процесор, на пример, има две извршне јединице које деле исту
кеш меморију и RAM. Савремена решења могу бити и више језгарна са четири, шест,
осам или више језгара. Различити типови вишејезгарних процесора могу имати
различита решења у подели ресурса и кеш меморије.
Вишејезгарни процесори имају могућност истовременог обављања више инструкција
што значи да су бржи од класичних процесора чак и када раде на истом такту. На тај
начин повећање ефикасности није засновано на повећању брзине такта, а самим тим
постигнуто је мања потрошња енергије, па и мање загревање.
Интел Core i7 је четворо-језгарни процесор који има три нивоа кеш меморије: L1 од 64
KB, L2 од 256 KB и L3 од 8 MB. L1 кеш меморија је подељена на два дела по 32 KB: L1 D
за податке и L1 I за инструкције. Свако језгро има сопствени L1 и L2 кеш, док је L3 кеш
заједнички за сва четири језгра. Ова заједничка меморија омогућава међусобну
интерну комуникацију језгара, без потребе да се у том случају обраћају далеко споријoj
RAM меморији. Вишејезгарни процесори су тако дизајнирани да могу да сами поделе
сложени процес на нити, независно од оперативног система и овај поступак се назива
више-језгарна обрада (multicore processing). Више-језгарна обрада се разликује од
паралелизма под називом Hyper-Threading, јер је за његову примену неопходна акција
оперативног система.
Без обзира на основну концепцију више-језгарне обраде, за најбоље резултате, ипак,
је пожељно да програми који су предмет обраде буду оптимизовани за рад на
вишејезгарним процесорима.

Интегрисани меморијски контролер

Готво сви савремени процесори имају интегрисани меморијски контролер (integrated
memory controller IMC), који се у претходним генерацијам процесора налазио на
матичној плочи у северном мосту. Разлог интеграције у процесор је у повећању брзне
размене података процесора са остатком рачунарског система. IMC омогућава бржу
контролу над L2 и/или L3 кеш меморијом која се дели између више језгара. Различити
процесори могу да имају различите IMC због чега се мора водити рачуна о типу RAM
меморије који процесор подржава.

Интегрисани графички процесор

За приказивање слике на монитору је потребна специфична обрада (видео) сигнала.
Ранија решења су имала посебан чип на матичној плочи који је био задуже за видео
обраду (осим у случајевима када постоји додатна видо картица са наменским
процесором). Централни процесор је општенаменски и није оптимизован за
извршавање специфичних задатака. Процесор којије задужен за обраду видео сигнала
се назива графички процесор (graphics processing unit - GPU) и његова доминантна
особина је да одређене задатке обраде видео сигнала може да обави много
ефикасније од централног процесора. Интегрисање GPU (Слика 3.13) у централни

13
процесор побољшава опште карактеристике рачунара, а у исто време смањује
потрошњу и цену.

Слика 3.13 Интеграција графичког процесора у централни процесор

Оба главна произвођача процесора су прихватила ову идеју, али ни овде не постоји
стандардизовани приступ. Интелов HD Graphics је интегрисан у многим Core i3/i5/i7
процесорима и у овом случају језгро GPU дели L2 и/или L3 кеш меморију са осталим
језгрима главног процесора. Интегрисана GPU, произвођача АМД (Аccelerated
Рrocessing Unit - APU), дели све нивое кеш меморије са другим језгрима централног
процесора. Код захтевнијих конфигурација, GPU може да буде потпуно самостална, на
додатној картици, и у неким случајевима њена процесна снага може чак и да
превазилази снагу главног процесора.

14