Арониа 

црна оскоруса

У природи ова биљна врста

расте у Канади и јужним деловима Сједињених држава. Крајем прошлог века Мичурин је
ову биљку пренео у Русију где је проширена и гаји се као и сво остало воће.
Селекционисањем добијене су многе сорте које се данас веома успешно гаје по европским
земљама. Ту предњаче Немачка, Естонија, Пољска, Чешка и Словачка.

Аронија је веома издржљива по питању високих и ниских температура. Може да издржи

ниске температуре чак и до -35 степени уз обиље падавина. Није захтевна по питању
састава и хранљивости земљишта тако да успева на скоро свим локацијама почев од
далеког севера па до јужних области где нема мраза и снега.

У Србији се пре одприлике 30 година почело са заснивањем засада у опстини Г.

Милановац , затим у општини Књажевац, али после неколико година стало се са
производњом као не адекватном културом. Да ли је прекинуто због немарности или
неупућености у начине рада то до дана данашњег није јасно.

По систематизацији биљака аронија припада подфамилији Pomoideae фамилије Rosaceae.

Познате су црвена и пурпурна аронија али се оне гаје као украсни жбун. По ботаници
гледано аронија припада роду оскоруша па је неки називају црвеном оскорусшом. Поред
ароније из рода оскоруша постоје јаребика или обична оскоруша и домаћа оскоруша, 
затим Мукиња и Брекиња. Укрштањем ароније и јаребике добија се сорбаронија која није
нашла свој пут у распрострањивању. Калемљење на подлогу јаребике или обичне
оскорусе доводи до већих приноса али отежане бербе због висине плодова.

Морфологија ароније

Аронија представља вишегодишњи жбун који може да доживи  дубоку старост. Пошто
има изузетно јак разгранат коренов систем из корена матичне биљке ниче велики број
ластара или младара који имају тензију згушњавања. Избојци су маљави-длакави са
безброј лисних и цветних пупољака. Цветови су бело-сиви и по некад ружичасто обојени.
Сама биљка је хермафродитна па лако долази до опрашивања и стварања плодова .

Цветови су у скупинама од по 20-ак до 30 комада. Плодови су бобице округластог до

спљоштеног облика тамно плаве, односно црне боје. Грозд чини 15 до 20 плодова,
пречника 5 до 12 mm и тежине 1 до 1.5 грам. Плодови су крупнији од црне рибизле.

У нашој земљи има две врсте аронија. Финска сорта Викинг, која се гаји у Нордијским
областима и Пољској, веома је бујна и усправног раста, затим Чешка сорта Неро, која је
најзаступљенија код нас, гаји се у Немачкој, Русији, Литванији, Естонији и у Пољској.
Жбун је усправан са великим бројем ластара из кореновог система. Плод је богат
антоцијанима и витамином Ц. Постоји и Алтајска крупноплодна створена у Русији на
Алтају. Жбун јој је усправан и веома отпоран на хладноћу. Продуктивност је просечна за
област Русије, због хладноће, док се у нашим условима мери по родности као горе
наведене.

Размножавање

Аронија се размножава вегетативно на

различите начине: резницама, нагртањем, положеницама, ваздушним јастуцима,
калемњењем и културом ткива. Генеративно семеном најчешће у циљу добијања украсних
биљака. Размножавање се најчешће обавља резницама, оне могу бити зреле и зелене, с тим
да зелене дају већи проценат ожиљених биљака. Ожиљавање се изводи у стакленику или
пластенику уз посебне услове.

Врло лако се размножава кореновим резницама, затим малим избојима који излазе из
корена и калемљењем на домаћу оскорушу. Аронија може да успева како у равници тако и
на висини од 1500 m. Она је светлољубива биљка и зато је не треба садити у сенци. Може
да издржи мање плодна земљишта али не и смањену осветљеност. Што се тиче воде, није
толико захтевна и за добру продуктивност потребна је количина падавина од око 600 mm
по квадрату. Аронија успева на било ком типу земљишта осим на претарано влажном и
мочварном земљишту. Најпогодинији терени за гајење су они који имају благу киселу
реакцију Ph од 5.5 до 6.0.
Гајење

Аронија се гаји по систему жбуна и као стаблашица. Као стаблашица даје већи род али и
не и изданке из корена. Аронија по принципу жбуна сади се на растојању 1.5 до 2 m
садница од саднице. Нега засада под аронијом није толико захтевна као код осталих
воћних врста. Око саднице није потребно окопавање јер се окопавањем уништавају малди
избојци који тек ничу,  довољан је малч од пиљевине и борових иглица.

Орезивање се врши сваке године где се уклањају слабе, недовољно развијене гране и оне
које су слабе родности. Сваких 5 до 6 година на самом жбуну се уклањају до земље гране
које су најстарије, а остављају се млађе и родније. Да би се добио бољи род пожељно је да
сваки жбун има од 12 до 20 избојака на којима су присутне бочне гране са родним
гранчицама. За бољу родност старији избојци замењују се бујним једногодишњим.
Аронија рађа 20 до 30 година, па је као такву треба подмалађивати горе наведеном
резидбом. Аронија нема болести а ни  штете од разних животиња . Аронија сазрева
једновремено и веома се лако бере. Зрели плодови не одпадају и могу остати и до месец
дана на биљци од времена сазревања. Аронија је богата многим витаминима нарочито
антоцианима. Њено делотворно дејство на организам људи може се огледати разним
састојцима који су погодни за ублажавање многих болести па и излечењу појединих. Од
њених полодова могу се спремати сокови, џемови, компоти, али ипак је најбоља у свежем
стању.