Може ли информација бити узрок настале болести? Наравно, и то не само она.

Но чак и
у случају испољавања стања тзв. јатрогеније, када се “једном једином речју човек може или
ранити, или... убити!”, макар и најмање информационо “зрнце” свеједно мора пасти на
благодатно информационо “тло”. Јер се иначе никада неће појавити ни болести, ни друге
људске невоље. Само су информације уобличене у ИНДИВИДУАЛНЕ НЕГАТИВНЕ
ПРОГРАМЕ УПРАВЉАЊА “убиствене!”, док је све остало  “на једно уво ушло, на друго
изашло...”
Може ли информационо деловање довести до избављења од болести или других
проблема? Наравно! Али само у случају да то доведе до РАЗАРАЊА НЕГАТИВНИХ
ПРОГРАМА.
Ова књига је написана о томе и у ту сврху. Читајте и уверите се у ефикасност методе
депрограмирања, ако код вас слична стања постоје.
У случају “одсуства сваке невоље” књига ће бити занимљива и са становишта
превентиве.
Препоручујем да се с њом упознају и стручњаци психолози, пошто ће им добијене
информације омогућити да с друге “тачке гледишта” баце поглед на општепознате “социјалне
потресе”.
 ТЕМЊИКОВ
Генадиј Јаковљевич

ТРЕЋА СИЛА

“Анатомија” и ”физиологија” кармичких стања друштва

С руског језика превела Сава Росић

 С А Д Р Ж А Ј :

Глава I

НАСТАВАК СЛЕДИ...
КАКО ПОСТАТИ ВИДОВИТ?
„БИТИ“ ИЛИ „НЕ БИТИ“?
„ОНИРОМАНТИКА“
ЗАКЉУЧЦИ

Глава II

„САН СЕ ОБИСТИНИО“
„ИДИ ТАМО, НЕ ЗНАМ КАМО“
„ШТИТ И МАЧ“
НА ОСТРВУ БУЈАНУ

Глава III
„НЕ ГРАДИ СЕБИ ИДОЛА“
АМБЛЕМ ДЕСНЕ РУКЕ
НАЧИН ЖИВОТА

Глава IV

„НА ЗДРАВЉЕ ВАМ БАЊАЊЕ!“

ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ
БЕЗ РЕЧИ
ТИ – МЕНИ, ЈА – ТЕБИ
ИВЕР ОД КЛАДЕ
 Глава V

О СЛОБОДИ ГОВОРА И МИШЉЕЊА

ШТА ПОСЕЈЕШ?

Глава VI
САВЕТОДАВНИ ГЛАС

Глава VII

„ЖАЛОСНИ ЈУНАЦИ“
„ОД ЛУКАВОГА“
„НЕ ИСКУШАВАЈ МЕ БЕЗ ПОТРЕБЕ“

Глава VIII

„КАКО СЕ КАЛИО БАКАР“

ПРВА СЦЕНА, ДРУГА СЦЕНА , ТРЕЋА СЦЕНА, ЧЕТВРТА СЦЕНА, ПЕТА СЦЕНА,
ШЕСТА СЦЕНА, СЕДМА СЦЕНА, ОСМА СЦЕНА, ДЕВЕТА СЦЕНА, ДЕСЕТА СЦЕНА,
ЈЕДАНАЕСТА СЦЕНА, ДВАНАЕСТА СЦЕНА, ТРИНАЕСТА СЦЕНА, ЧЕТРНАЕСТА
СЦЕНА, ПЕТНАЕСТА СЦЕНА, ШЕСНАЕСТА СЦЕНА

Глава IX

ЗЛОЧИНИ И КАЗНЕ
ЧИТАЈТЕ ДАЉЕ
ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ
„ЈЕДНОМ ЗАУВЕК“
„AD OVO“
ОМЧА ЕВОЛУЦИЈЕ
ЗАКЉУЧАК
***
 НАСТАВАК СЛЕДИ...

Habent sua fata libelli  књиге имају своју судбину. Човек своју. Посадиш дрво, и ако
га не посеку, надживеће те, а ако си пером написао? Није било никаквих посебних наговештаја
наставка. С осећајем обављене дужности склопих последњу страницу, али прође свега годину
и по, и опет “к перу, перо к папиру...” Шта је то? “Нереализована стваралачка енергија?” Има
ли иког да ме избави од сличних клишеа, а тим пре од сличних обавеза? Чак ме ни одзиви и
жеље читалаца нису подстакли да опет пишем.
Какав сам ја то психолог, психотерапеут, који се латио “Корена зла”, ако нисам унапред
предвидео извесна “критичка” мишљења, но верујте ми, имам чиме да узвратим у
индивидуалним контактима. Уопште није обавезно да се то учини написмено. Могу ја да се
препустим конкретно-сликовитом мишљењу које би желело да се упозна с проблемима
кармичке медицине и методама исцељења у облику “описа случајева из праксе”, и прилично
често то чиним, али у индивидуалном раду или на групним сеансама.

“Трећа сила” нема за циљ да понавља старо, да разглаба о већ реченом.

Као прво, читав низ другачијих проблема који се и даље јављају код људи није
дотакнут у претходном издању. Можда они нису толико распрострањени, али је током
практичног рада било довољно “сложених” пацијената за извођење општих закључака и
предлагање МЕТОДЕ ИСЦЕЉЕЊА. Сасвим је могуће да ће излаз из “Вашег случаја” бити дат
у овој књизи.
Као друго, никада себи нисам постављао такав задатак, али су ми се појавили
талентовани ученици, тако да је постала очигледна потреба да изнесем професионално
искуство.
 Као треће, никада нисам мислио о томе да се у област “мојих истраживања” могу
укључити догађаји који се дешавају лично аутору, али сам за протекло време толико тога
искусио што по информационој важности није ништа мање од онога током претходних
двадесет година утрошених на прву књигу.

Једно сам принуђен да поновим. И даље остаје исти СТИЛ изношења информација у
облику дијалога (и то не само с Вашом свести). Али, циљеви које сам у почетку поставио, биће
остварени у случају да не будете журили, прескакали с једног места на друго. И, молим Вас,
немојте се фиксирати на форму излагања, пошто ће се иза спољних (произвољних?) символа
пре или касније разоткрити информациона ЗАКОНОМЕРНОСТ и ОБЈЕКТИВНО ЗНАЊЕ.
Замислите да сте опет на сеанси код доктора Темњикова, не покушавајте да убрзате
дешавања, кад затреба начините логичку паузу. Не могу Вам дати јасне, конкретне смернице
да читате “отален и дотлен”. Било је случајева да се “Корени зла” “прегазе” за једну ноћ, а
дешавало се и да се рад над књигом отегне на неколико месеци; често се на прочитано стално
изнова враћају. Све је индивидуално. Колико ће бити таквих сеанси  сами одлучите.
Схватам ја да се људи често баш не претржу од жеље за упињањем, а свако штиво, ако
не доспева у рубрику “забавно штиво”  увек је напор; али шта да се ради, морамо због будуће
добробити “присилити себе...” Наравно, позната ми је та “психолошка особеност” и аутор се
максимално потрудио да читаоцу олакша задатак: да информације излаже не само “научно”
већ и ”популарно”; сви случајеви описани у претходној књизи практично су свима познати;
стил излагања је прилагођен “разговорним обрасцима”, али свеједно... “У Вашој књизи,
Генадије Јаковљевичу, има тако много разноразних табела, некакви тамо графикони...
Компликовано је све то, тим пре што се морам враћати, прелиставати странице, тражити у
табелама шифре које сте навели и гледати шта оне означавају. Требало би да...”
Да, да, знам. Требало би макар белешку испод текста дати, да се не бисте замарали, и
очас  окице спустите доле, а тамо одгонетка! Јер, овако морате застајати, прелиставати,
тражити... Не, пријатељи моји, зар је то напор? Зар нећете морати да нешто слично учините,
“прелиставајући” свој живот, присећајући се, анализирајући своје ситуације? Управо на то и
подстичем своје пацијенте-читаоце, створивши такве “неугодности”. Добро је када сте Ви крај
мене, а овде је књига помоћу које покушавате да решите не баш једноставне проблеме. Осим
тога, методика ПРЕКИНУТОГ ПАТЕРНА када бисмо “хтели да клизимо очима али смо
принуђени да застајемо”  једна је од метода репрограмирања, што се у ствари и одиграва
током таквог “неугодног” читања.
Осећајући наведену нелагодност (а могуће и извесну узрујаност), прелиставајући
странице, пацијент је аутоматски повезује с аутором књиге на нивоу своје свести, а на
подсвесном нивоу с одгонетањем наведених баријера, а самим тим се одвија емоционалан
утицај на ИНФОРМАЦИОНУ НЕГАТИВНУ ЗАКОНОМЕРНОСТ и њено потоње уништавање.
Да, то је једна од професионалних тајни коју сам користио у писању “Корена зла”, а не
“пропуст издавача”.
Осим свега тога било је обећано не Ваше избављење од “паразитских болести” или
“хроничне кијавице” (што само по себи није безначајно), већ ПРОМЕНА СУДБИНЕ човека. А
на том “попришту”, да простите, “добронамерних” има напретек! Апстрактне схеме
“дијагностике карме” уз коришћење свакојаких мистичних реквизита, метода психографије,
аутоматског писања, рашљи, виска, дара видовитости и осталог  приоритет су изабраних.
Пацијенту само преостаје да поверује у изнету верзију његове патње, у којој “увређеност
теткице (школска послужитељица и чистачица) Мице још из најлепшег ђачког доба” пре
једно 15 или чак 25 година, сада представља главни узрок тога што син или кћерка болешћу
или асоцијалним понашањем плаћају за оно што су родитељи учинили.
Ако се то заиста “догодило” и било откривено на сеанси, онда чик докажи да “ТО
НИЈЕ ТАКО!” Несумњиво да постоје опште закономерности, али су ми одувек биле одвратне
паушалне методе дијагностике, субјективни уопштавајући закључци и препоруке, те се зато
после дугогодишњих истраживања и појавио исти онај графикон који је поједине читаоце
збунио, као да сам ја зарад “већег угледа”, заузевши известан “псеудонаучни став”, покушао да
створим одговарајући утисак о себи. Рекло би се да обичним смртницима то и не треба, па је
према томе књига могла бити написана једноставније...
У дијагностичком раду се може и без прављења графикона, пошто се испољава
дугогодишње искуство, а и “извесне екстрасензорске вештине”, међутим мој сусрет са Вама
није увек реалан. Ја сам предлагао књигу у којој се описује ИНДИВИДУАЛНА МЕТОДА
ДИЈАГНОСТИКЕ кармичких стања. И сваки писмен човек је, не прибегавајући никаквом
“божјем дару”, користећи свеску на коцке и оловку, присиливши себе на елементаран напор да
пажљиво прочита написано, способан да очито прати шта му се дешава. И да, пропративши
негативне ситуације током извесног времена извуче реалан закључак о томе да се УЛОГА
“увређености теткице Мице” или (не дај Боже!) злочина којег је учинио у прошлом животу,
никако не огледа у скоро свакодневном скупљању “богате летине” индивидуалних
нелагодности, претећих стања или деформација.
Информациони графикон који уопште није тешко самостално направити, а који без
обзира на Ваше напоре иде надоле  то је почетна ситуација; а ако захваљујући мојим
препорукама КРИВУЉА КРЕНЕ НАГОРЕ, одражавајући не само боље самоосећање него и
промене догађаја невезаних за физичко стање  то је сасвим објективна потврда ефикасности
методе информационе корекције.
Само аргументи и факти могу одолети бесмисленим тумачењима. Још једном
понављам: “Ви то можете!” Принуђен сам да се обратим с напоменом појединим читаоцима
које ни ова књига неће занимати. Ако немате кармичке проблеме  “чему пунити себи главу!”,
пошто “сит гладноме не верује”, зато се и срећу људи који ништа нису схватили из
прочитаног. У “тупоглаве” ће спадати опуномоћени представници ЦНП (енергетски вампири
по Астрогору) којима је неопходно да “се праве”, пошто читава њихова делатност постаје
видљива као на длану. Неком се пре исплати да се “мири с познатим злом него да тежи бегству
у непознато”. Нек Вас мимоиђе “ова чаша”, али “наставак следи!” Поново сам са мојим
читаоцима, са пацијентима и, могуће, са мојим ученицима.

***

КАКО ПОСТАТИ ВИДОВИТ?

То, то... Прочитасте поднаслов и у сваком од Вас се јавља стање “предвиђања” о чему
ће то аутор даље причати. И већ унапред могу претпоставити да се ни издалека неће већини
сместа “зацаклити окице” нити ће жудно “гутати” сваку моју реч, примајући све “здраво за
готово”. Без нарочитих потешкоћа читам мисли: “Но, ево се још “један господин”, склепавши
верзију за неверног Тому, успентрао на клупицу одакле је тако згодно ”зезати у мали мозак” и
“уваљивати дивча жваке”. Де, де...”
Знам да немам чиме приговорити, пошто је оно што у рукама држите  књига, а у њој
су “речи, речи, речи...”. Међутим, многима је већ познат мој однос према “хокус-покус
терапији”. А сем тога, има ли смисла, снуждено се питајући, додавати “речима” вербално
заклињање “да ја ништа нисам измислио, исисавајући из прста”? Нема сврхе са становишта
Sapienti Sat (паметан ће схватити) између редова имати у виду да “воља вам верујте, воља вам
не  нису то моји већ Ваши проблеми!” Читајте, пробајте, уверавајте се сами, јер ни ова књига
не може бити без професионалних тајни. Но, нећу више користити методу прекинутог
патерна, и то не само “излазећи у сусрет жељама слушалаца”. Пре ће бити обрнуто, сада сам
заинтересован да “очи клизе” не заустављајући се, и ако објективне информације будете
примали као “занимљиво штиво”, знајте да сам управо то и хтео.

Запањујуће метаморфозе се не одигравају само с речима, при чему је врло мало времена
потребно за прелазак из једне крајности у другу. Сетите се како смо се односили према речи
“демократија” и како она звучи сада? Шта је за нас на почетку периода социјалног ослобађања
значила реч “екстрасенс” и у шта се данас претворила? Друга су “невоља” постојани
апстрактни клишеи који су толико стабилни у људској свести да сам понекад принуђен да
буквално “цртам” објашњавајући значење овог или оног термина. Не знам зашто, али су за
већину становништва речи ПСИХОЛОГ, ПАРАПСИХОЛОГ, ПСИХОТЕРАПЕУТ,
ПСИХИЈАТАР или ПСИХОАНАЛИТИЧАР  практично исто: стручњаци који се баве
лечењем лудака. “Екстрасенси  све су то какани и шарлатани!”, “Магија” је обавезно црна.
“Видари”, “чаробњаци” и ”народни исцелитељи”  то су углавном људи којима је потребна
психијатријска помоћ...
И сад чик пробај да у таквој ситуацији дотакнеш тему која је ван оквира пет чула,
сваком човеку од природе датих. Из тог разлога је у првој књизи практично нисам ни
помињао, тим пре што нисам имао чим да се “нарочито похвалим”. Ето, имам минимални
“божји дар”, а ко га па нема? Ако желимо, много тога у себи можемо развити, таквих
чињеница има тушта и тма. Осећао сам рукама “у ваздуху” некакве “вибрационе сигнале” који
стижу од болесног органа, непогрешиво проналазио болне тачке, а обична палпација је
пацијенту отклањала бол и побољшавала самоосећање. И ето, то је све што сам од студентских
дана поседовао.
Сем тога, ти “осећаји” су врло субјективни, немогуће је другоме објаснити “ШТА ЈЕ
ТО?”, те зато у томе нема никакве “научне вредности”. Имао сам довољно памети да не
ударам на велика звона своје “цаке”, премда су се у то доба појавиле прве публикације о Рози
Куљешовој која је прстима разликовала боје. Подстицала ме је елементарна радозналост, жеља
да стекнем СУБЈЕКТИВНУ МОГУЋНОСТ дијагностиковања болести рукама. Као студент
медицинског факултета нисам имао потешкоћа. Унапред знајући дијагнозу болесника,
преостајало ми је само да радим на сопственим осећајима зато што је карактеристика
вибрационих сигнала била строго специфична за сваку болест.
По завршетку факултета већ сам имао поприлично искуство у индивидуалној
дијагностици и, несумњиво да је “ТО припомагало” у лекарском послу. Сасвим сам био
задовољан резултатима зато што су инструменталне методе често потврђивале претходну
екстрасензорску дијагнозу. Нисам имао коме да изнесем своје искуство, нисам имао код кога
да о томе прочитам, премда је акупунктура постепено стицала званичан статус, појавила су се
прва научна сазнања о човековом биопољу, али се ни ту моје искуство није уклапало у
“званичне оквире”.
Болне или биолошки активне тачке (БАТ) нису увек одговарале локализацији болести,
могле су бити знатно удаљене од болесног органа, сем тога, тачке су се током сеансе
ПОМЕРАЛЕ с једног места на друго, повлачиле дубље, “криле” се од руку тако да је било
немогуће радити по атласу “акупунктуре”. ВИБРАЦИОНИ СИГНАЛИ нису количински
одговарали тачкама, било их је знатно мање, и опет сам само на основу сопствених дедукција
дошао до закључка да ТО некако као да обједињава све болне зоне на човековом телу,
представљајући “САТЕЛИТЕ ЗА ВЕЗУ”.
Они су ме и збунили... После извесног времена је започео период разочараности у
екстрасензорску дијагностику, пошто сам “сателите за везу” понекад откривао на сасвим
здравим људима који су се лекару обратили због некаквог незнатног обољења. Поводећи се за
субјективним искуством, претпостављао сам онколошку болест код пацијента, док се после
објективног испитивања испостављало да он нема апсолутно никакву органску патологију. Не
знам да ли на жалост или на срећу, но “период разочараности” није дуго потрајао, пошто је мој
први пацијент код кога сам открио ОНКОЛОШКЕ СИГНАЛЕ две године касније умро од рака
на желуцу. Такви случајеви нису били усамљени, и тако је започео “период загрејаности за
рану дијагностику”, но... потешкоће практичног остваривања биле су очигледне.
Не само зато што се та метода прегледа није уклапала у оквире званичног здравства
нити што су разноразне “нетрадиционалне манипулације у ваздуху” представљале озбиљну
претњу за доктора. С тим сам “како-тако” излазио на крај објашњавајући пацијентима да
једноставно “грејем руке пред палпацију”. Помагале су ми легалне информације о биопољу и
акупунктури, и све скупа ми је користило у дијагностичком раду, који сам сем тога уобличио у
“систематски преглед становништва”, “обављање масовних превентивних прегледа здравих
људи” у циљу откривања РИЗИЧНЕ ГРУПЕ, што се поклапало са задацима домаћег здравства,
али ме је и та “загрејаност” одвела у безизлаз.
Откривени “здрави” су као и пре узалудно прегледани, да би се после извесног времена
по свим правилима науке јављале болести с потоњим тешким исходом. Доктор је на крају
крајева остао неупослен, изашао на рђав глас међу колегама и привукао нездраву
заинтересованост пацијената. Закључак се сам по себи наметао пошто су сви превентивни
покушаји у оквиру званичне медицине претрпели неуспех. Апсурдно је предлагати човеку
благовремено оперативно лечење “здравог” органа зато што ми се “нешто причинило”, а и ко
би се такве операције прихватио. Медикамената за спречавање тешких болести једноставно
нема. Препоручивати људима да се пре но што “загрми” позабаве превентивним методама
оздрављења  исто је што и “хватати ветар решетом”, и све моје придике на тему “боље је
спречити него лечити!”, чак и с елементима сасвим дозвољеног “застрашивања” јалово би
утрнуле у свеопштем хору здравствено-просветитељског рада.
Позитивних резултата није било, медицинска статистика се нимало није мењала
набоље и, сем тога, било је случајева када “специфичне негативне вибрације” које сам
откривао у човековом биопољу нису претходиле појави болести, већ су биле предзнаци
некаквих несрећа. То се никако није уклапало у оквире лекарског рада. А чиме ту помоћи?
Каквим лековима спречити?!
Чим сам се сетио “ефекта палпације” и почео, никоме ни речи не зуцнувши, са
превентивним радом на жариштима вибрација у виду контактне и бесконтактне масаже,
“спазио” сам те структуре. Притом је и МОЈЕ ВИЂЕЊЕ специфично и тешко објашњиво; не
могу га сврстати ни у ранг некаквих необичних феномена, једноставно се визуелни анализатор
“некако прикључио” претходном. Субјективна визуелизација је само олакшавала задатак и
проширила методу дијагностике и ништа више. Радећи са пацијентом рукама, радознало сам
посматрао како ми се у “видном пољу” жаришта гасе.
Сасвим случајно, извесно време због повреде нисам могао да користим руке, али
“видећи” негативну структуру како се “клати у ваздуху” крај човека, осетио сам скоро
неодољиву жељу да “згромим ту гнусобу!” и, ма како то чудно изгледало, ефекат је био много
бољи него код мануелне терапије. Тако сам по први пут дошао у додир с коришћењем
МИСЛЕНИХ ПРЕДОЏБИ. Покушао сам неколико пута и ефекат је био исти. “Нова метода” је
знатно проширила могућности. Сада су се потешкоће смањиле, више није било потребно да
“грејем руке”. По форми је ТО било налик на обично општење. Могао сам са пацијентом
причати о било чему или га једноставно слушати, истовремено “ћутке радећи свој посао”.
Негативне структуре су се током такве чудне сеансе мењале и нестајале. Преостајало је
само да пратим касније резултате и, Богу хвала, људи којима сам с почетка прогнозирао ову
или ону болест, остајали су живи и здрави. Не могу рећи да ме је та метода сасвим
задовољавала, пошто су се ту појавиле своје особености.
Као прво, испоставило се да је знатно сложеније радити са “жариштима вибрација”
него с биолошки активним тачкама. Понекад су оне испољавале завидну упорност, и сеанса се
претварала у прави-правцати “двобој између болести и исцелитеља”.
Као друго, чим бих дошао на помисао да “од тајног учиним јавно”, тј. да поверим
човеку шта се дешава, па још и да се “обрадујем” или изнесем утиске у тесном породичном
кругу, негативне структуре би се поново јављале на ранијем месту, а понекад би се јављале
друге локализације “сателита за везу”, тј. резултат је био нула, и све се морало “Јово наново”.
Тада још нисам знао зашто се то тако дешава, али је потреба да “држим језик за зубима” и
ћутим у очекивању позитивних резултата постала незаобилазан услов методе рада на нивоу
мислених предоџби. Касније сам ту потребу назвао методом “Заштите слике”.
Као треће, с једне стране, “новина” је знатно олакшавала задатак, нисам морао да
улажем напоре, пошто су ми пацијенти сами долазили, тражили сваки повод за наставак
контаката, док се с друге стране, у појединим случајевима могла видети сасвим супротна
реакција. Чим сам почињао да се ћутке “мешам у унутрашње ствари”, најразличитије
ситуације су упорно одвраћале пацијента, што је знатно компликовало рад и ако су, из разлога
који не зависе од мене, контакти били прекинути, кроз извесно време бих сазнао да је
неометано долазило до тешке органске патологије или других тешко решивих стања.
Као четврто, чинило ми се да је необавезно општење са човеком током сеансе (о било
чему) изненада трпело промену у тренутку када сам започињао активан рад с његовим
структурама, и људи су практично увек стизали до строго одређене теме. ИНФОРМАЦИОНА
ЗАКОНОМЕРНОСТ је такође захтевала ново осмишљавање и дубоку анализу, али сам,
извукавши закључке, стекао још једну могућност да користим ТИПИЧНИ ИНФОРМАЦИОНИ
СЦЕНАРИО као допунску, а потом и као ОСНОВНУ МЕТОДУ утицаја на негатив, који је у
том случају такође трпео промене и нестајао.
После извесног времена дошло је до потпуног преиспитивања тзв. “божјег дара” зато
што сам имао све мање и мање потребе да му прибегавам. Добро, де, ја могу да осећам или
“видим”; с променљивим успехом да рукама и мисаоно уништавам структуре, а други? Зар се
то може научити? Идући путем исцелитеља, користећи нетрадиционалне методе дијагностике
и лечења, уверио сам се да метода информационих корекција кармичких стања човека доводи
до истог ефекта без икакве екстрасензорике, и уопште није обавезно да се позитивни
резултати прате на нивоу ванчулног опажања.
Добробит за пацијента је реална, и ТО је главни критеријум оцене. Читава
екстрасензорска потврда је ПРАТЕЋА И ИЗВЕДЕНА, може је бити али и не мора.
Информациона корекција, општење с људском свешћу и њено репрограмирање су по
резултатима превазишли и “ефекат палпације”, и методу рада на нивоу “мислених предоџби”.
Смело сам могао да то и не помињем нити да придајем значај “божјем дару”! Мануелној
терапији сам прибегавао само у случају да је пацијенту, због особености његовог мишљења,
било компликовано да иде психоаналитичким путем, или када болести нису започињале
свакојаке кармичке препредености нити су превазилазиле оквире људског организма, и само
тамо где није помагала медикаментна терапија.
Аутор је био чврсто уверен да читаво екстрасензорско искуство мора остати ван корица
књиге “Корени зла”, пошто на том попришту информација има тушта и тма. Тако се на крају
крајева и десило. Завршивши рад, пославши га уредништву, стекао сам више слободног
времена за читање литературе и “најразличитијих размишљања”, јер колико вреде аналитичке
препоруке пацијентима ако доктор није у стању да се са собом разабере; зато је и процес
“самокопања” стваралачки, али не за широко разглашавање, већ у циљу: не понављати
типичне грешке, држећи се старих упутстава “Medice, cura te ipsum”  “лекару, исцели сам
себе”, што ми, све у свему, прилично добро полази за руком, али ми никад није падало на
памет да то назовем некаквим истраживањем.
С једне стране сам исправно поступио не придајући важност екстрасензорском
искуству, и нисам га додао у “ризницу необјашњивих и скоро неразумљивих феномена”, с
друге стране, та није могло моје или туђе искуство да противречи и не хармонира с омиљеним
информационим аналитичким радом, ако ја или други исцелитељи постижемо добре
резултате? Пре ће бити да је “невољено дете”, то јест мануелна дијагностика и терапија, иста
она информациона корекција, али на језику органа, ткива и ћелија. Једноставно никад нисам
покушавао да дешифрујем, анализирам тај језик. Дакле, је ли дешифровање могуће?
Шта ако људи који поседују знатно веће екстрасензорске могућности од мене, на
пример, за читање или пренос мисли, видовити, телепате итд., хватајући вибрационе сигнале
(који су ми већ годинама познати), ДОДАТНО им прикључујући... на пример, визуелни или
слушни анализатор, као РАДНИ ОРГАН користе највише одељке нервног система? Можда
визуелне представе или речи не падају одмах “на памет”? Можда сигнали постоје посебно, а
“апарат” за пријем и дешифровање посебно, и он је једноставно “искључен” или “није
подешен” на пријем тих “таласа”, као “радиопријемник” или ”телевизор” који не ради?
Способности опажања сигнала су несумњиво од природе дате. Ако нема “божјег дара”
 нема се шта ни на “екран” извести, али СПОСОБНОСТ превођења говорних сигнала у
визуелне слике има свако. На пример, ја кажем “Јабука” и тренутно се у вашој свести јавља
њена слика, а да нисам изговорио ту реч, тамо се ништа не би појавило. ИСТА ТА
ФУНКЦИЈА визуелне сигнале преводи у визуелне слике, на пример, ви читате уметничко дело
и врло живо замишљате све његове јунаке и догађаје у којима учествују. Сада покушајте да
одговорите на питање ГДЕ, на ком месту вам се јавља та сличица? Управо се ТАМО и налази
“ЕКРАН” на који се преносе “невидљиви сигнали”. Тако сам по први пут на тај “екран”
усмерио вибрације које стижу од пацијента и... прилично занимљиве ствари су почеле да се
дешавају.
 ***

“БИТИ” ИЛИ “НЕ БИТИ”

Не кажем да ми је ТО спонтано или као “стваралачко озарење” пало на памет, пошто је

методу слободних асоцијација открио С. Фројд, а ја сам искористио претходна сазнања. На ту
тему ево вам мањи цитат из његових “Предавања из увода у психоанализу” бр. 2 на стр. 32 и
46:

“За предмет истраживања бирамо извесне појаве које су врло честе, врло познате, а
врло мало испитане, и које немају никакве везе с болестима утолико што се могу посматрати
КОД СВАКОГ ЗДРАВОГ ЧОВЕКА. Најнезнатнија, најбезначајнија испољавања, тако рећи
мрве из света појава служе као материјал над којим ради психоанализа. Зар се не дешава
стално да СЕ ВЕЛИКО ИСПОЉАВА У МАЛОМ? Могао бих лако навести више таквих
ситуација. Из каквих безначајних знакова закључујете ви, млади људи, да сте стекли
наклоност једне даме? Чекате ли ви за то изрично изјаву љубави, буран загрљај? Зар вам није
довољан један поглед, који су други једва приметили, један брз покрет, продужење стиска
руке за једну секунду? А ако као полицијски чиновник суделујете у истрази поводом неког
убиства, очекујете ли онда збиља да је убица на месту злочина оставио своју фотографију са
приложеном адресом, или се морате задовољити слабијим и нејаснијим траговима траженог
лица? Немојмо, дакле, допустити да потцењујемо мале знаке; можда ће нам поћи за руком да,
полазећи од њих, наиђемо на траг онога што је важније...
Зар је мало тога што може ПАСТИ НА ПАМЕТ? Чудновато је како ви у основи осећате
мало поштовања према једној психичкој чињеници! Замислите да је неко предузео хемијску
анализу извесне супстанце и да је добио извесну количину, толико и толико милиграма неког
њеног састојка. Мислите ли да ће једном хемичару икад пасти на ум да те закључке критикује
с мотивацијом да је изолована супстанца могла имати и другу тежину? Само кад постоји
психичка чињеница да упитаном ПАДНЕ НА УМ НЕКА ОДРЕЂЕНА МИСАО, онда ви то не
признајете и велите да је њему могло пасти на памер и нешто друго. Ви имате илузију
психичке слободе, и не бисте је се хтели одрећи... Сваки од вас који има за собом дуже
животно искуство рећи ће себи вероватно да би он уштедео себи многа разочарења и болна
изненађења да је имао храбрости и одлучности да мале омашке у опхођењу људи тумачи као
предзнаке и да их искористи као знаке њихових још скривених сврха. Најчешће се човек не
усуђује да то чини; изгледало би му као да заобилазно, преко науке, опет постаје сујеверан.”

Дакле, шта се десило? Најчешће су се на “ЕКРАНУ” без икаквих потешкоћа јављале

визуелне слике у којима се на тај начин испитивани човек јављао као главни учесник и ја сам
видео негативне догађаје који су му се десили. Честа питања: “А откуд ви то знате?” уверила
су ме да добијене информације нису моје измишљотине. Бацио сам се на “гледање” свих
одреда и људи су практично увек потврдили оно што сам видео.
 Понекад су се информације које сам очитавао односиле на далеку прошлост и пацијент
се није одмах тога присећао. Понекад су сличице показивале текуће догађаје. Само када бих
“вртео” вибрационе сигнале из области ране дијагностике, потврде није било, али боље би
било да нема ни касније реалности. На велику жалост, на почетку нових догађаја “чувена
радозналост” и ситне личне амбиције потиснуле су претходно искуство. Без икакве
видовитости можете замислити на какав глас су моје ненадано стечене могућности изашле у
ближем окружењу, али је један поучан случај све поставио на своје место. Пре него што
испричам о њему, покушаћу да дам “приступачан” одговор на питања која су се већ у вама
појавила. Шта се налази иза мојих речи “на тај “екран” сам усмерио вибрације”, “бацио се на
гледање” или “вртео вибрационе сигнале”? Зато што је нејасно коју радњу треба извршити у
процесу ПРЕНОСА... Одговарам: НИКАКВУ! Све се одиграва САМО ПО СЕБИ. Које напоре
улажете да бисте реаговали на реч “лимун”? Рефлексно лучење пљувачке додатно потврђује
тачност онога што сада тврдим. Понекад визуелни или звучни сигнали у комбинацији с
функцијом мирисног анализатора ТРЕНУТНО изазивају стање еуфорије или “рефлекс
повраћања”. Нећу наводити потанкости. Потребно је једноставно “укључити” телевизор или
пријемник и чути или видети оне информације које вам он пружи. На питање: “Зар је мало
тога што може пасти на памет?”, надам се, врло добро је одговорио доктор Фројд.
Притом је узалудно спорити се око тога да ли је први утисак варљив или не зато што
ПРВИ УТИСАК, МИСАО, СЛИКА, РЕЧ код свакога постоји. Сличице се на “екрану” јављају
ОДМАХ, САМЕ ПО СЕБИ, БЕЗ ИКАКВИХ НАПОРА и обавезно ПРВЕ, не друге, не оно што
следи иза њих на нивоу сумње “А ко би га знао?” или бујне уобразиље. Оне су СТАБИЛНЕ
или се САМОСТАЛНО МЕЊАЈУ, и ви само треба да на њих обратите пажњу. Схватам ја да
ви можда и немате искуства у раду са “првим утисцима” или “сликама”, да они, сем тога, могу
бити варљиви, тј. не одговарати никаквој стварности. То је сасвим друга ствар. А ако није?
Покушајте. Зашто себе унапред програмирати на неуспех?

А сада обећани случај. Пре једно три године се код мене појавила пацијенткиња која је
практично била “прикована за постељу” тиме што је током двадесет година имала нападе
главобоље типа мигренозних и праћених упорним вишечасовним повраћањем после чега би
уследио период астеније и постепеног враћања у мање-више стабилно стање. Пратећа
хронична обољења органа за варење и гинеколошка патологија нису изазивале нарочиту
патњу, пошто се човек у светлу основне болести “навикава” на све, али која радост од тога?
Anamnesis morbi  историја болести записана на страницама обимног здравственог картона
више је причала о “ходу по мукама” и потуцању “од немила до недрага” по свакојаким
установама домаћег здравства, него о конкретним дијагнозама или о ефикасности
медикаментне терапије. Па и сама жена је, будући да је завршила за лекарског помоћника,
изванредно схватала да “вегетоваскуларна” или “неуроциркулациона дистонија” не одражава у
довољној мери њено стање, али сви дијагностички покушаји да се открију неке адекватне
органске промене ништа нису давали.
Поприлично познавање савремене фармакологије претворило је њен организам у
“полигон” за испробавање како старих тако и нових медикамената, међутим, не убивши у њој
наду да ће се пре или касније појавити такав лек који ће је ослободити хроничних мука.
Anamnesis vitae  историја живота такође се одвијала по познатом сценарију, пошто у таквој
ситуацији ближњи који нас воле, ако на крају крајева уопште остану крај нас, ништа мање не
пате. Тегобе супружничког живота њен је муж, Анатолиј Павлович, врло интелигентан и
частан човек (по струци инжењер) годинама сасвим достојанствено подносио, чинећи све што
је захтевала ситуација изазвана погоршањем здравственог стања његове “половине”. Volens
nolens  хтео-не хтео био је принуђен да се интересује за одговарајуће медицинске и
фармаколошке новотарије у нади да бар ишта преокрене набоље.
После неколико месеци информационе корекције Александра Јоновна не само да се
ослободила патњи и постала пуновредан члан породице, него јој се повратила изгубљена
радна способност тако да се запослила у некој забити као лекарски помоћник. Током године је
свакодневно путовала међуградским аутобусима, док пре тога уопште није подносила ниједну
врсту превоза. Од главног пута је до насеља стизала пешке, читав дан тамо “трчкарала”,
заслуживши најласкавије оцене становништва, а касно увече се враћала кући.
Кроз годину дана се појавила могућност да ради близу куће, и на једвите јаде сам је
наговорио да промени посао. Међутим, најзанимљивији догађаји су се одиграли с Анатолијем
Павловичем који је полако губио наду у повољан исход и никако није очекивао такве
“револуционарне преображаје” у својој породици. Моје препоруке пацијенткињи (“ћутање је
злато”) несумњиво су поштоване колико је било могуће, до извесног цурења информација је
ипак долазило, али због психолошких особености њеног мужа, његова радозналост није
довела до слабљења створеног информационог става. Нестрпљиво је ишчекивао излазак моје
књиге, био један од првих захвалних читалаца и неочекивано за себе самог начинио покушаје
да нешто научи.
У светлу насталих међусобних односа с том породицом и моје “амбициозне
радозналости”, поверио сам му новостечену методу слободних визуелних асоцијација, и...
Анатолиј Павлович је без отезања проверио моје препоруке у сопственој пракси. Резултати су
били прилично занимљиви, међутим разлика у професионалним оријентирима давала је своје
обележје очитаваним информацијама.
Док сам ја видео сличице везане за здравствено стање пацијента, он је стекао
“видовитост” на животном или производном нивоу. Анатолију Павловичу није било нарочито
тешко да за неколико дана или недеља предвиди ситуацију у свакодневном животу или на
послу, практично не грешећи, прилично добро је “бацао поглед у прошлост”, међутим један
случај “експрес дијагностике” је “видовњака” довео мени, и у његовим очима сам спазио
сопствени одраз. “Погледавши” на радном месту једног човека, видео је удес и погибију тог
човека, а кроз три дана су догађаји потврдили реалност “виђеног”. Тек после тога сам се опет
сетио “ефекта палпације” и читавог претходног искуства ране дијагностике.
Да чекам опет нешто слично, уверавајући самог себе да се могућност “виђења” не сме
користити у циљу саморекламе?.. Тако је почео превентивни рад на нивоу очитаваних
сличица. У случају који се десио Анатолију Павловичу, вероватно се ситуација могла
изменити на животном нивоу, зато што (принуђен сам да поновим) да би се планирана
деформација десила, одређени негативни програми управљања морају се годинама
прикупљати у довољној количини, а затим прећи у “квалитет”, формирајући структуре
управљања НАД ЧОВЕКОМ. А осим тога, централни негативни програм није агресор већ
паразит. Он није у стању да себи постави циљ уништавања човека, већ због своје
недотупавности и ограничености мишљења ЦНП не може да предвиди (као инжењер заштите
на раду) да активирање индивидуалних негативних програма понекад доводи до
непредвидивих последица, тако да на крају крајева његова “жртва” не доспева у ситуацију
дуготрајне патње, већ гине, тј. ломи се она “грана” на којој се ”паразит” сместио.
 Да је Анатолиј Павлович позвао човека у страну, испричао му који виц, прочаврљао о
овом или оном, а онда опет “погледао” сличицу, више сам него уверен да несрећног случаја не
би било ни на “екрану” ни у стварности зато што се све препредености програма тренутно
разарају најједноставнијим информационим начинима мешања у “крхку тишину његове
душе”. Метода “очигледно пратити” шта се планира у “мозгу” свакојаке гнусобе постоји! ЦНП
може само да “смишља” и ”унапред се слади” стањем задовољавања свог неумереног апетита,
а човек је у стању да прати све деформације до најситнијих појединости и то не само
сачинивши одређени графикон.
Појавила се још једна могућност благовремене промене негативне ситуације у процесу
настајања! Корекција програма на нивоу “виђених” сличица постала је реалност, и о томе је с
Анатолијем Павловичем требало мало раније поразговарати... Ето до чега “непромишљеност”
може довести. Но, информације се међусобно разликују. Уопште не бих желео да читаоци
стекну утисак како “доктор Темњиков све зна, све види и све може!” и да се појавила нова
панацеја против сваке напасти. Понекад ми долазе пацијенти с подебелим здравственим
картоном, и немам разлога да сумњам у постављене дијагнозе, али приликом мануелне
дијагностике ја апсолутно ништа не осећам, “екран” је нем, док се аналитичка дијагностика и
корекција у појединим случајевима могу отегнути на неодређено време и зато сам принуђен да
поједине болеснике одбијем, знајући да информационо деловање нема перспективу.
Све је индивидуално зато што људи често поднесу инфаркте миокарда “на ногама”, не
осећајући чак ни елементарни бол, “неми” чиреви на желуцу понекад се по први пут
дијагностикују на операционом столу после унутрашњег крварења или после перфорације
чира у трбушну дупљу. Не знам зашто се дешава да се болна симптоматика блокира унутар
људског организма. Највероватније се из истог разлога симптоми никако не преносе ван
граница физичког тела и постављање екстрасензорске дијагнозе је отежано. Осим тога,
процесом информационог деловања не може се увек управљати, и пријемне или тзв. “радне
зоне” у биопољу или на човековом телу, где бих могао ефикасно “умешати прсте”, одједном се
затварају.
Процес отварања или затварања РАДНИХ ЗОНА или уопште њихово постојање, на
жалост, не зависи од мене. Понекад на првој сеанси зоне бивају просто изванредне, а на
наредним се непредвидиво јавља блок, затварају се до површине болних тачака, и ја остајем
“неупослен”. Једино што помаже, и то не увек, јесте промена ситуације у којој се људи налазе.
Радне зоне су знатно ефикасније ако је пацијент код куће, и још боље ако лежи у својој
постељи. У ординацији су ти показатељи гори, тако да често с таквим људима радим код
њихове куће. Осим тога, испоставило се да “муж” и ”жена” нису ”исти андрак”. Радећи у пару
са другим женама-екстрасенсима или исцелитељкама, принуђен сам да констатујем њихове
предности тамо где сам ја имао потешкоћа с мушком половином човечанства.
Исто то се дешава са “сличицама”, али се, на велику радост, испоставило да ми се у
тешким случајевима појавила одређена шанса за мешање у блокирано стање. Када код
пацијента ништа нисам видео, када су се радне зоне непредвидиво затварале и преостајала
само могућност палпирања неколико болних тачака, покушао сам да сигнале који од њих
стижу изведем на “екран” и опет су се појављивале слике. Ту сам добио одговор на питање:
“Шта да се ради са сличицама из прошлости?” Болне тачке су ми “причале” о трауматским
ситуацијама, “жалиле” на хроничне невоље у овом или оном органу, тј. неочекивано сам почео
да очитавам информације директно с “инграма”.
 Дијалог са пацијентом током сеансе на тему “А откуд ви то знате?” доводио је до тога
да су скривене информације на нивоу физичког тела постајале очигледне за свест, а превођење
из несвесног у област очигледног доводило је до истих резултата као и у психоаналитичкој
терапији (по С. Фројду) или до “брисања инграма” (по Р. Хабарду), тј. до побољшања
здравственог стања.
То се вероватно пре може назвати “мануелном психоанализом” него
биоенерготерапијом, али термин није мој пошто је једном на централној телевизији у
програму “У шпицу” мануелни терапеут Андреј Киљ изговорио ту фразу. Процес очитавања
сличица и разговор о њима са пацијентом постао је једна од метода мануелне психоанализе.

Да, драги читаоче. Људска радозналост не зна за границе! А кад се већ појавила
могућност визуелизације информационих сигнала који стижу ОД ПАЦИЈЕНТА, зашто онда не
бих на “екрану” пратио тај процес који врши корекцију, погледавши на сопствени “божји дар”
са стране?
Показало се да је врло просто, али перспективно, извршити “аутопсихоанализу”
сопствене претходне методе рада која није много тога садржавала. Радећи са зонама, са
“сателитима за везу” или болним тачкама, шаљући извесне екстрасензорске импулсе
ПАЦИЈЕНТУ, из неког разлога сам у једној ситуацији “деловао седативно или смирујуће”, у
другим случајевима је требало користити “тонизирајући ефекат”, док је понекад негативан
процес захтевао “груби пресинг” за постизање позитивних промена. Макар и “скромно”, али
најважнији је коначан резултат.
Екстрасензорске школе у принципу не саветују мешање у природне процесе
аутономног рада исцелитељевих руку, премда притом дају извесне “рецепте”. И код мене се
исто све дешавало “само по себи”, и чешће сам се ослањао на практично искуство него на
претходно теоретско промишљање, али, пропустивши “то јестаство” кроз “екран”, схватио сам
да је улога сопствене свести у мануелној психоанализи једноставно од животне важности...
Наравно, све се уклапало у претходну схему “смиривања”, “активизације” или “борбе”, али ДА
ЈЕ МОЈА СВЕСТ БИЛА НА МЕСТУ МОЈИХ РУКУ, обавио бих посао много боље, паметније,
ефикасније и уз мање напора. Тако се на крају крајева и десило, а резултате нисам дуго чекао.
Метода мануелног деловања се споља гледано знатно поједноставила. Довољно је било
пронаћи прстима болну тачку или омању зону, очитати информације, сасвим свесно
издиктирати своје нове услове на “екран”, усмерити с њега добијене промене “тамо где треба”,
и поново пратити слику после корекције. Ако је на њој долазило до динамичких побољшања,
онда се процес мануелног КОДИРАЊА успешно завршавао.

***

“ОНИРОМАНТИКА”

Испадало је да мање времена одлази на мануелне сеансе С ОБАВЕЗНИМ УЧЕШЋЕМ

СВЕСТИ која се ефикасније мешала у догађаје праћене на “екрану”. Међутим, и даље је било
потребно исто време за обрнуте процесе на нивоу органа. Нова методика није омогућила
убрзано оздрављење.
Сеансе су као и раније заказиване тачно сваких 7 дана, за куру лечења је било потребно
четири или пет сеанси, тј. трајала је један календарски месец. Приликом наредног сусрета са
пацијентом на њему су откриване нове радне зоне, појављивале се нове локализације
биолошки активних тачака на којима су се очитавале нове информације, а оне су захтевале
ново преиначивање сличица. Понекад би пацијент током протекле недеље доспевао у некакву
невољу и ја сам то неометано “видео”, чиме сам поприлично чудио људе, али сам,
изговарајући виђено, из оперативне меморије тренутно брисао добијени негатив, што је само
по себи врло поучно за пацијента. Убудуће је постајао пажљивији према околини, смањујући
ниво информационе рањивости.
Процеси обрнутог развоја физичких болести следе у одређеном редоследу и за то је
потребно време, а после завршетка кодирања они могу потрајати још прилично дуго, током
неколико месеци; понекад је потребна читава година за потпуни нестанак овеће творевине која
је захтевала хируршку интервенцију. Себи и људима сам објашњавао, колико сам могао, зашто
се тако дешава.
Вероватно зато што се у човеку за годину дана сто посто обнавља читав ћелијски склоп
организма, и док сте ви прелазили из једног разреда средње школе у други или се уписивали
на факултет, ваше ћелије су стигле да се “роде”, “постану пунолетне”, “удају се”, “роде себи
децу”, “остаре” и ”умру”, тј. завршавао се читав животни циклус. Али оне притом потпуно
понављају себи сличне, очувавши ранију структуру, и ако је прошле године, на пример,
постојала циста на јајнику, онда се и ове године “она мора репродуковати!” Шта ћете,
“идиотски тип мишљења” (по Р. Хабарду) информационих структура ћелија и органа нас, с
једне стране, одржава у првобитном облику, макар и с извесним елементима старења, али с
друге стране, тачно се пресликава страни програм болести на основу кога се опет обнављају
хроничне болести.
Мој задатак је да “променим оријентацију на понављање болести”, док се обрнути
развој одвија у оквиру природних биолошких процеса, и први резултати се могу запазити
најраније кроз недељу дана. Чини ми се да је новембра 1996. г. у једном броју листа
“Мегаполис-експрес” био објављен чланак о томе како су поједини илегални хипнотизери у
Москви за баснословне паре покушавали да се умешају чак и у биолошки сат организма, да
блокирају програм који формира “поједине елементе старења” и, преокренувши све
наглавачке, да убаце програм тзв. подмлађивања имућних старијих жена. Као резултат тога
код жена су се појављивале девојачке груди, климактерично стање је замењивала обилна
менструација, али... на глави се уместо седе косе из неког разлога појављивало паперје као код
беба, док су психа и лице стицали изглед као код осамдесетогодишње бакуте, о чему је живо
сведочила приказана фотографија.
На жалост, у тренутку писања књиге тај чланак више нисам имао, а не могу се ни
позвати на њега као на “научну чињеницу”, јер је данас врло тешко разликовати
сензационалистичку “новинарску патку” од веродостојних информација. Хвала Богу, таквих
безумних резултата у мојој пракси није било, тако да нисам у прилици да се кријем од
пацијената као дотични илегални хипнотизери. Међутим, “очигледне и невероватне
чињенице” као резултат нових сеанси мануелног кодирања све мање и мање се уклапају у
претходни професионални менталитет. Раније су пацијенти после деловања могли осећати
извесна стања физичке нелагодности, некакве спонтано настале и мигрирајуће болове, лаку
језу, емоционални немир или потиштеност, но “нежељених дејстава” је могло бити или не
бити, с тим што су сами ненадано настајали и исто тако ненадано нестајали, не захтевајући
додатне интервенције. На то треба упозорити, али тек пошто човек током следећег сусрета
изнесе своје жалбе, тј. не треба унапред речима програмирати пацијенте.
Сада, прибегавајући новој методи и радећи са тежим болесницима, чак је и мени као
лекару тешко да се навикнем на динамику појединих процеса у виду појаве еритемног осипа,
нетипичних физиолошких излучевина, спонтаног повраћања несхватљиве садржине, понекад
у виду цурења зноја комбинованог с непријатним мирисом и др. Могуће су и друге
ОЧИГЛЕДНЕ РЕАКЦИЈЕ САМООЧИШЋЕЊА (нећу наводити потанкости), зависно од
величине органске патологије подвргнуте обрнутом развоју.

Међутим, као и пре, после таквих јарко изражених појава наступа стање изненадног
олакшања с даљим повољним развојем. Само што у раду с онколошким болесницима сеансе
морају бити чешће, али се зато и обрнути развој одиграва малтене под рукама. Позитивни
резултати су очигледни већ после прве сеансе зато што се процеси метаболизма у тумору
знатно убрзавају, али... исцељење није увек остварљиво, премда ми је прилично често
полазило за руком да онколошког болесника ослободим мучних болова и за неколико месеци
му продужим живот.
Значи, нове перспективе су се појавиле после настанка методе дешифровања језика
физичког тела и НОВЕ МЕТОДЕ ДЕЛОВАЊА. Међутим, појавиле су се и извесне потешкоће
у превођењу добијених информација КОЈЕ СТИЖУ ОД ПАЦИЈЕНТА на језик свести. Јер,
прилично често на “екран” (и то не само с болних тачака) нису очитаване сличице с
пацијентом као главним учесником у прошлости, садашњости или будућности. На “екрану” су
се изненада појављивали СИМВОЛИ или читаве символичне ИНФОРМАЦИОНЕ
СТРУКТУРЕ које су с почетка доводиле у недоумицу.
Шта, на пример, значе приказе у виду “змија”, ”паукова”, најразноврснијих “псоглавих
бића”, “октопода” с пипцима и остале гнусобе, прилично подробно описане у езотеријској
литератури према којој сам се одувек односио помало иронично? Понекад су ти символи били
једноставнији и поклапали се са предметима које човек запамти у сну. Јасно је да се у њима
испољавао “идиотски тип мишљења” физичког тела на нивоу конкретно-сликовитог опажања,
али од тога ником не беше лакше. Зашто се у том мишљењу користе ове или оне слике и шта
оне значе, то нисам знао. Зато сам био принуђен да се латим читања “мистичне литературе”
којој сам се раније подсмевао...
Не кажем да ми је после напорног теоретског рада успело да откријем некакав систем,
пошто аутори износе превише субјективних објашњења, често међусобно противречних и
искључивих, премда је ипак било одређене користи од утрошеног времена. Лично сам се
уверио да народна медицина већ одавно влада таквом методом информационе дијагностике и
корекције. Бајалице или магичне формуле у којима је, како ми се раније чинило, коришћен
“примитиван психотерапеутски језик”, заправо су метода конкретно-сликовитог ДЕЛОВАЊА
на информације чуване у центрима физичког тела, а које другачији језик и не разумеју, тако да
је практично бескорисно обраћати им се “научно” или “културно и учтиво”.
Хитно сам купио монографије “Енциклопедија символа”, “Књига символа” и
“Изгубљени језик символа” Рудолфа Коха, Х. Бејлија и других аутора, али све без икакве
вајде, пошто је те символе некада давно створила људска свест, док физичко тело све досад
“мисли другачије”. С одређеном надом сам се обратио сановницима, и опет је произвољност
аутора и састављача само запетљавала и без тога за мене незамисливо “истраживање”, али...
захваљујући тим “јаловим” потрагама добио сам одговор на постављени задатак. Хвала
сановнику Јевгенија Цветкова под насловом “У царству сна и смрти” (издање 1991. г., Москва,
стр. 4 и 10).

“ОНИРОМАНТИКА је реч вероватно стара колико и само човечанство, пошто она

означава ВЕШТИНУ тумачења снова... Оставимо по страни психоаналитичко објашњење
снова, фројдистичко знаковно тумачење скривених конфликтних жеља, па и сексуалних. Или
психоза насталих из међусобних односа... Ја предлажем да се сни НЕ ОБЈАШЊАВАЈУ, већ
тумаче, како то људи читавог света чине и чинили су хиљадама година. Тумачење снова се
увек и свугде сматрало за вештину, стваралаштво које је необјашњиво.”

Значи, бескорисно је у циљу корекције дешифровати символе или информационе

структуре, имајући при руци “универзални џепни речник” који сам се узалудно трудио да
сачиним за нову методику. И поред тога што те символе већ стотинама година откривају не
само “изабраници” помоћу “божјег дара”, већ и најобичнији људи у сваком сну, кључ за
њихово смисаоно значење је ИЗРАЗИТО ИНДИВИДУАЛАН, отуда и неподударност,
противречност или међусобно искључива објашњења “необјашњивог стваралаштва” код
разних аутора. У дубинама информационих центара једноставно не може бити другачије, а и
људи језиком свести истим речима изражавају сасвим супротне ствари.
Дешавало се да исти символи које сам очитавао код пацијената нису одговарали један
другоме, а понекад су били истоветни. Радећи са пацијенткињом у Москви, код ње сам открио
зону у области епигастријума. Покушао сам да погледам на “екрану”, и тамо се појавио символ
“боце”. Једна онако гадна зелена флаша од дебелог стакла с некаквом устајалом садржином.
Никако нисам могао да дешифрујем слику, пошто пацијенткиња уопште није била склона
алкохолу. Код истог оног Цветкова пронашао сам значење символа: “Боца  размирица,
растанак” што је одговарало стварности пошто је жена остала сама због конфликтне ситуације
са рођацима. Зашто зелена боца? Вероватно зато што је “чама увек зелена” (уобичајени израз
за страшну чаму). Зашто у епигастријуму? Највероватније зато што се тамо налази желудац
налик на суд дугог грлића који прелази у једњак. Бива и тако да не само “мачке гребу”, већ и
“нешто под ребрима боли” (оба израза у значењу: тешко на души), када је у души тешко и
неспокојно.
У другим случајевима “боца” не губи своје првобитно значење, независно од тога да ли
неко пије због јада или из радости. Информациона структура у виду “конопца” или “змије”
омотане око врата може бити дијагностички знак вратне остеохондрозе, почетног стадијума
бронхијалне астме или прогноза покушаја самоубиства. Једној жени сам на леђима видео
“црну кап” која се одваја од равне површине, и поново се суочио са проблемима
дешифровања. Тек после поређења ситуација где се таква “кап” трипут јављала код разних
жена, схватио сам да она значи “дете”, и то “лоше дете”, било болесно било умрло, било
нерођено у случају неплодности.
Из мојих посматрања слика “паука” сведочи о породичним недаћама, поготово ако се
он на сличици (палој на памет) уздиже у виду гигантске информационе структуре над кућом.
Међутим, у том погледу сам пронашао занимљиве савете у рецептима народне медицине за
израду тзв. “урочица” (хамајлије, амулети, талисмани) који су се подударили с мојим
тумачењем. За прављење урочка “за кућу и породицу” треба ухватити паука, сместити га у
орахову љуску, зашити орах у платно и добијени предмет обесити било око врата, било над
вратима. Самим тим се наводно јавља трострука заштита, пошто се инсект уплете у сопствену
паучину, потом долази тврда орахова љуска и чврсто зашивена одбрамбена направа. Изводећи
такве магијске радње, човек се без учешћа свести (а можда управо уз њено учешће!),
доживљавајући известан сујеверан страх и природну одвратност према “јадном инсекту”,
директно обраћа негативној информационој структури која мисли примитивније, тј. језиком
нижих информационих центара. Самим тим он блокира и неутралише апсолутно адекватним
мисленим предоџбама и телесним покретима програм породичних недаћа, закодиран на тако
“идиотски начин”. Дакле, одиграва се безобзирно мешање у “крхку тишину душе” централног
негативног програма и својеврсна корекција кармичког стања. ЦНП се лишава полуге
информационог управљања, по свему судећи смештеног на нивоу човекове подсвести.
Без обзира на “чудноватост” или ”необичност” таквих рецепата, у њима је најважнији
коначан резултат. Ако се постигну позитивне промене, значи да сте “погодили у муш (строги
центар)!” Није битно где се тај “муш” налази, важно је да другачијег научног начина
“ишчепркавања негатива” нити је било нити ће у догледној будућности бити. Могу навести
доста примера из праксе, али се сви они уклапају у методу информационе корекције, не
долазећи у противречност с оним чему сам раније посвећивао првостепену пажњу. Но...
резултати се појављују само онда када ми успева да очитани символ или структуру исправно
протумачим на нивоу свести. Ако нема превођења с нивоа “невероватно” на ниво “очигледно”,
апсолутно ништа се не мења како у човековом здрављу тако и у судбини.

Читалац ме може упитати: “Чему толико мудровање? Има ли пацијент реалних

проблема? Има! Је ли доктор видео ”извесну слику”? Јесте! Преостаје само да се стави знак
једнакости и “скројили сте му капу!”...” Врло добро ако је у вама “сазрело” такво питање, и то
је оно прво чему сам обећао да вас научим. Управо тако и треба поступати на почетку
дешифровања символа или структура, али символ или структура се налазе унутар пацијента, а
“знак једнакости” ће бити усмерен у област свести која је смештена “под капом” другог
човека. Хоће ли у том случају бити ефекта? Хоће, али непотпуног.
Поништавање негатива је животно важно стање за сваки информациони центар. Нисмо
само ми ти који би да се “изјадају” било ком човеку способном да чује наше вајкање. Уопште
није обавезно да нам он ишта посаветује, а ако до тога и дође, тешко да ћемо његов савет
послушати. До олакшања долази одмах после првог консултативног сусрета, после успешне
“експрес дијагностике”, и тај феномен је познат не само народним исцелитељима, и нисам ја
измислио узречицу да “у болници зидови лече”. Није без основа то што људи у лекару не цене
само његове професионалне квалитете, већ и способност да пажљиво саслуша, подробно
испита, испољи саосећање. Поједини пацијенти ТО претварају у основну методу лечења,
покушавајући да “пређу” доктора, па после отварања боловања и добијања рецепата не
послушају његове савете. “А што бих, кад ми је стварно боље? Вероватно је сâмо прошло...”
Ништа сâмо не пролази, пребацивање СВОГ НЕГАТИВА “под капу” ТУЂИХ
информационих центара је заиста олакшавајући поступак за онога са кога се скида. Али, ако се
ви професионално односите према ДОБИЈЕНОЈ информацији, можете “зарадити” туђе
проблеме, то као прво.
А као друго, ма колико јадиковао на горку судбину у присуству слушалаца, нећеш
постићи кардиналне промене, и у наредној етапи дешифровања почињемо да одговарамо на
вајкадашње питање “Шта да се ради?”
 Да би се постигли даљи позитивни резултати потребно је “знак једнакости” претворити
у логички мостић између “извесне слике” и ПАЦИЈЕНТОВЕ СВЕСТИ. Ту је “исцелитељ” у
улози посредника или судије. Можда је то функција преводиоца или дипломате, учитеља или
мудраца, педагога или психотерапеута, али је само резултат квалификованог дешифровања
критеријум највише оцене, независно од могућих односа међу људима.
Сем тога, уверивши се у то да је ониромантика универзалан кључ за символе или
структуре, уопште није битно да ли имаш изузетно богато искуство у таквом раду или тек
откриваш раније непознату област. Прилазећи новом пацијенту, увек чиниш “прве кораке”.
Време не чека, а ни људи. Добро је ако ти у паузама између сеанси пође за руком да
дешифрујеш символ и да на сусрет не дођеш “празних руку”. Међутим, понекад се процес
неодређено дуго отезао, тако да сам покушао да опет “упослим” сопствену свест формирајући
тзв. АНТИСИМВОЛЕ или АНТИСТРУКТУРЕ.
Ничег нарочитог у томе нема, пошто су у истим тим сановницима описани не само
“црни знаци несреће” или “будуће невоље”. Свака радња има супротну радњу, па и
информациону, а мене не треба учити како “клин клином избијати”. Створену антиструктуру
или антисимвол сам без икаквог дешифровања пропуштао кроз “екран”, и ако је долазило до
позитивних визуелних промена, значи да за њима морају уследити исти такви резултати.
Пракса је то потврђивала. Ако није било динамике на “екрану”, морао сам тражити и
одабирати НОВЕ, али је најзанимљивије то што је потрага подсећала на поједине магијске
ритуале, видарске или чаробњачке рецепте, бајалице, извршаване МИСАОНО с потоњим
“преносом” сачињених информационих “кључева” у патолошку зону.
Зашто мисаоно? Објашњавам. Ако негативна символика има постојан облик, могуће ју
је променити само ДИНАМИЧКИМ ПРОЦЕСОМ. Да кажем једноставније? Изволите: да би се
променио облик камена, по њему се мора УДАРАТИ длетом и чекићем, ОДСЕЦАЈУЋИ све
сувишно, и током стваралачког процеса ће се ПОЈАВИТИ велелепна скулптура наге Венере
или статуа под називом “Прековаћемо мачеве у плугове!” Испадало је да је негатив
НЕПОКРЕТАН, антисимвол или антиструктура СУ УВЕК У ПОКРЕТУ који и доводи до
разарања мрских сличица.
Пошто видим извесну слику изазвану конкретним пацијентовим стањем, покушавао
сам да је променим на “екрану”, пратећи како се и чиме то постиже, а онда сам саветовао
човеку да уради оно што сам видео, и ако је он, поштујући чврсто правило
енергоинформационе методе “ћутање је злато” све у длаку извршавао, резултати су били
просто запањујући.

Једна жена (самохрана мајка) ми се обратила због болести њене кћерке. Пулмолози су
поставили дијагнозу астматични бронхитис, али је напада гушења било све више,
медикаментна терапија није давала очекивани ефекат, у изгледу је била “перспектива”
преписивања хормонских препарата.
Пропративши у динамици антиструктуру, посаветовао сам да учини следеће: као прво и
прво да “држи језик за зубима”, онда да црним дебелим концем измери висину детета, пре
него што девојчица легне да спава да стави конац испод чаршава, а ујутру, пошто се дете
пробуди, да пажљиво сваља чаршав, погледа облик конца, то нацрта на било ком парчету
белог папира, сваља лист у цевчицу, омота је концем и добијени омот спали. Пепео може
развејати на ветру. ТА са становишта званичне медицине апсолутно бесмислена и ни на шта
обавезујућа радња довела је до потпуног оздрављења детета. Наравно, мамица све досад не зна
којим боговима да се моли. Је л` то у реду? Ма никако...
Све се може довести до апсурда! Хајде да сада свој деци у почетном стадијуму
бронхијалне астме саветујемо извођење тог очигледно магијског ритуала, и на шта ће то
испасти? Боље запамтите други рецепт:

“Психотерапија је поновно човеку открила радост мишљења, анализе, страствено

трагање за истином. Психотерапија га је од јаловог самокопања повела ка животу, али није
довољно пронаћи врата, потребан је још и одговарајући кључ. А кључ има своја својства. Као
прво, кључ има одређени облик, без облика више није кључ. Ако он није одговарајући, врата
се неће отворити... Као друго, облик кључа је ВРЛО НЕОБИЧАН. Дивљак који никада није
видео кључеве, никада неће погодити шта је ТО. А необичан је зато што је у одређеном смислу
произвољан. О кључу се нема шта спорити, он или улази или не улази у кључаоницу. ТЕШКО
ДА ИМА СМИСЛА ПОДЕШАВАТИ КЉУЧ ПРЕМА ПРАВИЛИМА ГЕОМЕТРИЈЕ ИЛИ
КАНОНИМА ЕСТЕТИКЕ. БЕСМИСЛЕНО ЈЕ ЗАХТЕВАТИ ПРОСТИЈИ КЉУЧ, боље онда
ПРОВАЛИТИ ВРАТА. И, као треће, облик кључа не само да је прецизан, већ и сложен. Кључ
је умногоме сложен, а у једноме прост: ОН ОТВАРА ВРАТА. (И.Ј. Черепанова. “Врачарин
дом. Сугестивна лингвистика”, С.-П. 1996. г. издавач “Лањ”).

А, као четврто, ма какво “злато”! Као да читав тај индивидуални рад на проналажењу
“врата” и изради ”кључева” уопште није никаква уметност, већ обијачки занат или занимација
из области “просто кô пасуљ!” Покушајте да и сами то практикујете и видећете какву ће то
обојеност стећи у умовима паћеника, а какав одјек ће изазвати у вашем окружењу које ће
некако истог трена “бити у току ствари”, па ће исти такви бити и резултати ваших савета...
Зато је боље “у мислима, с потоњим преносом у патолошку зону”.
Дакле, моја прва сеанса се практично приводи крају, међутим, ни изблиза не очекујем
да ћете после читања постићи “методу видовитости”. Није тешко визуелне или звучне
СИГНАЛЕ превести у визуелне СЛИКЕ, али да би се “видело” на екстрасензорском нивоу,
вероватно треба имати минимални “божји дар”, тј. поседовати надчулно ОПАЖАЊЕ извесних
сигнала који стижу од човека, а онда их превести на “екран”.
Сасвим је вероватно да се то може НАУЧИТИ, али од кога? Па од саме Мајчице
Природе. Кажу да је ново  само потпуно заборављено старо. Једном сам, још као студент,
посетио старијег брата који се упућивао у компјутерске програме за ЕКГ, и он ми је показао
магнетофонску касету са снимком тог програма. Када смо преслушали на магнетофону звуке
са траке, подсећали су на “птичји пој”. ПРОГРАМСКО ОПШТЕЊЕ у животињском свету
највероватније представља основну размену информација. Чувши одређене звучне сигнале,
оне их упућују на свој “екран” и на њему се појављује тродимензионална слика у боји онога
што једна животиња покушава да пренесе другој. Биће да и језик делфина све досад није
дешифрован зато што научници покушавају да опште информационе сигнале програма пореде
с појединим речима.
Изгледа да се човек у одређеној етапи развоја одрекао програмског општења, пошто је
у примљеним конкретно-сликовитим сличицама, као у Третјаковској галерији слика, потребно
нешто видети, проценити ситуацију, извући закључке, а онда реаговати. Ефикасније је одмах
пренети смисаоно значење у виду речи, а тек ПОСЛЕ ТОГА зависно од потребе и способности
уобразиље живописно замислити оно што се збило. Е сад, с тог становишта не знам да ли је то
“божји дар” или рудиментарно опажање преостало од наше животињске природе?
Друга је ствар што човекове информационе подструктуре, изузев свести, све досад
међусобно опште на нивоу слања програма. Вероватно зато пас понекад уједе онога ко га се
боји, али како је он то само докучио? Врло добро нам је познато шта је то глад за општењем, а
у случају потпуног одсуства међусобног разумевања преостаје нам само да наслућујемо какве
се то “нити” протежу између вашег организма и организама људи или других живих бића...
Али кад би се све дешавало само на подсвесном нивоу. Након извесног времена од
индивидуалног открића раније ми непознате области информационих међусобних односа,
једног “лепог” дана сам схватио да “стојим сам насред равнице, го голцат...” Ако сам ја био
“удостојен” да понешто видим и научио да се ћутке мешам у унутрашње ствари у циљу
побољшања човековог здравља или судбине, зашто претпостављати да том методиком у нашој
околини не владају “народни умелци” за информационо програмирање на нивоу свима
познатих, али незнано како изведених ритуала УРОКА, ЧИНИ и остале гадости? Добро, де,
злочесту џукелу можете и штапом отерати, а шта да се ради ако се “осмехују” правовремено и
згодно? Ређе имам “сложене” пацијенте са блокираним стањем, а опет и за њих се у тешњем
контакту може одабрати “кључић”. Па шта онда, испада да се на тај начин могу “очитавати” и
моја “слаба места”? Мрско ми је свако мешање у унутрашње ствари, а тим пре у нездравом
циљу...
Значи, ипак покушајте да понешто после прочитаног урадите. Схватам ја да ма колико
понављали “алва...алва...” неће вам бити слађе у устима. Ма колико ја објашњавао шта се
заправо дешава, и каквих све има “случајева из праксе”, док се човек лично не увери у
реалност препорука, све дотле ће све то остати само “добра намера”. Несумњиво, у
способности да ВИДИТЕ ви морате примати сигнале ван граница наших чула. То је
екстрасензорско, или преведено на наш језик “екстра”  ван, “сензорско”  чулно. Је л` то
одозгора, одоздола, здесна или слева  није важно. Главно је да је то мимо пет чула. Не уместо
неког осећаја, не као компензовани развој “новог” канала опажања као резултат губљења или
деформације постојећих, настало у екстремној или ситуацији када је живот угрожен (на
пример, после стања клиничке смрти). То нам није потребно. Нека то буде ДОДАТНО шесто
ЧУЛО.
Као друго, приликом јављања ових или оних сличица нарочиту улогу игра
индивидуална оријентација, пошто и без мојих објашњења појединим људима штошта постаје
реалност у кругу свог општења или рођачких контаката, на нивоу ИНТУИТИВНОГ
ОПАЖАЊА, и зато родитељи, најчешће жене, могу ПРЕДОСЕЋАТИ или ПРЕДВИЂАТИ шта
ће се догодити са њиховим дететом које је далеко од куће. Исто то могу и деца за своје
родитеље.
У својој “глави” имам високо медицинско образовање, дугогодишње искуство
исцелитељства, професионалну доминанту што ми омогућава да ступам у строго специфичне
информационе везе, да се ПОДЕШАВАМ на одговарајући “опсег таласа”. Код других је то
РОДИТЕЉСКА ДОМИНАНТА, и ваши интереси могу бити удаљени од циљева здравства, па
ће, према томе, “круг информационих контаката” бити ограничен, али не растојањем на које се
удаљава “блудни син” из очевог дома.
Желео бих да тај круг још више “сузим” до граница физичког тела, пошто је тамо све
“знатно ближе и рођеније” не само на материјалном нивоу, већ и по суштини међусобних
односа, и да У ТОЈ ОБЛАСТИ понешто посаветујем.
 Сада не би било згорег присетити се мојих препорука у погледу рифрејминга у виду
“прогласа Председника свом народу” из поглавља “Кармичко исцељење”, али као прво и прво
обратите пажњу на свој “ЕКРАН”, увежбајте физиолошке процесе његовог појављивања.
Проосећајте МЕСТО на коме он настаје, покушајте да га одвојите од разноврсних функција
психичке активности и да ТО претворите у САМОСТАЛНИ РАДНИ ОРГАН. Затим не би
било лоше увежбати процесе настанка сличица и није важно шта ћете покушати да видите
КОРИСТЕЋИ ВИЗУЕЛНУ УОБРАЗИЉУ: банане, лице истакнутог политичара или “орбит без
шећера”, главно је да СЛИКА БУДЕ ЈАСНА И СТАБИЛНА.
У следећој вежби на “ЕКРАН” пројектујте не свој “божји дар”, кога може бити али и не
мора, већ СВОЈУ ПОЈАВУ и погледајте шта је из тога испало. Пројектовање се може вршити
и у етапама, “деловима”, а може у “целини”. Вероватно ћете се, изводећи ту једноставну
вежбу, научити САМОДИЈАГНОСТИЦИ, док ћете, мењајући виђену сличицу, постићи методу
ИНДИВИДУАЛНЕ САМОКОРЕКЦИЈЕ. Врло је могуће да ћете се, радећи на сопственој
појави, суочити с одређеним потешкоћама и схватити да оно што видите није увек лепо за
гледање, а није баш ни једноставно променити сличицу набоље. Не одустајте! Наставите са
сеансама кроз најмање 7 дана и ако с почетка виђено претрпи промену набоље, кроз извесно
време добићете потврду о побољшању објективних показатеља на нивоу општинске
поликлинике.
Можда задатак самоисцељења не улази у сферу ваших интересовања, или вас одједном
обузме сумња да ћете уместо побољшања “САМО СЕБИ ПОГОРШАТИ?” зато што сте се и
раније прибојавали да купујете разноразне књижице из области “Сам свој лекар” или “Исцели
се сам”? Да, таква сумња се може јавити, али таквих људи нема, пошто то противречи
нормалној анатомији и физиологији човека, сада је реч о сасвим другом.
Сада покушајте да створите другачију ДОМИНАНТУ, размислите о информационој
ЗАШТИТИ, и подесите се поново на пријем “себе љубљенога” било у целини било у
“деловима”. Врло је могуће да ће се кроз ту “призму” на “екрану” пред унутрашњим погледом
разоткрити сва РАЊИВА МЕСТА за продор негативних програма управљања на нивоу
ТУЂЕГ урока, чини и остале гадости.
Даље. Хоћемо ли вршити корекцију? Ма колико “јадно”, “велелепно” или “обично”
ВАШ ЛИК испао, покушајте да ИЗМЕНИТЕ ПОЈАВУ и створите НОВИ ИМИЏ који ће
постати нерањив за “љубитеље завиривања”. У ТУ СВРХУ је најбоље користити
ДЕЗИНФОРМАЦИЈУ и ту ће вам добро доћи “искуство у шареним лажама” (не обавезно
ваше) из реалног живота. Могуће су успомене из предшколског доба када мама за
новогодишњи празник прерушава дете у КОСТИМЧЕ шарене кокице. Свеједно, СТВАРАЈТЕ
макар и “врага рогатога”, али не изнутра, већ споља, и онда вам неће измаћи пажњи то да
поједини грађани, на изглед сасвим обични, устукну чим се појавите.
Износим вам сопствено искуство, пошто сам после серије таквих “испробавања” једног
ЛЕПОГ ДАНА схватио да “стојим сам насред равнице у пуној бојевој опреми!” Рецимо, на
пример, ако прикажете свима наочиглед ЛИК у виду “очишћен црни лукац кô песница”,
понеко из кохорте “приучених психотерапеута” може изненада без разлога реаговати сузним
очима и кијавицом, а ако неко од њих још и кине, реците му “На здравље!”.

***
 ЗАКЉУЧЦИ

Хајде да сад призовемо у сећање ситуације из предшколског доба када одрасли с

мудрим изразом лица уче децу да “не показују прстом!” у неку страну или на човека. С једне
стране, то је обучавање извесним “правилима живота у социјалистичкој заједници” или
“лепим манирима”, а с друге, то је почетно преоријентисање УНУТРАШЊИХ МОТИВА с
језика гестова на језик речи. Независно од онога чему уче породица и школа, човек до
пунолетности стиче ИНДИВИДУАЛНУ ФОРМУ САМОИЗРАЖАВАЊА, а понекад је,
суочивши се с њом, тешко судити о унутрашњим мотивима.
Све је променљиво и непредвидиво, као у калеидоскопу. Заваравши се беспрекорном
формом и углађеношћу, после извесног времена се потпуно разочарамо или, обрнуто, иза
најобичнијег понашања, намерно грубог или скромног начина говора, без препредености и
извештачености, откривамо пријатељске и искрене НАМЕРЕ. Разумем ја да је “мода”
променљива, занимање за психотерапеутске методике може скретати ка “народној радиности”,
док на естради стичу популарност сеансе бака-Матање-Стефаније, дека-Левонтија и осталих
“сеоских врачара”, док адепти Магије с међународним дипломама и сертификатима као да
остају без посла.
Несумњиво да “у човеку све мора бити прекрасно!”, али ипак као “индикатор”
популарности служи УНУТРАШЊА МОТИВАЦИЈА, чију усмереност дете простодушно
изражава кажипрстом. Индивидуално искуство показује да, ма колико се трудио да изглачам
форму исказа у текстовима сугестије, на сеансама је увек присутно “нешто неухватљиво”
налик на “хипнотичке таласе”. Значи, ако је ТА УНУТРАШЊА НАМЕРА необјашњива, значи
да је недиригована и, са своје стране, непредвидива. Добро је ако учињено изазива само осећај
сопственог незадовољства који се смешта између “ефикасно” и “не нарочито”, а не између
“некорисно” и “штетно”, приморавајући да се замислим над оним што се дешава и усавршавам
рад.
Док се за лекара поштовање Хипократове заклетве “Noli nocere”  не нашкоди “додатно
поткрепљује” функционисањем руководеће карике здравства, “народним исцелитељима” је
прилично тешко да изневере своје стереотипе. Конзерватизам методе се често правда
“преношењем стамених тајни из прошлости”, док као гаранција од могуће штете служе
религиозне склоности и “Божја Реч” којима често прибегавају “психотерапеути без
образовања”, што наводно не само да штити пацијента, него још и око дешавања ствара “ореол
тајанствености”, необичности и “чудотворства”.
С друге стране, напади на народну медицину су изгубили законодавну снагу, па и ако се
то сада чини на другом нивоу, у облику етикетирања и оптуживања екстрасенса за све “смртне
грехе!”, то се ретко дешава, увек “одозго надоле”, док обични људи, пацијенти, чак и они који
од исцелитеља нису добили очекивани резултат, у тежњама ниподаштавања не учествују у
очекиваној мери већ и даље прибегавају услугама нетрадиционалне (или традиционалне!)
терапије.
Одбацивши “ореол тајанствености”, свративши на “пламичак црквене свеће”
(свратити на пламичак = свратити на часак) у радни кабинет врачаре или исцелитеља,
критички настројен и “научно поткован” посматрач са стране брзо све поставља на своје
место. Екстрасенс помаше у ваздуху рукама  од вентилатора ће бити више вајде са
становишта физичког утицаја! Бесмислено је њима прелазио преко човековог тела  “свака
масерка са средњом медицинском школом то ће знатно стручније извести!” Изговори некакве
речи, враџбине, набаје на воду, примени магијске реквизите  “све то није ништа друго до
шашава психотерапија!”, а позитивни резултати таквих сеанси се чешће уклапају у “научне
ефекте аутосугестије” него у ефекте “неуке хипнозе!”, тј. с тачке гледишта “научног
материјализма” све се своди на нестручно физичко или психотерапеутско деловање.
У вези с тим присећам се другачијих уопштавања корифеја домаће физиологије, која су
се претворила малтене у крилатице, да СВЕ са чим се човек суочава, од хоклице до интимног
признања “Волим те” није ништа друго до резултат контракција мишића, јер да их нема човек
се не би могао кретати, свирати на клавиру, писати стихове, гутати и варити храну, изговарати
баналности или високопарне фразе, па и само узбуђење, емоције изазвани су функционисањем
ендокриних жлезда које приликом конктракција глаткомишићне мускулатуре луче у крв
специфичне хормоне.
По свој прилици је тако, али мишићним контракцијама ПРЕТХОДЕ
ИНФОРМАЦИОНИ СИГНАЛИ који имају за резултат то да “ленчуга све поново РАДИ”, док
“паметан НЕЋЕ ПОЋИ узбрдо”. Наравно да је током одређених магијских радњи, покрета
екстрасенсових руку, ИЗГОВАРАЊА одређених речи немогуће избећи МИШИЋНЕ
КОНТРАКЦИЈЕ с потоњим физичким ефектом, али томе ПРЕТХОДЕ НЕРВНИ ИМПУЛСИ
из информационих центара што резултира наводно бесмисленим покретима које је могуће
заменити “квалификованијим вентилатором”. Размислите: да ли сами покрети изазивају
позитивне промене или ОНО ШТО ПОКРЕЋЕ КАЖИПРСТ?
А кад сам се већ латио писања књиге зарад тога да бих нечему научио, онда се морам
кретати у оквирима “испричај и покажи!” Као да је схватљиво “како видети”, и мислим да сада
почиње да се разјашњава питање “како и чиме вршити корекцију?” Сетите се “најлепшег
школског доба” када сте учитеља доводили “до белог усијања”. Ма, јака ствар, ПРЕБЛЕДЕО је
или ПОЦРВЕНЕО, ЗАДРХТАЛЕ су му малкице усне или руке, ТРЕСНУО песницом по столу,
ПОДИГАО глас  зар су то “физички ефекти”? УНУТРАШЊА МОТИВАЦИЈА која се
преточила у једва приметно мицање усана приликом бајања на воду, у речи стручног
психотерапеута, или УОПШТЕ НИКАКО НЕ ИЗРАЖЕНА, пошто “Јој, убио бих га! Али,
приморан сам да се уздржавам, ћутим или осмехујем...” то и јесу “хипнотички таласи”,
НАМЕРА или ИНФОРМАЦИОНИ ПОКРЕТ који ћете упутити с “екрана” на периферију у
“задатом смеру” и “где треба”, тј. ТО И ЈЕСТЕ ПРЕНОС НОВЕ СЛИКЕ У ПАТОЛОШКУ
ИЛИ РАЊИВУ ЗОНУ, то су нервни физиолошки процеси који у сваком човеку постоје.

Паушално одрицање онога што се дешава у ИНФОРМАЦИОНОМ СВЕТУ и безумне

забране лишили су нас могућности да научно или на нивоу покушаја синтезе нетрадиционалне
и традиционалне медицине спознамо ново и развијемо столећима прикупљано искуство, тј. да
усавршимо методу информационе корекције. Народно коришћење “индивидуалних кључева”,
независно од њиховог броја, у арсеналу исцелитеља помоћу ПОНАВЉАЊА познатих му
бајалица и разноразних магијских ритуала, најчешће подсећа на “начело калауза”, не доводи
увек до жељених резултата, могуће, нешто и оштети у туђим “бравама”, дискредитујући
методу и онога ко јој нестручно прибегава.
Урођени квалитети, “божји дар”, практично необјашњиве индивидуалне способности
доводе до ефикаснијих резултата, али конкретни “рецепти”, талентовано нађена “врата” и
одабрани “кључеви” понуђени свима на коришћење не личе на искуство претходника, док
размимоилажења рађају оптужбе за субјективизам, шарлатанство аутора и састављача
најразноврснијих бајалица, сановника и остале езотеријске литературе. Несумњиво да
“кључеви” и ”врата” имају општа обележја, али ми је ониромантика омогућила да извучем
извесне специфичне закључке:

1. Информације које се могу “очитавати” и морају мењати обухватају следеће:

а) Постојање “жаришта болести” у овом или оном органу које се потврђује објективним
методама прегледа. “Жаришта” могу изгледати сасвим неиздиференцирано, у виду некаквих
тачака или крупнијих творевина на “екрану”, али се информације могу конкретније
расветлити. Није искључена могућност да се патолошки процес види онако како то реално
постоји у овом или оном органу, или онако како то изгледа, на пример, у атласу патолошке
анатомије или хистологије.
Није искључена могућност продора до нивоа ћелијског или унутарћелијског опажања, и
сличице жаришта се могу примати онако како се то види “с тачке гледишта” електронског
микроскопирања. Све је могуће. Дијагностички ниво очитаваних информација, несумњиво,
игра важну улогу, али за вршење корекције јасније потанкости “жаришта” не представљају
предност, пошто се негативне информације увек морају отклањати, како издиференциране
тако и у виду неконкретизованих слика. Најважније је да се има шта брисати и на чему
радити!
“Жаришта” се отклањају једноставним покретима руку на сеансама контактне или
бесконтактне масаже. Е па сад знате да се она, информационим покретима а не мишићним,
“бришу”, “одбацују” од тела у страну и тако даље. Вероватно да је за лење и исцелитеље-
почетнике једноставније да послате импулсе комбинују с мишићним контракцијама, које
потом могу постати једва видљиве или идеомоторне, и ничим се не могу утврдити осим
детектором лажи. Међутим, исти такав рад може се обавити ни прстом не мрднувши, “седећи
кô прикован” крај болесника, али изводећи те покрете или намере само на “екрану”.
Ефикасност обављеног рада се кроз извесно време потврђује контролним методама прегледа.
б) Постојање “сличица трауматских ситуација” из прошлости или текуће садашњости,
које пацијент потврђује. Разговор о виђеном доводи до брисања трауматског сећања, а не да
само зачуђује пацијента, већ га истовремено подешава на подсвесно блокирање рањивих
места.
в) Постојање “негативних символа” који као ни “жаришта” не излазе ван граница
људског тела. Они се “очитавају” мануелно с биолошки активних тачака или с радних зона, а
не са “сателита за везу” па се потом изводе на “екран”, или се могу јављати непосредно на
“екрану” код “експрес дијагностике”. “Символи” су информационо уопштавање центара
физичког тела. Они се чувају у меморији система органа, у нервним центрима самих органа
или “унутар ћелија”, формирајући “инграме” (по Р. Хабарду). “Символи” се не реализују баш
увек у виду обољења, пацијент их никада не објашњава, чак ни помоћу популарних сановника,
а тим пре не помоћу званичне медицине, изузев стручњака за психоанализу или дијанетику; не
дешифрују се баш увек исправно ни помоћу свакојаких езотеријских приручника.
г) Постојање сложених “информационих структура” које излазе из области подсвести
ван граница људског тела, које сведоче да су у довољној мери прикупљени негативни
програми управљања, да је извршен прелаз из квантитета у “квалитет”. Оне се увек потврђују
постојањем инкурабилних обољења, или психосоматских болести, или кармичких стања
човека, формирајући симптоме “ране дијагностике” који се могу открити у виду одговарајућих
вибрација у човековом биопољу, у виду “сателита за везу” или измењене ауре, деформација
поља итд.
“Информационе структуре” настају на “екрану” у виду сличица реалних или нереалних
животиња и остале гнусобе наднете НАД човеком, продрле У ЊЕГА, које се налазе НА
ЊЕГОВОМ телу (подробније описано у езотеријској литератури). Сем тога, “информационе
структуре” се прате на “екрану” у виду сличица из будућности, али то, као ни све горе
побројано пацијент никада не потврђује, а и званично здравство увек одбацује као
“булажњење”.

2. Негативне информације које сам побројао ИЗРАЗИТО СУ ИНДИВИДУАЛНЕ како

за онога ко преноси, тако и за онога ко их прима. Њих је потребно смисаоно дешифровати на
језик свести пацијента и исцелитеља, изузев добро очитаваних патолошких анатомских или
хистолошких “жаришта” и сличица “трауматске ситуације из прошлости” или “садашњости”.
Са сличицама се изводе једноставне методе корекције информационим импулсима “брисања”
на “екрану” или као резултат разговора о ситуацији са пацијентом на тему “Је л` то било или
не?”

3. Процес превођења добијених негативних информација из области несвесног у област

свести  једна је од наредних метода информационе корекције која захтева стручан
аналитички рад исцелитеља на одговарајућем нивоу “интуитивне анализе” или квалификацију
стручњака који влада савременим психотехничким методама.

4. Процес промене визуелних сличица на “екрану” обавезно захтева учешће свести

исцелитеља или стручњака. “Рецепти” који настану током процеса стварања “антисимвола”
или “антиструктура”, који замењују стручно психоаналитичко дешифровање и који су дати на
беспоговорно извршавање дотичном пацијенту, не могу се шаблонски преносити на друге
случајеве, макар они на физичком нивоу били слични по истоветним дијагнозама или
ситуацијама. Произвољна промена препорука које могу чинити сами пацијенти или
посматрачи са стране, допуне сачињених “кључева”, учешће знатижељника или саосећајних у
том процесу не доводе до очекиваних позитивних резултата, дискредитују или обезвређују
ваш труд. Зато је корекцију најбоље вршити ћутке, на сопственом “екрану” с потоњим
преносом “кључа” у патолошку зону пацијента.

5. Само је резултативност методе критеријум објективности обављеног посла, што се

позитивно одражава на здравље и добробит пацијента.

Значи, “ониромантика” је Mobilis in mobile  покретно у покретном. То је кључ за

спознају новога, то је веза између прошлог искуства и садашњег стваралаштва, то су “тајне”
које поверавам и, ко зна, можда вам тиме већ пружам потребну помоћ.

***
 “САН СЕ ОБИСТИНИО”

Муж, спремајући се на спавање, пита жену: “Јеси ли закључала горњу браву?” Она
одговара: “Јесам”. “А доњу?” Опет одговара да јесте. “А средњу?”, “И њу...” “А јеси ли ланац
ставила?”, “Не! Нисам!” “Ето, сад ко год хоће може да уђе у стан и носи све што му воља...”
Авај, лакше је рушити но градити. Пацијент нит зна нит га занима колико се снаге и
времена троши на сачињавање “кључева” ни шта је све за то потребно, и зато понекад
ненадано настали “информациони ланци” путем мешања са стране у унутрашње ствари само
компликују “браве” и одлажу позитивне резултате. Обично народни исцелитељи од људи
захтевају претходну “веру у хипнотизера”, јер иначе лечење наводно неће бити ефикасно, али
је то заправо одређена фиксација информационог стања, гаранција да пацијент неће
компликовати почетни став. А како погоршавати или компликовати, то нас не треба учити.
Ефекти “супротстављања” и методе његовог сузбијања врло су добро описани код
доктора Фројда те “о томе нећу разглабати” нити ми је потребна “пацијентова вера”. Једино
што пред сеансу мануелне терапије молим да се не мешају у оне процесе који ће објективно
настајати, да не ломе “код”, “оријентацију” на исцељење, али и те молбе понекад из разних
разлога остају неоствариве.
Обраћа ми се жена са жалбом на болове у крстима. На сеанси се отвара зона с
могућношћу кодирања против прекомерне тежине. Питам за дозволу да се умешам.
Пацијенткиња радосно даје сагласност, а на следећој сеанси уплашено описује своје
самоосећање тиме да су се појавили болови у епигастријуму, мука, повраћање или поремећај
столице после узимања хране. Питам: “Зашто сте јели?” Апетита није било? Не! Јесте ли били
гладни? Не... Па зашто онда јести? Као да почиње да схвата, али опет, ипак остаје страх, а шта
ако се “нешто НАОПАКО деси у њеном организму... Боље да не”. Онда морам да отклањам
резултате кодирања, “Немој нудити ако те не моле!”
 Међутим, чак и када наменски спроводим сеансе разарања зависних стања од алкохола,
пушења или прекомерне тежине, и пацијент се сасвим ослобађа жудње за храном, алкохолом,
дуваном или наркотиком, тј. јуче је било “страшно потребно! Уши су ми бриделе, толико ми
се хтело!”, а после сеансе током неколико дана није било ниједног порива, “кô руком однето”,
без икакве “кризе”, па опет испада да ни то није “Довољно добро!” Колико ли се само може
трпети НОВО СТАЊЕ? Сви пуше, хајде и ја да пробам па да видим шта ће бити. Сви једу, а
мени се НЕ ЈЕДЕ, али хајде да седнем да им правим друштво и нешто чалабрцнем. Хоће ли ми
се током јела појавити апетит? Тим пре што околина ништа друго и не ради него само доводи
у искушење...
АЛИ ЗАШТО, АКО ЈЕ НЕСТАЛА ПОТРЕБА? Је л` то ваша заслуга? Раније ниси могао
изаћи на крај с тим, сâм си ми се обратио, без икакве вере  и “резултат је ту!” Зашто се
мешати кад сам унапред молио и опомињао да не радиш оно ШТО ТИ СЕ ВИШЕ НЕЋЕ?
Каткад у таквим случајевима “објашњавају” да је то, је л` те, “навика”. Не би било згорег, осим
репрограмирања зависности, још и утицати на навику... Лишити свести? Претворити у
“биоробота”? У “зомбија”? Не? Онда како?
Понекад кажу да губљење апетита или жеље за наркотицима није резултат кодирања,
већ једноставно случајан стицај околности... “Само је прошло!” Моле да урадим “нешто
жешће” типа: “Корак у страну сматра се бекством, пуцам без опомене!” Е, то би тек било
“кодирање!” На велику радост, такви међусобни односи настају само између ОП и ЦНП, али
не између мене и пацијената. Као друго, драги моји, “тако не бива”. Таква очекивања
противрече нормалној анатомији и физиологији човека, пошто информационе структуре нису
у стању да претендују на “руководећу улогу” и замене функцију свести. Оне могу само да “се
жале”, “боле”, “цмиздре”, “досађују”, формирају зависна стања, отежавајући човеку живот, али
га то не лишава слободе избора, могућности да потражи лекарску помоћ да би се избавио
“наметљиве болести”. Дошао је мени, нестала је патолошка потреба, шта ће више од тога?
А као треће, не дај Боже да “тако бива”, зато што негативни програми управљања кад
доспеју у свест, претварају део аналитичког ума у “реактивни ум”, у ”демона-критичара”,
“демона-рушиоца”, “демона-хипнотизера” итд. и тсл., све до раздвајања, растројавања,
рашчетворавања (итд.) личности. Сами ћете се ослободити навике да “трпате залогаје у уста”
када нисте гладни, али зато ја морам радити с негативним програмима које, Богу хвала, можда
и немате. Чак се ни у методама емоционално-стресне терапије, где су резултати “жешћи” него
код доктора Темњикова, не ремети схема доминанте ХИПНОТИЗЕРОВЕ свести над
ОРГАНИЗМОМ пацијента. Хоћете ли да руководећу улогу препустите човеку са стране?

У идеалном случају, и чисто теоретски, мануелно кодирање има отприлике следећу

схему:
1. Пацијент нема блокирано стање. Јасно се дијагностикују сви симптоми постојеће
недаће, очитавају сви символи, структуре и сличице. Радне зоне су просто изванредне!
2. Без већег напора полази за руком дешифровање информација и њихово извођење на
“екран”. “Без упињања из петних жила” се одабиру “кључеви” за сва ”врата”.
3. Без додатних потешкоћа од стране пацијента врши се корекција, информационе
подструктуре се подешавају на “здрав начин живота”, тј. успоставља се потребан код.
4. Без разноразних психолошких бојазни пацијент схвата шта се са њим дешава, не
паничи у случају испољавања закономерне нелагодности или других “нежељених дејстава”
самоочишћења. Осим тога, он схвата апсурдност и реакционарност метода замене своје свести
руководећом улогом психотерапеута, хипнотизера или исцелитеља, чији резултати су
“очигледнији” али неприродни, краткотрајни и имају стварна нежељена дејства у виду појаве
самосталних негативних програма управљања, али сад већ базираних у свести.
5. С друге стране, пацијент не само да не намеће своје стереотипе на нивоу “навика
свести” новостеченом стању физичке добробити, не ломећи резултате кодирања и не
програмирајући своје органе на потпуну негативну хармонију са својим “навикама”, већ се,
обрнуто, угледа на своје “потчињене”, самим тим блокирајући негативне програме управљања
који се налазе у његовој свести, реметећи општу хармонију толико неопходну за настанак
кармичких стања. Самим тим долази не само до промене пацијентовог здравственог стања, већ
и до позитивних промена у судбини.

Али “шта би било кад би било!” Мануелна корекција има своје предности и своја
ограничења. Ех, кад би се могла наћи биолошки активна тачка или зона која би била директно
повезана са човековом свешћу, с оним њеним делом где су базирани “демони” и разорити их
том методиком! Али `оћеш! Постојање информационих проблема у облику индивидуалних
програма управљања који део аналитичког ума претварају у реактивни ум, не отвара никаква
подсвесна врата за директан продор кодираних информација, па макар она била и с
“револуционарним преображајима”.
Никаквим древним бајалицама или магијским радњама ишчитаним из рецепата сада
врло популарних књижица не могу се променити програми управљања који су у тесном
контакту с човековом личношћу. Индивидуално одабирање кључева за “структуре” решава
само део проблема. Њихов пренос се врши “одоздо нагоре” кроз центре подсвести, али не
више од тога. Газда ситуације, “Председник” увек остаје посматрач са стране, а поједине
његове “црте карактера”, навике, светоназор и емоционални оријентири могу бити главни
узрок настанка сложенијих проблема, и ту је потребно ДРУГАЧИЈЕ МЕШАЊЕ на нивоу
“виших метода” информационе корекције, на нивоу метода кармичке медицине. А сада нешто
подробније о томе.

Заштита “председничког дворца”, главног информационог центра, не врши се само

“физичким објектима”: прво коса (ћелавост не олакшава продор), затим мека ткива главе са
густим системом крвних судова, онда кости лобање, после чврсти мождани омотач, меки
мождани омотач који се претвара у танке нити налик на паучину на којој је “пихтијасто биће”
под називом encephalon, запљускивано ликвором. А осим тога, и приговори типа: “Знамо ми
до чега доводе разна тамо “хумана” роварења изокола зарад убацивања информација у људску
свест!” представљају један од разноврсних облика психичке заштите.
Сасвим одговорно тврдим да та “роварења” ни до чега не доводе! Нема ниједне БАТ,
ниједне “радне зоне” која би водила директно до човекове свести. Чак ни неурофизиолошка
истраживања са стављањем електрода директно на отворену површину великог мозга не
омогућавају његово претварање у послушну марионету, а идеја “Господара света” још дуго ће,
ако не и заувек, остати научнофантастична измишљотина. Осим тога, понављам: ма какве
познате негативне програме управљања преносиле информационе структуре ЦНП (од бр. 1 до
бр. 43, видети “Корене зла”, Поглавље III), они нису у стању да утичу у случају да се код
пацијента уз моју или помоћ других стручњака поремети општа негативна хармонија коју је
трпео током дугих година, од “инграма” до ”демона”. Или када нема шта да ступи у резонанцу
са свакојаком гадошћу, када је човек информационо чист.
 Несумњиво да најразличитије могуће психотерапеутске методике с елементима
сугестије, хипнозе итд. утичу на психу и човеково здравље, али су њихови резултати добро
познати, могућности нису безграничне, а сем тога, пацијентова свест у таквим случајевима или
спава или заузима став посматрача са стране, или почиње опет да се одупире не желећи да
уступи руководећу улогу, формирајући општепознате инграме: “Ја нисам подложан хипнози!”
Методе рационалне психотерапије уз укључивање свести најчешће подсећају на рад
психолога у виду “спасоносног разговора ни о чему”, чији је једини резултат поништавање
негатива: dixi et animam levavi  рекох и олакшах душу. Тако да се џаба бринемо. Изгубити
руководећу фотељу није тако једноставно, премда је и могуће. Изузев последица тешких
повреда лобање и мозга или других стања шока и губитка свести, сви остали ефекти
“зомбирања” на жалост спадају само у ресор “Треће силе”. Нама преостаје једна једина “зона
продора” директно везана за свест  да вам се директно обратим у своје име.

Док психоаналитичар или одитор ради с подсвесним информационим “символима” или

“структурама”, постижући с променљивим успехом њихово дешифровање у облику корекције
опсесивних стања (неуроза, фобија, стереотипних снова, појединих симптома итд.), имајући
понекад посла с мишићним испољавањима негативних информација (које, аутономно
функционишући, изазивају сасвим опипљиве “физичке ефекте”, тзв. хиперкинезу), стручњаци
за кармичку медицину обављају нешто слично, али у облику тумачења сасвим свесних
стереотипа у људском понашању. Они им дају неуобичајено објашњење и оно што се раније
чинило “ситницом”, током таквих “истрага” или у процесу “дијагностике карме” ненадано
постаје врло важно, малтене најважније, малтене основни узрок свих хроничних болести или
несрећа које се не дешавају само нама већ и нашим рођацима. Путем “некаквих
информационих препредености” с откривеним “ситницама” формирају се деформације чак и
на нивоу неживих предмета, али такви “физички ефекти” већ доспевају у класу “чудних или
необјашњивих феномена” и најчешће се не повезују с функцијом негативног програма
управљања.
Постижући преиспитивање у пацијентовој свести, репрограмирајући је у задатом смеру,
поставља се циљ промене ситуација из којих раније познатим методама није постизан никакав
излаз ка добробити. Међутим, као што сте схватили, тумачење “символа” или ”структура”, то
јест ониромантика  јесте вештина. “Кључеви” сачињени за решавање проблема једног човека,
не одговарају другоме, премда случајеви бивају практично истоветни. Не знам зашто се тог
принципа не би држали и у процесу “дијагностике карме” нити знам где је гаранција да “у
раду” понеки “умелац” не прибегне “начелу калауза”?
Ако имамо посла са “сасвим обичним” испољавањима свесне активности човека и на
нов начин их схватамо, објашњавамо и “тумачимо”, зар та “испољавања” нису налик на
негативне “символе” или ”структуре”, нису ли то САМОСТАЛНЕ ИНФОРМАЦИОНЕ
ТВОРЕВИНЕ које допуњавају оно што нам је већ познато? Да и још једном да! То и јесу
ИНДИВИДУАЛНИ НЕГАТИВНИ ПРОГРАМИ УПРАВЉАЊА који се не пројектују ни на
какав “екран” и узалуд је “мешати своје прсте” у то. Међутим... независно од тога што се још
једна “символика” базира у свести, ни она јој није очигледна, као ни све остало о чему је било
речи. И овај пут не са становишта језика човековог тела, о коме ионако ништа не знамо.
НЕГАТИВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НИСУ ОЧИГЛЕДНЕ ЗА СВЕСТ, али оне потичу од “људских
квалитета”, сасвим опипљивих и свима врло добро знаних.
 Не претендујући на истину у последњој инстанци, описао сам програм у претходној
књизи у виду негативних емоција. То се показало недовољним, пошто негативни програми
могу излазити ван граница људске свести, бити базирани на нивоу међуљудских односа,
блокирати тзв. ЕГРЕГОРЕ, али о њима нешто касније. Називи програма нису толико важни
(“укуси су различити”), главно је да су то АУТОНОМНЕ информационе ТВОРЕВИНЕ које
поседују сопствену “анатомију” и ”физиологију” и захтевају строго специфичне методе
корекције.

Ти програми се називају индивидуални не зато што свако како може тако и

“дијагностикује карму”. Нити зато што “свако има своје мушице“, него већином зато што
међусобно врло слични “негативи” изазивају сасвим различите деформације. У принципу, то
“није важно” за енергетске структуре ЦНП, пошто “наша снаша наразбијала се чаша”. То је
важно за пацијента, али не као чињеница дијагностике, “шта смо са чиме повезали”, већ као
резултат нестанка конкретних проблема после уништавања конкретног програма на који он
раније није обраћао нарочиту пажњу или се према њему односио “као према ближњем свом”.
И још. Програм се назива управљачки не зато што учествује у процесима
функционисања унутрашњих органа, већ што се у већој мери њихова сфера активности шири
ван граница људског организма; посредством негативне опште хармоније КОЈА СЕ НАЛАЗИ
У ОКОЛНОМ СВЕТУ формирају се стања стабилне невоље која човека прогањају у виду
злогласне “карме” или ”судбине”. А сада мало примера.

Сећам се својих првих “инфантилних утисака” од посете цркви, када ме је бака тајно од
родитеља, заобилазећи препреке милитантног атеизма, одвела на богослужење. Наспрам
велелепности храма сав “романтизам” њених претходних проповеди се развејао “јакоже дим
од тамјана” практично у првим минутима, пошто се “колектив” верника и по узрасту, и по
спољном изгледу мало разликовао од житеља старачког дома, а њима су се из неког разлога
придружили општепознати алкоси са железничке станице и “јуродиви”. Богу хвала, дотад сам
сем бакиних бајки већ био научио и пословицу: “Реци ми ко ти је пријатељ па ћу ти рећи ко си
ти”. Шта ће Господу сва та “публика”? И које место ја заузимам у тој “идили”? Ужас један!
Зар сам у то време могао знати да што је човек старији, то је ближи Богу, а ни бака ми о
томе није причала. Па и сада, радећи са пацијентима, са старијим људима, понекад сам у
прилици да откривам њима општепознате истине. На пример: зашто пита с јабукама испада
много укусније ако је испекла бака, а не мама? Зашто су видарке и врачаре све одреда бакице а
не младе снаше? Зашто смо раније слушали “савете старешина”, зашто смо тражили
родитељски благослов, бојали се родитељског проклетства, а сад нас за то некако “баш брига!”
Зашто старце вуче деци, а унуке баки и деки, док мама и тата покушавају да се
“курталишу излапелих предака”? И да ли се “излапи” само од тешке артериосклерозе крвних
судова мозга? Шта је ту примарно, а шта секундарно? Уопште не желим да “разглабам
баналности” на теме морала, да тражим праве и криве зато што ако се бакица, “уставши ујутру
на погрешну ногу”, ћутке “прежвакавајући” прекјучерашњу љутњу на кћерку или њеног мужа,
лати спремања ручка, онда нико не може гарантовати да њен котлет неће запети у грлу било
ког члана породице. А ако још притом и испегла веш или обрише прашину у стану, пратећи
своје радње извесним “мисленим предоџбама”, онда ће сваки ћошак углачаног стола
удесетостручено зрачити њено стање на све одреда, или боље речено на свакога почев од
“омраженог” зета па до вољене унучице. Допашће и вама онако “по комшијски” или “по
пријатељски” ако случајно навратите.
Исти ефекат има “додатно пуњење” после опетованог гледања или читања информација
из рубрике “Нико није заборављен! И ништа није заборављено!” (о Другом светском рату),
успомена типа: “Не соли ми живу рану...” или удесетостручено после пријатељских напора у
игри “Замислите само, какав ужас!” на клупици пред улазом. Најразноврсније добронамерне
хроничне бојазни и забринутост најчешће се завршавају сакраменталним фразама: “Знала
сам!”, “Срце ми је осећало!”, “Ама ви ме вечито не слушате!”, “Шта сам ти рекла!”, “Па ја вам
то у најбољој намери!”, “Па ја само на вас мислим!” итд. и тсл.
“Магија старијих људи” је објективна реалност чијих предности они нису увек свесни,
и ако ми успе да је преоријентишем у потребном смеру, онда палачинке које спреми ташта
Ивана Ивановича не само да су његово омиљено јело, оне отклањају умор, спречавају настанак
кардиоваскуларне патологије, делују лековито код остеохондрозе, дробе каменчиће у
бубрезима и жучном мехуру и “још много тога”. Опран и опеглан веш изванредно лечи
хроничну несаницу, гинеколошке и уролошке болести, побољшава интимне односе међу
супружницима. Углачана површина писаћег стола благотворно утиче на унуков успех и
понашање у школи. Мисаони благослов било ког члана породице који излази на врата
полазећи на посао није само најефикаснија метода превентиве повреда у саобраћају, већ и
залог успешног “кретања по службеној лествици”.
Можда се међу критички настројеним читаоцима нађу и такви који ће доказивати да
“тако не бива!” позивајући се на “Упутства о заштити на раду” или на “Практични приручник
за лекаре” где о томе нема ни спомена? Шта ћете, конкретно-сликовито опажање није само
начин општења међу животињама, оно ни људској свести није страно. Дозволите и мени онда
да се позовем на литературу у опису случајева “из туђе праксе”:

“На искушења се није морало дуго чекати. Свакојаке напасти су се обрушавале са свих
страна  непријатељ је покушавао да ме застраши. Руководиоци на послу су ме и раније
мрзели због верских уверења и покушавали да ме скрајну. На злонамерност сам већ почео да
се навикавам, али шта је почело после учешћа у молепствијима... И то је тек пола зла. Око
мене се дешавало нешто нечувено. На пешачким прелазима су аутомобили покушавали да ме
прегазе, ко зна зашто пролазећи кроз црвено светло. Аутобуси којима сам се возио до парохије
кварили су се на сваком километру или чак сударали... Најзад, појавило се доста
“добронамерних” који су о мом исповеднику говорили: “Ти си скренуо! Па он ради оно што
није уобичајено...” Глава ми је просто пуцала. Али, свештеникове молитве су развејавале све
смицалице које не само да ми нису штетиле већ су чак ДОНОСИЛЕ КОРИСТ  ПОМАГАЛЕ
МИ ДА УВИДИМ СВОЈЕ НЕСАВРШЕНСТВО”. (“Вражје смицалице”). Јеромонах
Пантелејмон. Москва. Православни фонд “Благовест”, 1997. г., стр. 10-11).

“Један пацијент у Америци испричао ми је своју ситуацију која пре личи на виц:
“Хронично ме тера баксуз  причао је.  Ево, замислите само, стојим са женом на аутобуској
станици. Аутобус је требало да стигне кроз пет минута. Нема га кроз пет, десет па ни двадесет
минута. Жена ми каже: “Склони се мало даље јер иначе аутобус неће доћи”. Одлазим са
станице, све је у реду  аутобус стиже, и такве ствари ми се често дешавају. Ако стојим у реду
у продавници, каса се поквари баш преда мном”...
 “Недавно ми је телефонирала моја асистенткиња и рекла да се родитељима покварио
телевизор. Отац је често гледао емисије и врло емотивно реаговао на економске и политичке
догађаје у земљи. Извршим тестирање поља телевизора  деформисано је програмом мржње.
Асистенткиња каже оцу:
 Схвати, све око нас је живо, телевизор, фрижидер, сви предмети у кући. И ако се
лоше односиш према њима, они ти истим узвраћају.
Отац је врло зачуђен.
 Шта, зар ја имам такве способности да чак на телевизор могу утицати?
 Сви сада имају веома велике способности, и то не зависи од тебе, већ од онога што се
на Земљи дешава.” (С.Н. Лазарев. Дијагностика карме  1,2, стр. 121, стр. 115).

Вероватно је асистенткињи опростиво не баш најстручније “тумачење” онога што се

десило, док Сергеј Николајевич, “преоптерећен”, није обратио пажњу на логичко неуклапање,
пошто мржња усмерена према “унутрашњој и спољној политици” није требало да деформише
љубљени телевизор или фрижидер. Какве они с тим имају везе? И зашто они морају да пате
или “враћају мило за драго” као што нам враћају “они што ведре и облаче”? С друге стране,
колико ли је само те мржње усмерено на “познату адресу”, сами прорачунајте проценте и
истестирајте макар једног државника. Није ваљда да се његово поље не деформише? Не, овде
очигледно “нешто није у реду”. Гвожђурија, разумеш, не може да издржи, а њима “ништа не
фали?!” Оставимо овај пример “за касније” кад будемо анализирали негативне социјалне
програме управљања који блокирају егрегор “Ми”.
Драги моји, схватам ја сопствени задатак као аутора књиге која се мора уклопити у
строге оквире “испричај и покажи!”, али сви покушаји откривања реално опипљиве силе у
механизму човековог утицаја на неживе предмете или на читаве догађаје, осим
информационог управљања, осуђени су на јалову потрагу. Само информациони сигнали
ПРЕТХОДЕ мишићним контракцијама, само негативни програми ПРЕТХОДЕ настанку
познатих ми деформација, а њихова корекција ПРЕТХОДИ реалним променама набоље. Ако
су вас моји аргументи УБЕДИЛИ, онда и не треба ићи далеко за примером који доказује да су
“речи, речи, речи...” “инспиратор и организатор свих наших победа!” и то не само на нивоу
“перестројке свести”.
Познато је да 95 % људских генома не учествује у унутарћелијском метаболизму.
Званичној науци још увек није јасно чему служи толика количина хромозома у молекулима
ДНК и РНК, а што се тиче нас  ми заборављамо ноторне истине, познате из школске клупе,
да су једноћелијска бића милијардама година старија од нас. Апсурдно је претпостављати да је
живи организам у “слепо-глуво-немом стању” могао опстати у околној средини, претворити се
у вишећелијско створење, развијати се и еволуирати све до појаве Homo Sapiens-а. А у њему су
се “изненада, из чиста мира, а с циљем да ближњима приповеда најразноврсније којештарије
формирали органи за информационе међусобне односе”?
Држећи се конкретно-сликовитог опажања, гледајући кроз микроскоп, на
једноћелијским организмима можемо открити органе кретања у виду репића, длачица или
некаквих “псеудопода”, али се ни уши ни очи не виде, а ако вирнемо у уста некаквој амеби,
нећемо открити гласне жице. Нисам цитолог и не знам чиме се преносе информациони
сигнали од једне ћелије другој, чиме се примају, али ће се по свој прилици међу 95 % наћи
одређена количина хромозома која ће утицати на 5 % мењајући унутарћелијски метаболизам,
претварајући њихове ускоспецијализоване функције у “безумне испаде” малодиференцираних
мутаната канцерозног тумора.
Панични узвици: “Јој, мама, шта ће с нама бити?!” не допиру до “инграма” смештених
у ћелијском језгру. А савети у погледу рифрејминга у виду “прогласа Председника свом
народу” остали су добре намере аутора књиге “Корени зла”... (Или нису остали?) Из своје
терапеутске праксе знам да поједини медицински препарати истоветне биохемијске формуле,
али различитих назива у виду фармаколошких синонима, имају сасвим различит клинички
ефекат. На пример, капсуле ноотропила боље делују од таблета пирацетама. Ако вам у апотеци
буду доказивали да “Есенцијале” може заменити “Актовегин”, не верујте, зато што потоњи
поседује скоро чудотворан ефекат код акутних поремећаја можданог крвотока, док се сви
остали биостимулатори у дотичном случају по клиничким ефектима мало разликују од “Алоје”
или “Екстракта плаценте у праху”.
Биће да биохемичари и фармаколози не узимају у обзир ИНФОРМАЦИОНИ УТИЦАЈ
препарата који продиру у процесе унутарћелијског метаболизма. Вероватно да код таквог
продора ни информациони центри у ћелијском језгру или хромозомима не мирују, али
последице прате већ интернисти на основу сопствених клиничких “испитивања” по
резултатима лечења. Свака превентивна вакцина је информационо подешавање имуносистема
на уништавање познатог микроба изазивача болести. Поједини хипотензивни препарати, тзв.
ганглиоблокатори поседују механизам блокирања нервних центара, слично отровима попут
курареа, имобилишући глатку мускулатуру крвних судова. Постоје медицински препарати који
блокирају функцију фермената, што има за резултат промену биохемијског “сценаријума” тако
да се не синтетише ова или она материја која, са своје стране, треба да учествује у следећем
циклусу итд. Али не делују само лекови тако. Најминималнија доза калијум-цијанида која
доводи до тренутне смрти, не убија својом количином.
Сваком ђаку је разумљиво зашто експлодира “Мерцедес” од радио-вођеног уређаја и
зашто се не блокирају сигнали који полазе из џепа убице у виду позивних сигнала радио-
станице “Надежда” на чијим таласима је у тренутку злочина звучала узвишена музика, можда
омиљена песмица мачка Леополда “Децо, хајде да се дружимо!” или проповед о томе да ће
“Лепота спасти свет!” Немогуће је ослободити се аскариодозе бавећи се шејпингом,
бодибилдингом или џогирањем. Биће да је спас у другоме. У уништавању паразитских
програма који обавезно доводе до “експлозије”, ако неко правовремено и згодно покушава да
“стисне дугменце”.
Као потврда реченог, ево вам и “сна који се обистинио!” Пророчански снови у којима
садејствују сасвим невезани предмети, догађаји и људи, с једне стране може послужити као
самосталан и не обавезно негативан програм управљања, чије функционисање доводи до тога
да се све и оствари, а с друге стране, такве информације могу бити из области “ране
дијагностике”, но шта било да било, сваки програм увек претходи догађајима.

Дакле, извлачимо следеће закључке:

1. Настанак кармичких стања човека, “прикључивање” на “Трећу силу” немогуће је без

постојања и функционисања довољног броја ИНДИВИДУАЛНИХ ПРОГРАМА
УПРАВЉАЊА, који ступају у негативну општу хармонију не само с информационим
“символима”, “структурама”, “инграмима” смештеним “испод нивоа” човекове свести, него и с
НЕГАТИВНИМ ДОГАЂАЈИМА У ОКОЛНОМ СВЕТУ.
 2. Индивидуални негативни програми о којима ћу причати у овој књизи БАЗИРАНИ
СУ САМО У СВЕСТИ, зато се и састоје ИЗ ЊЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА, ПРЕТВАРАЈУЋИ СЕ У
ДЕО ЛИЧНОСТИ.
3. Програми нису сложени по садржини, већ по функцији, не тиме што могу обухватати
масу информација везаних за различите међусобне односе човека (од неживих предмета до
религиозних вредности), већ тиме што се мешају у те међусобне односе, УПРАВЉАЈУ
МНОШТВОМ ДОГАЂАЈА и то не чине непромишљено, већ од тога корист имају једино
структуре ЦНП.
Информациони садржај програма не мора бити претерано замршен, каткад је врло
примитиван, прерушен у стереотипе понашања, црте карактера, незнање или наивно
одрицање. Програми понекад постоје у виду личних закључака или “навика”, али успешан
процес дешифровања и корекције доводи до нормализације ГЛОБАЛНИЈИХ ДОГАЂАЈА који
су били “повезани” с тим “ситницама”. У томе је “неслагање” и ту је “сложеност”. На пример:
одсуство сазнања из области кармичке медицине или њихово потпуно одрицање типа “Не тиче
ме се!” није поуздана заштита нити гарантује да се убудуће неће појавити проблеми, али ако
проблеми већ постоје, то “незнање” отежава или чини практично немогућим процес корекције,
истовремено отклањајући сваку препреку у садејству ЦНП с његовом “жртвом”.
С друге стране, “САЗНАЊА” која пацијент стекне у тој области у облику придика
“приучених психотерапеута” покупљених из сада популарних издања у форми “застрашујућих
мистичко-езотеријских концепција” што улогу ЦНП уздижу с нивоа паразита напајаног шкарт
енергијом до нивоа “агресора”, ”грабљивице”, “Карме!” или “Васељенских закона!” могу се
претворити у НЕГАТИВНИ ПРОГРАМ ОБУЧАВАЊА (видети “Корене зла”), од чијег
функционисања на крају крајева НИШТА ДОБРО НЕ ИСПАДА ни у пацијентовом животу, ни
у процесу неопходне корекције.
4. Свака нетрадиционална (или традиционална?) екстрасензорска методика
дијагностике, па и коришћење психографије, аутоматског писања, метода “Гатања сибирске
исцелитељке”, видовитости, “методе видовитости коју доктор Темњиков нуди за очитавање
сличица, символа или структура”, МОГУ ПОТВРЂИВАТИ постојање кармичке патологије,
али НЕ МОГУ бити методе ДИЈАГНОСТИКЕ КОНКРЕТНИХ НЕГАТИВНИХ ПРОГРАМА
УПРАВЉАЊА који се налазе у свести.
5. Дијагностика и корекција се у дотичном случају врши само на нивоу “људског
мозга”, тј. путем аналитичког рада са пацијентом. Једино пророчански сни без деформација, у
целини, потпуно и очигледно планирају ситуације које се потом и остварују, али ниједан
негативни програм НИКАДА ПРЕД ЧОВЕКОМ НЕЋЕ РАЗОТКРИТИ СВОЈЕ ЗАМИСЛИ.
МАСКИРАЊЕ га одржава у животу током многих година, и само стручно дешифровање С
ЈЕЗИКА СВЕСТИ на ЈЕЗИК ДОГАЂАЈА све поставља на своје место.
6. Без обзира на сличност програма и њихову прилично широку распрострањеност, они
могу изазвати ИЗРАЗИТО ИНДИВИДУАЛНЕ ПОСЛЕДИЦЕ у сваком конкретном случају.
7. Препоруке којих се пацијент држи ради разарања негативног програма и које доводе
до нестанка хроничних проблема, не могу се шаблонски пренети на идентичне случајеве, а
постојање сличних деформација код новог пацијента не даје право на помисао да ће он имати
исте такве негативне програме.

***
 “ИДИ ТАМО, НЕ ЗНАМ КАМО”

Ако сте пажљиво читали оно што сам написао, без прескакања с места на место, онда
сте вероватно схватили да ће екстрасензорска метода корекције, тј. онироманика умногоме
бити налик на аналитички рад на разарању негативних програма. Налик је по томе што су
програми, као делови личности, сасвим формирани, постојани и непоколебиви као црте
карактера или навике; постојани као “символи” или ”структуре”, пошто су то информациони
центри у којима се одигравају уопштавања, макар и не претерано замршена, макар и сасвим
ограничена (и за ЦНП је боље да таква и остану!), али она садрже закључке о разноврсности
догађаја који се одигравају. “Било би добро!” да ти закључци “не буду дубо...о...комислени”;
понекад је довољно “одмахнути руком” на читав свет као од насртљивог инсекта, понекад му
упутити “благотелећи поглед“, понекад одреаговати на “необично” ироничним осмехом и “све
ће бити у реду!”.
Негативи смештени испод нивоа свести маскирају се у облику “символа” или
“структура”. На нивоу личности камуфлажа изгледа као ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМ
ЗАШТИТЕ који програм претвара у облик “Sancta simplicitas”  света простота;
ПРЕТЕНДУЈУЋИ НА УЛОГУ “сигурног спонзора” или “анђела-чувара”; ВРШЕЋИ
ФУНКЦИЈУ “хитне помоћи” или “тужиочевог надзора”.
Процес корекције, насупрот томе, мора бити динамичан, покретан, али не по томе што
доктор током извесног времена разговара са пацијентом, већ по томе што тај разговор има за
резултат СКИДАЊЕ КАМУФЛАЖЕ с “маскираних” делова личности, обелодањивање свих
њихових “мана” и “порока”, врши се аналитичка “истрага” и формира “доказни предмет” у
коме су очигледне настале деформације НЕПОСРЕДНО ВЕЗАНЕ са животном активношћу
програма, и никакви га “параванчићи” више не спасавају од “изрицања сурове пресуде и њеног
извршења”.
За успешну корекцију, као и пре, “радне зоне” морају бити сасвим одговарајуће, а у
случају њиховог блокирања или најминималнијег отварања, делује се кроз болне тачке додира
структуре ЦНП са човековом личношћу, а ако је с почетка немогуће разарање програма
управљања (због психолошких особености пацијента), онда се ствара систем
ИНФОРМАЦИОНЕ ЗАШТИТЕ од “Треће силе”.
Унапред можемо претпоставити да су у процесу репрограмирања могућа испољавања
“извесне нелагодности” у виду изненада искрслих непријатних СТАЊА све до ОЧИТИХ
ПРОЦЕСА “САМООЧИШЋЕЊА”, али све то не би било ништа да ти процеси не излазе ван
граница људског тела, и да није мог “злогласног графикона!” насталог као резултат
међусобног пресецања трију равни од којих свака представља посебно стање човека. Међутим,
оно што настане на папиру представља само одраз онога што СЕ ОБЈЕКТИВНО ПРЕСЕЦА у
околном свету у коме је “ко зна зашто све међусобно повезано”.
Могућа “нежељена дејства” после сеанси мануелног кодирања која се изненада јављају
и изненада нестају, захтевају да пацијент како треба схвати да се у организму одиграва извесна
“перестројка”, “обнављање”, можда “поправка”, те да је појава непријатних физичких осећаја
или других очигледних реакција неминовна, као појава “шута” који нетрагом нестаје после
“великог спремања”. Али пробајте да ИСТИМ ПОРЕЂЕЊИМА објасните “нежељена дејства”
настала после сеанси кармичке корекције...
Најбоље је то не истицати пошто сами пацијенти РЕАКЦИЈЕ КАРМИЧКОГ
ЧИШЋЕЊА сматрају за “случајан стицај околности”. Али ако те “реакције” постају очигледне
за онога ко је о томе имао магловиту представу, ипак морам објашњавати шта се то дешава и
одговарати на настала питања користећи ДРУГАЧИЈА ПОРЕЂЕЊА, отклањајући насталу
недоумицу или сујеверни страх.
Добро је ако се пацијент претходно “није нахватао” негативних програма обучавања из
одговарајуће кармичке литературе и НЕМА ЧИМЕ да процењује догађаје КОЈИ УПОРНО
ОДВРАЋАЈУ ОД МЕНЕ и НЕ СХВАТА их као “Опомињући знак!” или “Божје провиђење!”
који су категорички ПРОТИВ тога да се он ослобађа хроничне патње “ПОСЛАТЕ ОДОЗГО”,
јер ће иначе... “БИТИ ЈОШ ГОРЕ!” зато што он, сада патећи, “ОДРАЂУЈЕ КАРМИЧКЕ
ДУГОВЕ” и самим тим “СПАСАВА СВОЈУ ДУШУ”, док “доктор Темњиков збуњује добре
људе...”
Но најчешће се, као по “закону подлости” (“Марфијев закон”), после консултације или
прве сеансе пацијентови ПРОБЛЕМИ ЗАОШТРАВАЈУ, понекад искрсавају неочекиване
невоље, а ако почну да се дешавају ствари за које је раније знао само по чувењу или “чисто
теоретски” из рубрике “Очигледно и невероватно” (“Веровали или не”), а ту је лично постао
главни сведок накарадних маневара ЦНП све до испољавања “кухињског полтергејста”, хтео
ја то или не, морам “објашњавати”.
Нећу читаоца застрашивати тиме да почињу да “лете тигањи, пегле итд.”, да се
појављује “вода на стропу”, да се чују “шушњи и лупкање”, свеједно нико неће поверовати,
јер, ако до нечег сличног дође, онда не као систем већ као казуистика, али покварени
телевизори, фрижидери, машине за прање рубља, аутомобили или компјутери, прегореле
сијалице или осигурачи, сасвим отказала електроинсталација, процурела вода или запушена
канализација и... “штошта друго” на нивоу макро и микро кварова, који се изненада дешавају
“после првог сусрета с оним... доктором”, никада се (ко зна зашто?) не сматрају за
ОБЈЕКТИВНИ ПРОЦЕС КАРМИЧКОГ САМООЧИШЋЕЊА, док понекад дешавања
онемогућавају наставак сеанси, обрастајући познатим стереотипима, али већ укључујући моје
презиме:
“А-а-а! Тај Темњиков! НЕ ИДИТЕ ЊЕМУ! Ви нисте чули, али ја знам да он користи
некакве “бајалице”. Изговара се некаквом тамо ониромантиком, док то заправо није ништа
друго до “ЦРНА МАГИЈА!” А још себе доктором назива. Знамо ми такве лекаре! Прод`о
ваљда душу ђаволу, па се зато око њега враг би га знао шта дешава!”
Но, пријатељи моји, имам ја довољно стручних квалификација да бих “накачене
етикете” претворио у супротност и чак их искористио за психолошку рекламу, не
прибегавајући никаквим “тамним силама”. Користећи само један феномен, “оператера НЕ”,
може се постићи сасвим супротно звучање “тијех усклика”, прикуцавши на стуб одговарајућу
таблу.

СЛУШАЈТЕ доктора Темњикова

НЕ ГЛЕДАЈТЕ га
ВЕРУЈТЕ му!
 ОН ВАМ

НЕ ПОМАЖЕ

ОН ВАС

ОСЛОБАЂА проблема!
НЕ
ОН
ЗНА како се то ради
НЕ ПОСЕДУЈЕ јединствену методу!

СВЕ ШТО ЈЕ ОН НАПИСАО

НОВО
ПАМЕТНО
НИЈЕ СИГУРНО
СТРУЧНО!
Цртеж 1

Ако се некоме прохте да се обрати човековој подсвести, с њом треба разговарати

ЊЕНИМ ЈЕЗИКОМ, а на том нивоу се табла “НЕ бацај ђубре!” схвата као оријентација
“БАЦАЈ ЂУБРЕ!”. Затим, жеља која као да је поникла из “дубине јестаства”, за паћенике
представља основни мотив за деловање, пошто је “забрањено воће увек слађе!” па према томе,
веровали или не, али наведена табла “НИЈЕ пример рекламирања могућности доктора
Темњикова!”
Е, а поводом мог презимена “народним умелцима” који желе да дешифрују поједине
символе, боље би било да се уопште “моје ствари” не лаћају, пошто једно историјско
обавештење овако гласи:

“Орфеј, трачки бард, велики просветитељ, био је први међу пророцима и песницима,
потомак Муза који је Грке учио и од кога је мудрост прешла Хомеру, Питагори и Платону.
Његово име је заправо изведеница из “ТАМНИ”. Био је инициран у Египатске Мистерије, из
којих је стекао солидно знање магије, чаробњаштва и медицине”.

А сада... желим да извршите елементарну анализу догађаја који се одигравају на нивоу

“кухињског полтергејста”. Ако после сусрета са мном пацијенту цркне телевизор или процури
водоводна цев, како се онда такве појаве могу сматрати за “указујући прст” који наводно
благовремено одвраћа од наставка корекције кармичких стања. Не морате ми веровати, али се
онда немојте обраћати ни “тамним”, ни ”светлоплавим”, ни ”азурним” (“светлоплави” 
“топла браћа”; “азурни”  има се у виду С.Н. Лазарев, аутор књиге “Дијагностика карме”)
стручњацима, већ, одбацивши сујеверни страх, позовите најобичнијег мајстора за телевизор и
он ће вам популарно објаснити зашто је до тога дошло, пошто покварени чип (или клозетска
шоља) нису “ефекат астралног каратеа” већ фабричка грешка. Па и у осталим сличним
“догађајима” се испољава општи механизам “ГДЕ ЈЕ ТАНКО ТАМО СЕ И КИДА”, али,
обративши пажњу на прву половину те пословице и схвативши зашто су ТАНКА МЕСТА тако
изванредно распрострањена у сфери услуга и не само тамо, све ћете поставити на своје место.
Јер, иначе се “стручњак” у облику “заслужног алкохоличара Руске Федерације” који
“један круг није довртео и један шраф није дошрафио” претвара малтене у ПРОРОКА у својој
Отаџбини, а није ЦНП већ малтене САМ ГОСПОД БОГ тај који посредством покварених
“скарабуџених фрцокли” врши КОНТРОЛУ над људским судбинама, благовремено
приморавајући пацијента да размишља о “светском проблему”: “Бити или не бити код доктора
на сеанси?”
Схватам ја извесну “емоционалну обојеност” која се у читаоцима може појавити у
форми “Јој што је интересантно!”; приликом посете “Анатомском музеју” могу се доживети
слична стања приликом посматрања вешто начињених препарата појединих делова људског
тела: на пример, разгранати крвни судови органа подсећаће на “грану корала”, а ако се на томе
формирао “крупан сплет” ангиома или другог злоћудног тумора, онда то изгледа “сасвим
естетски” подсећајући на декоративне гуке на патуљастом дрвету. Шупља циста на јајнику,
унутар које се каткад јављају зуби и коса поприлично чуди “гледаоце”, изазивајући поједине
шале и безобраштине о томе да жене могу имати зубе и “тамо где не треба...” итд.
Било које “нежељено дејство” после корекције, од незнатне физичке нелагодности до
феномена “кухињског полтергејста” уопште не сведочи о мојој “екстрасензорској моћи”
обојеној у “тамну” или ”белу” боју. Најбоље би било да формирате “стручни поглед” макар на
сопствену ситуацију.
И поред појединих јалових покушаја негативних програма обучавања, који могу и
морају имати индивидуалну форму изражавања, на пример: од личних прибојавања која се
јављају током читања ове књиге, до мишљења посматрача са стране “Тако не бива!”, ми
настављамо рад, подвлачећи још једну црту, начинивши текућа уопштавања.

У формирању кармичких стања човека учествују свега “три силе” и то:

1. Информациони програми болести који не излазе ван граница човековог физичког
тела, који могу стицати облик “инграма”, ”символа” или ”жаришта”. Ту спадају програми
базирани у подсвести, али не више од тога, у облику “структура”, формирајући психосоматске
болести или друге физичке невоље којима се баве психоаналитичари и одитори.
2. Индивидуални негативни програми управљања који не излазе ван граница људске
свести, али који ПРИВЛАЧЕ НЕГАТИВНЕ СИТУАЦИЈЕ ИЗ ОКОЛНОГ СВЕТА. Део тих
програма познат је психијатрима у виду граничних психичких болести, неуроза и др. Ти су
програми у дијанетици описани као “демони”, у књизи “Корени зла” наведен је њихов списак
у облику негативних емоција, док ће им У ОВОЈ КЊИЗИ БИТИ ПОСВЕЋЕНА НАЈВЕЋА
ПАЖЊА.
3. Централни негативни програм, “Трећа сила”, која постоји као самостална
енергоинформациона творевина, која живи по својим примитивним законима, али представља
релативно разумно биће, чији је подробан опис дат у претходној књизи. То “тројство” само
међусобно удружено може формирати кармичка стања човека.

Мешањем у општу хармонију НА БИЛО КОМ НИВОУ могу се постићи позитивни

резултати, али најефикаснију методику представља рад с индивидуалним негативним
програмима управљања смештеним у “светињи над светињама” накарадног општег процеса
садејства ЦНП са човеком. Задатак ни издалека није лак зато што за процес репрограмирања
треба јако много времена, али да бих постигао осетне позитивне резултате одмах после првих
сеанси и свео на минимум феномене “кухињског полтергејста”, користим неколико метода
информационе заштите између друге и треће карике, а онда, оградивши пацијента од
паразитског утицаја ЦНП, у светлу прве добробити настављам рад на уништавању програма
свести.
Наравно да “Трећа сила” после сеанси мануелне терапије, лишивши се могућности
управљања човеком, почиње да маневрише и меша се у оне процесе којима није посвећена
дужна пажња, зато и настају тзв. “нежељена дејства”, али свако зло има своје добро. Као прво,
човек почиње да схвата да је у околном свету заиста све међусобно повезано, и у томе нема
никакве мистике. Као друго, он почиње да штити не само себе самог, већ и да коригује
ситуације на изглед без икакве везе с његовим “мисленим предоџбама”, стичући одговарајуће
навике. Као треће, у случају заоштравања се врло изразито разоткривају све “подводне струје”
и “подводни гребени”, пред пацијентом се откривају сва рањива места и више не морам ништа
теоретски доказивати. Све је очигледно. “Мине с одложеним дејством” које је требало да
обаве своје благовремено и згодно, доспевају у видно поље и ефикасно се демонтирају.
Зато, пријатељи моји, не треба бежати од доктора као од нечисте силе, већ рећи хвала,
ако не мени, оно примитивном “мозгу” ЦНП пошто се одмах откривају све “његове карте” и
употребљавају скоро сви “адути”. Он то чини силом следеће две околности, као прво “не
можемо чекати” јер смо “јако гладни...”, а као друго, премда је то и ЦЕНТРАЛНИ но
НЕГАТИВНИ, што значи да “нисмо баш сума ума” независно од разнобојних `аљина којим га
снабдевају поједини “истраживачи” и “философи”. Није му знано да методе лечења путем
заоштравања хроничних болести већ одавно користе наши гинеколози и дерматовенеролози, и
ако на светло божје испуже разноразна нечист, она више “у мутној водици не може рибу
ловити!”
Јака ствар  поправићете телевизор, заменити водоводне цеви “иха-ха откад”
постављене. Замислите само да је до квара дошло у јеку грејне сезоне, а не после прве сеансе
са мном, да вам је спона пукла док сте возили левом траком ауто-пута, а не у тренутку изласка
из гараже на планирани сусрет са доктором. Таквих примера из праксе доста се накупило, али
је најважније да пацијент исправно оцени оно што се дешава.
С друге стране, ти догађаји су дијагностички знак да код пацијента постоји кармичка
патологија, а никако не сведоче о томе да је Темњиков члан некакве магијске банде. У
претходној књизи сам описао неколико начина ИНФОРМАЦИОНЕ ЗАШТИТЕ од
управљачког утицаја ЦНП која раздваја човека од “Треће силе” што доводи до тренутних
резултата, али ћу сада “о свему” подробније и с примерима из праксе.

Ако желите да овладате методиком, онда је, као прво, узалудно да своју психу
подешавате на јалове потраге за некаквим реално осетним “механизмима” управљања или
материјално постојећим “центрима” у којима седе “конкретни несавесни људи и путем
локатора или некаквих антена, шаљући незнане сигнале, депресивно делују на човекову
психу”. Све то ми, да извинете, “мирише” на психијатрију или у најбољем случају на
научнофантастично булажњење. Ни сам не знам нити сам икада покушавао да сазнам како
изгледа ЦНП, како ОНО мирише, може ли се ухватити за репић или друго место. То су сасвим
излишне оријентације чула које не стварају потребне мислене предоџбе за ефикасан рад,
пошто ћемо имати прилике да се одупиремо само на информационом нивоу, с тим што канал
излаза информација којима се одупиремо не сме бити на нивоу “материјално опипљиве
апаратуре”.
То се не сме претварати у речи, гестове, разматрање са заинтересованим или
незаинтересованим лицима. Резултативне ће бити само МИСЛИ, али мисли исправно
формиране и оријентисане у потребном смеру, о чему ја и разговарам са пацијентима и на шта
сада усмеравам читаоце. Почетни став је “Ћутање је злато”, али нећете имати прилике да само
ћутите, треба да се ради, али не путем превођења обављеног МИСАОНОГ РАДА на језик, већ
путем одупирања и борбе с информационим структурама ЦНП.
Узалудно је ићи линијом мањег отпора у форми “Па рецимо...” Ако се централни
негативни програм не може опипати, омирисати или лизнути језиком, то не значи да “тамо
никакве силе и нема!” Када су Сократа питали ШТА је по његовом мишљењу БОГ, одговорио
је: “Шта је Он то не знам, али знам шта Он није”. То су Ваши проблеми а не моји, и дабоме да
Господ с тим нема никакве везе. Покушајте да своју психу преведете с конкретно-сликовитог
мишљења макар на ниво апстрактног мишљења, и то ће бити први корак у потребном смеру.
Потрудите се да допустите ПОМИСАО да сва објективна реалност не мора да се смести у
“Прокрустову постељу” пет чула од природе датих човеку. Покушајте да на себи извршите
било које “револуционарне преображаје”, оставивши на миру читаво своје претходно
материјалистичко искуство, убедивши себе да “Трећа сила” може невидљиво присуствовати
крај човека. Нађите одговарајуће аналогије, признајте да радио-таласи или магнетне вибрације
нису у спремишту меморије оставили апсолутно никакве тактилне осећаје изузев оцена
добијених из омраженог предмета и одговарајуће реакције родитеља или учитеља. Ја вас не
могу заштитити од онога што не постоји у вашој свести, премда у ствари постоји. То је први
информациони блок који ТРЕБА ПРЕВАЗИЋИ. Ако се пацијент спрема за борбу “ни са чим” и
шаље своје мислене предоџбе “у нигде”, и резултати ће бити такви; а ако шаље на адресу
централног негативног програма  онда ће ефекат сместа уследити.
Запамтите да ЦНП није “ништа”, и МИСАОНЕ УДАРЕ треба обрушавати НА
ЊЕГОВУ ГЛАВУ, а не у “нигде”. Јасно? ПАЦИЈЕНТ ОД САМОГ ПОЧЕТКА МОРА
ФОРМИРАТИ однос према ЦНП као према објективној реалности, без обзира на све
“проблеме” око одсуства видљивих или другачијих сигнала који не полазе од “тог објекта”.
Узалудно је “мазити објекат по глави”, мучећи себе сумњама  а шта ако то није паразитска
структура већ “нешто вишње...” Резултата неће бити.
Дакле, приводи се крају моја прва сеанса на тему стварања “апстрактног лика “Треће
силе”. На следећој ћемо почети да се боримо са том “неосетном гадошћу” и пратимо
позитивне резултате, али који се сада могу видети, чути и конкретно опипати, тако да потреба
за теоретским доказима сама по себи отпада.

***
 “ШТИТ И МАЧ”

Истина, има један “пролаз” кроз који се може продрети у “невидљиви негативни свет”,
али га не могу сви пацијенти користити. У претходној књизи сам говорио о методи рада “са
субјективним ликом непријатеља” и ако сте у стању да га створите, то ће унеколико олакшати
задатак корекције у етапи индивидуалне заштите. Не знам зашто понекад бива тако тешко
“исфантазирати” себи нешто, али ако сте мало увежбали мисаоне процесе и открили место где
се јавља “ЕКРАН”, на њега се и изводи лик ЦНП. Притом поједини пацијенти изјављују да су
у стању да “виде” шта год хоћете, чак и како небом “лете патке и два патка” (речи познате
народне песме), а непријатељски лик “наше особе” се ни упорним гледањем не види!
Покушаћу да објасним зашто се “то не дешава”. Једном сам радио корекцију дечаку с
тешким обликом конвулзија; претходна дијагностика је сведочила о постојању кармичког
стања, али не код детета већ код оца, што значи да мануелно кодирање није гарантовало
потпуно оздрављење, али кад је већ син имао проблеме, док се тата осећао физички сасвим
здрав и никако није могао да схвати да “Тако бива!”, онда таква ситуација није наговештавала
никакав ефикасан аналитички рад.
Покушао сам да родитеља настројим на методику рада “са субјективним ликом” и ево
како га је он, приставши на то, стварао: пробудио се ујутру сасвим одморан; знајући да је “у
здравом телу здрав дух”, бодро се позабавио јутарњом гимнастиком; полио се хладном
водицом; до црвенила се истрљао фротир-пешкиром; обријао се певушећи омиљену песмицу;
обилно је доручковао, попио шољицу кафе, попушио цигарету; сео у удобну фотељу и кренуо
да “ствара лик”. У његовој сасвим здравој уобразиљи се на “екрану” појавила некаква наказа
из научнофантастичног филма с којом се он у мислима упустио у борбу млитавог тока и,
дабоме, победио, али... “резултати игре” никако нису утицали на побољшање дететовог стања.
Сасвим је могуће да је пут у пакао поплочан добрим намерама, али да би се доспело до
ЦНП пут треба “поплочати” нечим сасвим супротним. Само ако “дирамо живе ране” па их још
“поспемо сољу” може се успоставити потребна информациона веза. Да још једном освежимо у
сећању све невоље и несреће и покушамо да их објединимо у једну целину. Неће бити згорег
да се присетимо својих претходних узалудних потрага за виновницима у реалном свету и
својих оптужби за све “смртне грехе” њима упућених. Изводећи ТО СТАЊЕ на “екран”,
добићете слику истинског “жртвеног јарца”.
Настали “субјективни лик” је строго индивидуалан, разликује се од информационих
“символа” или ”структура” по томе што је ОН ПОКРЕТАН, везан за пацијентове деформације,
и зависно од развоја проблема његова ће “физиономија” бити или сасвим задовољна или
незадовољна. Лик може изводити примитивне маневре у потрази за оним што је “скрајнуто”,
али никада неће нападати, испољавати агресију, а у случају да натрапа на ваше
супротстављање, кукавички ће бежати у страну и чекати да вам будност ослаби.
Наравно, нисам у праву што ту гнусобу називам “непријатељем”. То је ПАРАЗИТ, али
се назив може променити онда кад пацијент, себе присиливши, “разбесневши се и уставши на
непријатеља”, успешно обави задатак и открије ЦНП у примитивнијем својству. Осим тога,
почетна “ратоборна настројеност” пацијента на борбу с роварењима споља никада није
излишна. “Праведни гнев” усмерен на познату адресу никад није претеран. То и јесте један од
начина информационе заштите између човека и “невидљивца”.
 Ја схватам да није тешко себе настројити на реално осетну конфронтацију у односу на
конкретне грађане, али то не доводи до радикалних промена у кармичким стањима, већ рађа
нове раздоре и конфликте. Ни до каквих позитивних резултата неће довести ни МИСАОНА
РАТОБОРНА НАСТРОЈЕНОСТ, ако НЕГАТИВНЕ ЕМОЦИЈЕ на које сте способни БУДУ
ЋУТКЕ ПОСЛАТЕ у зону “Па рецимо...”, ако буду тумарале лавиринтима “Ништа не
разумем...”, заглибљујући се у мочвару сумње, или се клизајући низ брдо “Јој што је
интересантно!” закуцају у ћорсокак “Какве су то којештарије!” Сем тога, то је ваш лик а не
комшијски, то је ваш централни негативни програм а не онај о коме причам на страницама
књиге, описујући његове опште карактеристике, али оно о чему пишем мора пацијента
усмеравати на индивидуално преиспитивање и конкретну примену у сопственом животу. Ту је
КЉУЧ.
Агресивна настројеност “смело, крећемо у бој” код једног човека, дабоме, није у стању
да разори ЦНП као јединствену творевину којој се хиљадама година ништа није десило, али је
крајње неопходно ратосиљати се “прикључивања” на НЕГАТИВНИ ЕГРЕГОР, а
индивидуални став  “напад је најбоља одбрана!” изванредно се може пратити на догађајима
који потом уследе. Значи, МИСАОНИ НАПАД у циљу ОДБРАНЕ себе самог, ОГРАЂИВАЊА
од проклетог паразитизма, да се НЕГАТИВНОМ ЕМОЦИОНАЛНОМ НАСТРОЈЕНОШЋУ
САЧУВА све што је раније неометано деформисано, само такав рад сместа доводи до
позитивних промена НА МАТЕРИЈАЛНОМ НИВОУ.
И опет морам да буквално “цртам” објашњавајући “шта и како?”. Ако не видите
никакву разлику између савета “Не обраћајте пажњу!” или “Контролишите се!” и онога што
сам ја посаветовао, неће бити вајде. Не треба се уздржавати већ борити, не треба бринути,
патити већ ЗАШТИТИТИ СВОЈЕ ЕМОЦИОНАЛНО СТАЊЕ од паразитских апетита ЦНП
који ни дана не може поживети без људске чаме. Њему је животно неопходна НЕПРИРОДНА
ЉУДСКА ПАТЊА.
“Штит и мач” су у Вашим рукама! А још не би било згорег да мисаони “штит”
претворите у “зидине тврђаве”, обојивши их поврх свега егоистичким емоцијама, и верујте ми
да тиме “нећете прекардашити!” ШТО ЈЕ ВЕЋА ЖЕЉА ДА НЕ ДАТЕ, тим су ефикаснији
резултати ваших мислених предоџби. И опет подробно разјашњење. Ако таквом методом
покушате да ОДБРАНИТЕ кромпирове изданке од кромпирове златице  ништа неће испасти,
али резултате нећете дуго чекати ако се том методом умешате у кармичке везе, тј. ниједан
догађај или појава из материјалног света који нису објективно ПРЕДСТАВЉЕНИ У
ИНФОРМАЦИОНИМ ЦЕНТРИМА, који немају ОГЛЕДАЛСКИ ОДРАЗ у
енергоинформационом свету није могуће променити ни набоље ни нагоре.
На велику жалост, не доспева све што својим чулима примамо у информационе центре
управљања. “Срцу се не заповеда”  то је канда разумљиво. Зато и заштитити можемо само
оно што је за нас ИНДИВИДУАЛНО ОСЕТНО НА НИВОУ УНУТРАШЊИХ
ЕМОЦИОНАЛНИХ СТАЊА, оно што за нас ИМА ПОСЕБНУ ВРЕДНОСТ НА НИВОУ
ИНТЕЛЕКТА. Није ми познато које ће место у души или свести филателисте заузимати
изгубљена поштанска марка коју је дете из незнања оштетило, и “шта значи” ваше дете за
болничарку породилишта. Зато “мач” усмеравамо према ЦНП, а “штит” прислањамо на
“срце”.
Већ по ко зна који пут вас молим да ме не схватате погрешно. Ако сам написао “не
патити, не примати к срцу!” то никако не значи намеру да пацијента настројим на “стање
блаженог идиотизма”. ЦНП “се напаја” само НЕПРИРОДНОМ ПАТЊОМ. Јад који свако од
нас у животу мора искусити, саставни је део нормалне људске судбине и не улази у “дневно
следовање паразитског Егрегора”.
“Ето ти га на  рећи ће критички настројени читалац  доктор се коначно запетљао,
запетљао своје пацијенте и почео да противречи себи самоме! Срцу се, је л` те, не заповеда, а с
друге стране, дајдер НЕПРИРОДНЕ ЕМОЦИЈЕ за некакву тамо паразитску структуру и то још
на тацни с плавом линијом! И око те непостојеће тацне се и одиграва “мисаона петљавина”?!
Код Лазарева је, гле, нашао логичко неуклапање: у туђем оку “сламчицу”, док у сопственом ни
“брвно” не запажа? Ама откуд те емоције искрсавају ако се “срцу не заповеда”?

Шта ћу, морам се “оправдавати”...

Као прво, пре него што дође до неповратних промена, губитака, истинског јада који
изазивају ПРИРОДНУ ПАТЊУ, колико ли само негативних емоција човек доживљава “пре
тога”? Ко ми може доказати да претходне бојазни “одвраћају” несрећу, а не обрнуто? Као
друго, до ненадокнадивих губитака у нашем животу ретко долази, док је емоционална
нелагодност практично свакодневна. Списак негативних емоција лако сварљивих за ЦНП
подробно је изнет у мојој претходној књизи и нећу га понављати. Ако се некоме чини да
свакодневна патња није неприродна зато што пролази кроз срце и друге органе, “гнездећи” се
у њима у виду програма обољевања, онда ја за то нисам крив. Зар се такво сустанарство може
назвати јестаством?
Разумем ја да је тешко, болно, “уши отичу”, али ако се никотин, алкохол или наркотици
уклине у биохемијске процесе организма коме УОПШТЕ НИСУ ПОТРЕБНИ СТРАНИ
ОБЈЕКТИ, је л` то норма? Немогуће је живети без “разбијања мамурлука”? Да л` то ви тако
расуђујете или програм зависног стања од чијег безумног булажњења не остаје ни трага после
две сеансе кодирања? Трипут кинула, двапут штуцнула, једном се напрегла и “нешто ме тамо
са стране засврбело”. Трк у поликлинику! “Јој, докторе, мал` не умрех! Да немам можда рак?!”
Па макар и био рак... Нек вам је знано да злоћудна новотворевина ПОЧИЊЕ ДА БОЛИ тек у
терминалном стадијуму кад се ничим више не може помоћи, а да ли је ТО, по вашем
мишљењу, ИСПРАВНО? Ниједан алкохоличар себе не сматра за алкохоличара, ниједан
онколошки болесник се никад није замислио око могућности да се разболи од рака, а ако
болује и мучи се, никада неће питати: “Да немам можда рак?!” Како је могуће не запажати “то
брвно”? И како се ЈЕСТАСТВО може бркати са функцијама негативних програма који
НАРЕЂУЈУ информационим центрима од језгра ћелије до великог мозга да осећају
најразличитије нелагодности које од главе до пете подјармљују природни људски организам,
који УОПШТЕ НИЈЕ ПРЕДВИЂЕН ЗА ТЕ НЕПРИРОДНЕ ПАТЊЕ?

Не брините, у енергоинформационом свету је све већ одавно подељено на утицајне

сфере, стотинама година уназад је “све купљено и продато”, и сад чик пробајте да се у
“тржишне односе” уклините с кутијом диазепама у џепу и двема оријентацијама у глави: бр. 1
“Не обраћајте пажњу!”, бр. 2 “Контролишите се!”. Сасвим је могуће да се користећи методу
“од лукавога” може задобити било које представништво у информационим центрима, јер чега
све на свету не бива! Ставите на сто кутију шибица, заволите је “из дна душе”, замислите да
вам је то нешто најдрагоценије на свету и да ће сад пасти у провалију! Мисаоно повуците
“ближњег свог” од ивице бездана и кутија ће почети да се креће по столу. Покушајте, можда
вам и пође за руком, а мене сад за друго “срце боли”. Вратићу се случајевима из праксе.
 Радећи у Москви са двема пацијенткињама суочио сам се са прилично занимљивим
догађајима који се нису уклапали у претходни систем учесника с баријерама, премда је
неприродна деформација била очита, тј. лако сварљива за ЦНП. Корекција је прилично дуго
вршена, резултати би сасвим задовољавали и мене и пацијенткиње да не беше једног “али”.
Све време нашег општења, практично од првих сеанси жене, које се међусобно нису
познавале, тренутно су доспевале у стања “тромог Р.О.” На чудан ток респираторног обољења
сам обратио пажњу и ја, а и оне, пошто банална медикаментна терапија није помагала, но чим
би сеансе почеле, симптоми су практично нестајали, али било је довољно да ја на недељу дана
отпутујем па да се кијавица и незнатно гребање у грлу поврате. Није било стања интоксикације
и хипертермије.
Дабоме да је кијавица животна ситница, али стално коришћење марамице током два и
по месеца тешко да ће икога обрадовати. Дакле, можда се појавио нови учесник: вирус или
микроб? А можда је то једна од баријера? Ко је онда учесник? С друге стране, настали негатив
никако се није уклапао у одељак нелагодности на нивоу физичке мете пошто на тако
“мршавом следовању” ЦНП неће отезати, већ губи сваки интерес за пацијента и “хвата прву
кривину”. Била је потребна тачна дијагностика.
Рекло би се да је задатак лак, могло се уопште и не обраћати пажњу на њега и
задовољити се постигнутим, па и на информационом језику кармичких стања ОРО уопште
никако не звучи, док су “штит” и ”мач” нераскидива метода. На изглед ништа лакше до
“својски зама`нути”, цуре већ имају искуство, али на које место ставити “штит”? Може ли се
слузокожа носно-гркљанске шупљине штитити од вируса, то не знам, у томе немам искуства.
Па и сâм сам наводио пример са кромпировом златицом... А, сем тога, ако пацијенту не
објасним за шта ћемо се борити, узалудно је очекивати резултате. Зар је смисао онога што се
дешава у кијавици? Каква се деформација одиграва и на ком нивоу, све кријући се иза
марамице? Па ипак смо пронашли “јачи магнет”, присетивши се лирских екскурса:

***
Женски глас прошумори ко ветар,
чило одишућ` влагом и мраком;
док провејава около, једар,
намах промени све што је так`о.

(“Слушајући певање” А. Ахматова)

***
Ах, како се та жена смеје,
а какав тек глас ли је њен 
узаврелом одише срећом
и уснулу птицу ми буди.
Ослушни и сместа си захваћен...
Профијуче само кроз груди.

(Л. Северцева)

***
 И враћају се давни сни:
разабирем на мах, понекад,
кроз виолине како пева
дубоким гласом грленим.
Узвратила ми њиме драга
на љубав моју ономад,
препознајем га чак и сад
кадгод се бура пролама...

(А. Блок)

***

Тргох се, дигох од стола,

ошинут чудом ненадним,
тако ми душу пробола
њезиним гласом грленим.
Премда и неважна тема
навлаш у живот га дозва,
срце ми више не хтеде
низашта друго да зна.

(“Женски глас”, К. Ваншенкин)

Ипак жене са својим гласом могу изводити чудеса. Никакви закони о “заштити
потрошачких права” не помажу; сви комерцијални интереси се о њега разбијају у
парампарчад! На аутобуској станици стално пролазим поред једне “госпоје” принуђене да
продаје храну из бифеа, тако да се већ са пола километра чује: “Вруће ваљушке с месом!
Виршла у тесту! Пирошке са кромпиром!” И нису те несретне ваљушке једине које се леде од
ужаса; ниједном нисам видео да ико од ње ишта купује, пошто се током такве “рекламе” у
подсвести сваког пролазника чује: “Ваздушна узбуна! Ваздушна узбуна!”. Или службеница
метроа с погребним интонацијама оглашава: “Грађани путници... Налазећи се на покретним
степеницама... држите се за приручје... придржавајте дуге скуте одеће да бисте избегли...” На
исти начин се може оглашавати приспеће или полазак воза, авиона, захтевати од “путника код
задњих врата” да на време плате вожњу. Није потребно поседовати никакав “божји дар” да се
иза тих мишићних контракција усне шупљине назре истински информациони садржај о томе
да њој “ништа није како ваља! Деца не слушају, муж пије! У крстима нешто вечито боли, да се
то није рак појавио?! Читаву ноћ нисам спавала...”, и сви ми унаоколо смо тако одурни, “да је
среће да вас моје очи не гледају! Дабогда те ваљушке свима вама преселе, све скупа са шефом
бифеа!”
Значи, у описаним случајевима је информациона представљеност пронађена. Прекрасан
женски глас спада у “општа добра републике”, а у његовом формирању учествују носно-
гркљанска шупљина и синуси као анатомски резонатори затрпавани одговарајућом садржином
за деформисање његове снаге и тембра. Ситуација је конкретизована. Нећемо се борити са
респираторним обољењем већ штитити глас! Обе пацијенткиње су заиста сасвим добро
певале, биле музички образоване, но то је остало у прошлости, нису истицале своје вредности,
а оно што је “скрајнуто” употребљено је у процесу паразитских маневара на познатој адреси.
За објашњење је било потребно свега неколико минута, после чега смо сместа избили
на полазну линију “видим циљ!”, методика супротстављања “Хај`мо, девојке, хај`мо, лепојке!”
(телевизијска емисија “покажи шта знаш”) доведена је до аутоматизма са скоро тренутним
ефектом. И каснији резултати су били добри. У наредном периоду јесен-зима, без обзира на
епидемију, “ниједаред” није било грипа ни ОРО.

Процес разарања негативних програма управљања је несумњиво стваралачки посао

тако да, природно, осећам морално и материјално задовољство после решавања сложеног
информационог задачића, а сем тога, јавља се јединствена могућност да се “одморим од
стрпљивости у спору” и на сваки демагошки приговор типа: “А зашто Ви, Генадије
Јаковљевичу, рачунате да БАШ ТО доводи до болести или несреће?”, ја сасвим искрено и с
добронамерним осмехом на лицу одговарам да ја ништа не морам да рачунам. “Рачунски
процеси” се одвијају у пацијентовој глави, а разултат “математичке обраде” моје претпоставке,
виђења, мојих информација јесте промена конкретног негативног стања људи. Само због тога
ме они “и воле и цене”.
Сасвим је супротна реакција ЦНП, а ја поприлично добро знам шта га “радује” а шта
“растужује”. Несумњиво да би он јако волео да ја не успем да до краја дешифрујем маскараду с
марамицом тако да он, гле, енто време пречучи иза тог параванчића, привлачећи пацијенту
“сродне душе” учесника с баријерама, постепено проширујући зону нелагодности, меркајући
реактивним мозгићем како да се “Реваншира!”. И поред тога што се “карте” ипак разоткривају
због ограничености мишљења и неумереног апетита, он има доста “промућурности”, али само
за то да се не ода скроз, тако да ни доктор ни пацијент неће дочекати “коначан стриптиз” нити
готове рецепте “како и чиме” да се избаве од маскираног паразитизма. И зато тражимо, не
уздајући се у “само ће проћи!”, “време све лечи!” или “сан је најбољи лек”.

Али с коликим “нескривеним задовољством” се ЦНП подешава на примање било које

информације која проблем чини сложенијим, даје лажна тумачења, претвара марамице у
заставе “апостола кармичке медицине” на којима су крвавим словима исписани непоколебиви
ЗАКОНИ ВАСЕЉЕНЕ  “Грешан си  плаћај!”. И куд ћу ја спроћу тога са својим тражењем
радних зона, провлачећи се с другачијом истином кроз тесна врата биолошки активних тачака,
јер, као што је речено у Светом писму: “Јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст,
и много их има који њиме иду”. Притом многима очи цакле, “уши кô радари”, нема ни говора
о ма каквом супротстављању на било ком нивоу. Информације се тренутно “гутају”. Све се
прима “здраво за готово”. И, дабоме, нема тих пара које бисмо пожалили! Само треба
испостизавати са пружањем “хлеба и игара!”. Зар се ја могу поредити са својих “500
примерака на сопствени рачун” и то још с некаквим тамо замршеним графиконима, с
индивидуалним сеансама где се мора “упињати”, размишљати... А ту  “само извол`те!”, на
сваком ћошку, на азурној тацни с плавом линијом, с корицама у боји, у стотинама хиљада
примерака и за сваки укус!
Једно ме теши: “По плодовима њиховим познаћете их. Чувајте се лажних пророка! Еда
ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако свако добро дрво плодове добре рађа, а
зло дрво плодове зле рађа. И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.”
 Само се у светлу “нескривеног задовољства ЦНП” изненада отварају све браве
негативних програма управљања, у глави се формира “необична лакоћа мисли” способна да
прими просте савете о томе како се “ковчежић једноставно отвара”, с конкретно-сликовитим
примерима из богате праксе!
Не, пријатељи моји, ја сам сасвим другачији доктор. Волим индивидуалан рад са
пацијентима. Премда, што да не? “Шоу-бизнис” такође пружа понеку информацију за
размишљање. А шта ако другачија спектакуларност групних сеанси “отвара браве” позитивних
индивидуалних програма управљања, настала резонанца између људи у сали активира пролаз
до ЦЕНТРАЛНОГ ПОЗИТИВНОГ ПРОГРАМА, а све скупа је знатно ефикасније по
резултатима утицаја од индивидуалног рада? Требало би размислити о новој методи, али само
“по плодовима њеним” може се пресудити вреди ли бавити се групном корекцијом кармичких
стања човека. А сада још један типичан случај, али из индивидуалне праксе.

Млада жена, учитељица сеоске школе, прилично добро је овладавала “пролазом” у

невидљиви негативни свет, стварајући “субјективни лик”. Толико се занела “раном
дијагностиком” да је испустила из вида зашто се то чини. На наредној сеанси с
карактеристичним сјајем у очима, скоро усхићено ми прича шта јој је успело:
“Будим се ујутру, како сте говорили, у мислима почињем да прегледам “сличице” и на
једној од њих видим да се та “наказа” прилепила за моје дете. Ја Вам, наравно, нисам баш
нешто нарочито поверовала, а ту сам се лично уверила да је све то истина. Дете као да више
није оно исто. Читав дан се јогуни, безразложно плаче, не слуша, чак сам га морала и казнити.
Сутрадан иста ствар са мужем. Већ сам се, природно, узнемирила, али се бојим да то покажем,
ћутим, штоно кажу, мања сам од маковог зрна, а он као да и није он, закера ми, и из чиста
мира се ни око чега покарабасисмо. Истина, он ме је увече замолио да му опростим, али сам
све досад сва вансебљена. Онда и са мамом проблеми, а све сам то унапред видела... И ето,
мислим се, није ваљда да је и раније увек тако било, када се читаво то клупко намотавало,
само што ја ништа нисам знала?” “Изгледа  питам ја  да сте већ дошли до неких открића и
стекли знање?”
 Наравно, сад више не сумњам!
 Опростите, али колико дуго намеравате да експериментишете на својим ближњима?
Недељу, месец, годину дана?
Нêма сцена. Онда... “Ама шта ви то причате?”
 Врло добро. Објашњавао сам Вам да са сличицама треба радити, а не растеривати
Ваше сумње да ли је то истина или докторове измишљотине?
 Објашњавали сте, али се некако нисам одмах оријентисала... Сад сам схватила.
 А да Вам се не јављају можда нове сумње у то да овом методом не “А може ли?” већ
мора да се мења негативна ситуација, и то што пре то боље?
 “Не!”  али се осмехује пошто смо и она и ја видели да смо “погодили у муш!”
Ако пацијент постаје “помало видовит” у својој ситуацији, стварајући “субјективни
лик” и “помало маг”, благовремено “ошајдаривши” тај лик, користећи сопствене негативне
емоције и после тога пратећи позитивне резултате, то је јако добро, али из праксе знам да то
не успева свима нити увек, зато што је сем тога потребно не само да се та “наказа” види, већ и
унапред пропрате њене намере на “серији сличица”, а то је пожељно чинити сваког дана и то
што раније ујутру. А “серија сличица” није произвољно виђење “шта нам падне на памет”, већ
информационо представништво онога што је човеку драгоцено, што је у вези са њим и што се
увлачи у хроничну деформацију.
Није ми познато у каквом виду се пацијенту на екрану појављује лик мужа, жене,
детета, мајке, аутомобила, радног места и, ако хоћете, водоводне цеви која може процурети а
можда и неће, пошто се и неживи предмети исто могу штитити, премда не и поправљати, и
они ништа горе од живих реагују на негативан или позитиван информациони утицај. У
тешком тренутку ће вас или натоциљати, или неће.
Богу хвала што постоји макар неопходан минималан списак информационих
представништава за основне врсте деформација; чему оптерећивати пацијентову свест до
нивоа “кухињске магије”, а с друге стране, ја покушавам да олакшам задатак, учинивши
методу оперативнијом и прилагођенијом свакој ситуацији. Пацијент само не сме заборавити да
користи “субјективни лик” током читавог дана.
Излазећи из куће, баците поглед на “екран”, пошто Вам предстоји да без догодовштина
стигнете на посао, и ако се та гнусоба намести баш где треба, онда на путу можете имати
ситних или крупнијих невоља. Мисаоно и ћутке “пукнеш по њушци”, сличица се променила,
онда смело крећи! Сасвим је могуће да ће јој “набоја” од снаге ударца бити довољно и за пола
дана. Ако треба да одете код шефа, не заборавите да претходно погледате на “екран”, јер му
иначе можете “допасти шака”. Ако намеравате да се одморите у природи, пре него што
погледате на обзорје, постарајте се да растерате сопствене “облаке”, јер ће се иначе чак и кад
је лепо време ауто или бицикл покварити на путу, а овако се никад неће покварити, и све ће
вам на шумском пољанчету бити велелепно!
Покушајте и свидеће вам се. Знам да људима “почиње да се свиђа” када помоћу мојих
савета постигну конкретне резултате, те “бају” било истиха било “из све снаге!” зависно од
индивидуалних способности. Али не постоји само таква зависност, и залуду се сада
незаинтересована лица смејуље или почињу да испољавају “меркантилни интерес”, пошто по
ко зна који пут понављам: “Сит гладноме не верује”. Хронични алкохоличар има само једну
предност у односу на читав свет који не пије  он је ОСУЂЕН НА ТРЕЗВЕНИ НАЧИН
ЖИВОТА. Човек с кармичким стањима је у врло сличној ситуацији, и ма колико то сада чудно
звучало, али моји су пацијенти ОСУЂЕНИ НА УСПЕХ!
Не говори се у народу узалуд да “ударац који нас не сломи чини нас јачим”, и Христос
на покајање није звао праведнике већ грешнике. Ако пацијент има ИЗЛАЗ кроз кармичка
стања у негативне међусобне односе с “тананим светом”, значи БИЋЕ И ИЗЛАЗА У
ПОЗИТИВНЕ МЕЂУСОБНЕ ОДНОСЕ. Ту је “кључ”. Ако нас разноразне паразитске
структуре не одвраћају од реалног живота, онда је у реду. Овде је ионако добро, макар све
било обично, материјално, али зато без кармичких проблема, премда и без “магијских успеха”.
Као лекар бих сасвим био задовољан ефикасном медикаментном терапијом или обичним
психотерапеутским методама, међутим, кад већ ни ви ни ја нисмо хтели да нас из
свакодневице изводе у међусобне односе с “најнижим астралом”, онда НАЛАЗЕЋИ СЕ НА
ТОМ НИВОУ, ПОЋИ ЋЕМО ДРУГИМ ПУТЕМ!
Значи, “штит и мач” представља једну од ефикасних метода информационе заштите на
првим сеансама са пацијентом, и ако сте схватили његову суштину, не морате се држати тог
назива, дозвољене су слободне интерпретације, али та метода није једина.

***
 У случајевима када пацијент не предухитри на време негативну ситуацију, из разних
разлога: или није стигао, или је заборавио, или није обратио пажњу итд. а “процес је кренуо”,
човек је већ доспео у негатив и узалуд се лаћа “мача” или ”штита”, може му се посаветовати да
учи на сопственим грешкама и “не размахује после туче песницама”, тј. да убудуће на “бојно
поље” излази ваљано наоружан. Право кажу “све у своје време”. Метода “штит и мач” је
ефикасна само на почетку негативних догађаја.
Један пример. Код мене се лечио мушкарац с тешким неуродерматитисом. Гнојне ране
су му зарасле, осип нестао, али је после сеанси опет дошло до погоршања. Покушали смо да
користимо систем заштите, пронашавши болну тачку додира ЦНП са пацијентом. Контакт је
био сасвим физички осетан испољавајући се у виду незнатног свраба, и чим би пацијент
дотакао руком место које сврби, што више га је дирао то више је сврбело, практично није
могао да престане, рашчешао би кожу до крви. Рећи “Не чеши!”  на подсвесном нивоу се
“НЕ” одбацује и испада “велелепна оријентација”. Лекови као и увек не помажу, понављам
куру, сасвим се слажући с тим да “ленчуга све поново ради”. Паралелно се ствара “субјективни
лик” и чим та гнусоба по први пут дотакне зарастајуће гнојне ране, учимо да уместо
потискивања осећаја “ЦНП пукнемо по њушци” и гледамо: да ли после тога свраб нестаје или
не? Трећа кура није била потребна, потоњи резултати су пропраћени.
Значи, шта да се ради “током процеса”, кад су већ доктор и пацијент пропустили његов
почетак? Сетите се ситуације са комшиницом, када сам вам у претходној књизи посаветовао
да ПРЕКИНЕТЕ ТЕГОТНО ПРИПОВЕДАЊЕ и ћутке јој у мислима У ТОМ ТРЕНУТКУ
пожелите здравља и добробити, а ОНДА да наставите са слушањем. Многи читаоци су тај
пример схватили буквално, а не као методику корекције; наводно се непријатно ОПШТЕЊЕ,
РАЗГОВОР могу прекинути, а НЕГАТИВНИ ДОГАЂАЈИ “не могу”... Понекад губим
стрпљење и у тесном породичном кругу почињем да “гунђам” на поједине пацијенте да “све
морам да им цртам!”, али моја жена, која не само да је паметница, лепотица, дивота, “мој
зечић” (хм, све ово су личне ствари...), већ још и педагог-психолог, а савршено влада “мојим
методама”, отворено ћу рећи  стручњак; и поред своје младости то је врло мудра жена која је
нашла чиме мужа да смири (!), рекавши једном: “Што се једиш? Кад би сви мислили онако
како треба, сасвим би остао без посла”. И, знате, то је деловало! И сада са задовољством
настављам да објашњавам и то не само “цртањем”, те зато развијајући нашу тему морате
схватити да се не само “теготно приповедање” психотерапеута у кругу породице може
ПРЕКИНУТИ, већ и сваки НЕГАТИВНИ ПРОЦЕС, прекинути БИЛО ЧИМЕ и макар на
неколико тренутака. Покушајте да се БИЛО КАКО УКЛИНИТЕ у оне догађаје који вам не
одговарају, и да у тим “светим минутима” свим учесницима дешавања, који нису ни
помишљали да стану на вашу страну, ћутке у мислима пожелите: “здравља, породичне среће,
успеха у личном животу” итд. Мушкарцима  да јако воле своје жене, женама  што више
љубави и пажње, и то не само од мужева, пензионерима  поштовања (од унука па до
Председника Републике). Није згорег У ТОМ ТРЕНУТКУ сетити се да пожелите свим
учесницима да се држе Божјих заповести од “Не убиј” до “Не чини прељубе”. Можете
једноставно у мислима репродуковати сву дивоту и лепоту околног света и издишући “Ал` је
небо плаво...” вратити се у реалан свет. Назовимо понуђену методу условно “ПРЕКИД”,
рецимо “за ручак”, а може и за све оно што смислите, јер, не треба да вам објашњавам чиме
вас стално прекидају у позитивним ситуацијама.
У случају да вам није успела организација достојног дочекивања “на виле” или
“негатив” није временски отегнут тако да ничим не успевате да га “прекинете”, онда вам
усрдно препоручујем да направите “ПАУЗУ” између онога што се ВЕЋ ДЕСИЛО и онога
ШТО СЕ ОД ВАС СМЕСТА ЗАХТЕВА. Током мисаоне паузе узалудно је користити
“добронамерне жеље”, ту је најважније ПАУЗОМ БЛОКИРАТИ СВОЈУ ЕМОЦИОНАЛНУ
РЕАКЦИЈУ И РЕАКЦИЈУ НА ОБАВЉАЊЕ СМЕСТА ЗАХТЕВАНИХ РАДЊИ. Јако је добро
у тим “светим минутима” применити методику Алана Чумака: “поћутимо о јетри, о бубрезима,
о срцу”, све у свему, шта кога боли тај о томе и ћути. Није згорег поразмишљати о еколошким
проблемима Чељабинске области, о предстојећим догађајима везаним за избор губернатора
града Туле итд. Можете се присетити међуигре Иљченка и Карцева (познати комичари) у којој
на питање: “Где сте били?! Питам вас!!!” после краће паузе следи одговор: “То је убрус...”. Тек
касније, ПОСЛЕ ТАКВЕ ПАУЗЕ, слободно издишући можете сести и кренути да пишете
оправдање.

Једна пацијенткиња ми је испричала следеће. Све јој је на изглед добро полазило за

руком, али је неочекивана “лукава” ситуација свеједно деформисала. На послу је “позната
особа”, изваливши негатив, сместа затворила врата и отишла, оставивши жену у празној
просторији с познатим осећањем као после добијеног “ЈКЛМН”. Шта у таквом случају да се
ради? Одговарам: да будете пажљивији према ономе што сам раније причао. Ако желите да
изгледате достојанствено у очима “учесника” који вас је опаучио одговарајућом “баријером” 
то није кармичка заштита, већ једна од игара које одрасли играју. Уопште није битно да ли су
се после шефа (потчињеног, колеге, суседа, омиљене пријатељице итд.) врата затворила или
не. ПАУЗУ ТРЕБА ПРАВИТИ СВУГДЕ: у празној просторији, на улици, ако вас је “некакав
неотесанко!” “случајно” очешао раменом и није се извинио; наочиглед пролазника вас
испрскао аутомобил у пролазу; на радном месту, пошто се неко закикотао или хмкнуо; у
шефовом кабинету или у својој кући пошто у гласу вољене особе “зазвуче металне ноте”.
Сетите се да је “Трећа сила” увек близу и сместа јој одлећу негативне емоционалне вибрације.
Не заборављајте ко је иницијатор насталог конфликта и све ће бити у реду.
Могуће је да вас то неће спасти од службене опомене, тим пре што она може бити
сасвим заслужена, али нека се ситуација не продубљује неприродном додатном деформацијом
на нивоу емоција, тако неопходном за напајање ЦНП... Верујте ми да је то важније од
предузимања мера за избегавање плаћања казне. Значи, четврту методу информационе
корекције ћемо назвати “ПАУЗА”.

Наредна, пета, коју саветујем на првим сеансама, условно се зове “Одлазећи, остави...”
гранату. Узалудно је, драги моји, порицати ваше екстрасензорско опажање, зато што огавне
маневре ЦНП врло често осећамо сопственим “леђима”, ”кожом”, кичменом или продуженом
мождином, а можда и неким другим местом. Прођосмо поред клупице на којој су се, наводно
одмарајући се, сместили прељубазни бакутанери који из неког разлога “намах умукну” чим се
ви појавите. Уђете у зграду, па онда у стан, и сигурно знате да управо у то време “вама
испирају уста”.
Ма колико бисте хтели да сва уста зачепите, ништа вам не успева. А колико само
улизица, осмехујући се у лице, иза леђа праве такав израз лица, од кога тешко да ће вам бити
боље. А, опет, све знамо, осећамо, једимо се, желимо да “исправимо криву Дрину”, понекад у
ту сврху предузимамо све могуће мере, које ништа не дају осим јачања међусобне антипатије
па чак и мржње, а ако неко и буде истеран на чистац уз коришћење “прислушног уређаја”
различите модификације, све се претвара у конфликте и сплетке, не дајући никакав резултат
на нивоу кармичке корекције.
Имао сам у рукама разноразну литературу и желео бих да своје савете поткрепим
појединим аргументима који су ми се свидели. Не знам да ли је то тако или не, али, читајући
“Записе дијалога с Космичким Разумом” Л.Ј. Вејнгерова и Д.Д. Гуљајева из 1990. г. на стр. 181
нашао сам врло занимљив “закључак”:

“Размисли шта је то “Љуби ближњега својега”, не “воли”, не “заволи”, већ “љуби”; шта
је то појам смерности, како је тај појам интерпретиран током последњих 2000 година развоја
ваше цивилизације. Без тих кључних момената биће тешко ићи даље. Они су неопходни”.

Гле, гле, чак је и контактерима ТО СТАЊЕ неопходно. Обративши се праизвору, хајде

да се присетимо како је о томе говорио сам Христос: “Љубите непријатеље своје и молите се
за оне који вас вријеђају и гоне да будете синови Оца својега који је на небесима. Јер ако
љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?”
Истина, сви ти савети нису давани обичним смртницима: Космички Разум 
контактерима, Господ  дванаесторици апостола, а мени преостаје само да непоколебивим
истинама за своје пацијенте додам речи сада популарне песмице “Иванушки Интернешенел”, а
онда да НА НОВИ НАЧИН ПОГЛЕДАМ на клупицу код улаза која заједно са представницима
Земаљске Цивилизације који на њој седе “такође представља део Васељене!”. Покушајте да
унапред у себи формирате нешто слично, да промените свој однос према злобницима у форми
“Љуби”, да своја осећања обојите извесном Васељенском Љубављу, осећањима којима је на
хиљаде година и који ће вековима потрајати. Не конкретним емоцијама “воли” или “заволи”
теткицу Мицу, не оним што мора увек присуствовати у ужем породичном кругу, већ
АПСТРАКТНИМ ОСЕЋАЊИМА према људима са стране, независно од убитачног или
лицемерног односа према вама, пошто су “и они део Васељене!”.
Онда “створено Љуби” или “неми благослов” напуштајући просторију где предстоји
разматрање ваше персоне остављајте за собом у било ком мисаоном облику. Можда ће то бити
слика светлеће блиставе кугле, можда ће подсећати на противтенковску гранату или боцу
кефира, није битно  најважнији је УНУТРАШЊИ САДРЖАЈ... Ту слику у мислима
остављајте на столу, вешајте о лустер, смештајте у ваздух на гравитационом јастуку или у виду
букета на прозорској дасци. Верујте да више неће бити вољних да налете на “ту ствар”, зато
што “вољни” не само да су способни да осећају леђима или другим местом ваше незаштићено
стање, шаљући за вама деформишуће таласе, већ су истим местом способни да осете изузетну
унутрашњу снагу човека који пролази поред клупице. Ситуација се јако добро и без икаквог
конфликта разрешава. Њено финале се може описати речима “једне” велике руске песникиње:
“и он оде  кô да га не беше, и ја  кô да ме не беше”, или речима “другог” великог руског
песника: “љубав беше без радости, растанак ће бити без жалости!”

***
 НА ОСТРВУ БУЈАНУ
(из “Бајке о цару Салтану” А.С. Пушкина)

Рођаци пацијената најчешће обраћају пажњу на једну моју особеност када упитају како
корекција напредује, премда су и сами живи сведоци промена које се дешавају, али не сматрају
за излишно да добију још једну потврду “из прве руке”. Ја сместа скрећем поглед, набацим не
баш најзадовољнији израз лица и после извесне паузе се од упитаних извлачим општим
фразама. Отприлике исто се дешава и када ме заинтересована лица моле да испричам о
конкретним случајевима из праксе. После карактеристичног покрета очију и мање паузе им,
наравно, причам о “свакојаким чудесима”, али упитани опет нису потпуно задовољни, а
понекад стичу утисак да доктор није био много искрен и да је, могуће, “понешто лагуцнуо
против себе”. Некако испада да путем “радио-Милеве” подаци изокола стижу у усхићенијем и
живописнијем облику, док информације из праизвора не одишу одушевљењем. То се не може
објаснити некаквом “лажном скромношћу” нити тиме да се већ годинама сналазим без
рекламе. Увек се уобличава ланац “из руке у руку”, ако има позитивних резултата, а то сасвим
задовољава и мене и људе. Наравно, постојало је време када сам из неискуства изгледао као
отворенији саговорник, али сада  не, хвала! Сналазим се без навођења тачне адресе и своје
пацијенте обучавам да исто чине. “ЗАШТИТА ЛИКА”  то је једна од наредних метода, и ево
шта имам у виду.
Ако вас баш толико “сврби” да људима испричате о позитивним променама које су се
код вас одиграле, причајте им уздравље, али само под једним условом, пошто у супротном
кроз извесно време нећете више имати чиме да се похвалите. Болело вас срце, сад вас не боли,
испричајте како вам је кардиолог излечио... (само да размислим), ево, рецимо, десно колено.
Болео вас бубрег, измислите да вас је нефролог ослободио хемороида. Боловала вам кћерка,
стварајте лик некаквог “балавца-неваљалца”. Имате у виду Иванова, али причајте случај са
Птебердјуковом кога никад у животу нисте видели. Ако желите да испричате о својој
пријатељици, прво покушајте да у мислима промените њен пол, националност, узраст, место
боравка и онда, формиравши добијени портрет, поверавајте сопствене утиске.
Схватам ја да “није лепо лагати!”, али ја уопште не учим пацијенте да измишљају оно
чега није било. Нестају каменчићи, тумори, последице поремећаја можданог крвотока, мења се
човекова судбина, све то је реалност, али она ће настати само у случају да подигнемо
информационе баријере између ЦНП и човека, а “директно навођење” никада није јачало
одбрамбене објекте, тим пре ако је пацијенту немогуће отклонити индивидуалне негативне
програме, што значи да и даље има рањиво место. Осим тога, ко може потпуно гарантовати да
је доктор предвидео све варијанте, отклонио све болне додирне тачке, и да није преостало
ниједно рањиво место тамо где је дошло до нормализације? “Чувај се и Бог те чува”.
Превентива никад није излишна, а с друге стране, нисам то ја измислио “рецепте” за борбу
против урока, наћи ћете их у свакој популарној књижици.
“Радозналост није порок” и ја разумем да се она понекад чак претвара у “уметничко
дело” у виду: “Нит се можеш срести, нит разићи, нит верити мимо свевидећих очију” тако да
су ваше бојазни сасвим неумесне. “Полуистина” или метода ЗАШТИТЕ ЛИКА сасвим је
довољна реакција против примитивних роварења ЦНП која се могу изводити преко
“подметнутих” рођака, познаника или једноставно заинтересованих за резултате кармичке
медицине, а који по свој прилици немају појма зашто запиткују.
Понекад ми на књижевним вечерима, када дотичем ту тему, постављају питање “Како
то да нам причате о тајнама информационе заштите, то гласно говорите пацијентима, није
ваљда да ЦНП не схвата шта се дешава нити чује о чему то говорите?” Несумњиво да је ЦНП...
релативно разумна творевина “тананог света” која... спада у негативне Егрегоре, у тзв.
“најнижи Астрал”, а уопште, нек га ђаво носи са све тим паранаучним терминима! Једино знам
да му се “уши” разликују од људских, а функцију његових одвратних “анатомских” творевина
сам у пракси пратио, не у тишини кабинета после философских размишљања. Ако желите као
потврду тога мало теорије, онда изволите:

“Заиста, заиста вам кажем: тамо где се ДВОЈЕ саставе у молитви, Отац Мој Небески
биће с њима. Јер тамо где се ДВОЈЕ или ТРОЈЕ саставе у Моје име, ЈА ћу бити с њима.”

Опрости ми Боже, али опет сам принуђен да објашњавам тако да буквално помоћу ДВА
ПРСТА “цртам”. Да би се непријатељска радио-станица гониометром открила, неопходно је
пратити најмање из ДВЕ ТАЧКЕ града. Ето тако и подаци стижу “до ушију” ЦНП, а ако смо
помало заборавили Јеванђеље, онда је неизоставно правило ступања у контакт са “најнижим
Астралом” следеће: “Оно што двоје знају, знају и врапци на грани!” Уз то, та “два прста”, “две
тачке” помоћу којих се врши “усмеравање” ка информационим одељцима ЦНП, могу се
налазити У ЈЕДНОМ ЧОВЕКУ, и пацијент ће “сам себе урећи”.
Добро, доктор је принуђен да се “мучи” и скрупулозно, по ко зна који пут објашњава
шта је резултативно, а шта нема никаквог смисла у корекцији кармичких стања. Али, ако на те
особине обраћају пажњу “ванземаљци”, како да не послушамо њихове савете од 1.12.89. г. на
стр. 145, 146 поменуте књиге “Дијалога с Космичким Разумом”:

“Патологију у развоју вашег мишљења представља неумољива тежња за изричитом

афирмацијом сопствених гледишта и одрицањем свих осталих становишта као неугодних,
неправилних и побуњеничких... Буди пажљив према испољавањима, у теби познатим
случајевима, негативних црта твог карактера, САМОУВЕРЕНОСТИ И ПРЕТЕРАНЕ
БРБЉИВОСТИ својствених у овој или оној мери сваком од вас”.

Понекад се само имаш чудом чудити какве све облике та БРБЉИВОСТ може
попримити. У Кијеву, са једном женом никако нисам могао да постигнем прве резултате у
стварању одређених мислених предоџби. С почетка сам је с великим напором убедио да не
улази у конфликтне односе приликом суочавања са људима који су је хронично вређали.
После извесног времена је чак престала да се са њима састаје, али резултата није било.
Испоставило се да су контакти настављени на нивоу телефонских позива и опет је било
потребно објашњење да је то једно те исто и да се ничим не разликује од ситуације “у четири
ока”. Схватила је, престала да телефонира или одговара на телефонски негатив, али резултата
опет није било. Ћути, ни са ким не разговара на тему супротстављања, а “злата” све нема па
нема. Овај пут се испоставило да је пацијенткиња у мислима “вртела” КОНКРЕТНЕ СЦЕНЕ
ОСВЕТЕ својим увредиоцима и “освета  бурно маштање огорчене патње”  поништавала је
методику информационе заштите.
 Разумем ја да човек без циља и планова за будућност једноставно није у стању да
нормално живи, и уопште “маштање ником не шкоди!”, али сам се сит наслушао прича “боље
ми је да ништа не пожелим! Чим о нечему почнем да маштам, ништа се не оствари...” И где је
ту граница између “може” и “не сме”? Дакле, понављам, ако сте ви најобичнији човек који
нема никакав излаз ка структурама “тананог света”, који нема никакве кармичке проблеме,
онда уздравље вам маштање, општите с ким год вам воља и на било коју тему, “гладнима не
верујте”, а ако не, онда немојте мислити да ћу вас учити како да “самог себе лажете” у циљу
САМОЗАШТИТЕ. Ништа слично, пошто не знам како би се тако нешто могло извести. Али се
зато морамо ослобађати “гласног размишљања”, навике да “тијо сам са собом бесједим”, од
“синдрома монолога” када човек говори а нико га “осим њега самога” и не слуша.
Могу посаветовати да се чувате “Данајаца који дарове доносе” у виду узвратних
открића или ако изненада, из чиста мира, ваш син обрише под, оде да купи хлеб, љупко се
осмехне, или данас непредвиђено чујете признање да му се свиђате, а сутра опет све буде као и
обично, “уз длаку”, ако вас је ко зна зашто јуче “држао кô мало воде на длану!”, а сутрадан се
опет све враћа у стару колотечину, “само искренуо длан  и оде маст у пропаст”, онда знајте да
сте, ОТРОВАВШИ СВОЈА ОСЕЋАЊА НЕОСТВАРИВОМ НАДОМ, већ успели да своју душу
са свим рањивим местима отворите, али НЕ ОНОМЕ КО ВАС ЈЕ ЗНАЧАЈНО ГЛЕДАО.
Постојала је некад у отменом друштву “уметност” причати о свему, са свима, а да се
притом НИШТА О СЕБИ не саопшти; причати о конкретним догађајима из личног живота и
очувати неприступачност свог унутрашњег света. Притом, то својство није било само обележје
лепог понашања. Многи су поседовали способност да остану информационо нерањиви “на
балу код Амалије Потаповне”. Међутим, чак и када је сасвим отклоњена НАВИКА
“пројектовања самога себе” емоционалним СТРЕПЊАМА за будућност путем вишекратног
мисаоног ПОНАВЉАЊА и глачања ПЛАНОВА предстојећих послова итд., индивидуални
негативни програми управљања који су део аналитичког ума претворили у реактиван (по Р.
Хабарду), који формирају “демоне”, представљају СТРАНЕ ЛИЧНОСТИ у свести једног
човека. Они се истовремено претварају у “демоне-брбљивце”, “демоне-шпијуне”. Зато се сви
тајни планови “ко зна зашто, кô за инат, не остварују!”
Излаз из такве ситуације је двојак. Пре него што нешто планирате, требало би да
порадите с “ликом непријатеља”, и ако се “сличица” промени  онда уздравље вам маштање!
Или, на крају крајева, уништите у структури своје личности све “брбљивце” и “шпијуне” који
постоје као негативни програми управљања. Како то извести? О томе нешто касније. А сада...

Уводна сеанса са пацијентом је завршена. Он познаје неколико начина информационе

заштите који ефикасно делују на нивоу између човека и “Треће силе”, и то:
1. Стварање апстрактног или субјективног лика ЦНП.
2. “Штит и мач”.
3. “Прекид”.
4. “Пауза”.
5. “Одлазећи, остави...”
6. “Заштита лика”.
7. “Самозаштита”.
8. “Превентива”.
 Не, све сте врло пажљиво читали и ништа нисте пропустили, само што ћу о
“Превентиви” тек причати, али је врло вероватно да се већ досећате о чему ће бити говора. Све
методе од прве до седме неопходно је користити током дана док се одвијају негативни
догађаји, а њихова благовремена и правилна примена доводи до тога да пацијент излази из
ситуације без деформација, остављајући ЦНП без неопходног напајања. То можда подсећа на
шаховску игру, можда тенис, врло вероватно личи на мачевање или “плес са сабљама”,
свеједно. Најважније је не пропустити “лопту”, “ударац” или “узвратни потез”. Свакога дана,
побеђујући у партијама заредом, неопходно је одржати се у повољном емоционалном стању
или макар без претходних деформација током дужег временског периода, и тек онда се можете
надати да ће вас паразитска структура ЦНП оставити на миру.

Тај процес се може графички пратити, а и не мора; ако су пацијенту све ситуације
познате и ништа ново се не појављује, он и без свакојаких шифара, из горког искуства зна од
кога и помоћу чега му је увек “стизало”, а сетивши се великог војсковође (А.В. Суворов, 1729-
1800) и његове мудре изреке: “тешко у обуци  лако у боју”, саветујем вам да у слободно време
чисто теоретски тренирате. У домаћим условима, навече, конкретизовати ситуацију која може
сутра искрснути, размислити која ће метода и где бити примењена. Шта предстоји
БЛАГОВРЕМЕНО сачекати “мачем” и које место заклонити “штитом”. Коју тешко сварљиву
ситуацију пацијент намерава да “прекине”, после чега би требало да начини “паузу”, коме ће и
какве “измишљотине” причати, одговарајући на насртљива питања, било у мислима било
речима (што је практично једно те исто). Колико “граната” и у којим просторијама му
предстоји да остави, шта ће планирати током дана и шта треба учинити пре спавања, не
заборављајући “самозаштиту”. Узгред, не би било згорег да пре него што седне у фотељу и
промисли тактику борбе за сутрадан, прво поради на лику, очистивши ИНФОРМАЦИОНИ
ПРОСТОР од разноразне нечисти, јер се иначе сутрашњи сценарио може нагло изменити, и
очигледно ћете се уверити да се прислушкивати могу не само телефонски разговори, већ и
људски мозак. Не би било лоше унапред промислити могуће варијанте маневара ЦНП па се и
за њих припремити.
Ако желите да прикупите физичку снагу и добро се одморите пред предстојећи “меч”,
томе немам шта да приговорим, али вас одмах упозоравам да будете спремни за немирну ноћ.
Врло је могуће да вам разноразне околности неће дати да се наспавате, и ако вас пробуди
непредвиђени телефонски позив, не заборавите да ситуацију коригујете методом “пауза”.
Дакле, ако је све јасно, и ако сте уочи предстојећег дана обавили задатак, увече, лежећи на
каучу или седећи у фотељи, то се и назива методом ПРЕВЕНТИВЕ.

И ето почиње сутрашњи дан и... прилично чудне ствари почињу да се дешавају.
Испоставља се да нема ситуација које би требало сачекати “мачем”, па се према томе немате
од чега бранити “штитом”. Спремни сте да “прекинете” негативне догађаје, али се све некако
одвија сасвим пристојно. Нема разлога ни за прављење “паузе” или “лагање”, нико вам се не
увлачи у душу. Да “остављате гранате”  не усуђујете се у добронамерној атмосфери коју би
вам се хтело не да “љубите” већ да заволите. Али, свеједно, неки пацијенти “не копчају”.
Питам: “На каучу си лежао?”, “Да”, “У фотељи си седео?”, “Јесам”, “Ником ниси поверавао
своје замисли?”, “Нисам, наравно!”, “Испада да си ”мућнуо главом” увече, а сутрадан се све
променило набоље? Да ли је то могуће?!”
 Да, метода “превентиве” спада међу најефикасније вежбе у почетку. Ако је ситуација за
сутра конкретизована и за њу исправно одабран “кључ”, ”врата” се сместа отварају. Наравно,
то подсећа на рад на кориговању информационих “символа” или ”структура” где само
динамика процеса, покретне мислене предоџбе мењају ликове праћене на “екрану”. С тим у
вези сасвим природно се јавља питање зашто онда доктор који влада “методом видовитости и
корекције свакојаких... негатива” није сам у стању да прати будућу ситуацију код пацијента, да
створи, на пример, “превентивни антисимвол” и усмери га где треба, тј. у патолошку зону
структурама ЦНП? Тим пре што, без обзира на “научну популарност” излагања, појединим
људима ипак није тако једноставно да на време “мућну главом у задатом смеру”... Све је то
тако, али већ сам помињао да у области људске свести постоји “један једини” дијагностички
канал и радна зона за увођење “кодираних информација” у виду новог “антисимвола” или нове
(превентивне или корективне) “антиструктуре”. Авај, ТУ не функционише екстрасензорика,
неопходно је обраћати се преко СЕНЗОРСКИХ КАНАЛА, тј. информације свеједно морају
звучати на људском језику и продирати ка структурама ЦНП... кроз слушни анализатор
пацијента. А ако је то тако, онда морам о нечему говорити (и то не више ћутке нити мисаоно);
али наш “разговор” у случају “кодирања” може испасти унеколико чудно и ни налик на
научни, премда ће резултати бити сасвим научно и материјално опипљиви.

Годинама сам, бавећи се општом праксом у поликлиникама домаћег здравства, шале

ради, бележио занимљиве изразе болесника у којима су они прилично оригинално мењали
називе медикамената, метода прегледа или “јако специфично” излагали анамнестичке жалбе.
На пример, редовни годишњи рендгенолошки преглед је понекад звучао као “фљуњаграфија”,
“фираграфија” или “фљуергија”. ЕКГ  “кардаграм”, ендокринолог  “ендриканолог” или
једноставно “била сам код дијабестичког лекара”. “Еленијум” се звао “јелењи ум”, Но-шпа 
“ноша”, фестал  “фикстал”, апизартрон је звучао као баријера под шифром Д-12;
радикулитис, остеохондритис често испада као “оштри хондритис”, “оштрео-стео-хадритис”
или “деркулитис”. Трахеитис  “трахеадритис”, оправдање за школу  “ослободилац од
фискултуре”. Погоршање општег стања или болни осећаји су понекад овако описивани: “Једва
сам се довукао...”, “Кад сам била млада, ништа нисам осећала, а сад сам једва жива...”, “Сав
сам никакав. У глави кô да је свадба, а уста ми кô суви обојци”, “Ал сам тешко гриписала, мал`
не умрех, све ми се обљутави”, “Све ми се нешто манта у глави, а леђа се удрвенела”, “Тол`ко
ме боли да дречим кô падавичар!”, “Хрипам кô магаре а грло ми кô истурпијано”, “Све ме
нешто пробада у грудима и тумба ми се у глави”, “У нози кô да ми мрави трчкарају...” и много
тога другог. Ето, отприлике тако звуче или се схватају “кодиране” информације на нивоу
човекове свести. Тим “сликовитим разговорима” може се објаснити не само општенародна
љубав према Михаилу Јевдокимову, већ и склоност пацијената према исцелитељима “из неке
забити”. Сасвим је могуће да је током седамдесет година владавине милитантног
материјализма у потпуности био уништен најбољи генетски фонд житеља Русије. Хтели ми то
или не, али кад већ “сви потичемо из народа” (а народ је стотинама година живео удаљен од
дивота цивилизације користећи само услуге народне обичајне медицине), акумулирано
специфично искуство се све досад чува у нашем генетском памћењу.

Народ је имао своје погледе на етиологију и патогенезу, на настанак и механизме

развоја болести, свој појам о анатомији и физиологији човека или о здравом начину живота.
Све досад се задржало веровање да је човек “заснован на пупку”. Пупак се сматра за битан део
људског организма. Болест се понекад једноставно назива “пупак”. “Пупак ми се изместио”,
“покидô се, скврчио и некако чупа, расуо се или прилепио за леђа”. Крв се назива “руда”. Она
једноставно протиче жилама и креће се својом снагом, час лагано, час брзо. Здрави људи се
називају “двожилни”, двапут дуже живе пошто сви људи имају једну жилу, а они две.
Срце по народном веровању није учествовало у крвотоку и било је смештено на месту
желуца, зато све досад кажу “зло ми је у срцу, чупа ме под срцем, пече ме у срцу” итд. Раније
нису дисали плућима већ трбухом и отуд се у случају рањавања ножем “испушта дух”.
Сматрало се да у варењу хране учествује пара, пошто у човеку има јако много паре, жара.
Осим тога, у процесу прераде хране учествовао је црв или глиста која је “разједала храну”,
после чега је храна “из утробе” ишла у “рудну крв”. Јако важну улогу играла је изузетно
дугачка глиста која живи у човеку. Ако она изађе, сматрало се да је смрт неминовна.
Препоручивано је да се таква глиста осуши, истуца и поједе. То је, несумњиво, “затуцаност и
мрачњаштво!”, али зато сваки трећи житељ Русије све досад покушава да бар нечим “изнури
црвића” (презалогаји, завара глад).
Право на живот очували су називи као што су “пробадање”  бол, “грудобоља” 
туберкулоза, “липтање”  обилна менструација, поремећај циклуса  “прераност, затварање
крви”. Проблеми код мушкараца  “нестојко или јао пао”. “Падавица или завраћање” 
епилепсија, озледа  “шљива”, ишчашење  “искретање”. Случајне повреде називају се “удес,
убој, урнисање”. Несумњиво да се много тога променило чак и у народној терминологији, али
како би то добро било када се бакута, закачивши ивицу стола, не би сетила “Ти матер!”, већ
као што су некада говорили: “Драговићу, свето место, ниси ти наишло на мене већ ја на тебе.
Опрости ми, Христа ради!” Крајници  “жабице”, тешко дисање  “сипљивост”, шиштави
кашаљ  “хрипање”, суви кашаљ  “крхање”, чмичак  “јечменац”, еризипелоидно запаљење,
“црвени ветар”  медицински је термин, а назива се још и “пламац” или “врбанац”.
Прекомерне гранулације  “дивље месо”, тумор  “гука”, дечји пролив  “врћак” који наводно
настаје зато што се тртична кост изврће према споља када дете падне. Све у свему, ако ми
нешто није јасно, питам болеснике или читам у књигама.
Народна веровања посебну улогу у настанку невоље додељују НЕЧИСТОЈ СИЛИ. На
пример: “устрел” (лумбаго), “стреле”  сасвим је уобичајена терминологија, али ретко ко зна
да је “стрел”  ђаво. “Чемер” су болови у стомаку, а “чемор” је ђаво. “Црна немоћ” је падавица,
црна уцвељеност  помор, а “Црни” је епитет нечистог духа.

Преживевши Велики Октобар, прошавши етапе “ликнеп”-а (ликвидације

неписмености), претуривши преко главе разноразне “Етапе Успостављања” државе и
“диспанзеризације становништва читавог СССР”, крајем другог миленијума у скоро
непромењеном виду могла је остати само најприлагодљивија нечист коју сада упознајемо, и
ако се читаоцу јављају мисли: “А који ће ми све те сујеверице?”, не могу дати изричит одговор
на то питање пошто не знам да ли су “сујеверице” коришћене у народној медицини? Тешко да
је основана и друга тврдња  да се права медицина појављује тек онда када почиње масовно
коришћење инструменталних метода истраживања или примена још веће количине
фармаколошких средстава.
Наравно да није ствар у називу; болеснику је свеједно да ли је то “чеша”, “сврабеж” или
Scabies (шуга), главно је чиме то лечити, али зато нам не би било згорег да по-старински
бацимо поглед на то како је у народној медицини коришћена методика корекције кармичких
стања и како је она изгледала. Нећу понављати да се контакт с “Трећом силом” може
остварити не само посредством апстрактног или субјективног лика, већ и преко болних тачака
физичког додира, и, акцентирајући информацију на тим радним зонама супротстављати се, на
пример: “Бјежи из костију, из моштију, из ушију, из ноздрва, из устију, из бујне главе”. Ех, кад
би се само све тицало једино физичке невоље, ни пô јада, знају народни умелци и без мог
дијаграма да је све међусобно повезано, да се болне тачке могу простирати и ван граница
људског организма, и уколико се запоставе, неће ни бити кардиналног побољшања, и зато:
“Терам заклетога врага, оног врага што набаци утваре, оног врага што помрачи очи јасне, оног
врага што разори лепоту девојачку, оног врага што погуби лозу угледну, што одузе кћер
матери, што оца уцвели”.
Како се то може назвати сујеверјем, кад су стотинама година пре него што је написана
“Дијагностика карме-1,2,3,4,5” неписмени житељи Русије људске проблеме схватали као
ЈЕДИНСТВЕНУ ЦЕЛИНУ, и нису се оријентисали на покајање или захвалност за ниспослату
патњу, већ на борбу с гадошћу: “Одступи, ђавле, од храма и од дома овога, од двери и од сва
четири угла. Нема ти, ђавле, чашћа ни учешћа, места ни спокоја. Не пакости, ђавле, ни месту
овоме, ни дому, ни човеку, ни стоци, ниједном рабу Божјем”. Штавише, у народним
бајалицама се дају не само уопштавајуће информације, што је само по себи разумљиво, оне
ОБЈЕДИЊАВАЈУ и МЕТОДЕ СУПРОТСТАВЉАЊА, настројеност на борбу с нечисти коју би
сада можда било исправније другачије назвати, типа ЦНП, али суштина столећима остаје
непромењена.
Можда зато што “сви потичемо из народа”, а можда и зато што је то ОБЈЕКТИВНА
РЕАЛНОСТ, тек субјективни лик ЦНП тешко да ће у новом миленијуму стећи савременији
изглед. Па и дан-данас, крајње интелигентни, образовани и научно потковани пацијенти не
устежући се ту гнусобу описују без икаквог улепшавања. У апстрактније ликове спадају:
“Свакојаке тескобе, тишине, неспокоји, непомена жигања, шаптања, сврабежи, пробадања,
чупања, жмиркања; уроци, зароци, завидости, почудишта, зазори, страве; добрзници,
сусретници, пресретачи, пецкала, боцкала и заједала”. Побројани су сви могући учесници
заједно с баријерама: “Момче-ноћобдијче, цура-косара, девојка-косматица, девојка-гологлавка,
жена-бокатица, опаки брат, женица-белоглавица, сељак-чаробњак, баба-чаробница, старац,
старица, кијевске старе вештице; схимник, схимница; поп, попадија, ђакон, ђаконица,
црквењак, црквењакиња, брбљивац, брбљивица, осења; завидник, мрзилац, завидница,
мрзитељка; једнозуб, двозуб, трозуб; двоженац, троженац; једнооки, двооки, трооки (да то
нису они о којима прича емисија “Треће око”?); млади, нежењени, ћорави, слепи, стари” итд.
Подразумева се да је међу учеснике могао спадати и сам настрадали или његова
најближа околина, тако да су бајали од: “своје мисли, злих језика и зуцкања, од мисли свога
друга и породице”. Истеривали су “уроке помишљене, напањкане, нагатане, завидне, радосне,
женске, исказане”. Вршена је информациона заштита да “ни погледом, ни речју, ни мишљу, ни
умом, ни наговором, ни мушким ни женским преклапањем” нико не би могао напакостити.
Узимана је у обзир конкретна ситуација, пошто је негативно деловање могло бити: “бодуће,
трепереће, прелазно, пролазно, водено, земљано, ваздушно, ветровито, мочварно, пољско,
шумско, текуће, стајаће, сусретно, стрижено, проветрито, заветрито, ходајуће, летеће, огњено,
згуснуто, тескобно, путно или распутно”.
Унапред је узимано у обзир годишње доба у коме су могле настати деформације
“пролећне, полупролећне, летње, полулетње, јесење и полујесење, зимске и полузимске”.
Одређивано је “време Ч” као “скоротечно, дневно, ноћно, цели сатић или пô сатића”. У
конкретне учеснике који изазивају деформацију могли су спадати људи који су имали “сиво
око, плаво, жуто, мрко, бело, радосно, завидљиво, зло, урокљиво, луцкасто, мрзилачко или
ћудљиво”. У списак учесника су доспевали: “куче гризљиво, куче лајаво, крзна шарена, крзна
белога. Овчарски пси и хртови. Ждрело псеће и медвеђе. Мацан-мацоња, сиви мачор, вук-
самотњак, жаба-крекетуша, гавран-злослутник, вране-злокобнице, сврака-крештавица, три
црва и трипут три црвића. Змија међашица, плотуша, подплотуша, гуја присојкиња, шумска,
кладара и подкладара, водена и полетуша”. Међу учеснике деформације могли су спадати и
мртви предмети: “грана дебела, храст-храстоња, копито-копитало”. Ту су доспевале и
природне појаве: “седамдесет вихорова, седамдесет горолома, седамдесет вијогора и
седамдесет ветрењаковића”. За сваки случај, ако је учесник непознат и није конкретизован (бр.
62), то је дефинисано као: “изнурујуће, незнано. Те све нечувено и невиђено”.

Као што сам већ говорио, на сеансама не користим схеме ни шифре, премда је у горе
наведеном списку “згомиланог” очита аналогија између онога што сам систематизовао у првој
књизи и класификације која нема аутора. Схватам ја све потешкоће с којима се суочавају
пацијенти у покушају да створе субјективни лик ЦНП. Али то нису моје измишљотине, пошто
се такве аналогије запажају у народним саветима, премда се код конкретног пацијента лик
може и не подударити са “живописним портретима” “Треће силе”, већ столећима запажаним у
виду: “Духа крилатога, рогатога, чупавога, гмижућега, ходајућега” итд. Понекад се лик описује
као “змај дванаестоглави” или као “седам духова, сви зли, сви црни, сви недружевни”. То је
могао бити “зао дух, страшник-полустрашник горски, морски, кућни, пољски” или “стара
сотоница, покостица, прободница, грозница”.
Сасвим је могуће да су вековима запажани субјективни ликови имали заједничке црте
тако да је створен јединствени ОБЈЕКТИВНИ ПОРТРЕТ ЦНП. Можда су видари користећи
бајалице престројавали КРОЗ СЛУШНИ АНАЛИЗАТОР екстрасензорско опажање пацијента
у опште схеме, и то је било сасвим оправдано. На пример, сматрало се да нечиста сила ступа
на сцену чим би Бог узмакнуо од грешника, док су болести што потичу “од ђавола” биле
најтеже и неизлечиве. Те болести су живеле између неба и земље у гвозденом дому бакарних
врата са 12 брава, а на њима су печати од Бога док су кључеви код ђавола. Те ђаволске болести
су најчешће називане злоћудним, злехудим. А било их је равно дванаест, и сматрале су се
кћерима Ирода или Каина. И дан-данас нас на ту енергоинформациону творевину подсећа
“дала му се болест на зло”, “да зло не чује”. Те “особе” су још називане “сестрице, тетке,
врачарице” које су на људе деловале помоћу чини (видети “Корене зла”, списак негативних
програма управљања од бр. 1 до бр. 42 који потичу од ЦНП) и злурадо се веселиле људским
патњама. Оне су описиване као “зла, мршава, огавна и гологлава бића, прастаре старице које
ходе у лаптима (ликовим опанцима) и по ноћи штапом куцају у прозоре. КО СЕ ЊИХОВОМ
КУЦАЊУ ОДАЗОВЕ (чији индивидуални програми ступе у резонанцу), на тога и наваљују,
пошто сам опет принуђен да смирим насталу напетост констатацијом да све те гнусобе спадају
само у паразитске структуре и не поседују никакве агресивне функције! Свака сестра има “свој
укус”. Једна одвраћа од хране, друга гони сан, трећа сише крв, четврта жиле извлачи итд. Оне
су имале своја имена:
1. Трескавица, тресија, тресуша, дрхтавица, дрмавица, тресибаба. Она се испољавала у
свим конвулзивним стањима, и ако би је “својски пукнули!” одговарајућом бајалицом: “Ако ли
се ти, трескавице, заврпољиш, кадли те опаучим, награисаћеш, кадли те вргнем на љуте
невоље и зле муке, награбусићеш!” или применили методу “заштите лика” типа: “Ти ми,
трескавице, не врдај, не мрдај. Врдало би, мрдало би зелено вино у пехару, и уврло би вино, и
разгубало би вино све хрђаво, и све незнано, и све нечувено, и све неречено у том-и-том дому
на ту-и-ту невољу”, онда би се врло вероватно болест повукла од човека и без икакве
медикаментне терапије која у дотичном случају може бити без икаквог ефекта. Све у свему,
“код мишића заболи, код Вање зарасти!”
2. Леденица, ледија, језија или хладија. По свој прилици повезана са свим болестима
праћеним језом.
3. Огњевица, огњија, врућица или грозница изазива стање неконтролисане
хипертермије.
4. Жутеница, жутица, жутија, жутоваља, жућеница. Њено испољавање праћено је
променом боје коже која није увек инфективног порекла.
5. Костобоља, костоједица, коштак, севавица, жигавица, прободница, ногобоља,
згуравица. Та “особа” управља масом коштано-мишићних болести; могуће да је зато и добила
толико имена.
6. Утробница, трбобоља. Управља болестима унутрашњих органа.
7. Мучилица, изнурица, тишталица, сатрвица, потајница, неваљашна, мора, морија,
неволица, заволица, давилица, несаница, “ноћу не дам сна, себи не пуштам, човеку памет
померам”  управља нервно-психијатријским “одељком”.
8. Хрипавица, кркљавица, назебица, кашљавица. Мислим да је и без објашњења све
јасно.
9. Надимица, надувица, пролежица, проједица. Везана за компликације разноврсних
болести које доводе до стања у којима болесника није могуће превозити.
10. Глувија. Формира обољења органа слуха.
11. Гледија. Формира обољења органа вида.
12. Јегија, везијана, невијана или “најзлоћа”. Руководи одељком анестезиологије и
реанимације, управља терминалним стањима, агонијама или прелазним стањима између
живота и смрти. Речју  “Баба Јага”!
С тачке гледишта званичне медицине, народна “класификација” не може издржати
никакву критику у поређењу са “Статистичком класификацијом болести, повреда и узрока
смрти” ревизије те-и-те. Но, надам се да се код вас формира другачија “тачка гледишта”. И
могуће је да се субјективни ликови које пацијенти виде поклопе са запажањима народне
медицине, на шта сам се као на мали пример и позвао, обративши на те “портрете” пажњу
појединих читалаца, начинивши ово излагање популарнијим и приступачнијим.

С једне стране, народна медицина је ишла путем уопштавања портрета “субјективног

лика непријатеља”, а с друге стране, маса бајалица коришћена је управо у конкретној
ситуацији, на пример, код зубобоље, у циљу заустављања крварења, код болова у стомаку итд.
Било је бајалица за успех, против нестанка, против повреда и рана ономе ко је одлазио на
бојно поље, а то по мени није ништа друго до информациона метода заштите бр. 8, тј.
“Превентива”. Као пример методе “Заштите лика” може послужити следеће:
“Овде вам нема живота ни `ладовине, куће ни кућишта. Одлазите у мочваре, у дубока
језера, у бистре реке и густе шуме. Тамо су вам постеље тесане, јела шећерна, напици медени.
Тамо вам је кућа и кућиште овај трен овај дан.” Или “Отиди у маховине, у мочваре, где људи
не ходе, где се птице не гнезде. Тамо седни и седи непомично, међ` људе не залази” Или
“Излазите боли из зуби, из десни у образе, из образа у жиле, из жила у косу, из косе у ветар!”
 А ако се, обрнуто, све “изведе” уз навођење конкретног имена? Аха, па сад нек се неко
усуди да пита “Како си?”, пошто ја не знам ко и какве способности има на нивоу невидљивих
енергоинформационих међусобних односа, нити икоме саветујем да одређује границе
могућности једноставне радозналости. Али, с друге стране, обраћање народној мудрости ми
омогућава да аргументованије браним методику “Штита и мача” од напада љубитеља методе
“Покајања...” тако да са задовољством и познавањем ствари изговарам магичне речи: “Свим
мојим злотворима, свим мојим злокобницима  со у очи, пепео на језик”, а као пример
“праведног гнева” пацијентима могу бити лакше сварљиви други термини, најважније је да то
за ЦНП буде “прави ужас!”
“Ти, злоћо трескавице: прођидер се, јер проклећу те у пакао; ти непрестана прободице,
стандер, јер послаћу те у паклене земље; ти, сврабежу, мичидер се, јер удавићу те у смоли
вријућој; ти, врућице, ладнидер се, јер смрзнућу те јовањским мразевима; ти, жигавице,
скврчидер се, јер смрвићу те о камен; ти, дрмавице, пустидер, јер изломићу те у парампарчад;
ти, чупавице, врнидер се, јер ћу тобом препречити поток код млина; ти, трептавице, кушдер,
јер ћу те у пећи сасушити; ти, слепило, одступидер, јер удавићу те у катрану; ти, глувоћо,
нестандер, јер ћу те у буре засмолити и у море вргнути; ти, падавице, оканидер се, јер ћу те
натерати да воду туцаш”; “бежи, страво, гони те материна пара, очева сила и суво кљусе у
ражену сламу, у трулу пољану”.
И, уопште, немојте се устручавати, уздравље лемајте по “физиономији”, али чините то
благовремено, да не бисте потом музли јарца у решето. Ако не можете, онда позовите
“стручњака” с поприличним искуством борбе са свакојаком гадошћу у различитим облицима
њеног испољавања. Међутим, најзанимљивија метода коју народни умелци и дан-данас
користе је “Прекид” и “Пауза”. Дакле, замислите сцену: стиже бакутанер у кућу и,
прикупљајући анамнезу, пита: “Дедер, кажите мили моји а каде то ш њим бива?”. Онда у
тренутку погоршања стања или у периоду кризе саветује да се изведу некакви чудни ритуали
или да се болесник напоји набајаном водицом, или да му се дају некакви одвари у којима
хемијска анализа не открива ни један једини молекул лековитих средстава. Могуће да ће и
бакута сама прићи болесниковој постељи и у сасвим неодговарајућем тренутку почети да
мрмља отприлике следеће:
“Ти, змијо-шкорпијо, кол`ко ли деце имаш: трипут три смукића, трипут три удавића,
трипут три гујића, трипут три шаркића и трипут три злаћане шарке, и трипут три свлакане
звечарке, и трипут три свлакана удава, и трипут три свлакана поскока, и трипут три рожнате
аспиде, и трипут три жутотрбушарке, и трипут три огњене гује, и трипут три свлакане
бауљавице.”...
Но, јесте ли пребројали колико то све скупа испада? А-ха... И какве везе има све то
“замлаћивање!” када по плану негативног програма управљања и на основу објективних знања
стечених из “Практичног приручника за лекаре” у то време мора доћи до акутног погоршања
или поновног напада?! Нема тог програма који неће “пошандрцати!”, што се на крају крајева и
дешава. Ако се то збива “на далеком Северу”, онда ће по свој прилици у тим “светим
минутима” шаман скакати око ватре испуштајући уз звуке даира неразговетне крике и правећи
одвратне гримасе. Сасвим је могуће да ће се, користећи методику “Прекид” или “Пауза”, ни
сама не знајући шта чини, у болесничкој соби ИЗНЕНАДА појавити “Краљица Викторија” или
“Раиса Максимовна Горбачова”. А ако болесној деци долазе кловнови или ИЗНЕНАДА у
болницу довезу дресиране звери из циркуса, је л` то по вама логично?! Не би било згорег у
таквој ситуацији присетити се “просто, чекати си знала као други нико” и “ишчекивањем кô
штитом спасила си мене”, или се присетити песмице “рано нам је за умирање, чека нас још
много посла код куће!” Све у свему, не дају човеку ни да болује ни да умре на миру! И
исправно чине.
Но, верујте ми да то неће успети у свим случајевима. Јер, не доспевају све човекове
невоље под утицај “Треће силе” на чији се “кажипрст” сместа одазивају само негативни
програми управљања. А који се, опет, аутономним командама обраћају “првој сили”
смештеној испод нивоа човекове свести, све до инграма који управљају ћелијским процесима.
И све те три силе “баш брига” за суперсавремене медикаменте који се на једвите јаде пробијају
кроз ћелијске мембране, покушавајући да промене “крхку тишину душе” централног
негативног програма.
Стручно ИНФОРМАЦИОНО МЕШАЊЕ на било којој етапи кармичког управљања
разара “гвоздену логику” негативне хармоније, вековима бранећи своје право на живот. А ако
треба да кажем у своје име, премда сам после објављивања прве књиге био принуђен да
напустим посао у установи званичног здравства и у време писања “Треће силе” стекао статус
“незапослене домаћице” (зато што се у нашој држави никаква “острва” никад нису
појављивала), дубоко верујем да ће доћи дан када методе кармичке медицине више неће бити
супротстављене “званичном курсу” тако да ћемо кренути истим путем!

***

“НЕ ГРАДИ СЕБИ ИДОЛА”

Мислим да је читалац већ стекао слику о схеми негативне опште хармоније којом се
управља “одозго надоле”, ако узмемо да се “Трећа сила” налази негде “горе”, пошто ми није
познато где се налази област “најнижег Астрала” или “негативни Егрегори”. Најважније је да
је ТО изван човековог физичког тела. Негативно управљање се врши “по вертикали” и на
његовим етапама смо покушали да разоримо информационе међусобне односе, збуњујући
програм и самим тим постижући прве позитивне резултате.
 У првој књизи сам нагласак ставио на методу информационог супротстављања између
прве и друге карике у виду обраћања “Председника” свом “Народу”. Осим тога, корекција је
вршена на нивоу репрограмирања постојећих и прилично распрострањених негативних
програма обучавања, тако да су стечена знања слабила утицај ЦНП на пацијентову свест.

ПОЉЕ бр. 1 ПОЉЕ бр. 2

КАРМИЧКА ЗАВИСНОСТ ИНФОРМАЦИОНА КОРЕКЦИЈА
1) Полазно стање, фон. 1) Ниво заштите.
1. Наивност. 1. Дијагностика.
Н
2. Незнање. 2. Мануелна (екстрасензорска) информациона
и 3. Одсуство искуства. корекција.
4. Неформирана уверења. 3. Информације о кармичким стањима човека.
в
5. Незадовољене потребе. 4. Информације о примитивној грађи и
о 6. Незадовољене амбиције. функцији ЦНП. Стварање апстрактног лика.
7. Незнање оперативно. 5. Прелазак на методу рада уз коришћење
8. Незнање перспективно. мислених предоџби.
1 9. Тежња ка наслади. 6. Осам метода информационе заштите.
10. Деформације.
2) Ниво програмирања. 2) Ниво депрограмирања.
(Негативни програми обучавања)
Реклама Антиреклама
1.Пожељно. 1.Не треба. 1. Обезвређивање рекламе.
Н 2.Важно, 2.Бесмислено. 2. Дешифровање антирекламе.
3.Занимљиво. 3.Престижно. 3. Дешифровање облика негативног програма
и
4.Интересантно. 4.Досадно. у виду навика, поступака, уверења,
в 5.Страшно. 5.Не бој се. оријентација, светоназора итд.
6.Копка. 6. “Онако...” 4. Успостављање узрочно-последичне везе
о
7.Примамљиво. 7.Којешта! откривеног програма с постојећом
8.Хитно. 8.Не жури. деформацијом.
9.Корисно. 9.Штетно!
2
10.Неопходно. 10.Коме то треба?

3) Ниво мотивације 3) Ниво преоријентације

Н (програм у дејству)
и 1. Дискредитовање маскирања.
в 1. Штетно. 2. Корисно. 3. Неопходно. 4. 2. Обезвређивање секундарне користи.
о Хоћу. 5. Нећу. итд. 3. Усмеравање мотивације пацијента на
Разноврсност облика маскирања, информационо разарање индивидуалних
3 секундарна корист. програма.
4) Ниво реализације 4) Ниво блокирања.
(додирне тачке)
Н 1. Енергетска блокада.
1. Физичка и емоционална енергија. 2. Промена места поља деловања.
и
2. Време утрошено на животну активност 3. Ослобађање животног простора од
програма. негативног управљања.
в 3. Простор на коме програм делује. 4. Утрошак времена на борбу и усавршавање
4. Несвесни енергоинформациони супротстављања.
о
негативни контакти. 5. Енергетски утрошак на корекцију
негативнних стања.
4
5) Ниво оваплоћења 5) Ниво заустављања програма.
(резултати функционисања
Н негативних програма) 1. Престанак енергетског цурења ка
структурама ЦНП.
и
1. Скривена деформација. 2. Сигурна заштита од маневара ЦНП.
в 2. Очигледна деформација. 3. Информационо чишћење.
3. Секундарна корист. 4. Кармичка нерањивост.
о
4. Кармичка зависност. 5. Период дуготрајне стабилизације.
5. Заокруживање процеса погоршањем
полазног стања. Зачарани круг.
5

ПОЉЕ бр. 3
РЕЗУЛТАТИ КОРЕКЦИЈЕ
1) Почетак рада. 3) Депрограмирање.
Н
1. Побољшање физичког стања, реакције 1.Постизање нових позитивних промена у
Н самоочишћења. Могуће позитивне и основним негативним ситуацијама без
промене у околном свету. коришћења 8 метода информационе
и в
2. Објективна сазнања из области заштите.
в кармичке медицине. Преиспитивање о
претходних информација.
о
3
3. Први резултати у погледу корекције 4) Наставак рада.
1 ситуација невезаних за физичко стање. Н
4. Стицање искуства. и 1. Откривање и уништавање свих
5. Усавршеност методе. в негативних програма у етапама.
о 2. Праћење нових позитивних резултата.

4
2) Наставак рада. 5) Завршетак рада.
Н Н
1. Преиспитивање карактеристика 1. Потпуно информационо чишћење,
и и
личности. стање “КЛИР” (по Р. Хабарду).
в 2. Промена структуре личности в 2. Престанак контаката са ЦНП.
пацијента. 3. Праћење потоњих резултата.
о о
3. Психолошка мобилизација на разарање
негативних програма управљања.
2 5

Цртеж 2.

Отклањање индивидуалних негативних програма се увек индивидуално врши, пошто је

све строго специфично, нема понављања ситуација, и сада могу описати само општу
стратегију депрограмирања, али подвлачим да је то најпоузданија и најефикаснија метода
изласка из невоље. Опис случајева из праксе ће се можда подударати с вашим стањима, али ће
само неопходна дорада појединости довести до позитивних резултата. Преостаје ми само да
вам пожелим успеха у процесу индивидуалног рада са самим собом. Никако не желећи да
оптеретим опажање мојих читалаца, на цртежу 2 наводим још једну табелу која ће нам помоћи
у овладавању методом депрограмирања, пошто се корекција врши већ у другој равни, тј. “по
хоризонтали” (међукарика бр. 2), у “светињи над светињама” кармичких међусобних односа, а
процеси који тамо настају одвијају се по строго одређеном редоследу у коме ћемо сада
покушати да све “поставимо на своје место”. Наравно, индивидуално општење са пацијентом
изгледа сасвим другачије, и немогуће је унапред претпоставити којим током ће разговор
кренути, али, оријентишући се на ову табелу као на шаховску таблу с фигурама, могу се
пропратити све могуће комбинације. На почетку се, дакако, врши дијагностика. Понекад се
ситуација и голим оком види, и ја једноставно наводим пацијента да ми искаже, да у почетку
општимо његовим језиком, постепено преводећи субјективна тумачења у исправнију
терминологију која вам је већ позната ако сте пажљиво прочитали “Корене зла”.
Обично општење почиње од прикупљања жалби, анамнезе, а то се у табели налази у
пољу бр. 1, на нивоу 5 под цифром 2. Међутим, принуђен сам да поновим да не спада свака
деформација у област кармичке патологије. Никакво право на започињање сеансе не даје
пацијентова жеља у облику: “Чула сам, ето, да вама полази за руком лечење без медикамената”
или “Нећу да идем у болницу! Тамо ионако ништа неће урадити...” или “Не подносим никакве
таблете нити инјекције” и сл.
У таквим случајевима се проблем често решава на нивоу психотерапеутског разговора
и пацијент почиње да схвата да ће елементарно испитивање и стручна медикаментна терапија,
којој никада није прибегавао (?), довести до побољшања његовог стања. С друге стране, често
сам у прилици да слушам свакојаке оптужбе на адресу нетрадиционалне терапије, да наводно
“одлазе неуки, болесни људи разним тамо екстрасенсима, губећи драгоцено време, а болест не
чека. Она се врло брзо развија и, гле, биће касно! А што се нису одмах обратили доктору?”
Међутим, драге моје колеге, у томе има тако мало истине. Практично не знам ни за један
случај да се човек на почетку болести или током њеног хроничног одвијања одмах, први пут у
животу, обратио исцелитељу мимо установа домаћег здравства; чак и они пацијенти који би
хтели да се лече код мене, а не у поликлиници, већ су тамо били и то не једном.
Ретки су они који се нису сити нагутали лекова, који нису прошли “сито и решето” пре
него што су потражили нетрадиционалну помоћ. С друге стране, управо се на медицинским
факултетима обучава комплексном прилазу решавању проблема, комбинацији различитих
терапеутских метода, и пацијент то понекад чак боље схвата од лекара опште праксе.
Медикаментна терапија чини своје, информациона корекција  своје, и у таквој комбинацији
нема нежељених дејстава као у случају преписивања лекова који се међусобно искључују.
На велику жалост, то само мени пада на памет да пацијента прво упутим у
поликлинику, ако је грешком залутао код мене мимоишавши дом здравља. Али зато ниједан
стручњак после серије неуспешних и дугогодишњих покушаја ниједном није неком болеснику
посаветовао методе кармичке медицине. Немам таквих сазнања, све се дешава “сасвим
обрнуто”. Дакле, ако се током прикупљања анамнезе испостави да претходни “ход по мукама”
није довео ни до каквих побољшања, то може послужити као дијагностичко обележје
кармичке патологије у пољу бр. 2, нивоу бр. 1. Осим тога, у разговору се постепено
разјашњава читава схема од полазног стања, преко нивоа програмирања, затим кроз
мотивацију (не тамо где треба), са свим проистеклим последицама које, формирајући нову
деформацију, воде процес у затвореном кругу.
У табели сам навео прилично распрострањене схеме, и она не може заменити сву
шароликост кармичких међусобних односа, подробније описаних у првој књизи. Али, нећемо
излазити ван оквира те “шаховске табле”, и док ми пацијент износи своје жалбе, ја већ
почињем да пратим полазно стање: где се и због чега појавило слабо место смештено у
човековој свести; на шта је играла “наша особа” да би даље, преко било ког информационог
канала, рекламирајући булажњење и обезвређујући истину, формирала негативни програм који
ће са своје стране променити човекову мотивацију, усмеравајући га на лажан пут; где ће он
усрдно (камо среће да је такав у бољу сврху!), енергично, благовремено, без губитака и
прилично брзо изборити животни простор за максималну корист ЦНП; имајући за себе
минимум предности у виду секундарне користи.

Шта имам у виду када говорим о секундарној користи? На почетку књиге сам већ писао
о томе да се програми могу маскирати у “сигурног спонзора”, “анђела-чувара” и др. Међутим,
то је само краћи списак средстава “индивидуалне заштите”. Мали пример за разјашњење. У
Санкт-Петербургу ми се обратила једна жена у “тешком депресивном стању” које јој се
развило током последњих пет година, а почело је после напрасне смрти њеног мужа.
Антидепресивна терапија није довела до олакшања, процес се постепено “убрзавао”,
деформишући не само здравствено стање саме пацијенткиње, већ и увлачећи у “безизлазну
тугу” најближе рођаке. Депресија се испољавала у виду мучног самооптуживања жене да је
наводно она непосредан узрок смрти мужа који је навршио... 72 године.
Ако желите да на “шаховској табли” у “почетно стање” ставите полазну тачку под П бр.
1, Н бр. 1, бр. 6, тј. “незадовољене амбиције”, онда ћете, вероватно, бити у праву пошто сви
желимо да поживимо 120 година, а можда и више, али се, ако живот диктира своје реалије,
стање фрустрације с потоњом депресијом не развија код свих. “Жив о живоме мисли”, наравно
да “време лечи све”, ма колико ми патили после ненадокнадивог губитка, ипак потоње
смирење представља норму. Чак и “несрећна љубав” у млађем узрасту није повод за
самоуништење, са чиме често имам прилике да радим, спречавајући рецидиве покушаја
самоубиства.

Повратак у живот  није обмана,

није издаја.
Нек и тврдимо: “Твоја, сва сам твоја!”
Скоро без даха,
ипак, из ропства вратиће се срце,
вратиће се душа.
Те речи у бунилу нису варљиве, нису лажне,
(зар се може слагати  греши бунило!)
 Али пролазе недеље, а ми  још живи
заборавили завет.
У часу растанка муњевито-мучном
чинило нам се: копрена занавек преко сунца,
чинило нам се: покренуће се планине,
месец остаће утуљен.
У том скрбном часу  на жалост
или на срећу 
и душу и срце, све дајемо, све,
слутећи радост велику
самоодрицања.
Руке тад хрле ка утешитељу сну,
у тежак сан тонемо од зоре до зоре...
Али гле, пред вратима су знани звуци:
“Стигли смо, отвори!”
У том трену, смешећи се размакнутим зидовима,
бацамо се у живот с уздахом олакшања,
срце наше ликује над ропством,
ликује над њим наша душа!

(М. Цветајева. “Није у нашој власти”) (препевала Злата Коцић)

Ех, кад би исто тако лако и лепо протицале сеансе корекције! Но, у животу има много
више прозе, па су чак и нормални физиолошки процеси који отупљују тугу, када “у тежак сан
тонемо” временски развучени. Али, они не могу потрајати пет година и то с тенденцијом
погоршања. Код моје пацијенткиње то очигледно није одговарало норми. Уз то, парадоксално
је било и самооптуживање за мужевљеву смрт зато што су проживели прилично срећан живот,
сачувавши љубав до поодмаклих година, али то је било тако, и тек скинувши сву маскирну
одећу с негативног програма, успео сам да изменим недаћу која је породицу снашла.
То није било без секундарне користи, пошто је у таквим реакцијама увек присутна
“радост велика у самоодрицању”. Негативни програм у светлу те “велике користи” може стећи
облик “мука савести”, и информације из ћелија сећања на далеку прошлост изненада
оживљавају; “згомилавају се” све конфликтне ситуације којих је у свакој нормалној породици
увек било, присећају се свих увреда и пребацивања које смо незаслужено једни другима
упућивали, и ако је макар једном у пориву напраситог гнева жена изрекла: “... дабогда!”,
можете бити уверени да се управо та фраза уздиже на пиједестал независно од тога када је
била изговорена: пре двадесет година или уочи природне смрти од старости.
Негативни програм се у светлу кошмарних успомена постепено уздиже лествицом од
“мука савести” до “чувара реда”, већ меркајући “тогу тужиоца”:

Само савест из дана у дан немилице

бесни, велики захтева данак.
Одговарала сам јој, скривајући лице...
Но нема више суза ни оправдања.
 А. Ахматова. 1916. г. (препевала Злата Коцић)

Затим се изриче “кармичка пресуда” искупљења кривице патњом или чак

самоуништењем, али... с друге стране, управљање је немогуће без користи за пацијента, и
макар мрвица користи од те трауматичне ситуације увек мора постојати! А можда и разраста
до накарадних размера “мазохистичке насладе”, сублимишући (замењујући) љубав умрлог
супруга пажњом и бригом ни за шта кривих рођака, деце, који би могли да живе и радују се,
али...
Зато се у полазном стању укључио фон П бр. 1, Н бр. 1, бр. 9, тј. “тежња ка наслади”,
тако ће бити исправније. Ниво програмирања у пензионерским годинама најчешће се налази
између “Занимљиво” и “Досадно”, тако да било матор било млад крећеш да се занимаш играма
које одрасли људи играју, и с нереализованом енергијом увлачиш у то читаво ближе
окружење. Коме је од тога лакше? Нит себи, нит људима, само ЦНП-у. А кад би, “драги моји
старци”, вашу енергију па у мирољубиве сврхе! Али, да бих постигао позитивне резултате,
морао сам подуже да “играм шах”.
У почетку сам био принуђен да стргнем све маскирне `аљине с “мука савести”, са
“плаћања за злочин”, с “тешке болести”, тј. да се преместим на поље бр. 2, и у ниво бр. 2 на
ћелију бр. 3, онда да објасним пацијенткињи да “тако бива”, причајући о проблемима
кармичке патологије (поље бр. 2, ниво бр. 1, ћелија бр. 3), онда да обезвредим рекламу игара
које одрасли играју (П бр. 2, Н бр. 2, ћелија бр. 1), после тога да објашњавам да је њена
маскирана депресија директно везана с проблемима рођака (П бр. 2, Н бр. 2, бр. 4), да
објашњавам шта је то “секундарна корист” и скривена деформација (П бр. 1, Н бр. 5, бр. 1, бр.
3) и да тек онда њену енергију усмерим не на постизање секундарне користи, већ на разарање
негативног основног програма (П бр. 2, Н бр. 3, бр. 3). Успут је неопходно објашњавати да
наш рад доспева у рубрику “У свету занимљивости” и нема сврхе фиксирати се на ранијим
играма, већ је боље “играти” побеђујући ЦНП него малтретирајући сопствене рођаке (П бр. 2,
Н бр. 2, бр. 1). Самим тим сам пружио “непроцењиву услугу” не само пацијенткињи, већ и
њеној одраслој деци (П бр. 2, Н бр. 4, бр. 3), а онда сам извлачио текуће закључке (П бр. 3, Н
бр. 3, бр. 1) и кроз извесно време пратио касније резултате (П бр. 3, Н бр. 5, бр. 3).
Ето како отприлике изгледа процес информационе корекције код разарања
индивидуалних негативних програма управљања. Премда би се то могло учинити брже и с
истим ефектом. Да одем, рецимо, код пацијенткиње кући, одевен у нешто попут свештеничке
мантије. Да је поседнем на столицу, у руке јој ставим црквену свећу, станем пред њу, раширим
руке, а она да склопи очи. Онда да заповедничким гласом изговарам следеће:
“Означава се раба Божја, Марија Васиљевна, крстом животворним (прекрстио бих је
десном руком). Здесна и слева, спреда и позади (обишао бих је). Крст је иза мене, крст је
испред мене, крст је здесна, крст је слева. Крст што Ђавола и све непријатеље победи. Сва је
сила небеска и сила крста крај мене, а тамна сила Ђаволова мора бити прогнана! И ти,
проклета севавице, жигавице, прободнице, тебе ћу, злодушнице, громом и муњом, стрелама
огњеним заклети! Речи моје изречене да се непоречене остваре, задње речи назад, предње речи
напред, секиром те сечем, ватром те жежем. Нек те, севавице, гром згроми, муња аламуњи,
кроз пепô, кроз црну земљу пробије! Нек су моје речи чврсте, неповратне, дуговечне и
незаборавне! Устук, устук, устукни, кроз воду, кроз гору! Кô што нога моја стоји чврсто и
тврдо (трипут трупнути), тако је и реч моја чврста и тврда! (једаред трупнути) А чик нек неко
проба да ми заклет урва, стровалиће се у бездан паклени, у провалију угљену! Забрањујем ти,
нечисти душе, ђавле проклети, да игде живиш и да те нема у раби Божој, излази ван, овог
трена, са свим уроцима и чинима! (начинити значајну паузу, шеткати укруг, трупкати ногама,
прскати водицом и даље): А ко убудуће помисли да моје дете (Марију Васиљевну) пањка и
урочи, тај има да се стровали у смолу кипућу, у жераву жежућу. А његове чини у нечини, а
његово мигање у немигање, а његово урочење у неурочење! Исушићу га сувље од траве,
следићу га леђе од леда, оћоравеће, оћопавиће, пошашавиће, одрвенеће, побрљавиће,
огладнеће, омршавиће, у блату ће се ваљати, људе ни сретати неће, ни својом смрћу умрети
неће! Амин, амин, амин!”
Да макар једном пробам да том методом ЦНП по тинтари! Шта мислите, шта ће бити?
А? Не, у праву је моја жена, сигурно ћу остати без посла, зато и настављам у задатом смеру,
користећи сензорске канале опажања и не прибегавајући “кодираним информацијама”. А,
уопште, понекад “ауторитативни стил руковођења” знатно олакшава задатак корекције и
смањује број сеанси са пацијентом. На самом почетку, с обзиром на почетно стање у виду
наивности, незнања, немања искуства, неформираних уверења, приморан сам да после
дијагностике попуњавам информационе празнине у људској свести подацима о кармичким
стањима, да причам о структури ЦНП и његовом могућем паразитском утицају на пацијента.
Ту се често заглибим “у блату” недоумице, сумње: “А ја у све то не верујем!”, “А зар је
тако нешто могуће?” и осталог. Приморан сам да наводим примере из праксе, да се позивам на
литературу, све у свему, то није рад већ некаква “накарадна дискусија”, тако да, не чекајући
њен наставак, преузимам “кормило власти” у своје руке:
“Разумеш, постоји “периодички систем елемената Д.И. Мендељејева”, постоји
Питагорина теорема, постоји, у најгорем случају, таблица множења! Какве везе има да ли ви
верујете или не?! Постоје стручњаци који се у то разумеју и на основу закона хемије или
физике стварају за болеснике лекове или физиотерапеутску апаратуру. Уз то, они лече како
оне који верују, тако и оне који не верују. Уопште није потребно знати како делује овај или
онај лек или како је устројен апарат УКТ да би се излечило еризипелоидно запаљење
голенице. Болеснику с акутним апендицитисом је апсолутно непотребно да зна како се изводи
хируршка операција. И тако, ето, постоје непоколебиви закони енергоинформационих
међусобних односа о којима ви, драги мој, никад нисте ни имали појма и тешко да ћете икада
имати! Кад сте се већ обратили стручњаку за ту област, онда будите љубазни да се држите
његових савета. Јасно?”
На изглед се сместа слажу пошто сасвим одговарајуће изгледам, крупан, је л` те,
чикица, 182 см, црн, сав брадат. Не би се рекло да је некакав тамо сеоски шарлатан, ипак је
лекар. Па шта ако засад нема то звање у општинској поликлиници, док га дочека, и квекнути
може, а он је две књижице написао, брани дисертацију у Москви. То је чак интересантно,
ново, премда и неразумљиво... Но, све у свему, однос као према стручњаку у својој области
јавља се одмах после “пресинга” тако да не морам да “тумарам” по “шаховској табли”, тј.
пропуштам читаву серију потеза (на поље бр. 2, на нивоу бр. 1, у ћелијама 3 и 4), и почиње
процес дешифровања програма, потом преоријентација, блокирање, заустављање програма и
прикупљање резултата.
И зато нећу даље нарочито “прежвакавати” за оне који не верују. Нека све узимају
здраво за готово, пошто нарочиту пажњу посвећујем опису облика негативних програма а
мање опису механизама њихових препредености које за резултат имају деформацију ове или
оне мете. Основни закључак је: штетно је тако мислити, хтети или не хтети, тим пре тако
поступати, али сада други пример из праксе с подробним описом.
 Прошле године сам радио с једном породицом из Харкова. Обратила ми се једна жена
која је имала “болешљивог” мужа, тешко болесног сина, одраслу и засад још здраву кћерку,
жалећи се на сопствене невоље из којих се није могла ишчупати читавог свог живота. Већ је
била код водећег стручњака за кармичку медицину који је код ње открио “програм
уништавања мушкараца”, због чега је она патила, плаћајући тај грех својом горком судбином и
безуспешно покушавајући да препорученим методама покајања ситуацију измени.
Не знам чиме се још могла јадна жена вући за нос, пошто сам код ње у тренутку
дијагностике открио онколошку структуру у левој дојци. Још једно годиница и по “таквог
покајања” и све би било кано што је речено: “Женска с кола  карми је лакше” (руска
пословица “Женска с кола (падне)  кобили је лакше”). У читавој својој пракси ниједном
нисам срео такав програм и немам појма о чему то поједини стручњаци разглабају, зато што се
“проблеми са мушкима” у енергоинформационом свету уопште не испољавају. Постоје тзв.
ментални Егрегори и најнижи међу њима се назива “Ја”. Притом није важно ког си пола,
мушког, женског или “средњег”. Постоје информациони програми унутар људске свести, они
се и пројектују у област “тананог света” и то је све. Друга је ствар жена, пошто се следећи
Егрегор назива “ОНА”. Ту ни непријатељу не бих пожелео да се качи са програмима “њиховог
уништавања”, јер се могу “зарадити” такви проблеми на нивоу кармичких стања, да те Бог
сачува!
Наредни Егрегор се назива “ПОРОДИЦА”, затим по узлазној линији следи Егрегор под
условним називом “МИ”, онда “ОТАЏБИНА”, после “СВЕТ” и последњи се зове “ВЛАДАР”,
али ћу о тој хијерархији нешто касније. У првој етапи корекције био сам принуђен да се бавим
мануелном терапијом са женом и њеним сином. Дечку је нестајао неуродерматитис,
онколошка структура је отишла у непостојање, жена се све боље осећала, а на наредним
сеансама информационе корекције мамица је схватила да и њена кћерка може дословно
поновити њену судбину, тако да смо благовремено почели да радимо са младом особом. Рећи
да је девојка “паметница!” и да је све “упијала кô сунђер”  значи ништа не рећи. Као у
популарном филму: “студенткиња, комсомолка, спортисткиња!”, зна неколико страних језика,
друштвена, дражесна. Рећи да је “лепотица!”  значи ништа не рећи  Мадона! Часна реч,
уопште не преувеличавам. И мајка јој је у младости иста таква била, али у шта се то временом
и уз деловање одговарајућег програма може претворити, судите сами, пошто сад дословно
наводим писмо њене кћерке:

“То је мој страх од оца. Зашто? Трудим се да не изазивам напету ситуацију у породици
која се завршава свађом и псовкама. Отац напада маму, почиње да је окривљује за све смртне
грехе, назива “глупачом” и “сметењакушом”. Онда жури својој кутији с лековима и гута
гомилу таблета, после чега у кући завлада гробна тишина. Отац лично гаси телевизор, ако је
неко у то време гледао неку емисију, искључује музику, чак и ако смо је тихо слушали у својој
соби; онда почиње да хода по стану из угла у угао равномерним корацима од којих се може
полудети пошто се не стишавају ни на минут. Онда се у оцу распаљује његова “неуроза”.
Немогуће је и узалудно прићи му и понудити помоћ. Чини се да његово камено и “паћеничко”
лице никога не препознаје, а ако му се обратите оно постаје још недокучивије. Када га гледам,
у мени се све преврће, почињем и ја да “патим”, ништа ми не иде од руке. Наредног дана отац
се удобно смешта у фотељу и читав дан гледа телевизију или слуша музику, а сав кућни посао
обавља мама. Увек сам јој помагала колико сам могла. Оцу је чак тешко да оде по хлеб или
изнесе ђубре. Он често понавља да неће ништа да ради, да је он болестан човек коме је
потребан мир. Зар је то мушкарац кад од жене захтева да постане његова робиња?! Јако ми је
жао маме. Како да се ослободи те зависности? Па мора негде постојати излаз. И моје паре исто
почиње да броји. Душу му греје помисао да ћемо ускоро сви ми за њега радити, а он... Па шта
ће то он радити? Ништа. Око њега ће бити празнина. Моја бакута је врло будно пазила да
татица ни у чему не оскудева, и не дај Боже да се претргне од посла. Чак му ни панталоне да
пегла није давала, и он то увек захтева од маме или мене. Мама ми је причала да је отац први
пут подигао руку на њу 3 месеца после свадбе. Мамица има изузетно добру душу, светли
изнутра. Увек је желела и жели да то унутрашње светло подари и другима. Она је слепо
поверовала у оца и била спремна да све жртвује за њега, спремна да се помири са свиме и пати,
само да му не нанесе бол или неугодност. А отац је искористио њено слабо место, њену
лаковерност”.

Ето тако се, годину по годину, кап по кап, “фотон по фотон”, “светло изнутра”
постепено претвара у онколошке вибрације зато што ће доћи дан када се из те жене више
ништа неће моћи узети осим њене физичке патње и мука. Све иде по плану! Схватам ја да
“мора постојати некакав излаз”, али боље је благовремено и “макар иоле” схватити узрок
догађаја. У дотичном случају “ауторитативни стил” корекције уопште не помаже, пошто се
над програмом “самоуништавања или само обезвређивања жена” мора радити врло дуго и
мукотрпно. А он је најчешће базиран у пољу бр. 1 у нивоу бр. 1 у ћелијама бр. 1, 2, 3, 4, 5.
Можете и не гледати у табелу, пошто имам у виду: наивност, незнање, немање искуства,
неформирана уверења, незадовољене потребе. Корекција не почиње од поља бр. 2 на нивоу бр.
1, у ћелијама бр. 3, 4, већ од дешифровања облика негативног програма.
Колико су МНОГОЛИКИ ЊЕГОВИ ОБЛИЦИ и колико тешко бива пацијенту да
утврди узрочно-последичне везе програма с постојећом деформацијом, нећете схватити из
примера, већ анализирајући своје стање, своју реакцију која неминовно настаје пошто
прочитате ову или ону информацију.

***
Можете ми “веровати” или “не веровати”, пошто су све то “речи, речи, речи...” Можете
и даље задржати непоколебив став “А ја сматрам да...”. Можете “критиковати моје закључке”.
Међутим, опет истичем да конкретни резултати после уништавања конкретног ПРОГРАМА
“САМО ОБЕЗВРЕЂИВАЊА ЖЕНА” сместа наступају, независно од мишљења посматрача са
стране. Или се, опет, уопште ништа не дешава ако програм остаје у непромењеном облику.
Само ћете се у сопственој пракси моћи уверити у исправност и објективност информација које
вам нудим на осмишљавање.

Рекло би се, шта ту има лоше што “мамица има изузетно добру душу, светли изнутра”,
и што је “увек желела и жели да то унутрашње светло подари и другима”?
Међутим, “корен зла” је управо у том “квалитету”...
Пажња! Није ваљда да се у вама није појавио негативан однос према том “почетном
тумачењу”? Обратите пажњу на своју “нелагодност”, на емотивни, духовни или светоназорни
“протест”, пошто ја не знам како сте одреаговали на моје речи, па ћемо онда наставити...
Нећемо журити, корак по корак, одрекавши се “ауторитативног стила”, постепено ћемо
разјаснити ситуацију.
 Некако ми на памет не падају никакве крилатице или узречице изворно руског звучања
на тему “шерше ла фам” или “што жена хоће  то хоће Бог”. Вероватно зато што сваки народ
има своје особености. Наши родитељи и дан-данас прикупљају мираз за кћерку, док у
Казахстану “мушки” спремају “калим” (откуп невесте), али зато наше жене никада, ни пре
свадбе ни после ње нису ишле под заром. А можда је то само на изглед? Борба за
равноправност жена и мушкараца стиче међународни карактер, столећима траје, а крај јој се
још увек не назире. И... тешко да ће та борба икада довести до победе “једнакости, братства и
среће”, пошто, изрекавши још једну “безумну идеју” (у индивидуалном раду са
пацијенткињама), ја тврдим да такве “једнакости” нит је икад било нит је икад може бити!
Знам да није баш свака “ауторитативна” тврдња способна за живот у човековој свести.
У норми се информације (које потичу не само из мојих уста) “провлаче” кроз крути филтер
елементарне логике, затим се подвргавају критичкој анализи, и тек после “претходне обраде”
добијени подаци стичу право да учествују у мисаоним процесима. Али ни то “још није крај!”,
пошто се кроз извесно време стечена знања суочавају са главном физиолошком функцијом
људске свести  способношћу ЗАБОРАВЉАЊА. Ма како чудно изгледало, али човек је само
захваљујући “краткој памети” заузео место које му доликује  “дивоте Васељене” и “Круне
свега живог”, формиравши тзв. други сигнални систем описан у сваком уџбенику нормалне
физиологије. По томе се и разликујемо од свих живих створова на Земљи, пошто се у
“животињском свету” с таквим механизмом прилагођавања једноставно не може опстати.
Пролази само једна година, у појединим случајевима нешто више, и пољопривредне
животиње су већ способне да плоде себи сличне. Зоотехничар то прима као само по себи
разумљиво, не размишљајући о томе да је он пре него што достигне репродуктиван узраст,
деценијама заостао од говеда. Замислите само да се тако нешто дешава у људском друштву, тј.
да се физичко тело развија по законима животињског света, а свест да одговара ступњу развоја
трогодишњег детета? Наравно, такви случајеви су описани у медицинској литератури као
казуистика, и само родитељи таквог “детета” муку муче. Богу хвала, у претежној маси
човечанства функционише ИНФОРМАЦИОНИ МЕХАНИЗАМ КОЧЕЊА ФИЗИЧКОГ
РАЗВОЈА и његове хармонизације с периодом интелектуалног развоја. Тек КРОЗ ИЗВЕСНО
ВРЕМЕ можемо рећи да је човек достигао пунолетност, да поседује потребна знања која
исправно формирају његово понашање у вечито променљивом свету. Тешко да се помоћу
комплета инстиката може уклопити чак и у оквире “социјалистичке заједнице”. Осим тога,
млад човек је даље дужан да “учи, учи и још једном учи”, а његови нормални физиолошки
процеси ће “заборављати, заборављати и још једном заборављати”, ослобађајући ћелије
меморије за нове виталне информације, не лишавајући перспективе развоја. “Mobilis in
mobile”  покретно у покретном, што узалудно покушавају да сустигну свакојаке безумно
фантастичне идеје о “Господару света”.

“Homo sum et nihil humani a me alienum puto”  човек сам и ништа људско није ми
страно, зато се и у мојој глави одвијају нормални физиолошки процеси који имају за резултат
да “овде памтим, а овде не памтим”, нешто сматрам за прихватљивије у конкретној ситуацији,
а нешто за преживело и обесмишљено. Премда обраћање претходном искуству бива врло
поучно, али ето, атлас акупунктуре с најразличитијим источњачким називима биолошки
активних тачака пацијенти никако да си утуве у главу, па се чак на руском језику тешко
изговарају и називи седам основних чакри од “Муладхаре” до “Сахасраре”. Друга је ствар шта
се иза тих центара крије, а могу се и прилагођеније назвати зарад поимања, чему ја и
прибегавам кад у причи затреба.
Наравно да ми је као лекару занимљиво да знам не само историју “Руске народне
обичајне медицине”; обраћајући се светској историји, читајући поглавље “Символизам
људског тела”, сада намеравам да наведем неколико цитата из књиге Менли Палмера Хола,
издате 1928. г. и у нашој земљи објављене тек 1992. г. у Новосибирску (Источно одељење
издавачке куће “Наука”) под називом “Енциклопедијско излагање масонске, херметичке,
кабалистичке и розенкројцерске символичке философије. Интерпретација тајних доктрина
скривених иза ритуала, алегорија и мистерија свих земаља” (стр. 37, 251, 256):

“Поставши свесни УЗАЛУДНОСТИ ПОКУШАЈА да са СВОЈИМ

ИНТЕЛЕКТУАЛНИМ СНАГАМА изађу на крај с величином Васељене која превазилази
њихово поимање, рани философи су своју пажњу скренули с Васељене на човека. Као
закономерни продукт те праксе био је формиран тајни философски систем у коме су Бога
сматрали Великим Човеком, и обрнуто, човека сматрали малим богом. Васељену су сматрали
човеком и називали Макрокосмосом, док су човека сматрали минијатурном васељеном и
називали Микрокосмосом... Сва тела, материјална или духовна, имају три центра која су Грци
звали  горњи, средњи и доњи. Горњи или духовни центар аналоган је срцу. Други центар 
мозгу, а трећи центар  репродуктивном систему. Понекад је мозак представљан као највиша
сфера, али пошто би иницирани прошли доње степене, саопштавано им је да је мозак
имитација духовног огња који живи у најскривеним угловима срца. Проучаваоци езотеризма
су откривали да су стари народи често прибегавали обмани за скривање истинског тумачења
Мистерија. Подметање мозга уместо срца представља управо такву обману... А истински
предмет философије Артура Шопенхауера је воља. Његова философија има за циљ уздизање
ума до таквог стања када ће моћи да контролише вољу. Он вољу поистовећује са снажним
слепим човеком који на својим плећима носи интелект у виду хромог, али који види... Десна
половина тела се сматра светлошћу, а лева  тамом. За оне којима није познато истинско
значење Светлости и Таме, светли део је био повезан с духовношћу, а тамни с
материјалношћу. Тама има првенство у односу на светлост јер у њој светлост постоји
привремено, док тама постоји стално. Пошто живот претходи светлости, његов символ је
тама... Поједини на изглед физички органи и центри представљају покров или оклоп духовних
центара. Какви су они, ти духовни центри и како их разоткрити?! Ти подаци никада нису били
откривани онима који нису препорођени. Философи су схватали да, чим човек у потпуности
схвати рад било ког система, моћи ће да дође до одређеног му циља, немајући притом
квалификације за то да изађе на крај с последицама својих радњи... Рани свештеници су
стављали човеков кип у светилиште, човека држали за сталну књигу чијим проучавањем су
проницали у све већи број тајни НЕБЕСКОГ УСТРОЈСТВА. Затим је стигло доба идола.
Мистерије су нестајале. Тајне су биле изгубљене и нико није знао порекло фигура на олтару.
Заборавивши на циљеве којима су ти кипови служили, жречеви су им се молили све дотле док
одсуство схватања и духовности није довело до обрушавања храмова на њихове главе, а
кипови су се расипали заједно с цивилизацијама које су заборавиле значење фигура”.

Све у свему, “мишљења научника” су, као и увек, различита, и шта да се постави изнад
 “срце” коме се не заповеда, или “разум” који ни у шта не верује, засад нам није знано...
Прилично често се у подацима те врсте понавља “магичан број” седам, и то не само у таквој
философији. Ми знамо за седам дана у недељи, седам дугиних боја, седам нота, понекад човек
може бити “на седмом небу”, а понекад може имати “седам петака у недељи”( стално мења
одлуку). Чини ми се да би исправнија била подела не на три, већ на седам центара у грађи
људског тела, од којих су четири информациона, а три енергетска. Испада отприлике оваква
схема:

1. Информациони центар који формира општу грађу људског тела везану за спољни
облик, који “управља” грађом облика унутрашњих органа и функцијама њихових излучевина,
с анатомском локализацијом у области “Муладхара”-чакре смештене на крају кичменог стуба
где почива “змија Кундалини”. Ах, та змија..!
2. Енергетски центар везан за репродуктивне органе човека који одговара
“Сладхистхана”-чакри смештеној на дну мокраћне бешике.
3. Информациони центар који “руководи” функцијом свих унутрашњих органа,
“Манипура”-чакра смештена у области сунчаног сплета (соларног плексуса).
4. Енергетски центар везан за процес узимања и утилизације хране, који не одговара
“Анахата”-чакри наводно одговорној за развој човекових способности, изворишту настанка и
раста психичког тела. Зато тај енергетски центар учествује у формирању једног од седам
смртних грехова под називом “неумереност у јелу и пићу”, и на основу свог лекарског
искуства знам где је тај центар смештен.
5. Информациони центар везан за центар срца “коме се не заповеда”, где је “мозак 
имитација духовног огња који живи у најскривенијим угловима срца”. Можда је то у ствари
“Анахата”-чакра.
6. Енергетски центар везан за пет чула, и док се четвртом центру увек хоће “Хлеба”,
овоме  “Игара!”. Он одговара “Вишунда”-чакри одговорној за пријем информација, али он не
мора обавезно бити код паратиреоидеје, и тачке додира с њим могу бити “од главе до пете”,
ако су то тактилни осећаји.
7. Информациони центар који одговара области људског мозга где је смештена свест,
где су базирани индивидуални негативни програми управљања. Он одговара “Сахасрара”-
чакри наводно одговорној за функцију надсвести.
Ето каква отприлике ЕНЕРГОИНФОРМАЦИОНА СХЕМА испада. А сада се сетите
списка социјалних Егрегора који сам наводио и покушајте да обједините две схеме, где је
Егрегор “Ја”  целовит информациони центар човека, који се формира само у случају када
(одвајајући нас од “животињског света”) човек достигне одређени интелектуални развој и
постане пуноправан члан друштва.
Затим се на слику и прилику појављује енергетски Егрегор “ОНА”, и жена на том
“пиједесталу” заузима посебно место, независно од свог интелектуалног развоја. Следећи
информациони Егрегор је “ПОРОДИЦА” под бр. 3, затим енергетски Егрегор “МИ”, тј. свака
неформална група од три алкоса око једне флаше све до неконтролисане гомиле на митингу
“Доле буржуји!” Егрегор “МИ” може се састојати из свих чланова радног колектива, може се
састојати из читавог становништва неке паланке или “Мегаполиса” са вишемилионским
становништвом, али ако нисте политички активни, “седите код куће кроз прозор гледајући”,
то вас не лишава проблема међусобних односа са људима, и такав човек исто може имати
“поједина неслагања” у међусобном односу с Егрегором “МИ”, али о томе нешто касније.
Затим следи пети информациони Егрегор, где сваки човек већ чврсто зна одакле
почиње и где се завршава “ОТАЏБИНА” (“од чега почиње отаџбина”  речи својевремено
популарне песме). Последњи енергетски ментални центар условно се назива “СВЕТ” који је
узалудно преграђивати бодљикавом жицом с царинама и караулама, где су “сви људи браћа и
сестре у Христу”, где је сасвим прихватљив појам као што је ЧОВЕЧАНСТВО, и где
општељудски интереси потом прерастају у истинска или лажна “Људска Права”, у нормалан
или безуман устав, у конкретну унутрашњу или спољну политику, у многообећавајуће и никад
остварене предизборне програме. У седмом Егрегору, “ВЛАДАР” садржано је све, од
“саобраћајних правила” до најновијег “Председниковог Указа”.
На цртежу 3 приказујем општу схему енергоинформационих међусобних односа у
границама тзв. “Сунчаног Логоса” којој ћемо се по потреби враћати. Не, по свој прилици
нисам у праву кад кажем да ми ништа изразито национално у народним узречицама не пада на
памет. А ликови из бајки? Све су Јелене премудре, Василисе прекрасне, Марије умешне? Не
знам има ли у бајкама других народа сличних аналогија или не, али сам више него уверен да
су најтоплије успомене још из предшколског узраста још увек живе у вашој души, после
читања само једне бајкице у којој упркос свим очекивањима у опасној ситуацији чаробњаци од
главних јунака нису захтевали додатно испитивање издржљивости, верности или одважности,
питајући у атмосфери ужаса од кога се леди: “Је ли ти топло, девојко, је ли ти топло, лепото?”
Сетите се како је пећ прво замолила да поједе њене колачиће, а онда јој помогла, док је
јабуково дрво понудило да проба његове јабучице, а онда сакрило несрећну децу својим
гранама и спасло их потере. Е, а сада, после оваквог... дугог “лирски-философског екскурса”
враћамо се наведеном месту “ПРОБАТИ и ПОЈЕСТИ”, пошто се управо у тим енергетским
одељцима и гнезде свакојаки... информациони корени зла.
Невоља није толико у томе што је моја пацијенткиња “увек желела и жели да
унутрашње светло ПОДАРИ” ономе коме “небитребало”, нити у томе што БАЈКОВИТЕ
ВРЛИНЕ ЖЕНЕ остају ником потребне или деформисане, невоља је у томе што жена није увек
свесна СВОЈЕ ПРЕДНОСТИ, своје НЕЈЕДНАКОСТИ у односу на мушкарце и односи се према
својим необичним квалитетима, добијеним од Мајчице-Природе или од Бога, као према
нечему свакодневном и уобичајеном, а сем тога, “на свето место” се ставља управо мушки лик,
који је по својој природи увек “тупав и ограничен”. Тј. све се окреће наглавачке, али... у светлу
тога се сместа и за читав преостали живот јављају “битребало”, а кроз извесно време уопште
нису ни потребни никакви додатни позиви за ЦНП “у незаштићени дом”. Дакле, понављам:
није било, нема нити ће икада бити икакве једнакости између “битребало” и жене, пошто
“Жена је Храм!”, и ако погледамо на наведену схему енергоинформационих међусобних
односа, онда тај Храм ступа у резонантна стања на нивоу Божанства. Али... каквог?

1. Елементарне  2. Енергија поља  3. Материја

честице. “ЗЕМЉА” “ОГАЊ”

6. Атмосфера.  5. Биљке  4. “ВОДА”
 “ВАЗДУХ”

7. Животиње 1. Човек. 2. Енергетски центар 3. Информациони

Информациони  “ПОЛ”  центар “ЗДРАВЉЕ”
центар “ФОРМА” (Сладхистхана-
(Муладхара-чакра?) чакра?)

6. Енергетски центар 5. Информациони 4. Енергетски центар
 “ЧУЛА” (Вишунда-  центар “ЕМОЦИЈЕ”  “ВАРЕЊЕ ХРАНЕ”
 чакра?) (Анахата-чакра?)

7. Информациони 1. Информациони 2. Енергетски Егрегор 3. Информациони

центар “СВЕСТ” Егрегор “ЈА”  “ОНА”  Егрегор
(Сахасрара-чакра?) “ПОРОДИЦА”

6. Енергетски Егрегор 5. Информациони 4. Енергетски Егрегор
“СВЕТ”  Егрегор  “МИ”
 “ОТАЏБИНА”

7. Информациони 1. Астрални Егрегор 2. Астрални Егрегор 3. Астрални Егрегор

Егрегор “ВЛАДАР” “МЕСЕЦ”  “МАРС” (уторак)  “МЕРКУР” (среда)
(понедељак)

6. Астрални Егрегор 5. Астрални Егрегор 4. Астрални Егрегор
“САТУРН” (субота)  “ВЕНЕРА” (петак)  “ЈУПИТЕР”
 (четвртак)

7. Астрални Егрегор 1. Бог 

“СУНЦЕ” (недеља) “РЕВНИТЕЉ” Бог   ?
“СПАСИТЕЉ”

Цртеж 3.
Редови 1-2  Физички ниво. Редови 1-4  Биолошки ниво. Редови 1-6  Ментални ниво.
Редови 1-8  Астрални ниво. Редови 1-9  Духовни ниво.

С друге стране, да се у жени не осећа предност, зашто је онда вековима “битребало” да

се свим могућим начинима и средствима покушава доказати сасвим супротно? Јер се иначе,
драге моје, власт не може освојити ни задржати. А... наставак следи!

Ми покоравамо природу, понижавамо жену, обезвређујемо породицу, баш нас брига за

јавно мнење, изванредно знамо каква је наша Отаџбина, кога бирати за “помазаника божјег”;
астролошке прогнозе узимамо у обзир на нивоу препорука из листа “Комсомолска правда”; а
за то што смо се обнове Храма Христа-Спаситеља присетили тек после тоталитарног разарања
националних светиња по читавој Русији  Бог ће нам опростити! Биће да му је и без тога
довољно “почасти”!
С друге стране, погледајте на најбаналнију ситуацију у женском колективу. Нису само
“не баш најпаметнији мушки” они који у “обрачунима унутар врсте” виде “женску галаму”.
Лично мене то подсећа на сцене надгорњавања међу властодршцима од посланичког нивоа па
навише. Најстравичнији женомрсци су жене зато што власт деле, и никада неће бити
поштоване од државне власти ако не престану да се међусобно гложе. Бољшевици су
пропустили јединствену могућност да формирају “нови символ вере”. Требало је да на свим
новинама напишу паролу: “Пролетерке свих земаља, уједините се!” и епоха феминизма би
постала објективна реалност макар у појединачно узетој земљи.

Има једна врло занимљива књига Л. Иванова  “Значајне жене од давнина до наших
дана” (издање Јекатеринбург, 1992. г.)  у којој нису описане само женске судбине, већ и
могуће варијанте како су спровеле преузимање власти у своје руке, и до каквих повољних
последица је то довело на нивоу државног уређења. У античком свету то су Јелена, Сафо,
Аспазија, Клеопатра, Теодора, у Средњем веку Папеса Јована, Лукреција Борџија, Фанфарина.
Касније  Катарина Медичи, Елизабета Тјудор, Кристина Шведска и др. Међутим, ни наша
руска славна историја ниједном није била помрачена женским именом.
Сем тога, историјске чињенице сведоче да је жена која је исправно оценила своју
вредност у стању да разори све убоге међусобне односе не само на нивоу сопствене породице,
већ и да поколеба апстрактна друштвена начела. Јарки пример тога су животи Аспазије и
Теодоре на које бих да се позовем, наводећи неколико цитата из споменуте књиге на стр. 32,
56, 63.

“Негде око 455. године пре н.е. у Атину стиже лепа двадесетогодишња жена по имену
Аспазија, а са њом и неколико младих Гркиња. Њихова појава изазвала је сензацију; житељи
су се сместа распитали и сазнали да су придошлице  коринтске куртизане на челу са
милетском хетером. Настаниле су се све заједно, широм отварале врата свима, бавиле се
политиком, философијом, свим могућим уметностима и радо примале заинтересоване на своје
скупове. То је изазвало читаву револуцију. Атињанке су се поделиле на две непријатељске
партије: једне су држале страну Аспазији и захтевале потпуну слободу и за себе; оне против
ње браниле су неприкосновеност гинецеума. Најодлучније су почеле да посећују скупове
“дражесне мелезијанке” и долазиле одатле много тога научивши. Уобичајена тема разговора у
Аспазијином салону био је брак чије услове је, утврђене атинским законима, “милетска
хетера” сматрала несносним и трудила се да својим слушатељкама то разјасни. Мора се
признати да се Аспазија исувише смело изражавала и тешко да је могла рачунати на
одобравање мужева који никако нису делили такве погледе. Зато су жене биле одушевљене и
веровале хетери као Пророчици”. Касније је Аспазија “била одана и паметна Сократова,
Фидијина и Анаксагорина пријатељица; Периклу, пак, љубавница и жена, радост његовог
живота, украс његовог кућног огњишта”.
“Док је Клеопатрина судбина занимљива, Теодорина је запањујућа. Прва је као царица
Египта завршила тиме што се претворила у обичну куртизану; друга је као обична куртизана
успела да се уздигне до престола, поставши моћна императорка Византије. Била је кћерка
простог човека. Њена старија сестра је постала плесачица, нешто касније је у јавним
представама почела да наступа и млада Теодора. Чим би се она појавила, сви погледи би се
окретали њој. У сценама када су је тукли или шамарали, она је правила тако смешне гримасе и
тако се заразно смејала кроз привидне сузе да нико није могао остати озбиљан тако да је
млађахна комедијанткиња награђивана бурним пљескањем... У почетку се давала само
сабраћи-уметницима, онда робовима који су крај амфитеатра чекали господу. Мало-помало је
постала неопходан зачин раскошних пријема, с подједнаком неусиљеношћу и подједнаком
страшћу се дајући патрицијима, акробатама, робовима, носачима, морнарима; имала је на
стотине љубавника, а неколико година касније читав град је говорио само о велелепном
банкету на коме се лепотица, већ обљубљена од деветорице младих Византинаца, исте ноћи
давала тридесеторици њихових робова. О младој куртизани је брујала читава престоница, тако
да је убрзо постала срамно позната. Пролазници су приликом сусрета на улицама окретали
главе или се склањали у страну да их не упрља додир њене одеће, да се не заразе ваздухом који
је она удисала. Сусрет са њом сматран је лошим знаком”. Међутим, кроз извесно време је “...
патријарх Епифан у базилици Св. Софије крунисао императора Јустинијана са бившом
проститутком. Јустинијан и Теодора су се после црквене церемоније упутили на главни трг да
се прикажу народу. Народ их је усхићено дочекао; у гомили се не чују ни роптања, ни осуде;
свештенство, војска, народ, сви они којима се некада проститутка Теодора давала, на својим
раменима су будуће владаре Византије однели у дворац. Теодора је освојила свеопшту
наклоност, поставши символ лепоте и хармоније, док је раније била оличење разврата и
скандала”.

Што се тиче мајчице Русије, ни наше се крунисане главе нису осрамотиле, ни током
епохе свете Катарине, ни у смутно доба Григорија Распутина. Наравно, туђа је породица
затворена књига, али ни дан-данас није тајна животна мудрост о томе да најбоље супруге
постају бивше... “леди”, и ако се то заиста дешава, значи да жене имају такву власт и ту се
ништа не може учинити, па чак и код Сергеја Јесењина има која реч о томе: “ја ћу бити нежан
послушник, а ти  раскалашна жена”.
Значи, “Жена је Храм!” и ако мушкарац тога није свестан, то је тек пола невоље, али
ако то не схвата жена, онда је кошмар обезбеђен за читав преостали живот. Мој задатак је да
самооцену у свести лепшег пола доведем до потребног нивоа, ако разноразни погани
негативни програмчићи “убоге једнакости” или “преимућства јачег пола” превагну над
објективном стварношћу. Заправо сам се тиме сада и бавио, а о томе разговарам и са
пацијенткињама. Драге моје читатељке, не знам јесам ли вас убедио или не, “Напуштени Храм
је ипак Храм, срушени идол је ипак Бог!” и то нисам рекао ја већ М.Ј. Љермонтов, јер су
“Жене способне на све. Мушкарци  на све остало”; ни то нису моје речи већ Анрија Рењијеа.

Доживевши непуних сто двадесет година, већ престајеш да се ичему чудиш, али
постоји једна “ни са чим упоредива” емисија на TВ; користећи професионално искуство (нека
ми опросте њени аутори), прибегавајући методи “Заштите лика”, ја бих променио њен назив,
који би у новој интерпретацији овако звучао: “ЈА сам СишлА с уМА” (тј. полудела сам; назив
емисије је “Ја (могу) сама”). Схватам ја да идеја није била лоша, вероватно су желели да
створе нешто попут Аспазијиног салона, али док је код Гркиња била једна Питија, код
Рускиња су испале две. Она која је слева на екрану, онако црнпураста, мршава, ретко се
осмехује, у дугој сукњи испод које се ко зна зашто увек виде дубоке ципеле. Питија здесна је,
насупрот томе, светлокоса, препуна ведрих емоција премда прекомерне тежине, а између њих
на столицу седа жена која без икаквог устезања отворено прича о својим болним проблемима
наочиглед милионског аудиторијума. И у сали има подоста народа, углавном жена. Присутна
је и групица представника мушког пола на “острвцу” налик на место за осуђенике или тор за
стоку.
И ето, у таквом окружењу љупка водитељка почиње да поставља питања “одабраној
жртви”. У разматрање се укључују аудиторијум и поједини мушкарци, док Питије ћутке
посматрају дешавање. Природно  колико људи толико и мишљења. Одвија се “затрућавање”
оне која седи на столици, а заједно са њом и свих упиљених телевизијских гледатељки,
класичним методама неуролингвистичког програмирања: наслојавањем реалности,
преоптерећењем свести, прекинутим патерном итд., тј. ситуацијама у којима се наводно мора
родити истина. И она се, као финале емисије, рађа прво из уста једне Питије, онда из уста
друге и уз пљескање аудиторијума у главу упадају такви програми због чијег би
информационог садржаја у свакодневној ситуацији жена сигурно оној која је увредила “очи
ископала”. А овде, ништа, љупко се смеше и захваљују за стечену “мудрост”.
 “Чекајте, а савест, честитост, непорочност, поштење, љубав, на крају крајева?” 
упитаћете ме, обојивши то питање нагомиланим емоцијама на које сам на почетку разговора
замолио да обратите пажњу.
Е па, као прво, те категорије морају бити нешто више од дна мокраћне бешике где је
смештена “Сладхистхана”-чакра.
Као друго, ако у женском организму нормално функционише “телесна схема”, што сам
већ спомињао у књизи “Корени зла”, мушкарац стиче сасвим објективан утисак да живи са
читавим харемом, и у томе не налази ништа издајничко. Свима се свиђа када је “у једну реку
немогуће ући двапут” и ником ни на памет не пада да у таквом случају застрашује сопствену
супругу “моралним кодексом градитеља комунизма”.
Као треће, прибегавајући “ауторитативном стилу”, ТРАЖИМ ДА ПРИХВАТИТЕ
АКСИОМ да ни мужа ни жене у постељи нема нити може бити! Тамо су мушкарац и жена који
могу постићи сексуалну насладу задовољавајући једно друго, или не могу, и никаква
венчаница, појачана “кодексима” или саветима посматрача са стране, ниједном није
разрешила ниједну конфликтну ситуацију током посете сексопатологу. Али, док ни доктор
није у стању да помири непомирљиво, никоме није ни на крај памети да за аморалност оптужи
судију или поротнике који држе да је сексуално неслагање сасвим објективан узрок развода.
Као четврто, што се човек мање меша “Сахасрара-чакром” у посла “Сладхистхана-
чакре” тим више од тога има здравља и физичке насладе. Молим вас да то прихватите... као
аксиом!
Као пето. Никад није било, нема нити ће икада бити “службених инструкција” о
честитој или нечеститој љубави које бисмо на нивоу субјективних стереотипа желели да
наметнемо не себи, већ околини. Ја, на пример, схватам зашто се Перикле заљубио у Аспазију,
или зашто се император Јустинијан оженио Теодором, али кад то не бих схватао, вероватно ме
то не би учинило “честитијим, часнијим и непорочнијим”. Ја једноставно волим своју жену, и
ако њен свет физичких наслада не постаје мој  то није трагедија између супруга и супруге већ
између мушкарца и жене, али љубав у дотичном случају савладава неразрушиве биолошке
баријере, одржавајући породицу. Међутим, ако је у “приземљу” потпуна хармонија, то само
појачава блаженство на “седмом небу”, али не представља његов главни услов. Зато и не знам
шта да посаветујем: да ли се разилазити у случају несклада, или схватити једно друго и не
мешати се у ствари “суверене државе”. Све у свему, претплатите се и читајте лист “СПИД-
инфо” (СПИД – сида)! Једноставно немам ни жеље ни времена за понављање у нашој земљи
већ општепознатих истина.

Узгред, нико ме “није вукао за језик”, то сам ја сам на себе прстом показао, али
временом, стичући животну мудрост, почињем да схватам да је пракса са примерима из личног
живота  погрешна пракса. Једном сам после ко зна које по реду дискусије у узаном кругу
познаника и пријатеља на тему: “Све је то теорија! А кад се тебе тиче, куд ли се све деде!
Знамо ми како се завршава тзв. антиљубомора...” сањао језив сан:
“Као, седим ја у студију на истој оној столици, на “острвцу” предвиђеном за мушку
половину човечанства, али не иза оградице, већ у гвозденом кавезу. Здесна и слева ми је по
једна Питија. Сала је пуна жена, већином старијих домаћица, ко зна зашто с кухињским
предметима у рукама, а уместо љупке водитељке некаква криминална фаца с микрофоном у
руци и таблом на грудима на којој швракописом пише “Фења-макро”.
 У студију је прво тишина, сви ме пажљиво разгледају, а онда чујем поједине реплике:
“Видидер га само! Шта нам све наприча?!”, “А биће да сам живи кô газда”, “Што ћутиш?!”, “А
да се твоја жена тако понаша?!” Истину кажу да оно што будан мисли, сневач каже. Устајем,
хватам се рукама за решетку и кажем: “Да, драге моје, погодиле сте. Моја најомиљенија
животиња је јелен! Ала бих волео да “дзин, дзин”, изјурим на стрмо брдо, да тамо станем да
ме сви виде и вртим рогатом главуџом! Међутим, ако ми моја жена не обећава током наредних
сто година такав украс на глави, то је њена неприкосновена воља, пошто оно што “неће жена,
неће ни Бог!”, а оно што ја хоћу или нећу, то је само моја лична ствар! Маштање никоме не
шкоди...”
Господе Боже, кад поче фртутма! Ма какве реплике  урлици! “Срам те било дабили!”,
“Ама, како ли само жена са тобом таквим живи?!”, “Гле, “СПИД-инфо” се начитô!”, “Нагледô
се Емануеле!” итд. Уто Фења, савивши прсте, начини карактеристичан покрет те публика
ућута. Окреће се према мени и каже: “Де, чоче, кроз цетку зунзарај! Послен `ваке жваке ниси
никакав јелен, већ...”. Све у свему, нешто налик на “жртвеног јарца”. Схватам ја да је са њим
узалудно надгорњавати се, он најбоље зна пошто је његова “роба” на панађуру. Тихо се
забијам у ћошче и чекам шта ће даље да буде. Фења се опет окреће публици и командује:
“Хај`мо, девојке, хај`мо, лепојке! Цевка дван`ест, нишан сто два`ес`. Пали!” И полетеше према
мени уз његово хушкање шерпе, тигањи, некакве целофанске кесе с купусом. Ударају о
решетку и падају на под, а Питије за то време тапшу и “све погледују похлепним, пакосним
погледом да л` сам се устртарио”.
Будим се сав у хладном зноју, али звуке и даље чујем. Испоставило се да комшија
нешто сабајле у дворишту чука, док му жена тепихе клофа. Шта мислите, је ли то био
пророчански сан? Рано ми је да се са својим феминистичким уверењима појављујем пред
широким аудиторијумом “битребала”. И ако наилазим на разумевање у индивидуалним
контактима са пацијенткињама  и на томе Богу хвала!

***

АМБЛЕМ ДЕСНЕ РУКЕ

Још једном ћемо се вратити цртежу 3, али бих сада желео да схватите општу
закономерност функционисања индивидуалних негативних програма. Ако се програм
“уништавања”, или исправније речено програм “обезвређивања” жена налази у глави
мушкарца, то су његови лични проблеми за које ће плаћати на биолошком нивоу сопственим
физичким болестима.
Друга је ствар ако се програм налази у свести жене, онда проблеми настају на два нивоа
одједном, тј. на биолошком и менталном, а то значи да се код ње може формирати тешка или
тешко излечива болест, могу искрснути “тињајући” проблеми у погледу интимних међусобних
односа, врло су вероватне невоље са мужем који се такође не осећа најбоље или је чак ко зна
зашто хронично одсутан.
Али, ако је све у реду са здрављем супружника, онда деформације имају право да се
шире на породичне међусобне односе у виду свађа, сукоба, неразумевања, међусобног
емоционалног хлађења итд. Или се сценарио програма може одиграти на деци, и код њих ће се
такође деформисати или здравље или понашање, тј. жена с негативним програмом сопственог
потцењивања, објективно се налазећи на менталном нивоу деформише 4 Егрегора одједном:
своје “ЈА”, мужевљево “ЈА”, Егрегор “ОНА” и Егрегор “ПОРОДИЦА”.

Види ти само, написао... “деформације имају право”! И опет, осећам, поједини читаоци
западају у скоро “сујеверно стање транса”, док се у некима већ акумулирала раздраженост у
виду: “АМА НЕ СХВАТАМ ВАМ ЈА на који то начин или преко чега ти ваши... негативни
програми, па макар се они налазили и унутар родитеља, али како... то може негативно утицати
на понашање или здравље детета?! Па то је сасвим други човек!” Е, то, то, и ја о истом том...
Управо У ОНОМ ТРЕНУТКУ када ви испољавате све своје педагошке способности за
васпитавање сопственог детета, сасвим осетно... утичући на другог човека, испада да те “мере”
нису сасвим чисте, и као резултат функционисања “раздражујућих ситница” (које сам до у
танчине описивао заједно са доктором Фројдом у књизи “Корени зла”) ЈАВЉА СЕ
ДРУГАЧИЈЕ НЕРАЗУМЕВАЊЕ на нивоу међусобних односа очева и деце, или на нивоу везе
урекнуте свести с функционисањем унутрашњих органа. Ако је разумљиво како и чиме једни
на друге утичемо у сасвим свакидашњој ситуацији, онда ТАЈ УТИЦАЈ, па макар он био
“малчице или сасвим неприметно програмиран некаквом несвесном, и сасвим... онако
малецком информацијом”, увек ће се разликовати од наших искрених намера. И некако испада
да на тај “домерак”, а не на покушаје “из дна душе!”, дете и реагује било не сасвим исправним
понашањем, било упадањем у извесно стање транса суочавајући се с “негативним
хипнотичким таласима” што извиру из дубина јестаства рођене мамице или татице.
А ако те “тричице” унутар себе не проналазимо и услед тога “не разумемо ПУТЕМ
ЧЕГА и НА КОЈИ НАЧИН?!” деформишемо оно најдраже што имамо, то и није неки проблем.
Генадије Јаковљевич ће обавезно помоћи! Међутим, “драж” вашег неразумевања је управо у
томе што је оно од животне важности за неометано функционисање разноразних
“раздражујућих ситница” или “антипротивних тежњи” и ако долази до “иоле разумевања”,
неминовне су препреке за ту гнусобу и није јој више тако једноставно да урочава понашање
вашег детета или његово здравље! А ако се у вама јави САСВИМ СТРУЧНО РАЗУМЕВАЊЕ?
Шта мислите, хоће ли се добро осећати ЦНП и неће ли код тог “битребала” доћи до
застрањивања у понашању?

Дакле, настављам. Шта значи “објективно се налазећи”? А нема у томе ничег

замршеног. Једноставно се присетите себе у младости или погледајте како се обликује судбина
младенаца, и све ће постати разумљиво. Ходали су тако једно уз друго, за ручицу се држали,
он је летео на састанак с букетом цвећа, а она каснила једно петнаест, двадесет минута. Онда
први пољубац, први загрљаји итд. Уопште, свако је имао своју романтичну причу која до
одређеног тренутка ни ни шта није обавезивала. Мо`ш мислити, срели се  разишли, или
“Онолика љубав, онолико пријатељство!”  уопште није важно. Могли су уопште и без
икаквог пријатељства и љубави, већ се упознати преко малог огласа и отићи код матичара, или
кад се жена без икаквог документованог права изненада почиње односити према свом
љубавнику као према мужу, то се и назива “објективно се налазећи”, и од тог тренутка почињу
да настају свима познати проблеми.
Притом су и облици “обезвређивања” врло индивидуални. Из праксе знам да је за ЦНП
“ по скупљању летине најбогатији ” тзв. “љубавни троугао” зато што се у негативне процесе
увлаче не само две жене и један мушкарац, већ две жене са четири Егрегора, и уопште не
испада троугао већ осмоугао. Ма колико покушавали да ми приговорите на тему: “А ако је то
права љубав?!” свеједно вам ничим не могу помоћи, пошто непознавање закона
енергоинформационих међусобних односа не ослобађа од одговорности, пошто управо у
Егрегору “ПОРОДИЦА” делују оне категорије које узалудно покушавамо да повежемо са
“дном мокраћне бешике”. Хтели ми то или не, али љубав без породице није љубав, нити је
породица без љубави  породица. А ако још један аксиом у вама изазива опрез или
узнемиреност, протест или гнев, неслагање или сумњу, могу вас “умирити” на следећи начин.
Узмите Библију, отворите Књигу Прича Соломунових, пронађите садржај поглавља бр.
27 и под цифром 5 прочитајте: “Боље је отворено раскринкавање него тајна љубав”. Схватам ја
да су за раскринкавање наредног негативног програма под условним називом “Ах, љубав!”
препоруке из Светог Писма недовољне, зато и покушавам да у индивидуалном раду са женом
додатно објасним да ако се осећаји који је наводно преплављују не остваре у новим
породичним односима, то није ништа друго до један од облика “само обезвређивања”, и
мушкарац с тим нема никакве везе, пошто јој нико није давао такво право да, задовољавајући
се малим, у замену пружа љубавнику осећаје који морају бити унутар породице.

Нисам глув! Опет чујем гласић негативног програмчића који је већ спреман да се
обруши на моју главу због ових речи: “нико није давао такво право” или “морају бити”! Не
треба дизати на мене глас, позивајући се на то да се “срцу не заповеда”! Том програмчићу би
боље било да и мени и људима објасни зашто се то међусобни односи мужа и жене са сваком
годином морају погоршавати тако да на крају крајева од првобитне љубави преостану само
бедне успомене; зашто љубав не расте нити јача са сваком годином, и зашто су ти осећаји “на
страни” природнији, јачи и светији? Зашто онда “срце” и без икаквих наредби не би сâмо
очувало љубав између тако блиских људи, у оним међусобним односима који су од животне
важности не само за мушкарца и жену, већ и за њихову децу? Ком ће то детету бити лоше ако
се његови родитељи сваке године све јаче и јаче буду волели? Нема јасних одговора, никако се
не објашњава ситуација “породица без љубави и љубав без породице”? У замену се нуди
“свето, неприкосновено, ничим и никако управљано узвишено осећање” за које се нит зна
откуд се појавило нит у шта ће се претворити, речју “Ах, љубав!”
Премда су поједини носиоци негативних програма већ били спремни да ме “измлате”
чим сам зуцнуо о “правима и обавезама”, ипак ћу покушати да суштину изложим до краја
после извесног лирског екскурса:

Вечерња башта већ тоне у тмину,

отуда разговор допире тих;
легло у сребрну паучину
заспало грожђе у сумраку зри;
сања већ себе у искравом вину,
смешећ` се зането прелепим сном...
Она ће: “Никада не бива то”.
“ТО МОРА БИТИ”  увериће он.
Женски ће намах задрхтати глас
пренувши башту из најлепших сања.
Озарен осмехом небом се ваља,
 узвишен месец ће вирнут` на час,
светлости своје ће пустити зраку,
застаће зачуђен спазивши њих 
тиха два гласа шуморе у мраку,
један је живот ту непознати.

(Л. Северцева)

Зар су такви међусобни односи противприродни? Ако сам рекао да ТАКО МОРА
БИТИ, само сам констатовао НОРМУ. Човек мора имати нормалан артеријски притисак,
температуру, одређене показатеље нивоа шећера у крви, брзина седиментације еритроцита
МОРА бити у границама општељудских норми, док међусобни односи између мушкарца и
жене унутар породице МОРАЈУ БИТИ обојени љубављу, и ако свега тога нема, онда је то
ОДСТУПАЊЕ ОД НОРМЕ. Ако човек има леукоцитозу, никоме не пада на памет да то
одступање назове “Ах, што је то необично стање!” Друга је ствар то што је поприлично
компликовано управљати неадекватним осећањима која нестају у тој безданој паразитској
провалији... С тиме се слажем. Али нико не може дати право ЦНП да паразитира на
међуљудским односима осим нас самих, осим наше свести замагљене замајавањем негативних
програма.

Ево сад ћу управо о томе нешто подробније.

Емоционална дезоријентисаност жена у случају “љубавног осмоугаоника” спада међу
“најмасније залогаје” за ЦНП. С једне стране, жена коју наводно сасвим оправдано не воли
њен муж, али она ко зна зашто живи са њим и “да л` га воли, ил` не”. И то се (исто сасвим
оправдано) сматра породицом, премда је то у ствари “никаква породица”.
С друге стране, љубавница која необјашњиво и “Јој, што воли!”, али ко зна зашто
мушкарац са њом не живи, и дабоме да и он њу “Јој, што воли!”, али то је у ствари “никаква
љубав”, барем што се тиче мушкарца. С једне стране, обезвређују се две породице (она која
постоји и она која БИ МОГЛА БИТИ, у случају да је то права љубав), с друге стране, две жене,
а све то скупа чини најсварљивију ситуацију за формирање рањивих места и даље неометано
функционисање “раздражујућих ситница”.
Осим тога, руски народни ликови “слева коврџе токара, здесна ковача” (речи чувене
песме “Рјабинушка”), “а ја волим ожењеног” али ко ће га знати зашто живим сама, није ништа
друго до захтев жене за породицу, излаз на ментални ниво који се назива “објективно се
налазећи”, и од тог “захтевчића” би се требало благовремено ослободити. На који начин?

Као прво, хајде да се обратимо нормалној “анатомији” и ”физиологији” међуљудских

односа и с тог становишта погледамо на “Ах, љубав!”, пошто се емоционалне сфере мушкарца
и жене међусобно разликују као небо и земља, премда једно без другога не постоје. Мушкарац
се скоро тренутно заљубљује, и ако његова осећања одмах “скоче преко црте” “Не могу без
тебе!”, вероватно су то права осећања. Знате ли зашто је хроничном алкохолизму и
разноразним токсикоманијама подложнија мушка половина човечанства? Зато што је
“синдром мамурлука” нормална “физиолошка” и ”анатомска” творевина у емоционалној
сфери мушкараца. Као што се алкохол, наркотик или токсини уклине у биохемијске процесе
мушког организма, постају “животно неопходне” компоненте, док одсуство њиховог
свакодневног дотока формира стање апстиненције “не могу без тога!”; практично исто то се
код мушкарца дешава са женом и с његовом породицом. Он се заљубљује за читав преостали
живот, пошто жена коју је тако способан да воли постаје његова крв и месо. Страна особа
мушкарцу постаје најрођенија, драга, вољена, нераскидиви део његовог бића, без кога је исто
онолико “добро” колико и мамурном алкохоличару без воткице. А ако је то његова крв и месо,
онда се према сопственом месу врло чуварно односимо, и никоме не пада на памет да одсеца
себи руку ако заболи или да је замени новом. Ако заиста воли, учиниће све да би сачувао
здравље, младост, лепоту, добробит “своје половине”, пошто је то “најрођеније, нераскидиво!”
Је л` вам се свиђа таква љубав? И шта она има заједничко с “Ах, љубављу?” А можда се
данас може сродити са једном, прекосутра са другом? Ма какву човек имао мајку, младу,
стару, образовану, паметну или не баш, она је једна зато што је рођена. Ко би пожелео да је
замени “бољом варијантом”? Хајде да онда своју непослушну децу заменимо достојнијом?
Тиме родитељи само плаше децу када почну да се јогуне, зато што је “своје, најрођеније!” Али
зато када се ствар тиче међусобних односа са женом, таква осећања “уопште нису обавезна!”,
пошто се ту, је л` те, “срцу не заповеда!”
Ако очи блистају, расте ниво адреналина у крви и артеријски притисак, или се јавља
умерена тахикардија, то уопште не сведочи о томе да се однос према жени код мушкарца
базира у области срчане чакре. Али... ако жена у сопственој свести уништава измишљотине
негативног програма “Ах, љубав!” и ЖУДИ УПРАВО ЗА ТАКВИМ ОДНОСИМА, значи да је
процес депрограмирања успешно завршен!
Не дај Боже да се у вама јави црв сумње да мушкарци, ето, “нису способни за такву
љубав!” Запамтите, миле моје, у томе нема ничег узвишеног, ничег натприродног; “синдром
мамурлука” је њихова нормална “анатомска” творевина. Друга је ствар што сродност не успева
са сваком, и шта онда испада у случају “а ја волим ожењеног”? Ма колико чудно изгледало, ту
мушкарац поступа много искреније и честитије ако своју незадовољену сексуалну похоту
прикрива игром коју одрасли играју под називом “Како те волим!”, док жена, замењујући
истински однос, истинску мушку љубав “неопходним лагаријама”, добровољно примајући
пожељно за стварно, неминовно “спрчкава” негативни програмчић “Ах, љубав!” са свим
последицама које из тога проистичу и то не само на нивоу кармичких међусобних односа.
Усрдно саветујем да у случају потпуне сексуалне хармоније “на страни” не лажете саму себе,
да одговарате само игром на игру и ништа више, самим тим ће услови за кармичка стања
тренутно ишчилети.

Као друго, молим да свој унутрашњи поглед обратите на нормалну “анатомију” и

”физиологију” женске емоционалне сфере. То што се претежан део шипарица у доба полног
сазревања нагло “заљубљује” у Арнолда Шварценегера ни о чему не говори. Држећи се
инфантилних емоционалних оријентира на идеалне и истакнуте облике филмских глумаца,
“пожуривши” с удајом, жена тачно кроз два месеца од свадбе почиње да “зановета” свом
суђеном зато што се по читав дан ваља на троседу “са све четири увис”, јер као што рече Езоп
“на физичку наказност се навикавамо исто толико брзо као и на лепоту вољене жене”, али зато
морална наказност брзо постаје главни критеријум оцене свих “Силвестеросталонеа”,
“Аленоделона”, “Олегојанковских” или “Михајлобојарских” (познати глумци Олег Јанковски
и Михаил Бојарски).
Ту се већ укључују нормални “физиолошки” механизми и нормалне “анатомске”
творевине женске емоционалне сфере, истина, с малим закашњењем. Док код мужа на самом
почетку “индикатор” почиње да “скаче преко црте” “Не могу без тебе!” и његове емоције се
постепено током читавог живота “равномерно” оваплоћују у конкретне поступке, радње и
старање, код жене тај индикатор највишу ознаку достиже у случају да је муж успео да се
успење по свим степеницама тзв. “скале вредности” у очима сопствене супруге.
У почетку није обратила никакву пажњу, потом, ипак као да је симпатичан, паметан,
духовит, привлачан; онда прича другарици да “ми се свиђа”; онда о томе да “ми је са њим
добро”; онда “Јој, што је било супер, весело, занимљиво!”; онда црвени и никоме ништа не
прича; онда чека, узнемирена, не верује, слаже се да је то озбиљно, а свеједно не верује или
сумња. Нешто касније не само њега, већ и себе саму почиње да испитује “а шта ће бити после,
а шта ће бити после?” Затим заједно почињу да одговарају на питања “где ћемо, како и од чега
живети?” Врло је вероватно да она почиње да осећа независност своје “физиолошке државе”,
смештене на цртежу 3 знатно ниже (по хијерархији) од државе “ПОРОДИЦА”, и која живи
“слатко” или не, а ако “слатко”, онда се “индикатор” диже нешто нагоре.
Међутим, предстоје испитивања мужа око тога како се стара у случајевима када је
“тешко”, ”мукотрпно”, “није ми добро”, “лоше се осећам или сам лоше воље” итд. и тек после,
осетивши потпуну сродност са оним “младићем на кога у почетку уопште нисам обраћала
пажњу”, сасвим искрено и с пуним правом, отворено и природно из женских уста звучи
признање “Не могу без тебе!” Притом мушкарац нема никаквог права да се задовољи
постигнутим, и чим он науми да “дигне све четири увис”, стрелица “индикатора” сместа
почиње да пузи надоле, стимулишући животни тонус. Још једном питам, шта та осећања имају
заједничко с негативним програмом “Ах, љубав!”?

Не, нисам то ја рекао! То ви мени говорите: “Али, та живе људи некако другачије, јер
има разних породица...” Можда то и јесте још један назив међу разноврсним негативним
програмима, зато што је то све друго само не “ПОРОДИЦА”, зато што љубав без породице
није љубав, нити је породица без љубави  породица, већ “социјалистичка заједница”,
заједничко становање под истим кровом, зато што “немам где да одем”, зато што “треба децу
васпитавати”, зато што итд. и тсл., као да је у таквој породици деци уз такву “идилу” боље
него у дечјем дому. Назовите то како вам драго, али среће у таквом дому нит је било нит ће
икад бити. Зар то није кармичка деформација?
Сасвим је могуће да с таквим програмчићима неће бити кармичких стања зато што је
све ионако већ свима јасно, нико више не издаје пожељно за стварно, нико више никога не
лаже. Све је свакидашње, досадно, уобичајено, незанимљиво зато што смо “хтели како је
најбоље а испало нам је као и обично”. Међутим, то више нису моји проблеми, јер у таквој
“комуни” нема излаза на ментални Егрегор “ПОРОДИЦА”, и тамо се сви њени чланови
“објективно не налазе”, срозавајући се до Егрегора “ЈА”.

Хоћемо ли пробати све из почетка?

Другови ми прво бесмо, 

Али чама, сêд муж, случај...
Изигравах лудог свесно;
С ваше стране  стидљив очај.

(“Кокети”, А.С. Пушкин)

 А шта ако мушкарац изненада, ступајући у случајне сексуалне везе, издајући пожељно
за стварно, замајавајући и себе и људе који никако да дочекају промену “безбојне садашњице”
у нову “Ах, љубав!”, и сам поверује да је “То оно право!” и покуша да сруши “социјалистичку
заједницу”, али се кроз извесно време врати у почетни положај “изваљен на троседу”, али сад
у новом дому? Хоће ли вам се, госпођо драга, свидети таква варијанта? И шта, зар се то у
животу не дешава? Усрдно вам саветујем да пре него што се одлучите на такав корак,
покушате да одговорите на питање: а да није то исти онај програмчић од раније, само сад у
новом оваплоћењу? И, молим вас, немојте слушати заклетве и уверавања љубавника, већ своје
јестаство. А да можда није “воз већ прошао”? Желите ли да опет изнова страном човеку
постанете блиска рођака, и да ли је он у стању да се још једном сроди са страном особом? Ако
не, онда уздравље се поиграјте “Како те волим!” и... до виђења!

Значи, сваки негативни програм, СМЕШТЕН У СВЕСТИ, обарајући с “пиједестала”

истинске индивидуалне вредности (или их замењујући), уздиже своје убоге измишљотине.
Истовремено заузимајући “свето место”, он се маскира у разнобојну одежду “Васељенских
закона”, самим тим извлачећи ДВОСТРУКУ корист из постојећег распореда. На који се начин
и када то дешава, ко је узрок тога и колико ће потрајати  није толико важно, премда се
хронологија текућих дешавања може све до танчина израчунати. Најважније је преокренути
процес у супротном смеру, читав негатив “довучен за уши” одгурнути са “светог места” ближе
информационом “сметлишту”, где природни процеси самоочишћења “заборављати,
заборављати и још једном заборављати!” временом камена на камену неће оставити од те
“гомиле смећа”. Истовремено је неопходно помоћи у попуњавању ослобођеног простора оним
што је од истинског значаја у првом реду за ИНДИВИДУАЛНУ СИТУАЦИЈУ. Истина се,
несумњиво, може подударати с општељудским вредностима, а може и не подударити, зато и
рад са пацијентом уопште не мора подсећати на некакве расправе, придике, наравоученија,
приговоре или проповеди. И, верујте ми, има се на кога угледати:
“Сократ, који је живео од 469. до 399. г. пре н.е., оснивач сопствене школе, у суштини
беше скептик, али није друге приморавао да прихвате његову тачку гледишта, већ је на
посебан начин запиткивањем наводио сваког човека да изрази СВОЈУ СОПСТВЕНУ
ФИЛОСОФИЈУ” (из књиге М.П. Хола, стр. 18).
Е, кад би тако у наше доба изгледала емисија под називом “Нисмо ми макар ко”,
премда опет истичем да се проблеми код мушкараца изнад менталног Егрегора “ЈА” могу
формирати само у погледу међуљудских односа и да као самостални програми “уништавања
или обезвређивања мушкараца” не постоје, и зато ми се више свиђа назив емисије “ЈА (могу)
САМА”.

Ако ви ову књигу не читате “тек онако”, и ако сте на самом почетку покушали да
откријете место на коме се налази “екран”, онда вам сада предлажем да самостално
одговорите на питање: на ком месту и у ком виду жена осећа своје ИНФОРМАЦИОНО
ПРЕДСТАВНИШТВО везано за њену спољашњу појаву? И притом не на нивоу
информационог центра прве “Муладхаре-чакре” зато што она руководи спољним обликом
биолошког тела у “голом виду” и сфера њеног деловања се не шири ван епидерма. Треба
потражити информациони центар у коме се појава жене одражава са свим њеним спољним
реквизитима који понекад прикривају мањкавости прве чакре, а најчешће појачавају спољне
биолошке вредности, и сасвим објективно можемо рећи “лепа си ми душо ма како се обукла!”
и, размишљајући управо о томе, људи са стране извлаче дубокомислене закључке да “не краси
одећа човека, већ човек одећу”. Је л` вам задатак јасан?
Али, где се тај центар налази? Аха, треба савладавати нови језик мислених предоџби,
пошто ЦНП њиме изванредно влада и деформише само објективно информационо
представништво и то не само спољашње појаве, док ми те центре морамо штитити. А како то
да изведемо ако не знамо где се то налази, како то проосећати, видети или чути, и ако се у
глави ништа на ту тему не појављује? Добро, де, нећу вас “мучити”, пошто представништво
тог центра свеједно унутар себе нећете наћи, ма колико покушавали, зато што се оно налази
ВАН ГРАНИЦА прекрасне женске главице. Смештено је... у “огледалу” свести људи који
жену окружују. Наравно да то многе жене знају, тако да ниједну од њих никад нећете
приморати да изађе из куће с кофом за смеће или по хлеб у радњу иза угла ако не изгледа како
треба. Само из тог разлога она “почиње да цичи кô ненормална” ако неко случајно завири у
собу док се она пресвлачи. И исправно ради, паметница! Зна она да се може тако деформисати
да после никакав кармин не може надокнадити “цурење информација”. А покушајте само да је
приморате да исту одећу носи “зими и лети у једној боји, није важно како стоји”?  “Ама боље
да сам мртва!”
Понекад међу пролазницама наилазимо на “информационо представништво у агонији”
у случају да не претерано витке жене релативно старијег узраста фарбају косу у пламено риђу
боју, упадљиво се шминкају или носе недоличне делове одеће или украсе. Можда је то и
неукус, али сте свеједно окренули главу према њој, а и то је сасвим довољно јер, ако иоле
обраћају пажњу, значи “Још сам жива!”, док се све остало може накитити на нивоу
индивидуалних фантазија или аутосугестије. И сад чик пробајте да погрешно одговорите на
питање: “ко поседује реалну власт, мушкарац или жена?”, кад се њено информационо
представништво шири далеко ван граница физичког тела.

Не само професионално, већ и лично искуство нам понекад дошаптава између којих
“објеката” се протежу невидљиви енергоинформациони канали. На мануелну корекцију врло
добро реагују деца, изванредно им се скида разноразна хиперкинеза у виду претеране
раздражљивости, несташности, без нарочитог напора нестају најразноврснија трзања
појединих група мишића у виду нервних тикова или конвулзивних стања, међутим, обично су
такве и разне друге невоље спојене са проблемима код родитеља.
АКО ОТКРИЈЕМ информациону структуру смештену на нивоу урогениталне сфере, то
може сведочити о локалним проблемима код пацијента, или је дијагностички симптом
“болешљивости” његове деце, а најчешће је то међусобно спојено и истовремено присутно. А
АКО СТЕ ВИ, ПОБРКАВШИ речи “падавица” и “нестојковић”, помислили да је то једно те
исто, знајте да нисте били далеко од истине, пошто је реална власт жене, ширећи се ВАН
ГРАНИЦА ЊЕНОГ ФИЗИЧКОГ ТЕЛА, директно везана и за децу, и за центре друге чакре код
мужа.
Понекад на сеансама мануелног кодирања и “падавица” и ”нестојковић” бивају ”као
руком однети”, ако кроз канале енергоинформационих садејстава нема негативног утицаја од
стране женског пола, и ако су то само унутрашњи проблеми главе породице, али је зато у
случајевима тзв. “изазване импотенције” узалудно кодирати биолошки активне тачке. Ту се
мора радити са свешћу супруге која “ни пред самим носем” не види своје предности у односу
на мушкарца и сматра да он у својим рукама држи власт која одувек припада само њој.
 Понекад се запажа утројена схема, отприлике овако: код мамице је “инфантилизам”,
“фригидност”, свакојаке психолошке “сексуалне измотанције” које љубав срозавају на “дно
мокраћне бешике”, или то дно “за уши одвлаче” ка Егрегору “ПОРОДИЦА”, где морају бити
сасвим другачије вредности. Све је то “ко зна зашто?” али “јако добро!” усклађено са
најразличитијим хроничним болестима женске полне сфере, затим “једним на друго не
утичући...”, али као објективна реалност која постоји независно од наше неупућене свести, код
татице се формира проблем с потенцијом, или му се могу јавити варијанте са хроничним
простатитисом, каменом у бешици, или... “варијанте” са случајним сексуалним ванбрачним
односима који се не одвијају баш увек најуспешније. И као последица те утројене везе, код
детета се могу појавити “некаква несташност”, енуреза, нервни трзаји или конвулзивна стања.
Све у свему, чик се снађи где је ту “глава” и где су “ноге”.
Ако мушкарац у горе наведеној “варијанти” не “заради” венеричну болест, сматрајте да
је једноставно имао среће, али ако доспе на сеансу “дијагностике карме”, где ће “стручњак” за
кармичку медицину, методом аутоматског писања, упревши прст у општи процес негативне
хармоније, врло вероватно погодити управо у њега, самим тим проналазећи наводно
“жртвеног јарца”, а у чињеници браколомства откривајући основни узрок конвулзивног стања
код детета и гинеколошке патологије код његове жене, сматрајте да је мушкарац имао знатно
мање среће. А чим “доктор” настроји мужа на конкретно покајање, онда се “сексуалне
измотанције” у глави његове жене тренутно међусобно консолидују формирајући “демона-
великомученицу” с неповратним потоњим деформацијама, а све скупа подсећа на театар
апсурда!
Када би “истински жртвени јарац” (то јест ЦНП) поседовао елементарни смисао за
хумор, “исцепô” би се од смеха и другима би посаветовато да зирну на тај “спектакл кармичке
медицине” у коме: “Јој, момци, што сте духовити! Да се развалиш од смеја!” Ал` кад већ у
смислу за хумор “оскудевамо”, а мушкарац је нашао за сходно да ћутке “измоли опроштај
грехова”, онда сам принуђен да опет поновим да свако информационо мешање типа: “Јој,
змијо-шкорпијо!” у “крхку тишину душе” централног негативног програма може довести до
привременог заустављања или парализовања процеса, али притом индивидуални негативни
програм “само обезвређивања жене” остаје непромењен, но... (начините, молим вас, паузу...
Поћутите о јетри, о бубрезима, о...), на његово уништавање сам утрошио довољну количину
речи и времена, па сада о резултатима обављеног посла просудите сами.

***
Исправно је писао Сигмунд Фројд да је психоанализа  ДОПУНСКО ВАСПИТАЊЕ, и
више ни сам не знам шта још да урадим с одраслим људима, које још асоцијације да изазовем
еда бих срушио с “пиједестала” једну информацију и на њега подигао другу. Можда није баш
најзгодније одабрана та реч “пиједестал”, можда би исправније било рећи “доминанта”,
“смисао”, “истина”? Понекад се на сеансама заједно присећамо песме Ане Ахматове која
овако почиње: “Весело ми је са тобом пијаним. Нема смисла у причама твојим”, па онда
заповести из Светог Писма које су опетовано истицале да “жена буде покорна мужу свом”,
затим се обраћамо народним узречицама које гласе да је у жене “дуга коса  кратка памет” или
“језик оволики  памет оволишна”, затим, отворивши уџбеник нормалне анатомије и
физиологије човека, откривамо податке о томе да женски мозак има мању тежину од мушког,
а све то скупа нам даје пуно право на закључак да истина није у анатомској превази неколико
грама више сиве супстанце мушког мозга над женским, већ у томе што ИНФОРМАЦИОНА
БОРБА ЗА ЖЕНУ столећима не престаје ни на минут, и то само зато што је Егрегор “ОНА” 
енергетски центар, и само он представља објективну превагу над мушкарцем. Природно,
енергетика се не може ставити на вагу, али променити ток којим она тече, то може само
информациони центар, и ако се на своју страну домами “јачи магнет”, може се хиљадама
година благовати.

Прихватам извесне приговоре о томе како је “лако вама, уважени докторе, да причате о
некаквој скали вредности. А шта ћемо с љубављу на први поглед? И уопште, женска љубав је
необјашњива, емоционалност жене умногоме премашује...” Не, ја уопште не нападам она
осећања која увек ПРЕПУЊАВАЈУ жену и која могу настати на самом почетку односа,
међутим, “скала вредности” се формирала као ИНФОРМАЦИОНА ТВОРЕВИНА током
столећа у жениној СВЕСТИ, међутим нераскидиво повезана с њеним емоцијама, тј. то не
превазилази границе Егрегора “ЈА”, и ако се та скала вредности није формирала или није
сачувала у појединим случајевима, онда то говори само о почетном стању на “шаховској
табли” у пољу бр. 1, на нивоу бр. 1 у ћелијама бр. 2, 3, 4 на цртежу 2. Биће изванредно ако ми
успе да на индивидуалним сеансама попуним извесне празнине У СВЕСТИ пацијенткиња.
“Жена је храм!” што се схематски може пратити на цртежу 3; с тим у вези и “расте
оптерећење” по неколико параметара одједном. Као прво, на женину свест, смештену у седмом
информационом центру на биолошком нивоу који себи подређује све биолошке центре од
прве до шесте чакре, а на седмом месту свест прелази у први ментални Егрегор “ЈА”. Као
друго, на осећања која су “увек препуњавала и премашивала” (но хоће ли препуњавати?)
енергетски Егрегор “ОНА”, и као треће  на даљу оријентацију општег енергетског тока на
информациони Егрегор “ПОРОДИЦА”, или... на задовољавање апетита ЦНП. Кога
послушати? Има ли смисла у мојим причама? Одлучите сами.

Схватам ја да је “мамица увек желела и жели да то унутрашње светло подари и

другима”, али треба волети и себе саму, независно од тога да ли “верујем” или “а ја не
верујем”. Схватам ја да је лакше волети онога ко је ван граница мене саме, у лику Арнолда
Шварценегера; није тешко послушати моје савете када “нема ко да ме воли” и “шта све кад
“загориш” нећеш урадити?”, али никаквих резултата неће бити ако не послушате своје
јестаство. Схватите, миле моје, да је ваша свест заједно са свешћу мушкарца испод нивоа
ваших енергетских вредности, и ако мушкарци не схватају о чему ја то говорим  то је пола
невоље, а ако жене... Ту је или проблем са свешћу, или проблем с одсуством вредности.
Препоруке из Светог Писма да “жена буде покорна мужу своме” уопште не сведоче о покушају
да се женине вредности угурају у “Прокрустову постељу” безумне идеје надмоћности
мушкарца над женом, зато што те заповести нису једине. Идеали породице, друштва,
Отаџбине, човечанства, Бога  то је онај истински информациони ток којим мора пролазити
енергетика сваког човека и општа енергетика читавог човечанства, али “шта би било кад би
било”. У којој етапи се све заглавило? Мушкарац је ДУЖАН да воли не себе већ жену, а жена
је ДУЖНА да воли и жену, У ПРВОМ РЕДУ у себи самој.

Програми “само обезвређивања” се тако називају зато што до обезвређивања долази у

“светињи над светињама”, тј. “унутар” жене, а не “унутар” мушкарца, зато је и опасно што је
“само”. Понеке телевизијске емисије нису једине које вам “помажу” да стекнете те
програмчиће, пошто је жена “сама по себи” могла и да не постави такав циљ. Најчешће су
међу помоћницима представнице женског пола које су несрећним случајем лишене сопствених
енергетских вредности, зато што “Господ Бог није шуму изједначио, а људе тим пре”, или оне
које, достигавши одређени узраст (по класификацији А.С. Пушкина “Њима сада љубав треба 
нама је за сплетке време”), седају на клупицу код улаза или се окупљају у гледалишту да ме
затрпају тигањима. Ако сте послушале њихове савете, то је онда ВАШЕ, тј. “само
обезвређивање”, а ако сте само чуле али не и послушале, то су засад негативни програми
обучавања. Улећу они у главу, памте се, и обавезно ће постати негативни програми управљања
ако те информације не избаците што ближе информационом сметлишту, где делују већ
познати нам нормални физиолошки процеси “заборављати, заборављати и још једном
заборављати”!

Навешћу случај из праксе  малтене смешан  о томе како сам једном имао прилике да
“бајем на зубе” (заваравати, овде упутребљено у буквалном значењу). Аналитички рад са
једном пацијенткињом се већ приводио крају, али је врло дражесна, љупка жена увек осећала
благу нелагодност у општењу са супротним полом, која се у светлу настале добробити после
сеанси претворила у непријатну ситницу, и жена је покушала да ствар доведе “до потпуног
савршенства!” “Животна ситница” је изгледала као усиљено детињасто понашање, а у светлу
њене женствености деловала као неприродно кокетирање.
Чим смо почели да анализирамо ту “црту карактера”, пацијенткињу је изненада заболео
сасвим здрав зуб тако да смо привремено морали да прекинемо сеансе. Бол је потрајао
неколико дана, стоматолози су, не откривши видљиви узрок, предложили вађење зуба пошто
терапија против болова и запаљења није помагала. Из сопственог искуства, већ знајући за
разноразне препредености негативних програма, жена ми се опет обратила с молбом да
анализирам тај баналан случај.
Ничег сличног у мојој пракси није било, ако не рачунамо ситуацију с марамицом,
премда се у многим сановницима губитак зуба описује као негативан символ и везује за
губитак рођака. Не знам да ли је то тако или не, али сам, пронашавши болну тачку на лицу,
пренео добијене сигнале на “екран” и видео сличицу из прошлости, на којој је моја
пацијенткиња имала једно дванаест година, а крај ње дечка с којим се она или шалила или
играла. Богу хвала, показало се да је рођак жив, али... провалија између њих испузала је у свој
својој дивоти.
Чим сам испричао шта сам видео и замолио да појасни сличицу, зубобоља поче да
нестаје. Испоставило се да се једном у детињству играла са својим млађим братом и у
“најнезгоднијем тренутку” јој је почела прва менструација. Дете уопште није знало да “Тако
бива!”, тог дана се осећала пуна животне радости, а покуљала крв је као гром из ведра неба
довела малтене у стање шока. Брат је, ништа мање уплашен, одјурио по маму. Њена мамица,
жена из познате категорије домаћица, не припремивши девојчицу унапред, сматрала је за
излишно да јој и тада “увија”. Цимнувши је за руку, одвела је кћерку у купатило и тамо јој
очитала типичну малограђанску вакелу из које је девојчица схватила једино да ће је ТО
прогањати читавог преосталог живота све до пензионог узраста, и да је њен брат имао много
више среће, пошто код мушкараца “Тако не бива!”
Сеанса домаћег програмирања имала је за резултат то да је жена годинама доживљавала
мучно стање алгоменореје с нападима повраћања, вртоглавице и јаке малаксалости, одавно се
већ помиривши с тим, сматрајући то за норму, док се завист према мушкој половини
човечанства изразила у усиљеном детињастом понашању, формиравши елементе неприродне
кокетерије. Као резултат извршене анализе сачували смо зуб, месечни циклуси нису више
били праћени чак ни елементарном нелагодношћу (чак пре обрнуто), а да и не говоримо о
“Животној ситници” у њеним међуљудским односима.
Када би се информационо представништво жене које се налази ван ње, могло
упоредити с огледалом, постало би јој очигледно да нема сврхе кривити тај “предмет”, пошто
слике не могу живети самосталним животом. Јасно је да су “муж и жена  исти андрак” и ако
наведене проблеме има глава породице, та зависност се никако на сеансама не може избећи, а
ако то није јасно мајци, и са њом се не дешавају потребне промене, па још ако она покушава да
докаже не само мени већ читавом свету да “Тако не бива!”, сматрајте да је случај из праксе
сасвим безнадежан...

“Кажу да су мушкарци јачи пол, па нек онда сам поврати своје мушке вредности! Шта
ја ту има да се удубљујем у млаћење празне сламе? Ха-ха! Кад већ ви, уважени докторе,
разглабате о некаквој тамо нормалној анатомији женских осећања, онда нек вам је на знање и
равнање да жене не воле слабиће!” Опет се забијам у ћошак и ћутим, ћутим и још једном
ћутим... Као да се одједном све разјашњава. Не свиђа јој се слабић, наћи ће јачег. Какве везе
има “сродство” с егоистичким односом... према пријатељу. Али зашто то онда звати
породицом, а као лимун исцеђеног бившег љубавника звати мужем? Пошто ни венчани лист
који је можда од старости већ пожутео, ни основани женини приговори не дају додатна права
и обавезе у погледу нормализације интимних односа нити на то да се такав “савез” назове
породицом.
Међутим, највише изненађује то што такве жене уз мужа “папучара”, будући склоне
диктаторском стилу руковођења, сматрају да у једном брлогу обавезно морају живети два
медведа. Шта, зар један “није доста”? Да јој посаветујем да “смањи доживљај”, неприродну
агресивност или мушкобањасто понашање? А женственост, јестаство да појача, па ће то
сместа додати мушких вредности у њеном “огледалу”. Свеједно неће разумети, а ако ћемо
“сасвим искрено”, испоставља се да је и она сама најмање заинтересована за то.
Наравно, у мојој пракси нит је било нит је могло бити позитивних резултата од таквих
савета, али сам се зато сит нагледао развоја негативних процеса у таквом “савезу”. Сем тога,
поједине “матроне”, онако по систему “ни себи ни другима”, добровољно и са задовољством
претварајући себе у главу породице, а мушкарца ко зна у шта, изнова доказују непоколебиве
истине о женској надмоћи над мушкарцем, истина, у неприродном и хипертрофираном
облику. Такву ситуацију углавном не мења доктор Темњиков, већ жена са стране, са којом се
“прави шмокљан!”, ако успе да благовремено промени место боравка, претвара у правог
мушкарца, али то је опет заслуга “слабијег пола”.
Док у наведеном примеру жена обезвређује макар и не “половину”, већ свој “део”, у
другим случајевима се акценат у област “огледала” може померати знатно више него што
треба. Наравно, не морају татицу под обавезно тешити “тете са стране”, он се може коначно
помирити са сопственим негативним стањем, упивши народну мудрост да “насилу не можеш
бити мио”. Међутим, мамица која без трунке сумње дозвољава самовољу у погледу свог
“одраза” у мушкарцу, сасвим је лишена такве предности у погледу своје деце или унука, и ако
она жели да их добробит не напушта, овај пут ће морати да се “удубљује у млаћење празне
сламе”, да распетљава препредености још једног негативног програмчића “само
обезвређивања”.

У Москви ми једна жена стиже на редовну сеансу у крајње потиштеном стању и прича
да “Увек тако испада! Чим нешто обавезно морам да урадим, сместа се погоршава ситуација
код куће, заоштравају се животни проблеми. Ни сада нисам знала да ли да дођем код Вас или
да останем код куће са дететом. Пре пола сата сам звала кућу, а бака каже да кћерка има
температуру...” Молим је да ми потанко исприча шта то значи “увек тако”? Хоћу да ми
пацијенткиња све сама каже, пошто претпостављам да проблеми са дететом нису искрсли
после сеансе код мене, и она то у потпуности потврђује, пошто јој није први пут да се
“растрже између две ватре”.
Дететово стање се погоршавало на крају студија када је требало да или оде на испит
или остане код куће. Почела је да се бави бизнисом, постала заменик директора фирме, и чим
би дошло до проблема у производњи који су захтевали лично присуство  кћерка би се опет
разболела. Срећа да је бака стално код куће, јер би морала све да батали, али ни бакута “није
куче од јуче” и за узврат због додатног посла пије јој крв на сламчицу и то онако својски! Тата
је већ одавно и хронично одсутан, а чим се успостави лични контакт са мушкарцима  кћерка
опет болује. Природно да сам се и ја са сеансама корекције морао уклопити у ту схему.
Пацијенткиња намерава да откаже веома важан састанак на који је требало да оде после
сеансе. Молим је да из канцеларије телефонира кући и саопшти да не намерава да се врати ни
да откаже своје послове. Жена ме забринуто гледа. Остајем при своме. Диже телефонску
слушалицу и окреће број. Молим је да упола речи прекине бакутину љутњу фразом: “А сад се
сналазите без мене!” Све је извела како сам јој рекао. На следећу сеансу стиже у сасвим
другачијем расположењу, ни сама не верујући у оно што се десило, и прича како се “неколико
минута после телефонског разговора детету нормализовала температура, и читаве недеље са
кћерком... пуј, пуј, пуј, никаквих проблема. Мислила сам да ће ме бакута после онога у гроб
отерати, а кад оно, никаквог пребацивања, као да ничег није ни било!” Питам: “Испада да се и
деца и бакице могу “лечити” преко телефона?” Смеје се... А ако ћемо озбиљно, засад је посао
обавила метода информационе заштите под називом “Пауза”, али предстоји нам рад на још
једном програму “само обезвређивања”.

Чујем, чујем! Али уопште не примам на знање свакојаке “демагошке бојазни” типа: “А
шта да се изненада нешто десило са кћерком?”, пошто се на овом свету већ поодавно ништа не
дешава “изненада”. Све је подељено на “утицајне сфере”, и ако је то кармички проблем, он
ИСКРСАВА ЗАКОНОМЕРНО, а не “изненада”, и за његово решавање је потребна
одговарајућа квалификација, а не “а шта ако изненада помогне?”. То као прво, а као друго, и
рад са пацијентом ми налаже одговарајућу одговорност, и пре него што посаветујем нешто из
области “новог и неистраженог”, треба то испробати “на сопственој кожи”, и можда зато свих
ових година мог рада као лекара није било ниједне основане жалбе на мене надређеним
инстанцама домаћег здравства.
И као треће, само су позитивни резултати потребни и мени и пацијентима, а ако их
нема, онда би требало да у првом реду то брине, а не разне тамо бојазни на невиђено или
накнадна извртања до нивоа “случајне добробити”.
 Према томе, настављамо у задатом смеру. Чим жена добије дете, формира се још једно
информационо представништво које излази ван њених граница, и које може доспети на нишан
ЦНП ако жена почне да размишља о томе да јој дете не повећава вредност, већ смањује. Је л`
има нових брига? Да, али зашто оне морају постати терет? Зашто се формира “комплекс мање
вредности” у односу на млађе “невесте” и то без деце? Зашто се самохрана мајка, тежећи
новим породичним односима, унапред односи према себи као према “роби мање вредности”
на тржишту брачних услуга?
Ако тако расуђује мушкарац, он ће обавезно одабрати повољнију “робу” са свим
проблемима који отуда проистичу, а ако је то “Права љубав!”, обавезно ће бити отрована тим
“комплексом”. Ако то није љубав, размислите о томе каквог мужа и оца можете “натоварити”
уместо рођеног, ако унапред на себе навешате те наводно невидљиве етикете? Не кажем да
таквих проблема са децом уопште нема у “пуновредној породици” где су мама и тата
хронично присутни. И чим жена превали на себе претежну бригу око васпитавања детета,
претварајући се из “жене-храма” у обичну домаћицу, одмах се деформишу односи са мужем, и
деформише се стање детета које уопште не мора бити болесно, али бесконачно “кењкање
мамине мазе” с поводом или без њега, мало се разликује од наведеног примера “растрзања
између две, три, четири” итд. “ватре”.
Још једном понављам, женина вредност не опада већ расте, и ако жена то није у себи
осетила, узалуд је очекивати супротан однос мужа или деце према њој, пошто “одрази у
огледалу не могу живети самосталним животом”. Сем тога, нико жени не даје такво право да
за лични живот оставља некакве бедне мрвице, ако је “некаквим чудом” очувала своју младост
и привлачност до одређеног узраста, притом васпитавши и ишколовавши сопствену децу, али
кад добије унуке, она наводно обавезно мора да се претвори у баку, пошто “њима сада љубав
треба  нама је ... време” да својски прионемо на посао.
И верујте ми да се у таквом светлу проблеми с унуцима неће смањивати, већ
повећавати, пошто је такав “кармички закон” и рецимо да се зове “Куд зец  туд и реп”. Ако
жена обезвреди своје вредности зато што је постала мама или бака  чекајте невоље са децом
или унуцима. Ако је довела мозак у ред, и ако то буде пропраћено побољшањем здравља или
понашања ближњих  знајте да смо задатак успешно решили. Притом може доћи до проблема
не само са малолетном децом. Имао сам у својој пракси случај безмедикаментног лечења
“тешке срчане патологије!” код студента I године московског универзитета који је испољавао
нападе “пароксизмалне тахикардије” чим би мама ухватила кваку да изађе из куће. Постизао
сам потпуно исцељење од бронхијалне астме код девојчице пред пубертет чим је мама
престала да од себе прави јунакињу која ће “у запаљену кућу ући и коња у галопу зауставити!”
Било је и чињеница једноставног констатовања да је “наша бака једноставно Анђео! Просто не
могу ни да замислим шта бисмо без ње радили? Чудим се како све постиже?” А бака ми,
лежећи у постељи, прича: “Мили мој докторе, не смем да болујем! Да имам четири руке опет
не бих стизала, а ето, шта ћу, видите шта ми се то десило... Шта ће они сада без мене? Јер,
какве смо само невоље преко главе претурили, кад бих Вам испричала, не бисте поверовали...
Како сам их само одгајила! И тако је живот био тежак, а код нас ништа није било као код
других, све несрећа за несрећом, а ево сам се и ја сада срушила...” То је несумњиво већ бака,
стара и болесна. Помоћи ћу јој чиме год узмогнем...
 А сада да извучемо закључке. Основни негативни програми управљања који
деформишу односе са женом (или Егрегор “Она”) деле се на два дела по полним особинама,
али имају заједничке називе:

1. “Мени је добро и овако”. Тај програмчић сам описао у претходној књизи, наводећи
пример корекције, позивајући се на случај из праксе. Овде му је такође посвећено поприлично
пажње уз примену различитих метода изношења информација (од очигледних историјских
примера из живота истакнутих жена до личног “кошмарног сна”). Негативне последице
функционисања тог програма довеле су до тога да је С. Фројд створио читаву доктрину под
називом “Психоанализа” и развио сасвим објективне и научне методе изласка из појединих
деформација које се одвијају на физичком нивоу у облику настанка неуроза или застрањивања
у понашању, али пацијент може имати ништа мање и кармичких последица. А сада његове
варијанте:
А. Ако жена сама обезвређује своје сексуалне вредности, независно од тога што је она
одувек била “врло честита”, “скромна”, “све у кући седећи кроз прозор гледећи”, такав се
однос према себи на нивоу негативних последица граничи са прељубом. У таквој породици су
сексуалне изопачености или аномалије код деце  закономерна појава у светлу “сексуалне
непорочности” мајке. Мушкарац у таквој ситуацији мање пати и може без икаквих
компликација сопствену сексуалну незадовољеност надокнађивати “на страни”.
Б. А ако мушкарац обезвређује сексуалне вредности жене, затварајући се само у своје
примитивне (од Мајчице-Природе дате) насладе, онда ће проблеми настати у првом реду код
њега. То ће на физичком нивоу изгледати као слабљење секундарних полних особина, што у
млађем узрасту доводи до физичке неразвијености и инфантилизма, а у зрелијем узрасту до
ефеката раног старења организма. Такви “полни гиганти” који мисле само на своје
задовољство, врло рано оћелаве, оседе и онемоћају, и поред тога што им је потенција “на
изглед... као и увек!” Одсуство мушких вредности неминовно утиче на најближу околину,
формирајући проблеме унутар породице или на послу. Жена у таквом случају и поред
сопствене сексуалне незадовољености, знатно мање пати и такође без свакојаких кармичких
последица може задовољавати потребе “на страни”.

2. “Ах, љубав!”  1.
А. Ако жена обезвређује своју важност на нивоу “скале вредности” и замењује
нормалну “анатомску” творевину сопствене емоционалне сфере “авансом љубави” на нивоу
брачних или ванбрачних односа, то је са завидном закономерношћу доводи до потпуног
разочарења, емоционалне или духовне усамљености с потоњом деградацијом женских
вредности на физичком нивоу; одсуство међусобног разумевања у таквој породици или
ванбрачној вези је начин живота, а развод  финале; ако такав програмчић функционише у
млађем узрасту, онда су “несрећна љубав” или “самохрана мајка”  неминовна последица
таквог “самопожртвовања”. Ако се програмчић преноси из поколења у поколење због
формираних “породичних традиција”, онда ће га “народни умелци за неуролингвистичко
програмирање” дијагностиковати као “Венац безбрачности”.
Б. Ако мушкарац “ни пред самим носем не види” у жени “скалу вредности”, пре или
касније остаће у потпуној изолацији. Жена ће или отићи другоме, или је уопште никада неће
ни бити. Честа промена “објеката похоте” никада не пружа потпуно задовољење, формирајући
емоционалну или духовну неверицу, апатију или цинизам. Повећана склоност ка повредама
(акциденталност), закономерно доспевање у криминалне ситуације, рана артериосклероза,
срчана исхемија или инфаркти миокарда допуњавају свеопшту негативну хармонију.

3. “Ах, љубав!”  2.
А. Замена блиског односа према жени од стране мушкарца било којим другим односом
(унутар породице или ван ње), одрицање “синдрома мамурлука” као нормалне “анатомске”
творевине емоционалне сфере мушкарца која мора припасти жени, а што се одвија у женској
главици, по свој прилици доводи до најтежих последица. Минималан проблем је “мушки
паразитизам” у облику “главе породице” или “Ко је газда у кући?!” (који практично ништа не
може да учини осим давања сличних амбициозних изјава). Таква “патријархалност” се
понекад држи на физичкој или гласовној надмоћи “татице” штоно неуморно терорише не само
жену већ и децу. Понекад “дрматор” прикрива своју надмоћ или изабраност постојањем неке
“неизлечиве болести” (као у већ описаном случају где се “мамица има изузетно добру душу”
закономерно претворила у “глупачу”). Тај негативни програм прилично често доводи до тога
да се физичке деформације буквално обрушавају на женину главу, али свеједно, кроз извесно
време таква уречена свест успева да смисли закључак: “ако млати, значи да воли”. “Понижени
и увређени” су принуђени да годинама скривају не само од околине, већ и од себе самих
сексуалне аномалије или изопачености свог супруга или љубавника, често комбиноване с
елементима садизма. Потоње деформације могу жену довести до потпуне духовне деградације,
формирајући зависна стања с узимањем “жестоких пића” у уском “породичном” кругу. Мушки
и женски алкохолизам може постати неминовна последица таквог “начина мишљења”. Ако
програмчић почиње да функционише у свести девојке, уопште нису искључене чињенице
сексуалног напаствовања или насиља од стране познатих дечака или непознатих асоцијалних
личности, потчињавајући се закономерности “злочинац и жртва достојни су једно другог”, тј.
баријеру и програм вуче једно другоме “као рођаке”.
Б. Негативни програм “Ах, љубав!”  2 који функционише само у свести мушкарца
најмање деформише жену, претварајући је у домаћицу, брижну жену и маму која се увек стара
само за добробит породице, али без обзира на то супруг опет остаје у потпуној духовној
изолацији, налазећи се унутар “срећне породице”. Неизбежно је одсуство разумевања од
стране деце; неминовна је издаја од стране пријатеља или сарадника; закономерна су тешка
депресивна стања с психичким поремећајима обојеним самоубилачким тенденцијама.

4. “Земља чуда  деца”.

А. Функционисање тог програмчића у свести лепшег пола с логичким закључцима да се
с појавом деце губе женске вредности, у првом реду доводи до физичких проблема током
трудноће која може протицати са свим могућим компликацијама и не мора се обавезно
завршити рађањем детета. Порођај може бити “тежак” како за мајку тако и за чедо. Васпитање
наследника увек је проблематично било због вечитих болести, које, потчињавајући се “закону
подлости”, искрсавају или се погоршавају у најнезгоднијем тренутку; или због вечитог
“кењкања мамине мазе” формираног код било ког члана породице с поводом или не и које се
никаквим васпитним мерама не може кориговати. Стање “Увек тако испада!” или “растрзање
између две или више ватри” такву жену практично читавог живота прогања. Сличне
последице програмчића поједини “стручњаци” дијагностикују као “Венац безбрачности” или
“Проклетство читавог рода”, а ако је програмчић годинама “успешно” деловао у једној
породици, деформације се с правом од такве “претоварене баке” преносе и на унуке.
 Б. Ако је мушкарац носилац тог програма, онда се жена у таквом случају мање од њега
деформише. Несклад између супружника сместа пада у очи. Обично се код мушкарца формира
гојазност независно од тога што је прилично енергичан (или немиран). И поред појачаног
апетита у сфери “сексуалне похоте”, то је заправо “никакво мушко”. Претерани нагласци се
испољавају у виду “неукусних шала”, “уљаних окица”, вулгарности, вицева итд. У чисто
мушком друштву, себе називајући “гурманом” у односима са женама, такав супермен
очигледно издаје пожељно за стварно, пошто му се апетит јавља само у односу на “млађане и
лепушкасте”, а чак и голим оком се види да тешко да и он сам изазива икакво узајамно
занимање код оних према којима је толико неравнодушан. Све то није ништа друго до параван
иза кога се скрива перспективна импотенција. Обраћајући се класици, животни мото носиоца
тог програма може се описати овако:

Даљино  невесто под велом!

Даљино  загонетно место!
Кад сјединим се најзад с тобом 
у жени младу тражим често!

“Размишљање на путу”, П.А. Вјаземски, 1833. г.

Жене у случају таквих односа изгледају сасвим супротно. Споља гледано су прилично
младолике и витке, “спортског изгледа”. По карактеру су претеране егоисте и помало
“скотови”. Често дуго остају без деце и то не само због неке гинеколошке болести или почетне
неплодности. У таквој породици се дете често појављује од сасвим другог мушкарца, а
“рођени татица” то чак и не слути, и даље се “облизујући” на фото-моделе.

5. “Земља чуда  муж”.

А. Ако је жена носилац тог програма, поричући своје законито информационо
представништво у мушкарцу, ма како то парадоксално изгледало, она временом деформише
себе, стичући секундарну корист мушкобањастог понашања. Понекад то изгледа на слику и
прилику “бизнис вумен” којој уопште није потребна руководећа улога супротног пола. По мом
мишљењу, врло популаран филм “Запослена девојка” са становишта кармичких стања изгледа
као бајка која се никада неће остварити пошто је информациона корекција у таквим
случајевима практично немогућа. Ако је таква особа ипак засновала породицу, она ће пре или
касније свеједно постати “матрона”, коначно претварајући своју “половину” у утучено биће. У
почетку ће то изгледати као неодлучност њеног супруга, грешке у доношењу важних одлука,
затим ће он све више да “ништа не уради како ваља!”, хронично љутећи “главу породице”;
“утученост”, “ништавност” ће временом прерасти у интелектуалну и физичку деградацију
мушкарца, формирајући код њега обољење урогениталног система са прогресивном
импотенцијом, а превремена артериосклероза срчаних и можданих крвних судова
представљаће финале такве “породичне идиле”.
Б. Ако је мушкарац носилац тог програма, амбициозно изјављујући да он никако не
зависи од слабијег пола (“Ја се бавим ратом и ловом, ти се бави кућним огњиштем!”), онда
такав “глава породице” увек балансира на ивици живота и смрти, независно од тога што такав
пресинг не изазива никакво супротстављање супруге. Таквог мушкарца, упркос његовој жељи,
стално прати ризик. Он прилично често доспева у трауматске ситуације због извесне
“мазохистичке настројености”. Пасивне подсвесне хомосексуалне тежње такође могу
представљати последицу тог програма. Такви мушкарци су, споља гледано, најчешће
“жгољави”, ”сувоњави”, ”спортски типови”, али не претерано високог раста. Склоност ка
узимању великих доза алкохола, ма како то чудно изгледало, не доводи до хроничног
алкохолизма, али знатно деформише здравље на нивоу органских болести јетре или срца. То
су по правилу страствени пушачи и љубитељи игара на срећу на којима увек губе и то
поприличне износе. Хипертонија и поред кризних стања извесно време не изазива никакву
симптоматику и чак ни после можданих компликација такав “татица” никада неће извући
исправне закључке. И жене у тим међусобним односима изгледају типично. Оне су како по
спољном изгледу, тако и по унутрашњем садржају јако инфантилне, више налик на девојчице
које су се зауставиле у свом развоју на нивоу првог разреда средње школе. Ако се роди кћерка,
биће као две капи воде налик на мајку. Рођење наследника је мало вероватно, али у случају да
се роди син, он ће практично у свему подражавати мајку, а не оца.

Ето, по свој прилици, ни изблиза потпуног списка програма који настају на нивоу
међусобних односа са женом, али су то програми с којима се најчешће суочавам у
индивидуалном раду са пацијенткињама, или са њиховим мужевима, или са њиховом децом. У
даљем излагању ћу се више пута враћати на “пиједестал” на коме се налази Егрегор “Она”, али
ће се, као и раније у другим програмима, моћи пратити њихова функција која све преокреће
“наопачке”. Не кажем да су подаци о функцији “превртача” моје ауторско откриће, пошто су
се људи одвајкада суочавали с проблемима “кармичке патологије”. Па нека се ЦНП другачије
називао, али се хијерархија међусобних односа како раније тако и сада могла пратити без
нарочитих промена, уосталом као и методе програмирања и начини изласка из негатива.
Обраћајући се историји питања, читајући поглавље “Церемонијална магија и
чаробњаштво” на стр. 363 књиге Менли Палмера Хола, још једном ћемо утврдити стечена
знања на ослобођеном “пиједесталу” и подробније разоткрити значење горе наведене схеме на
цртежу 3.

“Египат, велики центар обуке и место рођења многих уметности и наука, пружио је
идеалне услове за трансдецентално експериментисање. Ту су црни магови Атлантиде
настављали да демонстрирају своје надљудске способности све док нису у потпуности
потчинили морал примитивних Мистерија и довели га до распада. Каста жречева је,
успоставивши своју власт, узурпирала позиције које су раније заузимали иницирани и
преузела духовно управљање. На тај начин црна магија диктира државну религију и паралише
интелектуалну и духовну активност појединца, захтевајући од њега потпуно ПОТЧИЊАВАЊЕ
ДОГМАМА. Фараон је постао марионета у рукама Пурпурног савета  комитета врховних
чаробњака доведених на власт од касте жречева. Они су започели систематско уништавање
свих кључева древне мудрости да нико не би имао приступ знању. Они су унаказили ритуале
Мистерија изјављујући да их чувају. Амблемима и фигурама Мистерија дата је лажна
интерпретација, и дугогодишњи радови теолога требало је да збуњују умове верника. Масе, од
рођења лишене права на схватање, пузећи у непросвећености, постале су јадни робови
ДУХОВНИХ САМОЗВАНАЦА. Трансцедентализам и сви облици феноменалне магије јесу
путеви који воде у безизлаз  практично су наставак чаробњаштва Атлантиђана. Онај ко
скрене са правог пута философије, скоро неминовно постаје ЖРТВА ЊИХОВЕ
БЕСТИДНОСТИ...
 Црна магија није фундаментална вештина. Она је њена ЗЛОУПОТРЕБА. Према томе,
она нема сопствену символику. Она једноставно узима амблеме беле магије и, МЕЊАЈУЋИ и
обрћући их, од њих чини амблеме леве руке. На пример, пентаграм се може ОКРЕНУТИ тако
да један врх гледа надоле, а два нагоре.
Извесно разумевање на тај начин замршене теорије и праксе церемонијалне магије
може се стећи из кратког прегледа принципа на којима је заснована.
Прво. Видљива Васељена има невидљиви аналог чију највишу раван представљају
добри људи и прекрасни духови; најниже равни, мрачне, лоше, представљају зле духове и
демоне на чијем челу је Пали Анђео са десеторицом кнежева.
Друго. Путем тајних процеса церемонијалне магије може се ступити у контакт са тим
невидљивим створењима и добити њихова помоћ у појединим људским подухватима. Добри
духови драге воље нуде своје услуге сваком подухвату који то заслужује, али зли духови служе
онима КОЈИ ЖИВЕ САМО ЗАТО ДА ИЗОПАЧУЈУ И РАЗАРАЈУ.
Треће. Црна магија се изводи помоћу демонског духа који служи чаробњаку током
његовог земаљског живота, а после своје смрти он постаје слуга тог ЕЛЕМЕНТАРНОГ ДУХА.
Из тог разлога црни маг предузима све могуће и немогуће мере да би продужио сопствени
физички живот, тј. за њега после гроба нема ничег.
Црни маг не може користити символе беле магије јер би онда ИЗАЗВАО ПРОТИВ
СЕБЕ ЊЕНЕ СИЛЕ, ШТО БИ ЗА ЊЕГА БИЛО ФАТАЛНО. Он мора да тако изопачи
хијерограме да они типизирају окултну чињеницу која и сама представља изопачење
принципа, приказаних символа”.

Значи, историја информационих “превртача” с негативним последицама све до

изопачења државних структура вуче корене зла из далеке прошлости, а нама преостаје само да
на њу погледамо на нов начин, да бисмо се научили на туђим грешкама и да не бисмо плодили
нове. Обраћајући се савременијем добу, гледајући на схему марксистичко-лењинистичке
философије, у њој се такође може открити извесна хијерархија и одговорити на питање: “ко је
шеф, а ко будала?”
Познато је да је она све облике кретања материје делила, чини се, на пет група:
механичку, физичку, хемијску, биолошку и социјалну. Па ето, на цртежу 3 сам покушао да
схематски прикажем прва четири и по облика у првом седмоцифреном редоследу и то сам
објединио заградом под називом “физички ниво”. Према томе, човек је више створење у
односу на неживе предмете, биљке и животиње, зато је и “шеф”, и читав свет који му лежи под
ногама дужан је да служи његовим интересима. У Светом Писму је о тој хијерархији речено
овако:
“Кад погледам небеса Твоја, дјело прста Твојих, мјесец и звијезде што си Ти поставио:
шта је човјек, те га се опомињеш, или син човјечји, те га полазиш? Учинио си га мало мањега
од Анђела, славом и чашћу вјенчао си га. Поставио си га господаром над дјелима руку Твојих,
све си метнуо под ноге његове. Овце и волове све, и дивље звјериње. Птице небеске и рибе
морске, што год иде морским путовима.”
Јасно је да је човек “био-социјално” биће, и зато сам преостало “био” схематски
приказао са седам центара на биолошком нивоу, а “социјално” на менталном нивоу од
Егрегора “Ја” до Егрегора “Владар”. Према томе, комунисти нису дизали главу изнад седмог
Егрегора, они су неверујући људи, и оно што није улазило у материјалистичку свест на цртежу
је схематски приказано као “Астрални” и ”Духовни” ниво, али о тој грађи треба још једну
књигу написати.
Значи, човек је “Дивота Васељене и круна свега живог!”, а не обратно, и ако ми то не
схватамо, наши “потчињени” су упркос људским стереотипима увек спремни (истина, до
одређеног критичног момента) да нам часно и поштено служе, а када нас није било на земљи,
они су се неуморно трудили, развијали, стварали себи највиши “облик кретања материје” и
формирали све услове за наше безбрижно битисање. Вероватно и нама предстоји да чинимо
исто то зарад тријумфа наредног “облика кретања материје” (засад ћемо овако рећи). А сада,
као доказ и с истим циљем утврђивања на ослобођеном “пиједесталу”, још један цитат из
књиге И.Л. Герловина “Основи целовите теорије свих садејстава у материји”. Издавач
“Енергоатомиздат”, Лењинград, 1990. г. на стр. 388. Поглавље се зове “Фундаментални кôд”
(хипотеза о томе где природа чува основне фундаменталне информације):

“Једно од најважнијих питања које савременој науци предстоји да реши је питање о

томе где природа чува информације... Врло постојани објекти у светском простору постоје. То
су, на пример, протони, који чине већину тзв. космичких зрака. Те честице тумарају читавом
Васељеном не мењајући своје особине. Ни у каквим катаклизмама не долази до разарања
протона. Може се претпоставити да они поседују некакву унутрашњу структуру на којој се
учитава фундаментални кôд еволуције материје у Васељени. Истина, наша представа о
механизму “учитавања” кодираних програма још увек је примитивна (пре неких 40 година
нисмо ни знали да такви програми уопште могу постојати)... Може се претпоставити да је
бесконачна еволуција материје у Васељени створила јако много врста “сарадње” која се,
дабоме, не може ограничити само на живе организме. Ако се испостави да таква дубока и
тесна свеопшта повезаност заиста постоји, биће потребна ДРУГА РЕЧ за њено означавање, а
засад ћемо користити уобичајену “симбиоза”, схватајући је шире но обично. С тог становишта
није ништа мање битно ни питање порекла живота на Земљи. Засад нам је познат само један
облик живота  беланчевински који може настати само ако постоје вода и кисеоник, и то у
врло уском опсегу температура. За обезбеђивање нормалног температурног опсега, на пример,
потребно је да просечно растојање од Сунца, интензитет сунчевог зрачења, температурни
режим унутар планете, брзина њене ротације, топлотна својства атмосфере и низ других
чинилаца буду комбиновани на сасвим одређени начин. Довољно је да се промени један од
њих да би нестали услови неопходни за појаву топлокрвних животиња. А шта да су у
атмосфери Земље били, рецимо, хлор или водоник-сулфид или већи проценат угљен-диоксида
итд. и тсл.? Јер, може се навести у најмању руку двадесетак-тридесетак (ако не и више) гасова
који би сасвим могли ући у састав атмосфере, а била би довољна релативно мала количина
једног од њих па да живот постане немогућ. Има доста појава које су се могле одиграти и
створити на нашој планети неприхватљиве услове за високоорганизован живот. ЗНАТНО ЈЕ
ТЕЖЕ СХВАТИТИ ЗАШТО СЕ НА ЗЕМЉИ ИПАК НИСУ ПОЈАВИЛИ УСЛОВИ КОЈИ
ОМЕТАЈУ РАЗВОЈ ЖИВОТИЊСКОГ СВЕТА, пошто је немогуће унапред се “прилагодити”
њиховој неочекиваној појави. Када се говори о еволуцији животињског света, пре свега се
истиче способност организама за постепено прилагођавање околним условима. А ДА НЕ
БЕШЕ ОБРАТНО? ДА МОЖДА НЕМА СЛУЧАЈЕВА “ПРИЛАГОЂАВАЊА” ОКОЛНЕ
ПРИРОДЕ ПОТРЕБАМА ЖИВОТА У РАЗВОЈУ? Наравно, ваздух се није “прилагодио”
животињском свету, већ се, обрнуто, животињски свет прилагодио њему. Но, такво објашњење
није могуће у свим случајевима. Како објаснити, на пример, чињеницу да је природа
милионима година “унапред спремала” камени угаљ и нафту, данас толико потребне
човечанству? Тешко да је у том случају умесно расуђивати о томе да је човечанство у процесу
свог развоја НАУЧИЛО да користи природно гориво. Сем тога, имамо уверљиве разлоге за
помисао да природа уопште није припремила угаљ и нафту да бисмо их спаљивали, већ ради
целисходнијег коришћења. Поставља се питање, нису ваљда све то случајне, одвојене и
међусобно независне појаве? Није ваљда да човечанство није имало предака нити ће имати
потомака? Није ваљда да се природа, стварајући разумна жива бића, коцкала? Заиста,
потребно је веома много “случајних” подударности да би услови на површини планете били
повољни за развој вишег беланчевинског живота.”

Преостаје ми само да реченом додам да је 1927. г. АЈНШТАЈН и даље сматрао да се

“Бог не коцка” стварајући обједињену теорију поља. А шта ви мислите? Могу ли
информациони центри, смештени од протона до језгра живе ћелије, посредством “превртача”
упућивати енергетске млазеве на задовољавање апетита ЦНП? Вероватно могу, ако буду на
одговарајући начин “збуњени”, пошто се ни Природа ни Господ, већ “народни умелци”
занимају тим играријама, столећима “испирајући уста”. За жаљење је што су теоретски
физичари “тек пре једно 40 година уопште сазнали да такви програми могу постојати”. А ми
сазнајемо да неживи предмети могу чувати и преносити информације тек онда кад омиљену
касету ставимо у магнетофон, или кад у новинама прочитамо научнопопуларни чланак о томе
да течни кристали у рачунарима могу чувати небројено мноштво човеку корисних података.
Верујте ми, драги читаоче, да се методом мануелне психоанализе с потоњим
кодирањем без проблема могу поновно уверити “збуњени” да се држе “обједињене теорије
поља”, усмеравати метаболички енергетски процеси у људском организму на стварање, уместо
на разарање. Проблем је у томе што се они, добивши “оријентацију” на исцељење, изнова
суочавају с несхватањем у надређеној инстанци пацијентове свести која се држи
“оријентација” индивидуалних негативних програма управљања. Само таква свест све
преокреће наопачке и поново “збуњује” своје “потчињене”. Има ли више томе краја или не?!

***

НАЧИН ЖИВОТА

Заведен рекламом и називом књиге госп. Л.И. Герловина да је он наводно наставио рад
госп. Ајнштајна на стварању “Обједињене теорије поља” и увео сасвим нови појам “парадигме
виталних и развојних система” (скраћено ПВиРС), примењив свуда и на сваком месту,
својевремено сам купио тај “уџбеник” и прочитао, практично ништа не схвативши зато што су
тамо све саме математичке формуле, а немам појма како их користити у свакодневном животу
или у раду са пацијентима... Па ни сам аутор није доживео тренутак примене своје теорије у
пракси. Можда зато што је већ био у поодмаклим годинама, а можда није сматрао за сходно да
се и сам држи принципа “ПВиРС”. Али зато, какве ли су само РЕЧИ у књизи! “Сарадња”,
”симбиоза” која се шире схвата, “свеопшта повезаност” која заиста постоји, “преци и потомци
човечанства”, “обједињена теорија свих садејстава”... Дивота једна! Кажу да понекад бива да
потешкоће осећаш само током првих четрдесет година, а онда се навикнеш. Сачекаћемо још
четрдесет година, можда ће математичари открити формулу свеопштег благостања? Па ни ја
сада не бих желео да журим, пошто гледајући на схему са цртежа 3 испада да је “до Бога
високо, а до цара далеко”, те зато намеравам да се без журбе, корак по корак, крећем у задатом
смеру, отклањајући сваки познати “камен спотицања” на путу.

Но, спустимо прво главу с “небеса” на “земљу” и погледајмо оно што је претходило
појави човека, али на ТО погледајмо са становишта кармичке медицине. Заиста, наши “преци”
су се милијардама година неуморно трудили да себи створе “највиши облик кретања материје”
и да му се потпуно потчине. Не спорим, ЈАКО ПРИЈА САЗНАЊЕ СОПСТВЕНОГ
ПРЕИМУЋСТВА над атомима и молекулима, где је “свето место” на коме је некада био РЕП,
а које се током еволуције претворило у “змију Кундалини” и које се сада назива “Муладхара-
чакра”, сада за наше “потчињене” ВРХУНАЦ. Онакав врхунац какав се за обичног совјетског
човека налазио на нивоу “Лењин је живео, Лењин живи, Лењин ће живети!” (то у случају да у
Бога не верујемо). МЕЂУТИМ, ИМАЈУЋИ ЗАКОНИТО ПРАВО ДА БУДЕМО
“БОЖАНСТВО” у периодичном систему елемената Д.И. Мендељејева, ми уопште нисмо
лишени обавеза да СЛУЖИМО И ПОТЧИЊАВАМО СЕ “НАЈВИШЕМ РУКОВОДСТВУ”, и
ако неко из заблуде сматра да се претходни објективни процеси развоја Васељене могу свести
само на задовољавање сопствених потреба, то не само да је једноставно наивно, већ и
прилично опасно по здравље.
Чак су и комунистички лидери и поред сопствене “дуговечности” схватали да ће их
заменити други и независно од овековечења сећања на себе у називима улица, градова и
кипова, за живота били принуђени да служе идеји, потчињавају се статутима или програмима
“конгреса тог-и-тог” итд. Егрегор под условним називом “Владар” није крај Васељене, премда
је изнад информационих центара “Отаџбина” и ”Породица”. Између њих су још два
енергетска центра “Ми” и ”Свет”, но као што рече М.Ј. Љермонтов: “постоји и Вишњи суд,
миљеници разврата!”...
А ако ми и даље “у Бога не верујемо”, онда сам принуђен да поновим како незнање или
одрицање закона енергоинформационих међусобних односа не ослобађа од негативних
последица. Не само поводећи се за конкретно-сликовитим опажањем, бићу принуђен да
схематски прикажем (на наредном цртежу 4) хијерархију међусобних односа између
информационих и енергетских центара, која се односи на сваки ниво, али вас молим да на
цртеж гледате без фиксирања на форму. Наведена схема једноставно унеколико олакшава
задатак даљег излагања.
Информациони Енергетски Егрегор “ОНА” Егрегор Егрегор
центар центар “Породица” “Ми”

Општа схема Информациони центар

енергоинформационих
садејстава на сваком нивоу
“ПРЕВРТАЧ” Енергетски центар

Цртеж 4.

Сваки информациони центар сам означио стрелицом, а енергетски кругом. На пример,

Егрегор “Ја” налази се по значају ниже од Егрегора “Она” па ће зато стрелица бити унутар
круга, али се зато информациони центар “Породица” налази више, потчињавајући интересе
мушкарца и жене, те зато стрелица бр. 3 садржи у себи стрелицу бр. 1 и круг бр. 2. Затим
енергетски центар “Ми” обухвата сложену стрелицу бр. 3 итд., тј. центри се редом смењују, а
потпуни циклус се састоји из 7 центара што је приказано нешто ниже на цртежу, али ту сам
ради прегледности стрелицу заменио троуглом чији врх је усмерен ка “симбиози”, “сарадњи”,
потчињавајући се “обједињеној теорији свих садејстава” или “принципима ПВиРС” итд., све у
свему тамо камо би требало по замисли “највишег руководства”, али “шта би било кад би
било”.
Негативни програми нису енергетске већ информационе творевине које себи
потчињавају енергетске процесе, окрећући врх у сасвим супротном смеру, а самим тим, оно
“што је морало стићи до потрошача” одлази тамо “где не треба”. Ако се информациони
“превртачи” налазе на биолошком нивоу (видети цртеж 3), онда тако настале
енергоинформационе творевине изгледају као конкретне физичке болести, а ако се то одиграва
на менталном нивоу, на пример, када се првенство премешта с Егрегора “Она” у Егрегор “Ја”,
дижући на “пиједестал” мушкарца и обезвређујући жену, настају већ нам познати проблеми у
међуљудским односима.
Ако се Егрегор “Ми” буде обезвређивао врхом троугла до нивоа “Ја”, долази до
социјалних проблема у опсегу од аутократског стила руковођења омраженог шефа или шефице
до култа личности Ј.В. Стаљина. А ако вршак троугла оде још дубље и упре право у
“потиљачну кост змије Кундалини”, онда сексуални манијак тешко да ће узимати у обзир
интересе породице, осећања жене или информационе категорије сопствене свести као што су
“мушко достојанство”, “част”, “савест”, “човекољубље” и у том случају је узалудно молити за
милост пошто његово срце коме се “не заповеда” по информационом значају доспева испод
животињско-садистичких интереса.
Ако Егрегор “Свет” буде врхом информационог центра упирао у Егрегор “Отаџбина”,
онда социјални проблеми стичу облик национализма, шовинизма, фашизма, исламског
фундаментализма, антисемитизма или ционизма, русофобије или словенофилије, а ако упире у
Егрегор “Ја”, онда су читавом човечанству већ претили познати претенденти на светску
превласт током протеклих светских ратова.

Када размисли над наведеном схемом која, надам се, одражава право стање ствари,
читаоцу се могу јавити мисли да ћу сада почети да делим извесне савете о томе како би
требало решавати горуће социјалне проблеме или како “лечити читаво човечанство”.
Нипошто, пошто информациони “превртачи” на менталном нивоу, пре него што деформишу
друштвена начела, претходно продиру у свест КОНКРЕТНИХ НОСИЛАЦА који могу постати
извршиоци “револуционарних преображаја”, а можда и не постану, али им од тога у личном
погледу не бива лакше, без обзира на секундарну корист номенклатурне персоне, које такође
може бити али и не мора (независно од тога шта је ТО, “љубав према уметности” или нека
конкретна материјална корист).

Сећам се како се током “година застоја” земља Совјета спремала за обележавање

“стогодишњице рођења вође светског пролетаријата”, преузимајући на себе повећане
социјалистичке обавезе и свечано рапортирајући себи самој о њиховом извршавању, док су за
то време “непријатељи народа” под руководством ЦИА смишљали политичке вицеве о томе да
ЦК забрањује слушање популарне песмице “Немој да се мрштиш, Ладо” зато што наводно
садржи антисовјетске речи “Столећа нам нису препрека!”, или да је фабрика козметичких
производа произвела нови сапун под називом “По лењинским местима”, док је фабрика
намештаја за јубилеј произвела кревет за три особе “Лењин је увек са нама!” Пре ће бити да
агенти ЦИА с тим немају никакве везе, пошто ми и без икакве помоћи споља преносимо
“вицеве” од уста до уста, често схватајући да су и музика и речи у њима народни, да је порекло
таквог “стваралаштва” много старије од рођења Совјетског Савеза, о чему је још А. Блок 29.
децембра 1912. г., обраћајући се истинском инспиратору и организатору, то јест “Музи”,
писао:

“Има у певу тајном твојем

о погибељи вест судбинска,
ПРОКЛЕТСТВОМ СВЕТИ ЗАВЕТ бојен,
поруга срећи, кобно блиска...
И кад се вери мојој ругаш,
одједном се над тобом пали
неблистав и сивилу налик
призор давно виђеног круга...
И утеха ми би да КУДИМ
ЗАВЕТНУ СВЕТОСТ коју желим,
и наслада, док срце луди,
ова страст, горка као пелин!”
(препевао Владимир Јагличић)

Добро је ако се на екрану појављују сличице, па макар и неизразите, али у боји, но ми

ћемо анализирати црно-бели цртеж кругова те троуглова, постепено га попуњавајући
конкретним садржајем, и надам се да ће се њихови међусобни односи на крају крајева пред
вама појавити “у свој лепоти”.

***
Каткад ми се учини да се проблем информационе патологије може једноставније
решити и нема сврхе “сатирати се” психоаналитичким радом са пацијентима, убацујући у
неупућену или програмирану свест неопходне информације које ће разарати “антипротивне
тежње”, пошто крајњи резултат мора бити да се сваки врх сваког троугла окрене ка највишим
вредностима које се налазе на духовном нивоу, тј. ка Богу.
Вероватно је С.Л. Лазарев у праву када приморава не само на окајање грехова, већ и на
то да се 300 пута дневно моли. Можда такве систематске вежбе на нивоу методе аутосугестије
доводе до исправне информационе оријентације без икаквих објашњења, разарајући негативне
програме и самим тим доводећи пацијента до оздрављења? Па и народна мудрост гласи: “Реци
човеку сто пута “свиња”, сто први пут има да грокне”. А шта ако је обрнуто? Не знам, нисам
пробао, али опет понављам да схема на цртежу 4 не може да служи као некаква догма.
Пре ће бити да разграничење на енергетске и информационе центре полази за руком
само на папиру, док у реалном животу много тога постаје схватљиво и без речи. На пример, о
међусобним односима Егрегора “Ја” и ”Она” можемо судити ЋУТКЕ посматрајући како
мушкарац и жена воле једно друго. Ни љубави према породици нису потребни вербални
докази. У стању смо да волимо људе, Отаџбину, “партију и владу”, читаво човечанство,
присећајући се светлих имена његових лидера, а на крају крајева љубав према Господу
неизрециво испуњава нашу душу.
 У том случају је путем правилне оријентације енергетике могуће решавање проблема,
што значи да није обавезно наглашавати садржај информационог троугла, пошто временом све
мора доћи на своје место? Нека је и тако, али није ми познат ниједан случај да су елементарне
пароле или апели (неважно какве садржине, религиозне или политичке) “запалиле човека”, ако
иза “проповеди” не стоји други човек, коме “очи блистају, узбуђено лупа срце, а душа му пуна
човекољубља”, у чијем гласу и кретању се не осећа убеђеност, и читав његов начин живота не
представља речит пример другима.

Познате су РЕЗОНАНЦЕ настале “БЕЗ РЕЧИ” када се суочавамо с истакнутим

уметничким делима, када посматрамо изванредну игру глумаца, и уопште “читав свет је
позориште, а сви су људи глумци у њему”. Може се навести још довољан број чињеница које
сведоче о постојању УПОРИШНИХ ИНФОРМАЦИОНИХ СИГНАЛА унутар енергетских
центара који их правилно или неправилно оријентишу. Могуће да су поједини стручњаци
способни да дијагностикују та стања у виду енергетске норме или деформације структура
поља, или да виде промену човекове ауре, па да потом одговарајућим НЕМИМ МЕТОДАМА
обнављају енергетске рупе.

Исто то се дешава унутар информационог троугла који у мањој мери садржи

АУТОНОМНЕ ЕНЕРГЕТСКЕ ТВОРЕВИНЕ. Свако је од нас способан да ТО осети,
доживевши стање необјашњиве нелагодности приликом сасвим интелигентног општења с
извесним човеком, или вам, насупрот томе, јако прија општење с појединим људима,
независно од спољног облика Ваших контаката. То се зове психолошка усклађеност која се
МОЖЕ И НЕ ПОДУДАРИТИ при, рекло би се, сасвим истом нивоу стручне спреме, тако да се
људи могу међусобно не уклопити у подморници или на орбиталној станици “Мир”. СРОДНА
АУТОНОМНА СТАЊА у енергетском и информационом центру могу се приказати додирном
тачком означеном словом “А” на цртежу 4, и ако енергетски или информациони ВЕКТОР
сасвим различитих људи у тој тачки буде усмерен према слову “Б”, може се говорити о
усклађености, а ако иде у различитим смеровима, онда се такви људи “неће уклопити”. Ако
обојица имају истоветне “превртаче”, онда схватамо зашто је “нашла врећа закрпу”, или зашто
сабраћа у невољи ипак један другог пронађу.

Слажем се са древном изреком да у “благоглагољивости спаса нема”. Врло је могуће да

је за “енергетски наглашене личности” довољно елементарно понављање НАЈВЕЋЕ
ЗАПОВЕСТИ којом је Христос одговарао фарисејима: “Љуби Господа Бога својега свим срцем
својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је
као и ова: љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон
и Пророци”. Но и поред тога сам Спаситељ се није ограничавао на ДВА УПОРИШНА
СИГНАЛА, већ је учио, причао, објашњавао, позивајући се на “многобројне примере из
праксе” у виду поучних прича “о сијачу”, “о кукољу”, “о зрну горушичном и о квасцу”, “о
сакривеном благу и трговцу бисера” итд. и тсл.
А на основу сопственог искуства знам да се никаквим покретима руку не могу
ослободити енергетски центри који су изнад Егрегора “Ја” из преокренутог информационог
троугла; и ако је екстрасенс способан да проналази деформације у човековој аури на
менталном, астралном или духовном нивоу, то није ништа друго до биоенергодијагностика,
док би му у дотичној ситуацији најбоље било да се не упушта с претензијом на корекцију или
терапију. Исправније ће бити раширити руке, извинити се и таквим пацијентима посаветовати
да се обрате стручњаку за информационо деловање. ЗАТО И НЕ ЗНАМ ХОЋЕ ЛИ КОД ВАС
БИТИ ПОЗИТИВНИХ РЕЗУЛТАТА АКО ПОЧНЕМ ДА “СЕВАМ ОЧИМА” И СТАВЉАМ
ЕМОЦИОНАЛНЕ НАГЛАСКЕ НА ДЕЛОВЕ УМЕСТО НА ЦЕЛИНУ?

***
У последње време у моду улазе свакојаки психолошки тестови, па нам чак и уз шољицу
кафе водитељи програма “Добро јутро” нуде да одговоримо на низ питања, на пример: “Коју
животињу највише волите?” или “Сматрате ли да сте дужни да после бањања (купања у
парном купатилу  сауни) попијете 100 грама?”, да би кроз неколико минута, пребројавши
поене, извукли закључак о томе “да ли сте озбиљан човек или не нарочито”. Претпостављам
да се у читаоцу већ одавно могло јавити питање о томе како ће, на пример, Егрегор “Ми” или
”Свет” бити повезан са његовом персоном? Дабоме да бих могао применити сличне тестове
питајући: “Доспевате ли због другог човека у стање сметености или стида?” На пример, ако он
у соло тачки на сцени “фалш” отпева неколико нота. Или ако гимнастичару не пође за руком
акробатски скок или у случају да се плес на леду заврши неспретним падом. Да ли вам је
познато саосећање које се не односи само на родбину? Да ли сте способни да љубите “даљег”
и “не свог” као самог себе?
Притом управо ти ОДЕЉЦИ СВЕСТИ морају бити хипертрофирани код бивших
совјетских људи, пошто су нас јавна гласила годинама навикавала на духовни протест због
тога што су код “проклетих капиталиста” уз појединачне случајеве благостања увек у
небројеним масама патили “жене, деца, старци и... црнци”. А ако потврдно одговорите на та
питања, па још сем тога и покажете на себи оно место где “ме боли Русија”, онда се само по
себи разуме да сте ви “јако добар човек и грађанин”, али тако добијени резултати тестирања
немају никаквог значаја у методи информационе корекције кармичких стања човека.
Независно од тога како вас колеге погрдно зову  “радохоличаром” или
“радолењивцем”, ма колико се песник одушевљавао тиме што се “мој рад улива у рад моје
Републике!”, енергетски “не можеш скочити преко својих снага”, јер је “партија  рука са
милионима прстију” у којој члан КПСС независно од свог пожртвованог служења или
формалног учешћа, енергетски представља свега “један једини прст” и ништа више.
По наведеној схеми на менталном нивоу се могу извести једноставне математичке
радње чији ће резултат показати да мушкарац може енергетски у Егрегору “Она” претендовати
на највише 50 %, у Егрегору “Породица” сваки његов учесник заузима највише 1/3, а ако је
породица са више деце и у њој има пензионера, онда се енергетски удео свакога у целовитој
творевини још више смањује, а ако се “татица” сасвим улењио, кроз извесно време ће се
претворити у “чисту нулу” и, гле, породични савет ће донети одлуку “курталисати се
паразита!” Подела у Егрегору “Ми” врши се на десетине, стотине и хиљаде, у Егрегору “Свет”
 на милионе, у Егрегору “Владар” у обзир се узима читаво становништво Земљине кугле.
Затим, у математичке радње осим дељења морамо укључивати и правила сабирања зато
што, ако “по замисли највишег руководства” која овако гласи: “Поштуј оца својега и матер
своју, да ти се продуље дани на земљи”, породица мора бити пуновредна и сложна, онда значи
да сви њени саставни енергетски делови морају бити САБРАНИ СКУПА унутар
информационог троугла који и сам на новом месту надређеног Егрегора чини само посебан
саставни део. Чак ни марксистичко-лењинистичка философија није у стању да то порекне,
изјављујући да је “породица  ћелија друштва”, међутим на наредном нивоу
енергоинформационих међусобних односа деловаће нова правила дељења и сабирања.

Зар не чујете како негативни програмчић обучавања не може да се уздржи и почиње да

“чантра” да је, ето, “јопе`, видидер, враг однео нашег доктора, ал` сад у вишу аритметику, а
који ће нам све то рачуњање?!” Дакле, енергетски центар се од информационог разликује по
томе што се у њему одвија дељење, множење, повећање његових саставних делова, али сваки
нови део хармонично мења “процентни садржај” у односу на целину, целовиту и недељиву.
Информациони центар, насупрот томе, покушава да обједини УСЛОВНЕ ЕНЕРГЕТСКЕ
ЈЕДИНИЦЕ, да што више њих укључи у сопствено “здање”, а пожељно је да сваког учесника
одликују индивидуалне квалитетне карактеристике, међутим принуђен сам да поновим да се
може “скочити” само у границама Homo sapiens, које су на велику жалост ограничене
објективним показатељима радне способности.
Да, да, опет чујем како се из информационог “превртача” који својим вршком упире у
Егрегор “Ја” или нешто ниже, оглашава реплика: “Нису богзна шта истине штоно их туна,
“уважени” докторе, распредате. Нема незаменљивих људи, а ако не могу  научићемо их, ако
неће  примораћемо!” Па ја сам, чини ми се, приступачно објашњавао да не намеравам да
“лечим читаво човечанство” и да не распредам “еда бих се правио важан”, већ да бих помогао
да се негативна ситуација промени ЛИЧНО ЗА ОНОГА КО МИ НА ТАЈ НАЧИН
ПОКУШАВА ПРИГОВОРИТИ, пошто, ако “шеф-злотвор” не узима у обзир интересе својих
потчињених, надам се да неће бити равнодушан према СОПСТВЕНОМ ЗДРАВЉУ. А сада
мало подробније о томе до каквих негативних последица могу довести поједини одељци
људске свести.
Враћам се односима између “Ја” и ”Она” у случајевима када долази до обезвређивања
жене, тј. према нашим математичким радњама то ће изгледати као ДЕФОРМАЦИЈА
СОПСТВЕНЕ ПОЛОВИНЕ. Кармичка стања у конкретном случају могу по аналогији
изгледати КАО ОБОЉЕЊЕ једног од парних органа. Нису искључене тешке повреде неког уда
или ока, болести органа слуха, сем тога, по аналогији са другом чакром, нису искључене
болести урогениталних органа различите етиологије. Сасвим су вероватне болести
крвотворних органа. И све се то углавном може дешавати мушкарцу, ако му само падне на
памет да посегне на светињу, тј. на место жене у хијерархији енергоинформационих
међусобних односа. Па, је л` вам се свиђа? Као додатак, “татица” ће обавезно имати проблеме
са сином, било у виду дететове болести, било девијантног понашања, док ће “мамица”, ако се
покрене програм “само обезвређивања”, додатно на све што сам помињао имати и сличне
проблеме са кћерком.

Притом, ти “кошмари и ужаси” се не јављају као “божја казна за грехе наше претешке”
нити као “последице кршења Васељенских Закона”; механизам је знатно простији: човек “сам
сече грану на којој седи” формирајући рањиво место, а то ће неизоставно искористити “наша
особа”, а ако ЦНП за извесно време испушта “мастан залогај” из вида, то само говори о
његовој недотупавности и примитивности, можда о томе да још увек није све подељено на
утицајне сфере, премда, отворено говорећи, сумњам да је тако, и макар један од побројаних
проблема већ хармонично постоји као темељно начело за формирање даљих кармичких
међусобних односа са ЦНП.
 Обезвређивање идеала породице са становишта енергоинформационих међусобних
односа ИЗГЛЕДА КАО ОДСУСТВО обједињавања крупних магистралних грана у јединствену
целину, па се према томе и формирају слична рањива места на биолошком нивоу, а то се може
одазвати варикозним обољењем крвних судова доњих удова, срчаним манама у малом кругу
крвотока; да простите, хемороидалним чворићима или хроничним затворима; није искључена
уролошка патологија све скупа с каменчићима у мокраћној бешици. Сасвим су умесна
астматична стања, не инфективно-алергијска већ информационо-енергетска бронхијална астма
или хипертонија. Чист безобразлук!
У међуљудским односима НЕГАТИВНА ХАРМОНИЈА МОЖЕ ИЗГЛЕДАТИ као
делимично или потпуно одсуство међусобног разумевања у општењу са пријатељима или на
нивоу службених контаката. И све то је сасвим могуће и реално осетно, без обзира на
секундарну корист persona grata, то јест “Ја” у односу на све чланове породице, који знају “Ко
је газда у кући?!” Притом било који проблеми физичке невоље не морају обавезно настати
само код “главе породице”. По принципу “где је танко тамо се и кида” деформације имају
право да се прошире на жену, ако она додатно на мужевљев програм прикључи свој, као и на
децу или најближе рођаке. Е, сада је, мислим, “понеко” ипак добио позитивну информацију за
размишљање... Међутим, не бих да “драмим” и молим да се обрати пажња на то да побројана
патологија може постојати и самостално, док постојање једне од тих болести уопште не мора
бити доказ да код пацијента постоје негативни програми управљања који обезвређују центре
менталног нивоа. Али, ако такви програми постоје, опет сумњам да би “истакнута личност”
која их поседује, независно од свог службеног положаја, била ослобођена иједне болести која
се, ко би га знао зашто, не да лечити познатим силама и средствима.

***
Дакле, настављамо да проучавамо могуће варијанте кармичке патологије зависно од
тачке примене негативних програма, а потом ћемо се подробније дотаћи информационог
садржаја прилично распрострањених “превртача” и покушати да их депрограмирамо.
Омаловажавајући однос према Егрегору “Ми”, независно од тога да ли је то црта карактера
личности која живи “испод животног минимума”, стил руковођења номенклатурне персоне
или “полуга револуционарних преображаја” код политичара, неизоставно ће се одразити на
његовом биолошком нивоу и то не на местима спајања, већ рачвања крупних магистралних
грана, формирајући најповољније услове за тешка обољења јетре, крупних бронхија,
артеријске патологије магистралних крвних судова, поремећаја у проводном систему срца
праћене различитим облицима аритмија. Нису искључени поремећаји метаболизма с наглим
губитком тежине, као ни друге болести пробавних органа по аналогији са четвртом чакром.
Не кажем да је методом информационе корекције могуће 100 % излечити споменуте
болести које су већ формирале неповратне органске последице негативног програмирања, али
жив мора мислити о живоме, и чему одржавати повољне услове за потоњу деформацију или
њено погоршање, тим пре ако вибрациони сигнали из “области ране дијагностике” још нису
формирали конкретну болест у аналогним местима “ЕНЕРГЕТСКОГ РАЧВАЊА” или
“ИНФОРМАЦИОНОГ ОБЈЕДИЊАВАЊА”. Премда и неповратне деформације могу добро
послужити, али само као пример “Како се не сме радити!”
 Идемо даље. Један мој пријатељ је имао обичај да каже: “Критиковати руководство
исто је што и тигра љубити. Један минут задовољства, ал` зато кол`ко страха!..” Знам за скоро
“класичне примере” кармичке патологије које сам спреман да прикажем на својим сеансама,
али је много једноставније свратити у такву породицу него позивати људе у салу свима
наочиглед, тим пре што тешко да ће ико пристати “да се изложи погледима”  то с једне
стране, а с друге, не смемо заборављати методу “Заштите лика”, и зато је боље да испричам
једну причу:
“Били једном старац и старица у једном сибирском селу и имали троје деце. Деда Јегор
је одувек важио за злоћу и то не зато што је често “ем летвосан ем после бањања” размахивао
песницама. Не. Он једноставно није волео “шефове”. Практично никад са њима није у четири
ока улазио у сукоб, али је зато иза капије управе или код куће у кухињи “ређао на пасја
прескакала”, и све му је било “Како не треба!”, и ма ко да је дошао на власт у рођеном колхозу
или у рођеној Држави, у његовој глави је увек била неисцрпна ризница “аргумената и факата”,
поткрепљена јавним гласилима, за бескрајна “кухињска” политичка раскринкавања. Притом,
он то није чинио из љубави према уметности, већ из љубави према себи. Прича и “критикује”
на изглед исправно, а сам ни код куће ни на послу не пружа лични пример “инспиратора и
организатора”. Ма колико он складно бобоњао, “од људи се у селу не можеш сакрити”, и
отворено говорећи, непријатан утисак о таквом човеку се стиче већ у првим минутима
општења, без обзира на горућу тему којом те у разговору смара.
Баба Мања, његова жена, насупрот њему беше радишна, смирена, ћутљива, пуначка и
добра. На њеној грбачи беху и кућа, и деца, и газдинство. Људи су је волели због њеног
савесног односа према раду, али им је у породици све некако ишло наопако... Рекло би се, и
имућни су, и увек при парама, кућа им комфорна, хладна и топла вода, али у кућу да им не
уђеш, “ни враг се не би тамо снашао”! Не кажем да би се на поду смело могао садити кромпир
и трипут годишње имати род, али мало је рећи да је то елементарна аљкавост! Неко им се
подсмевао, неко је саосећао  “деда је ленчуга, је л` те, утовио се кô вепар, а она сама диринчи,
с ногу спаде око свију њих, ко ту на ред да мисли. Срце си је, ено, сатрла, а свеједно само се
маје”. Понекад газдарица зарежи на деду: “Доста више блебетања! Боље иди напој стоку.” Ма
какви! Он мора да гледа телевизију. Ето тако су и живели. Син је отишао у војску, вратио се
као инвалид; због непажљивог руковања горивом задобио је тешке опекотине по лицу и телу
које су га нагрдиле. “Син им беше делија, лепотан, добро момче, увргô се у мајку, а гле, каква
их несрећа снађе...”

Не знам да ли се читалац иоле навикао на мој стил излагања или не, али наведени
случај се може протумачити и без мог подробног објашњења. За основу узмите
омаловажавајући однос према информационом центру “Отаџбина” и све ће вам поћи за руком.
Управо тамо делују (или не делују) следећа правила сабирања. На том нивоу мора бити
поновно уједињена читава енергетска хијерархија, али ако се то не дешава у Држави,
формирају се одговарајући социјални потреси; ако се то не дешава у свести човека, И НА
ОНОМ МЕСТУ ГДЕ БИ МОРАЛЕ БИТИ ИСТИНСКЕ СОЦИЈАЛНЕ ВРЕДНОСТИ, НАЛАЗЕ
СЕ ЛИЧНЕ АМБИЦИЈЕ, све се преокреће наопако у првом реду у сопственом организму или
сопственој породици.

Дакле, могућа рањива места се на биолошком нивоу формирају у области срчане чакре
и испоставља се да се срце може “сатрти” не само мукотрпним сељачким радом. Ту су врло
могући како исхемија тако и болести зализака у великом кругу крвотока, док су обољења
коштано-мишићног система, и у знатној мери кичме (с оним што се у њој налази) у потпуној
хармонији с обезвређивањем менталног Егрегора “Отаџбина”. Поремећаји метаболизма у
дотичном случају могу превазилазити све оквире све скупа с омраженим губернатором N-те
области или са стринама од једно 120 кг које се, гневећи простор, уз “сви сте се узобестили од
лагодног живота!”, ипак некако “укуцавају” у возила градског превоза.

Е сад, мислим да нам је време да дигнемо главу и, одвојивши се од земаљских

проблема, погледамо на нови ниво. А тамо се, у петом информационом центру, налази
Астрални Анђео “Венера”, то јест “Лепота која ће спасти свет”, али, пријатељи моји, у
претходној књизи “Корени зла” сам, чини се, приступачно објаснио да ситуација “И Богу
свећа, и ђаволу жарач” (и јаре и паре; пословица “ни Богу свећа, ни ђаволу жарач”) може
искрснути, ако не у сасвим болесној, оно у не баш најздравијој уобразиљи. Зато на нивоу
одговарајућег државног уређења: куд год да погледаш  свугде гомиле смећа и огуљене зграде
стила “брежњевског бегемотизма” (бегемот  нилски коњ), па се према томе и у стану “ни враг
не би снашао”, док се спољашњост може нагрдити не само помоћу запаљивих течности...

Још једном истичем да како извршиоци тако и НОСИОЦИ дотичног информационог

“превртача” око себе стварају “најповољније” услове за настанак разноразних деформација. Ти
људи су, наводно због расејаности или немарности склони да губе кишобране, новчанике,
рукавице, чарапе, наочаре итд. Губици могу бити и значајнији. Срећа, стабилност и добробит
клизе као песак између прстију, док ситуација “вид`ла жаба ђе се коњи поткивају...” такође
има пуно право да се шири на најближе рођаке, а ако такав “носилац” има дете, онда тешко
излечиве алергијске дијатезе које се јављају не на чоколаду, поморанџе, јагоде или јаја, већ
практично “На све!” представљају последицу амбициозног става једног од родитеља, за кога
нит је било нит има икаквих ауторитета. Код таквог детета ће се како буде одрастало
највероватније јавити наредно “ћудљиво стање” са хроничним одсуством апетита и
виталности, без обзира на то што му се родитељи сасвим уклапају у номенклатурне стандарде
и држе препорука водећих педијатара, сваке године водећи своје чедо “на приморско
сунашце”.

***
Даље размотривши преостали шести и седми центар, и дигавши главу нешто више с
астралног на духовни ниво, можемо претпоставити да се обољење чула, социјална и
индивидуална “кратковидост” формирају онда када не видимо даље од сопственог “носа”, и
када нас баш брига за интересе читавог човечанства. У том случају су карактеристични
психички поремећаји, док недаће и несреће таквог човека прате скоро “на ивици фантастике”.
“Архипелаг Гулаг”, милитантни материјализам или атеизам прво формиран у човековој
свести, потом је у изванредној хармонији с акутним поремећајима можданог крвотока,
поткрепљујући се раном артериосклерозом. Није искључена могућност да се “заради” тешка
повреда лобање и мозга, а ако погледамо на схему где претходни информациони центар бр. 7
благо прелази с једног нивоа на други у бр. 1, онда се испоставља да се и хроничне болести
коже или органа пражњења јављају “правовремено и згодно”. А ако и поред постојања
побројаних проблема, ми “свеједно у Бога не верујемо!”, зашто би се онда целовите и
недељиве “циглице” организма, то јест живе ћелије, на коленима “дубоко клањале” Вашем
Височанству? Свако сам за себе? Спасавај се ко може и како може? Супер! Шта ће вам већа
агитација за онколошки начин живота! То је по свој прилици све. Нешто касније ћемо се
подробније упознати са садржајем и функцијом социјалних и негативних атеистичких
програма управљања.

***

“НА ЗДРАВЉЕ ВАМ БАЊАЊЕ!”

Менли Палмер Хол у својој књизи на стр. 786 пише: “За успостављање философског
ритма у природи појединца обично је потребно од петнаест до двадесет година. Током читавог
тог времена ученици из прошлости били су потчињени врло суровој дисциплини. Човек који
испољи своје умне и духовне способности, приман је у организацију научника, и откривано му
је непроцењиво наслеђе тајне мудрости преношене из поколења у поколење у облику
иницијације у философске Мистерије. То наслеђе философске истине неупоредиво је с било
којим временом, и сваки ученик коме је допуштен улазак у ТА БРАТСТВА МУДРИХ, са своје
стране је давао СВОЈ ИНДИВИДУАЛНИ ДОПРИНОС ризници знања... Било је речено да
ниједан човек не може постићи успех све док не развије сопствену философију.”
О чему ја то? Tempora mutantur et nos mutamur in illis  времена се мењају и ми се
мењамо заједно с њима. Наши савременици сматрају малтене за обележје лепог понашања да
се ишчуђавају поводом претпоставке да се ФИЛОСОФСКО ЗНАЊЕ може претворити у
некакву РЕАЛНУ СИЛУ, изузев добијања оцена из омраженог предмета, пошто, без обзира на
дословни превод (философија: љубав према мудрости), ретко је ко с уживањем буба по
програмима високошколских установа. Па и у самој философији се “ни враг не би снашао!”,
данас је једно на памети, сутра друго. Зашто професори на испитима закерају јадним
студентима, кад се столећима није формирао складан целовит систем научних знања? И све је
у њој расплинуто, неодређено...
И поред претензије да буде “царица наука” и уопштавајућих закључака, њу схватају као
науку “ни о чему”, а после полагања испита и колоквијума тај предмет се практично заувек
заборавља. С тим у вези дозволите ми да се позовем на још неколико цитата из наведене
књиге М.П. Хола на стр. 33, 784, 782.
“У наше доба реч философија, сем ако није праћена неким додатним термином, мало
шта значи. Предмет философије се поцепао на многобројне “изме”, међусобно више или мање
антагонистичке и толико заузете оповргавањем својих противника да истински проблеми
БОЖАНСКОГ РЕДА И МИСИЈЕ ЧОВЕКА остају жалосно занемарени... Нова философија се
развијала у разним правцима. Хуманизам је прогласио човека за меру свих ствари;
Рационализам способност за мишљење чини основом читаве спознаје; Политичка
философија сматра да човек мора постати свестан сопствених природних, социјалних и
националних привилегија; Емпиризам објављује да је експеримент једина истина; Морализам
афирмише важност исправног понашања; Идеализам тврди да је реалност Васељене
надфизичка, или мисаона, или психичка. Реализам насупрот томе каже да је реалност само
физичка. Феноменализам ограничава спознају чињеницама и догађајима који имају научно
утемељење”.

Све у свему, мишљења научника су као и увек подељена, и какву корист обичан човек
може имати било да доспе у то “братство мудрих” или не? Кад би се само за познавање
марксистичко-лењинистичке или неке друге философије “залепило” нешто конкретније од
главобоље, то би била сасвим друга ствар... Истина, зарад тога да се некоме очита духовита
вакела, придика, допуштено је у обичном животу мало философирати, али ништа више од
тога. С друге стране, у нашем животу се “недомаћински” троши не само национално
богатство, већ и време студената и професора на сасвим бесмислену обраду информација. Што
се не бисмо угледали на “проклете капиталисте” који то сасвим другачије раде. Њима је
успело да чак и философију прилагоде сопственом начину живота. На пример:

“У ранг такозваних образованих и учених људи уздигли су се мислиоци који се могу

сврстати у Школу Световних Мудраца. Пошто су дошли до запањујућег закључка да су “труст
мозгова”, ти џентлмени писмености су себе прогласили за коначне судије свега спознатљивог,
како човечанског тако и божанског. Та група тврди да сви мистици морају бити епилептичари,
а већина светаца  неуротичари! Бога су прогласили за продукт примитивног сујеверја.
Васељена по њиховом мишљењу нема циља. Бесмртност је измишљотина и уобразиља, а
изванредна индивидуалност  само успешна комбинација ћелија! Питагора је, са њиховог
становишта, патио од “маније величине”. Сократ је, опет, био познати алкохоличар. Свети
Павле је био падавичар. Парацелзус је био шарлатан и надрилекар, гроф Калиостро 
пробисвет, а гроф Сен Жермен  највећи преварант у људској историји... Свет философије, тај
прекрасан врт мисли, у коме су мудраци обједињени спонама братства, нестао је. Уместо њега
се уздигла империја од камена, челика, дима и мржње  свет у коме се милиони бића комешају
у очајничком покушају да опстану... У мрачном нереду огромног индустријског, политичког и
трговачког пакла, људи западају у агонију и у усковитланој магли покушавају да приграбе и
задрже гротескне фантоме успеха и власти. Па и религија постаје материјалистичка: лепота и
племенитост вере мере се димензијама гигантских камених здања. Философија постаје
прозаична, “материјалистичка”, ”практична” и шаролика маса конфликтних гледишта. Тамо
где је дивљак тумарао, уздижу се громадни градови. Човек себе више не сматра примитивним.
Дух чуђења и дивљења уступио је место истанчанијој реакцији. Сада се човек клања
сопственим достигнућима. Двадесети век је од цивилизације начинио фетиш, и његови богови
су опет сопствене израде. Незнање над незнањима представља само стање самозадовољства не
свести, у коме човек не зна ништа што превазилази његова физичка чула и каже да не постоји
ништа што се не би могло спознати! Онај ко не зна ни за какав други живот осим физичког,
најобичнија је незналица. Али онај ко физички живот проглашава за најважнији и уздиже га
до статуса најузвишеније реалности: тај и не зна да је незналица... Уистину је био у праву
Мухамед када је говорио да је мастило философа драгоценије од крви мученика. Велика
философска блага човечанства морају се сачувати. Све што је наносно мора нестати. Све што
је фундаментално и битно мора по сваку цену остати.”

Ево га опет “шта би било кад би било”! Није доста што “се без муке ни риба не може
упецати”, што ништа само по себи с неба не пада, што се мора “учити, учити и још једном
учити” да би се доспело у “братство мудрих”, већ још и тамо има “много званих, али мало
изабраних”, и тамо се исто све одвија преко конкурса, пре но што ти предају информационе
“кључеве” за садејство с Астралним Анђелима...

“Ама, све сте замрсили и изопачили! Церемонијалну магију, видидер, наглавачке

окренули, и ко ће га сад знати где је та истинска ризница знања?! Неред у земљи, јашта!
Наплодили разноразне тамо чаробњачке књижице типа “Гатања сибирске исцелитељке” Н.
Степанове (издање Москва, 1996. г., стр. 94-96). Погледајте само чему то она људе учи: “Где
почети са учењем врачању? Било где. Али најбоље је у бањи (руска сауна, парно купатило).
Ученик обично у поноћ одлази у бању сам или са учитељем, узевши у руку офуцану метлицу.
Гласно призива: позивам овамо сведока мог учења за мој таленат. Опраћу се водом из три
разна потока, СЛОМИЋУ СЕДАМ ПЕЧАТА НЕДЕЉЕ: понедељка, уторка, среде, четвртка,
петка и суботе и седмога дана  недеље... Отворићу књигу и СЛОМИЋУ СЕДАМ ПЕЧАТА и
победићу лава Јудина лозе Давидове. ВИДИМ СОТОНУ како као муња с неба пада. Та је муња
моје учење!”
Добри људи су својевремено градили пирамиде за иницијацију и тамо изводили
ритуале, а код нас је и бања, мо`ш мислити, с офуцаном метлицом, исто центар Васељене?! А
разноразна офуцана поган да око председника буде у виду саветника?!

Немам појма како заправо стоје ствари са “врачањем” у врховима власти. Знам да
раније “божји помазаници” нису могли без помоћи Астралних Анђела, а коме сада и каква
“звезда на челу гори” није нам знано. Пролазимо мимо хришћанских храмова на чијим се
куполама у основи крста налази полумесец и главу не дижемо. А већ ко то тамо и у ком циљу
сломи некаквих тамо седам печата, за то нас уопште баш брига, пошто смо ми људи
цивилизовани, савремени и у Бога не верујемо! Па и на сопственој кожи практично сваког
дана осећамо да је знање... знање, а да је СИЛА  СИЛА!
Мени су као и многима биле недоступне квалификоване методе ступања у контакт с
“највишим руководством” и засад ништа на ту тему не могу посаветовати својим пацијентима,
чекајте нову књигу, али зато поуздано знам како ступати у контакт са централним негативним
програмом.
 Тачно пише Н. Степанова да се “ти обреди врше било где”. Да би се “зарадило”
кармичко стање потребно је НЕ ИСПРАВНО МИСЛИТИ или ИСПРАВНО НЕ МИСЛИТИ,
ИСПРАВНО НЕ ХТЕТИ А НЕ ИСПРАВНО ХТЕТИ, ИСПРАВНО НЕ ОСЕЋАТИ А НЕ
ИСПРАВНО ОСЕЋАТИ. А ради ослобађања од контаката са ЦНП морам не само да
обезвредим многобројне информационе “превртаче”, већ и да попуним празнине у
пацијентовој свести, пошто НЕЗНАЊЕ или ОДРИЦАЊЕ закона енергоинформационих
међусобних односа ПРЕДСТАВЉА један од облика негативног програма над чијим
уништавањем САМ СВЕ ОВО ВРЕМЕ СА ВАМА РАДИО.

***
Узалудно је, драги моји, “сакривати главу у песак” на прагу новог миленијума,
амбициозно изјављујући да је “Мој дом  моја тврђава!” Понављам да кроз те “бедеме” сасвим
добро продиру не само радио-таласи... Ако су процеси Еволуције и Развоја Васељене већ
довели човечанство до новог размеђа, нико неће поверовати у то да је појединачна држава
застала у свом развоју на нивоу XVII века и не жели да иде у корак са временом, на пример,
заувек заоставши за Јапаном у области електронике. “Ако волиш да се санкаш, онда воли и
санке да вучеш!”  гласи народна мудрост. Испоставило се да доба хладног рата, гвоздене
завесе, “протестних нота о немешању у унутрашње ствари” не траје бесконачно, а да су
деформације врло болне за читав континент који је покушавао да се од читаве светске
заједнице (ако не од Бога) огради гвозденом завесом или зидом од армираног бетона. Па како
се само може помислити да ће ова чаша мимоићи ништавне одбрамбене објекте које дижемо у
сопственој глави у виду незнања, одрицања или обезвређивања енергоинформационе мисије
савременог човека. Сви знају да ће у установама званичног здравства болесно место прво
покушати да лече конзервативно, а потом прибећи операцији.
Чак и у “дивљем бизнису на руски начин” потрошач има стрпљења да не прибегава
радикалним мерама ако партнер, примивши новац или робу, не намири рачун на време. По
нашим мерилима до Страшног Суда је још јако далеко те још имамо времена за “глупирање”, а
сем тога, Богу хвала, не тапка баш читаво човечанство на свом убогом месту, и зато се засад
“управа” још није разбеснела, док извесна стања, и поред застрашујућих концепција апостола
кармичке философије и медицине, још увек нису плаћање за грехе наше претешке пред
Господом или Васељеном, засад доспевајући само у утицајну сферу ЦНП, који као насртљиви
инсект успева да шћапи “мастан залогај” за задовољавање својих убогих потреба. А кад се
“Газда” пробуди, почешаће се, расрдити и рећи: “Ала се расплодила зараза! Биће да је време за
бањање!”

Дабоме да се могу јавити поједини изузеци из општих правила. Испричаћу вам још
једну причу:
“Биле једном сасвим обичне ћелије епитела. И то не тамо негде на врху главе, већ
сасвим доле, образујући кожни покривач људског стопала. И чинило им се да је читав околни
свет  само једна онако не претерано велика пета. Увек су расле одозго надоле и животни циљ
им је био да се држе једна друге, да на време рађају себи сличне, одрастају, старе, орожаве и на
крају крајева се сљуште. Штоно кажу, ништа ниже нити обичније не може бити, и не доликује
им да размишљају о узвишеним темама. Једном некако код њих забасао неки
монолимфоеритроцит с језгром у облику да л` сегмената да л` штапића и кренуо да прича
разне тамо приче о централном нервном систему, о томе да се читав свет не ограничава само
петом, да све у организму чини јединствену целину. Младе ћелије су наравно са занимањем
слушале, док орожавеле ништа нису разумеле, исмејале су омладину рекавши да су оне свој
век проживеле, штошта знају и омладини не саветују да слуша и понавља таква наклапања. Не
знам шта би тамо код њих на крају испало, али је стазица газдарицу тих ногу довела мени. Тој
жени сам објаснио да стање коже на лицу директно зависи од стања кожног покривача на
стопалу. Испричао сам да на том месту постоје биолошки активне тачке повезане са
функцијом унутрашњих органа. Штавише, испоставља се да стопала чак имају и свој знак
зодијака који се зове “Рибе”, и да су стари народи то врло добро знали, а кад смо ми већ
савремени и образовани људи, не би било згорег да те ноторне истине оваплотимо у конкретну
бригу о сопственом телу. Тако је и испало да је централни нервни систем обратио посебну
пажњу на место од тако незнатног значаја, а на резултате се није морало дуго чекати, и то не
само у побољшању спољног изгледа и самоосећања. И сада та жена не ходи земљом, већ
лети.”

Поуздано се зна да су увек искрсавали проблеми са пророцима од Бога у својој

Отаџбини, али се по свој прилици може претпоставити да ствари не стоје ништа боље ни са
пророцима од Отаџбине пред Свевишњим. Као лекар барем знам да такви међусобни односи
унутар људског организма реално постоје, зато и седим за преговарачким столом као
посредник између сукобљених страна. И биће јако добро ако моје место не заузму
опуномоћени представници “Треће силе” пошто је практично бескорисно с њом се договарати.

Упркос томе што су основне деформације код човека везане за проблеме настале у
“светињи над светињама”, тј. свести, најмање смо у прилици да се жалимо на одсуство пажње
од стране Створитеља, пошто смо на овај свет дошли “на готово”, а сем тога, у Светом Писму
је човеку дато око 8 хиљада обећања непосредне помоћи од Господа. Истина, она су могућа
само уз поштовање одређених услова или у екстремним ситуацијама. И свако од нас је у стању
да претендује на благовремену “економску и политичку протекцију”, пошто, док је човек
енергетски “такође део Васељене” и каматна стопа му геометријском прогресијом опада
приликом постепеног преласка с менталног на астрални ниво, ИНФОРМАЦИОНО смо у
стању да заузмемо било које место, чак и на врху било ког “троугла”, па да према томе
потчинимо својој вољи било коју “енергетску куглу” и исто на било ком нивоу.
Јасно је да у изопаченој хијерархији енергоинформационих међусобних односа, у
појединачно узетој земљи, губернији или још ниже, није баш једноставно постићи службену
или политичку каријеру, али људи је ипак постижу, индивидуално и пуновласно се сместивши
у руководећу фотељу и потчињавајући својим интересима енергетику десетина, стотина или
милиона људи. Друга је ствар да ли се та сила уклапа у програм задовољавања личних потреба
и амбиција руководиоца, и не остаје ли све осим секундарне користи “нашој особи”? Нека је и
тако, али без обзира на сва административна и идеолошка прогањања неистомишљеника, нема
те репресивне машине која би била у стању да вас лиши права да, макар и “у дубини душе”,
заузмете информациони врх који излази ван граница Гулага.
Зато и покушајте да одговорите на питање да ли је могуће рачунати на чудо у
сопственој судбини, ако не дозвољавате чак ни помисао на то да “Тако бива!”, већ само на
разноразне начине понављате безумне пароле АТЕИСТИЧКОГ НЕГАТИВНОГ ПРОГРАМА
УПРАВЉАЊА? Какво је знање у глави  таква је и сила на вашој страни. Хоћете да
експериментишете? Још једном амбициозно изјавите да “Бога нема нити га може бити”, а онда
чекајте помоћ...

Разумем ја да је могућ и следећи ТОК РАЗМИШЉАЊА, типа “Па, рецимо...” Е, управо

из тог “Па, рецимо...” ће се и излити на човекову главу бескрајан млаз благостања! “Какав
попа  таква и парохија”. А можда и нема потребе користити оно што нам Бог да, већ треба
живети од зимнице коју смо припремили? У чему је онда проблем? Свеједно нас Бог чува и
кад се сами чувамо? А зашто? За сваки случај? Будите уверени да Вас управо у “сваком
случају” неће оставити. Постоји изванредан пример “веома здравог начина живота” из области
“за сваки случај”:

Непостидно, проживети грешно,

изгубити рачун дану, ноћи,
и, са главом од пијанства тешком,
кроз завичај у храм Божји проћи.
Три пута се дољи поклонити,
па се седам пута прекрстити,
о запљуван патос ослонити
чело које гори као фитиљ.
Грош спустити у посуду на дну.
Три, па седам пута још у низу
пољубити столетну и јадну
обасуту пољупцима ризу.
А затим, код куће, закинути
исти грош тај некоме убогом,
и пса гладног пред дверима, љутит,
подригнувши, одгурнути ногом.

26.08.1914. г. А. Блок. (препевао Владимир Јагличић)

Кажу да “у добром домаћинству ни покојник не смета”, и зато “живећу по вучјим

законима у Империји Зла, накупићу себи секундарне користи више но за један живот, а ако се
разболим, излечиће ме где год хоћу, макар и у Америци. Ако ми ни тамо не помогну, онда ћу,
у најгорем случају, платити доктору Темњикову. Ако ми ни он не помогне, разбићу му њоњу, а
пре смрти ћу успети да измолим грехе, сви ћемо на крају тамо бити... Нек ме опоју у цркви по
највишој категорији! И то смо узели под своје! А шта ако стварно има живота после смрти?
Зашто да онда на време не испоштујем све ритуале?”
Само ја у том случају могу одговорно изјавити да фина господа врло нестручно
размишљају претендујући на “царство небеско” и “овде” и “тамо”. Не поричем ја ниво
информационих заслуга у појединачно узетој земљи, губернији или сфери криминалне
делатности, које појединачно узетим личностима омогућавају да се “пењу службеном
лествицом” и приграбе одређени обим енергетских вредности. Па нека уштеђевина буде
изражена у облику условних јединица које нису домаћег порекла, већ имеју међународни
значај, јер “грам је и у Африци грам”, али да би се завладало енергетским центрима “тамо”,
који имају сасвим другачије “условне јединице”, вероватно се треба благовремено успињати
другом “службеном лествицом” и поседовати други ниво информационих заслуга. “Највише
руководство” ће на искуство безумне грамзивости засновано на тријумфу вучјих закона 
“Homo homini lupus est” највероватније гледати с унеколико другачијег становишта...
Сем тога, већ сам говорио да свако стање које се може изражавати астрономском
цифром господара света на физичком, то јест материјалном нивоу, енергетски
ГЕОМЕТРИЈСКОМ ПРОГРЕСИЈОМ ОПАДА приликом благог преласка на астрални, а потом
и на духовни ниво (у складу са схемом приказаном на цртежу 3 која приближно одражава
стварну хијерархију), и ма колико злата фараони наслагали у гробницу, те колосалне
грађевине нису ништа друго до “такође део Васељене”.
Врло је вероватно да одређену кохорту успешних људи понекад задеси информационо
прозрење и пре смрти у опоруци “они, мо`ш мислити, измишљају некакве нобелове награде и
деле их потом разноразним тамо дисидентима неистомишљеницима!” Да, по руским
стандардима све то... да простите, граничи само с “јуродивим испадима” Ксеније
Петербуршке. У савременом друштву таквих примера нема, и тешко да ће се у догледно време
и појавити. Нисам ја песимиста, једноставно “толико дуго се не живи”, тако да лично ја нећу
бити у прилици да постанем живи сведок “праве перестројке”, па макар и не у појединачно
узетој земљи, губернији, већ барем у глави појединачно узете и засад још не успешне
личности. Даће Бог да наша деца опстану у овом свету онолико времена колико им је дато и да
искористе истинско информационо наслеђе и то не само од родитеља наслеђено.
Шта, зар и даље мислите да сам само да бих “накитио” решио да “философирам”,
направивши “лирски екскурс”, или мој труд ипак не беше узалудан? Једна је ствар када
“жестоком бизнисмену” негативни програм управљања уништава могућност да за живота или
после смрти доспе у “царство небеско”. Мо`ш мислити! Јака ствар... Они због те убоге забуне
“информационог превртача” на свом парчету земље живе знатно горе од “сабраће преко
гране” којој нормално друштво за живота диже споменике, а после смрти им се лица штампају
на “условним јединицама” и нико не намерава да на те портрете пљује, чак ни у Русији.
Предност је очигледна, али нема никакве везе с кармичким стањима човека. Није то оно за
шта “агитујем”.
Друга је ствар када се социјални или атеистички негативни програм управљања
ОДИГРАВА НА ЛИЧНОМ ЗДРАВЉУ или на судбини најближе околине његовог “носиоца”
независно од тога који службени положај он заузима. Тешко да ће се иједна “persona grata”
која живи у благостању појавити код доктора Темњикова, међутим, чак и када се већ
формирају прве кармичке деформације или нерешиви проблеми “persona non grata” опет
пролази мимо мене. Не знам зашто, можда их њихов ЦНП одвраћа од мене, а можда Бог
одвраћа мене?
Свако има своју “управу”, али се сада обраћам својим пацијентима који могу читати,
гледати, слушати итд. Међутим, ако човек не начини ниједан покушај ПРОМЕНЕ СВОГ
СВЕТОНАЗОРА, тешко да ће ми успети лечење онколошке болести методом информационе
корекције када ме рођаци преклињу да помогнем ономе коме више нема ко да помогне. Има
ли шансе да се све поврати набоље? Наравно да има! Но она није у мојим рукама, већ код
болесника У ИНФОРМАЦИОНИМ ЦЕНТРИМА смештеним “од главе до пете”.
Свака је ћелија организма у стању да окрене свој “троугао” лицем према Господу, да
усмери енергетику милијарди засад живих бића НА БОРБУ с излапелим мутантима
канцерозног тумора штоно на изглед живе весело и безбрижно (ништа горе од “жестоких
бизнисмена”), задовољавајући своје тренутне потребе, али живе на рачун патње других. Пре
или касније почеће да се распадају и прождиру једни друге одвлачећи за собом у гроб све “од
главе до пете”.

У праву је Анатолиј Михајлович када тврди да “кад човек не би имао способности да се

исцели, не би било ни екстрасенса” (интервју “Комсомолској правди” од 15.12.96. г.). Истина,
доктор Кашпировски ТЕ СПОСОБНОСТИ тражи на нивоу биохемијских материја којима се
наводно може вакцинисати читаво здраво становништво...
Баш би ме занимало како то “вера у највише вредности” може изгледати у епрувети?
Подвлачим, “вера ћелија у највише вредности” а не у медикаменте. Притом није битно на ком
језику звучи “божанска информација”. Већ сама чињеница обраћања нетрадиционалном
начину лечења може дати исправну информациону оријентацију и то понекад доводи до
чудотворних резултата. А ако током групне сеансе бакута Матања-Стефанија крене да држи
религиозне проповеди на неуком језику конкретно-сликовитог мишљења, вероватно свашта
може да се деси... премда не код свих.
Снага и упорност људске свести  то је такође језик који наши органи разумеју, и
захваљујући тим “оријентацијама” или долази до информационог блока, или се све “окреће
наопачке”, разарајући информационо кодирање, чак и оно изведено на високом стручном
нивоу. Не само у случајевима зависности код гојазности, наркоманије, пушења или
алкохолизма, него и код болести опасних по живот поједини пацијенти најчешће БРАНЕ
СВОЈЕ ПСИХОЛОШКЕ РИТУАЛЕ. Али, драги пријатељи, зашто упорно бранити
неприкосновеност негативних међа сопственог “Ја” где нит је било нит има места за “највише
вредности”? Можда ћете, у светлу мануелног кодирања, “за сваки случај” послушати моје
савете? Или је вашем интелектуалном нивоу ближи “језик сеанси сеоских врачара”?

***

ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ
Док је Сократ само изјављивао да не зна шта је Бог, већ зна шта Бог није, на основу
свог лекарског искуства могу конкретизовати СВЕ СЛУЧАЈЕВЕ ЊЕГОВОГ ОДСУСТВА
ТАМО ГДЕ МОРА БИТИ. Поједини читаоци могу помислити да започињем освајање нове
методике, преносећи нагласак на упоришне информационе сигнале у енергетским центрима,
док између редова, међу упитницима и узвичницима, као да већ “цакле окице” када се не баш
најприступачније позивам на “интересе највишег руководства”, “шефова”, “управе” или
расправљам о “највишим вредностима”. Не журите са закључцима, још је све пред нама.
Несумњиво да општи АТЕИСТИЧКИ НЕГАТИВНИ ПРОГРАМ управљања захтева
подробно дешифровање, као и СОЦИЈАЛНИ НЕГАТИВНИ ПРОГРАМИ, међутим њихова
многоликост и мноштво планова што блокира менталне, астралне или духовне енергетске
центре човека, као појединачне саставне делове обухвата још и негативне ПРОГРАМЕ
садржане у информационим центрима ЉУДСКОГ ТЕЛА. Није случајно то што поједини
“апостоли кармичке медицине”, побркавши Божји дар с кајганом, проценивши незадовољене
и неумерене апетите ЦНП, на смрт се преплашивши његових паразитских маневара и
заплашивши тиме своје читаоце, уводе “нашу особу” у ранг божанства. Негативна општа
хармонија  то је само благотворно тло за “Трећу силу”, али СВЕ ЗАЈЕДНО нити је Божја
казна, нити наше “плаћање за грехе претешке”.
Независно од обима социјалних потреса у појединој земљи, губернији или још ниже,
планови о томе како окренути читав точак “енергетске историје” у субјективном смеру, могу
искрснути у сасвим нездравој уобразиљи. Више је но довољно информација о “тешкој
енергетској кризи” која је снашла вишемилионску земљу, или која надире на читаве
континенте и малтене читаву планету. Такве информације у виду негативног програма
управљања заиста постоје (као објективна реалност), али то никако не сведочи о томе да се
ОБЈЕКТИВНИ ЕНЕРГОИНФОРМАЦИОНИ МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ подударају с том
гадошћу. Нема таквих закона у Васељени, и ако се од људи захтева да “притегну каиш”,
позивајући се на “објективна дефицитарна стања”, и то су исто наши проблеми, и Господ нема
никакве везе са тим.
И поред све недотупавности и ограничености централног негативног програма, чак ни
њему такве “мисли” не “падају на памет”, пошто “наша особа” зна где може да штрпка.
Искористити “мастан залогај” остављен без надзора, то не значи држати “највише
руководство” на мршавом следовању. Те енергетске проблеме реално осећају у првом реду они
којима је енергетика животно неопходна, а стварати СУБЈЕКТИВНИ ДЕФИЦИТ и користити
негативна стања за задовољавање својих убогих потреба било која гнусоба може тек онда када
човек сам обезвређује оно што је с правом УВЕК ПРИПАДАЛО САМО ЊЕМУ.
Притом постоји прилично битна разлика у међусобним односима између Господа и
човека, или између ЦНП и човека. За Бога је неопходна наша вера, тј. информационо стање,
док у замену добијамо “енергетску протекцију”; за ЦНП су од животне важности енергетске
деформације, тј. патња, док информациони међусобни односи, то јест негативни програми
управљања, ПРЕДСТАВЉАЈУ СРЕДСТВО помоћу кога он паразитира; зато истинска вера
мора бити непоколебива, док се програмчићи могу мењати “кано рукавице” и прилагођавати
времену и простору, саображено потребама сваког заинтересованог.
Сем тога, ако узмемо у обзир патњу човечанства током свих година његовог постојања,
онда је “све то на камару”, по законима геометријске прогресије, “такође део Васељене”, макар
она и не била најбоља могућа, али ако ипак дође до енергетског дефицита за “највише
руководство”, он не изгледа већи но што је ситуација с насртљивим инсектом. Све је питање
времена и расположења Истинског Газде. Како ће се Он понети према нашим заједничким
ситним пакостима, тешко је претпоставити чак и по аналогији, јер “недокучиви су путеви
Господњи!” Не само просторне, већ ни временске параметре не можемо “за уши довлачити”
по сопственом ћефу.
Док смо седамдесет и кусур година урлали да је “Религија  опијум за народ!”, рушећи
националне светиње и злобно се изругујући да се гнев Господњи није обрушио на главу
материјалиста највероватније зато што је Створитељ тада имао “паузу за ручак” или
“поподневни одмор” који по Његовим стандардима изгледа као уобичајени свакодневни
поступак, док се то по нашим мерилима протеже на стотине година. Можда ће Он на
“засврбело место” обратити пажњу тек пред вече... Непредвидива је и судбина “насртљивог
инсекта” који је искористио краткотрајно одсуство пажње. У случају да “Газда” на време
реагује и шљисне, од ЦНП ће остати само мокро место, ето то је све.
Када ће се то десити, по нашим земаљским мерилима “Бог свети зна”, али ми се чини
да би боље било да се у Њега не уздамо. А шта ако Створитељ не прорачуна ударац и деси се
“омањи потрес мозга” у мањем “делу Васељене”? Ко зна како је устројена “небеска
канцеларија”? Ја не знам тачно, али за одрицање њеног стварног постојања немам напретек ни
здравља, ни снаге, ни времена, ни пара.
Упознавши се с овом не нарочито вероватном причом, неко може помислити да су
“доктору, вероватно, ближа поређења Васељене с људским организмом; макар то и биле не
нарочито савремене аналогије између макро и микро космоса, макар то било сасвим ненаучно,
али је можда ипак популарно и приступачно?” Не, пријатељи моји, не треба тако размишљати.
С обзиром на свеопшту писменост становништва, разумем да претходна прича о
“монолимфоеритроциту који говори” не само са становишта савремене хематологије
представља “апсолутно булажњење”, међутим, није ми позната ДРУГАЧИЈА МЕТОДА
ИНФОРМАЦИОНЕ КОРЕКЦИЈЕ ЉУДСКЕ СВЕСТИ, осим КОРИШЋЕЊА ЊЕНИХ
СИМВОЛА. Допуштам да су НАВЕДЕНЕ АНАЛОГИЈЕ могле бити уобличене у “другачију
причу”, али сам на самом почетку молио да се не везујете за форму, пошто се САМО
ПОМОЋУ АНАЛОГИЈА може успоставити информациона веза с процесима КОЈИ СЕ
ОДВИЈАЈУ НА НИВОУ ЋЕЛИЈА ИЛИ ВАСЕЉЕНЕ.
Нађите, молим вас, сами излаз из ситуације где се, с једне стране, символи наше свести
не уклапају у Прокрустову постељу “социјалне психологије” периодичног система елемената
Д.И. Мендељејева, и где, с друге стране, узалудно покушавамо да на свој начин тумачимо
“интересе небеске канцеларије”. Не могу символи свести у чистом виду, БЕЗ
ТРАНСФОРМАЦИЈЕ НА ЈЕЗИК АНАЛОГИЈА, стизати до информационих центара микро и
макро космоса!
Молим вас, не треба ми додатно приписивати некакве претензије на извесну “научну
хипотезу”, пошто опет понављам: “Таква ми је метода!”, метода деловања на људску свест,
пошто је само она, налазећи се у одређеном стању, способна да успоставља везу с било којим
енергетским центрима и “одатле црпи” додатне силе које превазилазе границе тоталитарне
државе, губерније, или још ниже.
Или енергоинформациону сарадњу нико не затражи, или “енергетика Васељене”,
“Божанска енергетика”, “Сила Господња” или “енергетика микрокосмоса”, “одбрамбене снаге
организма” и др. постају реалност у личном животу човека, допуњавајући ризницу чињеница,
чињеница и још једном чињеница, које никада не могу бити изазване стањем “објективног,
савременог, научног, материјалистичког или конкретно-сликовитог” мишљења. Не могу те
чињенице бити објашњене таквим мишљењем; сем тога, немогуће је користити категорије
“таквог мишљења” да би се пацијенту објаснило какве информације мора користити да би
стекао додатну снагу за нормализацију свог стања. Све што не може бити стављено у епрувету
која није пред носом, “с те тачке гледишта” не може имати лековити ефекат.
Није ми знано какве информационе аналогије користе људи прибегавајући Светом
Писму, да ли обликујући сопствену молитву, да ли понирући својим стањем у свете текстове,
ништа у њима не мењајући, али добијајући притом чудотворно исцељење или избављење из
несрећа или безизлазних стања. Вероватно се то код свакога дешава на свој начин,
индивидуално. Ја знам како и чиме да помажем својим пацијентима, ако резултати треба да
граниче са чудом.
Апсолутно нереално изгледа задатак исцељења од онколошке болести ако се ништа у
човековој свести не одазива на било коју религиозну проповед. Зато ме можете и даље
критиковати, али вам усрдно саветујем да пронађете вама сварљивије аналогије. Слична је
ситуација и код лечења тешких кожних болести. Бесмислено је вршити мануелно кодирање
код обољења чула “кухињских национал-шовиниста” а у случају нервно-психичких
поремећаја никаква психотерапија неће довести до пожељног резултата ако се не деблокира
људска мржња према представницима “националних мањина”. Ништа мање кармичких
проблема немају ни људи који “страњске етикете разнежено гледеду, а руску сланину
ждереду”. Срчана исхемија праћена инфарктима тешко се коригује медикаментним
средствима све скупа с мануелним методама доктора Темњикова, ако се не нормализују
међусобни односи човека с Егрегором “Отаџбина”. У дотичном случају савет да се “брише
преко гране”, и то не само у циљу лечења, доводи до сасвим супротног резултата.
Боље је не трошити ни снагу ни време на корекцију болести јетре, мокраћног мехура и
других органа варења све скупа са хроничним бронхитисом или поремећајима срчаног ритма,
у случају да “антипатија” или “мржња према људима” остаје у непромењеном облику.
Бронхијална астма, хипертонија и уролошка патологија нетрагом нестају уз моју помоћ, ако
интереси породице дођу изнад личних амбиција. Ништа мање запањујући резултати постижу
се после уништавања програма “обезвређивања” или “само обезвређивања” жене.

Кажу да човека најпријатније успомене вежу за младост у којој посебно место заузимају
“најлепше ђачко” или опет “студентско доба”. Али, то зависи... У наше време је школски
програм на медицинском факултету био један од најобимнијих. Моји вршњаци на другим
факултетима могли су себи на првој години дозволити да не ломе претходне стереотипе
понашања за омладину, а ја чак нисам могао ни да замислим да ћу кроз месец дана морати да
полажем колоквијум из “Нормалне анатомије човека” где латинске називе свих кошчица,
избочина, шупљина, неравнина, вијуга и површина студент мора напамет да зна; притом не
знајући латински, пошто је његово изучавање управо почињало од првог семестра и трајало
током прве године у виду самосталне дисциплине. До краја прве године смо морали да
набубамо напамет латинске називе и грађу људског тела изузев нервног и крвног система, чије
се изучавање ко зна зашто преносило на наредну годину...
Осим свега другог имали смо “Хемију”, “Физику”, “Биологију”, “Физиологију”,
“Историју КПСС”, фискултуру итд., али није било ни једног јединог минута слободног
времена, пошто је већина студентарије била принуђена још и да ради било где и било шта да
би могла наставити студије, јер је од стипендије практично немогуће било живети, а мало ко
се могао ослонити на родитељску помоћ. Осим тога, приликом полагања испита и колоквијума
морали смо узимати у обзир и извесне “психолошке особености” професора, а ретко ко од њих
је у свом поодмаклом узрасту разумео омладину и саосећао са њом.
Подразумевало се да је студент био дужан не само да исправно излаже предмет из
уџбеника, него и да буде “у току” најновијих научних истраживања катедре, а подаци о њима
су изношени само на предавањима. Професорима је јако годило да из студентских уста чују
сазнања о научним заслугама катедре, о улози њеног руководиоца или самог испитивача, али
“ни помислити” на пристојну оцену или “пролаз” на колоквијуму ако ниси “у току”. Зато је
присуство на предавањима било строго обавезно.
Стил предавања такође је бојен извесним “психолошким особеностима предавача” тако
да је на испитима одмах постајало јасно да ли си био присутан на предавањима или си их
преписао од дисциплинованијег студента. На пример, на катедри патолошке анатомије била је
популарна крилатица која се не може наћи у уџбенику: “Да би се код пса добила
артериосклероза треба га сместити у људске услове!” Како то не запамтити? А почетак
изучавања онколошких болести изгледао је овако: улази професор у слушаоницу... Кад
настане гробна тишина, он ћутке неколико минута шетка иза катедре, застаје, нагло се окреће
према студентима, сложи врло озбиљан израз лица и каже: “Сваки трећи међу вама умреће од
рака!”
Разумем ја да је медицинска статистика  озбиљна дисциплина, ту су шале неумесне,
али после бесане ноћи на дежурству поједини омладинци су ипак смогли снаге да се после те
фразе не сруче на под у хистеричним конвулзијама. “Прогутали”, штоно кажу, али
“предурали”... А мислите ли да ја нисам “на сопственој кожи” осетио такве методе
програмирања и да нисам благовремено извукао одговарајуће закључке? Беше, беше... Зато од
мене немојте очекивати емоционално-стресни притисак, а сем тога, имајући у виду прилично
распрострањена умовања појединих “стручњака за кармичку медицину” у којима се претежна
улога “увређености теткице Мице” уплиће у скоро заокружену етиопатогенетску схему
формирања тешких болести, као и засад незадовољене “жеље слушалаца” упућене ауторима
кармичких концепција по питању прављења “Атласа нове патологије” где би све било докраја
јасно: “Шта се и после чега формира?”, молим вас да “не уплићете” моја истраживања у та
“упињања” пошто случајеви из праксе имају толико варијанти да нема никаквог смисла
везивати се за форму.
НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ ТО ДА СЕ И ПОРЕД ТОЛИКЕ РАЗНОВРСНОСТИ
ИСПОЉАВАЊА НЕГАТИВНИХ ПРОГРАМА ПОСТИЖУ ПОЗИТИВНИ РЕЗУЛТАТИ, а да
сликовито описујем СТЕПЕН ПОЗИТИВНИХ ПРОМЕНА, ма било то и по “жељи слушалаца”,
такође нема никаквог смисла зато што изненађења, успеси или поклони судбине могу бити
сасвим неочекивани, али они се појављују после уништавања негативних програма
управљања. С тим у вези желео бих да читалац извуче следеће закључке:

1. Негативни програми управљања су поприлично убитачне информационе “керефеке”

које могу изазивати различите болести или друга неповољна стања, али не смемо “пунити себи
главу” информацијама на тему “шта и после чега може бити”! Нека о томе мисли доктор,
стичући теоретско и практично искуство, а случајеве из праксе побројане у овој књизи
једноставно треба примити на знање и ништа више.
2. Ако читалац нема такве програме, онда је заштићен од настанка најразличитијих
деформација. Апсолутно је бесмислено подробно излагати од којих се то деформација штити.
Може га, наравно, занимати какве то невоље имају други људи, али треба ли? Јер, речено је у
Светом Писму: “Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа, а тебе се неће дотаћи. Само ћеш
гледати очима својима и видјећеш плату безбожницима. На руке ће те узети да гдје не запнеш
за камен ногом својом”. Тамо ипак није речено од чега ће “пасти” тих десет хиљада. Вреди ли
да испољавате такву знатижељу ако је код вас све сасвим у реду?
3. Не треба стављати нагласак на оно “чега неће бити”, већ на оно “да ти буде добро и
да дуговечан будеш на земљи”, такође не конкретизујући могуће повољне варијанте. И ако
пацијент уз моју помоћ уништи у сопственој свести сличан негативни програм управљања, сам
ће се уверити у чудотворне ефекте методе информационе корекције. Дај Боже да немате такве
програме, и дај Боже (у случају да их имате) да сте помоћу мојих савета, користећи ову књигу,
благовремено изашли с њима на крај.

Нема ничег необичног у ономе што се дешава. Путовање на море “зарад сунца и воћа”,
водене и балнеолошке куре, правилно избалансирана исхрана, коришћење биостимулатора, па
чак и употреба “100 грама послен бањања” које “истерују болештине једном засвагда!”, све те
“енергетске методе” свакоме су познате, али много тога остаје непримењено ВАН ГРАНИЦА
“БАЊСКО-КЛИМАТСКОГ” МИШЉЕЊА. Према примитивним замислима централног
негативног програма, човек “ни под разно” не сме излазити ван граница
МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ ОКРУЖЕЊА, притом наводно у тим границама енергетских
резерви сваке године мора бити све мање и мање, а проблема мора искрсавати све више и
више, али опет ћу поновити да “такви закључци”, ма у какве се “научне” теорије “заоденули”,
представљају апсолутно булажњење, пошто ТО противречи законима физике, хемије,
биологије, математике, то противречи фискултури, “Нормалној анатомији и физиологији
човека...” (мал` не написах “Историји КПСС”. Управо су ту у потпуној хармонији), то
противречи непоколебивим законима Васељене итд. и тсл., пошто је ТО “ПРЕВРТАЧ”.

Верујте ми да ситуација када “сит гладноме не верује” ништа осим једа не изазива; и
сада међу становништвом које живи у благостању има кол`ко вам воља жељних да
“искритикују”. Ево, слушајте: “О каквој се то “космичкој енергетици” овде расправља? Доктор
би требало да зна да у људском организму има више него довољно резерви, и ако заиста...
долази до... “чудотворних исцељења”, можда то ви, “уважени” Г.Ј. издајете пожељно за
стварно, онако кришом активирајући резерве организма?” Часна реч, понекад бих баш онако
слатко нешто “зафрљачио у самозадовољну њоњу” која ниједном у животу није имала посла са
тешко болесним човеком. Какве то резерве, где сте их то видели, “уважени”, у којим
књижицама ишчитали?! Како се уопште усуђујете да расправљате на ту тему у присуству било
ког лекара који ради са пацијентима? Таква наклапања су допуштена између главног јела и
десерта, а мене зову код болесника којима су и буквално само кожа и кости преостали.
Разумем ја ситуацију “с резервама” када руководиоцу фирме с попуњеним свим радним
местима у систематизацији и одговарајућим капиталом одједном послови лоше крену, а после
баналне информационе корекције све опет дође на своје место. А ако од процвата предузећа
остану само успомене и три службеника са шефом на челу што се међусобно гледају гладним
очима, одједном постају живи сведоци успеха који им се “сручио” на главу, какве то “резерве”
онда кришом активирам? О каквим то резервама може бити говора у међусобним односима
између мужа и жене, када је интимна привлачност “још иха-ха откад” ишчилела, и нема тог
сексопатолога који би се латио такве ситуације, али “одједном” тим људима почиње “медени
месец” који траје и то не једну годину?
Кад би ми се пацијенти обраћали пре него што “загрми” или “догори до ноката”,
вероватно би се могле “активирати резерве”, али сложићете се, и за то је потребна
одговарајућа стручност, а не аматеризам. Није ствар у називу “додатне силе” коју користим у
нормализацији ситуација, а које са своје стране нису увек везане само за проблеме физичких
болести; ствар је у томе да ТАКВА СИЛА РЕАЛНО ПОСТОЈИ, и она може постати или ваша,
или у случају да не затражимо или обезвређујемо оно веће, у најмању руку губимо оно што
имамо.
Не узимам случајеве из праксе, пошто најбаналније животне ситуације сведоче о томе
да се “хитна енергоинформациона помоћ” може појавити НА СВАКОМ НИВОУ. Ако се
нормализују међусобни односи с Егрегором “Она”, то јест, ако се у човековој свести МЕЊА
АПСТРАКТАН ОДНОС ПРЕМА ЖЕНИ, то значи да ће почети да се дешавају реално осетне
промене у оној конкретној жени која је крај вас. Ако се интереси породице уздигну до нивоа
индивидуалних вредности, онда ће потоње породично благостање представљати конкретну
потврду истинитости информационих процеса који се одвијају у вашој свести. Ако се мржња
према људима замени љубављу, реални догађаји који се таквом човеку десе још једном ће
потврдити истинитост животне мудрости да “Свет није без добрих људи, љубав према
Отаџбини никад не остаје неузвраћена”. Највероватније ће и поред свеопште незапослености
управа из неког разлога управо вама бити наклоњена. Нису искључене варијанте успињања
”службеном лествицом” или успешног уписивања на факултет. Врло је вероватна непомућена
финансијска или политичка каријера и поред противљења конкурената или опозиционих
партија.
Ако вас душа боли за читаво човечанство, сигурно ће вам бити пружена могућност да
постанете Пророк и то не само у својој Отаџбини, али немојте заборавити да њихов живот
није нарочито сладак, а ако је то превелики терет за вас, онда ће вам се кад затреба управо од
Пророка и јавити Спасење. Вера у колективни људски Разум (Егрегор “Владар”) заштитиће
ваше дете и оно или неће доспети у “кризно жариште” на планети, а ако и доспе  остаће живо
и здраво. Ако се и сам грађанин нађе у екстремној ситуацији, али у њему нема нимало
“увређености на читаво човечанство”, управо ће он добити хуманитарну помоћ која само
срећним стицајем околности неће успут бити покрадена. У другим ситуацијама није
искључено да вам управо странци пруже помоћ у финансијским потешкоћама, а необавезно
познанство жене са “представницима ближег (земље бившег СССР) или даљег иностранства”
биће за њу судбоносно.
Ако “Вера у светлу будућност” испуњава свест људи који су по социјалном статусу
“изнад обичних смртника”, онда ће они пре или касније стећи међународно политичко,
културно, друштвено или религиозно признање, и сећање на њих преживеће векове. Ако се,
ставивши руку на Библију, заклињете да говорите “истину, само истину и ништа друго осим
истине”, упркос свим роварењима или смицалицама суседа, лицемерју пријатеља или издаји
конкурената, истина ће увек бити на вашој страни и добићете сваки процес. Ако је ваше срце
препуно љубави према Богу-Спаситељу, ситуација ће се тако средити да ће уобичајена фраза
“Е, хвала Богу!” за вас стећи посебно звучање.

Враћајући се у ситуацију када “сит гладноме не верује”, вероватно се могу чути још
неке мени упућене критичке примедбе, као да сам узео чист лист хартије и на њему написао:
“Даље излагање у књизи не намеравам да устројим по принципу “чега неће бити”, већ...”; као
да имам посла са људима без икаквих проблема. О томе се може само маштати. Засад ми они
још релативно здрави и срећни не долазе, али је у одсутности тешко претпоставити колико су
њихови информациони центри чисти. Хвала Богу, методика ране дијагностике и благовремене
корекције омогућава пацијенту да се и даље осећа здраво и срећно независно од повода
његовог обраћања мени, али зар се такви срећковићи могу назвати “пацијентима”?
Дошао, ништа га није болело, и отишао после сеансе, исто га ништа не боли. Па за
какве то онда “услуге” да ми “цалне ловку”? Или ситуација изгледа још парадоксалније:
дошао, ништа га није болело, прелазио Темњиков рукама или попричао, и изненада почињу да
се јављају некакви непријатни осећаји, мигрирајући болови или неке друге реакције
самоочишћења све до појаве феномена “кухињског полтергејста”... “Па како онда не
потпрашити пете од тог вешца?!” Не, засад је још рано говорити о превентиви. Кад остану
“кост и кожа”, е онда као да је све јасно, па још када на њих почне да се нешто значајније
придодаје, онда је то “Врло индикативно!”
Притом, срећници који апстрактно расправљају “о скривеним резервама организма”
имају о томе прилично примитивну представу на нивоу “епрувете пред носом”, пошто на
схеми са цртежа 4 видимо додирну тачку свих информационих и енергетских центара
означену словом “А”. Управо ту се и одиграва “чудотворна” прерасподела енергије, када
информациона корекција стартује са међе “канцерозне кахексије”. Притом, ако енергетика
неопходна за спасавање живота мора “с неба падати”, то никако не значи да пацијент мора
протурити главу кроз прозорче и што чешће зиркати на звезде. Дакле, шта се то заправо
налази у ТОЈ ТАЧКИ, какве то ТАМО могу бити резерве? Једноставније је одговорити на
питање шта се тамо не налази, пошто чак и информациони “превртач” упире својим врхом
управо у ту тачку, упињући кô сивоња да изопачи непоколебиве законе Васељене. Но,
обратимо се класичним канонима:
“Господе, Боже мој! Обукао си се у величанство и славу. Обукао си свјетлост као
хаљину, разапео небо као шатор, Твој је извор живота, у свјетлости Твојој свјетло видимо.
Створио си Мјесец да показује времена, Сунце познаје запад свој. Како је много дјела Твојих,
Господе! Све си премудро створио; пуна је Земља Дјела Твојих. Јер је Господ велик Бог и
велик цар над свијем боговима.
У Његовој су руци дубине земаљске, и висине горске Његове су. Он је поставио горе
својом силом, опасао се јачином, утишао хуку морску, хуку вала њиховијех и буну по
народима! Његово је море и Он га је створио, и сухоту руке су Његове начиниле. Боже, царе
мој, који од старине твориш спасење посред Земље! Ти си силом Твојом раскинуо море, Ти си
сатро главе воденим наказама, Ти си отворио изворе, Ти си исушио ријеке које не пресишу.
Твој је дан и Твоја је ноћ, Ти си поставио звијезде и сунце, Ти си утврдио све крајеве
земаљске, љето и зиму Ти си уредио. Сјевер и југ Ти си створио. Није од истока нити од запада
уздизање. Господ каже  и диже се силан вјетар, и устају вали Његови. Он обраћа вјетар у
тишину, и вали умукну. Он претвара ријеке у пустињу, и изворе водене у сухоту. Родну земљу
у слану пустињу за неваљалство онијех који живе на њој.
Он претвара пустињу у језеро, и суху земљу у изворе водене. Господ изводи облаке од
краја земље, муње чини усред дажда, изводи вјетар из стаја Његовијех, даје снијег као вуну,
сипа иње као пепео. Баца град Свој, пред мразом Његовијем ко ће остати? Пошље ријеч Своју,
и све се раскрави, дуне духом Својим, и потеку воде. Господе! Ти надгледаш Земљу и заливаш
је, бразде њезине заливаш, обилно је обогаћујеш кишним капљама, благосиљаш је да рађа.
Ливаде се осипају стадима, и поља се заодијевају пшеницом, веселе се и пјевају.
Господ царује, нек се радује земља, нек се веселе острва многа. Нек се веселе небеса, и
земља се радује, нек пљеска море и што је у њему. Нека скаче поље и све што је на њему, и нек
се радују сва дрвета шумска пред лицем Господњим. Што год хоће, све Господ чини, на
небесима и на земљи, у морима и у свима безданима. Бездана бездану дозивље гласом слапова
Твојих, све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.”

А сада хајде да замислимо следећу ситуацију, као да не разговарам са вама, већ се том
молитвом обраћам групи незаинтересованих лица, међу којима ће се налазити “истакнути
стручњаци” у области физике, хемије, биологије, пољопривреде, машиноградње, астрономије
и др. Шта мислите, КОЛИКО ЋЕ ТУ ПРИЧУ СМАТРАТИ ВЕРОВАТНОМ, на пример,
стручњак из хидрометеоролошког центра?
Не знам ко је код вас на положају “руководиоца” микро и макро космоса и какве
“енергетске инјекције” у које место и каквим инструментом намерава да вам дâ у циљу обнове
изгубљеног јединства? Та дошли су на помисао о терапији зрачењем, произвешће физичари
кроз једно стотинак година још тананије зраке и тражиће “методом научног забадања”, а ако
се не изгубе у микрокосмосу и пронађу два-три протона на којима је снимљен информациони
“превртач”, онда ће свакако, стиснувши одговарајуће дугме, све поставити на своје место. А
можда ће направити “уређај с тушем” да се никако не би промашило, и из њега ће у
бескрајном млазу потећи и потребне информације, и енергија која недостаје, тако да ће свима
одједном постати добро!
Разумем ја да се људска свест не уклапа у “социјалну психологију” периодичног
система елемената, разумем и узалудност сопствених интелектуалних напора да на свој начин
протумачим “интересе небеске канцеларије”, али како се онда односити према горе наведеној
молитви, ако је она “апсолутно ненаучна”?

А можда је све индивидуално? Не знам колико су се времена променила и колико смо

се и ми заједно с њима променили. Врло је могуће да су сада православнима постале знатно
ближе информационе мантре Истока, Будизам или Кришнаизам. Вероватно ће са тог
становишта “бахатој бабетини” бити ближи информациони “кључ” за енергетске ризнице
типа: “Еј, ви тамо горе!” За људе с технократским типом мишљења могу посаветовати
изговарање следећих “магијских бајалица”:
“Обраћам се с најпонизнијом молбом управи обједињене теорије поља, усаглашавајући
своје принципе са принципима ПВиРС, најљубазније молим онога у чијој су власти закони
квантне механике, атомске енергетике, молим онога коме се потчињава неорганска, органска,
физичко-колоидна и биолошка хемија, све скупа с Опариновом теоријом о пореклу живота на
Земљи и Дарвиновом доктрином о еволуцији и развоју живих бића; молим да се мени јадном и
несретном дâ објективна и научно заснована метода за ослобађање од моје неизлечиве
болести, а која ће се такође уклапати у научне оквире материјалистичке патолошке анатомије
и физиологије човека. Амин!”
Је л` смешно? Можда, али само у случају када “сит гладноме не верује”, али зато када
“све боли и ништа не помаже” почињу да се хватају за сваку “сламку” и у таквом стању вам
није до критичке анализе препоручених “кључева”, до тога да ли су они научни или ненаучни,
само ако то помаже... Сем тога, ако имамо у виду да се само ИНФОРМАЦИОНИМ
АНАЛОГИЈАМА поплочава пут и у “рај” и у ”пакао”, тешко да ће ико пожелети да своје
стање описује математичким формулама или излаже своје молбе у виду “Парадигме виталних
и развојних система”. Покушајте сада да са другог становишта баците поглед на Свете Речи
хиљадама година старе, и не само да “баците поглед”:

“Господе! немој нас карати у гњеву Твојем, нити нас наказати у јарости Твојој. Јер
стријеле твоје устријелише ме, и рука ме Твоја тишти. Нема здрава мјеста на тијелу мојем,
изнемогох уздишући, сваку ноћ сузама својим натапам постељу своју.
Згрчих се и погурих веома, вас дан идем сјетан, изнемогох и веома ослабих, ричем од
трзања срца својега. Господе Боже, спаситељу мој! Дању вичем и ноћу пред Тобом. Зашто,
Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице Твоје од мене? Удаљио си од мене познанике
моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи. Од множине непријатеља својих
постадох потсмијех и сусједима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици,
бјеже од мене. Другови моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје
ближњи моји.
Усмрдјеше се и загнојише се ране моје ОД БЕЗУМЉА МОЈЕГА. Јер сам изнутра пун
огња, и нема здрава мјеста на тијелу мојем. Господе! Пред Тобом су све жеље моје, и уздисање
моје није од Тебе сакривено. Срце моје јако лупа, остави ме снага моја, и вид очију мојих, ни
њега ми нема. Нек изађе пред лице Твоје молитва моја, пригни ухо Твоје к јауку мојему, јер је
душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу. Изједначих се с онима који у гроб одлазе,
постадох као човјек без силе међу мртве бачен.
Господе! Чуј молитву моју, и вика моја нек изиђе преда Те. Немој одвратити лица
Твојега од мене; у дан кад сам у невољи пригни к мени ухо своје, јер прођоше као дим дани
моји, кости моје као топионица огорјеше. Покошено је као трава и посахло срце моје, да
заборавих јести хљеб свој. Као вода разлих се, расуше се све кости моје, срце моје поста као
восак, растопи се у мени, сасуши се као цријеп крјепост моја, и језик мој приону за грло, и у
прах смртни мећеш ме.
Смилуј се на ме, Господе, јер сам немоћан, исцијели ме, обрати се, Господе, избави
душу моју, помози ми ради милости Своје. Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те
славити? Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити? Еда ли
ће се у гробу приповиједати милост Твоја, и истина Твоја у трухљењу? Еда ли ће у тами
познати чудеса Твоја, и правду Твоју гдје се све заборавља?
Небо је небо Господње, а земљу је дао синовима човјечијим. Неће мртви хвалити
Господа одсад и довијека. Погледај, услиши ме, Господе, Боже мој! Просвијетли очи моје да
не заспим на смрт. Имена ради Твојега, Господе, оживи ме, по правди Твојој изведи из муке
душу моју.”

Својевремено сам се религиозним вредностима обраћао у чисто професионалне сврхе.

Као и у поезији, тако се и у текстовима молитви могу врло речито пратити ПСИХОЛОШКА
СТАЊА људи. Управо сам с тог становишта узимао текстове молитви и покушавао да их
објединим по сродним психолошким обележјима, нимало не обезвређујући остале
информације. Испадало је тако да су повод обраћања Богу била различита почетна стања,
између осталог и физичке болести, покајање за грехе, па чак и жеђ за осветом с проклињањем
својих непријатеља и очекивањем одмазде од Господа, која се морала обрушити на главу
безбожника. Но, ипак се нада да “религиозне мантре” после систематизације могу послужити
као “универзални кључеви” није оправдала, и то не зато што сам “премало обрадио”. Поштено
сам се трудио над оним што мора бити доступно свакоме, постројавајући аналогна
информациона стања; међутим иста безизлазна ситуација настала је приликом непосредног
обраћања Божјем Храму.
Често сам био у прилици да чујем од људи који су били на богослужењу да ниједну реч
из свештеникових уста нису разумели, већ су само уживали у спољним реквизитима цркве,
певању и обредима вршеним поводом празника. Реч Божја у таквом амбијенту, па још
изречена на црквенословенском језику “пролетала је мимо ушију”, не задржавајући се ни у
срцу, ни у свести, а узвишено стање духа, које се морало појавити, бивало је затомљено
физичком нелагодношћу у препуној просторији, дуготрајним стајањем, близином убогих и
просјака (који се не осећају на тамјан).
Уз ретке изузетке, боравак у цркви обично је праћен присуством погрбљених бакица
које с изразом лица као у државног тужиоца не пропуштају могућност да сиктањем “пст”
ућуткају или опомену да ниси стао где треба, да свећу ниси ставио како ваља итд., али чак и
ако оћуте, језиком покрета ће обавезно ставити на знање да си “безбожник и грешник” и да
ћеш “горети у паклу... и никаквим молитвама више не можеш измолити опроштај греха!”
Можда је и тако, пошто молитве наведене у овој књизи нећете наћи у Светом Писму, али шта
било да било, ни у једном “кључу” приликом обраћања Створитељу овим или оним поводом
нема ниједне ауторове речи. Користио сам само оно што је у текстовима записано. Зашто ни
те, ни класичне молитве не помажу, о томе ћу мало касније, али врло подробно... А сада ћу
извући општи закључак: принципи “ониромантике” се односе и на методе дешифровања
негативних програма свести, те зато ма колико молитва била прилагођена СТАНДАРДНИМ
ПСИХИЧКИМ СТАЊИМА ЧОВЕКА, свако на свој начин одриче Господа, и свакоме је
потребно да у првом реду одабере свој “кључ за депрограмирање”, рушећи одбрамбене објекте
атеистичког “превртача”, па да тек онда користи индивидуалне или класичне молитве,
преводећи своје стање на језик информационих аналогија у нади да ће нас Господ чути.

***

БЕЗ РЕЧИ

Обично нема потешкоћа у решавању простог задатка, када ме питају “Шта је то

информација?” Навешћу баналан пример: дошао у Храм просјак који је имао 10 копејки и
приложио 5 копејки, а онда је ту дошао “жестоки бизнисмен” и приложио стотине хиљада.
Чији дар је већи? Многи се сете општепознате приче и кажу да је просјак дао половину свог
иметка па према томе његов дар превазилази прилог “имућног џентлмена”, тј. независно од
спољног облика преимућства “истина” се ипак “назире”. Вероватно да то и јесте “информација
у чистом виду”? Али када питам “Чији дар је већи?” ја тиме нисам прецизирао: “За кога?”
Цркви се више исплати да добије “стотине хиљада”, и уопште, принцип “Ти што чешће
долази и што више доноси” ни у коме не изазива унутрашњи духовни протест. Дабоме да
просјак када дâ последње  “Итекако осети!”, али се ни у случају “уштеде” неће претворити у
“жестоког бизнисмена”. За “богатог чику” та процедура је чисто символичког карактера, и
који му је притом био циљ, то можемо само претпостављати...
А за Бога? По законима “геометријске прогресије” енергетски прилози У ОБА
СЛУЧАЈА доспевају у другачији систем вредности и изгледају као “СВЕЈЕДНО” или као
процес премештања новца из једног “џепа” у други, а притом су сви “џепови” одувек
припадали и припадаће Створитељу.

ПА У ЧЕМУ ЈЕ ОНДА СМИСАО ДЕШАВАЊА?

Е, управо то и јесте ИНФОРМАЦИЈА У ЧИСТОМ ВИДУ. Ко је и какве циљеве имао 

НЕМОГУЋЕ ЈЕ САКРИТИ, издајући пожељно за стварно. Јер, приложивши половину свог
иметка, понекад и више од 5 копејки, НАДАМО СЕ ДОБИЈАЊУ “ЕНЕРГЕТСКОГ ОДЗИВА”
стотинама хиљада пута осетнијег од оног што смо приложили, И ТА НАДА СЕ И ГОЛИМ
ОКОМ ВИДИ.
У ту сврху је најбоље не ићи у Божји Храм, већ у кладионицу. Усрдно препоручујем,
пошто казино ипак пружа вероватноћу добитка, док за добијање “узвишене енергетске
протекције” нема нимало вероватноће. Све што се у људској свести одиграва “од лукавога” не
може послужити као информациони “кључ” за отварање “ризнице” Астралних или Духовних
енергетских центара, и зато не треба обмањивати у првом реду себе самога, доказујући
чињеницама и примерима из праксе да “Бога нема нити га може бити”, позивајући се још и на
то да “ма како да се молим, ма шта да замолим и ма шта да приложим, Господ ми не помаже!”
Као прво, то није тачно, а као друго, “ковчежић” се не отвара никаквим лукавим
претензијама, увредама, акцијама протеста или обезвређивања. Узалудно је “од лукавога” или
из заблуде стотинама пута понављати:

“Господе! Ти знаш под каквим сам ругом, стидом и срамотом; пред тобом су сви
непријатељи моји. Код Тебе су побројана скитања моја, стави сузе моје у суд Твој  еда нису у
књизи Твојој? Срамота сатре срце моје, изнемогох; чекам хоће ли се коме сажалити, али нема
никога; хоће ли ме ко потјешити, али не налазим. Срце је моје рањено у мени. Нестаје ме као
сјена кад се одмиче. Не одлази од мене, јер је туга близу, а помоћника нема”.

Шта то имам у виду када говорим о заблуди? Ствар је у томе да је “До Бога високо, а до
цара далеко”, али су зато жена, породица, људи и Отаџбина ту, крај нас, и СВЕ ТО
потцењујемо, онако изатрке “пуцајући” на “Космичку енергетику”... И Ви мислите да обавезно
“мора лакнути” од некаквог другачијег “чудотворног начина” у светлу... потпуне добробити?
Хијерархија менталних Егрегора је један од ипостаса Бога, али ако их човек потцењује,
покушавајући да “скочи више него што може”, тешко да поступа разумно и те претензије,
дабоме, ничим неће бити крунисане. Одушевљавање модерним теоријама о “Космичком
разуму” и приче о таквим чудотворним преображајима допуштене су између главног јела и
десерта, док се у стварном животу све дешава по класичним правилима. Чак и потцењивачки
однос према Егрегору “Ја” у виду одбијања помоћи блиске особе која је заиста у стању да је
пружи и промени вашу судбину, даје подједнако ништавне резултате. Немам у виду улогу
“увређености теткице Мице” која није имала, нема нити ће имати икакво кармичко дејство на
вас, ни позитивно ни негативно. Још једном покушајте да анализирате ПОЧЕТНО СТАЊЕ;
колико искрено и истинито ове речи звуче у вашој души: “Чекам хоће ли се коме сажалити,
али нема никога; хоће ли ме ко потјешити, али не налазим”.
С друге стране, може се та молитва и не изговарати и не знати ни једну једину реч из
ње, али будите уверени да ће се, АКО СВЕ ИЗГЛЕДА УПРАВО ТАКО, “хитна чудотворна
помоћ” сама појавити НА КРАЈУ БЕЗИЗЛАЗНОГ СТАЊА.
САМО ТАКВА ИНФОРМАЦИЈА У ЧИСТОМ ВИДУ може звучати у
енергоинформационом простору, независно од тога да ли је језик људске свести понавља или
не. Свака “задња помисао” која прати ваше неме или јавне молитве, настале овим или оним
поводом, доводи до неминовног изобличења вашег стања, тако да ће и резултати ТАКВЕ
МОЛИТВЕ бити никакви.
Притом, ако човек у безизлазном стању није рачунао ни на чију помоћ, али је
захваљујући случајном стицају околности добио и искористио оно што је “с неба пало”, али
није схватио КО је заправо био “спонзор”, највероватније ДРУГОГ ПУТА НЕЋЕ НИ БИТИ,
пошто су људи од давнина знали да је “случај  језик богова”, док ми као савремени, писмени,
образовани итд. људи не извлачимо одговарајуће закључке. Барем мени нису познате такве
чињенице да се то понавља више пута или да се уз потпуно неверовање претвори у систем.
Речено никако не значи да је само патња “универзални кључ”. Јако је добро када човек
не доводи ситуацију до крајности под условним називом: “загрмело” или “догорело до
ноката”, већ благовремено оценивши сву узалудност материјалистичких покушаја обрати свој
поглед ван граница негативног атеистичког програма управљања. Управо у тим случајевима
правовремено и згодно долази до позитивних промена. Бескорисне су и потоње “претензије од
лукавога” да се “сарадња” у светлу чудотворних промена претвори у “краву музару” или
“астралну машину за млаћење зелембаћа”. НИКАДА СЕ НЕЋЕ ПРЕТВОРИТИ, пре ће бити
обрнуто.
Не дај Боже да конкретне извршиоце чијом помоћи су се чудотворне промене
остваривале уздигнете “на пиједестал” у својој души и ЊИМА ПРИПИШЕТЕ СВЕ ЗАСЛУГЕ.
Ситуација се сместа преокреће за 180 степени и кроз извесно време једноставно нећете имати
кога узносити нити се чиме одушевљавати. Ништа мање проблема неће бити ни АКО
ЗАСЛУГЕ ПРИПИСУЈЕТЕ СЕБИ, ако вам сине помисао да је патња с којом сте наводно
успешно изашли на крај, била “ниспослата од Вишњег” зато да бисте се “извежбали” или
“стекли искуство”, или “постали Пророк у својој Отаџбини”, и да је управо вама “наложена
обавеза спасавања читавог човечанства”. Зашто? Зато што у том случају ниједна душевна
болница не гарантује ни исцељење, ни стабилну ремисију. А да бих на време “охладио усијане
главе” које су већ спремне да извуку такве закључке, предлажем вам следећу информацију за
размишљање:

“Преимућство било ког философског система може бити доказано само преимућством
његових плодова. МИСТЕРИЈЕ су очигледно демонстрирале преимућство своје културе,
давши свету ТАКО ВЕЛИКЕ умове, тако предивне душе и тако беспрекорне животе да
доктрине тих људи и после протеклих векова још увек представљају духовне, интелектуалне и
етичке стандарде. Посвећеници РАЗЛИЧИТИХ ШКОЛА МИСТЕРИЈА прошлих векова
образовали су уистину златан ланац НАДМУШКАРАЦА И НАДЖЕНА КОЈИ ПОВЕЗУЈУ
НЕБО И ЗЕМЉУ. Они су карике оног “златног ланца” којим се Зевс хвалио. Утемељивачи
доктрина су обликовали животе небројених поколења, ти Посвећени учитељи беху истински
сведоци да та духовна култура, која је увек постојала и увек ће постојати, ЈЕСТЕ БОЖАНСКА
ИНСТИТУЦИЈА У СВЕТУ ЉУДИ. Заступници идеала што превазилазе границе схватања
маса морају се суочити СА ПРОГАЊАЊИМА НЕМИСЛЕЋЕ ГОМИЛЕ која је, немајући
божански идеализам, неспособна да разлучи истину од лажи. Зато је већину ПОСВЕЋЕНИХ
УЧИТЕЉА ОЧЕКИВАО ТРАГИЧАН КРАЈ. Питагора је био разапет, а његов универзитет
спаљен. Гомила коју је предводио Петар Читалац, необуздан и необразован човек, бацила се
на Хипатију на улици док се из Академије враћала кући. Извукли су беспомоћну жену из
двоколица, каменовали и онда јој шкољкама одрали кожу и месо с костију и сасвим спалили
осакаћене остатке. Тако је 413. године пре Христа погинула НАЈВЕЋА ЖЕНА-ФИЛОСОФ
МЕЂУ ПОСВЕЋЕНИЦИМА СТАРОГ СВЕТА. Сећање на Жака де Моео преживело је ломачу
на којој је усмрћен. Савонарола је спаљен на тргу у Фиренци; Галилеја су приморали да се на
коленима одрекне; Ђордана Бруна је спалила инквизиција; Роџер Бекон је био принуђен да
тајно изводи своје експерименте и своја сазнања остави шифрована; Данте Алигијери је умро
као изгнаник. Френсис Бекон је стално био под претњом смрти; Калиостро је био ухапшен и
утамничен у Бастиљу  ето упечатљивог ланца бесконачних сведочанстава људске
нечовечности. Свет је вечито пљескао будалама, клањао им се и клеветао мислиоце. Покаткад
би се десио понеки изузетак као у случају грофа де Сен Жермена, философа који је надживео
своје инквизиторе и својим генијем успео да избори релативно безбедан положај, али чак ни
он није успео да избегне репутацију самозванца, шарлатана и пустолова.” (Из књиге М.П.
Хола. стр. 767. Поглавље “Мистерије и њихови емисари”)
 Изванредну је књигу написао госп. Менли, но ипак као читалац имам ту и тамо неке
“претензије”. Аутор је истраживао понирући у дубину векова, и позивао се на савременост;
проналазио је информационе аналогије ЈЕДИНСТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ МИСТЕРИЈА
практично свугде, у читавом свету, чак ни поједини ритуали и символи изгубљеног племена
Индијанаца нису измакли његовој пажњи, али о Русији... ни речи. Зашто? Не знам. “Јака ствар!
Некакву тамо Хипатију пре ко зна кол`ко векова растргоше...” “Материјала” за слична
истраживања и философска уопштавања можемо прикупити више него довољно, и ланац
бесконачних сведочанстава ће нам бити “све упечатљивији”, а како се овде односе према иоле
истакнутим људима, не само са “Пророцима у нашој Отаџбини”, чињеница има тушта и тма!
Управо се у Русији не само за живота својих, рођених “надмушкараца” и “наджена”, већ и
после њихове мученичке смрти НАСТАВЉА ВАНДАЛИЗАМ НАД СЕЋАЊЕМ, а ако ико
покуша да врати осакаћена имена, да рехабилитује “репресиране” или “невино убијене”, онда
и он увек дели исту судбину.
Премда се сада, захваљујући “Перестројки и Гласности”, појављују “поједине
публикације” у сасвим незамисливим издањима. На пример, у књизи из серије “Исцели сам
себе” може се прочитати следеће:
“Григориј Распутин (исправније од: Распућин) је 1912. године, одлазећи у завичај, у
село Покровскоје, рекао родитељима наследника: “Ја знам да ЗЛИ ЉУДИ сплеткаре против
мене. Не слушајте их. Ако ме напустите, за шест месеци изгубићете вашег сина и вашу круну”.
Нестаде Распутина и његови царски покровитељи погибоше. Пророчанство се остварило:
Романови су изгубили и сина, и круну, и саме животе... У мистичном смислу Распутин је био
посредник између цара и Бога. Распутин је некрунисани “цар који није од овога света”, који је
стварао чуда, исцељивао болесне, васкрсавао мртве, заклињао кише и магле, истеривао
“блудног ђавла” из жена и мушкараца.” (Г.Н. Краснаја. “Практични савети Григорија
Распутина”. Издање Минск. Литература, 1998. г., стр. 3-4)

Наравно, ни моје књиге с тог становишта нису изузетак, али на “пакосно-провокативна

питања” типа: а како код самог доктора стоје ствари с “Државом у држави?” могу одговорити
да сам, ето, ономад купио још једну књижицу С.Н. Лазарева “Дијагностика карме” (објављену
већ у тиражу од 200 хиљада примерака, но не завидим), а када ме питају зашто се не обратим
издавачима, већ користим своја дела само за своје пацијенте, док Сергеј Николајевич наставља
да “лечи милионе”, онда причам да сам једном напречац решио да упркос здравом смислу
пошаљем “Корене зла” у Санкт-Петербург, у “Академију Парапсихологије”, тим пре што су
сами објавили такав оглас. Моја књига је неко време скупљала прашину у поштанском
прегратку и вратила се на моју адресу неотворена. Све у свему, или мене одвраћа од
“Академије”, или ”Академију” од мене. Ето, тако стоје ствари. Међутим, ипак није излишно то
што купујем одговарајућу литературу, пошто се сада појавила могућност да завирим у
“тамошњу ситуацију”, цитирајући понешто из изворног дела:

“Тада се десило нешто просто мистично. Када сам покушавао да пишем текст прве
књиге, као да ми нешто одозго није дало. Обично аутор пише текст књиге, онда месецима
исправља рукопис, после чега прогања уреднике мољакајући их да његову књигу објаве. Моја
прва уредница ме је сама пронашла, прочитавши белешку у часопису “Наука и религија”, сама
ми је предложила да напишем књигу, а када је видела да ЈА НЕ МОГУ ДА ПИШЕМ,
пронашла је излаз из ситуације: “Можете да издиктирате текст на магнетофонску траку 
рекла је  а све остало ће бити урађено”. Сем тога, наша заједничка познаница ју је упозорила
да ЈА МОГУ БРЗО ИЗГУБИТИ ЗАНИМАЊЕ ЗА КЊИГУ И ДИЋИ РУКЕ ОД ЊЕ. И зато ми је
за још непостојећи рукопис БИО УПЛАЋЕН ПОПРИЛИЧАН НОВЧАНИ АВАНС КОЈИ САМ
СМЕСТА ПРОПИО И ПРОЛУМПОВАО. И кроз неколико месеци, када сам заиста изгубио
жељу да се бавим писањем књиге, када се испоставило да је та ствар нелагодна и тешка, већ је
било касно за повлачење.” (С.Н. Лазарев. “Дијагностика карме-4”, стр. 34-35)

Као читаоца би ме занимало да сазнам да ли је Сергеј Николајевич издиктирао на

магнетофонску траку УПРАВО ОВАЈ ПАСУС који сам цитирао? У ком стању је био док је
диктирао? Да ли је то објављено без икаквих измена или је уредник ипак умешао своје прсте у
текст?
Гарантујем вам, драги читаоци, да код мене “мистичне ситуације” никада није било
нити ће бити, пошто све иде “по плану”. Све док сам не напишем, сам не зарадим, сам не
издам, нећете моћи да видите “Трећу силу”. Руке треба вежбати јер иначе нећеш од њих
дочекати помоћ, али се моја ситуација заиста нагло променила после изласка прве књиге. Сада
живим и радим у Москви, бавим се само оним што волим, сад ми више не требају “радне
рукавице од цераде” и само на основу практичног искуства схватам да је претходни рад у
поређењу са садашњим за мене заиста био “нелагодан и тежак”.
Схватам ја: тешко да је “Трећа сила” интересантна за “шоу-бизнис”, независно од тога
што читаоцу “очи клизе” по схемама и графиконима без задржавања. Али зато Лазарев  то је
оно право! Једно четири пута годишње настају ситуације опасне по живот. Те му се скроз
растроји урогенитални систем, те се разболи од рака и сам себе успешно излечи, те почне да
губи вид па опет све врати у пређашње стање, те доживи саобраћајни удес и случајно остане
жив, али после таквог случаја аутор “опет дође до открића” што га сместа води “перу” или
магнетофону, а “перо  папиру”, и обећана нам је већ пета књига коју нестрпљиво ишчекујемо.
“Ама шта ту има да гледамо акционе филмове када се исто то догађа онолико чувеном човеку
и то у стварном животу! Тешко да би он ишта измислио само да би “накитио”...”
Не знам, сам не могу да лажем, док се “напети сценарији” за “шоу-рекламу” вероватно
могу користити, али су “за дом и породицу” најбољи одмерен начин живота и стабилна
добробит; у таквом светлу би се могло “заголицати живце” гледајући телевизију, пратећи
најновије подвиге Шварценегера или читајући застрашујуће “кармичке концепције”, али
ништа више од тога!
Каснији резултати информационе корекције су толико добри да пацијент, доспевајући у
стање “Клир” (термин узет из дијанетичке технологије) уопште не подноси никакву
нелагодност. И ако му се изненада на путу нађу “црне мачке” или ”празне кофе”, и уопште, зар
је мало других “животних ситница” које могу покварити добро расположење у светлу
стабилних резултата, онда то “Већ није у реду!” И то захтева благовремено промишљање и
оперативну корекцију да би се избегло нагомилавање контаката с баријерама. После тога се
поново враћа ранији миран начин живота. Зато годинама остајем у контакту са пацијентима,
премда се корекција не врши онда кад се скроз растроји урогентитални систем, већ на “нивоу
лоших наговештаја”. Реците, зар је то акциони филм?!
У првом реду, ни сам не подносим разноразне “животне ситнице”, увек оперативно
анализирам дешавања и отклањам програме, ако сам их забуном “поткачио”; сместа се
враћајући стабилној добробити, стичући практично искуство и спајајући пријатно с корисним.
Али у раду са пацијентима (то се поготово запажа у великим градовима), почињем да се
суочавам с баријерама које су ме у почетку збуњивале. Викендом и празником све је ишло
глатко, и после радног дана исто, али ако некуд крећем по позиву, изненада се кваре кола...
Онда идем у метро, али сиђем на погрешној станици па се морам враћати (што ми се никада
пре није десило). Или уђем у аутобус и кренем у супротном смеру, или не могу телефоном да
добијем пацијента, или сам погрешно записао број телефона. У појединим случајевима на путу
обавезно наилазим на хировиту, уплакану или непослушну децу и, наравно, маме које се
издиру и цимају их. Понекад преда ме излећу некакве асоцијалне личности, или ненадано
налећем на спровод. У другим случајевима никако не успевам да пређем улицу, чак ни на
зелено светло. Јуродиви алкоси карактеристичног мириса обавезно нађу повод да се
пришљамче, или, опет, нема ниједног пријатног сусрета, никог не видим да се осмехује, млади
парови се прегањају и нико од њих се наочиглед пролазника не љуби, нема ни мушкараца ни
жена с букетом цвећа итд. и тсл. Стиче се утисак као да сам доспео у други град или другу
земљу. Све у свему, почетак је са сваким пацијентом својеврстан и може се описати шифрама
наведених баријера, али баријере уопште нису моје, зато што процес корекције већ почиње од
мог продора у кармичку ситуацију особе са стране која се шири знатно изван њених граница.
Та нелагодност се може сматрати за шкодљивост струке или нешто још горе, а може се
према томе односити сасвим професионално и почети дијагностику још у возилу градског
превоза. Притом, ако је дошло до позитивних промена, биће мање баријера док путујем на
наредну сеансу, или ће оне бити у другом облику, а ако успешно завршимо све сеансе, онда на
последњу стижем без икаквих ометања. Исто се дешава у случају да пацијент долази код мене
 сваки пут га све мање “одвраћа” од мене.

Ето, готово, изгледа да сам коначно “збунио” поједине читаоце! Није доста то што
аутор, прескочивши “преко главе” менталних и астралних центара, није ни дотакао обећани
опис негативних програма нити наводио типичне случајеве информационих “превртача” који,
у првом реду, формирају рањива места у људском организму, а потом нас већ лишавају
перспективе изградње “Царства Небеског” на земљи. Ето, обећах да “нећу лечити читаво
човечанство”, а од философских или теолошких аналогија мора бити да вам већ “глава пуца”?
А ја у светлу тога настављам да дајем неконкретне препоруке, из којих уопште није јасно чиме
се то конкретно постижу реално осетни контакти с “највишим сферама”?
Верујем да се таква “главобоља” може појавити, али то нису моји проблеми... Куд` то
журите и зашто? Добро де, очи “клизе”, али зар није време да се зауставите, начините логичку
паузу и индивидуално размислите о добијеним информацијама? Док ви мислите, не би било
згорег да у међувремену, начинивши мањи лирски екскурс, одстраним напетост описом
занимљивих случајева из праксе или да “променим плочу” унеколико разноврсним
информацијама, али... то је ипак само “таква метода” и то не само код мене. Притом је да би се
постигао циљ потребно спојити пријатно с корисним.

Присећајући се недавне прошлости о томе како се на совјетској телевизији престројавао

службено-хладан тон методом разблаживања последњих вести видео-спотовима с песмама и
играма без икакве везе с унутрашњом и спољном политиком државе, могу се извести
одговарајуће аналогије с методама НЛП. Сада “Хроника дана” чини само мали део програма
“Добро јутро”, док раније нико није имао право да оспори њен монопол. Шта ћете, тако је
људска психа устројена, и од “синдрома монолога” се треба на време ослобађати, јер вас иначе
нико неће чути.
Не само код средстава јавног информисања, већ и међу методама “жестоких
бизнисмена” постоје и други начини који се могу објединити под условним називом: “Држати
на машти”. У почетку се обећавају “Брда и долине”, привлачећи пажњу заинтересованих лица,
а онда, балансирајући у светлу незадовољеног очекивања, у првом реду се стреми
задовољавању својих циљева, а после се “помалчице” задовољавају и потребе жељних,
препоручујући им да “дођу сутра”, позивајући се на некакве “непредвиђене ситуације” или
“објективне потешкоће” које спречавају да данас добијемо оно што “само што није готово!”;
једноставно се треба стрпети и “Сутра ће све бити у реду!” А сутра опет седамо пред телевизор
или купујемо новине, похлепно тражећи очима обећано, али док тражимо обавезно почиње да
“светлуца нова машта”, постепено градећи “нове перспективе” које обрастају немалим
обећањима, а кроз извесно време и “усхићеном агитацијом” и, дабоме, “ново” се не може ни
поредити с оним што је претходно било обећано, и, наравно, “само глупак то не схвата!”;
према томе, дугови почињу да се “отписују”, у првом реду у нашој свести, а онда... И тако
сваког дана и током поприличног временског раздобља, формирајући у “потрошачу” малтене
наркотично стање у коме више не чека “хлеба”, већ чека “игара”.

Но, јесте ли мало скренули пажњу? Врло добро. А сада ћемо се спустити с “Небеса” на
“Земљу” и попричати о животно важним темама. Не знам како сада стоје ствари у
високошколским установама, али кад сам ја био млад студенте медицинског факултета су
различитим... начинима и средствима учили исправном дијагностичком мишљењу
потчињеном изузетно важном принципу: “Прилазећи болеснику, прво помисли на рак, а тек
онда на друге болести”, и ако будући лекар није поседовао онколошку будност, није могао ни
да сања о достојној оцени независно од нивоа својих знања.
Не ради се овде о “Царству небеском” на Земљи, већ о томе како да не “зарадимо”
рањива места У СВЕТЛУ АТЕИСТИЧКОГ НЕГАТИВНОГ ПРОГРАМА, а ако је болест у виду
потпуне непослушности “потчињених” већ ту, неопходно је личним примером демонстрирати
послушност вољи Господњој, који сместа морају следити излапели мутанти канцерозног
тумора. Ако не, биће уништени, но не методом хемотерапије, већ другом силом, у чију
реалност нико не би требало да сумња, пошто се све дешава не по мојој вољи и не зато што
сам прелазио рукама или обавио “душевни разговор”!
Мислили сте да намеравам да “Држим на машти”, причајући о енергетским
предностима “Државе у држави”? Никако, пошто се укључује онколошка будност, а ја не знам
у којој стартној позицији ова књига доспева пацијентима у руке.
С друге стране, не смете заборавити да је пресудна само информација у чистом виду, а
ја не знам ни у ком циљу се ова књига чита. Ако је то “од лукавога”  прелистати, обезвредити
и заборавити, таква ће бити и помоћ од оних енергетских центара који су ми наводно на
располагању. Хоћете да користите друге “изворе”? “Како вам драго!”, али зашто онда узимати
моје информационе “кључеве” или их преправљати на свој начин? Хоћете ли са мном? “Добро
дошли у свет информационе корекције!”

***
 ТИ  МЕНИ, ЈА  ТЕБИ

“Виси мајмун на дрвету, а из ушију му штрче банане. Прилази му зец и пита:

 Што ли си то натрпô банане у уши?
А овај одговара:
 Говори гласније, зар не видиш да ми из ушију штрче банане?”
Ето, тако и мени испада. Рекло би се да сам дуго и мукотрпно објашњавао, али ипак
није јасно шта то значи престати користити раније информације и не мислити као раније?
Запушити уши када ти их “пуне”? Шта значи “мислити и размишљати на нови начин”? У
спору рађати истину или се ћутке повући, забити у ћошак и ћутке у мислима више пута
поновити: “А ја не мислим тако, а ја не размишљам тако...”?
До ефекта репрограмирања долази у случају када се у пацијентовом спремишту
памћења налазе неопходне позитивне информације, то као прво, а као друго, када се укључи
“гвоздена логика”, тј. хтео он то или не, али није у стању да другачије размишља; а свако
супротстављање се у “агресивној” информационој средини у виду негативних програма
обучавања “руши попут куле од карата”!
То и јесте оно “добро” у програму што аутоматски делује, преиспитујући сваку
позитивну информацију “на свој начин”, а такву предност он стиче зато што “та керефека”
доспева у сферу логичких операција људске свести. Дедер реците нашем савременику да је
“Земља  равна плоча”, то неће изазвати ништа осим подсмеха.
Али ако се ваша ТРЕНУТНА РЕАКЦИЈА с осмехом на лицу анализира, из ћелија
памћења ће испливати знања стечена током “најлепшег ђачког доба”, можда чак из
предшколског узраста, када су мама и тата по први пут одговарали на дечја питања о
устројству Васељене, али у ћелијама памћења (надам се) неће бити података о личном
искуству, сем ако нисте били у орбити.
С друге стране, човек који инсистира на апсурду, СМЕСТА доспева у класу
“умоболних” или апсолутних незналица, и нећете се са њим препирати, схватајући
безнадежност његовог стања. Никоме не пада на памет да у мислима и ћутке приговара сваком
апсурду одговарајућом реакцијом: “А ја не мислим тако, а ја не размишљам тако!” Истини, ако
је прихваћена, нису потребни додатни аргументи. То и јесте ИНФОРМАЦИЈА У ЧИСТОМ
ВИДУ, и то сам имао у виду када сам говорио о стању “новог мишљења” које се код пацијента
мора формирати. Човек се тренутно оријентише у информационом простору, а ТА
ТРЕНУТНА РЕАКЦИЈА сместа доводи до резултата, изводећи сваки корак на нови пут. А
куда ћете кренути?

Хоћемо ли продужити у задатом смеру? Попричаћемо о потребном обиму сазнања.

Аутор ове књиге највероватније није у стању да вам пружи никакве нове податке, што ће
олакшати мој задатак те ће суштина проблема бити у наглашавању информација познатих и
мени и вама. Ако се све о чему пишем обоји стањем “А ја о томе ништа нисам знала...”, значи
да мој труд није био узалудан, и мој рејтинг тренутно расте, али само у очима појединих
пацијената. Заузевши став “Aurea mediocritas” (став златне средине) мислим да ће и ваша и
моја сазнања бити сасвим довољна за постизање ефекта информационе корекције.
 Дакле, почињем да радим с разноврсним “превртачима” који ће преуређивати моје
информације “на свој начин”, а ви са стране посматрајте тај процес. Не журите. У потребном
тренутку начините логичку паузу, и ако у мислима наставите да спорите са мном, значи, да се
“превртач” чврсто углавио у свест, тако да се тешко окреће у задатом смеру. Међутим,
“двобој” се не води између мене и вас, већ између “болести и исцелитеља”. Не заборављајте
то. Како ствари буду одмицале још ћу се враћати разарању програма који блокирају
енергетику Егрегора “Она”, пошто “женомрзачке амбиције” не нестају лако, премда сам већ
утрошио поприлично снаге и времена на уништавање те гнусобе. Ако је све “дошло на своје
место” не само код мушкараца који читају ову или претходну књигу, већ углавном код жена,
онда враћање на ту тему никад неће бити излишно него ће само ојачати наш став, па се према
томе на нове резултате неће морати дуго чекати.

Ако и даље спорите са мном, то је чак и “врло резултативно”, и у том случају се, по свој
прилици, морају одигравати следеће “логичке операције”: информациони “превртач” углављен
у свести носиоца, мора по сваку цену задржати “омиљено ненаучнофантастично дело” под
условним називом “Чувајте мушкарце!”, ужурбано одвојити податке из моје књиге од
постојећих деформација или рањивих места општепознатим клишеима “материјалистичког
мишљења”; сем тога, по сасвим “разумном принципу”  “Ако је после тога  значи, није због
тога” на сметлиште избацити читаво стечено искуство “кармичке медицине”, амбициозно се
учврстивши у ставу да “Тако не бива!”; и... тренутно сложити “цинично-злобни” подсмех на
лицу. “Хмкнеш и готова ствар!” А сва претходна корекција неће изгледати ништа боље од
ефекта “баба Мањине” фразе: “Боље иди напој стоку!”
“Не причајте којешта, уважени докторе!” или “Мо`ш мислити! Шта све неки тамо
Темњиков није наизмишљао! Видидер само женољупца. Зар ја да пузим пред женскаћима?!
Гле дасе ала трућа!” И готово. И ништа не остаје сем те секундарне користи. “Женомрзачка
амбиција” у сасвим усамљеном стању, важно седећи на бесмисленом пиједесталу, тврдоглаво
наставља да брани свој приоритет. Чак ће и дете рећи да је “краљ заправо го”, али ће
негативни програм све отписати. Наравно, такав случај је изузетно тежак и засад превазилази
моје снаге. Кад преостану “кост и кожа”, е онда ћемо поразговарати. Просто пажљиво
погледајте таквог “успешног мушкарца”, његову породицу, децу, његове цинично-надувене
једнократне ванбрачне полне излете који из неког разлога не доводе до преласка “квантитета”
у “квалитет”, нити да “што више једе, више би јео”, већ да га “сасвим прође воља” што на
крају крајева обавезно доводи до “изванредног сексопатолога”. Нећемо се спорити са “таквим
мушкарцем” нити ћемо у мислима и ћутке приговарати: “А ја не мислим тако, а ја не
размишљам тако”. Не само да Земља бива “равна”, ништа “пунији” није ни “црни хумор”.
Осмехнули сте се? Изванредно!
“Превртачи” су у “изузетно тешким случајевима” базирани и врло чврсто се држе на
секундарној користи, али то није све. Као прво, задржавајући омиљене амбиције, “превртачи”
су витални у светлу засад још недеформисаног физичког стања, а ако болести почињу да
“проклијавају”, програм ће “таквог пацијента” из све снаге одвраћати и то не само од мене.
Сем тога, постојање пратећих проблема у најближој околини мора се блокирати у свести...
пацијента (носиоца) “умећем занекивања” типа “ни лук јео, ни лук мирисао”, али ако је савест
већ нечиста, онда се врло згодно формира равнодушан однос према ближњем свом, тромо
“безумље” или ЗАВИСНО СТАЊЕ с новом секундарном користи, када патња околине постаје
услов сопствене нормализације, док њено одсуство изазива различита стања апстиненције од
којих се може ослободити ранијим начином живота, претварајући се у опуномоћеног
представника ЦНП.
Разумем ја да за доктора ти случајеви имају чисто теоретски значај. Дешифровао сам
позу “Хмкнеш и готова ствар”, смирено саслушао наредно амбициозно булажњење налик на
“логореју”, присећајући се песме А.К. Толстоја написане 1858. године од Христова рођења:

Не кори, мила, не пренагљуј,

јер гнев твој примам наопако,
он само милује ми слух:
на речи твоје тек сам лаком
да слушам њине звуке, смеран,
кô загледан у чудну слику 
на сипање уз бруј бисера
по сребрном послужавнику!

... и, рекло би се, то је све? Дабоме да није. Јер, оно што се “проспе” на главу чланова
“такве породице” може се зауставити најбаналнијим методама информационе заштите,
описаним на почетку књиге. Али има једно “АЛИ”.

У случају да се у породици открије опуномоћени представник ЦНП, а не “жестоки

учесник” који је годинама “вампирисао” своје ближње, задовољавајући неумерене апетите
“Треће силе”, заштита настрадалих се неометано гради само између “жртве” и онога кроз кога
одлази “драгоцена патња”, па према томе опуномоћени представник остаје насамо са својим
“највишим руководством” које не схвата шта се то дешава те и даље “цима за конопче”. А
одакле узети “неопходно напајање” ако у породичним односима споља гледано све остаје
непромењено, док се у суштини ћутке и у мислима примењује 8 метода заштите, и ни једна
једина негативна емоција не одлази на познату адресу? Е, управо од тог тренутка се и
ЈАВЉАЈУ ПРОБЛЕМИ, али сада код опуномоћеног представника, тј. носиоца “негативних
амбиција”, тако да ће му се нагло “слошити”.
Ситуација се чини безизлазном, пошто се свеједно не можемо решити да “предамо на
милост и немилост” тој гнусоби онога ко нас је годинама морио својим испадима. Раскидање
сродности овлашћеног представника с централним негативним програмом методом заштите
не полази за руком, па чак и ако почнете успешно да радите са “субјективним ликом
непријатеља”, онда ће у тој слици највероватније присуствовати црте дотичног лица, а ударац
који планирате да нанесете методом “Штита и мача” по “тинтари Треће силе”, сместа ће се
обрушити на главу “ОП при ЦНП”, тако да нећете бити у прилици да сумњате у ефикасност
методе.
Свако на свој начин решава тај проблем, и у овој варијанти не може бити безболних
решења, у случају да ОП уопште није настројен на репрограмирање, и нема те силе да га
довуче код мене.
Програм обезвређивања трећег Егрегора “Породица”, О КОМЕ САМ ВЕЋ ПОЧЕО ДА
ГОВОРИМ, углавном врхом троугла упире у први Егрегор “Ја” на нивоу личних амбиција
мушкарца, понекад склизне ниже на ниво сексуалних интереса успешног “супермена”, тј.
допире до биолошког нивоа друге чакре, неометано нудећи свом носиоцу стицање секундарне
користи од ванбрачних полних веза, али се и остале вредности неометано предају “на милост
и немилост” “нашој особи” у виду породичних проблема. Тако да, драги моји “сународници”,
ако вам успе да без услуга ЦНП “добијете и јаре и паре”, покушајте да уравнотежите интересе
“Кундалини” с интересима Егрегора “Породица”. Тек онда ће код вас све бити у реду.
Субјективна мишљења, жеље и “рецепте” на ту тему прихватам без ограничења, али
постоји “јачи магнет”, о чему јарко сведочи ОБЈЕКТИВНО ИСТОРИЈСКО ОБАВЕШТЕЊЕ:

“Најчешћа и најозбиљнија оптужба против Мухамеда била је полигамија. Они који

искрено верују да је харем неспојив с духовношћу, морају избацити Псалме Давидове и Приче
Соломунове из свог штива пошто харем Исламског Пророка није ништа у поређењу с оним
што беше код најмудријег од Царева Израиља, сматраног за љубимца Бога! Пророк не саветује
женама ослањање на мужевљеве врлине, нити игде говори да спасење жене зависи од људске
непорочности њеног супруга”. (М.П.Хол, стр. 743)

Ја нисам Пророк, али ни ја не бих саветовао женама да зависе од информационих

“превртача” мушкараца. То су њихови проблеми, али као што се из наведеног цитата види,
нису само интереси породице ти који се могу врло безболно ускладити с полигамним
интересима “Кундалини”, ако и њен поглед буде “окренут нагоре”.
Негативна ситуација у породици може се формирати “сасвим обрнуто” ако се
обезвређују интереси Егрегора “Ми” или ”Отаџбина” са врхом “троугла” окренутим ка
Егрегору “Породица”, и ево сада малог али не нарочито резултативног примера из праксе.
Почео сам да лечим од тешке остеохондрозе једну жену која је предавала у занатској
школи и била супруга директора крупног совхоза за гајење дивљих животиња са скупоценим
крзном. Постепено сам се упознао са свим члановима “породице”, а преко њих и са суседима.
Моја пацијенткиња и њен муж су по локалним мерилима били врло имућни људи. И сами
радишни, имали су сређено и велико газдинство, пуну кућу апарата, а још су им и с посла
често долазили да помажу. Све у свему, поприлично су им завидели, директора отворено “није
баш да су волели” зато што је “шеф”, а код њих, као што се зна, “само кокошке грабе од себе!”
Завидели-не завидели, свеједно нит су “шефови” постајали сиромашнији, нит суседи богатији.
Ни моју пацијенткињу нису нарочито волели. На изглед, добра жена, увек се осмехује, воли да
поприча, саосећајна, али је имала “једну ману”, “... онако, рекло би се ситница, маленкост,
понекад бива буквално смешно”. Све вам комшилук зна: ко је, камо и зашто пошао. Заклао
“шеф” нераста. Сутра ће га службеним колима одвести на пијацу  значи, чекај његову жену “у
госте”, обавезно ће доћи и нешто замолити, и још ће све куће обређати: “Нина, де ми позајми
петака?”, “Тања, дајдер ми макар пола векнице хлеба...”, “Гаља, да немаш случајно нешто за
главобољу?” итд. Ма није важно шта, барем “два зрна шибица” и то је вајда. “Ама некако је
чудна! Не кажем да се прави убога, али ту негде...” У почетку су тако говорили, а онда су
схватили да “ту нису чисте ствари...” и престали да дају. “Мора бити да зна неку тајну око
ловке. Јер, откуд им иначе толико пара и кућа им пуна кô око?”
Дабоме да је ту присутна “тајна”, јер је она централни негативни програм “за нос”
вукла, бавећи се методом “Заштите лика”, само чему то качити на људе? Но, добро, она ће
успешно продати млеко, павлаку и месо на пијаци, неће имати никакве губитке у газдинству, а
шта је са људима? Можда ју је стварно неко научио да “на људе пљује”, пошто је “своја
кошуља ближа телу” (пословица; кошуља је преча од кабанице); све  за кућу, све  за
породицу, јер како би иначе њен муж у тоталитарној држави службену каријеру постигао?
Само, ето, муж је изгубио здравље, има трепераву аритмију. Ново срце се на пијаци не може
купити. Свугде има познанства, и на нивоу обласног здравства, и у Москви има везу, али не
могу да га излече, па и њу саму “леђа намучише”, а ту је још и проблем са старијим сином.
Начисто се пропио, а ето, пре је и он био директор фирме. Избачен из породице, вратио се у
родитељски дом; уортачио се са локалним алкосима, отишао да живи у некакву јазбину, па још
“онако пијан малтене изгорео у котларници...” Ето таква вам је то “историја болести”. Ни ја
нисам поправио стање ствари у њиховом дому, једино што је у леђима “некако лакнуло”.
Зашто? Зато што има ли тога ко би ми одао “тајну материјалног благостања”? Таквих будала
нема!

Истина је што кажу да је наш народ најтрпељивији, али не зато што је “стрпљен-
спасен”, већ ће пре бити да “и ми коња за трку имамо”, и ма шта тамо “шефови са све женама
изводили”, “нисмо ни ми од јуче!” Снела кокица јаје, макар оно било и обично а не злаћано,
“Но, хвала Богу!” Опрасила се крмача на време и без губитака, “Но, Богу хвала!” Успе вам да
од жене склоните неку цркавицу, “Не дај Боже да нађе!” И никоме не падају на памет друге
заштитне фразе типа: “Живела КПСС”, “То је убрус” или “Зато што је перпендикулар”. Какве
везе Господ има с тим? Речено је у Светом Писму да се име Господа Бога узалуд не узима, али
која вајда од “таких” заповести? Друга је ствар  УРОК. То је реалност... А метода “Заштите
лика” преноси се из поколења у поколење као породична реликвија и то не само у виду
“шипка у џепу”. Схватам ја да би требало ЦНП “за нос одвлачити” од сопственог не нарочито
постојаног материјалног благостања, али да се “тај нос качи” ономе ко “биће да је богатији”, е
с тим се категорички не слажем.

Као прво, “то је сасвим непрофесионално”, пошто се на изглед може обманути

неизрецива недотупавност “наше особе” тиме што, “ако сам од суседа узео “два зрна шибица”,
значи да сам сиромашнији од њега, а ако ми он ништа не дâ, значи да је свеједно он циција, а
ја сиромах...”, али где је гаранција да се у човеку неће открити одређени списак рањивих
места, и да директно информационо навођење уместо да збуњује, само изоштрава “погани њух
Треће силе”?
Као друго, када би се методом “Заштите лика” сопствена кармичка стања могла
“превалити” на “широка плећа” других људи, човечанство би се већ одавно ратосиљало те
заразе, али уместо једне ситуације која је припадала и увек ће припадати “нишанџији”, може
искрснути друга.
Као треће. Распрострањене фразе “Богу хвала!”, и то још с познавањем “тијех ствари” 
да Господ с тим нема никакве везе, скривене помисли да се са себе “скрене на богатијег” или
“бриго моја пређи на другога” уопште не сведоче о томе да смо, премда у цркву и не идемо,
ипак негде “у дубини душе” верујући! Још једном понављам да само неизопачена информација
у чистом виду поседује реалну силу. А каква то “ЧИСТОЋА ВЕРЕ” може бити у горе
наведеним случајевима, нека поједини читаоци “погоде из три пута”.

Негативни програми који блокирају породичне међусобне односе, прилично често су

скопчани са програмима “обезвређивања” или “само обезвређивања” жена, али с друге стране,
ако се врх “превртача” буде углављивао у Егрегор “Она”, кармичких проблема неће бити
ништа мање. Како ли ме и где ли ме само судбина не спаја са пацијентима. “После двадесет
година” сам током годишњег одмора отишао на сусрет бивших студената Томског
медицинског факултета и обновио познанство са једном женом, а она је, независно од свог
социјалног статуса, научног звања и осталих регалија, била принуђена да постепено открива
ноторне истине “кармичке медицине”, обративши ми се поводом болести млађег сина коме су
пронашли доброћудни тумор на мозгу.
Сматрало се да је неурохируршка операција неминовна, али је “породица” одлучила да
покуша с “нетрадиционалним методама лечења”. Обавио сам месечну куру мануелне
корекције и отпутовао кући. Годину дана касније сам добио писмо о томе да је дечак сасвим
здрав, изванредно се осећа, а резултати контролног испитивања искључују постојање веће
творевине. Врло могуће да је то “случајан стицај околности”, али се здравље мужа погоршало
обрнуто пропорционално побољшању постигнутом код сина.
Написао сам им опширно писмо, али увек информациона корекција мора почети од
разоткривања закономерности да “тако бива!” Пошто моја прва књига још није била завршена,
посаветовао сам им да набаве популарну кармичку литературу да им не бих морао све
“цртати”. Моји покушаји су у првој етапи били узалудни, што се и могло очекивати, одговор
није уследио пошто се догађаји прво морају одвијати по познатом сценарију: подробно
клиничко испитивање; узалудна медикаментна терапија; поновне консултације водећих
стручњака у нади да дијагноза није била тачна и да зато лечење не помаже; затим у светлу
подударања дијагноза преписивање ефикаснијих препарата, бањско-климатско лечење у
периоду релативне ремисије и... враћање на почетно стање. Тек после поновног враћања “у
стару колотечину” наставак нашег општења постаје могућ.
Жена је одлучила да мужа споји са мном и он ме је, кренувши на службени пут у
Москву посетио, али је стигао у доба када сам се налазио у “еуфоричном стању” од
демонстрације своје видовитости. Моја дијагностика је за њега била “толико запањујућа” да
ми се, потврдивши догађаје који су се са њим одиграли, али не поверовавши ниједној мојој
речи да ја користим некакве “екстрасензорске канале”, суво захвалио и каменог израза лица
“оде и неста га”.
Кроз једно четири или пет месеци, без икаквог позива и најаве, жена сама долази код
мене, и тек од тог тренутка почиње “плодна стваралачка сарадња”. Испоставило се да сам ја,
демонстриравши пред њеним мужем “необичну лакоћу мисли”, неометано продро у сферу
њихових интимних међусобних односа годинама држаним под “строго поверљиво”, с тим што
је у мужевљевим очима тајна која је изашла на видело сада изгледала као претходно
домунђавање жене са мном и наликовала на “јефтину екстрасензорску уцену”.
“Чврга” је најмање запало мени, пошто кад сам већ психотерапеут, мени некако “сам
Бог заповеда” да плетем или расплићем свакојаке сплетке, али “Зашто и у коју сврху?!” његова
жена користи такве услуге, то њеном мужу не беше јасно. Притом би жени било јако драго да
јој је макар синула помисао како ја у рекламне сврхе заиста користим стварно цурење
информација, али је апсурдност такве претпоставке у конкретном случају све довела на своје
место. Није јој преостало ништа друго него да се поново увери у моје “необичне могућности”,
а сем тога, ја сам поново неометано износио појединости почетка “породичне ситуације”,
погледавши на “екран” и видевши оно што ни њен муж није могао знати...
Смиривши жену речима да не поседују сви “такав дар...” читања “оног што је крупним
словима на челу написано”, и без упуштања у појединости о томе да што више човек
“интелигентно-интелектуално покушава” да нешто сакрије од туђих очију или од доктора на
сеанси, тим му мање то полази за руком (чак и са становишта баналне психологије, а да и не
говоримо о томе да тако “екстрасензорски пренос” расте, уместо да опада), почели смо да
радимо.
Читава фртутма у њеном животу је настала зато што је у одређеној етапи породичног
живота њен муж био “ухваћен на делу” у браколомству, с тим што је “сцена” била очигледно
“трагикомична”. Док је њен муж телефоном разговарао са својом мајком, и жена је
телефонирала кући па је дошло до неочекиваног укључивања три претплатника “у исти тим”.
Млада жена је постала живи сведок маминог придиковања синчићу што се виђа са другом
женом, забринута “да се нешто не деси...”, док је син тешио маму тиме да то није њена ствар,
“знам и сам како да живим!” Управо сам ту ситуацију видео на “екрану” током сеансе са
мушкарцем.
Да, беше, али давно... Скандал није превазишао границе “истог тима”, постојање двоје
деце захтевало је да се породица сачува, а ни сам глава породице није планирао да оде тој
жени која је... “трећа сувишна”. Све у свему, беше уложено поприлично напора за враћање у
“Status quo”. Договорише се да “не соле живе ране”, да на случај ударе печат “Строго
поверљиво” и живе као што сви људи живе. А сада... не може да разуме зашто је жена то
“обнародовала” и што се “домунђава” са доктором?! Сви покушаји доказивања да
“домунђавања” не беше нису довели ни до каквог резултата.
Наравно да жена није дошла код мене у циљу да “још једном погледа то чудо невиђено”
или прибави чврсте доказе да би скинула са себе апсурдне мужевљеве оптужбе, већ је дошла
зато што су код мужа, пошто ме је посетио, почеле позитивне промене здравља и не само то.
“Некако је чак и морално ојачао, имам утисак да му се чисто психолошки више исплати да
остане у позицији окривљеног  причала је  а мени се тај ефекат знатно више допао него
њему. Ништа му нећу доказивати, само да не болује и да изгледа као прави мушкарац. Ја
схватам да се мужевљево стање неочекивано променило набоље, али тај процес је немогуће
контролисати, пошто су се појавили проблеми код кћерке. Не, не са здрављем, али је то што се
дешава јако важно... Можда се због бриге и ја лошије осећам, а можда су то нови “маневри
ЦНП”? Па сам, ето, дошла да затражим од вас помоћ...”
Дакле, почињемо. Током протеклог времена се негативни програм толико очигледно
испољио да није требало много времена за његово дешифровање. Природно да је, СЛУЧАЈНО
доспевши у “исти тим”, жена доживела тежак емоционални потрес, али вас молим да на то
што се десило не гледате очима гледалаца после ко зна које сапунске опере по реду, већ да у
светлу сопствене добробити ипак “поверујете гладном”. Како бисмо само желели да жена
изгледа као јунакиња серије, али чик нек неко проба да “тегли на грбачи” негативни програм
под условним називом “Никад му нећу опростити!” једно 10 или 15 годиница. Дабоме да није
тешко “урећи” свог супруга после таквог догађаја тако што “Јој, што је подлац! Никад ме тај
није ни волео!” итд. Нема тих река које би те опрале од тог програма, премда је после
примирја годинама све изгледало “тихо и мирно”, али нêми став “милитантног феминизма”
бива још гори од отворене конфронтације.
Секундарна корист “понижене и увређене” која притом “неће опростити ни заборавити
во вјеки вјеков!” наводно јача Егрегор “Она”, али заправо формира нови негативни програм
“само обезвређивања жене”, замењујући њено стварно достојанство тобожњим, које она све до
тог злосрећног тренутка није ни слутила, а потом ЋЕ БИТИ ПРИНУЂЕНА ДА ГА ДОКАЗУЈЕ
читавом свету методом “нêме унутрашње конфронтације” током читавог преосталог живота.
По примитивним замислима “превртача”, “Не дај Боже!” да јој само падне на памет да
заборави или опрости “увреду”. Чик нек проба, коначно ће изгубити “последње мрве свог
достојанства”! А ако буде живела с том “недопојаном вакелом”, значи, биће “Права јунакиња!”
Временом неће остати ни трага од секундарне користи, а како године пролазе постаје
све несносније живети у тој “сапунској опери”, пошто супруг почиње постепено да се “распада
на делове”, одрађујући “кармички грех” у светлу калкулозног простатитиса и осталих
“дивота”, а уз то почиње да пати ни за шта криво дете. Реците, коју би жену обрадовао “такав
обрт ствари”? Програм “само обезвређивања”, без обзира на “јуначку привлачност”, формира
масу рањивих места у њеном организму, додатно слабећи кћерку, док померање нагласка с
интереса породице на хроничну одбрану надмоћности Егрегора “Она” упропашћује живот
новим проблемима.

Чујем, чујем, молим вас не журите са закључцима, пошто, као прво, разумем све
замерке о томе да се таква стресна ситуација другачије једноставно психолошки не може
предурати. Унутрашњи или спољашњи протест је наводно од животне важности, само ми није
јасно зашто баш лица са стране о томе расправљају?
Као друго, могу ми рећи: “Која је то жена способна да другачије реагује на превару?!
Нађите нам и покажите такву! Таквих нема!” Наравно, спреман сам да саслушам и горе ствари,
али засад ћу прећутати одговор...
Као треће. Ако је ситуација безизлазна и захтева да се она жртвује “за децу”, нека јој
буде, али ако још изгуби “последњу мрву женског поноса, заборави или опрости заувек, зашто
онда уопште живети?!” И то разумем, али... не прихватам, пошто само тако и може расуђивати
информациони “превртач”.

Дакле, поводом прве замерке. Ако је породицу задесила таква или слична невоља,
никоме не препоручујем да тражи психолошке “подупираче” или “штаке” са стране, пошто ће
“сажаљивци” сместа све раструбити успут китећи и додајући. Норма је: оплакати, иживцирати
се, препатити самостално и онолико колико ситуација захтева. Сем тога, природне негативне
емоције понекад врло брзо изводе на сасвим засновано и исправно решење, које нико уместо
човека самог нити може нити треба да доноси, тако да “утешитељи” губе сваки смисао.
Сасвим је могуће да ће женина одлука о разводу без западања у хроничну увређеност бити
оправдана, и та одлука ће се сасвим уклапати у општељудске моралне стандарде, али никако
обрнуто. А ако превагну интереси породице, нико нема право да говори да жена “губи
последње мрве достојанства!” Пре ће бити обратно.
Као друго. Пронаћи и показати такве жене није нарочито тешко, јер из анонимних
података социолошких истраживања на тему брачне верности постаје јасно да је лакше
пронаћи изумрлог мамута неголи мужића који ниједном није згрешио. Међутим, ти подаци се
уопште не слажу с подацима о раширености “кармичких стања”. Мужићи већином греше са
ЖЕНАМА, а не један са другим, и ништа, живе као сви, чак и не улажући елементарне напоре
зарад стварања непорочног лика пред сопственом супругом, и нико не намерава да већ после
првог пута плаћа за учињено кармичким међусобним односима са ЦНП. Рећи ћете да је све то
могуће до извесног времена, док жена не сазна? Не, драги моји, ту “нешто није у реду”, пошто
има разних случајева, и много мудрије поступају оне жене које “расправљају унутар врсте” са
супарницом, без обзира на сву спољну непривлачност таквих сцена, од оних које већ после
првог пута сурово решавају питање разводом или опет ћутке, притајивши увређеност за читав
преостали живот, полагано растурају породично огњиште.
 Поводом треће замерке не би било згорег поразмислити о томе да мојој пацијенткињи
“није ђаво дао мира” да телефонира УПРАВО У ЗЛОСРЕЋНОМ ТРЕНУТКУ, ни пре ни после.
Па још и то да у телефонској централи опет “правовремено и згодно” дође до кратког споја. Ту
већ очигледно “нешто није у реду”. Ако је неко у тој ситуацији опет видео “Знак провиђења”, а
не подле испаде ЦНП, ничим му не могу помоћи. С друге стране, сличне деформације никад се
не јављају у сасвим безгрешним ситуацијама. Не кажем да је и жена пре него што се то десило
нешто слично урадила, можда догађаја није ни било, али је обавезно био присутан негативни
програм управљања који припада само њој. Шта је заправо било код моје пацијенткиње? Нећу
да кажем! Чиме се ствар свршила, чиме се срце смирило, какви се међусобни односи могу
успостављати између мене и пацијената, нека то остане “иза седам печата” за све љубитеље
прислушкивања и подвиривања, и ако се ви с тим слажете, онда ће код вас, госпођо, све бити у
реду!

***

ИВЕР ОД КЛАДЕ

Понекад ми на предавањима постављају “незгодна” питања, на пример: “Може ли се

назвати породицом жена са дететом уз хронично отсутног тату?” Разумем ја зашто то питају,
пошто се “таква породица” у старту сматра мање вредном, па према томе има кол`ко хоћете
рањивих места тако да се пре или касније мора формирати кармичко стање, ако већ није
формирано... Значи, све самохране мајке су потенцијално моје пацијенткиње, али... ако се
примени методика информационе корекције, онда се жена обавезно мора удати!
Не кажем да су такви резултати у пракси ретки, с друге стране, после мог рада са
појединим пацијенткињама ситуација постаје “сасвим обрнута”, тј. где је тата хронично и
паразитски присутствовао, престаје тамо да борави, али због тога породица не постаје мање
вредна него пре. На слична питања бих желео да одговорим истом мером, на пример, овако:
нека вам је свима знано да се небо налази човеку изнад главе, уколико се не дуби на глави, док
је земља, опет, ко зна зашто, испод; на свакој руци има по пет прстију; двапут два су четири,
док је рађање бебе без мушкарца немогуће. Чак и у случају вештачког оплођења свеједно је
постојао давалац, а ако научници постигну то да жене “почну да се деле пупљењем” опет им
ништа неће поћи за руком без мушког начела на биохемијском или биолошком нивоу.
Тата увек постоји, независно од тога што се мама може запетљати, не знати или се не
сећати “ко је аутор дела”, као што и мама постоји увек, независно од тога што беба може бити
подметнута у корпи. Као да постаје јасно да ако постоји дете, онда је “породица” коју чине три
особе  објективна реалност коју је немогуће избећи. Међутим, учесници “тог објективног
процеса” не улазе самом чињеницом рођења детета сместа у енергоинформационе међусобне
односе на менталном нивоу, доспевајући у Егрегор “Породица”. Али, само ДЕТЕ до свог
пунолетства ПРЕДСТАВЉА ГЛАВНОГ АКТЕРА у тој хијерархији, независно од тога има ли
тату или га никада није ни било, да ли су му родитељи живи или су погинули у некој несрећи и
оно сада живи са баком и деком, или су мама и тата лишени родитељских права и оно је у
дечјем дому. ТО ЈЕ ПОРОДИЦА и она је увек пуновредна, чак и кад је у једнини.
Независно од тога што мајка може бити “Херојска мајка” (орден за жене које су родиле
и васпитале најмање десеторо деце), а отац “Херој Совјетског Савеза”, да ли је дете њихове
крви или усвојено, комшијско или сасвим туђе, да ли је одрастао човек заклети нежења или
уседелица, ЊЕГОВИ МЕЂУСОБНИ ОДНОСИ С ЕГРЕГОРОМ “ПОРОДИЦА”, од којих
зависи формирање рањивих или нерањивих места на нивоу ЊЕГОВОГ ФИЗИЧКОГ
ЗДРАВЉА или развоја другачијих кармичких стања зависиће у првом реду од човековог
односа “ПРЕМА ДЕЦИ УОПШТЕ”.
Молим вас, не заборављајте да заједно са мном вршите елементарну анализу,
продирући у извесне одељке људске свести где “превртач” већ почиње да изврће моје
информације, отприлике овако изопачујући речено: “Па шта то онда испада?! Ако човек
запоставља своју децу, а “према деци уопште” се односи с безграничном љубављу, онда то
значи да је сасвим лишен рањивих места и перспективе да “заради” кармичко стање?! Пази ти
њега! Алал вера! Ал` вам је “корекција”... Генадије Јаковљевичу!”

Стан`те мало, молим вас, пажљиво послушајте ову... кошмарну замерку. Прочитајте још
једном те “бисере” и потрудите се да схватите како се и чиме врши обрада на нивоу
негативних програма обучавања. Ако сте пронашли “неуклапање”, то је јако добро, а ако не,
онда хајде да вам помогнем, користећи овај конкретни пример, али се ипак потрудите да
извучете опште закључке, да размислите о томе зашто људи апсурд СВАКОГ информационог
“превртача” примају као добро засновани логички закључак?
Погледајте само, све је невешто прикривено, како је уопште могуће ГРАДИТИ ТАКВЕ
ФРАЗЕ, да се човек који запоставља сопствену децу, може “уопште” или “макар икако”
односити према туђој? Какве везе с тим има “безгранична љубав”? Ако нема потребног односа
према сопственој породици, онда друга породица у множини или једнини за таквог човека
“уопште не постоји”. Није ваљда било толико тешко “завирити” у ту “лобању”? Зашто
наводити “контрааргументе” који не одговарају никаквој стварности, ПРИГОВОРЕ из области
“Тако не бива” или амбициозне ТВРДЊЕ да се то “може дешавати малтене на сваком
кораку?!”
Покажите ми макар једног представника “Homo sapiens” који није у стању да воли своју
децу (па још приде и лишеног родитељских права), али би могао, опет подвлачим, могао
заволети “децу уопште”, и то још “безграничном љубављу”. За разлику од изумрлих мамута,
таквих људи једноставно никад није ни било. И људи у то верују, и многима се чини да је ТО,
све скупа са сличним тврдњама заправо “логички аргументовано!”
Размислите и о томе да ако човек нема ПОТРЕБАН ОДНОС ПРЕМА ДЕЦИ УОПШТЕ,
откуд ће се онда појавити ПОТРЕБАН ОДНОС ПРЕМА СОПСТВЕНОЈ ДЕЦИ?
Независно од тога што је “своја кошуља ближа телу”, независно од тога што се
“сопствено дете” уздиже на непревазиђени пиједестал, док су сва остала “ништа нарочито...”,
ни таква “надљубав” не додаје ништа добро менталном Егрегору “Породица”, што значи да
ТО не лишава човека могућности да у себи ФОРМИРА рањива места на физичком нивоу или
нека друга кармичка стања.
У ПОДЈЕДНАКОЈ МЕРИ је отсутан достојан “однос према деци уопште” и код оних
који су лишени родитељских права и код оних који “безграничном љубављу воле” само
сопствено дете, а туђу... не.
 Нема тих способности КОД ТАКВИХ ЉУДИ и готово! Оне се у продавници не могу
купити, на дрвету не расту, и чему онда преда мном или пред људима “једним потезом пера”
демонстрирати “так`е трикове”, пунећи главу амбициозним бесмислицама. Друга је ствар ако
човек не зна “о чему ли то само ја разглабам?” и фраза “однос према деци уопште” за њега
представља “нешто ново...” С тим се слажем. Тако бива. Могу излагати “конкретније и
сликовитије”.
И, сасвим је друга ствар ако човек сасвим основано “не баш да воли” сопствено дете
због његовог недостојног понашања, ако му као пример наводи понашање друге деце. И то се
“на сваком кораку” дешава, али се у том случају не формира кармичко стање, пошто постојање
позитивног примера “са стране” сведочи о томе да родитељи већ узимају у обзир другу децу,
другу породицу. Прибегавајући “оштрим” васпитним мерама, ми се сасвим “опипљиво”
односимо “према деци уопште”.
То је норма. Дете треба васпитавати, учити, више волети, понекад кажњавати, јер како
је речено у Светом Писму: “Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за
времена” (Приче Соломунове, Глава 13, 24), али У КОМ ЦИЉУ ТО ЧИНИМО  то и јесте
информација у чистом виду, то и јесу објективни међусобни односи с Егрегором “Породица”
који се могу и морају побољшавати, побољшавати и још једном побољшавати, а могу се и
чисто формално испуњавати “родитељске дужности”.

Опет чујем: “Да, да, али... свеједно не разумем. “Однос уопште”  је ли то “исконски” у
човеку или је последица његовог интелектуалног развоја, културе итд.? То мора бити у
почетку или се потом јавља?”

Откуд ја знам? Шта то имају у виду када постављају “незгодна питања” или када
приговарају на нивоу “превртача”? Одговарајте сами... Ако се сматра да су “татица” или
“мамица” који су “прво” били лишени родитељских права, “потом” способни на “безграничну
љубав” у опсегу од једног туђег детета до све деце на Земљиној кугли, то је потпуни апсурд, а
од сазнања да ли је њихово запостављање сопствене деце “исконско” или представља
“последицу” било чега, ником неће бити лакше.
Ако се сматра да одрастао човек, независно од свог породичног стања “прво” није у
стању да “воли децу уопште”, а после ће одједном бити у стању да успламти осећањима према
сопственој деци у опсегу од најобичније па све до “безграничне” љубави, ни то нимало не
личи на истину.
Ако и даље инсистирате на још “конкретније-сликовитијем стилу излагања” и наведени
примери вам засад ништа нису објаснили, дабоме да ја то могу, али ћете ви “смишљати
сличицу”, пошто ја нисам у стању чак ни да замислим да “никад пољубљена невеста” која није
имала чак ни “наговештај зачећа” пред удају није размишљала о будућој деци. Како се може
мислити “конкретно-сликовито” о детету кога засад још нема? Чак ни будућа мама не зна шта
ће родити, дечка или девојчицу, а ви инсистирате на “конкретнијем”...
СВИ ЉУДИ И ТО УВЕК О ТОМЕ МИСЛЕ, али мисле различито, и ако не желе да О
ТОМЕ мисле  то је сасвим “конкретан” однос с Егрегором “Породица”. Притом, тај се
“однос” у човеку формира врло рано, од оног трена када родитељи “почну да заводе на Голеш-
планину” причајући измишљотине о томе да деца долазе на свет “из купуса”. Притом, унапред
размишљају не само о засад непостојећем детету. Ту је корен зла. Ако ми постављају
“незгодна питања” разглабајући о “мање вредној” туђој породици без једног родитеља, одмах
се види да у таквој породици долази до померања нагласка и то не према детету, већ према
оцу.
Ако се девојка удаје, а њени родитељи су “засад” против рођења детета, и будућа мама
се “прво” с тиме слаже, ту долази до померања нагласка према заједничким меркантилно-
егоистичким интересима који се код сваког члана “такве породице” спуштају нешто ниже од
нивоа Егрегора “Ја”, али то је већ “никаква породица”, па се према томе код сваког њеног
члана формира довољан број рањивих места везаних за обезвређивање трећег менталног
Егрегора.
Ако будући тата и мама “засад” живе зарад сопственог задовољства и “прво” стварају
достојан материјални ниво да би дете тек “после” дошло, онда нека их нека живе и стварају
себи све што хоће, нек им је на здравље, отежући то “после” на неодређено време, забуном
сматрајући да се то и назива породицом. У таквим међусобним односима нема никаквог
кармичког “греха” и годинама неће имати никаквих проблема, пошто ТО ЈОШ УВЕК НИЈЕ
ПОРОДИЦА, већ врло срећан заједнички боравак под истим кровом. Притом се сваки члан
такве заједнице може сасвим пристојно “односити према деци уопште”, ништа томе не
додавши у новој етапи заједничког живота.
Ако прави тата и мама, вративши се кући после напорног радног дана или забавне
приредбе мисле само “да ме дете остави на миру!” или “нек се бави својим стварима!”, или с
променљивим успехом пребацују “родитељске дужности!” у облику “Позабави се дететом!”
једно на друго, ту се могу формирати услови за сусрет са стручњаком за кармичку медицину.
Ако тата и мама уложе све своје снаге у то да њихово “чедо” постане истакнути глумац,
композитор, извођач или непревазиђени стручњак за област кармичке корекције, но... “шта би
било кад би било”, ту може доћи до свима познатих општељудских проблема, али се ту никада
неће појавити рањива места за настанак кармичких стања, чак ни у случају да је ДЕТЕ
ЈЕДИНО и НАЈВОЉЕНИЈЕ, зато што се ЊЕГОВИ ИНТЕРЕСИ ПОДРЕЂУЈУ ИНТЕРЕСИМА
ДРУШТВА. Али ако се све буде одвијало “сасвим обрнуто”, тј. када се нагласци померају на
“изванредну надареност”, “изабраност”, “таленат” “изузетност новорођеног генија”, на крају
крајева ни дете ни људи таквим породичним међусобним односима ништа не добијају. Таквих
примера има кол`ко хоћете. Однос према непостојећем или постојећем детету УВЕК ЈЕ
ПЛАНИРАЊЕ ЊЕГОВОГ ЖИВОТА, а не планирање живота друштва у односу на будућу
истакнуту личност, и ако ви у томе активно учествујете, значи, све је у реду!
Молим да ме не схватите погрешно. Сада никога не програмирам, никоме не
покушавам да наметнем некаква нова стања, уопште немам за циљ да у ПРИРОДНО ЉУДСКО
ОСЕЋАЊЕ под називом “љубав према деци уопште” додам нити једну емоцију, већ стављам
нагласак на оно ЧЕГА У ТОМ ОСЕЋАЊУ НЕ СМЕ БИТИ!
Ваша активност МОЖЕ ОПАДАТИ до нивоа “немешања у унутрашње ствари суверене
државе” с којом ви НЕМАТЕ НИКАКВЕ ВЕЗЕ, зато што су ТО ТУЂА ДЕЦА, можда “не
нарочито васпитана, али шта ћете, нису то наше ствари...”, и у том случају ће код вас све бити
у реду!
У случају да “немам за то живаца!” и “ништа ми друго не треба, само дај да испирам
уста “Ивером од кладе” што далеко не пада!” или да непрестано философирам на тему: “Ал` је
данашња младеж! Има, дабоме, понеко, али НИЈЕ ТО ОНО!”, будите уверени да ће не само
индивидуалне коштано-мишићне болести изванредно хармонирати са “претензијом на истину
у коначној инстанци!”
 Ако је жена извршила побачај зато што “Не требају ми ОД ЊЕГА никаква деца!”, значи
да неће имати кармичке проблеме, независно од тога шта би Лазарев на ту тему могао
написати. Ако је абортирала зато што “УОПШТЕ ми не требају никаква деца!”, значи да ће
имати кармичке проблеме, упоредо с оним “носиоцима” негативног програма за
обезвређивање Егрегора “Породица” који су “никад пољубљене” младице или уседелице, или
животним искуством поучени убеђени нежење, али који такође “Неће нити воле икакву децу
УОПШТЕ!”
Притом, присетите се информације у чистом виду. Свакојаки “буци-буци”, “мацо-
мацо”, “тепање” сестрићима или суседској деци ништа не додају личном животном ставу.
Ако жена роди и одлучи да бебу “остави” у породилишту, па је ипак “наговоре” да га
узме, позивајући се на то да ће “касније доживети материнско осећање!”, биће не само
кармичких проблема и ономе ко је наговарао, и ономе кога су “узели”, зато што ће “касније”
таква мамица с нивоом развоја свести “не изнад мензе” на детету без краја и конца
испробавати “уклапање с најновијим дилбером”, док ће разноразне социјалне службе,
формиране управо за ликвидацију последица таквих “породичних међусобних односа”, почети
да поштено зарађују свој хлеб.
А ако је родила и “оставила”? Да, дете може имати проблема, али они уопште неће
бити кармички. А “таква мамица”? Ни она неће имати кармичких стања, пошто у
“животињском свету” таквих проблема једноставно нема. Артериосклероза, знате, није једина
човекова “привилегија”. КАРМИЧКИ НАГЛАСАК се не помера на онога са кога се скида
“одговорност за васпитање”, нити на онога који због “специфичности устројства централног
нервног система” такву “одговорност” нит је имао нит је икада може имати, већ на онога ко
почиње да активно или пасивно учествује у планирању новорођенчетовог живота.
Мане васпитања су једно, а мешање ЦНП у НЕАКТИВАН ПРОГРАМ ПЛАНИРАЊА
ДЕТЕТОВОГ ЖИВОТА  друго, независно од тога има ли дете родитеље или не. Не може се
будуће дете, уздајући се у идеале концепција реинкарнације, сâмо појавити на свет, не може
одрастати физички здраво и емоционално срећно без зависности од информационог развоја
или “постати вундеркинд” на основу популарних теорија о наследности или “постати прави
човек” уздајући се у систем предшколског или школског васпитања. Не може и готово!

Претпостављам следећи ток “размишљања”: “Па, ипак се не може тако категорички

судити о томе да родитељи уопште не учествују у васпитавању сопственог детета. Макар и не
увек, али су му бар нешто пажње посвећивали и посвећују...”

Вероватно се имају у виду случајеви када није сасвим утврђено чињеничко стање
“злочина” за доношење одлуке о лишавању родитељских права? Има и таквих “међусобних
односа”, али покушајте да у тој фрази реч “дете” замените речју “жена” и то не да је буквално
ставите у реченицу, већ по смислу; а онда замислите како мушкарац на првом састанку
изговара такву “изјаву љубави”. Шта мислите, да ли је ту ценкање “умесно” или “неумесно”?
Љубави “према деци уопште” или “према сопственој деци” или има или је због
“специфичности устројства централног нервног система” нема, или је СВЕЈЕДНО ИМА И
УВЕК ЈЕ БИЛО, али је деформисана “наглим заокретима” секундарне користи која има за
резултат то да се емоционални, духовни нагласци померају, али не према ИСКОНСКИМ
ВРЕДНОСТИМА. Куда? Ма било куд. Небитно да ли у “лењост”, у “таворење”, у
“равнодушност”, у “Дајте ми мира!” или у сферу свакојаких “загрејаности” од којих ујутру
преостаје само “главобоља”.
Друга је ствар када “Волим! Ништа ту не могу!”, али “Не успева ми...”, “Хоћу!
Другачије не могу себе ни да замислим...”, али “Не умем”  ТУ ЈЕ ИСТИНСКИ ОДНОС.
Дабоме да вам ја “свим и у свему” не могу помоћи, али сматрам да је важније да вам обратим
пажњу на РАЗЛИКУ у полазним емоционалним нагласцима тамо где НИСУ ИСТАКНУТИ. На
пример, мами и тати или баки и деки се чини да су женидба, породица или рађање детета 
“још једна омча на врату” или “терет”, а да је васпитавање детета  “родитељска ДУЖНОСТ”!
Због објективне забуне они могу и не видети иза тог “страшила” ПРЕДНОСТИ породичног
живота, али како је речено у кривичном законику: “Свако чињење или... НЕЧИЊЕЊЕ” не
ослобађа одговорности. Ни жене ни детета нема, никада не беше и “засад не планирамо”, а
негативних последица од “таквих” или, тачније речено, од “никаквих” породичних
међусобних односа већ има? Парадокс? Не, никако! Случајеви из свакодневног живота
најчешће сведоче да ако “жестоки бизнисмен” или “мамин синчић” или “окорели нежења” или
“уседелица” ИПАК промене свој начин живота, неће имати више већ мање проблема, или
негативи сасвим нестају, здравље се не погоршава већ поправља, или долази до потпуног
исцељења од, рекло би се, раније неизлечивих болести. Ти феномени се не смеју објашњавати
тумачењима “приучених психотерапеута” да “редовни полни живот” решава све проблеме. То
је вулгарно, убого и нестручно.

Претпостављам следећи ток “размишљања”: “Да, Генадије Јаковљевичу... Кад вас човек
слуша, шта све не би учинио за сопствено здравље. Мораћу ИПАК некоме да препоручим...”

Нема вајде, пријатељи моји, нема вајде! НИЈЕ ТО ОНАЈ ТОК “РАЗМИШЉАЊА” који
треба “препоручивати”. Ако је човек сасвим нормалан, поседује читав комплет “одговарајућих
вијуга” у централном нервном систему, онда му у првом реду препоручите да се отараси свих
“превртача” који блокирају његове ПРИРОДНЕ ЖЕЉЕ, а љубав између мушкарца и жене,
породица и деца нека се ИПАК појаве сами и ТЕК ПОСЛЕ, а не као резултат нове
“меркантилно-кармичке расподеле”. Важно је имати у виду да “Породица” није само “однос
према деци”, већ је то такође и “однос према мајци”, ”однос према баки и деки”, “однос према
сестрама и браћи”, али сам углавном дотакао само неколико раширених негативних програма
везаних за положај деце у породичној хијерархији. Дакле, извуцимо неке закључке:

1. Са становишта кармичке медицине, Егрегор “Породица” није постојање одређеног

нивоа материјалне добробити формираног заједничким или индивидуалним боравком у кући,
а која је “Моја тврђава!”, већ је то постојање (или одсуство) “односа према деци”; породица је
дете у чијем животу ми или ИСТИНСКИ УЧЕСТВУЈЕМО (увек, УКЉУЧУЈУЋИ ПЕРИОДЕ
његовог потпуног одсуства или развоја у мајчиној утроби), или безуспешно и узалудно
покушавамо да “родитељске ДУЖНОСТИ!” пребацујемо једно на другога. У Егрегору
“Породица” се да боље бити не може остварује формула: “свест условљава битак”, а не
обрнуто (као што је тврдио велики Лењин, или како је учила његова партија). Највероватније
да је исправније рећи не свест, већ СТАЊЕ, и “ако се блокира”, онда ће се са становишта
званичног здравства појавити још једна “форма неплодности” како код мушкараца тако и код
жена, али... кармичке неплодности. Е, а ту, пријатељи моји, ЦНП не мож` да омаши; јер од
“кармичке неплодности” ПЛОДОВА увек има! И онда када детета нема, и онда када се терет
његовог васпитавања пребацује на плећа “Треће силе”.
2. Облици негативних програма управљања који блокирају НЕОПХОДНУ везу човека с
Егрегором “Породица” или његово исконско истинско СТАЊЕ увек су разноврсни и
индивидуални. Као један од примера таквог програма може послужити став: “Вама је то, Г.Ј.,
неопходна веза с Егрегором “Породица”, док мене, молићу, тога поштедите!”; у случајевима
када ни жене ни детета још нема, а негативни међусобни односи на нивоу
енергоинформационих веза већ постоје. Али тек када они постану очигледни, када пацијент
без икаквих резултата прође “познатом путањом”, тек онда су могући наш сусрет и “плодна
стваралачка сарадња”. У случају да су жена и дете “присутни”, онда на позивне сигнале “Дајте
ми мира!”, “Позабави се дететом!”, или “Јесте, са`ћу све да бацим и поправљам ти бицикл?!”,
сместа се одазива само ЦНП и врло пажљиво осматра развој догађаја, лоше прикривајући наду
да ће коначно присвојити разноврсне програме “нечињења у планирању дететовог живота”.
3. Само су информације у чистом виду способне да све промене, а никако методе “од
лукавога”. Ако споља гледано чланови породице, неважно ко: сестра, брат, бака, дека, тата или
мама, ујка или тетка, а скупа са њима “чланови друштва”, тј. суседи, васпитачи дечјег вртића,
дадиље, учитељи школа и дечјих интерната итд. и тсл. посвећују “дужну пажњу најмлађем”,
док у суштини дешавања кроз све информационе канале за везу звучи нескривено “Ала ми је
све то већ додијало!” или “Кад ће више томе крај!?”, “Каква су то данашња деца! Прави
кошмар!”, негативна ситуација се код такве особе неће променити, а ако је није ни било,
обавезно ће се формирати управо код онога кога “за све то заболе!” или коме туђи проблеми
ремете миран сан.
4. Дете у светлу “превртача” под условим називом “Немам времена!” или “Остави ме на
миру!” може добити чворугу или модрицу, поцепати панталоне, “зарадити” кеца у школи, не
написати домаћи задатак итд. и тсл., али је са становишта кармичке медицине нерањиво све
док не доспе под будну “пажњу и бригу” ЦНП-а, који га уз помоћ секундарне користи
постепено претвара у учесника, а потом у “званичног дистрибутера Треће силе”. Поједини
родитељи углавном сматрају за неопходно да ми се обрате за помоћ не на самом почетку
процеса, већ тек пошто дете почне да добија “стално следовање”. А зашто не раније?

Навешћу случајеве из праксе, а ви се потрудите да пажљиво пратите ситуацију,

овладавајући методом диференцијалне дијагнозе, пошто негативни догађаји могу бити слични
кô две капи воде, док су узроци који их формирају сасвим различити; према томе, ако догађаје
не протумачимо исправно, нећемо установити који је програм или ћемо установити, али
нетачно; према томе неће ни доћи ни до каквих промена набоље, премда се и путем покушаја
и грешака може стицати стручно искуство.
Сетите се ситуације “Између две и више ватри” када мама мора да учи, онда да решава
хитне ствари на послу, можда нешто да уради у циљу побољшања своје личне добробити, али
“главни актер”, тј. дете увек правовремено и згодно почиње да “потеже конопац ка себи”, с
тим што таквом “победом” нико не добија.
Деца неизоставно реагују на померања нагласака у Егрегору “Она”, али сличне
ситуације са децом настају и у случајевима померања нагласка у Егрегору “Породица”. Чим се
жена врати на потребан ниво самооцене, проблеми са дететом ПРЕСТАЈУ ДА СЕ
ПОДУДАРАЈУ С РЕШАВАЊЕМ ЖИВОТНО ВАЖНИХ ЗАДАТАКА, најчешће нетрагом
нестајући, и задаци се успешно и без икаквог заоштравања решавају.
 Али замислите само исту такву породицу у којој је мама функционер, и чим она ухвати
кваку да хитним послом изађе из куће, сину од скоро пуних 16 година сместа скаче артеријски
притисак и опет почиње напад пароксизмалне тахикардије с ретким екстрасистолама.
Младић је пре познанства са мном прегледан у водећим кардиолошким центрима, већ
му је прописана стручна терапија, али невоља није јењавала, истина с не сасвим конкретном
дијагнозом. Нешто као “младалачка артеријска хипертензија”, или поремећаји после
“миокардитиса без симптома”.
На жалост, ни моја прва “кармичка дијагноза” није се уклопила у објективну реалност,
пошто сам почео да анализирам догађаје само до нивоа програма “само обезвређивања жена”,
и то сасвим основано пошто је други брак пацијенткиње био неуспешан, односи са млађом
кћерком били засновани на потпуном међусобном неразумевању, углавном су бака и понешто
дека малтене играли улогу опуномоћених представника ЦНП, па и сама пацијенткиња је са
задовољством излазила у сусрет корекцији, потврђујући претпостављени програм, са сваком
сеансом неометано “уздижући свој рејтинг”.
Опште стање те жене се знатно побољшало, наши професионални међусобни односи
који су прилично дуго потрајали прерасли су у “скоро пријатељске”, али, ето, очекиваног
ефекта од корекције код чланова породице не беше. Син је и даље “изводио кризе”
правовремено и згодно, пензионери су се у почетку нешто примирили, али су се зато кроз
извесно време, што се и могло очекивати, “реванширали”, а и ја сам почео да схватам да је на
самом почетку начињена дијагностичка грешка, обративши пажњу на лакоћу с којом се
депрограмирање одвијало. Могло се и даље настављати у истом том духу, “дубље копајући”,
надати се да нису откривени баш сви програми који блокирају Егрегор “Она”, али сам био
принуђен да променим став, пошто сам у светлу све веће женине уображености само “доливао
уље на ватру”.
Ма колико успешни били односи између људи, па макар један од њих био и доктор а
други пацијент, информација у чистом виду је упорно подвлачила непоколебиво: “друг си ми,
ал` ми је истина дража”. Авај, те закључке сам морао извлачити у потпуној самоћи. Реците ми
која би то жена, претерано пораставши у сопственим очима, тим пре што је то било уз моју
помоћ, хтела да “спусти пречку” зато што је доктор, касно укопчавши у чему је ствар, почео да
говори сасвим супротно? Програм сам открио, али је амбициозна самозаштита “превртача”
спречавала даље “мешање у унутрашње ствари”, тако да сам се из “породичног пријатеља”
постепено претворио у сушту супротност, на чему смо били принуђени да прекинемо све
међусобне безуспешне односе.
Анализирајући то што се десило, схватао сам да се релативна добробит на послу код
моје пацијенткиње формирала на бази првобитног померања нагласка с интереса породице ка
службеним амбицијама, и то је изгледало као секундарна корист, с тим што је вајде од таквог
померања бивало све мање и мање, а моји читаоци знају да временом “колачићи сасвим
нестају и преостаје огољени штап” који кроз индивидуалне баријере постепено руши послове
у фирми, што са своје стране захтева све више учешћа на послу, коначно је одвајајући од куће
која је већ одавно била под будним надзором “Треће силе”.
У светлу амбициозних професионалних стремљења женско достојанство, над чијим
ослобађањем сам “успешно радио”, заиста је у њој постојало, и оно се такође деформисало,
али не програмом “само обезвређивања”, већ програмом који је блокирао интересе Егрегора
“Породица”, формирајући од мамице хипертрофирани лик “Пословне жене”.
 Жена је после сеанси постала еманципованија, привлачнија, ослободила се извесних
болести, али као функционер није “ни перце изгубила”. Ту је био корен зла. Врх “превртача” је
упирао у Егрегор “Ја”.
Крив сам и кајем се. Нисам благовремено препознао постојећи програм, али се методом
“покајања” његова локација може одредити, док се ситуација по свој прилици не може
променити... До реално осетних резултата се у таквим случајевима долази, али не после
мислених предоџби:

“Господе! Смилуј се на ме, исцијели душу моју, сагријеших Ти. Свјестан сам безакоња
својега, ојађен сам гријехом својим. Смилуј се на ме, Боже, по милости својој, и по великој
доброти својој очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мојега, и од гријеха мојега
очисти ме. Јер ја знам пријеступе своје, и гријех је мој једнако преда мном. Одврати лице
Твоје од гријеха мојих. Срце чисто створи у мени, Боже, и дух исправан обнови унутар мене.
Немој ме одвргнути од лица Твојега, и Светога Духа својега немој узети од мене. Гријехова
младости моје и мојих пријеступа не помињи; по милости Твојој помени мене, ради доброте
своје, Господе! Теби узносим душу моју, Боже мој! У Тебе се уздам; не дај да се осрамотим. И
који год се у Те уздају, неће се осрамотити; осрамотиће се они који се одмећу од Тебе
беспутно. Научићу безаконике путовима Твојим, и грјешници к Теби ће се обратити.”

Реално осетни резултати настају тек пошто код “пословне жене” или... “пословног
мушкарца”, то јест доктора, по први пут у негативном програму дође до хлађења
хипертрофираних амбиција, и интереси детета по први пут стану изнад омиљених “службених
дужности”, и ако дође до “потезања конопца” у ту страну, значи да ће таквом победом
обавезно добити и породица, и производња, и сам човек. Других примера из праксе могу
навести кол`ко вам драго, а надам се да је и позивање на “не баш најуспешнији случај”
одиграло своју позитивну улогу. Још једном ћу подсетити да депрограмирање не сме стећи
облик придика, буквица, наравоученија или “покајања” без обзира на то што откривени
програм не изгледа баш најодвратније; јер, није то наша кривица већ невоља; негатив мора
бити уништен независно од тога што програм често бива маскиран шареним `аљинама
секундарне користи које ја на изглед незаслужено “обезвређујем” или посежем “на најсветије”
или “најскровитије”; независно од тога што су уз моју “помоћ” те `аљине постале “још лепше”.

***
Други пример. Обратила ми се једна породица поводом изузетно тешке невоље која је
задесила њиховог малолетног сина. У тренутку упознавања с породицом, дете је учило
приватно и уопште било “у кућном притвору” пошто је стално бежало од куће, недељама се
потуцало којекуда да би га после неког аморалног поступка на ивици кршења закона кући
враћала милиција. Односи са родитељима су често били обојени агресивним реакцијама,
понекад стицали облик јуродивог, извештаченог, луцкастог измотавања и кревељења, а у
периоду полног сазревања формирале су се сексуалне настраности које дечко чак није ни
покушавао да крије од мајке. Психијатри се нису нимало двоумили око дијагнозе: почетни
облик шизофреније, док се такви пацијенти са становишта народне медицине називају
“опседнути” или “умоболни”.
 Родитељи се, природно, неко време нису слагали с тако постављеном дијагнозом, јер
медикаментна терапија није доводила до стабилизације понашања већ само погоршавала
физичко стање њиховог сина, тако да су престали да му дају препарате јаког деловања.
Тешко да ће се ико одлучити да дете пошаље на стационарно лечење кад га “ништа не
боли”. Испробали су методе за “скидање урока” или “проклетства читавог рода”, али све без
иоле резултата. Тако да су били приморани да примењују “педагошке мере” изолације и
наизменично га надзиру да опет не би побегао, а све остало да “одважно трпе”.
Гледајући оца и мајку, изнова сам се уверио у тачност народне мудрости која гласи да
су “муж и жена  исти андрак”, толико су одговарали једно другоме. Тата  сувоњав,
интелигентан човек  вероватно читавог живота ниједну псовку није изрекао, а ето сада беше
принуђен да их систематски слуша и да свом наследнику “запушава уста”; штетне навике
никад није имао, а ни сада нити пуши нити пије.
Мајка  врло уредна, честита; стан, премда мали, блиста чистоћом, удобношћу, у
сваком ћошку се види брижна женска рука. Могу да замислим с коликом одвратношћу је прала
одећу “блудног сина” после ко зна ког бекства по реду или брисала под после његових
пакосних испада.
Узели су неко кученце, али јадно ли је то животињче, пошто се дечко сит наиживљавао
над њим тако да су морали да га дају познаницима. Имали су собно цвеће, но он је и то
садистички уништавао, пробадајући ножем корење или поливајући земљу сопственим
изметом. Све у свему “не дај Боже!” имати таквог синчића или кћеркицу, пошто се такви
проблеми код деце јављају независно од пола.
Психијатри неће увек “кошмарне дечје испаде” потврдити познатим дијагнозама, док
школски психолози, користећи кукавне подупираче типа “педагошке запуштености”
покушавају да установе узроке асоцијалног понашања па чак и да тиме протумаче кршење
закона или злочине пубертетлија.
Међутим, ни програм нечињења у планирању дететовог живота не мора увек бити
упадљив. На пример, када се оштро постави питање лишавања родитељских права, деца су у
таквим породицама најчешће гладна, незбринута, неваспитана, заостају у физичком и
интелектуалном развоју, лоши ђаци, жељна пажње, бриге и родитељске нежности, али
“умоболне” деце у таквим породицама нема, док се кармички проблеми формирају на
физичком нивоу и то не код наследника већ родитеља, често претварајући или маму или тату у
опуномоћене представнике ЦНП.
Или ситуација “у животињском свету” где нема кармичких проблема у толикој мери
запањује околину да нам никако није јасно “зашто такав човек уопште живи?”, “Вазда банче,
не раде, пију кô смукови, све се по земљи ваљају... У кући ни кол`ко црног под ноктом немају,
деца гладна, сами се кô ђавли прегањају. И ништа им није! Те она њега по тинтари оним што
дохвати, те он њу сикирицом гања, и никакве хипертоније! Ама да само једном неко од њих
макар грип добије... Ма какви! Ето, реците, какво то здравље треба имати за такав живот?!”
Да, наравно, да би се “зарадили” кармички проблеми, треба у првом реду имати
СТАТУС ЧОВЕКА, ПОСЕДОВАТИ ИЗВЕСНЕ ВРЕДНОСТИ, а потом “субјективном
забуном” те вредности НЕ ИСКОРИСТИТИ, и, дабоме, оно што је “скрајнуто” одлази на
познату адресу. Но, боље да се вратимо нашој породици.
Родитељске вредности се на рођеном детету и голим оком виде, ту нема спора. Може се
помислити да су међусобни односи мужа и жене заправо “мета” коју ЦНП погађа? Њихово
благовање у удобном породичном гнездашцету изненада је помрачила несрећа која их је
задесила тако да, рекло би се, ја треба да браним и штитим њихове међусобне односе од
“умоболних” роварења ЦНП... Уверен сам да смо на таквој основи могли изградити потпуно
међусобно разумевање и ја бих опет, поставши “породични пријатељ”, почео да “доливам уље
у ватру”. А шта је са дететом?
Једна је ствар када жени не успе други или трећи брак, друга је ствар када је већ отпрве
“све изванредно!” и “просто да позавидиш, како је тако нешто могуће?” Али шта ћеш, син се,
гле, не уклапа у “мој дом” у ”моју тврђаву”, не уклапа се у ту “Прокрустову постељу”, премда
је у њој тако удобно и сваки је ћошак сређен брижном женском руком.
Питам: “А што имате само једно дете?” Истовремено дижу поглед на мене,
наизменично ми објашњавајући да су они “тако решили и одлучили!” и ту нема ничег
нарочитог, многи тако имајући једно дете без већих проблема живе, и уопште шта они ту има
да се правдају око тога како живе и шта им се највише свиђа.
“Сложна браћа”, “кô нокат и месо”, алал им вера! А шта је са сином? Јесу ли га питали?
Можда је њему неопходно да има сестрицу или брацу? Сад већ очи почињу да “шарају”, али
овде иницијативу преузима тата и каже да “за очекивати је да сва деца имају такве жеље, али
родитељи им могу објаснити или истрајати на своме”. Значи, таква жеља је била...
Питам даље: “А реците ми, молим вас, пре него што је дете почело да застрањује, да ли
се много разликовало од родитеља по карактеру?” Испоставља се да дете било врло живахно,
енергично, “несташно”, много фантазирало, тако да је околина имала утисак да се “није увргô
ни у тату ни у маму” чак ни споља гледано. Васпитавали су га, наравно, “на свој начин”, тако
да је дечко повремено бивао “мањи од маковог зрна”, да би онда... Испоставља се да нико у
породици није имао психичке болести те зато не верују у теорију “тешког наслеђа”, и ја се с
тим слажем.
Сем тога, није било никакве провоцирајуће болести или повреде, све у свему, проблем
је искрсао “из чиста мира”... ако не рачунамо пиједестал информационог “превртача” што је за
резултат имало то да су прекрасни односи између родитеља заменили истинску хијерархију.

Схватам неминовне приговоре читалаца, пошто се не сме методом “њокалицом о

ледину” учити људе да се држе “некакве тамо схеме приказане на цртежу 3”, нити се ја тиме
икад бавим, али ко је унапред способан да претпостави с каквим наслеђем ће се дете родити и
у каквој породици? И зашто то наслеђе мора обавезно бити “тешко”? Имали су среће мама и
тата што им дете не личи ни на кога. Па, ето, дешава се тако нешто као изузетак, као дар
Божји. Боље би било да је “исти кô и они” и не би с њим кубурили, тражећи га с милицијом;
била би то најобичнија породица, “мир и тишина, милина Божја!” Шта, зар тако не бива?! Али
чињеница остаје чињеница тако да се ипак мора планирати сопствени живот с обзиром на
необичне способности сопственог детета. Ако не, онда ће енергију, коју је уместо на гушење
или преправљање по својој вољи требало усмерити у “мирољубиве сврхе”, утилизовати ЦНП.
У снагу ДЕТЕТОВЕ РУШИЛАЧКЕ МОЋИ уверавамо се “post factum”, али томе
претходи потпуно незнање истине да је породица  дете, а не прекрасни односи између тате и
маме, томе претходи обезвређивање његовог “неотежаног наслеђа”, томе претходи одрицање
перспективе побољшања породичних односа везаних за рођење још једног детета; пре тога ће
се обавезно “прогутати мамац” у виду секундарне користи која наводно ограђује реалну
добробит мушкарца и жене од “нових брига и тегоба”, док се заправо формира свима познато
стање под условним називом “не знам где ми је глава од брига”.
 Јер када мама и тата истовремено дижу поглед на мене и углас изјављују да су “они
тако решили и одлучили!”, родитељи не бране своје “удобно гнездашце” које се претворило у
“прави пакао”, већ “превртача” кога су заједно “одгајили” знатно пре сусрета са мном. Њихова
животна енергија, способности и могућности, који су УВЕК ПОСТОЈАЛИ КАО
ОБЈЕКТИВНА РЕАЛНОСТ, такође су морали бити усмерени у “мирну колотечину”, али је
“субјективном забуном” све “преусмерено на познату адресу”. Кажу да “ленчуга све поново
ради”, а “ко тражи веће изгуби из вреће”; ни ситуација у таквој породици није ништа боља.
Штедимо своје снаге у извршавању “родитељских дужности” или се не пачамо у перспективу
рађања будућег детета, а као резултат имамо то да их трошимо на превазилажење
неразрешивих проблема који као да су се “ниоткуда” сручили. Узалудно сносимо “прекомерне
трошкове”, с тим што се то ни поредити не може с оним што је потребно “за васпитавање
браце или сестрице”, и неповратно губимо јединог синчића... Ето вам ПЛОДОВА домаћем
здравству незнаног облика “кармичке неплодности”.

Само је таква “расподела” могућа као објективна реалност, као резултат тесне
“сарадње” са централним негативним програмом, а до “сарадње” неминовно долази у случају
блокирања објективних међусобних односа с Егрегором “Породица”...

Ви како хоћете, али ја не само “леђима осећам” тренутак кад се преврши чаша
стрпљења “материјалистичког” или “конкретно-сликовитог” поимања: “Егрегор! Егрегор! Ама
шта је то, на крају крајева?! Колико ли се само пута може понављати та “закукуљена реч”?!
Где ли се макар налази тај ваш Егрегор?”

Но, добро... Нећемо превазилазити границе “тактилних осећаја” ако човек ипак не
схвата ни СТАЊЕ, ни “закукуљене речи”. Надам се да поједини читаоци који ми на тај начин
“приговарају”, не поричу постојање непоколебивих закона који важе у реалном свету. Онда
нека очигледно ПОКАЖУ и мени и свим “неверним Томама” макар један једини “ЗАКОН У
ГОЛОМ ВИДУ” или место где се он налази. Не материјалне објекте потчињене
закономерности, већ САМ ЗАКОН. На пример, Омов закон или Њутнов трећи закон. Може се
задати још једноставнији задатак. Где се, на пример, налазе “Саобраћајна правила”, “Правила
коришћења аутобуса у међуградском саобраћају” или “Правила превоза пртљага”?
Несумњиво да “Службене инструкције” морају бити одштампане и тако окачене да буду
свима на виделу; с тиме је тешко не сложити се. На сваком километру се могу постављати
саобраћајни знаци или саобраћајци. Дабоме да “чика” у милицијској униформи са пругастом
палицом у руци и значком на грудима тешко да подсећа на “закукуљену реч”, али материјално
оличење закона  то још није сам закон, а врло често се, на жалост, поједини “чувари реда” и
сами потчињавају “неписаним правилима”. Исто тако ниједан подебели “Зборник
законодавних аката” није “типично место” све скупа с реално осетним административним
установама и службеницима у њима.
“Саобраћајна правила” важе на свакој деоници пута и односе се само на пешаке или
возаче, али ако ви, на пример, нисте путник, онда и не сносите никакву “одговорност за
кршење правила коришћења државног аутобуског, железничког или ваздушног превоза”.
ЕГРЕГОР ЈЕ ЗАКОН, и не може човек “по зову срца свог” ступати у односе са женом, с
породицом, са људима итд. Осим тога, постоје “грађанска законодавна акта о породици и
браку”, но то нису енергоинформациони, а тим пре не кармички међусобни односи. Тако да,
авај, не могу ПОКАЗАТИ где се налази Егрегор. Да испричам, посаветујем, изнесем стручно
искуство, позовем се на случајеве из праксе, пружим конкретну помоћ, напишем још једну
књигу  то могу, али ви ћете се сами уверавати у то да како негативна тако и позитивна
закономерност делују, и то не само “на раскрсници два пута” већ и у међуљудским односима.
Да би се уклопио у “Саобраћајна правила” човек мора учити, напамет знати или
схватати та правила, имати возачко искуство, положити испит, стећи возачку дозволу и,
наравно, проћи лекарски преглед. Али да би “сносио одговорност за кршење!” потребно је
само да “позајми” туђи аутомобил и провоза друштванце, изазвавши притом удес. У тој
ситуацији не само немање возачке дозволе, већ и мањак појединих вијуга и “непознавање
Закона” не лишава “прекршиоца” или “злочинца” кривичне или административне
одговорности.
Али ако “приговарало” нема тежих органских поремећаја у централном нервном
систему, дедер нек сад он проба да нетачно одговори на питање: “шта значи фраза 
објективно се налазећи у међусобним односима с Егрегором Породица”? Или нек проба да
субјективно пориче те међусобне односе на основу тога што “приговарало” нема, никад није
имало нити ће икада имати икакав “Венчани лист”.

Дакле, враћамо се случајевима из праксе. Док негативни програм под условним

називом “генијална диктатура” никако не допушта да се “спусти пречка” у свести рођака, у
наведеном примеру, опет, све се дешава “сасвим обрнуто”. Претеране родитељске амбиције у
светлу свеопште писмености становништва можда и изгледају изузетно, али у односу на
објективну реалност, тј. дете, то је увек “диктатура”. Шта се ту може, није то у нашој моћи и
нисам то ја рекао да се “природа одмара на деци великих људи”. О деци треба мислити
унапред и ИСПРАВНО МИСЛИТИ, а онда активно учествовати у планирању живота
најобичнијег детета, или опет, на његове необичне могућности гледати као на изузетак.
Нису сви психички болесници, “опседнути” или “умоболни” продукт “непризнатих
генија”, молим без подваљивања. Ако причам о конкретном случају из праксе, то значи да сам
тек ту открио негативни програм који на тај начин обезвређује нормалне међусобне односе с
Егрегором “Породица”. Како код других бива  не знам нити вама саветујем да извлачите
уопштавајуће закључке. Само индивидуални контакти са пацијентом омогућавају тачну
дијагностику, док одговарајућа корекција доводи до тога да са дететом почињу дешавати
заиста чудотворне промене.

Међутим, “најинтересантније” је то што зарад нормализације невоље морам да радим

САМО СА РОДИТЕЉИМА. Дете ни прстом нисам дотакао. Верујте ми да “занимљивог” ту
има “кол`ко хоћеш!” зато што је породичне стереотипе много теже променити од
индивидуалних програма базираних у свести једног човека. Ту негатив увлачи неколико
личности одједном, а њихови међусобни односи су такође изразито индивидуални, али ако се
сви чланови породице обједине с циљем да помогну детету, то је тек први корак у задатом
смеру. Јер, код нас је свако сам за себе, “свака вашка обашка!”, свако је “држава у држави!”,
сем тога, потребно је надјачати познато “умеће занекивања”, способност да се са
променљивим успехом “показује прстом један на другога”, таленат “гурања главе у песак”,
уверење да “тако не бива!”, наивно незнање “а ја нисам ни чула за такву методу лечења... А
можда би боље било да мануелно порадите са дететом?” и штошта друго...
 Што на крају доводи до безизлазне ситуације, или се општење завршава после првог
сусрета с надом у друге, ефикасније методе лечења. Сем тога, ни моје стрпљење није
безгранично, лакше је књигу написати него појединим родитељима објашњавати у чему је
суштина дешавања, а и превише времена одлази на такву корекцију, али ако ми успе да
“саставим крај с крајем” и онда “размрсим то клупко”, тек тад се нормализују стања
“безнадежне” деце.
Још нешто. Ако су деца “најобичнија”, онда “патријархалност” коју родитељи
примењују на њих, с једне стране формира истинске проблеме “педагошке запуштености”, док
се код родитеља по кармичкој закономерности формирају рањива места или тешко савладиве
деформације и то не само на физичком нивоу, које изнова доказују истину: “Ко је газда у
кући?!”

***
А сада ми преостаје да подвучем црту под негативним програмима који блокирају
предности Егрегора “Породица” и пређем на “нову тему”. Изузетна је разноврсност тих
програма, али најраширенији изгледају и зову се отприлике овако:

1. “Наш тата је супермен” или “Краљ је го”. Тај програм често главу породице претвара у
опуномоћеног представника ЦНП.

2. “Све за кућу, све за породицу...” Програм који неоправдано уздиже улогу породице, на
пример, у односу на Егрегор “Ми” или друге највише вредности.

3. “Наша мама горко плаче” или “Понижена и увређена”, или “Јунакиња сапунске
опере”. Тај програм наводно уздиже женино достојанство, заправо доводећи до
поприличних деформација код практично свих чланова породице.

4. “Нећу ја никакву децу!” или “Не волим ја никакву децу!” (видети у тексту).

5. Програми “Ивер од кладе...” или “Ал` је данашња младеж!” постоје у облику прилично
раширених игара које играју одрасли људи.

6. Програми “Генијална диктатура” или “Омча на врату” често су међусобно скопчани у

породици са само једним дететом. Негативне последице у том случају настају како код
детета тако и код одраслих. Нису искључени кармички проблеми код баке и деке у виду
физичких болести у случају да је код њих у глави “то скопчано” или ако су они иницијатори
“животне мудрости”.

7. “Ко је газда у кући?!” То може бити било ко, само не дете, па према томе кармичке
проблеме неће имати дете, већ “Газда”.

8. “Радохоличари”, “Пословна жена” или “Пословни мушкарац” (видети у тексту).

9. “Патријархалност”, “Здрав или пријатан начин живота”, “Оставите ме на миру!” или
“Позабави се дететом!” Ти програми најчешће претварају, и то не само изабрану децу, у
“умоболну”, “опседнуту” или “социјално проблематичну”.

10.По аналогији, овом списку можете додати “Своја опажања” или заменити називе
прикладнијима. Немам ништа против, пошто је метода информационе корекције  дијалог,
а не “синдром монолога”. На том попришту вам само могу пожелети успех и породичну
срећу!

***

О СЛОБОДИ ГОВОРА И МИШЉЕЊА

Како је лепо после поштеног рада извлачити закључке! Ево већ појединим слушаоцима
(или читаоцима) почињу “очи да цакле”. Претпостављам непогрешив огледалски одраз
њиховог стања и поуздано знам шта им се највише од свега свидело: најзад се појавило
“чврсто тло под ногама”, пошто, ако је веровати овде написаном, ЗЛО НА КРАЈУ КРАЈЕВА
ПОСТАЈЕ КАЖЊИВО, и “ако неко носи свој камен у недрима” (спрема освету), испоставља
се да тиме формира рањива места на првом месту код себе! Сад нек се не усуде да оговарају
или мрзе нашу децу, а и “надриваспитачи” такође добијају по заслузи!
Јасно је да добро тријумфује на унеколико необичан, кармички начин, али ко зна за
друге облике “социјалне правде”? Нека буде и тако! А даље... с извесним нестрпљењем се
може очекивати слично приповедање о томе шта се дешава “са злобницима” који обезвређују
Егрегор “Ми”. Какве су деформације код њих могуће као резултат “грубог и непажљивог
односа према људима!” и с којим занимљивим случајевима из праксе намеравам да читаоце
упознам?
 Е, као прво, “Repetitio est mater studiorum”  понављање је мајка наука. Хајде боље да
поразмислимо о томе да ли таква емоционална обојеност уздиже улогу ЦНП? Макар и не до
нивоа “Карајуће деснице”, онда барем до нивоа “Болничара” који наводно чисти међуљудске
односе и усмерава поглед жртава ка спознаји “највиших истина” за које их је било “баш
брига” и кад већ не схватају лепим, нек онда схвате ружним, и у том процесу централни
негативни програм ипак игра своју позитивну улогу? Јесу ли допустива таква размишљања?
Да или не?
Међутим, ПОНАВЉАМ да “Трећа сила” НИКАДА НИЈЕ ИГРАЛА НИТИ ЋЕ ИКАД
ИГРАТИ ПОЗИТИВНУ УЛОГУ. ТО ЈЕ ПАРАЗИТСКА СТРУКТУРА ОД КОЈЕ ИМА САМО
ШТЕТЕ И НИКО НИКАД НИЈЕ ИМАО НИТИ ЋЕ ИКАД ИМАТИ КОРИСТИ.
Као друго, информација о томе да је “зло увек кажњиво” није нова. Ми се с тиме први
пут упознајемо читајући руске народне бајке, а не из кармичке литературе. Друга је ствар како
на то реагујемо...
Као треће, зашто се обавезно треба РАДОВАТИ таквој “социјалној правди”? Најлепше
вас молим да извршите следећу елементарну анализу и да, без коришћења методике “од
лукавога”, одговорите на овакво питање:
Шта у вама изазива највише позитивних емоција  “кажњиво зло” или “тријумфујуће
добро”? Не журите, размислите, промозгајте... Ако је потребна пауза, зауставите се, а потом
ћемо наставити.

Док ви будете тражили одговор, немам ништа против да направите “лирски екскурс”,
уметнувши га међу карике потребних информација, с тим што облик “интермеца” може бити
било какав, само да се “споји пријатно с корисним”.
Свеједно да ли се користи музика, видео-спотови, ако је то књига, нека у њој буду
слике у боји са сижеима где ће добро са променљивим успехом тријумфовати над злом. И
уопште, ниједна информациона разонода није могућа без типичног сценарија “акционих
филмова”, чак и у бајкама и дечјим цртаћима. Негативни ликови увек постоје било на сличици
било... “унутар” гледалаца, чак и код људи који се обраћају само “чисто лирском екскурсу”,
скидајући одређену дозу напетости, умора или одвраћајући пажњу од личних невоља.
Вероватно зато увек испада тако да је немогуће раскинути ТАНДЕМ ЦРНОГ И БЕЛОГ и наћи
изричит одговор?
Наравно, у сценарију информационе разоноде или... “интермеца” присутно је јасно
разграничење између позитивних и негативних “јунака” или стања, који једно без другога не
постоје, јер иначе “неће бити интересантно!” Ако је то бајка за децу, онда се борба води
између доброг јунака и Кашчеја Бесмртног (Змаја Горинича, Баба Јаге и остале нечисти). Ако
је то бајка за одрасле, онда се већином односи победа над чудовиштима, ванземаљцима,
киборзима, привиђењима итд. Ако то нису бајке, свеједно “сиже мора бити узбудљив!”, а
позитивни јунак се увек бори: те против елементарних непогода, те савлађује свакојаке
објективне “животне потешкоће”, а ако улази у сукоб с људима, онда њихова улога мора бити
врло ружна, изглед типичан, или се иза спољашње привлачности негативног јунака мора
крити подмуклост, подлост, лицемерје и остала општепозната недолична својства.
С друге стране, постоји маса игара и разонода не само за одрасле људе. На пример,
шах, картање или спортска такмичења. Присуствујући на њима као навијачи, сасвим смо
лишени могућности да устврдимо да СТРАНА КОЈА ЈЕ ИЗГУБИЛА ПРЕДСТАВЉА
НЕГАТИВНИ ЛИК.
 Сем тога, у свакој игри “шакетања у два реда бораца” учествују две силе, али централни
негативни програм, премда сам га и назвао “Трећа сила”, у складу са “сценаријем” кармичких
стања може “победити” само у случају ПОТПУНОГ НЕПРОТИВЉЕЊА ОД СТРАНЕ
ЧОВЕКА. И обрнуто, тешко да сиже у коме “главни јунак”, то јест ЦНП који из прикрајка или
плашљиво крадуцка, може заинтересовати гледаоца размаженог “акционим филмовима” и у
њему изазвати позитивне емоције. Вероватније је стање гадљивости и гнушања. “Наша особа”
и не заслужује другачији однос. Тако да сте залуду на њој испробавали “позитивни огртач”.
Без обзира на то што је излазак из кармичког стања праћен, осим разноврсне
нормализације, још и пацијентовим позитивним емоцијама, та ситуација се свеједно не уклапа
у типичну схему “акционих филмова” или “такмичења”. Разлика је битна, и зато када се чита
кармичка литература и прате дешавања у својству “навијача” уопште није забрањено осећати
задовољство што је ЦНП “извисио”, али ако се рањива места не јављају ликовима уметничког
дела, па макар “у јаму упао онај ко је другоме копао”, онда врло стручно не могу делити
“искре усхићења”. Када се “кô бумеранг враћа” једном човеку, а другог “баш брига!”, таква
нерањивост уопште не сведочи о заслугама стручњака. Благовремено зауставити безумни
процес када “секу грану на којој седе”, то је сасвим друга ствар, и дабоме да не пишем ову
књигу за “навијаче”. Ако дође до репрограмирања код “злобника”  то је резултат, а иначе
чему се радовати, какве закључке извлачити?

Даље, ако сам се тешио надом да ће читаоци који немају кармичких проблема на време
заменити “гнев милошћу”, али нисам унапред проценио информациону сарадњу, то су моји
проблеми. Још је рано говорити о превентиви, пошто је однос према “негативном јунаку” врло
добро познат и никако се не може назвати позитивним. Сем тога, тежећи стручним циљевима,
мислећи у првом реду на то како да помогнем човеку који је носилац негативних програма, да
ли сам с правом очекивао да ће сасвим здрави и успешни људи, решавајући дилему између
“тријумфујућег добра” и “кажњивог зла” наћи “јасан одговор”? Нисам имао такво право. А уза
све остало, већ је време да и “превртач” пусти гласић:

“Ма шта ми наприча?! Гле само куде то дотор забаса... Ако лети “квачица” у рђаву
главу, па нека је нек лети! Шта ту има да се руке подмећу?! Можда ће се ако га звекне по
тинтари опаметити. Видидер, насô “сламе”... Мисли, нема се где пасти? Због таких ко ти зло и
остаје некажњено! Гле заштитника, јака ствар! Кад вас све одједаред сас гвоздену кваку...”

Не, пријатељи моји, неће бити никаквих контрааргумената! Сад намеравам да

“страшило” оставим у сасвим безнадежном стању, малчице жалећи само зато што ми се не
упућују “жешћи изрази”, пошто ОНО што са становишта “превртача” представља “кошмарну
оптужбу!” с моје тачке гледишта представља ВРХУНСКУ ПОХВАЛУ. Само зато да не
испадне да говорим без доказа ја ћу, ухвативши “превртача” за језик “правовремено и згодно”
цитирати:

“Бољшевик је сасвим могао на себе применити познате речи песника: “Он звуке
одобравања не чује у слатком роптању похвале, већ у ДИВЉАЧКИМ КРИЦИМА
ОЗЛОЈЕЂЕНОСТИ”. У коликој само мери људи могу не разликовати оно ШТО ГОВОРИ У
ЊИХОВУ КОРИСТ од онога што их сурово побеђује. Признавање такве “победе” сликовитије
је од констатације пораза” (В.И. Лењин, Сабрана дела, том 32. Чланак “Политичка уцена”).
Разлика је само у томе што ја никада нисам био члан КПСС, док се у осталом потпуно слажем
с изнетим, али ништа више од тога. И још:

“А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а
ако ли ко рече брату своме: “Рака!” (израз презира на арамејском језику) биће крив
синедриону (Врховном суду); а ко рече: “Будало!” биће крив паклу огњеноме” (Јеванђеље по
Матеју, 5, 22).
И још: “И видјевши то, фарисеји рекоше ученицима Исусовим: “Зашто са цариницима
и грјешницима Учитељ ваш једе и пије?” А Исус чувши рече им: “Не требају здрави љекара
него болесни. Ја нисам дошао ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЈЕШНИКЕ НА
ПОКАЈАЊЕ!..” Али са киме ћу упоредити род овај? Сличан је дјеци која сједе по трговима и
довикују друговима својим говорећи: “Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не
ридасте”. Јер дође Јован, који нити једе нити пије, а они кажу: “Ђаво је у њему”. Дође Син
Човјечији, који и ЈЕДЕ И ПИЈЕ, а они кажу: “Гле човјека ИЗЈЕЛИЦЕ И ВИНОПИЈЕ, друга
цариницима и грјешницима.” (Ibid, 9, 11-12)

Негативни лик у књизи који “добије по заслузи!” и самим тим изазива у читаоцу
позитивне емоције  то је једно, а у животу  друго. Живи људи се разликују од “типичних
уопштених ликова” по томе што су ТО ЉУДИ, а не “негативни јунаци акционих филмова”, по
томе што нико нема права да несумњиво програмира човека на безизлазност, качећи му СВЕ
МОГУЋЕ ЕТИКЕТЕ, по томе што “ЕТИКЕТА” заправо и јесте НЕГАТИВНИ ПРОГРАМ
УПРАВЉАЊА који блокира Егрегор “Ми”, који деформише у првом реду “љубитеље
испирања уста” и од кога ти “љубитељи” засад нису у стању да се једном заувек ослободе.
Реците ми по чему се разликује ваша “осуда осуђујућих” од онога што “осуђује вас”?
Све је то “исте горе лист”. Нема у томе никакве принципијелне разлике, неће бити ни разлике
у негативним последицама. И још један пример из кармичке литературе:

“Имао сам један занимљив случај. Неки младић ми је причао да су му у души ђаволи.
Био је код врачара и екстрасенса  ђаволе би истерали, али не задуго. Он устаје и почиње
нервозно да хода по соби. Одједном се неочекивано страшно продере: “Ђубрад, кучке, све ћу
вас побити!” Затим уследи право животињско неартикулисано рикање. Он размахује
песницама и почиње да ми се приближава. Ја га са занимањем посматрам. АКО ДОБИЈЕМ ПО
ГЛАВИ, ОНДА ВЕРОВАТНО И ЈА ИМАМ СЛИЧНЕ ПРОГРАМЕ”. (С.Н. Лазарев.
“Дијагностика карме 3”, стр. 23)

Не знам на који програм је Сергеј Николајевич мислио, пошто сам и у својој књизи
“Корени зла” писао о томе да “учеснике с баријерама вуче ка вама кô према роду рођеном”, а и
сада морам поновити: када је програм човеку убачен на несвесном нивоу народним методама
неуролингвистичког програмирања, пацијент ће се у случају његовог испољавања налазити у
“благом степену неурачунљивости” пошто се свест у том тренутку искључује. Зато је
поприлично тешко благовремено оценити своје стање или њиме управљати. Негатив доминира
на нивоу немотивисаних поступака или реакција, док свест у “светим минутима” остаје
немоћна, па је према томе сасвим бесмислено “после туче размахивати песницама” на адресу
неконтролисане подсвести. Ишли-не ишли код врачара, тај “корак” изгледа као прекасна
реакција...
 Друга је ствар ако се ПРОГРАМ не преноси “из дубине генетског памћења” већ
ПОСТАЈЕ ДЕО ЛИЧНОСТИ. Ту је “сродност” ОБОСТРАНА и у “светим” минутима, сатима,
данима, годинама, МИ САМИ, сасвим урачунљиво “стремимо” у сасвим кошмарном смеру.
Све је очито и на површини, међутим понекад је, и поред све очигледности, изузетно тешко
утувити пацијенту најбаналније заповести, на пример: “Не судите да вам се не би судило”.
Шта се још може додати? Покушајте, заиста вас најлепше молим, а на резултате нећете морати
дуго чекати.
Негативни програм управљања под условним називом “Етикета” блокира не само
Егрегор “Ми”, он је саставни део атеистичког програма. То нит је божански, нит је људски,
истовремено. Само се не треба заваравати. Признајте да се после “злобних клевета” људи врло
брзо враћају у стање равнотеже, па нам нису потребне чак ни елементарне методе
информационе заштите наведене на почетку књиге. Немогуће је упоредити вашу емоционалну
краткотрајну нелагодност која се завршава почетним ставом “све ми је равно до Косова” с
кармичким проблемима “злобника”.
Ко заслужује веће “саосећање”? С друге стране, добро су познати случајеви када ми
само то и чекамо да бисмо имали “повод за агресију!”, добивши убедљиве доказе у виду
разноразних “ЈКЛМН” изречених на нашу адресу. А чим то добијемо, ми с пуним правом, па
још и “с енергијом вредном боље судбине” и сами почињемо да ближњег свог “мацкамо
црном бојом”.
Само тако зло рађа зло. “Незаслужено су ме увредили?! Значи, ни ја нећу остати дужан!
Нећу рећи ништа сувишно, не, али ћу негатив вратити!”... Али то није тачно! Нема ту
“једнакости”. Ту увек “наставак следи”. Ћутке, без речи, с перспективном емоционалном
одбојношћу, с потоњим разматрањем “личности” у кругу породице, пријатеља итд. и тсл., с
тим што “повраћај незаслуженог” никад није једнократан.
Мења се форма “објекта” који се претвара у шефа, комшију, продавца из радње,
доктора, незнанца који је “упао преко реда!”, популарне певачице која “није ништа
нарочито!”, изабраног посланика или чиновника “с таквим презименом или изгледом!” и тако
даље. Облик етикета је бесконачан, а суштина је иста  ДЕФОРМИСАЊЕ ОНОГА КО ИХ
КОРИСТИ, уз истовремено напајање амбиција у виду “истине у коначној инстанци” које “с
пуним правом!” могу обезвређивати сваку заповест, формирајући секундарну корист, од које...
временом не остаје ни трага.
Али засад она постоји у виду “принципијелности”, “поноса”, “истеривања правде” или
“праведности”. Реците да ли се “једним ударцем”... такав човек може преваспитати? “Да
жртвујем своје... достојанство?! Аха, само што нисам! Нема шансе!” И шта онда? Жртвујемо
нешто друго... Истина, “једно с другим нема ама баш никакве везе!” Има за то један “не баш
најсрећнији” пример.

У Санкт-Петербургу ми се обратила једна жена, педагог по струци, која се увек активно

бавила “друштвеним радом”. Врло енергична особа, али разведена, син јој је већ одрастао, а
мама изгледа прилично млада, истина, искрсли су неки озбиљни проблеми са здрављем...
Безуспешно је оперисана поводом обољења дојке. Објективних замерки на рачун хирурга сам
се сит наслушао. Током дијагностике сам код ње открио онколошку структуру у области
десног јајника. Мануелна корекција је помогла, али се после неког времена погоршала
ситуација са сином који је био на челу приватне фирме и кога су “незаслужено!” оптуживали
за некакве махинације, малтене за убиство компањона.
Кривични поступак беше одложен на неодређено време. Започео сам информациону
корекцију “с мамицом”, откривши програм под условним називом “Ја разматрам...” (уместо
тачака се може убацити било која именица, па макар то био “кисели краставац” и варијације ће
бити бесконачне). Бива и тако да у случају кад запрети опасност практично није потребан
аутократски стил корекције, пацијент се без поговора држи свих препорука и позитивни
резултати се врло брзо јављају, али... Оптужбе против сина су “ко зна зашто повучене”, он је
срећан и задовољан отпутовао у иностранство, а “мамица” је, захваливши ми се “незнано
зашто...”, поново кренула на крстарење по Средоземном мору, из кога се вратила одморна и
опет енергична!
По правилу, у насталој повољној ситуацији се врло брзо заборављају “некакви... савети
доктора”, а без омиљене секундарне користи је “просто неиздрживо живети!” Кроз пола
године од познаника сазнајем да је њен син “који мрава не би згазио!” апсурдним стицајем
околности доспео у некакву идиотску ситуацију, рањен ножем у стомак и недељу дана касније
издахнуо у болници.
Сви су били криви! И хирурзи који “врага ишта могу!” и судије које су “подмитили”, и
ја који “нисам предвидео такву несрећу!” Ето вам случаја из праксе када “и богати плачу”.
Наставак следи?

***
Преда мном је лист “Капитал” (као код Маркса) од 2-8. октобра 1996. г. На првој
страни огроман чланак Александра Гордејева насловљен “Стрес убија”. Почиње врло
обећавајуће:

“Шта имају заједничко председник Борис Јељцин, прикован за болничку постељу,

рудар који извикује проклетства председнику и влади, и успешан бизнисмен који је све чешће
принуђен да се обраћа лекарима?” Али... даље се аутор позива на шефа лабораторије
Института за психологију Академије наука Русије која се зове Лариса Дикаја и која тврди да
“по правилу, предузетници немају мање стресова од свих осталих. Једноставно стрес код
бизнисмена има унеколико другачију обојеност  то је страх од неуспеха... Недовољна зарада,
неблаговремено исплаћивање личних доходака, страх од губитка чак и те недовољне зараде, а
код имућнијих грађана страх од губитка места на социјалној лествици  све то ствара стресни
фон коме је тешко наћи равна у било којој другој земљи...
Госпођа Дикаја је уверена да је баш стрес изазвао болест срца председника Јељцина.”

У чланку је наведена омања табела под називом “узроци стреса” где су “на гомилу”
натрпани и “губитак средстава за живот”, и “неплаћање и недовољност личног дохотка” код
оних сиромашнијих и “неопходност сталног доношења важних одлука с концентрацијом
одговорности” код имућних слојева становништва или властодржаца. Па, питамо се онда “ко
то у Русији добро живи”? Добро, хајде да покушамо да то размотримо “на дивљака” пошто је
“стрес  и у Африци стрес”.
Покушајмо да отклонимо напетост, на пример, пензионерима, позивајући се на
академско мишљење учених психолога о томе да “ником живот није сладак! Смирите се,
бакице. Ви се просто бојите да не умрете од глади, а “жестоки чике” се исто боје... да ће
изгубити незаконито стечена средства и са становишта негативних последица по организам
међу вама нема принципијелне разлике, зато што су наши домаћи научници открили нови
узрок болести који се овако зове (опет цитирам): “другим речима, код широких слојева
становништва се појавио СТРАХ ДА НЕ “ИЗГУБЕ СВЕ”. Страх кога раније није било”. Јасно!
Једино теши то што се таква информација може користити само на страницама
поменутог листа, а чик нек проба сама госпођа Дикаја да је елементарно примени у пракси
психолога или психотерапеута, “страх да те опет не излемају” био би најсигурнији практични
резултат.
Но, добро, чисто теоретски претпоставимо да “неће излемати”, већ ће ћутке, стиснутих
зуба саслушати. Шта даље? Узимамо наредни “пример” домаће психотерапеутске методике
“мажења по глави” или “држања на машти”, објашњавајући да ће, као, ускоро доћи време када
ће сви дугови бити враћени, када ће се код нас формирати нормални тржишни односи, када ће
се... вероватно скроз и одједном отклонити нови узрок стреса код “широких народних маса”, и
сви ће кандидати за “срчана оболења” и “остало” постати здрави!
Ништа ја нисам измислио. Управо тако и расуђују на нивоу званичног здравства,
држећи се теорије “кортиковисцералне патологије”, пошто се стрес налази у глави  то је
“кортико”, а болест се развија у унутрашњим органима  то је “висцерално”. Како вам се
свиђа? Опет подвлачим да не разматрам, већ узимам “научна истраживања” као пример.
Не, пријатељи моји, боље да “пођемо другим путем”, пошто је информациони
“превртач” под условним називом “Етикета” један од многобројних програма који блокирају
Егрегор “Ми”, и наш је задатак да га попунимо ширим садржајем. Нећемо причати “о грубом и
непажљивом односу према људима”, већ о другом “односу”. Пошто се НАШЕ ВРЕДНОСТИ
на основу других “социјалних заблуда” претварају у потпуну ништавност, оне се блокирају
путем апстрактних расуђивања о немоћи “широких народних маса” које ништа друго не раде
већ се само “неумерено размножавају и жељно ишчекују нову милостињу или новчану помоћ
од државе, растежући ионако оскудан буџет!”. Међутим, “најважније!” је то што се сваки
“готован”, по сценарију програма, мора нелагодно осећати, “јаче притегнути каиш” на
различите начине понављајући безумне пароле ЦНП. Притом, то је савремени сценарио о коме
госпођа Дикаја чак и не слути.
Примаран је програм  деформација је секундарна и то не само на нивоу физичке
невоље његовог носиоца; али кад већ доктор није обећао “лечење читавог човечанства”, значи
да и нећу. Можете и сами начинити одговарајуће “социјалне аналогије” и пронаћи истински
узрок “социјалне болести”. Нема никакве гаранције за поправљање ситуације у друштву; после
моје корекције неће вам повећати плату, неће на време стићи пензија, цене се неће смањити
итд., али... нећу дозволити “Трећој сили” да формира додатна рањива места за физичке
болести или несреће, ако будете “слушали доктора” и благовремено се ослобађали
информационог апсурда.
И још један услов. Из практичног искуства знам колики простор социјални
програмчићи добијају на информационом “бојном пољу” и дај Боже да успем на време и у
пуној спреми да се одбраним од негативног шаренила.
Без обзира на то што им је структура невешто прикривена, схватам све потешкоће с
којима се суочавају пацијенти у тренутку депрограмирања, те сам зато принуђен да померим
нагласак у задатом смеру, смањивши обим књиге, јер ако се сваки пут поводом “превртача”
позивам на случајеве из праксе, њено писање ће се отегнути на неодређено време и претворити
у вишетомни рукопис који ће ко зна кад стићи до читаоца.
Сасвим је очита потреба да се информације сконцентришу, те зато намеравам да их
уобличим у виду “јавне расправе” у којој ће се на моју “јадну главу” понекад обрушавати
амбиције негативних програма, можда у облику текућег мишљења читалаца, али се само у
случају искључивања “широко распрострањених шаблона” из логичких операција човекове
свести могу очекивати кардиналне промене. Таквих примера има довољно, и нека ваш случај
буде још једна потврда резултативности методе информационе корекције. А ако нешто
“сасвим индивидуално” остане ван корица ове књиге, до нашег сусрета мора доћи.

***
Пре него што стигнемо до КОНКРЕТНОГ СПИСКА СОЦИЈАЛНИХ ПРОГРАМА, не
би било згорег успут имати у виду “запањујућу” способност “превртача” да изопаче сваку
информацију која већ почиње да се јавља... Један или оба длана се приносе глави, очи обарају
надоле или уздижу горе “под чеону кост”, па се изговара отприлике следеће:

“Господе! Опет нови “талмуд”... `Вамо не сме, `намо не сме... Има л` томе више
краја?!” Или то понекад може звучати у виду “критичких замерки” читалаца да је моја књига
“Корени зла” све сам негатив који, као, тишти или застрашује, да то људе програмира на
безизлазно стање, пошто је практично немогуће “провући се” кроз шаренило наведених
баријера. “Опколио” наводно Генадије Јаковљевич човека “црвеним заставицама”. Учинило
му се да “није доста!”, решио се још једну књигу да напише и коначно утерао пацијента “у
ћоше”... “Мрачњикава вам књига испала. Други пишу зарад здравља, а ви, докторе, зарад
чега?”

Не мислим да би тако мислисли сасвим здрави људи, премда има нешто истине у томе,
али без обзира на здравље или релативну добробит “запитаних”, одговарам: узмите било који
“Приручник за лекаре” или “Популарну медицинску енциклопедију” па их прелистајте. Тешко
да ћете тамо наћи иједну “занимљиву” или “забавну” историју болести. И те су књиге
мрачњикаве! Па хајде онда да и њихове ауторе и састављаче на сличан начин критикујемо и
замерамо им. Шта ће из тога испасти? Сем тога, нису само студенти медицинског факултета
ти који у себи проналазе “све симптоме свих болести” када се први пут лате проучавања
клиничких дисциплина, већ ни они који из знатижеље или потребе прелистају “Медицински
приручник” нису избегли “феномен хипердијагностике”.
Понекад “свеопшта писменост становништва” заиста доводи до формирања извесних
психичких невоља у виду разноразних фобија (или страхова). Тако је, на пример,
“канцерофобија”  бојазан да се не разболи од рака  у овој или оној мери постала малтене
“обележје бонтона” у ходницима поликлиника и амбуланти. Доживећемо и “кармофобију” ако
на време не зауставимо “негативну логику”: “Мало је написао  није све обухватио! Много је
написао  све једно црње од другог!” Немој ово, немој оно!
Мој савет: коме се не свиђа  нек не чита; ако је од животне важности  из наведене
шароликости ће се пронаћи СВОЈЕ И САМО СВОЈЕ, пошто не бива да “сви симптоми свих
болести” буду присутни у једном човеку.
 На почетку “тешког пута” покушаћу да вас коначно разграничим и с концепцијама
“апостола кармичке медицине” који ће поводом најразличитијих “психолошких
хипертрофија” што наводно доводе до наредне зависности, изрећи: “Немаш пара? Значи, везан
си за паре! Ниподаштавају твоје вредности? Значи, сам си се узохолио! Не воли те муж или
жена? Значи самог те ждере љубомора или срџба! Проблеми са децом? Значи, сам си некад
давно увредио теткицу Мицу! Нема теткице Мице? Чист си кô суза? Значи, грешио си у
прошлом животу!” итд.

С моје “тачке гледишта” формиране не само на основу практичног искуства, све се

дешава “сасвим обрнуто”, на пример; “Ни људи ни држава немају пара? Значи, нема никакве
везаности за паре, значи, долази до ОБЕЗВРЕЂИВАЊА нормалних робно-новчаних односа!”
Такво обезвређивање ће имати за резултат не само нарастање финансијских потешкоћа “у виду
лавине”, него и формирање рањивих места на физичком нивоу с појавом тешко излечивих
болести. А ако човека приморамо да се “према парама односи како треба”, није искључена
могућност случајног стицаја околности које ће индивидуално извести пацијента из оскудице,
али је најважније то што ће се пацијент (ако пензија ипак не стигне на време) физичке невоље
ослободити без икакве медикаментне терапије на коју је такође узалуд траћио позамашна
средства. “Кортиковисцерално?”, да, али какве везе “стрес” има с тим?
Сем тога, док “Етикетице” обезвређују “ОДНОС ПРЕМА ЉУДИМА УОПШТЕ”,
формирајући приватне недаће “злобницима”, други негативи који блокирају енергетски
Егрегор “Ми” такође изгледају као програми САМО ОБЕЗВРЕЂИВАЊА, значи да ће
последице сносити у првом реду њихов носилац. “Кортикоматеријално?”, да, али какве везе
“државна политика” има с тим?
Ако мислите да су кармички проблеми код људи настали од тренутка “Перестројке и
Гласности” или се уздате у то да “превртачи” нису у стању да се прилагоде условима
“развијеног социјализма, комунизма или капитализма”  то је наивна заблуда. Изопачити
сваку вредност, блокирати сваку могућност, изврнути сваку тековину “наглавачке”  зар то
није жуђени циљ?
Живети у немаштини, располажући најколосалнијим природним богатствима и
непрегледним пространствима, једва састављати крај с крајем у држави са најтрпељивијим и
радно најспособнијим грађанима  зар то није жуђени циљ? “Кортикосоцијално?”, да, али
какве везе има с тим доктор који није обећао “лечење читавог човечанства”?
Примаран је програм  секундарна је физичка недаћа. Примаран је програм 
секундарни су људски, породични или материјални проблеми. Примаран је програм 
секундарни су социјални потреси.
Разумем ја да “недостојан стандард” не ствара повољне услове за депрограмирање, али
их у подједнакој мери не ствара ни индивидуално материјално изобиље све скупа са
социјалним статусом, па чак ни у случајевима када се на изглед не предвиђају никакви
стресови, пошто “и богати плачу”... болују, постају ЗАКОНОМЕРНО сиромашни и несрећни.
Из разних разлога, дабоме, али “ко о чему”, а ја о кармичким стањима човека.

***
 Изненађујуће ствари се ипак дешавају у нашем друштву. Ако послушате мој савет, већ
од сутра можете приступити експериментисању и уверити се да аутор ништа није измислио.
Покушајте да се присилите и да не читате новине, не гледате телевизијске емисије, ћутите,
никог ни о чему не запиткујете, али издржавши макар недељу дана у потпуној вештачкој
информационој блокади, открићете да сте свеједно “у току ствари” око најновијих догађаја
код нас, у иностранству или читавом свету.
Има један стари виц, још из доба застоја: “Срећу се два рудара у одмаралишту... (већ је
смешно). Један другог пита: “Па, како твоја леђа?” “Нешто боље”  одговара овај. “А твоја?”
“Исто нису лоше...” Разиђу се. Кроз неколико дана: “Па, како си? Како здравље?” Одговор:
“Да, нормално!” Прође неко време, опет се после терапије сретну: “Је л` ти лакше?”  пита
један, а други му одговара: “Ама, слушај, што се то нас двојица читавих недељу дана све о
здрављу, о здрављу разговарамо? Боље да попричамо о послу или политици!”
Нисам ја без разлога помињао “широко информационо пространство” за формирање,
преношење и упијање негативних социјалних програма управљања, пошто тога где све нема:
за столом током ручка код куће или у мензи, на радном месту или ћошку за пушаче, у јавном
превозу или продавници, у фризерском салону, сауни или у болници, пре гледања
телевизијског програма и после тога, “после или уместо”, пре “итд.” и после “тсл.” Притом се
користе не само разноразне ситуације, већ и наводе разноразни “аргументи и факти” (назив
листа).
С друге стране, “свако зло има и своје добро!” Где све нисам имао прилике да вршим
“корекцију” и рушим “превртача”, и какве све то облике није попримало... Водио сам отворене
разговоре и “демагошки” разматрао, “шалио се”, дискутовао, “доводио у ћорсокак” или
уверавао, доказивао, у спору се “рађала не само истина”. Заваран паролама “Перестројке и
Гласности” неко време сам се чак бавио публицистиком на нивоу општинског листа; не
дадоше да се уздигнем више од тога, премда, истину говорећи, нисам се нешто ни залагао,
пошто сам већ прикупио поприлично индивидуалног искуства у међуљудским односима.
Наравно да се таква “слобода говора и мишљења” не може назвати “корекцијом”, пре би се
рекло да је “заједничко бојно поље” послужило као “експериментална база” за уходавање
методе пошто на сеансама све изгледа другачије. И нисам то чинио зарад “наклапања”; беше
прилично занимљиво и поучно пратити реакцију “превртача”, “утерујући их у ћоше”.
“Саговорник”, када више нема шта да узврати, прво запада у стање извесне забуне, губи
се, упитно “шара” очима, а после подуже паузе чује се типична фраза: “Па, не знам...”, и тек
онда, ако није пронађен повод за “контранапад”, нагло се скреће са теме и у поновним
контактима се разговор никада не враћа на разматрану чињеницу. Формира се својеврсна
АМНЕЗИЈА, као да није ни било никаквог “информационог булажњења”, као да личност која
је све донедавно “онолико ватрено и страсно” заступала амбициозне бесмислице, никада
ништа слично о томе није ни говорила. Амензија постоји, али феномена депрограмирања још
нема. То унеколико подсећа на способност “занекивања”. “Па, није било и готово!”; заправо се
ту укључује систем заштите негативног програма који је принуђен да “функционалном
несвестицом” ублажава сопствени логички несклад у светлу преостале сасвим нормалне
психолошке структуре личности. Та реакција се не сме називати уобичајеним шаблонима
“противречја са самим собом”, “нелогичношћу”, “лицемерјем” и осталим, нити захтевати од
“саговорника” да плати пуном мером; “кад се већ ухватио у коло, онда нек игра!”, кад је већ
рекао “А”, нека каже и ”Б”. Такав “пресинг” не доводи ни до каквих позитивних резултата чак
ни у свакодневној “размени мишљења”, него ће следећи пут та особа сасвим избегавати
контакт са вама, користећи сваки повод.
Заштитна функција амнезије је за “превртача” добра још и зато што “саговорник” (ма
колико се околина трудила) не чује, па чак и не види “опонента” који узалудно покушава да
уметне своје виђење ситуације у “синдром монолога”; самим тим се формира наредно
“прилагођавање”. Ако ти не успе да носиоца негативног програма “ухватиш за језик” или ниси
себи поставио задатак да га “утераш у ћорсокак”, већ само пажљиво пратиш разговор,
“превртач” практично увек користи ПСЕУДОЛОГИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ сличне “логореји”
(говорном проливу), типа “лупио не размисливши”. У том случају МИСЛИ МОРАЈУ ВРЛО
БРЗО СКАКАТИ С ЈЕДНОГ ЛИКА НА ДРУГИ, подсећајући на “каскадни дует” или разговор
две домаћице на пијаци. Брзина мисаоних процеса током обраде “горуће теме” представља
још једну заштитну реакцију “превртача” на коју се обично не обраћа пажња, те се
“саговорнику” чини да је сасвим убедљив, а његови аргументи разноврсни и прилично добро
поткрепљени, али... сваког “саговорника” можете зауставити! Онда га замолити да не брза,
вратити се на “овлаш дотакнути лик”, логички наставити тему, опет га “утерати у ћоше”,
сачекати типичну реакцију “Па, не знам...” и... суочити се с наредном амнезијом. Он више неће
“опрани лик” користити као “аргумент и факт”, али будите сигурни да ће тема остати иста.
Имате још једну амнезију, а ефекта депрограмирања још увек нема. Притом, ако наставите
учешће у “разговору”, он ће протицати у истом темпу, као да “саговорника” нисте ниједном
заустављали нити молили да “не брза”.

Дакле... направимо паузу... зауставимо се... нећемо журити. Ако “очи клизе”, мисли
јуре, речи и ликови се прескачу, размислите да ли је ТО индивидуална реакција током читања,
или је ТО механизам прилагођавања негативног програма који покушава да изопачи моје
информације?
Наредни заштитни механизам негативних социјалних програма, осим убрзавања
“аналитичког” темпа је тзв. ЕМОЦИОНАЛНО ПОДЈАРИВАЊЕ мисли, речи, иза кога се врло
често назире секундарна корист у облику ЛИЧНОГ МИШЉЕЊА, личног односа или
саосећања, личне заинтересованости или амбиција, личних уверења или светоназора. Чак се и
по спољном изгледу “саговорника”, без нарочитог удубљивања у суштину изнете теме, може
установити да ли имаш посла с истином или ћеш чути још једно “булажњење” увек изнето
“помамно”, емоционално гестикулирајући, с карактеристичним сјајем у очима и изразом на
лицу. Али... свакога можете зауставити сличном или јачом емоционалном реакцијом, па онда
смирено наставити разговор по задатој логичкој схеми, самим тим “оправши још један лик”,
постепено сужавајући “бојно поље”, но преостаје вам само слабашна нада у то да ћете успети
да “све карте побијете”, пошто информациона и емоционална амнезија постоји, док ефекта
депрограмирања и даље нема, јер... “Паганини је и на једној жици свирао”, и суштина
дешавања се не мења.

Значи... будите смиренији... будите уздржанији. Ако се “нестрпљење” још и

емоционално обоји, покушајте да “без емоција” одговорите на питање доводи ли такво
“подјаривање” до спознаје истине и то не обавезно сада и не обавезно током читања књига
“чудног назива”... “Корени зла” или ”Трећа сила”?

***
 ШТА ПОСЕЈЕШ?

Не сећам се ко је то рекао да ако се људске жртве броје јединицама или десетинама,

онда је ТО кривично дело, а ако хиљадама, онда је ТО већ политика. Притом је ретко ко за
последице такве “политике” сносио личну одговорност. Зашто се тако дешава на нивоу
државног уређења  то уопште нису моје ствари, али не могу а да не обратим пажњу на
“никакву реакцију” жртава, пошто функционална амнезија премда и објашњава тај нечувени
социјални феномен, од тога никоме није лакше. Чини ми се да код Солжењицина има оваква
фраза: “људе пеку, а они кажу: “Што лепо мирише!” “Црни хумор” је обратна страна
несвестице (а ово сам већ ја рекао), обојена примитивним емоцијама ЦНП, али о томе нешто
касније.
За почетак, мали “историјски екскурс” у “аргументе” и “факте” који су били, тицали се
сваког од нас, “запењено” се разматрали на сваком ћошку, али су, као замахом чаробног
штапића, за тили час нестали “кано мамути” и на изглед заувек. “Превртач” је свему дорастао,
а да и не говоримо о догађајима од “пре сто година”. Ту је све “добрано заборављено”, а с
друге стране, шта централном негативном програму треба да “чепрка по прошлости” кад има
силесија “горућих тема”, а ако и затреба некакво позивање на историју, оно се увек на “бојном
пољу” јавља у “новом светлу”...
Имајући у виду ту информациону “кухињу”, упорно ћу се присећати и анализирати,
пошто “време лечи” ако се у њега завири “с друге тачке гледишта”, и то чак нећу чинити у
циљу откривања аналогија, пошто се друштвена и индивидуална свест исто онако разликују
као и публицистика и метода информационе корекције.

Повремено се обраћајући теми: “Нико није заборављен и ништа није заборављено!”,

користећи канале средстава јавног информисања, људи пре или касније почињу да препознају
праве хероје, постављајући спомен-плоче, полажући цвеће на место где се планира дизање
споменика, или прилажући личну уштеђевину за обнову срушених и оскрнављених светиња. А
шта се друго може учинити кад “једних више нема док су други тако далеко” (цитат из
“Евгенија Оњегина” А.С. Пушкина; односи се на декабристе  обешене или прогнане у
Сибир)? Нека им је лака црна земља, царство Небеско, а сећање на њих  вечно, или “заувек
сачувано у нашим срцима!”. Оборимо главе, одћутимо минут, окренемо се и одемо до следећег
“јубиларног датума”.
Је л` животно потребно? Да, наравно! Само... покушајте да на тај начин излечите макар
једну болест. Схватам ја да користим “забрањени поступак” пошто се “не сме бркати Божји
дар с кајганом”, и врло добро! И хвала Богу! Али, публицистика и ја имамо различите циљеве,
премда је ТЕМА ИСТА, па се ни резултати не могу поредити. Прогресивно друштво је,
“перући ликове” и дижући споменике, скоро уверено да се светиње више неће скрнавити, а ја
из “информационих наноса” морам “откопати” оно чега се нико никад не би сетио, обратити
пажњу на оно о чему нико није ни зуцнуо, вратити вредност ономе што је увек било
обезвређивано, постићи да “опрани ликови” остану нерањиви у околној друштвеној средини
која можда има право да мисли у другим категоријама, али... “јавно мнење” јесте и биће још
незнано дуго “сасвим нелојално” према индивидуалним и људским вредностима. Нек ја и
гледам на дешавања “са свог звоника”, нек и разматрам “истину” са становишта кармичке
медицине, но, резултати корекције су реално осетни у случају да пацијенти макар почну да
допуштају елементе “новог мишљења” у претходно складном систему “публицистичких
вредности”; макар га и не преиначујући, не чинећи никакве преображаје у делу сопствене
свести који је увек припадао “социјалној психологији”. ХОЋЕ ЛИ СЕ У ВАМА ПОЈАВИТИ
“ДРУГАЧИЈА ТАЧКА ГЛЕДИШТА” на прошле или текуће социјалне догађаје, хоће ли се
уздићи нешто изнад “клупице”, хоће ли се претворити у “постамент” или “звоник” или ће
можда доћи до истинског преиспитивања које граничи с “револуционарним престројавањем
свести”  то не знам. Све је могуће...
Хајде да покушамо, ништа не мењајући у сопственом светоназору, да му прво додамо...
“Треће око”. Досад сам се “културно и учтиво” односио према публицистици и “околишио”, а
сада је дошло време за извлачење закључака, пошто сам све што сам досад радио, чинио у
једном-једином циљу  да “оцртам” предмет који вас интересује, да га “издвојим” из
информационог шаренила и ево шта је као резултат тога испало:

1. Негативни програми управљања, базирани на нивоу свести, разликују се од сличних

програма на подсвесном или на нивоу информационих центара физичког тела по томе што се
УКЉУЧУЈУ У ОСНОВНУ СТРУКТУРУ ЛИЧНОСТИ. Они не делују неприметно, доводећи
човека у краткотрајно “неурачунљиво стање”, већ се ЈАВНО ИСПОЉАВАЈУ и не само да себи
привлаче негативне ситуације, већ и гурају човека у негативну ситуацију, одвлачећи га скоро
свесно ка престолу “Треће силе”. Хоћете ли поћи или не?

2. У вези с тим што се човек “сасвим свесно тако понаша!”, формирају се рањива места
на физичком нивоу. Сем тога, с њим се систематски дешавају “не нарочито срећни догађаји”
који, с једне стране, одржавају програм у виталном стању, а с друге, ти догађаји “имају пуно
право на сарадњу са човеком као са “рођаком”. Сам програм нас, опет, знатно чешће доводи у
негативне контакте, а као резултат тога стичемо секундарну корист, али на фону примарних
проблема који се “не свиђају баш нарочито”, али које сматрамо за “међусобно невезане
ствари!” Другим речима, “и хоће ми се, и сврби ме, ал` ми доктор брани“ (пословица  и хоће
ми се, и сврби ме, ал` ми мама брани). Да л` бисте да оспоравате?

3. Кармичка стања условљена, на пример, негативним социјалним програмима,

упадљиво се разликују од кортиковисцералних оболења. Та стања се не коригују методама
тешења, покајања или методама добробити. Да л` се слажете?

4. Кармичка стања садрже деформације не само на физичком нивоу, већ и на

материјалном. Деформације обухватају међуљудске и породичне односе. Сем тога, програми
су праузрок “социјалних потреса”, али за корекцију било којих негативних последица или
спречавање будућих неопходно је вршити корекцију код носилаца информационих
“превртача”. Ако је то породица, потребно је радити са свим њеним члановима. А ако је то
друштво, ко је онда, по вашем мишљењу, тамо носилац? Другим речима, корекција има
“кортиковисцерални, кортикоматеријални”... “космички и упоредо с тим политички, скраћено
космополитички значај!” (по А. Рајкину), али ја имам прилике да радим с најобичнијим
људима. Задатак да “излечим читаво човечанство” никада себи нисам постављао. А ви?
 5. Негативни социјални програми се не састоје из хипертрофираног позитивног “односа
према људима уопште”, што уопште не захтева било какав доказ у случају њиховог
испољавања у виду “Етикете”. Програми садрже ОБЕЗВРЕЂУЈУЋУ ИНФОРМАЦИЈУ, а не
“везаност”, и ма шта тамо тврдили неки стручњаци за “кармичку медицину”, једино враћање
прикладне оцене доводи до позитивних резултата. Ако су то програми САМО
ОБЕЗВРЕЂИВАЊА, онда је, значи, потребно мењати НЕДОСТОЈАН ОДНОС ПРЕМА
САМОМЕ СЕБИ. Како се човек може недостојно односити према самоме себи ПУТЕМ
“НЕДОСТОЈНОГ ОДНОСА ПРЕМА ЉУДИМА”?
ТАКАВ ОДНОС има сасвим конкретан “облик” и широко је распрострањен у друштву,
ти програми имају одговарајуће називе, и они постоје као објективна реалност независно од
наше необавештене свести. На постављено питање сам спреман да сасвим стручно одговорим,
а “животну забуну” или “незнање” које се сада јавља код читаоца, не улази у класификацију
негативних социјалних програма управљања. Читајте даље.

6. Метода информационе корекције узима у обзир “конкретну болешљивост” у

конкретној ситуацији. Без обзира на навођену шароликост, књига није “свеопшта теорија”, не
доспева у рубрику “забавно штиво” нити икоме даје право на “кармичку хипердијагностику”,
пошто исто онолико колико је оправдано оптуживање онкологије за настанак
“канцерофобије”, исто толико је оправдано и оптужити кармичку медицину за “кармофобију”.
Разумете?

7. Негативни социјални програми управљања поседују специфичне заштитне функције:

“амнезију”, “убрзавање мисаоних процеса” и “емоционално подјаривање”. Њих треба да има у
виду не само стручњак, већ и пацијенти. Јасно?

8. Корекција негативних социјалних програма принципијелно се разликује од

“публицистичких раскринкавања”. Без обзира на то што имамо идентичне информације о
“горућим темама”, закључци испадају различити, па се ни резултати не могу поредити. Јесам
ли све приступачно објаснио? Ако не, покушајте да обратите пажњу на тачку бр. 7 и поново
све прочитате. Ако јесам, онда настављамо.

“Амнезија” или ”несвестица” могу бити различити. Ако је човек доживео тешку
повреду лобање и мозга, излив крви у мозак, “нализô се ко звечка” и извршио злочин, а када се
отрезнио апсолутно се ничега не сећа, или је доспео у екстремну или психотрауматизујућу
ситуацију и постао “неурачунљив”  све су то тешки и скоро органски поремећаји централног
нервног система, добро познати здравственим стручњацима. Најчешће имамо посла са
“функционалном амнезијом” пошто је “сабеседник” уз мало напора ипак у стању да чује или
види човека који покушава да му нешто објасни.
Сем тога, није нарочито тешко присетити се не тако далеке прошлости, ако вас лепо
замоле. Истина, на лицу оног који се “присећа” појавиће се не баш најзадовољнији израз, као
када бих гимназијалца замолио да изађе пред таблу и издиктирао му да кредом напише:
“Момо само амо”. Извесна недоумица “А чему све то?” неизбежна је на самом почетку
депрограмирања, али вам обећавам да ћемо се, ОДЛАЗЕЋИ У ПРОШЛОСТ, обавезно вратити
у данашњи дан, и на вашем лицу ће се појавити сасвим други израз.
 ***
Тема овог часа “није Бог зна шта”, најобичнија је. И раније смо је разматрали “на
сваком ћошку”. Попричаћемо и сада... “о хлебу насушном који из године у годину...
поскупљује, и од кога (из разних разлога) поједини носиоци информационих “превртача”
покушавају да нас “коначно одвикну!” Ништа мање од оног Циганина који је учио коња да “не
користи” сено, и он “малтене навиче, ал` проклет био! Црче!”
Немојте мислити да ја “слона нисам приметио”, покушавајући да анализирам
информационе процесе који се одвијају “унутар лобање” појединих “мислилаца”... Чему
користити измишљена лица, када постоји “јачи магнет”? Али, ево још једног “вицкастог
примера” управо на ту тему. “Американци питају Русе: “А што се код вас после атомских
проба објављују... прилично чудновата саопштења да је на вашем полигону извршена проба
бомбе јачине од 20 до 150 мегатона?” А наши одговарају: “Кад смо ту... ј... бомбу утуривали у
шахт, МИСЛИЛИ СМО да има само 20, а она  КАД ГРУНУ!” Но, “шалу” на страну...

Тешко да се у нашој земљи може наћи иједан човек који се никад у животу није суочио
с најразличитијим РЕГЛАМЕНТИРАЈУЋИМ ИНСТРУКЦИЈАМА “за поштовање...” Није
важно шта је ТО, да ли натпис у мензи: “Поштуј труд чистачице!” или “Умерено узимај хлеб
уз ручак, хлеб је драгоцен! Не расипај га!”, можда је то табла на нахереном стубу “Не улази!
Усмртиће те!” или у мусавој кабини с нагорелим дугмићима на зиду ишараном порнографским
цртежима и крепким изразима изненада откријете “Правила коришћења путничких лифтова”.
Међу излепљеним рекламама на зиду вагона “кô на крмачи седло” још увек стоји натпис
“Одговорност за кршење правила коришћења московског метроа”. У свакој јавној установи, од
успешне фирме све до оне на издисају, међу осталим реквизитима повешаним на зидовима,
може се пронаћи руком нацртан “План евакуације службеника у случају пожара”, потписан од
руководиоца установе и оверен округлим печатом!
Свака медицинска сестра дужна је да зна шта је то “Тростепена оперативна контрола
поштовања правила заштите на раду”, сваког месеца се потписујући у одговарајућем
“Дневнику инструктаже” у случају да на радном месту има решо. Ово се може по вољи
наставити, пошто су негде тамо на неком “Светом месту” вероватно сва та “регламентирајућа
документа...” сабрана у јединствено вишетомно дело, али... тешко да ћемо наћи ИЈЕДНОГ
АУТОРА способног да запази сваки исправан или погрешан корак. Кажу да се читави
институти баве сачињавањем најразличитијих инструкција, а ако тај процес пратимо по
временској линији, пронаћи ћемо ИСТОРИЈСКЕ КОРЕНЕ ПАПИРОЛОГИЈЕ врло далеко од
данашњице:

“Аутор сматра, очигледно, да се код нас премало папира и мастила траћи на израду
бесконачних “типова”, “образаца”, “правилника”, “узорних правилника”, “нормалних
правилника” итд. итд. Највероватније су развијене капиталистичке земље толики успех
постигле захваљујући изобиљу “образаца” сачињених од побожних чиновника!.. Јадни
Французи би се, вероватно, грохотом насмејали над предлогом да се организује “посебно
специјално друштво”... ради пружања помоћи око устројства разноразних друштава! Но тај
смех би, дабоме, представљао само испољавање познате француске лакомислености,
неспособне да схвати руску темељитост. Ти лакомислени Французи не само да при
организовању “удружења сваке врсте” претходно не организују “друштво за пружање помоћи
удружењима”, него чак  horribile ducti! (страшно је и рећи) претходно не израђују “узорне”,
“нормалне” обрасце ни “упрошћене типове” различитих друштава... Борити се против “кулака,
лихвара, гуликожа, пљачкаша” путем усавршавања “образаца”, шта може бити смешније од
тога? Образац су петоспратне гломазне кочије, и чак да пође за руком њихова изградња, не
могу се с места померити. Сазрела је истинска потреба “за стварање при том друштву
специјалног органа... посвећеног искључиво проучавању задружног покрета у Русији и
иностранству...” Маните се, љубезни! Друга је ствар  пентрати се по јабуку која тек зри, али
још није сазрела! Или ћете сломити врат, или ћете покварити желудац незрелим воћем. Да, да,
г. Левицки! Када покварени желудац човеку смета да једе како треба, онда му ништа друго не
преостаје до да чита о томе како други људи једу. Међутим, у толикој мери болесном човеку,
по свој прилици, ни доктори не би дозволили да чита о туђим невољама: такво штиво може
побудити неумерене апетите који не одговарају дијети. У том случају би доктори били сасвим
доследни”.

Гарантујем да се нисте досетили из каквих праизвора је овај цитат узет, ни ко је аутор

таквих исказа. Де, размислите, молим вас, промозгајте. Време је неограничено, није ово квиз
“Шта? Где? Кад?” Обратите притом пажњу на то које су информационе аналогије коришћене
за постизање ефекта “публицистичког раскринкавања”. Мени као лекару годи сазнање да се
здравствени проблеми изједначавају са социјалним проблемима, премда за кармичку
медицину у то доба нису ни начули. Па, јесте ли се досетили? Тачно! То је Владимир Иљич
Лењин! 1897. г. Сабрана дела, том 2, цитат из чланка “Поводом једне новинске белешке”. Ето,
и тога беше.
Једно је ту лоше. Ма колико “измишљали рупу у саксији”, ма колико лупали главу око
“нових правилника”, ма где их качили, “људи свеједно не разумеју!” А шта бисте ви хтели?!
Ваљда да се ћути кад газе травњаке?! Кад не би викали у ходницима, не би било натписа
“Тишина!”, кад не би турали нос где не треба, не би било плочице “Беспосленима улаз
забрањен!” Још увек наша “друштвена свест и култура” није достигла такав ниво да бисмо
могли “без повоца”, пошто је код нас народ... уф, који народ! Је л` тако или није? Није ваљда
да вам такве мисли нису падале на памет? Јесу, а сада настављам с цитатима:

“...“Известија” од 17. маја објављују предугу, предосадну, пренепаметну одлуку свог

економског одељења о борби против расула... Шта је то? Чему сва та кукавна, убога,
бирократска старудија? Чему идиотска гњаважа са “представкама”? Светитељи! Ето ње,
“продубљене тактике”! Јадна Русија! За њу су говорили да увек носи старомодне шешире које
је Европа одбацила. Парламента код нас још нема, а парламентарног кретенизма колико вам
воља... Борба против расула путем множења комисија. Велелепне мисли, изванредни планови.
“Економско одељење ће се трансформисати... слушајте, слушајте! у одељење за организацију
привреде”... Изванредно! На правом смо путу! Земља ће се смирити! Одељење је пре-име-но-
ва-но. О, мудраци! О, комедијанти! О, законодавци! О, Лујеви Блани!.. Г. Струве пише: “За то
време на народ скоро да нико и не мисли; међутим, чини се, по правилима буржоазије, све ЗА
НАРОД, НА ЊЕГОВ РАЧУН; међутим, сваки друштвени радник и литература сматрају за
обавезу да надугачко и нашироко распредају о његовом добру... У НАШЕМ
ДЕМОКРАТСКОМ ВЕКУ није г. Суворин једини који јавно признаје љубав према народу и
говори: “Једно што сам увек волео и умрећу с том љубављу  јесте народ. И ја сам пореклом из
народа” (што још увек апсолутно ништа не доказује); међутим чак се и “Московске
ведомости” некако сасвим друкчије према њему односе, и некако на свој начин, свакако, брину
о његовом добру. Сада није преостао ниједан орган штампе налик на покојну “Вест”, тј.
очигледно ненаклоњен народу. Међутим, очигледна ненаклоњеност била је боља зато што је
тада непријатељ био огољен, као на длану: видело се с које стране је будала, с које лупеж.
САДА СУ СВИ ПРИЈАТЕЉИ и истовремено СВИ  НЕПРИЈАТЕЉИ; све се измешало у
општем хаосу. Народ је, као што Успенски каже, управо обавијен некаквом маглом која човека
скреће с памети и пута. Раније је он пред собом видео САМО ИСКРЕНУ НЕЗАКОНИТОСТ,
док му сада говоре да је ОН ПОДЈЕДНАКО СЛОБОДАН КАО И СПАХИЈА, говоре да ОН
САМ УПРАВЉА СВОЈИМ ПОСЛОВИМА, говоре да га УЗДИЖУ ИЗ МИЗЕРИЈЕ И
ПОСТАВЉАЈУ НА НОГЕ, док се кроз сву ту бригу ПРОВЛАЧИ, ОМОТАВАЈУЋИ ЈЕ
ТАНКОМ АЛИ ЖИЛАВОМ НИТИ, ЈЕДНА БЕСКРАЈНА ПОДВАЛА И ЛИЦЕМЕРЈЕ.
Вероватно ће ускоро о љубави према народу почети да говоре зајмодавци и порезници”. То је
тачно! Г. Енгелхарт саркастично примећује: “Брига о мужику увек је била и јесте главна брига
интелигентних људи. Ко за себе живи? Сви живе за мужика!.. Мужик је ГЛУП, НЕ МОЖЕ СЕ
САМ СРЕДИТИ. Ако се нико не побрине за њега, ТАЈ ЋЕ СВЕ ШУМЕ ПОПАЛИТИ, СВЕ
ПТИЦЕ ПОБИТИ, СВУ РИБУ УПЕЦАТИ, ЗЕМЉУ УПРОПАСТИТИ И САМ ПОМРЕТИ”.
(В.И. Лењин, 1894-1895. г. Сабрана дела, том 1-2, “Каквог се наслеђа одричемо?”, “Економска
садржина народњаштва и његова критика у књизи г. Струвеа”)

Није ваљда да лидер бољшевизма није знао за процесе који су се у Русији одвијали
стотинама година уназад? Дабоме да је знао, али су ти процеси у ТОМ ДЕМОКРАТСКОМ
ВЕКУ неупоредиви с оним што се одиграва у НАШЕМ ДЕМОКРАТСКОМ ВЕКУ. Притом, ту
су “умешали прсте” управо “зналци” и то не само “путем усавршавања правилника”, притом су
о љубави према народу убрзо почели да говоре не “зајмодавци и порезници”, притом “приче у
строју” на ту тему и дан-данас трају. А сада покушајте да извучете самосталне закључке о томе
каквог се то “наслеђа” и КО “одрекао”? Јесте ли извукли закључке? Врло добро! Настављамо.
Бацимо поглед на поједине чињенице које спадају у делатност “светиње над светињама”, где
“све разумеју...”, одакле прате и регламентирају сваки наш корак, где раде “читави
институти!”, где се у јединствено вишетомно дело мора сабрати сва “акумулирана мудрост”
коју све досад “не прихватају примитивни и некултурни људи” и где је њима (као
беспосленима) “Улаз забрањен!”
Не сећам се тачно, пре једно две године или нешто мање читава земља је из средстава
јавног информисања сазнала за још један “ванредан догађај!” који је задесио град Набережније
Челни: “Изгорео је КамАЗ!” Не камион, не просто неки забачени угао док је дежурна била
“ограничена” медицинска сестра, већ се ЧИТАВА ФАБРИКА у мирно доба претворила у
рушевине... Шта је то? И како се ви односите према тој општепознатој чињеници?
Хајде да мало парафразирам оно што сам на почетку написао: ако се ствар заврши
прогорелом рупом на белом мантилу и почађавелом просторијом, то је “Неодговорност!”,
“Немарност!”, “Грубо кршење Правила!”, и ТО сместа захтева “административну или...
кривичну одговорност!” како надрируководиоца, тако и подређених, а сем тога, ТО захтева
“надокнаду материјалне штете причињене држави” наредбом или... судским путем. Али ако се
“штета” рачуна на фабрике.., регионе.., милионе или милијарде “У.Ј.” (условних јединица), а
можда и хиљаде људских судбина и живота, онда, извините, ТО ВИШЕ НИЈЕ ПОЛИТИКА,
пошто: МИ смо мислили, а ОНА “кад груну!”
 Ма, наравно да ће “скретничара” обавезно пронаћи и “позвати на одговорност!”, то се
не може избећи, али се поставља питање: “Којим сте то местом МИСЛИЛИ?” Добићеш ти
своје, Кундалини! Ама за такво “змијство” не знам шта следује?! Међутим, све “најстроже
казнене мере” према ауторима остварених пројеката колебају се у границама од “Показати јој
но-но!” до “стрељати је из... праћке право у тртицу!” Изгрдили је и доста! Зато што “ми смо
ХТЕЛИ како је најбоље, а ИСПАДА нам као и обично...”

Не, не, пријатељи моји, тако се не сме! Ваше мисли не иду у задатом смеру. Ама ја сам
упозоравао да се метода информационе корекције знатно разликује од “публицистичких
раскринкавања”. Склопите, молим вас, ову књигу, отиђите на било који “Митинг протеста!” и
тамо ћете с више ефекта постићи ЗАОШТРАВАЊЕ СТАЊА под условним називом “Доле
буржуји!” или “Сви на барикаде!”, или “Колико се више ТО може трпети?!” Хтели-не хтели,
мораћете се смирити, присетивши се ефекта “емоционалног подјаривања” које никада не
доводи до истине; ТРЕЗВЕНО и са друге тачке гледишта анализирајте СВАКУ ВАПИЈУЋУ
ЧИЊЕНИЦУ “СОЦИЈАЛНИХ ПОТРЕСА”. Ако сте завршили, настављамо.
Конкретно што се тиче “КамАЗ”-а. Пре него што је фабрика “скроз изгорела”, било је
потребно ПРВО СМИСЛИТИ, па онда изградити такво “индустријско чедо” које је у начелу
“способно да изгори до темеља”. Међутим, за такве “проналаске” би ауторе пројекта прво
требало... уписати у “Гинисову књигу рекорда”, пошто тешко да се у светској пракси може
пронаћи сличан “објекат”. Наравно да ја нисам стручњак за машиноградњу; врло је могуће да
у нашој држави свако предузеће може “планути ко буктиња” само ако “скретничар” зафрљачи
опушак где не треба, не бацивши поглед на натпис “Забрањено пушење!” Врло вероватно тај
натпис, смишљен од “богобојажљивих чиновника” представља најсигурнији гарант
индустријске безбедности, док инжењерска мисао читавог света још није успела да смисли
друга технолошка решења...
Ма нек иде с милим Богом и Циганин и његов коњ, али шта да се ради са “свенародним
изградњама”? А колико је још таквих “ударних комсомолских објеката” у нашем
“демократском веку” ако не баш изгорело, оно претворено у “установу на издисају”? Не
уклапа се та “ђавоља кухиња” у убедљива “публицистичка раскринкавања” на протестним
митинзима, пошто постоји битна разлика између ПРВОБИТНИХ ДОБРИХ НАМЕРА и ПУТА
КОЈИМ НИКУД НЕЋЕШ СТИЋИ, између информационих “хтели смо како је најбоље” и
конкретно-осетног “а испало нам...” Примаран је програм  секундарне су деформације, и није
ствар само у компетентности или некомпетентности “читавих института”.
Неопходна је АНАЛИЗА НЕГАТИВНОГ ПРОГРАМА у коме се одмах открива следећи
“склоп”: у њему ће увек на првом месту бити “стваралачко озарење!”, а на другом месту
“материјални и људски... ресурси”. Само тако и никако другачије! Независно од тога што ће се
све то вршити “за човека”, зарад “светле будућности” или “из љубави према народу!”, ако је
примарна “хуманистичка идеја”, док су ИНТЕРЕСИ ЉУДИ секундарни, неће бити добробити
на Земљи! Вероватно тако и поступају у читавом цивилизованом свету, не проналазећи нити
усавршавајући на самом почетку “правилнике” или “уставе”. Прерано нам је да амбициозно
изјављујемо како “најпрактичнију... ствар представља добра теорија”. Пре ће бити да је то
изузетак из општих правила, а не систем, тим пре не у размерама наше државе.

Молим вас, не покушавајте да ме “ухватите за језик” постављајући “запетљана

питања”: “А шта то значи у првом реду мислити на интересе људи?” Нисам ја тај који треба да
одговори на то питање, нити сте ви ти који треба да о томе мисле, кад смо већ сви ми
обједињени у људску заједницу, а “читави институти” морају да раде У ТОМ СМЕРУ,
мислећи у другом реду на претварање у живот индустријске мисли која МОРА ДА СЛУЖИ
ЉУДИМА, а не “државним интересима”. Е, онда ће бити и Државе, и људи у њој неће живети
“испод границе сиромаштва”.
Једино радује то што се нису све “идеје” које су смишљане или се још смишљају,
спроведене у жалосну стварност. Ако се са стране посматрају “политички окршаји” или
“распоређивање кадрова”, на пример, у возилима градског саобраћаја или за трпезаријским
столом, на послу или у просторијама за пушење, понекад ти дође да се “левом ногом
прекрстиш”, пошто се аутори таквих “преуређења” с њиховим “рецептима” још увек нису
издигли изнад “кухињског нивоа”, јер они “запењено” разматрају, али... тиме зарађују само
индивидуалне кармичке проблеме. Жао ми је људи, наравно, али “не могу се сва уста
зачепити”. То су њихови приватни проблеми, и добро да је тако... Али колико је таквих
“мислилаца” “Перестројка” избацила с омиљеног места иза фрижидера на ниво
“вишепартијског плурализма”? Колико то још да “на сопственој кожи” изнова и изнова
доживљавамо “револуционарне трансформације” у којима су идеје “Све у име и све за
добробит!” примарне, а сами људи “ради светле будућности” морају прво да “притегну каиш”
да би сутра живели боље него данас?
Таквог “сутра” никад није било нити ће га икад бити! Сем тога, у негативним
социјалним програмима управљања “светла будућност” обавезно мора ДОЛАЗИТИ У
ПРОТИВРЕЧНОСТ са “заосталом” или “никаквом” садашњицом. Притом се садашњица мора
прво обавезно у овој или оној мери учинити још “заосталијом” или “сасвим никаквом”, али
зато потом... “До темеља! А онда...” А како другачије? Окршаја тим поводом уопште нема, та
тема се чак никад и нигде није разматрала. Сместа се “одричемо таквог наслеђа!” Сместа
почињемо планирање “светле будућности”, а ако “друг не схвата”, “звекнути по тинтари” свог
политичког опонента због “прогресивне непромишљености”, “запењено” доказивати предност
“новог мишљења”, не треба нас учити.
Кад погледаш са стране, све један лепши од другога, не знаш ког пре да погледаш, не
знаш коме да даш предност. И давали су... “најпаметнијем”, “оном без длаке на језику”. Ми
обожавамо секундарну корист у игри где један другога без икакве гриже савести “`нако
зналачки етикетирају!” “Гле, како га је само?! А?” “Хлеба и игара!”, али где је све изистински!
Зар се то и поредити може с некаквим тамо “акционим” кад у стварном животу имамо “такве
филмове”?

Доста, пријатељи моји, доста, ућутаћу, пошто се сваки мој “мудри закључак” може
свести на став “субјективног опажања”, “појединачног уопштавања” и “нестручних тумачења”,
притом независно од тога што је свима одреда дозвољено да на било ком кухињском нивоу
решавају “светске проблеме”, јер и та “занимација” има своје историјске корене:

“...Како се само у последње време појавило много социјалдемократских Ломоносова! 

приметио је један друг, имајући у виду запањујућу склоност многих... особа да
НЕИЗОСТАВНО “СОПСТВЕНИМ УМОМ” долазе до великих истина” (В.И. Лењин, Сабрана
дела, том 6, “Приповест о томе како је Мартов продубио Плеханова”).
 Схватам ја сопствени безизлазни положај, пошто је доктор дужан да, користећи
методику информационе корекције, “онако својски поткрепи своје аргументе!”, наводи
упечатљиве примере из праксе зарад осмишљавања збивања, да се позива на уверљиве
информационе доказе (пожељно с навођењем књига, чланака и страница), па ће тек онда РЕЧ
КОЈА ЛЕЧИ ући у логичке операције пацијентове свести. “На реч” се верује само
информационом апсурду “превртача”, док истина мора сама себи прокрчити пут, и ма колико
“трновит пут” да је “учитељ” прошао  то је његов проблем! Нама дај готово решење, али
ћемо и њега почети да “меркамо и прекрајамо”, вршимо свакојака “испитивања на
педикулозу”, постављамо “незгодна питања”, све у свему, “ако је то истина, она је и у Африци
истина, издураће, није му први пут!”
Не жалим се већ поуздано знам чиме да узвратим “свакој куварици” која намерава да,
све седећи иза фрижидера, управља државом, пошто она то не намерава због своје
покварености или из љубави према уметности, већ због оног “троугла” који се врло “тешко
окреће у задатом смеру”. Ја знам како да га окренем. Верујте ми да неоснованих закључака
неће бити, а појединим читаоцима се “неће учинити да је мало”, само мало стрпљења. Притом
држави није ништа лакше због “превртача”, ако се изненада “горуће теме” дочепају средства
јавног информисања или она постане “темељна теорија” наредних “социјалних
трансформација”, али то нису моји, већ државни проблеми...

“Анатомија” и “физиологија” негативних социјалних програма управљања “у голом

виду”, независно од статуса њихових носилаца, ето шта треба да нас у првом реду занима, а
тек потом методе њиховог конкретног дешифровања код конкретног “саговорника” с потоњим
индивидуалним или социјалним преображајима...
После извесног времена информациона садржина програма као да сама по себи
“дотраје” и не захтева репрограмирање. На пример, ми сазнајемо да, све време се налазећи
“испред читаве планете”, доспевамо “на прво место отпозади”, између осталог, у области
здравства или образовања, који су до одређеног историјског тренутка сматрани за “најбоље на
свету!”
Поједини одважни социолози су чак вршили одговарајућа истраживања која су
показала да ђаци кроз две или три године од завршетка школе, ако не наставе школовање на
факултету или средњој школи, поседују ниво знања који се у области физике ограничава
магловитим сећањима на презимена научника који су открили Њутнове, Архимедове или
Омове законе.
Из области геометрије се читавог живота памти само теорема опевана у песми:
“Квадрати над катетама су једнаки квадрату над хипотенузом; Питагора  човек од квадрата
си ти!”; знања из руског језика и књижевности ипак омогућавају писање писама кући, где се
смисао разоткрива одмах “у првим редовима мога писма”, које може почињати овако:
“Пошаљи сланине. Здраво, мама!” А да и не говоримо о учењу страних језика на које нам је
отишло 6 или 7 година у школи и нешто мање на факултету.
Што се тиче друштвених дисциплина као што су “Историја КПСС” или “Научни
атеизам”, сада је препоручљиво да се све скроз заборави као кошмаран сан! На основу
сопствених посматрања знам да је до скоро “органске амнезије” у тој области код студената
долазило знатно раније, тј. неколико сати или дана после полагања испита, без обзира на
обавезно присуство свим предавањима током школске године, писање реферата, рад с
изворним делима из којих су се морали вадити цитати.
Притом су у домаћем задатку биле наведене чак и странице које су прописивале читање
класика “отален и дотлен”. Наравно да се могло и више од тога прочитати, али очигледних
лудака међу студентима не беше...
Биће јако добро ако се сада читалац присети предговора моје прве књиге, конкретно
поднаслова “Откуда шта искрсава?” у коме је аутор овлаш дотакао тему извесног
“специфичног истраживања”, позивајући се на “тоталитарни процес лењинијане” у коме је
остала непроучена повећа “бела мрља”. По мом мишљењу, В.И. Лењин је у својим делима
иступао у првом реду као ненадмашан психолог, као личност са својеврсним системом
вредности, са својим схватањем “социјалне неправде” и с изванредним методама
програмирања широких народних маса.
Дабоме да ме нису програм обуке на факултету ни пука знатижеља приморавали на
излажење ван препоручених оквира читања класика. Године су отишле на психолошку
анализу тих дела, и нимало ми није жао што прикупљени материјали чине “вишетомни
рукопис” који никада неће бити објављен. Између осталог, да бих извукао одређене закључке
на тему: “Лењинове идеје су бесмртне” морао сам добро проучити и повадити изводе из око 35
томова његових сабраних дела, али ми је психоаналитички рад на “аргументима” и “фактима”
из даље прошлости добро послужио, пошто сам сада у стању да информације тако уобличим
да уопште не смарају.
Пре ће бити обрнуто, спајајући пријатно с корисним, користећи само незнатан обим
систематизованог материјала (кога ће бити сасвим довољно за закључке који неће бити
неосновани), надам се да ће ОВАЈ ДЕО КЊИГЕ бити знатно ближи читаоцима склоним
тематици “забавног штива”. Обећавам, тешко да ћете игде опет наићи на сличне податке
пошто је много тога већ у прошлости; чак ни за бивше комунистичке раднике различитог
нивоа, као ни за уметнике, “жива лењинска реч” више уопште није интересантна.
Снимивши на заласку “застојног периода” телевизијску сапунску оперу у 24 епизоде,
аутор серије (Н. Губенко, чини се), на нови начин је искористио само општепознату вођину
биографију, не потрудивши се да узме најизразитије “примере” његових мисли и “крепких
речи” којима сабрана дела буквално врве.
Штета, могла би испасти чудесна представа, чак и за било ког мајстора уметничке речи
или театар једног глумца, али... сви “сценарији” се чувају само у личној архиви доктора
Темњикова. Опет понављам да су информације коришћене у овој књизи  неопходне, премда
су само трунчица онога што би се могло појавити “у свој красоти!”
На сличан начин сам обавио и анализе “руских поетских писанија” и анализе “Светог
Писма”, што сам већ помињао, и зато, ако узмете у руке дела вође светског пролетаријата,
тешко да ћете тамо наћи КАО ЈЕДИНСТВЕНУ ЦЕЛИНУ оно што ћете овде прочитати, али,
обједињавајући психолошки “вођине мисли и осећања” из разних извора, нисам им додао
ниједну реч и само у циљу лакшег приповедања нећу се позивати на називе чланака, томова и
страница. За објективност изложеног материјала сносим одговорност пред свим члановима
КПСС.
Разумем ја да “све тече, све се мења” и то не увек набоље, и није ствар у томе што
комунистички наследници нису били налик на свог учитеља ни по спољном изгледу, ни по
начину живота, или што нису поседовали усмени или писмени “говорнички дар”, те су чак
каткад били посвађани с дикцијом због поодмаклих година. Ствар је у томе што предавање
марксистичко-лењинистичке доктрине није било засновано на информационом “камену-
темељцу” на коме би се градила читава историја борбе за нашу “светлу будућност”. Кога сад
оптуживати за недоследност? Тешко је рећи, кад већ “млади нараштај” томе нису учили, а и
сами “следбеници” су с информацијама “из прве руке” били упознати у границама “отален и
дотлен”. Дакле, ШИРИМО ГРАНИЦЕ.
Пред читаоцем неће бити мумифициране досадно-научноматеријалистичке истине
добро знане или дебело заборављене од студентских дана, већ ЖИВА ЛЕЊИНСКА РЕЧ од
које је све и почело:

“Господин Михајловски износи још један феноменалан аргумент против нас. Г.

Каменски ОТРОВНО НАПАДА народњаке, што, видите ли, “сведочи да се он љути, а то му не
приличи” (Sic!). Шта је то?! Ако људи захтевају да се погледи на социјалне појаве ослањају на
неумољиво објективну анализу стварности  из тога следи да им не приличи ЉУТЊА?! Ама
то је бесмислица, зејтин у коцкама! Зар нисте чули, г. Михајловски, да се једним од
најизврснијих примера неумољиве објективности у истраживању друштвених појава с правом
сматра чувени трактат о “Капиталу”? Читав низ научника-економиста главни и основни
недостатак тог трактата види управо у неумољивој објективности. Међутим, у ретко ком
научном трактату ћете наћи толико “срца”, толико ВАТРЕНИХ И СТРАСНИХ
ПОЛЕМИЧКИХ ИСПАДА ПРОТИВ ПРЕДСТАВНИКА ЗАОСТАЛИХ ПОГЛЕДА, против
представника оних друштвених класа које, по ауторовом уверењу, коче друштвени развој.
Каквим се то чудом може извући закључак да друштвени радник не сме симпатисати ову или
ону класу, да му то “не приличи”? ТУ ЈЕ СМЕШНО ГОВОРИТИ О ДУЖНОСТИ, пошто
ниједан живи човек не може а да не стане на страну ове или оне класе, не може а да се не
радује успеху те класе, НЕ МОЖЕ А ДА НЕ НЕГОДУЈЕ на оне који ометају њен развој
ширењем заосталих погледа итд... Ето ти га на! Какве везе с тим има “тактичност”? Какве везе
има “превише”? Ако је истина да су кадети  контрареволуционарни либерали, онда се
обавезно мора говорити истина. Кажу ми: ви сејете раздор у редове пролетаријата. Ја
одговарам: ЈА САМ НАМЕРНО И СРАЧУНАТО СЕЈАО РАЗДОР... И УВЕК ЋУ ТАКО
ПОСТУПАТИ код раскола. СВОЈИМ ОШТРИМ И УВРЕДЉИВИМ НАПАДИМА на
мењшевике, заиста сам довео до тога да се усколебају редови пролетаријата КОЈИ ИМ ЈЕ
ВЕРОВАО И ИШАО ЗА ЊИМА. ТО МИ ЈЕ БИО ЦИЉ. То ми је била дужност. ТРЕБАЛО ЈЕ
У МАСИ ПОБУДИТИ МРЖЊУ, ОДВРАТНОСТ, ПРЕЗИР према тим људима. Према таквим
политичким непријатељима сам увек водио и увек ћу водити БОРБУ ДО ИСТРЕБЉЕЊА.
Кажу: борите се, али само НЕОТРОВАНИМ ОРУЖЈЕМ. То је врло леп и ефектан израз, нема
спора. Али он представља или лепу шупљу фразу, или у расплинутом и нејасно-магловитом
облику изражава исту ону мисао о борби која У МАСИ СЕЈЕ МРЖЊУ, ОДВРАТНОСТ И
ПРЕЗИР према противницима... Тенденциозношћу либерали називају непомирљиву чврстину
уверења, а ОШТРУ КРИТИКУ погрешних погледа они називају “ЗЛОБОМ”. Ништа се ту не
може учинити. Mea culpa, mea maxima culpa! (моја грешка, моја највећа грешка). И БЕЈАХ, И
БИЋУ “ЗЛОБНО-ТЕНДЕНЦИОЗАН”... Само ви мирно наставите у истом духу, господо, али
не заборављајте да нас никакве бујице мизерних речи неће омести у ИЗВРШАВАЊУ НАШЕ
ДУЖНОСТИ: раскринкавања фарисејства и мистификације, ма где се они испољавали, било у
“програмима” револуционарних авантуриста било у узвишеним проповедима о правди-истини,
о прочишћујућем пламену, о кристалној чистоћи и многом другом.”
 Сада намеравам да вас подуже оставим насамо с тим информацијама, пошто ће њихово
излагање кренути “У ЈЕДНОМ ДАХУ”. Моји коментари су излишни, али сам, као и у
претходним цитатима, и овде сматрао за потребно да “поједина места” издвојим ВЕЛИКИМ
СЛОВИМА. Обраћајући се негативним програмима управљања под условним називом
“Етикета” претходно наводим само њихов списак, пошто је друг Лењин у текстовима својих
политичких раскринкавања ИЗВАНРЕДНО ВИРТУОЗНО њима баратао, но, без обзира на сву
лакоћу поимања “крилатица”, читаоцу ће бити тешко да изврши психолошку анализу, зато
што “Етикета” поседује способност МЕЂУСОБНОГ ПРОЖИМАЊА и то, да наведем
аналогију, звучи као велелепна јединствена мелодија која се састоји само “из седам нота”,
можда то наликује на “разнобојно пресијавајуће налазиште драгог камења” чији спектар се
састоји свега “из 7 дугиних боја”. Наведених програмчића такође нема јако много и ви ћете,
знајући њихов претходни списак, без потешкоће у тексту пронаћи ове или оне “Злобно-
тенденциозне етикете”:

1. “Утопија!” Оптужба за неоствариве планове.

2. “Грешка!” Оптужба за изопачивање или погрешно тумачење чињеница.
3. “Апсурд!” Оптужба за апсурдност теорија или погледа.
4. “Будала!”, “Идиот!”, “Кретен!”, “Психопата!”, “Лудак!”, “Рака!” итд. Оптужба за
нечију психичку мањкавост.
5. “Фалш!”, “Лаж!” итд. Оптужба за фалсификовање података.
6. “Брбљарије!” Оптужба за претерану и непотребну емоционалност. Притом било која
емоција, како негативна тако и позитивна, може бити инкриминисана “противнику” у облику
“бедног реакционарног муцања”, “сладуњавих фраза”, “претећих обрецивања” итд.
7. “Улизица!” Коментари су излишни. Етикета се може “прилепити” како појединој
личности, тако и “широким народним масама” и то ће већ звучати у множини.
8. “Злочинац!” Оптужба за злодело или агресију, оптужба за злочине против
човечанства итд.
9. “Авантуриста!” Оптужба за опортунизам и каријеризам.

Ако се још сећате поглавља III под називом “Деформације” из претходне књиге, између
осталог, како се формирају негативни програми обучавања који у човеку или друштву
побуђују “мржњу, одвратност, презир” итд. путем обједињавања форме и садржине, онда ћете
схватити да је реч “оптужба” само једна “форма” од њих 62 које сам наводио анализирајући
“Корене зла”. На пример, ове или оне личности се могу “исмејати” због “апсурдности исказа”
или “погрешних погледа” (бр. 2-3):

“Господин Парвус је толики тупоглавац да јавно изјављује о својој “мисији” да служи

као идејна карика. И кад смо већ дотакли оно што је достојно спрдње, да наведемо и следећи
бисер... Ту лакрдијашку фразу довољно је само исмејати пред руским радницима... То је већ
сасвим лош аргумент над којим ће се људи само кикотати. То је азбука коју је срамота не
знати. Незгодно је прежвакавати, али шта ћеш кад те принуде. Или нас он то заварава правећи
се да је заборавио азбуку? Немојте се брукати, љубезни грађанине С. Маслову таквим
аргументима! Размислите о неправедно уклоњенима и постидите се којештарија које говорите
(В.И. Лењин се “насмејао” + “довео у неприлику”)... То је глупа пошалица за коју г. Булгакова
могу извиждати чак и они који су се тек уписали у гимназију... Али шалу на страну (премда
постоји једини начин благог узвраћања на неподношљиво фразерство). Тог Хлестакова и
Ноздрева вреди исмејати, али није довољно само исмејати га”.

Је л` вам мало? Може се додати, а може и одузети, ако се ствар тиче “наших ближњих”
које... треба “благо укорити”, одржати им “придику”, малкице “иронисати” или малкице
“негодовати”:

“Г. Каришев се према материјалу који обрађује односи врло непажљиво, а то “претежно
служи као пример како се не треба односити према цифрама”. То су детињарије, драги
другови, пошто ви опет показујете да сте набубали одломке лепих речи, не схвативши њихов
смисао. Да сте читали  читали сте, и да сте прелистали  прелистали сте, а шта се на шта
односи  нисте схватили. Ала сте “оповргли”! Управо ни тај ни други пример не спадају у ту
песму. Закључак је “симпатичан”, нема шта, али логика опет храмље. Бебел је, као, рекао: ако
је потребно за ствар, ступићемо у однос па макар и са ђаволовом бабом. Бебел је, другови, у
праву: ако је за ствар потребно, дабоме, ОНДА СЕ МОЖЕ И СА ЂАВОЛОВОМ БАБОМ. Али,
за какву су то ствар били потребни ваши односи с народњацима? Ни за какву. Корист од њих
је нула. И испада да је Бебел добро говорио, само га ви лоше разумете. Чињенице, ако се
узимају ван целине, неповезано, ако су фрагментарне и произвољне, заправо представљају
само играчку или нешто још горе. Такво другачије разумевање као две капи воде личи на
потпуно неразумевање! Колико год ту добар био први део, исто толико је лош и директно
апсурдан други. То се назива  добро почели, ружно завршили. Г. Прокопович је нешто начуо
али не зна шта. Притом он тај “принцип” већином примењује исто онолико згодно као што су
били згодни и умесни усклици познатог јунака народне бајке: “Ала има да се натеглите” када
је спазио погребну поворку”.

Али ако се са грешкама или “апсурдом” на политичкој сцени појављује “противник”

или “класни непријатељ”, онда је то кô Богом дано да се “иронија” трансформише у “гнев”:

“Бојте се Бога, друже Маслов! За име свега светог, размислите... Па то је све сами
“комплекс” којештарија!.. То је химера. То је неписменост, неукост или безгранична
немарност! То је вапијућа баснословна бесмислица, то су бесмислене фразе, неизрециве
глупости, нечувена збрка, случајно избрбљане којештарије. Савети лишени сваког смисла,
врхунац нелогичности, потпуно несхватање, бесмислица са становишта најелементарније
логике; првокласан пример збрке, нагваждање, расуђивање достојно награде као пример збрке;
богами, права збирка свакојаких нелогичности и сав остали галиматијас! Имајте милости,
друже! Па то је заправо цуцла заодевена у важне речи. Па то је једноставно звучна и сасвим
бесадржајна фраза! Све једно те исто... Бојте се Бога, другови мењшевици! Па то не само да је
нешто бесмислено, већ и сасвим неуко. Па то није књижевност, љубезни, већ некаква
“писменост” полицијске станице! Теорија достојна полуписменог писара, а не писца који би
да буде сматран за социјалисту! Као што видите, језик не нарочито писмен, налик на језик
некаквог војног писара, али зато пун амбиција... Г. Громобој не пише нарочито писмено, али је
смисао написаног ипак сасвим јасан. То је невероватно, али је то чињеница. Господин Гушка
сасвим озбиљно износи такву вапијућу бесмислицу и на десетине начина је понавља,
западајући буквално у похвалан тон. Намерио г. Гушка да ратује против теорије, али се већ на
самом почетку дела запетљао. Уф! Поштедите нас! Изгледа да се нема где даље ићи! Свака
фраза садржи грешку! Сваку фразу треба преправити у потпуну супротност, да би се добила
истина!”

Ако је лексичка форма “Етикете” исцрпљена, може се користити тзв. “неми гнев”:

“Са чуђењем трљамо очи. Поново ишчитавамо тај важан пасус у чланку. То је
изванредно. Партија  то су они ван партије. Заиста чудновати бисери. То бива... чешће него
што се чини. Жалостан, но неминован призор. И ено га где седи и дебело размишља над
дубокомисленим питањем. Почео је да излаже и сутра ће, ваљда, стићи до тачке. Је л` ви,
читаоче, ишта разумете? Ама то је све зејтин у коцкама, уважени! Нек схвати ко може!
Слушајте даље... какве се то масовне организације могу уобличити на бази групних потреба 
алах би га знао. То је већ сасвим жалосно... Постоји такође пример размишљања о томе да
коњи једу овас, а Волга се улива у Каспијско море. Узалуд вам је, г. Морозову што,
заобилазећи озбиљно питање, с важним изразом на лицу прежвакавате испразне баналности.
То је јасно као што је јасан божји дан. То је неоспорна жвака... “Од тога што четку за чизме
убројимо у исту категорију са сисарима  писао је Енгелс  неће јој израсти дојке”... Празно
гатање око нечега што ником није познато. И ново, и паметно! Док претходна размишљања
нису аутора могла снабдети макар неким теоретским коментарима, онда сад немамо ни ту
могућност. Морамо се задовољити тиме да та дословна размишљања прикуцамо на стуб мало
више, да би се дуже и поиздаље могли видети... Лишен сам могућности да читаоцу у
потпуности пренесем свој поглед на те редове. На то лакрдијашење не вреди одговарати. У
вези те тачке стављам тачку.”

И тога има! У реду... Насмејали смо се, негодовали и овако, и онако. Шта још? Узмимо
било који од осам програма, окачимо противнику око врата и сада ћемо “вређати” не бирајући
речи:

“Либерална штампа и даље наставља да као и раније јадикује и цмиздри, јадикују,

јецају и плачу подли либерални господа професори, либерални улизице старе власти и руски
министри у свој својој грандиозној бестидности. Завијају с удесетерострученом пакошћу
подмитљива пискарала, гомила свакојаког цмиздрећег интелигентског ђубрета. Бескрајна
ограниченост малограђанина који самозадовољно размазује најотрцанију старудију. Отрцани,
измрцварени слабић, назван руским интелигентом који, јавно се бусајући у прса, говори:
“Одвратан сам и гадан, али се бавим моралним усавршавањем; више не једем месо већ се сада
храним пиринчаним котлетама”. Неупотребљив продукт неупотребљивог друштвеног
уређења. Јуродива проповед “непротивљења злу” насиљем изнутра је трула и лажна. Исту ту
мисао, или, тачније речено, исти тај тупави, подли страх изражава руски кадет. Проститутке
буржоаског либерализма покушавају да натакаре тогу револуционарности. И ту бескрајну
вулгарност, нискост и гадост “најбољи” либерални листови саосећајно примају”.

А да би испало “још злобније” или “још тенденциозније” може се додати “која

нежност” из области народно-материних израза, али Владимир Иљич није волео те изразе,
барем ја нисам на њих наилазио у сабраним делима, критиковао је господина Пуришкевича
због простачких псовки, премда је понекад “област међусобних односа са другом чакром”
описивао с неприкривеним хумором:
 “То се назива: истанчана алузија... на дебелу околност. Другачије расуђивати значило
би претпоставку да поједини битни органи одраслог човека могу остати дечји по величини,
облику и степену развоја (буквално као у Сигмунда Фројда. Ја немам у виду... органе, већ
цитат наведен малтене из психоаналитичке литературе). “Продукција деце има своје
физиолошке и психичке корене”. Ви то ваљда за одојчад причате, г. Михајловски, да
продукција деце има физиолошке корене?! Ама шта нам ту причате причу? “У наслеђе се
преносе продукти економске производње. (“Продукти економске производње”!! Како је то
зналачки! Како само звучи! И какав грациозан језик!) Институција наслеђивања немогућа је
без продуката “продукције деце”, без те сложене, напете психе која је у директном додиру с
њима”. Не, обратите само пажњу на језик: сложена психа је у “додиру” с продуктима
продукције деце! Како је то љупко!”

Врло љупко и врло “сексуално”! А може се спустити и нешто ниже, у област прве
чакре:

“Постоји изрека: ако не дираш  не смрди. Када читаш закон о Државној думи осећаш
се као да су ти под носом почели да прекопавају по гомили ђубрета сакупљаној од памтивека.
Тако се и наши јунаци контрареволуције, поготово јучерашње “демократе” типа Струвеа,
Миљукова и tutti quanti (свих њима сличних), утркују у подлом вређању револуционарних
традиција, сипајући бујице врло истанчане и миомирисне... “лирике”, загађујући друштвену
атмосферу отровним испарењима “уставног” додворавања. Све је, као, рђаво и зло, нит је
партија  партија, нит је политика  политика. Психолошки је неминован резултат те
недоличности. Колико је морало бити прљавштине и блата у души човека способног да пише
такве речи. Ви затупљујете руски народ и загађујете га отровним испарењима додворавања и
удвориштва стопут више од озлоглашених црностотинаша. Да, да, ми јако добро знамо да
ништа на свету није способно да поколеба ваше вулгарно либерално самозадовољство. Нека се
ти људи купају у сплачинама колико им воља”.

Најзанимљивије је то што ми прикупљен и систематизован материјал сада омогућава да

изоставим сопствено излагање, тако да се, предвиђајући појаву извесног стања код читалаца,
њима обраћам “устима Владимира Иљича Лењина”:

“Читалац вероватно негодује на нас зато што тако дуго цитирамо тај невероватно
вулгарни галиматијас, ту квазинаучну лакрдију, али ми позивамо читаоца да ОДОЛИ на минут
РАЗУМЉИВОЈ ОДВРАТНОСТИ према кловновима буржоаске науке и ИЗВРШИ АНАЛИЗУ
ЊИХОВИХ АРГУМЕНАТА”.

Не знам колико ће вам минута отићи на потребну анализу, али да бих олакшао задатак,
рећи ћу да “Етикете” апсолутно немају никаква морална ограничења. Могу се качити на кога
год и шта год хоћете. “Превртач” информационо губи сваку границу, не остављајући ниједно
живо место без “жига” осим њега самог, пошто су “Сви порочни, а ми честити”  а и то је
“крилатица” В.И. Лењина.
У наведеним стогодишњим текстовима наићи ћете на информационо урочавање руске
штампе, религије, легалне владе, интелигенције, појединих истакнутих и не баш истакнутих
личности итд., али је, читајући о томе, немогуће не направити аналогију с оним негативним
догађајима који су уследили после “непомирљиве теоретске борбе”, пошто је примаран
програм  револуције секундарне. Заиста не би имало никаквог социјалног значаја ако би
поједини “злобно-тенденциозни” лидери партија неуморно теоретски обезвређивали било које
светиње. То су њихови кармички проблеми, али ако програм завлада свешћу “широких
народних маса”, то је већ програм само обезвређивања Егрегора “Ми”, значи да ћемо “Ми” и
плаћати потоњим “социјалним потресима” на нивоу читаве државе. Међутим, то није никаква
Карма, није казна Господња, није воља Васељенских Закона о плаћању грехова. Излаз из
сваког кармичког стања постоји у случају да “широке народне масе” прихвате другачију
истину.
И поред тога што сам покушао да максимално сконцентришем информације, обим је
испао поприличан, па сам зато материјал поделио на неколико целина означених цифрама.
Логичко приповедање тиме није ништа изгубило, теме заредом прелазе једна у другу, али да
бих олакшао читање, сада дајем читаоцу “водич” с којим ћемо се упознати, и свако по жељи
може брзо пронаћи оно што га највише заинтересује.
Дакле, у бр. 1 је приповедање о томе како је “лењинизам” прво “чисто теоретски”
бранио позиције “марксизма”.
Од бр. 2 до бр. 9 читалац ће се упознати са живописним портретима тзв. “опортуниста”
различитих уверења.
Од бр. 10 до бр. 13 срешћете примере неостваривих економских или социјалних
планова који су у том демократском веку благо узнемиравали “друштвену свест”, но никада
нису спроведени у жалосну стварност. Социјална и економска “маниловштина” је изазивала
оштре нападе бољшевичких вођа, пошто су они планирали нешто друго, и то не само
планирали...
Од бр. 14 до бр. 25 пред вашим погледом ће се на слику и прилику разоткрити
“неоствариви пројекти политичке маниловштине”. Бр. 26 садржи информацију о томе како је
законита влада решавала конкретне болне државне проблеме.
У бр. 31 видећете моралне карактеристике властодржаца и појединих политичара.
У бр. 16 је приказан однос Владимира Лењина према религији и предузетницима.
Почев од бр. 27 закључно са бр. 28 прича се о положају сељаштва у Русији у том
раздобљу; обавезно прочитајте, пошто се то има с чиме упоредити.
У бр. 29 је приказан најживописнији психолошки портрет нашег народа.
У бр. 30 је дата карактеристика руске штампе.
Почев од бр. 32 закључно са бр. 33 приказане су предности бољшевика у односу на “све
остале”.
Почев од бр. 34 закључно са бр. 37  поједини текући задаци бољшевика у предстојећој
револуционарној и не више теоретској борби, као и МЕТОДЕ ИЗВОЂЕЊА које лично В.И.
Лењин препоручује.

Унапред предвиђам поједина стања која се могу у вама јавити током читања.
Несумњиво да негативне људске особине постоје као објективна реалност не само у виду
“Етикета”, и уопште не намеравам да емоционално денервирам своје пацијенте. Нека се
“праведни гнев уздиже кô талас” у односу на заиста недостојне људе и догађаје. Међутим, пре
примене таквих “сурових мера”, потрудите се да одговорите на низ питања:
1. С ког становишта ви оцењујете свог противника?
 2. “А ко су судије?”
3. Јесте ли применили све друге превентивне мере, и доводе ли “сурове” до очекиваних
резултата?
4. А да нису можда у негативној оцени присутне “секундарна корист” или било које
“задње мисли”?
Е, а ако вам се усхте да примените индивидуално или колективно искуство, или да
послушате мој савет, ја сам ипак више склон заповести “Не судите да вам се не би судило!” А
сада ћу да ућутим и оставим вас саме с радом који сам обавио пре много година, и
предухитрујући наредно могуће стање, рећи ћу да сам се трудио да га обавим онако “како је
завештао велики Лењин”, и то: “Фактићи, ако се узимају ВАН ЦЕЛИНЕ, МИМО
МЕЂУСОБНЕ ВЕЗЕ, АКО СУ НЕПОВЕЗАНЕ И ПРОИЗВОЉНЕ, представљају само играчку
или нешто још горе”.

***

САВЕТОДАВНИ ГЛАС

1. “Прво се борба води у ЧИСТО ТЕОРЕТСКОЈ области. У њу је први продро

марксизам. Древна изрека гласи да када би геометријски аксиоми ЗАДИРАЛИ У ИНТЕРЕСЕ
ЉУДИ, они би вероватно били оповргавани. ТУ се открива непрегледно поприште за
разноразне апологете, интересената је тушта и тма, све врви. “Руско богатство” је отворило
поход против социјалдемократа. Једна од перјаница тог часописа, г. Михајловски, објавио је
да предстоји полемика против “наших такозваних марксиста”. Но, покушајмо да боље
сагледамо те “пријатеље народа”, њихову критику, њихове идеје, њихову тактику.
 А од свега је најсмешније то што г. Михајловски оптужује Маркса да није “прегледао
(Sic!) све познате теорије историјског процеса”... То је већ сасвим забавно! Па у чему су се
састојале, у 9/10, те теорије? У чисто априорним, догматским, апстрактним конструкцијама о
томе шта је друштво, шта је прогрес. Па те теорије су НЕУПОТРЕБЉИВЕ већ самим тим што
постоје. Зато је оптужба г. Михајловског исто као кад би метафизичар-психолог који је целог
свог века писао “истраживања” о питању шта је душа (не знајући тачно да објасни ниједну, ни
најпростију, психичку појаву)  узео да оптужује научног психолога замерајући му што није
прегледао све познате теорије о души. Прво је изврнуо Маркса, затим се пошегачио са својим
лагаријама. “Капитал” је “неодговарајући” рад: у њему су само чињенице и минуциозна
испитивања! Енгелсова књига представља “само оштроумне покушаје, дате узгред”. Заиста,
кудикамо је лакше изрећи о делу неколико фраза које ништа не значе него извршити озбиљну
анализу макар једног питања. Све то је ЧИСТО ПРЕНЕМАГАЊЕ.
Још је карактеристичнија и поучнија (као илустрација тога да је језик дат човеку да би
скривао своје мисли  или празнини давао облик мисли) оцена “Капитала”. “Има тамо сјајних
страница историјске садржине, али (то дивно “АЛИ”! То чак и није “али” него оно чувено
“mais” које преведено на руски језик значи “уши су увек ниже од чела”). “АЛИ” г.
Михајловски више воли да пређе преко те анализе: ту се ради, видите, само о “једном”
периоду, а он, г. Михајловски, хоће да обухвати све периоде и то тако да напосе не говори ни
о једном. Разуме се да за постизање тог циља  тј. за то да се обухвате сви периоди, а да се не
говори о суштини ниједног  има само један пут: ПУТ ОПШТИХ МЕСТА И ФРАЗА,
“БЉЕШТАВИХ” И ШУПЉИХ.
Ама свака ће идеја бити сувише општа, г. Михајловски, ако ви из ње, као из сушене
рибе, најпре извучете сву садржину, а после узмете да петљате с љуштуром која је преостала!
Та област љуштуре  омиљена је област г. Михајловског. Све те фразе показују и љубав г.
Јужакова према широком замаху мисли, чак и не мисли већ пера. Г. Јужаков, дотакавши
питање класа, успиње се на “широку тачку гледишта”, толико широку да му омогућава да
говори не о појединим класама (Фуј, што је то уско!), већ о читавој нацији уопште.
Наш аутор с пâтосом негодује против “те науке” која стаје малтене у џепни речник.
Какав ужас, заиста: наука  и социјалдемократске брошуре које коштају неколико гроша и
стају у џеп!! Било би сасвим другачије када би радници своју судбину предали “пријатељима
народа”, они би им показали праву, вишетомну, универзитетску науку! Како то само приличи
стеницама полицијски-буржоаске универзитетске науке.
Нема никаквих одређених јасних замерки, само се ту и тамо сипају, СРЕД
РАЗЛИВЕНОГ МОРА ФРАЗА БЕСМИСЛЕНА ИЗРУГИВАЊА. Ми нећемо, наравно, следити
то шегачење, пошто смо се са том ствари већ довољно упознали. Нек се само преврће преко
главе на разоноду и задовољство оних који га мазе по глави, нека га нек, поздравивши се
наклоном са Марксом, из прикрајка кевће на њега. Ми такве испаде не можемо никако
другачије назвати до кевтањем... Ми једноставно нисмо у стању да одговарамо на кевтање и
можемо само слегнути раменима: Гле, мопса, мора да је јак чим на слона лаје! Он је о томе
исписао хрпу папира, напричао БЕЗДАН СЕНТИМЕНТАЛНО-МАЛОГРАЂАНСКИХ
БУДАЛАШТИНА и наставља да се извлачи фразирањем без икакве садржине. Понављам, ту
нема никакве критике, ту има ИСПРАЗНОГ ПРЕТЕНЦИОЗНОГ БРБЉАЊА. Никако није
замерао, ничим није оповргавао, никакве нетачности није показивао! Само је околишио
покушавајући да прикрије суштину ствари фразама, успут смишљајући ситничаве изговоре.
Одатле следи да има људи којима ЧИНИ ЗАДОВОЉСТВО ДА ГОВОРЕ БУДАЛАШТИНЕ!
 На чему почива његова критика? На манипулацијама, на подметањима и на бујици
фраза које нису ништа друго до ЗВЕЧКА. Чак и начини ваших подметања, г. Михајловски,
МОНОТОНИ СУ ДА ТИ СЕ СМУЧИ. Може ли се озбиљно полемисати са човеком који без
изузетка није способан да цитира тачно? Само да у пролазу џилитне Маркса, а остало ће се
само додати. И то је одлучна критика! Читав тај марксизам и не вреди критиковати  и баста.
Он сада лаје на Маркса из прикрајка похвалама сумњивог квалитета и галами, и пљувачком
прска против руских марксиста. А даље следе сасвим веселе ствари.
Г. Михајловски НАЈВУЛГАРНИЈЕ, НАЈМАЛОГРАЂАНСКИЈЕ ИРОНИШЕ над тим да
наводно “армија пролетера припрема експропријацију капиталиста, после чега ће већ престати
свака класна борба и на земљи ће настати мир и међу људима благонаклоност. А у
међувремену ће се мужици, отргнути од земље, претворити у пролетере, постати уједињени,
подруштвљени, и свршена ствар, човечанство ће се усрећити”. Зар то није истински драгоцено
признање! Лепо пева... Само где ће сести! Заиста се, читајући такве ствари, нехотице питаш,
ДА СЕ ТО МОЖДА ТАКВИ ГЛАСОВИ НЕ ЧУЈУ ИЗ ЛУДНИЦЕ? Како се више ЉУДИМА
НЕ СМУЧИ од тог  користим израз Шчедрина  ЈЕЗИКОБЛУДИЈА?.. Дословце тако је
одштампано. И, дабоме, ни речи, ни речце, ни звука о суштини. Чему толика форма када се
може писати о чему год хоћете, шта год хоћете, како год хоћете? Тешко је поверовати да су
такве ствари могле бити написане. Није лако пронаћи у литератури толико
САМОЗАДОВОЉНУ ВУЛГАРНОСТ, ТОЛИКО СРАМНО... ИЗБЕГАВАЊЕ ИСТИНЕ.
О, велики смо ми мајстори за ситне смицалице и лицемерне интриге. Г. Михајловски је
погрешио адресу. Наравно, он може колико му воља побијати те изјаве позивајући се на то да
је он “својим ушима” чуо, али шта се нас или ма кога тиче то што је г. Михајловски имао
прилику да чује РАЗНОРАЗНЕ АПСУРДНЕ БУДАЛАШТИНЕ ОД СВОЈИХ
САГОВОРНИКА? Зар то не доказује само да он врло срећно бира своје саговорнике и ништа
више? Сасвим је могуће, наравно, да су ти ОШТРОУМНИ САГОВОРНИЦИ оштроумног
философа СЕБЕ НАЗИВАЛИ марксистима, социјалдемократама и сл.  али коме није познато
да сада СВАКОЈАКИ ЛУПЕЖИ воле да се заодевају у “црвену” одећу? Ако је г. Михајловски
толико проницљив да не може разликовати ТАКВЕ “ПРЕРУШЕНЕ” од марксиста  то опет
доказује само да он НИЈЕ ПАМЕТАН и ништа више.
Г. Михајловски расправља о невероватним глупостима! И то назива “полемиком”
против социјалдемократа! Категорички одбијам да схватим  ако је он полемичар, ко је онда
ПРЕКЛАПАЛО? Како је то и зашто г. Михајловски помешао марксисте с некаквом
бесмисленом вулгарношћу? Откуд му право да термин марксиста прошири на људе који не
прихватају најелементарније и основне поставке марксизма, људе који се никад и нигде нису
појавили као посебна група, који никад и нигде нису објавили некакав свој посебан програм?
Где су то и кад објавили? У петербуршким либералним и радикалним салонима? У приватним
писмима? Нека је и тако. Па онда разговарајте са њима у својим салонима и својој
кореспонденцији! АЛИ ВИ НАСТУПАТЕ У ШТАМПИ И ЈАВНО.
Г. Михајловски је оставио себи низ капиџика да би оправдао такве ГАДНЕ МЕТОДЕ.
Он врда и петља као гимназијалац ухваћен на делу: Ја ту нисам ништа крив  упиње се да
докаже читаоцу  ја сам “својим ушима чуо и својим очима видео”. Врло добро! Ми смо
вољни да верујемо да ви својим очима не видите никога ОСИМ ВУЛГАРНИХ ЉУДИ И
НИТКОВА, али што смо зато криви ми? Ко не зна да “данас” кад свака иоле самостална
делатност изазива политичко прогањање  на једног који стварно ради под овом или оном
заставом  долази НЕКОЛИКО ДЕСЕТИНА ФРАЗЕРА, који том заставом прикривају свој
либерални кукавичлук, и још можда НЕКОЛИКО ЧИСТИХ ХУЉА КОЈЕ РАДЕ СВОЈ
ПРЉАВИ ПОСАО? Зар није јасно да само НАЈНИЖА ВУЛГАРНОСТ може замерати којем
било од тих праваца због тога ШТО ЊЕГОВУ ЗАСТАВУ КАЉА (и то не јавно и отворено)
СВАКО ЂУБРЕ? Сви поштени људи би то, наравно, назвали подлим и вулгарним исмевањем.
Али, доста! Остало је још много таквих инсинуација код г. Михајловског, али ја не
знам за ЗАМОРНИЈИ, НЕЗАХВАЛНИЈИ, ТЕЖИ ПОСАО ОД ПЕТЉАЊА У ТОМ БЛАТУ, ОД
САКУПЉАЊА СВУДА РАЗБАЦАНИХ АЛУЗИЈА, ЊИХОВОГ ПОРЕЂЕЊА, тражења макар
једног озбиљног приговора. Доста!
2. Поједина господа су принуђена да зарад проналажења примера ЧУДОВИШНО
ГЛУПИХ ЗАКЉУЧАКА из непријатељске доктрине  копају ПО ЂУБРИШТУ РУСКОГ
ПОЕТСКОГ ШУНДА. Нама није потребно да се ЗБОГ ОДГОВАРАЈУЋЕГ ЦИЉА лаћамо
ТОЛИКО ЖАЛОСНИХ ИСКОПАВАЊА: довољно је обратити се часопису “Руско богатство”.
Руски либерали не би хтели револуцију, они се ње боје, они би да се одмах, НЕ БУДУЋИ
РЕВОЛУЦИОНАРИ, ПРОЧУЈУ КАО БИВШИ РЕВОЛУЦИОНАРИ. “Револуционари” у белим
рукавицама. Чему борба, чему размирице?  каже подмукли кадет, уздижући очи и прекорно
погледајући на револуционарни народ и на контрареволуционарну владу. Браћо! Љубимо
једни друге! Нека буду и вуци сити и овце на броју. Тежња да се помири непомирљиво, да се
седне између две столице... Они су с превеликом усрдношћу загађивали главе слушалаца
правном казуистиком, фразирањем о “праведности” по римском праву (“а зарад важности” г.
Родичев је чак убацио латинску реч “aequitas!” Та учили смо ми понешто на универзитету!),
понижавајући се до одвратног чанколиштва.
Ви себе називате партијом народне слободе? Ма хајте! Ви сте партија малограђанске
преваре народне слободе, партија малограђанских илузија у вези народне слободе. Ви сте
партија речи, а не дела, обећања, а не испуњења. Партија шарлатанских обећања. Свако дело
изађе на видело. Да, господо Рјабушински, Морозови и остали њима слични социјалдемократи
у стилу модерне! То је најновији позитивизам, критички реализам, речју  скроз-наскроз
буржоаски ШАРЛАТАНИЗАМ, без обзира на ваше флертовање с револуцијом и све потврде о
либерализму. Ниједан разборит либерал неће одбити да подигне обе руке за изванредну
либералну брбљарију у свој њеној дивоти, када су Ивани Заборавни (а поготово Ивани који не
воле да се сећају) у најширим круговима “друштва” толико поштовани.
3. “Ала је паметан  мисли г. Миљуков читајући такве тираде у својој “Речи”  а ипак
прија имати кадета који је са 25 година био социјалдемократа, а са 35 се “опаметио” и
“пропевао” све заблуде. Буржоазија се кинђури, фрака, очијука, ни пред чим се не зауставља!
Не можеш разабрати где ту почиње блебетави СЛУГА, ПОДМИТЉИВИ ХВАЛИТЕЉ
Николаја Романова, где почиње осредњи малограђанин који се ЗБОГ ТУПОГЛАВОСТИ или
бескарактерности окреће како ветар дува. “Пријатеље народа” не треба проучавати онда када
облаче мундир сашивен од дроњака “очинских идеала”, већ у њиховој свакодневној одећи,
када детаљно разматрају питања свакодневног живота. И онда можете посматрати те
ИДЕОЛОГЕ МАЛОГРАЂАНШТИНЕ У СВОЈ ПУНОЋИ ЊИХОВЕ БОЈЕ И МИРИСА.
“Пријатељи народа” једноставно мисле да ако владу лепо и нежно замоле, она им све
може лепо средити. А што се тиче нежности, треба одати признање “Р. богатству”: “80-е
године су олакшале народно бреме и тиме народ спасле коначне пропасти”. Какво
слугерањство! Треба бити захвалан руководству за олакшање. То је класична по својој
ИЗМЕЋАРСКОЈ БЕСТИДНОСТИ ФРАЗА. Други пример: “Русија је “на срећу” (Sic!) у стању
да иступи “у међународним односима као спроводник економске солидарности!” Шта, зар
европски жандарм, СТАЛНИ И НАЈПОУЗДАНИЈИ ПОБОРНИК СВАКЕ РЕАКЦИЈЕ КОЈИ ЈЕ
РУСКИ НАРОД ДОВЕО ДО ТАКВЕ СРАМОТЕ ДА, ПОШТО ЈЕ ПОРОБЉЕН КОД СВОЈЕ
КУЋЕ, СЛУЖИ КАО ОРУЂЕ ЗА ПОРОБЉАВАЊЕ НАРОДА НА ЗАПАДУ  ТАЈ
ЖАНДАРМ да се проглашава за спроводника економске солидарности! То већ прелази сваку
меру!
Господа “пријатељи народа” за појас ће заденути све либерале, пузећи пред
властодршцима. Они не само што моле владу, не само што певају славопојке, него јој се
директно моле, моле се клањајући се до земље, моле се тако усрдно да човека који посматра са
стране хвата језа кад чује КАКО ПОДРХТАВАЈУ ЊИХОВА ВЕРНОПОДАНИЧКА ЧЕЛА.
Наставите, господо, у истом духу, смело наставите! Царска влада  иста она која је, као што
смо малочас од вас чули, већ предузела мере за спасавање народа од коначне пропасти,
предузеће и мере ради вашег спасења, да не будете ухваћени у ТРИВИЈАЛНОСТИ и
НЕЗНАЊУ.
4. Када је столипинска црностотинашка банда подвикнула на кадете и кренула у поход
против њихове револуционарности  кадети су завапили: “Није тачно, нисмо ми
револуционари, ми смо лојални!” О, премудре рибе-кркуше извикане прогресивне
“интелигенције”. Влада корак удесно  а ми два корака удесно! Гле  ми смо опет легални и
мирни, тактични и лојални, ПРИЛАГОЂАВАМО СЕ УВЕК У СКЛАДУ С ПОДЛОШЋУ! И ви
се још, господо, чудите што су царске слуге одгонетнуле вашу КУКАВИЧКУ И ДВОЛИЧНУ
ДУШИЦУ! “Пријатељи се у невољи познају”, и радничка класа која доживљава тежак период
навале старих и нових контрареволуционарних снага, неминовно ће посматрати осипање
многих и многих њених “пријатеља на који час”, пријатеља током празника, пријатеља само
током револуције. А господа ликвидатори, издајници читаве марксистичке прошлости без
иоле стида отежу своју песмицу, дерњају се о “отвореној партији”, надајући се да ће ту и тамо
неке затуцане људе преварити дреком о “јединству”. Они кочоперно, кочоперно трче за
“свима” дерњајући о “неправди”. Хтели би да се за нешто оправдају, пред неким да се покажу
“добри”, понеком намигују.
5. Чега ту све нема! Читав низ двосмислености, лажи, лицемерја, кукавичких
изврдавања. Једна “сензација” сустиже другу, једно саопштење је “пикантније” од другог. Јуче
 пикантне измишљотине, данас  оповргавање тих измишљотина. Кога то мисле да преваре
тим озбиљно изреченим глупостима и тим лицемерјем? Малограђанска публика се сва
претворила у уво слушајући те измишљотине, примајући бајке здраво за готово и смело следи
МАХЕРЕ који се труде да привуку пажњу “јавности” управо оним што њима, махерима, и
треба. А има “КРИТИЧКИХ” СМЕТЕЊАКА који ту лаж прихватају. Малограђанска публика
не слути да је воде на узици, да звучним фразама о “патриотизму”, о “части и престижу
друштва”, о “групи великих сила” намерно прикривају махинације ФИНАНСИЈСКИХ
ПРЕВАРАНАТА и свакојаких капиталистичких авантуриста.
Труде се да малограђане забаве, заинтересују препиркама, где су циљ наступа и
карактер наступа  НАЈПОДЛИЈИ: интриге најгоре врсте, жеља да се подметне нога и
приближи портфељу, ето мотива. Али познато је да када се двојица лопова бију, увек има
извесног добитка за поштене људе, а ако се тројица лопова бију, вероватно је добитак већи.
Трећи лопов се нада да га у свађи неће запазити. Либерални политичари би управо то и хтели:
да се иза буке, ломљаве, ватромета фразе неприметно назире буржоаска вулгарност. Они дижу
галаму управо ради скретања пажње, ради скривања истине. Али, свесне раднике се не може
преварити торокањем “политичких кампања” налик на дечје играрије. У светлу ваше велике
отворености, ситна врдања су узалудна и смешна. То је маска, то је трапаво обучено одело.
Претенциозно одело, смицалице, истанчана схоластика иза дречаве маске.
Када људи не могу оправдати своје зближавање с овом или оном групицом, преостаје
им само покушај ситне лажи, ситног ласкања, климања главом и намигивања, управо оно што
у збиру и даје ПОЈАМ ИНТРИГАНСТВА. А као резултат  ценкања и надценкавања О
МЕСТИМА ПА МАКАР И НЕЗНАТНИМ. Ето у чему је њихова НЕМОЋ И ЖАЛОСНА
НИШТАВНОСТ. То је доказ да су “ПРОГРАМИ” ГОСПОДИ СТАЈАЛИ НА ДЕВЕТОМ
МЕСТУ, БИЛИ ИСПРАЗНА ФИРМА, “књижевност”  А ЗАПРАВО НИКАКВОГ
ПРОГРАМА ОСИМ ЈАЧАЊА ВЛАСТИ БИЛО КАКВИМ ОБЕЋАЊИМА. “ЖИВА” СТВАР
ЗА ЊИХ ЈЕ БИЛА РАСПОДЕЛА ПОРТФЕЉА.
6. Маслов је добро утувио рецепт старог тургењевљевског препредењака: што гласније
поричи оно што би желео да у својим поступцима сакријеш! Ако нема аргумената,
неизоставно се мора ПРИБЕГАВАТИ КОЦОШКИМ ФИНТАМА. Мартов каже Ларину, као
што су “стари лисци” опортунизма говорили младом опортунисти Едуарду Бернштајну: “Мили
Едја (деминутив од Едуард), ти си магарац! То треба чинити, али се о томе НЕ СМЕ
ГОВОРИТИ”. Драги и мили Ларине, да би био прави опортуниста, треба се у ствари, у
сопственој пракси, у карактеру свога рада УВЛАЧИТИ, а на речима, пред публиком, у
говорима, у штампи, не само да не треба тражити теорије које оправдавају увлачење, већ
напротив, ШТО ГЛАСНИЈЕ ВИКАТИ ПРОТИВ УВЛАКАЧА, ШТО УСРДНИЈЕ СЕ КЛЕТИ,
ЧАК И БОГОМ, ДА МИ НИСМО УВЛАКАЧИ. Ларин је ућутао. Вероватно да није могао а да
у дубини душе не призна да је Мартов вештији дипломата, истанчанији опортуниста. Борба и
заклињања, псовање и викање ту чињеницу не побијају. Као што ухваћени лопов виче:
“Држ`те лопова!”, тако и ликвидатори вичу: “Чувајте се раскола!” Ликвидатори  то су
паразити на организму социјалдемократије. И како их само не мрзи да се куну у Бога?
7. Чињеница је да су се редови мењшевика и бољшевика проредили! Нећемо се бојати
да је признамо. Револуција је издигла у политички живот толико дубоке слојеве народа, она је
на површину избацила све саме случајне људе, толико “витезова тренутка”, толико новајлија
да је сасвим неизбежно то што они немају целовити светоназор. Бољшевици уз велики напор
гурају наша партијска кола стрмом узбрдицом.
Ликвидатори  пискавци их из све снаге вуку назад, низбрдо. На колима седи
помирљивац. Он изгледа тако умилно, лице му је тако слатко, сасвим као код Исуса Христа.
Читава фигура му је оличење честитости. Помирљивац, скромно обореног погледа, уздиже
руке и кличе: “Хвала теби, Боже, што ја не личим на ове  климне главом на адресу
бољшевика и мењшевика  злонамерне фракционаше који ометају свако кретање напред”. А
кола се помало крећу напред, и на колима седи помирљивац.
Када су бољшевици рашчистили тло за изградњу куће, онда су у ту кућу ушли (грдећи
бољшевике-фракционаше) помирљивци и прославили усељење... светом водицом слатких
говора о нефракцијашењу. То јест, ви се, као, хвалишете и добићете шипак. А МИ СМО ЗА
ТО ДА СЕ ТИХО И МИРНО МАЗНЕ ЛОВА!
8. Завршено је такозвано Демократско саветовање. Хвала Богу, ЈОШ ЈЕДНА
КОМЕДИЈА ЈЕ ОСТАЛА ЗА НАМА. Ми ипак идемо напред, ако је у књизи судбине наше
револуције предвиђено да се прође само кроз одређени број комедија. Ала су шаљивџије ти
учесници у насанкавању народа. У доба као што је наше, викати и хвалисати се “а ја све могу
да откријем” могу само људи или САСВИМ БЕЗОБЗИРНИ или САСВИМ ЛАКОМИСЛЕНИ.
Очигледно да г. Сафонов има и светле тренутке савести... али само приватно. Али су зато
господа Миљукови и његова банда блиставо испољили давне квалитете БЕСТИДНИХ И
БЕЗОБРАЗНИХ КАРИЈЕРИСТА. Наш бивши министар, а садашњи либерални лицемер се
врти кô ђаво на јутрењу. Сви смо ми револуционарне демократе, имајте то у виду и немојте се
шалити! Врло добро, господо, изванредно расуђујете! Само сте заборавили ситницу... Сасвим
малу ситницу.
Никоме од те толико душевне господе није ни на крај памети да би пре расправљања о
“решавању озбиљних проблема...” и варљивим плановима ИЗГРАДЊЕ НОВЕ РУСИЈЕ
требало одговорити на питање: у чему је разлика између појма “револуционарни демократа” и
појма УДВОРИЦА И НЕОТЕСАНКО? Боље би вам било да се опет не осрамотите. И сада
прелазим на грешке бољшевика. Очигледна је грешка у оваквом тренутку се задовољавати
ироничним аплаузима и узвицима.
Коришћење парламентаризма  поготово у револуционарно доба  уопште се не састоји
у томе да се драгоцено време губи на представљање ТРУЛЕЖИ, већ у томе да се класе уче. НА
ПРИМЕРУ ТРУЛЕЖИ. Рецимо, направити два плаката за објашњавање тога да је Саветовање
комедија. На једном плакату се може приказати Зарудни с капом дворске будале како игра и
пева песмицу: “Керенски нас отпусти, Керенски нас остави”. А сви уоколо се ваљају од смеха.
Испод написати: “веселе се”. Други плакат: исти тај Зарудни пред истом публиком говори:
“Месец и по сам молио за мир. Нисам добио одговор.” Публика ћути, на лицима изрази
“државничке солидности”. Нарочито је солидан Церетели који кришом записује у своју
бележницу: “Који је то звекан, тај Зарудни! Таквом тиквану би пристало да ђубре вози, а не
министар да буде! Креше ништа горе од стотине бољшевика! Био министар а није научио да
говори као министар  ја сам, је л`, месец и по неуморно пратио раст кампање за мир тако да
сам уверен у коначан успех те кампање и тако даље, и тако даље. Јер онда би и Зарудног
хвалили као витеза руске револуције”. Испод написати: “револуционарно-демократско
саветовање јавних мушкараца”.
9. И ево се јављају “социјалдемократске душице”, пристојно одевена, просвећена и
образована господа, са фразама о либерализму, демократизму на устима, с говорима о
разумевању за ствар слободе, ствар сељачке борбе за земљу... Ви, господо просвећени
демократе, ВИ СТЕ ПРОСТО СУЗОРОНЕЋЕ БУДАЛИЦЕ КОЈЕ ЈУРОДИВОШЋУ
СКРИВАЈУ СВОЈУ НЕСПОСОБНОСТ да буду ишта друго до КУЛТУРНИ ЛАКЕЈИ спахијске
класе.
Грцају либерални и демократски МЕКУШЦИ, уображавајући да су се уздигли изнад
било какве “партијске припадности” до “општељудске тачке гледишта”. Грешите, уважени.
ТА ТАЧКА ГЛЕДИШТА НИЈЕ ОПШТЕЉУДСКА, ВЕЋ ОПШТЕНЕОТЕСАНАЧКА. Роб који
је свестан свог ропског положаја и бори се против њега јесте револуционар. Роб који није
свестан свога ропства и тавори у ћутљивом несвесном и бесловесном ропском животу јесте
просто роб. Роб који разнежено и самозадовољно описује све дивоте ропског живота и
усхићује се добрим господаром, ЈЕСТЕ УДВОРИЦА И НЕОТЕСАНКО КОЈИ ОПРАВДАНО
ИЗАЗИВА ОСЕЋАЊЕ НЕГОДОВАЊА, ПРЕЗИРА И ГАЂЕЊА.

10. Блебетати о култури, о развоју производних снага, о дизању сељачког газдинства

итд.  у томе смо велики мајстори и љубитељи. Г. Кривенко има поједине врло добре
квалитете  у поређењу са г. Михајловским: на пример, отвореност и директност. Где би г.
Михајловски исписао читаве странице глатким и промућурним фразама, све околишећи око
предмета и не дотичући га, тамо предузимљив и практичан г. Кривенко креше истину у брк и
без иоле стида износи пред читаоцем све апсурде својих погледа у потпуности. Читалац ми
можда већ замера што се толико дуго задржавам на ТАКВИМ БУДАЛАШТИНАМА које на
изглед не заслужују никакву пажњу. Али, дозволићете, премда је то будалаштина, то је
ТАКВА БУДАЛАШТИНА КОЈУ ЈЕ КОРИСНО И ПОТРЕБНО ПРОУЧАВАТИ зато што она
ОДРАЖАВА СТВАРНЕ ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКЕ ОДНОСЕ У РУСИЈИ и стога спада У
КОД НАС РАШИРЕНЕ ДРУШТВЕНЕ ИДЕЈЕ КОЈЕ ЋЕМО ЈОШ ДУГО МОРАТИ ИМАТИ У
ВИДУ.
“Малецки живи посао  дубокомислено просуђује г. Кривенко  знатно је бољи од
великог нерада”. И онда  наставља он  “малецки посао уопште није синоним малецког
циља”  и ново, и паметно. “Књижевност је тврдила и даље тврди да постоји мањак учитеља,
доктора, техничара, да народ болује, сиромаши (техничара је мало!), неписмен је итд., а када
се јављају људи којима је дојадило седење за зеленим столом, учешће у аматерским
приредбама и једење колача с јесетрином хрскавицом, људи који одлазе на посао с ретким
самопоуздањем (размислите сами: одбацили су зелене столове, приредбе и колаче!), он их, без
обзира на мноштво препрека, мора поздравити.
Где је наша помоћ тој мужиковој тежњи да уздигне своје газдинство? За нас постоје
наука, књижевност, музеји, складишта, канцеларије трговачких посредника (стварно је,
господо, тако и стављено једно уз друго: “наука и канцеларије трговачких посредника”...) Има
ли ичег сличног за мужика? Наравно, има ембриона, али се они некако споро развијају. Мужик
би хтео пример  где су наша огледна поља, узорна газдинства? Мужик тражи штампану реч 
где је наша популарна агрономска литература?.. Мужик тражи ђубрива, алатке, семе  где су
код нас земска (земство  локална самоуправа) складишта свега тога, организовани откуп,
олакшице код куповине, дистрибуције?.. Где сте, приватни и земски посленици? Идите и
радите, већ одавно је време, и руски народ ће вам искрено рећи хвала!”
Ђаво би га знао шта је то! Некакав јефтини опортунизам, али наступа с таквим
самоусхићењем! Задатак књижевности је да прикупља салонске сплетке о злим марксистима,
да се клања влади за спас народа од коначне пропасти, да поздравља људе којима је дојадило
седење за зеленим столовима... Ама шта то ја читам? То је “Руско богатство”, орган напредних
руских демократа...
Зауставимо се макар на тим “интелигентима” (??) чија делатност директно спада у
економску област, на тим шумарским стручњацима, агрономима, техничарима итд. Како су
само ти људи потребни селу! Али само каквом селу? Селу пропалог сељаштва доведеног до
просјачког штапа, које не само да нема “уштеђевине” да плати “интелигентима” за рад, већ чак
ни хлеба у количини довољној да не умре од глади. И том селу бисте ви да помогнете робним
складиштима!! Шта ће то наши сељаци с једним коњем или чак без њега држати у тим робним
складиштима? Своју одећу?  њу су већ заложили 1891. г. сеоским и градским кулацима. Још
једино преостају радничке “руке”, али руски чиновници за ту робу још увек нису измислили
“робна складишта”...
Само се по себи разуме да управо осиромашени мужик који је остао и без коња купује
фосфорите, сејачице, вршалице, семенски клејдесдалски овас!! O, sancta Simplicitas! Али, то не
пише васпитаница института, већ професор, доктор политичке економије! Не, како хоћете, али
овде се ствар не може објаснити само светом простотом. Стара је то песма, уважени г.
професоре.
11. Гигантском питању одговара код народњака и “мера” гигантске... како да то блаже
кажем?.. НЕУМНОСТИ. Јер, како су то само наши мужици недосетљиви! Не мисле на то да ће
кад им газда умре  морати с породицом да се светом потуцају; ако жито не роди  мораће
умирати од глади, а понекад иако роди, ипак је неминовно потуцати се светом и поново се
враћати из узалудне потраге “трбухом за крухом”! Не схватају ти глупи мужици да на свету
постоји “животно осигурање” које многа добра господа већ одавно користе, и од кога друга
добра господа (власници акција осигуравајућих друштава) новце стичу. Не схвата гладни
“Сисојко” да би било довољно да с исто толико гладним “Митјајем” организује друштво за
међусобно осигурање живота (с минималним, најминималнијим улогом!)  и породице ће им
бити обезбеђене у случају смрти домаћина! На срећу, уместо тих недосетљивих мужика мисли
наша просвећена интелигенција, чији је један представник “живећи на селу и будући у
сталном контакту с народом” “већ давно наишао на тај грандиозни “пројекат”, толико
грандиозан да ти памет стане”!
Изнели смо прилично подробно малу белешку г. Левицког. Читалац ће по свој прилици
упитати да ли је вредело толико дуго се задржавати на успутној новинској белешци, да ли је
вредело посветити јој тако дугачак коментар? Шта је ту толико важно што се човеку (заправо,
пуном најбољих жеља) ДЕСИЛО ДА ЛУПИ ТАКВУ ГЛУПОСТ о некаквом обавезном
међусобном осигурању живота читавог сељаштва? Вероватно бисте изразили чуђење што се
тај човек не налази у душевној болници. Било би исувише наивно објашњавати ту појаву
случајношћу. Манилов седи у сваком народњаку. Управо зато и јесте тако поучно посматрати
када неки НЕ ВРЛО ПАМЕТАН, АЛИ ВРЛО НАИВАН ПИСАЦ С НЕУСТРАШИВОШЋУ
ВРЕДНОМ БОЉЕ СУДБИНЕ те црте доводи до пуног логичког развоја дајући живописну
слику некаквог “пројекта”. Такви пројекти увек испадају живописно, толико живописно да је
неопходно показати их читаоцу. У таквим пројектима увек има много комичног, кад површно
читате углавном вам никакав други утисак не остаје осим жеље да се насмејете. Али покушајте
да се у томе разаберете и рећи ћете: “Све то би било смешно кад не би било тако жалосно!”
12. Добри г. Даниелсон уздише за старинским “мужиком-ратаром”, одушевљава се
“марљивошћу” сељака у бризи око стоке; одушевљава се како то да тако добре резултате у
сточарству постиже сељанка “која читав свој живот проводи с кравом и овцама”. Блаженство,
мо`ш мислити! “Читав живот с кравом” и као награду за тај живот  плаћање “четвртине
вредности” трошкова те бриге око стоке! Заиста, како ту не заступати “ситну народну
производњу”! Белешка нам тим поводом пружа примамљиву слику претварања подухвата у
кооперативни, друштвени: домаћину ће “несумњиво, бити по вољи као поборнику интереса не
само производње, већ и околних чланова друштва”. О, идиле! Физички радници  “чланови
друштва (“носиће у фабрику” руду, дрва и остале потрепштине као што и сељанке носе млеко
у сирану!!) “Успех” подухвата базира се на “личном учешћу” газде, или су чак газде
“принуђене да ограниче своје учешће разноврсним пословима око вођења подухвата”. “Лични
рад”  “лично учешће”  “разноврсни послови”. “Mein liebhen, wast willst du noch meher?”
(мила моја, шта би ти још хтела?) све то “спада у врло оправдане случајеве”. То није баш
најписменије речено, али је зато врло упечатљиво и вишезначно! То звучи “ужасно паметно”,
али заправо представља испразну игру речима типа: “Привреда се дефинише привређивањем!”
Пуко понављање истог другим речима... Забога, господо! Народњаштво се, дабоме, не може ни
замислити без маниловских фраза, али ипак треба знати меру!
13. Принцип од кога полази г. Јужаков састоји се у томе да гимназија мора летњим
радом својих ученика обезбеђивати сопствено постојање. Та исправна мисао се састоји у томе
да се не може ни замислити идеал будућег друштва без споја обуке и производног рада младог
поколења. “... Обрада парцеле... обезбеђује обилну, укусну и здраву исхрану читавог младог
поколења од рођења па до свршетка гимназије”. Замислите само, читаоче, издржавање читавог
младог поколења!
Да би се свеопшти производни рад спојио са свеопштом обуком, очигледно је
неопходно свима наложити обавезу учешћа у производном раду. Рекло би се да је то само по
себи јасно? Међутим, испоставља се да није. Обавеза физичког рада се уопште не односи на
све, већ само на сиромашне. Читалац ће можда помислити да се шалимо? Богами не. Обавезан
производни рад, дакле, за нашег народњака није услов свеопштег и свестраног људског
развоја, већ се њим једноставно плаћа обука у гимназији. Забога, шта може бити “простије” од
тога? Имаш пара, онда плати, а ако немаш пара, онда ради!  сваки пиљар ће се сложити да је
то у највећој могућој мери “лако схватљиво”.
Па шта ће за свој рад добијати ти надничари (или земљораднички гимназисти? Стварно
више не знам како да их назовем)? Добијаће сву за живот потребну “обилну и укусну
исхрану”. Изистински почињемо да се разнежујемо од практичности нашег народњака.
Замислите само: “Ми”, “Друштво”, уводимо такву грандиозну организацију рада, пружамо
народу свеопште средње образовање, и све то без икаквих трошкова, а с коликим огромним
моралним добитком! Значи, биће то озбиљна трговина. А ко ће се њоме бавити  АУТОР НЕ
САОПШТАВА.
Претпостављамо да ће педагошки савети гимназија постати делимично и комерцијални
савети. Скептици би, по свој прилици, желели да знају шта ће бити у случају банкротства
гимназија, и хоће ли оне уопште моћи да воде трговински посао? Но, наравно, то би било
безразложно цепидлачење: ако сада необразовани трговци воде трговину, зар се може сумњати
у успех када се посла лате представници нашег интелигентног друштва? Гимназијама ће за
газдинство, наравно, бити потребна земља. То г. Јужакова не збуњује. Држава такође има
много земље, само она није најзгодније лоцирана. Значи да их отпремимо у Архангелску
губернију! Истина, досад су тамо слали у прогонство, а тамо има државних шума које у
огромној већини чак нису ни “уређене”  али то ништа не значи. Чим тамо пошаљу
гимназијалце са просвећеним професорима, они ће посећи све шуме, раскрчити земљу и
посадити културу!
Наш генијални финансијски стручњак заиста ни рубљу не тражи ни од државе, ни од
земства. Већ од “народа”? Или, тачније речено, од сиромашних сељака? Њиховим се парама и
земља купује, и гимназије формирају, опет они плаћају и професорима и све гимназије
издржавају. И још одрађивање “Директору, директорки и главном агроному по 2.400 рубаља,
инспектору” итд.  све сразмерно чину. По плану нашег народњака они ће користити
радионице, тј. давати “гимназијалцима” да им шију и поправљају одећу. Је л` тако да је г.
Јужаков брижан... према господи професорима? Уосталом, он брине и за “гимназијалца” 
онако како добар домаћин брине о стоци: треба је нахранити, напојити, сместити и... спарити.
За имућне  једна школа, за сиромашне  друга, имаш пара  плати обуку, ако немаш 
онда ради. С једне стране  “без икаквих трошкова за народ”, а с друге стране  не, ти, братац,
главницу са све каматом у целини уплати, па још и одради једно три годинице. Не, г. Јужаков,
такав план би не само данас, већ и у доба Аракчејева био сасвим неостварив, пошто је то
заиста “УТОПИЈА” СПАХИЈСКА. ТАЈ ПЛАН МОРАМО НАЗВАТИ СПАХИЈСКИ-
БИРОКРАТСКИ-СОЦИЈАЛИСТИЧКИМ ЕКСПЕРИМЕНТОМ. Поприлично незграпан
троспратни термин, а шта се ту може?
14. Велики сте ви утописта, али вам је утопија малецка, ситна, бедна. Ни сами не
знајући, заразили сте се модерном болешћу  сада је такав модни талас! Снужденост,
малодушност, очајање, неверовање. Беше кол`ко вам воља алегорија и испразних хипотеза, а
директног одговора ниједног. Карактеристична црта је љубав ка безобличности. Безоблично
пливати низ матицу, разнежен сопственом безобличношћу, отписавши оно што је супротно
безобличности. Уморни и сломљени пењу се за говорницу и за своје бекство кажу да то није
испољавање умора ни слабости, већ њихова заслуга. Не говори: не могу, већ кажи: нећу! О
таквим “уморним”, о г. Потресову и Ко не може се избећи понављање познатог стиха: “нису
они издали, уморили су се свој крст носећи; напусти их на пола пута дух гнева и жалости”. Зар
то није немоћно извлачење од принципијелности према отсуству принципа? Све је то окорело
“причам ти причу”, помирљиво шарлатанство.
Не тугујте, кадети: имате од чега живети све док су Потресови живи! Каква благодат!
Сада ћемо живети без спорења о том ужасном питању, гајећи ту нову, тек откривену, просту и
јасну, као дечје очи, теорију “спонтаног заметања”. Живело спонтано заметање! Нека сад
оцене сви револуционарни народи “могућност” читаве Русије. Нека се што пре подигне
споменик у част спонтаних родитеља, спонтаног заметања!
Уместо поштеног позива да се иде напред испада некакав МЕЛАНХОЛИЧНИ ПОГЛЕД
УНАЗАД, као да пред нама нису живи људи, већ некакве НА МРТВОЈ СХОЛАСТИЦИ
ОСУШЕНЕ, ОДРВЕНЕЛЕ МУМИЈЕ. Одавно нисмо сретали такву испразну комбинацију
речи, такву разулареност заобилазне, голе фразе, такву мешавину погледа. Учени кадет  као
мачак око вруће каше обилази све коло-наоколо. Вођа кадетске партије не сналази се ни у
најједноставнијим стварима. Јадни учени историчар! То је чиста глупост  запамтите то, учени
господине кадету! Малограђанин Давид који се забуном рачуна у социјалисте, мрмља
сентименталне фразе, као, паметнији сте од мене, ал` сам зато ја бољи. Као резултат ништа не
преостаје осим реакционарне ламентације малограђанина. Таквог човека би сматрали за
лудака или “хришћанског социјалисту”. Г. Херценштајн директно вапије против “привидне
цивилизације”. Има зашто и да очајава!
Испразне речи, измучене фразе, уздаси, сажаљења, јадиковање, бедно реакционарно
мрмљање. Политичким самцима, политичким авантуристима, политичким Маниловима
својствени су одрицање партијске припадности и високопарне речи. То је опет иста тачка
гледишта “угодних појава”. Такве речи заправо одражавају само смешну и јадну
самоувереност и самооправдање оних који су удаљени од маса и осећају потребу да прикрију
своју слабост, а то су бескарактерни интелигенти захваћени струјом снуждености, неверовања,
малограђанштине. Жалопојцима би боље било да на крају крајева реше за себе питање  или-
или. Нема ту средине. Ту се ништа не може “помирити”, ту се не може “малчице сахранити”
стара партија или “малчице основати” нова. Све то је РЕТКА КАША, ПРЕЗРЕНА ПАРТИЈА
СРЕДИНЕ, КУКАВИЧЛУК И БЕСКАРАКТЕРНОСТ. Такви говори су гори од обичне
малограђанштине. ТО ЈЕ КИНЂУРЕЊЕ “БЉУЗГАВИЦЕ” ВЕШТАЧКИМ ЦВЕЋЕМ.
15. Често се од интелигентних учесника радничког покрета могу чути узрујане,
нервозне, скоро хистеричне молбе  не дотицати та болна питања. Фуј, Господе, кол`ко то
племенитости има у човеку! Немам речи! Полемика је префињена  галантна  ефектна...
Понекад се једноставно труде да не говоре о томе, све прећуткују. Хаотичност мисли, вулгарно
малограђанско очајање. Јој, то је ужасно, какви су то непријатни догађаји! Брр... Каква
несносна, каква неморална тежња! Ал` су зато руски либерални буржуји као небо од земље
далеки од такве тежње. То само на трулом западу неморална буржоазија тежи да освоји власт!
А наш поносни противник почиње да се кочопери и изговара речи захвалности. Бум, бум,
бум... Нарочито су смешни ти глупави крици. Јао, јао! Како се то ја грубо механички
изражавам! Обрушавају се на то бујицом јадних и страшних речи, својим клеветничким
оптуживањем. Али стрпите се који минут, не журите с падањем у несвест поводом “лупинга” и
осталих ужаса!
Све су то сентименталне, патетичне фразе. Красноречивост и душевност, витезови
малограђанштине, теоретичари сладуњавог оптимизма, љубитељи “широких тачака гледишта”
слатким фразама заташкавају класно рашчлањавање савременог друштва. Ето, у том грму
лежи зец. Ето у чему је суштина, где је потка, а међусобна пребацивања  то су само шаре. Ко
то изјављује, тај тим збрканим и бојажљивим језиком открива да се самог себе боји, боји се
корака који је начинио, боји се настале ситуације. ТО ЈЕ СВЕОПШТЕ ЗАВИЈАЊЕ
ЛИБЕРАЛА. (Извините на оштром изразу). А ми ћемо на то одговорити: тачно, г. Радниче! Ви
разумно размишљате. Потребан је нови чврсти конопац. Бојазан од “тираније” растераће од
нас само млитаве и бескичмењаке.
Један од ликвидатора је писао: “Верујте, не сме се порицати чињеница коју ми поносно
осећамо” (какви осећајни људи!) То “верујте” је толико ненадмашно љупко да буквално
разоружава противника. Ма зар то није ненадмашно! Зар такав аргумент није достојан
НАИВНЕ ЕСЕРСКЕ ГИМНАЗИЈАЛЧИЦЕ. “Верујте”, читаоче, да уводнике пише заиста
ЉУПКА ЕСЕРСКА ГИМНАЗИЈАЛЧИЦА. Те фразе, које вероватно усхићују
ГИМНАЗИЈАЛЦЕ И ГИМНАЗИЈАЛКЕ, заглушују читаоца и “замагљују” да би се лакше
прошверцовало. И ОТКУД САМО ТОЛИКО МАЛОГРАЂАНСКЕ ТУПОГЛАВОСТИ У
НАШОЈ СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИЈИ?
16. Кауцки је марксизам довео до нечувеног ПРОСТИТУИСАЊА и претворио се у
правог попа. Подај, Господи! Господи, помилуј! Кауцки је марксизам претворио у
најодвратнију и најтупоглавију контрареволуционарну теорију, у НАЈПРЉАВИЈУ
ПОПОВШТИНУ. Дијалектика се претвара у најподлију, најгаднију софистику, У
ПРОПОВЕДАЊЕ ЈЕДНЕ ОД НАЈГНУСНИЈИХ СТВАРИ КОЈЕ УОПШТЕ НА СВЕТУ
ПОСТОЈЕ, УПРАВО: РЕЛИГИЈЕ, у тежњу да се укоре попови по службеној дужности, попови
из моралног уверења, тј. култивисање префињене и зато посебно одвратне поповштине.
ОДБРАНА РЕЛИГИЈЕ ПРОЖИМА СВЕ ЊИХОВЕ ГОВОРЕ, све до обер-попа Митрофанушке
(епископа Митрофана) који се смешно упињао да угуши у себи навику јуродства и
семинарског језика, изговарао такве фразе као лидер компаније америчких пробисвета који се
баве опијањем народа религиозним опијумом.
Један од највиђенијих и најбогатијих трговаца у Америци, извесни Едуард Алберт
Филена сад обилази највеће центре Европе. Он на банкетима развија своје “нове” идеје о
светској моћи трговца. Масе би једино требало да жуде за предузетницима и трговцима.
Сматрајући своје службенике за потпуне будале, мистер Филена је уверен да су они сасвим
задовољни и бескрајно захвални “оцу-добротвору”... ПОРАСТ ПЛАТА, ПОБОЉШАЊЕ
УСЛОВА РАДА  ЕТО ШТА ЋЕ НАМ ДОВЕСТИ СЛУЖБЕНИКЕ  каже он  ЕТО ШТА ЋЕ
НАМ ОБЕЗБЕДИТИ ВЛАСТ НАД ЧИТАВИМ СВЕТОМ, У НАШУ СЛУЖБУ ЋЕ КРЕНУТИ
СВЕ ТАЛЕНТОВАНО ШТО ГОД НА СВЕТУ ПОСТОЈИ”.
Уважени г. Филена! Јесте ли ви сасвим сигурни да су радници читавог света СКРОЗ
БУДАЛЕ? “Село је доведено у такве услове  пише г. Струве  да се свакодневно мора
отимати за копејку, ако га поткрадају зеленаши, варају кулаци, тлаче спахије, ако га понекад
шибају у сеоској управи, зар то може бити без утицаја на његову моралну страну?.. Ако у селу
бујно цветају кулаци, ако Рубља, тај капиталистички месец, избија у први план сеоског
предела, ако су њој упућени сви погледи, све помисли и душевне снаге, ако она постаје
животни циљ и мерило способности личности, зар се онда та чињеница може крити и
говорити да је мужик некакав Козма Бесребреник коме новац уопште не треба?
Улога те класе (пореклом из народа) која формира стражарске пикете, стрељачки ланац
и авангарду буржоаске армије, на жалост, врло мало је заинтересовала историчаре и
економисте, док је њена улога, понављамо, изузетно важна. Када је разарана сеоска задруга,
ТО СУ ВРШИЛИ СВОЈИ ЉУДИ, пореклом одатле, који су поседовали практичну
домишљатост и еластична леђа, којима је од господе удељена милост те су у мутној води
пецајући скуцкали капиталчић, људи пореклом одатле којима су највиши сталежи и власт
пружали руку. Називали су их најрадишнијим и најтрезвенијим елементима народа.
Погледајте колико само плаћамо онима који раде и доносе нам корист, а у чијим жилама још
тече радничка крв, али им је у души већ пуновласно засео капитал.
Путујте било којом железницом и обавезно ћете срести на десетине таквог света који се
некуда упутио својим послом. Препознаћете ТЕ ЉУДЕ и по нарочитом оделу, И ПО КРАЈЊОЈ
БЕЗОБЗИРНОСТИ ПОНАШАЊА И ПО ГРОХОТНОМ ИСМЕВАЊУ некакве госпођице која
моли да не пуше или мужика који испада “необразован” пошто се нимало не разуме у
комерцијалу. Те људе ћете препознати и по разговору, притом ћете чути ЦИНИЧНЕ ПРИЧЕ о
марифетлуцима. СВЕ ТО СЕ ПРИЧА ТОЛИКО ОТВОРЕНО И БЕЗОБЗИРНО да јасно видите
да ти људи не краду кашике по бифеима само зато што се боје да ће доспети у затвор.
Морална страна тих људи је испод најелементарнијих захтева, заснована је на рубљи и
сведена на формуле: трговац-ловац, штука зато и постоји да караш не дрема; паз` да не
оманеш; само гледај где шта можеш штрпнути; искористи минут кад нико не гледа; не жали
слабога; кад затреба клањај се и улагуј.
Пређите сад, читаоче, у градове. Ту ћете срести још већу разноврсност младе
буржоазије. Њен морални кодекс је врло узан: читава делатност је заснована на експлоатацији
рада, а животни задатак се састоји у стицању капиталчића ЗАРАД ТУПОГЛАВОГ
УТУЦАВАЊА ВРЕМЕНА. Никад још не беше толико јавног, лакираног, толико невиног и
истовремено ДУБОКОГ РАЗВРАТА. ТАЈ РАЗВРАТ ЈЕ У ПОТПУНОСТИ ТЕКОВИНА
НАШЕ НАЈНОВИЈЕ ИСТОРИЈЕ, тековина малограђанске културе која се развијала на тлу
надмености, просташтва и лењости”. Рекло би се да је аутор толико тачно оценио стварност да
се може схватити и ЈЕДИНИ МОГУЋИ ИЗЛАЗ. Али не. Може се још маштарити...
17. Није тешко такву публику препознати “по ушима”. Неопрезно је то за вас, г.
Изгојев, да се упуштате у уопштавања. Нехотице је причом стигао  о ужаса!  до
национализације! Додавати  то значи сувише неопрезно истурити МАГАРЕЋЕ УВО. Јој,
боље би вам било да се не лаћате социолошких уопштавања. Ој, не ходи, Грицју, та на
вечерницју! Ала смо мајстори за оплакивање: оплакујемо нетактичност и самоувереност
револуционара када пецкају владу; оплакујемо владину неодлучност када, не видећи пред
собом праву снагу, чини лажне уступке и дајући једном руком, другом одузима; када г. Струве
почиње да говори не о борби с непријатељем, већ о могућој “покорности” непријатеља, он
прелази из индикатива у императив, доспева из зла на горе и почиње кô старица да проповеда
“Штетно је и опасно”:
“Међутим, можда ће ипак огромна сенка неминовног историјског обрачуна  пише
дотични помпезњаковић  сенка великих догађаја поколебати владину средину”. “Конац дело
краси! Амин!”  једино нам то преостаје да кажемо поводом тог лојалног и узвишеног
монолога. Људи могу замишљати и “придодавати” свакојаки пакао, свакојаке шумске духове,
Луначарски је себи чак “придодао”... благо речено, религиозне појмове, али задатак теорије
спознаје се и састоји у томе да се покаже нереалност, фантастичност, реакционарност таквих
придодавања. Апеловање на покорност непријатеља и покушај његовог застрашивања
“сенком”. Какав ужас! Ми се сасвим слажемо са г. Струвеом око тога да ће се лицемери руске
владе највероватније највише од свега на свету уплашити “сенки”. Није то шала! Заиста је
мртав шчепао живог. Изванредан аргумент! И нема у њему ни трунке демагогије. Истину
треба откопавати испод хрпе квазинаучних професорских дрангулија. Као што видите, ту
молиш шта год хоћеш: и устава, и моруне с реном. Буву ви гњечите, господо! Претварање
туцета буржоаских и ситнобуржоаских жеља у некакве социјалне панацеје. Ћифтинска жеља,
кабинетско мудровање, БИРОКРАТСКО “РАСУЂИВАЊЕ О КОРИСТИ”, супституција бајки,
уобичајене представе; декрети уместо аргумената; ПУКО НАКЛАПАЊЕ. Нема се камо даље
ићи у реакционарном улагивачком опортунизму.
18. А то је аргумент који нас наводи да се присетимо изреке: једна будала може
поставити десет пута више питања но што их десеторица мудраца могу решити. Сваком од
тројице књижевника (Лењин, Зиновјев и Камењев) било би потребно по 10 секретара и
посебне новине да би оповргавали СВАКУ КОЈЕШТАРИЈУ КОЈА САМО ИСПЛИВА НА
СВЕТЛО БОЖЈЕ. То је логика интелигентске узрујаности, хистеричности, неспособности за
сталожен и упоран рад, неумеће примене основних принципа на промењене околности. Наши
ЈУНАЦИ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ “ЦИКЕ” презриво прће нос поводом таквог скромног, невиног
задатка који не обећава “сад”, сместа, већ сутра, никакву буку ни треску. Ви у тај задатак не
верујете? Он вам је досадан? Само извол`те отићи, широко вам поље! Нисте ви
револуционари, ви сте једноставно ГАЛАМЏИЈЕ.
19. А ово расуђивање пружа толико богатство “бисера” да буквално не знаш одакле
започети анализу... До каквих само далеких Херкулесових стубова стиже безочност и
самоувереност нашег “истраживача”! “Смешно је надати се да то и д. Лењин са свим његовим
подрепницима не зна”. Зар ово није добро? Па откуд бих ја могао знати такву замршену ствар!
“Аркадије Николајевичу, друже мој, немој лепо говорити!” Када Аркадију Николајевичу
изузетно успе да изрекне реч без кићења и пренемагања, он сам себе изванредно потуче.
Де, напните се, Аркадије Николајевичу, покушајте да размислите. Погледајте само
колико сте неспретни: за вас је јучерашња оганизација обавезна и данас. Шта, Аркадије
Николајевичу, зар ви ни сад не схватате шта је то “ликвидаторство”? Ви и сада мислите да је
мене и Плеханова зближила некаква пакосна жеља за “борбом на два фронта”? Над тим
изразом сам се дуго смејао. Хвалисање је ту заиста толико очигледно и смешно, да би нашем
зецу требало дати чупу медвеђег увенцета. Плеханов итд. су “јучерашњи политичари!”
Данашњи политичар је очигледно Потресов са својим “делијама”. Љупко и отворено.
П. Кијевски заобилази теоретске потешкоће на један изванредно лак и лакомислен
начин, који се немачки назива “буршикозни” изрази, тј. студентски приглупи, припрости,
примењиви (и природни) приликом студенстке теревенке: Република се “измигољила”
империјализму  шаљива реч. Они се рогуше и напињу као криловљеве жабе, тумачећи свој
“програм” на различите начине, “ко у клин, ко у плочу”, играју се фикције “практичног
јединства”, али доста више пратити сва тетурања махистичке мисли.
20. Већ је давно речено: неће свако ко говори “господе, господе” ући у царство небеско.
И ми морамо поновити: није свако ко збори јефтине фразе о партијској припадности у ствари
партијац. Врхунски  то значи и “живописно”, мисли “одзовиста”  хајде да ја дрекнем
“живописније” па ће испасти најреволуционарније. Па то већ сасвим личи на чувени прашак
против мува: ухватиш муву, поспеш на њу и она квекне. Јој! Кол`ка револуционарност!
 Све остало је некакво немогуће клупко пометње прикривене фразама типа “забијање
коца у дрхтаво тело”, “херојима-победницима ћемо не само судити већ и осуђивати их на смрт
и нестанак”, “у најстрашнијим грчевима ће се рађати нови свет” итд. и тсл. У тим фразама
наочиглед се понављају манири Алексинског, када је он као одговор на теоретске аргументе
заузимао позу агитатора и извикивао, сасвим мимо теме, звучне фразе против сваке врсте
експлоатације и угњетавања. “Аха, ево је већ почела цика”  изражавали би се наши делегати у
том случају. И “цика” Алексинског није довела ни до чега доброг.
Исту “цику” видимо код П. Кијевског. Навикли смо се на тај манир, али то је лош
манир. Поступци Алексинског не воде ничему добром.
21. Г. либерални професор Туган-Барановски кренуо је у бој против социјализма. “Ако
узмемо социјализам  објавио је он  не као економску теорију, него као животни идеал, онда
је он, несумњиво, повезан са идеалом једнакости, а једнакост је појам... који се не може
извести из искуства и разума.” Ето разматрања либералног научника који вели да искуство и
разум очито сведоче да људи нису једнаки. Значи, социјализам противречи искуству и разуму,
и тако даље! Замерка достојна гимназијалца из првог разреда! Мораш почети од почетка чим
имаш посла са г. Туганом (руски: тугој = споромислећи).
Под једнакошћу у политичкој области социјалдемократе подразумевају равноправност,
захтевање једнаких политичких права за све грађане државе који су достигли извесну старост
и који НЕ ПАТЕ НИ ОД ОБИЧНЕ НИ ОД ЛИБЕРАЛНОПРОФЕСОРСКЕ СЛАБОУМНОСТИ.
Чак и најнедомишљатији и најнеразвијенији човек може да докучи да поједини људи који
припадају племићком сталежу нису једнаки по својим телесним и душевним способностима.
Али по својим правима сви су племићи једнаки, а сви сељаци су једнаки по својој
бесправности. Схвата ли сада господин учени професор разлику?
Читалац ће можда упитати у недоумици: па како се могло догодити да учени либерални
професор ЗАБОРАВИ ОВЕ НОТОРНЕ ИСТИНЕ? Одговор је прост: личне особености
садашњих професора су такве да се међу њима могу срести чак и РЕТКО ТУПИ ЉУДИ налик
на Тугана. Буржоазија ће све то опростити професорима, само нек се баве “уништавањем”
социјализма.
22. За миша нема јаче звери од мачке. За руске махисте нема јачег материјалисте од
Плеханова. Када Плеханов говори, он сипа досетке, шали се, клапара, врти се и блиста као
точак у ватромету. Али, невоља је ако такав говорник прецизно запише свој говор и потом га
подвргне логичкој анализи. Да, срамота је признати, али је и грех затајити да је Плеханов своје
мењшевике довео до БЕСКРАЈНОГ СРАМОЋЕЊА социјалдемократије. Као прави човек у
футроли, он је непрестано понављао набубане речи о “подршци буржоазији”. Бранити
интересе те ДРУШТВЕНЕ БУЂИ И РЂЕ, ТИХ “ПРЕВРНУТИХ МРТВАЧКИХ КОВЧЕГА”
завештаних нам од мрачне прошлости. Његово очување  питање је живота и смрти за те
мастодонте и ихтиосаурусе, пошто назвати их “бизонима”  то је исувише почасти.
Згодна је то ствар  позивање на историју! Кадети се позивају на историју као они људи
за које је Маркс говорио да ОНИ БРАНЕ КОРБАЧ ЗАТО ШТО ЈЕ ТО ИСТОРИЈСКИ
КОРБАЧ. “Подлост данашњег дана оправдава подлост јучерашњег”. Плеханов је имао најбоље
жеље: онако све лепо и мирно с кадетима против црностотинашке опасности  а оно испаде
само СРАМОТА И СКАНДАЛ за социјалдемократију. Очигледно да Плеханов и Ко своје
мењшевике које таквим објашњењима хране, сматрају за малу децу. Само уз потпуно
непоштовање према себи самоме и према својој публици могу се себи дозволити поводом
најважнијих принципијелних питања ТАКВИ КЛОВНОВСКИ ШТОСОВИ! То је акробатика,
господо!
Плеханов се толико запетљао да му не испада ни “о-о-о” ни “ђи-ђи”! Ми још нисмо
мртви, друже Плеханов! Товарити на нас измишљотине као на мртве, значи само се
посрамити. С мртвим непријатељем се не бори тако, мртвога се не мрзи тако. Ја бих то назвао
“булажњењима”, ДА МЕ ДЕЦЕНИЈЕ ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ НИСУ НАУЧИЛЕ ДА НА
ПОШТЕЊЕ ОПОНЕНАТА ГЛЕДАМ КАО НА РЕДАК ИЗУЗЕТАК.
Г. Плеханов је у свом листу мој говор назвао “булажњењем”. Врло добро, г. Плеханов!
Али, погледајте како сте неспретни, невешти и недосетљиви у својој полемици. Ако сам ја два
сата булазнио, КАКО СУ ТО “БУЛАЖЊЕЊЕ” ТРПЕЛЕ СТОТИНЕ СЛУШАЛАЦА? Даље.
Зашто ваш лист ЧИТАВ СТУБАЦ посвећује препричавању “булажњења”? Трапаво вам испада.
БЕЗОЧНОСТ г. Плеханова превршује сваку меру!
23. Г. Скворцов изнова и изнова испољава свој изванредан таленат за навођење
неумесних цитата. Саветујем г. Скворцову да патентира изванредно откриће: најнајновији и
најнајлакши начин “научне критике” за темељно уништавање противника. Довољно је само
цитирати место, подметнути противнику друго питање  и сјајно ћете доказати да је
противник  “робни фетишиста”, да не користи мозак, изрод један дабили! А онда странице на
којима се у танчине говори о свему  можете изоставити, доказавши тиме још и “буржоаски
хоризонт противника”.
Стварно, патентирајте, г. Скворцов! Такви бисери “научне критике” јединствени су у
својој врсти. Ја бих био, наравно, само захвалан критичару, кад би он допунио или исправио
моје смернице, али г. Скворцов уме да “критикује” не дотичући суштину ствари! Ако таквим
непоновљивим испадима додамо низ ПРЕТЕЋИХ ОБРЕЦИВАЊА и пример оштроумности г.
Скворцова, добићемо читаву “критику”. Претећи Јупитер је у ватри полемичког жара
прескочио питање, није ни речи о суштини ствари зуцнуо у својој “критици” у којој, ако
избацимо ЉУТИТА ОБРЕЦИВАЊА, не преостаје апсолутно никакав садржај. Ама, мало је то,
уважени г. Скворцове!
Па то је иста она “критика” коју је исмевао Чернишевски; узме човек у руке
“Пустоловине Чичикова” и крене да “критикује”: “Чи-чи-ков, пћи-пћи...” Јој, што је смешно!
Јој, каква сатирућа критика! Наравно, заузети позу и рећи: “Груба секташка карикатура” 
ништа лакше. Такође није тешко ни подметнути још високопарније речи о “ослобођености од
конзервативног фракционаштва”. Само, зар то није много јефтино? Није ли то оружје узето из
арсенала оне епохе када је Троцки блистао пред гимназијалцима? Није злато све што сија.
Много има сјаја и буке у фразама Троцког, али у њима нема садржине.
Пред нама је пример ликвидаторске и либералне лажи, одевене у глатке, зализане
фразе. “Прекомерно полемичко преувеличавање!” Као да има не прекомерног
преувеличавања... Али и званични кадети не само да пишу неписмено, већ и директно
ВАРАЈУ ЧИТАОЦЕ. Ако либерали ИЗИГРАВАЈУ притом “непристрасне људе”, ЊИХОВА
ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИЗУЗЕТНО ЛИЦЕМЕРНА И ОДВРАТНА.
24. Погледајмо има ли много тога разумног у другом примеру. Кажу да за миша нема
јаче звери од мачке. Изгледа да за Розу Луксембург нема јаче звери од “Фрака”. Ако он каже
“да”, Р. Луксембург сматра за своју дужност да прогласи “не”, уопште не мислећи да тиме НЕ
ИСПОЉАВА СВОЈУ НЕЗАВИСНОСТ, ВЕЋ УПРАВО ОБРНУТО, СВОЈУ СМЕШНУ
ЗАВИСНОСТ. Наравно да је он јако лош, али то нам не сме сметати. Очигледно је Роза
Луксембург одлучила да у свом чланку изнесе сабране политичке грешке које су добре
гимназијалцима за школске вежбе. Јер, те су тираде све саме бесмислице и изругивање над
постављањем питања. Кад би о томе размислила, без већег напора би увидела КАКВУ
БЕСМИСЛИЦУ је изрекла. Та заслуга је од највеће важности не захваљујући околности што је
Роза Луксембург свашта напричала, већ упркос тој жалосној околности. Просто је запањујућа
беспомоћност и сметеност нашег аутора.
А ево вам бундовца Либмана. Зар не да је изванредан тај “ДЕЧКИЋ БЕЗ
ПАНТАЛОНА” који се подсмева партијском програму? А што се подсмева? Само зато што је
СКРОЗ НЕЗНАЛИЦА КОЈИ СЕ НИЧЕМУ НИЈЕ НАУЧИО, ништа није читао чак ни из
историје партије. А ево вам другог “дечкића без панталона”, г. Јуркевича. Ево вам трећег и
главног “дечкића без панталона”, г. Семковског, који изјављује да се “из извесних разлога не
слаже” са програмом. Из извесних разлога (тајна болест, ваљда?). Не може се Роза
Луксембург, наравно, изједначити с либманима, јуркевичима и семковскима, али чињеница да
су се баш такви људи УХВАТИЛИ ЗА ЊЕНУ ГРЕШКУ врло очито доказује у какав је
опортунизам запала.
25. Узмите у руке новине  и одмах се атмосфера “старе” Русије са свих страна
примиче. Горко исмевање уставних илузија. Горко, али корисно исмевање. Глад... Продаја
стоке, продаја девојака, гомиле просјака, тифус, смрт од глади. “Становништво има само једну
привилегију  да умире тихо и неприметно”  пише један дописник. “Ала је на изглед
успешно садашње земство, а расправља се с владом око висине позајмица. Моле 6 милиона
рубаља (Казанска губернија)  држава даје 1 милион. Моле 600 хиљада (Самара)  дозначено
им 25.000 рубаља. Као и пре! Г. Кондурушкин се вајка: “Руско друштво ми се чини меким кô
гума, кô тесто. Може се гњечити и стискати, речју и делом. Руски малограђанин и интелигент,
богат и сиромах, миран је. Е, а када почну да се “надимају” од глади, почеће да се радује, са
сузама да ликује. Он обавезно мора помагати са сузама, с “племенитим” осећањима. Притом
му се пружа изванредна могућност да се побрине за своју душу. А без осећања, без суза му ни
посао није посао, нити помоћ  помоћ. Он без својих суза ствар неће ни сматрати важном нити
ће се с места померити. Не, ти га прво дирни, натерај га да плаче и исекне се у чисту
марамицу. А строго рачунање, здрава и трезвена свест о државним потребама  то је досадно,
ту нема никаквог ганућа.
Да, да, проповедање “строгоће” је итекако корисно у свету “теста” и “гуме”. “Здрава и
трезвена свест о државним потребама”  да то нисте од Мењшикова преписали, г.
Кондурушкин? У Русији је све “по старом”. Сви су изгледи да ће онај чије је вајкање на
потиштеност помешано с таквом говоранцијом заувек остати саставни део “теста” које
дозвољава да га “гњече и стискају”  тако му и треба!
26. Какву задивљујућу бригу о гладнима наша влада испољава! Кол`ко је само дугачак
циркулар издао министар унутрашњих послова за губернаторе погођених губернија! Па то је
читаво књижевно дело. Објављивањем тог дела су очигледно рачунали на то да оставе утисак
на “друштво”! Гле само, ала смо брижни, ала журимо с мерама помоћи. Ако имате стрпљења
да циркулар до краја прочитате, а стрпљења за то треба подоста, пошто три четвртине...  ма
какви! Девет десетина циркулара чини ОБИЧНО БИРОКРАТСКО ПРАЗНОСЛОВЉЕ.
Прежвакавање већ одавно познатих ствари, ходање све коло-наоколо, осликавање појединости
кинеског церемонијала општења међу мандаринима, велелепан канцеларијски стил с
периодима од 36 редова и “изрекама” од којих те душа боли за руски језик, док је стил
замршен као клупко с којим се маче одавно игра.
 Када се удубиш у ту дивоту, осећаш се као у полицијској станици у којој зидови одишу
мемлом, свуд се осећа некакав специфичан смрад, чиновници су већ самим својим изгледом и
обраћањем  оличење најнесносније гњаваже, док дворишне зграде које се виде кроз прозор
живо подсећају на мучилиште. Дозлогрди више ПОГАНИ РУСКИ БИРОКРАТИЗАМ!
И ето, по једноставном министровом циркулару ствара се нова “окружна централна”...
да, да, није то словна грешка: “окружна централна за питања прехране управа”. Три главне
тачке посебно привлаче пажњу: као прво, јачање личне власти чиновника, брига о томе да се
дух бирократизма и службене дисциплине ојача и сачува од сваког дашка свежег ваздуха; као
друго, нормирање помоћи гладнима. Министар сматра неразборитим и забрањује
“превремено” (тј. пре саме поделе жита) прављење спискова оних којима је помоћ потребна:
то код становништва буди “претеране наде”! (ми се највише бојимо претеривања; бојимо се
претераних нада, бојимо се претераних позајмица! И глад, и незапосленост  то су све сама
“претеривања”: такав је јасан смисао свих министрових размишљања). Као треће, изражавање
очајничког ужаса поводом тога што ће “нелојални” прискочити да помажу гладнима, а они су
у стању да буне народ против владе, тако да се унапред предузимају мере против
“противвладине агитације”.
Циркулар се завршава правим походом против приватних добротвора. Та оптужба је у
суштини сасвим лажна. Већину добротвора  несумњива је чињеница  чинили су само
добротвори. Народ види да приватни добротвори искрено желе да му помогну, док цареви
чиновници то ометају, крешући помоћ смањују обим потреба, забрањују организацију
народних кухиња итд. То најбоље показује какав значај имају они закони ШТО СЕ КО
ПАЛАЧИНКЕ ПЕКУ ПО ПЕТЕРБУРШКИМ ДЕПАРТМАНИМА, без озбиљног разматрања са
људима заиста упознатим и способним да искажу самостално мишљење. НЕОБИЧНО
ПОЈАЧАВАЊЕ СТРОГОЋЕ  ПОВОДОМ ПОМОЋИ ГЛАДНИМА! То је сасвим руски!
Прво се успоставља организација читаве ствари. Појачавање строгоће, пораст надзора,
све то захтева повећање трошкова за чиновничку машину. Господи руководиоцима “окружних
централних за питања прехране управа” биће додељен на име надокнаде њихових трошкова
“паушалан износ” “у погледу висине кога  додаје циркулар својим “посебним” наречјем 
ваша преузвишеност треба да ми се обрати с одговарајућом представком”. Затим за
“деловодне трошкове” окружних савета по 1.000 рубаља. Истовремено за канцеларијска
средства по 1.000-1.500 рубаља. Највише ће радити канцеларије, читав рад ће се и састојати из
бирократског формализма  како се ту не побринути за канцеларијска средства? Најпре за
канцеларије, а што преостане  гладнима.
Министар унутрашњих послова може именовати посебне опуномоћенике, и код сваког
ће се под председавањем његовог заменика формирати посебан “савет за послове прехране” од
представника разних министарстава. Притом се односна управа “прилагођава законом
утврђеном реду”, (то се у складу с називом поглавља појединих Дикенсових романа може
назвати: “Онај члан новог закона у коме се говори о потреби прилагођавања старим
законима”). Уф! Најзад смо савладали читаву “организацију” новог посла! Колико то дебео
слој канцеларијске прашине треба збацити с говора лакеја царске банде да би се видела
стварна садржина њихове политике.
Питамо се сада колико ће мазива затребати за покретање свих точкова те ГЛОМАЗНЕ,
ЧИСТО РУСКЕ АДМИНИСТРАТИВНЕ МАШИНЕРИЈЕ? Покушајте да замислите ту ствар
конкретно: уз саме изгладнеле налази се један земски руководилац. Значи, на њему је
иницијатива. Он пише допис  коме? Губернатору, гласи члан привремених правила, међутим,
на основу циркулара је основана “окружна централна...” Долази до “препирке” која се, дабоме,
брзо разрешава на основу изванредно јасних и простих “начела”. На крају крајева, допис ипак
доспева у канцеларију губернатора, где се и лаћају писања “мишљења”. Затим се све шаље у
Петербург и доспева у надлежност посебног савета. Међутим, представници министарстава
који учествују у савету нису у стању да реше питање целисходности, и гле, нови допис путује
из Петербурга у провинцију и натраг. И када најзад питање целисходности таквог рада итд.
итд. буде решено, онда ће се петербуршки савет позабавити “расподелом радних партија”.
Ради чега је створена таква машинерија? Због новине ствари? Ни случајно. Као што
видите, владина “прехрамбена кампања” састоји се у томе да петербуршки департмани месец
дана смишљају и најзад ипак смисле бескрајно компликовање гњаваже. Али зато, вероватно,
савет није подложан опасности западања у претеривање.
Зашто је била потребна замена обичних личних карата посебним списком? Због
неписмености или канцеларијске ограничености? Видећемо даље да је то, несумњиво,
намерно учињено и то не само из љубави према бирократском формализму, већ управо зато да
би се радници сплели и приближили партијама кметова, транспортованим “по списку”. Што
даље  то горе. КАКО СМЕЈУ ЧИНОВНИЦИ ДА НЕ ИСПЛАЋУЈУ ЗАРАЂЕНИ НОВАЦ?
Како смеју да се мешају у породичне ствари радника и одлучују уместо њих, као да су
кметови? А ХОЋЕ ЛИ РАДНИЦИ ДОЗВОЛИТИ ДА СЕ И ДАЉЕ БЕЗ ЊИХОВЕ
САГЛАСНОСТИ ЗАДРЖАВА ИСПЛАТА ЗАРАЂЕНОГ НОВЦА? Велика је, врло велика
заосталост и затуцаност руског сељака, али све има своје границе. И наша влада којој се
толико свидело да управља помоћу “привремених правила” ипак ће једном дочекати ДА
УДАРИ ТУК НА ЛУК!
27. Почев од апсолутистичке, полуазијатске Русије до културне и цивилизоване
Енглеске, свугде видимо установе чиновништва, бирократије, које чине нужан орган
буржоаског друштва. Заосталости Русије и њеном апсолутизму одговара потпуна
обесправљеност народа пред чиновништвом, потпуна неконтролисаност привилеговане
бирократије. Против свевласног, неодговорног, подмитљивог, грубог, необразованог и
готованског руског чиновништва узбунили су се многобројни и најразноврснији слојеви
руског народа.
Неродних година свугде има, али оне само у Русији доводе до ужасних катастрофа,
гладовања милиона сељака. Сељаци у бесцење распродају парцеле, стоку и све што год могу
продати. Продају девојке  враћају се најгора времена ропства. Народна катастрофа сместа
показује праву суштину читавог нашег наводно “цивилизованог” друштвеног уређења: у
другим облицима, у другом омотачу, у другој “култури” то уређење представља старо ропство,
ропство милиона трудбеника ради богатства, раскоши, готованства “горњих” десет хиљада.
Мукотрпан рад као и увек код робова, и потпуна безбрижност богаташа за судбину робова:
некада су директно узимали жене у спахијске хареме, робове директно мучили, а сада су
сељаке опљачкали  помоћу свих смицалица, тековина и прогреса цивилизације  тако
опљачкали да се они надимају од глади, једу лободу, једу грудве блата уместо хлеба, болују од
скорбута и умиру у мукама. Раније су потчињеног човека ударали мочугом, сада га ударају
рубљом.
А руски спахије на челу са Николајем II и руски капиталисти на милионе згрћу паре:
власници забавних објеката у престоницама кажу да одавно нису имали такав промет. Одавно
није било тако дрске, разуздане изложбе раскоши као сада у великим градовима. Опљачкани
од спахија, згњечени самовољом чиновника, упетљани у мреже полицијских забрана, закерања
и насиља, везани најновијим обезбеђењем сеоских полицајаца, попова, земских начелника,
сељаци су немоћни против елементарних непогода и против капитала исто као и афрички
дивљаци. Али глад у савременој Русији, после оноликих хвалисавих говора царске владе о
добробити нових мера за рационално коришћење земљишта, свакако ће сељаке многоме
научити. Глад ће уништити милионе живота, али ће уништити и остатке затуцане, варварске,
ропске вере у цара која смета схватању потребе и неминовности револуционарне борбе.
Узмите Петроченка. Он почиње тиме “да ће до смрти бранити цара и Отаџбину”.
Десница пљеска. Али он прелази на питање о “оскудици у земљи”. “Ма колико ви дискутовали
 каже он  другу Земљину куглу нећете створити. Мораћете, дакле, ту земљу да нам дате.
Неко од говорника овде је рекао да су наши сељаци непросвећени и некултурни, и није
потребно и некорисно је давати им много земље, јер она ионако неће донети користи.
Наравно, земља нам је раније мало користи доносила, управо онима који је нису имали. А што
се тиче наше некултурности, ми ништа друго и не тражимо него земљу, да би по својој
глупости по њој рили. Ја са своје стране мислим да, наравно, племићу и не пристоји да се
бакће са земљом”.
“Господо народни представници  рекао је сељак Сахно  тешко је сељачким
депутатима да излазе на трибину и говоре против господе богатих спахија. Сељак трпи од
спахија, пати, јер га спахија страшно угњетава. Зашто спахија мора да држи много земље, док
сељацима преостаје само царство Небеско? Знајте, господо народни представници, гладан
човек не може да седи мирно кад види да је власт, без обзира на његову невољу, на страни
спахија. Он мора да жели земљу, макар то било и противзаконито. Нужда га тера”.
Сељак Мороз је у кратком говору једноставно изјавио: “Земљу треба одузети од
свештеника и спахија”, а затим се позвао на Јеванђеље (и то није први пут у историји да
буржоаски револуционари црпу своје пароле из Јеванђеља)... “Они још говоре о светом
Јеванђељу и читају: “молите и даће вам се, куцајте и отвориће вам се”. Ми молимо, молимо, и
не дају нам; куцамо  не дају; па шта, мораћемо разбијати врата и одузимати? ГОСПОДО, НЕ
ДОПУСТИТЕ ДА СЕ ВРАТА РАЗБИЈАЈУ, дајте добровољно, и тада ће бити слободе И БИЋЕ
ДОБРО И ВАМА И НАМА”.
Исто тако је отворен и јак по својој једноставности и говор беспартијног сељака
Семјонова. “Двеста година они чекају неће ли с неба пасти добро за њих, али оно не пада.
Добро се налази код господе крупних земљопоседника. Не, господо, доста је згртати благо па
га чувати по џеповима, треба живети стварним животом. Спахије само шеткају и сало слажу
од наше крви, од наших сокова. Ми их нећемо заборавити, нећемо их тако вређати, ми ћемо и
њима дати земље. И ми ћемо живети и нећемо показивати  то су господа, а то су сељаци, већ
ЋЕМО СВИ ЖИВЕТИ КАО ЉУДИ И СВАКИ ЋЕ НА СВОМ МЕСТУ БИТИ ГОСПОДИН”.
Ево беспартијног сељака Афанасјева. Он прича: “Влада хоће да нас пресели у сибирске
крајеве... Зар не би било боље овако учинити: преселити тамо оног човека који има хиљаде
хектара, од кога остаје земља и колико ће њих од тога бити сити (пљесак слева, гласови
здесна: “старо, старо”)”.
Цитати из говора “прогресисте” Тихвинског: “Наше сељаштво у маси воли цара  рекао
је.  Како бих волео да сам волшебна капа и летећи ћилим, па да долетим до престола и да
кажем, да посведочим: Господару, први твој непријатељ, први непријатељ народа  то је
неодговорно министарство... Радно сељаштво ТРАЖИ САМО ДА СЕ СТРОГО СПРОВЕДЕ
ПРИНИЦП: “сва земља  свему народу”. Не бојте се, господо десничари, УЗДАЈТЕ СЕ У
НАШ НАРОД, НЕЋЕ ВАС ОН ОСТАВИТИ БЕЗ ИЧЕГА”.
 Ево сељака Нечитајла: “Они људи који су се наситили крвљу и који су исисали срж
сељакову називају сељаке некултурним”. Головин прекида: спахија може ВРЕЂАТИ сељака,
али мужик... Спахију? Ево сељака Кирносова: “Нама опет кажу: земља је света,
неприкосновена. Ја мислим да не може бити неприкосновена: ако народ то жели, НИШТА не
може бити НЕПРИКОСНОВЕНО (гласови здесна: “Охо!”). Тачно: охо! (аплаузи слева).
Господо племићи, ви мислите да ми не знамо да сте нас ви губили на картама, да сте нас за псе
мењали, да су господа наше матере терали да својим грудима штенад доје? Знамо, то је била
ваша света, неприкосновена својина...”
Ево сељака Васјутина: “ТО ЈЕ ГУЉЕЊЕ. (Глас здесна: “Шта? Гуљење?” Смех). Молим,
молим, изволите само, без устручавања (аплауз слева): ја ТО називам гуљењем последње коже
са сељака”.
Петров-трећи: “Сетите се, господо, оне побуне сељачког народа која се изразила у
покрету под вођством Разина (гласови здесна: “Охо!”) Јер, онда је исто тако немаштина
приморала да изађе на улицу и искаже шта му треба. Сасвим сам уверен да ћете ОПЕТ
ВИДЕТИ ДУБИНЕ УСКОМЕШАНОГ СВАКИДАШЊЕГ ЖИВОТА. И онда ће се збити
Јеванђељска изрека: ко се мача лаћа од мача ће и погинути (смех здесна). Ми... кажемо: сва
земља онима који је обрађују, и сва власт да пређе трудбеничком становништву!”
28. Пред вама су говори који се у Русији нису могли чути ни пре педесет, ни двадесет,
па чак ни пре седам година. Двобој Маркова-другог и Петрова-трећег  људи са бројевима, као
за инат да би се показало да су пред нама типични представници одговарајућих класа, такви
каквих је много. Марков-други напада на стари начин: “Неосновани и сасвим неизазвани
фактичким стањем ствари напади могу бити објашњени, наравно... тиме да ма шта руска влада
чинила, НАШ НАРОД ЈЕ НЕОПХОДНО ПОДБУЊИВАТИ... У западним губернијама... људи
обрађују земљу и чине оно што код вас на Волги не желе да раде, пошто је на Волги
ПРЕВИШЕ ДАНГУБА, и то треба имати у виду... Ми знамо да међу вашим изгладнелим има
превише оних КОЈЕ ЗАИСТА ТРЕБА ПРИМОРАТИ ДА МАЛО ГЛАДУЈУ, ДА БИ РАДИЛИ
УМЕСТО ШТО ЛЕНЧАРЕ”. Петров-трећи се брани и прелази из одбране у напад: “Кажу да
ако издвојите средства за прехрану, они ће их однети у крчму. Господо, то је нетачно. Од кога
зависи да то спречи? Јер сада становништво многих губернија МОЛИ ДА СЕ КРЧМЕ
УКЛОНЕ, А ЊИХ НЕ УКЛАЊАЈУ. Да, можда СТАНОВНИШТВО ИЗВЕСТАН ДЕО
ПРОПИЈЕ. Али треба Маркову-другом и осталима омогућити да погледају колико ви, господо
племићи, пропијате? Можда ће, ако боље погледамо, испасти да ви пропијате кудикамо више
од сељака... Све док је земља у рукама таквих маркових, пуришкевича и компанија, само се по
себи разуме да ће глади бити. А та господа ће говорити да су сељаци дангубе”. Марков-други
(с места): “Наши не гладују!”
Позицију десничара у аграрном питању најбоље је, несумњиво, изразио гроф
Бобрински: “И руски сељак неће поћи стопама Пугачова и Стењке Разина (јој, грофе, немојте
то двапут рећи!). Он ће поћи јединим правилним путем, КОЈИМ СУ ИШЛИ СВИ
ЦИВИЛИЗОВАНИ НАРОДИ. Дакле, руско сељаштво, ПРЕД ТОБОМ ЈЕ ИЗБОР ДВА ПУТА:
ЈЕДАН ПУТ ЈЕ ШИРОК И НА ИЗГЛЕД ЛАК  ПУТ НАСИЛНОГ ОДУЗИМАЊА И
ПРИНУДНОГ ОТУЂИВАЊА, НА КОЈИ ТЕ ОДАВДЕ ПОЗИВАЈУ. Тај пут је НА ПОЧЕТКУ
ПРИМАМЉИВ, он је раван, али се завршава провалијом (за спахије?) и пропашћу како
сељаштва тако и државе. Други пут  то је узан и трновит пут, он је стрм, али тај пут води
висинама правде, права и сигурног благостања. ТО ЈЕ ВЛАДИН ПРОГРАМ. ОСТВАРИВАО
ГА ЈЕ СТОЛИПИН СВОЈИМ ЧУВЕНИМ АГРАРНИМ ЗАКОНОДАВСТВОМ”. Имајте то у
виду! Немојте се шалити!.. Фарисејство и маниловско фразирање. Све је то само подвала, само
отужна лаж, само испразне фразе које заташкавају саму суштину савремене делатности путем
жеља лишених икаквог смисла. Па ви једноставно врдате, уважени витеже “народне слободе”,
ви просто заваравате!
29. Г. Енгелхарт немилосрдно разоткрива ЗАПАЊУЈУЋИ ИНДИВИДУАЛИЗАМ
ситног земљопоседника. Он подробно износи да су наши “сељаци у питањима својине У
НАЈВЕЋОЈ МОГУЋОЈ МЕРИ ПОСЕДНИЦИ”. Они НЕ МОГУ ДА ПОДНЕСУ
“ЗАЈЕДНИЧКИ РАД”, мрзећи га из уско личних и егоистичких мотива: кад сви скупа раде
СВАКИ “СЕ БОЈИ ДА НЕ ПРЕТЕРА С РАДОМ”. ТА БОЈАЗАН ДА СЕ НЕ ПРЕТЕРА долази
до крајњег комизма (можда чак и трагикомизма) када аутор прича како жене које живе у истом
дому везане заједничким домаћинством и сродством СВАКА ОДВОЈЕНО БРИШЕ СВОЈ ДЕО
СТОЛА ЗА КОЈИМ ЈЕДУ, или по реду музу краве свака за своје дете (прибојавају се утаје
млека) и свака ОДВОЈЕНО прави своме детету кашу. Енгелхарт те црте толико подробно
разоткрива, потврђујући их таквом масом примера да ту нема ни говора о случајности тих
чињеница.
Енгелхарт износи да “СВАКИ СЕЉАК има нешто кулачког и кулачки идеали у
сељачкој средини владају. Више пута сам указивао да је код сељака изузетно развијен
ИНДИВИДУАЛИЗАМ, ЕГОИЗАМ, ТЕЖЊА КА ЕКСПЛОАТАЦИЈИ... Сваки може постати
штука и тежити да прождере караша”. То је тачно, не кажем да није! Енгелхарт је изванредно
приказао тенденције сељаштва не ка “задружном” уређењу, уопште не ка народној
производњи, већ ка најобичнијем ситнобуржоаском уређењу својственом свим
капиталистичким друштвима! Ауторов протест против буржоазности је изванредан, али...
закључци су мизерни. Они измирују супротности увек уносећи подвалу у оцену суштине. То су
кукавни изговори, неукусно поигравање. Људи који нису изгубили разум извукли би другачији
закључак из тих чињеница.
Ма колико нас, бољшевике, клеветали да ми наводно “идеализујемо” мужика, ми смо
увек строго разликовали, и разликоваћемо МУЖИКОВ РАЗУМ ОД ЊЕГОВЕ ПРЕДРАСУДЕ.
“Интелигент-демагог  пише кнез Трубецки о социјалдемократама  није уносио своју
самосталну садржину у СЕЉАЧКУ СВЕСТ и сељачки живот, већ се пре сам РУКОВОДИО
ИНСТИНКТИМА НАРОДНИХ МАСА, ЛАСКАО ИМ, ПРИЛАГОЂАВАО ИМ СВОЈ
ПАРТИЈСКИ ПРОГРАМ И ТАКТИКУ”. “ПРЕМЕСТИЛЕ СУ СЕ СИМПАТИЈЕ И
ИНСТИНКТИ НАРОДНИХ МАСА”. То пише један од ватрених противника револуције,
присталица НАЈМРАЧЊАЧКИЈИХ ТЕОРИЈА. Чак је и он принуђен на признање да су масе
постале левичарске.
“Па какав је излаз из настале ситуације?”  пита г. Струве и одговара: “Излаза могу
бити само два: ИЛИ ПОСТЕПЕНИ ПОРАСТ ДРЖАВНЕ СМУТЕ, или оздрављење власти”.
Захваљујемо се на отворености, г. Струве! Ето од кога би наши ликвидатори могли да се науче
искрености и отворености, уместо да само околише... Недавно сам се сетио приче о једном
незнанцу који је први пут присуствовао разговору античких философа и притом ћутао. “Ако
си паметан  рекао је том незнанцу један од философа  онда глупо поступаш. Ако си глуп,
онда поступаш паметно”. Г. Струве о другом излазу ништа, АПСОЛУТНО НИШТА осим
испразних фраза не може рећи. “Ма како то чудно изгледало  пише он  али ништа се у
толикој мери не може пожелети власти као то да заборави догађаје обично означене као руска
револуција”. Изванредно, дубок, паметан, озбиљан политички савет! Нека “власт заборави” 
та понекад људи заборављају све што се са њима и крај њих дешава! ПРЕДСТАВНИЦИ
ПСЕЋЕ СТАРОСТИ руског либерализма својим аршином мере друге. Питамо се како људи
који нису изгубили разум могу то тврдити при здравој памети и добром памћењу?
Док је за руског сељака било речено да је увек убоге СВЕСТИ О СВОЈОЈ УБОГОСТИ,
за руског малограђанина се може рећи да је, будући убогих грађанских права, ПОГОТОВО
УБОГЕ СВЕСТИ О СВОЈОЈ ОБЕСПРАВЉЕНОСТИ. Као што је мужик НАВИКАО на своју
крајњу немаштину, навикао да живи не размишљајући о њеним узроцима и МОГУЋНОСТИ
ЊЕНОГ ОТКЛАЊАЊА, тако је и руски малограђанин уопште НАВИКАО НА СВЕВЛАШЋЕ
ВЛАДЕ, навикао да живи не размишљајући о томе може ли се то свевлашће и даље одржати, и
НЕМА ЛИ ТУ КРАЈ ЊЕГА ПОЈАВА КОЈЕ ПОДРИВАЈУ ЗАСТАРЕЛО ПОЛИТИЧКО
УРЕЂЕЊЕ. Читаш о томе  и чудиш се безумности и заслепљености цивилизованих народа.
Треба народ плашити идиотским БАЈКАМА О “НАЈЕЗДИ”. Капиталистичко варварство је
јаче. Окрени-обрни  на сваком кораку наилазиш на задатке које је човечанство у стању да
СМЕСТА реши. СМЕТА капитализам. Он је згрнуо хрпе богатства  и људе учинио робовима
тог богатства. Он је разрешио најсложенија питања технике  и закочио спровођење у живот
техничких побољшања ЗБОГ ТУПАВОГ затајивања од ШАЧИЦЕ МИЛИОНЕРА.
Цивилизација, слобода и богатство у капитализму ИЗАЗИВАЈУ ПОМИСАО НА ЗАДРИГЛОГ
БОГАТАША КОЈИ ЖИВ ТРУЛИ и ономе што је младо не дâ да живи.
Аутори немају ни мрве схватања колики би то имало ГИГАНТСКИ ИСТОРИЈСКИ
ЗНАЧАЈ КАДА БИ НАРОД У РУСИЈИ МАКАР ЈЕДНОМ ВЛАДУ ДОБРО НАУЧИО
ПАМЕТИ. Уместо да указујете на “ужасне жртве” које су принете и приносе се апсолутизму,
ДА БУДИТЕ МРЖЊУ И ГНЕВ, РАСПИРУЈЕТЕ СПРЕМНОСТ И СТРАСТ ЗА БОРБУ 
уместо тога ви се позивате на будуће жртве да бисте одбили од борбе. Ех, господо! Боље би
било уопште не разматрати “револуционарну буру” него кварити то разматрање таквим
финалом. ВИ ОЧИГЛЕДНО НЕЋЕТЕ ДА ПРАВИТЕ “ВЕЛИКЕ ДОГАЂАЈЕ”, већ хоћете само
да разговарате о “сенци великих догађаја”, па чак и то само са “лицима која имају приступ
престолу”. У политици нема места понизности, и само безгранична наивност (и тешка и
лукава наивност) може прихватати полицијску методу: divide et impera, подели и владај, дај
уступак у небитном да би сачувао битно, дај левом руком и одузми десном.
30. Досадан је то часопис  “Руска мисао”. Само једно је у том часопису интересантно.
Ту пишу јучерашњи поборници слободе, обливајући сплачинама и блатом борбу маса за
слободу. “Вехи” су читаве бујице реакционарних сплачина. “Ново време” г. Суворина је
потврдило стечени надимак “Шта сте изволели?” Тај лист је у Русији постао пример
подмитљивих листова. Пример окретне продаје “крчмљеног и точеног”. Ту се продаје све,
почев од политичких уверења и завршавајући порнографским огласима.
У буржоаској штампи се злурадо кикоћу поводом раскола између мењшевика и
бољшевика. Пискарала због хонорара по ретку буквално лове у лету свакојаке гласине,
прикупљају за презасићене салонске брбљивце “пикантне” појединости “скандала” и на све
могуће начине покушавају да загаде мозгове трицама анегдота о нашој борби. Некакво
шкрабало негде је начуло о несугласицама и безочно изопачило одломке података. Мартов се
изразио с виртуозном увијеношћу. Дивота једна! Зар то није бацање прашине у очи читаоцу,
зар то није бисер спретности? Мартов се “спретно” преврће преко главе у ваздуху. Трик је
завршен, а читалац који је веровао Мартову насамарен.
Ништа мање није јасан ни циљ сплеткарошке кампање и аудиторијума жељног
покварене духовне хране. Лист шири анонимне гласине и сумњиве инсинуације. У тај жанр
вулгарног изругивања западају и социјалисти-револуционари. Да, господо “судије”, много је
тога у тој борби рђаво, ту нема збора, неоспорно много тога погибељно у тим расколима за
ствар социјализма. Наше туче и расколи пашће у заборав. Наши тактички принципи,
избрушени и прекаљени, ући ће у историју радничког покрета и социјализма Русије као
камени темељци, уместо читавих месеци “уставног” гушења и балалајкинско-молчалинског
просперитета о коме тако усрдно звоне органи наше (Пуј! Пуј!) штампе. Они заправо публици
износе погледе НАЈВУЛГАРНИЈЕГ МАЛОГРАЂАНИНА КОЈИ СЕ НИЧЕМУ НИЈЕ
НАУЧИО.
Познато је да свако види оно што жели да види. Лакеја у души, природно, највише
интересују сплетке и скандалчићи који владају у соби за служинчад. Пиљар и лакеј, ма у каква
“интелигентска” одела да се преруше, људи с таквом душом нису у стању да запазе и схвате
идејна питања. Зато ће вам такав “публициста” детаљно испричати оно што се одлично зна у
собама за служинчад. Испричаће вам да су из “стана једне у Паризу врло познате
револуционарне активисткиње” избацили “не без помоћи полиције” несрећну емигранткињу-
проститутку. О свему томе ће вам улизички часопис детаљно испричати, с илустрацијама, с
мераком, запапрено. Па кога то, господо, мислите да зачудите глупостима ваших алузија?
Размислите, читаоче, о разлици између обичног лакеја и лакеја-публицисте. Обичан
лакеј је већином, наравно, изузев оних свесних елемената који су ВЕЋ СТАЛИ НА КЛАСНО
СТАНОВИШТЕ и траже излаз из свог лакејског положаја,  наиван, необразован, често
неписмен и неразвијен; њему се може опростити наивна страст за преклапањем о ономе што
му је најразумљивије и најближе. Лакеј-публициста је човек “образован”, примају га у
најбољим салонима. Он барата “образовано”. О, он уме да заметне трагове и прикаже своју
робу у најлепшем светлу! ОН НИЈЕ ПОДМИЋЕНО ПИСКАРАЛО ЦРНОСТОТИНАША, ни
случајно, али истовремено он само прича управо о тим УЦЕЊИВАЧИМА, СКАНДАЛИМА И
ЗАБУШАВАЊИМА.
Разне људе разне ствари интересују, свакоме своје. Али ипак, каква је то неизмерна
срећа што ми не припадамо оном друштву “честитих људи” где те особе имају приступ, где им
пружају руку! У том “честитом друштву” вероватно нема никаквих скандала. Проститутке не
доспевају у положај пријатељица у становима те господе. Не. Оне остају у другим становима.
Незапослени не праве скандале на баловима те публике. Њихови балови су углађени. То је код
њих раздвојено: проститутке (постале од незапослених) у једном стану, а балови у другом. Код
њих су немогући скандали због пара. Око њих нема гладне, изнурене, иживциране публике
спремне на самоубиство. Ту је све сама отменост.
Новине сада пишу страсно, злурадо, усхићено и зането. Оптужбе се састоје само из
сумњивих инсинуација, изнедрених или клеветањем ниткова, или хистеричном
неурачунљивошћу. Облаци клевета. Само какву то “тикву” треба имати, о, уважени, да би се
јавно, у “популарном” зборнику посредством анонимног јахача говорила очита лаж!
“Необјашњивост” код њих изазива сплеткарошко занимање. А-а, “необјашњивост”? 
сплеткашице интелигентског друштва су заинтригиране. Сплеткароши немају никаквих
чињеница. Сплеткашице су неспособне за организовано деловање. Али зато за брбљање,
сплеткарење и даље преношење алузија  о, интелигентске сплеткашице су за то итекако
мајстори! Ко је макар једном у животу видео ту средину бушкајућих интелигентских
сплеткашица, тај ће вероватно (ако и сам није сплеткашица) до краја живота осећати
ОДВРАТНОСТ ПРЕМА ТИМ МРСКИМ БИЋИМА. Свакоме своје. Сваки друштвени слој има
своје “манире живота”, своје навике, своје склоности. Сваки инсект има своје оружје за борбу:
ИМА ИНСЕКАТА КОЈИ СЕ БОРЕ ЛУЧЕЊЕМ СМРДЉИВЕ ТЕЧНОСТИ.
 31. Лист “Шта сте изволели?”, народски назван “Ново време”, пише: “У нашем
фабричком граду ружно псовање је на улицама истиснуло људски говор. Псују фабрички
радници, псују кочијаши, пристојно одевени људи, полицајци приликом обављања службених
дужности. Срећан ли је раднички град у коме су остварене најсмелије социјалдемократске
жеље о ничим регулисаној “слободи говора”. Зар не да је поучан ТАЈ ПРОСТАЧКИ ИСПАД?
Ко не зна, господо уредници листа штоно верно служи влади, да су управо влади најближе
десничарске партије “оствариле” слободу говора у погледу псовања?
Ко не зна да су се господа Пуришкевичи, Маркови и њихове колеге тиме у читавој
Русији прославили? Неопрезно, заиста неопрезно поступа “Ново време”! Оно би могло и
спретније да обавља своју улогу улизице... Јер, у листу ненадано излази подсећање на то какву
“слободу говора” практикују Пуришкевич и Ко и какву  социјалдемократски депутати. Добру
је предизборну тему дотакло у својој ПРОСТАЧКОЈ УСРДНОСТИ трапаво “Ново време”.
Колико се само очигледне лажи и дечјег неразумевања скривало у тим надама! Заиста, не
може се не изазвавши смех образованих људи и не начинивши збрку у главама неуких, од
Пуришкевича захтевати пристојан однос према женама ни избегавање употребе
“непристојних” речи, законитост од Толмачова и Думбадзеа, демократске реформе од
Николаја Романова.
32. Но, ипак, народњаци се формално и споља гледано чине знатно “јединственијим”
од марксиста. Код народњака нема директног раскола, нема огорчено упорне, систематске и
дуготрајне унутрашње борбе, код њих се стално одржава  на први поглед  извесна општа
веза, код њих стално у читавој њиховој литератури наилазиш на поносно позивање на
народњачко “јединство” за разлику од “марксистичке склоности раздорима и расколима”. Па у
чему је ту ствар? Морамо ли им завидети? Морамо ли Плехановски позив на генерално
разграничавање сматрати за “хирургију”, начин шишања, бријања и “крви пуштања”, за
методе “собакевича-лењина”? Морамо ли узроке наведене разлике тражити у ружним
квалитетима “појединих перјаница” или у ружној склоности марксиста ка “догматизму”,
“нетрпељивости” итд.? Каква је то настраност?
Помирљиви, трпељиви, “јединствени”, непоцепани, широки, недогматски народњаци
немају  и поред њихове жарке жеље и тежње  ни осигуравајућу компанију, ни утицај у
синдикатима, ни организовану групу у Државној думи. А код “догматских”, “бескрајно
поцепаних” марксиста који тиме наводно себе слабе видимо изванредно спроведену кампању
избора у IV Думу, видимо успешан рад у синдикатима, видимо одличну и сложну
осигуравајућу компанију, прилично добар рад у штрајкачком покрету, видимо целовите,
принципијелно доследне одлуке иза којих јединствено, чврсто, уверено иде већина свесних
радника. Каква је то настраност?
А да та народњачка “помирљивост” и др. предивна њихова душевна ствојства нису
можда јалова? УПРАВО СУ ЈАЛОВА! “Јединство” интелигентских групица свих могућих
нијанси код народњака купује се по цену њихове потпуне политичке немоћи у масама. Немојте
се шалити! Иностранство је богато, велико и обилно. Читавих “10 центара”!! Методе
претварања нула у привид “великих бројева”. Излишно је рећи да наша партија са смехом
дочекује ту игру иностраних цуцли. Ликвидатори у Русији су леш, и никакви грозни (о, колико
грозни!) инострани “савези група, центара, фракција, струја, праваца” неће тај леш оживети.
Ликвидатори свих партија, уједините се! Сви на крају крајева нађу своје место. Треба... Зар је
мало тога што још треба! Били бисмо смешни (и више но смешни) када бисмо овде хтели да
побројимо све или главне области, попришта нашег рада! Ми знамо да је ово поприште нашег
рада  само малени део целине, да смо тек на почетку НАШЕГ ВЕЛИКОГ ПУТА ка
ослобођењу. Али ми такође знамо и то да НЕМА СИЛЕ НА СВЕТУ СПОСОБНЕ ДА НАС НА
ТОМ ПУТУ ЗАУСТАВИ.
33. Има расправа које се претварају у препирку, у сплетке и зађевице... “Зар псовање
може имати политички значај?”  упитаће читалац. Несумњиво. Ради удубљивања у
политички значај тог псовања, позивамо читаоца да се присети појединих ноторних ствари
које присталице “Јединства” и Ко желе да “забашуре” буком и псовкама. “Они” су
конференцију прогласили за узурпацију. Изванредно, господо! Рецимо да сте у праву, рецимо
да је конференција била “незаконито освајање”. Шта из тога следи? Из тога следи да су
увређени тим “незаконитим освајањем” морали да устану у одбрану “законитости”? Зар не? Да
се уједине не само зарад псовања узурпатора, већ и њиховог свргавања. То је, чини се,
неоспорно? Храбри Плеханов, одважни Троцки, смели напредњаци, племенити ликвидатори,
независни, оповргавачи, реформисти, помирљивци итд., рекло би се, не би могли да се уједине
зарад псовања без истовременог уједињавања ради свргавања узурпатора. Јер, када наши
јунаци то не би учинили, испоставило би се да су испразни брбљивци, зар не?
А шта је било потребно за свргавање “узурпатора”? За то би било довољно да су се
племенити протестанти против узурпације окупили сви заједно без узурпатора, осудили их и
пружили радницима пример, искуство, чињеницу  чињеницу а не обећања, дело а не фразе 
законите установе за разлику од узурпаторских. Они који не сматрају све свесне раднике
Русије идиотима, сложиће се, наравно, да би ти радници, видевши уједињени рад племенитих
протестаната против “узурпатора”, подржали те протестанте, избацили узурпаторе напоље,
наградивши их подсмесима и осудом! Изгледа да је то јасно?
А у ствари? Како је заправо било? Испало је да су “узурпатори” око себе ујединили све
свесне раднике Русије. А племенити непријатељи “узурпаторства” расуше се у прах и пепео,
показавши се у стварном покрету нулама како појединачно тако и сви заједно. Каква су то
чуда? Како се то могло десити да 4/5 радника устане за гнусно “узурпаторство” против
племенитих непријатеља “узурпаторства”? То се могло и морало десити, читаоче, из следећег
разлога: псовке у политици често скривају потпуну безидејност и беспомоћност, немоћ, бесну
немоћ псовача. И ништа више.
Ви можда мислите да сам ја толико наиван да верујем да се наводно “путем
наговарања” могу решавати питања као што је питање “о социјалистичкој револуцији”? Не.
Без тешке борбе револуционарне масе везане за много жртава социјалистичка револуција је
немогућа. Неће се моћи избећи ни тешка борба унутар партије. Ено Муромцева како “отвара”
и “освећује” (ето има и тако ГАДНИХ РЕЧИ) први од цара сазван наводни парламент. У наше
доба се без избора не може, ни масе се не могу избећи, а масе је у ери штампања књига и
парламентаризма немогуће повести за собом без широко разгранатог, систематски
спроведеног, чврсто опремљеног СИСТЕМА ЛАСКАЊА, ЛАЖИ, ЛОПОВЛУКА,
ЖОНГЛИРАЊА МОДЕРНИМ И ПОПУЛАРНИМ РЕЧИМА, ОБЕЋАВАЊА НАДЕСНО И
НАЛЕВО БИЛО КОЈИХ РЕФОРМИ И БИЛО КОЈИХ БЛАГА радницима. Тушта и тма
парламентарних обећања  само да се одрекну револуционарне борбе. Ако је за вас већина
народа, господо, ако је ваш савез чврст  чега се онда бојите, ЗАШТО ЛАЖЕТЕ?
34. Петиција цару завршава се речима: “Господару! Не одбијај да помогнеш Твом
народу! Разори зид између Тебе и Твог народа! Нареди и закуни се да ће се остваривати наше
молбе, и УЧИНИЋЕШ РУСИЈУ СРЕЋНОМ, ако не, онда смо спремни да сместа умремо. Ми
имамо само два пута: слобода и срећа или гроб.” Широке масе морнара и војника лако су
започињале побуну, али су исто тако лако чиниле наивну глупост ослобађањем ухапшених
официра; дозволили су да их умире обећања и наговарања руководства; тако је руководство
добијало драгоцено време, пристизало му појачање, разбијало устаничке снаге, а онда би
уследило најсуровије гушење и кажњавање вођа.
Пут у пакао поплочан је најбољим намерама, и у овом случају најбоље намере не
спасавају од стихијског одабирања “линије најмањег отпора”. Терор се пропагира као средство
“буђења” радничког покрета, његовог “снажног стимулисања”. Питамо се, није ваљда у руском
животу мало ТАКВОГ БЕЗОБРАЗЛУКА да је потребно измишљати посебна “побуђујућа”
средства? А с друге стране, ако се неко не узрујава и не може се узрујати ЧАК НИ РУСКОМ
САМОВОЉОМ, ГДЕ ЈЕ ЦРНОСТОТИНАШКИ ЦАР, ГДЕ СУ КРУНИСАНИ
АВАНТУРИСТИ, КРУНИСАНЕ ЛУТКЕ, јер то је заиста “ОГЛЕДАЛО” СВИХ ГНУСНОСТИ,
ОДВРАТНОСТИ, АЗИЈАТЧИНЕ, НАСИЉА, ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ који прожимају ЧИТАВО
СОЦИЈАЛНО И ПОЛИТИЧКО УРЕЂЕЊЕ РУСИЈЕ, зар онда није очигледно да ће он и двобој
владе са шачицом терориста такође ПОСМАТРАТИ “ЧАЧКАЈУЋИ НОС”?
Ствар и јесте у томе што су радничке масе врло узрујане ГНУСНОСТИМА РУСКОГ
ЖИВОТА, али ми не умемо да ПРИКУПЉАМО, ако се тако може рећи, И
КОНЦЕНТРИШЕМО све те КАПЉИЦЕ и МЛАЗЕВЕ народне узрујаности које руски живот
ЦЕДИ у количини немерљиво већој него што можемо претпоставити и замислити, али које
треба управо СПОЈИТИ У ЈЕДНУ ГИГАНТСКУ БУЈИЦУ. Морамо оптуживати себе, своју
заосталост од покрета маса, што још нисмо успели да организујемо довољно широка,
упечатљива и брза раскринкавања СВИХ ТИХ ГНУСНОСТИ. Кад бисмо то учинили (а то
можемо и морамо учинити)  и најнеобразованији радник би схватио или осетио да се над
студентом и секташем, мужиком и писцем изругује и недела чини иста она мрачна сила која и
њега тако притиска и гуши на сваком кораку његовог живота, а чим то осети, он ће усхтети,
НЕЗАДРЖИВО УСХТЕТИ ДА СЕ И САМ ОДАЗОВЕ, он ће моћи да тада  данас организује
мачју дерњаву цензорима, сутра да демонстрира пред губернаторовим домом, прекосутра да
научи памети жандарме у сутани итд.
Ми смо још врло мало или скоро ништа учинили за то да У РАДНИЧКЕ МАСЕ
БАЦАМО свестрана и свежа раскринкавања. Многи међу нама још и нису свесни те СВОЈЕ
ОБАВЕЗЕ. А што се тиче позива масама да делују, ТО ЋЕ ДОЋИ САМО ПО СЕБИ у случају
да постоји енергична политичка агитација, жива упечатљива раскринкавања. Ухватити некога
на месту злочина и ЖИГОСАТИ ПРЕД СВИМА И СВУГДЕ сместа  ТО БОЉЕ ДЕЛУЈЕ ОД
БИЛО КАКВОГ “ПОЗИВА”. ТО ЧЕСТО ДЕЛУЈЕ ТАКО ДА СЕ КАСНИЈЕ НЕ МОЖЕ НИ
УСТАНОВИТИ КО ЈЕ ЗАПРАВО “ПОЗВАО” ГОМИЛУ, и ко је заправо изнео овај или онај
план демонстрације и сл.
35. “Имао сам овакав случај  наставио је судија из Саксоније  оптужује се штрајкач
да је излемао штрајкбрехера, шчепао га за грло и викао: “Сад смо те се дочепали, проклети
пробисвету!” Обично се за то одређује од 4 до 6 месеци затвора, и то је оно најмање чиме
треба кажњавати тако дивљачке поступке. И ето, морао сам с највећим напором да се борим
против ослобађања оптуженог. Социјалдемократе ми кажу да ја не схватам психологију
радника. А ја одговарам да ја јако добро СХВАТАМ ПСИХОЛОГИЈУ ПРЕМЛАЋЕНОГ...”
Немачке новине које су навеле текст судијиног говора, на том месту истичу: “Грохотан смех”.
Господа правници и господа судије грохотом су се смејали. Признајем, да смо и ми имали
прилике да слушамо тог саксонског судију, и ми бисмо се од свег срца насмејали.
 Разговор. Први незнанац. Ја колико могу посматрам борбу међу радницима... И знате
шта? Чини ми се да борба стиче тешке облике, да се изопачује у свађу, у зађевице, да ће
резултат бити  у сваком случају  ГРОМАДНА ДЕМОРАЛИЗАЦИЈА.
Други незнанац. Ништа не разумем. Има ли игде на свету борбе око нечег озбиљног
која не би стекла тешке облике? Управо зато што се борбом решава озбиљно питање, то се не
може завршити “лакшом свађом”. Очајнички отпор увек изазива “тешке облике”, изазива
покушаје да се спор из области принципа помери у област свађе. Па шта онда? Зар да се због
тога одрекнемо борбе за основне принципе? Може се гледати са стране, видети само
спољашња, такорећи, страна борбе. Фигуративно речено, видети само стиснуте песнице,
изобличена лица, ружне сцене; може се све то осуђивати, плакати и стењати тим поводом.
Међутим, такође је могуће, гледајући са стране, схватати смисао борбе која се одиграва, а који
је малчице, да извинете, интересантнији и историјски важнији од сцена и слика такозваних
“ексцеса” или “крајности” у борби. Нема борбе без заноса. Нема заноса без крајности; и што се
мене тиче, највише МРЗИМ ЉУДЕ који у борби између класа виде пре свега “крајности”.
Мене увек копка  да извинете  да тим људима викнем: “Што се мене тиче, боље је и да пије,
али да се у посао разуме”. На сцени нема озбиљних битака без војне болнице уз бојно поље.
Али је сасвим неопростиво дозволити да вас заплаше или нервирају “болничким” сценама. Ко
се вукова боји, нек не иде у шуму.
36. Под демагогијом “прогресивни” спахија Николај Николајевич Лавов-први
подразумева нешто најнепријатније. Слушајте даље: “Ту демагогију ће користити други који
би да освоје ту власт. Бојте се те демагогије јер ће јој све бити жртвовано: и ваше достојанство,
и ваша својина, и ваша част, и државност Русије. Оно што се десило заиста показује да ми
немамо устав, немамо парламентаризам, али немамо ни основне законе, и уопште никакво
организовано уређење, већ имамо само САМОВОЉУ И ДЕМАГОГИЈУ”. Ето ти га на! А зар
постојање спахија не значи организовано спахијско уређење, а самовоља управо и јесте једно
од основних ваших битних обележја. Збиља, ето неизлечивог парламентског кретенизма
изврнутог наопачке у земљи где “нема, хвала Богу, парламента”!
Приповест о томе како је Иван Иванович оптужио Ивана Никифоровича за демагогију.
 Ви сте демагог  рекао је Иван Иванович  пошто сте на власти и то користите за
повећање сопственог утицаја и своје власти, притом се позивајући на националне интересе
становништва.
 Не, ви сте демагог  рекао је Иван Никифорович  пошто гласно вичете на јавном
месту да је код нас само самовоља и нема ни устава, ни основних закона, притом алудирајући
прилично неучтиво на некакво жртвовање наше својине.
Ко је на крају крајева кога раскринкао да је демагог  није познато.
“Страх” од револуције који је тако јасно исказао глупи Лавов, ништа мање се не запажа
ни код свих оних који се с мржњом, пакошћу, шкргутањем зуба на сваком ћошку присећају
недавне прошлости.
37. Пишем вам да бих изнова и изнова изазвао размену мишљења, премда... премда,
међу нама буди речено, НЕ ГАЈИМ НИКАКВЕ НАДЕ У ОСТВАРИВАЊЕ ТИХ ДРСКИХ
ЖЕЉА. У Русији је тушта и тма људи, треба само шире и смелије, смелије и шире, још једном
шире и још једном смелије ВРБОВАТИ ОМЛАДИНУ, НЕ ПЛАШЕЋИ СЕ ЊЕ. Ратно је време.
Омладина ће пресудно утицати на резултат читаве борбе. Дајте право сваком поткомитету да
пише и издаје летке без икакве гњаваже (ништа нарочито и ако погреши). Треба ОЧАЈНИЧКИ
БРЗО уједињавати и користити све револуционарно-иницијативне људе. Не плашите се
њихове неприпремљености, немојте дрхтати поводом њиховог неискуства и неразвијености,
не цмиздрите што су жутокљунци. Ако не успете да их организујете и ПОДСТАКНЕТЕ, они
ће поћи за мењшевицима и гапоновцима и истим тим својим неискуством нанети пет пута
више штете. Само неизоставно организовати, организовати и организовати.
У таквој ствари су најмање подесне схеме и спорења, и разговори о функцијама и
правима. ТУ ЈЕ ПОТРЕБНА НЕОБУЗДАНА ЕНЕРГИЈА и опет енергија. Ја с ужасом, богами,
с ужасом видим да о бомбама више од пола године причају и ниједну не направише! А причају
најученији људи... Идите код омладине, господо! Ето јединог за све спасоносног средства.
Иначе ћете, богами, закаснити и остати с “ученим” планом, али без организације, без живе
акције. Идите код омладине. Сместа организујте борбене дружине свуда и на сваком месту.
Нека се одмах организују одреди од њих 3-10, до 30 итд. Нека се одмах сами наоружавају
КАКО КО МОЖЕ, НЕКО РЕВОЛВЕРОМ, НЕКО НОЖЕМ, НЕКО КРПОМ С ПЕТРОЛЕЈОМ
ЗА ПАЉЕЊЕ итд. Не тражите никакве формалности, маните, Христа ради, све схеме,
пошаљите, за име Бога, све “функције, права и привилегије” до ђавола. Не захтевајте обавезно
учлањивање у РСДРП  то би био апсурдан захтев за оружани устанак. Одреди морају сместа
започети ВОЈНУ ОБУКУ у хитним операцијама, из ових стопа. Једни ће одмах предузети
УБИСТВО ТАЈНОГ АГЕНТА, ПОДМЕТАЊЕ ЕКСПЛОЗИВА У ПОЛИЦИЈСКУ СТАНИЦУ,
ДРУГИ  НАПАД НА БАНКУ ради конфисковања средстава за устанак. Али обавезно одмах
почињати УЧЕЊЕ У ПРАКСИ: НЕ БОЈТЕ СЕ ТИХ ПРОБНИХ НАПАДА. Они се могу,
дабоме, изврћи у крајности, АЛИ ТО ЈЕ НЕВОЉА СУТРАШЊИЦЕ, а данас је невоља у нашој
тромости. Нека се сваки одред САМ УЧИ МАКАР НА ПРЕМЛАЋИВАЊУ ПОЛИЦАЈАЦА:
ДЕСЕТИНЕ ЖРТАВА СТОСТРУКО ЋЕ СЕ ИСПЛАТИТИ ТИМЕ ШТО ЋЕ ДАТИ СТОТИНЕ
ИСКУСНИХ БОРАЦА КОЈИ ЋЕ СУТРА ЗА СОБОМ ПОВЕСТИ СТОТИНЕ ХИЉАДА.
Чврсто вам стежем руку, другови, и желим успеха. Свој поглед вам никако не намећем, али
сматрам својом дужношћу да дам саветодавни глас. ВАШ ЛЕЊИН”.

***
 “ЖАЛОСНИ ЈУНАЦИ”

Врло добро разумем оне читаоце који су имали стрпљења да савладају докраја горе
наведене информације, или оне којима су ти подаци првина. Зато сам принуђен да унапред
спречим да вам мисли не одлутају са задатог правца.
Као прво, сјајна политичка раскринкавања, свакојаке злобно-тенденциозне “етикете”
уопште не сведоче о томе да ће овај или онај партијски лидер, иступајући “Против!”, с истом
таквом енергијом (“вредном боље судбине”) после свргавања власти иступати “За светлу
будућност!”, а тим пре “За светлу данашњицу!” “Помамна енергија” информационог
“превртача” усмерава се само на то да се “Свргне!”, али ни у ком случају на то да се
“Изгради!” Носиоци негативнх програма немају појма како се то ради, они немају, нису имали
нити ће икада имати икакво искуство стварања, па ни историјског. А сем тога, смисао било ког
негативног програма и јесте у томе да деформише, а не да развија, независно од тога у какве се
развојне облике заоденуо, независно од тога каква обећања даје, коначни резултат ће увек
бити негативан (изузев секундарне користи). То је критеријум оцене (по плодовима њиховим
познаћете их, а не по паролама које користе). Зато је апсурдно тражити од носилаца тих
програма било какво благостање... Није то оно зарад чега се рађају на свет, није то оно зарад
чега “живе и побеђују”!
Као друго, свакојаке “етикете”, злобно-тенденциозна раскринкавања увек су засновани
на реално постојећим проблемима, недостацима, несрећама, потресима итд. и тсл.
МЕЂУТИМ, КАД “ПРЕВРТАЧ” ПРЕУЗМЕ УПРАВЉАЊЕ, БРОЈ ПРОБЛЕМА СЕ НЕ
СМАЊУЈЕ ВЕЋ ПОВЕЋАВА!!!
Као треће, после сасвим закономерног продубљавања социјалних потреса, после
неминовног процеса “с коња на магарца” или “скини рђу, метни грђу”, почетни став на коме се
програм заснивао, ПОТПУНО СЕ АМНЕЗИРА. Не намеравам да тврдим да пре Велике
Октобарске револуције људи у Русији нису имали никакве проблеме, али зар се могу “ставити
на тасове ваге” социјални потреси данашњице и оно на чему су грађена “сјајна политичка
раскринкавања” пре сто година?
 Зар се могу поредити, погледавши голим оком на сабрана дела В.И. Лењина, а њихов
лавовски део је написан и објављен за царског режима, с оном “слободом говора” или с оном
“политичком активношћу” коју су комунисти пружали неистомишљеницима или “народним
непријатељима” отпремајући их у ГУЛАГ на 10 година без права на преписку? Узмите сваком
совјетском ђаку познате чињенице из биографије “вође” који је лежао “у царским
мучилиштима због истине!” и замислите “сужња савести” у совјетском логору који прави
мастионицу од хлеба и млеком пише на белом листу папира најновије политичко
раскринкавање, а у случају “тркељисања” ту мастионицу поједе и почиње да шећка ћелијом да
би остао у спортској форми, све размишљајући о томе како је проклета династија Романова за
последњих 80 година своје владавине осудила на смртну казну... 96 људи! А изашавши из
мучилишта... (без икаквог рехабилитационог периода, присебан и доброг памћења, с
очајничком брзином и помамном енергијом) пише отприлике следеће:

“Монархија уопште није једнообразна и непроменљива установа, већ врло еластична и

способна за прилагођавање различитим класним односима државе. Царска монархија је
СРЕДИШТЕ ОНЕ БАНДЕ КОЈА ЈЕ ОД РУСИЈЕ НАПРАВИЛА СТРАШИЛО НЕ САМО ЗА
ЕВРОПУ, већ сад и за Азију  БАНДЕ која је сада САМОВОЉУ, чиновничке пљачке и
проневере, систематско насиље над “простим пуком”, МУЧЕЊЕ И ЗЛОСТАВЉАЊЕ
ПОЛИТИЧКИХ ПРОТИВНИКА итд. довела ДО САСВИМ ИЗУЗЕТНИХ РАЗМЕРА”.

Покушајте да упоредите “размере политичких репресија”, освеживши у сећању нашу

историју с оним што је Владимир Иљич имао у виду:

“Историја Русије, многовековна историја царизма довела је до тога да почетком ХХ

века немамо нити можемо имати другачију монархију од црностотинашко-погромашке
монархије. Руска монархија не може поступати другачије до да...

(молим вас да начините паузу, опустите се. Не журите, мало предахните пре него што
наставите да читате о “ужасима” које је царска влада приређивала унутрашњем непријатељу)...

организује банде убица да пуцају на депутате иза ћошка или подмећу пожар у зграде у
којима су се депутати окупили”.

Не, то је заиста љупко! Замислите само да се у Совјетском Савезу “на гомилу” скупљају
неистомишљеници у својству демократских депутата, да имају своју илегалну партију,
осигуравајућу компанију и остала достигнућа у односу на “мењшевике”, да имају свој лист и
свог лидера, а сарадници КГБ, спроводећи члан кривичног кодекса “за антисовјетску
агитацију и пропаганду”, иза ћошка пуцају на њих или подмећу пожар у зграду у којој су се
окупили на једно од саветовања... Поредимо даље:

“Руска монархија не може другачије поступати до да на демонстрације народа у корист

слободе одговара...

(исти савети)...
 организовањем одреда из људи који за ноге хватају јеврејску децу и разбијају им главе
о камење, силују жене и парају старцима стомаке”.

Ето какве су репресије после демонстрација! Па нек се сад бољшевици усуде да

нападају цара-баћушку, али... они се свеједно не предају! Поредимо даље:

“Либералне лудице брбљају о примеру уставне монархије попут Енглеске. Ама ако је у
тако културној земљи као што је Енглеска, која никада није знала ни за монголско иго (такође
организовано од црностотинашке монархије?), ни угњетавања од бирократије (часна реч,
нисам то ја тако сложио, то баш тако тамо пише једно крај другог: монголско иго и
угњетавање од бирократије), ни разулареност солдатеске, ако је у таквој земљи било потребно
одрубити главу једном крунисаном разбојнику да би се краљеви одучили од тога да буду
“уставни” монарси, онда у Русији треба одрубити главе у најмању руку стотини Романова да
би се њихови наследници одучили од организације црностотинашких убистава и јеврејских
погрома. (Може се просто пострељати читава породица, лешеви полити сумпорном киселином
и побацати у бунар. Ствар технике!) Никад још у Русији није било ТАКВЕ РАЗУЛАРЕНОСТИ
ПРОГАЊАЊА од стране царизма. Никад није било такве разуларености проневера, таквог
насиља и самовоље чиновника  који остају некажњени...

(обратите пажњу на то зашто све “остаје некажњено”. Ала је цар-баћушка смислио још
једну методу борбе против неистомишљеника!)...

због усрдности у борби против “побуне”  таквог изругивања над обичним светом
уопште и над мужиком, поготово од стране било ког представника власти. Никада још нису
прогањали с таквом опијеношћу, с таквом злобом, с таквом обешћу Јевреје, а у стопу за њима
и друге народности. Антисемитизам и најгрубљи национализам постали су једина... (гле само!
Каква убогост!)... политичка платформа владине партије”.

Богу хвала, бар се посмртно са цара-баћушке могу скинути те оптужбе да је

организовао јеврејске погроме да би научио бољшевике памети, пошто је “Николај крвави”
умро, а “антисемитизам је живео, живи и живеће!” Чак је и антикомунистима на “трулом
западу” уз велике потешкоће успевало да докажу да је у Совјетском Савезу све познате акције
антисемитизма припремило владајуће руководство. Не мислим да су бољшевици ту штафету
прогањања преузели од Николаја II, пошто је од њега се учити репресијама  најневероватнија
глупост! Постоји “јачи магнет”... Молим вас да упоредите:

“Владине новине на челу с улизичким “Новим временом” обасипају похвалама нашу

владу због изванредних резултата државне привреде. Не из куће, већ у кућу  ето тако,
извол`те видети, “Ми” привређујемо. Погледајмо, међутим, објашњење министра финансија 
можда се у њему могу наћи, осим самоусхићења (тог блага у њему има кол`ко хоћете!)
прецизни подаци о пореклу злогласне “слободне готовине”? Повећани су зајмови уопште и у
целини. Ето вам првог “извора”. Но, кренимо даље. Познато је да је од 1. октобра 1908. године
цена државне вотке подигнута ДО КРАЈЊИХ ГРАНИЦА, управо с 8 руб. на 8 руб. 40 коп. за
ведро (око 12 литара) (обично, а за стоно са 11 руб. на 12 руб.). Држава је укупно за 5 година
продала 440 1/2 милиона ведара просте вотке од 40. Ето вам другог извора. Зар није јасно да
су наши спахије-присталице кметства  највећи финансијски генији? Позајмити паре, подићи
цену просте вотке  зар то није генијалност? Зар то није доказ чврстине нашег буџета?”

Ето како је све просто! Читава просперитетна привреда Велесиле се, како се
испоставља, гради на те две полуге. За пет година цена је порасла за 40 копејки! Замислите,
какав ужас! Каква пљачка читавог народа Русије!
Можда се у вама јавља сумња у то да је икад постојало економско благостање у Русији?
Комунистички “превртач” нам је током 70 и кусур година доказивао да је пре Великог
Октобра у Русији “скроз био мрак, сифилис и пустош...” На чему су засновани такви закључци
 просудите сами, пошто сада знате шта је то амнезија. Нећу замарати читаоца наредним
истраживањем историјских аргумената и факата с “упоредним цифрама...”, али сматрам да
није на одмет позивање на поједина књижевна дела аутора другачијег мишљења, који је из
непознатих разлога у периоду развијеног социјализма остао здрав и читав после “таквог
испада!”:

“Сергеј Васиљев нам, још више истуривши своју масивну доњу вилицу и још јаче се
одупревши о ивицу стола великим длакавим рукама (песницама), разговетно изговарајући
сваку реч, прожимљући сваком речју до дубине своје сопствене душе, прочита песму Демјана
Бедног о Лењину, пре тога је назвавши ремек-делом. Завршивши читање, Сергеј Васиљев
победоносним, буквално тријумфујућим погледом обређа све за столом. Они старији кô
патријарси заклимаше главама: “Да, да, заборављамо нашу класику, наше антологијске
стихове”. Други се  млађи  разведрише, као да су се умили изворском водом, док се један
озари  палећи лулу, а Прокофјев се пружи да се куцне с декламатором.
Не знам више како је то испало, да л` сам се ја мрзовољно намрштио над својом чашом,
не дижући поглед, да л` су то некакве посебне ледене еманације, флуиди зрачили из мене на
читаво друштво за столом, но сви некако истовремено ућуташе и упиљише се у мене
ишчекујуће, упитно, као да предосећају да сад могу устати и изјаснити се. Домаћин ми као
пажљив и искусан старешина гозбе сместа даде реч.
 Желео бих да истакнем: “Постоји занос у бици и на рубу мрачног бездана”. Желео
бих да истакнем да је трен савладавања тучане земљине теже, трен када човек савладава у
првом реду себе самог, пење се на грудобран над којим фијучу меци, и више не мисли ни на
шта, па чак ни на то има ли још много секунди или минута за то да више ни о чему не мисли,
морам да истакнем да је тај трен савладавања себе самога  велики трен.
Нису ваљда очекивали да ћу сада изрећи здравицу за бедног и заборављеног Демјана
или, у најгорем случају, за Сергеја Васиљева који се присетио заборављене песме? А да нису
можда очекивали да ћу изрећи здравицу за јунака песме и за онај дан, за онај за читаву Русију
(и читав свет) знаменит дан када се, ето, у Симбирску родио дечак, и нико то тог дана није
приметио, није знао. Или да можда изрекнем здравицу за читаву Русију коју је новорођенче
потом  као што сви људи претпостављају  извело из таме, осветлило и спасло. Но, већ сам
устао, и чаша ми, стигао сам да запазим, уопште није дрхтала у руци.
 Лице из управо прочитаног пасквила о Русији једном је Лава Толстоја назвало оним
који стрже све и свакојаке маске. А шта смо то овде чули, избљувано својевремено, ако се не
варам, 1927. године, прљавим и трабуњајућим устима Демјана Бедног који у поређењу са
Лавом Толстојем не заслужује, наравно, други назив до кукавни џукац што кевће иза тарабе?
 Брујање недоумице и негодовања прошушта трпезом. Но, изгледа да су се у свом
сирупу ужелели нечег жешћег, те ме нико не прекиде, не пресече, омогућавајући ми да
искажем све.
 Намерно сам груб. Но, моји су епитети сувише благи и нежни да бих изразио стање у
које ме је довело слушање ове песме, тачније речено, стихованог пасквила о Русији. У свакоме
од нас, као у организму, има много којечега. Сматра се да у сваком од нас има око 1.400 грама
мозга, око четири литре крви, али дабоме да има (у цревима) још нечега. На шта да се погледа
и шта да се омирише...
Шта је Русија 1870. године? Ствара Достојевски. Чују се нове симфоније и опере
Чајковског. У освиту је стваралачка снага Толстоја. Тургењев издаје роман за романом,
Бородин ствара “Богатирску симфонију”, оперу “Кнез Игор”. Мендељејев је већ открио своју
периодичну таблицу. Тимирјазев само што није почео да држи своја сјајна предавања. С краја
на крај Русије кључа 18.000 редовних годишњих сајмова. Кроз осам година ће Русија,
жртвујући сопствену крв, ослободити најближу рођаку, сестру Бугарску, турског ига... Мислим
да бисмо, ако погледамо новине из тог доба, у њима нашли много тога за читање и осећај
поноса на Русију, на њен друштвени живот, на њена дела.
И шта је песник-пасквилант одабрао из читаве руске стварности тога доба да прикаже
свету? Понављам укратко препричавајући. Сивкаста магла. Стварно, а зашто је у априлу
сивкаста магла? Вероватније је дан био светао, пролећни, гачци долетели, Волгом кренуо лед.
Полицајац на углу, поп у цркви. Крај улаза у крчму галами пијана гомила. Ваљда се то ред за
вотку једно пô километра отегао? На пијаци се препуцавају пиљарице. Није то једноставно, у
изобиљу продају разноврсну храну и обавезно се препуцавају. А што се и не би препуцавале
кад свега има много  и хране и купаца? Жене из грађанског сталежа врзмају се дуж низа
дућана у којима се продаје циц. То је већ нешто сасвим несхватљиво. Велики избор цицаних
тканина, циц јефтин, има га за све, и сутра ће бити исто толико, и сваког дана, сваке године
све до оне године када на власт дође онај што се тог априлског дана родио.
Е, онда ће заиста бити готово са цицаним тканинама, онда ће се наше жене врзмати у
потрази за цицом, док у оно доба... Несхватљиво. На осматрачници ватрогасац, прикован кô
звер на ланац. Па, знате... Немам више довољно ни речи ни једа. Какве ту везе има ватрогасац
који савесно обавља свој посао, своје дежурство? Солдатеска маршира уз материне пуне
алкохолних испарења. Уместо само војници, руски војници, јунаци Измаила, Бородина,
Севастопоља (а ускоро и Шипке), већ солдатеска. Зашто солдатеска? Зато што се потчињавају
својим командантима, зато што служе цару и Отаџбини, а ништа горе од тога, по мишљењу
чеда које се тог априлског дана родило, не може ни бити...
Колико ли је то требало мрзети Русију, своју рођену мајку, па да се у једној песми
сакупи све најпрљавије, најодвратније, и то не просто сакупи, већ пасквилно, клеветнички
преувелича и чак измисли, па нам се то смрдљиво житко ђубре свечано уручи да га миришемо.
Ево ви сте, домаћине стола, Грузин. Да ли је могуће да грузински песник напише нешто исто
толико огавно о прошлости своје земље? Само смо још ми, Самодијци и издајници, у стању да
се гадошћу чак усхићујемо и четрдесет година пошто је написана. Већ сам се био занео, а
требало би да скрећем на здравицу.
 Постоји табу. Постоје забрањене ствари. Не сме одрастао човек, мушкарац,
подвиривати док му се мајка свлачи. Ено га померио завесу и кроз рупицу увребао: “Хи-хи,
сисе висе!” И опет је вратио завесу натраг и као да се ништа није десило. Не, десило се!
Прекорачио је забрањену границу. У својој души. Из човека се претворио у покварењака.
 А ја ћу насликати још трагичнију ситуацију. Замислимо да разбојници уз претњу
оружјем и смрти приморавају на силовање сопствене мајке. Неколицина синова. Један од њих
се, иако су у њега уперени пиштољи и нож му под грлом, баци на разбојнике и сместа погине.
Ето, имала је Русија и таквих синова. Ту можете подвести све устанке који су прогрмели
Русијом пошто су бандити 1917. године преотели власт, устанак Ижорско-Колпински,
Путиловски, Кронштатски, Јарославски, Јакутски, Хакаски, устанке по читавом Дону, по
читавом Сибиру, Бели добровољачки покрет  и све то беше у крви угушено. Све то беху
синови Русије који су сматрали да је боље да погину, али да избегну насиље и срамоту.
Други брат се под претњом бандита покорио и извршио насиље. Трећи, премда није
вршио насиље, гледао је како му брат силује и не померивши се, јер  нож му је под грлом. И
ето, обојица су остали живи, али им је судбина јадна и живот страшан. Како их сада позвати
на одговорност? Они сада могу све и за њих нема ничег недозвољеног. Шта им после насиља
над сопственом мајком може преостати свето? Шта им значи насиље над туђом женом? Или
уопште над другим човеком? Подметати експлозив, палити, убијати, мучити, издавати,
откуцавати  све, глат! А вербално се спрдати  о томе већ не вреди ни говорити.
Настрану гозба и говори, али пасквилни стишчић Демјана Бедног ме је погодио у
живац, и после сам прелистао неке књиге и приручнике. Не баш онолико цепидлачки као кад
бих намеравао да пишем економско истраживање, али ипак  зарад залихе  да бих могао
ПУЋИ ПО ЊУШЦИ понеког жустрог опонента за заједничком трпезом...
Интелигенција је уништавана с “резервом” за много година унапред. У појединим
градовима (мени је познато, на пример, за Јарослављ) У ГИМНАЗИЈАЛЦЕ СУ ПУЦАЛИ по
качкетима уз униформу  чим има такав качкет, онда метак у потиљак. Да не би израстао нови
руски интелигент. Дечаци су почели да иду улицама без качкета. Онда су чекисти, ухвативши
дечака, на његовој глави, на коси тражили линију улегнућа које остаје од качкета. Чим нађу
такво улегнуће, на лицу места устреле. УНИШТАВАЈУЋИ ГИМНАЗИЈАЛКЕ, гледали су и на
лепоту. У првом реду су уништавали оне лепе. Да не би потом нарађале лепу руску децу. А
деца ће одрасти и исто постати интелигенти.
Мање-више необавештен човек може се упитати: па није лично Лењин пуцао? Није он
лично стрељао царску породицу, није он лично стрељао официре, гимназијалце, песнике,
професоре? Код нас се, ко зна зашто, кад се у земљи дешавају гадости, убиства, свакојаки
злочини, обично мисли да власт за то не зна. Насилна колективизација с уништавањем
милиона сељака? Али Стаљин за то није знао. Масовна стрељања, логори? Али њему су
погрешно реферисали. Храм Христа Спаситеља? Али то није Стаљин већ Каганович... Каква
дубока заблуда! Диктатор је у нашој земљи, ма он био Лењин или Стаљин, све знао и све се у
земљи чинило уз његово одобрење и на његову иницијативу”. (В. Солоухин. “На дневном
светлу”. Москва, 1992. стр. 9-15, стр. 40-41).

Још једном подлвачим једну од најважнијих функција негативног програма, да се КАД

“ПРЕВРТАЧ” ПРЕУЗМЕ УПРАВЉАЊЕ, БРОЈ ПРОБЛЕМА НЕ СМАЊУЈЕ ВЕЋ
ПОВЕЋАВА! Према томе, узалудно је дискутовати на тему: “А да ли је у Русији у прошлости
било економског процвата?” Било је! Ако сам недовољно “пукô по њушци” негативни
социјални програм управљања, не појачавши своју аргументацију економским
истраживањима, мислим да ће ми читалац опростити, пошто сматрам да је “лирски”, или
тачније речено “књижевни” екскурс који сам управо цитирао, важнији у процесу
депрограмирања.
 Дакле, накупило се више него довољно чињеница из прошлости за анализу и истините
закључке. А сад, шта мислите, каква би злобно-тенденциозна политичка раскринкавања
користио Владимир Иљич (а не Владимир Волфович) (Лењин, Жириновски) да којим случајем
бане у наше доба? У доба када више није потребно да прикупљамо капљице и млазеве народне
узрујаности које се цеде и спајамо их у једну гигантску бујицу, у доба када та бујица одиста
чини наш савремени начин живота? И зашто се лидер бољшевизма “не преврће у гробу”
пошто су управо његови следбеници неописиво превазишли “по гнусности, одвратности,
азијатчини и злочинима самог Николаја крвавог”?
Сасвим исправно мислите! Он после преврата није користио никаква раскринкавања
све до смрти, а да и не говоримо о томе да би се “преврнуо у гробу” после ње. Не може се
негативни програм бавити самораскринкавањем, ни политичким ни индивидуалним, зато и
“драги друг мирно спава”! Јер као што је речено у Светом Писму: “Сотона против самог себе
не војује” и “побеђивати ђавле силом ђаволском”  такве чињенице још на земљи није било.
Лакше је рушити но градити, а тим пре обнављати. Не могу ти “момци” бити ни градитељи
комунизма, ни градитељи капитализма. Они су врло уско специјализовани  “Протест и
мржња!” Врхунац је апсурда очекивати нешто друго. Опет цитирам:

“Један од најбогатијих, најутицајнијих буржоаских листова Немачке посвећује велики

уводник 25. годишњици Марксове смрти. Немачке “демократе” одмах погађају у саму срж:
“Маркс је признат за великог човека. Да, наравно. Он је био велик, али је био ВЕЛИКИ
КВАРИТЕЉ. МАРКС ЈЕ ОСНОВАО АНТИНАУЧНУ УТОПИЈУ И ПРАВУ “ЦРКВУ”
СВОЈИХ СЕКТАШКИХ СЛЕДБЕНИКА. А његова главна штетна идеја је  класна борба. У
томе је све зло!” Маркс је озбиљно узео старинску изреку о two nations, о две нације унутар
сваке од цивилизованих нација, нације “експлоататора” и нације ”експлоатисаних”. Маркс је
заборавио саму по себи очигледну, јасну и свим здравим људима схватљиву истину да У
ДРУШТВЕНОМ ЖИВОТУ “ЦИЉ НИЈЕ БОРБА ВЕЋ СПОРАЗУМ”. Маркс је “ПОЦЕПАО
НАРОД НА ДЕЛОВЕ, он је чекићем утувио у главу својим људима да нема ничег заједничког
између њих и осталих људи, ДА СУ ОНИ НЕПРИЈАТЕЉИ НА ЖИВОТ И СМРТ”.
“Ревизионисти су мислили и све досад мисле да се може унеколико држати Маркса а ипак
постати друга партија. Узалудна нада. МАРКСА ТРЕБА ИЛИ У ЦЕЛИНИ ПРОГУТАТИ ИЛИ
САСВИМ ИСПЉУНУТИ, а с половичношћу се ту ништа не може учинити...” Тачно, господо
либерали! Ето, деси вам се ту и тамо да случајно истину кажете!” (В.И. Лењин. “Како
међународни либерализам оцењује Маркса”. 12.03.1908. г.)

Дакле, прогутати програм или га у целини испљунути! Да ли је човеку потребан

централни нервни систем који не учествује ни у каквим “радничко-сељачким” процесима
организма, већ увек само руководи и “вегетира у лењости и задовољствима” или не? Постоји
ли унутар људског организма за читаву “радничко-сељачку” заједницу “класни непријатељ” с
којим се треба борити “на живот и смрт”? Можда би боље било “обезглавити човека”,
настројивши његове ћелије на класну борбу? Сви морају бити једнаки! Можемо без цара у
глави! С друге стране, није ваљда да се не може наћи ниједна чињеница недаће унутар
јединствене “државе” за приказивање “народу” у виду “сјајног политичког раскринкавања”, и
даље обједињавајући неповезана негативна стања, подбадајући “радничку класу и сељаштво”,
исмевајући оне који стрпљиво служе “цару и Отаџбини”, качећи на њих етикете “удворица и
неотесанаца”?
 Мислите да ако се тако нешто може дешавати у људском друштву, унутар човековог
организма “Тако не бива!” И зашто друштво поцепано на неприродне делове мора имати људе
који нису поцепани на делове? Класно рашчлањавање на нивоу друштва, ако је једнако
класном рашчлањавању на нивоу људске свести, мора бити једнако класном рашчлањавању на
нивоу људског организма, једнако на крају крајева онколошкој готовости број један на сваком
надраживом или посусталом месту (нема рака без предрака), једнако разједињености нервног
система од физичке добробити читавог организма, једнако рањивом месту у области великог
мозга, једнако претњи тешке болести у виду нервно-психичких или васкуларних поремећаја
(све до излива крви и исхемијских апоплексија). Мржња према људима, и не обавезно класна,
изолованост од људи, егоизам, хронична увређеност на читаво човечанство и остали духовни
или светоназорни ставови на ту тему једнаки су мржњи према себи самоме, једнаки настанку
кармичке патологије, једнаки тешким болестима које се не могу лечити медикаментном
терапијом. Тако бива и никако другачије!

Но, добро, читалац ће ме упитати: “Какве везе ту имамо ми, обични људи, кад се “аге
дохвате...”? Нек онда “управа” и плаћа за своје “злобно-тенденциозне” тежње!”

Сасвим тачно. “Управа” и плаћа. Није успело Владимиру Иљичу да у срећи и миру
поживи до пензије у земљи коју је злобно тенденциозно стварао, доживео је апоплексију и то
не једну. То као прво, а као друго, можда имате историјске чињенице о томе коме је у Русији
пошло за руком да у срећи и миру поживи после револуционарног преврата? Избројте колико
је само “истинских партијаца” и “песника комунизма” послато на онај свет од сопствене
браће? Као треће, зашто сматрате да народ мора бити недостојан горке судбине своје владе?
Немојте заборављати на примарну функцију секундарне користи која и подстиче на безумна
дела. Са много тога из последњег цитата се слажем, само не са тим да се негативни програм
класног рашчлањавања “чекићем утувљује у главу”.
Када су по улицама ловили и стрељали “љупке есерске гимназијалкице”, народ то није
чинио “из пакости” нити зато што су пубертетлије били чланови непријатељске партије и
представљали иоле реалну контрареволуционарну снагу, нити зато што су својевремено те
гимназијалкице учествовале у припреми новинских чланака који су толико једили вођу
светског пролетаријата. Не, то и много тога другог чинило се зато што су на наговор
бољшевика радничка класа и сељаштво уздигнути на недостижан пиједестал, и “народ” је то
дизање осетио. Чистили су, јасна ствар, свето место од оних који су се раније тамо налазили, а
осим политичких привилегија у светој одежди “диктатуре пролетаријата” сада се “онај делић
стола који је читавог свог живота свако брисао сам за себе” претвара у читаву државу! Само је
на таквој “психологији песнице” и био изграђен кармички сценарио револуционарних
преображаја. Раније никог нису пуштали преко своје међе, па макар она била ограничена
својом кашиком, шољом и клупом са столом. “Не дирај!”, али ако су међе проширене и сада је
“Све моје!”, онда не дај Боже иком да продре у мој комунистички рај, непријатеље ћемо
уништавати “с резервом”, онако домаћински, чак правећи залихе. Не намеравамо да делимо ни
сто, ни башту, ни земљу. Оградимо се од проклетих капиталиста гвозденом завесом, створимо
БИОЛОШКО РАДНИЧКО-СЕЉАЧКО ДРУШТВО, неће се интелигенти нарађати деце да
потом користе привилегије комунизма! Практично је немогуће икако другачије објаснити то
варварство. Свако крваво злодело имало је под собом и политичку и економску платформу 
“Све за себе и у име себе!”
 Но, добро... Могли су живети иза бодљикаве жице, стичући иметак за своје радничко-
сељачке наследнике. Ко им је сметао, јер су уништавали “домаћински”? Зар су мало “народних
непријатеља” потаманили? Узалудно је дискутовати на ту тему; такав покољ “с резервом”
нико ни у једној земљи није у стању да изведе  ни радници, ни сељаци, ни фашисти, ни
компучисти, само ми! Али, секундарна корист временом нетрагом нестаје. Покољ се наставља,
а просперитет за “одабране” никако да наступи, пре обрнуто. Обезглавили државу, почели
један другоме главе да откидају, и томе се крај и не види. Класично зависно стање! Проблеми
расту, задовољство се смањује, жртава се тражи све више и више у замену за “синдром
мамурлука” који после ко зна ког по реду (и стално растућег) “допинга” малчице попусти.
Више ништа не треба, више ничег није жао, само да не буде рата и да се не умре од глади у
том... радничко-сељачком паклу. Династија је уништена, а “резултати биолошког клонирања”
ходају унаоколо. Ма колико бирали из своје радничко-сељачке средине на функцију “оца свих
времена и народа”, он ће увек имати свој делић стола, и своја ће му кошуља бити ближа телу.
Чему сада то “бедно реакционарно мрмљање” о томе да нема домаћина у производњи, у
колхозу, у држави, кући? Чему жудети за “чврстом руком” кад смо сами газде? Чему
реанимација остатака царске династије и поновно дизање Храма Христа Спаситеља? Можда
ће “елементи просветљења” друштвене свести и вама помоћи да се ослободите индивидуалног
негативног програма?
Наставак следи... Кармичка стања појединачно узетог човека могу деценијама
потрајати, а у друштву стотинама година, пошто држава има више него довољно резерви и
много тога се може претворити у “неопходно напајање за ЦНП”. Пре него што се обратим
анализи догађаја из недавне прошлости, навешћу још један цитат и изнећу низ примедби.
Као прво, сматрам сасвим бесмисленим да претурајући по литератури наводим “научне
податке” еда бих аргументовано “пукô по њушци” савремени негативни програм управљања
који је Руску државу довео до садашњих социјалних потреса. То је наша историја, све је свеже
и још “непреболно”.
Као друго, уопште не намеравам да “солим живе ране” новим “раздражујућим
средствима”, помињући свима познате чињенице, пошто се надам да сте осетили разлику
између “публицистичких раскринкавања” (где аутор није неки стручњак) и методе
информационе корекције.
Као треће, ако међу критички настројеним читаоцима има таквих који приговарају да
су у свакој транзицији неминовно присутни социјални потреси, нећу тим читаоцима качити
никакве “Етикетице”, већ ћу једноставно рећи да то није истина!
Објективних потешкоћа мора бити, то је свима јасно, али зато никада не сме бити
вештачких и додатних патњи! У сваком случају смо у стању да без учешћа “Треће силе”
проживимо како у индивидуалном, тако и у друштвеном животу (и не само на прекретници). С
друге стране, можда ти читаоци имају историјске чињенице које потврђују такве закључке?
Тешко да још ико има такве сумње (изузев појединих “философа” чврсто уверених да патња
прочишћава и да је послата одозго). Русија је сасвим могла и без Великог Октобра, и могла је
живети ништа горе но све развијене капиталистичке земље, а можда и боље, али... “шта би
било кад би било”. Нико уочи бољшевичког преврата није озбиљно схватао опасност, нико се
није обазирао на бољшевике (сем самих бољшевика), и поред свих њихових осигуравајућих
компанија (финансијска подршка из иностранства?) и привремене консолидације унутар
сопствене партијске структуре која се одмах после доласка на власт изродила у борбу унутар
врсте “за места и месташца” што и дан-данас траје.
 Фебруарска револуција се одиграла без Лењиновог учешћа. Он се налазио у Цириху и
писао своја “Писма издалека”. Савети радничких и сељачких депутата у то доба нису
подржали бољшевике, предавши власт привременој влади, а само неколико дана пре
октобарског преврата (1.10.1917. г.) написано је буквално следеће:

“... Свеопште неслагање и расцеп владали су у сали. Социјалистичка штампа одражава

исту слику. Само поглед бољшевика одликују одређеност и отвореност. На саветовању, ТО ЈЕ
ПОГЛЕД МАЊИНЕ, у Совјетима  то је СВЕ ЈАЧА СТРУЈА. Међутим, и поред свег
ВЕРБАЛНОГ ЗАНОСА, ХВАЛИСАВИХ ФРАЗА, ДЕМОНСТРАЦИЈЕ САМОУВЕРЕНОСТИ,
бољшевици су, изузев мањег броја ФАНАТИКА, храбри само на речима. Они на сопствени
подстицај не би покушали да узму “сву власт”. Будући већином ДЕЗОРГАНИЗАТОРИ И
РУШИОЦИ, они су у суштини КУКАВИЦЕ КОЈЕ СУ У ДУБИНИ ДУШЕ САСВИМ СВЕСНЕ
СВОГ УНУТРАШЊЕГ НЕЗНАЛАШТВА И ЕФЕМЕРНОСТИ СВОЈИХ САДАШЊИХ
УСПЕХА. Они исто онолико добро као и сви ми схватају да би први дан њиховог коначног
тријумфа био и први дан ЊИХОВОГ МУЊЕВИТОГ ПАДА. БУДУЋИ НЕМОРАЛНИ ПО
САМОЈ ПРИРОДИ, АНАРХИСТИ ПО МЕТОДАМА, они су могући као један од праваца
политичке мисли, тачније речено, као ЈЕДНА ЊЕНА АБЕРАЦИЈА. Најбољи начин да се
задуго ослободимо бољшевизма, да га удаљимо, било би да његовим вођама поверимо судбину
земље. И да није свести о недозвољености и ПОГИБЕЉНОСТИ ТАКВИХ
ЕКСПЕРИМЕНАТА, могло би се очајнички решити на такво херојско средство. На срећу,
понављамо, ни сами ти жалосни јунаци дана не стреме ка томе да заиста освоје потпуну власт.
ЊИМА НИ ПОД КАКВИМ УСЛОВИМА НИЈЕ ДОСТУПАН СТВАРАЛАЧКИ РАД. Дакле,
сва њихова одређеност и отвореност ограничена је на сферу политичке трибине, митингашког
вокабулара. Њихов став се практично ни са једног становишта не може узети у обзир.
Уосталом, у једном погледу он има извесну реалну последицу: обједињава све остале нијансе
“социјалистичке мисли” у негативном односу према себи”. (В.И. Лењин, Сабрана дела, том 34,
стр. 291).

Као четврто, опет понављам да незнање или одрицање закона енергоинформационих

међусобних односа не ослобађа перспективе негативних последица ни човека, ни читаву
државу. Кад већ нису опуномоћени представници “Треће силе” на примеру комунистичких
преображаја научили руске интелигенте да узимају у обзир “анатомију” и ”физиологију”
кармичких стања, научиће други “жалосни јунаци” на примеру демократских промена...
Надајмо се.
Благовремено су схваћени као “кваритељи, дезорганизатори, рушитељи, незналачке
кукавице и неморални антихристи”, па се чак већ онда чуо и сасвим научни термин 
“аберација политичке мисли” (малтене “превртач”), али... да “та братија” не тежи “сама” и
“уопште”, и “на сопствени подстицај” “освајању потпуне власти” (Sic!), да искористи сваку
рупу и могућност да заседне у руководећу фотељу, да стави на следовање “Трећу силу” и
притом још “Исто онако добро као и сви ми” нешто тамо “схвата”?! За одрицање ТОГ
СИСТЕМА треба бити апсолутно неписмен и незналица, ако не у области кармичке
философије, онда у области политике сигурно!
Опростите, то није “Етикета”, једноставно не могу никако другачије да објасним ту
“друштвену безбрижност”. Међутим, тренутно нас најмање од свега мора занимати то
“историјско незналаштво” које је све досад опстало, и највише од свега СТРУКТУРА
САВРЕМЕНОГ СОЦИЈАЛНОГ НЕГАТИВНОГ ПРОГРАМА УПРАВЉАЊА, и ми то морамо
учинити да бисмо постигли позитивне резултате у информационој корекцији за поједине
људе, а не зарад тога да бисмо “излечили читаво човечанство”, пошто се времена мењају и
програмчићи се мењају заједно са њима.

***
Дакле, почињемо. Прво се присећамо периода када су на челу Велесиле важно седели
кремаљски старци “пуни животне снаге и стваралачке енергије”. Успешно смењујући садруге,
они нису само свету земљу у самом срцу Русије претварали у лично гробље. Помпезне сахране
с данима жалости и “свенародном уцвељеношћу” сместа су прелазиле у закономерну фазу
“свенародног одобравања” новог лидера и, као увек, “једногласно!”. Неистомишљеници и
дисиденти су “како ко...”. Једни труле негде у ГУЛАГ-у, други “сужњи савести” су отерани из
земље и, поставши добитници најразноразнијих награда, кроз моћно ометање КГБ-а,
непријатељским радио-гласовима узалуд покушавају да дестабилизују непоколебиви
међународни социјалистички лагер. Комунистичка партија чак ни у страшном сну не допушта
ни једну једину мисао о томе да ће ускоро морати с неким да дели власт. Ниједно предузеће не
стоји. Раде све радио-станице Совјетског Савеза, све фабрике, сва пољопривредна удружења.
Цене и плата скоро уопште не расту, пензије и остала примања се на време исплаћују,
међунационалне кланице не беше још од времена грађанског рата. Праве се и, захваљујући
“бици за летину, црно и бело злато”, за инат непријатељима испуњавају петогодишњи
планови. “Граница је закатанчена!”, армија у пуној бојевој готовости, ракете силазе с текуће
траке “као кобасице”, савезници на границама Отаџбине у стању су да први пруже отпор
сваком агресору!
Спољнополитички ресори и “борци невидљивог фронта” неуморно раде на томе да у
своју корист одбране интересе социјалистичких држава и земаља трећег света. Идеолошко
сучељавање је непомирљиво и бескомпромисно без обзира на било какве санкције или
“перспективе побољшања међународних односа”, а г. Реган велесилу погрдно назива
“Империјом зла”. “Коме је жао државе?!” Тишина...
Зар смо лоше живели? Образовање и здравство најгори на свету али зато бесплатни и
свима доступни. Станови убоги, али се не купују већ добијају. Нека совјетски аутомобил и
није превозно средство нити луксуз, свеједно се за енто време ред за њега могао ишчекати.
Крпице и намирнице дефицитарни, али одстојиш сат-два у реду или испод руке свеједно
набавиш. Не беше очито гладних, просјака на сваком ћошку ни незапослених, док је за
готованство суђено.
Општинског инспектора нико никад није ни видео, док се о мафијашким стварима
могло сазнати из сапунске опере “о комесару Катанију”. У сваком је дому совјетски телевизор
или совјетски мајстор за поправку телевизора, топло и светло. Никоме није ни на крај памети
да искључује “лампицу Иљича” (народни назив за сијалице у доба електрификације) због
некаквих тамо неплаћених рачуна. Кретање земљом од Москве па до најдаље крајине је
неограничено а јавни превоз кошта копејке. Мислим да уопште није потребно даље у
“аргументима” и ”фактима” описивати то раздобље које је потом такође подвргнуто
најокрутнијој деформацији. Но, томе нећу придавати живописну форму, будући да сам свестан
савршене бесмислености надметања с бившим или садашњим публицистима у “горућим
темама”.
 Такође ћу скраћено и скоро “телеграфским стилом” подсетити читаоца на раздобља
оваплоћења новог негативног програма, пошто до потпуне амнезије још није дошло, а још
увек се нису појавиле очите забране присећања (у виду одговарајућег “Указа” о борби против
бунта). Почетна позиција је јасна  етапа “успостављања развијеног социјализма” потом
названог “доба застоја”. По познатом сценарију “Треће силе” за стручно програмирање
читавог друштва, наравно, затребаће “црне боје”. Само где ли да је нађемо ако се на све стране
чује само “одобравамо”?
Пре него што су се информације о “звезданим ратовима” и “стратешкој одбрамбеној
иницијативи” које “проклети капиталисти” намеравају да обруше на наше беспомоћне главе
чуле на каналима средстава јавног информисања, очигледно су без све шале обрађени
артериосклеротични мозгови чланова Политбироа, чим је релативно млад, иницијативан,
факултетски образован (истина с коренима из народа) будући предрадник Перестројке
изненада стао преко реда и убрзо заузео место комунистичког лидера. Паралелно је (зар у
тоталитарном друштву?!) полулегалан положај стекао “Меморијал”, по први пут објавивши
стварне цифре убијених и репресираних од стаљинског режима.
Истовремено је изненада (из чиста мира?) “дигла главу” националистичка организација
“Сећање” и такође по први пут, претендујући на “независност”, апелујући истим тим
чињеницама, покушала да у друштвеној свести рехабилитује монархистичко уређење у Русији.
“Црна боја” је, па макар из прошлости, ипак пала као сенка на владајуће руководство.
“Окршаја”, “акционог филма” засад нема, али већ постоји ПРАВА ГЛАСНОСТ и будућа
“Перестројка”. Мислим да разумете зашто се борба код “тих момака” прво одвија у “чисто
теоретској” области и тек потом почиње реалан окршај са “Зеленим Змајем” (“мученица” у
количини од које се виде бели мишеви), притом постепено, помоћу увођења “тачкица” за
куповину алкохолних пића, онда помоћу уништавања винограда и појединих винарија. Ко је
“против”?! Сви су “за”! Онда нова борба “за здрав начин живота” с укључивањем свих одреда
у “друштва трезвењака”. А онда су се и људи, “отрезнивши се”, пробудили из претходног
стања “одобравамо”. Прво знатижељно посматрајући ток промена, а онда и с нескривеном
раздраганоншћу секундарне користи хватајући сваку нову реч из области “новог мишљења”,
понављајући их, импровизујући, стичући стање неспутаности, слободе, унапред се радујући
наредним револуционарним променама!
“Процес је кренуо!” Куда? Да, дабоме, у прогресивнијем правцу! Истина, у светлу
политичке еуфорије се јавља извесна... економска нелагодност у виду “закона о приходима
који нису стечени сопственим радом” све до евиденције чак и ситних намета, но у стопу за тим
следи опет ново “ослобађање” и као печурке после кише почињу да ничу кооперативи. “Ветар
промена” хватају и радници културе и уметности, Солжењицинове књиге почињу да се
слободно продају, малтене званично се рехабилитују поједини дисиденти и
неистомишљеници, Сахаров се из прогонства враћа у Москву.
С информационих канала не силази прича о архангелском мужику који је сам узгојио
небројене бикове и у стању је да сам прехрани малтене читаву област. Михаил Сергејевич
лично и персонално посећује прву кооперативну кафану у Кропоткинској, не заборављајући да
се успут непредвиђено зауставља и рукује с обичним људима на самој улици, разговарајући са
њима “без икаквог папира”. Све је природно, отворено, “баш кô у бајци!” Но... одмах затим
уследиле су не нарочито популарне економске новотарије, истина, на нивоу “гласности” и
засад још увек не “перестројке”, у виду економских дебата о животној потреби да наше цене
одговарају светским стандардима (?) и у том светлу је... по први пут обнародована сасвим
званична информација о “неконвертибилности рубље”.
Не беше баш разумљиво шта је то заправо, чак је тим поводом настао и виц: “Седи
човек и слаже новчанице од једне рубље у коверте. Питају га:
 А шта то радиш?
Он одговара:
 Рубљу ковертирам”. Но, шалу на страну! Чим то влада изјављује, значи да је тако! “У
реду... Кад већ волимо санкање, онда треба мало и да их вучемо. Заостадосмо, разумеш, за
прогресивном заједницом по свим параметрима. Почесмо да “истерујемо људска права”,
објависмо читавом свету да на прошло застојно доба (исто термин тог времена. Не нарочито
злобно-тенденциозан, али суштина се није променила. То је главно!) повратка неће бити,
ваљда ћемо... издурати!”
Па и сам Михаил Сергејевич се са људима на ту тему неуморно разговара, смирује у
сасвим неформалној атмосфери или наступа на ванредним пленумима с пројектима “новог
мишљења” које понављају средства јавног информисања, често истичући да у нашој држави
долази до обезвређивања националног богатства! Михаил Сергејевич је лично неколико пута
видео да дечаци с хлебом фудбал играју, а све то зато што је код нас хлеб скандалозно јефтин.
“Хлебом, разумеш, стоку хране, а његова је цена коштања врло висока! Наша се пољопривреда
само дотацијама одржава. Да, беху времена када су сухомеснати производи у граду буђали. Па
би их, разумеш, премазивали сунцокретовим уљем да то прикрију, а маслац би се, опет,
ужегао, нису знали шта ће с њим. Но, та времена прођоше, док су цене откупа од сељака
остале на истом нивоу. Држава је од њих месо за копејке откупљивала и откупљује. Исто је и
са житом... Све у свему, економским бесмислицама које трају још од доба застоја или пре,
мора се одлучно стати у крај!”
“Перестројка” зато и служи! Испузао на бојно поље још један “Зелени Змај”. Не, не
злобно, не тенденциозно, већ онако, “другови, разговарајући са вама сасвим отворено, руку на
срце...” Дабоме да се свака ситуација може “решити” и ”започети” нови процес. Ако се не сме
у теоретском или буквалном смислу “звекнути по тинтари” своје политичке опоненте (а где их
наћи кад је партија једна?), онда је неопходно програмчић поткрепити “научно”, “новим
мишљењем”, теоретским прорачунима, рачуницама, истраживањима, а истомишљеника ће
увек бити! Може се програмчић уобличити као “свенародно разматрање” с потоњим
“свенародним одобравањем”, што се и дешавало. У полемику су сместа укључивани “водећи
економисти земље” за које раније нико ни чуо није, и сасвим одговорно изјављивали да им се
“салдо” с “пртљом” “ама баш никако не слаже...” На пример: маслац по “научним
прорачунима” мора да кошта осам а не три и по рубље. И ако се садашње цене “доведу у
склад”, онда ће, као, скоро све (постепено...) доћи у нормалу.
Што даље  то више. На страницама “Комсомолске правде” почињу да се јављају
шаљиви прикази будућих новчаница, где је 50 рубаља приказано у виду 50 копејки. Присетите
се, присетите се... Све у свему, не баш најпопуларније мере, али на жалост, изнуђене и “научно
засноване” и, дабоме, “цивилизоване”, рађале су се не свакодневно већ сваког сата, стално се
смењујући с наредним политичким трансформацијама на нивоу рушења “Берлинског зида” и...
новом полемиком о наступајућој, али, авај, изнуђеној и “научно заснованој” незапослености, о
дотацијама зарад компензације у случају транзиције која ће потрајати да л` 500 дана, да л`
1001 ноћ.
 А кад оно  нови “обрачун” (не више “Перестројка”), и по први пут се показатељ
популарности, после кључне фразе: “Борисе, ниси у праву!” (рекао Горбачов Јељцину) окренуо
ка “своме чови” који је, ставивши руку на срце, обећао да ће “ставити главу на шине”. Но,
свеједно, претходно се “из прве руке” чула оптимистичка фраза о “плурализму мишљења” и о
могућем увођењу вишепартијског система... Тек после тога су почели нескривени напади на
одговарајући члан устава. Ено га, опет нови у низу, али сада “Црвени Змај”! И... “кошмаран
сан” за комунистичку партију као авангарду поче да се остварује уз свеопште ликовање! Но...
истовремено се са свом “научном одговорношћу” по први пут чула убиствена информација “о
тешкој економској кризи” која је ко зна зашто задесила већ читаву многомилионску и радно
способну земљу. Ту више нису смишљали вицеве, и премда се читава земља и у то врло мало
разумела, али чим је влада званично изјавила, значи да је тако.
Прека потреба да се сви њени грађани обухвате “тачкицама” постала је објективна
реалност. Истина, не задуго... После животно потребног ослобађања малопродајних цена “о
чему су наше демократе увек говориле!”, ипак ћемо ући у нормалне тржишне односе, прво
“јаче притегнувши каиш”, пошто су тако чиниле све цивилизоване земље! Осим тога, нема у
светској пракси искуства “преласка из социјализма у капитализам” (и та се информација по
први пут чула!), али... “циљ оправдава средства!” У стопу за тим  нове политичке слободе!
Нове државе! Борба за независност и коначна победа! (Истина, не за све). А потом “научно
заснована” инфлација, хиперинфлација, обезвређивање сопствене у односу на страну валуту
стотинама и хиљадама пута; астрономски раст цена незабележен у ма којој књизи рекорда и
западање у беду скоро читавог радно способног становништва Велесиле; заустављање и
пропадање рентабилних предузећа, престанак производње, помањкање буџетских средстава, и
ту... ко зна зашто престадоше да се позивају на светско искуство или науку...
Амнезија? Не, нисам у праву, јасно је зашто: па речено је да није било искуства
преласка из социјализма у капитализам. Значи, стичемо “научни потенцијал”, вршимо
истраживања, пишемо елаборате, бранимо дисертације... Потом “Живело акционирање!”,
“Приватизација!” и “Ваучеризација!” и... малтене органска амнезија у “постваучерском
периоду”. Потом прве неисплаћене зараде, пензије и остала примања, потом “економска
рачуница” о банкротству; режим најстроже штедње енергената. Само се по себи разуме да у
енергетској кризи (опет нови Зелени Змај!)  ту нема “циле-миле!” Нема везе што нема
грејања ни светла у читавим градовима и регионима, али зато све “доводимо до научне
усклађености”. Та, доводили смо Чеченију до усклађености с “Уставом”! Нема везе што се
тамо смрзавате ви, ваше школе, болнице и остали буџетски готовани. Проблеми искрсавају
само код окорелих неплатиша!
А ни сам буџет (наредни Зелени Змај) низашта није! Опет се “салдо” с “пртљом” не
слаже. Безобразлук! Када ће томе више доћи крај?! Треба се пружати према губеру као што све
цивилизоване земље живе (или уопште не живети!). Настала је најпреча потреба да се и он
“доведе до усклађености” кресањем трошковног дела. Тако је 9. јула 1997. године по први пут
преко канала средстава јавног информисања обнародована “астрономска цифра!”
потраживања буџетске сфере која је износила 25 трилиона рубаља. Али ви се, поштовани
грађани, после ове информације морате замислити о томе “Ко коме дугује?” Ето колико наше
постојање кошта државу, какву омчу на врату је она принуђена да носи! Али... наша влада
ипак “изналази резерве”! Можда ће пореско законодавство поново довести до “научне
усклађености”, доневши исправну одлуку, а онда ће се све нормализовати... Обећавају, чекајте!
 Је л` то све или није? Мислим да је доста. Не кажем да се не може ићи даље у танчине
сценарија новог негативног програмирања читавог друштва, излажући притом догађаје
“аргументованије и научније”, али да ли је то потребно? Најважније је да је то већ у
прошлости. Ако затреба, “стручњаци” који проучавају “Најновију историју” учиниће то боље
од мене. Такође је узалудно питати се ко је у “процесу” који је једном “кренуо” и некамо
“стигао” наступао као учесник, ко је био опуномоћени представник ЦНП, а то и нема никаквог
смисла пошто “свето место” не бива празно, “ништа не брините!”. Али, ако се у вама јавља
сумња у то да нови “кваритељи, дезорганизатори, незналачке кукавице и неморални
антихристи” којима је “у било којим условима недоступан стваралачки рад” неће користити
нове “аберације политичке мисли”, да ће остати по страни и уопште неће учествовати у
будућим догађајима, онда је то још једно индивидуално “историјско незналаштво” које
заузима строго одређено место у централном нервном систему појединачно узетог човека.
Тако не бива!
Сем тога, ако сматрате да ће такви људи обавезно бити “тајни агенти ЦИА” (а не ЦНП),
то је у најмању руку наивно, пошто је “Трећа сила” знатно старија и “искуснија” од тренутно
постојећих шпијунских организација (у погледу коришћења “скрајнутог”) које “производе
народне непријатеље” па их онда убацују у нашу државу зарад даље дестабилизације. Дакле,
сваки закључак на тему тога да се у прошлој, садашњој или будућој транзицији друштвени
процеси могу сами по себи одигравати без учешћа централног негативног програма, или да ти
процеси обавезно и увек морају пролазити кроз “објективне етапе социјалних потреса”, није
ништа друго до негативни програм “социјалног обучавања широких слојева становништва”
исплатив само “нашој особи”. Избаците то из главе!
А сада да анализирамо суштину програма који је захтевао да се у “научну усклађеност”
доведе читава држава и који се већ одиграва на нашим судбинама, а у чијем остваривању смо
ако не учесници оно жртве тог накарадног процеса. Када је Михаил Сергејевич размишљао о
сухомеснатим производима које у граду премазују сунцокретовим уљем еда боље изгледају,
присетио сам се нечег сасвим другог. Не знам зашто, пред мисаоним погледом ми се појавила
слика големог катанца за амбаре што је “даноноћно” висио на сеоском дућану. Присетите се и
ви, ако се имате чега присећати. Када би катанац привремено скинули, на тезгама тог
“супермаркета” се могло видети следеће: циц на туфне, прегршт ексера, пераћи сапун фекалне
боје (и, изгледа, истог порекла), камена со у безбојним пакетићима, неколико флаша
“Московске посебне” (вотка), крџа, цигарете без филтера “Беломор” (то у најбољем случају)
или “Север”, ”Прибој”, цигарете с филтером “Прима” (то у најбољем случају) или “Памир”,
слепљене беле или ружичасте бомбоне, понекад овлаш посуте какао-прахом, окамењени
кисељ (воћни сируп укуван са кромпировим брашном) у брикетима, некакве конзерве с
пекмезом или џемом од шљива, погрбљени и сасушени медењаци. Ето, то је, по свој прилици,
и сав “асортиман”.
Пошто дућан посете два-три купца, катанац би поново вратили на место, на неодређено
време. Је л` такав дућан био? Јесте! А сада, читаоче, упитајте се, молим вас: да ли је такав
дућан могао прехранити читаво сеоско становништво наше земље које је чинило око 80 %
радно способних грађана? Па како су онда људи у селу годинама и годинама живели? Од чега
су живели? У граду, као да је јасно  “ужегао маслац”... Али, одакле и шта искрсава и коме се
шта враћа?
Сељак је хранио себе, хранио град, а у замену добијао “рецке-трудодане, отежан
прелазак у град”. Притом је, у свако доба, за сваког режима, радио од јутра до сутра, а кад би
се истрошио, одлазећи у совјетску пензију не би добијао више од 12 рубаља. Уз то, рад је
углавном био ручни, уз то, у селу никаквог комфора (сем радија и “лампице Иљича”), уз то,
држава је пољопривредне производе (поврће, пшеницу, млеко, месо и “остале потрепштине”)
од села куповала за копејке, уз то, те копејке су се истој тој држави враћале у виду колхоза и
совхоза, док је сељаку опет преостајало “само царство Небеско”, а и то кришом од
милитантног атеизма.
Народ је схватао, дабоме, да “град треба хранити, јер је породица велика, радничко-
сељачка. Нема везе што немамо зараде, нема везе што су трудодани, али зато градимо
Комунизам! Али зашто још уводити и претеране порезе на окућницу? Није ваљда да баш
толико лоше стоје ствари с изградњом светле будућности? Шта, зар ће дућан хранити село? А
шта тамо да купиш? И којим парама?
Ви сада мислите о социјалној неправди, а ја мислим о томе да постоји такав ДРЖАВНИ
ЕКОНОМСКИ СИСТЕМ, ЈЕДИНСТВЕН У ЧИТАВОМ СВЕТУ, који, практично ништа не
улажући, добија најјефтиније пољопривредне производе. А у индустријским предузећима?
Како стоје ствари са “производњом средстава потрошње” и “производњом средстава
производње”? Је л` држава много у те ствари улагала?
Већ у доба “Иљича-2” (Брежњева, коме је име по оцу било Иљич, као и Лењину) народ
се досетио да се прави да ради, у замену за привид да му је то плаћено. А шта с “радним
подвизима”, “ентузијазмом”, “самопожртвовањем у бици за...”, “радним хероизмом”, “прво
мисли на Отаџбину” па онда на себе? Није ваљда да код совјетских људи није било таквог
масовног односа према раду? Било је! А у замену шта? Није ваљда да се држави не исплати,
НИШТА НЕ УЛАЖУЋИ У ЉУДСКУ ПОТРОШЊУ, имати најјефтинији хлеб (ако не и
бесплатан), најјефтинију дрвну грађу, метал, црно и бело “злато”, водоводне и канализационе
цеви, алатне машине, опрему, објекте и “остале потрепштине”? Тако је и никако другачије!
Зар се може поредити НАША ПРИВРЕДА са привредом “проклетих капиталиста” који без
поштеног плаћања неће ни коракнути? Ма какви!
Сем тога, у НАШЕМ СИСТЕМУ ПРИВРЕЂИВАЊА је израчунато буквално све, па чак
и новчане уштеђевине које су људи мало-помало скуцкали и чували део код куће (за црне дане
или сахрану), а део на штедним књижицама. Присетите се колико је и та тема надувавана и то
не само на почетку “Гласности”. Али, у суштини ствари, испадало је да су грађани своју
уштеђевину предавали истој тој држави у један једини “џеп”, у замену добијајући папирић као
сведочанство да је тај човек “богат”. Међутим, практично је било немогуће искористити тај
“папирић” у сфери дефицитарних услуга или ма шта том уштеђевином купити. Али господа,
тј. извините, другови совјетски банкари су чак смислили такву којештарију да својим
улагачима пребацују због уштеђевине коју су притом недељиво користили, и то аутократски и
без икакве конкуренције. Де, где сте то сличне ФИНАНСИЈСКЕ МЕЂУСОБНЕ ОДНОСЕ у
читавом осталом свету сретали? Све је у рукама државе, увек у рукама државе, али би требало
још и “папирић” одузети, обезвредити ЧИСТО ТЕОРЕТСКО ПРАВО ДА СЕ СОПСТВЕНА
УШТЕЂЕВИНА ИКАД ИСКОРИСТИ путем... новчаних реформи. Каква дивота! Али о тој
“дивоти” ни речи, ни звука... Друге речи и друге “звуке” је друштво чуло од “водећих
економиста земље”, док је бројило и даље неуморно откуцавало... НАШЕ ДУГОВЕ.
На пример: држава је ослободила сељака од дела ручног рада, изградивши масу
агроиндустријских комплекса, уложивши знатна државна (??) средстава у аутоматизацију не
само пољопривредне производње. Колосални, је л` те, трошкови! И шта? Чињеница је
чињеница! Шта ћете? Развијамо се мало-помало... Раније у селу виле те лопата, а сада
аутоматизоване фарме, комплекси за узгој... “Чикице, рачуне треба плаћати, јер се салдо с
пртљом неће сложити! Мораш, разумеш, бити економски усклађен!”
Али како то заборавише наше “бистре економске главе” ноторне истине, читавом свету
познате, да је ручни рад најнерентабилнији, најнепродуктивнији, с највишом ценом коштања,
а не аутоматизовани, међутим, “ако га се аутоматизује”, онда се по свим економским законима
цена коштања производа смањује, а не расте! “Али, не! То је већ претерано! Тако не бива!
Тако бива само код “проклетих капиталиста” који су увек плаћали и ручни и аутоматизовани
рад. Код нас “бројило” другачије ради... Па, као прво, када практично ништа нису плаћали за
ручни рад осим “царства Небеског”, а у замену добијали “остале потрепштине”  цена
коштања је једна, а ако су ЈЕДНОКРАТНО УЛАГАЛИ народна, тј. извините, државна
средства, то су већ трошкови за добијену продукцију, и произвођачу треба одбити “до даске”!
Као друго, треба из опреме без икаквог генералног ремонта и снабдевања резервним деловима
исцедити све што је могуће и немогуће. Осим тога, претходни ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ у
“комплексу” с радничко-сељачким особљем остају непоколебиви, и то “ти мени  “остале
потрепштине”, а ја теби у замену за то  обећање изградње светле, премда засад још “не
комплексне” будућности, а засад “трудодани, рецке, крстићи и нулице”, а у граду уместо
зарада чист њихов привид”. Генијално финансијско књиговодство! Па како то да Михаил
Сергејевич о томе није ни зуцнуо, ни на ванредним пленумима, ни у непланираним сусретима
с обичним људима? Ствари треба називати правим именом, чак и када се људи слажу и
климну главом саслушавши економско булажњење које захтева да се “у склад доведу” они
сами, а не безумно књиговодство “Треће силе”.
А све зато што нам “ново мишљење” не да мира. Ј.В. Стаљин није дошао на помисао да
читаву земљу примора на “тачкицама” дозирану потрошњу, а М.С. Горбачов је дошао! У
замену за произведену “робу”  привид зараде; то је једно књиговодство, али ако се у светлу
тога скреше потрошња шећера, меса, сапуна, детерџента, резанаца, крупице и “осталих
потрепштина”  то је сасвим друго књиговодство! ОГРАНИЧИТИ ИОНАКО УБОГУ
ПОТРОШЊУ СВИХ СОВЈЕТСКИХ ЉУДИ  зар то није “финансијско озарење”? Зар то није
“економска супергенијалност”? А шта у замену? А “Перестројка”, а “Гласност”, а демократске
трансформације, а “реформски пут”, а цивилизовани тржишни односи, а “људска права”, а
слобода говора, а слободан улаз и излаз из земље, а препород религије, а рехабилитација
репресираних и убијених, а нове државе, а нове партије?! Није ваљда да нећете да будете
цивилизовани људи?! Хоћете? Па онда за то треба ваљано платити! Чиме мислите да платите?
Ничим? Искључићемо струју, грејање, нећемо дати пензију, зараду, “довешћемо у склад с
међународним нормама”!
Исцедити све до последњег ништа не дајући  зар то није апотеоза новог “генијалног
финансијско-економског програмчића”? Није! Јер, “то још није крај!!!” Док су совјетски
државници, стварајући практично бесплатне “остале потрепштине” као секундарну корист
имали део тог “продукта” за задовољавање својих растућих потреба, сад више ни то није
потребно. “А што? Уштедели су ”понешто” у виду “зелених условних јединица” за више но
један живот. Јака ствар! Некакво тамо негодовање на периферији због некакве тамо корупције,
организованог криминала и срастања власти. Баш нас брига! Преживећемо и без вашег
производног и херојског рада, можете штрајковати, организовати штрајк глађу, заустављати
производњу. Нудите одмор у мртвој зони црноморске обале Кавказа или Крима? Можда вреди
посетити загађене красоте Алтајске покрајине или отићи на Бајкал и попити затроване
водице? А ко хоће да пеца радиоактивне рибице у Чељабинској области или да сакупља
печуркице са чернобилским стронцијумом у средишњем делу Русије? Препоручујете одлазак у
село на “тек помужено” млеко од леукозних крава уз слушање руско-народних проклетстава и
јечања уместо руских народних песама?! Нађите такву будалу! Секундарна корист мени, а
деформације  централном негативном програмчићу. Он се тиме “напаја”. Смањује се
секундарна корист? Пуцамо један на другога због “зелембаћа”? Неће се сви пококати... Остаћу
ја сам и на крају крајева ће све припасти мени!” Само тако и никако другачије! “Трећа сила”
све скупа са “жалосним јунацима” никада није ни имала другачијих планова нити ће их икад
имати.
Једна је ствар када се код “проклетих капиталиста” на рачун аутоматизације и
усавршавања производње затварају радна места и појављују незапослени с обезбеђеним
примањима у прелазном периоду да би се после преквалификације временом запослили у
другој аутоматизованијој и усавршенијој производњи. Друга је ствар када се индустријска
предузећа уништавају и појављује маса незапослених којима преостаје само “царство
Небеско”. Ствари треба називати правим именом  то је упропашћавање предузећа и
уништавање људи. То није прелазак из социјализма у капитализам већ геноцид. То се у длаку
уклапа у сценарио савременог негативног социјалног програма управљања маскираног опет
новим паролама изградње светле (капиталистичке) будућности!

Чујем, нисам глув... И на ваше питање: “А шта ви предлажете?!” могу одговорити да ја

ништа не могу предложити ни ономе ко пита, ни било коме другом, осим методе
информационе корекције, пошто сам ја лекар а не политичар или публициста, а тим пре што
нисам ја на власти. “Процес је кренуо!” И тренутно га је немогуће зауставити. Маса жртава је
положена на “олтар” “Треће силе” како у прошлости, тако и сада. А колико ће их бити у
замену за наредну демократску, комунистичку, националистичку или диктаторску еуфорију, то
не знам. Заустављање процеса је по плановима негативног програма могуће у случају да буду
исцрпљене резерве патње, када више не буде ништа преостало за деформисање. Е, онда ће и
доћи до наредног маневрисања у његовом “мозгу” и појавиће се нови опуномоћени
представник тог система коме ће бити прострт “црвени тепих секундарне користи” ка
пиједесталу власти с новим програмчићем “Препорода Русије!”, али ће прво настати потреба
за “стварањем на костима!” да би се... онда изнова све послало “у Вражју Матер!” Тако је у
Русији било и то не једном. Тако ће се и десити ако друштвена свест не буде знала или буде
порицала “анатомију” и ”физиологију” кармичких стања друштва. Барем се у “мозгу” те
гнусобе тако и планира.
Надајмо се да ће устројство негативних програма управљања из прошлости,
садашњости и “светле” будућности постати очигледно не само мојим пацијентима. Маштање
не шкоди, а сада сам ипак принуђен да одговорим на постављено питање, али не у циљу
предлагања “генијалног рецепта” за превазилажење социјалних потреса, већ да камен на
камену не остане од негативног програма управљања базираног не само у свести носилаца
“светских моћника”. Али да бисмо приступили новом депрограмирању, морамо се ослободити
претходног програмчића који је “српом и чекићем у људске главе утувио класну мржњу”.
Апсурдност рашчлањавања целовите државе, целовитог организма на “непријатеље на
живот и смрт” доводи не само до тешких масовних деформација, о чему сам већ више пута
говорио. Знам да се није само Владимиру Иљичу појављивала таква сличица о “преждераном
богаташу који жив трули”. С тог становишта “Лењин је живео, Лењин живи, Лењин ће
живети!”, али пријатељи моји, та сличица уопште не одговара стварности. Покушајмо још
једном да “цртајући докажемо” апсурдност сваког посезања на процесе људске потрошње.
Као прво, “проклети капиталисти” не једу више од обичних људи. То је научна
чињеница. Можда они једу све саме деликатесе и живе у дворцима (гадови дабили!), али је
животни лични простор сваког човека увек ограничен. Тешко да они у својим “бизнис-
плановима” претендују на ваш залогај хлеба, на ваш стан или земљишну парцелу. “Успех
предузетништва” се не гради на томе. То је само “први-првцијати генијални финансијски
стручњак” пронашао економску везу између упропашћених сељака који су јели “грудве блата
уместо хлеба” и тога да “нисмо привређивали из куће већ у кућу”. Како бедни и сиромашни
грађани могу учествовати у процесу економског процвата Велесиле, то можемо само да
нагађамо? Како су средства, којих нема нити их је икад било, могла бити усмеравана на
отварање гимназија и исплату зараде наставницима, “све сразмерно чину”, то се никако не
може разумети? Можда је В.И. Лењину и било опростиво што не зна да су у сваком
цивилизованом друштву увек “паре правиле паре”, а нису просјаци стварали богатима
добробит, али у нашем друштву је таква државна економија, изграђена управо на “ситним и
крупним наметима на све грађане”  изразита потврда примитивности таквог начина
привређивања и нема никакве везе с развијеним земљама како сада, тако ни у прошлости.
Такво књиговодство нити је имало перспективу нити ће је имати. Молим вас да извучете
индивидуалне исправне закључке.
Као друго, та класа у количинском погледу сачињава мањину (исто као што и
специфична тежина централног нервног система у односу на читав организам износи око
1.400 грама). Не може се читав организам претворити само у мозак  то је лаж. Сем тога,
немогуће је организам декортицирати, тј. лишити нервног система  “то је убитачно!”
Као треће, јасно је да “управа” нит сеје нит оре, већ руководи и управља, али и то је
исто рад, и он не полази свакоме за руком. На пример, ако се на руководеће место стави
некакав “цревни бацил”, неминован је процес тешке инфективне болести у виду
“менингитиса” или ”енцефалитиса”, а притом читавом организму од тога неће бити нимало
лакше. Зато услови за плодан стваралачки рад морају бити најповољнији, али изолованост
нервног система, “стерилност” мозга од мешања са стране уопште не сведочи о
“непотребности”, и то није разлог за ”класну мржњу” од стране других органа и система који у
врло тесној међусобној сарадњи понекад обављају ни изблиза стваралачки рад.
Као четврто, од “руководства” на сваком нивоу хијерархије, које не постаје непријатељ
број један за читаву “потчињену заједницу”, зависи добит у “производњи”, али њу не може
утилизовати (преждрати се) један човек. Она ће обавезно бити усмерена на нови уносни посао,
а од новог посла ће живети стотине, хиљаде, а можда и милиони “трудбеника”. Зато је
неизвесно ко за кога ради, и коме се издаје папирић да је “он богат”, а ја “не нарочито”.
Стварање нових радних места, отварање нових предузећа  то је реалност у свету приватне
својине. У свету класне мржње то се назива искоришћавање најамног рада и експлоатација
човека од стране човека. Мучи људе та идеологија, не дају им мира мисли о томе да је
“радник” принуђен да ради не код “газде” већ за “газду”. Препиру се грађани на ту тему,
запењених уста препиру. Не желе они да раде за некога, као да нису све време радили за
“Живела КПСС”, све добијајући за то “крстиће и нулице”, али су се вероватно притом осећали
“као газда” земље која никоме не припада. Само је, ето, тај газда још и физички радник у тој
земљи, роб који чак није у служби “партије и владе”, већ у служби ЦНП, зато што се од такве
економије која “мора бити економична” не може ништа извући.
 Као пето, радничка класа и сељаштво ни за капитализма, ни за социјализма никада нису
били класа руководилаца нити ће икад бити, независно од парола о “власти народа” или кроја
“скромне одеће” у коју су се “слуге народа” прерушавале. То противречи нормалној анатомији
и физиологији људског организма, то противречи нормалном устројству сваког друштва.
Друга је ствар што свима у друштву или организму мора бити добро, и што нико не сме
крњити интересе другога, а тим пре не да постане непријатељ “на живот и смрт”. Ту се има о
чему размислити.

Али ко размишља? Нервна пренапетост је постала скоро нормална физиолошка

функција мозга. Покушајте да пренапрегнете мишиће и одмах ћете осетити умор или бол.
Покушајте да убрзате процесе варења, измените метаболизам, функцију секреторних органа,
хормона или пореметите ритам срчаних контракција. Не, драги моји  хомеостаза!
Постојаност унутрашње средине организма, стабилност, планирани ток биолошког живота.
Здравље  пре свега! Све по режиму, све на сат, “од звона до звона” и да потребне намирнице
(или зарада) на време пристижу. Иначе је неминован протест. Никакве пренапетости или
дефицитарног стања! То шкоди организму.
Боли глава? Али то је глава а не јетра... Међутим, ако буде проблема с јетром, онда ни
глава неће имати мира. Да ли то по вама испада једнакост? А у друштву? Треба ли нам такво
руководство коме неће бити свеједно каква је у Бајкалу вода? Животно нам је потребно! Али
где га наћи када смо уништили “нервни систем” као класу (чак и на нивоу генетског фонда),
када смо уништавали “с резервом”? Преостаје само да се и даље држимо смерница Владимира
Иљича да је “у Русији тушта и тма људи, треба само шире и смелије, смелије и шире!”
тражити и проналазити праве “слуге народа” исто из своје средине. Касно је јадиковати за
династијом... Вероватно сада више није ни важно какви људи по генеалошкој лози доспевају
на “свето место”. Важно је да се морају утаначити јасни информациони критеријуми оцене
истинског руководства које нико не сме реметити ни од стране “управе” ни од стране
“потчињених”. Али о томе нешто касније. А сада текући закључци:

1. Социјални негативни програм управљања “Класне мржње” или “Класног

рашчлањавања” постоји као објективна реалност (независно од наше неупућене свести)
стотинама година, мењајући своју форму, али сачувавши непоколебиву функцију “превртача”,
обезвређујући, а потом и уништавајући “истинско руководство” над “радним органима”.
Прецењивање “потчињених” у почетку, њихово привремено довођење на “руководеће место”
јесте секундарна корист која потом нетрагом нестаје, тј. формира се класично зависно стање у
коме у први план избијају управљачке структуре “вражје матере”.
2. У друштву тај програмчић, ако се претвори у унутрашњу и спољну политику државе,
доводи до тешких социјалних потреса. Таквих чињеница има више но довољно, али ако ви
догађаје из давне или недавне прошлости свеједно и даље оцењујете “на стари начин”, тј. без
узимања у обзир кармичких стања, већ само с “публицистичке тачке гледишта” и ако
информације наведене у овој књизи никако нису измениле вашу “класну мржњу”, онда
мислим да је то сасвим посебан случај који захтева индивидуалну корекцију. Ако ви у таквом
случају желите да сачувате или поправите своје здравље, онда до нашег сусрета мора доћи, јер
иначе не знам како би се то могло извести.
3. Програм “Класне мржње” је у организму базиран у пацијентовој свести, на оном
“месту” где је смештен човеков светоназор, али ако се говори о месту и обиму физичке
деформације носиоца тог програма, у почетку долази до функционалне дестабилизације у раду
потчињених органа и система од којих сваки покушава да “мисли” у првом реду само о себи,
да “брише само свој делић стола” па да онда намеће своје амбициозне потребе читавој
ускоспецијализованој заједници, тј. настаје “пренадражено” стање које може прерасти у
“предонколошки протест”. Даље се ситуација погоршава тиме што од такве разједињености
ником не бива боље, у првом реду ономе ко је претендовао на веће а добио мање. На наредном
таласу “амбициозног протеста” настаје зачарани круг с потоњим развојем органске патологије
која се не отклања никаквим “медикаментним милостињама”.
4. Осим тога, “Класна мржња” доводи до тога да област централног или периферног
нервног система прво “доспева у немилост”, а онда се претвара у непријатеља “на живот и
смрт” са проблемима који из тога проистичу у виду функционалних а потом и органских
болести. Има и других варијанти кармичких стања које тај програм изазива погађајући
материјалне или духовне мете.
5. Ако сте себи поставили за циљ да се методом информационе корекције ослободите
такве патологије која није реаговала на медикаментну терапију, или хоћете да се превентивно
заштитите од појаве рањивих места, неопходно је да уништите такав светоназор. Јесам ли вам
у томе помогао? Хвала Богу! Сами ћете се постарати да се промените? Само изволите! Но,
било како било, у крајњој линији, ако сте себе уврстили у “радничку класу” или ”сељаштво”,
тј. у “потчињене”, “Класна мржња” се мора заменити ако не “класном љубављу” онда барем у
сопственом светоназору допуштајте елементе “класног поштовања” према онима којима су
“зарад вас” пуцали у потиљак због гимназијских качкета. Ако себе убрајате у класу
“експлоататора” или “проклетих капиталиста”, не заборављајте да интереси “ескплоатисаних”
нимало не смеју бити окрњени. У историји наше државе, што се и дан-данас види, програми
ограничавања људске потрошње никада нису доводили ни до каквог процвата. Размислите о
томе какве везе са вама има “марвинска психологија и економија” (извините због злобно-
тенденциозног израза). Немогуће је претеривање у експлоатацији без претходних “бизнис-
планова” у свести “предузетника”. Да, то једнократно доноси секундарну корист, али не
безгранично (са становишта небезумне економије, а сем тога, однос према “радничкој класи”
или “сељаштву” као према “недотупавној марви”, макар он не био на нивоу организације
производње већ у “дубини душе”, доводи до тешких кармичких последица и никакви капитали
не могу помоћи у њиховом решавању. Онколошки протест “у дубини људског организма” је
неминован и непредвидив. Проблеми могу искрснути на било ком “потчињеном месту”, али је
најзакономерније очекивати да ће се носилац тог програмчића, који се у пракси никако не
испољава, суочити с оним што код нормалних људи највише изазива осећај гађења и
одвратности, и то не само на нивоу индивидуалних болести.

***

“ОД ЛУКАВОГА”
 Не знам како сад моје ствари стоје на “фронту информационе корекције”, могуће да не
изгледају ништа боље но код онога “подмуклог кадета” који је узвикивао: “Браћо! Љубимо
једни друге! Нека буду и вуци сити и овце на броју”. Најпре ће бити да у “животињском свету”
међу “вуцима” и “овцама” “Тако не бива!”, али у организму и у друштву “Тако мора бити!” Ту
циљ није борба, већ споразум. Нећу више никога разуверавати. Чим себе присилите на
“перестројку” сопственог светоназора, конкретни резултати ће вас боље уверити од свих мојих
“проповеди”. Смело напред! Желим вам здравља и свако добро!
А ја настављам, пошто “наша тема” ни издалека није исцрпена. И поред свих спољних
разлика савременог негативног програма управљања од несавременог, његова суштина увек
остаје непоколебива. Деформације које изазове морају “благо и заредом” прелазити једна у
другу, не губећи историјску везу, не прекидајући се временски, зато што “Трећа сила” није у
стању да буде “на мршавом следовању”, годинама ишчекујући. Чињенице сведоче да стабилна
индивидуална људска добробит потпуно ограђује од паразитског утицаја те структуре, тако да
разноразна маскирна одећа “Истинске Карме” која нас наводно кажњава “за грехе наше
претешке из колена у колено” са ЦНП спада током кукавичког бекства после сеанси успешне
корекције у трајању од највише месец дана. Пацијент му као енергетски извор постаје
незанимљив, док негативно управљање, не постигавши свој циљ, престаје.
Наравно, да би се уништила “Трећа сила” као класа, неопходно је затворити све изворе
њеног напајања и то у читавом човечанству макар на једно недељу дана, али и сами схватате
да би нешто слично могло да се изведе само “чисто теоретски”, па се зато, молим вас,
односите с извесном иронијом према појединим “стручњацима” који претендују на методе
исцељења “читаве Земљине кугле”, користећи, на пример, феномене “аутоматског писања”...
Ма какве информационе “подвиге” ми извели, ако не долази до енергетске стабилизације,
излазак из кармичког стања није изгледан.
Нека читалац не мисли да сам почео да компликујем ситуацију, нагињући
“биоенерготерапији”. Уопште не, пошто је понуђена метода више пута названа
информационом корекцијом. Дабоме да је у пракси било “врло тешких случајева” када
аналитички рад са пацијентом месецима траје. Није се то дешавало само због обиља
негативних програма. Рекло би се, све је “постављено на своје место”, у човековој свести је
дошло до очекиваних “револуционарних преображаја”; пут у “светлу будућност” је јасан; на
том путу нема никаквих информационих препрека, ал` свеједно кретања нема, свеједно
“нешто смета”, а “цепидлачки извршена анализа” тог стања не открива практично ништа, сем
“нетакнутог ината” или “необјашњивог отпора”.
Зашто? На то питање се може делимично одговорити позивањем на Јеванђеље. Сетите
се “Приче о сејачу”. У складу са “светом класификацијом” у њој наведеном, сви људи
способни за поимање истине деле се на четири групе:
1. “И испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: “Ушима ћете чути, и
нећете разумјети; и очима ћете гледати, и нећете видјети”.”
2. “Који слуша ријеч и одмах је с радошћу прима; али нема коријена у себи, него је
непостојан, па кад буде до невоље или га потјерају због ријечи, одмах се саблазни.”
3. “Који слуша ријеч, но брига овога свијета и превара богатства загуше ријеч и без
рода остане.”
4. “Који слуша ријеч и разуме, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по
шездесет, а један по тридесет.”
 Практично исто то читамо у “Саборној посланици светог апостола Јакова”: “Будите пак
спроводиоци ријечи, а не само слушаоци, варајући сами себе... Али ко не постане забораван
слушалац него спроводилац дјела, тај ће бити блажен у дјелању својему”. Све то је истина, и са
таквим пацијентима имам прилике да радим. Међутим, са првом групом већ на самом почетку
уопште нема сврхе радити. Нестабилност друге и треће групе је ипак информационо
условљена. Четврту групу чине најзахвалнији пацијенти, са њима је врло лако радити; али, док
је са становишта религиозних вредности “у вероисповести ценкање неумесно”, “таква
елитарност” у избору пацијената је са становишта стручњака за информациону корекцију
недопустива. Значи, имам у виду оне случајеве иза којих стоји “необјашњив отпор”, тј. то није
информационо условљено. Такво пацијентово стање не мора бити резултат неправилно
извршеног аналитичког рада који мора довести до разарања основних негативних програма,
нити зато што су преостали још понеки “не основни програми”; та стања су условљена
АУТОНОМНОШЋУ ЕНЕРГЕТСКИХ СТРУКТУРА које имају самосталан информациони
вектор, што сам већ помињао говорећи о тзв. психолошкој уклопивости.
Није увек лични пример, када “очи блистају, у гласу и покретима се осећа увереност” и
када доктора обузима “једна, но пламена страст”, није увек ТО пресудно у савладавању
наведеног отпора. Ако аутономни информациони вектор у енергетској структури пацијента
има “антипротивне тежње”, формирајући реакције негативизма, узалудно је агитовати за
“совјетску власт” или “против ње”. У сваком случају ће бити отпора. Па макар он у светлу
нерањиве основне информационе концепције смештене у свести, изгледао као “свеједно
нешто није како треба, свеједно нешто смета”, нека је то “ситница”, али то је препрека која
одржава нестабилност, што значи да очекиваних резултата неће бити! Ситуација се схематски
може описати формулом:
1. Типичне ситуације: негативни програм + информациона корекција = кармичко
избављење (тј. нестанак тешко излечивих болести, нормализација на нивоу међуљудских
односа, добробит у породици, добробит на послу, добробит са децом, рођацима итд.).
2. Нетипичне ситуације: негативни програм + информациона корекција (која обухвата
индивидуални прилаз, неограничено време и број сеанси, одговоре на сва искрсла питања,
аргументоване и научне доказе са мноштвом примера из праксе, лични пример и надахнуће
стручњака, побољшање међусобних односа са пацијентом све до пријатељских итд.) минус
“свеједно нешто није како треба, свеједно нешто смета” = нестабилност, одсуство радикалних
позитивних промена.

Љубитељима “метода покајања” сада се може учинити да сам им дао “адут” у руке. С
њихове тачке гледишта доктор Темњиков у “типичним случајевима” вероватно има посла са
најобичнијим пацијентима, којима он без иоле труда “пуни уши” баналном психотерапијом, а
позитивне резултате “за уши довлачи”, пошто је до нормализације проблема невезаних за
човеково здравље могло доћи и без његовог учешћа. Могуће су и просте, случајне
подударности. Али се зато у “нетипичним ситуацијама”, уважени доктор суочава с Истинском
Кармом и сви његови “стручни” покушаји се у парампарчад крше о непоколебиве Васељенске
Законе које ником и ничим није дозвољено да мења.

Ни говора! До промене вектора отпора долази тренутно, чим “окренеш леђа”, чим ти
“досади да се са таквим људима бакћеш!” Само мало, “са`ћу певати”:
 Тек понекад бих спазио звезду кроз мрак
где просијава морем уз брег:
затрепери и жустро се сребрни прах
од ње распе и нагне у бег.

Али залуд се пружаш да ухватиш сев,

јер та љескања опсена су 
само сенком ћеш блесак утрнути њен,
но, узмакни, заблистаће свуд.

И блаженства нам несташна варка све сја,

вечно мамећ над прохладну тму;
чим се машиш ње  сместа би узмицала,
чим си преварен  опет је ту.

“Јеврејска мелодија”. 1830. г. М.Ј. Љермонтов

Узалуд је анализирати негатив када “очи ми говоре “да”, али ми усне шапћу “не”...”
(речи из песме В. Ободзинског). Ту нема информационог садржаја. Нема и готово! Али ипак,
шта да се ради у случајевима “необјашњивог отпора”? Није ваљда “окренути се и отићи”?
Као прво, потребно је “довести пацијента” до таквог стања или се с таквим стањем
суочити у финалу сеанси.
Као друго, прекинути сва објашњења или потрагу за новим програмима.
Као треће, применити методу “клин се клином избија” или “слично лечити сличним”,
тј. неопходно је мобилисати снагу пацијентове воље на САВЛАДАВАЊЕ НЕГАТИВА. Без
вољног, емоционалног, енергетског присиљавања себе или неинформационог одупирања
позитивни коначни резултати могу бити недостижни. СТАЊЕ СЕ МОРА БЛОКИРАТИ НЕ
ИНФОРМАЦИЈОМ, ВЕЋ СТАЊЕМ. Е, онда од “животне ситнице” неће остати ни трага. С
тог становишта испада да је аутократски стил корекције најефикаснији, али се њему мора
прибегавати не на почетку сеанси, већ на крају.
“Срцу се не заповеда!”  с тим је тешко расправљати, али ако се у његовим “скривеним
угловима” угнездио отпор, то још не значи да је читав преостали део “срца” докраја
програмиран на негативизам. Наћиће се и емоционална снага и воља, и потребна стања да би
се изашло на крај с “аутономним информационим вектором” оријентисаним на очување
деформација. Учините минимални напор да себе присилите, ако вам је после читања у
“дубини душе” сачуван програм “класне мржње”. Мобилишите мали али неопходан део из
“спремишта ваше душе” за савладавање те “ништарије” и резултат нећете дуго чекати.
Чини ми се да код А. Блока има оваквих закључака (наводим по сећању, извините због
нетачности): Ако НИСТЕ ДОБИЛИ оно што сте желели, значи да то НИСТЕ ХТЕЛИ. Ако
СТЕ ДОБИЛИ оно што нисте хтели, значи да сте управо то и ЖЕЛЕЛИ. Ако ви то нисте
хтели, а ТО сте добили, значи да жеље уоште није било.

Ето како стоје ствари са “самоиницијативом” енергетских структура, али сада ћемо
обратити пажњу на другачији механизам деформације “енергетског тока” и то не код
појединачне личности, већ на механизам који формира кармичка стања друштва и доводи до
свакојаких социјалних потреса, услед чега централни негативни програм “хронично благује”;
но, кад то учинимо, схватићемо како је нови негативни социјални програм устројен, и како
функционише у свести његових носилаца. У ту сврху обратимо се историји “кожодерства”...
Прво ћу навести (моју омиљену) мисао швајцарског економисте Ж. де Сисмондија
(1773-1842). Мислим да ће се и вама свидети:

“Порези се распоређују међу свим класама нације, ниједна врста прихода не сме избећи
опорезивање. Грађани на порезе морају гледати као на награду за ЗАШТИТУ ЊИХОВЕ
ЛИЧНОСТИ И СВОЈИНЕ коју им пружа влада. Порези које грађани плаћају морају праведно
ОДГОВАРАТИ ОНИМ КОРИСТИМА које им друштво пружа, и оним трошковима КОЈЕ
ОНО ЗА ЊИХ ИМА. Порезима се покривају редовни годишњи трошкови државе и сваки
порески обвезник на тај начин учествује у општим трошковима УЧИЊЕНИМ РАДИ
ЊЕГОВИХ СУГРАЂАНА. Циљ богатства је одувек био у ужитку. Помоћу пореза сваки његов
обвезник КУПУЈЕ НИШТА ДРУГО ДО УЖИТКЕ. Ужитак он стиче из друштвеног поретка,
правосуђа, обезбеђења личности и својине. Ужитак му пружају и јавни радови захваљујући
којима можемо користити добре путеве, широке булеваре, здраву воду. Народна просвета,
захваљујући којој деца стичу васпитање, такође пружа ужитак. Као допуна свим другим
ужицима служи национална заштита која свакоме обезбеђује учешће у користима које
друштвени поредак пружа. Дакле, новац уплаћен у виду пореза, корисно се употребљава ако
све што је узето у име друштвених ужитака ЗАИСТА ОДЛАЗИ НА ТЕ УЖИТКЕ, а не на
задовољавање сујете или страсти владара. Порез је цена коју грађанин плаћа за добијени
ужитак”.

Не знам како вама, али мени је од таквих речи одмах лакше, баш као и од “класичне
музике”, независно од тога да ли их се сећам “путешествујући” по руским путевима, утољавам
ли жеђ водицом у којој се “бућка коли-индекс” или у ситуацијама када “милиција тренира
строгоћу...” С једним се код г. Сисмондија не слажем. Не може све “што је узето у име
друштвених ужитака” докраја одлазити на задовољавање “сујете и страсти владара”, па макар
они били најгори на свету, нису такви у стању да се “преждеру”. Вишак средстава и то
поприличан обавезно ће утилизовати “Трећа сила” у случају да се та средства каналима
повратне везе ипак не враћају ономе коме су одузета.
Притом “апетит” ЦНП током јела расте, зато се негативни програм “безумног
опорезивања” временом претвара у програмчић “класне мржње”  то по форми, а у суштини 
експропријације и национализације свих облика приватне својине и њеног претварања у
државну. Усуђујем се да читаоце подсетим на скоро забавне чињенице о томе каквих је све
пореза у људском друштву било:

“Римски император Веспазијан (9-79. г.н.е.) опорезовао је писоаре. Отуда се појавио

израз “Новац не мирише”. У Енглеској је уведен порез на прозоре, зато су власници почели да
их зазиђују и Ф. Нити је о томе овако писао: “Ко је од тога имао користи?.. Држава није,
пошто она НИШТА НИЈЕ СТЕКЛА; ни станар, пошто је ЛИШЕН СВЕТЛОСТИ, па чак ни
власник зграде, пошто је ОН МОРАО да зазиђује прозоре, тј. БЕСКОРИСНО ТРОШИ
НОВАЦ”. У Холандији су увели порезе на фасаду и то се сместа одразило на архитектуру.
Зграде су слепим зидом окретане према улици, а фасадом према дворишту (тј. “дрвена кућица”
из бајке се окренула људима задњом а шуми предњом страном). У Византији је, поред других
пореза, постојао порез “на ваздух”, казна која је наплаћивана ако је величина изграђене куће
премашивала прописану. У Енглеској је 1599-1658. г. уведено скоро 200 врста акциза.
Опорезивани су између осталог и кутије за маслац и слама, а постојао је и порез на покојнике
и нежење, док је у Немачкој постојао порез на славује. У Русији је 1517. и 1526. царина на сву
увезену или извезену робу износила “за сваку ствар у вредности једне рубље укупно седам
дењги” (једна дењга  пола копејке. Можете упоредити са садашњом царином, на пример, за
половне аутомобиле који се увозе у Русију). У Француској су у XVIII веку од сељака
наплаћиване дажбине за путеве, стражаре и сајмове, а понегде и димарина (за право да у кући
имају пећ). Епоху Петра I карактерише стално помањкање финансијских ресурса због мноштва
ратова, опсежне изградње, крупних државних реформи. Ради повећања прихода увођени су
додатни порези све до анегдотских такси на храстове мртвачке ковчеге и браде са брковима. У
документима тог доба констатује се да су били уведени порези: “на млин, парно купатило,
подрум, хам, чизме, оџак (за пећи), од продаје намирница и разноразне друге ситне дажбине”.
Савременик Петра I економиста И.Т. Посошков говорио је да од њих “једино има људима
турбација голема”, али је цар Петар чак установио посебну дужност “пробитачника”. Ти су
чиновници били дужни да “седе и господару чине добит”, смишљајући свакојаке порезе и
царине”.

Најпре ће бити да су ти порези “на шкрипу таљига” само по форми били “анегдотски”,
док су у суштини прикупљена средства свеједно усмеравана у корист државе, и људи су тога
били свесни. “Трећа сила” ту није имала чиме да се овајди. У случајевима када би искрсла
ситуација “ни себи ни људима”, народ није губио будност. Карл Маркс је о томе овако писао:

“Наполеон је на острву Св. Јелене говорио да је опорезивање вина више но ишта друго
узроковало његов пад, пошто је та новина одбила сељаштво од њега... Опорезивање вина није
случајно било предмет народне мржње. То је прогресивни порез наопачке. Он је премија за
фалсификовање и кривотворење вина тако да изазива систематско тровање трудбеничких
класа. Он смањује потрошњу, дижући на капијама свакога града са преко 4.000 житеља
акцизне трошарине, претварајући такав град у туђу земљу заштићену од француског вина
владиним дажбинама. Крупни вински трговци и у још већој мери ситни... власници винских
подрума, чији приходи директно зависе од потрошње вина, сви су они заклети непријатељи
опорезивања вина. И најзад, кроз смањивање потрошње, опорезивање вина сужава
производњи продајно тржиште. Лишавајући градске раднике могућности куповине вина, он
сељаке-виноградаре лишава могућности да га продају”.

Стара “песма”, дабоме. По садашњим мерилима нашим “Наполеонима” за такве радње

не прети прогонство на пусто острво, премда су у нека ранија времена у Русији такви испади
жалосно завршавали.

“1646. г. је повећана акциза на со с 5 на 20 коп. за пуд (38 кг). “Мудре главе” су

сматрале да со троше сви слојеви становништва тако да ће порез бити подељен на све
подједнако. Међутим, претежно су оштећени сиромаси. Они су јели углавном рибу из Волге,
Оке и других река. Рибу су усољавали јефтином сољу. Међутим, после увођења високе акцизе
то се више није исплатило. Уловљена риба се навелико кварила. Ускоро је свугде почела да се
осећа несташица рибе. Све то је изазвало немире становништва. Тако је током “соне буне”
ухваћен иницијатор нове акцизе на со Н. Чистој, растргнут и бачен на гомилу стајњака”.

Исправно кажу да “судећи по порезима, може се судити...” Јасно да се у таквим

ситуацијама за “Трећу силу” “мастан залогај” чак ни на “гомили стајњака” не може пронаћи,
али “времена се мењају, и ми се мењамо заједно с њима”, и то не увек набоље. Познати
философ и теолог Т. Аквински (1225-1276) је говорио да су “порези  допуштени облик
пљачке”. Уистину пророчанске речи! Међутим, ако све што је узето од једног човека ипак
припадне другоме, ту још увек нема услова за формирање кармичких стања, премда је то и
“јако лоше!”, премда је то “социјална неправда!” На пример, Марк Твен је о тим “међусобним
односима” овако писао:

“Када би, најзад, успевало да се жетва обави, сместа би се сјатила банда грабљиваца,
сваки по свој део: прво је црква убирала масни десетак, онда краљевски скупљач  двадесети
део, онда су људи милорда откидали поприличан залогај од онога што преостане; и тек тада је
опљачкани слободан човек могао да одвезе своју летину у свој амбар, само ако се више уопште
исплатило да је вози; а после тога  порези, порези и изнова порези, и порези опет, порези које
мора плаћати само он, СЛОБОДАН И НЕЗАВИСАН ПРОСЈАК”.

Историји “кожодерства” могу се стално додавати нове и нове чињенице, али да ли је

потребно? Свакако да “социјална неправда” неминовно доводи до немира “потлачених класа”,
али циљ тих немира не треба да доведе до “обезглављивања друштва” ни до “канцерозних
новотворевина”. У цивилизованим земљама се тако и десило. Притом је наша држава имала
мање повода од других за масовно безумље, пошто су до Првог светског рата порези у Русији
БИЛИ НАЈНИЖИ НА СВЕТУ.
Једна је ствар када државни програм “кожодерства” одузима средства (новац или робу)
једним људима и та средства претвара у материјалну добробит других људи или у добробит
читавог друштва. Притом се проценат убирања мења зависно од објективних државних
потреба, а не од прекомерних апетита властодржаца. Попуштање бремена опорезивања
неминовно доводи до материјалне добробити пореских обвезника, а и друштво има мање
петљанције око бриге за сваког од нас. Овако или онако, све одлази у корист људи. Али, шта
се дешава у тоталитарној држави када се не проценти, већ СВЕ СНАГЕ И СРЕДСТВА
УСРЕДСРЕЂУЈУ У ЈЕДНИМ РУКАМА? Шта се за шта мења? И да ли се ТАКВО УБИРАЊЕ
врши у име “друштвених ужитака”? Не? Онда, зашто?
Ако се такво “енергетско преуређивање” не претвара у светлу садашњост, можда се оно
неминовно мора претворити у светлу будућност? Не? Зашто? Друштвена свест се извесно
време, несумњиво, може “држати на машти”, па се онда, у случају отрежњења извесног дела
друштва, може започети борба са “народним непријатељима” који својим злоделима ометају
изградњу комунизма, али после победе и обрачуна с “непријатељима”, после формирања
једногласног “одобравамо”, свеједно не наступа свеопште социјално благовање. Зашто?
Вероватно су криве следеће објективне потешкоће: елементарне непогоде, ратови, “проклети
капиталисти” који већ живе изван граница радничко-сељачке државе, “жидомасони”, агенти
ЦИА, сопствене грешке и промашаји, “претеривања” у области унутрашње или спољне
политике, “култови личности”, заштита националних интереса или помоћ земљама у развоју,
прошле Олимпијске игре и много шта друго што би у светлу “свеопште и потпуне
мобилизације” морало изгледати ништа веће од “пала муха на међеда, међед и не хаје”, а кад
оно, “ал` смо нежни и осетљиви” испали!
“А можда... наши проблеми... представљају неизоставан услов процвата Сједињених
Америчких Држава?! И што је нама горе, то је њима боље?! Колико смо ми осиромашили,
толико су се они обогатили?!” Ништа ја нисам измислио. Такви апсурдни “закључци” котирају
се не само на нивоу “кухињских политичких раскринкавања”. Ако се од два зла бира мање,
мислим да има основа за нешто оптимизма у случају да барем неки део нашег свеопштег
националног богатства (као резултат неисплативих економских послова) “отплови у
иностранство”. Макар и туђим људима ако већ не себи. Макар и тако, али сада неће бити речи
о тој “конструкцији посла”.
Дакле, хајде да засад оставимо на миру никаквим економским законима објашњиве
процесе “енергетске прерасподеле” који се одвијају у тоталитарној држави, и обратимо се
“класичној схеми” робно-новчаних односа, нацртавши “сличицу” свима познатог економског
“механизма”, и то: “роба-новац-роба”. Сматрам да је потребно да ту додам понеке параметре
да бих очигледно пропратио процесе државног мешања које ограничава људску потрошњу.
Као прво, тамо мора бити присутан човек који није обавезно робни произвођач, зато
што историјске чињенице сведоче о да су и само постојање Homo Sapiens па чак и његова смрт
опорезивани. На пример, живи “објекат опорезивања”, никог не дира, једино што зими
користи пећкицу  опорезован је димарином, “плаћај, разумеш, за место под сунцем!” Није се
на време оженио  дајдер порез за нежење! Носиш браду  “цални”! Умреш  рођаци су
приморани да дреше кесу у корист државе! Забавно, али је чињеница!
Као друго, нису све робе једнаке. Једна је ствар када човек производи робу и продаје је
у циљу стицања добити. Друга је ствар када је он сам производи и сам троши, тј. и тај процес
нужног животног обезбеђења такође се опорезује. На пример, свима познати порези Ј.В.
Стаљина и Н.С. Хрушчова на окућницу (уз несхватљив изузетак домаћих коза које је наш
народ крстио “стаљинске краве”). Уопште, од сваког постојања сваког човека и од сваке
потрошње држава може добијати приход, а он може бити изражен натурално (роба) или
новчано.
Као треће, схема неће бити потпуна ако у њу не укључимо, у својству наредног “објекта
опорезивања”, човекову радну делатност, тј. и за право на рад се мора плаћати.
Као четврто, само постојање државе, њена потрошња и њена радна делатност такође се
морају опорезивати, пошто су и државни чиновници исто људи.
Као пето, све то мора бити обједињено јединственим системом опорезивања који се на
крају крајева МОРА враћати у виду државних “роба, радова, услуга” или самог новца сваком
члану друштва, пружајући горе поменуте “друштвене ужитке”.
Е, сада је схема робно-новчаних односа мање-више завршена, тј. испада затворени
“енергетски циклус”. Одмах упозоравам читаоце да ништа слично неће наћи у одговарајућој
литератури, и није ствар у томе да ја претендујем на “ауторско право” у области у којој “нисам
неки стручњак”, већ у томе што ће у таквој економској литератури бити наведене потанкости у
виду одговарајућих “одлука”, “указа” или ”законодавних аката” за све појединачне саставне
делове те схеме, приказане на цртежу цифрама од бр. 1 до бр. 9. Она се може посматрати
историјски или у складу с “текућим моментом”, свеједно се у њој неће појавити никакве нове
“стрелице”, просто ће једни “енергетски канали” бити “дебљи”, други “тањи”, док ће понешто
чак постојати “чисто теоретски”, на пример, канал бр. 9.
 А Б
Постојање Радна Роба, рад, Новац Роба, рад, Потрошња
човека делатност услуге (зарађен) услуге (других човека
човека (своји) грађана)
1 2 3 4 5 6

СИСТЕМ ОПОРЕЗИВАЊА Г
(разноврсне дажбине и одбици у складу са законодавством)

9 7

потрошња државе новац В

8 (државни)
постојање државе
роба,
радна делатност државе рад, услуге
(државни)
 Цртеж 5

Можда има смисла, цитирајући доктора економских наука, професора, дописног члана
Руске Академије природних наука Д.Г. Черњика (“Порези”, Москва, “Финансије и
статистика”, 1994, стр. 44), говорити о томе да су “законодавством прописани” следећи
објекти опорезивања:

добит (приход);
вредност одређених роба;
додатна вредност производа;
имовина правних и физичких лица;
пренос имовине (поклон, продаја, наслеђе);
операције с хартијама од вредности;
поједине врсте делатности;
други законом прописани објекти.

Нека је и тако, али ако се у наведеној енергоинформационој схеми реч “човек” замени
речима “предузеће, организација, установа”, онда ћете схватити да се код нас не ради само “о
порезу на доходак физичких лица”, тј. сви “објекти” или “субјекти” програма “кожодерства”
биће обухваћени. А кармичко стање друштва с најразличитијим социјалним потресима
НАСТАЈЕ У СЛУЧАЈУ ДА СЕ ЗАТВОРЕНИ ЕНЕРГЕТСКИ СИСТЕМ ПРЕКИНЕ (на нивоу
канала А, Б, В. Г), тј. ДА СЕ ОГРАНИЧИ ПОТРОШЊА “субјеката” или “објеката”
одговарајућим државним “законодавним актима”, тојест опет новим негативним социјалним
програмима управљања од којих има не “само људима турбација голема”.
Ако је читалац упознат с неуропатологијом, он зна да ма колико тамо дијагностика
била прецизна, то нема никакав значај у процесу оздрављења. Подједнако је тешко лечити
поремећаје можданог крвотока у базену средње леве или десне мождане артерије, премда ће
зависно од захваћене зоне болесник имати хемипарезу или леве или десне стране. Јувелирски
прецизно се одређује патологија сваког дела трограног живца. Зависно од зоне одузетости
удова, нашавши њене јасне обрисе на кожи, без потешкоће се открива локализација болести на
нивоу сегмената кичмене мождине итд. и тсл. Може се помислити да ситуација није ништа
боља ни у нашем случају.

“Па шта онда?  упитаће ме читалац.  Која вајда што је доктор, лативши се туђег
посла, сложивши паметан израз лица, нацртао некакву тамо цикличну схему и показао место
прекида? Где је излаз? Чиме помоћи? Откуд узети материјална средства за промену...
кармичког стања друштва, кад су она... неповратно нестала у незаситној утроби некаквог тамо
ЦНП? Од кога узети паре за поправљање стања ствари и то не само у породичном буџету?”

Схватам али не прихватам. Молим вас да не журите са закључцима.

Као прво, нису све дијагностике једнаке. Ако сте извукли закључак да БИЛО КОЈА
ОГРАНИЧЕЊА ЉУДСКЕ ПОТРОШЊЕ под овом или оном паролом НИКАДА НЕ ДОВОДЕ
НИ ДО КАКВЕ ДОБРОБИТИ, ни читавог друштва, ни сваког појединца  то већ није мало! То
је просто изванредно ако сте схватили да невоља настаје смо у случају ДА СЕ ПРЕКИНЕ
ПОВРАТНА “ЕКОНОМСКА ВЕЗА”.
“Животна мудрост” нам несумњиво прилично често дошапне како и на чему штедети
да би се у перспективи нешто купило. То се најчешће дешава код “доброг домаћина” у светлу
индивидуалног дефицитарног финансијског стања а не због “цицијашења”, али се свеједно
после извесног времена уштеђена средства претварају у оно чему смо тежили или о чему смо
маштали. Па макар “стечена ствар” и не надомести оне потребе које су привремено биле
окрњене, макар се и формира извесно дефицитарно стање, макар су на том “попришту” и
искрсавали проблеми, али тешко да је оправдано назвати их кармичким.
А што се тиче људског друштва, у њему “животна мудрост”, која се претворила у једну
од главних полуга економије државе, никада није доводила ни до каквих позитивних
резултата. ТА “ОБРТНА СРЕДСТВА” СЕ НЕ СМЕЈУ КОРИСТИТИ У ДРУГЕ СВРХЕ. Оно
што је узето од људи за задовољавање опет њихових социјалних потреба, МОРА БИТИ
ВРАЋЕНО ЉУДИМА, и то у било ком облику (видети наведену схему). Узалудно је
дискутовати на тему да житељи Русије, у поређењу с Јапанцима, Американцима, Немцима итд.
“свеједно врага ишта умеју!”, да ми, наводно, немамо ни довољно жеље, ни талента, ни памети
за то да “стигнемо и престигнемо”, да смо заостали по тим показатељима за читавом
прогресивном заједницом “једном заувек”... Вероватно зато домаће технологије ништа не
ваљају, а образовање и здравство су нам “најбољи на свету”...
Није истина, и још једном није истина! То уопште не тврдим као родољуб, пошто нема
никаквог смисла доказивати “ноторне економске истине” да је финансирање сваке друштвене
делатности која се усмеравала на задовољавање “стално растућих потреба” совјетских људи
било најгоре на свету и увек се вршило “по принципу шта преостане”. Да тај “принцип”
постоји у било којој другој држави, и код њих би биле исте такве “робе и услуге”. До
енергетског дефицита у сфери незадовољених друштвених потреба и, дабоме, не “стално
растућих” већ најобичнијих, не долази због одсуства средстава, већ услед њихове безумне
прерасподеле, а она је немогућа без претходних “бизнис-планова” који сазревају у
“заинтересованим умовима” носилаца негативног програма под условним називом “Од
лукавога”. Сасвим је исправна тврдња да “грамзивост води сиромаштву”, али програм осим
социјалних потреса формира и индивидуалне проблеме код таквог “доброг домаћина”, пошто
је тај програм, по свој прилици, најбогатији по “скупљеној летини”.
Кармичка стања могу код таквих људи настати у виду изненадних тешких болести које
брзо протичу и завршавају било инвалидношћу било смртним исходом. То је најчешће
онколошка патологија, и она не настаје обавезно у старијем узрасту. Човек буквално “сагори”
за неколико месеци. Такве људе понекад називају “унфелерима” или “оксидентима”. Они су
склони тешким повредама, више пута су у смртној опасности. Није искључена могућност
доспевања у неку саобраћајну несрећу или криминалну ситуацију... Несреће у такву кућу
долазе понекад изненада и у светлу потпуне добробити; срећа изненада исклизне из руку и све
што су имали “проспе се кô песак кроз прсте”. Није случајно што народна мудрост тим
поводом каже: “Како дошло  тако о`шло”. И то није Божја казна. Не. Негатив “од лукавога”
привлачи све сличне ситуације, и “сличног сличном вуче”. Таква је функција програма који се
налазе у свести носиоца, али ће се тиме додатно окористити још и “Трећа сила” и “кô за инат”
ће “на лаком путу” стварати одговарајуће ситуације. Не заборављајте да су само поштовање
према људима и обострано корисна сарадња са људима сигурна гаранција кармичке
добробити.
То је вероватно први и главни “извор” ОТКУДА ПАРЕ НЕ ИСКРСАВАЈУ! Не смеју се
ОДАТЛЕ УЗИМАТИ за “друге потребе”. Не смеју и готово! Док поједини читаоци буду
размишљали о том “економском аксиому” ја ћу направити... још један “лирски екскурс”
удаљујући се од те “горуће теме”. Зашто? Објаснићу касније... “Чисто теоретски”
претпоставимо да је код “заинтересованих лица” дошло до “репрограмирања” те су се
“покајали за учињено”. Све као да је... схваћено, грешке су, као, “признате”, али свеједно...
“ако су друштво довели до дефицитарног стања у најнеопходнијем, шта сад да се ради? Где да
се узму минимална средства кад их буквално нема?!”
Нека је и тако. Али, хајде да погледамо има ли у тој “замерци” много истине, и није ли
то ОПЕТ МАНЕВРИСАЊЕ. Дакле, ако тих средстава ни у државној благајни ни код људи
нема, онда НА КОМ СЕ “ЕКОНОМСКОМ ОСНОВУ” ОПЕТ ПОЧИЊУ ПУНИТИ
“ДРЖАВНА СПРЕМИШТА” на рачун “одузимања оног последњег”? Можда би било
разумније у транзицији се “повући у страну” на неодређено време с најразличитијим
“законодавним актима” стварајући тиме повољне услове за то да људи (“објекти
опорезивања”) сами себе обезбеде? Пореско бреме у тешка времена за државу мора бити
знатно мање него у периоду друштвеног процвата. Да ли је то “ноторни” аксиом?
А може се и не “повући у страну”, већ допринети друштвеном економском саморазвоју,
укључивши у “процес” који је “кренуо” друге “водеће економисте земље”. И нек они неуморно
израчунавају конкретну корист од такве политике где се елементарна “људска права”,
“законодавна акта о немешању у унутрашње ствари” својих грађана претварају у материјалну
добробит друштва. Можда то и јесте ПРВИ ИЗВОР “ОТКУДА ПАРЕ ИСКРСАВАЈУ”?
Колико је само вредело, на пример, нашој држави уклањање “гвоздене завесе” и
одобравање слободног путовања у иностранство без икаквих гарантних писама? Трошкови
одговарајућег законодавства и остале “папирологије” стоструко су се исплатили тиме што су
савремени трговци (“шверц-комерц”) за свега неколико месеци преплавили Отаџбину (од
Москве па до најдаље крајине) толиким асортиманом роба да би за њихову производњу
затребало више од једне “петолетке”. Отворише “завесицу”, и више се не мора борити “за
извршавање прехрамбеног програма партије и владе”. Присетите се с коликим “шкрипањем у
мозгу” су доношена одговарајућа “законодавна акта”? Богу хвала, на крају крајева је исправна
политичка (и економска) одлука постала реалност.
Сада свега има, али је... врло скупо. Зашто? Зато што се показало да “спасавање
дављеника” није само ствар “самих дављеника” (узречица преваранта Остапа Бендера из
романа “Дванаест столица” Иљфа и Петрова у смислу “у се и у своје кљусе”). Израчунајте
колико наши “трговци” плаћају држави за “слободу” увоза и продаје на домаћем тржишту. Кад
се царинске и остале дажбине “на шкрипу таљига” смање, не треба изналазити средства “за
држање панталона” грађанима “испод границе сиромаштва”. Таквих грађана ће бити знатно
мање а “предузетника” знатно више, док ће они “слабијег имовног стања” моћи да купују оно
што кошта знатно мање, а сем тога, “социјалне потребе” ЋЕ ПРЕСТАТИ ДА БУДУ ПОВОД
ЗА ПРЕТЕРАНО ОПОРЕЗИВАЊЕ, пошто у држави која је економски програмчић
“кожодерства” довела до безобразних размера, још увек нема довољно средстава за
“адресирану социјалну помоћ”. Парадокс, али је чињеница.
У шта се претварају ти тоталитарни “ситни и крупни намети”  “алах би га знао”... Тим
поводом “водећи економисти земље” ћуте. “Бројило” наставља да ради само у једном смеру.
На пример, ако узмете у руке “Инструкцију државне пореске службе Руске Федерације” бр. 35
од 29.06.1995. г. онда ћете под словом “ж” у тачки бр. 41 прочитати:

“Опорезивању на начин и у висини сходно предвиђеном у овом одељку између осталог

подлежу: физичка лица која продају дивљач и друге продукте лова, производе узгајања у
кавезима дивљих животиња са скупоценим крзном, изузев нутрија и зечева... (несхватљиво.
Зашто? Још једна “стаљинска крава”?), мачке и псе, храну за кућне љубимце, акваријумске
рибице, украсне птице и друге производе”.

Мислим да би читаоца занимало да зна колико је то средстава наша држава стекла, на

пример, од физичких лица која продају акваријумске рибице и зашто физичка лица која су те
рибице купила још увек не плаћају “рибљу дажбину”? Није ваљда да вас не занима које се то
социјалне потребе задовољавају средствима прикупљеним, на пример, од продаје мачака или
паса? Међутим, на жалост, такве статистике нема, нити се убудуће предвиђа.
То су само у нашој држави у толикој мери (чак бих рекао до безобразлука) потанко
наведени сви “објекти” и “субјекти” опорезивања, али зашто у исто толикој мери није потанко
наведена “повратна веза”? Зашто су законодавци нашли за сходно да “завире у свака уста”, у
сваки “џеп” који има “вишкове” (??), и зашто нема “законодавних аката” који би исто толико
скрупулозно успостављали повратну везу енергоинформационог ланца до сваких “празних
уста или џепа”? Свеједно, макар “из заједничког котла” или конкретних уносних извора?
“Новац не мирише”  то је тачно, људима слабијег имовног стања је свеједно да л` се то од
писоара, од акваријумских рибица, од продуката узгајања дивљих животиња формира та
помоћ или од пореза нафтних компанија. А “водећим економистима земље”? Зашто нема
дужности “пробитачника” у сфери људске потрошње, и зашто су та непостојећа дужност и
непостојећа “законодавна акта” замењени опширним програмима наредног кандидата за
“свето место”? Превише питања... Али, нема и готово! То је научна чињеница. “Бројило”
наставља да ради само у једном смеру!
Сем тога, да се “чисто теоретски” покуша да се оно окрене у другом смеру и добрано
“напабирчи”, хоће ли се у нашој “упропашћеној” Отаџбини (осим ваучера или слободе
преласка границе) пронаћи ишта материјално и реално осетно, са чиме ће се држава безболно
растати? Макар и бачено, отписано, ником потребно, никад уносно, већ само “што има
вредност и приказује се у билансу”? Можда би “то богатство” требало ДАТИ ЉУДИМА па ће
они из тога извући реалну корист? Притом не треба дајући једном руком узимати двема, с тим
што би другу руку требало “онако домаћински запослити”, зачепивши њоме уста појединим
“водећим економистима земље”, ако крену да се дерњају о “проћердавању државне својине”,
израчунавајући “колосалне губитке!”
Постоји пример за то: приватизација стамбеног фонда. То је постало реалност! Нека је
мој дом, “моја тврђава!” ипак постао приватна својина, али сетите се колико је само “дебата”
било и тим поводом? Али... опет, у случају регистрације, замене, продаје или куповине такве
имовине програм “кожодерства” се сместа активира. Може се нагађати или користити гласине
“из компетентних извора” о томе коликој је количини устајалих домаћих производа којима је
истекао рок трајања цена снижавана, или су отписани, претварани у секундарну сировину или
уопште уништавани у доба застоја, али сам уверен да нема ниједног грађанина у нашој држави
који се на личном примеру није суочио са чињеницама безумних забрана и ограничења која
блокирају други извор “ОТКУДА ПАРЕ ИСКРСАВАЈУ?”. Истина, из сопствених посматрања
могу навести једину чињеницу као изузетак из општих правила.

Обласна болница у којој сам радио 12 година пружала је здравствене услуге радницима
дрвно-индустријског комбината. Насеља Карелије су, по првобитним замислима “водећих
стручњака земље” грађена као привремена, зато није било ни говора о некаквој развијеној
инфраструктури. Но, “ништа није тако постојано као оно привремено”, људи су у њима
деценијама живели, рађали се и умирали, боловали и оздрављали, али пошто није било
“планираног комфора”, сами су сређивали место боравка. Шта мислите, “може ли се бити крај
воде и не напити се”? Исправно мислите... Дрвна индустрија  тако да су радници живели у
кућама од дашчаних плоча пуњених струготином. Дабоме, временом је ту и тамо нешто
грађено, ницале су поједине кућице од греда са по два стана, потом од “арболита”, али није
било ни говора о изградњи сопствене трајне брвнаре.
Дозвољавано је, на пример, коришћење гигантских бродских борова или ариша од три
обухвата, али... само за дрва. Не дај Боже да неко наручи дрвну грађу за дрва, а смисли да од
ње нешто направи, ма то била сауна или свињац! Сместа би се укључио општински “Комитет
народне контроле” или ОБХСС (одељење за борбу са проневером социјалистичког
власништва), и одмах би уследила одмазда. Струготина се “тек онако” није смела довозити. За
све је морала постојати признаница да је плаћено. Дебла се могу спаљивати, али се њима не
сме градити!
Доселио се код мене за стално рођак из Магадана, прво се зачудио “локалним
обичајима”, а онда се навикао, убрзо се средио, направио и свињац, и гаражу, и сауну, али сам
га унапред упозорио да мора имати признаницу за сваку дашчицу и да сваки документ сачува.
И то не беше узалуд. Док се резана грађа ваљала по дворишту, то се на изглед никог није
тицало, а чим је завршио изградњу, одмах би послато анонимно писмо у одговарајуће
инстанце, одакле у кућу стиже комисија да провери “основаност сигнала”. Признанице их не
убедише, мували су се по дворишту, све су сантиметром премерили, и када су се добијени
подаци подударили с постојећим документима, питање је скинуто са дневног реда.
Не знам, можда би у другим регионима, код других људи све било другачије, али тешко
да су тамо неке материјалне олакшице имале “законодавну базу”. “Закон је закон!” чак и НА
ПЕРИФЕРИЈИ. Највероватније ТАЈ ЗАКОН МОРА ДЕЛОВАТИ УПРАВО ТАМО, а ако га је
човек заобишао, сматрајте да је једноставно имао среће, или су можда “борци невидљивог
фронта” из неког разлога изгубили будност. И ето, управо у том шумском насељу, где чак и
процес коришћења струготине МОРА БИТИ ПОД БУДНИМ НАДЗОРОМ, десио се сасвим
изузетан случај.
Због природних демографских осцилација у вези с “освајањем новог стамбеног фонда”,
испразнио се део једноспратница од дашчаних плоча са више станова. У једној од њих је
живело свега неколико породица, у другој су дечаци изазвали пожар и сасвим је изгорела, док
је трећа зврјала празна чекајући своју жалосну судбину. Противпожарна инспекција је дрвно-
индустријском комбинату издала одговарајући “налог” за ликвидацију отписаних зграда и
локална администрација је донела одлуку да радницима комбината по повољним ценама прода
зграду “за резервне делове”. Заинтересованих није било више од десетак. Почупаше у два-три
стана подове, прозоре, врата и то је све. Зграда стоји, “налог” се не спроводи, и ето, тада... би
донета нова одлука: “Сви заинтересовани и сасвим бесплатно!” могу узимати са те зграде шта
год хоће!
 Вест се за свега неколико сати пронела насељем и већ сутрадан се “рад на објекту” по
ентузијазму могао поредити само са свенародном изградњом из доба првих петолетки. За
недељу дана је једноспратница са више станова престала да постоји. Чак је и темељ циглу по
циглу разнет. Све је људима затребало: неко је доградио веранду, неко свињац обновио, неко
летњу кухињу. Међутим, најзанимљивије је то да директор комбината, који беше иницијатор
те одлуке, није уопште позван на одговорност због чињенице “злонамерне проневере државне
својине!”
Наравно, ТО ЈЕ ПОЈЕДИНАЧАН СЛУЧАЈ из доба застоја у појединачно узетом и од
Бога заборављеном насељу, и то још на почетку “транзиције”. По свој прилици је локална
администрација на основу “субјективних заблуда” сматрала да ће “Перестројка” кренути и у
том смеру: али јок! После извесног времена су заостале зараде сељанима у појединим
колхозима, на пример, исплаћиване у стајњаку, и то се сматра исправном и економски
заснованом одлуком. “Превртачи” науче да се све рачуна! Сада је током жетве малтене на
свакој њиви по патрола специјалаца. Раније су колхозници крали жито за узгој прасета и
кокошака. Себе су прехрањивали, а вишак одвозили на пијацу. Управа је на то “затварала
очи”, Сада  “не сме!”. Чак су и отпатке од сортирања жита зарачунали, само што их ретко ко
купује... Леже под отвореним небом, кишица их полива, проклијају, иструну, пред зиму гумно
очисте, одвезу иза брда. Сада “за џабака” чак ни стајњак (за своје) не расипају. Све се мора
урачунати, баш све!
Какве везе, на пример, има наша држава са рашчишћавањем гробаља аутомобила која
се налазе далеко ван граница Велесиле! Никакве! Једино опет трошкове “папирологије” у виду
одговарајућих “Одобрити или забранити”, “Смањити или повећати”. Тиме се баве поједини
“ускоспецијализовани предузетници”. Једни разгрћу гомиле старог гвожђа и продају га, други
га купују и возе се у њему. Испоставило се да се и на том “попришту” могу зарађивати
супербаснословне “дажбине-омче”. Не могу се ти “проклети капиталисти” надметати с нашим
“водећим економистима”!
Како оно беше код В. Висоцког: “Беше време кад су цене снижавали...”? Једно годину-
две, не сећам се тачно, одржале су се тарифе за електричну енергију у сеоским областима од 1
копејке за утрошени киловат, а сада  због неплаћања искључујемо не само школе, болнице и
дечје вртиће, већ читаве градове и регионе! Само, опет је несхватљиво зашто се не донесе још
једна “исправна” и “економски заснована” одлука у размерама читаве државе, на пример, да се
део заосталих зарада исплаћује ако не стајњаком, онда макар грејањем и струјом? “Јер овако,
разумеш, седе житељи Русије у мраку, хладноћи и беспарици!” Изгледа ми да ћемо доживети и
то да до сличних “рационализаторских идеја” дође наредни “кандидат за депутата” у некаквом
“Програму препорода Русије”.
Значи, хтели ми то или не, али програмчић маневрише и ма како се он испетљавао, ма
на које “објективне потешкоће” указивао, свеједно у томе нема никакве истине, свеједно је то
“од лукавога”, свеједно је препречивао и даље препречује све изворе “ОТКУДА ПАРЕ
ИСКРСАВАЈУ?” на нивоу елементарне, животно потребне људске потрошње. ШТЕДЊА СЕ
НАСТАВЉА БУКВАЛНО НА СВЕМУ И СВУГДЕ, и ту није изузетак ни ниво “ауто” и
“осталих” отпада.
Наравно, нисам у циљу “лирског екскурса” описивао поједине догађаје који су се
одигравали “не у Москви”, већ у “најдаљим крајинама”, и уопште то нисам чинио зарад
одговарајућих аналогија с догађајима “у центру” и ”позамашнијим”. Циљ следећег негативног
програма није у томе да у народу убије “стремљење ка самоиницијативи”, не. Ти су “маневри”
зато да се завири буквално у свака уста, да се препречи БУКВАЛНО СВАКИ ЕНЕРГЕТСКИ
ИЗВОР, прилагоди свакој територији и да се то учини уопште не ради “заштите државних
интереса” или у циљу “попуњавања буџетског дефицита”. У случајевима “мимикрије”
програмчића под условним називом “Од лукавога”, у случајевима његовог не “основног”, не
“централног” блока, већ КАО РЕЗУЛТАТ ЊЕГОВЕ “ИСТАНЧАНЕ ЛОКАЛИЗАЦИЈЕ”, као
резултат његове “периферне функције”, он ће, несумњиво, другачије деловати и, дабоме,
другачије се звати, на пример: “Нит себи, нит људима” и блокираће наредни, трећи извор
“ОТКУДА ПАРЕ ИСКРСАВАЈУ?”.
Као друго, ако се пажљиво прочита претходна “замерка” која је од мене захтевала
конкретан одговор на питање: “Где је излаз? Чиме помоћи? Откуд узети материјална
средства?” или паре, онда управо та “замерка” и представља још један раширени негативни
социјални програм управљања. Зашто? Зато што се, као и у сваком “превртачу”, информација
и овде прво преокреће “наглавачке”, а онда се “куд сви Турци...” престројавају и енергетски
процеси. Питање је сасвим неправилно постављено! Не сме се тако питати! Не сме се заносити
нестварним идејама “Откуд узети?” ЗАТО ШТО ЈЕ ИЗВОР СВИМА ПОЗНАТ. Он је увек био,
јесте и биће, он је “Ја сам онај што јесте!” и ништа са њим није било нити ће бити!
Ако су појединим читаоцима несхватљиве саме по себи очигледне ствари, ако су
потребна “логичка разматрања” поводом наредног “економског аксиома”, спреман сам да
искажем још једну... “безумну идеју”, али само пре тога фиксирајте у себи ту “недоумицу”, а
онда ћемо покушати да “мало елементарно разматрамо” основни или четврти извор “ОТКУДА
ПАРЕ ИСКРСАВАЈУ?” Наравно, могле би се УЗЕТИ ПАРЕ било коме (чак и одузети) и
ДАТИ ономе коме су најпотребније, али је ствар у томе што ТИХ ПАРА у нашој
“програмираној држави” никада није ни било. Нема их ни сада.
Док је за уништавање интелигенције као класе бољшевицима било потребно извесно
време, паре су “као класу” уништили за тили час. Робно-новчани односи су нераскидиви
енергетски међусобни односи, и формирали су се вековима. Схватам вашу нову “недоумицу”
која граничи с мислима: “А да то доктор није од гладовања малчице “скренуо”? Како се може
порицати оно што је очигледно?! Чак ни ако на време не исплате зараду или не донесу
пензију, то уопште не значи да “пара нема и никад их није ни било!”, то уопште не значи да се
пензија или зарада не слежу у џепове... “проклетих буржуја”, претварајући се у зеленкасте
условне јединице. Шта је, уважени докторе, ниједном у животу те папириће ниси имао у
рукама?!”

Да, све је тако. Тачно. При здравој сам памети, смирите се... Е па, (опет) као прво, ако
станемо на позицију “проклетих буржуја” које све досад мрзите, њима је у првом реду
потребан посао који доноси добит. И небитно је у којим условним јединицама се она
изражава.
Као друго, ако “посао” обављен мимо робно-новчаних односа ипак доноси добит, то
није бизнис већ пљачка, и ту је термин “буржуј” неумесан.
Као треће, ви опет бркате секундарну корист која се бесмислено прикупља у једним
рукама, и прави капитал. Основна маса средстава неповратно је нестала у незаситној утроби
ЦНП, и ако се одузме секундарна корист, она никако неће надокнадити све енергетске жртве,
и тешко да ће је бити доста за задовољавање свих друштвених потреба. Макар она била
другачије условно новчано изражена, на крају крајева приликом завршетка још једног процеса
социјалног програмирања од ње нико неће ништа добити, тако да неће имати шта да се
“одузима и распоређује”.
Као четврто, робно-новчани односи су увек ЕКОНОМСКИ ИСПЛАТИВИ ОДНОСИ
ИЗМЕЂУ ЉУДИ где је новац само међукарика, тј. вештачка, условна, општеприхваћена
јединица тих међусобних односа, а ако “згрнуто богатство” одговара ЉУДСКОЈ ПАТЊИ,
онда то није прави капитал, ТО СУ ПРОКЛЕТЕ ПАРЕ за које се НИКАДА НЕ МОЖЕ
ДОБИТИ РОБА УНУТАР СВОГ ДРУШТВА, зато што ТЕ РОБЕ НЕМА, и зато оне губе
економску вредност. Е, управо онда и долази до исте те “неконвертибилности” која неминовно
доводи до замене својих бесмислених папирића за туђу валуту.
Притом замена “својих пара” за “туђе паре” уопште не доводи до сличне замене “својих
безумних економских међусобних односа” за “нормалне туђе економске међусобне односе”,
пре ће бити обрнуто. Долари не расту на дрвету, да би се “добили”, потребно је ДОСПЕТИ У
НОРМАЛНО ЉУДСКО ДРУШТВО где засад још нису изопачени робно-новчани међусобни
односи. А не успева да се иде “у туђи манастир са својим правилима”, такође нема никакве
могућности да се украде, и зато је, хтео-не хтео, неопходно “нешто” извозити на страно
тржиште и “некакву робу” тамо продавати да би се зарадили “зелембаћи”. И зато, хтели ми то
или не, ПРАВЕ ПАРЕ УВЕК ОДГОВАРАЈУ ПРАВИМ РОБНО-НОВЧАНИМ ОДНОСИМА.
Зашто на овим нашим пространствима Русије, са пребогатим природним и људским
“ресурсима” нема нормалних тржишних односа, и зашто се мора ићи на нормална страна
тржишта, то нек вам објашњавају “водећи економисти земље” или опуномоћени представници
“Треће силе”, поредећи наше законодавство са законодавством развијених капиталистичких
земаља. Ја једноставно немам ни снаге, ни времена за таква поређења.
Још једном кажем да је примаран програм  секундарне последице, и ма колико ми
ишли “својим путем”, и ма колико неустрашиво “бројило” радило само у једном смеру, нити
смо постали богатији нити ћемо постати.
Као пето, претпоставимо следеће: ипак да ОДУЗМЕМО од кога треба истинске (сада
зеленкасте) “условне јединице” и поделимо их сиромасима. Они ће те “јединице” узети у руку
и поћи... Где? “На пијацу!” У реду, данас на пијацу, а сутра? “У продавницу!” Добро, а
прекосутра? А шта ако у продавници или на пијаци нестане робе? “Значи, онда ћу отпутовати
у иностранство где је нормално тржиште. Тамо ћу купити. Ипак су то долари...” А шта ако
“проклети капиталисти” подигну “гвоздену завесу” или спроведу новчану реформу и престану
да наше “зелембаће” замењују за своје? И шта ће бити ако сви отпутују? А сем тога, тешко да
ће свакоме много допасти приликом нове “деобе” имовине. Израчунајте колико ће отићи на
карту тамо и натраг. Па? Има ли у нашој држави правих “буржујских пара” невезано за “те
буржује” или не? Исплативије је страну робу код куће куповати него сам некуда путовати.
Само ко ће нам је доносити, ако “буржуја нема”, а ни трговаца (“шверц-комерц”) такође?
Мораћемо, значи, сами робу стварати и у прво време трампити кад су већ наше паре
обезвређене. А можда је боље “роба-новац-роба”? Ко то зна шта се може добити за једну
свињску полутку или колико јаја треба снети за поправку телевизора или долазак бесплатне
“хитне помоћи”? И уопште, чиме ћемо мерити? Можда је боље својим парама а не туђим?
Макар и “новим”, “деноминираним”, црвеним, плавим, на пруге, на коцке, али својим а не
“буржујским”? А наше “нове паре” чему опет морају одговарати? Људском јаду? Не? То смо
већ имали... Вероватно да морају одговарати ЉУДСКИМ ТРОШКОВИМА, ЉУДСКОМ
РАДУ.
 Де-де... Да “бројач” не прегори? Испоставља се да паре морају АДЕКВАТНО
ОДГОВАРАТИ ЉУДСКИМ ТРОШКОВИМА И ЉУДСКОМ РАДУ. РАД МОРА БИТИ
АДЕКВАТНО ПЛАЋЕН?! Ама где сте ТАКВЕ ПАРЕ видели у нашој држави још од доба
“Велике Октобарске”?! Оне одговарају чему год хоћете само не трошковима совјетских људи.
Па, имамо ли паре или не? Смирите се, немамо ми паре и неће се скоро ни појавити.
Као шесто, робно-новчани односи нису “на замах чаробног штапића” ЦНП тренутно
нестали оног тренутка када су “све покупили у заједнички котао”, већ оног тренутка када се из
њега ништа људима (осим обећања светле будућности) није вратило. Паре се претварају у
ништа када се горе наведена схема прекине на нивоу “повратне везе”. ПАРЕ СЕ У ТАКВОЈ
ЕКОНОМИЈИ ОБЕЗВРЕЂУЈУ ТАЧНО ОНОЛИКО КОЛИКО СЕ ОБЕЗВРЕЂУЈЕ ЉУДСКИ
РАД, КОЛИКО ОН ПОСТАЈЕ НЕПЛАЋЕН. Ћорсокак, мили моји “економисти”, безизлазни
кармички ћорсокак! Ма колико “бројило” израчунавало суперпрофит добијен “на џабака”, пре
или касније ће се морати обнављати оно што је “за тили час срушено”, и то обнављати на
нивоу борбе с негативним програмом безумног ограничења људске потрошње и плаћања
људског рада. То ће бити главни и основни (четврти по реду) извор “ОТКУДА ПАРЕ
ИСКРСАВАЈУ?”
Притом су на за себе новом попришту “економисти” дужни да неуморно и скрупулозно
израчунавају корист од исправних политичких одлука, а ако они то не успеју да ураде, ја сам
спреман да променим професију. Људски рад не сме бити неплаћен! Не сме! То је убитачно...
То неће бити развијено друштво већ полигон за “Трећу силу” где ће се одигравати нови
негативни социјални програми управљања у новој “привлачној форми” с новим паролама и
идеалима “све у име... и све за добробит!” Ту је “корен зла”, јер како је речено у Светом
Писму: “Мрзак је Господу двојак потег, мјерила лажна нијесу добра” (Библија. Књига Прича
Соломунових. 10, 10).

Значи, док још нисам променио професију, молим вас, драги моји пацијенти,
послушајте моје савете, јер негативни програм “Од лукавога” или његове модификације под
условним називом “Само себи!” не доводе само до тешких друштвених деформација. Не сме
се тако мислити “Откуд узети паре?” То шкоди људском организму. Нема таквог проблема
нити га је икад било. Можете заменити претходни начин размишљања другачијим, и то: “Како
дати?” или ”Како прекинути све негативне процесе безумне прерасподеле?”, или “Како
људима достојно платити њихов улог у заједничку ствар?”, свеједно, па на позитивне
резултате нећете дуго чекати. У првом реду ћете се уверити да исправне мислене предоџбе
повољно утичу на ваше здравље. Можда после ефекта репрограмирања нећете имати више
новца, али с ранијим начином размишљања неће их бити ни тренутно, ни у перспективи.
Јасно је зашто стално морам доказивати саме по себи очигледне ствари, јер “посао ми
је такав”, но ипак, како је могуће ни сада не видети да су сви програми одреда невешто
прикривени? Деценијама је безочно стваран дефицит у сфери елементарне људске потрошње,
и што смо се дуже налазили иза “гвоздене завесе”, то су постајали очигледнији ти накарадни
економски процеси неприкривени више никаквим “етапама успостављања развијеног
социјализма”. Је ли тако или не? Безумне забране и ограничења на нивоу “основног закона”
или на нивоу “регламентирајућих правила и инструкција” уопште нису доводили ни до каквог,
ни индивидуалног, ни државног процвата. Је ли тако било? Јесте. И у шта се то претворило?
Једна је ствар када су у друштвеној свести још увек очуване непоколебиве позиције
“превртача” о томе да је “мужик глуп, не може се сам средити. Ако се нико не побрине за
њега, тај ће све шуме попалити, све птице побити, сву рибу упецати, земљу упропастити и сам
помрети”. Овде се последице тог програма испољавају у виду тешких социјалних потреса. Али
ако појединац и даље тако размишља, па се још и укључи у политичке дебате на тему: “Да ли
се пас на сену (пословица: кô пас на сену  нит сам једе, нит другом даје) добро осећа?”, “Да
ли да се Курилска острва дају Јапанцима или не?”, “Мора ли Чеченија бити у саставу Русије
или не?” итд., онда ће имати друге проблеме, пошто негативни програм под условним називом
“Ни себи ни људима” доводи до смањења активности имуносистема, смањује ниво отпорности
организма у борби с инфективним болестима. То блокира процесе самообнављања и
регенерације. То доводи до прераног старења организма и много тога другог. Понекад
програмчић може погубно утицати на процесе метаболизма, изазивајући или кармичку
гојазност, или обрнуто, безразложан губитак тежине. Нису искључени појава камена у жучи
или бубрезима, тешка обољења кичме у виду остеохондрозе или друге тешко излечиве
коштано-мишићне болести.
На ту тему не треба дискутовати ни са мном, ни у градском превозу. Потрудите се да
промените свој светоназор и сами ћете се уверити у благотворан утицај “новог мишљења” на
ваш организам. Је ли било такво доба када су “све своје снаге, сав свој живот посвећивали
служењу Отаџбини”? Јесте! Посвећивали су! Јесу ли уместо зараде добијали њен “привид”, а
уместо пензије “царство Небеско”? Јесу! Како да се у светлу тога не обезвређују наше
“условне јединице”? Како тако нешто може бити? Не може! Како то да су у том погледу
допуштена другачија размишљања о некаквој другачијој “неконвертибилности” или
“хиперинфлацији”? Како се може поверовати у то да се “енергетски извор” налази у некаквом
џепу државе, и ваша добробит зависи од њених задовољених или незадовољених амбиција?
Не сме се тако мислити, а тим пре се не сме тако мислити и тако радити. Код човека
оптерећеног “објективним мислима” о “тешкој енергетској кризи” неминовно настају слични
проблеми унутар његовог организма; његове “условне јединице” одговорне за унутрашњу
“социјалну правду” неминовно се обезвређују. Има ли у људском организму носилаца таквих
информација? Има! Радим с њима на нивоу мануелног кодирања и то је све. Шта су они
заправо? Јој, та “нанотехнологија”! Неће она довести до доброга. Опет се фиксирате на форми.
Можда је то имуносистем, а можда одређено стање информационих центара људског тела.
Није ли свеједно? Када дође до репрограмирања свести, поново ће се успоставити и
“социјална правда” на нивоу ћелија, органа и система. Хоћете нешто веће?

***

“НЕ ИСКУШАВАЈ МЕ БЕЗ ПОТРЕБЕ”

Несумњиво да се горе побројани програмчићи у калеидоскопу међуљудских односа

ретко испољавају “у чистом виду”. Они имају и своје индивидуалне варијанте, продирући
један у други, али независно од свакојаких “препредености” успешна аналитичка корекција
доводи до тога да се слично “клупко” индивидуалних проблема у пацијентовом животу
“распетља” тек после сличне нормализације одговарајуће области људске свести, оне области
у којој се налази ваш “светоназор” или ваш “однос према људима”. Зато покушајте да у
самосталном раду поступате онако како поступа доктор, а то је: не запетљавајте свест, не
продубљујте информационе “препредености” већ обрнуто, “све постављајте на своје место” и
очигледно ћете се уверити да се индивидуални поједини саставни делови, макар и не били
слични по форми, у суштини мало разликују од широко распрострањених негативних
социјалних програма управљања.
На пример, претеривања у пожртвованом служењу “Цару и Отаџбини” или “Живела
КПСС” (свеједно!) по кармичким последицама се мало разликују од претеривања у “Само
себи”. И независно од тога ко је носилац тих програма, обичан “радохоличар”, или “сви
шефови који грабе само себи” (као да међу “шефовима” нема “радохоличара” или “правих
партијаца”), а у крајњој линији све доводи до тога да човек остаје без ичега како на
материјалном тако и духовном или физичком плану.
Не зато што се “један истрошио радећи”, док је другог “Бог казнио због грамзивости”.
Тумачења “приучених психотерапеута” тешко да ишта мењају. Покушајте да у једном случају
посаветујете “пацијенту” “више егоизма”, а у другом случају “више самопожртвовања” и
схватићете с каквим “оријентацијама свести” сте приморани да се суочавате. Подједнако је
тешко репрограмирати и “радохоличара” и онога ко је читавог живота “грабио себи”, али...
остао без ичега.
А ако вам се ипак посрећи да промените “однос према људима” у овом или оном стању,
неминовно ће се променити човекова судбина. Не могу се похвалити да ми све “тако глатко”
полази за руком. Ево и сад ће се појединим читаоцима учинити да “код доктора логика...
храмље”. “Јасно да ако егоиста престане да мисли само на себе, у њему ће се природно
променити “однос према људима уопште”, али ако човек по препорукама Генадија
Јаковљевича мора испољити “веће знаке пажње” према сопственој персони, зар се може
говорити да такав став превазилази границе индивидуалног, и како он може утицати на однос
према људима?”
Несумњиво да може! Чак и из примера свакодневног живота знате колико су такви
људи нетрпељиви према онима који се, по њиховом мишљењу, “несавесно односе према
својим службеним обавезама!” Зар такав став није фундаменталан на нивоу међусобних
односа у породици, на нивоу васпитавања не само сопствене деце или на нивоу “васпитавања
читавог друштва”? Смирите се, “не храмље” ми логика. “Храмаћемо” сви ми, ако такве
личности почну да и од себе и од људи захтевају да “притегну каиш” зарад “светле
будућности”... Још се не зна шта је слађе  “хрен” или ”ротква” (пословица: хрен није слађи од
роткве; исти ти је ђаво, не зна се шта је горе)? С којим програмчићем имати посла, с оним
који “све граби себи” прикривајући се одговарајућим паролама, или с оним који ће “чисте
савести, пожртвовано служећи, сасвим несебично, али... гвозденом руком” почети да “притеже
узде” или ”Препорађа Русију”... на костима. Ни једног, ни другог носиоца негативних
програма не сме бити ни на једном нивоу руководства, ако смо пред друштвом поставили циљ
“социјалног оздрављења”.
Ја себи постављам другачије циљеве, и зато покушајте да радите у првом реду са својим
“светоназором” и уверићете се да управо такав рад неминовно доводи до индивидуалног
оздрављења. Други пример. Негативни програм “Ни себи ни људима” најчешће се испољава у
облику најбаналније зависти према онима који живе боље од вас, али је он неизбежно спојен
са процесом “испирања уста” у коме су “злобно-тенденциозне етикете” неопходан саставни
део, и мало се разликује од програмчића “Класне или другачије мржње”, доводећи или до
“класног” или “другачијег” рашчлањавања не у туђем, већ у сопственом организму.
Временом ћете научити да на људске судбине гледате другим очима, налазећи изразите
потврде негативне хармоније између онога како човек мисли, како поступа и онога што је
“зарадио” у свом животу. Но, није довољно научити се исправној дијагностици, потрудите се
да извлачите исправне закључке и не учите на сопственим грешкама. Дабоме да можете друге
посаветовати, али боље им посаветујте да прочитају моје књиге, уместо да самостално
спроводите сеансе “информационе корекције”. Уверен сам да ћете се у супротном суочити са
чињеницама негативног односа или одбојности. Неће то довести ни до каквих позитивних
резултата. Није довољно констатовати проблем. Погледајте само, колико сте времена и напора
утрошили на то да просто прочитате књигу до овог места. А ако нисте читали “тек онако”?
Исто то мора се одигравати у свести других људи. Тек онда наш труд неће бити
узалудан. Даље. Варијанте програмчића “Класне мржње” прилично су раширене у облику
отуђености од других људи, у облику изолованости пацијента унутар сопственог света. Човек
може доспети “у футролу” зато што једноставно “не воли људе” или претерано воли себе
самог, док му се сви остали чине “инфериорни”. Секундарна корист се у таквим случајевима
испољава у облику извесног “нарцисоидног ужитка”, “дивљења себи самом” или “личних
амбиција”. Будите уверени да кроз извесно време више “нећете имати чиме да се похвалите”, и
преостаће само тежња (у светлу “издавања пожељног за стварно”) да узроке сопствене
рањивости или деформације тражите “на страни”. “Класна мржња” се може испољавати у виду
индивидуалног “комплекса мање вредности”, “увређености на читаво човечанство” и тако
даље, што такође доводи до стања “Човек у футроли”.
Школски психолози често имају посла с таквим проблемима. За ЦНП је у начелу
небитно на који начин сте стигли до става “Класног рашчлањавања”, формиравши у организму
рањиво место. “Трећа сила” неће пропустити прилику да искористи оно што је “скрајнуто”. То
је важно за нас, али ни негативни програми обучавања не остављају људе на информационом
миру, трудећи се да задрже “објекат кармичког опорезивања” у ранијем светоназору или с
ранијим “односом према људима”.

Можда ја и наводим свима познате чињенице, али разматрајући међуљудске односе за

кухињским столом, у кругу пријатеља или колега с посла, никада нећемо постићи циљ
промене здравственог стања или судбине “разматраног”. Обраћајући се средствима јавног
информисања, прегледајући омиљене рубрике “На тему морала”, или анализирајући “сјајна
публицистичка раскринкавања”, прожима нас стање саосећања и оног душевног бола с којим
нам се обраћају новинари или телевизијски водитељи, често схватајући сву узалудност наших
покушаја да променимо оно што се дешава, само се додатно напајајући одговарајућим
негативним емоцијама.

Разумљива је забринутост родитеља у случају да њихово чедо има потешкоће у

општењу са вршњацима, па чак ни школски психолози, покушавајући да дете ослободе
спутаности, отклоне “комплекс злосрећника“ и остало, не размишљају о последицама до којих
ти “комплекси” доводе. Имајући посла са чињеницама “педагошке запуштености”, када дете
мисли “само на себе”, радећи са проблематичном децом, када она “не мисле ни на себе ни на
друге”, најчешће не превазилазимо оквире придика или буквица, а ако “превазилазимо
оквире”, прибегавајући суровијим васпитним мерама, све то нема никакве везе с “Кармичком
медицином”, чињенице ће бити исте, али има разлике у методама “корекције”, има и разлике у
резултатима.

Ево и сада, да бисте дорадили програмчић који блокира сваки извор “Откуда паре
искрсавају?” морате схватити да тоталитарни процес одузимања људских снага и средстава
буквално сваког члана друштва, и њиховог концентрисања на “једном месту” путем
претварања читаве приватне својине у државну, доводи до тога да су паре у таквој држави
САМО ПОЛУГА ЗА РЕГУЛИСАЊЕ ЉУДСКЕ ПОТРОШЊЕ, ОНЕ СЕ ПРЕТВАРАЈУ У
СИСТЕМ ЗА ОДОБРАВАЊЕ ИЛИ ЗАБРАНУ и немају ничег заједничког с нормалним робно-
новчаним односима.
Погледајте пажљиво шта се дешава. Није ваљда да у томе има иоле “научне
заснованости” када се сваки члан друштва будно економски прати да не би (не дај Боже!)
човек појео “више од свог стомака”, а да и не говоримо о томе да има икакву уштеђевину или
друга материјална средства? У којој су то развијеној капиталистичкој земљи “водећи
економисти и политичари” наше Отаџбине наилазили на такво нешто? О каквој се то
“инфлацији” или “хиперинфлацији” новчаних средстава може говорити кад уместо пара
објективно постоји систем за одобравање или забрану, кад тих пара нико и никад није имао,
већ је имао одозго регулисану баналну и неквалитетну потрошњу? Те економске термине су
“отприлике уболи” и они немају никакве везе с нашим “програмираним друштвом”.
Једна је ствар гласно признати пред читавом светском заједницом да је сам систем
тоталитарног ограничавања људске потрошње постао потпуно неупотребљив, да је тај систем
од самог почетка свог постојања запао у тешку економску кризу, да управо у том систему
неминовно долази до обезвређивања сваког новца тачно онолико колико се смањује људска
потрошња, смањује висина уштеђевина грађана или неадекватно плаћа људски рад. Друга је
ствар новим “аберацијама политичке мисли” довести тај процес до вапијуће накарадности,
прво приморавши читаву земљу на дозирану потрошњу сапуна, шећера, детерџента, резанаца и
“осталих потрепштина”, а онда, предавши “штафетну палицу ЦНП” из руку у руке, лишити
људе електричне енергије, грејања, пензије и уопште сваке зараде. Ми смо се, је л` те,
престројили! “Скини рђу, метни грђу”?
Реците, молим вас, на основу којих су то економских закона, следећи које “постулате”
робно-новчаних односа лидери бољшевизма сконцентрисали у својим рукама све економске (и
политичке) полуге управљања милионима људи, притом претендујући још и на светску
превласт? На основу каквих то “непоколебивих истина”, одузевши “богатство” или “својину”
онима којима је то (по њиховом мишљењу) неправедно припадало, нису то “богатство” дали
онима којима је оно (по њиховим плановима и програмима) морало припасти? Таквих закона
нема нити их може бити!
Кармичка закономерност  да, али то није закон већ накарадно и субјективно
одступање од њега што за резултат има свакојаке социјалне потресе. Уништивши један
енергетски извор, претворивши експроприсано богатство у патњу милиона људи (тј. у
неопходно напајање за ЦНП) “жалосни јунаци” су започели систематско уништавање других
енергетских извора, завирујући буквално у свака уста и сваки џеп, упропастивши сопствено,
новостворено биолошко радничко-сељачко друштво. И засад се томе ни краја ни конца не
види!
Дабоме, постоје “информациони рецепти” исцељења и то не само једног човека, на
пример, “клин клином избијати!” или “слично лечити сличним”. Комунизам је требало
“лечити” комунизмом. Погазили су све економске законе одузимајући људима средства за
живот, па што онда нису погазили и све економске законе развијених капиталистичких земаља
дајући људима “та средства”, уместо да “за уши довлаче” тржишне односе. Ко им је сметао?
Сва власт у погледу регулисања људске потрошње деценијама је била у једним рукама! Зашто
нису “уз одобрење с највишег места” почели да “повећавају дозе”? Макар и не
револуционарно, већ еволуционо, свеједно! Извините, процеси код нас иду у сасвим другу
страну: не повећавати већ смањивати... И у првом реду у сопственој глави. Није ваљда да
совјетски народ не би по заслузи оценио “нову одлуку партије и владе”, није ваљда да не би
једногласно одобрио такву одлуку донету на “ванредном пленуму”? Не беше такве одлуке и не
беше таквог пленума, али беше “шта да се дâ”, сем отписаног, одбаченог и никоме потребног,
и то не само у “условним јединицама”, беху и “јачи магнети”.
Ако им сопствена памет није била довољна, могли су у процес који је “Кренуо!”
укључити друге “водеће стручњаке земље” и они би по налозима “највишег руководства”
ревносно израчунавали коме и колико “дозирати”, коме дозволити да постане “проклети
капиталиста”, а ко да остане “радничко-сељачко особље” које не ради за газду већ код газде. А
у случају да се појаве “економисти-неистомишљеници”, и управљање “ГУЛАГ”-ом је
сконцентрисано у једним рукама, тешко да би се могли реално одупрети таквој “Перестројци”.
Излишне су и бојазни да би приликом “поделе имовине” могло доћи до “зађевица и
свађа”. Партијске ћелије с беспоговорним потчињавањем шириле су се од Москве па до
најдаље крајине, МУП и армија су били у пуној бојевој готовости. То се сада “подела
утицајних сфера” врши уз примену минобацача и других “метода борбе за независност”. Ко је
сметао да се наредбодавним путем, на нивоу “доношења партијских одлука” одобри
републикама да постану самосталне државе? Није ваљда да вишенационални народи Велесиле
не би одушевљено подржали такве револуционарне преображаје који би се прво морали
појавити у свести комунистичких лидера? Уверен сам да би се њихова лица озарена светлошћу
“новог мишљења” неминовно појавила не само на новим “условним јединицама” које би
почеле да објективно одговарају нормалном човековом постојању и његовом улогу у
заједничку ствар на домаћем тржишту. Али, “шта би било кад би било...”
То што се у тоталитарном друштву такви преображаји нису остварили, уопште није
пример за подражавање у случају постојања индивидуалних проблема. Још једном понављам
да нисам имао никакве друге циљеве одговарајући на питање: “А шта ви предлажете?” осим да
коригујем сличне процесе који се одвијају унутар људског организма. Нека се тај “рецепт
социјалног оздрављења” чује на језику људског тела, допунивши моје препоруке из претходне
књиге у виду “прогласа Председника свом народу”, неминован је одзив у вашем организму на
ту информацију ако свест као “инспиратор и организатор свих наших победа” донесе
одговарајућу “партијску одлуку”.
Побројани догађаји из најновије историје наше Отаџбине нису просто аналогија
“догађаја” који се одигравају у човековом организму или човековој судбини. Примарне су
исправне одлуке  секундарна је добробит, мислим да сте то схватили. Немогуће је
мобилисати пацијентову свест и увући је у процесе исцељења ако је загађена информационим
апсурдом социјалних негативних програма управљања. Нека сви мисле тако, нека сви
размишљају тако, али зашто вама требају ти програми, сада кад знате њихову истинску
вредност? Избаците из главе информационо булажњење, неуморно надувавано на сваком
ћошку, о постојању некаквих “економске закономерности” по којима се Велесила прво мора
неминовно претворити у бедну провинцију “царства иза девет гора, иза девет мора”, а онда...
“Све су то бајке!”, јадне измишљотине “превртача”, “аберације политичке мисли” или
социјални негативни програми управљања  назовите у складу с оним што вам се највише
свиђа. Можда сте се и раније према таквим “објективним” публицистичким информацијама
односили с осећањем “Ту нешто није како треба...”, могуће да сте у стању и аргументованије
да “пукнете по њушци”, свеједно, али формирајте у себи исправан однос према таквим
“горућим темама” ако ипак будете морали да их разматрате. Можете се уопште не дотицати
тих тема, бити на нивоу сопственог схватања “ван политике”, и Богу хвала, резултати ће бити
слични. Али ако се упуштате у информационе контакте, не могу вам понудити
аргументованију анализу постојећих ситуација.
Колико је мени очигледна штета од на изглед сасвим обичних и безазлених мисаоних
процеса који се одвијају у човековој свести, толико ће вама бити очигледна корист у случају да
престројите те мисаоне процесе, ако промените свој светоназор или свој однос према људима.
Ја не знам шта ће се дешавати у индивидуалном случају. Можда ће се побољшати опште
самоосећање, можда ће медикаментна терапија бити ефикаснија тамо где није деловала како
треба. Можда ће непријатности и невоље “изненада” напустити ваш дом, а њиховим трагом
стићи дуго очекивана срећа и то не само у сфери “бизниса” који је претходно био далеко од
процвата. Све је могуће. Покушајте, и свидеће вам се да “црпете енергетику” из основног
извора “откуда здравље, добробит и паре искрсавају?”
Подсећам и на то да не доспевају сви људски проблеми “на нишан ЦНП” и јако је
добро што постоје некармички проблеми чије решавање у потпуности зависи само од ваших
способности, и који не спадају у моју надлежност. Дакле, извуцимо закључке.
Најраспрострањенији социјални негативни програми управљања који блокирају енергетске
могућности људи, или који у складу с раније наведеном схемом блокирају енергетске
међусобне односе с Егрегором “Ми”, јесу:

1. “Етикете”.
2. “Класна мржња” или “Класно рашчлањавање”.
3. “Ни себи ни људима”.
4. “Од лукавога”.
5. “Само себи”.

Називи су као и увек произвољни. Можда ће читалац, продирући у суштину тих

програма, у индивидуалној ситуацији наћи прецизнију дефиницију. Мислим да се резултати
неће погоршати ако од другачије “дефиниције” у човековој свести не остане ни трага.

***
У практичном раду се не наилази често на случајеве кармичких стања који настају на
нивоу блока виших менталних Егрегора, зато сада нема смисла дотицати нову тему.
Прескочивши преко глава “Цара и Отаџбине”, мимоишавши Астралну хијерархију “Анђела-
Чувара” (томе ће највероватније бити посвећена посебна књига), намеравам да упознам
читаоца с појединим “атеистичким негативним програмима” који блокирају међусобне односе
човека са Богом, пошто су ти програми такође врло распрострањени, изазивајући ништа мање
кармичких проблема.
 Моји међусобни односи с “том сфером” су се формирали исто као и с
“публицистиком”. Док тамо “нисам неки стручњак”, овде уопште “нисам никакав стручњак”.
Немам ја “Свештени чин”, нисам “рукоположен”, никад нисам био нити ћу бити икакав
“проповедник”, а ни понуђена метода информационе корекције “атеистичких програма” не
уклапа се у прилично распрострањене методе тзв. “духовног исцелитељства”. Речју, оно што ја
радим, независно од нивоа лоцирања програма и њихове конкретне информационе садржине,
свеједно не излази из области кармичке медицине.
Мислим да сте схватили у коју психотерапеутску сврху сам написао фразу да се
“можете уопште не дотицати тих тема, бити на нивоу сопственог схватања “ван политике”, и
Богу хвала!” Немогуће је и замислити таквог човека који би се налазио у људском друштву,
међу људима, али који би био у могућности да се уопште “никако не односи према људима”.
Сем тога, “однос према људима” није једнократна увређеност или хронично конфликтно
сучељавање са “теткицом Мицом”, који такође могу формирати проблеме, али тешко да би
било исправно назвати их кармичким. Само социјални програмчићи или њихово одсуство
сведоче о таквом односу, и само они формирају кармичка стања. Да, може се емигрирати у
другу земљу или живети на пустом острву, избавивши се реално осетних веза са
КОНКРЕТНИМ ЉУДИМА, притом се не избавивши од програма, али да би се било “изван
религије”, вероватно треба сести у свемирски брод и напустити границе тзв. “Сунчаног
Логоса”, тј. посетити другу галаксију. Можда ће тамо такав човек стећи мир, сачувавши у
непоколебивом стању своје “неверовање у Бога”, али да се не би расуо на елементарне
честице, тај “астронаут” ће свеједно морати да око себе створи неопходне услове
микрокосмоса, и то: да дише земаљски ваздух, да се греје сунчевом светлошћу, да види у
сунчевој светлости, да користи земаљску храну и воду.
Уверен сам, тешко да ће у другој галаксији постојати нама одговарајући материјални
услови, а сем тога, и тамо постоје “своји богови” и још се не зна хоће ли они радосно примити
таквог “безбожног дошљака”? Све у свему, боље је остати на Земљи, наставити читање ове
књиге и потрудити се око чишћења своје свести од “милитантног атеизма”. Несумњиво да тај
задатак ни изблиза није лак, пошто су чак и верници често носиоци тих програма, али теши и
друго, да је и сам процес негативног програмирања, ма какве тоталитарне форме попримао,
ништа у поређењу с духовним здрављем човека и друштва. Независно од оног раздобља када
је фраза “хвала Богу!” код нас изговарана као фолклорни усклик, док је парола “Живела
КПСС” уздизана на најистакнутије место “у дубини душе”, практично је сваки грађанин,
независно од тога да ли је члан партије или не, очувао веру у Господа. Макар то и била “вера у
свог Бога”, али она је увек постојала.
Немогуће је тај феномен објаснити рудиментарним стањем заосталим од “психологије
праљуди” који су у давна времена осећали сујеверни страх од необјашњивих елементарних
сила природе, а у “периоду успостављања развијеног социјализма” совјетски грађани су и
даље осећали нешто слично, забринути за своју нестабилну садашњицу и “светлу будућност”
која никако да наступи. Као пример тог феномена могу послужити и развијене капиталистичке
земље у којима независно од нивоа материјалне добробити Институција Религије постоји без
икаквог угњетавања и то не само “у дубини душе”.
Државна обнова “Храма Христа Спаситеља”, слобода сваке вероисповести (истина, у
оквирима најновијих руских закона), све су то догађаји од огромног социјалног значаја, али
тешко да ће свештеници, понети “ветром промена”, почети да се баве оним што је дужна да
чини моја маленкост. Често ми на сеансе мануелне корекције доспевају пацијенти који су
узалудно испробали практично све, па и “духовно исцелитељство”. Обично у соби тешког
болесника осим званичног комплета медикаментних средстава и народних лекарија, има
довољан број икона, ту су и црквене свеће, и света водица коју или дају болеснику да пије или
њоме шкропе болесно место (заједно са читавом просторијом). У анамнези су се већ чуле
молитве за здравље у цркви, извршено је “постављање прикладног броја свећа” пред ликовима
светаца, више пута у кући читан “Оченаш” и... много, много тога другог.
Премда то “попа брани”, свеједно су се рођаци обраћали и “врачарама” и
”екстрасенсима”, а тамо су ”скидали урок”, савладавали “проклетство читавог рода”, али ето,
резултати су далеки од очекиваних... Типична је и реакција рођака ако се под мојим рукама
током сеансе тумор почне смањивати, ако се пацијентово самоосећање знатно побољша,
нестану хронични болови или се кроз извесно време сасвим поврати изгубљено здравље. С
једне стране, “бојимо се да се радујемо да не урекнемо”, с друге, и поред захвалности ипак се у
погледу назире опрез или бојазан. “А да нису такви... чудотворни резултати везани с некаквом
нечистом силом?!” (као да се пре сусрета са мном нису обраћали “стручњацима” за црну
Магију или чаробњацима...).
Понекад их једноставно тешим тиме да сам ја лекар и поседујем сасвим научну, премда
не и раширену методу, понекад сам принуђен да одговарам на питања “посматрача са стране”,
ако покушавају да упореде моје резултате с неефикасним методама “духовног исцелитељства”.
“Зашто  питају ме  молитва са пратећим црквеним атрибутима не помаже, а ваша
сасвим невидљива и нечујна метода помаже? Није ваљда доктор... Темњиков јачи од..?”
Незгодно је на питање одговарати питањем, али шта да се ради када људима такве
сумње “тумарају кроз свест”? Ако вас, на пример, заболи зуб, где ћете отићи и зашто притом
не очитате “Оченаш”? Зашто у гинеколошкој ординацији уопште није обавезна “молитва пред
почетак сваког посла”, и одсуство такве молитве не утиче на резултате лекарске интервенције?
Зашто болесници с акутним запаљењем слепог црева одмах доспевају у пријемну собу
хируршког одељења, мимоишавши Божји Храм? Зашто после успешне израде зубне протезе
ни вама ни “посматрачима са стране” кроз свест “не тумарају сумње у вези с нечистом силом”?
Зато што свако треба да се бави својим послом, зато што ни у једном Светом Писму нећете
наићи на рецепте за припрему широко распрострањених лекова одобрених од Министарства
здравства Руске Федерације. Такав распоред снага никако не значи да стоматолог Петров који
је успешно изашао на крај са зубобољом “испада јачи од...”, док се молитва у дотичном
случају може показати сасвим неефикасном, и таквих случајева у нашем свакодневном животу
има колико год хоћете.
Ако ја свој посао обављам боље од обичног доктора, то не значи да конкуришем
свештеницима, или да су они дужни да Свето Писмо или “молитве за здравље” поткрепљују
медикаментном терапијом или методама кармичке медицине. “Богу божије, Цару царево”.
Присетите се макар народне узречице: “Чувај се и Бог те чува” и више не постављајте таква
питања.
С друге стране, понекад постоји мишљење на ивици извесног религиозног фанатизма,
које често износе “незаинтересована лица” о томе да је човеку патња од физичке болести
послата директно од Господа (за грехе наше претешке), те зато болеснику ништа и не помаже,
а ако човек ипак падне у искушење и пронађе начин да се ратосиља болести, свеједно ће бити
још горе. Тежак је то, као, грех у таквом случају тежити оздрављењу, не схвативши због чега
патиш и притом се не “покајавши”.
 Могуће... Само где је та граница? Како одредити која патња је од Бога, а која није
везана за Њега, ако нам се у животу накупља проблема “иха-хај и још приде”?
Ако се тако размишља, онда сваки човек који успешно себи пломбира зуб мора све
скупа са стоматологом да у паклу гори! Сем тога, откуд то да Сам Господ удостоји такве
пажње, директно ступивши у контакт с Ивановом, Петровом и Сидоровом, и зашто тај контакт
мора бити у таквом кошмарном виду? Где се то, на ком месту Светог Писма такви контакти
помињу?
Ево вам, изволите, цитат из праизвора: “Саборна посланица светог апостола Јакова”, 1,
13-16: “Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер БОГ ЈЕ НЕПРИЈЕМЧИВ ЗА
КУШАЊЕ ЗЛОМ, И ОН НЕ ИСКУШАВА НИКОГА... Не варајте се, браћо моја љубљена.
Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца Свјетлости, у Којега нема
измјенљивости ни сјенке промене”. Притом, те поуке апостол Јаков није давао обичним
смртницима, већ их је добило “дванаест племена у расејању”. Чак ни изабрани људи нису
могли да се похвале да им је директно сишао Створитељ и почео да провоцира, мучи или
искушава. Како се тако нешто може уобразити па још у таквом опаком облику?
Јасно је да на тој “Њиви” наши савремени “кармички мислиоци”, подводећи теоретску
базу под сваку “ћушку” коју сваки човек практично свакодневно добија, то анализирају ако не
баш са становишта “Воље Господње”, онда обавезно повезују индивидуалне “кошмаре и
ужасе” са “Васељенским Законима” или “Кармом”. Ако човек сваког дана има “ако не пролив
оно шкрофуле”, како се може мислити или просуђивати да је то стање потребно “некоме тамо
горе” и како се може не размислити о томе да се тиме само придодаје свакојака гнусоба с
“Трећом силом” на челу? Ма какве “научне” термине користили “љубитељи методе покајања”,
свеједно “ми говоримо Карма  подразумевамо Господ, ми говоримо Господ  подразумевамо
Карма”.
Мислим да неће бити тешко избавити се од тих “закукуљених препредености”,
очистивши своју свест од првог покушаја атеистичког негативног програма управљања који се
назива “Кушач”. Нема таквих “Васељенских Закона”, нема таквог ”Божанства” и никад га није
ни било!

Није нарочити проблем ако сада појединим “ревнитељима Светог Писма” злобно
зацакле окице... Они су спремни да ми гурну нос у “Праизвор”, успут говорећи да ко “није
стручњак, он ни у Африци није стручњак. Не гурај се где ти није место. Де, отвори Стари
Завет и прочитај прву књигу Мојсијеву “Постање”, завири у главу 22. Шта тамо пише? А тамо
пише следеће: “Шћаше Бог ОКУШАТИ Аврама, па му рече: Авраме! Узми сада сина својега,
јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје
ћу ти казати”. Па, уважени докторе, је ли био ТАКАВ БОГ или није био?!”

Па, као прво, та информација је из Старог Завета, а не из Новог Завета. Као друго, то је
био Аврам, а не Иванов, Петров или Сидоров. Као треће, не би било згорег наставити ту
причу, пошто се она прилично срећно завршила, и то:

“Али Анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Не дижи руке своје на дијете, и
не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца
својега, Мене ради”.
 Вероватно је тако требало поступити с Аврамом, са којим је Господ директно
контактирао? Врло је могуће да је то зависило од даљих замисли Створитеља, можда је таквим
“варварским начином” Господ васпитавао своје “потчињене” пошто друге методе васпитавања
нису схватали? Но прођоше хиљаде година од тог тренутка “на стрмом брду” где је планирано
спаљивање јединог и вољеног детета које је морало умрети од руке сопственог оца. То се сада
савременом човеку може учинити да је родитељ, надневши руку над сопственим сином,
свеједно “доживео тешку стресну, психотрауматизујућу ситуацију која се негативно и
неизбрисиво урезала у читаво његово биће”.
Не, пријатељи моји, времена се мењају, и свест савременика се знатно разликује од
свести “Богом изабраног”, али свеједно “тврдовратог и на зло брзог народа” који је лично
доживео... такве “васпитне методе” које се не срећу ни у једном савременом филму страве и
ужаса. Спреман сам да вам препричам управо ТУ ПРИЧУ пошто сам врло помно и марљиво
радио са “Праизворима”. Знам да појединим интелигентним и образованим људима
представља “откриће” чак и такав израз као што је “БОГ-РЕВНИТЕЉ”, но беху таква времена
и беше такав Бог.

***

“КАКО СЕ КАЛИО БАКАР”

Не знам зашто, али многи верници су мишљења да сви људи потичу од Адама и Еве,
али ако се обратите Библији и пажљиво прочитате “Постање”, открићете да је у првој глави
под бр. 20 речено: “И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га;
мушко и женско створи ИХ (обратите пажњу  “ИХ”. То је већ множина, и “створени” беху
ИСТОВРЕМЕНО). И благослови их Бог, и рече им Бог: “Рађајте се и множите се, и
НАПУНИТЕ земљу”. Притом је Он људе створио шестог дана Свог Стварања. Затим Господ,
видевши то што је створио, оценивши дело Своје као “добро веома”, “почину у седми дан од
свијех дјела Својих”, тј. одмарао се.
Познато је да дан за Господа није дан за човека. Прођоше, по свему судећи, СТОЛЕЋА
и за то време су се МУШКАРЦИ И ЖЕНЕ, повинујући се наредби Створитеља, РАЂАЛИ И
МНОЖИЛИ, насељавајући планету племенима и народима. Затим, већ НА СЛЕДЕЋОЈ
СТРАНИЦИ, У ДРУГОЈ ГЛАВИ под бр. 4 читамо дело Господа када је Он ПРВО СТВАРАО
ЈЕДНОГ ЧОВЕКА по имену Адам “од праха земаљскога” и “дуну му у нос дух животни”.
ЗАТИМ Бог тако створеног човека није сместио на Земљу, већ “у врт Едемски”. Затим је у бр.
21 написано да је Господ после извесног времена створио жену (и то опет у “једном примерку”
од ребра Адамовог. Није речено да је Бог узео жену са планете Земље, међу онима које су се
рађале и множиле са земаљским мушкарцима...).
Затим следи свима позната историја о непослушности Адама и Еве која је имала за
резултат то да се Господ РАЗГНЕВИО, а не да се осећао “добро веома”. После тога је Бог без
благослова истерао тај пар из Раја на Земљу на којој је већ било других људи. У четвртој глави
се прича о томе колико година су Адам и Ева поживели, колико су деце родили. У шестој
глави такође НАЛАЗИМО ПОТВРДУ ДА СУ НА ЗЕМЉИ ЖИВЕЛИ ОБИЧНИ ЉУДИ заједно
са потомцима изгнаног СИНА БОЖЈЕГ, и то: “А кад се ЉУДИ ПОЧЕШЕ МНОЖИТИ НА
ЗЕМЉИ, и кћери им се народише. Видећи СИНОВИ БОЖЈИ КЋЕРИ ЧОВЈЕЧИЈЕ како су
лијепе узимаше их за жене које хтјеше. А бијаше тада дивова на земљи; а поготово откад се
синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни
људи, од старине на гласу”.
Кад се већ траже прави прародитељи “читавог човечанства”, пре ће бити да су то били
Ноје са својом тројицом синова а не Адам и Ева. Ноје је несумњиво њихов потомак по једној
од грана библијског стабла, али та грана, обилујући разноразним мушким именима, по
правилу нема ниједно женско име. Није познато ког су порекла биле жене Ноја и његових
синова. Наравно, у Библији се често описују чињенице инцеста, родоскврнућа међу рођацима,
али на самом почетку библијског приповедања тога не беше, пошто се преживели првенац
Адама и Еве, њихов син по имену Кајин, одраставши, оженио. Цитирам: “И позна Кајин жену
своју, а она затрудње и роди Еноха”. Откуд се појавила та жена? Није речено да се звала Ева
нити да је потицала од ребра Адамова.
Прошло је енто време, Створитељ се опет разгневио: “И Господ видећи да је
неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле; и рече
Господ: хоћу да истријебим са земље људе које сам створио”. Али којим је људима био
незадовољан? Онима које је створио шестог дана и благословио, или потомцима оних које је
истерао из Раја? Чик се сад разабери кад се све побркало... Одабрао је четворицу мушкараца са
њиховим женама (опет незнаног порекла), планирајући да их остави на земљи, а све остале је
предвидео да затре потопом: “Јер ево пустићу потоп на земљу, да ИСТРИЈЕБИМ СВАКО
ТИЈЕЛО, у којем има ЖИВА ДУША под небом; што је год на земљи све ће изгинути”.
А зашто управо та метода затирања? Лила је непрекидно киша, воде су на земљи
ПОСТЕПЕНО НАДОЛАЗИЛЕ током сто педесет дана. Није ваљда да за то време “дивови”
осуђени на затирање нису могли направити индивидуална средства заштите и спасења типа
нојевог ковчега? Затим, ако је Бог себи поставио циљ да на тај начин уништи СВЕ ЖИВО НА
ЗЕМЉИ, рибе и водоземци су се у том периоду просто предивно осећали. Поплава није
страшна ни птицама пливачицама. Сем тога, о којој се земљи говори, о оној на којој су
“неваљалства чинили” потомци Адама и Еве или о читавој планети? Географских података
нема, премда има појединих напомена о томе да су земље биле различите. На пример, Кајин се
“насели у земљи Наидској на истоку према Едему”, тамо се срео са својом суђеном.
Може се посумњати у чињеницу уништавања свега живог на земљи после потопа а и не
мора, свеједно Ноје са својим синовима, премда и “Богом изабран”, није више био чистокрван
потомак првих отпадника. Дакле, по предању, нека је на земљи и преостало свега осморо
људи, четворица мушкараца и четворе жене. “И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече
им: Рађајте се и множите се, и напуните земљу (и поседујте је)”. Опет нема географских
података, премда ће се потом сазнати коју земљу су поседовали потомци те “Богом изабране”
породице.
Но, добро, породица се искрцала на обалу и почеше да “живе и стичу иметак”. Нојеви
синови родише себи само синове, ниједну кћер, онда су њихови синови такође родили себи
синове и ниједну кћер, а од њих су потекла... читава племена и народи!... Стоп! А откуда жене
кад не беше сестара? Испада да су са мајкама спавали, а унуци  са бакама?! Наравно да не... И
опет се по женској линији ниједно име не помиње. Какви се закључци из свега тога могу
извући? Зашто сам вршио толико “цепидлачку анализу”?
Као прво, источни грех, чији су аутори били Адам и Ева, ширио се САМО ПО
МУШКОЈ ЛИНИЈИ И САМО У БОГОМ ИЗАБРАНОМ НАРОДУ, док жене немају никакве
везе с тим. За 930 година живота на земљи Адам и Ева народише много синова и кћери, али
Библија прича само О ТРИ СИНА и ниједној кћери. Управо је тој мушкој линији Створитељ
посветио посебну пажњу, непосредно контактирајући, на пример, са Кајином и Авељем.
Као друго, треба обратити пажњу на ДУЖИНУ ЖИВОТА појединих билиблијских
личности, а не само се одушевљавати тиме што су били “ах, тако дуговечни!”; на пример,
Адамов син Сит је поживео 919 година, његов син Енос 905 година, затим је Кајинан поживео
910 година, Ноје 950 година итд. Треба обратити пажњу на то да је на Земљи протекло више
хиљада година, за то време су људи живели својим животом а потомци отпадника својим
животом. Притом је Господ за протеклих миленијума свега НЕКОЛИКО ПУТА контактирао
са појединима од њих. На пример, Ноју је посветио пажњу зато што “Ноје бјеше човјек
праведан и безазлен својега вијека; по вољи Божјој свагда живљаше Ноје”. Затим су, по
библијским предањима, ТИ КОНТАКТИ ПОСТАЛИ ДУЖИ, ТЕШЊИ, и тек касније стекли
масовни карактер, али су то у почетку били “Богом изабрани синови”, притом су по правилу
двојица од њих били лоши а један добар. Затим је то била “Богом изабрана породица” која је
на крају крајева родила добра и лоша “Богом изабрана племена и народе”. Притом, да Ноје
није (по вољи Господњој) проклео свог унука Ханана због простачког испада његовог оца
Хама, не би на крају крајева ни било рата између читавих племена и народа, не би било таквог
кошмарног крвопролића.
Као треће, арена војних операција није читава Земља, није читава планета, већ она
територија коју су Нојеви потомци по благослову Господа морали освојити. Управо су се
ТАМО одиграли крвави сукоби описани у Библији. И хвала Богу што сви остали људи који су
населили друге земље (Египћани, на пример) нису учествовали у тим “кланским обрачунима”.
По библијском сценарију, међусобно су се морали тући само истински потомци Адама и Еве,
али они који поседују богоугодне квалитете морају надјачати “проклето племе”. Они ће
обавезно победити ако се и сами буду држали заповести Господа, али ако било ко од чланова
“доброг друштва” макар на корак одступи од истине, сместа доспева у немилост! Послушност
се стимулише, непослушност се најсуровије кажњава  смрћу отпадника. Понекад је за једног
“непослушног” одговарала читава заједница. Тако је било на ИЗОЛОВАНОЈ ТЕРИТОРИЈИ
Земљине кугле У ПОЈЕДИНАЧНО УЗЕТОМ НАРОДУ, док сви остали народи, од којих и сада
потичу Иванови, Петрови и Сидорови, нису имали никакве везе с тим дешавањима, било
живећи у суседству, било на другим континентима. Господ је сурово кажњавао, али не све
људе већ само оне које је изабрао, и не за све већ за непослушност. А ако су се кајали,
благовремено молили за опроштај или исправљали грешке, у складу с постојећим “прописима
озгоре”, претња је сместа отклањана. Зар се то може поредити с некаквом Кармом по којој
плаћање траје вековима?
Као четврто, закони Старог Завета су хиљадама година касније замењени законима
Новог Завета и немогуће је поредити нове заповести с многобројним најсуровијим
ограничењима “претходног законодавства”. То су небо и земља! (видети “Левитску” и
”Бројеве”). Сем тога, протекло је већ две хиљаде година од Христовог васкрсења! Извуците
исправне закључке, какве везе ви лично имате са “Књигом грдњи Господњих”, читајући је
самостално у “Праизвору” или се упознајући с њеном садржином у мојој интерпретацији? По
замисли Господа требало је да се и друга племена и народи који су насељавали земљу под “још
повољнијим условима” прикључе истинској вероисповести, што се на крају крајева и десило.
Али сада нико насилно не преобраћа у истинску веру (не треба поредити с оним што је било
пре). Притом се људи “учлањују у партију” углавном “надајући се штедрости” а не одсуству
кажњавања. По свој прилици је тако; али сада, враћајући се у она времена када је
конфронтација Бога-ревнитеља с отпадницима била окрутна и бескомпромисна, само “чисто
теоретски” можете себе осетити у лику “Главних јунака” библијских приповедања. И ништа
више од тога.

***
Једноставно не могу ни да замислим како су то филмски уметници испустили из вида
екранизацију појединих приповести из Старог Завета? Да такав филм постоји, он би
највероватније по приходима од продатих карата стотинама пута превазишао сваки
“турбоакциони филм” и задовољио не само љубитеље “тог жанра”, већ и оне који више воле
“фантастичне трилере”. Прича се да ће се чак и у Русији снимати филм по мотивима Новог
Завета, и да је на улогу Христа на пробном снимању наводно претендовао Валериј Леонтјев
(популаран певач); али наводно на захтев православне цркве није прихваћен.
Не знам је ли то истина или не, али на Западу је о животу, мученичкој смрти и
васкрсењу Спаситеља снимљено више филмова (чак и цртани), написано доста нових стихова,
компоноване су популарне песме па и рок-опере. И ја пишем стихове, књиге о кармичкој
медицини, али никада нисам писао сценарије, ни публицистичке, ни религиозне.
Прибегавајући према потреби различитим стиловима излагања информација, следећи само
циљ да олакшам читаоцима поимање, дотакавши тему прилично обимног материјала из
Старог Завета, сада намеравам да “попуним празнине у стваралаштву сценариста”... Не знам
колико ће ми то поћи за руком, али молим да ми не судите престрого, пошто је са стручног
становишта то само “таква метода”. Немојте журити са згражавањем: кроз извесно време све
ће доћи на своје место.
Сем тога, допуштајући “елементе уметничког излагања” класичних Канона (углавном
Петокњижја), као и увек, нећу додати ниједну своју реч која би изопачила суштину или
редослед збивања. Ако читалац поседује у довољној мери визуелну уобразиљу, мислим да од
прочитаног неће имати ништа мање утисака него од гледања филма. Јесте ли спремни да
гледате?

***

Дакле... Тишина у студију!!! На екрану се појављује назив филма:

“РЕВНИТЕЉ”
(по “сценарију” доктора Темњикова)

Као и увек у шпици се набрајају улоге и глумци, од чега ћу и ја почети:

1. МОЈСИЈЕ  Пророк у својој Отаџбини, што засад не постоји (не Пророк, већ
Отаџбина). Мислим да би на ту улогу могао претендовати Михаил Казаков (можда
Бранислав-Цига Јеринић), одговарајуће премандурен.
2. АРОН  свештеник, брат и десна рука Мојсијева. Сасвим ће одговарати Михаил
Бојарски (можда Драган Николић) чак и непремандурен.
3. “Најобичнији Израиљац који је сакупљао дрва у дан суботњи”  Армен Џигархањан
(можда Милан Срдоч). (Ја, наравно, не намећем читаоцима своје ликове. Током излагања
свако од вас може замислити који му драго “тип”).
4. КОРЕЈ, ДАТАН, АВИРОН  свештеници.
5. ЗАМРИЈЕ  млад човек, пореклом Израиљац.
6. ХАЗВИЈА  његова млада жена, пореклом Мадијанка.
7. НАДАВ и АВИЈУД  синови свештеника Арона.
8. ФИНЕС  унук свештеника Арона.
9. ИСУС НАВИН  Пророк, наследник Мојсијев (можда Николаја Фоменка?) (можда
Бранислав Лечић).
10. РАВА  курва из града Јерихона (Н. Корољова) (можда Тања Бошковић).
У епизодним улогама и масовним сценама могу учествовати избеглице из кризних
жаришта ЗНД, није обавезно да буду кавкаске националности, и то без шминке и специјалне
одеће. И главни јунак библијске приповести је БОГ-РЕВНИТЕЉ, али нико није у стању да Га
види... То ће бити ГЛАС ИЗА КАДРА праћен “специјалним ефектима”. Врло је тешко пронаћи
глумца одговарајуће дикције (налик на Левитана) (можда Љуба Тадић), али мислим да неће
бити тешко да му се савременим средствима придода одговарајуће звучање “да се крв леди у
жилама”.

***

ПРВА СЦЕНА
 Врело подне. Испод се простире долина, ближе обзорју, пратећи кривине планина и
брда, река одмерено носи своје воде. А тамо даље је, у плавичастој измаглици, додирући крај
ведрог неба, оивичавајући границе Обећане Земље, спокојно море. У долини пасу небројена
стада оваца и волова, а на једном брду се уздиже велелепан град чије су зидине некада
поуздано штитиле од најезде варвара или дивљих звери, али су после векова мирног живота
изгубиле свој некадашњи значај, пошто се уз њихове камените испусте не вере рука освајача
већ винова лоза, оплићући древни град тесним прстеном заједно са процвалим вртовима
унаоколо.
Локални живаљ који га је изградио, живи свој живот, понекад заборавивши да преко
ноћи затвори градску капију или дању сопствена врата кад изађе из куће. Тесним уличицама
врви светина. На градским трговима жустро се продаје свакојаки еспап и “остале
потрепштине”. Оседели старци, сместивши се у сенци разгранатог дрвета, у паузама између
ића и пића разматрају вечите теме “очева и деце”. За то време се деца, као и увек, забављају
играма под будном паском жена.
Једно дете (мушког пола), добивши шамар по свему судећи од старијег браце, увређено
дречи, док се друга деца (женског пола) над њим кикоћу. На плач сместа излази мајка, смирује
свог сина и прети прстом другој деци. Узевши дечаке за руку, она иде у сусрет мушкарцу који
се журно враћа у родитељски дом.
Заводљива Рава у удобном сопчету смештеном на горњим спратовима бедема прима
неког прекоморског трговца бујне седе косе и исто тако раскошних бркова (врло сличног
Николајеву) (можда Данило-Бата Стојковић), певајући пред њим на источњачки начин своје
песмице: “Лето, ах, лето, лето звездано  де ми дођи!” или “Сунцокрету, мој сунцокрету...”
Локални пророк Валам, врло поштован од својих суграђана због правичности
прорицања и тумачења снова, стиже јашући на белој магарици у свој радни кабинет у коме се,
окружени његовим ученицима, већ налазе некакви званичници с новом поруком од самог
Валака, цара Моавског!
Радници се мају око изградње нових кућа, копајући у каменитом тлу нови бунар.
Занатлије су нагнуте над израдом разноразних ствари, украшавајући бакарне, сребрне и златне
предмете ликовима светих животиња и паганских богова. Уопште, све је онако како код људи
обично бива. Исти такав живот тече и у суседним царствима Аморејском, Хананејском,
Хетејском, Ферезејском, Јевејском и Јевусејском, док се њихови владари у мирно доба сладе
земаљским радостима окружени многобројним женама и наложницама.
Истина, беше и злих изузетака из општих правила, на пример цар Адони-Везек. Он се
“забављаше” тиме што поробљеним “непријатељима” одрубљиваше палчеве на рукама и
ногама и примораваше унакажене цареве да купе мрве под његовом трпезом. Но његове земље
беху удаљене од земаља које су прво освојили Мојсије и Исус Навин, а и сам Адони-Везек
беше знатно касније, и са њим се за таква злодела обрачунала војска следећег Пророка Јуде,
одрубивши му палчеве на рукама и ногама и допремивши га потом у Јерусалим где је
(признавши своју кривицу) умро.
Ради додатних утисака првом опису арене будућих ратних операција, обратимо се
песми А. Блока.

Благосиљајућ сен и сјај,

сав игри лире срећно предан,
тамо, у бесветни хаос гледај,
 где свиће дана твога крај.
СРЕБРНИ ЛАНАЦ САВ се њише,
и врчеви су твоји пуни,
цвет бадемов се, дољом, руни,
и влажним знојем степа дише.
Дому, у горе, тебе пут поне,
купану сунцем поподнева.
Ти идеш  врпца златна сева,
и у смоластој коси тоне.
Цветова мирис изнемоћа,
ево, уморни цврчци ћуте,
сад ужас веје сваким путем,
потамнеће висови ноћас.
Млети се жрвњи уморише,
све страже беже, страх их тресе,
ђавоља авет све наднесе,
и дрвеће се к дољи нише.
Све збуњено је дивљом грозом.
Збили се, хрпом, људи, звери.
И затварају, залуд, двери
они што гледаху, досад, кроз прозор.

(Еклезијаст. 24. септембра 1902. г.) (препевао Владимир Јагличић)

Још један дан се ближи крају, али ево, на ведро небо иза обзорја почињу да надиру
олујни облаци, ширећи се над градом налик на две гигантске плоче. Небројене муње парају
небо. Налети ветра стржу лишће са дрвећа и капе са глава забленутих пролазника. Сви журе да
се склоне у сопствени дом који је “моја тврђава”, затварајући прозорске капке, и само Валам
стоји крај отвореног прозора забринуто гледајући небо. И одједном, у магновењу се на тим
гигантским плочама, да ли због севања муња кроз олујне облаке, да ли због крвавог одсјаја
сунчевог заласка на затамњеном небу, засветлеше црте само њему разумљиве:

“Не убиј...
Не чини прељубе...
Не кради...
..............
Не пожели дома ближњега својега;
Не пожели жене ближњега својега;
ни њиве његове, ни роба његова, ни робиње његове;
ни вола његова, ни магарца његова...”

А даље нечитко. Валам уздрхта и скрете поглед с неба на земљу, пошто његова
привезана магарица, која је, како се испоставило, такође поседовала извесне екстрасензорске
способности, очајнички заурла, покушавајући да отргне узду са сребрним ланцем која је
спречавала њену жељу да од надируће олује што пре збрише из дворишта на сигурније место.
 ***

ДРУГА СЦЕНА
Пустиња. Налети ветра покрећу песак с дина као водом намрешканих. Преко њих се,
отржући се с места и поскакујући на гребенима, потчињен само вољи стихија, врзма ветроваљ.
Узвитлана пешчана прашина заклања сунчеву светлост, лебдећи у ваздуху, и кроз ту копрену
почињу да се назиру тамни обриси стотина и хиљада људи, засталих да предахну крај
беживотне стене.
Заједно с одраслима мноштво деце, стока, најнеопходније ствари и одећа у
завежљајима. Лица људи измождена дугим пешачењем, глађу и жеђу, злобног изгледа. Ни
стока није у бољем стању.
Подаље од заједничког станишта окупила се мања група старешина или главара
дванаест колена тог рода, а пред њима, на малом узвишењу стоји један човек. Његова бела
одежда је једноставна, опасана ланеним појасом, у рукама држи да л` штап, да л` дрвено
жезло.
Прво видимо патњом и злобом изобличена лица тих људи који гневно износе замерке
издвојеном човеку: “Зашто ти и Арон доведосте збор Господњи у ову пустињу да ту помремо и
ми и наша стока? И зашто сте нас извели из Мисира да нас доведете на ово неподесно место
где се не може сејати, где нема ни смокава, ни грожђа, ни нарова, па чак ни воде за пиће?”
Затим камера швенкује на Михаила Казакова, на његов надахнут лик, затим у крупном
плану видимо његово лице и очи у којима се већ не одражавају пред њим окупљени људи, већ
у њима промичу успомене на претходне догађаје. Тамо се кроз копрену пешчане прашине
јавља блиставо светло, а онда облак почиње да се помиче попут људских усана и гледаоци чују
ГЛАС ИЗА КАДРА који улива страх: “Ја сам Господ Бог твој, који те извео из земље
Мисирске, из дома ропства; немај других богова пред лицем Мојим. Ја сам Господ Бог твој,
Бог-ревнитељ који кажњава децу за кривицу очева до трећег и четвртог колена који Ме мрзе, и
творим милост до хиљаду колена онима који Ме воле и поштују Моје заповести. Успните се
Господу ти и Арон. Надав и Авијуд и седамдесет старешина Израиљевих поклоните се
Господу поиздаље. Нека се Мојсије приближи сâм, а они нека се не приближавају, и народ
нека се не успиње са њим.
Мојсије! Успни се Мени на гору и тамо буди; и даћу ти плоче камене, и закон, и
заповести које сам Ја написао њима за наук”.
Затим га успомене носе у Мисир, и он опет стоји пред фараоном и изговара речи које
му је Господ ставио у уста, у складу с тим мења се и слика тако да сада видимо глумца и
чујемо његов глас: “Пусти народ Мој да ми послужи, јер ћу сада послати сва зла своја на срце
твоје, и на робове твоје и на народ твој, да знаш да нико није као Ја на целој земљи; јер када
пружих руку Моју, могах и тебе и народ твој истребити са земље; али те оставих да се
приповеда име Моје по свој земљи”.
Мојсије се присећа свих мука над мукама на које Бог људе удари због фараонове
непослушности. Сећа се оне страшне ноћи када Бог поби све првенце и опет чује “вику велику
по свој земљи Мисирској, јер не беше куће у којој не би мртваца”. Опет види како ноћу фараон
хитно позива њега и Арона те их умољава да се синови Израиљеви устану и оду из његовог
народа, и како Мисирци наваљују на народ да брже иде из те земље јер иначе “сви
изгибосмо”...
Нове жртве му оживљавају у сећању и поново страдају у морској пучини која прогута
“војску и све коњике фараонове”. Преврнута кола, пропети коњи, људска вика, а после, као и
стотинама и хиљадама година пре, величанствено љескање мора и галебова крик над
таласима. И опет у његовим очима лица саплеменика који ишту воде и хлеба, њихово прво
роптање на њега и Арона: “Ви нас изведосте у ову пустињу да читав збор уморите глађу!”, и
он се по први пут оправдава пред њима: “Јер шта смо ми да вичете на нас? Није на нас вика
ваша него на Господа. Шта ћу с овим народом? Још мало па ће ме каменовати”.
А после беше мана небеска којом су се хранили читав дан, али која се ујутру претварала
у смрдљиву мљечкавицу узврвелу од црва. Био је живи сведок онога што се збило с његовим
народом када су кренули путем Господњим. Сâм се учио и учио своје саплеменике, дословно
преносећи заповести Господа. Сâм им је показао како да направе преносни храм за Господа,
тј. Скинију (шатор од састанка) Откровења и жртвеник. Изабрао је међу народом свештенике
 Левите да се старају о Скинији. Волео је свој народ и бринуо о њему, чак се нудећи Господу
да и њега згроми заједно с отпадницима... А чиме су му саплеменици узвратили?
Пророк се присећа онога дана када су у пустињи на њих први пут напали Амаличани,
“и докле Мојсије држаше увис руке своје, надбијаху Израиљци, а како би спустио руке,
надбијаше Амалик и народ његов оштрицом мача”. Четрдесет дана и ноћи се Мојсије налазио
на гори Синајској уз Господа, учећи његове Заповести и изнео је народу две камене Плоче на
којима су прстом Господњим били исписани Његови закони, и шта је затекао?!

***

ТРЕЋА СЦЕНА
Људи увек остају људи независно од тога да ли живе на истом месту на коме су живели
њихови очеви, дедови и прадедови, или су принуђени да се сељакају у потрази за бољом
судбином. Ако завиримо у станиште “расељених лица”, онда у светлу свеопште несређености
ипак можемо посматрати слике из свакодневног живота. Ево Армена Џигархањана (можда
Милан Срдоч), старијег Израиљца који је читавог живота био приморан да непрестано ради
водећи бригу о породици. И сада у близини покушава да измајсторише нешто налик на
привремено боравиште, заклањајући жене и децу од надолазеће пешчане олује. Ни раније,
живећи у Мисиру, није знао за одмор, а да и не говоримо о времену када се породица налазила
у путу.
“Мана небеска је, јашта, добра ствар, али и њу треба сакупити... припремити... и малој
деци у уста ставити. А и квари се брзо... Не можеш направити залихе!”  гунђа он забијајући
каменом дрвени колац у сасушену земљу.
А ево младог Израиљца. Израстао је у снажног, чврстог ратника, али је у доба полног
сазревања дечко маштао о прелепој девојци која неће личити на његове вршњакиње; међутим,
време прође, дечко је одрастао и оженио се Израиљком која му је родила сина по имену
Замрије. Можда ће сада његов син у оним земљама које су им одрасли обећали ипак “срести
девојку, обрвице-полумесеци, на обрашчићу младеж, а у очима љубав?” Али, поново се из
маштања враћа у стварност и опет су пред очима младог ратника беживотна пустиња и људско
комешање у њој.
А ово су угледнији “суграђани”  Кореј, Датан и Авирон, истина, заједно с осталима
још увек нису стекли никакво “грађанство”. Вероватно раније нису били физички радници
чим их је Мојсије уздигао на “руководеће место” и не изгледају горе од “тројице мускетара”,
не толико споља гледано (због несређеног живота), колико изнутра, стојећи у издвојеној групи
са својим “потчињенима” којих се окупило око две стотине. Они једни друге у нешто убеђују,
узбуђено гестикулирајући и камера им се приближава. Сада гледаоци могу чути о чему су
хиљадама година уназад разговарали: “Мојсије, Мојсије! А зашто само он?  пита Кореј не
толико окупљене колико сам себе.  Можда си ти, Датане, видео Господа?” Овај “потврдно”
одмахује главом.
“Можда си ти, Авироне, или ти?”  обраћа се човеку крај себе. На лицу нових
“сведока” јавља се скептично смејуљење, притом један скреће поглед а други га обара доле.
“Па ето  наставља Кореј  видели смо све те “спиритуалне специјалне ефекте”... Дабоме,
облак како се спушта на гору Синајску, а сада у Скинију. “Сав народ виде громове и огањ, и
трубљење, и како се гора димила”... Али чијим је рукама Скинија начињена? Мојсије нас је, је
л` те, по Божјој заповести изабрао из читавог народа и начинио свештеницима... крај “Божјег
храма”! Кô да смо пре тога били “девета рупа на свирали”. Сада се већ сви осмехују, док се
понеко од окупљених и смеје. “Несумњиво  уверава Кореј саплеменике  сила је у њему
неизмерна. Ко би га знао да л` је пророк ил` медијум? Али шта је Мојсије сам, без наших
мачева?! Ми смо побеђивали Амаличане, а он је само руке дизао, кано диригент. Он их спусти
и људи гину, дигне и снага им се враћа. А све је то зато што ратници у њега верују. Кол`ко
наших изгибе, срачунајте? И ради чега? Да сам ја био уместо њега или барем Авирон, није
битно, свеједно бисмо победили непријатеље!” Сви потврдно заклимаше главама.
“Више се и не сећам ко је то од вас говорио да је он и у Мисиру пред фараоном
демонстрирао некаква “знамења”, али зар то само он уме? Бацио је своје жезло и оно се у
змију претворило, али су и жречеви Мисирски исто учинили. Бацили своја жезла и она се
претворише у исте змије. Истина, Мојсијева змија их је потом прождрла, али... Нико не спори,
може он и горку воду претворити у слатку, чак ће и море раставити, али зашто је њему
дозвољено да види Господа и разговара са њим а ми не смемо, а овамо смо народ Господњи?
Зашто обавезно мора постојати некакав посредник? “Специјални ефекти” су добри, не кажем,
али да то он не покушава да нас помоћу својих феноменалних способности претвори у
послушно оруђе за остваривање својих освајачких циљева? Да он то не прикрива именом
Господњим своје “екстрасензорске способности”?
Причинила му се у Мисиру некаква земља у којој теку мед и млеко. Ем сâм кренуо, ем
људе с устаљеног места отргао. И где је та земља, питам ја вас? ” Кореј узима прегршт песка и
баца увис, затим врло уверљиво одувава преосталу прашину са празног длана. “Воду из стене
избити својим чаробњачким жезлом  то да! Али шта је он сâм без наших руку и без наших
мачева? Сећате се када су њега и Арона људи хтели први пут да каменују? Како се само
пожурио да скине са себе одговорност; као, није на нас ваша вика, већ на Господа... Или се сâм
боји или људе застрашује својом силом, китећи је именом Господњим. Размислите, драги
пријатељи, добро размислите о овоме што сам вам рекао!”
Сви почеше да се полако разилазе са “протестног митинга”... Понеко се већ и сложио са
Корејем, понеко не, али је део сумње, да ли у виду страха пред Господом, да ли већ пред
необјашњивом силом Мојсијевом ипак остао у “дубини душе” сваког присутног. Разговор
одраслих слушала су неколицина младића. То беху синови Аронови  Надав и Авијуд и његов
унук Финес. Браћа се загрљена весело упутише у привремено боравиште, осећајући стање “И
ми коња за трку имамо!”, и само су Финесу злобно зацаклиле очи, пошто вероваше Мојсију
као самом Господу Богу, и на његовом погледу завршавамо кадрове ове сцене.

***

ЧЕТВРТА СЦЕНА
Мојсијева аудијенција код БОГА-РЕВНИТЕЉА. Мојсије клечи и помно слуша. По
замисли “режисера” из блиставог облака чујемо само почетке фраза изречених одговарајућим
ГЛАСОМ и претећом интонацијом, док ће гледалац, доживевши емоционалну страву и
извесну информациону нелагодност због недоречености, хтео-не хтео после гледања филма
бити приморан да се обрати Светом Писму да попуни могуће празнине. Дакле, Господ поучава
Мојсија:
“...Огањ у жртвенику да непрестано гори не гасећи се... Ево вам закона о стоци, о
птицама, о свим животињама... да разликујете чисто од нечистог, и животиње које се могу
јести од животиња које не треба јести...
Кад се некоме појави на кожи тела тумор, или лишајеви, или мрља, ако је неко на кожи
тела имао бубуљицу и она зарасла, и на њеном месту се појавио бели тумор или мрља бела или
црвенкаста...
Ако ли неко испусти течење из тела његова... ево вам закона о ономе у кога је течење, у
кога се деси да семе тече што га чини нечистим, ...о мушкарцу или жени, и о мужу који спава
са нечистом...
Не лези са мушкарцем као са женом: то је гадост. Ни живинче никакво немој облежати
да излијеш семе и оскврниш се од њега; ни жена да не легне под живинче: то је гнусно.
Не оскврњујте себе ничим тим, јер су се свим тим оскврнили народи које ћу отерати од
вас...
Ако себи купиш роба Јевреја нека те служи шест година, а седме године нек отиде без
откупа...
Ако ко прода кћер своју да буде робиња, да не одлази као робови што одлазе; ако не
буде по вољи господару својему...
Ко удари човека, те умре, да се погуби, ако ли не буде хтео, него МУ ГА БОГ ДАДЕ У
РУКЕ, одредићу ти место куда може утећи...
Ко удари оца својега или матер своју, да се погуби...
Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби...
Кад се сваде људи, па који од њих удари трудну жену тако да побаци, да плати глобу
коју му муж женин одреди...
Ако би се свадили људи један с другим, па би дошла жена једнога да отме мужа својега
из руке другога који га бије, и пруживши руку своју ухватила га за срамни уд, одсеци јој руку;
нека је не жали око твоје.
 У сабор Господњи да не улази ни утучен ни ушкопљен. У сабор Господњи да не улази
копиле, ни десето колено његово да не улази у сабор Господњи...
Ако се не нађе девојаштво у девојке, тада нека изведу девојку на врата оца њезина, и
нека је заспу камењем да погине... Тако извади зло из себе.
Ако девојка буде испрошена за кога, па је нађе когод у месту и облежи је, изведите их
обоје на врата онога места и заспите их камењем да погину; девојку што није викала у месту, а
човека што је осрамотио жену ближњега својега...
Ако ли у пољу нађе човек девојку испрошену и силом је облежи, тада да се погуби само
човек који је облежи, а девојци не чини ништа, није учинила греха који заслужује смрт. И мада
је девојка испрошена викала, али не би никога да је одбрани...
Ко би год радио посао у дан суботњи да се погуби...
Нека не устаје један сведок на човека ни за какво зло. На речима три сведока да остаје
ствар, али ако би устао против неког лажан сведок, учини њему што је он мислио учинити
брату своме, и тако истреби зло из себе; да се остали чувши то боје и убудуће не чине такво
зло; нека га не жали око твоје: душу за душу, око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу,
тиме да плати”.

Сада ћу се као аутор мало удаљити од основног сижеа да бих “смирио ситуацију”,
пошто читалац може направити извесне неумесне аналогије с напором уложеним приликом
анализе социјалних програма, где је доктор Темњиков у делима “класика” марљиво
проналазио сва “злобно-тенденциозна места” па их обједињавао у ЈЕДИНСТВЕНУ ЦЕЛИНУ,
уобличену тако да буде погодна за поимање. Ваљда ће у понуђеном “сценарију” бити исто то?
Никако! Не смеју се “газити” Заветне Светиње и притом осећати “кобна радост” или други
облици секундарне користи!
С друге стране, ако не обећавам читаоцу “никакав ревизионизам”, онда се могу
појавити друге “бојазни”, пошто је свима познато да, ако на почетку “представе” на сцени тек
онако виси пушка, она ће на крају “представе” обавезно опалити. Несумњиво да сличну методу
користе стручњаци за неуролингвистичко програмирање, пошто ниједна реч у општењу са
пацијентом не сме бити изречена “тек онако”. Ако нека информација која се чула на почетку
сеансе, извесно време остаје недоречена, мисао као да је почета али није логички завршена
(због свакојаких “лирских екскурса” што застрањују од основног сижеа, а можда и зато што је
доктор “једноставно заборавио од чега је започео разговор”...), на крају сеансе се, после
уобличавања одговарајућег информационог ланца од свих карика и извођења логичког
закључка, може испоставити да је добијени резиме неизбежан наставак онога о чему се
говорило на самом почетку. Све ће бити у реду ако се аналитички процес затвара у виду
информационог прстена, циклуса или круга.
Да, погледајте само колико дугачка реченица испаде! Но... управо таква циклична
информација ће поседовати све функције програма, како позитивног тако и негативног. Зашто
је, на пример, “режисер” или “сценариста” (то јест ја) у четвртој сцени започео излагање
Божјих заповести управо од оних закона које сада практично нико не поштује? Не зато да би
потом “пушка опалила”, не зато да изводи аналогије између људских патњи и непоштовања
тих заповести, никако не, већ зато да би читалац (то јест гледалац) схватио да “све тече и све
се мења”, па и “несумњиве библијске истине”.
Дабоме, данас никоме није ни на крај памети да смрћу кажњава “чињеницу
браколомства!” нити, дабоме, наше жене иду без руку ако су силом прилика “прибегавале
таквим аргументима” хватајући увредиоца “за срамни уд”. Па и сам Спаситељ је овако говорио
о насталим променама: “Чули сте да је казано: око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не
противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да
се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; и ако те ко потјера једну миљу,
иди с њим двије”.
Све је то тако, али могу нам приговорити поједини “стручњаци” који су врло пажљиво
читали Нови Завет да Христос такве препоруке није давао читавом човечанству већ само
својим ученицима, тј. дванаесторици апостола, а ти су тек имали “кудикамо жешћу” заштиту
но што је макљажа “око за око и зуб за зуб”. С друге стране, могу приговорити и “ревнитељи
јудаизма”, тј. они за које Нови Завет није истинска доктрина (кô да су увек поштовали све
заповести Петокњижја), јер им је БОГ-РЕВНИТЕЉ завештао Доктрину за све случајеве у
животу и за сва времена, и нова им не треба ни у малом, ни у великом, и то:

“Врачаре не остављај у животу. Ништа не једите с крвљу; не врачајте нити гатајте. Не

стрижите косе своје уокруг и не грдите браде своје. Не обраћајте се призивачима мртвих, ни
врачарима не идите, да се не скврните о њих. Ја сам Господ Бог ваш. Мушко или женско ако
буду призивали мртве или врачали ДА БУДУ УСМРЋЕНИ: морају бити камењем засути. Ако
се некаква душа обрати онима који призивају мртве или врачарима, Ја ћу окренути лице Моје
насупрот таквој души и истребити је из народа њеног. Држите уредбе Моје и вршите их.
Када уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој не учи се чинити гадна дела оних
народа; нека се не нађе у тебе који би водио кроз огањ, ни врачар, ни који гата по звездама, ни
који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар,
ни који пита мртве, јер је гад пред Господом ко год тако чини; јер ти народи које изгониш,
слушају гатаре и предсказиваче (можда зато попа брани обраћање екстрасенсима?). Зато
чувајте добро душе своје; јер не видесте никаквога лика у онај дан кад вам је Господ говорио;
да се не бисте покварили и начинили себи лик резан или какву год слику од човека или жене,
живинчета које је на земљи, слику од какве птице крилате која лети испод неба, слику од чега
што гмиже по земљи, слику од какве рибе која је у води под земљом; и да не би, подигавши
очи своје к небу и видевши сунце, месец и звезде и СВУ ВОЈСКУ НЕБЕСКУ, преварио се и
клањао им се и служио им. НИЈЕ ТИ ТО ДАО ГОСПОД БОГ ТВОЈ. Пророка испред тебе,
између браће твоје, подигнуће ти Господ Бог твој  ЊЕГА СЛУШАЈТЕ; али пророк који би се
усудио говорити што у моје име што му Ја не заповедим да говори, ТАКАВ ПРОРОК ДА СЕ
ПОГУБИ!”

Врло је могуће да се читалац сада може налазити у одређеном стању, питајући се: “Ху
из Ху?” Како разликовати истинског пророка од лажних? Опет понављам да се за све животне
случајеве одговор може наћи код Бога-ревнитеља:

“Ако ли речеш у срцу својем: како ћемо познати реч коју није Господ рекао? Што би
пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не изврши се, то је реч коју није рекао Господ,
него је из охолости рекао онај пророк  не бој га се.” Јасно? А ако рече пророк реч и она се не
изврши? На пример, све речи и знамења која се односе на Христова дела? И за “такве
случајеве” такође има препорука:
 “Ако устане међу вама пророк или који све сања, и каже ти знак или чудо, па се збуде
тај знак или чудо које ти каже, и он ти рече: “Хајде да идемо за другим боговима којих не
знаш, и њима да служимо”  немој послушати што ти каже тај пророк или сањач, јер вас то
куша Господ. А онај пророк или сањач да се погуби (распне?) јер вас је наговарао тајно да се
одметнете од Господа Бога вашег. Ако би те подбадао тајно брат твој, или син твој, или кћи
твоја, или жена на постељи твојој, или пријатељ твој који ти је као душа твоја, говорећи:
“Хајдемо да служимо другим боговима које ниси знао ни ти ни оци твоји”  не пристај с њим
нити га послушај; и нека га не жали око твоје, НЕМОЈ МУ СЕ СМИЛОВАТИ НИТИ ГА
ТАЈИ; ТВОЈА РУКА НЕК СЕ ПРВА ДИГНЕ НА ЊЕГА ДА ГА УБИЈЕ, па онда руке свега
народа; заспи га камењем да погине, јер те шћаше одвратити од Господа Бога твога. Ако за
какав град свој који ти Господ Бог твој даје да у њему живиш, чујеш да су се у њему појавили
људи неваљали између тебе и отпадише житеље града говорећи: “Хајде да служимо другим
боговима којих не познајете” (на пример, када Христос, “идући покрај мора Галилејског видје
два брата, Симона, званога Петар и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху
рибари, и рече им: “Хајдете за Мном и учинићу вас ловцима људи”)  тада истражи и распитај
се, извиди добро, па ако буде истина и доиста се учинила ова гадна ствар међу вама, побиј
мачем све који живе у граду оном, и затри и њега и све што би у њему било, и стоку мачем
побиј; и сав плен из њега скупи насред трга његовог, спали огњем и онај град и сав плен из
њега да буде Господу Богу твоме, да буде вечно у рушевинама и да се никад више не сазида”.

Све у свему “изродима  само смрт и то непоштедно!” Но, Богу хвала, религиозни
фанатизам је такође временом “спласнуо” и сада у истој тој Обећаној Земљи мирно у суседству
један с другим живе не само поједине “сумњиве личности”, већ и читаве религиозне
институције које исповедају другачије религиозне вредности. Обратите пажњу, и то је
чињеница од немалог значаја за признавање да “све тече и све се мења...” Ето, видите зашто је
доктор доспео у “центар кадра”, пошто оно што сам вам наводио као извесне “аргументе” и
“чињенице”, то нисам говорио ја, већ Бог-ревнитељ Мојсију. Дакле, четврта сцена се
наставља.

“Ако во убоде човека или жену, те умре, да се во заспе камењем и да се не једе месо од
њега, а господар од вола да није крив; али ако је во био бодач и јуче и прекјуче, и господар
његов знао за то па га није чувао, те убије човека или жену, во да се заспе камењем, и господар
његов да се погуби. Ако ли роба убоде во или робињу, да да господару њихову тридесет
сикала сребра и во да се заспе камењем.
Ко украде вола или овцу или козу и закоље или прода, да врати пет волова за једнога
вола, а четири овце или козе за једну овцу или козу. Не кувај јарета у млеку матере његове.
Подај Мени првенца од синова твојих, исто чини с волом твојим и овцом твојом, и магарцом
својим; седам дана нека буду при мајци својој, а осмог дана их дај Мени.
А кћи свештеничка која се оскврни курвајући се, скврни оца својега, нека се огњем
спали. Свештеници нека се жене девојком из свог народа, нека се не жене удовицом ни
одбаченом. Нека не скврни семе своје у народу свом.
Кад ти буде тешко расудити између крви и крви, између распре и распре, између ране и
ране, отиди к свештеницима Левитима и потруди се да учиниш све чему те науче; не одступи
од онога што ти кажу ни надесно ни налево. Ако ли ко поступи тако дрско да не послуша
свештеника, такав да се погуби.
 Ако осиромаши брат твој код тебе тако да ти се прода, немој га држати као роба, немој
господарити над њим жестоко. А роб твој и робиња твоја што ћеш имати нека буду од оних
народа који ће бити око вас; и између деце странаца који буду код вас можете куповати да вам
буду ваше власништво, могу их наслеђивати синови ваши после вас као имање; вечно владајте
њима као робовима. Али над браћом својом, синовима Израиљевим, нико да не господари
жестоко. Не вређајте један другога.
Служите Господу Богу вашем и Он ће благословити хлеб твој и вино твоје, и воду
твоју; одвратиће од вас болести... Нико на коме би била мана, ни слеп, ни хром, ни у кога би
био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука, ни грбав, ни
дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут, ниједан човек на коме је
мана не ваља да приступа Скинији; нека не скврни Светилиште Моје.
Страх и трепет Мој послаћу пред тобом; и препашћу сваки народ коме дођеш. Нећу их
отерати од лица твога за једну годину, да земља не опусти и звери пољске се не умноже
против тебе: мало-помало ћу их терати од тебе, све док се ти не размножиш и не узмеш у
посед земљу ову (Хвала Теби Господе што не читаву планету!). А када те уведе Господ Бог
твој у ту земљу с великим и добрим градовима, КОЈЕ НИСИ ТИ ГРАДИО, и са кућама пуним
свакојаког добра КОЈЕ НИСИ ТИ ПУНИО, и са бунарима уклесаним у камену КОЈЕ НИСИ
ТИ КЛЕСАО, с виноградима и маслињацима КОЈЕ НИСИ ТИ САДИО, и будеш јео да се
заситиш, онда се чувај да се не превари срце твоје и не заборавиш Господа. Видеће сав народ
међу којим се налазиш дело Господње; ЈЕР СТРАШНО ЋЕ БИТИ ОНО ШТО ЋУ ЗА ТЕБЕ
УЧИНИТИ. Оборите жртвенике њихове и разбијте стубове њихове, и свете лугове њихове
посеците, и резане богове њихове огњем попалите, и све њихове свирепе идоле истребите и
све њихове висове разорите, јер ти не треба да се клањаш другом богу осим Господа, пошто је
име Његово  ревнитељ. Он је Бог-ревнитељ.
И кад те уведе Господ Бог твој у земљу у коју идеш да је наследиш, и отера од твог
лица многобројне народе, бројније и јаче од тебе (вас ће петорица терати стотину, а вас
стотина тераће десет хиљада), и предаће их теби Господ Бог твој, и поразићеш их, онда их
побиј, не ступај са њима у савез и немој их поштедети. ПОБИЈ СВЕ МУШКИЊЕ У ЊЕМУ
МАЧЕМ; само жене и децу и стоку и што год буде у граду, сав плен у њему УЗМИ СЕБИ И
КОРИСТИ ПЛЕН НЕПРИЈАТЕЉА СВОЈИХ.
Тако чини са свим градовима који су далеко од тебе. НЕ ОСТАВИ У ЖИВОТУ
НИЈЕДНЕ ДУШЕ ЖИВЕ него их затри сасвим. Кад угледаш у робљу лепу жену и омили ти да
би је хтео узети за жену, одведи је кући својој; и нека обрије главу своју и среже нокте своје, и
нека скине са себе хаљине своје у којима је заробљена; и нека седи у кући твојој И ЖАЛИ ЗА
ОЦЕМ СВОЈИМ И МАТЕРОМ СВОЈОМ МЕСЕЦ ДАНА; потом лези с њом и буди јој муж и
она нек ти буде жена; ако ти после не би била по вољи, пусти је нек иде куда јој драго (... куда
би она после тога... могла хтети, није прецизирано. То је опет примедба аутора ове књиге), али
је не продај за сребро и не чини од ње робињу, ПОШТО СИ ЈЕ ОБУЗДАО.
Кад опколиш какав град и будеш дуго под њим бијући га да би га узео, НЕ КВАРИ
ДРВЕТА ЊЕГОВИХ, јер можеш с њих јести, и не пустоши околину, пошто дрво у пољу није
човек да би могло од тебе отићи у утврђење.
А ако ви не отерате од себе житеље земље, онда ће они који од њих остану бити трње у
очима вашим и игле у боковима вашим и потискиваће вас на земљи у којој ћете живети, И
ОНДА ЋУ ВАМА УЧИНИТИ ОНО ШТО САМ НАМЕРАВАО УЧИНИТИ ЊИМА!”
 ***

ПЕТА СЦЕНА
Не само књига већ и филм има своја ограничења на нивоу стваралачких могућности...
На пример, каквим сликама описати душевно и физичко стање Мојсија после боравка са
Господом током четрдесет дана и ноћи, током којих је он неуморно “учио, учио и још једном
учио”, притом не једући и не пијући већ се хранећи само “космичком енергетиком”? Ево га и
сада како седи на падини стрмог брда са две потеже камене плоче у рукама, а кроз извесно
време ће се Пророк вратити свом народу, својој породици, здрав и читав, дугоочекиван и
љубљен, озарен светлошћу истине, но и у тој необичној ситуацији остајући “најчовечнији
човек”, јер је речено о њему у Светом Писму да “Мојсије беше најкроткији од свих људи на
земљи”.
Дакле, гледалац је крај Пророка. Пажљиво посматрамо његову фигуру, његово лице.
Можда ће му очи бити необично изражајне или ће се као принц Хамлет дански премишљати:
“Бити ил` не бити?..” Има се од чега и запасти у одговарајуће стање. Узалудно беше роптати
пред Господом: “Зашто мучиш роба Твога? И зашто не нађох милости пред очима Твојим,
него метну на ме терет свега народа овога? Еда ли ја зачех сав овај народ, еда ли га ја родих,
кад ми Ти кажеш: изнеси га у наручју својем, као што носи дојиља дете, у ону земљу за коју си
се Ти заклео оцима њиховим?” Значи, он ће “бити...” Пророк до краја живота, никако то не
може избећи, пошто је “наредба управе потчињенима закон”. У свакодневном животу то је
свима јасно, али када се дешавају таква... чудеса, узалудно је и опасно по сопствени живот
расправљати се! Но... Готово... Као да се тим поводом коначно смирио, једноставно су му
синула међу осталима и та сећања. Сутрадан, у цик зоре, сешће да све записује у “Заветну
Књигу”, све што је чуо од Господа, и не дај Боже да иједну појединост пропусти, пошто
незнање или грешка може граничити са смртним грехом!
Шта је у поређењу с тим “мана небеска”?! Ту се с неба читава Доктрина сручује... Ето,
живљаху раније у Мисиру, никоме ни на крај памети не беше да се ево ово може, а оно не сме,
да граница између живота и смрти пролази чак и кроз брачну постељу... Како оно рече Господ:
“И ко би спавао са женом кад има време и открио голотињу њезину откривши течење њезино,
и она би открила течење крви своје, да се истребе обоје из народа свога”. Баш тако... “Да се!”
(Брр... Не знам како ви, а ја се једноставно најежим чим помислим шта би се десило свим оним
женама које, љупко се осмехујући, наочиглед читавој светској заједници рекламирају “Олвејз”
или “Олдејз” у случају да те заповести опет поврате пређашњу снагу. Извините, опет сам “упао
у кадар”, али то захтева “Рекламна пауза!”) Настављамо.
“А тек упутства Господа за израду Скиније!  сећа се Мојсије  колико и каквих
петљица мора бити и где, у коликом броју и на каквом платну?.. Каквим златним и бакарним
кукама морају бити та платна састављена, и шта на њима мора бити приказано?.. Каквог
облика морају бити заклопац и свећњаци?.. Па, Господ је углавном све одредио! Све је у
читавом животу “поставио на своје место”, и више не можеш рећи да непознавање закона
ослобађа одговорности!”
Живљаху раније људи, мирно општећи са својим народом и иноплеменицима,
практично се ни по чему од њих не разликујући. Понекад би боље живели, понекад горе од
свих осталих људи. Преносили су, наравно, из поколења у поколење усмене легенде о својим
прецима, али да имају такву “систематизовану Доктрину” обавезну за беспоговорно
извршавање?! Не! Тога раније не беше! Добро је што Господ прстима Својим исписа основне
Заповести на каменим плочама, зар би човек могао све попамтити, макар он сад и био Пророк?
Знао је Мојсије да сусрет са Господом, на коме је морао “учити, учити и још једном учити” ни
изблиза није последњи. Теорија је без праксе мртва, али засад...
Накратко је предахнуо на падини брда доводећи мисли у ред, али негде у “дубини
душе” свеједно немир није напуштао његово биће. Шта ли је тамо са људима? Ево им он носи
“ризницу знања” за све случајеве у животу, све је за њих учинио. Само да и они не изневере
свог Учитеља... Хоће ли у његовом одсуству остати верни основним Заповестима које је
оставио народу пре одласка на “саветовање”? Управо тај немир примора Мојсија да се дигне
на ноге и журно заврши процес силаска са врха брда.
У подножју га је чекао само један човек  Исус Навин. Заједно су се упутили у
станиште. Галаму народа први је чуо Исус и забринуто рекао Мојсију: “Вика убојна у
станишту!” Но, Мојсије је већ знао ШТА ЈЕ ТО, убрзавајући кораке. Не, он је малтене трчао, и
то не више с немиром у “дубини душе”, већ у онаквом стању у каквом... људи журе на
сопствено погубљење. Пророк се начас заустави, окрете главу и рече Исусу: “То није крик
победника нити вапај погођених; чујем певање”.
И заиста, кадрови нас нешто касније приближавају станишту “расељених лица” и тамо,
у одблесцима ватре промичу људске фигуре, чују се песме типа “Удри бригу на весеље...” С
почетка нико није запазио изненадно појављивање Пророка међу играчима који су уз то још и
над собом уздигли златан кип некаквог говечета, и у тим тренуцима, док их је Мојсије
пребледелог лица нêмо посматрао, у његовом погледу, па према томе и на екрану, долази до
трансформације виђеног призора: одећа на људима поче да се постепено претвара у некакве
замазане дроњке, кожа поче да им се одвратно осипа и местимично пуца. У процесу безумног
плеса људи почеше да се претварају у распадајуће покојнике и у тренуцима раздраганих
покрета комади полуиструлелог меса заједно с очима и појединим органима почеше да им
падају под ноге, обнажујући голе кости лобање или удова. Један комад лешине, откинувши се
од једне жене, погоди Мојсија право у лице, и он се сместа прибра враћајући се у стварност.
Привиђење нестаде, а весеље после тога некако сâмо по себи престаде, и тек сад окупљени
народ спази Пророка који као да ниоткуда исксрну пред њима.
Нêма сцена се претвара у звонку тишину околне ноћи и гледаоци чују само пуцкетање
дрва у тињајућој ватри. А сада “стоп-кадар”! Не знам којим бојама се може описати стање
човека коме се у једном трену руши читав свет? Свето Писмо приповеда да се Мојсије
“разгњеви и баци из руку својих плоче, и разби их под гором; па узе теле које беху начинили и
спали га огњем, и сатре га у прах, и просу га по води, и запоји синове Изразиљеве”. Ето, то је
све... Је л` довољно? А како би ту сцену снимио филмаџија?
Можда би све то требало приказати уз примену успореног снимка, и то: Пророк
разјареног лица демонстративно подиже две камене плоче у својим рукама и баца их! Споро се
крећући малтене космичким простором, плоче лете ка земљи и разбијају се у парампарчад о
камење које вири из песка. Крхотине плоча, успорено снимљене, разлећући се на све стране
као од експлозије, лете према људима и они се преплашено склањају од све ближег удара
светог камења. У светлости ватре њихова лица су ужаснута.
Затим, исто полако, у ватру пада кип златног телета, стуб варница се диже увис. Онда
пламени језици лижу екраном, а ГЛАС ИЗА КАДРА опет понавља свима познате истине: “Не
гради себи лика резанога, нити какве слике од твари које су горе на небу или које су доле на
земљи или које су у води испод земље; немој им се клањати нити им служити, јер сам ја
Господ Бог твој, Бог-ревнитељ...” Затим пламен јењава и видимо како окупљени људи
дрхтавим рукама додају један другоме чаше с водом и пију из њих. Попивши “свете водице”
понеки од њих журно беже с места збивања својим породицама. Затим видимо Мојсија коме
прилази Арон.
Рећи да Пророково лице ништа не изражава значи не рећи ништа. Читав његов лик
мора одисати леденим ужасом... О чему се ради?! Ма какав “најкроткији од свих људи на
земљи”?! Не окрећући главу и непромењеног израза лица, седећи крај ватре и не скидајући
поглед с пламених језика, Мојсије само уснама пита Арона: “Шта ти је учинио овај народ, те
га ували у толики грех?” Михаил Бојарски (можда Драган Николић), дошавши до даха и
притом умерено гестикулирајући рукама, почиње да се правда:
“Немој се гневити, господару; ти знаш овај народ да је брз на зло. Јер рекоше ми:
начини нам Бога који ће ићи пред нама; јер томе Мојсију који нас изведе из земље Мисирске
не знамо шта би”.
Мојсије ипак скреће поглед с ватре и гледа на Арона као на осуђеника на смрт. Затим
полако устаје и одлази према вратима од станишта. За њим јурну Арон, спотакавши се у ходу о
некакав камен, али му успе да поврати равнотежу и не падне, већ само процеди “до ђавола”. У
међувремену се Мојсије зауставља на узвишици, подиже две руке према небу, рашири их,
окреће се лицем према људима и каже; “К мени ко је Господњи!!!”

***

ШЕСТА СЦЕНА
Око Мојсија се груписао поприличан број младих ратника, углавном из племена
Левита. Одевени у ратничке оклопе, они ћутке гледају свог вођу, и скоро сваком је припасан
кратак мач, док младе и снажне руке стискају балчаке. Пророк је већ “општио” са Богом-
ревнитељем и кроз неколико минута ће се зачути “наредба врховног команданта”. Тишина у
студију!!! И само одблесци ватре плешу на лицима окупљених.

И Мојсије им рече: “Овако каже Господ Бог Израиљев (пауза која мора доста
потрајати). Прођите тамо и амо по станишту од врата до врата и назад (тишина, тишина,
тишина!), и... ПО-БИЈ-ТЕ... СВАКИ БРАТА СВОЈЕГА, СВАКИ ПРИЈАТЕЉА СВОЈЕГА
(Пророкове очи се притом склапају и његова десница се гестом спушта на главе окупљених.
Интонација гласа постаје налик на “пословну понуду”) И СВАКИ БЛИЖЊЕГА СВОЈЕГА”.
Опет пауза после које он отвара очи и помало неприродно се осмехује; затим погледом обређа
све присутне. Његово лице у трену изобличи гнев одмазде, његови прсти, раширени изнад
људи, стискају се у песницу. Он диже десницу увис, ослобађајући притом два прста који се
устремљују ка звезданом небу, и опет његов глас звучи непоколебиво и узвишено:
“Данас! Чујете ли?! Посветите данас руке своје Господу! Сваки! Чујете ли?! СВАКИ
НА СИНУ СВОМ И БРАТУ СВОМ!.. Нек вам ниспошље Господ... данас... благослов...”
 Дакле, све остало је “ствар технике”. Сцене братоубилачког покоља у станишту
“расељених лица” могу се осликати “по вољи” само ако режисеру не усфали фантазије ни
реквизитеру “црвене бојице”. Лично ја не намеравам да акцентирам пажњу својих читалаца на
процес ликвидације три хиљаде ненаоружаних грађана који погибоше од руке сопствених
рођака. Да ли је међу цивилним жртвама било “деце, жена, стараца и... црнаца”, то не знам, то
се у Старом Завету не прецизира.
Крваву ноћ препуну самртних хропаца и крикова преживелих смењује јутро наредног
дана. Ветар разноси пепео угашене ватре на месту где се синоћ одиграло богохулно весеље,
али из згаришта још увек излећу поједине варнице, устремљујући се у беживотан простор
непрегледне пустиње. На зборном месту се полако окупљају преживели и скоро избезумљени
људи. Нешто касније им прилази Мојсије и каже:
“Јуче љуто сагрешисте; зато сада идем горе ка Господу, еда бих га умолио да вам
опрости грех.” Но, тек што је кренуо на уговорено место сусрета да се обрати с молитвом
Богу-ревнитељу, кадли се зачу ГЛАС ГОСПОДЊИ из беживотног неба, рушећи људе на
земљу, а Мојсија на колена: “Мојсије! То сам Ја, Господ твој, Бог-ревнитељ!” И ту не издржа
Пророк и стаде да преклиње, клечећи и дижући руке ка небу откуд се разлегао ГЛАС ИЗА
КАДРА: “Господе! Опрости им њихов грех; ако ли нећеш, избриши ме из књиге Своје коју си
написао!” Али, Господ одговори Мојсију: “Ко Ми је згрешио, онога ћу избрисати из књиге
Своје; а сада иди, води тај народ куда сам ти казао! ОДЛАЗИТЕ ОДАВДЕ И ТИ И НАРОД!
Послаћу Мог Анђела да иде пред тобом, јер нећу Сам ићи с тобом, зато што си народ
тврдоврат па бих те могао сатрти путем. Ако Ја дођем међу вас, зачас ћу вас истребити! Дакле,
скините накит свој са себе; видећу шта ћу чинити с вама!”
Замислите, читаоче, шта се после тога могло десити... Избезумљени људи, ничице пали,
претворише се у некакве кукавне инсекте, пошто се камера пење увис над стаништем. Неко
поче да бауља по земљи, неко, дигнувши главу, јурну ка преживелим. Вапаји, крици, паника...
Затим све јењава и настаје општа покорност. Људи журно устају, стржу са себе некакав бедан
накит и крећу у колони кроз пустињу, остављајући лешеве својих саплеменика које постепено
замеће песак.

***

СЕДМА СЦЕНА
После извесног времена Мојсије се поновно успињао и с новим плочама проборавио у
аудијенцији код Бога-ревнитеља 40 дана и ноћи. Затим је према датом пројекту била завршена
градња Скиније Откровења, у којој је поставио Арона и двојицу његових синова да служе.
Младићи који су присуствовали на “протестном митингу” ипак су извукли своје закључке...
Крвав обрачун унутар станишта после чега је уследио ГЛАС ИЗА КАДРА није их, изгледа,
одвратио.
Надав управо разговара о нечему с Авијудом. “Слушај  каже један другоме  а зашто
Господ није одмах казнио нашег оца током прављења златног телета? Казна је уследила тек
после Мојсијевог повратка, а покољ над људима извршен је по његовој наредби; и нашу браћу
није убила рука Господња, већ мачеви наше браће... Ево и сад, ми смо својим рукама начинили
Божји Храм. Све је у њему од почетка до краја направљено од сасвим реалних ствари, једино
је огањ у жртвенику свети. Али опет, огањ, “он је и у Африци огањ”. Дрва, пак, што у њему
горе, најобичнија су, а ни жртве паљенице с неба не падају. Најобичнији људи приносе и
“плеће подизано” и “груди обртане”, и предају их у наше руке. На који се то начин
“посвећује”, уопште ми није јасно... Не, ту очигледно нешто није како треба! Хајде да пробамо
да у кадионице ставимо свој огањ и уђемо у Скинију, не говорећи о томе ни оцу ни Мојсију.
Ко ће сазнати да ли је у њима свето угљевље или најобичније?” Речено  учињено!
А у међувремену Мојсије и Арон беху изван Божјег Храма али негде у близини, пошто
зачуше очајничке крике како допиру из просторије Скиније. Истовремено се осврнувши,
спазише пламене језике и дим како у колобарима куља из отвора у средини. Појурише колико
их ноге носе према преносном Храму и, ушавши унутра, спазише језиву слику. На поду су
лежала два унакажена спржена тела и крај њих две растопљене кадионице, док су пламени
језици као пипци или севање муње излетали из жртвеника “лижући” жртве које су се тресле у
самртном хропцу.
Први из Скиније изађе Мојсије и Арон одмах за њим. Његова црна коса и брада у трену
поседеше. Мојсије се смирено обрати Арону: “Сада сам схватио о чему је Господ говорио када
је рекао: “У онима који приступају к мени бићу свет и пред целим народом прославићу се.
Остварило се још једно пророчанство...” Арон је оћутао, изгубивши два сина “у славу
Господа” Бога свога... Можда је осетио да ће наредна жртва бити он, можда је и чврсто
веровао да ни његова смрт неће бити последња, пошто, како песник рече: “Несреће почеше,
спрем`те се за нове!”
Ни помислити да у тим тренуцима зарида пред лицем Господа. А и Мојсије га је на
време упозорио да не сме заједно са двојицом преосталих синова Елеазаром и Итамаром да
открива главу и од жалости раздире хаљине своје, пошто не само да за трен ока може
погинути, него и навући гнев Господа на читаву заједницу. Последњи аргумент коначно убеди
Арона и сузе пресахнуше на његовом лицу. Мојсије наложи да се угљенисани лешеви изнесу
из Скиније ван станишта и тамо сахране.
Арон са синовима по Мојсијевој наредби уђе у светилиште, тамо где се у ваздуху још
осећао мирис спаљеног људског меса. Тамо су Арон и његови синови извесно време смирено и
покорно стајали пред огњем на жртвенику. После неколико минута ћутања Бог-ревнитељ се
обрати директно Арону, одлучивши да настави обучавање, допуњујући оне заповести које је
Мојсије записао: “Вина и силовита пића немој пити... ни ти... ни синови твоји с тобом, кад
улазите у Скинију или приступате жртвенику да не изгинете. То нека вам је уредба вечна из
колена у колено да бисте могли распознавати шта је свето шта ли није, и шта је чисто шта ли
нечисто, и да бисте учили синове Израиљеве свим уредбама које им је казао Господ преко
Мојсија. Ти... и синови твоји... и дом оца твога с тобом... понећете на себи грех због
немарности у светилишту; и ти... и синови твоји с тобом... понећете на себи грех због
немарљивости у свештенству вашем”.
Арон и његови синови беху принуђени да ћутке саслушају нове “придике” Господа и
добро их утуве у главу, бојећи се и прстом да мрдну. Најважније је да им се у “дубини душе”
не јаве осећања налик на најобичнију људску тугу.

***
 ОСМА СЦЕНА
Људи увек остају људи. Људски бол који можда и није сваког дирнуо, свеједно у
свакоме оставља траг. Не беше ниједне породице у којој се текући догађаји не би разматрали
“за кухињским столом”. Притом, по правилу, ако то не би постало општепознато јавности у
виду “горуће теме” или “гласности”, одмазда за бунтовничке мисли и речи не би се
обрушавала на главе “тврдовратих грађана”. Као да Армен Џигархањан (можда Милан Срдоч)
није и раније ишао по дрва суботом? И ништа, не би награбусио. Није га спржио огањ Бога-
ревнитеља, а ето ти га на, испаде да је неко дојавио Левитима и они га увребаше и одвукоше
Мојсију на суд.
Или други случај. Жена, пореклом Израиљка, живећи у Мисиру, роди сина од мужа
Мисирца. Не беше тада забране мешовитих бракова... Током изласка јој муж остаде у
“историјској отаџбини”, док она са сином пође у пустињу заједно са свима. Син је, наравно,
волео мајку, био јој једини ослонац (осим Бога), али није могао ни оца заборавити. Око тога је
више пута имао “међунационалне конфликте” са вршњацима, и једном у “пориву напраситог
гнева” изрече своје мишљење о догађајима који су се у том народу одиграли. И заиста, коме ће
се свидети такав Бог који наређује убијање сопствене сабраће?! Опет би дојављено коме треба
шта се десило, хула на Господа, је л` те, звучи из уста “безбожника”. Ухапсише га и опет
доведоше пред суд.
Мојсије се, да би “испоштовао све формалности” директно обратио “највишем
руководству” и чуо следеће: “Хулитељ имена Господња мора умрети. Сав народ нека га заспе
камењем; ко би ружио име Господње, и дошљак и домородац, да се погуби”. Исто беше
изречено и поводом Армена Џигархањана: “Тај човек мора умрети; нека га сав народ заспе
камењем ван станишта. Реци синовима Израиљевим да протерају из станишта све прокажене и
све који имају течење, и све који су се оскврнули од мртвога, и мушкарце и жене протерајте,
ван станишта их протерајте да не скврне станишта у којима Ја живим”!
Поприлично се накупи жељних да се обрачунају с “неверницима”. Сваки у руци својој
држаше потежу каменчину. Стражари довукоше “грешнике” као овнове на клање. За њима
трчаху рођаци молећи за милост, но “стражари Господњи” овај пут беху непопустљиви. Ове
сцене се могу потанко разрадити. На пример, како мајка покушава да продре до сина,
раздирући на себи хаљине и чупајући себи косе: “Сине! Мили мој! Пустите ме!”  виче. “Оче!
 вичу друге жене.  Деко! Зашто тебе?!” “Пустите га, па он ништа и никоме лоше није учинио
 моли друга  та он је само дрва скупљао...” Али, све беше узалуд, жене беху снажном руком
одгурнуте на земљу!
Ћутке су ишли “болни”, скупивши своје прње, последњи пут се осврћући на сроднике.
Они су све време рачунали на “ефикасност метода духовног исцелитељства”, али их је сада
Господ осудио на смрт од глади у беживотној пустињи.
Осуђенике на смрт одведоше у страну и на наредбу “управе” и уз хушкање светине и
вику жена на њих полете камење. Старији Израиљац ћутке прими ударце и паде први. Један
младић се још бранио, избегавајући “одмазду”, али није дуго издржао. Би оборен добро
циљаним ударцем у главу. Киша камења се обрушавала на њих, избијајући заједно с јечањем и
“црвенило”, а затим је камење, прекраћујући агонију, крваву мљечкавицу “безумних мозгова”
распрскало по песку.
 ***

ДЕВЕТА СЦЕНА
И опет Мојсије чује роптање народа... Досади им, је л` те, “све сама мана те мана”!
Дошљаци међу њима почеше да испољавају лакомост; а са њима и синови Израиљеви сеђаху и
плакаху, и говораху: “Ко ће нас нахранити меса? Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру
забадава, и краставаца и диња, и лука црнога и белога; а сада посахну душа наша, нема ништа
осим мане пред очима нашима. А мана беше као семе коријандрово, народ излажаше и
сакупљаше је, и мељаху на жрвњима или туцаху у ступама, и кухаху у котлу, или мешаху
погаче; а укус јој беше налик на погаче с посвећеним уљем. Мојсије чу где народ плаче у
породицама својим, сваки на вратима од шатора свога”.
“Гласност” је роптање, природно, проследила до самог Бога-ревнитеља. После чега је
уследила наредба да се свим “паћеницима” саопшти следећа “одлука”: “Јешћете меса! Нећете
јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана, него цео месец дана,
докле вам на нос не удари и не огади вам се, зато што одбацисте Господа!”
И гле, “замути се ведро небо”, подиже се ветар, згуснуше се над стаништем црни
облаци и с неба почеше да падају, ко зна зашто не свињске полутке, већ... препелице. Људи
јурнуше да сакупљају мртве птице и слажу их на гомиле око станишта. Затим попут
изгладнелих животиња почеше да их на брзу руку спремају и једу, али... не стигавши да се
засите, почеше да се извијају у страшним грчевима, покривајући се одвратним осипом и
нагрђујућим приштевима по телу и у устима. Муке и помор у станишту “расељених лица”
потрајаху неколико дана.
Преживели су они који се на основу претходног искуства нису усудили или нису стигли
да окусе “дарова Божјих”. Нагрђени лешеви у распадању лежаху на све стране заједно са
трулећим гомилама неочерупаних птица. “И прозва се оно место Киврот-Атава јер онде
укопаше народ који се беше полакомио”. После још једне погибељи и масовне гробнице збор
Господњи крете даље у поход кроз пустињу и најзад стиже на границу обећане земље. Мојсије
изабра по уходу од свакога племена отаца њихових, те скупи 12 људи. “Приче у строју”
замукоше, али свако ишчекиваше и то не само у “дубини душе” у шта се може изврћи ново
“доброчинство у име светле будућности”... Истог расположења беше и већина младића који
кретоше у ухођење.
Да, очараше их земље које су видели! Тамо беше све: и брда, и долине обасјане сунцем,
и грожђе и остало воће чији укус потуцајући се сасвим заборавише. Али... земља беше
насељена другим људима и не беше у њој слободног места за њихов народ... Можда зато што
су “у страха очи велике”, можда због сопственог бедног живота, учинише им се цивили тих
земаља дивовима. Уходе се кроз четрдесет дана вратише у станиште да рапортују о
резултатима “врховном команданту”, изневши му и усхићење од виђеног и бојазан да
исцрпљени и изнурени људи неће бити у стању да надјачају “непријатеље” који те земље
насељавају. Само један ухода не беше сраскида да крене у бој, остали јок!
Испричаше шта су видели и својим сродницима, а ови читавој заједници. Дакле, људи
су “на време схватили” најновију замисао “Мојсија и Ко”. Наста невиђено роптање и већ поста
налик на народни устанак. Беху организовани локални “Совјети” који јавно заговараху одлуку
да опет изаберу “између себе” другог “шефа” и да се под његовим вођством сав преостали род
врати у Мисир. Мојсија, Арона, свештенике и добровољне прирепке осудише на смртну казну
каменовањем! Сви беху до грла сити његових “доброчинстава”! Свима већ поста јасно зашто
их тзв. “Господ” води у ту земљу... Зато да преживели падну од мача тих житеља, да жене и
деца Израиљаца постану робље непријатеља!
Камера нас преноси на други крај станишта, у аудијенцију код Бога-ревнитеља. Мојсије
је опет са Господом, и опет чујемо ГЛАС ИЗА КАДРА: “Докле ће Ме вређати тај народ? Кад
ли ће Ми веровати после толиких знака што Сам учинио међу њима? Ударићу га помором и
ИСТРЕБИЋУ га... и од тебе ћу, Мојсије, и дома твога, учинити народ велик и јачи од овога.
Хоћеш ли?” Али Мојсије рече Господу: “Чуће Мисирци да си Ти, Господе, био усред народа
овог, и ако Ти истребиш народ овај, све до једнога, казаће: НИЈЕ МОГАО ГОСПОД
ДОВЕСТИ НАРОДА ОВОГА У ЗЕМЉУ КОЈУ ИМ ЈЕ СА ЗАКЛЕТВОМ ОБЕЋАО. Опрости
грех народу овому ради велике милости Твоје, као што Си... праштао... народу овому од
Мисира довле”.

Апсолутна тишина! Сасвим “нêма сцена”! Јер, није узалуд Господ изабрао Мојсија за
Пророка. Снашао се човек шта да узврати Богу! Алал му вера! Затим, после разматрања
одговарајућег предлога, опет се чује ГЛАС ИЗА КАДРА: “Праштам... по речи... твојој; али Ја
сам жив, и увек живи име Моје, и сва је земља пуна славе Господње (ако сам Себе не
похвалиш, зар ћеш од тог тврдовратог народа дочекати?!) Дакле, слушај моју нову одлуку: сви
људи који видеше славу Моју и знаке Моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и
кушаше ме већ десет пута, и не послушаше речи Моје, неће видети земље! Само деци њиховој,
која су овде са Мном, КОЈА НЕ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ ДОБРО И ШТА ЗЛО, свим малолетницима
који ама баш ни о чему појма немају, њима ћу дати земљу. У ОВОЈ ЋЕ ПУСТИЊИ
ПОПАДАТИ МРТВА ТЕЛА ВАША, који сте роптали на Мене. А децу вашу, за коју рекосте
да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите, а ваша
телеса мртва ће попадати у овој пустињи, а деца ваша биће пастири по пустињи четрдесет
година и носиће казну за блудодејство ваше по броју дана за које уходисте земљу, на сваки дан
по годину, и познаћете да Сам прекинуо с вама. Ја, Господ, рекох, и тако ћу учинити свему том
збору злому, који се сабрао на Ме!”
Приповедање Старог Завета ни речи не каже о томе каквом мученичком смрћу су
помрла једанаесторица ухода због “ширења рђавих гласина”. Није речено како су у пустињи
током четрдесет година усмрћивани њихови рођаци (мушког и женског пола). Да л` сви скупа,
да л` појединачно нестајући из Књиге Живота, остављаху децу сирочићима која већ засигурно
не знађаху шта је добро и шта зло, и која беху спремна да пожртвовано извршавају све
наредне заповести Бога-ревнитеља. Овде је режисеру и сценографу препуштена потпуна
слобода интерпретације. Е, а ми се враћамо на следећу сцену.

***

ДЕСЕТА СЦЕНА
 “Старије је јутро од вечера”. Сутрадан се метеж донекле слегао. А сем тога, људи ипак
нису могли а да не очекују “реакцију са супротне стране”... Мојсије је “по одобрењу с
највишег места” народу објавио донету одлуку која је поколебала “сложне редове”. С једне
стране, није уследила тренутна одмазда “због побуне”. То је уливало наду. Значи, немогуће је
све одједном уништити. Сложан народ  ипак је то сила! С друге стране, враћати се у Мисир
кад је Обећана земља малтене пред самим носом? А тим пре што нико није хтео да један по
један цркава у пустињи током четрдесет година! Беше донета нова одлука: “Боље умрети
стојећи, него се враћати у прошлост или прихватити “ултиматум” од... бившег руководства!”
Такође одлучише да не искушавају опет Пророкове “екстрасензорске могућности”, намерни да
се “обрачунају” после победе.
Мојсије беше категорички против: “Зашто преступате заповест Господњу? Од тога неће
бити ништа. Не идите у бој, јер нема Господа међу нама, да вас не поразе непријатељи ваши”,
али све беше узалуд. Сада ратницима не беху потребне његове услуге да “руке увис држи”,
уздајући се само у своју сложну снагу. И бојни одреди Израиљаца кретоше да себи освоје
Обећану земљу.
Овде се, осликавајући историјску позорницу војних операција, могу снимити такви
кадрови каквих још не беше ни у једном филму. Да ли је потребно да кажем да се “окршај”
опет завршио масовним крвопролићем? После чега су преживели “Богом изабрани ратници” у
деморалисаном стању побегли, од непријатеља гоњени, на полазно место у пустињу, и на крају
крајева се вратили “у стару колотечину”: главињање и безвољно умирање сред бескрајног
песка.
Лидери и организатори отпора, као и увек, извесно време остају нерањиви и поново
покушавају да учврсте своје позиције. Историја дворских преврата по свему судећи вуче
корене из библијског приповедања. Најчешће су их организовала лица блиска власти,
покушавајући да је између себе поделе.
С једне стране, ту су Мојсије и Арон са двојицом својих синова, с друге стране, Кореј,
Датан и Авирон, тројица наших “мускетара”, као и двеста педесет свештеника-њихових
симпатизера који им се придружише. Мојсије и Ко са становишта материјалних снага
очигледно не претежу.
“А Бог-ревнитељ?”  приговара део окупљених на још једној “тајној вечери”. Кореј
устаје и поново узима иницијативу у своје руке. “Погледајте  каже он  нисте ви богови већ
људи, а опет видите да Мојсије нема подршку међу народом. Није било ниједног случаја да
обични смртници изврше све његове “Божје заповести” које им је износио “на тацни с плавом
линијом”. Имам у виду и плоче, и његову Заветну Књигу. Ако ви не сумњате у то да је тамо
истина која происходи од Господа, ја сумњам у то да ће он и убудуће бити у стању да обучава
људе тако да тзв. “отпадништво” не плаћају својим животима. Није ваљда да то Господ неће
схватити? Интересантно, ко је крив за то што се људи дижу против Господа?
Ал` нам је добар Пророк, ал` нам је добар Учитељ! Колико је живота положено на
олтар? И колико међу нама има праведника? Нек сам ја и “грешник”, нек се и варам, али шта
је лично Мојсије учинио за то да ја поступам праведно?! Ако Господ заиста постоји, шта ће
нам такав посредник који нас раздваја од Бога? Не, пријатељи моји, томе треба одлучно стати
у крај! Нисмо ни ми “нико и ништа”, и Господ нас је себи приближио а не Мојсије. Зашто се
не бисмо докраја зближили са Господом? Ама зато што на том путу стоји тај човек. Није
ваљда да нас Господ неће чути?
 Мојсије  да! Засео у Скинији, ником ни прићи не да, за сваку ситницу трчи да се Богу
жали пребацујући сву одговорност на људе. А шта је он сâм учинио? Свето и беспоговорно и у
првим редовима се потчињава Господу? Само је он међу нама праведник, а сви остали?
Оставио рођака Арона као заменика, а тај ни мање ни више  златно теле направи! Добар
ученик, нема шта! Достојан свог учитеља! И шта им фали? Налазе се усред среде светилишта и
Господа дезинформишу. Значи, исплати им се да све остале претварају у “тврдоврати збор
отпадника” који шире рђаве гласине о Господу. Нека је и тако, ал` ко ће онда чисту истину
Богу-ревнитељу рећи? Чини ми се да сте ми опонирали, питајући на самом почетку нашег
скупа: “А Бог-ревнитељ?”  он се обраћа истој страни са које се чула реплика  е па сутра
идите и све испричајте...” Део окупљених постиђено обори главе, и кроз редове прође некакво
неодлучно гунђање. Кореј сачека да се све утиша.
“Ја сматрам  настави он  да је наступио пресудни моменат! Доста жртава! И Господ и
људи морају на крају крајева схватити шта се код нас дешава и чијом кривицом. Елем, ја не
претендујем на првенство, али већ сутра морамо ту ствар рашчистити. Ако ми скуп верује,
спреман сам да извршим ту свету мисију”. Свима би јасно да је Кореј “већ одавно спреман” и
нико не стаде да предлаже другу кандидатуру. Скуп се заврши и сви почеше полако да се
разилазе по својим домовима.
И наста сутрашњи дан... Корејеве присталице се опет консолидоваше и на скупштину
беху позвани Мојсије и Арон и би им изнет узвратни “ултиматум”: “Доста више да сами
безумно руководите људима! Читав овде окупљени збор, сви су свети! И међу окупљенима је
Господ! Па зашто онда ви себе стављате изнад народа Господњег?!”
Мојсије, стојећи испред окупљених, ћутке и одважно саслуша све замерке и нападе.
Арон седеше оборене главе и ниједном је не диже. Кад “дискусија престаде” реч би дата
Пророку. Мојсије, ћутке се окренувши према Скинији, паде на колена и поклони се
невидљивом Господу до земље. Извесно време остаде у том положају, затим устаде, опет се
окрете окупљенима и рече:
“Доста више, синови Левијеви! Слушајте, синови Левијеви! Мало ли вам је што вас је
Бог Израиљев одвојио од збора Израиљева и приближио к Себи да вршите службу... при
Скинији Господњој, служећи за њих? Он је приближио тебе, Кореју, и сву браћу твоју, синове
Левијеве, а вама би се још и свештенства хтело?!”
Мојсије начини значајну паузу и пређе погледом преко окупљених. За то време Арон
подиже главу и пажљиво погледа Пророка. “Дакле  настави он  принуђен сам да извучем
закључак да сте се ти и читава твоја дружина окупили ПРОТИВ ГОСПОДА!”... Шта ту наста
“у сали”! Немогуће је речима описати: реплике са места, гневни гестови, повици и увреде, баш
као у Државној Думи уз учешће лидера фракције ЛДПР (В.В. Жириновски, лидер Либерално-
демократске партије Русије). Баш као да су окупљени управо ту фразу и чекали од Мојсија.
“Гле само нашег “праведника”! Опет он тера своје! Сад ће нас већ све редом почистити!”
“Старо, старо!”  викаху други. Неко је трупкао ногама, неко звиждао.
Кореј је ћутао, стиснувши песнице и оборивши главу. Кад се сит наслушао негодовања
својих присталица, он устаде и повици у скупштини престадоше. “Мојсије!  обрати се он
Пророку.  Овај пут ћу бити кратак. Ми врло добро знамо и више пута смо се уверили у то да
за тебе, као и за Арона с његовим потомцима, ништа не значе судбина и живот не само
појединца, него и хиљада обичних смртника. “Једним потезом пера” ти пресуђујеш ко је
Господњи а ко не, не сносећи притом никакву одговорност ни пред Богом ни пред браћом
својом. А тек твоји... кукавни испади када наочиглед свима преклињеш Господа да и тебе
згроми заједно с “отпадницима”?! У тим тренуцима ти врло добро знаш да те Господ неће
дирнути, већ ће уништити “отпаднике” које ти на тај начин опет претвараш у “грешнике” и
још једном осуђујеш на истребљење. Ниједан нормалан човек у тренутку смртне опасности
неће преклињати Господа да му се смрт приближи, пре ће бити обрнуто, молиће да га
поштеди. Само си ти једини од свих нас сасвим необичан! Херој! Заштитник! Вешто
смишљено, нема шта... Па нека обични смртници и не виде иза твојих трикова твоје право
лице, али како то да Господ још није схватио такву подвалу? Зар нема ко да каже истину о
теби? Ево сад смо и ми, свештеници, које је Господ приближио... Скинији, доспели у твоју
немилост. Нека је и тако, али то је засад твоја одлука, а не одлука Господа.
А сад саслушај нашу одлуку. Ми не желимо да се приближимо Скинији, већ хоћемо да
се приближимо Господу и кажемо му чисту истину. Ми желимо да отклонимо све препреке
које се нађу на нашем путу ка Богу. Па где су те препреке?! Нема их. Ти једини стојиш са
својим претњама, раздвајајући и нас и обичне људе од Бога. Колико си људи већ уништио?
Немогуће да и ми, свештеници Господњи, паднемо као следећа жртва било из твог хира, било
као резултат твојих интрига! Доста више крви! Људи су из незнања грешили пред Богом, а ти
им у томе никада ниси помагао, пошто ти се исплатило да задржиш сопствену праведност
малтене у једном једином примерку од кога је чак и сâм Господ хтео да произведе читав
народ, уништивши хиљаде људи. Не схватам зашто ниси пристао на то? Вероватно зато што
си свестан колико заправо вредиш, зато што би те пре или касније Господ прозрео, зато што
од подла човека не може потицати свето племе!
Мојсије је “најчовечнији човек” међу нама! Он је “најкроткији од свих људи на земљи”!
Не би било згорег да малко ублажиш своју “скромност и кроткост” у процесу обучавања људи
Божјим заповестима пре него што погреше и да те “скромности и кроткости” придодаш у
процесу етикетирања налево и надесно. Заустави се док не буде касно! Или хоћеш да све људе
који су се пред тобом окупили претвориш у наредну жртву?! Све сам рекао!” Кореј седе на
своје место и “у сали” завлада мртва тишина.
Мојсије, не обарајући главу, ћутке саслуша “дискусију” и Корејев завршни говор,
подиже очи на окупљене и сви у њима спазише некакав нови израз. Притом се Пророк благо
осмехиваше. Окупљени стекоше утисак да се он чак некако опустио, као да се после дугог и
заморног пута Пророк вратио у родитељски дом. Кореј се лецну и, окренувши се према суседу
здесна, шапатом изговори: “Чему ли се то осмехује?! Некакав црни хумор...”
“У реду  рече Мојсије  урадићемо овако. Сутра нећу ја, већ Господ показати ко је
Његов, и ко је свет да би га приближио Себи; и кога Он изабере, тога ће и приближити Себи.
Ево шта да урадите: Кореје... (пауза) и сва дружино његова... (пауза, притом се он по први пут
неколико пута поклонио свима окупљенима) узмите себи кадионице и метните сутра у њих
огња и метните у њих кâда пред Господом...” Арон у том тренутку подиже поглед на Мојсија,
покуша да устане и нешто му каже, али му Мојсије, не прекидајући говор, стави руку на раме и
примора га да опет седне. “И кога изабере Господ онај ће бити свет. Јесмо ли се договорили?
Исто то учиниће и Арон са синовима својим...” Он окрете главу према Арону и значајно га
погледа. Арон опет обори главу и више се није “излетао”...

***
 ЈЕДАНАЕСТА СЦЕНА
Сутрадан је одушевљење владало само међу Корејевим присталицама. Деморалисани
ратници и чланови њихових породица беху сасвим равнодушни према насталој
конфронтацији, не стајући ни на чију страну. Кореј и његова дружина се приближише улазу у
Скинију и стадоше крај ње. Датан и Авирон не пођоше “на зборно место” премда су синоћ од
Мојсија добили личне позиве. “Нећемо да идемо!  углас рекоше.  Мало ли је што си нас
извео из земље у којој тече мед и млеко да нас побијеш у овој пустињи, него још хоћеш да
владаш над нама? Јеси ли нас одвео у земљу где тече мед и млеко, и јеси ли нам дао да имамо
њива и винограда? Хоћеш ли очи овим људима да ископаш?! Нећемо да идемо!”
Мојсије се врло расрди и то не зато што је био принуђен да опет саслуша оно чега се
сит наслушао синоћ... Тек, све у свему, расрди се и готово! “Судбина ће те и на пећи лежећи
пронаћи”, доша` ти “на зборно место”  не доша`; али свеједно Мојсије сматраше за потребно
да се помоли за њихове грешне душе те се поново обрати Богу-ревнитељу: “Не обраћај
погледа Твог на речи њихове  преклињаше Мојсије  ниједног магарца нисам узео од њих,
нити сам коме од њих учинио какво зло...”
Дакле, ствар је сасвим рашчишћена. Кореј са дружином од укупно двеста педесет људи
налази се крај Скиније, сваки с кадионицом у руци. “А Датан и Авирон изашавши стадоше
сваки на врата од шатора свога са женама својим и малом децом својом”. Изађоше из својих
шатора Корејеви рођаци, знатижељно посматрајући збивање, гледајући главу породице
окруженог свештеницима. Обични смртници се окупише подаље и скоро без икаквог
занимања посматраху шта се дешава.
Мојсије с Ароном и двојицом његових синова изађе из Скиније Откровења. Пророк се
опет обрати свима окупљеним: “Преклињао сам Господа и не једном понављао: Боже, Боже
духова сваке пути! Један човек згреши а Ти се гневиш на читав збор? Ви знате шта се десило
синоћ, и шта се сада дешава... Али после овога што ће се сада... десити (он начини значајну
паузу, подигавши руке према небу па их затим спустивши себи на груди и склопивши)
познаћете да ме је Господ послао да чиним сва ова дела. Ово не чиним самовољно, како тврде
Кореј и његова дружина”. Народ равнодушно гледаше Мојсија и његове супарнике. Мојсије
настави: “Ако ови помру... (пауза) као што мру сви људи (после ове фразе он рашири руке и
поклони се) и ако буду... покарани као што бивају покарани сви људи, није ме послао Господ!
Молим сав збор да одступи од шатора... тих безбожника и не додирујте ништа што је њихово,
да не изгинете са свих грехова њихових”. Гомила се још више повуче у страну, суседи
престрашено узмакоше од шатора Датана, Авирона и Кореја. Над стаништем завлада гробна
тишина.
Мојсије после изнуђене паузе настави: “... ако ли Господ... (пауза) нешто ново учини, и
земља отвори уста своја и прождре их са свиме што је њихово, и сиђу живи у пакао, онда
знајте да су ови људи увредили Господа, и да...” Мојсије хтеде још нешто да дода, кадли у тај
час почеше уистину фантастична збивања... Тло задрхта под ногама људи и многи “гледаоци”
крикнувши попадаше на земљу. Лица Кореја и људи окупљених око њега мртвачки
пребледеше, но нико од њих не паде. Сваки свештеник се несвесно ухвати за своју бакарну
кадионицу као да покушава да се рукама задржи о некакав невидљиви штап. Међутим, већ у
наредном трену сви зачуше тутњаву и хуку која се потмуло уздизаше однекуд из дубине
земље, а онда око места где стајаху шатори Датана, Авирона и Кореја из земље почеше да
избијају пламени језици, расипајући огњене варнице и колобаре дима.
Кореј виде како му се породица ускомеша, покушавајући да се ишчупа из ватреног
прстена, али узалудно... Датан и Авирон су сопственим рукама заклањали своје жене и децу од
надируће ватрене стихије. Крици, стењање жена, стараца и деце помешаше се с ужаснутим
узвицима скамењених “гледалаца”, и у следећем трену се, после новог удара, разјапи земља
под запаљеним шаторима међу којима су људи грозничаво тражили излаз из пламена,
избацивши у небо нови стуб варница и колобара дима.
Кореј се трже из обамрлости, испусти кадионицу и појури према месту где се до пре
свега неколико тренутака налазио његов дом, али се уто јави још једно знамење. Из зјапећег
кратера лизнуше пламени језици налик на оне који су убили двојицу Аронових синова.
Лебдећи над земљом, они као да загледаху около, тражећи међу људима оне који су Скинији
принели туђи огањ, и откривши жртву, зариваху се у њу као пламене муње. Људи крикнувши
падаху на земљу, грчећи се у самртном хропцу.
Кореј застаде и осврну се да види шта се збива и ту се један од огњених мачева зари у
њега. Кадрови “филмске хронике” нам потанко осликавају ту сцену. “Перјаница” се скамени
као да је добио ударац гвозденим ножем у леђа. Његове избечене очи буквално искочише из
очних дупљи, а лице му преплави ужас нељудских мука. Из његових груди се отрже први
неразговетни крик и он, уздигнут на једно метар и по од земље, у агонији, раширених руку и
ногу, грчећи се, настави да виче као жива жртва на огњеном ражњу. Кожа на лицу и рукама му
прште. Из отворених пукотина на људском телу заједно са крвљу покуљаше дим и пламени
језици, падајући на земљу у мноштву варница заједно са “црвенилом”. Изнутра сасвим
сажежен, Корејев леш се нешто касније сручи на земљу и расу кô угарак. Црна унакажена
глава, откинувши се од трупа, откотрља се под брежуљак и заустави крај димеће кадионице
коју Кореј беше испустио.
Пламени језици као из црног кратера провирише из очних дупљи угљенисане лобање и
муњом ударише у њу, топећи бакар. Скамењени Израиљци који су посматрали ту сцену,
вриснуше и прснуше куд који, свако у страху за сопствени живот, ужаснуто гледајући на
земљу којом су грабили тамо-амо, бојећи се сваког свог корака, као да би могао бити
последњи, као да се земља опет могла отворити под њиховим ногама и прогутати их сваког
појединачно или све заједно.

***

ДВАНАЕСТА СЦЕНА
Зар се стање тих људи могло назвати новим роптањем на Господа? Таман посла.
Деморалисани обични смртници, тргнувши се из претходне скамењености, поставши живи
сведоци новог знамења и масовне мученичке погибије саплеменика, налазили су се, дабоме, у
стању стреса. Људи несумњиво беху узрујани, јер је немогуће никако не реаговати на то што се
збило. Но, то не беше ропот већ агонија потенцијалних жртава. Свако се осећао као наредни
кандидат, а већ осуђени или умирући човек не може а да се “не батрга” пред претњом коначне
погибије.
 Док је Мојсије издавао последње налоге да му с бојног поља покупе двеста педесет
истопљених бакарних кадионица и преостало угљевље избаце из њих, свако од преосталих
људи се о злу своме забавио. За то време кадионице беху очишћене и прикупљене на једно
место. Мојсије нареди да се од њих направи још један жртвеник Богу-ревнитељу, пошто је
мученичком смрћу њихових власника бакар стекао необична света својства. Мислим да су
гледаоци схватили зашто су овога пута Арон и двојица његових синова остали здрави и
читави. Сада се ни друга непозвана лица неће усудити да приносе сопствено кађење “пред
лице Господње”. Нека сви извуку исправне закључке да им се не деси исто што и Кореју и
његовој дружини. По Мојсијевом мишљењу, а можда “по замисли самог Бога-ревнитеља” о
томе су и морали мислити људи који беху живи сведоци протекле одмазде а не трагедије!
Угљенисане лешеве највероватније побацаше у згасли кратер. Дакле, људи ипак не
извукоше одговарајуће закључке и почеше да “безумно ропћу”. Бог-ревнитељ позва Мојсија и
Арона у аудијенцију и опомену: “Уклоните се из тога збора да их одмах потрем!” Зар се могло
у то сумњати?! Требало је некако зауставити тај процес који је “Кренуо!” и Мојсије опет поче
да се усрдно моли, једноставно више не налазећи речи за убеђивање. Но, гнев Господњи ипак
пређе границе Скиније и међу људима опет започе мучан помор.
На телима им се појављиваху гадни приштеви из којих избијаху огњени вихорови те у
грчевима умираху. Мојсије иђаше по станишту, а саплеменици пружаху руке своје према њему
и молећиво говораху: “Ево умиремо, погибосмо, сви погибосмо! Свако ко се Скинији
Господњој приближи, умире: нећемо ли сви морати да помремо?” Нагледавши се људске
патње, Мојсије пребледелог лица уђе у Скинију и издаде Арону следећи налог: “Узми брзо
своју кадионицу и метни у њу огња с новог жртвеника и пожури ка збору и заузми се ставши
између мртвих и живих, можда то помогне...”
Арон тако и учини те појури из све снаге умирућим људима и... О, чуда! Помор преста.
То беше први и највеличанственији феномен методе “духовног исцелитељства”, без обзира на
то што четрнаест хиљада људи сутрадан би сахрањено у “масовну гробницу” кратера који се
још хладио, те земља и приштеви на људима затворише своје утробе. После дана жалости
преостале “потенцијалне жртве” скупивши своје прње опет кретоше у даље потуцање по
беживотном песку пустиње која се пред њима простирала, свако ишчекујући свој усуд.
Пред њима је четрдесет година странствовања за њихову децу и индивидуална смрт
што ће неминовно задесити њихове родитеље. Нико од старијег поколења већ неће видети
Обећану земљу, обећану им још у Мисиру на самом почетку изласка. Зар би они послушали
Мојсија и покренули се с устаљеног места знајући да их чека неминовна погибељ? Никада!
Боља је и мученичка смрт од руке Мојсијеве или од руке Господње (свеједно), али у Мисиру а
не у овој проклетој пустињи! Јесу ли о томе мислили Кореј или Датан? Или они које је земља
прогутала, или они што се препеличјим месом загрцнуше, или они у које се зарише мачеви
сопствене браће? Зар они могу сада устати из пакла? Никакав бог то није у стању...
Дабоме, сами су криви, шта им је то требало да гунђају. Али, касно је сада извлачити
исправне закључке, пресуда ће неминовно бити извршена! Сада не треба мислити на своје
бедне остатке већ на децу своју. Нека она буду жива и здрава и нека Господ за њих учини оно
што ономад читавом народу обећа.
По библијској приповести наредна жртва би Арон. И то не зато што “љубитељи
кримића”, препознавши у описаним догађајима “сличан сиже”, претпостављају да је Арон као
главни сведок “превише знао” те што су му у ситуацијама када беше потребно јединство и
гвоздено владање собом, “живци попуштали”... Ствар је у томе што је “Гласност”  подмукла
ствар. То је увек “батина са два краја”. И ако удари с једне стране, треба очекивати ударац на
супротној обали. Сваки информациони систем мора бити уравнотежен, тим пре ако је у
надлежности Бога-ревнитеља.
На сваком нивоу руководства је познато да потчињени не смеју имати ни трунку сумње
у објективност одлука и уредби шефова, те зато никаквих “миљеника” у служби не сме бити!
Значи, нема: “Милутину  полутину”. Тако ће бити исправније. Побуна Кореја и његове
дружине, наравно, није смела проћи “тек онако” за Мојсија и Ко. Сасвим је немогуће сложити
се с тим да је садашњи Пророк са све својим садрузима никакав руководилац или уопште
некакав тамо непријатељ Господу и људима. То би значило “бацити сенку на Себе Самога”.
Јадни Кореј није имао у виду ту “психолошку особеност” играјући на карту “шефове
необавештености о заменику који најблаже речено не одговара функцији на којој је”.
Али, не сме се превидети ни значај чињенице “Гласности” која је оскврнила оне
приближене Богу! Ту се... мора наћи сопствени “повод за отпуштање” пошто искусан
“руководилац” управо у таквом случају никада неће сачувати “министарски кабинет” у пуном
саставу. Наредни догађаји су послужили као повод за успостављање информационе равнотеже.
Народ је, лутајући пустињом, опет посустајао од глади и жеђи, и опет му дрско паде на памет
да гунђа на своју чемерну судбину. Сада се враћамо крају друге сцене где Мојсије, стојећи на
узвишици, слушаше притужбе људи окупљених око њега.
У ситуацију се изненада умеша ГЛАС ИЗА КАДРА. Притом Господ није придавао
значај гунђању људи, већ је нашао за сходно да без икаквог претходног или потоњег
кажњавања задовољи њихове потребе: “Мојсије!  рече Господ.  Узми жезло и окупи збор и
нека Арон... каже да ова беживотна стена напоји људе и стоку”. Речено  учињено! Људи се
окупише код падине стрме стене. Пред њима је сасвим сметено стајао Арон који је требало да
свима наочиглед изведе чудо. Хајде-де да је Мојсије, на то је народ... већ навикао, али Арон...
Зашто? Можда је и Мојсије понешто схватио и за сваки случај решио да прискочи брату у
помоћ? Не знам, али десило се буквално следеће, јер Арон рече: “Слушајте, непокорни, зар...
ми да вам из ове стене воду изведемо?” “И диже Мојсије руку своју и удари у стену жезлом
својим два пута, и изиде вода многа, те се напоји народ и стока његова”. Затим се опет зачу
Глас Господњи: “Зато што Ми не веровасте и не прослависте Ме пред очима синова
Израиљевих, нећете увести народ овај у земљу коју му дајем!” Обратите пажњу, читаоче, “не
веровасте” и “нећете увести”. То је речено персонално и Мојсију и Арону.
Ето ти га на! Ето ти... “воде Мериве”! Обећање  лудом радовање! “А какве везе с тим
имамо Арон и ја?! Та народ је гунђао, а ми смо учинили све како си Ти наредио!”  Мојсије
хтеде да узвикне, али се на време пресече. Знао је да је расправљање узалудно... После
извесног времена Господ нареди Мојсију да припреми Арона за смрт. “Арон ваља да се
прибере к роду своме, јер неће ући у земљу коју дајем синовима Израиљевим, јер... не
послушасте заповести моје на води Мериве (Sic!!!). Узми Арона и Елеазара сина његова, и
изведи их на гору Ор пред читавим народом; и свуци Арону хаљине његове и обуци их
Елеазару сину његову, па ће се Арон прибрати и умрети онде”.
Дакле, нова сцена на стрмом брду. Дабоме да је ситуација за Арона била безизлазна, и
он пред смрт схвати све, зашто је управо њему као новом “чудотворцу” било наложено да
избије воду из тог камења. Он би могао и да не “запада у мењшевички опортунизам”, и да
изговори сасвим другу фразу, на пример: “Именом Господа Бога наређујем овој стени да
напоји људе!” Али ако би он те магијске речи изговорио неодлучно, могао би бити оптужен за
бунтовничку сумњу, а ако одлучно, онда би могао бити оптужен да претендује на несвојствене
му способности (ништа мање од Кореја), док у случају да почне да се правда  могу му рећи да
га је Господ искушавао. Све у свему, ни тамо ни `вамо. Свеједно  смрт. У праву је Господ,
одједном из чиста мира и Мојсије и Арон постадоше... непокорни, престадоше да верују Богу,
а самим тим “не прославише Господа пред очима синова Израиљевих” који, како испада, у
дотичној ситуацији испољише више вере и покорности. Доказни предмет је јасан, пресуда не
подлеже жалби!
Сада Арон стоји као отпадник окружен саплеменицима, скинуо је са себе свете хаљине,
и само се за једно моли  да његов син, одевен у његове хаљине, што још чувају Аронову
топлоту, буде непоколебив док посматра његову смрт. Не знам да ли је Елеазар схватио очево
стање, вероватно је схватио и осетио оно што се никаквим речима не да исказати.
Ни Аронова смрт није потанко описана па се зато у филму може интерпретирати “по
сопственом укусу”. На пример: Арон, последњи пут погледавши сина свога, скрене поглед на
окупљене људе и у том трену као да му се невидљиви мач зарива у груди. На кожи му се
појављује дубока зјапећа рана из које бризга млаз крви. Арон се несвесно хвата за оштрицу
невидљивог оружја, али му се на рукама само отварају дубоке ране које крваре. Он се полако
спушта на колена, а затим пада на окрвављену површину стене. Камера се диже увис и
гледаоци виде како Арон лежи у локви крви чији обрис очито подсећа на профил оног златног
телета кога је једном начинио да би разонодио тај “на зло брзи народ”.

***

ТРИНАЕСТА СЦЕНА
Само Бог зна шта су све путем претрпели Израиљци, изашавши из Мисира и
потуцајући се пустињом наредних четрдесет година. За то време су појединачно или у мањим
групама помрли сви одрасли житељи, али су одрастала њихова деца и унуци, који већ за други
живот нису ни знали. Постепено су се претварали у послушно, дириговано племе пустињских
ратника, спремних да попуне “Књигу грдњи Господњих” новим подвизима. У васпитавању
младог нараштаја коришћене су све методе како “штапа” тако и ”колача”.
Господ их је, као за инат, водио кроз земље насељене њиховим рођацима. У давна
времена су њихови саплеменици по заповести Господа освајали земље у којима су сада живела
њихова крвна браћа, синови Исавови, Господом благословени. Затим би се странствујући
Израиљци враћали у пустињу где би умирали преостали родитељи, и опет би пролазили кроз
благословене земље синова Лотових.
Мојсије је доживео дубоку старост и сада о протеклом времену прича унуцима својим
(и гледаоцима): “Прође тридесет осам година. Нестаде у збору читав род оних који су ишли у
рат. Како им се клео Господ, Његова рука беше на њима да их истреби из збора све док сви не
изумираше међу народом. А када нестадоше сви који су ишли у рат и изумираше међу
народом, тада ми рече Господ: “Ти ћеш данас прећи преко међе Моавске код Ара, и доћи ћеш
близу синова Амонових; немој им пакостити ни заметати боја с њима. Устаните, идите и
пређите преко потока Арнона; гле, дао сам ти у руке Сиона Аморејина цара Есевонскога и
земљу његову. Почни узимати наследство и од данас зарати с њим. Почињем задавати страх и
трепет од тебе народима под целим небом; који год чују за те, дрхтаће и препадаће се од тебе!”
 Пророка пажљиво слушају унуци оних људи, чији лешеви су већ одавно иструнули у
пешчаним динама бескрајне пустиње. Млади нараштај са занимањем слуша Мојсија коме није
преостало још много живота на овој земљи и који по заповести Господа никада неће ни видети
Обећану земљу, још на самом почетку изласка обећану му. Мојсијева сећања се приближавају
данима крвавих окршаја његовог праведног племена са безбожним народима који насељавају
околне земље. Да, сада се са таквим људима могло ићи у битку, и они својим подвизима нису
осрамотили име Бога-ревнитеља.
Сада се нису само олујни облаци наднели над град као предзнак предстојећих окршаја,
и није само локални пророк Валам тај који зна шта ће се одиграти. Страх, животињски страх,
незнано откуд нахрупео, увуче се у душу сваког житеља. После те олује готово је с њиховим
смиреним и одмереним животом. И врло, врло брзо прекинуће се и сâм живот тих људи
осуђених на покољ.
Дакле, прва битка је почела и успешно се завршила. Израиљци су, понети победом,
освајали нове и нове градове и околне земље, не заборављајући притом да чувају воћке. Они
приношаху плен своме Господу, коме је шта допало од златних ствари: ланчиће, наруквице,
прстење, наушнице и “остале потрепштине”. Цитирам из праизвора: “А беше свега злата што
принесоше Господу тисућници и стотинари, шеснаест хиљада седам стотина педесет сикала. А
ратници задржаше себи што који беше запленио. И беше плена што оста од плена који
заплени војска: шесто седамдесет пет хиљада оваца, седамдесет две хиљаде говеда, шездесет
једна хиљада магараца, женскиња што не беше познало човека, свега тридесет две хиљаде
душа, а од тога део Господу тридесет две душе” (истина, није описано шта с тим душама
учинише, претварајући их у данак).
Даље се Мојсије у својој причи присећа: “И изиде пред нас Сион цар Есевонски и сав
народ његов на бој, и даде нам га Господ Бог наш у руке наше, и убисмо га са синовима
његовим и свим народом његовим, и узесмо тада све градове његове, и побисмо људе по свим
тим градовима, и жене и децу, НЕ ОСТАВИСМО ЖИВА НИЈЕДНА, само стоку запленисмо за
се и плен што беше по градовима које узесмо.
И даде нам Господ Бог наш у руке наше и Ога цара Васанскога са свим народом
његовим, и разбисмо га и не остависмо му ни једнога жива, и узесмо тада све градове његове;
не би града кога не узесмо, шездесет градова, сав крај. Сви ти градови беху утврђени зидом
високим, вратима и преворницама, осим других места без зидова врло много; и све их
раскопасмо, као што учинисмо Сиону цару Есевонском, побивши по свим местима и људе и
ЖЕНЕ И ДЕЦУ, а сву стоку и плен по градовима запленисмо за се”.
Мојсије седи крај ватре, ноћ се спушта на равницу. Око њега деца помно и са
занимањем слушају причу деке Мојсија. Очи им блистају, одражавајући пламен, на лицима се
јавља осмех и одушевљење због подвига њихових очева. “Стварно  мисли Мојсије  они не
знају шта је добро и шта зло. Ваистину је у праву Господ наш, Бог-ревнитељ!” “Но, време је за
спавање, већ је пао мрак, ма-арш кућама!”  командује Пророк и дечурлија се разбежа, свако
на своју страну.

***
 ЧЕТРНАЕСТА СЦЕНА
Људи увек остају људи независно од стеченог васпитања, било да се налазе у земљама
на којима су живели њихови очеви, дедови и прадедови, било да се потуцају беживотном
пустињом. Сваки човек свеједно нешто и наследи. Замрије је волео своју мајку и оца, али их се
слабо сећао. Оца убише ноћу заједно са другим саплеменицима (чини се, по наредби
Мојсијевој) пре много година, док је мајка умрла заједно са другим мајкама током њиховог
бесконачног “путешествија” и он чак и не зна где је сахрањена.
Замрије не беше жењен, и то не зато што крај њега не беше младих и лепих девојака.
Он машташе о другој невести која не личи на Израиљке. А имађаше и пример пред очима 
Мојсија. Ни пророк не беше ожењен својом, већ Етиопљанком. Прође много времена, и
Мојсијева пророчанства се остварише. Они освајаху земље и Замријева се машта такође
обистини. Он срете своју суђену. Име јој беше Хазвија. Девојка беше пореклом Мадијанка и
беше знатно млађа од њега, али се они заволеше и почеше заједно да живе. Прича о њиховој
љубави и међусобним односима могла је бити прекрасна. Требало би је врло живописно
истаћи у светлу свеопштих “кошмара и ужаса”, јер има ли сад иједног филма без еротских
сцена?
Гледаоци виде како мушкарац и жена, малаксали од љубави, смирено тону у сан на
брачној постељи. Летња ноћ, звездано небо, пун месец. Сребрнаста светлост продире у собу,
осветљавајући прекрасно тело младе жене и мишићаву фигуру мушкарца крај ње... Али, у
станишту “врховног команданта” опет нема мира. Мојсије је окупио све судије Израиљеве и
издаје им одговарајуће налоге: “Бог се опет разгневи на нас  претећи констатује  народ наш
стаде чинити прељубу са кћерима Моавским. Обавештен сам да су наши ратници који су са
тим женама ступили у везу, учествовали у приношењу жртава боговима народа тог. Господ
нам наређује да узмемо све главаре народне и ОБЕСИМО ИХ ГОСПОДУ ПРЕМА СУНЦУ.
ДУЖНИ СТЕ ДА СВАКО УБИЈЕ СВОЈЕ ЉУДЕ који су прионули уз Велфегора!”
Међу свештеницима се налазио Аронов унук Финес, Елеазаров син. Он је лично
познавао Замрија и његову жену. Можда му је Финес и завидео, а можда је, као и у детињству,
фанатично волео Мојсија и увек се трудио да извршава његове налоге, и малтене генетски, као
што су чинили његов деда и отац, Финес се учио да потискује “у дубини душе” све друге
људске наклоности. Општи налог он није могао примити никако другачије до као наредбу
издату лично њему.
Финес ћутке устаде, узе у руку своје копље и упути се на познату адресу... Месечева
светлост и даље обасјаваше заљубљене. Аронов унук се бешумно ушуња у њихову собу и стаде
крај постеље. О чему је мислио у том тренутку Финес, пре него што је заспале пробо копљем,
то не знамо. Али, “све опет дође на своје место”. У његовим очима су, као и у детињству,
одблесци ватре. Он опет види фигуру Мојсија окренутог према људима, и опет чује његов
глас: “К мени, ко је Господњи!!!” Финес се, уздрхтавши, прену из наврле му визије и опет
погледа заспале. Тренутак касније његово лице се изобличи гневом одмазде, као да је изашао
на бојно поље и спазио пред собом наоружаног непријатеља; његова рука одважно стисну
копље и он га, више ни о чему не мислећи, зари Замрију у трбух.
Израиљац чак и не крикну. Крв бризну на женино тело и трже је из сна. Она ужаснуто
врисну, али други ударац прободе и њену утробу. Те “вартоломејске ноћи” на такав или сличан
начин (по библијској приповести) би ликвидирано двадесет четири хиљаде заспалих или
задремалих “отпадника”.
Сутрадан је Мојсије одавао почаст свим ратницима који су учествовали у том
“окршају” са “безбожницима”. Бог-ревнитељ се Финесу лично захвалио на служби, рекавши
Мојсију: “Финес син Елеазара сина Арона свештеника одврати... гнев мој од синова
Израиљевих. Ја не истребих синове Израиљеве у ревности Својој! Мојсије!  настави Господ.
 Заратите са Мадијанцима и бијте их! Освети се Мадијанцима и после ћеш отићи народу
свом...”
Дакле, нови бој, последњи... бој, који он мора организовати, а онда... Да, “све има своје
време, све има свој трен. Смешан је и ветрењасти старац, и младић сталожен”. Но, те речи ће
бити изречене знатно касније и у сасвим другој земљи (А.С. Пушкин у “Посланици Каверину”).
А сада у Мојсијевим очима гледаоци поново виде пламене језике, разорене градове, стоку коју
једни ратници истерују, док за то време други стржу златне украсе са жена, заривајући у њих
кратке мачеве. Видимо како је једна жена зграбила своје дете (мушког пола) и стисла га на
груди, и како јој притрчавају двојица Израиљаца и истовремено мачевима пробадају и њу и
сина, притом се погледавши усхићеним очима. Дим, згаришта, крици и јечање, али у умирућем
граду гледоци опет виде недирнуто процвало дрвеће и воћке.
Један од окршаја је завршен. Заробљену петорицу царева Евина, Рокома, Сура, Ура и
Ровока ратници изводе ван градске капије. Затим их убијају мачевима, задајући мношво “рана
нанетих хладним оружјем”, а после унакажене лешеве по Мојсијевој наредби вешају на дрвеће
где има да се “клате” под налетима ветра све до заласка сунца и тек после тога ће стражари
дозволити избезумљеним рођацима да их сахране. Мојсије заједно с Елеазаром и осталим
свештеницима прегледа заробљенике. Али шта је то?! Пророк је опет незадовољан!
Он опет сазива тисућнике и стотинаре пристигле из рата и постројава их у једну врсту.
Они још нису стигли да замене своје оклопе умацкане људском крвљу. Ознојена лица су ту и
тамо замазана чађу и испрскана црвенилом. Понеко журно брише физиономију или отреса
колена. Али... Сви замреше. “И рече Мојсије: “А ШТО ОСТАВИСТЕ У ЖИВОТУ СВЕ
ЖЕНЕ?! Та оне по речи Валамовој наведоше синове Израиљеве да згреше Господу  и он
показа руком на заробљенице  ЗАТО САДА ПОБИЈТЕ СВУ ДЕЦУ МУШКУ, И СВЕ ЖЕНЕ
ПОБИЈТЕ, КОЈЕ СУ ПОЗНАЛЕ ЧОВЕКА, а сву децу женског пола која не познаше човека
ОСТАВИТЕ У ЖИВОТУ ЗА СЕБЕ!”
Сцене сортирања заробљеника и суровог обрачуна са мајкама које стискају уз себе своје
синове, могу бити ништа мање “упечатљиве”, али ја више нисам у стању да “забиберујем”,
скрупулозно се држећи приповедања Библије. Премда је то и Свето Писмо, извините, не
могу...

***

ПЕТНАЕСТА СЦЕНА
Дакле, збило се Валамово пророчанство које је предсказао Валаку цару Моавском:
“Ево, народ ће устати као силан лав, и као лавић скочиће; неће лећи докле не поједе лова и
попије крви побијених”. Наравно, Мојсију није све баш тако глатко испадало ни са новим
поколењем. Наследност се ни за тридесет осам година, без обзира на “спартански начин
живота” ипак не може сасвим потиснути.
За предстојећи војни поход преко Јордана требало се својски припремити, пошто
претходне “војне операције” нису биле ништа друго до “пробни балон”. Тридесетак царева
који се морају клатити на дрвећу још увек су живи, а да и не говоримо о оној количини говеда
и остале стоке која... ко зна зашто још увек припада “безбожницима”. Све златне и сребрне
украсе још увек на себи носе “потенцијални покојници”, док се њихова деца (мушког пола)
безбрижно играју на улицама градова који им више не могу припадати. А колико друге деце
(женског пола), која још нису познала човека, налазећи се у периоду полног сазревања,
бесмислено фантазира, враголасто зиркајући на своје поцрнеле и мишићаве... покојнике?!
Све у свему, посла преко главе! Лако је песнику говорити: “И вечни бој. Мир можемо
само сањати...” Авај, све су то “речи, речи, речи”! Ето ти га на, треба се у бој опремати, кадли
у Богом изабраном народу опет громогласно проговори “тежња ка мирном животу”. Срећа те
Бог-ревнитељ није у току. Изађоше, разумеш, пред јасне очи Пророкове синови Рувимови и
синови Гадови и моле да им Мојсије дозволи да те сићушне земље заправо освојене током
обуке узму у посед, пошто је земља ослобођена од безбожника, је л` те, погодна за стада, а “...
робови твоји, о врло поштовани Мојсије, Елеазару, главари и сав најсветији зборе, имају...
стада. Кад бисмо ми... наишли на благонаклоност у очима твојим... Дај земљу ову робовима
твојим у посед. Не води нас преко Јордана...”
Гадови једни дабили! “И рече Мојсије синовима Гадовим и синовима Рувимовим:
браћа ваша ће поћи у рат, а ви ћете остати овде? Зашто одвраћате срце синова Израиљевих од
преласка у земљу коју им Господ даје? Тако су поступали очеви ваши. Уместо отаца ваших
устадосте ви, НЕСОЈУ ГРЕШНИКА, да још појачате јарост гнева Господња на Израиља?!
Опет ће нас у пустињи оставити и упропастићете сав народ овај!!!” Ко би с њима изашô на
крај?!
Но, историја са Корејем ипак је Мојсија нечему научила. Не може се с тим народом
лепим, тај ни скромност ни кроткост не разуме! Али, Богу милом хвала, и људи су исто
научили да је на Пророков гнев најбоље: “где он оком  они скоком”. Не прође ни пет минута,
а синови Гадови и Рувимови, уместо првобитног предлога да остану иза Јордана, нагло
променише одлуку и... изјаснише се за то да се први наоружају и пођу испред синова
Израиљевих у бој! “Ми ћемо први јурнути у окршај  рекоше  а деца наша... нека остану у
утврђеним градовима... због безбедности од житеља те земље”.
Видидер, “казнени батаљон” се у ходу окренуо за сто осамдесет степени! Што не
мућнусте кефалом својим пре тог “вађења”... Због какве то “безбедности” и од којих то
“житеља”? Неће ваљда покојници напасти на вашу децу у утврђеним градовима? Добро, де...
Ево вам последњих Пророкових речи: “Ако ви то учините, ако наоружани пођете у рат пред
Господом, и пређе сваки од вас наоружан преко Јордана пред Господом и пред Израиљем,
биће земља ова ваш посед. Ако ли не учините тако, згрешићете и знајте да ће вас стићи казна
за ваш грех. Градите себи градове (а шта ту има да се гради када су други већ све изградили?
После масакра једино можда окречити и то је све...) и торове за овце ваше и... учините што је
речено устима вашим”.
“Гле, ала им се само очи цакле. Све ће учинити што им кажем  мисли Мојсије  само
“жешће” с њима треба, “жешће”... Њихови очеви су с поводом и без повода с камењем у
рукама на мене насртали, а овај “несој грешника”! Уф!.. Чек`дер мало! Гле, клањају се,
унатрашке, унатрашке се повлаче и све понављају: “Робови ће твоји учинити како наређује
господар наш; деца наша, стада наша, жене наше и сва стока наша... остаће овде... у градовима
Галадским... А робови ће твоји, сви, наоружани као ратници, поћи у рат, како каже господар
наш...” А-ха. Та-ко, сасвим друга ствар! Намучих се, разумеш, све овај народ на рукама кô
дадиља носајући. Уморио сам се, часна реч, уморио... А предстоји још толико посла! Требало
би опет организовати митинг, пред окршај осоколити ратнике. Све у свему  послови,
послови, послови... Да, сем тога, можда ми ипак успе да Бога-ревнитеља наговорим да укине
своју одлуку поводом “и после ћеш отићи народу свом”? Можда ми Господ дадне “одобрење с
највишег места” да заједно с народом овим пређем преко Јордана?”
И мољаше се Мојсије говорећи: “Господару, Господе! Почео си показивати робу Твоме
величину Твоју и силу Твоју, и крепку руку Твоју... Дај ми да пређем и видим ту добру земљу
која је иза Јордана, и ону прекрасну гору Либан”.
Међутим, ГЛАС ИЗА КАДРА се разгневи на Мојсија и рече: “Престани! Никад Ми
више о томе не говори. Изиди на врх Фазге и погледај очима твојим према мору и северу, и
југу, и истоку, и погледај очима својим зато што ти нећеш прећи преко Јордана тог. И дај
уредбу Исусу, и окрепи га, и потврди га”.
Дакле, гледаоци виде Мојсија на врху брда. Пред њим се у даљини пружа долина.
Ближе обзорју, пратећи кривине планина и брда, одмерено носи своје воде река Јордан, а тамо
даље је, у модрој измаглици, дотичући крај ведрог неба, оивичавајући границе Обећане земље,
спокојно море. У долини пасу безбројна стада оваца и волова која засад не припадају његовом
народу. На једној узвишици се уздиже велелепан град са зидинама које нису препрека његовим
ратницима, а иза тих зидина... Толико свега да буквално остајеш без даха! Брзо, врло брзо ће
до тих зидина у првим редовима стићи синови Рувимови и синови Гадови. Чик нек не дођу!
Да, о томе се може маштати, стојећи на наредном стрмом брду, али се лично за Мојсија та
машта никада неће остварити...

***

ШЕСНАЕСТА СЦЕНА
Млади, издржљиви ратници у пуној ратној спреми са тисућницима и стотинарима на
челу стоје у збијеним редовима пред читавим светим скупом. Поред Мојсија је Елеазар, у
чијим рукама је “Заветна Књига”, здесна је Исус Навин. Крај Елеазара је Финес. У позадини су
свештеници и главари рода овог. Мојсије стоји налакћен на две камене плоче, а пред њим је
бакарни жртвеник сачињен од кадионица које су некада припадале очевима и дедовима ових
ратника. Огањ стално гори у жртвенику, и варнице његове излећу у звездано небо заједно са
димом најновије жртве.
Пламени језици крвавим одблесцима плешу по Мојсијевом лицу и рукама и он
понавља: “Ево уредбе и закона које се морате трудити да извршавате у земљи коју ти Господ,
Бог отаца твојих, даје у посед, у све дане колико ћете живети на тој земљи. ИСТРЕБИТЕ сва
места где су народи које освајате служили боговима својим, на високим брдима, и под сваким
разгранатим дрветом, ОБОРИТЕ жртвенике њихове, и РАЗБИЈТЕ стубове њихове, и резане
богове њихове ОГЊЕМ ПОПАЛИТЕ, ИСТРЕБИТЕ име њихово од места тог. ПРОКЛЕТ био
ко учини вајани или ливени кип, ГАДОСТ ПРЕД ГОСПОДОМ, ДЕЛО РУКУ УМЕТНИКА.
Сав ће се народ огласити и рећи: амин! ПРОКЛЕТ био ко ружи оца и матер своју. И сав ће
народ рећи: амин! ПРОКЛЕТ био ко дирне међу ближњег свог. Проклет био ко тајно убије
ближњег свог. ПРОКЛЕТ био ко узима мито да би убио душу и пролио крв невину! И сав ће
народ рећи: амин!”
Ратници после сваког изреченог проклетства код речи “амин” дижу своје мачеве и у
хору потврђују своју спремност, понављајући “Амин!” Мојсије наставља: “Ако ти, када
пређеш преко Јордана у земљу коју Господ Бог ваш даје... вама, будеш слушао глас Господа
Бога твог, Господ ће пред тобом поразити непријатеље твоје који устају на тебе, једним путем
ће они иступати против тебе, а на седам путева ће од тебе бежати. И учиниће те Господ да си
глава, а не реп, и бићеш само горе, а нећеш бити доле, ако се будеш повиновао Заповестима
Господњим. Ако ли не будеш слушао гласа Господња и не будеш се трудио да извршаваш све
Заповести које ти данас заповедам, доћи ће на тебе све ове клетве и стигнуће те. ПРОКЛЕТ
ћеш бити у граду, и ПРОКЛЕТ ћеш бити у пољу. ПРОКЛЕТ ће бити плод утробе твоје и плод
земље твоје. ПРОКЛЕТ ћеш бити кад долазиш и кад полазиш. Послаће Господ на тебе помор,
удариће те сухом болешћу и врућицом, грозницом, приштевима, шуљевима, крастама и
сврабежом од којих се нећеш моћи исцелити. Удариће те Господ лудилом, слепилом и срцем
страшљивим.
Оженићеш се, а други ће спавати са твојом женом, сазидаћеш кућу, а нећеш живети у
њој. Пустиће Господ на тебе и на потомство твоје зла чудесна, велика и трајна, болести љуте и
дуге. И све болести и сва зла која нису записана и сваку болест записану у Књизи Закона овога
пустиће на тебе. И као што се Господ радовао добро вам чинећи и множећи вас, ТАКО ЋЕ СЕ
ГОСПОД РАДОВАТИ ЗАТИРУЋИ ВАС И ИСТРЕБЉУЈУЋИ ВАС. И расејаће те Господ по
свим народима с једнога краја земље до другога краја земље. Али у оним народима нећеш
одахнути, нити ће се стопало ноге твоје одморити. Даће ти тамо срце страшљиво, очи
ишчилеле и душу изнемоглу.
И рећи ће сви народи: зашто Господ тако поступи? Колико је велика јарост гнева
Његовог! И рећи ће: зато што напустише завет Господа. Нека међу вама не буде човека који би
се, ЧУВШИ РЕЧИ ПРОКЛЕТСТВА ОВОГ, похвалио у срцу своме, рекавши: “Бићу срећан
премда ћу ићи по вољи срца мога”. Сви ви данас стојите пред лицем Господа. Главари
племена ваших, старешине ваше, судије ваше, сви Израиљци, деца ваша, жене ваше и
дошљаци твоји који се налазе у станишту твом, од дрвосече до водоноше, да приступе завету
Господа Бога твог и КЛЕТВЕНОМ ДОГОВОРУ С ЊИМ.
Јер заповест ова коју ти данас заповедам није недоступна за тебе нити је далека за тебе.
Она није ни на небу, да би се могло казати: “Ко би се уместо нас на небо попео и донео нам је
и дао нам да је чујемо те бисмо је извршили?” Нити је преко мора, да би се могло казати: “Ко
би уместо нас море прешао и донео нам је и дао нам да је чујемо те бисмо је извршили?”, но је
веома близу теби реч ова: она је у устима твојим и у срцу твом.
Ево сам ти данас понудио живот и добро, смрт и зло. За сведоке пред вама позивам
данас небо и земљу: живот и смрт сам ти понудио, благослов и проклетство. Изабери живот,
да би живео ти и потомство твоје, љуби Господа Бога твога и СЛУШАЈ ГЛАС... ЊЕГОВ!”
Мојсије ућута. Његов лик се у тим тренуцима преобрази скоро до непрепознатљивости.
Крвави пламени језици се распламсаше. Он подиже десницу над плочама, испружи је напред,
широко рашири прсте. Његове очи се намах затворише, али кад их потом отвори, то не беху
његове очи, и он рече, али то не беше његов глас: “Не убиј!”  изговори Пророк.
 И сада гледаоци виде скоро исти такав израз у очима ратника који стоје пред њим.
Камера се приближава једном од њих. У крупном плану видимо лице младог Израиљца, онда
видимо његове очи у којима се прво виде одсјаји пламена са жртвеника, а онда ватра захвата
читав екран, и кроз њену копрену почињу да се назиру нове сцене суровог обрачуна са мирним
житељима града. Чујемо крике и јечање, видимо људе који беже и како према њиховим леђима
лете копља. Затим све поново заклања ватра, па су опет, обрнутим редоследом, у крупном
плану људске очи, исто продуховљено лице младог ратника, и опет Мојсијеве очи:
“Не чини прељубе!”  апелује Пророк. Камера после тих речи клизи по Учитељевој
руци озареној крвавим одблесцима и уноси се у лице следећег ратника. Опет су у крупном
плану очи, онда кроз одсјаје пламена трче војници Господњи, истржући из мајчиних руку
њену кћер, обарајући жену на земљу. Онда девојци наочиглед војници пробадају жену
мачевима. “Ништа  мисли ратник  нека мало плаче. Одвешћу је у свој шатор, скинуће са
себе одећу у којој је заробљена, сву упрскану крвљу родитеља, срезати своје нокте, оплакати
оца и мајку највише месец дана, а онда ће постати моја жена... Ако ми се ова не свиди,
одвешћу у шатор другу!”
Следећи одсјаји ватре одражавају се у очима суседног, и после изговарања наредне
заповести: “Не кради!” на екрану се појављују кадрови који показују како наоружани делије
стржу наушнице с ушију или одрубљују главе и прсте да би скинули огрлице и прстење.
Фигура Мојсија окруженог свештеницима појављује се на окрвављеној земљи, и мимо њих у
строју пролазе ратници који им гордо бацају под ноге напљачкане драгоцености. Онда све
прекрива пламен са жртвеника.
После читања наредне заповести: “Не пожели куће ближњега свога, ни слуге његова, ни
слушкиње његове, ни вола његова, ни магарца његова, нити ишта што је ближњега твог” на
екрану се појављују војници који истерују стоку из туђих дворишта у опљачканом граду,
сатерују у један чопор и гоне урлајуће животиње градским улицама посејаним људским
лешевима.
Затим синови Рувимови и синови Гадови чисте освојене куће, бацајући у таљиге
окрвављена људска тела заједно са “грађевинским шутом”. Истовремено у двориште улазе
жене и њихова деца, знатижељно и усхићено разгледајући свој будући дом... Завршено је
њихово бесконачно странствовање по пустињи!
Дакле, наш “филм” се ближи крају. Завршни кадрови се кроз одсјаје са жртвеника
одвајају од светог метала. Погледи гледалаца као да се уздижу над окупљеним људима заједно
с варницама што одлећу у небо. Сада све окупљене на митингу видимо као из птичје
перспективе, постепено се крећући над земљом, тамо, где пратећи кривине планина и брда,
одмерено носи своје воде река Јордан.
“The End”

***
 ЗЛОЧИНИ И КАЗНЕ

Дабоме да се приче из “Књиге грдњи Господњих” могу наставити. Материјала за

следеће “филмове” под условним називом “РЕВНИТЕЉ-2”, ”РЕВНИТЕЉ-3” итд. има више
него довољно. У наредној епизоди се, на пример, може испричати како је заносна Рава
сакрила у својој соби непријатељске, тј. пардон, Божје уходе, што је довело до потпуног
физичког истребљења житеља читавог града, док је она са породицом остала жива и, без
обзира на то што је била курва, ипак је Рава ушла у збор Господњи и дуго времена тамо мирне
савести живела и прича о њој је во вјеки вјеков записана у Светом Писму.
Или се врло “живописно” може приказати прича о томе како је један од ратника,
извесни Ахан, узео понешто од опљачканих ствари за лично коришћење, а то овај пут није
требало чинити, пошто је у проклетом граду све морало бити уништено, тј. град, његови
житељи и све што је у њему по наредби “врховног команданта” спаљено је огњем. Истина,
сребро и злато, и посуђе бакарно и гвоздено унесоше у ризницу Господњу, али Ахан, проклет
био, ипак понешто затаји за себе.
Како ли је само дошао на такву помисао! “Све што беше у граду  приповеда Свето
Писмо  и мушкарце, и жене, и младо, и старо, и волове, и овце, и магарце, све побише мачем”
(осим Раве и њене породице), а тај... блесан реши да некакве дрангулије сакрије код себе! И
шта из тога испаде? Као прво, Израиљци изгубише наредну битку, што се није смело десити, и
током бекства изгибе кошмаран број ратника  читавих тридесет шест људи. Какав ужас!
Као друго, Бог-ревнитељ је поставио Исусу, наредном Пророку, “ултиматум”: “Нећу
више бити са вама, ако не истребите међу вама проклетника. Па ко се нађе да је украо
проклето нека се спали огњем и он и све што је његово...”
Дабоме, би спроведена темељна истрага, “претркељисаше” практично сав народ и
најзад се докопаше Ахана. Искрено признање у дотичном случају није ублажило кривицу,
премда постоји таква Заповест о покајању у “Заветној Књизи”, но пресуда беше већ унапред
донета те не подлеже жалби. Ахана са свом његовом имовином, “синове његове и кћери
његове, и волове његове, и овце његове, и шатор његов, и све што беше његово” изнесоше ван
станишта. У наредној епизоди могу се потанко описати сцене о томе како стражари Господњи
усмрћују одрасле, жене, децу, старце (и црнце као послугу), засипајући их камењем, а затим
унакажене лешеве људи и животиња заједно с имовином поливају некаквом запаљивом
течношћу и пале. Гомила нагорелог камења која, како приповеда Свето Писмо, и дан-данас
стоји, послужила је као још један споменик у славу Господњу.
Пошто су Израиљци опет истребили зло “међу собом”, Бог-ревнитељ се поврати од
жестине гнева свога. Житељи Гаја, који су бранили свој град и уништили тридесет шест
непријатељских ратника, следећу битку су коначно изгубили, и дванаест хиљада лешева (не
само мушкараца, већ и жена и деце) све је поставило на своје место! Среће су имала само
говеда и ситна стока, јер су заједно с осталим пленом братски подељени, пошто је овај пут
таква била воља Господња, док је град до темеља уништен, да се не би и у овом колену синова
Израиљевих опет јавила “тежња ка мирном животу”.
Цара Гаја, исекавши га мачевима, обесише о дрво, где се његов унакажен леш морао
“клатити” под налетима ветра до заласка сунца. Извукавши “на сунцу просушено тело” из
омче, стражари Господњи га засуше камењем, начинивши још један споменик у славу
Господњу који, кажу, и дан-данас стоји. После наредне битке заробљена су петорица нових
царева који су, очекујући своју судбину, држани у пећини под стражом.
Гледаоцима се могу показати ти заробљеници, приказати успомене сваког од њих на
ранији миран живот и последње догађаје који су се одиграли са њима и њиховим народом.
Затим би требало приказати сцену погубљења у којој је директно учествовао сам Исус Навин,
нови Пророк. Он је лично и персонално показивао вођама ратника који су учествовали у
погубљењу како треба усмрћивати заробљенике. Пре него што се безбожник докрајчи, треба
(цитирам): “станите ногама својим на вратове овим царевима. И они приступише и стадоше им
на вратове ногама својим. И Исус им рече: ”Не бојте се и не ужасавајте се; будите одлучни и
храбри, јер ће тако учинити Господ свим непријатељима вашим на које заратите”. Потом их
поби Исус и погуби их, и обеси их на пет дрвета, и остадоше висећи на дрветима до вечера”.
Затим су унакажени и оскврњени лешеви царева бачени у пећину где су се до
погубљења налазили, и улаз у пећину је опет затрпан камењем налик на масовну гробницу да
послужи као још један споменик у славу Господњу. На исти или сличан начин беше погубљен
тридесет један цар чија имена су заувек записана у Старом Завету, али све до данашњег дана
те “крунисане особе” нису рехабилитоване. Династија Николаја Романова је с те тачке
гледишта имала више среће, можда зато што постоји битна разлика између “Богом изабраног
народа” и “обичних смртника”, то јест Иванова, Петрова и тако даље, који “све досад врага да
ишта разумеју из приповедања Старог Завета, покушавајући да свако на свој начин тумаче
прочитано!” Је ли тако или не?
На завршетку епизоде може се показати како Исус Навин праведно дели освојене земље
међу дванаест колена синова Израиљевих, отпуштајући их “у шаторе њихове и благослови их:
”С великим благом враћате се у шаторе своје  рече он у завршном говору  са стоком врло
многом, са сребром и златом и бакром и гвожђем и оделом врло многим; ПОДЕЛИТЕ ПЛЕН
узет од непријатеља својих с браћом својом. И дадох вам земљу КОЈЕ НЕ РАДИСТЕ, и
градове КОЈЕ НЕ ГРАДИСТЕ, и у њима живите; из винограда и маслињака, КОЈЕ НЕ
САДИСТЕ, плодове једете. Зато сада бојте се Господа и служите му верно и истинито. Ако ли
вам није драго служити Господу, изаберите себи данас коме ћете служити: или богове којима
су служили оци ваши с оне стране реке (Исус се живо сећа како је Арон начинио златно теле и
догађаја који су уследили после наредбе Мојсијеве), или богове Амореја у чијој земљи живите;
а ја и дом мој служићемо Господу!”
Обраћајући се “Књизи о Судијама” приповедање се може наставити даље у новим
епизодама “РЕВНИТЕЉА” о каснијем “праведном” животу сваког од дванаест колена која су,
без обзира на сву претходну необичну историју свог народа, наравно, избегавала заповести
Господа, пошто “у те дане не беше цара у Израиља; сваки је радио оно што му се чинило
исправним”. Зато је Бог-ревнитељ био принуђен да распрши своју пажњу, али знатно је теже
стићи сваког “отпадника” него руководити сложним збором, и подвизи у славу Господњу
извођени су скоро на нивоу сцена из свакодневног живота. Можда то није толико занимљиво
ни током читања ни током снимања филма, али и тамо има поприлично крвавих “кухињских”
сукоба.
На пример, извесни Аод, нови спаситељ Израиљаца, доспева у летњу собу новог цара
Моавског и каже му: “Имам да ти кажем, царе Еглоне, реч Божју”. Када цар уста, Аод потеже
левом руком својом и узе мач од десног бедра (тј. начини маневар за одвраћање пажње) и
сатера му га у трбух, рекавши притом: “Ево ти реч Божја”. Тако зари да уђе и балчак за
оштрицом, и сало се (тј. дебели трбух царев) склопи за мачем, те не може извући мача из
трбуха, и изиде нечист (тј. пробуразио је цара све до дебелог меса!). “Потом изиде Аод у
предворје, и затвори за собом врата одаје и закључа”.
Извршивши терористички акт, Аод успешно побеже и сакри се, а цареви стражари су за
то време мислили да њихов господар тако дуго не излази зато што “ваљда иде напоље у клети
до летње собе” (тј. засео у нужнику). Следећи терористички акт над војводом Сисаром
извршила је херојска жена, извесна Јаиља у тренутку када је покушавао да се спасе бекством,
изгубивши битку против побуњеног народа Израиљаца који су уочи устанка служили цара
Ханаског због грехова својих претешких (збило се Мојсијево проклетство). Међутим, синови
Израиљеви вапише ка Господу, покајаше се и он их ослободи.
Сисара побеже устаницима и, као што увек бива, покуша да се сакрије код жене са
којом је, по свему судећи, већ одавно био у вези. “И изиде Јаиља у сусрет Сисари, и рече му:
“Склони се, господару, склони се код мене; не бој се”. И он се склони код ње у шатор, и она га
покри покривачем”. Сисара јој рече: “Дај ми мало воде да се напијем, јер сам жедан”. Јаиља га
не напоји водом, већ млеком, уљуљка га, смири његов страх, и када он паде у сан, жена узе
колац од шатора и маљем га сатера... заспалом човеку у главу тако да његову безумну тинтару
прикова за земљу!
Гедеон, наредни предводник Израиљаца који је ослобађао свој народ од последица још
једног “отпадништва”, обрачунавао се са својим непријатељима млатећи их трњем и драчом.
Затим се, после коначне победе над безбожницима, он и његов народ вратио мирном животу и
“стадоше живети и иметак стицати”! Лично Гедеон имаше седамдесет синова, “јер имаше
много жена”. Његова историја нам живо сведочи о злочину и казни или о покајању и награди.
Друга прича сведочи о “обрачунима унутар врсте” између појединих кланова племена
Израиљевих, у финалу које беху затрти скоро сви синови Венијаминови. Као повод за
братоубилачки рат опет је послужила сасвим “кухињска прича”. Један Израиљац се враћао
кући заједно са својом иночом и преноћио у неком свратишту. Групи малолетника се прохте
да се иживљава над путником, али се газда снашао да заштити мушкарца избацивши из куће
његову иночу, те су се малолетници целе ноћи “забављали” над јадном женом, силовавши је
до смрти.
 Сутрадан муж тако оскврњен леш младе жене “узе и исече с костима на дванаест
комада” и посла локалном поштом (делове женског тела) у све крајеве Израиљеве као
материјални доказ њеног сагрешења и сагрешења синова Венијаминових. Казна је сместа
уследила. Првог дана одмазде Израиљци, ујединивши се, уништише две хиљаде синова
Венијаминових, другог дана изгибе осамнаест хиљада, трећег дана  двадесет пет хиљада,
наредног  до тридесет хиљада, онда  осамнаест хиљада, и последњег дана  двадесет пет
хиљада људи.
Сем тога, они разорише читав град, побише мачем и људе, и стоку, и све на шта
наиђоше, и све што се налазило на путу до наредних градова огњем спалише остављајући, по
свему судећи, само воћке. Притом је одмазда вршена под руководством Бога-ревнитеља,
пошто му се народ сваког дана плачући обраћао са молбом: “А можда је доста?”, али Господ
беше неумољив, као и у пустињи, сурово сузбијајући све тежње ка “мирном животу”. Уз
дозволу Господа би одлучено да се преживели мушкарци из племена Венијаминова, њих
неколико стотина, ипак не истребе већ сачувају за размножавање, али су за то, природно,
затребале жене. С тим у вези Израиљци опет кретоше у рат и поразише житеље Јависа
Галадова. У бој крете дванаест хиљада људи којима би наређено: “Све мушкиње и све
женскиње што је познало човека побијте, МАЧЕМ ПОБИЈТЕ И ЖЕНЕ И ДЕЦУ, а девојке
остављајте у животу”.
После битке је у станиште дотерано зарад размножавања четири стотине бираних
девојака. После је ваљда била и свадба... За наставак прича из “Књиге грдњи Господњих”
може се узети још доста сижеа који могу гледаоцима “заголицати живце”. У Старом Завету
има “још којечега, али ТО НИЈЕ ОНО!” Јер, није случајно што се канонским делима Закона
(Тора) сматрају Мојсијево Петокњижје: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Закони
поновљени, тј. приче које су приказане гледаоцима у “првој епизоди”.

***

ЧИТАЈТЕ ДАЉЕ

Људи увек остају људи, премда се и, стојећи крај масовних гробница или правећи
споменике жртвама репресија и убијенима, заклињу уверавајући и живе и мртве да “нико није
заборављен и ништа није заборављено!” Јер, увек ће се наћи спремност и да се заборави и да
се опрости шта год хоћете, само да се сличне трагедије не би понављале. И заиста, доста нам је
и наших жртава, и уопште није требало извлачити “на сцену” из хиљадугодишњег
непостојања некакве древне нерехабилитоване цареве са њиховим народом...
Можда, али... нисам уверен да су се догађаји описани у Петокњижју заиста одиграли на
нашој грешној земљи. Наравно, без обзира на “уметникову замисао” или “стваралаштво
сценаристе”, максимално треба стремити томе да се не изобличе “канонске чињенице”, што
сам и покушао да изведем, но да ли је све заиста било тако или нешто другачије, а можда
ТОГА заправо уопште и није било... “алах би га знао”. И сами видите да је религиозну
доктрину, остављену нам из древних времена, изузетно тешко прилагодити данашњици, а сем
тога, СИМВОЛИ МОНОТЕИЗМА, и поред свих до данас сачуваних многобожачких
вероисповести код многих народа, ипак имају своје НАЦИОНАЛНЕ ОСОБЕНОСТИ. Било би
апсурдно не узимати ту чињеницу у обзир.
Супротстављање једног бога другоме у протеклим миленијумима, и поред религиозних
ратова до истребљења КОЈИ СУ СТВАРНО БИЛИ У РЕАЛНОСТИ, није довело до диктатуре
једног бога над свим народима. Сем тога, “крвожедност” једних богова и “некрвожедност”
других богова уопште не сведочи о истим таквим квалитетима народа који им се клања.
Најчешће се историјски догађаји одигравају “сасвим обрнуто”. Читалац ће ме упитати: “Зашто
је онда потребна таква доктрина?”
Е, као прво. Тачно сте запазили да је ТО  ДОКТРИНА. Ако се обратимо теологији, и
то у доба пре Старозаветног Писма, нећемо ни код једног народа, ни у једној религији наићи
на СИМВОЛ БОГА чија дела и чије Заповести би били описани с таквим појединостима какве
налазимо у Библији. Ако је дошло до трансформације символа вере, вероватно се то десило
зато што су људи били у стању да схвате Божанство не само као Идола с овим или оним
светим обликом и сасвим кратковременом историјом свог битка, него да схвате Божанство као
нешто апстрактно, одвојено од конкретног лика, али дато људима У ВИДУ ЗАПОВЕСТИ, У
ВИДУ ДОКТРИНЕ!
Народи који су одабрали ДОКТРИНУ уместо идола поступали су, несумњиво,
прогресивније од многобожаца. Сем тога, “језик богова” се такође морао ПРИЛАГОДИТИ
људском поимању. То се нашим савременицима чини вандализмом ако се женама одрубљује
рука због кршења религиозних прописа. Најбаналнија крађа, и сваки џепарош је у прошлости,
прекршивши “кривично законодавство”, могао без иоле сажаљења од било кога једноставно
бити лишен уда и ТО се сматрало сасвим оправданим.
А да и не говоримо о томе да су ОСВАЈАЧКИ РАТОВИ, којих је било и пре и после
писања Старог Завета, РЕАЛНО УНИШТАВАЈУЋИ ЈЕДНЕ ЉУДЕ, ДОВОДИЛИ НА
ЊИХОВО МЕСТО ДРУГЕ ЉУДЕ да с пуним правом користе све што им пре тога није
припадало. Трговина робљем столећима је цветала и човечанство се тек не тако давно
ослободило тог порока. Зар то није реалност, зар је то превазилазило границе поимања људске
свести, зар људи нису мислили у таквим категоријама, зар их нису претварали у “правила
живота у социјалистичкој заједници” или “Устав”? Па како је ДОКТРИНА која претендује на
истину у коначној инстанци могла бити прилагођена у људској свести без узимања у обзир
ОБЈЕКТИВНИХ ПРОЦЕСА КОЈИ СЕ ОДВИЈАЈУ У ЉУДСКОМ ДРУШТВУ?
Ако уметник у свом делу има “стваралачко право” на јасно разграничавање негативних
и позитивних јунака, као да су збиља на земљи живели мирни грађани, низашта криви, налик
на анђелчиће са крилцима, који су обрађивали своју земљу, никоме нису сметали, но изненада
нахрупи грдна војска варвара и... опет древна историја сведочи о другоме, и све приказано у
“филму” мало ће личити на истину. Тим пре што су се ти догађаји одиграли на блиском
Истоку, где међунационални ратови чак и унутар једне државе ни дан-данас не јењавају.
Несумњиво да је било “изузетака” из општих правила на другим континентима где су
живели преци Иванових, Петрових и Сидорових, али то уопште не значи да су сви тако
живели, имајући непрегледна пространства, на којима није било потребе за тежњом да се себи
осваја “место под сунцем”. Али опет, таквој “непрохтевности” Словена је пре или касније
дошао крај, тако да је и историја “наших освајачких ратова” препуна крвавих догађаја. Зато,
ако погледамо “Књигу грдњи Господњих” с те тачке гледишта (не разумем откуд вам друга
тачка гледишта?), онда се људи не деле на “лоше” и ”добре” по томе ко је, колико и у ком
циљу УНИШТИО СЕБИ СЛИЧНИХ, већ по томе ЧИМЕ ЈЕ ПОСТИГАО СВОЈУ ДОБРОБИТ
или ЧИМЕ ЈЕ ОДОЛЕО СВОЈИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА.
Ако се уздао у МАТЕРИЈАЛНУ НАДМОЋ СВОЈИХ СНАГА И СРЕДСТАВА и притом
победио  то је једно, али ако се, НЕМАЈУЋИ ТАКВУ НАДМОЋ, уздао у непосредну
подршку Господа Бога, НЕ РАСПОЛАЖУЋИ ПРИТОМ НИ БРОЈНОМ НИ МА КОЈОМ
ДРУГОМ ПРЕДНОШЋУ, ипак победио непријатеље своје и постигао процват на земљи  то
је друго, и то заиста мора граничити са чудом у оном друштву ГДЕ СЕ СВЕ И УВЕК
РЕШАВАЛО САМО ПОМОЋУ СИЛЕ И АГРЕСИЈЕ. Да, сада ће, с те тачке гледишта, “филм
страве и ужаса” који сте управо “одгледали” личити на бајку.
Да ли је збиља тако било или не, то не знам. Да ли су Израиљци сопственим снагама и
средствима изборили “место под сунцем”, или им је у стварности и “политичку” и
“економску” помоћ пружао Бог-ревнитељ, сада је тешко рећи. Најважније је то да је народ који
је живео у Обећаној земљи “покушао да створи” такву Доктрину. Можда због своје
малобројности и у циљу (како тврде поједини атеисти) застрашивања непријатеља својих, нека
је и тако, али како ли су могли сами да “смисле” такву Доктрину? А јесу ли све претходне или
потоње РЕЛИГИОЗНЕ СИМВОЛЕ исто смислили људи и у истом циљу? Питање без
одговора... Значи, човечанство је ДОБИЛО ДОКТРИНУ а не идолопоклонство.
Као друго, управо се у тој Доктрини по први пут појавила она “тачка гледишта” која
вам сада не да мира при оцени виђеног “филма”! Моралне и етичке норме према ближњем
свом, па макар оне прво победиле унутар једног друштва, тешко да су биле исте као и норме у
другим државама и другим народима. Али опет, таква тврдња више личи на “бајку” него на
коначну победу. Можда ви имате историјске или савремене “аргументе и факте” који сведоче
о томе да постоји такво Друштво где се све решава не силом, већ “моралним и етичким
нормама” које су се по први пут у виду Заповести чуле у Светом Писму? Дакле, “све су то
бајке!” измишљене од слабих људи у циљу “застрашивања” јаких или “тако мора бити!”?
Молим вас да сами нађете одговор.
Као треће. Ако је то Доктрина, а не идолопоклонство, и она је неминовно морала
претрпети ИЗМЕНУ у свом развоју, и Стари Завет је сада немогуће разматрати одвојено од
Новог Завета. Е, опет као прво, зато што су се догађаји наведени у Јеванђељу одигравали на
истој Обећаној земљи и с истим народом. Као друго, лик Бога-Спаситеља никада не би
завладао ни умовима ни срцима милиона других људи да пре тога не беше претходних
приповедања и начина живота по Заповестима Бога-ревнитеља. Најсуровија органичења чије
кршење је сматрано смртним грехом и кажњавано смрћу (највероватније и већином у
приповедању него у стварности), престала су да ограничавају људску слободу и то не
одједном, и не “по зову срца свог”, већ уз “одобрење с највишег места” и у светлу одређеног
нивоа развоја људске свести. Јер, како Исус рече: “Није човјек ради суботе, већ субота ради
човјека”, јер како Он понови: “Милост хоћу, а не жртвоприношење”.
Узалуд је ревнитељима Јудаизма да хришћане сматрају “отпадницима” и
“ревизионистима” истинске Доктрине. У дотичном случају они не поступају ништа боље од
многобожаца који се и дан-данас не клањају Доктрини већ Идолима. Не само да Христов
родослов вуче корене из библијске Лозе, већ се чак и голим оком јасно види континуитет (а не
ревизионизам) у поштовању основних Заповести. Попуштање забрана се поклопило с новим
могућностима човечанства, тј. Нова Доктрина је опет била прилагођена новом друштву, и она
је заиста била у стању да завлада новим народима и завладала је, што се не може рећи за
Јудаизам који све досад постоји на ограниченој територији и само у појединачном народу.
 Као треће, може се пратити и повратна веза. Ако се Нова доктрина разматра одвојено
од старе, тј. ако се нагласак помери само у област “Спасења” а не “Кажњавања”, из тога не
испада ништа добро. Цитирам:

Преко блокова фабричких, озвучених,

спремних да разгласе...
Ево присне тајне, скривене под језиком
жена  од мужева, удовица  од ближњих,
 ево теби тајне највеће коју зев од утробе скрива:
иста сам ко и животиња у трбух рањена.
Пече... Као да душу истргоше с кожом! Као пара
кроз рупу оде та чувена јерес сулуда
именована: душа.
Хришћанска немоћ бледа! Пара! Де, облогом врелом!
Ма никад је није ни било!
Било је тело, живети је хтело.

(М. Цветајева) (препевала Злата Коцић)

Достојевски је тачно написао да када би се Христос појавио у Русији, цуре би га у селу

исмејале. Не беше у нас догађаја наведених у Старом Завету, па можда зато “на основу
субјективне заблуде” Његову Доктрину поједини грађани примају “као хришћанску немоћ
бледу”... Али на основу Доктрине таквих догађаја није ни могло бити са свим народима и на
читавој планети, и Богу хвала што се социјални потреси које на сопственој кожи осећамо засад
још увек нису “теолошка противтежа”, већ само проблеми настали у тесној “сарадњи” са
”Трећом силом”. Чиме ће Бог-ревнитељ кажњавати читаво човечанство за “отпадништво” од
заповести Бога-Спаситеља, тешко је чак и “чисто теоретски” замислити, али будите уверени да
то неће бити “кармичка стања”. Не дај Боже...
Као четврто, Христос нам је обећао други долазак, тј. развијајући претходну Доктрину
и дајући нам Нову Доктрину, Господ је није претварао у непоколебиву догму. Тешко да међу
људима могу бити “популарни такви богови” који не узимају у обзир објективне законе
развоја Васељене. Само покретљиво у покретљивом може постати непоколебиво.
Дакле, можемо ли кривити “Старозаветно огледало” кад у нама самима “освајачки
интереси” претежу не само у области спољне и унутрашње политике, већ и унутар сопствене
свести? Или тамо ипак постоји “другачија тачка гледишта”? Хвала Богу ако постоји, и одајмо
заслужено признање за то управо Богу-ревнитељу. Па нека је и учио људе и моралним и
етичким нормама сурово их кажњавајући за отпадништво, али их је ипак научио! Вероватно у
то доба и с тим људима другачије није ни могло? А јесте ли уверени да сада може другачије?
Одговорите на то питање у бити, а не с тачке гледишта да “нема ко да кажњава”. И немојте,
молим вас, говорити за све, већ у овом тренутку размислите лично о себи. Јесте ли уверени? Е
па онда зашто морамо неизлечиве болести сматрати за “казну Господњу”? И ја исто мислим да
Господ с тим нема никакве везе.
А шта мислите, да ли је Господ настојао да постигне СВЕСТАН ОДНОС према
Заповестима или њихово формално поштовање? Врло добро! Исправно мислите! У човеку
мора постојати ТАКВО СТАЊЕ и у свести његовој и у срцу његовом, и у свакој ћелији
његовој. А ако нема таквог СТАЊА, а он свеједно у цркву иде? Зар вас таква “вероисповест”
не подсећа на ”идолопоклонство” које се одржало све до краја другог миленијума? Како се
може говорити да човек с правом себе сматра верником, ако му у свести није Доктрина већ
маса црквених реквизита? У каквог Бога такав човек верује? Па нека је такав човек и добар, с
моралним и етичким нормама које је попримио током породичног или друштвеног
васпитавања, али зашто ТО СТАЊЕ погоршавати идолопоклонством? И опет, како да себе не
похвалим? Али ме не цене, јој, не цене! Погледајте само шта све аутор ове књиге није
користио! И све за читаоца, све за вас, да бисте животно потребне информације примали лако
и са занимањем! На пример, да бих описао свима позната, најобичнија, то јест земаљска стања
човека, ја сам одабрао сасвим необичну, чак би се смело могло рећи  фантастичну форму.
Упоредо с тим, “факти” који се нуде за промишљање морају бити актуелни, морају занимати
како стручњаке из разних области науке тако и обичне грађане. Све у свему, вероватно сте
наслутили о чему ће бити речи. То јест, то су не баш сасвим научна, али не ни сасвим
фантастична сазнања на која ћу се позивати.

А сада ИНФОРМАЦИЈА О ДРУГОМ СТАЊУ које постоји буквално у сваком.

Страни и домаћи уфолози, проучавајући аномалне појаве и радећи са тзв. контактерима
који су били живи сведоци сусрета с ванземаљцима у летећим тањирима или НЛО, запажају
једну занимљиву особеност. Представници ванземаљских цивилизација су често
заинтересовани за то да поједини представници људске расе напусте нашу планету и заувек са
њима одлете.
Међутим, за евакуацију земљана с наше грешне планете, наводно осуђене на пропаст,
“браћа по разуму” уопште не користе своју надмоћну суперцивилизовану космичку силу или
ниво развоја својих техничких средстава која им омогућавају не само продор кроз простор и
време. Испада да “хуманоиди” никога силом не отимају (а рекло би се, шта их може
спречити?), већ пре “путовања” у друге светове обавезно индивидуално “контактирају” и
разговарају са човеком, агитују га, питају за дозволу или сагласност, тј. чак су и “ванземаљци”
принуђени да узимају у обзир наша “Људска права”. Зашто? Да не би било само “причам ти
причу”, позваћу се на истраживања А.К. Пријме и његову књигу “Знаци одозго” на стр. 385-
393.

“А сада хајде да се вратимо једној нијансици контактних саопштења, раније тек узгред
споменутој. Та нијансица ми никако не излази из главе. Ево је: посаде “летећих тањира” када
предлажу људима да емигрирају са Земље, ЗАХТЕВАЈУ ОД ЧОВЕКА УСМЕНУ
САГЛАСНОСТ за његову евакуацију у незнане даљине. Ако човек одбије, остављају га на
миру. У чему је ту трик? Суштина моје претпоставке своди се на то да човек кога посада НЛО
поведе у паралелне светове мора дати добровољну сагласност за евакуацију из наше реалности
ПРЕД ЛИЦЕМ БОГА исте те реалности. Човек каже: да, слажем се да напустим Земљу. По
претходном, рецимо, договору између нашег Бога и Бога Незнаног Света фраза: “Слажем се”
окончава проблеме сталног места боравка онога ко је изговори. Ето, то је моја хипотеза.
Колико је исправна  не знам. Али она и само она, по мом мишљењу, задовољавајуће
објашњава загонетан захтев ванземаљаца обавезног давања сагласности за евакуацију са
Земље... Посадама НЛО ОРИЈЕНТАЦИЈА на добијање такве сагласности буквално везује руке
и ноге. Уз сву њихову надчовечанску моћ они не смеју, немају право да насилно одведу човека
без строгог поштовања наведеног услова. А то може значити само једно  НЕКО ЗНАТНО
МОЋНИЈИ им је истакао захтев да од човека добију добровољну сагласност за евакуацију. И
строго прати својим свевидећим оком да се захтев неумитно поштује. Иза одговора на
постављено питање уздиже се, по мојој претпоставци, у читавој својој гигантској непојмљивој
висини ФИГУРА БОГА, ЗЕМАЉСКОГ БОГА, НАШЕГ ЗАЈЕДНИЧКОГ БОГА, а не Бога
некаквог Незнаног Света. Толики ниво моћи нас упућује на једну једину адресу, једном
једином СВЕМОЋНОМ БИЋУ. ЊЕГОВО ИМЕ ЈЕ БОГ НАШЕ РЕАЛНОСТИ”.

Ето видите, то уопште нису “Људска права” што “ванземаљци” узимају у обзир, већ
ПОВЕЗАНОСТ ЧОВЕКА СА БОГОМ. Испада да они нису само технички “цивилизованији”
већ и духовно! Да ли је тако или не  не знам, на том “попришту” немам искуства. С друге
стране, г. Пријма проналази извесне аналогије између феномена НЛО и других... аномалних
појава, као да то и нису представници ванземаљских цивилизација већ добро маскирана
нечист с натакареном савременијом образином.
Да ли је он у праву или не  не знам. Али знам да ниједно магијско заклињање које се у
црној магији користи за ступање у контакт с нечистом силом не може бити делотворно ако на
самом почетку не садржи кодирану или сасвим свесну информацију одрицања човека од
Господа или његовог одвајања од савремене религиозне доктрине. Само у том случају некакве
другачије “силе” долазе човеку “у помоћ”. Тј. прво се мора чути богохулни или атеистички
“кôд”, “кôд неповезаности са Богом” па се тек онда укључује “позивни кôд” свакојаких
гнусоба које из сасвим разумљивих разлога могу “набацити научнофантастично перје”. Без
претходне “продаје душе ђаволу” ништа не полази за руком...
У реалност таквих “контаката” чак ни ја не сумњам. Притом, први контакти могу бити
“сасвим позитивно осетни”, али... потом од секундарне користи не остаје ни трага. Такве
“феномене исцељења” већ сам помињао у својој првој књизи “Корени зла”, а сад ево још
једног цитата из наведене монографије А.К. Пријме на стр. 99-103:

“Сада, док пишем ове редове, преда мном на писаћем столу лежи број једног
московског листа... У њему је објављен опширан чланак о извесном лекару Евгенију Дубицком
чији су се фантоми, двојници почели ноћу јављати његовим пацијентима. Довољно је било да
се на ОДРЕЂЕН НАЧИН ПРИЗОВЕ “двојник Дубицког” и он би се убрзо материјализовао у
виду полупровидне фигуре. Пошто би се појавио, “астрални двојник” би БУКВАЛНО ЗА
ЈЕДНУ НОЋ ИЗЛЕЧИО ЉУДЕ ОД НАЈРАЗЛИЧИТИЈИХ БОЛЕСТИ. Професионални
извештач, вођен вечитом жудњом новинара за свим што иоле мирише на сензацију, начинио је
следећи корак. И то врло, приметићу, несмотрен! На крају чланка је навео потпуни ТЕКСТ
БАЈАЛИЦЕ за дозивање “двојника Дубицког”. А онда је посаветовао читаоцима листа да
покушају да га позову... Скоро сви ми патимо од неких болести... По најскромнијим
прорачунима, око два милиона људи се наредне ноћи латило призивања “двојника”. Тај се
драге воље јавио  многима, чак врло многима. Читаоци пожурише да обрадују аутора чланка
саопштивши му то у писмима. Избор из таквих писама ускоро је објављен у листу.
Штампајући писма, уредништво листа није нашло за сходно да се позабави питањем које се
само наметало приликом читања свих тих писанија: како је то фантому, “двојнику”, успело да
самог себе умножи у тако невероватном броју копија? Откуд то искрснуше полупровидни
близанци Е. Дубицког што нагрнуше те сакраменталне ноћи у руске домове и станове у
гомилама, легионима, армијама? Из којих се то крајева кано скакавци изненада у Русију
сјатила астрална десантна бригада дублера Е. Дубицког?
 Прођоше три месеца, и у истом московском листу се појавила кратка белешка. У њој се
сувпарно саопштавало да “двојник Дубицког”, стигавши исте ноћи у овај или онај дом, више
не жели да га напушта. Ноћима иде на живце укућанима, све до зоре стоји кô стуб над
постељом, и они се СВАКОГ ДАНА СВЕ ГОРЕ И ГОРЕ ОСЕЋАЈУ. Лист је апеловао на своје
читаоце да сместа престану с експериментима призивања “двојника” јер се могу лоше
завршити. “Фантом се код вас може населити заувек”  беше закључак листа. То се назива
“размахивати песницама после туче”.
Но добро, Бог ће им судити, тим новинарима. Учињеној ствари нема лека. Бајалица за
призивање је ШИРОКО РАСПРОСТРАЊЕНА, и сигурно знам да и дан-данас циркулише
земљом. Повремено добијам писма од људи упецаних на удицу бајалица за зле духове који ми
се успаничено обраћају тражећи помоћ. Питам се само о чему ли је то мислило уредништво
листа пуштајући у штампу ПРАВЕ ВРАЧАРСКЕ ЧИНИ ЗА ПРИЗИВАЊЕ ДЕМОНА? И то не
просто чини, већ уходане у експериментима, ТО ЈЕСТ ОНЕ КОЈЕ ДЕЛУЈУ.
Такозване силе најнижег астрала или демони, како се у давнини говорило, искористиле
су лекара Е. Дубицког као пиона у својој гнусној игри. У ДАЛЕКОСЕЖНОМ ЦИЉУ СУ
ДЕМОНСТРИРАЛИ ЧИТАВ НИЗ ТРЕНУТНИХ ИЗЛЕЧЕЊА ЉУДИ ОД СКОРО СВАКЕ
БОЛЕСТИ. А када су људи поверовали у моћ исцелитеља у виду фантома и када је, што је
најважније, лист ПО ЧИТАВОЈ ЗЕМЉИ РАЗНЕО ВЕСТ О ИСЦЕЛИТЕЉУ, демони су се
страствено и уистину са ђавољском марљивошћу позабавили оним РАДИ ЧЕГА СУ И
ЗАПОЧЕЛИ САВ ТАЈ РЕКЛАМНИ ЦИРКУС са докторовим “двојницима”.
Легиони фантома почеше да продиру у домове где су од њих очекивали, надали се
лекарској помоћи. ОНИ ОВАЈ ПУТ ВИШЕ НИКАКВУ ПОМОЋ НИСУ ПРУЖАЛИ.
ЊИХОВИ ПРВИ ТРИКОВИ СА ЗАИСТА ПРУЖЕНОМ ПОМОЋИ нису били, по мојој
претпоставци, ништа друго до мамац који је злосрећни лист као глупави шаран прогутао...
Демони су стално продирали у нове и нове домове и остајали тамо вечно усидрени”.

Значи, човек увек има СЛОБОДУ ИЗБОРА. Као што је један мој познаник обичавао да
каже: “Неко воли попа, неко попадију, а ја њихову кћер”. Да би се одлетело с ванземаљцима
треба једноставно рећи “Слажем се”, али то је у случају да они долете код вас и питају вас за
дозволу. Али немојте се залуду надати. Јер, како тврде наши домаћи уфолози, “браћа по
разуму” ко зна зашто не бирају... људе који поседују одређене вредности, већ обрнуто којима
оне... унеколико мањкају. Опет ћу цитирати:

“Посада НЛО почиње да човека прелашћује, да тако кажем. Застрашује га причама о

наводно предстојећој Пропасти Света на Земљи, па му онда нуди да под хитно емигрира у
друге светове. Притом се  што је најзанимљивије!  никад не саопштава зашто по свему
судећи свемоћни агенти извесних ванземаљских цивилизација управо дотичном човеку
предлажу да се спасе, побегне са Земље. А за читаво преостало човечанство их, рекô бих, из
све снаге заболе. Остали нек буду сажежени у ложишту Пропасти Света  је л` тако испада?
Спасење из тог кошмарног ложишта  судбина је изабраних: трактористе В. Прокофјева,
продавачице пирошки Н. Погосијан, домаћице З. Гаврилове... Друштвени крем, речју. Цвет
нације. Најбољи представници човечанства. Чиме ће се ти појединачни представници бавити у
другим световима камо их маме? Пирошке продавати?!” (“Знаци одозго”). А.К. Пријма.
Москва, 1998. г., стр. 376).
 Тако да, ако имате најмање високошколску спрему и нисте равнодушни према
“судбини читавог човечанства”, ванземаљце нећете видети као ни сопствене уши! Вероватно
зато што се у “суперцивилизацији” не котирају наше образовање, култура, интелектуалне и
духовне вредности и тако даље, и тако даље. Њима је неопходно да овладају примитивнијим
“човечуљцима”, коначно их декортизујући после кључне фразе “Слажем се”. Можда им је тај
друштвени крем потребан за заморчиће у експериментима?! Јој, што је то страшно! Али...
Није искључено да се током тих експеримената од сваке музиље или трактористе могу
добити “супермени или супервумени”, али... свеједно од претходног физичког,
интелектуалног, духовног или професионалног статуса неће ништа остати... Свашта... може...
бити. Тако да не жалите што нису вас изабрали.
С друге стране, такав однос материјалних сила и средстава пре охрабрује него
растужује. Ако нећете да одлетите, нико вас силом неће натерати, то као прво, а као друго,
испоставља се да сви представници човечанства (укључујући и трактористе, музиље, домаћице
и продавачице пирошки) ИМАЈУ “кôд повезаности са Господом”! Зашто га разарати?
Размислите о томе да ли се умногоме разликује “делотворна бајалица” која се користи у
ритуалима црне магије од “штурог вероисповедања” при објективној могућности поседовања
Целовите Религиозне Доктрине? Боље је уопште у Бога не веровати, остајући у статусу
“друштвеног крема”, и онда ће бити мање кармичких проблема, него веровати у “савремене
идоле”. ИСКОНСКУ ПОВЕЗАНОСТ ЧОВЕКА СА БОГОМ као минимум сви поседују и њено
очување као минимум ограђује човека од експериментисања са њим ван граница Сунчевог
система. Али то није довољно. Јер, “кармички експерименти” могу се вршити и на нашој
грешној Земљи.

Сасвим одговорно изјављујем да то шкоди здрављу  веровати у примитивне богове

или примитизовати САВРЕМЕНУ ДОКТРИНУ О БОГУ, пошто први атеистички негативни
програм управљања под условним називом “Кушач” не постоји одвојено од другог програма
под условним називом “Идол”. Ако хоћете да верујете  учите, ако нећете да верујете 
останите “друштвени крем”. Ако се не уздате у ефикасност метода “духовног исцелитељства”,
можете се песницама бранити и успешно решити део проблема. Али шта да се ради у случају
неизлечивих болести или других последица “кармичких експеримената”, када невоље прогоне
и вас и вашу породицу? Можда да се ипак допуни исконски “кôд повезаности са Богом”?
Чиме? Сетите се девет заповести блаженства које нам је Христос оставио:

1. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.

2. Блажени који плачу, јер ће се утјешити.
3. Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу.
4. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити.
5. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
6. Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети.
7. Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати.
8. Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.
9. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве
ријечи због Мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако
прогонили и пророке прије вас.
 Са становишта кармичке медицине, то су непоколебиви закони енергоинформационих
међусобних односа, то није исконски већ савремени “кôд повезаности са Богом”. Погледајте,
поједине заповести садрже и позитивна и негативна СТАЊА. Шта значи “сиромашни духом”?
Дабоме да то нису “јуродиви алкоси” који у смрдљивој одећи висе на сваком ћошку просећи
милостињу, већ су то они људи који осећају не физичку, не материјалну, већ духовну жеђ,
духовни дефицит.
Не кажем да је такво стање удобно, ни да се оно могло у потпуности задовољити у
“периодима развијеног социјализма” или “у фазама демократских трансформација”. “На какав
то духовни дефицит можемо мислити сада када зараду чак ни стајњаком не исплаћују?!” 
озлојеђено ће ме упитати читалац. Ене-де, молим вас, нико вам не намеће то стање... Можете
не осећати духовну жеђ, али мислим да се она у човеку у светлу лагодног живота сама по себи
и не јавља. Природно, када има “хлеба”, можда ти се и “игара” прохте, али онај “апетит” који
се јавља “после јела” нема ничег заједничког с духовном жеђи, а она се опет никаквим
ваљушкама не задовољава, нит се тим пре јавља пошто се њима заситиш.
Сада погледајмо на другу половину те заповести: “јер је њихово Царство Небеско”. А је
л` вам је оно потребно? Шта, зар о томе у првом реду мислите кад вам се зарада не исплаћује?
Не? Па у чему је онда ствар? Нико на силу не утерује у Хришћанство. Мислим да је питање
окончано. Исто се тиче осме и девете заповести... Обратимо се другој. “Блажени који плачу”.
Јасно је да и у том стању има мало доброга. Плакати умемо и с поводом и без њега. А чиме се
тешимо? Ама било чим! Можемо слушати музику, читати књигу, отићи у биоскоп,
пријатељици или комшијама “душу отворити”. У најгорем случају, “од муке да попијемо!”
Изванредно! Ко нас спречава да смислимо још масу начина и метода “мажења по глави”? Богу
хвала, ако помогне. А ако не? А, на пример, у случају тешко излечивих болести или других
проблема или невоља?
Покушајте да се прво обратите уместо комшиници  Богу Истинитом и после тога
покушајте доказати да то није реалност. У том стању чак није ни обавезно знати Доктрину,
само, молим вас, не треба изопачивати ни прву половину заповести. Јер, и сузе бивају разне. За
ситницу ће и комшиница помоћи, а ако је то хистерија, не помаже нико осим стручног
психотерапеута.
О чему говори трећа заповест “Блажени кротки”? Кроткост је СТАЊЕ ни налик стању
“удареног мокром чарапом”. То је оно од чега смо и почели разговор. Покушајте да проблеме
решите помоћу “песничења” и да томе учите децу  резултат ће бити један, али то стање
уопште не личи на кроткост. Али ако путем уништавања у себи злобних и агресивних
својстава, стечених породичним или друштвеним васпитањем, успете да победите јачег
противника, схватићете да Христос није само да би “накитио” својим ученицима саветовао да
користе методу “непротивљења злу насиљем”. Јер, ефикасност таквог емоционалног, духовног
или религиозног СТАЊА које МОЖЕ настати и које МОРА помагати управо у ситуацијама
конфликата или конфронтација не може се ни поредити са било каквим шејпинзима,
бодибилдинзима или каратеом.
Кроткост, или “непротивљење злу насиљем”, то је увек ДУХОВНО ПРОТИВЉЕЊЕ, а
не песничење, то је СТАЊЕ које ефикасно користе и моји пацијенти примењујући једну од
метода информационе заштите под условним називом “Штит и мач”. Покушајте и свидеће вам
се, пошто само кротки (то јест духовно јаки људи) побеђују и наслеђују Земљу. Зар се могао
човек поредити с диносаурусима или мамутима? Да ли је по физичкој снази био надмоћан у
односу на та животињска чудовишта? И шта је човек према елементарним силама природе
која сад наводно плаче и стење и моли да више престану да је покоравају? Није освојена
песницама у борби већ разумом. Не мислим да је тај процес развоја човечанства могуће
зауставити “жестином мафијашких или корумпираних структура”.
Дакле, постепено стигосмо до наредног атеистичког негативног програма управљања
под условним називом “Имаш силу  ум ти не треба”. Тај програм доводи до ивице
истребљења не само појединца већ и читава агресивна друштва. Он има своје варијанте не
само на нивоу светоназора. У свакидашњем стању може се испољавати у облику страха,
бојазни или узнемирености, формирајући један од седам смртних грехова назван “Очајање у
лењости”. Или тај програмчић, обрнуто, постоји у виду западања у агресивне комплексе, и у
том случају нема ни говора о некаквој кроткости. Секундарна корист од таквог програма више
је него очита, али у случајевима тешко излечивих кармичких болести које између осталог
формира и тај “суперпрограм”, код неподложних свакој корекцији СТАЊА ХРОНИЧНОГ
ОЧАЈАЊА коме толико мањка реална сила, или код СТАЊА ХРОНИЧНЕ АГРЕСИВНОСТИ
с онолико реалне силе, таквим носиоцима је практично немогуће помоћи.
Такви “потенцијални... пацијенти” и поред свег њиховог материјалног и привидног
физичког “изобиља” НИСУ СПОСОБНИ ЗА ЖИВОТ. Они не могу наследити Земљу већ имају
мноштво проблема и они и њихова деца, уколико таква деца уопште дођу на свет. Хронична
неполодност или немогућност да се трудноћа изнесе такође представљају једну од кармичких
последица закономерног функционисања тог програма.
Но, ми настављамо упознавање с наредним заповестима блаженства, гледајући на њих с
унеколико другачијег становишта. “Блажени гладни и жедни правде”  није то оно стање које
се демонстрира у међуљудским обрачунима или на “протестним митинзима”. Пре ће бити да
се оно тамо блокира. И блокира се већ вам познатим социјалним негативним програмима
управљања. И ако желимо да се наситимо не само правде већ и хлеба, тј. да не животаримо у
беди, неопходно је уништити све “бизнис-планове” о којима сам већ говорио.
Даље. “Блажени чисти срцем”  на изглед ничег “лошег” нема у тој половини
заповести, па ни у њеном завршетку. И срце чисто, и Бога се видети може. Само да ли чиста
срца тврдимо да су религију измислили слаби људи да би застрашили светске моћнике? Може
ли се у таквом стању рачунати на стицање извесних необичних способности или да те
способности можете користити као пераћи сапун позвавши, на пример, себи у помоћ човека
који поседује Божји дар?
У чудо не верујемо, али дајдер нам по умереној или одговарајућој цени чудотворно
избављење од неизлечивих болести. У чудо не верујемо, али бисмо да нам се деца рађају као
вундеркинди. Има ли хармоније између таквог срца и таквих догађаја? Има ли хармоније
између атеистичке свести и негативних последица? Има...
Зар може атеистички настројен човек доживети УЗВИШЕНЕ ЕМОЦИЈЕ, или човек
КОЈИ ДОЖИВЉАВА ТАКВО СТАЊЕ, зар он може а да у својој свести не дође до спознаје
Господа? Зар се моја осећања, која сте између редова читали, нису у вашем срцу одазвала? Зар
бих ја успео да напишем те књиге, да није унутрашњег емоционалног вектора који ме је
приморавао да проведем године над литературом, да читам и ишчитавам оно што није могло
лежати на површини, да пробам, грешим, изнова пробам и на крају крајева постижем уистину
чудотворне резултате у пракси својој?
Зар је другим људима препречен пут на том попришту? Пронађите свој пут ка Господу,
било у срцу свом било у свести. Ја сам га и тамо и тамо нашао. И ако вам је доктор Темњиков
помогао да се очистите од следећег атеистичког негативног програма управљања под
условним називом “Бога нема нити га може бити!”, онда неминовно мора доћи до чишћења и
вашег срца, и сваке ваше ћелије, доводећи до физичког исцељења. Смело напред! Желим вам
здравља и свако добро!

***

ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ

А сада извуцимо текуће закључке. Дакле, прилично распрострањени атеистички

негативни програми управљања су следећи:

1. “Кушач”.
2. “Идол”.
3. “Имаш силу  ум ти не треба”.
4. “Бога нема нити га може бити”.
5.
6.
7.

Најогавнији по информационом садржају је први програмчић и њему сам посветио

највише пажње, зато запамтите, молим вас, као аксиом да Бог не може бити ни “кушач”, ни
“застрашивач”, ни “мучитељ”, ни “угрожаватељ” ни итд. ни тсл. Бог може бити само
СПАСИТЕЉ. Чак ни Бог-ревнитељ, без обзира на сва његова окрутна дела којих је било, а
можда и не, у суштини јесте Спаситељ свог народа. Хиљадама година уназад то је било
схватљиво, али после гледања “филма” све те “страхоте божје” се нашем савременику чине
чудовишним злочинима против човечанства.
Али... какве везе овде има мој “филм” када сте то исто самостално читали у Старом
Завету? Само, како сте читали? Ако се иза древних символа или прича не види Доктрина и све
узима “здраво за готово”, испада исти онај “Идол” коме су се узалудно клањали многобошци и
њиме застрашивали примитивне људе. И не толико у циљу да их учине бољим и честитијим,
колико да их учине послушнијим за управљање. Да би се лишили славе и то “страшило” и они
који још увек покушавају да Господом застрашују, вероватно је требало деловати истим
методама, тј. “слично лечити сличним”. Колико стручно ми је успело да то учиним са
становишта “духовног учитеља”  не знам нити сам себи такве циљеве поставио; не
претендујем вам ја ни на какав “свештени чин” чак ни у очима сопствених пацијената.
Стручно аналитичко депрограмирање негативног програма наднетог над човеком у
виду “Дамокловог мача”, “Васељенских Закона”, “Карме” или ”Религиозних догми” вероватно
се мора налазити у арсеналу стручњака за кармичку медицину, у које себе убрајам, али ништа
више од тога. Чик нек сада неко покуша да вас “застраши” појединим истргнутим одломцима
или цитатима из Светог Писма! Имате чиме да “пукнете по њушци” такве “застрашиваче”.
Ако вам није довољно, још једном пажљиво прочитајте претходне информације и коначно
скините то питање са дневног реда било ког дана. Мислим да вас доктор није превише
“застрашио” тиме што се пред читаоцем појавио још и са “сценаристичким стваралаштвом”.
С “кармичким страшилом” сам покушао да се обрачунам у првој књизи “Корени зла”. У
случају потребе можете се обратити њој и по том питању коначно смирити. Други негативни
програмчић “Идол” блокира оне одељке у човековој свести којима је одређена највиша
функција СПОЗНАЈЕ. Клечећи положај, затворене очи, руке склопљене на грудима,
дезоријентисана свест и срце устрептало од страха пред необјашњивом величином “Идола”;
такво скрушено стање, по свој прилици, мора настати код робова... Божјих. Не смеју робови
постављати питања ни нетремице гледати у господара, већ само летимице, искоса погледати и
сваког трена бити спремни да опет падну на колена забивши чело у земљу.
О каквој Доктрини се у таквом СТАЊУ може говорити? Што пре клиснути испред
очију Господњих и у сопственом “собичку”, дошавши до даха и уједначивши срчани ритам,
самоме себи рећи: “Али не, па то је превише! То превазилази моју снагу... Извин`те, живци су
ми преосетљиви. Не идем па макар ме на конопу вукли! С Пророком да општим или попом да
попричам  то може. Они су ипак људи, али да... Самог Господа видим?! Нема тог бога! Де, то
што попа каже, то ћемо и учинити, али нисмо ми дорасли томе да се удубљујемо у Заповести
или их анализирамо!”
Можда је такво стање било од животне важности у првобитном уређењу, али не откад
се појавила Доктрина, појавио Син Човечји који је стајао крај људи, који је САМ општио са
њима, који је САМ додиривао “болне”, а није их избацивао из светог збора, који је оставио
своје ученике да иду људима са задатком да УЧЕ, ПРОСВЕТЉУЈУ људску свест и чисте
њихова срца, да би свако, понављам: свако могао Бога видети. Зато је и “попа” у Божјем
Храму да би ваше очи просветљеним погледом гледале на ликове светаца, а не искоса или
испод ока погледали на “Идола”. Због тога ни Доктрина Господа није иза седам печата
“чаробњака”, већ ево је, свима доступне! Читајте, удубљујте се, размишљајте, просветљујте
срце своје и разум!
Само уздајући се у стање идолопоклоника из првобитног уређења свака гнусоба може
штрпкати поједине одломке из Светог Писма и обрушавати их на оборене главе “верника” у
виду вечито нових догми, плашећи и застрашујући, да би људе учинила послушним оруђем у
својим рукама. Немам у виду религиозна изопачења “приучених психотерапеута” или
“приучених пророка”, па чак не говорим ни о лидерима свакојаких религиозних секти типа
“Белог Братства”. Диктатори који су изазивали крваве освајачке покоље често су се позивали
на Свето Писмо изопачујући његове Заповести. “Видидер, као, кол`ко ли је само Бог-ревнитељ
крвце пролио! Исправно је чинио! С неверницима само тако и треба поступати: ногом за врат
и онда... на конопче! То је раније Господ био са Јеврејима, а сада је Он са нама!” И покушајте
да докажете да није тако...
Само, ето, заборавише “диктатори” у приповедању о Богу-ревнитељу “једну
нијансицу”, да је Господ на тај начин почео да изводи народ из ропства, да помаже онима који
нису имали “ни куће ни кућишта”. Бог није помагао велесили неколико пута јачој од
противника који, опет “нису ни њему вране попиле мозак, те превлачи Господа на своју
страну”. И политичка и економска подршка није била пружена фараону већ његовим
робовима.
А можда “диктатори” на то никад нису ни заборављали, једноставно сматрајући да је
боље да својим идолопоклоницима избришу из Светог Писма управо ТУ ПРИЧУ, па ни жртве
које ће кренути на клање уз “одобрење с највишег места” не смеју за то да знају! Претварање
Бога из Доктрине у “Идола” путем информационих извртања или “штурих догми” још је један
од најогавнијих програмчића који ни под којим изговором не сме постојати ни у друштвеној
ни у индивидуалној свести. Устаните, стресите прашину с колена својих и са чела, узмите у
руке Доктрину. Тако ће бити богоугодно.
Даље. Зашто сам трећи програмчић “Имаш силу  ум ти не треба” тако назвао? Можда
би било исправније да се назове “Имаш силу  бог ти не треба”? Не, пријатељи моји, тако не
бива! Чак ни “диктатори” се, поседујући огромну војну моћ, нису устручавали да као “додатну
компоненту” користе поједине приповести из Светог Писма. С друге стране, може се рећи да
ни “диктаторима” који су смислили такво искоришћавање религије у своје користољубиве
циљеве “нису вране попиле мозак. Имали су довољно памети да тако нешто смисле...”
Само, то није разум већ “извођење марифетлука”. Ако се некоме и свиђају такве “цаке”,
нека проба, можда му и успе боље него другима... С таквим “разумом” се не само свака
доктрина може окренути наглавачке, једино што се ето, у таквом случају свеједно не може без
коришћења силе. Насамаривши једне људе, опет се морају насамаривати други људи па их
онда међусобно сударити челенку о челенку. С једне стране, жртве морају бити максимално
застрашене и њихова сила ће сплашњавати директно пропорционално њиховом скрушеном
стању. С друге стране, надахнути ратнике “речју Божјом” и њихова сила ће расти директно
пропорционално обављеној идеолошкој обради, само... све то и није толико битно у поређењу
с војном моћи у свету у коме је све и увек решавала само материја, а не дух.
Максимум силе и као “зачин” реч Господња... Али тако расуђују не само “диктатори”.
Да ли се слажете с тим? И шта, имате историјске “аргументе и факте” за потврду
делотворности те “заповести” која нема никакве везе са Заповестима Божјим? Колико ли их
беше, тих “фараона” који су без краја и конца претендовали на светску превласт? Испада
парадокс. Руше се сви тоталитарни режими, и руше их они народи који би по замислима
“диктатора” требало да постану робови. Опет подвлачим да носиоци агресивних комплекса
нису способни за живот ни у виду појединачно узете личности, ни у виду појединачне државе.

Понекад и не само у виду “доконе знатижеље” искрсава питање: “А зашто Господ ипак
допушта конфронтације међу људима? На земљи се све досад воде ратови до истребљења и
маса људских живота и материјалних средстава се претвара у ништа. И најбољи представници
човечанства гину не само у ратовима. Није ваљда да Господ нема довољно чудотворне силе да
заустави та злодела?”
Не, пријатељи моји, још не беше таквог “Светог Писма” у коме би било речено да је
Бог дошао на земљу и буквално над сваким човеком поставио Анђела-Чувара и дао му задатак
да штити људе од... ванземаљаца. Не, стварно се не шалим, управо од ванземаљаца пошто,
откуд би се иначе на Земљи непријатељи појавили?
А ако ванземаљаца нема, шта би онда требало да Анђели-Чувари раде, од чега да људе
штите? Ма, јасно од чега: од злобних претензија једних према другима... Али како ће онда
“побеђени” сазнати због чега су потучени? Можда онда ипак вечито међусобно завађеним
људима уместо силе послати Доктрину? Можда ће људски разум бити сигурнија заштита од
Анђела с исуканим мачевима? Можда ће онда човечанство престати да “по зову срца свог”
убија и разара? Има ли смисла штитити безумне људе једне од других, ако притом њихова
свест остаје препуна “извођења марифетлука” и свакојаких “агресивних комплекса”?
Силу они имају, али да ли ће им затребати разум у случају да, организовавши опет нову
жестоку шорку у којој ем се “не зна ко кога”, нит ко је прав а ко крив, па још крену да у
кухињске обрачуне унутар врсте увлаче и Анђеле-Чуваре са све исуканим астралним
мачевима? Опа бато, па на основу таквог “светог писма” може испасти `нако жешћи
“фантастичан филм страве и ужаса” о звезданим ратовима који почињу на степенишном
одморишту. Не, добри моји грађани, тако не бива!
Човек мора прво да има део тела који мора одговарати глави. Онда та глава мора не
само да носи шешире, већ се у њој морају одвијати мисаони процеси. Затим у тим мисаоним
процесима мора бити што мање “информационог смећа” и што више истинских знања, зато ће
Доктрина таквој глави врло добро доћи, па тек онда, ако таквом не агресивном и не “штуром”
Доктрином буде прожета не само човекова свест, већ и читаво његово биће, укључујући и
срце, кад се таква бића сва окупе заједно, онда ће бити неопходно да им се на самом почетку
њиховог ропског постојања пружи и “економска” и ”политичка” подршка, показавши
наочиглед читавог агресивног света предност таквог народа озареног светлошћу Истине.
Видевши то, други народи ће почети да следе Доктрину, и то не да следе изопачену Доктрину
или поједине изводе из те Доктрине. И ако сви тако учине, тек онда ће престати
братоубилачки покољ. Шта се још може додати заповести: “Блажени милостиви, јер ће бити
помиловани”?
Секундарна корист “фараона” у светлу ропског битисања милиона обичних смртника
није ништа у поређењу с мирним животом на чијем челу ће стати један од “вођа”,
потчињавајући између осталог и своју свест не “извођењу марифетлука” већ следећој
заповести Спаситеља: “Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати”. Вероватно ће
тако бити исправније него замењивати људски разум силом Астралних Анђела. У случају да
надмоћна сила противника ипак индивидуално надвлада једног човека који је у својој свести
озарен светлошћу Истине, онда “Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство
Небеско” и “Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке
рђаве ријечи због Мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима”.
Не, молим вас, немојте “драмити”. Прво покушајте да своју свест озарите светлошћу
Истине, Доктрином, а не идолопоклонством, па се онда уверите да “рано нам је мрети, имамо
још посла код куће”. Само у том случају ћете моћи да гледате право у очи сваком
“застрашивачу” кад вам стане доказивати да Господ индивидуално посећује сваког човека
доносећи му само патњу због грехова његових претешких. Чим се појави разум, биће и силе, и
то такве силе да неће бити никакве сумње у реалност чуда које ће се десити управо са вама у
светлу последица “милитантног материјализма” које окружују људе.
Учите се и посетиће вас Господ, верујте не у страху срца свога већ у чистоти, и само
ћете онда видети реалну силу Господа. Не одвраћајте од необичног ни себе ни своје ближње
најбаналнијим неверовањем које најчешће стиче форму “научног светоназора”, “високог
образовања”, “објективног просуђивања” и тако даље и тако даље. Све те “објективне” или
“материјалистичке” амбиције се одржавају донекле  док не “догори до ноката”, па и онда
програмчић “високог образовања” почиње да маневрише, те пацијенти и њихови рођаци, не
приморавши себе на промену светоназора, покушавају да уз одређену надокнаду упоредо с
медикаментном терапијом примене и нематеријалистичке методе лечења, тј. да допунски и у
комплету прибегну методама тзв. духовног исцелитељства: плаћају службу божју за здравље,
стављају довољан број црквених свећа пред иконе, очитају неколико пута “Оченаш” итд.
Зар се те “материјалистичке манипулације” које се увек врше у последњем реду могу
поредити с чистотом срца свога или с оном Доктрином која се крајем другог миленијума мора
“у најгорем случају” налазити макар упоредо с “високим образовањем”? Кога ми то
обмањујемо? И на шта рачунамо? На материјалну силу и реч Божју као “зачин”? Сем тога,
следећи атеистички негативни програм под условним називом “Бога нема нити га може
бити!“, ма у какве “објективне” `аљине се заодевао, исто блокира индивидуалне међусобне
односе са Господом, те се човек очито уверава да у његовом случају сасвим објективно “Бога
нема нити га може бити”.

***

“ЈЕДНОМ ЗАУВЕК!”

Човекови унутрашњи органи имају строго специфичну грађу, они у целовитом

организму заузимају свој индивидуални простор, не реметећи један другоме границе,
одвајајући се од осталих органа и система спољном опном, понекад покривеном прилично
чврстом чауром; функције органа су такође строго усклађене, али без обзира на све анатомске
и физиолошке разлике, они се налазе “на истој територији” и везани су “јединственим
циљем”. Зависно од животне потребе понекад претежу функција и потребе неког посебног
органа, док ће остали органи бити принуђени да “јаче притегну каиш”. Међутим, до таквих
међусобних односа долази изузетно ретко, на пример, у стању шока. Снабдевање крвљу свих
органа и система у свим врло болним или трауматским ситуацијама смањује се на минимум и
крв се сакупља у органима који је депонују. То је својеврсна заштитна реакција која спречава
губитак крви али може довести до прилично тешких последица по стање других органа или
система, због чега таква “заштитна реакција” може имати смртни исход.
Из тог разлога је антишок терапија једна од најважнијих метода у арсеналу
анестезиологије и реанимације. Има и других мање опасних претеривања на једну или другу
страну и као најбаналнији пример може се навести убрзано дисање, срчани откуцаји и пораст
крвног притиска приликом претеране мишићне активности или емоционалне узрујаности.
Таква функционална померања пролазе сасвим безболно за читав организам пошто се тада
укључују резерве, а њихово спремиште ни изблиза не личи на “руски буџет који пуца по свим
шавовима”.
У организму је за очување читаве заједнице “непресушна рука онога који даје”, тамо не
настаје (док не загусти) систем безумног “кожодерства”, а сем тога, тамо свака ћелија зна да
није у стању да поједе “више од свог трбуха”, макар то и не знао централни нервни систем,
покушавајући да преждере своје унутрашње органе, ништа му неће успети. Њихове димензије
се притом неће повећати, пре ће бити обратно, њихов животни простор биће ограничен
масним влакнастим везивним ткивом наталоженим уз унутрашње органе. “Прождрљивост”
неће довести ни до повећања мишићног ткива или раста костију, тако да човек неће расти у
висину већ у ширину...
Разумнији централни нервни систем, налазећи се ван граница такве “државе”, на њу
гледа са стране и сасвим исправно се чуди: “Шта ће човеку толике “резерве” када је у
организму све уравнотежено?” Све је тамо разумно устројено и “расподељује се домаћински”.
Зашто, на пример, болесна животиња нипошто неће да једе? Па зато што се и на варење троши
снага а треба је чувати за што бржи опоравак, те зато храна остаје у тањиру а троше се
енергетске резерве. Такав пут је много ефикаснији и бржи од “благоутробија”.
Да ли је то Бог стварао живот на Своју слику и прилику током шест дана, или се
Мајчица Природа милијардама година старала око тога, то и није толико важно, битно је да
сада имамо “пример за подражавање” и он, као што Мојсије рече: “Није на небу да би се могло
говорити: “Ко би нам се узнео на небо и донео нам истину, и дао би нам да је чујемо”. Нити је
преко мора... Реч је та у устима твојим и срцу твоме”. Све је у људском организму устројено
разумно, осим његовог централног нервног система, па између осталог и коре великог мозга, и
то не у анатомском смислу већ у њеном ИНФОРМАЦИОНОМ САДРЖАЈУ, и зато је човек
принуђен да временом “стиче у себи мождане вијуге”, и у ту сврху и за тај орган је Сам Господ
Бог човеку дао не идола већ управо Доктрину, и Господ је знао да ако се човек буде клањао и
служио примитивним идолима, неће тиме Homo Sapiens стећи више вијуга већ мање, те је зато
строго кажњавао свој народ због служења примитивним боговима, а никако не зато што су се
“на Небесима у та библијска времена водили некакви астрални ратови и Бог-ревнитељ је, да би
учврстио своју позицију, потражио себи подршку на Земљи...”
Независно од тога што човек у наслеђе преноси не само своју специфичну унутрашњу и
спољну грађу, већ и поједине црте карактера, ИНФОРМАЦИОНА САДРЖИНА У
ВИЈУГАМА не може се пренети у наследство, нити треба, чак ни у виду религиозне Доктрине,
пошто у свету који нас окружује “све тече и све се мења”, те је зато човек принуђен да “учи,
учи и још једном учи”, док ће његови нормални физиолошки процеси у централном нервном
систему “заборављати, заборављати и још једном заборављати”. Само покретљиво у
покретљивом може постати непоколебиво, и таквом грађом се човек по својој слици и
прилици заиста приближава Створитељу. Управо таквом грађом, а не тиме што имамо две
руке, две ноге и једну главу.
Немогуће је вирећи у огледало видети сопствену аналогију с Божанским ликом. Господ
је више пута опомињао људе да Он нема конкретног лика. Чак ни вирећи кроз електронски
микроскоп нећемо наћи спољну слику ни прилику, јер је информацију немогуће “опипати”. Ње
нема нигде или она постоји свуда, али се зависно од садржаја информације мења и форма,
никако обрнуто. Ниједан процес улепшавања спољашњости не доводи до промене суштине
негативних програма. Тек ако се промени садржина, промениће се и “спољашњост”. Друга је
ствар што је тешко утицати на информационе центре. Опет се мора... учити...
Истина... у човеку све мора бити уравнотежено, и претеривања по питању
“заборављати” (органска или функционална) уопште не сведоче о приближавању човека
Створитељу, пре ће бити обратно. Исто тако ни хиљадугодишња фиксација на једну те исту
Доктрину или догме, као ни било који “носталгичан поглед у прошлост”, не сведоче о
праведности, зато је Стари Завет немогуће разматрати одвојено од Новог Завета. Сем тога, до
потпуне информационе наказности доводи “жеђ за револуционарним трансформацијама”, тј.
друга крајност која скроз одбацује читаво претходно искуство. Хистеричне, а не историјске
“реформе” доводе до тога да су људи принуђени да изнова спознају ноторне истине с којима
су на тај начин покушавали да се обрачунају. “Понављање је мајка учења” и ту се ништа не
може учинити; ако није савладано претходно градиво, мора се “понављати година”, а онда
сустизати вршњаке.
Али некако испада да “реформаторима” по питању “сустизања” елан не расте. “Ленчуга
све поново ради”, али први пут он није урадио оно што треба зато што му је свест била
“озарена светлошћу новог мишљења”, док ће то поново радити “и те како преко воље...”, ако
уопште буде радио зато што се на обзорју јављају “нове перспективе!”, а тамо ће његова
жудња за “револуционарним трансформацијама” и те како добро хармонизовати с новим
негативним програмом управљања у рукама “Треће силе”. И такви су “момци” с ентузијазмом
“вредним боље судбине” разарали не само Храм Христа Спаситеља који се сада мора
обнављати. Али опет уопште нису они ти који учествују у општенародној изградњи, и та се
изградња по читавој земљи изводи “и те како преко воље...”
Нек им мили Бог помогне, запуштеним сеоским црквицама, кад би се само уздигао
Божји Храм из “дубине душе” у свести сваког човека, али “шта би било кад би било”.
Анатомско преимућство коре великог мозга над свим одељцима централног нервног система
уопште не представља гаранцију за исто такво информационо преимућство. Човекова свест
може бити хронично дезоријентисана, у појединим случајевима му душа “одлази у пете” или
друго место, понекад она тамо живи практично читавог живота, формирајући доминанту у
неком од органа или система, користећи било које заплетености нервних веза намењене
другим циљевима, или се такво стање може формирати у виду информационог
представништва “пете” или других места у појединим вијугама, истурајући их попут
пиједестала.
Није важно како се формира “доминанта”, главно је то да “животињски инстинкти”
доспевају на свето место и, населивши се тамо, почињу да конкуришу свакој другој
информацији која се ЈЕДНОСТАВНО НАЛАЗИ У ЋЕЛИЈАМА ПАМЋЕЊА. Као резултат
репрограмирања ИНФОРМАЦИЈЕ ЗАМЕЊУЈУ МЕСТО и то не по спољном изгледу нити по
њеном анатомском положају. Макар тај процес и кроз електронски микроскоп посматрали, “по
спољном изгледу” као да се ништа нарочито не дешава, али на нивоу невидљивих
енергоинформационих садејстава унутар људског организма прво се одигравају заиста
револуционарни преображаји који ће потом неминовно по својим физичким ефектима
граничити са чудом.
Јесте ли икада летели авионом? Па, како вам из птичје перспективе изгледају лица
појединих истакнутих личности, озарена светлошћу “новог мишљења”? Можда се уз
коришћење савремених техничких средстава понеко може и снимити, али је практично
немогуће завирити у његову лобању и пронаћи тамо “пиједестал” на коме он стоји. Али, са
становишта информација, само “кажипрст” таквог “споменика” распрострће се у виду
гигантске плоче над читавом територијом бившег СССР, а кроз извесно време ће се из птичје
перспективе открити сасвим реалне деформације на тој програмираној територији.
На велику жалост, нормална анатомска и физиолошка грађа човека добро је позната
“Трећој сили” заједно с њеним опуномоћеним представницима или “народним умелцима” за
неуролингвистичко програмирање, па им зато и полазе за руком физички ефекти који граниче
са “чудом” и “сасвим обрнуто”. Да ли је то урок, зарок или програмирање  није толико битно.
Притом је знатно лакше рушити но градити, тим пре ако је информациона чаша препуна. Чак
и у савршеном људском организму устројеном на слику и прилику Господа... Те се зато ефекти
црне магије и остале гадости понекад с великим потешкоћама нивелишу методама
информационе корекције.
Све зависи од трајања таквих ефеката, од оних неповратних последица до којих доведу
и од регенеративних могућности пацијента. Сем тога, за информациону обнову Божјег Храма
троши се знатно више времена него за његово рушење. Потребно је имати у виду извесну
“једностраност” наше “свемоћи”. Док је за позитивно програмирање ћелија потребна стручна
квалификација, негативно самопрограмирање се унутар људског организма одвија без икаквих
потешкоћа, не захтевајући од пацијента познавање језика људског тела. Таквог “преводиоца”
има скоро свако и у такве “екстрасензорске способности” не треба сумњати. Томе се не треба
учити, свако влада таквим језиком унутар сопственог тела, и чим се у свести појави
одговарајући негатив, без икаквих проблема ће бити стављен на знање “потчињенима”!
Да, с тог становишта доктор Темњиков заостаје за свим другим “стручњацима” који
владају негативним методама информационог утицаја или “самокорекције”. Ја сам приморан и
да учим, и да се без престанка трудим како на сеансама мануелног кодирања тако и у
разговорима са пацијентима да бих “све поставио на своје место”. Али, критеријум
ефикасности таквог репрограмирања, наравно, није утрошак енергије који доводи до
докторовог замарања, већ позитивне промене у здрављу или судбини пацијента, и зато та
метода није биоенерготерапија. Ја радим само на нивоу информационог утицаја, и ако је он
ефикасан, независно од рока у коме се репрограмирање остварује, на резултате се неће дуго
чекати.
Пацијенти су, наравно, наклоњенији сеансама “мануелне психоанализе” него
придржавању оних препорука које доводе до промене њихове свести. То је увек напор и не
само мој. А тамо дођеш, прилегнеш на постељу, одлежиш једно тридесет или четрдесет
минута, понекад сат времена, устанеш, обучеш се и одеш. Нека те и током недеље благо тресе
дрхтавица, или се појаве некакви мигрирајући болови или другачије нелагодно стање, али оно
како је само дошло тако ће само и проћи. Тим пре што доктор на то упозорава после прве
сеансе, када наочиглед почиње да осећа да се “унутра нешто... дешава!” Ако успеш да
потиснеш узнемиреност, онда и “споља” у околини исто “нешто...” почиње да се дешава.
Штоно ми рече једна пацијенткиња кад јој је прегорео телевизор: “Ма нек ми се све поквари у
кући, само да ми се здравље поправи”.
Наравно да је то “претерано преувеличавање”, не може се све покварити него се квари
само оно што је “скрајнуто”, то јест ништа друго до “скарабуџене фрцокле”. Могуће је
смирити се у случајевима реакција самоочишћења. Једно четири или пет сеанси највише
једном недељно није тако тешко поднети, а то може довести до потпуног отклањања физичких
проблема које је човек годинама имао и са којима се безуспешно борио другим начинима и
средствима. Је ли то добро? Дабоме! Али, без обзира на такве повољне услове који за
пацијента настају на сеансама кодирања и после њих, рецидиви болести се кроз извесно време
ипак јављају, макар и не често, али то је чињеница.

Обратите пажњу на ваше стање после ових речи. Није ваљда да се у вама јавља питање
“Зашто?” обојено извесним негативним емоцијама или... сумњом? Па зато што у
непромењеном стању остају негативни програми управљања који се налазе у свести и док ми
успева да “рукама” уништим сличне програме који се налазе у другим информационим
центрима, главни “репетитор” на територији људског организма и “репетитори” који су ван
његових граница у аудијенцији код “Треће силе” не престају да негативно утичу, и све се
временом враћа “у стару колотечину”. Само комбинована корекција доводи до потпуне
нормализације и потоњи резултати су најбоља потврда информационе стабилности
успостављене у читавом човековом бићу.
Ауторитативни стил корекције понекад помаже а понекад не. Али нису увек ефикасне
ни методе убеђивања. Отпор бива несавладив и најчешће се јавља у облику малограђанске
недоумице: “Шта то лупа?! Зар може мој однос према људима или моје неверовање у Бога
формирати болест?! Пре ће бити да... доктору мањка енергетска сила у рукама, зато се и
јављају рецидиви болести. Наћи ћемо ми жешћег екстрасенса!” И налазе. Једног, другог,
трећег... А онда их све онако ђутуре оптужују за шарлатанство или се “кад већ прође воз”
увере да је доктор био у праву, али протиче довољно времена и деформације могу постати
неповратне или се приближити таквом стању. Зато сам приморан да на поновљеним сеансама
трошим више времена и прибегавам “жешћим” методама мануелног кодирања, комбинујући
их са психоаналитичким радом.

Други пример када свеједно долазе мени. “А што тако касно?” “Знате, таква и таква
ствар  одговарају  једно пола године као да све беше нормално, а онда опет...” “Па шта?” 
опет питам. “Ама оно ми опет израсте!” “Па шта?” Нêма сцена... Испоставља се да је стручњак
који влада безмедикаментном методом... дужан (Sic!) да отклони деформацију “Једном
заувек!” Несхватљиво... А што то?! Зашто, на пример, у случају хипертоничне кризе болесник
без икакве сумње опет хвата таблете или иде у амбуланту да добије инјекцију? Зашто се не би
нелагодно осећали лекари који без краја и конца врше “клиничка испитивања” на својим
пацијентима све одабирући медикаментна средства, а у случају неефикасности конзервативног
лечења препоручујући болеснику хируршку интервенцију?
Зашто тамо, на нивоу званичног здравства, нико није дужан да излечи болесника
“Једном заувек!”? Зашто у случају неефикасности медикаментне терапије или хируршке
интервенције нико ни лекаре, ни хирурге, ни фармакологе не оптужује за шарлатанство ни на
друштвеном ни на индивидуалном нивоу? Дакле, опет питам: “А што тако касно?” Јесам ли
отклонио “злочесту квргу”? Јесам! Пола године ништа није било? Тако је. “Ама, оно ми опет
израсте... већ се и не сећам, једно две или три недеље је расло” (гајила га, значи). “И шта је
било даље?” “Отишла сам у дом здравља, препоручили ми оперативно лечење, али нисам
пристала”. “И шта је било даље?” “Мислила сам да ће само проћи, а оно не пролази... Онда сам
се све премишљала да л` да дођем код вас или не” (гајила га, значи). “А што сте се  питам 
премишљали?” Ћути, а онда искрена упитаност: “А реците, Генадије Јаковљевичу, да случајно
не може... због ваших сеанси да се после... стање не побољшава већ погоршава?”... Гле, ЧАК И
ТО...

Сваки медикамент “има право” на неефикасност свог деловања, он “има право” на

нежељена дејства која понекад граниче с анафилактичким шоком и ниједан стручњак не може
унапред предвидети како ће на човеков организам деловати најбаналнија таблета против
главобоље. Алергијске реакције на медикаменте постадоше малтене “обележје лепог
понашања” у ходницима здравствених установа. Због лекарских грешака се чак ни у “периоду
развијеног социјализма” није кривично одговарало. А у случајевима безмедикаментне терапије
(Sic!) доктор је дужан да “Једном заувек!” и то без икаквих “нежељених дејстава” или
“перспективних погоршања”. Дивота једна!

Одговарам: “Не, не може! Чак се ни код стручњака за “црну магију” ништа испрве не
погоршава, али зато после њихове “корекције” кврге не нестају већ искачу тамо где их раније
није било. Сем тога, у случајевима баченог урока, аутор “таквог дела” никада вам неће бити
познат, а ако се ипак карте отворе, онда ће се таквом “стручњаку” не само на нивоу “жестоких
обрачуна”, него и аутоматски повратити оно зло које је човеку нанео. То је такав закон,
дугачко је то сад објашњавати... Само што све то време није требало “гајити”, већ се присетити
за колико сеанси сам ту “злочесту квргу” отклонио, и како сте се осећали тих пола године. Да
сте дошли на самом почетку рецидива, можда и не би требало пет сеанси, већ само једна или
две, и опет пола године никаквих рецидива, а можда и дуже. Ко вас је спречавао?”

Али било би исправније питати: “Шта вас је спречавало?” Свеједно неће наћи одговор,
пошто се укључује информациони систем заштите негативног програма управљања који
пацијента одвраћа од ОЧИГЛЕДНОГ ЕФЕКТА ПОБОЉШАЊА и усмерава на лажни пут.
Каже се: “Не тражи преко хлеба погаче”. Није увек тако. Траже, и још како! Наравно, не без
негативних програма обучавања који ће, налазећи се под управом “Треће силе”, као за инат
издавати заинтересованим лицима “мудре поуке”, пацијенте који су на раскршћу усмеравати у
познате токове. Зар сам ја противник медикаментне терапије? Ако затреба, и сам ћу
посаветовати да се не бавите кармичком хипердијагностиком већ одете у поликлинику.
Лек вам помаже? На здравље се лечили! Лек вам не помаже? Опет се лечите, наћи ћете
свој препарат, а ако сте се обратили мени, онда вас молим да послушате моје савете,
УВЕРАВАЈУЋИ СЕ У ЊИХОВУ ЕФИКАСНОСТ. У случају РЕЦИДИВА хајде да заједно
поразмислимо (после поновне куре мануелне терапије) због чега или “због кога оно израсте”?
И ако пронађемо негативне програме управљања и то не само у облику “малограђанске
недоумице, сумње или бојазни”, већ и програме смештене у вишим одељцима свести, онда
ћемо се потрудити да их “једном заувек!” уништимо и уверимо се на потоњим резултатима у
исправност пронађеног решења.
Није то из чиста мира што већ другу књигу пишем, пошто ми је више досадило да
десетинама и стотинама пута понављам једно те исто. Читајте пажљиво и знатно ћу мање
имати пацијената с кармичким проблемима или с ефектима “неодољивог отпора”. Сем тога,
немам ја никаквих професионалних тајни, а не треба их ни бити у ситуацији масовне
распрострањености онколошке патологије која је често учинак функционисања атеистичких
негативних програма управљања. Те раширене болести често уопште не настају зато “што ја
ево овде седим и бацам урок на читаво човечанство”, већ рецидиви код хроничног тока
болести УВЕК ПОСТОЈЕ, и они уопште не настају “због моје методе”. ТО ЈЕ НАУЧНА
ЧИЊЕНИЦА А НЕ ИНФОРМАЦИЈА ЗА НЕГАТИВНО РАЗМИШЉАЊЕ.

Болеснику који умире од рака у принципу је свеједно какав је ћелијски састав његовог
тумора. Тачна цитолошка дијагностика у дотичном случају понекад игра улогу код избора
препарата хемотерапије, али цитостатици по правилу имају “широки спектар деловања” и
“широка нежељена дејства”. Убијајући злоћудне ћелије, они нечувено потиру силе имунитета
у организму. Ништа боље не делује ни зрачење, а хируршким скалпелом не можеш стићи
сваког мутанта. Међутим, са становишта информационе корекције дијагностика мора бити
строго индивидуална, као и методе депрограмирања.
Ако је болест везана за социјалне негативне програме управљања смештена у строго
одређеном одељку човекове свести, управо ТАМО се све мора “поставити на своје место”, па
се у ефикасност обављеног посла уверити посматрајући друго место. Ако програми блокирају
највише одељке свести, ТАМО где мора бити Храм Божји, али га ТАМО нема, онда нема
никаквог смисла обраћати се горућим “публицистичким темама”, позитивних резултата неће
бити. Понекад се једни програми наслојавају на друге, те је потребна потпуна “информациона
чистка” за постизање стабилних резултата или коначног оздрављења.
Сем тога, мануелно кодирање у случају онколошких болести представља малтене
главну неодложну методу у чијем светлу се постижу први позитивни резултати, али и те сеансе
морају бити строго специфичне. Понеке мислене предоџбе у свести могу се превести на језик
физичког тела а понеке не. Нешто ће организам послушати а нешто неће. Део информационих
кључева који морају бити преведени с језика човекове свести на језик физичког тела дао сам у
књизи “Корени зла” у виду “Прогласа Председника свом Народу”. И ако сте постигли стање
рифрејминга, то значи да је такав или сличан проглас био преведен с језика на језик. Је ли ваш
организам послушао или није?
Ако није послушао, испробајте друге “кључеве” у облику прогласа “Пророка свом
народу”, које такође не намеравам да затајим, али уопште није обавезно држати се предложене
форме, схватите суштину, пошто је оно о чему пишем  само “Таква метода!” Али, ако опет не
буде никакве реакције, молим вас да се обратите нашим стручњацима. Они ће ствар утувити у
главу онима који би морали да “понешто схвате!”, али о томе нешто касније. Прво покушајте
да докраја разјасните схему формирања кармичког стања чије финале може бити злоћудни
тумор.
Дакле, проблеми су код носиоца базирани у првом реду у његовој свести, а онда се на
слику и прилику формира слична информациона разједињеност на нивоу нижих карика
управљања све до ћелијског нивоа. Ако замислимо људску свест у виду пирамиде, онда се на
самом њеном врху не сме налазити “високо образовање” већ друге вредности које морају
представљати СВЕОПШТЕ ВРЕДНОСТИ ЗА ЧИТАВ СВЕТ КОЈИ НАС ОКРУЖУЈЕ, пошто
од афирмације тих вредности зависи судбина не само појединца већ и читавог друштва, и не
само читавог организма већ и сваке појединачне ћелије.
Ма какве личне амбиције ми уздизали у “анатомске одељке свести” предвиђене, на
пример, за информације које регулишу међуљудске односе, ништа нам неће поћи за руком.
Оно што спада у ментални Егрегор “Ми” не може се претворити у одељке који управљају
менталним Егрегором “Ја”. Анатомска грађа “светог места” се не мења, али оно може бити
незаузето истинским информацијама, а као што је познато, оно не може бити празно. Сем тога,
друге “анатомске” творевине људске свести везане за највише, свеопште вредности, такође
“остају неупослене”... и такав човек по информационој садржини свеједно подсећа на
“коњаника без главе” (назив романа Томаса Мајна Рида (1818-1883) по коме је у СССР-у
снимљен филм).
Наравно, психолози се баве проучавањем грађе човекове личности, тиме се баве и
психокибернетичари у покушају стварања вештачког интелекта, али тешко да им полази за
руком јединствена схема грађе нормалне (или ненормалне) људске свести. Кармичка
медицина такође на својеврстан начин осликава ту хијерархију, али шта било да било, највише
вредности морају бити тако смештене да се не пресецају са другим вредностима, и дабоме да
се не налазе негде у запећку спремишта меморије, а СЕАНСЕ ДЕПРОГРАМИРАЊА ДОВОДЕ
ДО ПРОМЕНЕ ЛОЦИРАЊА ИНФОРМАЦИЈА. Макар то и не била пирамида већ круг у чијем
центру се мора налазити Бог, или он, опет, био на самом врху пирамиде, свеједно.
Значи, почетни став је “Бога нема нити га може бити”. Човек на изглед има потпуно
право на “слободу савести”, али зашто онда такво право не би имали његови органи и системи
који с истом таквом амбицијом могу прогласити сличну “слободу савести”. Своје међе се могу
ограничити не само дебелом чауром. Они анатомски као да су ионако добро међусобно
одвојени, преостаје само још да се и функционално разједине. Јасно да је “сопствена управа”
ипак ближа, али зашто би се она потчињавала “највишим вредностима” ако је човек “без цара
у глави”? Једна је ствар ако се родио као микроцефалус или дебил, али се такви људи по мало
чему разликују од “наше млађе животињске браће” и не живе дуго. А ако се родио као
пуновредан човек и има нормалну структуру личности, али је свеједно проживео “без
одговарајућих вијуга”?
Ето ту се и формирају рањива места, и зато још једном понављам да шкоди здрављу
имати “високо образовање” а немати веру у Бога. Макар то по облику подсећало на зарубљену
пирамиду или нешто налик на “коњаника без главе”, није важно. Схватите суштину, пошто се
такве “пирамиде” или “коњаници” током дијагностике онколошког болесника откривају
натрпане свуда и у великом броју. Такви “коњаници” се дијагностикују код људи који засад
још немају никакве патологије у виду онколошких структура или “предзнака” и с њима треба
прво обавити “разјашњавајући идеолошки рад”, сести за преговарачки сто, покушати лепим и
уз примену символа “Председника” или “Бога-Спаситеља”, где ће за њих Бог бити ваша свест.
Али како то учинити ако човек и његови органи уместо истинске вероисповести на првом
месту имају принцип “слободе савести”?
Често ми успева да на ћелијском или органском нивоу нормализујем међусобне односе
с “највишим вредностима”, чак и у случају да у пацијентовој свести постоје атеистички
негативни програми који остају сасвим непромењени, али се обмана пре или касније
разоткрива... Потчињене ћелије почињу да верно и поштено служе “Цару и Отаџбини”, али све
дотле док сам “Цар” не исквари свој народ примером омаловажавајућег односа према
светињама. Није доста што се човек мучи са својим “информационим смећем”, не
превазилазећи границе сопственог организма, већ се у негативне процесе управљања пре или
касније укључује “Трећа сила” и корекција се мора вршити на сасвим другачијем језику.

А сада неколико информационих кључева као пример из праксе, али већ из серије
“Проглас пророка свом народу”. Према њима се можете односити како вам драго, на пример,
“бити у недоумици” или “захтевати простије кључеве”, али ја наводим облик информационог
утицаја који се показао ефикаснијим и могао се пропратити на резултатима. Ту је критеријум
оцене. Сем тога, у случају успостављања контакта, на сеансама се испољава и ПОВРАТНА
ВЕЗА, тј. то више није просто моја или ваша “оријентација” у облику “Прогласа”, “Указа”,
“Закона” итд. коме се морају потчињавати органи и системи човековог тела, већ је ТО
ДИЈАЛОГ.
Ту је битна разлика од случајева недаће када патолошке структуре остају у
непоколебивом стању, пошто у другим неизлечивим случајевима симптоматика увек трпи
промене, самостално се активирајући, али се њена динамика прилично добро дијагностикује и
дешифрује методиком повратног превођења с језика људског тела на језик свести. Сада ћете
схватити како то “отприлике изгледа”.
Дакле, прилазим пацијенту који има повећу и засад још не злоћудну творевину, седам
крај њега, откривам “у ваздуху” извесне вибрације, на телу проналазим биопатогене зоне и
биолошки активне тачке, додирујем их и почињем не само да “говорим” већ и да “слушам”.
Тај поступак у почетку изгледа као “упад у туђи манастир са својим правилима”:
“Здраво  кажем  ево вам дођох с добром намером: да ту код вас, разумеш, заведем
ред...” Узвраћају ми питањем: “А ко си ти уопште? И шта ту радиш и како си то код нас
доспео?!” А ја кажем: “Па ето, ту сам код вас уз одобрење с највишег места. Послао ме ваш
газда”. А они кажу: “Море какав газда? Не знамо ти ми за таквог! Ено имамо своју управу, а
ни ми нисмо “мачји кашаљ”! Нек само нешто проба, има да је очепимо”. И показују ми на
болну тачку која, јашта, зна коме се у првом реду мора потчињавати, али... Ја хватам ту
“тачку... за гроце” и кажем: “Који ти је мој, да ниси можда заборавила ко је газда у кући?!”
Притом то чиним врло “популарно” и наочиглед читаве заједнице. “Народ” испрва као да се
“узортирао”, али гледа како ће се ствар завршити. Резултати “жестоког обрачуна” сами за себе
говоре. Прва тачка на “i” је стављена!
“Више се  обраћам се суграђанима  тако не може живети! Ја ћу, честити грађани, сада
код вас бити као Пророк, посланик Бога вашег, и одсад има да слушате само мене. Јасно?!”
Осећам, људи као да заклимаше главама. “Но добро  кажу  нама је свеједно коме да се...
потчињавамо. Ми и раније, `нако... бесмо послушни... Има и међу нама, дабоме, појединих
смутљиваца, то су они за све криви, а не ми. Народ подбунише!”  и показују ми на
“поједине”... “А, дођ`дер `вамо”  кажем им  шта, зар вам је живот већ дојадио?! Није? Е па
онда одсад будите паметни момци. Следећи пут кад дођем проверићу да ли је ту код вас све у
реду. А засад, довиђенце...” Прва сеанса је завршена.
Током недеље “Поче перестројкица!”, стижу и “подове да почисте” и “зидове да
окрече”, али се “тај процес” не сме остављати без контроле. Кроз недељу дана опет: “Здраво 
кажем  па, како код вас ствари напредују?” Показују, причају... “Добро  кажем  само је
газда свеједно незадовољан, боли га, разумеш, на вашем месту, а и око њега, разумеш,
хтедосте да урадите како је најбоље а испаде вам као и обично! Немојте ми се ту, честити
грађани, разметати! Бог  тај све види и чује, а ја сам са њим у најтешњем могућем контакту.
Шта сте то само овде нагомилали?! Смета му та кврга. Под хитно да се склони!” И под самим
рукама почињу да “смеће извлаче”. А ја их прстима својим “под задњицу... стимулишем”.
“Брже то мало  кажем  што сте стали?!” И убрзавају, и на сеанси се повлачи “повећа
незлоћудна творевина”.
Осећам, “задували се момци”. “Но, готово  кажем  доста је за данас. Ја сам вам
показао пример, шта треба узети и камо избацивати. Следећи пут кад дођем, има да буде
чисто! Јасно?!” Опет видим, главама заклимаше, али се сашаптавају: “Стварно... Пророк... Све
види и све зна, а ми мислили да неће приметити. Само нам је он фалио...” Кад  ето мене опет!
“Трас по тикви” болну тачку, а она кад дрекну на њих. “Еј ви тамо, без приче у строју! Доста
више! Сви да сте се сложно посла латили! Напред марш!” Е, то је већ сасвим изванредно. И
друга тачка на “i” је стављена.
Тако се још једно дваред-триред појавим, обавезно саслушам притужбе на “надређено
руководство” и на нивоу других тачака “отворено попричам...”... А ако и они крену да “кевћу”
на управу, неизоставно им “зачепим губицу”! И ето на тај начин се “културно и учтиво”
опраштамо после пете сеансе. Не мари, стрпеће се, пошто и газда има своје проблеме у којима
они “врага ишта разумеју!” Решиће их он “у своје време” и све ће бити “Океј!”
То је једна од приближних схема информационог општења која се мора превести на
језик људског тела. Други пример је када уопште не помажу никакве методе убеђивања. У
почетку та ситуација изгледа као “упад са својим правилима у робовласничку државу” у којој
на стотине и хиљаде ћелија пате од злоћудне новотворевине. Заповеда им представник
“династије фараона” (то јест негативна структура директно потчињена ЦНП која излази ван
граница људског тела).
Дакле, опет се обраћам народу и кажем: “Здраво!” “Здраво, добри човече  одговарају
ми поједини представници управе тог рода који су још увек у стању да ишта чују и ишта
изговоре.  Шта ти треба, старче? Немамо ти ништа дати. Видиш да се и сами злопатимо, мало
нам је живота још преостало... Сатире нас “фараон”. Кажњава нас ваљда због грехова наших
претешких пред Богом нашим... Можда је то тако а можда и не, али тако кажу упућени људи.
Нуто-де, ни сам наш Бог више није исти онај што раније беше. Злопати се барабар са свима.
Ено га, видиш, под столом “фараоновим” мрвице скупља...”
“Ама какав бре Бог?!  питам ја њих.  Нема таквог Бога. Сви ми имамо истог Бога! И
Он се никад не злопати!” “Ене-де, и сами смо се сад у то уверили  одговарају они  то је наш
цар, бивши цар. А сада свима нама “фараон” руководи. Сатире и њега и нас. Раније живесмо
јако добро, веровасмо му кано Богу, а и сам он себе таквим сматраше. Без све шале  две
факултетске дипломе! Вазда шефоваше, а сад се једва по кући вуче, највећма лежи. Сав
испијен кô смрт, саме кости и кожа остадоше. Превари га “фараон”, полакоми се на
секундарну корист, подјари му амбиције те допаде ропства и он, и сви ми скупа с њим.
Видимо сад, добри човече, да то није Бог... А ти сам који беше?”
“Ја сам Пророк ваш!  кажем ја њима  и вама ме послао Господ Истинити, јер је чуо
вапај ваш. Ваљда сте се молили Њему, присетили се свог Истинског Створитеља?” “Да,
наравно, сећамо се, ама то давно беше, а и запетљасмо се сасвим, коме то бре да се молимо...
“Фараону” се исто молимо, ал` која вајда?” “Не  кажем ја њима  то је тежак грех клањати се
оном ком не треба, ма он био не знам какав кликераш! Де, погледајте само вашег “фараона”...
Шта је он у поређењу са Господом?! Гнусоба једна дабили!”
“Ама шта ти је!  чујем одговор.  Тише... Да те “фараон” не чује, јер си награбусио!
Зар се може тако?! Па то је сила ужасна...” А ја им кажем: “Јесам ли ја Пророк или нисам?!
Хоћете ли да вас избавим од њега и све спасем? Добићете ПМЖ у Обећаној Земљи, а не на
болничкој постељи. Још ћете бити пример за друге људе који су сад јачи и здравији од вас.
Можда се и цар ваш врати на ранију функцију и буде шеф кô и пре, и истера све злонамернике
на чистац, оне што га издадоше у зло доба!” “Из твојих би уста па Богу Истинитоме у уши 
одговарају  само нешто слабо верујемо у такве промене. Ако изистински можеш нешто да
учиниш, боље некако приволи “фараона” да не махнита онолико и продужи наше дане без
оволиких мука. И на томе ти хвала...”
“Не  кажем ја њима  немогуће је и даље тако бедно таворити! Ни на какве
компромисе не пристајем, јер то Бог брани. Речено ми је да вас избавим из ропства  то ћу и
учинити! Сутра идем код “фараона” да му кажем... “реч Божју” да вас ослободи ропства и овај
ми народ у руке преда. И повешћу вас у Обећану земљу како ми је Господ заповедио!” На томе
се прва сеанса завршава.
А сутра треба да демонстрирам некаква “знамења” не толико пред “фараоном”... колико
пред људима, еда би они поверовали, а за то ће, природно, затребати нешто онако “необично”.
Али заправо се ништа необично не дешава. Имам минимални “божји дар” који ми омогућава
да се настројим на негативну структуру, не додирујући пацијента рукама. Осећам вибрације,
преносим примљене сигнале на екран и почињем да стварам антиструктуру, користећи другу
методу информационе заштите под називом “Штит и мач”, мисаоно притом говорећи: “Прођи
се, животе рђави, приђи, добри. А ти, гнусобо убога, да се носиш у Лелек гору под црну кору, у
неврат поље иза девет гора, иза девет мора, тамо где петао не кукуриче, где говече не риче, све
у свему на све до три... или четири стране! Гле се само, ругобо, ал` си се доброме човеку
пришљамчила?! Кад те пукнем саде по њушци шугавој! Мичи се, бре, у страну, набошћеш се!
Марш тамо, чујеш! Чистац! Нокат! Разумеш ти мене или не?! Сиктер, џиберу! Тутавела!
Кидавела! Сино се лома тенукре... Ш`а је, шатровачки не знаш?! Нисмо одавле, а? Ниш`
капиш`? Ш`о се, чумо мочварна, страшило ниједно баштенско, `вако кинђуриш? Карма?! Јој,
гле`те, добри људи, да пукнеш од смеја! Да ти можда, матере ти, на Васељенске законе не
претендујеш?! Ала си га дала по перју, свака част! Пицикато ламенто. Само, чуј, ено тамо на
ћошку гирице продају, носи се тамо, боље њих фолирај. Овде тупавих нема. Или, боље би ти
било да потражиш на неком другом лаз-о-ревом (С.Н. Лазарев, писац више књига под називом
“Дијагностика карме”; лазоревиј = лазурни) месту... А да можда не пуцаш на улогу
Створитеља?! Па што ондак тако и не речеш, па да ја то дојавим где треба...”
И после те “фразе”  готово, тишина... Нестаде структуре. А “народ” све то схвата
буквално као некаква “знамења”. Ониромантика, нема вам ту “циле-миле”! Виде да их
изводим из заробљеништва негативног управљања, “фараон” беше, “ал` збриса некамо, нема
гу више”. Готово. На томе се друга сеанса завршава. Сутрадан се појављујем, само што сам
дотакô, погледам, а кад оно  прави кошмар! Никакве управе, ко у клин, ко у плочу! Плешу,
веселе се, неко се у пијаној еуфорији ваља, неко кришом поткрада; мутанти жене силују, а оне
им већ нарађале исте такве “дечкиће”, само “девојчице” на мајке личе... засад. Речју, све
заборавише: и ко их је од “фараона” ослободио, и по чијој заповести, и у ком циљу. Народ на
зло брз, тврдоврат, ништа не разуме. Мене само један дан не беше, а за њих је “биће једно
четр`ес` дана. Ма више!”
Унапред знам да ће реакција управо таква бити, ипак имам искуства, како теоретског
тако и практичног. Неће такви никакве плоче са заповестима ни Обећане Земље видети, кô ни
своје уши! Дабоме, у том “раздраганом друштванцету” које проглашава паролу: “Анархија је
мајка реда!” биће и трезвених “момака” на које треба рачунати. Значи, опет се појављујем у
њиховом станишту и кажем: “К мени, ко је Господњи!!!” Осећам и рукама проналазим центре
здравих сила имунитета у организму и програмирам их отприлике на следећи начин: “Ставите
мач на бедро своје... и... у-би-јај-те! Сваки брата свога, сваки ближњег свога који је заборавио
све што треба да се ради за целовиту заједницу. Нарочито бити немилосрдан према мутантима,
према њиховим женама и деци мушког пола. Убијајте и децу мутаната женског пола која су
већ познала човека, јер има да наплоде сличних ругоба што мисле само на своје тренутне
потребе. У животу остављајте само децу женског пола која нису познала човека, јер ће
затребати за размножавање здравих ћелија и обнову нормалне функције органа.
Дакле, чујете ли ме? Данас посветите снагу своју Господу и његовом циљу! Убијајте
непријатеље да тако ослободите народ од информационе погани. Један од вас ће уз Божју
помоћ прогнати стотину, вас десеторица протераће  хиљаду! А ако не пођете у рат, сви ћете
помрети, и Господ ће вас избрисати из књиге живота. Ако пођете у рат  уписаће вас у њој
златним словима!”
Наравно, на трећој сеанси се не може рачунати на мноштво здравих сила које ће побити
све ћелије рака, али ће хиљаде жртава обавезно бити принете Богу-ревнитељу. Сем тога, многи
програмирани “тврдоврати грађани” зазираће кад то виде, тј. и на тај начин се може
“искоренити зло између себе”. Мање на зло брзог народа  више кисеоника за здраво ткиво. А
даље се догађаји могу одвијати по сценарију нашег “филма”, премда, зависно од
индивидуалног стања пацијента, историја оздрављења може изгледати мање крваво, те ће зато
за љубитеље акционих филмова бити мање занимљива.

***
 “AD OVO”
(“од јајета”; латински)

“Ал` су ти кључићи  помислиће неки читалац  нема збора! Ваистину “Златни”...

Напабирчио на гомилу некакве “окрајке” па их издаје за “генијални рецепт” у лечењу
онколошких болести!” “Ма хај`те  помислиће други  ако то болесном човеку помаже, како
се може с ниподаштавањем односити према методи духовног исцелитељства?! Па макар она
по форми (на појединим местима) и не била најмилозвучнија, ипак је најважнији резултат!”
Ко је од њих ближи истини? Обојица су на подједнаком растојању. Једноме би требало
методу дати у оригиналнијем паковању, док други не обраћа пажњу на спољашњост, само да
лек буде ефикасан. Макар он био горак, макар смрдљив, али зато користан! Један неће
користити “такве кључеве!” зато што он на такве речи никад у свом животу није наилазио, а
тим пре не намерава да их изговара ни на нивоу своје свести, ни у стању “некаквог тамо
рифрејминга...” Други је спреман да се држи наведених текстова, да све у длаку понавља и...
ништа му неће испасти, пошто се обојица фиксирају на форму ништа мање од било ког
идолопоклоника.
Наравно, не мора се увек прибегавати таквим методама “духовног исцелитељства”, али
је у врло тешким случајевима без одговарајуће “Божје речи” немогуће променити ситуацију. А
и многи медикаменти, упоредо са својим биохемијским ефектима, поседују способност
ИНФОРМАЦИОНОГ ДЕЛОВАЊА. Ко то зна како они “разговарају” у организму, лепим или
ружним? Али зар само препарати могу тако деловати? А фотографије живих људи закопане на
гробљу? Директна информациона аналогија, драги моји, и никакве мистике! Све је кô и свет
старо.
Свето Писмо стручњаку за програмирање даје толико “кључева” за информационо
деловање који се не могу срести ни на једном међународном симпозијуму. На пример, ако се
обратимо Левитској књизи и одбацимо све законе које је Бог-ревнитељ давао у погледу
поштовања санитетско-хигијенских норми, са становишта превентиве или борбе с
инфективним болестима (пери руке пре јела), онда је већина осталих заповести усмерена
управо на надвладавање негативног информационог деловања. Хтео то човек или не, али се
програмирање у појединим ситуацијама сасвим неометано врши.
На пример, у тренутку узимања јела се негативна информација, као и позитивна,
изванредно добро урезује! Тешко је чак и замислити какве све “горуће теме” људи не
разматрају за кухињским столом, и какви ли само програмчићи не улећу у гледаоца кад он
непрестано жваће забивши нос у телевизор. Боље би било у тим “светим минутима” мислити о
нечем прекрасном, пожелети и себи и најближим рођацима среће, здравља, свако добро, али се
тако нешто, на жалост, среће само за празничном трпезом, док у свакодневном животу не само
што се не држимо Божјих Заповести, него ни животне мудрости: “За време јела глува сам и
нема”. А некада људи нису седали за сто без молитве “пре јела” нити устајали од стола без
молитве “после јела”. И ако се то чини свакодневно, по три, по четири пута дневно, чак ће и
мајмун стећи условни рефлекс, а да и не говоримо о човеку разумном, и вера у Господа ће
одзвањати не само у свести већ и на ћелијском нивоу. А да и не говоримо о томе да никаква
негативна информација неће моћи да продре ни у један информациони центар.
 Тада неће бити ни говора ни о каквој онкологији која настаје као резултат
функционисања атеистичких програма, ако се свакодневно врши макар такво позитивно
програмирање. Господ је знао да у тренуцима “породичних обрачуна” деца аутоматски
отварају све информационе центре, и ако неко дрекне на оца или на мајку своју, а да и не
говоримо о ружном псовању које се код нас изговара и с поводом и без њега, онда ће се унутар
човековог организма потом појавити толико негативних репетитора да се никаквим речицама
не можеш опрати, зато се и чула заповест да је такво “детенце” достојно смртне казне.
Негативне програме могу преносити и неживи предмети, на пример, у Левитској књизи
је речено да ако мртва животиња додирне дрвене предмете, одећу, кожу или врећу, или “сваку
ствар која се користи” онда ти предмети постају нечисти. Њих је требало потопити у воду на
неколико сати до увече, и тек онда су се могли користити. А ако је до таквог контакта дошло
са глиненим судом, онда се такав суд више није смео користити, већ га је требало разбити у
парампарчад. Зашто?
Са становишта санитетско-хигијенских норми то је апсурд. Дрвене ствари, одећа, вуна
и остало упијају много више микроба, а ако су још и потопљени у воду, онда ће се “микроби
који пливају у води”, као што је вибрион колере, изванредно осећати и убрзано размножавати.
Но, зато ће глинени суд, ако се водицом испере, бити много стерилнији од вуне или дрвета.
Али, ствар је у томе што вода такође добро отклања негативне информације, поготово са
предмета израђених од природних влакана биљног или животињског порекла, а о живој кожи
човека да и не говоримо, док је глина сасвим инертна према води, али се зато врло добро
програмира. У последње време се методе глинотерапије широко уводе у праксу
исцелитељства, а и сваки пацијент који је боравио у таквој бањи “на сопственој кожи” је
осетио деловање лековитог блата.
Само термичка обрада отклања програме снимљене на таквој материји. Наравно да
глинени крчаг не програмира само директан контакт мртве животиње с њим, у томе учествује
и човек који се стресе од одвратности у тренутку додира. И зато је боље разбити суд него се
подвргавати шкодљивом деловању за трпезом. Несумњиво да се програмирање сасвим
неометано врши и приликом контакта с умрлим човеком, који не мора притом обавезно имати
инфективну болест. Ратници који су учествовали у окршајима су после додира са мртвима
такође сматрани нечистима и по Левитској књизи морали вршити извесне ритуале за
чишћење.
Одговарајући ритуали су се до дан-данас одржали у облику ношења црнине током
одређеног времена. И уопште, тамна или црна боја одеће представља прилично ефикасан
начин заштите од преношења негативних програма, док је ноћ најповољније време за
депрограмирање. То су све бајке за децу да нечиста сила ноћу спопада. Најефикасније
програмирање врши се усред бела дана, док ноћу човек када спава брише негативне
информације. Несаница је лоша ствар. Е, ту су “ђавли” врло заинтересовани за то да човек не
спава и не истискује негативне програме из својих информационих центара. Из тог разлога се
људима који пате од хроничне несанице може посаветовати ако не црна, онда бар постељина у
боји, и то понекад делује знатно ефикасније од било ког средства за спавање.
У ноћној смени је тешко радити не толико због померања биолошког часовника колико
зато што је “енергоинформациони етар” препун одбачених негативних информација, али ако
човек веже на главу црну траку или стави омању црну капицу у виду ћелепуша, биће му знатно
лакше да се прилагоди таквом распореду рада. И вода такође ефикасно скида негативне
информације, и пре но што попијете таблету против главобоље покушајте да се умијете или
истуширате. И уопште, води прибегавајте знатно чешће и не само у циљу одржавања личне
хигијене. Сваки тесан контакт међу људима, поготово између мушкараца и жена сместа отвара
“врата” за информациони продор. Немам у виду најобичније руковање или ситуације у јавном
превозу, премда и ту има мало пријатног. Можда се зато годинама на баловима плесало на
извесном растојању од партнера, док су танго и валцер својевремено сматрани за забрањене
игре.
Негативно програмирање се очас може добити пријатељским лупкањем по рамену,
међутим, таквим лупкањем или додиром се не преносе програми, већ се тако “врата отварају”.
У пракси народних умелаца постоје такви начини бацања урока, док стручњаци за НЛП ту
методу називају “полужне индукције”. Нећу да се понављам, пошто сам тим стварима
посветио потребну пажњу у својој првој књизи. “Откривање голотиње” било ког човека се по
Левитској књизи сматрало за смртни грех, пошто је стање либида или ишчекивања полног
чина несумњиво најповољније стање за добијање програма скоро на свим нивоима
информационих центара с потоњим њиховим преносом у околни простор у коме ће се
налазити грађани који ништа не слуте. Зато је такав програмиран човек за околину
представљао очиту социјалну опасност.
Није се смела откривати голотиња најближих рођака. “То је срам  гласи Свето Писмо
 да се истребе пред очима народа свога” било да се открије голотиња “сестре своје... тетке
своје... оца свога, стрица свога, брата свога...” итд., “да се истребе сви из народа свога”.
Месечно прање се такође сматрало најрањивијим за информационо деловање, зато се жена
сматрала “нечистом” и била принуђена да се повуче од свих контаката, а да и не говоримо о
супружничкој блискости зато што је женски организам док се спрема за трудноћу морао бити
сасвим чист. Нико није имао право да намерно или нехотично нагрђује будуће дете на нивоу
свесног или несвесног урока. Жену су изоловали на такав “психолошки начин”, објављујући је
заједно са другима “нечистом”, не срамотећи је, већ насупрот томе штитећи, пошто и “урок на
месечно прање” представља један од “омиљених поступака црне магије”.
Тренутак течења семена код мушкараца и стање које потом уследи такође су сматрани
“нечистим” и сваки мушкарац који “излије семе своје” (без прецизирања камо је требало да га
излива) извесно време би постајао информационо рањив. Несумњиво да је ејакулација
немогућа без фрикција, а оне су немогуће без коитуса, док коитус не сме бити “Coitus ante
portas”, тј. све се морало одигравати са женом и притом најбоље онако како то тражи
јестаство, али и код хиперсексуалних мушкараца који до одређеног времена не ступају у брак
може у светлу еротских либидинозних снова “нешто” испасти, зато су и даване такве
препоруке “без прецизирања”.
Ванбрачне полне везе кажњаване су смрћу не толико зато што у давна времена нису
знали за контрацептивна средства тако да је било могуће рађање “копилади” из таквих веза.
Забрана се углавном тицала жена пошто у време полног чина жена не само да понешто додаје
у своју “телесну схему”, она се и генетски мења, и зато је све жене “које су познале човека” а
немају децу (тј. нису девице) по препорукама Бога-ревнитеља било неопходно истребити, за
размножавање оставивши само девојке. Озбиљне промене у организму жене могу се одиграти
не само као резултат физичке блискости, већ и у тренуцима њених еротских или
либидинозних доживљаја. Само, у “ком смеру” ће се она променити? Добро је ако ванбрачне
полне везе буду боље него са мужем, а ако не?
Са тог становишта се Заповести Бога-Спаситеља знатно разликују од Заповести Бога-
ревнитеља, јер Исус рече: “Чули сте како је казано старима: не чини прељубу. А ја вам кажем
да сваки КОЈИ ПОГЛЕДА НА ЖЕНУ СА ЖЕЉОМ ЗА ЊОМ, већ је учинио прељубу са њом у
срцу свом”. Дабоме да то не може послужити као Заповест за строже брачно законодавство,
пошто би и такве прељубнике по Заповестима Старог Завета требало засути камењем да
погину. С моје тачке гледишта то опет истиче важност тренутка ИНФОРМАЦИОНОГ
ДЕЛОВАЊА мушкарца на организам жене док је жељно гледа. Добро је ако ТАКВИ
ПОГЛЕДИ побољшавају њену генетску грађу, а ако не? Христос је тим поводом препоручивао
да се такви мушкарци не истребљују, пошто су у дотичном случају жене сасвим невине, већ
“ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе, јер ти је боље да погине један
од удова твојих неголи све тијело твоје да буде бачено у пакао. Ако ли те десна рука твоја
саблажњава, одсијеци је и баци од себе, јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи
да све тијело твоје буде бачено у пакао”.
Читалац може ову информацију примити буквално, а може и схватити суштину, пошто
се Христос врло често обраћао причама да би човек разјаснио СМИСАО РЕЧЕНОГ а не
форму, да не би претворио Заповести у догму. Поједини народи и дан-данас уместо
информационих средстава индивидуалне заштите својих жена од деформишућег деловања
“жељних погледа” буквално приморавају лепши пол да иде под црним заром. И вама се чини
да су такве методе дубоко моралне и оправдане? Па једноставније би било на мушке окице
наочњаке надевати, пошто самоме себи ископати органе вида или... друге органе, знате, ни то
није метода која доводи до спасења. Да, драги моји, све тече, све се мења и, по мом мишљењу,
нека наше жене само слободно иду, украшавају се онако како им се свиђа и привлаче
сексуалне погледе десетина и стотина мушкараца, само нека притом постају лепше и млађе!
То ће бити исправније.
Наравно, не на основу “моје тачке гледишта” човечанство је с правом унело своје
корективе у Доктрину ниспослату нам хиљадама година уназад, пошто је човек створен “на
слику и прилику”, он такође има Богом дано право да постане не идолопоклоник, већ
створитељ. Адам и Ева су начинили свој први претежак грех окусивши јабуку, али су притом
ОТКРИЛИ СВОЈУ ГОЛОТИЊУ. Не, није то парадокс да су они, као, првобитно били голи, а
онда се прикрили лишћем. Управо је та чињеница прикривања своје голотиње и представљала
њено откривање до кога су дошли окусивши ПЛОДОВЕ СА ДРВЕТА СПОЗНАЈЕ добра и зла.
Управо СПОЗНАЈЕ а не послушности. И такав одељак објективно и стварно постоји у
човековом централном нервном систему, и ТАМО се могу угнездити атеистички негативни
програми управљања, и ТАМО упркос свему мора бити подигнут Храм Христа Спаситеља.
Само ће онда човек бити жив и здрав.

***
Обраћајући се историји старозаветне приповести, можемо пронаћи мноштво
религиозних символа којима су се људи клањали. У свим ранијим многобожачким
Мистеријама клањање Сунцу играло је важну улогу. Код друида је змија била символ Сунца.
Њихова главна божанства углавном су се сводила на две фигуре  мушкарца и жену, великог
Оца и Мајку: Ху и Керидвјан, аналоге Озириса и Изиде, Баха и Церере, па и друге врховне
богове који представљају два принципа читавог битка. Понекад је сунчано божанство
персонификовано у виду прекрасног младића дуге злаћане косе, али... као и бог Сунца код
друида  Ху, тако је и овај златокудри младић по многобожачким Мистеријама био уништен
од неваљалаца. Кроз друге свете ритуале пролазила је тема рођења Митре као бога Сунца,
његова жртва за људе, његова смрт и најзад, његово васкрсење и спасење читавог човечанства.
“Балдер Прекрасни  скандинавски Христос  беше вољени Син Врховног Божанства
Одина (једнооког бога). Балдер не беше ратник  његов добар и прекрасан дух доносаше мир и
радост срцима богова, и сви су они, изузев једнога, волели Балдера. Исто као што је Исус међу
дванаесторицом својих ученика имао Јуду, тако и међу дванаесторицом богова један беше
лажан. То беше Локи, персонификација зла. Локи подговори Хеда, слепог бога судбине, да
стрелом од имеле убије Балдера.
Ритуали баханалија концентришу се око алегорије о младом Баху кога Титани
растргоше. Титани током његовог усмрћивања примораваху Баха да се гледа у огледало. После
његовог убиства делове тела испекоше и поједоше, само је срце спасла Палада...
Тифон, египатски демон, или Дух Непријатељства, представљан као крокодил, а
понекад као спој крокодила и свиње, закуца ексерима свог брата Озириса живог у ковчег, зали
отворе растопљеним оловом и баци ковчег у Нил. Изида избави мужевљево тело, али га опет
украде Тифон, расече на четрнаест делова и расеја по земљи. Изида сакупи све делове осим
једног. Четрнаести део (фалус) она начини од злата пошто тај део би избачен у Нил где га рибе
поједоше.
Први пријатељ људи, Прометеј, би распет на врху планине на Кавказу и птице кљуваху
његову јетру и кидаху канџама његову пут... Митра би осуђен на смрт распећем. Буду смрт
снађе на дрвету. Кришна би прободен стрелом и обешен о дрво да његово тело постане плен
стрвинара. Друге верзије Кришнине смрти говоре да беше крстовидно везан за дрво и тек
после тога убијен стрелама. Мухамеду дадоше отровану храну. До краја живота је патио од
деловања отрова. Снађе га смртна болест коју је сматрао последицом тровања. Мухамед је
страшно патио од главобоље као и од грознице.
Индијански Бог Ветрова или Сунца Кецалкоатл је на сличицама у рукопису Борџија
приказан прикован ексерима за крст док га змај лишава репродуктивних органа. На његовој
одежди су били црвени крстови. Његов крст је постао свети символ народа Маја. Мексички
Бог је приказан распет и прикован за крст. Његово лице и руке су црни, тј. распети Учитељ
беше црн. Бог-спаситељ Атис (синоним Адониса) сам је себе ушкопио под бором и одмах ту и
умро. Бог Один се на девет дана веша на грану Светског Дрвета и пробија свој бок светим
копљем. Езотеријски обешени је постао патрон свих који допадоше омче.
Бога Адониса је растргао дивљи вепар. Церемонија оплакивања преране смрти убијеног
бога назива се Адониасмос. Адонис се појављује као “окрвављени” или “прободени” бог. У
карипским Мистеријама ритуалне драме су сконцентрисане око четворице божанске браће од
којих тројица убијају четвртог, разбацавши делове његовог унакаженог тела. Убиство брата од
стране његове браће, “карипска смрт”, било је један од тајних символа антике. Пророк Јона је
пао са брода и прогутао га кит. Свети бик Апис давио се у Нилу...
Упечатљив је списак бесмртних смртника који су пострадали за људе да би они могли
стећи вечни живот. Међу онима који су историјски или алегоријски везани за распеће су
Прометеј, Адонис, Аполон, Атис, Бах, Буда, Кришна, Тор, Индра, Митра, Кецалкоатл,
Семирамида и Јупитер. Инке су имале крст од прелепог мермера или јасписа. Он је чуван у
светој сали дворца и у највећој мери био поштован. Религија Индије је много пре хришћанства
садржала митолошког распетог човека.
Из разматрања свих древних тајних ритуала постаје очигледно да је Мистерија
умирућег бога била универзална за просвећене и поштоване приврженике свете доктрине. Та
је Мистерија настављена у хришћанству у распећу и смрти Богочовека Исуса Христа. Важност
те светске трагедије и њен актер  универзални ученик  морају бити поново откривени, ако
хришћанство жели да достигне висине које је достизало у дане своје философске превласти.
Мит о умирућем богу је кључ за универзално и индивидуално искупљење и препород, и они
који не схватају истинску природу те врхунске алегорије не могу себе сматрати ни мудрим, ни
религиозним људима” (Из већ поменуте књиге М.П. Хола на стр. 50, 56, 60, 75, 88, 102, 105,
142).

Значи, стотинама година су се многи богови појављивали у виду символа универзалног

мученика учећи људе да једни другима не чине слична злодела која су злочеста божанства
чинила светоме богу. Ако Библију будемо разматрали као јединствену доктрину, а не само
онај део који се тиче Бога-ревнитеља, онда испада слика слична свим претходним символима
богова, и континуитет се може пратити не само у томе што је Христос био уништен да би
после три дана васкрсао:

“Међу значењима имена Серапис има и ових: “Свети Бик”, “Сунце у бику”, “Душа
Озирисова”, “Света Змија”, “Успокојени Бик”. Бог је приказиван у виду високе, моћне фигуре
која спаја како мушку снагу тако и женску грацију. Његово лице носи печат размишљања и
жалости. Он има дугу косу на женски начин очешљану. Лице и поред браде делује пре
женскасто. Спољашњост Сераписа као праузора Христа, што ретко ко наслућује, боље се дâ
оценити после следећег извода из Кинга: “Нема никакве сумње у то да Сераписова глава,
обележена жалошћу, представља први корак на путу ка општеприхваћеном облику Спаситеља.
Јеврејске предрасуде првих новообраћеника биле су толико снажне да није био начињен
ниједан покушај приказивања израза Његовог лица у првих неколико поколења” (“Гностичари
и њихово наслеђе”). Серапис је постепено узурпирао положај који су пре њега заузимали
други египатски и грчки богови, и постао врховно божанство обе религије. Његова власт је
потрајала до IV в. хришћанске ере. Теодосије, утамањивач многобожачке философије је 385. г.
издао свој чувени едикт “De idolo Serapidis Diruendo”. Када су хришћански војници,
извршавајући његову наредбу, ушли у вековни храм серапеум у Александрији да би уништили
Сераписове кипове, толико је било њихово поштовање према богу да дуго нису смели да га
дотакну из бојазни да ће им се земља отворити под ногама и прогутати их. Најзад су,
савладавши страх, разорили кип, зграду и спалили библиотеку. Симптоматично је да се међу
рушевинама тог многобожачког храма наилазило на хришћанске символе, док је у темељима
храма БИО НАЂЕН ХРИСТОВ МОНОГРАМ!” (Из књиге М.П. Хола, стр. 72-85)

Премда је у приповести о Исусу Христу сачувана претходна историја са символом

универзалног мученика, он је по новој Доктрини претрпео промену у томе што се са Богом
нису сурово обрачунала злочеста божанства која су према сценарију против њега започела
“звездане ратове”, већ су Бога уништили најобичнији људи. Зашто? Па зато што је Спаситељ
директно контактирао с обичним смртницима, и у томе се та приповест знатно разликује од
свих претходних теолошких символа. Али исту такву разлику видимо и у чињеници његовог
распећа. Управо су људи уништили Исуса, пошто њима беше дато такво “право”, а не
представницима “небеске хијерархије”, “право” и да Га воле и да Га погубе. Зато што су у
Новој Доктрини Бог и човек постали нераздвојни, зато што они чине јединствену целину како
у љубави према Светом Писму, тако и у његовом потпуном одрицању.
 Да, човек има право на “слободу савести”, али шта ће он сâм изабрати? Може се
Доктрина распети у свести својој, а може се тамо и подићи Храм Христа Спаситеља, и у њему
ће живети Господ БЕЗ НОВИХ КРВАВИХ ТРАГОВА МУЧЕНИЧКЕ СМРТИ. Само ТАМО ће
он бити жив и здрав. Дабоме, религиозну историју је немогуће окренути натраг, Христа су
распели, али чињеница Његове смрти мора штитити човека од сличних злодела која он чини
прво у свести својој, а онда према ближњем свом. Погубљење се наставља и у погледу
вероисповести новим амбицијама или атеистичким негативним програмима управљања.
Одбацујемо Доктрину из свести своје и из срца свога, а то није ништа друго до исто оно
злодело које су у прошлости људи извршили над Богом живим.
Злодело је, дабоме, претрпело различите модификације и стекло облик “научног
светоназора”, “високог образовања” итд. али је у суштини ТО РАСПЕЋЕ ВЕРЕ, независно од
тога иза каквих цивилизованих форми се прикривало. Све је очигледно, као и хиљадама
година уназад. Ми понављамо исти онај грех који су начинили најобичнији људи који су
контактирали са Богом живим. Да ли вас “чињеница крштења” ослобађа таквог греха и
прикључује ли вас “та чињеница” Доктрини? Ја не знам. Наставак следи?
А можда ћемо у свести својој или у срцу свом чувати лик васкрслог Христа? Или је
боље васкрсавати га само празником, за Ускрс, једном годишње, вршећи извесне
материјалистичке манипулације са шараним јајима? Опет понављам, нисам ја проповедник
већ доктор; али бих јако желео да на размеђу миленијума погледам у ваше очи и упитам:
“Христос воскресе?”, а да ми оне одговоре: “Ваистину воскресе!”

***

ОМЧА ЕВОЛУЦИЈЕ

Желите ли да знате зашто и после читања ове књиге поједини читаоци остају у стању
под условним називом “свеједно нешто није како треба, свеједно нешто смета”? Зато што ја
засад у свом приповедању нисам дотакао још неколико атеистичких негативних програма,
оставивши их “за десерт”. Несумњиво да горе побројани програмчићи имају своје варијанте,
понекад се заодевајући у прилично “привлачне `аљине”. Вероватно се због развоја
научнотехничког прогреса у човеку формирао тзв. “технократски тип мишљења”, и поједини
“мислиоци” с тог становишта покушавају да протумаче приповедања Светог Писма.

“Јасно је  кажу они  зашто су људи хиљадама година уназад, немајући друга превозна
средства осим “запрежне вуче” у виду магараца на једном од којих је јахао и пророк Валам,
или коњских двоколица на којима су фараонове слуге похрлиле за изабраним народом, једном
се суочивши с неземаљском цивилизацијом која је нашу планету посетила пре више хиљада
година, пошто нису били у стању да тај контакт другачије схвате, догађај протумачили као
долазак Истинитог Бога. Тако је устројена психа праљуди.
Постоји, на пример, индијанско племе које се клања авиону, и његово страшило су
начинили у виду статуе Бога који је посетио једно од удаљених острва. Они се још увек моле
том фантому и нико их не може уверити да се то нису богови спуштали с небеса на земљу, већ
обични пилоти. Наравно да су наша браћа по разуму познавала психу праљуди коју је
немогуће револуционарно преобразити, зато су се и појављивали пред народом као Бог, тј.
разговарали са њима њиховим језиком, али не само разговарали, већ учили праљуде памети,
дали им одговарајућу Доктрину, а затим “дресирали” поједине представнике човечанства
током 40 година. Завршивши теоретску и практичну обуку, ванземаљци су одлетели на своју
Земљу.
Поновна експедиција је била организована и поново су се наша браћа по разуму
појавила пред Земљанима у лику Бога-Спаситеља, уносећи своје корективе у промењено
друштво. Они, дабоме, и даље не остављају нашу Земљу без надзора, о чему сведочи појава
НЛО. Врло је могуће да се њихова наредна посета планира у виду “другог доласка”... Али, на
крају крајева, човечанство се отргло од примитивне психологије! Они морају схватити да су
Земљани сазрели за равноправне контакте са браћом по разуму. Нека ми и заостајемо за њима
у области техничког прогреса, али се не сме више дозвољавати да се савремени људи вуку за
нос тим библијским бајкама! Недолично је то, господо (или другови) ванземаљци! “Нисмо
саде што и ономад!” Осим нашег пребогатог научног потенцијала, имамо ми и своје
“пророке”, тј. контактере. Они директно ступају у везу с Ванземаљским Цивилизацијама, с
Космичким Разумом, и хтели бисмо да нам више тај Разум не прича бајке као малој деци.
Да, беше период “детињства” за грађане планете Земље, али је он завршен. Без обзира
на псеудонаучне доктрине, као што је на пример Дарвинова, у којој се тврди да је човек настао
од мајмуна, и не само захваљујући ауторима научнофантастичне литературе, већ и у складу с
теоријама појединих научника, држећи се њихових хипотеза које контактери потврђују, ми
чврсто знамо да су људи далеки потомци ваше Цивилизације! Јер, зашто нам је иначе
хиљадама година посвећивана тако велика пажња? Макар се то и десило јако давно, али ми
знамо да су остаци ваше цивилизације пропали заједно с Атлантидом, а можда вас је задесила
и нека друга катастрофа још пре тога, коначно разоривши ваша техничка средства.
Може се претпоставити да су преживели били принуђени да се прилагођавају условима
живота на туђој планети, водећи најсуровију борбу за опстанак. Схватамо ми да су се
цивилизовани људи, доспевши на пусто острво у Васељени, споља гледано претварали у
праљуде, пошто после катастрофе техничка опрема временом постаје трошна и
неупотребљива, а сем тога ваши потомци нису имали техничка средства која би им
омогућавала дужину живота упоредиву једино с библијском дуговечношћу, док је ваше
наредно поколење, рођено на овој планети, за друге светове знало само из приче својих
родитеља.
Међутим, Земља је постала завичај вашим синовима, они су већ другачије гледали
околни свет, а приче предака су временом постале лепе легенде на које се могла обраћати
пажња, а могла се и не обраћати. Знамо да је кроз извесно време био послат спасилачки брод
да би избавио заробљену експедицију, али су по Ајнштајновом парадоксу на овој планети
протекле већ стотине година... И шта сте затекли? На њој су живели исти такви људи као и ви,
али се више нису сећали ничега о својој историјској отаџбини. Животни циклус ваших
наследника се престројио у складу с околним условима, тако да више нису живели по 950 и
више година, већ свега 70-80. Подивљали су, међусобно ратовали, мешали се са дивљим
племенима, и вама је био постављен задатак да спасете макар мањи број својих потомака и
вратите их у истинску Обећану Земљу... Но, тај покушај је претрпео неуспех...
 Четрдесет година информационог клонирања није ни до чега довело. Потомци ваше
цивилизације су нераскидиво срасли с овом планетом. Они су изабрали свој пут, освајајући
ову земљу, а сем тога, ниједан свемирски брод не би могао примити све заинтересоване. Нисте
могли да их препустите њиховој судбини. Онда сте донели заиста грандиозну одлуку, достојну
ваше цивилизације  да васпитавате своје потомке, постепено их изводећи из дивљаштва, што
се и дешавало током ових миленијума. Знамо да ваши бродови неуморно прате тај процес,
појављујући се у виду НЛО. Знамо да су се значајна техничка решења на нашој планети
појавила захваљујући вама. Ви контролишете тај процес, прибојавајући се да ваши потомци са
психологијом праљуди засад још увек нису у стању да у разумне сврхе искористе ону силу коју
ви поседујете, и више сте се пута у то уверили. Атомске технологије које су нам уз вашу помоћ
биле дате, претвориле су се у претњу уништења читаве планете.
Да, чврсто смо уверени да ће бити “другог доласка”, али нека до њега дође у
цивилизованијем облику, пошто је човечанство у стању да вас схвати. Ми верујемо у контакте
с Ванземаљским Цивилизацијама, и то није једноставно примитивна вера у некаквог тамо
бога. Имамо научнике-уфологе, имамо контактере са којима можете ступати у директну везу, и
спремни смо за примање другачијих информација. Донесите још једну исправну, заиста
грандиозну одлуку, достојну ваше цивилизације и... (не скривај лишце, Гуљчатај) ми вас
чекамо, браћо наша љубљена. Пожурите, пошто људски разум обузимају свакојаки тамо
“проповедници”! Ево, на пример, још једног таквог. Као да је доктор, ал` се прерушава у
“свету одежду” и замајава добре људе, користећи у својим примитивним методама
програмирања некакву “реч Божју”... Кад би му пустили на вољу, тај би дотле довео да сви
људи скрену с памети, тако их испрограмирао да после више но једна Ванземаљска
Цивилизација има да лупа себи главу: “Шта да се с таквим последицама ради?” Речју, време је.
Време је да се одлучно стане у крај тој убогој вероисповести! Само ви можете коначно и
неопозиво распршити све религиозне митове, ма у какве савремене `аљине “информационе
корекције” се они заодевали!”

Пријатељи моји, и ја сам савремен човек, и ја упоредо са Светим Писмом читам сличну
научнофантастичну литературу и не само њу, али на велику радост, таква информација може
одзвањати у виду атеистичког негативног програма искључиво у човековој свести. Ништа
слично нисам сретао на језику људског тела. Тамо се, природно, формирају рањива места у
складу с тим “фантастичним” програмчићем, зато немам ни снаге, ни времена, ни вишка пара,
ни здравља да веру у Бога замењујем таквим “савременијим” садржајем. Знања на ту тему
“присутна су у глави”, али им је додељено прикладно место у ћелијама памћења и то је све.
Замислите шта би се десило да једноћелијска бића, налазећи се у јединственом
организму, крену да траже “сабраћу по разуму” ван граница сопственог “свемира”? На пример,
некакав цревни бацил, “озарен светлошћу новог мишљења”, поставши контактер, али живећи
притом у цревима, крене са следећом причом, обраћајући се, по свој прилици, слузокожи
дебелог црева:
“Навикосмо, разумеш, овде читавог живота, да простите, у измету да се копрцамо, а ено
тамо... на другим планетама... Како само људи живе! Не, и ми смо исто цивилизовани, али смо
захваљујући космичким катаклизмама временом подивљали и престали да личимо на
ванземаљце који су наши прародитељи. Кад бисте их само видели... Дабоме да сад сви једно
на друго личимо, кô мајмуни, “на глави” свако има само трепљаст епител, а “у глави” некакву
примитивну веру у некаквог свог Бога. А ванземаљци тако страшно изгледају, налик на
октоподе, израслине су им врло дугачке, а називају се нервне ћелије. Оне, јакако, нит сеју, нит
копају, нит жању, и уопште немају никакве контакте с том... материјом у којој ви таворите.
А какав им је само космички брод! Не можете чак ни замислити... То је онако огромна
лопта, озго покривена мноштвом антена које се зову коса, онда се спољни слој састоји из
мноштва цеви кроз које не циркулише оно на шта сте ви навикли, већ енергетска течност, и
ако “по тинтари” звекне метеорит, пореметивши спољну оплату, онда се та течност излива
напоље па се формира тромб, онда се одвијају процеси заваривања, и онда на спољном
омотачу остаје само “заварени шав” који временом (или после сеанси Кашпировског) сасвим
нестаје. Речју, техника! Али ни то још није крај, пошто је тај космички брод покривен врло
чврстим и јако дебелим оклопом ко зна зашто названим кости лобање. Онда опет иду некакви
омотачи и цеви, све у свему тешко је све попамтити, када се у стању медитације крећеш
простором и доспеваш унутар њиховог космичког брода.
Е, а тамо унутра толико има свачега сазданог, и сви су ти ванземаљци различити,
зависно од степена међусобне потчињености. Има их у виду пирамидалних ћелија, има
округлих у виду зрна, све у свему, не може се описати! Али скоро све имају толико дугачке
прсте, па израслине којима се преносе телепатске наредбе. Они шаљу један другоме свакојаке
импулсе, све трепери, само се те тамо те `вамо лампице пале... Не можете ви то обичним
разумом схватити, премда видим да сте већ на ивици просветљења. Сви ви ту верно и поштено
служите да л` цару, да л` Отаџбини, па још и празником у цркву идете. Примитивно је све то!
Треба чешће контактирати с ванземаљцима, они су наша истинска сабраћа. Треба од њих
замолити цивилизовану помоћ, те нећемо морати да се сви заједно у овом, да извинете, измету
копрцамо!”

Богу хвала што то нису једноћелијски организми, већ поједини представници

човечанства, седећи зарад велике нужде у једном од “кабинета”, могли да смисле такво или
слично тумачење Светог Писма. У принципу није важно да ли су они “медитирали” тамо или
на другом месту. Најважније је то што су покушали да се “истргну из таштине над таштинама”
и да не обраћају пажњу на “животне ситнице”. “Мо`ш мислити, некакав тамо језик људског
тела... Фуј, што је то ограничено! Језик Космичког Разума  то да!” Само, ето, некако наши
“контактери” не размишљају о томе да и “браћа по разуму” на својој планети исто морају
водити порекло од ванземаљаца са друге планете, а не од својих мајмуна, а ови са своје стране
опет од наредне браће по разуму итд., чији се брод такође срушио, а ако то није тако, онда
Земљани губе сваку романтику, јер не желе да имају ичег заједничког с некаквим тамо
једноћелијским организмима, а тим пре не са приматима домаћег порекла!
Теорија је, наравно, “примамљива”, “лепа”, само ето, живе ћелије је не разумеју, на
нивоу заметка примитивно понављајући свој развој пролазе кроз све стадијуме живих бића од
риба до Homo Sapiens. Истина, каткад се “контактерима” рађају деца с рудиментарним
отворима шкрга или продужетком кичме у виду репа, али... “То ништа не значи!” Беше време
када ни открића под микроскопом нису поколебала “узвишене амбиције” јавности, а да и не
говоримо о Дарвиновој доктрини која се сматрала побуном против Господа. Тада још не беше
“контактера”, али и колективно “бунило особеног порекла” исто има своју историју. Ако
погледамо у Свето Писмо, тај негативни програм је тамо наведен као један од седам смртних
грехова, и зове се “Гордост”.
 Понекад ми долазе “врло знатижељни пацијенти” и почињу да дискутују са мном: “Ето
ви, Генадије Јаковљевичу, стално говорите о некаквом принципу који наводно беспоговорно
функционише у методи информационе корекције, и то: прво знање, онда сила; прво
депрограмирање, онда резултат. Отприлике као код Иљфа и Петрова: “Увече паре  ујутру
столице” и обрнуто. Притом често истичете да “чим  сместа”, али како се тако нешто може
гарантовати када ни Сам Господ није давао стопостотну гаранцију заштите свог народа чак ни
од смртне опасности? Јер, у Библији пише: “Ко удари човека, те умре... Ако ли не буде хтео,
НЕГО МУ ГА БОГ ДАДЕ У РУКЕ”. Није ваљда да нема тога да “Бог даде у руке”?
Испада да не функционише баш увек некаква информациона закономерност. Вероватно
понекад бивају и такви случајеви када она “никад не функционише”? Ево, на пример, ја...
Знате, има један виц: “Авион принудно слети на воду, и стјуардеса свима дели појасеве за
спасавање и пиштаљке за растеривање ајкула. Један од путника каже свом суседу: “Увек иста
ствар! Ма куда да кренем, било где да летим  увек доживим удес. Ево и сад, видећете шта ће
се десити. Или неће бити пиштаљке за мене, или ћу налетети на глуву ајкулу!” Ја, наравно, не
могу да се са вама расправљам, многима ваше методе помажу, али код мене ништа није као
код других људи... Ваљда сам ја некакав непријемчив пацијент. Немојте мислити да ми је
тешко да се држим ваших препорука. Господе Боже! Шта све нисам радио! Како сам само
скрупулозно и марљиво држао све постове, ишао на литургије, слушао молитве, сам их читао.
Колико сам само суза пролио, душу своју сатирући, али изгледа да ме Господ не чује. Друге
чује, а мене не чује...
Држао сам се и свих савета за чишћење организма итд., али зар се могу све садашње
новотарије испостизавати? И Лазарева сам читô. Свака књига  “Нови метод”! Ево сад сам и
код вас дошô, али ми, молим вас, немојте говорити о некаквој тамо непоколебивој
закономерности. У појединим случајевима то не функционише. Авај...”
Да, наравно, па и у народу тим поводом кажу: “Ко ради тај и греши”. Све је то тако.
Информациона корекција не може бити некаква панацеја, премда су њени резултати јако
добри. Можемо унапред претпоставити да ће бити извесних “врло непријемчивих пацијената”
или “врло несрећних верника” које Господ заборавља и поред све њихове усрдности “по
питању придржавања”. Сем тога, у Светом Писму осим информације о “даде” има и упозорење
да не наваљујемо претерано на Бога са својим проблемима, то јест да “не искушавамо
Господа”. У таквим случајевима се по свој прилици укључују “закони великих бројева” или
нешто слично на нивоу “Теорије релативитета”, не знам. Може се помислити да се по правилу
укључује принцип: што се човек “скрупулозније и марљивије” држи одговарајућих препорука,
тим брже и ефикасније постиже резултате, тим су они очигледнији, него ако се ствар чини
“тек реда ради”; међутим, у појединим случајевима под условним називом “А шта ако?”, “А
ако изненада?”, “А можда?” или “То се дешава само мени”, такве закономерности не само да
се не спроведу, већ и “уопште, враг би га знао шта се то дешава!”
Но, шта се ту може, запао човек у такву ситуацију у виду “изузетка из општих правила”
и никако да се из ње ишчупа... Ма којих се препорука држао, ма шта радио, увек се налази “у
запећку Васељене”. Другима полази за руком, а њему не! Притом се људи “не претржу
нарочито”, а он све обавља “изузетно марљиво”, и опет ништа! Покушао је и да чини као и
други људи, “не претржући се нарочито”, или “кô од беде”, али од тога му би још горе. Све у
свему, требало би такве појединачне случајеве прихватити као објективну реалност, и ћутке
погнувши главу повући се у страну, ништа не гарантујући. Ја бих тако и учинио кад бих се у
виду “изузетка”, “случајности” или “казуистике” први пут суочио с таквим феноменима.
 Само се, ето, таквих случајева, ко би га знао зашто, прикупило поприличан број, а
никако не личе на ефекте да “Бог даде у руке” или на учинак “закона великих бројева”. Узалуд
такви пацијенти тврде да су “тако усамљени у Васељени!” Кад се зачепрка, испада иста она
“Гордост” или “Бунило особеног порекла”, или атеистички негативни програм управљања под
бр. 4. Погнуо бих ја главу пред “врло непријемчивима”, признао сопствену немоћ, и
програмчић би сместа издао пацијенту беспримерну насладу у виду секундарне користи. Није
то човек сам, већ управо програмчић таквог пацијента доводи до тога да се “ИЗМИГОЉИ ИЗ
СВАКЕ СИТУАЦИЈЕ”, чинећи је безизлазном. Управо БЕЗИЗЛАЗНОМ, јер само тако
програмчић заједно са таквом “необичном личношћу” може бити на пиједесталу!
Псеудологичке операције које се одвијају у свести тих носилаца, обављају се изузетно
скрупулозно и марљиво: “Обавезно ћу радити онако како ми говори доктор, или онако како
учи Свето Писмо, све ћу до танчина извршавати, али ће управо у сваком извршавању ОД
САМОГ ПОЧЕТКА ПРИСУСТВОВАТИ вера да то НА КРАЈУ КРАЈЕВА не треба да доведе
ни до каквих резултата!” Зато што такви људи никада себе нису стављали НА ИСТУ ПРЕЧКУ
СА СВИМА, и нико их неће натерати да стану У ИСТУ ВРСТУ са “браћом по разуму”.
“Прво се мора признати моја изабраност, па тек онда онако редом шишати! А овако
никад!”  управо тако размишља “превртач”, управо тако ће поступати такав пацијент, али у
нешто другачијем облику и то не само у општењу са доктором. Најчешће се несвесно или
магловито “бунило особеног порекла” демонстрира у кругу породице или пријатеља после
многобројних узалудних покушаја “исцељења”. “Нек само проба да се ичим излечи! Сместа ће
постати исти кô и сви! То никад! Али зато, ако докаже мањкавост још и ове методе
сопственом “нерањивошћу”, то је онда сасвим друга ствар...” Управо он мора увек и у свему
бити “врло непријемчив”! А рођаци или пријатељи биће принуђени да само дубоко уздишу
гледајући на таквог човека као на “изузетак из општих правила”... “врага ишта копчајући о
секундарној користи!” Зар то није дивота?
Само да видите такве пацијенте, позвавши их, на пример, у групу “Здравље” где се
изводе некакве физичке вежбе. Пре него што начини и најбаналнији покрет, таквом
“оздрављенику” ће обавезно ПРЕТХОДНО промаћи “некакво пренемагање” на језику
телесних покрета. Он ће се или подругљиво засмејуљити пре него што изведе вежбу, или ће
малчице заостати за читавом групом, или ће поцрвенети у лицу и биће му “малко незгодно” да
наочиглед свих окупљених “стане ногу у ширини рамена и раширених руку”. После неколико
сеанси код њега ће се обавезно уместо бодрости у телу појавити физичка слабост, те ће бити
принуђен да прекине и те вежбе. “Нећу ја да радим као сви! Нико ме неће натерати!”  тако
диктира негативни програм управљања под бр. 4. Кад се зачепрка, увек испада “Напирлитана
лењост”, а не изузетна марљивост или психолошка припрема “пре чучња”. Чак и таблете такви
људи гутају са ПРЕТХОДНОМ ОДВРАТНОШЋУ, у првом реду обраћајући пажњу на
нежељена дејства медикамената наведена у приложеном упутству. Пре него што започну
најновији пост или се одрекну узимања хране започевши нову дијету, у таквим људима се
јавља стање као да чине услугу малтене Самом Господу Богу, или се и сами спремају за
распеће. С изузетном марљивошћу се изналазе само несавршенства сваке методе, па се чак и у
Светом Писму посебна пажња посвећује чињеници да “Бог даде у руке”. “Гордост је и у
Африци гордост”, без обзира на то што се тамошњи житељи још увек клањају другим
божанствима и сасвим су друге вероисповести. Закони кармичких стања човека делују свугде.
“Блажени који плачу, јер ће се утјешити”, али кад се зачепрка, сузе се код таквих
пацијената јављају или у тренуцима безграничног самосажаљења, када су наводно потпуно
усамљени, или као последица реакције “врло непријемчивог” после понављања приповести о
својој “безизлазној ситуацији” ко зна ком по реду слушаоцу. Никада се таква лица неће
утешити нит им икаква утеха треба (истина, док не загусти) пошто још има “барута у
барутници” и на нивоу секундарне користи, и на нивоу сопственог здравља које дозвољава да
се започне и батали час једна метода, час друга, успут доказујући “њихову мањкавост!” Кад се
ситуација заоштри до “крајње границе” или до границе “живота и смрти”, е, онда и дођите код
мене да професионалније порадимо на том програмчићу “особеног порекла”.
Било како било, сви претходни или остали постојећи атеистички негативни програми
се у суштини мало разликују од већ вам познатог списка. Не бих желео да даље говорим о тим
“варијантама”, већ да бих допунио конкретним садржајем програм “Бога нема нити га може
бити” који поприма и “научнофантастични садржај”, и још увек обитава у “отменом
мишљењу” у виду “Елитарности”, ”Богоданости” или у виду “Врло непријемчивих”
пацијената, споменимо још неколико прилично раширених облика, од којих један може љубав
према Господу заменити љубављу према... Мајчици Природи.

Немам у виду “еколошка гледишта” која у глави сваког здравомислећег човека

заузимају (или не заузимају) одговарајуће место. Најпре ће бити да “претеривања зелених” у
нашој држави никоме нису претња... Једном приликом сам се задесио на “службеном путу”
спроводећи групне сеансе у једном предграђу Санкт-Петербурга. Наравно да ме нико не тера
да се “мотам по свету”, али са становишта начина живота мало се разликујем од Парацелзуса.
Пример за подражавање постоји! Могао би доктор и код куће седети, читуцкати одговарајућу
литературу и књиге писати, али је теорија без праксе мртва.
Како се може позивати на народну медицину, имајући само податке из далеке
прошлости? Та је “медицина” и дан-данас жива. Многи људи који непосредно припадају
народу, и без медицинског образовања се баве исцелитељством, па и на сцени, окупљајући на
својим сеансама многобројни аудиторијум. Несхватљиво је, на пример, зашто квалификовани
психотерапеут има петнаест људи на сеанси, док је код Матање-Стефаније сала препуна
малтене трипут дневно? Нећемо ваљда прећи преко те чињенице? А сем тога, сеансе
егзорцизма, тј. истеривања ђавола врло су блиске мојој тематици којом се бавим скоро читавог
живота. Јеромонах Пантелејмон у својој књизи “Вражје смицалице” као епиграф наводи речи
Јована Кронштатског:
“Упорно неверовање у зле духове права је махнитост зато што се коси с истином, коси
с откривењем Божјим. Господ је дошао на земљу управо зато да би разорио ђаволова дела и
спасао човека од његовог насиља. Ако нема ђавола, онда нема ни хришћанства, онда није био
ни потребан долазак Сина Божјег на свет”.
Ето видите колико је стар тај проблем у чијем решавању у наше доба учествују не само
“умелци из народа”, већ и свештена лица. Људи не кажу тек онако да ти зли дуси из болних
искачу током групних сеанси и свима наочиглед. И сâм сам видео како поједини гледаоци
вичу, грче се, а онда наступа беспримерно олакшање. И не само видео... Све у свему, скоро
годину дана сам се спремао за извођење сеанси егзорцизма. Пустио браду и косу зарад
одговарајућег имиџа, сашио прикладну одећу и обукао је.
На грудима ми није висио православни крст, већ златан кип двоглавог орла (да не бих
конкурисао свештеницима). Речју, “набацио готивно перје”... Али ни то не беше довољно.
Текстове наступа сам морао да на брзу руку мењам. Истина, ништа на том попришту нисам
зарадио, осим нешто стручног искуства и то махом с тачке гледишта “Како се не сме радити”,
а сем тога, у локалном листу је осванула “анатема” регионалне православне цркве, где су ме
уврстили међу “кашпире за време чумака” (игра речи са презименима својевремено познатих
екстрасенса Кашпировског и Чумака и називом Пушкинове драме “Гозба за време куге”; куга
је на руском  чума) и друге не толико истакнуте личности које се на естради занимају
сличним “злоделима”. То ми је помало ласкало и ништа више, зато што сам наступио само
једном, а реакција је била муњевита.
Гледаоцима се свидело, молили су да им опет дођем, али кад већ има ружа у виду
захвалности, биће и трња. Притом “руже” врло брзо вену, док “трње” временом само јача. Шта
ћете, тако је устројена наша Мајчица Природа... Више не намеравам да наступам. Мој
“продуцент”, врло оригиналан човек, често се појављивао као водитељ програма и не само на
том попришту. Стигавши са гостовања А. Демјањенка после јубиларног приказивања
“Операције “И”, журио је на железничку станицу да се сретне са мном. После је организовао
концерте посвећене изборима за руководиоца локалне администрације, онда божићне
приредбе за децу, па путовао у удаљену губернију где га је чекао “видовњак В.” итд. Шта ћете,
живети се мора, нас је много а он један...
У туђи манастир засад са својим правилима не упадам, већином слушам и гледам,
стичући искуство и пратећи “народну медицину” у оном савременом виду у коме сада постоји.
Нисам имао никакве везе ни са претходним рекламирањем свог наступа, “јер иначе људи не би
ишли на сеансе”. “Организатор и инспиратор” сеанси егзорцизма, који се у свом животу
нагледао разноразних “чудотвораца”, знао је то боље од мене, и нисам имао право да се мешам
у његово “стваралаштво”. На сеансама је требало да после његовог уводног обраћања
истерујем зле духове из болних, а присутни у сали је требало да стресају на мене све своје
невоље, а ја да примам и уништавам. Како? То је већ моја ствар...
Током сеансе у сали се продају “чудотворне урочице”, углавном направљене од
природних материјала, од глине и лана. У њиховој изради је требало да и ја најактивније
учествујем, пратећи тај процес молитвама и бајалицама. За време мог наступа на сцени су
гореле црквене свеће, кâдила трава аруна, у позадини је била чудотворна икона. Људи су
самостално доносили посуде с водом која је после сеансе стицала необичну способност
исцељивања... Речју, “интересантна кухиња”. Али, најважније је што је људима помагало!
Дакле, стојимо ми после сеансе на железничкој станици крај некакве радње под
називом “би.. Ветар” и наш водитељ нам прича о случајевима из рубрике “Тако може само
случајно испасти”. “Знате  каже  својим очима сам овде видео два аутобуса од којих је на
једном писало: “Чувај Природу  твоју мајку”, а на другом  “Чувај природу – мајку твоју”
(може се схватити као “мајку ти твоју”)... Баш смо се добро опустили после наступа.
Дабоме, напетост не попушта само после својеврсног хумора. Не морамо свој поглед
усмеравати на натписе на аутобусима, можемо слушати песме у којима се опева лепота
завичаја или читати стихове, на пример, “Словенске сутре” Едуарда Скобељева:

50

Јер, Природа је извор свег морала.

Завешташе нам преци Њену Светост 
спасоносну суштину Здравих душа,
што примају и радости и јаде...
 70

Та наслада нас БОГУ РАВНИМ ЧИНИ

и веће од ње нигде нећеш наћи 
са Вољом да о узвишеном мислиш,
Умеће Лаж од Истине да делиш!

82

Чуј, Истина је: Природа је Мати

што награди ил` казни с пуним правом;
сва срећа што ће икад ти се дати 
да речи њене Судбом својом схватиш...

97

Јер, БОГ, БИЧ, ГАЗДА  ТО ЈЕ СВЕ ОД РОБА

(лакеју шта ће мисли, дај му пара).
А ланце није Судба исковала,
већ дрски лупеж, прорачунат нитков.

Наравно да има много људи другачијег мишљења. Мајчица Природа, како је они
схватају, унеколико подсећа на индијску свету животињу или нашу руску шуту шаруљу
принуђену да даје млеко, павлаку, маслац, кожу, измет (то је врло важно! То се може трампити
за остале потрепштине). Истина, вуне не даје “баш нешто”, али за то постоји ситна шута стока.
А за узврат је Мајчица Природа, наводно, способна само да жалостиво муче и још “засушује”...
У таквом случају и у такве “главе” не би било згорег додати мало више “љубави и обзирног
односа”, али се испоставља да природа може и сама да се заштити, и није потребно додавати
љубави, већ појединих знања, и то више из области “народне медицине” него “Екологије”.
Стари народи су познавали природну силу минерала, па и дан-данас многи
медикаменти садрже те минерале. Лековита својства воде ретко ко одриче, притом она може
бити како “мртва” тако и ”жива”. Свеж ваздух ће ускоро почети да се продаје упоредо с
киселом водом “Боржоми”, а термичка обрада не убија само микроорганизме. Бање с
лековитим блатом уопште не личе на некакве магијске установе. Дабоме да савременој науци
није до древних класификација, у њима “са садашњег становишта” има мало тога поучног, кад
већ постоји “Периодични систем Д.И. Мендељејева”. То су примитивни људи све наоколо
делили на четири саставна дела: огањ, земљу, воду и ваздух; притом насељавајући те елементе
некаквим разумним бићима чије порекло је старије од човека.
На пример, сматрало се да у земљи на човеку невидљивом нивоу вибрација или поља
обитавају тзв. гноми. Они имају свога цара званог Гоб (прислоните огледало и прочитајте шта
испада). Има међу њима добрих бића, има и гоблина. У води су, наравно, обитавале нимфе или
ундине. То у чистој води, а у мочварама  караконџуле. У ваздуху живе прекрасна створења
названа силфи. Они су скоро сви добронамерни, поетски настројени и усхићени, јако воле све
лепо и привлачно. Неки од њих посећују људе у виду надахнућа или Муза, док се у бајкама
описују као вилењаци или виле. Међутим, силфи су врло лакомислена бића... У ватри живе
саламандри. То су врло паметна, али агресивна створења. Она контактирају са људима, тежећи
углавном својим освајачким циљевима. За њих је најважније да “огањ у жртвенику гори и не
згасне” пошто они у њему живе.
Сматра се да су управо саламандри људима открили тајну прављења барута и не само
барута. Гноми су такође “превејани”... Свакако, они драге воље помажу људима, преносе им
тајне лековитог биља и минерала, али “ако затреба” испољавају и агресивност, зато и није
лако извући на светлост дана благо Господарице бакарне горе. Несумњиво да је
“Класификација елемената и њихових житеља” древна-предревна, слична легендама или
бајкама, али Магови који покоравају елементарне духове и користе силу огња, воде, ваздуха
или земље, још увек нису нестали, и њихови резултати су више него очигледни када се
суочаваш, на пример, са пацијентом на кога је бачен урок помоћу земље узете са гробља.
Литературе на ту тему има и превише; притом се сматра да само човек садржи у хармонији
унутар себе сва четири елемента, а ако се таква хармонија поремети претеривањем на неку
страну, неминовно долази до болести. Све се може извести “сасвим обрнуто”, тј. излечити
човека хармонизујући однос између огња, воде, ваздуха или земље, изводећи одређене ритуале
или упућујући пацијента на бањско лечење.
Нећу замарати читаоца подацима из сада популарних књига о црној или белој Магији,
рецепата тамо има тушта и тма. Међутим, најзанимљивије је то да се нису само многобошци
клањали житељима елемената, и нису само савремени Магови (упоредо са појединим
“народним умелцима”) ти који умеју да кроте или користе елементарне духове, већ и
свештеници у Храму Божјем поседују све потребне реквизите за хармонизовање тих
међусобних односа на одговарајућем нивоу. ГОРЕ црквене свеће, у кандилу се КАДИ тамјан,
иконе су уоквирене ДРАГИМ КАМЕЊЕМ или МЕТАЛОМ, СВЕТА ВОДИЦА се такође
неизоставно ствара приликом богослужења.
Нарочито се цене СВЕТЕ МОШТИ, а ЗЕМЉА са гроба Господњег, наравно, поседује
чудотворну силу, и контакти с таквим реликвијама узетим с места погребења светаца никад не
доводе ни до каквог урока после кога следе болести.
Свим елементарним силама је потребна хармонизација! Стари народи су то знали, то се
и данас зна, зато што сваки житељ елемената покушава, ако не да заузме туђе место, оно барем
да сачува свој посед од насртаја суседа. И код житеља елемената се одвијају “обрачуни”
унутар врсте од којих могу и људи настрадати. На пример, сматра се да ако муња удари у стену
или почне ерупција вулкана, да су то саламандри опет кренули у окршај са гномима. Сем тога,
савремени научници истичу извесну међусобну везу између социјалних потреса и потреса до
којих долази у земљиној кори. Да ли је тако или не, не знам, али онако начитан одговарајуће
литературе и стално у директном контакту с “умелцима из народа” који још увек користе
елементарне силе правећи, на пример, урочице (углавном од природних материјала), једном
сам заспао и опет сањао језив сан:

“Видим ја тако гигантску планину налик на згасли вулкан. На њеном врху се окупили
на још један “протестни митинг”... поједини древни представници земаљске цивилизације.
Саламандри се помаљају из гротла у виду појединачних пламених језика, гноми поседали
поиздаље на камење. Из гејзира провирују нимфе, док силфи круже над читавим уваженим
скупом, све скакућући с једног облачка на други. Реч узимају, као и увек, саламандри:
“Погледајте само  каже један од њих  шта људи с нашом планетом учинише?! Кол`ко
се то више може ћутке трпети? Никог не признају осим себе. Од Господа опет отпадоше, о
нама свакојаке измишљотине причају, или да нас уопште нема, или да смо сви налик на шуту
руску шаруљу...” Гноми окупљени у “амфитеатру” гневно загаламише, умерено
гестикулирајући, сваки износећи своје невоље, али саламандри, уздижући се у средишту
гротла, избацујући пламене језике и снопове варница, позваше све на ред и тишину.
“Дакле, уважени суграђани планете Земље  настави један од племених језика  време
нам је да се сви ујединимо у борби против човека и заборавимо на обрачунавања унутар врсте.
Шта имам у виду? Па, као прво, гноми нас својом моћи већ милијардама година угњетавају,
потискујући нас у дубину земље. Нама, дабоме, ни тамо живот није лош, ми не покушавамо...
да проширимо свој посед, али не треба ни вршити притисак на нас! Као одговор на спољну
агресију сместа ће доћи до земљотреса и вулканских ерупција. Засад ми у овој или оној мери
поштујемо равнотежу снага. Ту и тамо долази до пограничних конфликата, али они нису
глобалног карактера. Сем тога, ундине...  ту пламени језик направи такву гримасу као да се
уместо воде напио сирћета, притом зашиштавши у средишту гротла и избацивши мноштво
колобара дима с варницама. Насупрот томе, нимфе се истог трена осмехнуше, а понеке међу
њима закикоташе. После извесног времена говорнику некако успе да потисне у себи
одвратност и настави:  Дакле, ундине... увек су скроз-наскроз гасиле сваки пламен, притом се
привремено претварајући у пару, а онда шкропећи земљу у виду падавина. И гле само, ништа
им није! Оне се, као што сви сада могу видети, сасвим добро осећају чак и у гејзирима, само...
 пламени језик начини значајну паузу  када гноми насрћу на њих, претварајући воду у
камен, е, онда им треба наша помоћ!”
Смејуљење у “амфитеатру” престаде. “Атомска зима, љубезне дамице, ту вам нема
“циле-миле”  настави говорник  и претња еколошке катастрофе, то вам није прича “био
једном један пас и ујô кувара”... или о шутој шаруљи. Ако се гноми издомунђавају са човеком,
претвориће градове у рушевине и онда ћете имати шта да видите... Гномима ће то бити дивота
једна, а вама?” Гноми оборише главе, али се кроз извесно време осоколише, опет стадоше да
активно гестикулирају, показујући свима окупљенима да су они спремни за мировне преговоре
управо ту у том кратеру, а не са појединим представницима човечанства.
“Но, добро  нешто смиреније настави пламени језик  мислим да сви треба да
извучете одређене закључке: да ли да међусобно живимо у непријатељству, да ли да свако од
нас живи унутар својих међа, или да се ујединимо и донесемо одговарајућу одлуку?” Силфи
током ватреног говора нису престајали да прелећу с облачића на облачић и праве несташлуке,
премда су се притом правили да и они пажљиво слушају све окупљене. “Погледајте само 
настави пламени језик  зар је то живот?! Земљу сву прекопаше, поизвлачише из ње читав
периодични систем елемената. Гвожђе разбацаше по читавој планети те оно сад само рђа, а ми
смо принуђени да ту рђу претапамо да би се све поново претварало у хрпе металног отпада.
Зар се тако гноми односе према својим природним богатствима? Даље. Реке све загадише у
толикој мери да у њима чак ни мочварне караконџуле не могу издржати, а о нимфицама да и
не говоримо... А шта би с атмосфером?”
После тих речи силфи се помолише из облака и наћулише уши. “И сами човечуљци
тешко дишу, па још и браћу нашу гуше! Као што вам је познато, саламандри на површини не
могу без кисеоника... Силфи, та лакомислена бића, наравно, могу живети у сваком гасу. За њих
је и дим из фабричких димњака нешто налик на облачак небески, али ако такав “облачак”...
нешто порасте... и прекрије читаву планету, где ће онда живети? Питам ја вас?” Силфи “на
небесима” се примирише и у гигантској “сали” завлада тишина...
 “Зашто смо ми приморани да се покоравамо плановима Створитеља  настави пламени
језик “Кореја”  а људи могу све?! Какво је то омиљено чедо Господа, које и не хаје не само за
свога родитеља, већ ни за све нас? Време је да сву власт узмемо у своје руке! И ми, и Господ
морамо схватити шта се ту код нас дешава и чијом кривицом!” “Кореј” предахну. “Све то мож`
да бидне, ал` не мора да значи...  узе реч један од гнома.  А Створитељ?” Окупљени у
“амфитеатру” га пажљиво погледаше, онда скретоше поглед према вулканском гротлу.
Саламандрима унеколико спласну занос; видело се да се и они око нечега саветују. Онда, када
се сашаптавање у групицама унеколико слегло, опет се пред уваженом публиком појави
претходни говорник:
“Интересантно питање, дакако... Нисам ни сумњао у то да ће се такве сумње јавити
током нашег саветовања. Но, честита господо, ви врло добро знате који је данас дан. Данас је
недеља! Многи од вас су на прелиминарном састанку одбијали да се окупимо викендом, али
сам ја, сећате се, инсистирао на томе, не објашњавајући разлог. Управо захваљујући томе наше
саветовање протиче у сасвим смиреној атмосфери. Једна је ствар кад ме то питају поједини
гноми поучени искуством и седом косом... Друга је ствар када би ме то упитао Сам Господ
Бог!
Међутим, као што видите, Њега нема међу нама. Створитељ се на овај дан увек одмара
од свих дела својих, зато Он и не препоручује људима да нешто раде викендом, пошто
свевишња контрола над збивањима слаби и човечуљке ако “Бог даде” могу невоље снаћи.
Познато вам је да се управо у то време свакојаке нечисти и гнусобе, чијим услугама
прибегавају љубљена чеда Господња, окупљају у врзино коло. И све им тих дана иде кô
подмазано! А, сем тога, ако се сећате приповести о стварању света, којом приликом нам је
Господ уделио минимум пажње, док је сву осталу посветио људима, мислим да се и тим
поводом можете смирити. Тешко да се ситуација променила у нашу корист. Лично мене то
мало брине!”
Овај пут је “Кореј” заиста био сталожен. Пламени језик је горео врло равномерно, не
прекидајући се у атмосфери, не избацујући варнице или дим, и чинило се да га никакав налет
ветра не може занети у страну. “Свакако  наставио је  могло би се сачекати још једно
двеста-триста годиница, држећи се ваших “мудрих савета”, али смо и ми ту и тамо дошли до
неких сазнања... Премда ви ту уверавате читав уважени скуп у своју искреност, али ваши
контакти са човеком хиљадама година трају и нису баш увек некористољубиви. Сем тога, и
поред свих придика које Створитељ није штедео пред људима, и Он има своје планове. Током
последња два миленијума није намеравао да их тетоши. Оставио им је доктрину сматрајући да
је то засад довољно. Када је планиран “други долазак”  “алах би га знао”...
С тог становишта бојазни гнома немају никаквог основа. Међутим, ако на протекле
догађаје погледамо с друге стране и притом свеједно “малко причекамо”, човечуљци ће се
докраја распустити, смислиће још некакву “керефеку” и од наше Обећане Земље има да остану
само успомене. Е, онда ће Створитељ и нама поставити одговарајућа питања, зашто смо то
дозволили и што нисмо благовремено предузели одговарајуће мере управо у оном тренутку
када је Његова пажња била другде усмерена. Ако Он мене за то упита, наравно да ћу се сетити
данашњег дана и прстом показати баш на вас!”
Пламени језик се претећи изви у страну одакле се зачула одговарајућа реплика, и свима
се учини да ће за који трен из ждрела синути муња и ударити оне који седе на камењу. Гноми
се нехотице посакриваше иза избочина, али настала тишина и равномерно буктање пламена
уверише окупљене у мирољубивост “Корејевих” намера.
 “КАДА се то наш план неометано може остварити, сазнали смо пратећи безумна дела
људи. Наравно, спремни смо да отворимо своје карте читавом уваженом скупу, уздајући се у
вашу честитост  “Кореј” начини речиту паузу и наклони се према месту одакле је допрла
реплика  е па, запамтите, молим вас, ВРЕМЕ ЗА најнеометаније остваривање својих замисли:
људи... најефикасније... чине... своја злодела... СВАКОГА ДАНА И ПО НЕКОЛИКО ПУТА
ДНЕВНО!”
Да ли због посматрања претходног мрдања ушију гнома, које је врло живописно
одражавало исто тако “мрдање” у њиховим вијугама, да ли због сметености која је довела до
тога да те уши почну да се уврћу као свело лишће, тек саламандри не издржаше и у центру
ждрела одјекну експлозија грохотног смеха! Ни “Кореј” не издржа те пламени језик затрепери
свим одблесцима ватре, прекидајући се на трен да би стигао да удахне ваздуха за наставак
неодољивог грохота. Управо тако му је и успело да смири ситуацију и то питање коначно би
скинуто са дневног реда. Пошто су се у председништву скрасили, и уши гнома опет исправиле,
“Кореј” настави:
“Наравно, ми нисмо људи и староставне традиције засад врло савесно поштујемо, и
није било једноставно окупити вас у овој сали и то баш данас. Али, штоно људи кажу: “Чувај
се и Бог те чува”, зато ће сви којих се непосредно тиче бити посебно обавештени о месту и
времену почетка догађаја. Дакле, настављам и приступам изношењу плана наших заједничких
акција. Гноми морају потплатити људе и опет одрешити кесу. “Ко тражи веће, изгуби из
вреће”  тако некако код њих кажу. Није им доста напљачканог из недара, све претварају у
хрпе старог гвожђа. Још су на површину извукли и тешке метале и претворили их, разумеш, у
нуклеарно оружје које им, гле само, такође треба... за дом и за породицу! Ја разумем, на
пример, изградњу атомских електрана, али им је технологија ипак, као и увек,
најпримитивнија. Радиоактивни отпад им је разбацан не само по читавој површини земље,
него још и контејнере у воду одлажу!”
Нимфе се у том тренутку лецнуше. “Врага ишта могу домаћински да ураде. Све кваре,
све ломе, све истребљују! Добро, де, нек и даље земљу нагрђују... Шта ће им тешки метали?!
Ми их од гнома хиљадама година трампом добијамо. Нама су они од животне важности.
Термонуклеарне реакције које се у земљиним недрима одигравају  то је наша животна
средина, док синтеза скоро читавог периодичног система елемената која се тиме добија,
припада гномима. Дабоме  настави он  ми и на површини понешто имамо. “Огањ у
жртвенику” гори и не гаси се, али зар је то живот?! А шта човечуљци с нафтом или угљем
раде? Испумпавају наше основно гориво, а у шупљине уливају воду...  ту се чак и “Кореј”
опет лецну.  Не, боље је живети под земљом него имати посла са тим човечуљцима који су
наше основно гориво себи превукли и натрпали га у бојеве главе. А оне чак и не мисле да
експлодирају!”
Ту пламени језик запе, избацивши сноп варница и дима. Али окупљени се направише
да нису запазили емоционалну распаљеност саламандара. Шта ћете, темперамент се испољава
чак и на таквом саветовању, а да и не говоримо о нечем сличном што се збива на нивоу
Државне Думе. “Настављам!  “Кореј” се самодисциплиновао.  Е па, нека се човечуљци што
дубље у земљу укопавају. Нек тамо себи граде градове, метрое, шахтове за нуклеарне бојеве
главе, нек буше недра, а ви, господо честита  он се опет обрати гномима  немојте их
спречавати, већ насупрот томе, припомозите. Дедер, отворите карте, где вам то још леже
одговарајућа рудна блага којих им никад није доста. Али ни нас не спречавајте, де, размакните
ваше планине, па ћемо и ми људима изаћи у сусрет...
 И водица нек се склони у страну, поготово на местима где су шахтови с нуклеарним
бојевим главама, и тамо где су атомске електране смештене. Дакле, упнимо сви заједно,
стресимо се, и доспеће наше основно гориво у наш посед. Сем тога, колико се више могу на
грбачи трпети разноразни тамо мегаполиси?! Кол`ко ли је само гвожђа тамо сконцентрисано!
Све ће после претапања вама допасти и опет се вратити у ваша подземна спремишта. Директна
корист и вама и нама. Све ћемо онако домаћински претопити, све из периодичног система
елемената поставити на своје место. Не сумњајте. Ми то можемо!”
Окупљени заклимаше главама, само силфи одозго завапише. “А ми?” “Смирите се 
пламени језик начини одговарајући гест налик на длан испружен ка небу  што мање народа
има, то више кисеоника свима...” и ови се смирише. Само нимфе почеше о нечему да се
сашаптавају. “Ма, тај “Кореј” је будала  чух њихов летимичан разговор  врага се тај у хемију
разуме. Све он може да претопи и на своје место постави. Заборавио је да се приликом
експлозије праскавог гаса ствара вода... Гномима, је л` те, метал, а откуд се на површини
земље извори или ови топли гејзири појављују? Вода  то је оно најважније што из читаве те
“кухиње” може испасти. Нек они само “груну”, а онда ћемо видети ко ће надгорњати!”
А даље се све одигравало као што је записано у “Откривењу светог Јована Богослова”:
“И чух громки глас гдје говори: “Сврши се!” И насташе муње и громови и гласови, и би
велики земљотрес, такав земљотрес и тако велики какав не би откада су људи на земљи. Такав
земљотрес! Тако велики! И град велики раздијели се на три дијела, и видјех жену гдје сједи на
црвеној звијери која бјеше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова.
И рече ми Анђео: “Зашто се чудиш? Ја ћу ти казати тајну жене те. Седам глава, то су
седам гора на којима жена сједи. И жена коју видје, јесте град велики, који има царство над
царевима земаљским. Колико је она себе славила и наслађивала се, толико јој дајте муке и
жалости. Зато ће у један дан доћи зла њезина: смрт и жалост и глад, и биће сажежена огњем. И
заплакаће и зајаукати за њом цареви земаљски који блудничише и пироваше с њом када виде
дим од пожара њезина. Авај, авај, граде велики... граде моћни! Јер у једном часу дође суд твој.
И сви кормилари лађа, и сви који некуда плове, и лађари, и они који раде на мору, стадоше
издалека, и викаху, гледајући дим од пожара њезина, говорећи: који град би као овај велики
град!”
Гледам ја на све то као из птичје перспективе... Ма из веће висине! У земљу пропадају
не само “мегаполиси”. Асфалтни путеви горе као огњене змије. Шине се заједно са праговима
као макароне усисавају у огњене процепе, све у свему, не може се ни у причи испричати ни
пером описати! Кроз извесно време на местима урушавања земљине коре, у насталим
провалијама и кратерима почеше да избијају пламени језици помешани с димом и воденом
паром. Ипак се међусобно сударише “лед и пламен”. Прође још неко време па земљу
прекрише олујни облаци и ватра поче да згашњава, у кратерима и пукотинама се створише
бездана језера и поче таква провала облака да су се реке буквално на земљу обрушавале.
Ја лебдим у птичјој перспективи, док се јадни силфи исто бацакају између неба и
земље, али што више вода одоздо расте, то небо постаје светлије. Кроз извесно време и сунце
просину кроз облаке, те се силфи сјурише у ту усеклину. А на земљи ничег више осим воде
нема. Вода је, истина, прљава, мутна, температура јој на ивици кључања, све се тамо
измешало, али прође неко време од светског потопа и муљ се слеже на дно.
Силфи небом лете, свиђа им се обновљена планета. Раније беше зелена помешано са
плавим, док је сада сва плава и “вали се несметано ваљају!” Дивота једна! И нимфама права
уживанција, водица топла, блага. Постигоше ипак светску превласт, изузев атмосфере. Ама,
што уопште обраћати пажњу на силфе, кад ионако од тих лакомислених створења никакве
штете... Брчкају се ундине у светском океану као пуноправне господарице и радују. “Знамо ми
шта су саламандри наумили. Хтели су да претворе Земљу у ватрену куглу, а све остале да са
планете најуре, поготово нас. Као, распалићемо ватрицу, камена пећкица има да се ужари,
водица испари, оде заједно с атмосфером у хаос без светова, а они ће и даље гноме трампом
претапати, нуклеарног горива има доста за милијарде година, а шљака ће с каменчићима
летети исто тамо куд и ми.
Добро људи кажу: ко другоме јаму копа  сам у њу пада! Ни гноми нису ништа бољи.
Наумили да са саламандрима водицу испаре, а онда и њих својом моћи згазе. Оно што не
испари, временом ће се замрзнути. Дивота једна! Претворила би се наша планета у безводну
скочањену циглицу, налик на други Марс. Чик нек сад пробају те наказе да претендују на
светску превласт. Пентрали се на своје планине заједно са човечуљцима, а где су сви они сад?
Бућ-бућ, сомине... Нек се сад тамо на дну наше караконџуле науживају, ипак су нам рођакиње.
Сеђаху по својим мочварама и цркнуте жабе јеђаху, а сад ено кол`ко има смећа на дну  нек
једу кол`ко им душа иште!
Ал` водица, премда је и напола бистра, ал` је ко зна зашто радиоактивна... У грозници
испрва не приметише, а када кључала вода поче да се хлади, онда и осетише “извесну
слабост”, а онда их прође злурадост, а онда се на дну још понешто појави. Караконџуле, те вам
на радијацију скоро и не реагују. Ко читав живот проведе у мочвари и на горе навикне. Вода се
одозго још више избистри. Растиња никаквог, само модрозелене алге, јер су и оне на
радијацију “мртве-`ладне”. Њима је животна средина после еколошке катастрофе
најповољнија, органских отпадака тушта и тма, не само да има доста караконџулама за
милијарде година, него се и оне почеше убрзано размножавати.
Силфи одозго гледају: водица беше плаветна, постаде зелена. Ни то није лоше! И свиђа
им се обновљена планета! Сунашце сија, просто чвари, дивота! Истина, онда гигантска
мочвара ко зна зашто поче озго да се суши, онда покорица стаде погдегде и да пуца... Не, то
већ није лепо. Испарења исто некако почеше да јењавају, вода сва унутра остаде, а сем тога се
и претвори у некакав смрдљиви густиш. Модрозелене алге производе кисеоник, само га нешто
мањка, а саламандри обећаше: “што мање народа има, то више кисеоника свима”... На небу ни
облачка, сунце шури сваки дан, кора на мочвари све дебља, алге угибају, мањка им сунчева
светлост у дубини. А на већој висини не можеш ни да прилегнеш на облачак, ни да седнеш, а и
радиоактивни фон исто одрађује своје. Све у свему, очисти се атмосфера коначно и мало-
помало испари...
Караконџулама као да се с почетка светска мочвара и свидела, само што у њој некако
температура стаде да расте. Атмосфере нема, сунчеви зраци без икакве препреке кору
директно пригревају, онако својски  права сауна! Похрлише у сенку, само ко може тако брзо
да се планетом креће? Почеше да се дубље укопавају, камење преврћу, а и термодинамички
процеси им у почетку идоше наруку, а онда, када се све измеша у лопти, више не беше ни
налик на мочвару. А онда и зима стаде да се приближава. С једне стране, врућина, а с друге 
све се поче ледити, па он поче пуцати, па се поново ледити. Гдегде караконџули ногу откиде,
гдегде глава пуче напола, све у свему њихов број се врло прореди. А онда пролеће па лето без
атмосфере и... прокључа котао! Ко преживе  би тврдо скуван. Готово, никог више нема.
Негде око јула, у најврелије подне “кад груну!” И то онако тихо, безвучно, пошто се вибрације
кроз вакуум не преносе.
 Пролећу тако звезданим простором у хаос без светова комади астероида умацкани
смрдљивим густишем, а ја некако опет све то онако са стране посматрам. Осврнем се, уза ме је
моја жена. Ухватимо се за руке, летимо. Онда гледам  пар саламандара, исто као да су муж и
жена, па два гнома, један женског а други мушког пола. Нимфа са супругом скреће ка нама, за
њима пар силфа, а на крају  прави правцати Адам и Ева, са по јабуком у руци...
Летимо тако сви заједно уз астероиде, онда се неко од нас досети да седне на каменчић.
Одабрасмо онако повећи и бар нешто чишћи и сви један за другим полетесмо према
астероиду. Поседасмо укруг. Погледам окупљене па на самог себе. Сви “бледи кô крпе”, скроз
прозирни, чак су и саламандри избледели. Схватим у чему је ствар. То уопште нисмо ми већ
наше душе. Седимо тако, нешто чекамо. И гле, изненада се однекуд јави заслепљујућа
светлост а затим облак. Сви истовремено, кô по команди, устадосмо. Онда се на облаку појави
нешто налик на усне и свако зачу ГЛАС ИЗА КАДРА што душу леди.
“Но, честити грађани добри, јесте ли сви на окупу?” Сви ћуте, главе оборили, и ја исто.
Жена стоји поред мене, за руку ме држи. “Дакле, питам Ја вас, представници елементарних
сила: јесу ли људи због метала гинули?!” Ови ћуте кô заливени. А Господ Сам уместо њих
одговара: “А шта сад намеравате да радите?! По вашим бизнис-плановима нафта испаде
скупља од људског живота, а људска крв није водица?! О овима, што само ветар имају у глави,
Ја нећу ни да говорим. А ви, “богом изабрана децо” свој посао тако и не докрајчисте... Где је
ваша Обећана Земља коју сам Ја створио за шест дана? Шта сад, дајдер вам нову планету, а?!
А ви, представници елементарних сила, на шта сте рачунали док сам Ја био одсутан? Зашто
сам над вама Човека поставио, створеног на Моју слику и прилику? Па зато што силе имате,
док ума никад и не беше. Човек је на земљиној кори исто што и кора великог мозга у лобањи.
Нису вам се његове вијуге свиделе?! Све сте морали да прекрајате по своме... Не, ви сте
неуспело Моје дело, већ по ко зна који пут се у то уверих! Све ћу вас коначно избрисати из
Књиге Живота Моје, и готово. А ти, где ли си ти гледао?!”  обраћа се ГЛАС ИЗА КАДРА
према мени.
Ја таман зинух да кажем: “А какве везе ја имам с тим?! Ја сам мали човек... То су све
они!”, кадли ми моја жена (премда је то врло умиљато створење, гласић јој кô у детета, а
ручице златне и истовремено нежне, али кад затреба може шта треба и казати, а и зграбити
за... одговарајуће место) руком зачепи уста и шапну у уво: “Ућути... Пред Ким си то хтео да
кевћеш?! Можда ће се Бог и смиловати нама, обичним људима...” Ја, дабоме, нисам стигао ни
да зуцнем, али осећам да ми понестаје даха. А сем тога, гнев Господњи ипак и до мене стиже,
и врат као да поче да ми стеже некаква невидљива... омча”.

Пробудим се сав обливен хладним знојем, али овај пут нема око мене никакве потврде
кошмарном сну. Нико ме не дави. Жена крај мене мирно спава, деца исто. Гле, што ми Морфеј
испева дивну “успаванку”, нема шта... Добро још да нисам дрекнуо престрављен, ваљда ми је
“омча” засметала. Чак ни вас не желим да питам: шта мислите, да ли је то био пророчански
сан или не? Не дај Боже!
Кроз неколико дана сам се коначно смирио, али информација, ако под собом има
“објективно тло”, никад не долази само једном. На несрећу ми у руке доспео чланак из листа
“На ивици немогућег”, а ни наслов му не беше ништа бољи: “Омча еволуције”. Можда бих сан
и прећутао, али сад не могу. Боље да прочитате понешто из тог чланчића заједно са мном:
 “Није омча, већ спирала!”  узвикнуће упућени читалац, прочитавши наслов чланка.
Заиста, свима је још из школског предмета философије познат појам “спирала еволуције” по
коме се развој увек одвија у смеру усавршавања, са сваким завојем уздижући човечанство на
виши ниво. Када би ствари стварно тако стајале, то би било збиља изванредно, и човечанству
не би преостало ништа друго да ради до да седи на обали одмерене реке живота и безбрижно
клати ножицама. Авај, постоје чињенице које сведоче о томе да се спирала може претворити у
омчу. Постоји скуп необичних појава које се условно могу описати као “необична геолошка
открића”, када се у дубини рудних жила узраста до неколико десетина милиона година, током
рударских радова проналазе предмети очигледно вештачког порекла. Тако је 1844. г. у
Северној Британији пронађен гвоздени ексер с главицом унутар тврдог пешчара. У Невади је
1869. г. у грумену тврдог глиненца извађеног из велике дубине, откривен метални шраф
дужине око пет сантиметара. Крајем прошлог века је један копач злата био врло зачуђен када
је, разбивши грумен златоносног кварца донетог из Калифорније, унутра открио метални
ексер...
Наравно, може се изјавити да су сви ти “шрафови”, “ексери” и ”паралелепипеди” чисто
природне творевине. И заиста, познати су минерали чији кристали врло подсећају на ексере.
Међутим, пронађен је низ предмета чији спољни изглед омогућава да се са стопостотном
увереношћу уброје у дела људских руку. Тако је нека жена у Илиноису 1891. г. разбивши
грумен угља, открила да су његове половине биле спојене ОМАЊИМ ЛАНЦЕМ чији су
крајеви били чврсто углављени у угаљ. И на површини делова су исто били очигледни отисци
карика тог ланца”.
Даље аутор наводи још много чињеница откривања, било унутар минерала било у
каменом угљу, онога што се тамо никако није могло налазити: монета, оруђа за рад, крхотина
стубова и камења са траговима обраде, окамењених дасака и осталих “ископина” које су се на
земљи појавиле много пре формирања руде у којој су пронађене.
“1851. г. су недалеко од америчког града Дорчестера откривене две крхотине металног
предмета преполовљеног експлозијом. Када су половине спојене, добио се суд у облику звона
висине око 11 сантиметара, ширине 10 сантиметара и 6 сантиметара при врху. Метал од кога је
суд био направљен личио је на цинк или легуру уз додатак сребра. На површини предмета
лепо се видело шест цветова или букета покривених сребром...
Ако загонетним проналасцима у дубини рудних наслага додамо ништа мање чудне
творевине назване “црни шкриљци”, слика ће постати још јаснија и одређенија. Нафта се по
једној од хипотеза формира од биолошких остатака на одређеној дубини. Колика ли је то
колосална количина морала бити у тој зони покопана пре 150 милиона година да би се добио
океан “црног злата”! Притом се горња и доња граница налазишта нафте одређује врло јасно и
изгледа отприлике овако: старији, светлији талог скоро без остатака живота, нагло смењују
црни шкриљци  тамне стене засићене органским једињењима.
Највише чуди то што се стене нагло смењују и то на читавој земљи. Ти црни шкриљци
су формирани скоро истовремено  на размеђу јуре и креде. Такве епохе су се јављале
ритмично и увек на већем делу Земљине кугле. Стиче се утисак да је на Земљи изненада
тренутно нестајао читав органски живот, и само су поједине врсте протозоа, на пример,
једноћелијске модрозелене алге, почињале да се фантастичном брзином размножавају, за
кратко време прекривши читаву површину Земљине кугле. Милионима година касније живи
свет планете се опет обнављао, и изненада се опет нешто дешавало, и опет би на Земљи
преостајале само модрозелене алге.
Шта је могло изазвати такав процес? Резултати хемијске анализе црних шкриљаца дали
су одговор на то питање. Те стене су увек, независно од узраста и локације, имале висок
садржај урана. Управо је повећана радиоактивност изазивала муњевито размножавање
појединих организама. И то се дешавало сваки пут када би настајали нови црни шкриљци.
Оправдано се поставља питање  откуд то да се повремено јавља повећана радиоактивност
која обухвата скоро све Земљине континенте? Нису ли црни шкриљци остаци давнашњих
цивилизација које, да тако кажемо, нису најопрезније руковале нуклеарним технологијама на
одређеној етапи свог развоја?
Оцртава се прилично невесела слика... Смењују се епохе, усавршавају оруђа, појављују
нове технологије својствене техничкој цивилизацији. Сукоби међу разним државама постају
све масовнији, софистициранији  уз примену оружја за масовно уништавање. Крај је туробан
 на Земљи преостају само модрозелене алге, док преостали део живог света, укључујући наше
претке, постаје материјал за формирање нафте. По истеку извесног броја милиона година
Земља залечи ране нанете атомском баханалијом и све почиње изнова. Па, може ли се тај
процес назвати “спиралом еволуције”?
Испада права-правцата “омча”. Шта данас имамо? А данас имамо управо ону етапу
развоја човечанства када је оно у стању да тренутно уништи све живо на земљи. О томе између
осталог говоре и тврдње војних лица да су нуклеарне резерве које на свету постоје сасвим
довољне за то. Чак можда мало и претекне. Па зар ћемо опет формирати нови слој црних
шкриљаца? Докле ћемо више чудити потомке загонетним геолошким открићима!” (“На ивици
немогућег”, бр. 1, 1997. г. “Омча еволуције”, Евгениј Голомолзин.

Значи, крај у стварности не беше онакав као у мом сну. Можда су се, кад је светска
мочвара почела да сахне, на њеној површини појавила дубока мора и језера са чистом водом, а
онда... све Јово наново. А сада савременици из земљиних недара извлаче понешто... Испада да
је “сребрни ланац” читав, нису саламандри успели да све претопе. Али ко би га знао каква је
то информација била у мом сну? Да ли је та “сличица” из прошлости, с понеким
изобличењима, или из будућности? И уопште, зашто баш ја морам тако нешто да сањам, а они
који би требало  мирно спавају? И ја бих хтео да се наспавам, одморим како треба, гле,
кол`ко ми још посла предстоји!
Дакле, драги читаоци, нема засад ни говора о одмору, пошто и ви имате пуно право да
извучете одговарајуће закључке: ко међу људима из вашег окружења стручније контактира с
елементарним духовима, са Мајчицом Природом или с елементима и њиховим житељима? Да
ли милитантни материјалисти који још увек покоравају Природу, не дозвољавајући чак ни
помисао о томе да она може бити разумна и агресивна, можда је то “странка зелених”, упоредо
са појединим посленицима културе или уметности који је уздижу изнад свих интереса
човечанства, стављајући њене силе “на свето место”, можда су то Магови или “народни
умелци” који знају древне рецепте за кроћење елементарних духова, а можда је то “попа у
цркви” штоно кандилом размахује из стране у страну? И ко је на том попришту највише
узнапредовао?
Наравно да се и урочице морају правити с познавањем ствари, иначе се неживи
предмети могу програмирати тако да од њих уопште неће бити никакве ни користи ни штете.
Мора се имати “стручан однос” према свачему. Ко је рекао да “сотона сам против себе не
ратује”? Христос! Зато је немогуће истеривати Ђавола силом Ђавола, зато је немогуће,
прибегавајући “речи Божјој”, настројити мртве предмете на негативно деловање, премда
тешко да ће и од “штуре вероисповести” стећи лековита својства.
С друге стране, погледајте само деловање “милитантних материјалиста”, на оне
“урочице” разбацане у ружним хрпама рђајућег метала наочиглед читавог човечанства, или на
наш “чуваран однос” према горивима и мазивима... Фабрички димњаци  то вам је иха-хај
веће “кандило” него у попе. Ефекти “црне магије” на нивоу еколошких проблема или на нивоу
“борбе за црно злато” уз коришћење метода “заштите националних интереса” или “уставног
уређења” не могу се ни поредити са “занатском израдом предмета који негативно утичу на
људско здравље”. Загађивање човекове околине  то је један проблем, а магијски ефекти од
таквог загађивања  то је сасвим други проблем. А можда никаквих магијских ефеката и нема?
Де-де... Ко је први обратио пажњу човечанства на негативне ефекте утицаја мртвих предмета
на људско здравље? Христос! Он је рекао да када “очи виде прљаво, онда и тело постаје
прљаво”. Кад би само тело...

А ево још једног примера, на шта обраћамо пажњу. Прва верзија рукописа је већ била
готова, међутим док сам га дотеривао, наишао сам на један новински чланак. Да не бих
непоткрепљено описивао још један раширен облик атеистичког негативног програма
управљања под бр. 3, морао сам да понешто преправим, позивајући се на “аргументе” и
“факта”. Не, то гласило се другачије назива  “Експрес-газета” бр. 25 (182) за јуни 1998. г. На
шестој и седмој страници објављен је огроман чланак специјалних дописника Марије Титове и
Евгенија Волкова под називом “КУМ” с поднасловом: “Свештеник из Ростовске области
силовао малолетнике, продавао марихуану и организовао пијане оргије у храму”.
Наравно, судећи по називу чланка, а о садржају да и не говоримо, вапијуће су чињенице
наведене у листу, али се надам да читаоци нису заборавили разлику између методе
информационе корекције и публицистичких раскринкавања. Зато емоционална реакција сада
мора бити замењена трезвеним аналитичким односом, да би се извукли одговарајући
закључци. Дакле, још једна информација за позитивно размишљање:
“Из сведочења Жане Черченко, студенткиње правног колеџа: неколико дана пре
отмице, отац Владимир ме увукао у своју цркву и почео ми нудити да спавам са њим,
обећавајући да ће ме златом обасути. Пошто сам га “послала...”, усуо ми је у грло пола флаше
вотке па је сам докрајчио. Потом ме је сместио на хоклицу и почео да ми пуца преко главе из
“макарова”. Пошто је испуцао неколико шаржера у под и зидове, рекао је: “Иди, али запамти 
сад си надрљала. Ко ти је крив што си се ускопистила...”
После извесног времена, “свети отац” је остварио своје претње. Уцењујући жену
отмицом кћерке, приморао је да седне у његова “кола стране производње” и одвезао Жану,
предавши је на иживљавање једном познатом макроу И.А. Сурову, званом Пионир. Макро је
горопадници рекао да ју је “свети отац” продао њему за хиљаду долара. Објашњење је
пропраћено ударањем ногом у трбух и главом о ауто. Зграбио је Ж. Черченко за косу, одвукао
до сопственог аутомобила “УАЗ”, почео да је шамара, вуче за косу по земљи, удара главом о
аутомобил, зграбио је за врат, искренуо леђима према себи, притиснуо главом о аутомобил,
стискајући јој врат, скинуо јој шорц и гаћице. Савладавши тако отпор Ж. Черченко, Суров је
над њом извршио насилну обљубу.
  А сад, кучко, чекај овде!  издрао се Пионир на Жану, свршивши јој на трбух  за
тебе су већ три Турчина платила, тако да их добро услужи, али ако побегнеш или урадиш
нешто како не треба, нема ти, скоте, живота. Јасно?..”

Није толико важно како су се догађаји даље одвијали. Жана је побегла, “светог оца” и
његове саучеснике су покушали да позову на одговорност, али... и они побегоше. Речју 
кримић! О другоме се овде ради:

“Оно што је код оца Владимира пронађено, запрепастило ме је  прича локални житељ
В. Брагин, који је присуствовао претресу као сведок.  Милиционери су открили 69 видео-
касета с порнићима, углавном са хомосексуалним сценама. Иза икона су оперативци пронашли
гомилу порнографских фотографија на којима је лако било препознати младе парохијанке у
непристојним позама и десетак разноврсних вештачких фалуса! И то иза икона, фуј! А у
ладици његовог стола лежале су две кутијице осушене траве за коју се испоставило да је
марихуана.
Надежда Владимировна К., парохијанка с петогодишњим стажом, прича: “Још увек не
могу да се повратим! Ама није он само тој цурици упропастио живот, СВИМА НАМА ЈЕ
ЖИВОТ СКРХАО! У МЕНИ СЕ ПОСЛЕ ТОГА, грешно је и рећи, ЧАК И ВЕРА У БОГА
ПОКОЛЕБАЛА. Како је могуће веровати у свето кад и Господњи посланик испаде злочинац...”
Отац Владимир (Сергеј Владимирович Токмачов) се у Каменску-Шахтинском појавио с
јесени 1996. г. Одмах је постао локална знаменитост. Имао је сјајну карактеристику од
митрополита Уфимског и Серлитамакског Никона и био награђен црквеним орденом, па и
лично од Његове Светости Алексија II. Изванредно је певао, и број парохијана у Свето-
Покровском храму је за месец-два неколико пута порастао.
Отац Владимир је одрастао у том граду. Народ се чудио: не тако давно достојанствени
тридесетогодишњи свештеник беше хулиган који је и поред своје младости већ успео да
двапут заглави у затвору. Први пут је Токмачов добио две године због крађе, а други пут шест.
Смутњу у душе верника почели су да уносе двојица световњака који су одлежали заједно са
попом. Они су причали да је Сергеј Токмачов у затвору од затворског ауторитета украо
флашицу колоњске воде, и будући лицемерни богомољац би немилосрдно “сређен”, после чега
је добио надимак Наташа.
Уоосталом, испоставило се да нису баш сви верници тако осетљиви. Појединци међу
њима у попиним радњама нису видели ништа осуђујуће. Убрзо после хапшења оца Владимира
читава делегација парохијана је дошла код градоначелника Каменска-Шахтинског са захтевом
да се “недужан човек” пусти на слободу. По њиховом мишљењу, све што је поп учинио “после
радног времена”, било је... његова лична ствар.
Најновије вести  патријарх Алексиј II одбио је да призна лишавање оца Владимира
духовног чина. Патријарх Алексиј II је 31. марта 1996. године одликовао оца Владимира
правом да око врата носи крст  због обнове храмова и бриге о њиховој лепоти. Тешко је
претпоставити шта је то Његова Светост нашла у свештенику осумњиченом за продају
наркотика и отмицу људи”.

Па, јесте ли извукли закључке, пронашли програм? Знам да такви вапијући “аргументи
и факти”, чак и у наше време не испливају често “на светло божје”, али се зато у другом
облику тај атеистички негативни програм управљања под бр. 3 среће малтене на сваком
ћошку. Не, пријатељи моји, није ствар у томе што... поједини свештеници ни сами у Бога не
верују, нити у томе што се безбожност јавља у “тако кошмарним испадима!” Не ради се о
томе. Проблем није ни у томе што се у појединим верницима после таквог или сличног
светогрђа почиње колебати вера у Бога. Обратите пажњу на то како се истинска религиозна
Доктрина почиње замењивати измишљеном, и како ту замену из субјективне забуне неометано
“гутамо”.
Чак и у опису тако вапијућег случаја тешко је на површини открити опречност, премда
се и голим оком види настројеност аутора публикације на потребне закључке. Програмчић се у
виду резимеа чује на крају тог чланка, и сада намеравам да га цитирам:

“Уместо поговора. Чудесна су дела твоја, Господе. Човек двапут одлежи због крађе, а
четири године после изласка из затвора добија високо црквено звање јеромонаха. Оптужен је
за наручено силовање и држање наркотика, организује пијанке у цркви. Попа облачи мантију и
моли се Богу, а притом у души остаје прави-правцати... ђаво”.

То је све. Е па, у каквог сте то Бога намеравали да верујете? Или у каквог Бога су се
разуверили парохијани с одговарајућим стажом? Можда се ауторима публикације и може
опростити извесна религиозна неупућеност, пошто су они највероватније људи образовани,
савремени и ни у каквог Бога не верују, али зар ни ви нисте читали Јеванђеље? Како се може
превидети приповедање о томе да је од тренутка рођења па све до тренутка распећа Христос
био прогањан и на крају крајева управо уништен, а не прослављен? Где се то, у ком Светом
Писму може наћи приповедање о томе да су Сина Човечјег људи прихватили раширених руку,
срдачно и да га нису одвели у затворску ћелију пре погубљења, већ у Храм Оца Свога или на
престо цара Јудејског?
У Јеванђељу је описана сасвим друга историја, не она која је укорењена у свести
псеудоверујућих парохијана с одговарајућим стажом о некаквом “кажњавајућем Господу”. Сва
приповест Истинске религиозне Доктрине заснована је на сукобу Спаситеља са свештеницима,
са властодршцима и с... обичним смртницима. Притом није Он започињао сукоб, већ СУ СЕ
СА ЊИМ СУКОБЉАВАЛИ. Па како се то после пажљивог читања ТЕ ИСТОРИЈЕ у таквим
верницима не јавља “разочарење” у виду атеистичког негативног програма управљања који
мора гласно узвикивати:

“Дивна су и чудесна дела Твоја, Господе! Рођење не далеког рођака, већ сина Твога
дочекали су побијеном децом; доба Његовог детињства и младости прође сасвим непознато
људима. Сва Његова Знамења и Чудеса која је Он ваистину чинио У ИМЕ ЧОВЕКА стално су
заборављана; а Нову Доктрину су за Његовог живота прихватила (и то не докраја) само
дванаесторица ученика, од којих се за једног закономерно испоставило да је издајник. Нису
га пуштали ни близу Храма Твога. Доушници и завидљивци су Му стално били за петама,
кујући планове за уништење и скупљајући оно што би Га могло компромитовати.
Последње ноћи пре погубљења Он је потпуно сам отишао да се моли Оцу Своме, и без обзира
на његове молбе, сви су ученици у тим тренуцима спавали “сном праведника”. Када се јавила
дилема: кога помиловати, Сина Твога или разбојника, избор није био у Његову корист, а
људи који су били живи сведоци Његових Чудеса и доброчинстава, претворили су се у
избезумљену гомилу која виче: “Распни га!” Ваистину... дивна ли су дела Твоја, Господе!”
 Јер, све то је већ било. Мо`ш мислити, вештачки фалуси с порно-касетама иза икона
Христа и у Божјем Храму, док је сам “попа” малтене “сам ђаво”! Шта ту има ново?! Ништа...
Погубљење се над његовим ликом наставља! Не мислим да сарадници средстава јавног
информисања желе да “по свом укусу” дописују приповест о Богу, у којој би Господ
пренеражавао људску уобразиљу другачијим “дивним делима” на нивоу “сурових обрачуна”.
Ала би то била Доктрина! По свој прилици је управо “таква доктрина” и била присутна код
оних “верника” који су се ”разочарали” прочитавши новинску вест. Али бројне сличне
публикације супротстављају Истинску Доктрину (приповест о којој је доступна свима) оној
РЕАЛНОЈ СИЛИ која још увек покушава да покаже СВОЈУ ИСТИНСКУ НАДМОЋ, и не
толико “сучељавајући се са себи сличним”, колико супротстављајући себе беспомоћности
вере... Ту је програмчић, ту је корен зла. Како се не разуверити у такву “немоћну доктрину”?
Но, хвала Богу, не беше таквог Јеванђеља нити ће бити. Читајте пажљиво, и немојте
слушати атеистичке негативне програме управљања који се хиљадама година и на сваком
ћошку сладострасно усхићују управо “дивним неделањем Господа и апсолутном Његовом
беспомоћношћу”, да не кажем нешто горе. Ту је програм под условним називом “Имаш силу 
ум ти не треба”. А безумна људска дела која ми чинимо или у Божјем храму или “у дубини
душе”, на велику срећу се још увек “кажњавају” само кармичким стањима човека и ништа
више. Господ засад нема никакве везе с тим. Може се рећи “Авај”, а може се и не рећи, али
дописивати Доктрину “по свом укусу”  то не препоручујем.

Дакле, читалац се прилично подробно упознао с појединим варијацијама атеистичких

негативних програма управљања који замењују веру у Бога “научнофантастичним
булажњењем” особеног порекла или “величањем Мајчице Природе”, стављајући њене
елементарне силе изнад дела Господњих; или програмчић може имати “лирски или поетски
садржај” у коме лепоте завичаја попуњавају највише одељке свести, не остављајући тамо места
за религиозне вредности, потискујући веру у запећак “генетског” памћења, замењујући је
лепотом и величанственошћу “гигантских дела неимара” и прелепим певањем црквених
песама не после, већ “током радног времена оца Владимира”.
Ако су ти програмчићи базирани у друштвеној свести, они могу изазвати еколошке
катаклизме (не дај Боже!), ако су у индивидуалној свести, онда ће елементарне силе обузимати
човеков разум, доводећи га до сличних индивидуалних “разорних катаклизми”!
Било на нивоу здравља, било у судбини, елементарних кармичких потреса у судбини
“оца Владимира” и њему сличних неће бити ништа мање него код осталих људи склоних...
извесном “поетском светоназору”. Али, осим свега осталог, ти програми се нераскидиво
преплићу са преостала три које сам “оставио на десерт”.

Као прво, одрицање Бога немогуће је без ограничавања оне територије на којој се то
одрицање одиграва. Наредни програмчић под условним називом: “Мој дом је моја тврђава”
може имати варијације у облику “Моја губернија је моја тврђава”, “Моја Москва, моја
престоница је моја тврђава”, “Моја радничко-сељачка држава је моја тврђава”, “Моја планета
је моја тврђава” итд. Човек овако или онако покушава да за своје блесаве експерименте откине
било које парче територије и прогласи себе за пуноправног и недељивог господара на њој,
величајући своје идеале а не Бога који наводно нема никакве везе с том територијом.
Стварање некакве “државе у Васељени” један је од најогавнијих програма који
блокирају ИНДИВИДУАЛНИ ПРОСТОР ОД СВЕТСКОГ. На слику и прилику органи и ћелије
такође могу исто то изјављивати језиком људског тела, и то може изгледати као “мој бубрег је
моја тврђава”, формирајући притом не само камен у бубрегу, пошто ја то чујем и с тим сам
принуђен да се борим на сеансама мануелног кодирања. Међутим, немогуће је променити
такав став органа и ћелија ако се прибегава само психотерапеутским методама “мажења по
глави”, неопходни су другачији информациони кључеви.
Као друго, атеистички негативни програми могу блокирати не само ПРОСТОР,
откидајући од јединственог свемира мастан залогај за задовољавање потреба ЦНП, већ могу
блокирати и ВРЕМЕ. Човек на изглед све зна, све разуме, али из неког разлога отеже, одлаже
одлуку за сутра, за касније. Данас му се, је л` те, нешто неће... Сећате ли се како је говорила
Скарлет (јунакиња романа “Прохујало с вихором”): “Нећу о томе мислити данас. Размислићу о
томе сутра”. Можда је она имала за то и времена, и здравља, и одговарајућег новца, али у
случајевима који граниче са животом и смрћу  одуговлачење значи смрт! Реакције
“необјашњивог отпора” или “негативизма” по спољном облику у свакодневном животу нису
јако тежак грех. Ми то у себи или другим људима сматрамо за извесне ЦРТЕ КАРАКТЕРА,
али је ТО ако се зачепрка, увек НЕГАТИВНИ ПРОГРАМ УПРАВЉАЊА.
Човек у тренуцима духовне или физичке ЛЕЊОСТИ, природно, добија извесну
секундарну корист, ОПУШТАЈУЋИ СЕ И ОДМАРАЈУЋИ; али се оно главно одвија на
невидљивом нивоу  БЛОКИРА СЕ ВРЕМЕ, и то блокирање је од животне важности за ЦНП,
пошто му “несвесно омогућавамо” да се стигне окористити оним што је “скрајнуто”, да
успостави нераскидиве везе управљања да би у свим случајевима када се појави могућност
промене негативног стања, ОДВУКАО ЧОВЕКА У СТРАНУ. Притом “наша особа” у тим
тренуцима користи сваки минут и секунд, и њеној сналажљивости се понекад просто може
позавидети. А по форми макар од посла одвраћала “накратко”; макар извршавање зацртаног
било “ако не данас оно сутра”; макар “привремено” градимо шта год хоћете, што ће се
претворити у “стално”; макар “имам кад...”; макар то биле “животне ситнице на које не вреди
обраћати пажњу”, али је то у суштини иста та “држава у Васељени” којој је издвојено и место
и време за потпуну индивидуалну “независност” или ”аутономију”.
Какви се тамо заправо процеси одвијају и којом брзином, то нас мало забрињава, пошто
у светлу тих процеса настају СТАЊА РЕЛАКСАЦИЈЕ у којима зевамо, спавамо, пажњу нам
привлачи “небеско плаветнило”, ослушкујемо процесе варења, а доктор за то време нешто
тамо прича, док нас његов убедљив глас све више и више уљуљкује и све више нам прија.
Секундарна корист у виду “О-ОПУШТЕНО”  пацијенту, а непоколебивост деформација 
ЦНП. Добро... Мирно... Назваћемо тај атеистички програм, опет условно, “дођите сутра” и...
зе-е-евнути после тог назива.

Али ако се у вама појавило сасвим друго стање, можете ме знатижељно упитати:
“Зашто су та “стања релаксације”, те “црте карактера” атеистички? Тим пре што се у дому који
је “моја тврђава” могу налазити иконе, тамо се може налазити и Свето Писмо, па се тамо чак
може издвојити и довољно времена за његово проучавање?” Све је то тако, и у случајевима
ОДМЕРЕНОГ НАЧИНА ЖИВОТА где још не искрсавају проблеми који граниче са животом и
смрћу, несумњиво да ти програмчићи на изглед и не блокирају веру у Бога, већ нас само
МАЛЧИЦЕ одвраћају у страну од решавања “светских проблема”. Човеку је добро, удобно и
угодно. Може се живети ни о чему не мислећи, не стичући искуство пружања отпора у борби.
Дај Боже да ТА ДОБРОБИТ потраје неограничено дуго! Зашто “Бити увек спреман” или
осећати дежурно стање “На стражи!”? Не тражи се хлеба преко погаче. Слажем се.
 Али када радим с онколошким болесницима, све то исто видим и чујем на језику
људског тела. Органи и ћелије нису баш вољни да решавају некакве “светске проблеме” када
постоји индивидуална добробит у целовитом организму: “Мени је и овде добро, удобно,
топло. Па нек је свуда унаоколо рат, расуло, свеједно ћу у свом сопчету наћи месташце да
смирено проводим време”. И тако у организму може мислити практично сваки орган и свака
ћелија, и тај став им је знатно ближи и рођенији од свеопштих интереса. Зашто они морају да
живе другачије ако је њихов газда читав живот тако проживео? Њему је постало лоше? Али
зато ја имам свој “стамбени простор”, ја још имам времена да поживим мање-више достојно!
Нема ни говора ни о каквој психотерапији у јединственој држави ако се као одговор на
све моје проповеди само протежу и зе-е-евају. Или када се на освојеним територијама у
“племенима Гадовим” јавља неодољива “тежња ка мирном животу”? Каквим силама тим
“грађанима” избити такву “кућевност”?! Како променити такав “идиотски тип мишљења” кад
он онколошког болесника сваког дана све више приближава неминовној погибељи?

Дакле, на наредној сеанси ја настављам неопходно програмирање: “К мени ко је

Господњи!!!  кажем. Опет осећам и проналазим здраве снаге организма и опет их на
одговарајући начин програмирам.  Припашите мачеве... и У-БИ-ЈАЈ-ТЕ! Сваки брата свог,
сваки ближњег свог који је сасвим заборавио шта доликује да чини за јединствену заједницу.
Данас нарочиту немилосрдност испољите према онима који не желе да учествују у процесима
оздрављења, који су се оградили од заједничког циља организма “високом тарабом”, који
покушавају да “у свом сопчету” причекају па да онда на туђој грбачи уђу у рај. Не штедите
никог ко буде “завлачио” позивајући се на некакву необавештеност и неприпремљеност.
Уништавајте све оне који покушавају да наките сопствену лењост гиздајући се у
“аристократску одежду”! Немилосрдно се односите према “племенима Гадовим” која дан-два
ратоваху па се смирише. Дакле, данас посветите руке своје Господу, и тамо где буду уништени
непријатељи Његови подигните жртвенике да убудуће никаквом негативном програму не би
пало на памет да збуњује обичне смртнике. Дакле, БРЖЕ! Чујете ме?! Што је могуће БРЖЕ!
Нек одуговлачење значи смрт само онима који отежу!”

И готово... И процеси се одвијају онако како треба. Нема никаквих тамо “Дођите сутра
и опет ћемо слушати како жуборе ваше проповеди...” Само прибегавајући одговарајућој “речи
Божјој” могу се уништити та два програмчића који блокирају и ПРОСТОР и ВРЕМЕ, зато се
они и зову атеистички. Они упоредо с другим програмима пружају потребну “помоћ” у
формирању онколошке предиспозиције или у настанку саме болести. Ама зар је уопште
могуће с њима “културно и учтиво” разговарати?!

Последњи негативни програм управљања има сасвим одређен назив, али се на први
поглед чини да га уопште и нема, и као да и не садржи никакву конкретну информацију, па ни
ону “богохулну”. Без обзира на такав “безобличан садржај”, програм реално постоји и упоредо
с горе побројаним даје свој подли допринос јединственом негативном процесу који понекад
може излазити ван граница људског тела, пошто се вода не ствара само приликом експлозије
праскавог гаса...
На почетку књиге сам споменуо случајеве “кухињског полтергејста” када после сеанси
успешног депрограмирања у домаћем окружењу пацијента почињу да се кваре “скарабуџене
фрцокле”. Практично увек полази за руком да се или не обраћа пажња на то, или да се случај
објасни, превазишавши збуњеност или почетно испољавање сујеверног страха; али “реакције
кармичког самоочишћења” које се одигравају на нивоу депрограмирања мртвих предмета
понекад протичу у толикој мери “очигледно и невероватно” да научнопопоуларна тумачења не
задовољавају ни пацијенте ни мене.
Наравно, доктор уопште “није никакав стручњак” у области “физике чврстог стања”, а
тим пре “немам чиме побити” у случају очито аномалних испољавања. Само на основу
практичног искуства знам да до “необјашњивих феномена” може доћи (због
енергоинформационих резонанци?) на одређеној етапи корекције и углавном после
уништавања атеистичких програма.
Нисам често у прилици да постанем живи сведок збивања, али не могу ни одбити да
поверујем својим пацијентима, пошто о томе причају људи који уопште нису склони
мистицизму ни психичким болестима; а сем тога, нити сам ја, нити пацијенти или њихови
рођаци унапред допуштали чак и помисао да “Тако бива!”, пре ће бити обратно. Било како
било, али чињеница је тврдоглава ствар. На пример, ако свима наочиглед крену да се саме од
себе руше столице, како се то може порицати, независно од тога да ли је ТО научно
објашњиво или не? Или када “из руку искаче” посуђе и при паду се разбија у парампарчад као
од експлозије? А ако се на стропу или зидовима појави вода и пацијент гневно лупа суседима с
горњег спрата захтевајући да “престану с безобразлуком!”, онда сасвим незаинтересована лица
извлаче закључке о томе да је сусед одоздо “малчице скренуо” или, уверивши се у постојање
феномена, помисле да је то “изигравање”, или “колективно лудило”...
Понекад се срећу још очигледнија испољавања која граниче с феноменима
“неконтролисане психокинезе”, понекад мање очигледна на нивоу “куцкања и лупкања”, али
такве реакције у околини, по правилу, настају спонтано и једнократно, нестају без трага и
никада се не понављају, и по томе се битно разликују од “несташлука бучних духова у лошим
кућама”. Због те особености може се претпоставити да се сличне ствари дешавају знатно
чешће, али људи то не запажају увек, а и постојање сведока ништа нити додаје нити одузима
ни методи депрограмирања, ни његовим резултатима.

Наравно, да бисмо “икако” објаснили шта се дешава, можемо у памћењу освежити

списак знања стечених у средњој школи или на факултету о томе да истоветни атоми и
молекули могу поседовати различити набој, тако да се због своје валентности или међусобно
привлаче или одбијају. Можемо се обратити савременијим истраживањима “микрокосмоса” и
то не само у циљу “научнијег објашњења аномалних појава”, већ у чисто стручном циљу да не
заостанемо од нивоа на који ускоро може доспети домаће здравство, и не само оно.
Ево, на пример, преда мном је компјутерски недељник под називом “КОМПЈУ ТЕРА”
од 13. октобра 1997. г. Главна тема тог броја посвећена је тзв. НАНОТЕХНОЛОГИЈИ.
Читаоца ће, као и мене, занимати два чланка на која бих се сада позвао  “Компјутерско
моделовање у молекуларној нанотехнологији” аутора Игора Баскина и “Нанотехнологија 
кључ бесмртности и слободе” аутора Михаила Соловјова:

“Замислите следећу слику: на текућој траци погона монтаже су  пише И. Баскин 

компјутерски управљани роботи. Они ПОМОЋУ МЕХАНИЧКИХ РУКУ-МАНИПУЛАТОРА
даноноћно монтирају најразноврсније машине од допремљених делова. Слика, рекло би се,
позната и крајем ХХ века не би требало никога да чуди, осим једног-јединог момента: све те
машине, роботи, компјутери, текућа трака па чак и сама фабрика нису већи од вируса. Премда
све то изгледа као фантастична сличица из врло далеке будућности, заправо су то сасвим
конкретни НАУЧНОТЕХНИЧКИ ПРОЈЕКТИ последњих неколико година, који и чине
предмет молекуларне нанотехнологије. Свака нова технологија мора бити, пре свега,
економски исплатива, а производња делова молекуларних машина традиционалним методама
органске синтезе захтева гигантске инвестиције. Управо зато је један од основних захтева у
погледу молекуларних машина  њихова способност да саме себе репродукују: чим буду
добијене прве такве машине, оне ће одмах почети да репродукују како своје копије, тако и
друге молекуларне машине”.

Ето тако, пријатељи моји, испада да се унутар вируса може сместити читава фабрика у
којој ће радити тзв. молекуларни роботи (МР)! Па шта ће то ти роботи правити?

“Тамо унутра те ће молекуле захватати “рука” двоструког троношца  наставља аутор 

позиционирајући са прецизношћу до атома на потребно место “монтажне линије” и
причвршћујући тачно за потребан атом”. А чему све то? На то питање ће одговарати Михаил
Соловјов:

“У процесу еволуције развијани су различити механизми противдејства старењу

(природно антистарење) који делују како на молекуларном тако и на вишим нивоима 
ћелијском, ткивном и организамском. (Баш тако је написано: “Организамском”). Међутим, ти
механизми нису стопостотно ефикасни, тако да постепено нагомилавање молекуларних
оштећења доводи до погоршаног функционисања ћелија и њиховог угинућа, што изазива
катастрофалне поремећаје у регулисању функција организма, појаве системских “болести
старења” (већина облика рака, артериосклероза, хипертонија, шећерни дијабетес), слабљења
отпорности на штетне утицаје; све то неминовно доводи до смрти”.

Ви, драги читаоци, како вам драго, али је ваш аутор, не само са становишта своје
стручне квалификације, већ и на “организамском нивоу” осетио да му је унутар сопственог
тела животно неопходан “двоструки троножац с руком-манипулатором”, јер се има чега
ужаснути:

“Елем  наставља М. Соловјов  на данашњи дан имамо организам који стари, али који
је у принципу могуће променити, ако се не делује методом проба и грешака већ циљано,
системски коригујући његове функције на молекуларном и организамском нивоу. Шта ту могу
учинити МР? Пре свега, они могу извршити репарацију (“поправку”) ћелије  исправити
оштећења њене структуре која из ових или оних разлога нису исправили репарирајући
системи ћелије: расећи молекуларне спојеве у липидним мембранама и беланчевинама,
одстранити нагомилане штетне продукте метаболизма (као што су грануле липофусцина у
нервним ћелијама), кориговати оштећења генетског материјала ћелије (где чак и појединачан
поремећај на критичном месту може довести до настанка рака)”.

Гле, молим вас, испада да се ИЗМЕНЕ могу вршити не само на унутарћелијском нивоу,
већ и на молекуларном и атомском, истина, за то ће затребати одређена количина МР, којих
засад у природи још нема, али је то штоно кажу  ствар технике! И таква будућност није много
далеко. Настављам да цитирам М. Соловјова:
 “МР који продиру (исто као што чине вируси) у ћелију и врше такве ОПЕРАЦИЈЕ, на
крају крајева ће довести до подмлађивања организма. Исто тако МР могу учествовати у
измени гена. Сасвим је могуће да, на крају крајева, после таквог усавршавања за обезбеђивање
вечне младости МР више неће бити потребни (или ће их сама ћелија производити). Једна од
последица примене нанотехнологије биће локализација економије  сваки ће човек имати на
располагању нешто попут нанотехнолошког “чаробног столњака”. Помоћу омањег уређаја,
користећи локалне изворе енергије (сунце или ветар), воду, гасове из ваздуха и низ материја
растворљивих у води или добијених из песка, човек ће моћи да производи (“узгаја”) све што
му треба за живот, укључујући намирнице, одећу, личне авионе и гориво за њих, компјутере,
средства за везу. То ће човека учинити економски слободним, он неће више радити из
принуде, већ полазећи од сопствених духовних потреба или ради стицања неких додатних
добара. Бесмртност ће, упоредо са другим достигнућима нанотехнологије, коренито изменити
социјално устројство друштва”.

Ето ти га на! Ни мање ни више. С једне стране, помоћ Ванзамаљских Цивилизација, а с

друге стране, молекуларни роботи који ће нам из песка синтетисати “сибирске ваљушке”
путем премештања атома с места на место. Стиснеш дугменце и, извол`те  “пред њим
ростбиф крвав сав, над њим злаћан сунчан зрак!” Само да нам је чиме атоме премештати... У
томе је засад проблем. Сем тога, биће неопходно управљати МР, а тај задатак се засад
теоретски решава овако:

“Важан проблем је енергетско напајање МР и њихово садејство са

СУПЕРКОМПЈУТЕРОМ. Ту се чини перспективним коришћење магнетног поља, пошто су за
њега биолошка ткива прозрачна”.

Све у свему, техничка схема свеопштег благостања мора изгледати отприлике овако:
поред пацијента налазиће се суперкомпјутер из кога ће се према МР слати одређени таласи за
њихово енергетско напајање и давање наредби “на тему” шта треба “одрезати” и са чиме
“спојити”. Кроз извесно време ће доћи до потпуне атомске и молекуларне “Перестројке” и
добићемо оно што смо у програму суперкомпјутера планирали. Сем тога, такви компјутери
могу бити сићушни и уграђени “у мозак” молекуларних робота. Ствар технике! Цитирам даље:

“Према првим прорачунима, затребаће једно милион милијарди МР, њихова укупна
тежина износиће око ПОЛА КИЛОГРАМА, док ће за реанимацију, лечење и подмлађивање
затребати неколико месеци”.

Заостао си, Генадије Јаковљевичу, безнадежно заостао за перспективама развоја

читавог човечанства... Ене-де како ће изгледати “у епрувети вера у највише вредности”. Чик
сад покушај да иронишеш о некаквом тамо “јефтином уређају” из кога ће се на човека
просипати бескрајан млаз благостања! Све је то тако. Највероватније ће се такви
РУКОТВОРНИ РОБОТИ на крају крајева појавити, само да се неће, “продревши у
микрокосмос”, сударити с проблемима природних међусобних односа између атома и
молекула? Да ли је могуће само МЕХАНИЧКИМ ПУТЕМ откинути поједине “циглице
свемира” и “причврљити” их на друге “циглице”? А да оне неће можда почети да пружају
сасвим разуман отпор, потчињавајући се непоколебивим законима молекуларне или атомске
физике или хемије?
Сем тога, реакција живог организма на продор само неколико вируса (а не милиона
милијарди) читавом човечанству је већ позната. Сем тога, а да ми то не измишљамо “рупу у
саксији”, пошто се и унутар ћелије већ милијардама година одвијају “некакви процеси
метаболизма” у којима учествују њени “органоиди”? А да они можда нису природни МР који
се, као прво, могу потчињавати наредбама природног “суперкомпјутера” смештеног у
централном нервном систему, а као друго, и сами МР поседују аутономне органе управљања
којима је врло добро знано шта би требало или шта се може “одрезати” и чему би се то могло
“пришити”?

Нећу расправљати с ауторима чланка, пошто доктор уопште “није никакав стручњак” за
област нанотехнологије. Врло је вероватно да наука и може створити те МР и научити их
“памети” еда њихове операције не би изазивале никаква “нежељена дејства”. Позвао сам се на
“научнотехничке пројекте последњих неколико година” у једном циљу  да покажем читаоцу
да су међусобни односи између “суперкомпјутера” смештеног на нивоу човекове свести и
природних МР смештених унутар ћелије  реалност, а не моје измишљотине.
Ефекти депрограмирања могу задирати у област унутарћелијских, међумолекуларних
или међуатомских “перестројки”, а исти такви ефекти настају у случајевима негативног
програмирања. А реакције мртвих предмета с којима се пацијенти суочавају у облику
“аномалних испољавања кухињског полтергејста” могуће су само онда када се одигравају
слична премештања међу атомима и молекулима унутар људског организма. Промене
међусобних односа у пацијентовој свести неминовно мењају међусобне односе ТАМО где се
планира поље делатности за нанотехнолошке пројекте.
А сада о суштини негативног атеистичког програма који сасвим ОДРИЧЕ
ХАРМОНИЧНЕ МЕЂУСОБНЕ ОДНОСЕ између “суперкомпјутера” и “молекуларних робота”.
По замислима тог програмчића таквих међусобних односа никад не сме ни бити! Човек мора
постојати сам за себе, а “микрокосмос” сам за себе. “Нема таквог јединства и готово!”  то је
основни став “превртача”. У садржају негативног атеистичког програма управљања управо НЕ
СМЕ БИТИ НИКАКВИХ (па ни нанотехнолошких) ПОДАТАКА о могућности таквог
ЈЕДИНСТВА. Само кад се у том амбициозном светлу не би виделе никакве друге
закономерности и никакви други негативни међусобни односи на нивоу макро и
микрокосмоса, под условним називом “Подели и владај!”
Свако хаотично (може бити Брауново) кретање атома и молекула унутар једноћелијског
организма мора бити уређено у складу с општим циљем служења том организму, и ако нема
позитивног јединства, биће негативне разједињености. Неопходни атоми и молекули биће
међусобно удаљени, ћелије ће бити “откинуте” од органа, а они ће, са своје стране, слично
поступати и на “организамском” нивоу, а све заједно подсећа на тзв. “Таштину над
таштинама”.
Као и увек, примаран је програм који се налази у мозгу “суперкомпјутера”, а
секундарне су деформације настале у ланцу све до “молекуларних робота”. Чиме мислите све
да обједините, чиме мислите да се борите с “таштином над таштинама”? Ако нема вере у
Господа, неће бити ни јединства на нивоу међуатомских или међумолекулских контаката. Тај
програмчић по спољном облику изгледа као наша “прозаичност”, као нагласак на бескрајним
“животним проблемима”, као извесна “приземљеност”, као опетовано “враћање с небеса на
земљу” или “затрпаност свакидашњим пословима” и тако даље, што са своје стране не
оставља ниједан “одушак”, ни минут времена, ни места усред свакодневних послова за било
какав нематеријалан или духовни живот, а да и не говоримо о томе да такви људи уопште нису
у стању да свој духовни поглед обрате религиозним вредностима.
Тај атеистички програмчић под условним називом “Подели и владај” или “Таштина над
таштинама” блокира ЈЕДИНСТВО СВИХ ВЕКТОРА КРЕТАЊА, у суштини подсећајући на
општепознату схему “Лабуд, рак и штука”, а мој задатак се састоји у томе да то неповезано
или хаотично кретање усмерим у јединствени ток. Размислите и о томе шта се може десити
ако вод војника не буде корачао мостићем преко речице свако за себе, већ потчињавајући се
једној команди. Мост ће се срушити! Јер  “партија је рука с милионима прстију”. Или постоји
сила у јединству, или она нестаје због тоталитарне или максимално могуће разједињености. То
је научна чињеница. И сви, рекло би се, иду у истом смеру, а мост се никада неће срушити!
Још једном питам: чиме то мислите да обједините атоме и молекуле? Нанотехнологијом или
Истинском религиозном Доктрином?

Е па, то је све. Тек сада ћемо подвући коначну црту и претходним програмима додати
још три:

1. “Мој дом је моја тврђава”.

2. “Дођите сутра”.
3. “Таштина над таштинама” или “Подели и злопати се”.

***
Хвала Богу, пријатељи моји, практично су остварени циљеви постављени на почетку
књиге, и приближавамо се завршетку читавог посла. Не напушта ме нада у то да сте осим
“анатомије” и “физиологије” кармичких знања стекли знања и о нормалној “анатомији” и
“физиологији” информационе грађе човека. Ма колико ми одрицали Бога у Васељени, то је
практично немогуће учинити унутар сопствене свести, пошто таква “одричућа анатомска
јединица” у нашој грађи ОБЈЕКТИВНО ПОСТОЈИ макар и само зато што се човечанство
хиљадама година клањало божанству, а сад као да смо сви постали паметнији и ослободили
“одговарајуће ћелије памћења” за савременије и научније информације.
Неурофизиолошка истраживања су у кори великог мозга открила уско специјализоване
одељке одговорне за различите функције највише нервне делатности. Постоје зоне повезане с
позитивним или негативним емоцијама, и ако се на одговарајући начин надраже, човек ће се
или радовати или љутити. Постоје зоне повезане са стицањем наслада, и у случају узимања
наркотичких материја човек ће као безуман осећати од таблетица или прашкића “безграничан
мерак”. Врло је могуће да ће рашчлањеније методе истраживања открити информациону зону
у кори великог мозга везану за нашу вероисповест, али ТА ЗОНА која у сваком нормалном
човеку постоји као самостална “анатомска јединица”, није Бог.
Нека се ТАМО налази доктрина о Богу или одрицање Бога, али то није Бог, већ
ЊЕГОВО ИНФОРМАЦИОНО ПРЕДСТАВНИШТВО. У складу с наведеном схемом (цртеж 3)
покушао сам да издвојим друга информациона представништва која су такође смештена у
човековој свести, пошто је без тих “анатомских творевина” човек као без руку или “као
коњаник без главе”. Ако такви одељци из неког разлога не постоје  то је информациона
наказност... Не може се човек налазити међу људима и током хиљада година не формирати у
својој свести “анатомски одељак” везан за међусобне односе са људима. И ако такав одељак
постоји  то је информациона норма, то је нормална “анатомија”. Не може човек бити без
икаквих међусобних односа са женом, као што ни жена не може бити без таквог “одељка” у
себи, али то доводи до тога да свака жена има двоструко представништво, по чему се и
разликује од мушкарца.
“Однос према породици” заузима своје место у тој хијерархији итд. Дакле, ако у
човековој свести постоје “додирне тачке” с околним светом, онда се кроз те тачке и врши
управљање оним са чиме су оне у додиру. Ако нема информационих контаката  неће бити ни
догађаја, ако се успостављају негативни информациони контакти  закономерно се
УСПОСТАВЉАЈУ и слични ДОГАЂАЈИ. Како се може уздати у помоћ од стране Господа, ако
НЕМА информационог представништва, а ако оно и ПОСТОЈИ, онда се у њему НАЛАЗЕ
негативни атеистички програми управљања? Док је Сократ говорио да не зна шта је Бог, али
зна шта Бог није, ја сам покушао да потанко изнесем поједине широко распрострањене форме
Његовог информационог изобличавања, али не само то: покушао сам да обратим вашу пажњу
и на позитивне информационе форме Његовог присуства.
Та Сократова “крилатица” вам са становишта философских истина може и дати
понешто у дефинисању Бога, али се може и другачије изразити, на пример овако: ниједан
материјални објекат не може бити апсолутизован. Да ли вам се таква дефиниција свиђа? С тог
становишта чак и “нај-најатеистичкији светоназорни став” под условним називом “Бога
НЕМА нити га може бити!” заправо не одриче Господа, већ истиче Његов главни философски
“ипостас”. Када тежимо БИЛО КОЈИМ УОПШТАВАЊИМА, тврдећи да “БОГА НЕМА”, ми
самим тим ПРОГЛАШАВАМО НАЈВИШЕ БОЖАНСТВО које је у стварности немогуће ни
видети, ни омирисати, ни опипати. Решавање тог задатка управо са становишта философских
уопштавања не даје конкретну дефиницију; али гле невоље  нису сви људи склони
философским уопштавањима и зато на “нивоу обичних људи” такав став звучи као негативни
програм управљања и ништа више.
Али ако оставимо на миру “љубав према мудрости”, ШТА то онда мора бити у том
информационом представништву? Авај, нити могу нити хоћу да знам а ни вама не саветујем да
одговарајуће ћелије памћења попуњавате новим “философским идолима”. Најбоље је
размислити на тему ЧЕГА ТАМО НИКАДА НЕ СМЕ БИТИ. У првом реду би вам најбоље
било да мало поразмислите о том проблему и очистите ћелије памћења ЗА ПОИМАЊЕ
ДОКТРИНЕ која је више пута истицала да Господ није идол. На том светом месту не треба да
буде ни Мајчица Природа, ни ванземаљци, ни месец, ни звезде, ни сва “војска небеска”, ни
птице, ни звери, ни човек на високој функцији, ни његове амбиције, па чак ни његова
философија. Тек у другом реду покушајте да схватите да БОГА НЕМА НИГДЕ или да ЈЕ ОН
СВУГДЕ.
Дабоме да је за пацијента боље да је Бог свугде, да Он обједињава међусобно сасвим
различите догађаје и појаве, мртве предмете и макрокосмос, жива бића, биљке, атоме и
друштво, да свака ћелија буде исправно оријентисана на ИСТИНСКЕ ОПШТЕ
ЗАКОНОМЕРНОСТИ. Тек онда ће се ваше ћелије потчињавати органима, а органи системима
органа, који ће са своје стране бити непосредно повезани са исправно оријентисаним
центрима подсвести, док она неће противречити човековој свести зато што се и сама наша
свест НАЛАЗИ У СЛУЖБИ БОЖЈОЈ.
 Пацијенту је једноставније да ОПШТЕ ЦРТЕ не налази у читавом свету, већ барем у
ономе са чиме непосредно контактира, неголи да “пође тамо не знам камо и тражи то не знам
што”, а кад он ТО НАЂЕ, онда ће морати да смести ТУ ИНДИВИДУАЛНО СПОЗНАТУ
ФИЛОСОФСКУ КАТЕГОРИЈУ у облику “свеопштег, непоколебивог, једном заувек датог” у
одговарајуће највише одељке своје свести. Немојте ме погрешно схватити, ја не покушавам да
обезвредим философске истине, али ни оне не би требало да заузимају највише одељке људске
свести, већ само да пружају могућности (или граде пут) ка спознаји Бога. Људи са
философским ТИПОМ МИШЉЕЊА смирују се управо на неконкретној дефиницији Бога, и то
се смирују на крају живота свога зато што ако је такав мислилац “у освит магловит младости
своје” размишљао “о смислу живота” и тражио “прецизну дефиницију”, на пример, читавих
годину дана... И НИЈЕ ГА НАШАО  то је један обим знања, али ако је тражио читавог свог
живота и опет ГА НИЈЕ НАШАО  то је већ други обим знања (философских?).
Управо количина ЈАЛОВИХ ТРАГАЊА која не дају конкретну дефиницију затим
прераста у свој квалитет и граничи с “научним открићем” или са “стваралачким озарењем”.
Ако вам се такав “тип мишљења” свиђа, можете ту “ризницу знања” допуњавати и
сопственим трагањима за свеопштим “смислом живота”, постижући свеопште резултате. Ако
не поседујете такав тип мишљења, потражите смисао у сопственом животу и, нашавши га,
имаћете сасвим опипљиве резултате, пошто ни било које философско знање нема право да
претендује на “свето место”. У случају таквих претензија  то је још једна “философска”
форма негативног атеистичког програма управљања, која није много раширена те сам јој зато
посветио минимум пажње. Критеријум оцене истине постоји. Поменут је у Светом Писму: “По
плодовима њиховим познаћете их”. Управо ПО ПЛОДОВИМА, на основу конкретних
позитивних резултата које постижемо на сеансама информационе корекције.
Бог-ревнитељ је обећао свом народу Обећану Земљу и благостање на њој у случају да се
људи држе Његових Заповести. И они су добили и Земљу, и благостање на њој, али превише
беше забрана и ограничења. Спаситељ нам је обећао остваривање девет Заповести блаженства,
а да ли се оне остварују? Ако не, онда хајде да још једном размислимо зашто? Прочитајте још
једном Јеванђеље и обавезно ћете пронаћи одговор. А нашавши свој одговор, потрудите се да
не правите индивидуалне грешке, и резултате нећете дуго чекати!

***

ЗАКЉУЧАК

Све може бити. Као и сваком човеку, својствено ми је маштање. Ја се опет захваљујем
Богу што сам доживео данашњи дан и завршио још један рукопис. Захваљујем се жени која је
своју судбину поделила са мном, одважно подносећи све наше заједничке потешкоће везане за
мој посао и начин живота који сам принуђен да водим. Моја жена, Јелена Александровна
Темњикова, с пуним правом је коаутор ове књиге јер смо много времена утрошили на
разматрање овде изнетих тема.
 Она, као и ја, ради у истој овој области дијагностике и корекције негативних
информационих стања човека, и њени резултати радују и мене и људе. Не знам да ли је она мој
ученик или мој учитељ. Најпре ће бити да смо ми ЈЕДИНСТВЕНА ЦЕЛИНА и једно без
другога не постојимо, нити смо постојали, чак ни у она времена када смо били практично
несавладиво разједињени. Све је у прошлости.
Преда мном је рад, рад и још једном рад. Обећао сам читаоцима нову књигу и, ако Бог
да, видећемо се. Концепата и скица имам тушта и тма, пошто су се за време писања “Треће
силе” догађаји развијали темпом “дан за годину”. И назив будућег рукописа постоји  “Богу
божје”, али он више неће бити посвећен темама “анатомије и физиологије кармичких стања
човека или друштва”. Покушаћу да дотакнем информациону закономерност у области
Езотерије. Не знам колико ће она занимати “радничке масе”, нити више имам пред собом циљ
да све објашњавам “цртајући” или да све “постављам на своје место”, прибегавајући
различитим стиловима приповедања.
Имам своје ученике и желео бих да разговарам са заинтересованијим лицима,
обраћајући им се на равној нози. Онима који желе да науче методе информационе
дијагностике и корекције код доктора Темњикова отворена су сва врата, само што ће им бити
тешко да ме нађу. Неко време ћу бити у поликлиници Министарства финансија Руске
Федерације на адреси: Москва, ул. Иљинка 9. Шта ће даље бити  не знам. Књигу “Трећа
сила” ћу највероватније издати на свој рачун и у мањем броју примерака, али као и раније,
своје књиге остављам својим пацијентима са којима се лично познајем, а они знају како да ме
нађу. У случају потребе, обраћајте се посредством живог ланца, и људски језик ће вас довести
до потребног места, пошто само покретно у покретном може постати непоколебиво.
О чему маштам? Наравно, о новом, па и о Новом Символу Вере који на крају крајева
неће представљати “символ универзалног мученика”, који неће бити истребљен ни на нивоу
“астралних ратова” ни на нашој грешној Земљи, да Га се потом не би васкрсавало. Ко ће то
бити  не знам. Можда ће се Бог у новом облику пред нама јавити у виду Символа Жене?
Можемо се надати, пошто је читаво приповедање Светог Писма прожето врло обзирним
односом управо према жени. Зар ће се Нова Доктрина уопште моћи поредити са закључцима
тренутно популарне телевизијске емисије “Ја сама”?
Моје жеље су само моје жеље, али обраћајући се древним пророчанствима, тамо се
могу пронаћи подаци да епоха феминизма више није тако далеко. Само не могу ни да
замислим како се таква епоха може самостално појавити пре него што се појави Нова
Доктрина. Прво знање  онда сила, прво Доктрина  онда развијено друштво, у коме лик жене
с правом мора заузети своје божанско место.

За градом, у пољима, пролећем ваздух дише,

ја идем и треперим, кроз знак јаре пламене.
Ја знам да тамо, испред  колевку морску њише
дисање полумрака  које сад мучи мене.

Сећам се: шуми, шуми, далеко, престоница.

У сутону пролећа зној тамо липти дуже.
О, ви, оскудна срца! Каква без наде лица!
Они који не слуте пролеће, над собом туже.
 А ту, ко спомен лета великих и невиних
из полумрака зоре  незнан ЛИКОВА ИНИХ
прориче жићу ред  и вечност огњем боји...

Заборавимо шум судбе. Јави се, ал не с гневом,

ти, сада ЗАЛАЗЕЋА, И ТАЈАНСТВЕНА ДЕВО,
и сутра и јуче ватрама својим споји.

А. Блок, 12. јула 1901. г. (препевао Владимир Јагличић)

На жалост, то нису моји стихови нити моја пророчанства, али је то моја нада: да
постанем живи сведок насталих промена. Толико дуго се не живи? Живи били па видели...
Дакле, “Наставак следи”!

30.03.1997. г. Москва  10.04.1998. г. Истамбул

P.S. Шта то радим у Турској? Исто што и било где  долазим на кућни позив. Позвали
ме, радим, пошто је језик људског тела међународни. Сетите се Мајаковског: “Ма био ја и
црнац у поодмаклом добу...”, али како пролази време људи све мање говоре оним језиком којим
је “разговарао Лењин”. Богу хвала, ти “гласови” уистину постају “саветодавни”. Још једном
свима вама желим здравља и свако добро! Нек вам је са срећом!

С најдубљим поштовањем
Генадиј Јаковљевич Темњиков.

***

Централна канцеларија академика

Темњикова Г.Ј.
111141 Москва, ул. 2-я Владимирская 42-1
Телефони: 306-54-76, 8-916-682-58-79
Званични сајт: http://user.rol.ru/~temnik
E-mail: temnik@rol.ru

Сава Росић, преводилац: 011/2394-263