Širin Ebadi

Buđenje Irana
SEĆANJE NA REVOLUCIJU I NADU
Dobitnica Nobelove nagrade za mir
Koautor Azadeh Moavani

Naslov originala: Shirin Ebadi Iran Awakening

U znak sećanja
na moju majku i moju stariju sestru Minu;
obe su preminule dok sam pisala ovu knjigu
 Tuga je za mene najsrećnije doba,
Kad se blistavi grad diže iz ruševina mog omamljenog uma. To vreme kad sam tih i miran
poput zemlje, Grmljavina mog uzdaha odjekuje kroz univerzum.

- MOVLANA DŽALALEDIN RUMI –

Kunem se sudnjim danom, da će nestanak biti sudbina čovečija. Osim za one koji veruju i
čine dobro uzdižući jedan drugog do pravde i smelosti.

-KUR’AN 103:3 -
 Prolog

U JESEN 2000. godine, gotovo deceniju nakon što sam otvorila svoju kancelariju da bih
branila žrtve nasilja pred iranskim sudovima, suočila sam se deset najtežih dana čitave svoje
karijere. Slučajevi koje sam obično uzimala — premlaćena deca, žene zatočenici nasilnih
brakova, politički zatvorenici — dovodili su me u svakodnevni dodir sa ljudskom okrutnošću, ali
slučaj koje se sada nalazio preda mnom uključivao je u sebe zlo drugačije vrste. Vlada je nedavno
priznala delimičnu umešanost u velikom broju planiranih ubistava u drugoj polovini devedesetih
koja su odnela živote mnogih intelektualaca. Neki su udavljeni dok su bili na putu, drugi
su izbodeni na smrt u svojim domovima. Predstavljala sam porodice dvaju žrtava i s
nestrpljenjem sam očekivala da vidim dokumenta iz zvanične istrage.
Predsedavajući sudija je advokatima žrtava dodelio deset dana da pročitaju sve dosijee. Ti
kratki dani bili su naš jedini pristup onome što je istraga otkrila, naša jedina prilika da iskopamo
dokaze kako bismo izgradili slučaj. Zbrkanost istrage, pokušaji da se prikrije umešanost države
i tajanstveno samoubistvo u zatvoru glavnog osumnjičenog pojačavali su našu nemogućnost da u
potpunosti uvidimo šta se zaista događalo od fatvi kojima su naređivana ubistva do njihovog
izvođenja. Ulozi nikada nisu bili veći. Bio je to prvi put u istoriji Islamske Republike da je država
priznala da je ubijala svoje kritičare i prvi put da se održava suđenje koje bi trebalo da
okrivi počinioce. Vlada je priznala da je odred ubica unutar Obaveštajne službe odgovoran za
ubistva, ali slučaj još nije bio predat sudu. Kad je konačno došlo vreme za to, stigli smo pred
zgradu suda napeti i odlučni.
Nakon što smo samo videli količinu dokumenata, gomile koje su dosezale do naših glava,
shvatih smo da ćemo morati da ih čitamo istovremeno i bez reda. Poštujući moj položaj, ostali
advokati porodica žrtava dozvolili su mi da počnem od početka, tako da je svaka stranica koju
bih okretala prvo bila izložena mojim očima.
Sunce se probijalo kroz prljava okna, njegovi zraci kretali su se brzo po sobi, dok smo mi
ćutke bili nagnuti nad malim stolom, a tišinu su prekidali samo šuštanje papira i udaranje o pod
jedne noge drvene stolice na kojoj sam sedela. Značajni iskazi u dokumentima, transkripti istrage
optuženih ubica bili su rasuti po tekstu, sakriveni u stranicama birokratskih besmislica.
Materijal pred nama bio je mračan, pun opisa brutalnih ubistava, odlomaka u kojima je ubica sa
očiglednim uživanjem pričao o tome kako je sa svakim ubodom uzvikivao Ja Zahra kao zloslutno
sećanje na kćerku proroka Muhameda. U sobi do nas, advokati odbrane sedeli su čitajući druge
delove dosijea i bilo je nemoguće ne osetiti njihovo prisustvo kroz zid; ti ljudi branili su one koji
su ubijah u božje ime, od kojih su većina bili niži službenici Obaveštajne službe, izvršioci koji su
na zahtev viših siužbenika eliminisali sve sa liste smrti.
Negde oko podneva naša snaga je posustala ijedan od advokata pozvao je mladog vojnika
u salu da nam donese čaj. U trenutku kada je poslužavnik s čajem stigao, opet smo prionuli na
posao. Došla sam do jedne stranice na kojoj je bilo više detalja i više priče nego i na jednoj do
tada i usporila sam da bih se koncentrisala. Bio je to transkript razgovora između ministra u vladi
i jednog od članova odreda smrti. Kad su moje oči prvi put ugledale rečenicu koja će me kasnije
godinama proganjati, mislila sam da nisam dobro pročitala. Trepnula sam, ali su slova na stranici
i dalje bila ista: „Sledeća osoba koju treba ubiti je Širin Ebadi.” Ja.
Grlo mi se osušilo. Pročitala sam te reči nekoliko puta, štampana slova počela su da mi se
mute pred očima. Jedina žena osim mene u sobi Parasto Forohar, čiji su roditelji bili među
prvima koji su ubijeni, izbodeni i nakon toga užasno izmasakrirani u svom domu u Teheranu
usred noći, sedela je do mene. Pritisla sam njenu ruku i pokazala glavom u pravcu stranice. Ona
je sagnula svoju glavu uvijenu u veo i počela da čita od vrha. „Jesi li pročitala? Jesi li pročitala?”,
uporno je šaputala. Nastavile smo čitanje zajedno. Čitale smo o tome kako je onaj koji je trebalo
da bude moj ubica otišao do šefa Obaveštajne službe da traži dozvolu da me ubije. „Ne za vreme
ramazanskog posta”, odgovorio je ministar, “već čim se on završi.” „Ali oni sigurno ne poste”,
pobunio se plaćenik, „ti ljudi su se odrekli boga”. Kroz to verovanje da su se intelektualci, da sam
se ja, odrekla boga, oni su pravdali ubistva kao religioznu dužnost. Prema zastrašujućoj
terminologiji onih koji tumače islam nasilno, naša krv smatrana je za halal, njeno prolivanje je
bog dozvoljavao.
U tom trenutku, vrata su zaškripala. Još čaja; bezukusne šolje koje su se gomilale na stolu,
ipak su nas držale budnim. Pokušala sam da skrenem misli sređivanjem papira koji su ležali
ispred mene, ali one su se vrtele oko onoga što sam pročitala. Nisam bila uplašena, niti sam bila
ljuta. Uglavnom se sećam sveobuhvatnog osećanja neverice. „Zašto me toliko mrze”, pitala
sam se. „Šta sam uradila da bih izazvala toliku mržnju? Kako sam stvorila sebi takve neprijatelje,
toliko nestrpljive da mi proliju krv da ne mogu sačekati da se Ramazan završi?”
Nismo se tada zaustavili da bismo o tome pričali, nije bilo vremena za pauze ili
saosećajne šapate poput: „Kako je užasno što si bila sledeća na listi.”
Nismo smeli da trošimo ni tren našeg ograničenog dragocenog vremena koje smo dobili
za dosijee. Srknula sam čaj i nastavila dalje, iako su moji prsti bili utrnuli i sa teškoćom sam
okretala stranice. Završili smo oko dva i tek tada, dok smo prolazili kroz dvorište, rekla sam
ostalim advokatima. Odmahnuli su glavom, prošaputali: „Alhamdolelah, hvala bogu.” Za razliku
od žrtava čije smo porodice zastupah, ja sam izbegla smrt.
Zakoračila sam u utešnu kakofoniju teheranskog saobraćaja, široke ulice i niske dugačke
zgrade prosto su zaglušene bukom starih automobila u to
doba dana. Uzela sam taksi, uspavale su me vibracije prašnjavog pajkana ispod mene dok
nismo stigli do kuće. Utrčala sam unutra, skinula sa sebe odeću i ostala pod tušem skoro sat
vremena puštajući da hladna voda teče preko mene i da spira sa mene prljavštinu tih dosijea, za
koju sam osećala da mi se zavukla i pod nokte. Tek nakon večere, nakon što su moje kćeri
otišle na spavanje, rekla sam sve mužu. ‘Т tako, nešto interesantno dogodilo mi se danas na
poslu”, počela sam.
 PRVO POGLAVLJE

- Teheransko detinjstvo –

Moja Baka, Koja je uvek lako praštala, nama, deci, nikada se nije obraćala drugačije nego
nežnim glasom tepanja, prvi put je na nas podigla glas devetnaestog avgusta 1953. Igrali smo se u
uglu mračne, lampama osvetljene dnevne sobe kad nam se obratila i strogim izrazom lica
naredila nam da ućutimo. To je bilo godinu dana pre nego što sam pošla u školu i moja porodica
je provodila leto u očevoj kući na selu na obodu Hamedana, oblasti u zapadnom Iranu u kojoj su
moji roditelji odrasli. Moja baka je takode imala imanje u blizini i unuci su se tamo okupljali
svakog leta, igrali se žmurke u voćnjaku i vraćali se kući s prvim sumrakom da bi se pridružili
odraslima okupljenim oko radio-aparata. Živo se sećam te večeri. Vratili smo se kući ulepljenih
prstiju i isflekani od kupina i zatekli smo odrasle u užasnom raspoloženju, neuobičajeno
nezainteresovane za nered u kojem smo bili. Sedeli su zbijeni oko radio-aparata, bliže nego
obično, uzbuđenih lica; bakarne činije sa pistaćima i urmama bile su netaknute. Drhtavi glas iz
radioaparata na baterije objavio je da je posle četiri dana nereda u Teheranu, premijer Mohamad
Mosadeh svrgnut s vlasti u državnom udaru. Za nas decu ove vesti nisu značile ništa. Kikotali
smo se bez obzira na oborene poglede i ozbiljna lica odraslih i istrčali smo iz pogrebno mirne
dnevne sobe.
Pristalice šaha koje su osvojile državni radio objavile su da je padom Mosadeha
trijumfovao iranski narod. Vrlo malo ljudi koji nisu bili plaćeni da učestvuju u državnom udaru
deblo je to mišljenje. Za svetovne i religiozne Irance, radnike i bogataše, Mosadeh je bio više od
popularnog državnika. Za njih, on je bio voljeni nacionalni heroj, osoba dostojna njihovog
fanatičnog obožavanja, vođa sposoban da vodi njihovu veliku civilizaciju s njenom više od dve i
po hiljade dugom pisanom istorijom. Dve godine pre toga, 1951, premijer je nacionalizovao
iransku naftnu industriju koju su do tada kontrolisali naftni konzorcij umi sa Zapada
iskorištavajući i izvozeći velike količine iranske nafte po nepovoljnim ugovorima prema kojima
je Iranu ostajao samo mali deo profita. Ovaj hrabar potez koji je pomrsio račune Zapada na
naftom bogatom Bliskom istoku, doneo je Mosadehu večno obožavanje Iranaca, koji su ga videli
kao oca iranske nezavisnosti, na sličan način na koji je Mahatma Gandi slavljen u Indiji pošto je
svoj narod oslobodio od Britanaca. Godine 1951, demokratski izabran ubedljivom većinom,
Mosadeh je proširio svoju popularnost i van domena nacionalnog. Njegovi otvoreni zahtevi za
slobodom štampe, njegova sklonost ka diplomatiji, njegovo švajcarsko obrazovanje i njegova
iranska lukavost očarali su ljude, koji su ga videli kao sjajnog, lukavog vođu koji je
otelotvorio ne samo njihove nade već i njihovo unutrašnje poimanje sebe. On je naizgled bio
satkan od suprotnosti: aristokratski koreni i populističke težnje, svetovni nazori koji mu nikada
nisu branih savezništvo sa moćnim ljudima od vere.
Iranski ustav iz 1906. koji je uspostavio modernu ustavnu monarhiju, podario je dinastiji
samo simboličku moć. Pod vlašću šaha Reze od 1926. do 1941, prosvećenog diktatora i oca
nacije koji je imao potpunu vlast uz priličnu popularnost, dinastija je vladala zemljom. Ali 1941,
nakon što su za vreme Drugog svetskog rata britanske i ruske trupe okupirale Iran, šah Reza je
bio primoran da abdicira u korist svog sina Mohamada Reze Pahlavija. Vladavina mladog šaha
bila je obeležena relativnom političkom otvorenošću i slobodom štampe i ravnoteža moći
pomerila se prema izabranoj vladi kad su parlament i izabrani premijer preuzeli kontrolu nad
državnim poslovima kao što je ustav i predviđao. Za vreme kratke vladavine premijera
Mosadeha, šah je izgubio svoj uticaj i sve do državnog udara 1953, može se reći da su iranskim
narodom vladah legalno izabrani predstavnici.
Te 1951. godine, u poređenju sa premijerom, omraženi tridesetdvogodišnji šah, naslednik
novonastale neomiljene dinastije koju je začeo persijski konjički oficir, izgledao je mali i
slabašan, šah je sa strahom posmatrao Mosadehov uspon. On je širokoj narodnoj podršci
premijeru suprotstavio svoju slabost nevoljenog vladara kojeg su podržavah samo njegovi
generali, Sjedinjene Države i Britanija. Dve zapadne velesile razbesnela je Mosadehova
nacionalizacije iranske naftne industrije, ali su neko vreme mirovale pre nego što su uzvratile.
Godine 1953. zaključile su da su nastupile povoljne okolnosti za zbacivanje Mosadeha. Kermit
Ruzvelt, unuk Tedija Ruzvelta, stigao je u Teheran da ohrabri kukavičkog šaha i da pripremi
državni udar. Sa skoro milion dolara na raspolaganju, potplatio je rulju iz siromašnog južnog
Teherana da protestuje i podmitio je urednike novina da objavljuju lažne vesti o narastajućem
nezadovoljstvu protiv Mosadeha. Tokom četiri paklena dana, izmučeni obožavani premijer krio
se u podrumu, a osvetoljubivi mladi šah, nakon što je doveden na vlast, zahvalio je Kermitu
Ruzveltu ovim čuvenim rečima: „Svoj presto dugujem bogu, narodu, vojsci i vama.” To je bio
duboko ponižavajući trenutak za Irance, koji su posmatrali kako se Sjedinjene Države mešaju u
njihovu politiku kao da je njihova zemlja neko prisvojeno dvorište, da se njen vođa može
postavljati i svrgavati na mig američkog predsednika i njegovih savetnika iz CIA.
Šah je naredio vojno suđenje Mosadehu i na naslovnim stranama novine su objavljivale
slike svrgnutog premijera kako ulazi u prepunu sudnicu; njegova krhka figura i aristokratske crte
lica još su više dolazile do izražaja. Sudija je doneo smrtnu presudu, ali je rekao da će je smanjiti
na tri godine zatvora zahvaljujući šahovoj neizmernoj milosti. Te tri godine Mosadeh je proveo u
Centralnom teheranskom zatvoru. Nakon toga povukao se u svoje selo Ahmadabad i tamo proveo
ostatak svog života odgovarajući na pisma svojih razočaranih, ali i dalje odanih pristalica.
Kasnijih godina, ti odgovori, ispisani njegovim nežnim čitkim rukopisom, pojavljivali su se
u kancelarijama vodećih ljudi iz opozicije, onih istih koji će četvrt veka kasnije — 1979. godine
— zbaciti šaha s vlasti u revoluciji.
Dvanaest godina pre državnog udara koji je prekinuo i iransku istoriju i živote njegovih
građana, moji roditelji su se upoznali i venčali na način uobičajen za Irance njihove generacije —
kroz tradicionalni ritual udvaranja poznat pod nazivom hastegari. Jednog svetlog prolećnog
popodneva 1945, dok je hladni planinski povetarac duvao kroz drevni grad Hamedan, moj otac se
pojavio u kući moje majke i zatražio njenu ruku. Oni su bili daleki rođaci i sreli su se nekoliko
meseci ranije u kući jednog zajedničkog rođaka. Porodica je primila mog oca u zvaničnoj
primaćoj sobi koja je spremana za tu priliku, a moja majka služila je čaj i širine (ta reč znači
„slatkiši” i deli isti koren sa mojim imenom), krišom posmatrajući lepi profil moga oca dok je
brižljivo sipala aromatični čaj na posebno za tu priliku uvežban graciozan način. On se zaljubio u
nju na prvi pogled i do dana današnjeg nisam srela čoveka koji je obožavao ženu s više odanosti
od mog oca. Tokom njihovih dugih života on joj se obraćao isključivo sa Minu hanum, dodajući
zvaničnu persijsku reč „dama” iza njenog imena, kao da se bojao da će prisnost umanjiti
njegovo obožavanje. Ona je njega zvala Mohamad-Ali Kan.
Kad je moja majka odrastala, sanjala je o tome da upiše Medicinski fakultet i da postane
lekar. Ali pre hastegarija, porodica je uspela da onemogući tu njenu želju, na osnovu razloga o
kojima moja majka nije ništa znala. Kad je ona postajala devojka, nikom nije promaklo da je
stasala u pravu lepoticu. Da je rođena samo generaciju ranije, kada je za žene bilo nečuveno da
pohađaju koledž, njena svetla, lepa put i vitka figura mogle su joj podariti prednost u jedinoj
oblasti u kojoj se mogla takmičiti — na bračnoj pijaci. Ali za mladu ženu rođenu kasnih
dvadesetih, u vreme kada je patrijarhat lagano popuštao svoj stisak u iranskom društvu, i žene su
ipak primane na univerzitet, njen dobar izgled otvarao joj je put i u neke druge sfere života osim
braka.
Nije nosila veo jer njena porodica nije bila toliko tradicionalna da bi zahtevala da devojka
sakrije svoju kosu. Ali bila je svedok zabrane hedžaba, što je bio deo kampanje za modernizaciju
koju je podržavao šah Reza, koji je postao kralj Irana 1926. Pretvoriti ogromnu agrarnu zemlju s
većinskim seoskim stanovništvom u centralizovanu državu sa železnicom i pravnim poretkom bio
je složen zadatak. Šah Reza je verovao da će to biti nemoguće bez učešća žena i počeo je da ih
emancipuje tako što je zabranio veo, simbol stega tradicije, šah Reza je bio prvi, ali ne i poslednji
iranski vladar koji je sprovodio političke programe — svetovna modernizacija, sužavanje
uticaja sveštenstva — preko ženskog tela.

Moja majka.
Specifičnosti vremena u kom je odrastala sprečili su moju majku da pohađa univerzitet,
ali se makar udala za čoveka koji uopšte nije bio patrijarhalan za svoje vreme. Moj otac je bio
staložen, uspešno je kontrolisao svoj bes i nikada ga niste mogli naterati da podigne glas. Kad bi
bio uznemiren ili uzbuđen, hodao je po kući s rukama na leđima ili bi pažljivo savijao cigaretu,
lagano bi sipao duvan iz srebrne tabakere, koristio bi to vreme da se smiri i podigao bi glavu tek
kad bi u potpunosti vladao sobom.
Rođenje u bogatoj porodici, otac mu je bio zemljoposednik i u poznim danima dinastije
Kadžar, koja je prethodila vladavini šaha Reze, služio je u vojsci kao pukovnik. Moj deda se
oženio kadžarskom princezom koju je mnogo voleo, ali koja nije mogla da mu rodi decu. Nakon
dugogodišnjih bolnih pokušaja, konačno je popustio pod pritiscima svoje braće i sa odobrenjem
svoje supruge, uzeo je drugu ženu Šarbanu, koja mu je rodila mog oca i strica. Moj deda je
preminuo kad je mom ocu bilo sedam godina i Šarbanu je ostala sama sa dvoje dece. Rođaci su se
svađah oko njegove ostavštine i naposletku je Šarbanu ostala bez većeg dela nasledstva i novca.
Ozlojeđena, ona je odlučila da uzvrati udarac. Otputovala je u Kom, najsvetiji iranski grad
i mesto mnogobrojnih verskih škola, nadajući se da će naći sveštenike koji bi joj pomogli da
obezbedi starateljstvo nad svojim sinovima i da povrati deo nasledstva. Uz njihovu pomoć, uspela
je da zadrži svoja dva sina kao i dovoljno imanja da obezbedi normalan život porodici. U to
vreme, svest žena o njihovim pravima bila je ograničena na njihovo intuitivno razlikovanje dobra
i zla. Nisu mogle da se obrate pravnom sistemu za kompenzaciju već su se obraćale uticajnim
ljudima — često sveštenstvu koje je viđeno kao sredstvo za ispravljanje svih vrsta nepravdi — da
bi ih oni zastupah.
Rođena sam 21. juna 1947, godinu dana pre nego što smo napustili Hamedan i preselili se
u Teheran. Moje uspomene iz detinjstva uglavnom se tiču naše kuće u prestonici u ulici koja se
tada zvala Šahova ulica (a koja je kao i mnoge druge u gradu promenila ime nakon Islamske
revolucije). Kuća je bila prilično velika, imala je dva sprata i mnogo soba i predstavljala je pravo
pravcato igralište za mene i moju braću i sestre. U stilu starih iranskih domova, bila je sagrađena
oko unutrašnjeg dvorišta punog ruža i belih ljiljana. Na sredini dvorišta bilo je jezerce sa
srebrnastim ribicama, a leti su naši kreveti iznošeni napolje da bismo zaspali pod zvezdama, na
vazduhu koji je mirisao na cveće i u tišini koju bi povremeno prekidalo zrikanje zirkavaca. Moja
majka je kuću održavala besprekorno čistom — bilo kakva prljavština bije nervirala — i u tome
joj je pomagala posluga. Mnogi od očevih radnika sa imanja u Hamedanu prijavili su se da pređu
s nama u Teheran. Majka bi svakom od posluge dala zadatak: neko bi išao u nabavku, neko bi
kuvao, neko bi čistio, a neko bi služio čaj i obroke gostima.
Činilo se da moja majka iskreno voli mog oca, iako je njihov brak bio dogovoren i sprečio
je da pohađa koledž. Nestrpljivo bi očekivala da njegov dubok rezonantan glas odjekne u dvorištu
na kraju dana. Ali nakon što se udala, postala je veoma brižna. Ako bismo zakasnili samo
nekoliko minuta, zatekli bismo je ispred kuće poluludu od straha da nismo oteti ili da nas
nije pregazio auto.Ta nervoza ogledala se i u njenom fizičkom zdravlju i često je bivala bolesna,
odlazila bi lekarima koji nisu bili u mogućnosti da je izleče, čak ni da otkriju pravi uzrok njene
stalne uznemirenosti. Nije postojao očigledan razlog tome. Gotovo po svim merilima, ona je bila
srećna žena, o njoj se starao idealno nežan muž, bila je majka poslušnoj zdravoj deci, bila je u
relativno dobroj društvenoj i finansijskoj situaciji.To bi sve bilo dovoljno da većinu iranskih žena
njene generacije učini zadovoljnim. Ali ne mogu da se setim ijednog dana kad je moja majka
istinski srećno izgledala.
Kako sam bivala starija, moja majka je i dalje besprekorno vodila računa o sebi, i dalje se
smešila tiho dok je sedela i vezla u najsenovitijem uglu njene čiste kuće, ali je nemir ipak buktao
u njoj i njeno telo bunilo — razboljevala se od različitih bolesti koje su se smenjivale. Bila je
neprestano bolesna, a pažnja koju je obraćala na svoje narušeno zdravlje samo je povećavala
njenu nervozu. Neko vreme činilo se da je dobila astmu i tada bi hodala po kući žaleći se na
gušenje. Kad sam imala četrnaest godina, moja starija sestra se udala i vratila u Hamedan i tako
sam ja postala najstarije dete u kući. Loše zdravlje moje majke bilo je kulisa naših života i stalno
sam se bojala da će ona umreti. Ležala bih budna noću, gledala bih u strop kroz tkanje
mreže protiv komaraca i brinula o svom bratu i sestrama. Šta će se dogoditi s njima ako majka
umre? Svake noći, preklinjala sam boga da je ostavi u životu dok moji mlađi brat i sestra ne
odrastu. U svojoj mladoj glavi mislila sam, kad bi ona umrla da bih morala da napustim školu i
preuzmem njene dužnosti u kući.
Jednog dana te godine popela sam se na tavan da bih se u miru pomolila bogu. „Molim te,
molim te, neka moja majka poživi”, molila sam se, „da mogu da nastavim sa školom.” Iznenada,
obuzelo me je neko neopisivo osećanje, počelo je u stomaku i proširilo se do vrhova prstiju. U
tom drhtanju osećala sam kao da mi bog odgovara. Moja tuga je nestala i obuzela me je čudna
oduševljenost. Od tog trenutka moja vera u boga postala je čvrsta. Pre toga izgovarala sam svoje
molitve po navici jer su me tako naučili, kao što su me naučili da se umijem pre spavanja. Ali
nakon tog događaja na tavanu, počela sam da izgovaram molitve s punom verom. Teško je opisati
buđenje duhovnosti, kao što je nemoguće nekom ko se nikada nije zaljubio opisati svu složenost
tog iskustva. Moje otkrovenje na tavanu podseća me na stih iz persijske pesme: ,,Oh ti, pogođeni
/ Ljubav ti dolazi, ona se ne uči.”
 Ja, pošto sam pošla u srednju školu.
Tokom većeg dela svog detinjstva — kao što je slučaj sa svom decom kojima je porodica
jedini svet koji poznaju — nisam zapazila da je naše domaćinstvo ni po čemu posebno. Nije mi
se činilo neuobičajenim to što se moji roditelji odnose prema mom bratu jednako kao i prema
svojim kćerkama. To mi se činilo u potpunosti prirodnim i ja sam pretpostavljala da je i u drugim
porodicama tako. Ali to sasvim izvesno nije bio slučaj. U većini iranskih domaćinstava muški
potomci uživaju poseban status, tetoše ih i maze sve tetke i rođake. Oni se često osećaju kao
centar oko koga se porodica okreće. Njihove pobune se često previđaju ili čak hvale, u kuhinji se
sprema isključivo ono što oni vole. Kako deca odrastaju, privilegije dečaka — od slobodne igre
na ulici do nesputanog druženja — se proširuju, dok se privilegije devojčica sužavaju kako bi se
obezbedilo da one ostaju nadžib, časne i lepo vaspitane. U iranskoj kulturi smatra se da je
normalno da očevi vole svoje sinove više. Sinovi su zalog budućih ambicija porodice,
naklonost prema sinu je investicija.
U našoj kući, roditelji su podjednako poklanjali pažnju, ljubav i disciplinu. Nikada nisam
osetila da moj otac više voli Džafara pošto je on bio jedini dečak ili da je Džafar bio nešto
posebno u odnosu na nas. Svi naši odlasci i dolasci morah su da budu tačni i moralo se znati gde
smo sve dok nismo pošli u srednju školu. Bilo mi je dozvoljeno da idem u bioskop i da idem na
zabave sa svojim prijateljima tek nakon srednje škole, a ta ista pravila važila su i za mog brata.
Povremeno, ovaj ujednačen odnos koji je naš otac imao prema nama nailazio je na
negodovanje kod posluge. Sluge su videle mog brata kao svog budućeg gazdu i očekivali su da
on pokaže svoju nadmoć prema suprotnom polu od svoje rane mladosti. Naravno, njihovo
tradicionalno odrastanje naučilo ih je da dečacima pripada posebna nezavisnost i sloboda koje
ih priprema za autoritet koji će steći kad porastu. Pošto sam bila pet godina starija od svog brata,
obično sam ja pobeđivala u tučama. Moji roditelji me nikada nisu kažnjavah ili grdili. Naprotiv,
oni bi posredovah nežno kao da pokušavaju da pomire dvoje odraslih ljudi. Posluga se glasno
žalila, zapanjena ovim oglušivanjem o društveni poredak. „Zašto dozvoljavate devojčici da udari
Džafar Kana”, pitali bi mog oca. On bi se samo nasmešio i odgovorio: „Oni su samo deca,
pomiriće se sami.”
Tek kad sam odrasla, shvatila sam kako je rodna jednakost utemeljena u meni još u kući,
primerom. Tek kad sam razmotrila svoje mesto pod suncem iz perspektive odrasle osobe, shvatila
sam kako me je moje kućno vaspitanje poštedelo toga da loše mislim o sebi i da stalno tražim
oslonac u drugima kao žene koje su odrastale u tradicionalnijim domaćinstvima. Podrška mog
oca mojoj nezavisnosti, od igre u dvorištu do moje kasnije odluke da postanem sudija, utisnula mi
je samopouzdanje koje nikada nisam svesno osetila, ali sam kasnije shvatila da je to moje
najvažnije nasleđe.
Kad pomislim na svoje rane godine, većina mojih sećanja plove između Hamedana
iTeherana i osim moje religiozne epifanije na tavanu, nijedno od njih nije vezano za neki
značajan događaj ili vreme osim tog dana kad je Mosadeh svrgnut — dana kad je prvi iranski
demokratski izabran vođa zbačen s vlasti u državnom udaru koji su organizovali CIA i njen pion.
Iako teško mogu da se setim onoga što je bilo pre, a sećam se samo nekih nepovezanih
fragmenata onoga što se dogodilo posle toga i iako tada nisam bila svesna koliko je taj dan
sudbonosan, sećam se lica odraslih, glasa moje bake, pa čak i drvenog odsjaja radio-aparata.
Samo četvrt veka kasnije, kad je Islamska revolucija zbacila šaha i kad su radikali za
taoce uzeli osoblje američke ambasade, videla sam koliko su se dugo, kroz čitavu našu potonju
istoriju, osećale posledice državnog udara. Međutim, tih ranih godina, kad sam još bila dete,
posledice Mosadehovog zbacivanja s vlasti prvo sam osetila kod kuće. Moj otac,
dugogodišnji pristalica svrgnutog premijera, oteran je s posla. Pre udara on je napredovao do
mesta zamenika ministra poljoprivrede. Godinama nakon toga, radio je samo na nižim
nameštenjima i nikada više nije bio postavljen na tako odgovorno mesto. Zbog političkog izbora
moga oca i njegovog razočaranja, naša kuća je postala nepokolebljivo apolitična. On je
istovremeno postao jako vezan za kuću i hodao je hodnicima i tokom dana, a ne samo uveče kao
do tada. Nama, deci, nikada nije objasnio šta se zapravo dogodilo, zašto je odjednom naš otac
kod kuće po čitav dan, zamišljen i tih. Kad se nešto strašno dogodi, prvi instinkt većine Iranaca je
da to sakriju od svoje dece, koja odmah primete da nešto nije u redu i na svoju uznemirenost
moraju da dodaju još i teret neznanja. Od tog vremena, odlučila sam da budem drugačija i
da otvoreno razgovaram sa svojom decom o nevoljama.
Državni udar je uverio mnoge Irance da je politika prljavi splet intriga koji podrazumeva
dogovore iza leđa i zamaskirane interese u kojima su obični ljudi pioni. Usled državnog udara
razvio se osećaj da nismo gospodari svoje sudbine i istovremeno nas je terao da mislimo da
razvoj događaja određuje njihovo poreklo. Nakon tog dana, moj otac je odbijao da diskutuje o
politici kod kuće kako bi njegova deca odrasla čista i nezainteresovana za događaje na koje ne
mogu da utiču. Uveren da je jedna uništena karijera sasvim dovoljna za bilo koju porodicu,
insistirao je na tome da pohađamo odlične univerzitete i da služimo zemlju kao tehnokrate. Kao
posledica toga moje odrastanje bilo je jedinstveno na još jedan način — osim te noći 1953.
godine, bila sam potpuno šlepa za politiku.
DRUGO POGLAVLJE

- Otkriće pravde –

Godina u kojoj sam započela studije prava, 1965, bila je presudna za mene. Intelektualno
razvijen Teheranski univerzitet bio je uhvaćen u sve vreliju političku klimu koja se ticala Irana,
promene koje ja — u od politike očišćenoj zoni koju je nametnuo moj otac — uopšte nisam bila
svesna. Kad sam odlučila da upišem prava, nikada nisam zamišljala da će studenti prava biti
toliko opsednuti nacionalnom politikom. Ta godina bila je i moja prva godina studentskog života,
jer u Iranu kad upišete prava to znači da ih od
početka studirate, za razliku od Amerike3. U kasno proleće 1965, kad sam birala fakultet
koji bih upisala, razmišljala sam o političkim naukama, povremeno videći sebe na mestu
ambasadora. Ali pošto sam bila iskrena prema sebi, znala sam da ću lakše položiti prijemni na
pravima, fakultetu koji je odgovarao mojim akademskim znanjima. U iranskom
pravosudnom sistemu od sudije se ne zahteva da prvo stekne praktično iskustvo i ja sam počela
svoje studije s namerom da postanem sudija. Moja grupa je bila puna studenata koji su
nameravali da postanu pravni stručnjaci, naučnici ili, kao i ja, sudije. Iako smo provodili sate u
biblioteci udubljujući se u tekstove iz oblasti kriminalnog zakonodavstva, pokušavajući da
razmrsimo savremene slučajeve, većina mojih kolega jednako se koncentrisala, čak i više,
na uzavrelu političku scenu oko njih.
Jednog sunčanog popodneva vikali su da je školarina visoka. Vikali su da je za to kriva
administracija na univerzitetu. U stvari, gomila studenata okupljena na Teheranskom univerzitetu
vikala bi bilo šta za šta ne bi odmah bili uhapšeni. Stojeći među okupljenim mladim ljudima koji
su protestovali, devojkama u mini suknjama i uvijenim punđama, mladićima u košuljama
s kratkim rukavima i ozbiljnih lica, osetila sam kako kroz mene prolazi drhtaj energije. Protesti su
me privlačili kao magnet. Ono zbog čega su se studenti bunili nije mi bilo važno. Uglavnom su se
bunili zbog cena školarine, ali čak i da su protestovali protiv visokih cena čaja, verovatno bih se
pojavila. Nešto mi se svidelo u vezi sa sukobom, možda adrenalin, varnica ideje, sveobuhvatan
osećaj delanja i ja sam redovno odlazila na proteste. Na sreću, pošto su to bile kasne šezdesete i
studenti su skoro svakodnevno zbog nečeg protestovali, nisam morala mnogo da brinem da će
protesta nestati.
Demonstracije su izazivale zabrinutost SAVAK-a, šahove tajne policije, koja je
neprestano pročešljavala univerzitet, kao što je pročešljavala ulice većine iranskih gradova, kao
što je pročešljavala grupe iranskih studenata u SAD i Evropi, da bi izdvojila disidente čije su
aktivnosti bile ozbiljnije od običnog pomodnog posećivanja protesta. Jer koja mlada osoba u
Iranu — bila ona religiozna ili sekularna, s intelektualnim sklonostima ili sklonostima
ka provodu, ozbiljna ili samo radoznala — nije povremeno posetila proteste? Trebalo je energije i
napora ogromnog policijskog aparata kako bi se izdvojili oni koji su se zaista organizovali da bi
podrivah šahov režim od onih koji su samo bili zainteresovani događajima. Kako bi izbegli da ih
SAVAK maltretira, studenti su se pretvarah da protestuju protiv visokih školarina, iako su
zaista želeli da skandiraju: „Prestani da trošiš naše naftne rezerve na flote američkih borbenih
aviona” ili „Vrati se iz Sent Morica i, molimo te, pobrini se za gradsku sirotinju”.
Tog dana tražila sam pogledom svoje drugarice; moj pogled se kretao preko razgranatih
krošnji i dosadnih, ali održavanih zgrada velikog univerzitetskog kompleksa, jednog od malo
pristojnih univerziteta u zemlji čije su naftne rezerve mogle priuštiti mnogo više. Kao i većina
mojih prijatelja rasutih po gomili toga dana, uopšte nisam ni pomišljala da su ovi protesti početak
jednog novog razdoblja. Nikad nisam zamišljala da će oni jednog dana promeniti tok naših
života, poslati šokantne vesti ćelom svetu i proizvesti poslednju veliku revoluciju dvadesetog
veka. Oni su bili pozadina našeg života na univerzitetu, poslepodnevna injekcija adrenalina pre
nego što bismo odšetali do kafića u blizini univerziteta gde smo posle časa pijuckali kafe-glas,
sladoled od vanile potopljen u kafu.
Tog dana, za razliku od mnogih drugih, preskočili smo kafić jer je jedna od mojih
prijateljica imala razdmdani beli pajkan parkiran na ulici. Nas šest se uvuklo u auto i povezle smo
se na sever prema Darbandu, gde su kafići i restorani bili poredani duž padine Alborca, planine
koja uokviruje najseverniji deo grada. Pomislićete da je naš razgovor bio makar nešto nalik
ozbiljnom budući da smo se vraćale sa protesta. Ali nije.Tračarile smo o drugovima s fakulteta,
filmovima, odredištima naše sledeće ekskurzije, o svemu o čemu mlade studentkinje već pričaju.
U univerzitetskom okruženju iz tog vremena bilo je pomodno zauzeti intelektualnu pozu i vešto
ubacivati šahove mane u razgovor, ali biti istinski uveren u to — takvo pitanje se uopšte
nije postavljalo.
Dok smo milele na sever, saobraćaj se obrušavao na nas iz drugog pravca, svuda je bila
očigledna promena koju je doživljavao Teheran od skromne prestonice okružene voćnjacima do
metropole koja se neprestano širi. Gradilišne skele su bile na svakom ćošku, kamioni prepuni
vreća cementa i drvne građe špartali su gradom kao mravi, bilbordi sa evropskim
filmskim zvezdama nadvijali su se nad trgovima punitn užurbanih ljudi, a na kioscima su se
prodavali časopisi sa čijih stranica su se smešile američke starlete u bikiniju. Već tada je to bio
drugačiji grad od Teherana mog detinjstva: više udžerica, više restorana, više bioskopskih sala,
više mladića iz provincije u prašnjavoj odeći i blatnjavim cipelama koji odlaze i vraćaju se s
raznih poslova.
Bile smo radoznale da lično proverimo čuvenu eleganciju francuskih restorana u
Darbandu i tri dana smo štedele džeparac očekujući spektakularan ručak. Mesto koje smo
odabrale nadvisivalo je razigranu reku koja je krivudala kroz podnožje Alborca, stolovi u
restoranu bili su poredani tik uz blistave prozore. Veoma uredan konobar doneo nam je jelovnike,
a mi smo odmah ugledale previsoke cene. Nismo sebi mogle priuštiti ništa drugo osim pića, i da
bismo se napravile važne, naručile smo nešto što smo znale da sigurno nemaju — kabob-kobide,
skromni ražnjić sa mlevenim mesom koji se sigurno nije mogao naći među skupocenim sirevima
ili piletinom u vinu kojih je jelovnik bio pun. Konobar je odmahnuo glavom i mi smo
ustale pretvarajući se da smo veoma razočarane.

Sa koleginicama na fakultetu. Ja sam u sredini.

 Tog dana shvatile smo da se moramo odreći blagodeti teheranskog luksuza, grčkih
restorana u kojima su razbijali tanjire ili kafića na terasama gde su skupoceno odeveni parovi
slušali For tops dok su pijuckali votku s tonikom. Mi smo se ograničile na skromnije restorane u
Šemiranu — to ime označava severni Teheran i geografski i figurativno — gde smo nas tri
mogle udružiti novac i poručiti tanjir pun sladoleda.
Družili smo se u mešanim grupama momaka i devojaka, ali prateći uobičajene norme
ponašanja. Uistinu, bilo je to doba mini suknji i na univerzitetu — zapravo po čitavom gradu —
moderne mlade devojke ogoljavale su noge ugledajući se na Tvigi, koja je tih dana bila glavni
modni hit. Ali podražavanje zapadne mode nije bilo ništa više osim trenda. Studenti Teheranskog
univerziteta bili su poreklom iz srednje klase ili iz radničke klase i nisu videli svoj društveni život
kao mesto za eksperimente. Nismo nosile velove — u stvari, tri devojke koje su nosile veo
odskakale su od većine — ali nismo ni izlazile, u zapadnom smislu reći. Uvek smo se sastajali na
kafi ili smo odlazile na izlete u mešanim grupama i iako su momci i devojke učili zajedno u
biblioteci, na predavanjima su devojke i dalje bile u prednjim redovima, a momci u zadnjim.

Sa prijateljima sa studija. Ja sam u sredini.

Za konzervativno sveštenstvo univerzitet je bio jazbina puna korupcije, zagađeno mesto
na kom su muškarci i žene zajedno bludničili pod maskom zajedničkog učenja. Za tradicionalno
opredeljena domaćinstva, koja su nadgledali očevi koji su više voleli da sačuvaju svoje kćeri od
škole, zatvorene u kućno dvorište gde su pripremale začine za večeru, dolazak mini suknje postao
je simbol zapadne kulturne invazije, savršen izgovor da se odbaci svaka mogućnost
univerzitetskog obrazovanja.
Kako su su šezdesete polagano završavale, politička atmosfera u zemlji postajala je sve
napetija. Godinu dana pre nego što sam upisala Prava, 1964, šah je u grad Nadžaf u Iraku
prognao malo poznatog, namrgođenog sveštenika ajatolaha Ruholaha Homeinija zbog njegovih
besnih propovedi koje su na inteligentan način napadale vladu. Međutim, jednom kad je ajatolah
otišao, nije bilo ni ideologije niti vođe oko kojeg bi se okupile snage koje su se suprotstavljale
šahu. Na taj način, suprotstavljanje šahu postalo je lako jer je većina ljudi koji nisu bili u vezi sa
dvorskom elitom bila na neki način ogorčena, a kritički stav pojedinca se nije odmah povezivao s
nekom opozicionom snagom. Biti protiv šaha tih dana nije značilo da ste za ajatolaha Homeinija.
Često kad bih čula odlomke političkih razgovora u hodnicima, činilo mi se da se studenti okreću
sve više i više protiv šaha ne znajući baš tačno zašto, kao da ih je taj stav pretvarao u
intelektualce, kao kad bi čitali Simon de Bovoar.
Jednog jutra na času francuskog, jedan student četvrte godine ušao je sa zakašnjenjem na
predavanje obučen od glave do pete u crno. Svi smo pretpostavili da mu je umro neko od rodbine
i diskretno smo se raspitivali. „Ја sam u žalosti za Mosadehom”, objavio je. Pretpostavili smo da
je u pitanju naš kolega Hamid Mosadeh, koji je bio popularan mladi pesnik s kojim
smo povremeno pili čaj u kafeteriji. „Tako mlad! Kako je to užasno! Je li imao rak?”, šaputali
smo, nastavljajući žalostivo o tome kako je nepravedno to što je umro tako mlad. „Mislim na
doktora Mosadeha”, prekinuo nas je u crno odeveni mladić. „А on, on je bio prilično star, ne
brini”, rekli smo i odahnuli. Zapanjeno nas je gledao, okrenuo se na petama i nije nam se obratio
nedelju dana.
Nakon što je vest dospela u novine i pošto sam primetila očevu reakciju kod kuće, moja
bestidnost me je ispunila kajanjem. Bivši premijer Mohamad Mosadeh nije bio samo posrnuli
državnik već jedan od najvećih vođa u našoj istoriji, koji je predsedavao prvim nagoveštajem
demokratije koji se u Iranu desio posle mnogo veka. Čak i u poslednjim godinama njegovog
života, pre nego što je ozbiljno oboleo od raka i umro u jednoj teheranskoj bolnici, odjeci njegove
nasilno prekinute karijere mogli su se osetiti širom zemlje. Obaranje Mosadeha je za sva vremena
ukorenilo nezadovoljstvo prema Zapadu, posebno prema Americi, koje se samo raspirivalo
tokom vremena. Iako je stari premijer umro prirodnom smrću, slavljenje i žaljen kao veliki
nacionalni heroj mučenik koji je poginuo u bici. Silina tuge mladih Iranaca takođe je odslikavala
njihovo rastuće nezadovoljstvo šahovim režimom, koje je sve više dobijalo opipljivi oblik.
Utlarta 1970, u svojoj dvadeset i trećoj godini, postala sam sudija. Iranski pravni sistem
ne predviđa donju starosnu granicu za to mesto. Zajedno sa još dvadesetak žena iz moje
generacije, provela sam poslednje dve godine studija na praksi u raznim kancelarijama
Ministarstva pravde. U mnogim slučajevima, u trenutku kad bi okružni sudija ocenio da smo
dovoljno ovladale zakonima, dozvolili bi nam da predsedavamo sudnicom. Nakon diplomiranja,
a pošto sam završila dve godine stažiranja, stekle smo pravo da postanemo sudije.
Na ceremoniji zakletve, kojoj su prisustvovali ministar pravde, visoke sudije i profesori sa
Pravnog fakulteta, dva najbolja studenta trebalo je da nose ogroman Kur’an do podijuma. Dok
smo posrtali do bine, Kur’an se njihao napred-nazad neobično se naginjući na jednu stranu.
„Spusti ruke niže”, šapnula sam svom kolegi nosaču, boreći se da održim ravnotežu. „Podigni ti
svoje”, uzvratio mi je šapatom. Konačno, uspeli smo da položimo tešku svetu knjigu na njeno
mesto i ja sam održala govor uzbuđenim kristalnim glasom. Čitala sam zakletvu, a ostali studenti
su ponavljali za mnom i zatim smo zakoračili sa bine ka onom za šta smo verovali da će biti naš
život u službi pravde.
 Ja na dan kad sam diplomirala na pravnom fakultetu. Imala sam dvadeset i dve godine.
Početak moje karijere ipak mi je omogućio da radim u instituciji nepopularne vlasti, ali da
još ne budem primorana da zauzmem stranu. Većina Iranaca patila je zbog šahove represivne
vladavine, ali ovo nezadovoljstvo se nije prevodilo u jednoobraznu podelu na narod i režim niti
se formiralo nepoverenje prema pojedinim vladajućim institucijama kao što je pravosuđe. Iako su
kukali pri samom pomenu SAVAKA-a, ljudi su još uvek imali poverenje u pravni sistem i
iskreno su verovali da zakoni štite njihova prava.
Čak sam i ja, koja sam lagano počela da obraćam pažnju na političke glasine oko sebe,
oblačila svoj komplet svakog jutra i odvozila se u Ministarstvo pravde, koje sam s ponosom
predstavljala, šahov režim sudio je svojim političkim protivnicima na vojnim sudovima i ta
nameštena suđenja je održavao van javnog pravosudnog sistema. Na vojnim sudovima disidenti
su morali da se suoče sa nejasnim i uopštenim optužnicama poput sabotaže, ugrožavanja
nacionalne bezbednosti i slično koje svi represivni sistemi čuvaju za svako delovanje koje
doživljavaju kao pretnju. Međutim, pravni sistem kojem se obraćala većina Iranaca u vezi s bilo
čim od razvoda do prevare delovao je paralelno i zbog toga je, po mišljenju većine, važio za
pravedan i nekorumpiran.
Obično nismo uključivali televizor u Ministarstvu, ali tog dana 1971, kad je šah prikazao
svoj ogroman ego i ograničenu moć rasuđivanja pred zapanjenim narodom, bilo je nemoguće ne
uključiti ga. Šah je među ruševinama Perzopolisa, koji je bio iranska prestonica još pre naše
ere, organizovao spektakularnu proslavu u čast dve i po hiljade godina Persijskog carstva.
Monarsi i predsednici mnogobrojnih država došli su u Iran da posmatraju tu ekstravagantnu
predstavu koja je zamišljena tako da se pohvali izuzetna veličina Irana kako u savremenom svetu
tako i u slavnoj prošlosti. Trebalo je da Iranci primete kako je njihova zemlja stekla veliki ugled
u svetu. Međutim, najprimećenije od svega bilo je to da je šah potrošio trista miliona dolara na
prenosive šatore od svile sa mermernim kupatilima, na hranu i vino koji su za dvadeset i pet
hiljada ljudi dopremljeni iz Pariza. Prizor koji nisam mogla da zaboravim bila je Kraljevska
garda, obučena u kostime vojnika iz Ahamenidskog carstva, s puštenim i vešto
izuvijanim bradama. Bilo je to kao da je bačena čarolija i da su vojnici sišli s reljefa drevnih
ruševina da bi paradirali pred dvadesetovekovnim dvorom.
Ajatolah Homeini oštro je osudio događaj iz Nadžafa, pominjući milione siromašnih
Iranaca koji su od sveštenstva zahtevali pomoć pri izgradnji kupatila, u kojima su oskudevali:
„Zločini iranskih kraljeva ocrnili su stranice istorije... Šta se dogodilo sa svim slatkim
obećanjima, sa svim lažnim tvrdnjama... da narod živi u blagostanju i da je zadovoljan?”
Dok sam tog dana sedela u hladnoj kancelariji Ministarstva pravde i gledala televiziju,
imala sam redak predosećaj. Šahov Iran, upravo kao i njegova parada u Perzepolisu, bio je kao
čarobno veče koje ne može da se produži. Kao i zabava, bio je suviše kitnjast, suviše stran našoj
stvarnosti, suviše sjajan i prolazan da bi trajao. Na retoriku koja je stizala iz Nadžafa nisam
posebno obraćala pažnju i kao i većina Iranaca, nisam bila upoznata sa kritikom koju je šahu
upućivalo sveštenstvo. Gledajući sve to iz moje kancelarije, nisam uopšte povezivala mesto na
kome ja sedim i ono što se dešavalo na ekranu. Nisam svesno odavala počast šahu što vlada
Iranom u kome ja mogu da budem sudija, niti sam, dok je revolucija trajala, zamišljala da će
ajatolah Homeini od Irana načiniti zemlju u kojoj će mi biti zabranjeno da budem sudija.
Iako je sekularna vlada vodila zemlju, iako sam bila žena sudija sa odličnim izgledima u
karijeri, patrijarhat je i dalje vladao iranskom kulturom i mnogi moji udvarači odustajali su od
mene. Na sreću, nisam marila za to što je moj posao sudije dramatično kvario moje izglede za
dobar brak. Pravne knjige i ideje su me interesovale više od udaje ili od unutrašnjeg
uređenja kuće; posao me je ispunjavao u tolikoj meri da nisam osećala da u meni zjapi ogromna
praznina koju jedino muž može da ispuni.
Ipak, nije mi promaklo da su — iako sam iz dobre porodice, prilično lepa i imam dobar
posao — moji udvarači bili malobrojni. Jednom rečju, moj posao ulivao je strah u srca iranskih
muškaraca. U trenutku kad bi pomislih da se ožene mnome, zamišljali bi sebe u bračnom
zagrljaju sudije i mislili su, pretpostavljam, da ne bi s lakoćom mogli da kažu: „Jer sam ja tako
rekao”, da zalupe vrata i da pobegnu na drugu stranu. Otkrila sam da se to jednako odnosi i na
obrazovane, koji bi trebalo da su moderni Iranci, kao i na one tradicionalnije. Oni su jednostavno
više voleli da budu nadmoćni i važniji od žene kojom će se oženiti. Nezavisna zaposlena žena bi
prirodno bila manje sklona tome da ih obožava i da ih neprestano služi.
To sam otkrivala svaki put iznova i mnogi potencijalni prosci su osećali obavezu da mi
bez oklevanja na to ukažu, kao da je to što sam sudija značilo da sam neko ko krši dogovore.
Jedne večeri na zabavi kod prijateljice, mladić je obigravao oko mene gotovo čitave večeri dok
nije ubedio domaćicu da nas upozna. Bio je toliko sladak u svojoj upornosti da sam pristala kad
mi je domaćica naposletku prišla i kad me je pitala da li sam voljna da se upoznam sa njim. Bilo
je dogovoreno da se sretnemo nazabavi sledeće nedelje. On je izjavio da je zaljubljen i da bi me
ukoliko bih i ja pokazala interesovanje, on odmah zaprosio. Očigledno nije imao pojma da sam ja
sudija. Sudbonosnog dana na dogovorenoj zabavi otkrio je ko sam pre nego što me pozdravio
i otišao je do domaćice izjavljujući da nije znao da sam sudija i da ne bi insistirao da me vidi
ponovo da je to znao.
Jednog hladnog sunčanog proletnjeg jutra 1975, mladi elektroinženjer po imenu Džavad
Tavasolian ušao je u moju sudnicu i pretvarao se da ga interesuje moje mišljenje o nekim
nejasnim pravnim pitanjima. Nosio je elegantno bež odelo i braon košulju, čija je kragna pažljivo
bila izbačena napolje i ostao je da malo proćaskamo. Moja najbliža komšinica,
zajednički prijatelj, predložila je da se nas dvoje upoznamo. Nije mi se odmah svideo, ali sam
bila dovoljno zainteresovana da sam pristala da odemo na večeru. Nakon nekoliko neobaveznih
susreta, razgovora uz sladoled i kafu, zaprosio me je. Pogledala sam ga preko stola. Gledala sam
ga dugo, a onda sam mu rekla da ne mogu odmah da mu odgovorim. „Imam ideju”, predložila
sam. „Zašto ne bi upoznavali narednih šest meseci, a da se zatim ne viđamo mesec dana. Kad se
taj mesec završi, možemo da odlučimo da li smo zaista jedno za drugo.”
Složio se 1 to je upravo ono što smo i uradili.
Moji roditelji su bili otvoreni i verovali su da ja treba dobro da upoznam svog budućeg
bračnog druga pre nego što započnemo zajedničku budućnost. Dozvolili su nam da se družimo i
da dolazimo kad god poželimo. Dva ili tri puta nedeljno, Džavad i ja bismo se sreli na večeri,
probijajući se kroz neverovatno gust saobraćaj u špicu da bismo stigli do mnogobrojnih evropskih
restorana rasutih po ćelom Teheranu. Sedeli bismo dugo posle večere, naše bi ruke čvrsto držale
vrelu šolju čaja, slušali bismo pevače koji su tih dana preplavljivah teheranske restorane i
razgovarali bismo o tome šta svako od nas želi u životu, šta bi za nas bila idealna budućnost.
Lako smo se razumeli i osećala sam kao da ga poznajem mnogo duže od ovih nekoliko kratkih
meseci. Jedne noći, na kraju naše redovne večere, konobar je zaobilazio naš sto, odbijajući da
nam donese račun. Džavad se strpljivo naslonio na stolicu, ali moje oči su se suzile i ja sam uzela
tašnu. „Kuda ćeš”, pitao me. „Nismo još platili.” „Evo”, rekla sam, „kako možeš da nateraš
ljude da obrate pažnju na tebe.” Ustala sam i pošla ka izlazu. On je oklevao, a onda je pošao za
mnom. Naravno, konobar nas je sustigao i uz izvinjenje doneo nam je račun. Proverila sam izraz
na Džavadovom licu da bih videla da li mu je moja hrabrost smetala. Rukom je tražio ključeve u
džepu kao da je ovo izlaženje iz restorana bilo najprirodnija stvar na svetu.
Kad se navršilo naših šest meseci udvaranja, prestali smo da se viđamo mesec dana kako
je bilo dogovoreno. Trideset dana udaljenosti dalo nam je vremena da razmislimo. Smatrali smo
da nas nisu privukli samo navika i bliskost već i dublje uverenje da će zajednički život uspeti.
Džavadova porodica dovezla se u kuću mojih roditelja u Teheranu i obavljeni su svi tradicionalni
obredi i običaji. Organizovali su i uobičajeni hastegan i zatražili su moju ruku. Moja porodica
održala je agd-kanun u našoj kući i uz prisustvo najbližih prijatelja i porodice skupili smo se
ispred sofre-agda, tradicionalnog svadbenog posluženja. Teheranski okružni tužilac trebalo je da
bude jedan od naših kumova, ali je kasnio. Dok smo sedeli i čekali njegov dolazak, moja majka je
uspela da primeti i prigovori da je Kur’an na svadbenom stolu suviše mali. U tom trenutku javni
tužilac je stigao noseći elegantan velik, Kur’an kao naš svadbeni poklon. Veoma dobar znak,
pomislila sam i položila novi Kur’an na sredinu stola. Srećno udate i same žene u porodici
(razvedenima je pristup prema običajima bio zabranjen da se njihova zla sreća ne bi prenela na
nas) držale su čipkani veo iznad naših glava i u njegovim naborima bile su u gazu umotane kocke
šećera da bi nam donele sreću u braku. Džavad je imao trideset i tri, a ja dvadeset osam.
 Moje venčanje 1975. godine.
Nakon idiličnog medenog meseca u Širazu, vratili smo se u naš novi stan u Teheranu da
bismo započeli svoj zajednički život. Džavad je imao dvospratnu kuću u Nijavaranu, na severu
Teherana. Danas, grozne stambene zgrade boje senfa nadvisuju ceo severni deo grada iznad
Nijavarana i saobraćaj zaglušuje njegove ulice neumorno kao i u drugim delovima
grada. Međutim, tada je to bio veoma retko naseljen kraj, još u voćnjacima, daleko od centra
grada. Odlučili smo da tu kuću damo u najam i kupimo stan u Amirabadu, u blizini moje
porodice.
Kad smo se uselili, nisam shvatila da u prizemlju skromne trospratne zgrade živi sudija
vrhovnog suda. Sudija se, ipak, raspitao o svojim novim susedima i zakucao je na naša vrata u
trenutku kad sam razmišljala kako da razmestim sofe. Bio je dostojanstven podeblji čovek s
velikim brkovima i kao poklon dobrodošlice doneo nam je knjigu o tome kako izbeći sukobe u
braku, koju je sam napisao. Naslonjen na okvir vrata dao mi je i nekoliko usmenih saveta.
„Morate se”, rekao je veoma ozbiljno, “čuvati toga da vam se u brak ne uvuče zlovolja. Uvek se
trudite da rešite vaše konflikte pre nego što prerastu u svađe, u kojima ćete se istresati jedno na
drugo.” Zahvalila sam mu veoma učtivo. Nekoliko noći nakon toga, kroz otvoren prozor, čula
sam glasnu lomljavu koju je pratio zvuk koji je ličio na krik velike mačke. Nakon tih početnih
zvukova, ljutiti glas koji je bez svake sumnje pripadao sudiji počeo je da vređa, a njemu je istom
merom uzvraćao glas sudijine žene. Čak i pošto sam zatvorila prozor, njihovo vikanje odjekivalo
je u stanu. „Možda bi trebalo da siđem i da mu pozajmim njegovu knjigu”, pomislila sam
zločesto.
Četvrte ili pete noći u našem novom stanu, negde oko pola jedanaest, čuli smo glasno
kucanje na vratima. Džavad ih je otvorio i zatekao nekoliko mojih prijatelja s fakulteta s cvećem
u rukama. Zeleli su da znaju da li ću se ponašati kao stara Širin ili kao sveže udata žena. U
tradicionalnim iranskim brakovima žene često spontano prekidaju da se druže sa starim
prijateljima. Muževi se odnose prema svojim domovima kao prema sopstvenom posedu u kojem
su prekinute sve veze sa spoljašnjim svetom, a čitav prostor i ukućani podređuju se njihovoj
udobnosti. Zalutali večernji prijatelji ne bi trebalo da prelaze prag. Pošto nisam bila sigurna
kakva će biti Džavadova reakcija, nervozno sam ga pogledala. On se činio istinski srećnim i
ljubazno ih je pozvao da uđu.
Džavad je rođen u konzervativnoj porodici, ali on je tolerantan i fleksibilan onoliko
koliko su drugi odrasli u istoj tradiciji zahtevni i strogi. Pustio me je da budem ono što jesam od
samog početka i ohrabrivao je moj rad jer ga je smatrao delom mene, a ne hobijem ili zabavom.
Posle mog oca, on je bio drugi važan čovek u mom životu koji se trudio da ojača, a ne
da ograniči, moju nezavisnost. Međutim, to ne znači da nisam morala da ispunjavam svoj deo
drevne pogodbe između iranskih muževa i žena. Napravila sam mesta u svom prenatrpanom
rasporedu da bih obavila kupovinu i napunila korpe voćem i povrćem za našu kuhinju. Čišćenje?
To je bila moja dužnost, naravno, kao i vođenje kućnog budžeta. Zbilja, nije bilo ničega što bi
podrazumevalo podelu kućnih poslova jer su svi poslovi od kuvanja preko spremanja do
sređivanja računa bili moji. Nisam mu to prebacivala. To je prosto tako. Prilično rano sam
shvatila da ne mogu da imam sve. To što je Džavad poštovao moju karijeru bilo je samo po
sebi sjajno, a to što su svi kućni poslovi pali isključivo na mene bio je kompromis koji sam
spremno napravila.
Dok sam posmatrala svoje prijateljice s fakulteta kako se zapošljavaju i nalaze partnere,
moji izbori i kompromisi koji su iz njih sledili činili su mi se ispravnijim. Većina nas je počela da
radi i u tom smislu nisam bila neobična. Iz kruga mojih najbližih prijateljica samo jedna, koju će
nazvati Roja, zamenila je karijeru brakom. Roja, koja je imala bujnu kestenjastu kosu i prefinjen
ukus, privukla je pažnju bogatog mladog inženjera ubrzo pošto smo diplomirale. Prema
njegovom mišljenju, žena bi trebalo da radi samo ako muž ne zarađuje dovoljno da može oboma
da obezbedi lagodan život. Pošto je on bio imućan, nije video potrebu da Roja radi i nije je
podržao u tome da postane sudija poput nas ostalih. Ona je mislila da će on, ako ona
bude dovoljno uporna, dopustiti da radi, shvatajući da ona želi da joj posao obogati ličnost, a ne
da joj donese novac. Predložila sam joj da se prijavi na državni ispit tako da, ukoliko on promeni
mišljenje, ona bude spremna da odmah počne da radi. Ona je položila ispit, ali njegovo mišljenje
se nije promenilo tako da njena karijera nikada nije ni započela.
Moje druge dve bliske prijateljice Marjam i Sara udale su se za ljude koji su se dobro
nosili s njihovim profesionalnim ambicijama. Marjam mi je bila posebno bliska. Obe smo bile
zaokupljene time da postanemo sudije i provodile smo dosta vremena raspravljajući o pravnim
pitanjima. Ona je bila prvi čitač članaka koje sam počela da pišem za stručne časopise i delila
je moje težnje da i u nauci doprinesemo što je moguće više koliko nam je dozvoljavao naš
položaj sudije. Sara je, za razliku od Marjam i mene, imala naučnički temperament. Tananosti
pravnih sistema zanosile su je na isti način na koji je dinamika pravne prakse zanosila nas dve i u
svojoj opsednutosti knjigama pronašla je sebi temu koja je interesuje — povezivanje
trgovačkih zakona. Kad smo diplomirale, počela je da radi kao istraživač na Pravnom fakultetu i
zaljubila su u mladog profesora. Nastavila je da radi nakon venčanja, i nas tri, osim domaćice
Roje, imale smo mnogo zajedničkih tema kad bi se društvo s fakulteta okupilo na večeri.
Jednog jutra, u jesen 1977, dok sam sedela za stolom u sudnici, videla sam letak na
svojim fasciklama. Obraćao se šahu upozoravajući ga da prekoračuje svoje ustavne moći i da kao
monarh ne bi smeo da se meša u poslove vlade. Reči su pripadale svrgnutom i preminulom
premijeru Mosadehu. Podigla sam letak i pregledala potpise. Među potpisnicima bio je i Darijuš
Foruhar, advokat. Tada to nisam znala, ali u godinama koje su usledile viđala sam njegovo ime
na mnogim dokumentima, neki od njih su bili (mnogo) sudbonosniji nego što sam ikad mogla da
zamislim. Kancelarije u Ministarstvu brujale su od priče o letku. Nisam bila sigurna šta znači to
što je takva deklaracija našla svoje mesto u hodnicima jednog Ministarstva. Samo se sećam da
sam bila zadivljena hrabrošću potpisnika jer su izazivah vladajućeg monarha borbenim rečima
premijera kojeg je svrgnuo.
Atmosfera na ulicama Teherana se takođe menjala. Pre nego što je ubrzani ritam događaja
nastanio i novinske naslove, ja sam ga mogla primetiti u svom sudijskom radu. Neko vreme posle
rasturanja letaka, šahov režim je probao da oslabi moć suda osnivajući takozvani posrednički
savet, vanpravosudno telo koje bi delovalo izvan pravosudnog sistema. Neki od pravnika napisali
su protestno pismo iznoseći argumente protiv saveta, zahtevajući da sva suđenja budu izvršena
pred redovnim sudom. Bila je to prva zajednička akcija koju su preduzele sudije i izazvala je
oštre sukobe. Potpisala sam protestno pismo pošto mi se pitanje činilo prilično jasnim — svakako
da se pravda ne srne poveriti nekom ad hoc sakupljenom savetu. Potpisnicima pisma bilo je
prećeno izbacivanjem iz sudova, ali od pretnje nije bilo ništa i mi smo nastavili da radimo
uobičajeno.
Šahov režim imao je mnogo većih briga od uljudnog protestnog pisma nekoliko sudija. U
januaru 1978, predsednik Džimi Karter došao je u posetu Teheranu na dan dočeka Nove godine i
nazvao Iran „ostrvom stabilnosti”. Večernje vesti emitovale su snimak šaha kako nazdravlja
Karteru šampanjcem, prvi put da je u pretežno muslimanskoj državi narodu prikazan njihov vođa
kako pije alkohol i to na nacionalnoj televiziji. Nedugo zatim novine su objavile članak koji je
agresivno napadao ajatolaha Homeinija. Sledećeg dana pobunile su se verske škole iz svetog
grada Koma. Učenici su marširah širom svetinje i pevali pesrne koje su ajatolaha pozivale da se
vrati. Policija je pucala u gomilu i nekoliko ljudi je ubijeno.
Ne mogu da se setim tačnog trenutka u kom sam se zaustavila i sagledala grube obrise
onoga što se uobličavalo preda mnom. Nije bilo jasnog signala da su svađe išta više od pregrejane
politike, da se potajno razvija revolucija pod zastavom islama. Mešanje mula u iransku politiku je
istorijski fenomen koji je važio i u ranijim vremenima jednako kao i sedamdesetih. Godine
1906, na primer, mule su svoju kritičku podršku pružile pokretu koji je doveo do Ustavne
revolucije, koja je naterala vladajuću dinastiju da donese ustav nalik evropskim i ustanovi
pravosudne organe. U toku prethodna dva veka javni život se odvijao oko džamije i oko pijace.
Posebno je džamija pružala mogućnost za javno okupljanje gde su se jadikovanja i žalbe na
trenutnog kralja mogle slobodno iskazati i razmeniti, pod delimičnom zaštitom zidina svetog
zdanja. Naša istorija je obeležena mnogim plodonosnim mešanjem mula u politiku tako da to
običnim Irancima poput mene uopšte nije bilo šokantno niti ih je posebno iznenađivalo da čuju
ajatolaha Homeinija kako iz izgnanstva sipa drvlje i kamenje na šaha.
Do leta 1978. atmosfera je postala u potpunosti zlokobna. Protesti su se povećah i više
nije bilo moguće sedeti sa strane i posmatrati sukobe koji su se zakuvavali u zemlji. Početkom
avgusta prepun bioskop u gradu Abadanu na jugu zemlje spaljen je do temelja. Plamen je opkolio
četiri stotine ljudi i žive ih spalio. Šah je krivio religiozne konzervativce, a ajatolah Homeini je
ljutito optužio SAVAK, režimsku tajnu policiju, koja je do tada već ušla u legendu zbog svoje
brutalnosti prema protivnicima vlasti.
Nesrećni požar ubedio je mnoge Irance da šah nije samo američka lutka koja proćerdava
nacionalne interese, već da je zli despot koji je spreman da žrtvuje živote običnih građana kako bi
se održao na vlasti. Samo dve decenije kasnije shvatila sam zanosnu moć takvog događaja —
kako jedan takav ekstremni događaj može da pokrene stanovništvo koje je do tada bilo neodlučno
i da ih ubedi da tajanstveni sukob između političkih snaga nosi posledice zbog kojih se vredi
izvući iz dnevne sobe i suprotstaviti se. Mesec dana kasnije, na kraju ramazanskog posta, stotine
hiljada ljudi je izašlo na ulice i to je bio prvi veliki marš protiv šaha. Reka Iranaca kojoj se kraj
nije nazirao napunila je široke teheranske bulevare i podigla je svoj glas protiv šaha.
Otkrila sam da me privlače glasovi u opoziciji koji su kao svog vođu slavili ajatolaha
Homeinija. Nisam osećala unutrašnji konflikt u tome da jedna obrazovana žena od karijere podrži
opoziciju koja je ogrtala svoju borbu protiv životnih problema u religijsku mantiju. Vera je
zauzimala centralnu ulogu u našem životu iako na tih, ličan način. Moja majka provela je sate
nad džah-namazom učeći me kako da se molim, a moj otac me je ohrabrivao da stalno izgovaram
molitve. S kim sam, na kraju krajeva, imala više zajedničkog: sa opozicijom koju su predvodile
mule koje gu govorile jezikom razumljivim običnom Irancu ili s pozlaćenim šahovim dvorom čiji
su zvaničnici na zabavama ludovali sa američkim starletama i napijali se skupim francuskim
šampanjcem? Svakako ne s dvorom, koji su podržavali samo dvorani, neki visoki vladini
zvaničnici i porodice koje su se obogatile na osnovu poslovnih veza s režimom. Većina u zemlji
se mnogo više identifikovala sa opozicijom koja je u svojim redovima imala i
svetovne nacionaliste, socijaliste i marksiste. Među svim tim opozicionim grupama mule su bile
najglasnije. Bilo je to sveštenstvo, čija se mreža džamije protezala po čitavoj zemlji, s centrima
moći u kojima je moglo da podigne svoj glas i da se organizuje. Nije mi se činilo da se vredi
uzbuđivati zbog toga što mule preuzimaju vodstvo.
Kako su dani prolazili, uzbuđenje je ulazilo u sve oko mene i svi smo tražili način da se
uključimo. Jednog jutra, ajatolah Homeini izdao je proglas u kome je naređivao ljudima da
isteraju ministre iz njihovih kancelarija u ministarstvima. Nekoliko sudija i službenika iz suda
okupilo se u hodniku i ja sam im se pridružila. Skupih smo se i, ohrabrivši se međusobno, upali
smo u kancelariju ministra pravde. Ministar nije bio na poslu, a jedan od iskusnijih sudija sedeo
je za jednim od stolova. Pogledao nas je začuđeno, a njegov pogled se zaustavio na meni. „Ti! Od
svih ljudi, zašto si ti ovde”, upitao me zapanjen, ali strog. „Zar ne znaš da podržavaš ljude koji će
ti oduzeti posao ako dođu na vlast?” „Рге bih bila slobodan Iranac nego potobljen
pravnik”, odvratila sam hrabro, uverena do srži da sam u pravu. Godinama kasnije, kad god
bismo se sreli, podsetio bi me na tu sudbonosnu primedbu.
Nakon tog jutra, vatrene debate koje su se odigravale u Ministarstvu obično bi započele u
mojoj kancelariji i, pošto sam bila žena sudija, moje prorevolucionarne simpatije bile su posebno
poželjne, jednog dana svi smo potpisali poetično pismo predsedniku Francuske, nakon što je
ajatolah prešao u Pariz u egzil i odande, umesto iz Nadžafa, ponavljao svoj slogan: „Šah mora da
ode!” Drugog popodneva rešili smo da skinemo šahovu sliku u Ministarstvu. Šah još nije
pobegao i još nije bilo sigurno da li će zaista pobeći. Nekoliko nas skupilo se i prišlo fotografiji
— šahov kraljevski isprazan izraz lica posmatrao nas je sa zida — dok je jedan broj kolega
stajao između nas i portreta, moleći nas da ga ostavimo na mestu. Onda su sledećom prilikom
zaposleni u Ministarstvu štrajkovah i doveli do prekida rada suda. Čak i za vreme štrajka, bila
sam toliko opsednuta revolucionarnom atmosferom da sam nastavila da odlazim na posao samo
da bih bila tamo i pružila podršku.
Revolucija koja se razvijala hipnotisala me je, ali najinteresantniji od svega bili su
preokreti, kada bi se preko noći menjala savezništva. Tih dana,
svuda je bio prisutan osnovni oportunizam koji leži u svima nama, spremnost da se
napusti i prihvati ideologija kao da je u pitanju kaput. Sudije i osoblje Ministarstva, ozloglašeni
zbog svoje saradnjc sa šahovim režimom, a posebno sa SAVAK-om, pažljivo su pratili
raspoloženje javnosti i kad je postalo jasno da se revolucija ne može zaustaviti — kad su marševi
narasli do dva miliona ljudi i trajali satima — oni su se pridružili redovima revolucionara.
Šesnaestog januara 1979, veoma hladnog zimskog dana, šah je pobegao iz Irana, noseći sa
sobom malu kutiju iranske zemlje. Kad je pobegao, okončao je dva milenij uma vladavine
persijskih kraljeva. Ljudi su izašli na ulice, slavili su. Brzo sam se obukla i odvezla se do kuće
svojih roditelja da pokupim majku i sestru. Vezale smo dve maramice za brisače, one su
se pokretale tamo amo kao da ih drže ruke plešućeg robota dok smo vozile da se pridružimo
gomili, nošene istom euforijom. Osećale smo da smo povratile dostojanstvo za koje, sve do
skora, nmogi od nas nisu ni shvatih da je izgubljeno.
Prvog februara 1979, strogo lice ajatolaha Homeinija sa gustim obrvama izašlo je aviona
Er Fransa i imam je lagano zakoračio na pistu aerodroma Mehrabad i time okončao svoje
izgnanstvo samo šesnaest dana nakon što je šah započeo svoje. Čitava moja porodica zajedno s
nekoliko prijatelja sedela je načičkana ispred televizora u našoj dnevnoj sobi gledajući prenos
koji se činio još veličanstvenijim jer je bio jedan od prvih koji smo gledali u boji. Čelo-kabob,
goveđe ćufte sa rižom, koje smo naručili za ručak, ohladile su se jer smo i mi pratili kako reporter
ulazi u imamov avion. „Kako se osećate danas pošto ste se vratili u Iran posle dugog izgnanstva”,
pitah su ga. Nagnuli smo se da bismo bolje čuli: „Nemam poseban osećaj”, odgovorio
je bezizražajno.
„Kakvo smešno pitanje”, uzviknuo je jedan prijatelj. „On je vođa revoiucije, a ne filmska
zvezda na crvenom tepihu.” „Ali kako neko može da provede četrnaest godina u izgnanstvu”,
prekinula ga je njegova žena, „da se vrati pod ovako neverovatnim okolnostima i da kaže:
’Nemam poseban osećaj’” Kamera se povukla da pokaže ulice prenatrpane
milionima oduševljenih Iranaca koji su trubili presrećni zbog povratka
sedamdesetosmogodišnjeg ajatolaha. Odjednom, prenos se prekinuo i naši ekrani su
pocrneli. Moj otac je podigao ruke, očajan: „То je državni udar!” Na sekundu svi smo sedeli
prestravljeni, zamišljali smo da je ajatolah ubijen, zamišljah smo da će ulicama poteći krv.
Vojska je još uvek bila lojalna šahu i prethodnog dana Kraljevska garda je izvela tenkove
i kamione pune vojnika na ulice Teherana kako bi pokazala da oni neće predati poluge moći tako
brzo. Kolona tenkova duga oko dva kilometra milela je gradom rušeći barikade i pucajući na
demonstrante koji bi joj blokirali put.
Pozvali smo svakog prijatelja revolucionara kojeg smo se mogli setiti, ali njihovi telefoni
su samo zvonili — niko nije odgovarao. Sedeli smo tako drhteći od brige dok se jedan rođak nije
odvezao u grad i vratio sa izveštajem da svi još slave. Ajatolah Homeini tog dana nije govorio o
Islamskoj Republici, niti je rekao šta će se sledeće dogoditi. Ali se pomolio bogu da odseče ruke
neprijateljima Irana.
Tokom mesec dana zemlja je bila u haosu. U većini gradova, privremena vojna uprava
stupila je na snagu i ajatolah je naredio ljudima da se do mraka povuku u svoje domove. Dao je
naredbu narodu da se penje na krovove kuća u što većem broju u devet uveče i da viče: Alaho
akbar, bog je najveći. Bio je to najpametniji način da se sačuva energija marševa, da se bukvalno
pojačaju bes i nezadovoljstvo, a da se pri tom ljudi ne šalju na ulice da budu ubijeni. Mnogo više
nego ijedna druga, ova taktika je otkrila kako je ajatolah bio u stanju da igra na kartu religioznih
osećanja masa u svojoj kampanji protiv šaha.
Svake večeri moj suprug i ja peli smo se stepenicama na krov i kao po dužnosti vikali
Alaho akhar čitavih pola sata dok ne bismo promukli. Sećam se da sam na drugim gradskim
krovovima unedogled videla ljude kako stoje okrećući svoje glave prema noćnom nebu tako da bi
njihovi glasovi mogli da se vinu prema nebu. Predivan, himnični prizvuk ovih uzdignutih glasova
visio je nad umrtvljenim gradom, tako je bio duhovno očaravajući da su čak i moji hladni, cinični
prijatelji bili dirnuti.
Jednog jutra tokom meseca Alaho akbara, moja majka i ja naletele smo na suseda u banci.
Moja majka, obično šarmantna i u društvu potpuno pribrana, počela je da objašnjava na čudan,
prisilan način da, pošto su ona i moj otac već stari, ne mogu da se penju strmim stepenicama na
krov. „Umesto toga”, rekla je, „mi vičemo Alaho akbar kroz prozor naše spavaće sobe.” Osetila
sam da se postidela pred susedima, jer mje u stanju da se penje na krov i pridoda svoj glas
glasovima iz susedstva. „Mamice”, prekinula sam je, „sve je u redu, ja vičem i za tebe.”
Tih dana, ako bi kuća ostala u mraku, a krov prazan, svako bi se pitao zašto. Danas, kad
vlada naredi ljudima da izađu na krovove dvadeset prvog Bamana, u znak sećanja na te noći,
samo se iz nekoliko kuća prigušeno čuje Alaho akbar. I niko se ne pita zašto je to tako.
Vojska, koja je čuvala svoju poziciju, uvela je policijski čas od četiri po podne.
Jedanaestog februara ajatolah Homeini naložio je ljudima da prekrše policijski čas i da izađu na
ulice. Izašla sam na ulicu tog dana, pucnji iz vatrenog oružja odjekivali su ulicama, posmatrala
sam ljude kako napadaju policijsku stanicu. Mnogi vojnici i policajci su se prosto utapali u
gomilu, pridružujući se ljudima koji su ih grlili poludeli od emocija, deleći svoje oružje i
municiju zainteresovanima. Samo nekolicina vojnika i oficira je uzvraćalo paljbu i pucnji koje
smo čuli bili su njihov poslednji pokušaj otpora. Sledećeg dana, dvadeset drugog Bamana, prema
iranskom kalendaru, vojna komanda je izdala saopštenje kojim je objavila da oružane snage
neće zauzimati ničiju stranu i da će ostati u svojim bazama. To je značilo da se vojska predala i te
večeri premijer je pobegao iz svoje kancelarije, a zatim i iz zemlje. Državna televizija i radio
prekinuli su emitovanje programa, a onda se iz njih začuo promukao drhtav glas koji je objavio
da je državne medije preuzeo narod.
Od tog dana, dvadeset drugi Baman slavi se kao Dan pobede revolucije. Na persijskom ne
kažemo da se revolucija rodila, da se dogodila ili da je došla i prošla. Kod nas se zahteva uzvišen
glagol i stoga mi kažemo da je revolucija pobedila. Tog dana preplavio me je osećaj ponosa koji
me danas tera na smeh kada ga se setim. Osetila sam da sam i ja pobedila zajedno sa
pobedonosnom revolucijom. Trebalo mi je samo mesec dana da shvatim da sam, u stvari, voljno i
oduševljeno učestvovala u sopstvenom poniženju. Bila sam žena, a pobeda ove revolucije
zahtevala je moj poraz.
 TREĆE POGLAVLJE

- Gorak ukus revolucije –

„Poziv” Da Stavim veo bilo je prvo upozorenje da će ova revolucija možda pojesti svoje
sestre, kako su se međusobno oslovljavale žene koje su se borile za zbacivanje šaha. Zamislite
sledeću scenu, samo nekoliko dana pošto je revolucija pobedila. Muškarac po imenu Fatolah
Bani-Sadr postavljenje za privremenog namesnika u Ministarstvu pravde. Još uvek rumeni od
ponosa, nekoliko nas izabralo je svetio vetrovito popodne da side do njegove kancelarije i da mu
čestita. Napunili smo sobu i srdačne čestitke su razmenjene. A potom su se Bani-Sadrove oči
zaustavile na meni. Očekivala sam da će mi zahvaliti ili reći koliko mu je značilo to što je jedna
požrtvovana žena sudija poput mene podržavala revoluciju.
Umesto toga rekao je: „Zar ne mislite da bi iz poštovanja prema našem voljenom imamu
Homeiniju, koji je Iranu darovao svoj povratak, bilo bolje da pokrijete kosu?” Bila sam
uzdrmana. Evo nas, u Ministarstvu pravde, nakon što je veliki narodni bunt zamenio drevnu
monarhiju modernom republikom i novi namesnik pravde govori o kosi. Kosi!
„Nikad nisam nosila veo u svom životu”, rekla sam, ,,i bilo bi dvolično s moje strane da
počnem to da radim sada.”
„Onda nemojte biti dvolični, nosite ga s verom”, rekao je, kao da je time rešio moj
problem.
„Vidite, nemojte biti površni”, odgovorila sam. „Ne možete me naterati da nosim veo i
ako ne verujem u to, neću ga nositi.”
„Zar ne vidite kako se situacija razvija”, upitao me je podižući glas.
„Vidim, ali ne želim da se pretvaram da sam nešto što nisam”, rekla sam, A onda sam
napustila sobu.
Nisam želela da čujem, čak ni da pomislim na ono što nam budućnost nosi. Bila sam
obuzeta mnogo ličnijim brigama. Tog proleća, nakon što sam prethodne godine pobacila i drugi
put, Džavad i ja smo planirah put u Njujork da bismo posetili specijalistu za oplodnju. Na pregled
se dugo čekalo i mi smo zakazali unapred, mnogo pre opšteg sloma u društvenom poretku, i
sada je putovanje bilo gotovo nemoguće. Dekretom mamnu olhoruj svima je bilo zabranjeno da
napuštaju zemlju. Obratila sam se Abasu Amir-Entezamu, zameniku premijera, s posebnom
molbom koju je potpisao državni javni tužilac. Amir-Entezam — kojeg su ubrzo posle toga
uhapsili i još uvek je, do dana današnjeg, u zatvoru — dozvolio nam je da otputujemo i u aprilu
smo otputovali za Sjedinjene Države. Teheranski aerodrom Mehrabad, obično prepun putnika na
letovima za Evropu, činio se kao mešavina grada duhova i vojne baze. Naše torbe pretražene su
do detalja da slučajno ne bi bile pune antikviteta ili državnog novca i mi smo se ukrcali u boing
zajedno sa preostalih petnaest putnika na letu. Dok smo se smeštali, pogledala sam preko praznih
sedišta kroz prozor prema Teheranu, koji je promicao ispod nas i upitala sam se u kakav će nas
Iran dočekati kad se vratimo.
Specijalisti u Njujorku bili su puni saosećanja. Možda su bili iskreniji u vezi sa onim što
napredna medicina tog vremena može da učini za ženu u tridesetim koja pokušava da zatrudni.
Jedan od članova tima za oplodnju sa klinike na Long Ajlendu bio je iranski ginekolog i on mi je
sve objasnio, na klasičan persijski način, upotrebivši metaforu o pupoljcima: „Na
jabukovom drvetu može biti hiljade pupoljaka, ali ne pretvore se svi u jabuke. Možemo
li objasniti zašto, uz isto zalivanje i istu klimu, neki od pupoljaka otpadnu, a neki se pretvore u
voće? Svakako da ne možemo.” Objasnio je da doktori prosto ne mogu da odrede uzroke nekih
pobačaja i da moram da se borim protiv depresije i da pokušavam dalje.
Samo dan nakon što se vratili u Teheran, otišla sam na posao. Bili smo odsutni manje od
mesec dana, ali to je već bio drugi grad. Ulice koje su sekle Teheran uzduž i popreko, bulevari
koji su nosili imena Ajzenhauera, Ruzvelta, kraljice Elizabete ili Paunov presto, preimenovane su
po šiitskim imamima, po sveštenicima mučenicima i herojima antiimperijalističke borbe iz
Trećeg sveta. Za vreme našeg kratkog odsustvovanja ljudi su bukvalno svoju podršku revoluciji
počeli da nose na svojoj odeći. Dok je moj taksi mileo pored zgrada vlade u centru Teherana,
primetila sam da je uobičajena kolona parkiranih luksuznih automobila uz trotoar nestala, a
dugačka kolona motocikala je bila parkirana na njihovom mestu. Kad sam stigla u Ministarstvo,
išla sam od hodnika do hodnika, vireći s nevericom u različite kancelarije. Muškarci nisu više
nosili odela i kravate već obične pantalone i majice bez kragne, od kojih su neke bile skoro rite, a
neke čak i isflekane. Čak je i moj nos primetio miris promene. Blagi miris kolonjske vode
ili parfema koji se mogao osetiti na hodniku, posebno ujutru, nestao je. Naišla sam na jednu
koleginicu u hodniku i šapatom joj saopštila kako sam šokirana pramenom koja se dogodila
gotovo preko noći, kao da su zaposleni u Ministarstvu bili na kostimiranoj probi komada o
gradskoj sirotinji.
Očigledno je u jednom trenutka za vreme mog kratkog odsustva narodni bunt prestao da
posvećuje potrebnu pažnju zaista važnim stvarima, kao što su stavljanje kravate van zakona na
vladinom posedu. Radikalne mule već su dugo vremena nazivali foholima tehnokrate koji su
pratili modu sa Zapada, od francuske reći faia-col, leptir mašna i sada je kravata bila viđena kao
simbol zapadnih zala, miris kolonjske vode je nagoveštavao kontrarevolucionarne delatnosti, a
vožnja u kolima koja pripadaju Ministarstvu bila je dokaz klasnih privilegija. U novoj atmosferi
svi su želeli da izgledaju siromašno i nošenje prljave odeće postalo je znak političke ispravnosti,
znak simpatije prema obespravljenima.
„Kakve su ovo stolice”, čuveni je uzvik žalbe ajatolaha Taleganija, jednog od poznatih
revolucionarnih sveštenika, kad je stigao u zgradu senata da napiše ustav i tamo zatekao sobu
punu elegantnih stolica postavljenih brokatom. „One su već bile ovde”, rekli su njegovi
pomoćnici sebi u odbranu, „nismo ih mi kupili ili nešto slično.” Danima, ajatolah i njegovi
pomoćnici olovkama su ispisivali ustav sedeći prekrštenih nogu na podu, dok konačno nisu
odustali i posadili se na bogataške stolice.
Bilo je zaista neke pozorišne atmosfere u tim vremenima, ali ja sam brinula zbog glasina
koje su kružile oko pravosuđa, glasina tako neverovatnih da bih svaki put kad bih ih čula iznova,
morala da dišem kao da se davim i time potisnem svoj očaj. Reči koje su kružile hodnicima bile
su da islam brani ženama da budu sudije. Pokušala sam da se smejem na to. Smatrala sam mnoge
od vođa revolucije svojim prijateljima i smatrala sam da su moje veze dovoljno jake. Hoću da
spomenem, samo da bih naglasila šta bi moje smenjivanje moglo da znači, da sam bila
najistaknutija žena sudija u teheranskom sudu. Članci koje sam objavila obezbedili su mi izvesnu
slavu, a i pored toga, pozajmila sam svoj kredibilitet kao podršku — podršku vrhunske žene
sudije — revoluciji. „Svakako”, mislila sam u sebi, „neće doći po mene. Ako dođu po mene, to
znači da žene više nemaju mesta u pravnom sistemu, a možda i u vladi uopšte.”
Držala sam se dobro narednih nekoliko meseci, u toku kojih sam ostala u drugom stanju.
Jednog dana, privremeni ministar pravde Bani-Sadr, onaj koji me je ukorio što ne nosim veo,
pozvao me je u svoju kancelariju i suptilno mi predložio da će me prebaciti u istražnu kancelariju
Ministarstva. To je bio posao koji mnogi žele, ali ja sam brinula da bi moje odstupanje
nosilo posledice i da bi ljudi pretpostavili da se sudijska služba zatvara za žene. Odbila sam.
Bani-Sadr me je upozorio da se može ofbrmiti disciplinska komisija i da me mogu unazaditi u
sudijskog pomoćnika. „Ne odstupam dobrovoljno”, rekla sam.
„Grupa koja sebe naziva Sledbenici puta imama Homeinija zauzela je američku ambasadu
i drži njeno osoblje kao taoce”, glasila je Kitna objava na radiju jedne večeri početkom novembra
1979. dok sam ja stajala nad sudoperom, u petom mesecu trudnoće i prala sveže začine za večeru.
Ime grupe mi se činilo začuđujuće besmislenim. U to vreme, svi su sledili put imama Homeinija,
a čak i ako to nije bio slučaj, nisu se usuđivali to da kažu. Odložila sam korijander i odmah
pomislila na Bečku konvenciju o konzularnim odnosima. Kakvi obezglavljeni radikali moraju biti
ovi mladići, rekla sam sebi. Kako, za ime sveta, možeš da uzmeš diplomatu za taoca? Pomislila
sam da će Amerika sigurno biti razjarena zbog ovog nasilnog preuzimanja i da će požuriti da
napadne Iran, koji nije mogao da se brani zbog postrevolucionarnog haosa koji je vladao.
Očekivala sam da ća ajatolah Homeini, ako ne iz nekog drugog razloga, ono makar da bi odbio
američki napad, narediti ovim klincima (a oni zaista behu klinci; kad biste videli njihova lica na
večernjim vestima, odmah biste videli da imaju samo dvadesetak godina) da oslobode taoce.
Prošlo je nekoliko dana. Ne samo da on nije naredio njihovo oslobađanje, već je slavio hrabrost
otmičara. Ni Amerika nije napala. Rekli su samo da će zamrznuti iranska sredstva u Sjedinjenim
Državama, što me je veoma iznenadilo jer je ispalo da Amerika vidi novac kao taktičku simetriju:
vi za taoce uzimate naše diplomate, mi uzimamo vaš novac kao taoca.
Kad se setim tih vremena, zapanjuje me sopstvena naivnost. Moralna strana je delovala
zaslepljujuće jasno. Uzimanje taoca znači kršenje međunarodnog prava. To je nezakonito i stoga
pogrešno i treba da se osudi. Zašto se to događalo? Količina moje zaslepljenosti podseća me na
Amira Abasa Hovejdu, premijera koji je četrnaest godina služio pod šahom, i koga je naposletku
poslednje godine svoje vladavine pre revolucije varljivi monah bacio u tamnicu kao zakasnelu
ljudsku žrtvu koja je trebalo da ublaži rastuće nezadovoljstvo u narodu. Na dan revolucije, čuvari
u zatvoru u kom se Hovejda nalazio pobegli su sa svojih radnih mesta i predložili mu da i
on pobegne. Uveren u svoju nevinost, Hovejda nije smatrao opravdanim da beži kao običan
kriminalac. Ostao je zamišljajući da će dobiti pošteno suđenje na kome će se utvrditi njegova
nevinost. Kao i meni, sigurno su mu bili poznati detalji velikih revolucija, opisi Francuske i
Oktobarske revolucije u kojima se opisuje padanje glava u slavu pobune. Međutim, kao i moje, i
njegovo poimanje sveta nije moglo da zamisli nered i bes koji su svojstveni nasilnom zbacivanju
utvrđenog poretka. Možda smo bili suviše oduševljeni prizorom našeg Teherana koji nam se
predaje da bismo shvatili da će pravila i pravda biti izgubljeni u haosu, kao što je to slučaj u svim
revolucijama. Šta li je on mislio? Šta li sam ja mislila? Da li je zaista verovao da će se oni
zaustaviti u svom ludilu, da će otkazati svoje marševe sa milionskim učešćem i samo za njega
održati pravedno suđenje u klimatizovanoj sudnici sa stenografom? Da li sam zaista mislila da će
naoružani dvadesetogodišnjaci, pijani od moći u američkoj ambasadi prelistati Bečku konvenciju
i promeniti mišljenje? Nijedno od nas dvoje nije zaista razumelo revoluciju. Kakve smo budale
bili.
Jednom kad je ajatolah Homeini pozdravio osvajanje, nazivajući ga „drugom
revolucijom”, niko se nije usuđivao da mu javno protivreči. Mnogi Iranci su se duboko u sebi
protivili uzimanju talaca, ali nisu o tome govorili izvan svojih domova, plašeći se da ih ne optuže
da su američki agenti i da ih ne pošalju u zatvor. Oni koji su podržavali osvajanje ambasade nisu
nimalo marili za reputaciju Irana u svetu. Ajatolah je rekao: „Amerika ne može ništa da učini”, i
ovaj slogan je ispisivan po ćelom Teheranu. Zavodljivi ponos održavao je ljude u stanju transa.
Mislili su da su porazili Ameriku time što su američku ambasadu uspešno uzeli kao taoca.
Sa priličnom sigurnošću mogu reći da je broj Iranaca koji su bili nervozni zbog mogućih
posledica kršenja Bečke konvencije i krize sa taocima bio zanemarljiv. Većina Iranaca,
omađijana ajatolahovom neuporedivom harizmom, smatrala je studente herojima.
Osvajanje ambasade uskoro je postalo centralna drama revolucije. Studenti su obznanili
da su nabasali na poverljive obaveštajne podatke i počeli su da objavljuju saopštenja koja su
imenovala Irance koji su navodno špijunirah za američku vladu. Svakom novom izjavom, ovi
otmičari studenti zapravo su potpisivah smrtne presude navodnim kolaboracionistima. Ljudi su se
skupljali ispred ambasade grozničavo uzbuđeni, punih su prometne raskrsnice oko elitnog kvarta
i uzvikivah: „Smrt Americi!” Nezreli otmičari patrolirali su kompleksom ambasade koji je bio
veličine manjeg univerzitetskog kampa i imao je teniske terene, vrt i ogroman amfiteatar — bio
je to posed čija je veličina odražavala bliske odnose između vlade Sjedinjenih Američkih Država
i šahovog Irana.
Jednog popodneva prijateljica me je pozvala da me pita da li bih želela da odem do
ambasade. „Hoće li nas pustiti unutra”, pitala sam. „Ne, ali ima mnogo ljudi”, rekla je. „Mislim
da bi bilo zabavno da se malo prošetamo.” Već tada su duž ulica oko ambasade postavili
štandove sa hranom koji su nudili kuvanu repicu, pečeni kukuruz, hladne sokove i sve vrste
iranskih grickalica, kao da se radi o izletištu. Roditelji su dovodili decu u kolicima, mlađarija je
lizala sladoled u kornetima, a najodaniji kupovah su portrete ajatolaha uz čašu svežeg soka od
dinje. Ono što je u početku bilo samo jedna vrsta protesta pretvorilo se u međunarodni skandal, a
i jedno i drugo pretvorilo se u ulični vašar. „Izvini”, rekla sam prijateljici, „nisam zainteresovana
za posmatranje ogoljene ludosti.” Iz noći u noć, televizija je prenosila izjave tih mladih ljudi i
snimke iz stalno prisutne publike. Opsada je trajala mnogo duže neko što je iko od nas mogao da
pretpostavi, sve ukupno 444 dana. Sećam se kako je pola sveta slalo svoje izaslanike
ajatolahu Homeniju moleći ga da oslobodi taoce. Čak je i papa poslao nekog. ,,U ime pape, u ime
čovečnosti”, izaslanik je preklinjao, „molim vas, pustite ih.” „Gde je bio papa”, odgovorio je
ajatolah hladno, „kad su naše mladiće mučili u šahovim zatvorima?”
Mnogi od budućih političara Islamske Republike iznikli su iz grupe koja je čitavu
ambasadu pretvorila u taoca, a koja je sebe nazivala Sledbenici puta imama Homeinija. Od
poznatih predstavnika tvrdog krila do vodećih reformista, otmičari su redom popunjavah visoke
funkcije u vladi, iako je njihov ugled heroja u očima Iranaca opadao s vremenom, a posebno
po završetku rata sa Irakom. Ljudi su počeli da osećaju koliko je štete osvajanje ambasade nanelo
Iranu i njegovom mestu u svetu. Pad Sovjetskog Saveza doveo je do unipolarnog sveta, a
neprijateljstvo s jedinom svetskom supersilom donelo je ozbiljne poteškoće. Usled dugotrajnih
ekonomskih sankcija koje su uspostavile Sjedinjene Američke Države, Iran se nije
mogao osloniti na američke firme koje bi održavale njegovu naftnu infrastrukturu, koju su one i
izgradile. Nije mogao više da kupuje boingove letelice ili da servisira flotu boinga koju je već
posedovao, naposletku, čak je i evropski Erbas — pošto ga pokreće motor proizveden u Americi
— postao nedostupan. Iranska flota civilnih aviona osipala se svake godine i vlada je počela da
kupuje „tupoljeve” ruske proizvodnje koji su padali s neba zabrinjavajuće često. Čak i danas, ako
letite iz Irana za Evropu iranskim prevoznikom, možete se naći u prastarom boingu 747 iz
sedamdesetih, usamljeni ostatak iz vremena kad je iranski ambasador u Vašingtonu
pravio najčuvenije žurke u američkoj prestonici, a američki ambasador u Teheranu priređivao
prepodneva s koktelima.
Uzimanje talaca ispreplitalo je sudbine Sjedinjenih Država i Irana u decenij ama koje su
sledile, iako je to bio možda poslednji put da su se dve države našle licem u lice. Revolucionarni
Iran nastavio je da napada američke ciljeve u haosu Bejruta u ranim osamdesetim, šaljući svoje
radikale i Revolucionarnu gardu u Liban, malu mediteransku državu koju je potresao građanski
rat, da bi tamo pokrenuli šiitsku militantnu grupu Hezbolah. U proleće 1983. bombaš samoubica
odvezao je kamionet pun eksploziva u američku ambasadu u Bejrutu ubivši pri tom šezdeset troje
ljudi. U jesen iste godine, još jedan bombaš samoubica napao je američku bazu u Bejrutu
ubivši dvesta četrdeset jednog marinca. Pošto su uspešno uveli samoubilački auto-bombu kao
oružje u gradskom ratovanju, islamski ekstremisti koje je navodno podržavao Iran počeli su sa
kidnapovanjem Amerikanaca, uključujući i okružnog šefa CIA. Otmičari su povezivani sa
iranskom Revolucionarnom gardom, a diplomate koje su pokušavale da povrate otete dolazile su
u Teheran da pregovaraju.
Naizgled, vladalo je neprijateljstvo između Sjedinjenih Država i Irana, pri čemu je Iran
napadao svog novog protivnika na udaljenom ratištu sredozemne prestonice. Ali čak i iz iranskih
izvora bliskih događajima oko otmice kuljale su glasine o tajnim kontaktima među navodnim
neprijateljima. Visoki zvaničnici administracije predsednika Džimija Kartera, čiji je
mandat isticao, tvrdili su da su se otmičari složili da putem privatnih kanala odlože oslobađanje
taoca do inauguracije predsednika Regana. Uistinu, samo nekoliko sati nakon što se zakleo,
Regan je obavestio narod da je osvajanje završeno.
Afera iz sredine osamdesetih poznata pod nazivom Kontrairan samo je pojačala ove
sumnje kad je procurelo da su Sjedinjene Države prodavale rakete Iranu u zamenu za oslobađanje
talaca. Skandal je pogodio Reganovu administraciju, ali je naterao Irance da stalno preispituju
vatreni antiamerički stav svoje vlade, posebno kad su isplivali detalji tajne misije u Iranu:
godine 1986. predsednik Regan otpremio je savetnika za nacionalnu bezbednost Roberta
Makfarlejna u Teheran. On je tada doneo danas već ozloglašeni čokoladni kolač u obliku ključa i
Bibliju sa predsednikovim potpisom. Torta u obliku ključa i dalje živi kao politička legenda u
Iranu, zamrznuti simbol privatne saradnje iza javnog sukoba dve države.
Četiristo četrdeset četiri dana duga opsada nije bila pešadijski sukob između dve zemlje.
Glavni tok političke misli u Vašingtonu doživljavao je nove odnose sa Iranom kao brak koji se
pokvario, u kojem na stranama obeju partnera emocije igraju jednako važnu ulogu kao i strateški
proračuni. Ova struja mišljenja prihvatila je ponašanje Irana kao pobunu radikalnog islama protiv
sekularnog šaha. Ali u Iranu, kolektivno sećanje proteže se dalje u prošlost i za početak loših
odnosa smatra se 1953, kad je američki državni udar smaknuo Mosadeha sa vlasti.
Mnogi od otmičara, zajedno sa revolucionarnim vođama, doživeli su intelektualnu
transformaciju u devedesetim. Zaključili su da je revolucija skrenula s kursa, da je izgubila iz
vida svoje ideale slobode i nezavisnosti i da se otuđuje od Iranaca svojom očiglednom
korupcijom i represivnošću. U kasnim devedesetim podstakli su reformistički pokret unutar
režima koji je pokušao da promeni autoritaran način vladavine Islamske Republike. Kad je 2001.
kompleks američke ambasade otvoren za javnost prvi put uz „prigodnu” zastrašujuću izložbu pod
nazivom „Američki zločini širom sveta” — zajedno sa već uobičajenim slikama Ujka Sema sa
đavolskim rogovima i Kipom slobode sa živom golubicom u svom stomaku — reformisti su
odbili da prisustvuju.
Sastanak na kome sam lišena svog položaja sudije odigrao se u jednoj velikoj prostoriji u
Okružnom sudu, poslednjih dana 1980. U stvari, bilo je to više otpuštanje nego sastanak jer mi
muškarci iz revolucionarne komisije nisu čak ponudili ni da sednem. Sedeli su za drvenim
stolom. Dvojica su bili sudije i dobro sam ih poznavala, a jedan od njih je pre samo godinu dana
bio moj podređeni. Tvrdoglavo sam nastavljala da stojim dok sam se rukama hvatala za naslon
stolice. Bila sam u šestom mesecu trudnoće i pitala sam se da li će biti makar toliko pristojni da
rne ponude da sednem. Jedan od njih je podigao list papira i grubo ga gurnuo prema meni preko
stola.
„Pojavi se u pravničkoj kancelariji kad završiš sa odmorom”, rekao je oštro. Pravnička
kancelarija je bila mesto na kome su radili službenici suda. „Pojavi se u pravničkoj kancelariji”
značilo je da sam degradirana u službenika, piskaralo, daktilografa.
 Niko drugi nije rekao ni reč. Pogledala sam u sudije koje sam poznavala između kojih je
sedeo predsednik komisije.
„Nije ni počela u pravničkoj kancelariji, a već hoće odmor”, rekao je predsednik komisije.
U tom trenutku znala sam da želi namerno da me isprovocira, pa sam prevukla rukom
preko izbočenog stomaka i rekla da je porođaj no odsustvo garantovano zakonom o radnim
odnosima.
A onda se dogodila nezamisliva stvar. Počeli su da govore o ženama sudijama kao da ja
nisam u sobi. „One su neorganizovane”, rekao je jedan. „Stalno im nešto smeta”, promrmljao je
drugi. „Da”, uzviknuo je treći, „toliko su nemotivisane, očigledno je da i ne žele da rade.”
Uvukla sam ramena, zaštitila stomak rukama i išetala iz sobe, ne znajući da li mogu da
govorim od besa.
Dan-danas, kad pomislim na taj sastanak ili pričam o njemu, ne mogu da se setim kako
sam stigla kući. Mora da sam pešačila jer kad sam se pojavila na vratima, bilo je očigledno da
sam usput pala, iako ja ne mogu toga da se setim. Ne sećam se da sam prošla prepune raskrsnice
ili da sam čula tandrkanje starih pajkana. Nisam čak ni vrata otvorila svojim ključem, već sam
pozvonila i čekala na pragu. Sestra me je tamo našla, bledu 1 bezizražajnu, zapanjena se
prizorom krvi koja mi je tekla niz nogu i poderotinom na pantalonama. Pogledala sam i videla
veliku crvenu masntcu na svom kolenu. Tek kad me je sestra zagrlila, počela sam da plačem.
U danima koji su sledili, nezamislivo je nastavilo da se događa sa zapanjujućom
pravilnošću. Ukoliko nisam pre ovo napomenula, verovatno ste već primetili da sam tvrdoglava.
Odbila sam da sedim kod kuće i dopustim da se rnoje prisustvo u Ministarstvu prosto istopi.
Pojavljivala bih se u pravničkoj kancelariji tačno u devet ujutru, u prostoriji u koju sam
sramotno „premeštena” Međutim, od prvog dana kad sam stigla, objavila sam da pošto sam
degradirana protiv svoje volje, odbijam da radim bilo šta u znak protesta. Šef pravničke
kancelarije me je znao odranije i razumeo je zašto odbijam svaki rad. Ostavio me je na miru.
Svakog dana odlazila bih u kancelariju i prosto bih sedela u svojoj sobi. Sati su se
pretvarah u dane, a dani u nedelje.
Jednog popodneva, grupa ljudi pojavila se u Ministarstvu i zauzela mesta ispred
Bani-Sadrijeve kancelarije, koji je tada već bio imenovan u državnog tužioca. Ljudi su pripadali
pokretu Anjoman eislami, jednom od mnogobrojnih islamskih društava koja su nicala posle
revolucije i trudila se da očuvaju njenu čistotu. Kad je Bani-Sadr konačno došao, oni su ga
sprečili da uđe u kancelariju. Vikali su i govorili mu da nije pravi islamski revolucionar. U
suštini, preneli su mu istu poruku koju je on meni preneo kad mi je rekao da pokrijem kosu iz
poštovanja prema ajatolahu Homeiniju.
Bani-Sadr se iskrao iz Ministarstva. Nešto kasnije, kada je njegov brat postao predsednik
Irana, pozvao me je da radim kao pravni savetnik u kancelariji predsednika. Bila je to
primamljiva ponuda, svakako mnogo bolja od neprestanog sedenja u pravničkoj kancelariji i
zurenja u zid. Međutim, odbila sam. Videla sam kako krhka mogu biti ta politička savezništva,
kako su svakim danom revolucionari svojevoljno preinačavali svoje standarde. Kako je neko ko
bi jednog dana učio druge o neophodnosti revolucionarnog duha mogao već sledećeg dana biti
izbačen iz kancelarije od još radikalnijih grupa. Nisam pogrešila. Čovek koji je prihvatio položaj
streljan je kad je predsednik Bani-Sadr oteran sa položaja.
Jednom prilikom, u nizu zaslepljujuće istih dana u pravničkoj kancelariji — pre nego što
sam poludela od dosade i okončala svoj štrajk — pročitala sam neverovatnu vest u Enghelab
eislami, dnevnim novinama s prilično jadnim imenom Islamska revolucija. Kad sam tek proletela
pogledom preko naslova i pročitala nacrt islamskog krivičnog zakona odštampanog ispod,
bila sam ubeđena da mi se sve to privida. „Kako je to moguće”, mislila sam.
 Primena islamskog krivičnog zakona, inspirisana islamskim zakonom, potpuni je previd
onoga kako društvo funkcioniše. To bi u potpunosti promenilo sam osnov vladavine, odnos
građana prema zakonu, principe prema kojima se društvo organizuje i društvene ugovore kojima
se društvo rukovodi. To bi bila promena od tako velikog značaja da bi morala da se podvrgne
javnoj raspravi i referendumu. „То nikako ne bi smelo”, mislila sam, „samo da se pojavi u
jutarnjoj štampi”. Pomerila sam šoljicu čaja ka kraju stola, pažljivo raširila novine i počela iznova
da čitam članak.
Mračni statuti protiv kojih ću se boriti čitavog života posmatrali su me nemo sa stranice:
vrednost života žene bila je upola manja od vrednosti života muškarca (na primer, ukoliko bi
automobil udario oboje na ulici, kompenzacija u novcu ženinoj porodici bila bi upola manja
nego muškarčevoj), žensko svedočenje na sudu vredelo je samo upola kao muškarčevo, žena je
morala da traži muževljevu dozvolu za razvod. Sastavljači krivičnog zakonika su, očigledno, kao
svoj izvor koristili zakonike iz sedmog veka. Ukratko, zakon je vratio časovnik za četrnaest
vekova, na početke širenja islama kad su kamenovanje žene zbog prevare i odsecanje ruke lopovu
smatrane odgovarajućim kaznama.
Osetila sam kako mi telo trne i kako sve u meni kuva od beskrajnog besa. Tupi bol javio
se u jednoj od mojih slepoočnica i u narednom satu prerastao je u iscrpljujući i neizdrživi pritisak.
Otišla sam kući sa svojom prvom migrenom i navukavši zavese, ležala sam na krevetu satima.
Džavad je bio na višemesečnoj obuci u Evropi. Barem nisam morala da kuvam, čak ni
da postavljam sto. U to vreme, obrazovanim Irancima postalo je jasno da se revolucija kreće u
pogrešnom, zlokobnom smeru. Ne samo da su osećanja s kojima smo izlazili na ulice nestala iz
mnogih revolucionarnih dešavanja koja su još trajala, već se pojavila i glad za nasiljem koja kao
da se pojačavala.
Kad je sunce zašlo i kakofonija večernjeg saobraćaja zamrla, kad se približilo devet uveče
i kad se Teheran smirio, izvukla sam se iz kreveta i napravila hladnu oblogu za svoje čelo.
Donela sam tanjir sa keksom u dnevnu sobu i uključila televizor na najtiše. Nisam baš mogla da
jedem, samo sam se igrala mrvicama po ivici tanjira. Ozbiljno lice ajatolaha Homeinija pojavilo
se na ekranu, a ja sam pojačala ton iako je buka bila gotovo nepodnošljiva. U svom govoru
karakterističnim monotonim glasom uz pomoć kojeg je zbacio kralja i promenio pravac iranske
istorije, rekao je da je svako ko se suprotstavlja zakonu protiv islama i da će biti kažnjen. Princip
je ustanovljen u tim ranim danima: kritika je uvek delo „neprijatelja”, a njihova lista stalno se
proširivala da bi uključila one koji su „protiv islama” i „kontrarevolucionari”. Linije u pesku koje
su određivale te nazive brisane su i iznova pisane svakog dana. Oni koji su se našli sa pogrešne
strane veoma često bi završili pred streljačkim vodom.
Nekoliko dana kasnije, grupa profesora prava sa Teheranskog univerziteta napisala je
protestno pismo u kome su istakli da je novi krivični zakon neprikladan za dvadeseti vek i da ne
bi trebalo da se primenjuje. Veoma brzo su izbačeni s posla; bili su suspendovani sve dok zbog
manjka nastavnog kadra koji je usledio nisu ponovo vraćeni na posao.
Pripremila sam se za sve moguće uticaje koje je islamski zakon mogao da ima na moj
život. Mislila sam na koje će sve načine on uticati na mene: sudnice u kojima više ne mogu da
predsedavam, Ministarstvo koje će se napuniti sveštenicima, religiozne knjige koje ćemo od sada
uzimati kao pravne izvore. Ali u svim svojim zabrinutim razmišljanjima nikada nisam mislila da
će me strah od novog pravnog poretka, ma koliko on katastrofičan bio, pratiti u moju dnevnu
sobu, u moj brak. Ipak, nije bilo svrhe to poricati. Otkako sam u novinama pročitala o novom
krivičnom zakonu, ponašala sam se drugačije prema Džavadu. Bilo je to kao da sam svoju kožu
navukla naopako. Kad bih osetila i najmanju napetost i najslabiju primedbu, odmah bih bila
spremna za rat ili, kako persijska izreka kaže, čuvala bih svoj rov. Nisam ništa mogla da učinim
protiv toga.
Kad smo se Džavad i ja venčali, spojili smo naša dva života kao slobodne individue.
Međutim, pod ovim zakonima, on je ostajao osoba, ali sam se ja pretvarala u vlasništvo.
Dozvoljavah su mu da se razvede od mene po sopstvenom nahođenju, da preuzme staranje o
našoj budućoj deci, da uzme još tri žene i da ih dovede u moju kuću. Iako sam racionalno znala
da u Džavadu ne drema takvo moguće čudovište, koje samo čeka da izbije na površinu, ukrade
našu decu i oženi se ponovo na brzinu, ipak sam bila pod pritiskom. Nekoliko nedelja pošto sam
se pretvorila u novu potištenu osobu uvek spremnu na samoodbranu, odlučila sam da Džavad i ja
treba da razgovaramo.
„Slušaj, ne mogu više da se nosim sa ovim”, rekla sam mu.
„Mi nemamo problema”, rekao je. Bio je u pravu. Pre svega ovoga, naši najveći
nesporazumi bili su u vezi s kućnim dužnostima.
„Znam”, odgovorila sam, „ali zakon nam je stvorio problem. Bili smo jednaki, a sad si ti
uzdignut iznad mene i ja to ne mogu da podnesem. Zaista, zaista ne mogu.”
„Šta hoćeš, dakle, da ja uradim”, pitao me podižući ruke uvis.
U trenutku mi je sinulo. Znala sam šta može da uradi. Mogli smo da potpišemo postbračni
ugovor koji bi mi dodelio pravo da se razvedem od njega, kao i prvobitno starateljstvo nad našom
budućom decom u slučaju odvojenog života.
Sledećeg jutra ustali smo oko osam, požurili s doručkom, koji se sastojao od svežeg hleba
i slatkog čaja, i odjurili smo do obližnjeg pisara. Kao i obično, ja sam vozila. Džavad nije voleo
da vozi po gradu, dok sam ja neizmerno uživala u tome da se probijam kroz otegnute teheranske
bulevare, prelazeći iz trake u traku i da svojim ponašanjem iza volana, kao i većina vozača na
putu, prosto iskazujem svoju iznerviranost životom u Iranu. „Trebalo ja da budeš taksista”,
Džavad mi je uvek govorio. Međutim, neobično je to što se parališem kad treba da vozim na
otvorenom drumu. Kad putujemo izvan Teherana, uvek vozi Džavad. Brzina me prestravljuje.
Ako vozim više od osamdeset kilometara na čas, meni se bukvalno zavrti u glavi.
Još dok sam se obučavala za sudiju, posećivala sam mrtvačnicu u sklopu prakse u
kancelariji javnog tužioca. Petnaest sveže izranjavanih tela ležalo je na hladnim čeličnim
stolovima čekajući autopsiju. To su bile žrtve saobraćajne nesreće u kojoj je autobus prekoračio
brzinu, izmakao kontroli i slupao se. Od tog dana ubrzavanje do brzine primerene autoputu za
mene nije dolazilo u obzir.
Kad smo stigli do pisara, on je samo zurio u Džavada kroz svoje naočare sa debelim
staklima kao da je moj muž poludeo. „Imate li ikakvu predstavu o tome šta radite, dobri moj
čoveče”, pitao je misleći možda da je Džavad nepismen jer se dao nagovoriti da potpiše takav
ugovor. „Zašto to radite?”
Neću nikada zaboraviti Džavadov odgovor:
„Moja odluka je neopoziva. Želim da sačuvam svoj život.”
Dok smo se vozili kući, pogledala sam u njegov profil na suvozačkom mestu i osetila
kako nepodnošljiva težina tog zakona prosto nestaje. Bili smo ponovo onakvi kakvi smo bili i na
početku — jednaki. Ali mali deo mene je i dalje bio veoma zabrinut. Konačno, nisam mogla sve
muškarce u Iranu da dovučem pred pisara, zar ne?
Godine 1980, 21. aprila, tačno pet godina pošto sam upoznala svog muža, rodila sam
ćerku Negar. Nastavila sam da „radim” u pravničkoj kancelariji sve do porođaja i nikada nisam ni
pomislila da će moja kćer postati — nema drugog načina da se to kaže — svetio u mom sve
tamnijem životu. Da budem iskrena, nisam baš volela decu pre nego što sam rodila svoju. Ostala
sam kod kuće dva meseca, posmatrala sam to tajanstveno ružičasto dete, brisala pljuvačku sa
njenih usta i tapkala je po leđima kroz frotir da bi podrignula. Bila sam opčinjena. I ne samo zbog
toga što je njen detinji svet, umimjuće uspavanke i ritualno pripremanje njenih flašica sa hranom
bio pravi odmor od ružne svakodnevnice, od smaknuća i proterivanja koji nisu prestajali.
Kad se ona rodile, nismo mogli da priuštimo dadilju. Kad je došlo vreme da se vratim na
posao, ujutru bih ostavila Nagar u kući svoje majke, a onda bih je pokupila na povratku s posla.

Negar, stara godinu dana.

Vratila sam se u Ministarstvo još prožetije strahom i maltretiranjem. Činilo se da svakog
dana revolucionari donose nov nepravedan i proizvoljan zakon i niko nije mogao ni reč da
prozbori u znak protesta, a da ne bude obeležen kao protivnik islama. Mene su moje bivše kolega
degradirale u tajnosti, „premeštajem” u drugo odeljenje, ali je ubrzo donet zakon po kome samo
muškarci mogu da budu sudije i prema kome su žene sudije morale da se prihvate
administrativnih poslova. U surovom birokratskom premeštanju premeštena sam na mesto
sekretara istog suda kojim sam nekada predsedavala kao sudija. Naravno, mnoge od nas žena
sudija nisu ćutale. Protestovale smo gde god smo mogle — u hodnicima, žalile smo se
našim prijateljima s vezama među revolucionarima, čak i novom ministru.
Ja sam pokušala da doprem do revolucionara s kojima sam bila bliska u poslednjim
danima šahove vladavine. Oni koji su nekada bili veoma širokih shvatanja, koji se prema meni
nisu odnosili kao prema Irancu niže vrste kada im je bila potrebna moja podrška u njihovoj
kampanji protiv režima, kada im je trebala pomoć da upadnu u kancelarije nesrećnih rojalista!
Tada sam bila saborac, mobarez, jednaka u borbi. Podsetila bih ih na sve to i nastavila bih
da pritiskam. „Zašto”, pitala bih uporno. „Samo mi recite zašto žena ne može da bude sudija? Ja
sam podržavala ovu revoluciju. Dugujete mi odgovor.”
,,U pravu si, naravno. Niko se ne spori s tobom. Samo budi strpljiva. Pobrinućemo se za
tvoja prava kasnije”, obećah su. „Pred nama su, međutim, sada mnogo hitniji problemi. Zar ne
vidiš?”
Videla sam. I vreme će potvrditi moje sumnje o revolucionarima. Prema redosledu onoga
što je važno ženska prava uvek dolaze na poslednje mesto. Prosto nikada nije pravo vreme da se
brane ženska prava. Dvadeset pet godina kasnije oni bi odbacivali moje tvrdnje istim odgovorom:
revoluciju treba spasti. Gospodo, pitam se, kad će, po vašem mišljenju, biti pravo vreme da
se pozabavimo ženskim pravima? U zagrobnom životu?
Ali u to vreme, zemlja je bila u opasnosti, pa su i ovi trapavi izgovori delovali ubedljivije.
Sadam Husein je 22. septembra 1980. izvršio invaziju na Iran, kao da sudbina već nije bila
dovoljno surova prema nama.
ČETVRTO POGLAVLJE

- Iran u ratu -

„Zar nisi čula vesti? Zar nisi čula? Brzo upali televizor”, rekla mi je prijateljica uzbuđeno
čim sam otvorila vrata, prolazeći pored mene i utrčavajući u dnevnu sobu. Nisam imala pojma o
čemu govori. Negar je bila centar dešavanja kod kuće, a prestala sam da slušam vesti kojima
nisam verovala. Rekla mi je: u dva po podne irački borbeni avioni napali su aerodrom Mehrabad i
druge ciljeve u Teheranu.
Stavila sam vodu za čaj i požurila da sednem ispred televizora. Nije bilo programa, samo
zloslutan bat doboša marša koji podiže uzbuđenost. Povremeno glas bi to prekinuo, pozivajući
gledaoce da prate program jer će im se uskoro obratiti ajatolah Homeini. Poslušali smo. „Iranski
narod”, objavio je, „braniče svoju domovinu.” Tako smo saznali da je rat počeo. Telefon je
zazvonio. „Zašto ne dođete”, predložila je moja majka. „Bolje je da smo zajedno kad je ovakva
noć.” Džavad i ja smo spakovali stvari da bismo prenoćili i odvezli se tamo. Ostali smo budni do
kasno u noć, bdeli smo uz televiziju i bundevino seme, suviše smo bili zabrinuti da bismo
zaspali. Nagnula sam se kroz prozor da udahnem svež vazduh i videla sam sveda u mnogim
kućama u komšiluku.
Kasno te večeri postalo je jasno da je Sadam Husein započeo potpunu invaziju. Prvo,
Bagdad je poslao borbene avione da napadnu iranske vazduhoplovne baze u Teheranu, kao i
osam drugih gradova. Sadam je inspiraciju preuzeo iz arapsko-izraelskog rata 1967, pokušavajući
da onesposobi iransko vazduhoplovstvo pre nego što avioni polete. Međutim, mlažnjaci su bili u
posebno utvrđenim hangarima i u roku od nekoliko sati iranski F-4 fantomi zarulali su se na
posebnim pistama i poleteli da napadnu iračke mete.
Dok su irački avioni sejali rakete po iranskim vazduhoplovnim bazama, šest iračkih
divizija prešlo je na iransku teritoriju na tri različita fronta, napredujući više od 800 kilometara
unutar iranskih granica. Severni front je prolazio pored granične postaje Kazr-e-širin, u
planinskoj severozapadnoj oblasti zemlje, dok se centralni front protezao preko pustinjske
zaravni u podnožju planina Zagros. Međutim, iračka armija je svoju najjaču silu rezervisala za
jug, gde su se nalazila naftna polja koja je Sadam žudeo da pripoji Iraku da bi hranio svoj
fašistički batistički režim. Oklopne divizije prešle su reku Arvand i uputile se prema strateškim
tačkama i vojnim bazama čija bi brza okupacija odsekla iranska pojačanja. Dok je zemlja
podnosila napad, većina šahovih visokih oficira, onih koji su bili obučeni da lete na sjajnim
borbenim mlažnjacima koje je šah kupio od Sjedinjenih Država, trunula je u zatvoru. Nakon
nekoliko dana, kad su komandanti na terenu počeli da mole za podršku iz vazduha, prestalo je da
bude važno da li su piloti i dalje u svojim srcima odani šahu. Predsednik Bani-Sadr pozvao je
pilote na dužnost. Prebačent iz zatvorskih ćelija u kabine svojih lovačkih aviona, oni su brzo
usporih iračko napredovanje.
Tokom prvih nedelja rata, normalan život se u potpunosti zaustavio. Vladine kancelarije i
privatna preduzeća zatvarala su se ranije da bi ljudi mogli da stignu kući i da se sklone. Restorani
i bioskopi su zatvarani, a kad bi pao mrak, široke teheranske ulice zjapile su tihe i prazne. Pošto
niko nije znao kad će irački avioni doleteti i baciti bombe na grad, ljudi su prestali da
izlaze napolje. Većina je počela da nosi male radio-prijemnike kako ne bi propustili vazdušne
uzbune kad bi se usudili da izađu da kupe namirnice. Uskoro su radnje ostale bez osnovne robe
kao što je šećer, brašno i deterdžent, a vlada je započela sistem štednje. Redovi su krivudali po
naseljima i ponekad bi bio potreban čitav dan da bi se kupio samo džak brašna. Cene su bile
paprene i roba je na slobodnom tržištu bila neizmerno skupa. Moja majka bi povremeno pozvala
ujutru da vidi šta mi treba u kući. Ja sam i dalje išla na posao i zahvaljujući radu u kancelariji i
Negar nisam imala vremena da čekam u tim dugim redovima.
Postepeno, redovi i nestašice su postali uobičajeni i potpuno smo zaboravili dane kad
bismo samo sišli do bagalija, prodavnice na ćošku, i kupili sve što nam je potrebno za pet
minuta. Restorani su postepeno ponovo počeli da se otvaraju i uveče i priređivanje rođendanskih
zabava prestalo je da deluje neumesno. Stariji parovi ponovo su počeli s popodnevnim
šetnjama. Navikli smo se da smo u ratu, kao što smo se navikli na haos i nesigurnost u revoluciji.
„Kako je zapanjujuć, a opet tragičan ljudski nagon za preživljavanjem”, mislila sam.
Rat je uspešno zaustavio narodno nezadovoljstvo revolucijom. Nepodnošljiva politička
represija rane revolucije ni u kom slučaju nije prestala. I dalje smo čitali jutarnje novine u kojima
su bile duge liste pogubljenih, svi su pripadah starom režimu ili takozvanim
kontrarevolucionarima i svi su bili ili streljani ili obešeni. Prevrtala bih strane na kojima
su ponekad bile užasne fotografije vešala i leševa i pretrnula bih od užasa pomislivši na tajna
suđenja koja su prethodila pogubljenjima. Međutim, nije bilo prostora, čak ni na marginama, da
iskažemo svoj bes. Štaviše, i međusobno na našim dovreima — redovnim susretima na kojima su
se okupljali istomišljenici i raspravljali o književnosti, o vestima ili ma kojoj temi koja bi im pala
na pamet — uzdržavali smo se da iskažemo svoj očaj zbog krvoprolića.
Pokušavala sam da budem duhovita, iako je sav naš humor posle revolucije bio crn.
Jednog dana podigla sam novine za vreme dovrea i izvukla digitron. „Prema broju ljudi koje
pogubljuju svakog meseca”, izjavila sam, „ako tim brojem podelimo celokupno stanovništvo
Irana, račun nam kaže da ćemo tačno za sedam godina, deset meseci i dvadeset i šest dana i mi
doći na red.’Toliko su brzo crne liste objavljivane. To je postala naša interna šala i većinu
sastanaka otvarali smo odbrojavanjem: „Još toliko i toliko nam je dana ostalo!” Kako ovo
žalosno zvuči gledano iz današnje perspektive. Međutim, koja je bila druga mogućnost? Da smo
priznali sebi da je revolucija izdana, svakako bismo izgubili rat. Morah smo da podržavamo
vladu, mislili smo, jer je to bila jedina koju smo imah, a bili smo umešani u rat s
brutalnim tiraninom. Nije revolucija ajatolaha Homeinija ujedinila Irance, već je rat, na silu,
nametnuo prinudno slaganje.
Sadam Husein, koljač i despot, započeo je rat protiv Irana, u nameri da ponovo prepravi
granice i da preotme južne delove zemlje bogate naftom, i nazvao ga je Kadizija. Pominjući
Kadiziju, arapsko-muslimansko osvajanje onoga što se tada nazivalo Persija, Sadam je pokušao
da u mitsko ruho modernog rata Arapa protiv Adžama, zaogrne svoj rat za teritoriju i
naftu. (Adžam je arapska reč za stranca, posebno za Persijanca.) Ajatolah Homeini je sa svoje
strane otvoreno govorio o svojoj rešenosti da raširi svoju šiitsku revoluciju po čitavom regionu.
Njegovi revolucionari tvrdih su da islam nema granica i da je nacionalizam, u poređenju s verom,
jeftin svetovni stav. Od Libana do Iraka videli su plodno tle za šiitski islamski ustanak koji bi
obrisao veštačke granice koje su uspostavili britanski kolonisti pre nego što su napustili teritoriju.
Ajatolah je sukob nazivao džang etamili, nametnuti rat i predstavljao ga je kao drevnu šiitsku
borbu protiv despotizma, nazivajući Sadama Jazidom, zlikovcem iz šiitske istorije, koji je ubio
imama Hoseina, sveca šiitoizma, u bici kod Karbale.
Ne računajući dva svetska rata, naš vek još nije videlo tako krvav rat. Iransko-irački rat
bio je poslednji dvadesetovekovni rat iscrpljivanja, gde su se dve suverene države sukobile, ne
koristeći u potpunosti prednost savremenog oružja i slale su čitave generacije svojih mladića
pešaka u bitku. Sadam je imao prednost u tome što mu je bio obezbeđen pristup oružju sa Zapada
pa je kupovao hemijske reagense od zapadnoevropskih proizvođača i velike količine oružja od
Sjedinjenih Država. Iran je, s druge strane, najmnogoljudnija nacija u regionu. On je imao na
pretek ljudskih života.
Istorije Iranske revolucije i rata nepovratno su izmešane. Jedno je sledilo drugo tako brzo
da je revolucija skovala svoju ideologiju i simbolizam u toku rata. Da bi inspirisao legije mladića
da se dobrovoljno jave na front gde ih je čekala prečica za raj, javio se kult mučeništva koji je
veličao ljudsku žrtvu u ime islama. Svake noći na televiziji je prikazivan snimak mladih regruta
koji su nosili crvene marame i vlastite rajske ključeve oko vrata kako se ukrcavaju u autobuse za
iračko bojno polje. Mnogi jedva da su bili tinejdžeri i nosili su male Kur’ane zajedno s portretom
ajatolaha Homeinija i imama Alija, prvog šiitskog imama. Neki su nosili i grobne pokrove. Iračka
vojska je postavila mine duž većeg dela svoje granice, a iranska komanda je koristila
mlade regrute kao čistače za mine i slala čitave odrede preko polja da bi očistili bojno polje za
vojnike koji su bili iza njih.
Odbrana domovine postala je defa emokadas, sveta odbrana. Operacije na bojnom polju
nosile su imena poput Alaho akbar i Imam Mahdi. Logori su dobili imena Karhala i Kods.
Revolucionarna garda nam je rekla da nisu od Zapada mogli da kupe ni puške niti bodljikavu
žicu. Ajatolah Homeini rekao je da je bog vrhovni komandant.
Sveže ranjeni nasilnom revolucijom, stavili smo na stranu naše žalopojke i izdaje. Slike
koje su nam marširale preko televizijskih ekrana svake noći zapalile su naš nacionalizam. Moje
srce je pucalo za našim mladićima koji su se upućivah na Sadamova polja smrti noseći svoje
jadno oružje koje se nije moglo meriti sa onim koje su nosili diktatorovi vojnici, a koje kao da je
sad pristiglo iz zapadnih vojnih butika. Svi smo mislili da se mladi vojnici bore tako dobro da nas
brane savršeno.
Kako da opišem postepeno uvlačenje mučeništva u naše živote? Kako da prenesem spori
proces kojim je sve —javni prostor, rituali, izveštaji, novine, televizija — pretvoreno u pozorište
smrti, žalosti i tuge? U to vreme to se nije činilo tuđim i preteranim, to uzvišeno oduševljenje za
mučeništvo i za estetiku smrti.
Nastavila sam svoj rad u Ministarstvu, ali mi je bila dodeljena nova služba kao
„specijalisti” u Kancelariji za maloletnike i ometene u razvoju, koja je bilo deo Kancelarije
javnog tužioca u Teheranu. Mi smo dodeljivali staratelje ometenim u razvoju i deci bez očeva ili
deda po ocu. Majke su svakodnevno dolazile u moju kancelariju da se raspituju o
pravnom starateljstvu nad svojom decom. Početkom dana, kancelarija je odjekivala od dečijeg
plača i vrištanja koje je sredinom dana zamenjivala potpuna tišina.
Moja nova kancelarija nalazila se preko puta dvorišta u Ministarstvu gde su održavane
masovne sahrane za poginule u ratu. Niko od mojih rođaka nije otišao na front, ali sam doživela
stotinu bolnih sahrana samo zbog mesta na kome mi se nalazila kancelarija. Živo se sećam prve.
Počela je emitovanjem uzvišene intonacije ritualnog oplakivanja sa zvučnika. Otprilike
dvadeset kovčega, obmotanih iranskim zastavama, doneto je u dvorište i njima je prišla
ožalošćena rodbina. Vojnici su bili tako mladi da su mnogi od njihovih baba i deda bili prisutni
trudeći se da održe korak sa ostalima. Onda se iz zvučnika začuo posmrtni marš i procesija bi
pošla. Sakrila sam lice, okrenula ga ka zidu kako bi suze mogle nesmetano da teku, a da ih ne
vidi moja sekretarica. Nisam želela da ona misli da sam slaba, da plačem na sahranama stranaca.
Ova užasna scena postala je skoro svakodnevni događaj. Naposletku, nisam mogla više da
podnesem i zatvorila sam prozore da bi staklo makar malo prigušilo prodorne uzdahe. Znojila
sam se čitavog leta jer mi je bilo lakše da podnosim toplotu pod velom i islamskom uniformom
nego da slušam plač koji je dopirao iz dvorišta.
Godine 1982, 30. aprila, nekoliko sati pre nego što se tamna vrela noć razdanila, oko
četrdeset hiljada mladića naoružanih snažnom verom i zarđalim kalašnjikovima prešlo je reku
Arvand i uputilo se preko minskih polja. Tokom noći ogoljena stabla palmi bez krošnji i pocrnela
spaljena prašina davali su pejzažu gotovo vanzemaljsku auru. Osvajanje Horamšara, strateške
luke na južnom delu vodene granice između Irana i Iraka, bio je udarac za iransku odbranu, jedini
veći iranski grad koji je pao u ruke Sadamu. Te noći, iranski komandanti šapnuli su Ali ibn Abi
Taleb (lozinku operacije Beit olmokadas) povevši svoje ljude u odsudnu bitku protiv dva do
zuba naoružana iračka bataljona, odlučni da povrate grad.
U prvoj i drugoj fazi operacije, iranski vojnici su se u naletima probili do predgrađa pod
teškom vatrom iz vazduha i oslobodili su milje i milje puta. U trećem udaru (šifra Muhamed božji
glasnik) sagradili su most preko reke i opkolili glavni put oko grada za poslednji napad. U grad
su pobednički umarširali 24. maja i zarobili dvanaest hiljada iračkih zarobljenika. Toliko je krvi
proliveno u Horamšaru da ga je ajatolah Homeini preimenovao u Huninšar, grad krvi. Kad su
njegovi vojnici potvrdili pobedu, on je rekao: „Bog je oslobodio Horamšar.”
Pratili smo ove događaje bez daha i radovali se. „Horamšar je oslobođen! Rat konačno
može da se završi.” Dok Revolucionarna garda nije zauzela grad, svi smo bili složni u tome da
Iran treba da nastavi borbu, iako je do tada najmanje sto hiljada naših mladih vojnika poginulo.
Međutim, bitka za
Horamšar bila je politički i vojni preokret. Ponovo smo osvojili svoju teritoriju, a
Sadamove bolje naoružane trupe videle su da ne mogu da se nose s ratnom komandom koja je
voljna da ih napadne mnoštvom ljudi. Pretpostavili smo s velikim olakšanjem da će se rat
završiti.
Zaista, sledećeg meseca Sadam je ponudio primirje. Ipak, u to vreme radikalne grupe još
nisu učvrstile revoluciju i Teheran je bio bojno polje između Mudžahedinske halg organizacije
(MHO) i režima ajatolaha Homeinija koji se tek formirao. MHO se pojavio šezdesetih ugledajući
se na gerilske pokrete na Kubi i u južnoj Americi. Njegove vođe su u Iranu videle isto
polufeudalno društvo koje je bilo spremno za klasni ustanak, ali su se bojali da bi ogroman
potencijal koji su prepoznavali u mladim Irancima bio izgubljen ukoliko bi svoju borbu usmerili
ka svetovnim komunističkim ili socijalističkim ciljevima. Novonastale političke frakcije već tada
su počele da se razlikuju na teorijskoj osnovi i, prema viđenju MHO, nematerijalnim razlikama.
U kontekstu Irana, verovali su, predstavljati sebe kao maoistu naspram lenjiniste, ili kao
marksistu naspram trockiste bila bi jednostavna intelektualna neodgovornost koja bi mlade ljude
usmerila na njihove pojedinačne unutrašnje sukobe umesto na njihov cilj: zbacivanje
dinastije Pahlavi s vlasti kroz oružanu bitku.
Da bi se suprotstavili takvoj fragmentaciji, lideri MHO izmislili su socijalističko,
militantno čitanje islama koje je posebno dobro odjekivalo u ušima obrazovane srednje klase koja
je bila dovoljno kultivisana da religiju tumači umereno, ali i duboko uronjena u iransku tradiciju
da bi mogla da se odazove na taj široko upućen poziv. Kasnih šezdesetih i ranih
sedamdesetih shvatanja MHO najbolje su formulisana u delu vodećeg intelektualca tog doba
Alija Šarijatija, sociologa obrazovanog na Sorboni. Bilo je to vreme kad su sociolozi istovremeno
mogli biti i intelektualni heroji i agresivno militantni, a Šarijati, kojeg su milioni obožavali, bio je
i jedno i drugo. Premda nepoznat na Zapadu, teško je prenaglasiti njegovu ulogu u
laganoj radikalizaciji iranske mladeži tog doba. Šarijati je preinačio dotadašnji imperativ
šiitoizma — unutrašnju borbu mučenika u svojoj bici protiv nepravde — da bi umesto poraza
naglasio otpor. Njegova predavanja maestralno su podbunila nelagodu Iranaca protiv šahovog
preslobodnog uvođenja zapadnjaštva i pretvorila u moderne heroje sedmovekovne likove iz
šiitske prošlosti, kao što su imam Ali i Fatima, ćerka proroka Muhameda.
Uvek pun utopijskih ideja, Šarijati je obećavao Irancima da će islam rešiti njihove
svakidašnje probleme ukoliko se ponovo upoznaju sa „pravom” tradicijom (a ne da se slepo drže
njenog nenasilnog nasleđa), ukoliko, prema njegovim rečima, „oni postanu ponovo oni”, izlaz iz
njihovih sadašnjih problema će se sam otkriti. Islamska utopija učinila je iransko društvo plodnim
tlom za pojavu MHO i teško je objasniti društveno angažovanje grupe bez pominjanja Šarijatija,
čije je ime svima godinama bilo na usnama, kad je samo mali broj Iranaca znao ili mislio o
ajatolahu Homeiniju. Sarijati je bio taj koji je inspirisao mnoge Irance da podržavaju militantni
islam umesto svetovne levice i zastava MHO uvek se vijorila zajedno sa zastavama drugih
grupacija na čelu velikih marševa. Iako veliki deo istorije revolucije tek treba ispisati, neki veruju
da je MHO bila grupacija koja je ubrzala njenu pobedu.
Međutim, kad je ajatolah Homeini preuzeo vlast 1979, njegova revolucionarna vlada
držala je MHO po strani, a 1981. grupa je ponovo počela svoju oružanu borbu protiv novog
poretka. Ustanak u Teheranu i širom zemlje brutalno je ugušen i vlada je preuzela sve da u
potpunosti zbriše MHO. Vođe MHO prešle su u ilegalu ili ti egzil i svako na koga bi se
posumnjalo da je simpatizer, bio bi uhapšen. Iako je broj saveznika i simpatizera MHO opadao s
godinama, grupa je ipak uspela da određenom učestalošću neko vreme vrši atentate na zvaničnike
vlasti i da baca bombe na vladine zgrade u Teheranu.
Ti napadi držali su Teheran u stanju napetosti i poluanarhije. Oni radikalniji na
ajatolahovom dvoru ubedili su ga da bi trebalo da nastavimo dalje, sve do Bagdada i da srušimo
Sadama. Ubeđivali su ga da će Iran, tek ako osvoji drevnu Mesopotamiju, zemlju između dvaju
reka, postati regionalna sila. Očigledno to je bilo van pameti. Iran to nikada ne bi mogao da
izvede niti bi svet — makar Sadamove pristalice na Zapadu — to dopustio. Ipak, mi smo krenuli
na Mesopotamiju, a Horamšar je, umesto što je postao bitka koja je okončala naše patnje, postao
muza za ljubavnu vezu Islamske Republike s ratom.
Za to vreme u Teheranu, ja sam sagla glavu i pregledala knjige na našoj polici vadeći iz
nje one s politički nepodobnim naslovima i ubacivala ih u kartonsku kutiju. Odvukla sam kutiju u
stražnje dvorište. Negar me je začuđeno posmatrala kroz klizna staklena vrata kako pravim male
piramide po obodu dvorišta, a onda ih palim. Gomila Marksa. Gomila Lenjina. Ponekad sam se
pitala da li će se sećati ovih čudnih vremena kad su odrasli redovno u kuhinji upotrebljavah reči
tipa „smaknuće” i „hapšenje”, kad je njena majka pognuta u dvorištu pravila lomače od knjiga.
Počela sam da čuvam odsečke iz novina da bih joj ih predala kasnije kad bude dovoljno odrasla
da zahteva objašnjenje, a moje sećanje, nadajmo se, iščili.Tanak stubić dima dizao se sa svake
gomile, kao da sam izvodila neki ezoterični ritual. Kad je poslednja knjiga postala samo mala
gomila pepela, prah je prekrio žbunje i ljiljane u bašti, a poneka nedogorela stranica Ietela je na
vetru kao papirnato lišće.
Ranije te nedelje, novine su počele da objavljuju vesti o streljanjima onih na koje se
sumnjalo da podržavaju levičarske grupe koje su nazvane kontrarevolucionarnim. Otkad je šah
pobegao, a ajatolah Homeini se vratio, mnogobrojne političke struje su se delile i metastazirale, a
onda bi se borile jedna protiv druge oko pravca u kome revolucija treba da ide. Da bi ojačao svoj
nadzor, krug oko ajatolaha počeo je da proganja članove i osumnjičene simpatizere onih grupa
koje su želeli da odstrane. Svaka struja objavljivala je svoje časopise i knjige, uvek iznova
iznoseći sopstveno određenje revolucije i mnogi Iranci su kupovali sve to, stvarajući tako male
biblioteke političkih tekstova koji su sadržali drugačija viđenja revolucije. Međutim, kad su
počele čistke, smatralo se zločinom ako te uhvate da poseduješ knjige one grupe koja je na meti;
to se smatralo suprotstavljanjem režimu. Vlasnici takvih knjiga, čak i njihove porodice, mogli su
biti osuđeni na godine zatvora.
Bilo je to vreme napetosti i niko se nije prijatno osećao u sopstvenoj koži. Džavad je
pozvao svog najmlađeg brata Fuada da dođe i da bude s nama neko vreme. Fuad je bio slatki
sedamnaestogodišnjak očaran revolucionarnim idealizmom. Kao i mnoge mlade ljude tada,
privukao ga je pokret Mudžahedin halg i on je bio zadivljen njihovim insistiranjem
da revolucionarnu viziju slobode i nezavisnosti tek treba dostići i počeo je da prodaje publikacije
MHO u školi. Tih dana mlade ljude je lako privlačila ideologija. „Kakav si liberal” bila je
najveća uvreda tih dana. Ako ste bili liberal, to je značilo da ste umorni od ideologije, da ste ili
lenji i mrzi vas da imate uverenja ili ste kukavica i odbijate da se zauzmete za njih.
Režim i MHO sukobljavali su se svakodnevno i bilo je čestih izmena vodstva unutar
grupe koja se naposletku toliko proširila da je uključivala i tako mlade simpatizere kao što je bio
Fuad. Uplašen da ga prate i da može svoje ostarele roditelje da izloži neprijatnosti, on je počeo da
provodi noći u našoj kući. Bio je Ramazan, sveti mesec posta, i on bi se svake večeri pojavljivao
kod nas i odmah bi zaspao u našoj gostinskoj sobi. Jedne od prvih noći kad je prespavao, nežno
sam ga probudila pred zoru. Spremila sam mu malu užinu od lavaša i urmi, jednostavan obrok
pre svitanja koji oni koji poste tradicionalno jedu da bi mogli da preguraju dan do iftara,
večernjeg prekida posta. Fuad je umorno trepnuo očima kroz svoje duge trepavice i odmahnuo
glavom. „Uzmi samo koji zalogaj”, rekla sam, „trebaće ti snage.” „Ne”, šapnuo je u polusnu,
„želim da se osetim gladnim kao što se osećaju siromasi.” Ugasila sam svetio, navulda ćebe
preko njegovih vitkih, još nedoraslih ramena i pustila ga da spava.
Jednog popodneva Fuad je upao u našu kuću i pitao može li da pozajmi moju staru pisaću
mašinu. Nije rekao za šta mu treba, a ja se nisam setila da ga pitam. Na koncu, bila je to samo
pisaća mašina. Kad se Džavad vratio kući te noći i primetio da nema pisaće mašine, poludeo je od
besa. „Na šta si mislila”, napao me je. „Znaš da nam je nikada neće vratiti.” Džavad je bi skloniji
strahu od mene. Nije zapravo to ni rekao — tih dana, još uvek smo se trudili da sakrijemo svoju
preplašenost — ali brinuo se gde bi te mašina mogla da završi i da li se može otkriti da pripada
nama. „Ра on je tvoj brat”, rekla sam. „Nisam ni mogla da ga odbijem. Osim toga, ja je svakako
ne koristim.”
Džavad je naravno bio u pravu. Pisaća mašina nikada nam nije vraćena. Međutim, Džavad
i ja našli smo još povoda za svađu u vezi s Fuadom, koji je zaluđen svojim utopijskim vizijama
čistije, pravednije Islamske revolucije često ostavljao stvari razbacane po stanu. Jednog jutra dok
sam pakovala torbu za posao primetila sam jednu MHO knjigu o imamu Hoseinu na našoj polici.
Počela sam da je prelistavam. Kao primerak literature jedne organizacije koja će kasnije postati
kult bila je prilično interesantna. Te noći Fuad i ja smo u kuhinji raspravljali o knjizi kad se
Džavad vratio kući. Podigao je knjigu i shvatio je da pripada MHO.
„Zar ne misliš Fuad jane ”, upitao je oštro, „da je to neodgovorno s tvoje strane da ostaviš
ovo na polici? Zašto sije ostavio ovde?”
„Ali već sam spalila sve politički nepodobne knjige”, prekinula sam ga. „Та jedna nije
toliko značajna.” Osećala sam da treba da zaštidm Fuada, tog mladića koji je svoje prijatelje
nazivao braćom i koji nije bio toliko ošamućen i očajan zbog pravca kojim je revolucija pošla da
bije zaboravio i povukao se u sebe poput nas.
„Molim vas”, Fuad je podigao ruku, kao da želi da me spreči da ga branim. „Džavad je u
pravu — ne bi trebalo da imamo tu knjigu u kući. Međutim”, obećao je sjajnih, odlučnih očiju,
„za dva meseca o ovoj knjizi će se govoriti na televiziji. Videćete.” MHO, kao i sve političke
grupe koje se bore da privuku pristalice, ubeđivao je svoje sledbenike da će režim brzo pasti.
Sledećeg dana, Fuad je kao i obično išao ka univerzitetu. Njegov prazan stomak je
zavijao, prolazio je pored tezgi s hranom i začinima s kojih su se širih mirisi žutog sočiva,
sušenih limunova i očišćenog badema. Možda zbog buke autobusa i udaraca alata sa obližnjih
gradilišta nije čuo korake koji su ga pratili izbliza. „Fuade!” Okrenuo se kad ga je neko pozvao i
pre nego što je shvatio šta se dešava, njegove ruke su čvrsto vezane na leđima i on je ubačen u
auto koji je čekao.
Tri noći nismo čuli ništa o njemu. Pokušala sam da verujem da se skriva negde sa svojim
prijateljima iz MHO, da u nekoj rupi pije čaj i razmišlja o spašavanju revolucije. Četvrtog dana,
njegovu majku su obavestili da je uhapšen. Izbezumljena, počela je da zove sve koji su joj pali na
pamet i naposletku je uspela da stupi u kontakt s premijerom. „Ја mogu samo da posredujem”,
rekao joj je, „ukoliko vaš sin preispita svoje stavove i sarađuje sa režimom.”
Objasnite to tinejdžeru kojeg je ponela euforija revolucije i koji je ubeđen u svoju
nevinost. A bio je nevin. Staje uradio? Sa sedamnaest godina, za zločin prodavanja novina, Fuad
je osuđen na dvadeset godina zatvora. Dok je bio u zatvoru, Fuad je odbio da sarađuje sa
zatvorskim vlastima. U kontekstu zatvora, tupa reč „saradnja” obično znači saopštavanje
imena prijatelja (koji onda mogu biti dovedeni u sličnu sobu za isleđivanje da onda oni imenuju
svoje prijatelje), moljenje za oproštaj, odricanje od svake političke delatnosti, predavanje volje
bogu. U zatvoru, saradnja se ne zahteva, ona se podrazumeva. Jednom su ga prebili tako da su mu
slomih vilicu. Potom su pozvali njegovu majku i zahtevali novac da bije popravili. Sledećeg puta
su mu slomih ruku. Ponovo je usledio poziv. Rekli su da Fuadova ruka visi s njegovog ramena.
„Ako želite da je lečimo, pošaljite novac.”
Džavadov otac je poginuo u saobraćajnoj nesreći kasnije te godine i porodica je zahtevala
da Fuada puste iz zatvora da prisustvuje pogrebu. Njihov stric je potpisao dokumenta u zatvoru,
garantujući njegov povratak i Fuad je dobio jednu noć odsustva. Kad se pojavio u kući sa svojim
stricem, isprva ga nisam prepoznala. Je li to bio Fuad? Taj bledi, pognuti momak sa uplašenim
pogledom? Do dana današnjeg žalim što su prve reći koje sam mu uputila bile: „Fuade, danas
budi muško.” Mislila sam da mora da bude snažan zbog svoje gotovo obeznanjene majke i da
suspregne sopstvenu tugu za ocem. Međutim, on me je shvatio pogrešno. Mislio je da ga
prekorevam što nije dovoljno čvrst u zatvoru za vreme isleđivanja.
„Ја jesam pravi muškarac, a to sam i dokazao”, rekao je glasno i svi su se okrenuli prema
nama. Rođaci su primetili da je stigao i lagano su ga opkolili. Posle nekih pola sata rekao je da
želi da pobegne iz zatvora. Sve glave oko njega odmahnule su odrično, kao da su lutke: „Ne!
Kakva užasna ideja... Šta će biti sa tvojim stricem koji je garantovao za tebe... Uhvatiće te, a šta
onda?”
Najezda neslaganja.
Pozvala sam Džavada s druge strane sobe i šapnula mu uzbuđeno: „Zašto da ne? Zašto svi
vi ne dozvolite dečku da pobegne?”
„Ako pobegne, verovatno će otići pravo u MHO”, Džavad je rekao. „А onda će sigurno
biti ubijen. Znam, i sam se užasavam pomisli da se vraća. Ali je tamo makar živ.” Kad je Fuad
video da se rođaci neće predomisliti, ućutao se i odbio je da prozbori bilo šta do kraja večeri.
Nakon večere, kad je morao da ide u toalet, jedna rođak ga je pratio do vrata i naredio mu da ih
ostavi otključana. Bojali su se da bi mogao pobeći kroz prozor. Na kraju, ušao je u auto sa
stricem, gledajući pravo ispred sebe i dopustio je da ga odvezu nazad u zatvor.
 PETO POGLAVLJE

- Rat gradova -

Već Dve Godine je prošlo otkako je režim uveo veo kao obavezu za žene, ali ja sam ga i
dalje zaboravljala. Obično bih, u poslednjih nekoliko sekundi pre nego što bih napustila stan,
pregledala na brzaka dnevnu sobu, osećajući da mi nešto nedostaje. Ključevi? Lista za kupovinu?
Jednom sam otišla čitavu ulicu dalje i primetila da svi — od našeg ostarelog komšije koji hoda sa
štapom do dece koja se igraju na toboganu — gledaju u mene. Nije mi padalo na pamet zašto,
posebno zbog toga što ja imam lak korak i tog dana sam se osećala opuštenije nego inače.
„Напит Ebadi”, jedan komšija je naposletku prozborio, „zaboravili ste vaš hedžab!” Potrčala
sam do kuće i vezala jedan pamučni šal oko svoje glave.
„Pomisli samo”, rekla sam jednoj prijateljici preko telefona te večeri, „da me je policajac
video, mogao me je uhapsiti.!
„Nije to ništa”, rekla je. „Prošle nedelje, sela sam u auto, a da nisam stavila svoj. Već sam
se uključila u saobraćaj i stala sam na raskrsnici, kad sam primetila da me svi koji prelaze ulicu
gledaju s čuđenjem. Šta sam mogla? Već sam bila u autu. Podigla sam suknju i njome prekrila
kosu.”
Na kraju, obesila sam veo na čiviluk u hodniku da ga ne bih zaboravljala.
Tih dana, kao i danas, mnoge iranske žene išle bi gologlave kad bi mogle da biraju.
Međutim, ratne godine su nam nametale da izdržimo, a ne da mislimo. Bes žena prema
nametnutom bedžabu (simbolu njihovog šireg nedostatka prava) još se nije pomerio ka žiži
njihove svesti. Slično tome, političko nezadovoljstvo novim režimom — njegova cenzura,
njegovo nemilosrdno ubijanje protivnika, njegova radikalna odluka da nastavi rat — još uvek je
bilo samo gunđanje iza zatvorenih vrata, a ne dominantno raspoloženje javnosti.
Godine 1983. rodila se naša druga kćer Nardžes. Džavad i ja smo se dogovorili da će on
izabrati ime ukoliko bude dečak, ali da ću ja birati ako bude devojčica. Dala sam joj ime po cvetu
koji cveta u zimu — nardžesu. Kad sam otišla da se porodim, moja majka je odvela Negar, koja
je tada imala tri godine, svojoj kući i obećala joj da ćemo joj dovesti drugaricu za igru kad se
vratimo. Proverila sam u nekoliko knjiga o dečjoj psihologiji kako najbolje upoznati malo dete s
novorođenom bebom. Kupila sam Negar novu odeću, igračke, čokolade, sve ono što najviše voli i
rekla joj da joj to poklanja njena sestra. Pobrinula sam se da položim Nardžes u njen krevetac
onog trenutka kad je dadilja dovela Negar od moje majke. Džavad je zauzeo pozu kraj vrata i
čekao da fotografiše Negar kad mi se zaleti u naručje. Nije mogla da podnese da budemo
razdvojene i ovo je bio naš najduži rastanak u trajanju od dva dana.
Otvorila sam vrata široko se osmehujući. Džavad je promenio položaj držeći fotoaparat.
Negar je projurila pored mene, a da me nije ni pogledala. Prekrstivši ručice na grudima,
umarširala je u dnevnu sobu i sela bez reći na kauč. Nisam bila pripremljena na to kako me bes
moje trogodišnje devojčice može pogoditi — bila sam van sebe od krivice što sam dozvolila da
pati.
 Ova fotografija s kćerima izvađena je iz našeg zajedničkog pasoša.
Rivalstvo između dve sestre i njihovi detinjasti nestašluci unosili su svetlost u moj život
nakon što se moj depresivni posao završio, a neraspoloženje zbog toga što ne radim otpočelo.
Godinu dana nakon što je Nardžes rođena, stekla sam pravo na penziju u Ministarstvu.
Državni službenici mogu da se penzionišu posle petnaest godina službe i da primaju penziju.
Tačno dan posle moje petnaeste godišnjice, podnela sam zahtev za penziju, koji je naravno
Ministarstvo odmah prihvatilo jer im je bilo vrlo drago da se reše velike smetnje — zaposlene
žene.
Godina u kojoj sam se penzionisala bila je tačka preokreta za mene, kao i za moje
prijateljice s fakulteta koje su počele da rade otprilike u isto vreme kad i ja. Dovoljno vremena je
prošlo da bi bilo jasno da se sistem neće suštinski promeniti. Njegova ideologija bila je utvrđena i
u tom trenutku isto to je važilo i za prag tolerancije prema ženama u redovima vlasti. Bilo je
to vreme kad je trebalo pažljivo odmeriti svoju ambiciju, osećanja i moral i kad je trebalo odlučiti
kako ćete se nositi s novim režimom. Moja razočaranost je bila toliko duboka, a moja ličnost
toliko sklona pobuni da nisam propuštala priliku da iskažem svoju zgađenost svime.
Penzionisanje se činilo jedinim izborom koji ima smisla. Nikad mi nije palo na pamet da
razmišljam o posledicama koje bi to imalo po moju karijeru, jer po mom mišljenju režim je već
bio ubio naše karijere. Nikad mi nije palo na pamet da će jednog dana revolucionarni režim
možda smekšati i da će tada možda postojati prilika da nastavim svoju sudijsku karijeru ako bih
se sada primirila. Moja prijateljica Marijam, strastvena koleginica sudija iz mojih studentskih
dana bila je proračunatija. Obukla je činovničku odoru kao da nema veće časti od toga što su je
degradirali. Naše prijateljstvo je trpelo, a poslednjeg popodneva kad smo se srele da popijemo
čaj, kad sam joj rekla da se penzionišem, ogorčeno smo se posvađale. Njeni novi umekšani
stavovi i — prema mom viđenju — prevrtljivo ponašanje duboko su me razočarah i naposletku
sam iznela svoje mišljenje.
„Marijam, zašto si uopšte postala sudija”, pitala sam je. „Ne mogu da verujem da si
spremna da napustiš svoje stavove tako lako.”
„Ti ne poznaješ ovaj režim”, odgovorila je. „Samo nastavi da ispiraš usta njima ako želiš,
pa ćeš videti da će doći po tebe. Maltretiraće te, izgubićeš posao.”
„Misliš ovaj biser od posla, ovo piskaranje? Ovaj posao koji toliko voliš da si zaboravila
ko si i zbog kojeg si napustila svoje stare prijatelje?”
Gledala me je u neverici. U iranskoj kulturi gotovo da je bilo zabranjeno da se stvarnost
pominje tako oštro, čak i među prijateljima.
Nastavila sam da govorim mnoge stvari u besu koje su zapečatile ruševine našeg
prijateljstva, ali u tom trenutku je već prestala da se druži sa mnom u javnosti (pošto su je mogli
videti s kritičarem društva i to je moglo da joj ugrozi karijeru), tako da nisam osećala da imam
išta da izgubim. Rekla sam joj da želi moć zarad moći i da je spremna da gazi po svemu
— prijateljima, vrednostima da bi to postigla. Rekla sam joj da čak iako jednog dana bude
unapređena na neko bolje mesto, to će biti Pirova pobeda jer je visoki položaj u nepopularnom
sistemu mnogo gora stvar nego da si običan posmatrač sa strane. To je otprilike bilo kako su se
stvari završile između mene i Marijam. U godinama koje su usledile, povremeno smo bile na
istim skupovima. Ona je obično bila vesela žena pokrivena od glave do pete koja je sa
oduševljenjem govorila o tome kako je islamski zakon emancipovao iranske žene. Ne bismo se ni
javile jedna drugoj kad bismo se srele u hodnicima.
Naša stara prijateljica Sara, naučnica koja se udala za profesora prava, nije pokušavala da
se istakne kritikujući nove zakone kao ja, ali ih takođe nije ni podržavala na način kako je to
činila Marijam. Ona se zaposlila u Ministarstvu spoljnih poslova i radila je na međunarodnom
trgovačkom pravu pre revolucije i pošto je bila istraživač u skrajnutom polju, Ministarstvo ju
je zadržalo iako je prošlo nekoliko godina pre nego što je dobila već dugo zasluženo unapređenje.
Nikada se nije pretvarala da podržava novi režim i uglavnom je svoje mišljenje o njegovom
delovanju izvan uskog polja trgovačkog prava čuvala za sebe. Kasnije, predstavljala je
Islamsku Republiku na međunarodnim trgovinskim konferencijama, ali je govorila isključivo o
svojoj stručnoj oblasti odbijajući da komentariše pravni status žena, čak i kad bi joj to nametah.
Ministarstvo spoljnih poslova znalo je da Sara nije predana veri, ali njeni nadređeni su
smatrali njenu stručnost korisnom, a pošto je polje bilo dovoljno specijalizovano, ona je mogla da
nastavi rad, a da ne bude primorana da odobrava ono s čim se privatno ne slaže. Za mene Sara je
predstavljala malobrojne srećnike, iranske profesionalce čija su polja bila relativno apolitična i
koja su im dozvoljavala da rade i napreduju u svojim malim carstvima. Naravno, to ne znači da je
njoj bilo lako. Sigurna sam da je tokom godina gledala kako unapređuju nesposobnije kolege, a
ne nju, i morala je znati da nikada neće stići do mesta koje bi u potpunosti iskoristilo
njene mogućnosti. Bila je dovoljno bistra da postane ministar finansija, ali bila je žensko, previše
nerevolucionarna i previše nepovezana s političkom elitom da bi se uspela do takvih visina. Ipak,
pošlo joj je za rukom da nastavi da radi i time je dokazala da je zbilja bolno raditi u Islamskoj
Republici, ali i da nije uvek neophodno biti ulizica zarad karijere.
Danas, kad pokušam da pričam priče o sredini osamdesetih ili da se setim kako je moj
život izgledao tih godina kad su moje devojčice bile male, a rat besneo, jedine slike koje mi
naviru u glavu su nepovezani nizovi sećanja iz naše dnevne sobe. Naša porodica je tada prolazila
kroz težak period i većinu vremena provodili smo u kući. Ja sam se penzionisala, a
Džavadovo preduzeće je zatvoreno na osnovu navodne optužbe da su se u njega
ubacili komunisti. Bilo je dugih perioda kad smo imah veoma male prihode. Inflacija je bila
visoka i sa dvoje dece naši troškovi su takođe bili visoki. Da bismo obezbedili samo neophodne
stvari poput pelena i adaptiranog mleka za decu, sasekli smo naše potrošačke navike i izbacili
povremeni luksuz obeda u restoranu. Obe devojčice su volele da jedu izvan kuće i uveče bi
protestovale što nema ništa posebno za jelo osim naše uobičajene večere u kuhinji.Tada bih ja
pomerila sto za mčavanje u drugi ugao stana, prostrla bih nov stolnjak i otvorila „Restoran kod
Širin” „Dobro došle, dame”, rekla bih praveći se da primam njihove porudžbine dok su se one
navikavale na naš izmišljeni kafić. Nadala sam se da uče da stvore nešto zanimljivo od onoga što
imaju pred sobom. Nadala sam se da se uče zadovoljstvu odloženog zadovoljenja.
Pozadina naših tihih godina u dnevnoj sobi bila je ružna. Sadam Husein je 1984. prvi put
počeo da koristi hemijsko oružje za napad na iransku vojsku. Počeo je koristeći sarin, nervni gas
potpuno bez mirisa, koji ubija nekoliko minuta po udisanju. Jednom kad je postalo jasno da će
Sadam rutinski koristiti ono što je Vinston Cerčil nazvao „otrovom iz pakla”, iranska komanda je
naoružala svoje mlade vojnike injekcijama atropina, antidotom za nervni gas, ali u užarenoj
atmosferi većina je i dalje bila bez ikakve šanse. Nije bilo dovoljno opreme da bi je svi koristili, a
po nepodnošljivoj pustinjskoj temperaturi nekolicina vojnika koja je imala maske ili ih nije nosila
ili nije mogla dovoljno čvrsto da ih pribije uz lice zbog svojih brada. Na koncu, oni su se borili u
ratu pod božjim zapovedništvom, a pravi musliman nosi bradu, posebno kad se sprema na nebo.
Često su injekcije bile neispravne ili je atropin izgubio svoje dejstvo na toploti. Preživeli su
opisivah zastrašujuće događaje s bojnog polja s injekcijama posejanim među leševima — vojnici
koji su pokušali da sebi ubrizgaju antidot u tim kratkim minutima između prvog smrtonosnog
udisaja i smrti.
Sadam je brzo sa nervnog gasa prešao na ono što je kasnije postalo njegovo omiljeno
hemijsko oružje, reagens od koga su se dobij ali plikovi koji je poznat kao senf-gas. Za razliku od
nervnog gasa, senf-gas se odlikuje karakterističnim mirisom — začudo miriše na beli luk — ali
za njega ne postoji antidot i on ubija sa iscrpljujućom sporošću. Ubrzo nakon što bi vojnici na
frontu osetili tek njegov blagi miris, njihov pogled bi se zamutio i počeli bi da kašlju
nekontrolisano, često povraćajući u isto vreme. Kako bi sati prolazili, njihova koža bi počela da
se osipa plikovima, poprimajući tamnoljubičastu boju. Nakon toga bi veliki komadi kože počeli
da otpadaju, a pod pazuhom i na preponama bi se javljale crne rane. Oni koji bi
preživeli provodili su u bolnici nekoliko dana ili nedelja u zavisnosti od dužine izlaganja gasu.
Ako bi se oporavili, bili bi poslati nazad na front.
Svet je uglavnom posmatrao ćutke. Misije Ujedinjenih nacija su istraživale i pronašle su
dokaze o iračkoj upotrebi hemijskog oružja, ali nije postojala saglasnost da se osudi irački
diktator, a kamoli da se zaustavi. Sjedinjene Države tražile su način da savladaju i oslabe
revolucionarni režim koji se suprotstavljao njihovim interesima u regionu i na svaki način
su pokušavale da osnaže Irak. Bivši vojni zvaničnici u Vašingtonu kasnije su potvrdili ono šta je
iranska komanda pretpostavljala odavno — da je Reganova administracija snabdevala Irak
satelitskim nadzorom kretanja iranskih trupa. Kasnijih godina se ispostavilo da se tajni američki
program bavio i mnogo ozbiljnijim strateškim pomaganjem od toga i to u vreme kad su američke
obaveštajne službe znale da Irak koristi hemijsko oružje u većini velikih operacija. Pošto je
međunarodna javnost ćutala i najveća svetska sila bila na strani Sadama Huseina, a klerikalni
režim u Teheranu insistirao da se produži „sveta odbrana”, shvatili smo da kraj nije ni blizu.
Negde u to vreme povećao se i broj Iranaca koji su bežali iz zemlje.
Nakon revolucije jedan deo Iranaca pobegao je iz zemlje. To su bili oni koji su se
suprotstavljah revoluciji i oni koji su se plašili za svoje živote jer su bili povezani s režimom. Oni
su bežali u Sjedinjene Američke Države ili u Evropu i počinjali su novi život na Zapadu. Ali
jednom kad je postalo jasno da će se rat produžiti, da će Sadam koristiti hemijske otrove i da će
mu se na to gledati kroz prste, široki sloj ljudi počeo je da odlazi, posebno oni koji su imali
sinove, jer su se bojali da će im deca biti regrutovana i da će poginuti na frontu. Svakog dana broj
je bivao sve veći. Neki su uspevali da dođu do viza i da se ukrcaju u avione na aerodromu
Mehrabad, čuvajući tako i sigurnost i ponos. Stotine hiljada drugih koji su po svaku cenu želeli
da izađu, plaćali su banditima da ih prevezu preko granice do Turske ili Pakistana. Krijumčari
su imali ogroman profit prevozeći Irance u gluvo doba noći kroz klisure i pustinjske prelaze na
granicama. Bilo je rizično otići na ovaj način, ali je bilo još rizičnije ostati, tako su mislili oni koji
su odlazili.
Oni koji su otišli uglavnom su se rasuli po Evropi i severnoj Americi, a zajednice su se
prvo formirale u Los Anđelesu i evropskim prestonicama poput Pariza i Londona. Kasniji
emigranti tražili su utočište u Skandinaviji, a relativno otvorene granice Kanade otvorile su put
Irancima za Toronto i Vankuver. Od radničke klase do bogatih, svi su odlazili u grupama i
punili pijace kože u Firenci, dilovali kokain na ulicama Tokija, vodili posao s ćilimima na
Menhetnu. Obrazovani profesionalct zadovoljavah su potrebe Silicijumske doline i istočne obale
Sjedinjenih Država za doktorima, inženjerima i bankarima, dok su se bogati dendiji okupljah na
Kensingtonu i Beverli hilsu. Procene su grube, ali otprilike četiri do pet miliona Iranaca otišlo je
tokom dve decenije, među njima i cvet iranske inteligencije. Do danas Iran podnosi jedan od
najvećih odliva mozgova na svetu. Mi koji smo ostali posmatrali smo naše mlade kako se
rasipaju po svetu, dajući krila tuđim ekonomijama i društvima širom planete.
Emigracija nije tako dramatično potresna u modernoj iranskoj istoriji u tom smislu da
slike koja ona priziva, za razliku od rata i revolucije, nisu filmske slike bojnih polja posejanih
udovima i leševima i tromilionskih marševa sa izdignutim pesnicama. Međutim, ukoliko pitate
većinu Iranca kakvu kineb, kakvu ozlojeđenost ga je protiv Islamske Republike, reći će vam da je
to cepanje njihovih porodica. Sećanja na rat blede, veoma mali broj ljudi ima snage da izdrži u
intelektualnom stresu tokom čitavog života, ali odsustvo voljenih — gotovo trajna razdvojenost
sestre od sestre, majke od kćeri — to je bol koji ne jenjava. Da li da vam pobrojim porodice koje
znam, a koje su nekad živele zajedno u istom gradu, a sada su rasute Širom planete — svako dete
u drugom gradu na Zapadu, roditelji u Iranu? U očima mnogih, Islamska Republika je kriva za to.
Da su revolucionari obuzdavali svoj divlji radikalizam, da nisu zamenili šaha režimom koji je
izazivao masovne odlaske, mnoge porodice bi još uvek bile ćele.
Jedan po jedan, moji najdraži prijatelji su odlazili. Spakovali bi svoje stvari, rekli bi
zbogom i, kako sam ja to videla, okrenuli leđa Iranu. Svaki put kad bih umorno uzela olovku u
ruke da precrtam još jedno ime u svom imeniku, razočaranje bi me slomilo. Osećala sam se kao
da živim u napuštenoj kući punoj duhova koja svakim danom sve više propada.
Na početku, pokušavala sam da im se suprotstavim. Svako od njih kad bi objavio svoju
nameru da ide, morao je da se suoči s mojim, možda nepravednim, pokušajem da ih ubedim da
ostanu i s mojim protestom. Znala sam da je odluka da se ide duboko lična. Pored toga ja, uistinu,
nisam imala sinove. Ipak, svejedno, kao moralan i politički stav, nisam verovala u napuštanje
Irana.
Jedan od mojih rođaka pozvao me je da svratim te nedelje kad je napuštao Iran i odlazio u
Nemačku. Dok je koračao svojim stanom pakujući se, stalno je ponavljao da odlazi „zbog dece”
Konačno sam eksplodirala: „Pogledaj oko sebe! Zar ne vidiš oko sebe državu punu Iranaca sa
decom? Njihova deca studiraju ovde. U čemu je tvoj problem? Samo ostani i pusti da deca idu
ovde u školu.”
„Ovde za njih nema budućnosti. Moram da ih odvedem negde gde za njih ima
budućnosti.”
„Staje s budućnošću dece koja će ostati? Da li ostajanje znači da nemaju budućnosti?”
„Da su tvoja deca starija, Širin jan, i ti bi otišla.”
„Ne, nikada ne bih ostavila Iran”, uzvratila sam. „Ako moja deca moraju da odu, ja bih ih
poslala. Svaka generacija treba da ostane na mestu na kom je odrasla. Ako ti i ja napustimo Iran,
šta ćemo raditi? Ovde, mi smo neko i nešto. Mi smo ostvareni, i radili smo teško da bismo stigli
do određenog mesta u društvu. Naši prijatelji su, poput nas, inteligentni i obrazovani. Ako odemo
u inostranstvo, misliš li da će nas prihvatiti oberučke, s našim stranim diplomama i stranim
akcentom? Naša deca su mlada i ona će upiti kulturu njihovog novog sveta. A kad prođe
određeno vreme, mi ćemo i njih izgubiti.”
Delovao je neubeđeno, pokušala sam s novim pristupom.
„Vidi, devojka koja je odrasla u inostranstvu od sedme godine će se najverovatnije udati
za stranca. Prirodno, ona će prihvatiti njegovu kulturu i razdaljina među nama će se lagano
povećavati. Jednog dana probudićemo se i shvatiti da nikako ne možemo postojati u istim
svetovima — ona u našem, a mi u njenom — na onaj način na koji smo navikli. Trebalo bi da
mislimo o tome, da predvidimo taj dan u ovom trenutku i da zadržimo decu ovde. Kasnije, kad
budu pri kraju studija, mogu da odu u inostranstvo na neko vreme. Ali moraju da se formiraju
ovde. Poput nas, privići će se na bilo kakvu stvarnost koja se ovde čuva za nas i ovo mesto će
zauvek ostati pohranjeno u njihovim srcima. Onda će se vratiti.”
Duga tišina je usledila nakon završetka mog govora. Moj rođak je snažno uzdahnuo,
sklonio pogled i nastavio da se pakuje. „Uzmi sve što ti treba”, rekao mi je, pokazujući na
pokućstvo koje je ležalo unaokolo. Iako su mi bile potrebne neke stvari, odbila sam da dodirnem
bilo šta i otišla sam. Nisam želela tacnu ili ugaoni stočić od nekoga koje napustio i mene i svoju
zemlju.
Bilo je još mnogo sličnih drama u dnevnim sobama. Prijateljica je rešila da rasproda sve
svoje pokućstvo i pozvala me je da bih joj pravila društvo. Zatekla sam je kako se okreće oko
sebe u dnevnoj sobi i lepi male nalepnice sa cenama na svaku stvar. Nadala sam se da ćemo
popiti čaj zajedno i da ćemo prvo razgovarati, ali kao i mnogi koji su bili pred odlaskom, ona
se trudila da se uposli nečim tih poslednjih dana i povlačila se iz razgovora u brdo kutija i trake
za pakovanje. Pratila sam je po dnevnoj sobi, ljutito odlepljujući svaku nalepnicu koju bi ona
zalepila. Suočile smo se, svakoj su prsti bili ulepljeni belim nalepnicama sa cenama. Upravo tada,
prekinulo nas je zvono na vratima. Bilo je tek pola četiri, pola sata pre nego što je rasprodaja
trebalo da počne.
Ogromna žena je ušla i počela da razgleda svećnjake i ramove za slike sitnim očima, kao
da je dnevna soba moje prijateljice, u kojoj su njena deca načinila prve korake, bila tezga na
pijaci. Bila sam van sebe od besa. Imala sam pola sata da pokušam da odgovorim svoju
prijateljicu, da je ubedim da promeni mišljenje, a sad mi je ova lešinarka krala vreme. Uhvatila
sam je za ruku i izvela napolje. „Čekaj tamo dok ne bude četiri sata”, rekla sam i zalupila vrata.
„Molim te”, preklinjala sam unutra svoju prijateljicu. „Zaustavi ovo ludilo. Sta radiš? Ovo
je naša zemlja! ”
Međutim, u četiri sata rasprodaja je počela. Nijedno od mojih sentimentalnih obraćanja
nije nateralo moje prijatelje i rođake da se predomisle. Verovatno im se nije činilo vrednim da
predaju svakodnevnu sreću i buduću ambiciju nekom dalekom cilju, kao što je oživljavanje
naše zemlje. Naposletku moj adresar se ispunio precrtanim brojevima, neke stranice sam mogla
slobodno da iscepam. Na neki način, kad pogledam unazad na te godine ispunjene bolom i
teškoćama, vidim to kao momenat u kome sam dodirnula dno. Izgubila sam svoj voljeni posao.
Izgubila sam zemlju. Izgubila sam prijatelje.
Odbijala sam da pišem pisma onima koji su otišli. Pokušala sam nekoliko puta, ali je
olovka bila preteška u mojoj ruci, a sam čin ispunjavanja papira rečima dovodio me je do očaja.
Podsećao me je na to da sam izgubila one koje sam volela, da su oni sada odsutni iz mog života.
Oni bi zvali telefonom i govorili: „Širin jan, samo koju reč. Zar ne znaš kako bi nas usrećila
makar i jedna jedina reč od tebe?” Međutim, nisam mogla.
Neki od mojih prijatelja bili su povređeni, ali vremenom su, nadam se, uvideli da moja
tvrdoglavost nije dolazila od nedostatka osećanja, već od toga što sam sve osećala prejako.
Kad neko napusti Iran, to je kao da je ta osoba za mene umrla. Onoliko vremena smo
prijatelji dok delimo isti svet, dok iste nade uzbuđuju naše živote, iste brige nas drže budnim
tokom noći. Godinama kasnije, kad su moji prijatelji dolazili u Iran u kratke posete, videla sam
koliko sam bila u pravu. I dalje bismo pričah persijski, i dalje je ista krv tekla našim venama, ali
smo živeli na različitim planetarna. Mogli biste naći reći koje smo razmenjivali u istom
persijskom rečniku, ali bilo je kao da smo govorili različitim jezikom. U stvarnosti, izgubila sam
prijatelje. Zaista, moji prijatelji — oni koji su kupovah na istim tezgama i gledah u šoku u iste
novinske naslove — bili su mrtvi. Ne biste se dopisivah s mrtvacem, zar ne? Kao što mi nikada
ne bi palo na pamet da pišem pismo mrtvoj osobi (besmislen, bolan zadatak, slažete se?), na isti
način nikada mi ne pada na pamet da pišem svojim prijateljima koji su napustili Iran. To je stoga
što ih toliko volim, a ne zato što sam ih zaboravila. Volim ih toliko da me podizanje olovke i
pisanje uvodnog pasusa u pismu boli. U odsustvu dopisivanja, udaljenost i snažan kontrast
između naših života gube na jasnoći.
Jedne godine u toku rata, Džavad i ja odlučili smo da odvedemo porodicu na put u Indiju.
Pošto smo stigli, Sadam je zvanično objavio da će gađati putničke avione. Sve vreme dok smo
bili tamo mislili smo o letu nazad, a kada je avion ušao u iranski vazdušni prostor, svi putnici su
se povili i počeli da izgovaraju molitve, kao da je let bio hadžijski, hodočasnički let u Meku. Dok
smo se vozili kući sa aerodroma Merhabad, napetiji nego kad smo krenuli, Džavad je odlučio da
ćemo izbegavati avione dok se rat ne završi.
Nakon puta, vreme je sporo prolazilo. Godinu 1988. obeležila je nova faza u ratu, rat
gradova. Irački vazdušni napadi, do tada povremeni i ograničeni na strateške oblasti duž granice,
postali su svakodnevni događaj u
Teheranu i ostalim gradovima. Grmljavina iračkih bombardera postala je pozadinska buka
u našim životima, a nekih dana bi čak dvadeset bombi palo na grad. Bila je to godina kad je rat
došao u naše susedstvo, zamenio naše noći za dane.
Iračka vojska je objavila da ne bombarduje gradove da bi ubijala civile već da na taj način
vrši pritisak na iransku vladu da prihvati primirje. Za taj proklamovani cilj ona je koristila
satelitske slike Teherana da bi napade izvela precizno i objavljivala bi večernju metu na jutarnjim
vestima, tako da žitelji imaju vremena da napuste svoje domove. Oni koji su imali sredstva i
mesto kuda da pobegnu, napuštah su svoje domove. Drugi su provodili besane noći u svojim
krevetima. Međutim, iračka komanda ili nije umela da izvede „pametno” bombardovanje ili je
vodila psihološki rat jer su sasvim retko bombe padale na predviđene mete. Onog dana kad je na
radiju objavljeno: „Danas gađamo Jusufabad”, naš kvart, pozvala sam roditelje i rekla da
bi trebalo da nađemo mesto gde bismo večeras spavah. Moj otac je tvrdoglavo odbio. „Ono što je
suđeno da se dogodi, dogodiće se”, rekao je. Stoga smo svi spavah u kući mojih roditelja, misleći
da ako je već suđeno, da barem poginemo zajedno. Za večeru, možda poslednju, jeli smo barenu
jagnjetinu sa sušenim limunovima i žutim sočivom, pijuckali smo čaj odsutno
gledajući televiziju, a potom se uvukli u krevete. Naposletku, ništa se nije dogodilo, a ujutru za
doručkom smo se izljubili delujući poluludo. Osetili smo neobično olakšanje zbog toga što nije
došao naš red, ali smo znah da neko drugi nije bio te sreće.
Napadi na gradove poštedeli su sve naše rođake, ali jedan Džavadov prijatelj nije bio
toliko srećan. Vratio se kući s posla jedne večeri i zatekao kuću, ženu i svoje dve kćeri izgorele u
eksploziji bombe koja se dogodila dok je on bio odsutan. Pošto je čitava njegova porodica
zbrisana, on je skoro poludeo.
Užasne priče poput ove terale su Irance da napuste Teheran. Oni koji su mogli da priušte
sebi da napuste posao, selili su se u provinciju. Dalekovidi bogataši rezervisali su sebi trajan
smeštaj u hotelima, čvrsto građenim, nekadašnjim „Hiltonu” i „Hajatu”, čije zgrade nisu bile
gađane, a i da jesu, mogle bi podneti takav udarac. Promenjenih imena i pod upravom
države, hoteli su bili prepuni gostiju-stanara koji su plaćali trostruko, pa i četvorostruko veću
cenu od uobičajene.
Jedne noći šetala sam hodnikom bivšeg “Šeratona” čekajući da se sretnem sa novinarem
koji je bio u poseti. (Godine 1987. pošto sam napustila posao i pre nego što se rat završio, počela
sam da pišem knjige da bih makar mogla da naučno doprinesem pravnim poljima u kojima nisam
mogla da radim. Takode, novinari bi me često potražili kao stručnjaka za ženska prava i druga
slična pitanja.) Zapanjena, hodala sam između restorana i kafea posmatrajući moderne mlade
muškarce i žene sa novim frizurama kako jedu uz tihu muziku klavira u pozadini. Vrlo pažljivo
su sekli šnicle i zabadali kašičice u karamel krem, dok su obični stanovnici Teherana osnovne
životne namirnice mogli dobaviti samo uz vladine kupone. Hodnik hotela je bio kao ostrvo mira
u ratom pogođenom gradu i činilo se da bogati sa sveže ispeglanim odelima i smirenim izrazima
lica doživljavaju rat drugačije od nas ostalih.
Napadi od kojih su Iranci bežali nisu uništavali grad kvart po kvart. Ako biste se vozili
kroz Teheran, primetili biste samo sporadične ruševine. Irački avioni nisu sravnili grad, ali su nas
naterali da živimo život stalno imajući u vidu njihovo prisustvo.
Jednog jutra u tom periodu pošla sam u centar da obavim neke poslove i stajala sam na
prometnoj raskrsnici, čekajući taksi. Nakon nekih petnaest minuta, pošto mi je pozlilo od
izduvnih gasova autobusa, počela sam da hodam. Nisam stigla ni do drugog kraja dugačkog
kvarta kad sam začula zaglušujuću eksploziju, tlo pod mojim nogama se podiglo i videla sam
kako se ispod mene trotoar podiže i proleće kao u izmaglici. Silina udarca bacila me je do
obližnje zgrade. Ležala sam uz betonski zid, udarena, bledo posmatrajući ono što se odvija oko
mene. Ljudi su vikali i pokazivah na ugao ulice gde sam stajala. Odhramala sam nazad, gurajući
se kroz gužvu, pored uništenih automobila u dimu i pogledala u veliki krater, pun šuta i
povređenih ljudi.
Te noći, Džavad je zaključio da Teheran nije više bezbedan i da moramo da napustimo
grad. Međutim, moji roditelji, stari u to vreme i nevoljni da napuste kuću, odbili su da pođu.
Naposletku, složila sam se da povedem decu i moju sestru u severni Iran, blizu Kaspijskog mora,
a Džavad je ostao u Teheranu s mojim roditeljima.
Iznajmili smo malu kuću u jednom od gradića na severu, a Negar je svakog dana vozila
bicikl u školu koja je vrvela od dece iz raznih krajeva zemlje koja su tamo našla utočište. Svake
večeri, dolazila bi kući i radila domaći sve do deset uveče. Zašto, pitala sam se, osmogodišnja
devojčica ima toliko domaćeg? Sledećeg jutra pošla sam s njom do škole da bih razgovarala sa
učiteljicom. Uske ulice, nedovršene betonske ograde davale su ovom mestu izgled sela u
poređenju s Teheranom.
„Svaki razred”, objasnila mi je uznemirena žena, „је tri puta veći od normalnog. Nema
dovoljno knjiga za svu decu pa im stalno dodajem nove lekcije samo da imaju nešto da rade kako
bih mogla da održim red.”
Nekoliko meseci je prošlo i vlada je objavila da se rat gradova završio. Vratili smo se
uTeheran.
Jedne letnje večeri početkom jula 1988. uključili smo televizor i videli snimak tela kako
plutaju u moru među ostacima olupine aviona. Ranije tog jutra, ratni brod Sjedinjenih Američkih
Država u Persijskom zalivu ispalio je raketu koja prati toplotu na iranski civilni avion, raznoseći
ga u komade. Poginulo je svih 290 putnika i članova posade iz aviona i iranska
nacionalna televizija je prikazivala njihova tela kako plutaju u toplim vodama zaliva. Predsednik
Ronald Regan nije ponudio uverljivo objašnjenje kako je američki brod Vinsens, opremljen
najmodernijom radarskom opremom iz mornaričkog arsenala, pucao na iranski putnički avion
debelog trupa umesto na vitki supersonični lovački avion koji dostiže jedva trećinu veličine
putničkog aviona. Veoma malo Iranca je verovalo da je ovo greška — takođe smo primetili da je
kapetan broda dobio orden za ono što je učinio — a državni vrh se zaustavio i počeo da razmatra
rat, predosećajući da će Sjedinjene Države konačno otvoreno da se priklone jednoj strani.
Američka intervencija ne samo da bi pomogla Sadamu da povrati svoje izgubljene teritorije već
bi ugrozila i Iransku revoluciju. Odlučili su, nakon skoro osam godina i pola miliona izgubljenih
života, da prekinu borbu i da prihvate rezoluciju Saveta bezbednosti o prekidu vatre. Radio je 18.
jula emitovao istorijsku izjavu ajatolaha Homeinija. „Zakleo sam se da ću se boriti do poslednje
kapi krvi”, rekao je. „Iako je ova odluka jednaka ispijanju čaše otrova, potčinjavam se božjoj
volji.” Svi smo odahnuli i nismo mogli da verujemo da se rat, pozadina naših života, jedina
stvarnost koju su moje kćeri upoznale, uistinu završio. Konačno, možemo da prestanemo da
mislimo o tome da li će sutra biti bombardovanja ili ne. Možemo da prestanemo da planiramo
svoje dane prema rasporedu redova za šećer. Hoće li život ponovo postati normalan? I šta uopšte
znači normalan? Rat se uglavnom vodio na iranskoj teritoriji. Naše provincijske farme, naši
gradovi, naša ekonomija i industrija bile su razorene. Iz revolucionarne omamljenosti stupili smo
pravo u rat, a sad je trebalo da se uspešno oporavimo i od revolucije i od rata.
Šest dana kasnije MHO je uputio sedam hiljada svojih boraca iz baze u Iraku da napadnu
zapadnu iransku oblast Kermanšah. Kasnih osamdesetih, MHO je počeo da obučava svoje
gerilske borce u Iraku i da se bori na Sadamovoj strani. Pomažući Sadamu da oslabi iranski režim
— oni su barem mislili — uspeće da se približe svom cilju rušenja vlade. Verujući da će
režim biti uspavan zbog prekida vatre i samim tim ranjiv i nespreman za narodni ustanak, odlučili
su da je konačno vreme da krenu na Teheran. Uoči operacije koju su nazvali Večna svetlost, vođa
MHO obećao je svojim trupama da će im se mase Iranaca pridružiti i da će ih povesti do pobede:
„Biće to kao lavina koja raste u svakom trenutku. Naposletku, lavina će poderati mrežu
ajatolaha Homeinija. Ne morate da nosite ništa sa sobom. Bićemo kao riba koja pliva u moru
ljudi.”
Kako su samo pogrešili, kako su se tragično preračunali! Poslednja stvar koju su Iranci
hteli u tom trenutku bilo je dodatno nasilje. Takođe, nikako nisu mogli da oproste MHO što se
borio na strani Sadama, na strani onih trupa koje su uništile živote pola miliona iranskih mladića
bacajući na čitave bataljone nervni gas. Revolucionarna garda brzo je slomila ofanzivu
MHO, ubivši gotovo hiljadu osamsto boraca, a ostale je poslala u beg preko planina u Irak.
UTeheranu porodične posete MHO zatvorenicima su bile obustavljene u naredna tri meseca.
„Zašto”, pitah smo se nervozno, misleći na Fuada.
Moja svekrva je primila telefonski poziv koji se ticao Fuada jednog hladnog jutra u jesen
1988. Bila je u ranim sedamdesetim i često se naprezala da čuje glas s druge strane žice. Nije ni
primetila da je neidentifikovani sagovornik svoje pitanje postavio u prošlom vremenu: „Jeste li
imali sina po imenu Fuad?”
„Da, naravno, Fuad je moje najmlađe dete.”
„Onda recite njegovom ocu da se javi u zatvor Evin sutra.”
„Njegov otac preminuo je pre nekoliko godina”, odgovorila je.
„Dobro, onda recite njegovom bratu da dođe.” A onda se veza prekinula.
Zatvor poznat po imenu Evin izgrađen je na delu autoputa u severnom Teheranu koji nosi
isto ime. To je jedna od nekoliko institucija u Iranu čija je reputacija ostala nepromenjena i u
šahovom režimu i u Islamskoj Republici.
Čeličnih zidova i niske arhitekture, zatvor nosi sumornu reputaciju svedoka hiljada
pogubljenja od početka revolucije. Ime Evin samo po sebi priziva slike podrumskih prostorija za
saslušavanje i dugih redova vlažnih i uskih samica. Ono zauzima možda najmračnije mesto u
mašti svakog Iranca.
Džavad i njegov stric su se sledećeg dana odvezli krivudavim putem koji vodi do zatvora.
U daljini su se videli vrhovi planine Alborc. Nije bilo teško pronaći pravu kancelariju: samo su
pratili put do sobe iz koje su izlazili prebledeli i uplakam rođaci. „Evo”, rekao je upravnik
zatvora, dodajući torbu Džavadu. „Ovo su stvari koje su pripadale tvom bratu. On je
pogubljen”, dodao je kao da se priseća. „Godinu dana uzdržaćete se od pogrebne ceremonije ili
od oplakivanja na bilo koji javan način.
Ako nakon godinu dana budemo videli da ste se ponašah kako treba, otkrićemo vam
mesto na kom je sahranjen.”
Prva stvar koju su Džavad i njegov stric učinili bila je da pretraže sadržaj torbe. Kako su
mogli biti sigurni da su to Fuadove stvari? Pošto je Evin bio prepun i vodilo ga je više ljudi, kako
su vlasti mogle da vode računa o svakom zatvoreniku i njegovim stvarima? Možda su
jednostavno pregledah listu imena i proglasili ljude mrtvim, a da ovi to zapravo nisu. Džavad
je izvukao trenerku koju nije prepoznao, nekoliko pari donjeg veša koji su mogli biti bilo čiji.
Preturao je po dnu i njegova ruka dohvatila je tašib, nisku molitvenih kuglica, i onda je znao da je
njegov mali brat mrtav. Fuad i njegov taših bili su nerazdvojni, bila je to njegova najomiljenija
stvar koja mu je visila s prstiju čak i kad bi trčao sa časa ili žurio na čas.
Iz zatvora Džavad je pozvao svoju sestru i zamolio je da pripreme majku za vesti, a meni
je rekao da odmah odem njenoj kući. Dok sam se na brzinu tuširala i oblačila, velika knedla
zastala mi je u grlu, ali nisam mogla da plačem. Sela sam u kola, okrenula ključ i kad su note
očaravajuće melodije na klaviru Ruzegar-ma (Naše vreme) odjeknule iz zvučnika, suze su počele
da teku. Plakala sam čitavo vreme vožnje, brišući suze krajem vela.
Suočila sam se s Džavadom u kuhinji moje svekrve, blizu električnog samovara u kom je
stalno bio vreo čaj i pitala sam ga zašto je Fuad pogubljen. Prema zvaničnicima u zatvoru,
članovi MHO koji su ubijeni u operaciji Mersad (to je bilo ime koje je vlada dala MHO napadu)
imah su poruke prikačene na telu na kojima su bila imena njihovih pristalica u Evinu. Fuadovo
ime, očigledno, bilo je na jednoj od lista. Gorko sam se nasmejala. Dvadesetčetvorogodišnji
dečak koji trune u zatvoru dok služi svoju dvadesetogodišnju kaznu zbog prodavanja novina
uspeo je nekako da uspostavi vezu s borcima MHO na iransko-iračkoj granici? Čak i da jeste,
čak i da je ova klimava optužba bila nekako tačna, čuvari u zatvoru moraju biti odgovorni jer su
dozvolili da zatvorenici komuniciraju sa spoljašnjim svetom. Glava mi se usijala. Kako je neko
nasumice mogao narediti pogubljenje iranskih građana koji su već godinama u zatvoru bez nove
zakonske optužbe?
Staje uradio? Kao sudija, mnogo sam neposrednije osetila težinu smrtne kazne nego iko
drugi. Naredba za pogubljenje, uzimanje ljudskog života je krajnja kazna u nekom pravnom
sistemu i sledi je iscrpljujuća odlučnost da se izdrži sva težina procesa. Fuad, taj naivni mladić,
šta je on uradio? Njegov jedini zločin bilo je što je prodavao novine, zločin kome je već predao
svoju mladost, odsluživši sedam od dvadeset godina kazne. Pogubljen! Nisam to mogla da
prihvatim. Nema više zakona, pomislila sam, i ljudski život je tako jeftin.
Te noći, nemi bes se nastanio u mom stomaku. Kad pomislim i pokušam da istaknem
trenutak koji me je promenio, trenutak u kojem je moj život pošao drugim pravcem, vidim da je
sve počelo te noći. Moja snaha, Iekar, samo što me je videla te večeri, odmah je krenula da mi
meri pritisak. Dok je mala igla plesala oko crvenog znaka, rekla mi je da treba hitno da se javim
u urgentni centar. Sledećeg dana, počela sam da uzimam lekove protiv visokog pritiska i od tada
svaki dan počinjem tako što progutam gotovo punu šaku pilula koje su mi prepisane da smire
moju uznemirenost i da održe moj krvni pritisak na normali. Džavad je, s druge strane, počeo da
uzima lekove protiv astme, koja se prvo javljala u vidu blagih napada, a kasnije se pretvarala
u vrlo ozbiljne, terajući ga da se bori za vazduh.
Fuadova smrt me je učinila još tvrdoglavijom. Rečeno nam je da ne razgovaramo o
njegovoj smrti ni sa kim, a ja sam o njegovom pogubljenju pričala danonoćno. U taksijima, u
prodavnici, u redu za hleb, prišla bih potpunim neznancima i pričala bih im o tom slatkom
mladiću koji je bio osuđen na dvadeset godina robije zbog prodavanja novina, a onda
pogubljen. Niko me nije gledao s nevericom. Samo su slušah i saosećali. Nikad mi nije palo na
pamet da čak i to može biti opasno, da može biti doušnika koji vode računa o onima koji su.
neposlušni, o onima koji govore iako im je naređeno da ćute. Prosto, bilo je toliko bola u meni da
sam morala da ga iznesem. Da nam nisu rekli da to ne činimo, možda ne bih osetila potrebu da to
Izvikujem tako da svi čuju.
 Rekli su nam da ne oplakujemo njegovu smrt, ali kako smo mogli to da ne uradimo? Pod
izgovorom da obeležavamo godišnjicu smrti njegovog oca, održali smo pomen za Fuada i oglasili
smo to u novinama. Fuadov stric, onaj koji ga je dopratio iz zatvora na sahranu oca, vodio je
pomen i pevao je tužni novheh, tradicionalnu žalopojku za mrtvima. Njegov glas je takao sve, a
usred ceremonije moje misli su odlutale. Mislila sam da je porodica trebalo da dozvoli Fuadu da
pobegne onog dana kad je bio među nama i kad je tražio našu pomoć. Da su mu dozvolili da
pobegne, možda bi danas još bio živ.
Godinu dana kasnije, 1989, Džavad se obratio vlastima i pitao je gde su sahranili Fuada.
Rekli su mu na Behešte Zahriju, glavnom teheranskom groblju, koje počinje na južnom kraju
grada i prostire se kilometrima duž autoputa koji nestaje u pustinji. Behešte Zahra je po svojoj
nameni groblje, ali više liči na malo prigradsko naselje ili na kamp jer ga presecaju aleje
s drvoredima, igrališta, restorani i trafike. Ožalošćeni često provode tamo popodne, odmaraju se
među grobovima, a njihova deca se jure naokolo. Ljudi se ne mogu snaći na groblju bez vodiča ili
mape. Najveći deo groblja posvećenje vojnicima koji su poginuli u iransko-iračkom ratu i ništa
vas ne može pripremiti za taj prizor: kilometri jednostavnih nadgrobnih spomenika prostiru se u
daljinu, groteskni horizont grobova.
Otišli smo na groblje sleđećeg dana, probijajući se kroz gomile ožalošćenih i dva sata smo
proveli u potrazi za Fuadovim grobom. Bio je sahranjen na starom delu groblja koji je već decenij
ama bio pun i shvatih smo da su grobovi pogubljenih raštrkani po ogromnom groblju kako bi se
time posetioci sprečili da procene broj žrtava. Mnogi od delova Behešte Zahre organizovani su
prema zajedničkoj prirodi smrti: aktivisti koji su se borili protiv šaha pre revolucije, oni koje je
SAVAK ubio za vreme revolucije i tome slično. Veličina svakog dela sama po sebi govori dosta i
otkriva cenu nasilnih trenutaka u iranskoj istoriji iskazanu u ljudskim životima. Da postoji deo
za pristalice MHO i druge političke zatvorenike koji su pogubljeni nakon propasti operacije
Mersad, morao bi u sebe da uključi između četiri i pet hiljada grobova jer je to, prerna
procenama, broj onih koji su ubijeni zajedno sa Fuadom, u toku tri meseca 1988. Prema grupama
za ljudska prava i bivšim zatvorenicima, većina pogubljenih bili su ili učenici srednjih škola ili
studenti ili diplomci, a preko deset posto činile su žene.
Tek kasnije, kad su kroz glasine procureli detalji i priče, čuli smo za „suđenja” koja su se
odigravala pre pogubljenja. Proces bi trajao nekoliko minuta, dovoljno da zatvorenike pitaju
pitanja poput: „Da li si musliman? Kojoj organizaciji pripadaš? Da li se moliš? Da li je sveti
Kur’an reč gospodnja? Da li ćeš se javno odreći istorijskog materijalizma?” Ako bi zatvorenik —
zbunjen, povezanih očiju i nenaviknut na religioznu inkviziciju — odgovorio netačno, nije bilo
više pitanja, a naredba za pogubljenje bi bila predata odmah.
Ako bi zatvorenik tvrdio da veruje u islam, pitali bi ga da li je voljan da sarađuje sa
režimom i da li se odriče svojih prethodnih uverenja. Ako je odgovor bio ne, usledila bi smrtna
presuda. Ako bi odgovor bio da, zatvorenik bi bio prisiljen da učestvuje u pogubljenjima drugih
zatvorenika kako bi dokazao da se promenio. Zatvorenice, kojih je bilo dosta, bi,
prema izveštajima, bile silovane pre pogubljenja kako bi se osiguralo da budu proklete jer se
veruje da device idu pravo u raj. Upravnik zatvora za vreme tih krvavih dana bio je konzervativac
Asadolah Ladževardi. Na desetogodišnjicu pogubljenja, ubice iz redova MHO došunjale su se do
Ladževardija, koji je tada već bio starac, u njegovoj tekstilnoj radnji na teheranskoj pijaci i ubile
ga pucnjima iz „uzija”
Svaki put kad bismo posetili groblje, osećali smo se kao da nas posmatraju. Pogubljeni
komuntsti nisu bili sahranjeni na groblju jer je režim odbijao da ateisti budu sahranjeni zajedno s
muslimanima. Njihovi grobovi su bili izmešteni na napušteno zemljište u jugoistočnom Teheranu
po imenu Karavan, a koje su religiozni fundamentalisti nazivali „Prokleta zemlja”.
 Šta je bilo nasleđe ovog rata? Granice su nepromenjene. Svet je ubrzo zaboravio. Saki put
kad odem na Behešte Zahra i gledam u grobove poginulih u ratu, onih koji će se pamtiti kao
fusnota, pretpostavka iskazana ciframa, pitam se: „Ко je bio pravi pobednik?” Svakako ne Iran,
čija je ekonomija ležala u ruševinama, dve trećine njegovih pokrajina bilo je opustošeno, njegovi
vojnici bili su žrtve Sadamovog hemijskog oružja i sada leže u bolnicama, njihova tela u
prištevima bez prestanka gore. Nije ni Irak, čije je stanovništvo takođe preplašeno ratom, a
njegovi Kurdi su na isti način terorisani nervnim gasom. Ko su onda bili pobednici? Trgovci
oružjem. Evropske kompanije koje su prodavale Sadamu hemijsko oružje, američke firme koje su
prodavale oružje obema stranama. Oni su se obogatili, njihovi bankovni računi su porasli, njihove
porodice, u Bonu i Virdžiniji, ostale su netaknute.
Moram da kažem još koju reč o ratu jer je upravo njegov uticaj ono što je oblikovalo
trenutne iranske stavove o budućnosti i o sopstvenom položaju u svetu. Prvo, rat je kod nas
obnovio skepticizam i nepoverenje u vezi sa američkim interesima u regionu. Zamislite da ste
Iranac i da ste posmatrali momke iz komšiluka kako se bespovratno ukrcavaju u autobus za
front. Zamislite da s nemim užasom posmatrate na televiziji kako Sadam baca hemijsko oružje na
vaše momke dok njegove avione smrti vode američki satelitski snimci. Preskočite sad petnaestak
godina. Tada gledate kako se Donald Ramsfeld rukuje sa Sadamom Huseinom, smeje se zajedno
s kasapinom koji je od teheranskog groblja napravio grad. Danas slušate predsednika Džordža V
Buša kako obećava da će doneti demokratiju na Bliski istok. Čujete ga kako se obraća iranskom
narodu u svom godišnjem obraćanju naciji i kaže im da će ih ukoliko se zauzmu za svoju
slobodu, Amerika podržati. Da li biste mu verovali?
Gotovo je nemoguće pouzdano proceniti cenu koju su u ratu platili narodi obeju zemalja i
njihove ekonomije. Obe strane izgubile su oko petsto milijardi zarade od nafte zbog vojnih
izdataka i uništene infrastrukture. Obe strane umanjile su sopstvene gubitke i preuveličale gubitke
neprijatelja. Jedini opšteprihvaćeni podatak jeste da je ukupno više od jednog miliona Iračana
i Iranaca izgubilo život ili bilo ranjeno. Više od stotinu hiljada vojnika zarobljeno je u ratu, a
borbe su proizvele oko dva i po miliona izbeglica.
 ŠESTO POGLAVLJE

- Čudna vremena, draga moja –

Ajatolah Homeini umro je jedne prijatne subote, 3. juna 1989. Nekoliko noći za redom,
večernje vesti javljale su da je ajatolah bolestan. Te subote, uključila sam televiziju i čula
reportera kako zahteva od nas da se molimo za njega, posebno da izgovaramo specijalnu molitvu
koja se izgovara nad teško bolesnim. „Mora da umire”, pomislila sam, „ako treba da izgovaramo
tu molitvu.” Sledećeg jutra, probudila sam se znatno ranije nego obično i okrenula se u krevetu
da uključim radio. Čim sam ga uključila, znala sam da je mrtav. Ako se nalazite u muslimanskoj
zemlji i odjednom svaka radio-stanica emituje izvode iz Kur’ana bez prestanka, ne treba vam
reporter da vam kaže da je vođa mrtav.
Kad je preminuo, kao i kad se vraćao iz egzila, Teheran je upao u potpuni haos. Milioni
Iranaca — procene se kreću od četiri do devet miliona — obuklo je crne odore koje kod šiita
označavaju žalost i pojurilo na ulice i puteve u gradu, krećući se južno ka groblju Behešte Zahra,
gde je trebalo da sahrane ajatolaha pored mučenika iračkog rata. Žene ogrnute u crno udarale su
se ritmično u grudi, naričući žalobno na način na koji su šiiti žalili svoje mučenike i mrtve već
vekovima.
Nijedna gradska policija nije dovoljno opremljena da se nosi sa tako ogromnim morem
ljudi. Sedeli smo zapanjeni pred televizorima i posmatrali gomile crnih vrtloga. Mogli smo samo
da zamislimo prljavštinu i znoj koji su se lepili za ljudska tela dok su se u masi kretali ka
ajatolahovom kovčegu gotovo histerični u svojoj želji da dodirnu ili otkinu parče njegovog
belog kafana, mrtvačkog pokrova. Obezbeđenje je odbijalo masu vatrogasnim crevima nadajući
se da će ih to primiriti i da će konačno imati priliku da odnesu ajatolaha do njegove grobnice.
„Ovaj narod, šta će on bez tebe”, uzvikivala je gomila, naginjući se napred i opkoljavajući
kamion sa ledom.
Kad se u vazduhu začuo motor vojnog helikoptera, crna masa se zabelela jer su ljudi
okrenuli lica ka nebu. Kamion je bio blokiran i kovčeg je prenesen iz njega do helikoptera, a onda
odnesen pravo do grobnice, gde ga je čekala još upornija gomila. Jedan neustrašivi fotograf je
uhvatio kamerom ono što je usledilo, zauvek zamrzavajući trenutak u još jednu od
dvadesetovekovnih fotografija za pamćenje: umotano telo ajatolaha Homeinija skliznulo je
iz plutanog kovčega, a njegova noga je visila. Gomila se uputila prema kovčegu, ljudi su gazili
jedni preko drugih u luđačkom nastojanju da se dokopaju komadića pokrova. U potpunom haosu,
kovčeg je popustio. Kasnije su kružile glasine da su članovi MHO iz gomile pokušavali da
izbodu leš. Odjeknuli su pucnji, a trupe su se sjurile u gomilu da spasu telo i da ga podignu nazad
u helikopter. Ožalošćeni su visili s postolja helikoptera i on je morao nekoliko puta da uzleće da
bi ih otresao.
Nekoliko sati kasnije, nekoliko vojnih helikoptera se vratilo na groblje s telom, ovog puta
u metalnom kovčegu. Jedan se brzo spustio do prostora sa kog su oterali ožalošćene, gde su sada
stajali Ali Hamenei, sin ajatolaha Homeinija, njegov naslednik na mestu vrhovnog vođe ajatolah,
i Akbar Hašemi Rafsanjani, trajni poverenik u iranskoj politici. Oni su pregledali obnovljene
bezbednosne ograde oko jednostavne grobnice i zaključili da telo može biti sahranjeno, a da se
ponovo ne oskrnavi. Telo je izvađeno iz kutije jer šiiti sahranjuju svoje mrtve samo umotane u
pokrov. Ponovo su ožalošćeni pokušali da uklone prepreke i da se dokopaju grobnice. Helikopteri
koji su kružili zasuli su ih vodom i konačno, uz buku glasova i motora, u prašini koja se digla od
vodenih topova, ajatolah Homeini, heroj mustazafina (obespravljenih), osnivač islamske države,
harizmatska ikona borbe Trećeg sveta, konačno je položen u grob.
Spikeri na nacionalnoj televiziji su ridah čitajući vesti te večeri, ali reakcije u narodu nisu
bile tako jedinstvene. Mnogi, poput desetina hiljada koji su bdeli kraj njegovog groba te noći, bili
su zaista očajni. Drugi su bili više uplašeni, zabrinuti da bi ajatolahova smrt mogla prouzrokovati
anarhiju i ulične borbe. Neki su razmišljali. Nisu smeli da kažu, ali su se nadah da će se posle
njegove smrti zemlja urazumiti i promeniti pravac.
Harizmatični ajatolah koji je oduševljavao Irance svojim zavodljivo jednostavnim
uzvicima „Šah mora da ode” sada je i sam otišao. Na njegovo mesto došla je grupa revolucionara
— od kojih je svima nedostajao svetački stav ajatolaha Homeinija i njegova zapovednička
sveprisutnost — i preuzela vodstvo nad šokiranom nacijom koja je počela da se pita da li su
revolucija i osmogodišnji rat bili vredni žrtava. Pošto je rat bio završen, vlada je obratila pažnju
na važne stvari koje su bile zapostavljene za vreme rata, na primer, da se uveri da se Iranci ne
zabavljaju noću ili da ne gledaju nepristojnu televiziju.
Uplašeni zbog svoje vladavine zemljom i pravcem kojim je pošla tek delimično
konsolidovana revolucija, nove vođe su nametnule još strožije društvene zabrane. Možda da
Iranci nisu bili izolovani od spoljašnjeg sveta, možda da je parovima bilo dozvoljeno da posećuju
kafiće, možda bi Islamska Republika koja se rađala uspela nekako da osvoji srce svog naroda?
Ovako, cilj je bio da se izazove strah, da se obeshrabri nezadovoljstvo, da se
nametne nepopularno i strogo tumačenje islama, a rezultat je bio isti: politika režima zabijala je
nos u naše živote, sledila nas u naše stanove, pretvorila je našu svakodnevicu u igru izbegavanja
vlasti.
Komiteh, moralna policija, maltretirala je sve Irance — muslimane kao i iranske hrišćane i
Jevreje, mlade jednako kao i stare — ali su se na žene obrušili s posebnim žarom. Polako smo
naučile da se nosimo sa nizom prepreka u svakodnevnom životu. Parovi koji su izlazili pre braka,
na primer, posuđivah su mladog nećaka ili sestričinu kad bi izlazili ne bi li izgledali kao porodica
i tako prošli kroz kontrole bez maltretiranja. Obraćale smo pažnju na sve što se tiče naše ličnosti
kao i naše garderobe, pazile smo da ne iznosimo mišljenje u javnosti, da nosimo čarape na
sandale. Međutim, često su maltretiranja bila toliko besmislena i proizvoljna i stoga nemoguća da
se predvide. Kad većina nas gleda unazad na te godine, seća se neprijatnih scena koje su im
donele glavobolju i u njima povećavale prezir prema vlasti. Neke žene se sećaju tako
zastrašujućih susreta da se ni njihova tela ni njihov duh nisu u potpunosti oporavili.
Nekada se čini da nas je komiteh terorisao jer nisu znali šta drugo da rade. Niko od nas,
uistinu, nije. Pesnik Ahmad Šamlo, u jednoj od svojih omiljenih pesama, navodi mnoge
brutalnosti koje smo videli u ranim danima revolucije. Svaka strofa završava se rečima „čudna
vremena, draga moja”. Godina ili dve posle rata bile su u najmanju ruku čudne. Bilo je to kao da
smo se zaleteli u tamu, ne znajući sa sigurnošću kuda idemo, ali bez mogućnosti da usporimo.
Neki Iranci, koji su napustili zemlju za vreme rata, dolazili bi u kratke posete da procene
atmosferu u zemlji. Neki od njih, kao moja prijateljica Soraja, zaključili su da je komiteh počeo
da proganja njihove sunarodnike umesto iračke vojske. Njeni roditelji su živeli u malom bogatom
selu blizu Kaspijskog mora i samo nekoliko nedelja po završetku rata ona je doletela kući i
odvezla se da ih poseti zajedno sa svojim verenikom i njihova dva prijatelja. Vozili su
zaobilaznim putem da bi malo razgledali zemlju dok su na putu i prošli su kroz severozapadnu
pokrajinu u kojoj je samo nekoliko dana ranije MHO pokušao da izvede svoju propalu ofanzivu.
Kad se njihov auto zaustavio na maloj raskrsnici u jednom gradiću, član komiteha im je
prišao i naredio im da otvore prtljažnik. Jedan od prijatelja umesto da ćuti kao što su ljudi naučili
da čine u godinama koje su usledile, uzvratio je: „Otvori ga sam”. Pre nego što su trepnuli, čovek
iz komiteha je pozivao pojačanje i usmeravao ih ka barakama koje su istovremeno služile kao
sudnica, centar za isledivanje i kasarna komiteha. Komiteh je razdvojio Soraju od muškaraca i
počeo da ih ispituje odvojeno. Konačno, kad su uspeli sve da ih identifikuju, vlasti — što je
značilo veće sklepano od islednika, komitehovca i revolucionarnog sudije koji je predstavljao
vlast — zaključile su da oni sigurno pripadaju MHO.
Soraja je, zaključili su sumnjičavo, suviše pismena da bi bila samo obična iranska devojka
koja prolazi kroz oblast da bi posetila roditelje. Ona je ispisala svoj islednički formular prelepim
rukopisom i razložnim učenim stilom. Mahali su joj formularom pred nosem, kao da je to
okrvavljeni nož s njenim otiscima. Kad im je objasnila da je studirala prava, da je naučena
da misli i piše koristeći takav rečnik, njeni islednici su odmahnuli glavom u neverici. Kad su
saznali da je jedan od muškaraca u grupi studirao u inostranstvu, nije im trebalo više dokaza.
Pred sobom su imali zaveru.
Čitava dva dana su ih držali tamo. Soraja je bila sama u prljavoj praznoj sobi, u posebnoj
zgradi koja bi se napuštala i zaključavala tokom noći. Nakon četrdeset i osam sati, potvrde su
počele da pristižu iz Teherana, Soraja je zaista bila član redakcije na državnoj televiziji. Takođe
su provereni identiteti prijatelja. Niko od njihovih nadređenih ili profesora nije znao da oni
imaju bilo kakve veze sa MHO. Možda ste mislili da se čitava stvar završila ovde. Ali zašto bi?
Uhapšeni su iz čistog hira, zadržani su na osnovu neosnovane sumnje, jasno je da su ih
maltretirali zato što im se tako htelo. Bila je to prilika za komiteh da iskali svoj bes na MHO, na
dva Iranca koji su bili krivi što su imah priliku da napuste zemlju, na ženi koje je bila kriva zato
što je bila obrazovana 1 u pratnji muškaraca koji joj nisu bili braća.
Sudija, odrpani sveštenik koji je sedeo za stolom na rasklapanje, pozvao ih je u svoju sobu
i prozivao ih jedno po jedno. „Prvo mi pošaljite Ingleza”, rekao je misleći na onog koji je studirao
u inostranstvu. Onda je pozvao Soraju, koja je bila zaista lepa devojka. „Nije li šteta”, šapnuo je,
„za devojku koja je inteligentna kao ti da ide u zatvor, da se vozika naokolo sa ovim momcima?
Ako priznaš, lično ću te uzeti za privremenu ženu.”
U toku isleđivanja, ponovo su ih razdvojili i pokušali su da nateraju Soraju da prizna da je
imala seksualne odnose sa svim muškarcima. „Oni su već rekli da su bili sa tobom”, cerio se
islednik. „А što se tiče tvog navodnog verenika, on kaže da samo spava s tobom, da mu ne značiš
ništa.” U tom trenutku bila je gotovo histerična od neprospavanih noći jer nije mogla da zaspi od
straha i od zujanja komaraca. „Dovedite ga ovde”, zavikala je uplakana. „Neka mi to kaže u lice.”
Na kraju, sudija ih je pozvao na poslednje zasedanje. Pošto nisu uspeh da budu špijuni, da
budu MHO, da budu bilo kakva pretnja režimu u zemlji, mogli su makar biti kažnjeni zbog
kršenja islamskog zakona o pojavljivanju zajedno u javnosti, nevenčani i bez rođačkih veza.
„Tebi”, rekao je pokazujući glavom na Soraju, „četrdeset udaraca bičem.” Pogledala ga je
u šoku. On je jeo, tanjir čelo-kaboba koji se sijao od putera stajao je ispred njega.
„Jesi li ti sudija”, siknula je poput zmije. „Jer, ako jesi, zašto ne završiš s jelom pre nego
što doneseš presudu. Ili toliko želiš da budem bičevana da ne možeš da sačekaš da završiš? Zašto
sve što vi znate iz Kur’ana jeste da bičujete i da batinate? Da li si preskočio čitav početak o
milosti i saosećanju? Da li znaš da prema islamskom zakonu mene može bičevati samo žena?”
Izgledao je napeto. Njena poslednja opaska bila je neoboriva. Po šerijatskom, islamskom,
zakonu, samo žena može izvršiti telesnu kaznu nad drugom ženom. On je kipteo od besa jer ga je
raskrinkala žena, ispravila ga je u vezi s kaznom koju je doneo tako slobodno, dok je ručao. Nije
bilo žene u blizini koja bi bičevala Soraju, pa se sudija iskalio na njenom vereniku. „Za njega
osamdeset”, uzviknuo je. ‘Т povedi je sa sobom da može da gleda.”
Odveli su Sorajinog verenika u susednu sobu i položili ga na patos. Jedan od ljudi uzeo je
konopac i naravno nije stavio Kur’an pod mišku da bi ublažio udarac kako bi po zakonu trebalo.
Jer, u šerijatskom duhu, kvalitet kazne u bičevanju leži u poniženju, a ne u ranjavanju tela.
Većina glavnih škola u tumačenju tvrdi da bičevalac mora držati Kur’an pod miškom one ruke
kojom bičuje kako to nikada ne bi zaboravio. U ovom slučaju, komitehovci nisu obraćah pažnju
na duh bilo čega osim svoje osvetoljubivosti.
Nakon tridesetog udarca, krv je počela da natapa košulju verenika. Nakon pedesetog,
počeo je da jauče i tada je Soraja počela da lupa na vrata sudijine sobe. „Bićeš kažnjen zbog
ovoga, obećavam ti”, vikala je. „Ako ja ne dođem i lično te ne ubijem, nekako ćeš već biti
kažnjen, životinjo jedna.”
I to, po mom mišljenju, oslikava kako je komiteh delovao tokom godina. Oni su
maltretirali ljude jer im se tako htelo, tražili su kontekst u kom bi ih optužili, a kad ne bi našli
nijedan, izmišljah su ga. Ogorčen pogled, omaška u govoru, najuobičajenija lična odbrana mogla
je da ih dovede do ogromnog besa, i pre nego što biste postali svesni, našli biste se na
trodnevnom isleđivanju, optuživali bi vas za bilo šta od razvrata do veleizdaje. Verujem da su
upravo u to vreme, to čudno doba nakon rata, Iranci počeli da primećuju emotivne ožiljke koje je
izazivalo prisustvo komiteha u njihovim životima. Muževi su bili ponižavani pred svojim
ženama, majke pred sinovima. Ljudi često nisu povezivali događaj koji bi se nekom dogodio s
onim što se njima dogodilo. Više su voleli da sačuvaju svoj sram u privatnosti, ali kao što
skoro svaki Iranac ima rođaka ili prijatelja koji je poginuo za vreme rata ili u
MHO pogubljenjima, tako svako dobro poznaje nekog koje bio hapšen, bičevan ili na neki način
javno osramoćen od komileha.
Ponekad su slučajevi vezani za komiteh snabdevali naš ionako crn humor svežim
materijalom. Možda je uteha u tim čudnim vremenima bilo to što je povremeno moralna policija
uspevala da se svi — i progonioci i progonjeni — suoče sa apsurdnošću situacije. Moja majka i
kćeri nikad mi neće dozvoliti da zaboravim šta se dogodilo jedne zime kad smo pokušali
da odemo na skijanje u Dizin, odličan ski-centar, koji se nalazi na sat vožnje od Teherana. Počeli
smo tamo da provodimo nekoliko dana svake godine kako bi devojke mogle da nauče da skijaju.
Skijanje je sport koji zahteva mnogo slojeva odeće i stoga je vlada na taj sport gledala
blagonaklono. Te godine smo odlučile da ne idemo kolima već da odemo autobusom iz centra
Teherana pravo na padine. Uputile smo se tamo pre zore i devojke i ja smo se ukrcale u ženski
autobus i mahnule smo Džavadu, koji se popeo u muški. Najednom od kontrolnih punktova, na
vetrovitom zavejanom putu za Dizin, podsetila sam vozača da se moje kćeri i ja nećemo vraćati
istim autobusom da nas ne bi računao pri povratku. Nešto je u toj opaski zazvučalo sumnjičavo i
oficir na kontrolnom punktu nas je pozvao da siđemo.
„Moj suprug je u muškom autobusu”, objasnila sam, ,,i ostaćemo nekoliko dana.” Kroz
zamagljeni prozor kućice na kontrolnom punktu mogla sam da vidim muški autobus kako mili uz
padinu ka planinama. Nije bilo moguće stići do Džavada da bi on potvrdio moju priču. „Hanum,
treba vam dozvola roditelja da biste prespavah noć izvan kuće”, odgovorio je komandir postaje
sležući ramenima.
Pogledala sam ga zanemevši. Devojke su stajale pored mene. „Imam dve kćeri”, rekla
sam. „Svakako da ne živim s roditeljima. Muški autobus je otišao, šta mogu da učinim.”
„Žao mi je”, bio je uporan. „Ne mogu da dozvolim da autobus
Dvadeset pari ženskih očiju gledalo nas je iznervirano kroz prozor autobusa.
„То je apsurdno”, rekla sam. „Nije fer prema drugim ženama u autobusu.”
„Postoji samo jedno rešenje”, uzdahnuo je. Pitala sam se da li je to da nas pošalje u
Teheran.
„Moram da pozovem vašu majku i da proverim imate li dozvolu da idete na skijanje.”
U tom trenutku bila sam na ivici da eksplodiram, ali sam se setila drugih žena u autobusu
koje se smrzavaju pa sam se složila.
„Samo vas molim da prva ja govorim s njom”, rekla sam. Moja majka je imala problema
sa srcem pa sam mislila da ako bi policajac pozvao moju majku u zoru sa mnom u vezi, ona bi
mogla da doživi srčani udar.
I tako sam naterana u četrdeset i petoj godini da pozovem mamu i da joj kažem: „Mamice,
možeš li reći ovom čoveku da mi dozvoljavaš da idem na skijanje.”
Uzeo je telefon iz moje ruke. „Gospođo, da li ste svesni da će vaša ćerka po imenu Sirin
biti izvan kuće četiri noći?” Ona je potvrdila, on je spustio slušalicu i već smo bile na izlazu kad
sam se zaustavila.
„Usput”, pitala sam, „kako ste sigurni da je to zaista bila moja majka? Kako znate da
nisam nazvala izmišljeni broj?”
Delovao je iznenađeno. Dva oštra udarca laktom istovremeno su mi probola krsta. Negar
me je prostrelila pogledom koji je govorio da zaista ne moram da ga podsećam.
On je slegnuo ramenima. „Ра, zakon kaže da moram da zovem, i ja sam pozvao.”
Smejale smo se dok smo se pele u autobus. Vozile smo se kroz divljinu, a ja sam
posmatrala borove kako vire iz snega i mislila o duhovima u koje su se pretvorili naši zakoni.
Ljudi koji otelovljuju zakon — advokati, sudije, policajci — su oni koji održavaju smisao
njegove pravednosti, inače je zakon samo mrtvo slovo na papiru.
Kad smo se vratili uTeheran, moja majka me je zadirkivala čitav mesec. „Širin, sledeći
put kad me pozovu”, rekla je, „reći ću im ne!”
Često su ograničenja s kojima su se žene suočavale u ranim devedesetim završavale na
sličan načina kao slučaj na našem skijanju — u neprijatnim sučeljavanjima koja oduzimaju vreme
u kojima su se mladići nepristojno obraćah ženama koje su im mogle biti majke. Ipak, jednako
često je moralna policija nastupala sa zastrašujućim, nasilničkim stavom. Neki trgovi uTeheranu
postali su poznati po svojim patrolama komitehovaca, a njihovi metodi vremenom su postajali
zastrašujuće efikasni kako bi mogli da se nose sa ženskim veštinama izbegavanja. Ako bi, na
primer, žena koja je hodala ulicom primetila u daljini patrolu komitehovaca, smesta bi navukla
svoj hedžab preko glave i obrisala svu šminku koju je nosila. Zbog toga se moralna policija
uskoro proširila uključujući u svoje redove i žene obučene u svakodnevnu odeću koje su pod
svojim haljinama nosile voki-tokije i odmah bi pozvale mušku patrolu i njihove kombije da
opkole žene koje nisu ništa sumnjale.

Društvo za zaštitu dečjih prava.

Za žene, javni prostor — od tezgi preko parka do autobuskih stajališta — postao je prepun
nesigurnosti. Prosto ne biste znah gde, kada i po kom osnovu možete biti maltretirani, a često su
sukobi s komitehom pokazivali stanje uzbune u državi. Nakon što sam i sama jednom ili dvaput
hapšena zbog lošeg hedžaba ili neodgovarajuće islamske odeće, zaključila sam da čovek ne
može mnogo da uradi kako bi se zaštitio od države koja je prosto želela da nametne atmosferu
straha.
A to je bio krajnji cilj, verovala sam: strah toliko sveobuhvatan da će držati žene kod
kuće, tamo gde im je, prema verovanjima tradicionalnih iranskih muškaraca, i mesto.
Prvi put sam uhapšena jednog sunčanog prolećnog popodneva u Ramsaru, gradiću blizu
Kaspijskog mora, kuda smo povremeno odlazili da bismo proslavili persijsku Novu godinu. Već
sam nosila dugačak kaput, dugačke vrećaste pantalone i veo kad mi je policajac prišao na trgu.
„Uđi u mini-bus”, rekao mi je grubo pokazujući na beli kombi parkiran nedaleko odade. Kad sam
se pobunila, uhvatio me je za ruku, povukao me preko ulice i gurnuo me unutra. Još tri nesrećne
žene već su bile zgrčene na sedištima. Jedna je bila učiteljica u penziji koju su uhapsili jer je
nosila papuče.
„Moje noge otiču, ne mogu da nosim cipele”, vikala je na policajca koji je pogledom
pretraživao trg u potrazi za novim plenorn. „Gde”, nastavila je, ,,u Kur’anu piše da je nošenje
papuča zločin?”
Što je glasnije vikala, policajac je postajao sve nervozniji i uskoro je odustao od punjenja
kombija i jednostavno nas je odvezao u policijsku stanicu. Uveli su nas u sobu i rekli nam da
ostanemo tamo dok ne dođe policajka koja će nas „usmeriti” Prema tradicionalističkoj predstavi
onoga što se naziva amr be maruf nabi az monker, pobožni musliman veruje da je njegova
dužnost da podržava vrlinu i obeshrabruje porok time što nadgleda ponašanje onih koji pripadaju
zajednici.
Vrata su se otvorila i ušla je osamnaestogodišnja devojka u crnoj odori. Naš vodič je
stigao, i po njenom grubom, priprostom govoru, videlo se da je nepismena.
„Izrecitovaću vam pesmu Hazrate Fatime”, rekla je. Fatima je ćerka proroka Muhameda,
islamski primer ženske odanosti i pobožnosti.
„О, žene”, počela je. „Fatima vam se obraća ovako: najdraži ukras na ženi je njen hedžab.
” Zaustavila se i proverila naša lica; delovala je kao da se ponosi sobom.
„Izvinite, ali Hazrate Fatima nije bila pesnikinja”, istakla je učiteljica. Vodič se pravila da
je nije čula i izgovorila je nekoliko nejasnih reči o sudnjem danu, raju i paklu. Delovala je
iznenađeno kad mi nismo shvatile da je njena površna propoved okončana.
„Ра, šta čekate? Možete da idete”, rekla je. Bile smo zvanično usmerene.
Dok sam sedela na prljavom podu komiteha u priobalnom gradiću, palo mi je na pamet da
je naš vodič bila pravo otelovljenje Islamske Republike. U šahovom Iranu, ova devojka bi sedela
kod kuće, prala bi ili bi nešto seckala. Vlada ne bi stigla do nje čak i kad bi htela, jer bi njeni
tradicionalni, provincijalni roditelji njenu čast iskoristili kao razlog da je zadrže kod
kuće. Revolucija je posegnula za ženama kao što je ona. U ranim danima revolucije islamskom
režimu su bili potrebni glasovi žena iz tradicionalnih porodica i on ih je pozivao da izađu na
izbore. Ako glasate, pomažete islamu, reklo im je sveštenstvo. Ovo je dalo ženama iz
tradicionalnih porodica samopouzdanje za koje nikada ranije nisu znale. Suprotno onome što su
mislile, shvatile su da one nešto znače i ljudima izvan sopstvenih domova. Njihovi glasovi su
se računah. One su mogle da igraju neku ulogu.
U tim godinama, izbori su se održavali više kao simbol legitimnosti sistema. Čak i pod
šahom, glasačka kutija bila je nepoznanica za mnoge Irance. Dvor je uglavnom unapred
odobravao listu kandidata i niko nije bio iznenađen ishodom glasanja, s obzirom na nedostatak
prave konkurencije. Jedan moj rođak koji je služio kao poslanik u parlamentu pod šahom nije
više od dva puta ni posetio oblast u čije ime je navodno izabran. Ljudi nisu shvatali o čemu se
uopšte radi u vezi sa izborima, tako da su kada su bili primorani da glasaju i u Islamskoj
Republici, i dalje bili jednako zbunjeni procesom. Sećam se televizijskih intervjua s ljudima koji
stoje u redu za glasanje u tim ramm revolucionarnim danima. Kad bi novinar upitao: „Za koga
glasate”, većina ljudi je jednostavno rekla: „Za pobedu islama, naravno!”
Ljudi nisu poznavali revolucionare za koje je trebalo glasati, ali su poslušali poziv iz
džamija — „Glasajte tako da Imame Zaman (dvanaesti šiitski imam) bude zadovoljan vama” — i
izlazili bi u velikom broju na dan glasanja. Slobodno su mogli da biraju između nepoznatih
kandidata i verovali su u zakonitost procesa iako ih možda nije toliko zanimao rezultat. Kako
je vreme prolazilo, svest o izbornom procesu je rasla. Ljudi su lagano počeli da razumevaju da
oni biraju predstavnike koji će donositi zakone koji će do detalja uticati na njihov život, tako da
su počeli više pažnje da obraćaju na svoj izbor. Nažalost, u ranim devedesetim kad su Iranci
počeli da shvataju da im izbori donose pravo da se mešaju u upravljanje zemljom, donet je
zakon koji je telu sačinjenom od sveštenstva, poznatom pod nazivom Savet čuvara, dao pravo
veta na sve kandidate na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Tim zakonom Iranci su
izgubili pravo da slobodno biraju svoje zastupnike. Izbori su ipak ostali takmičenje i nikada nisu
postali farsa kao u diktaturama u okolini, ali su istovremeno prestali da odražavaju pravu volju
građana.
Ipak, za žene koje su mahom bile nepismene ili prva generacija koja je ušla u učionice
sam čin glasanja imao je snažnu simboličku moć. Upravo je to ubeđenje — da žena može igrati
ulogu u društvu — omogućilo osamnaestogodišnjoj provincijskoj devojci da istrese tu jadnu
propoved preda mnom, ženom u četrdesetim godinama koja je nekada bila sudija. Ne bih
bila iznenađena da je devojka imala ženske rođake koje su pohađale koledž, jer u to vreme
univerziteti su postali islamski i posvetili su se obrazovanju žena poput ove. Devojke su odlazile
na predavanja u hedžabima i sedele su u odvojenim učionicama. Čak su i stolovi za ručavanje u
kafeteriji bili odvojeni. Ako su univerziteti bili jazbine greha u šahovom Iranu, šta su sada
postali? Oporavljeni! Zdravi! Nije postojao više izgovor za patrijarhe da svoje kćeri drže van
škole i one su lagano završavale u učionici, a zatim i daleko od svojih roditelja u studentskim
domovima u Teheranu. Generacija žena čije su majke bile vezane za kuću našle su se u
gradovima i počele su da Čitaju knjige. Uskoro je postalo popularno da kćeri iz tradicionalističkih
porodica pohađaju koledž.
Još, naravno, nije bilo reći o feminizmu. „Feminist” je tada bila ponižavajuća reč koju su
fundamentalisti koristili protiv bilo koga ko je, poput mene, dovodio u pitanje diskriminatorski
zakon. Bilo je još rano za početke kampanje za ženska prava. Većina žena i dalje nije podržavala
takve ideje jer se pred njima tek otvarao horizont mogućnosti i još uvek nije kucnuo čas za
traženje njihovih prava. Ponekad se svest lagano budi. Na tom putu ona nasilje doživljava kao
autoritet, a samu mogućnost da ostvari jednaka prava kao već svršenu stvar. Međutim, tog dana
videla sam da proces otpočinje. Ne bez bola, naravno, jer je struja koja gura vodiča na koledž ista
ona koja me je lišila mog sudijskog položaja.
Proširenje univerzitetskog obrazovanja na čitavu kastu žena po svojoj prirodi izazvalo je
velike tenzije unutar porodice. Za devojku koju su ohrabrivah da glasa i koje je pohađala koledž
bilo je teže da slepo sluša naredbe od svog oca. Naša prva komšinica će mi poslužiti kao živa,
uvek prisutna ilustracija ovog fenomena. Neposredno pre revolucije njen veoma religiozni otac
udao je najstariju kćer za veoma pobožnog bazarija. (Ovaj termin odnosi se na trgovca koji
obično potiče iz tradicionalne porodice.) Bazari je devojku po pravilu naterao da nosi odore, a
onda joj zabranio da posećuje sopstvene roditelje bez pratnje. Devojka je bila očajna jer je
morala da provodi sate i sate zarobljena u kući čekajući svog zatucanog muža da je odveze do
roditelja. Svađali su se strašno. Roditelji su znah da sam bila sudija i da sam verujuća
muslimanka i često su me pozivali da ih posavetujem kako da pomognu svojoj kćeri.
Trebalo mi je mnogo snage da se obuzdam da ne vičem na ovog čoveka sukobljenog sa
sobom koji je brinuo za sreću svoje kćeri, ali je ipak bio u potpunosti odan svojoj časti, koju je,
kao i većina tradicionalista, definisao kroz ćerkinu vrlinu. Usred jednog od naših razgovora, čula
sam ridanje iz spavaće sobe druge kćeri. „Zašto je uznemirena”, konačno sam upitala
jedne večeri. „Želi da ide na koledž”, rekla je majka bacajući zlovoljan pogled na muža. „Ali otac
neće da je pusti.”
Revolucija je stigla prekasno za drugu kćer. Bila je dodeljena čoveku koji je bio manje
strog od muža starije sestre, ali se i dalje čvrsto držao uverenja da njegova žena neće kuhinju
zameniti učionicom. Matura najmlađe kćeri poklopila se s Islamskom revolucijom. Otac je dobio
dobar posao posle revolucije jer tih dana je ostrašćena pobožnost bila dovoljna preporuka.
Kao zvaničnik Islamske Republike, teokratije koja je učionice podelila na muške i ženske ne bi li
sačuvala moral na univerzitetima, nije više mogao da se drži svojih pogrešnih uverenja o
pokvarenoj prirodi obrazovanja. Najmlađa kćer je pošla na Medicinski fakultet i udala se za
jednog od svojih drugova s godine, čoveka kojeg je sama izabrala.
Tokom devedesetih, broj žena sa univerzitetskim diplomama uporno je rastao i naposletku
broj žena na fakultetima zamalo je pretekao broj muškaraca. To nije malo postignuće za
bliskoistočnu zemlju s kulturom koja je do srži patrijarhalna. U susednom Avganistanu, talibani
su zabranili ženama da čitaju. Preko mora u Saudijskoj Arabiji, ženama je zabranjeno da
voze. Čak i zemlje koje su napravile korake napred, kao što su Egipat i Turska, nisu uspele da
prošire obrazovne mogućnosti izvan onoga što je već učinjeno zajedno sa sekularizacijom
društva. Međutim, ono što je uspelo Islamskoj Republici zastrašilo je njene osnivače.
Tradicionalni sveštenici su bezuspešno pokušali da obrnu ovaj opasan trend tako što su nametnuli
sistem rodnih kvota univerzitetima.
Na nesreću, jednakost u obrazovanju nije prevedena u jednaka prava ili na politiku
zapošljavanja. Iscrpljenost ratom naterala je sistem da potraži pomoć žena i one su našle posao u
velikim perionicama i kuhinjama koje su opsluživale ratni front. Ipak, u to vreme, tradicionalisti
su dozvoljavali ženama rad u javnom sektoru samo tamo gde je to njima moglo da bude
od koristi. Upravna mesta i mesta na kojima se donose odluke, kao i čitave institucije poput
sudskog sistema i dalje su bile izvan domašaja. Žene nalik kćeri moje prve komšinice čiji se život
proširio ulaskom na univerzitet otkrile su da se taj isti život ponovo ograničava po povratku u
svet. Islamska Republika jednostavno nije mogla da proizvede dovoljan broj radnih mesta kako
bi mogla da se nosi s porastom radne snage, a poslovi koji su bili na raspolaganju odlazili bi
uglavnom muškarcima. Iako je broj obrazovanih žena nadmašio broj obrazovanih muškaraca,
stopa ženske nezaposlenosti bila je tri puta veća. Oblast visokog školstva nije odstranila rodnu
diskriminaciju koja je svojstvena našoj kulturi kao i našim institucijama, ali je u iransku ženu
unela nešto što će na duže staze, verujem, transformisati Iran: unutrašnju svest o njihovoj
potlačenosti.
Sve te žene koje su izlazile sa iranskih univerziteta nisu se više zadovoljavale svojim
tradicionalnim ulogama. Nisu želele da urame svoje diplome pretvarajući se da su njihova
životna očekivanja nepromenjena. Nova svest, kao i razočaranost zbog neispunjenih očekivanja
— neispunjenih jer njihovi očevi i muževi nisu prošli kroz istu promenu — dovelo je do bolnih,
a ponekad i tragičnih sukoba s porodicom. Sećam se da sam jednog dana posle mnogo godina
čitala u novinama o samoubistvu kćeri jednog pevača u džamiji u oblasti Azerbejdžan. Nesrećna
u svom braku žena je pokušala da se razvede od muža. Njena porodica, ortodoksna kakva samo
može biti, je to odbila. Suočavajući se sa životom taoca u odvratnom braku, žena se
polila benzinom i zapalila. Možda bi ova žena, mislili sam, da je stasala pod Šahom nasledila istu
konzervativnu poslušnost te društvene grupe, možda bi ostala u tom lošem braku, a ne bi sama
sebe uništila na lomači. Učili bi je da je svet takav, da je na ženi da se miri sa sudbinom.
 Islamska Republika je nenamerno uzdigla žene iz tradicionalnih porodica, ali ih je
istovremeno učinila nemilosrdno ranjivim jer im je darovana nova svest o sopstvenim pravima, a
jalovo oruđe kojim treba da ih brane i unapređuju. Neki veruju da je život pod uslovima stalnog
držanja u mraku, mimo poimanja sopstvenih mogućnosti, za takve žene blagoslov. Neznanje
barem doprinosi nekakvom zadovoljstvu. Ćerka pevača u džamiji nije jedinstven slučaj. Stopa
samoubistva među ženama porasla je nakon Islamske revolucije; najčešće su se samospaljivale.
Ovaj tragični egzibicionizam, ubeđena sam, jeste ženski način da nateraju društvo u kom žive da
se suoči sa surovošću njihove potlačenosti. Da nije tako, zar ne bi bilo lakše uzeti veliku količinu
pilula u mračnoj sobi?
Dve godine nakon završetka rata, Islamska Republika je tiho promenila smer. Čak su i
najmilitantniji, zabrađeni ideolozi mogli videti kuda je revolucionarna politika — marginalizacija
žene, plan za zaštitu porodice koji je zabranjivao kontracepciju — odvela zemlju. Tada je već
bilo jasno da šiitska revolucija neće zahvatiti čitav region. Bilo je jasno da iranska ekonomija ne
može da podnese rast broja stanovnika sa stopom porasta najvišom na svetu. Iran, zaključile su
vođe, mora da se integriše u svetsku ekonomiju ili rizikuje da se pretvori u zaista osiromašenu
zemlju Trećeg sveta. Privatizacija, novo usredsređivanje na proizvodnju umesto poljoprivrede i
privlačenje stranih investicija postali su novi prioriteti za zemlju. Postojao je samo jedan
problemčić: Iran nije imao ni znanje ni ljudske resurse da sprovede tu ambiciju. Islamska
Republika je umotala žene u velove i posadila ih u kuhinju. Sad je trebalo ponovo da se izgradi
nakon razarajućeg rata i one su mu bile potrebne.
Kao deo ovog nevoljnog pragmatizma, 1992. došlo je do promena u sudstvu i ženama je
dopušteno da se bave pravom. Iranska advokatska komora dala mi je dozvolu i ja sam otvorila
kancelariju u prizemnom stanu naše zgrade i počela sam da primam stranke. Uglavnom sam se
bavila privrednim i trgovinskim slučajevima, ali bih povremeno prihvatila poneki pro bono
slučaj, uglavnom je to bilo nešto politički osetljivo. Veoma brzo, nakon što sam počela da
odlazim na sud sa svojim klijentima i da vodim nekoliko parnica, shvatila sam da je ovo bio
pravni sistem samo imenom. Shvatila sam da se makar u privredne slučajeve, politika i ideologija
nove Islamske Republike ne mešaju. Umesto njih, posredi je bila korupcija. Kao advokatu, moj
posao je bio da se staram o slučaju svog klijenta — da povratim njegov novac ili njegovo
vlasništvo ili da ga odbranim od navodnih optužbi. Više nego jednom desilo se da mi klijent uđe
u kancelariju sijajući od sreće, zadovoljan što može da mi saopšti da je tužilaštvo pristalo na
sporazum u zamenu za mito. U čemu je onda svrha poznavanja prava i pripremanja slučaja?
Zaista, u čemu je svrha pojavljivanja u sudnici, pretvarajući se da je u pitanju zakonski proces,
kad se sve svodi na dogovor u prostorijama suda? U dva slučaja kad sudiji nije ostalo ništa drugo
da kaže, objavio je da pramenovi moje kose vire i raspustio bi sud na osnovu mog lošeg hedžaba.
Uspevali smo godinama bez dva prihoda, razmišljala sam, i možemo da nastavimo tako.
Radila sam ne samo zbog plate već da bih se osetila ispunjena profesionalno, da primenim svoje
znanje i da doprinesem zemlji u kojoj sam odlučila da ostanem. Kad sam prihvatala privredne
slučajeve, bila sam u poziciji ili da izneverim klijenta ili da izneverim svoje principe. Ni jedno ni
drugo nisam smatrala prihvatljivim. U tom trenutku sam odustala od prava kao posla koji mi
donosi prihode i počela sam isključivo da prihvatam slučajeve pro bono, u kojima sam makar
mogla da prikažem nepravdu zakona Islamske Republike. Sistem je bio taj čijim zakonima treba
da se sudi pre nego što ih promenimo.
Shvatila sam da moram da biram slučajeve koji ilustruju tragične posledice pravne
diskriminacije koju teokratija vrši nad ženama. Mogu da navedem čitav niz zakona koje treba
menjati — život žene vredi upola manje od muškarčevog, starateljstvo nad detetom nakon
najranijeg detinjstva automatski pripada ocu — dok ne ostanem bez daha. Međutim, lična priča
je mnogo jača nego bilo koji sažetak zbog čega dati zakon treba menjati. Da bih privukla pažnju
ljudi, da bih izmamila njihovo saosećanje i da bih ih ubedila da ovi zakoni nisu samo nepravedni
nego zaista bolesni, morala sam da pričam priče. Iranska kultura, sa svom svojom zanesenošću
sramotom i čašću, sa svim svojim patrijarhalnim pravilima, ipak zadržava visoku osetljivost
na nepravdu. Revolucija protiv šaha, na kraju krajeva, podigla se na etosu suprotstavljanja zolmu,
ili tlačenju. Bila je to revolucija vodena u ime mustazafina, obespravljenog. Ljudi su morali da
shvate kako su obespravljeni postali oni koji sada obespravljuju.
SEDMO POGLAVLJE

- Od dnevne sobe do sudnice –

Lejla Fathi Je nestala jednog sunčanog dana u leto 1996. dok je brala cveće u brdima blizu
svog sela nedaleko od kurdskog grada Sanandadža na severozapadu zemlje. Njeni roditelji, kao i
mnogi u toj oblasti, teško su živeli, a devetogodišnja Lejla skupljala je divlje biljke i cveće koje je
porodica sušila i potom prodavala na obližnjoj pijaci. Ona i njen rođak su izašli u
toku prepodneva noseći pletene korpe, ali su prekinuli svoje skupljanje da bi se poigrali u visokoj
travi. Pošto su rasli blizu Sanandadža gde ljudi obeduju na otvorenom, venčavaju se pod
otvorenim nebom i plešu duž obala reka, oni su se jurcali po polju kao da su brežuljci produžetak
njihove male dnevne sobe i, za razliku od urođenog opreza gradske dece, nisu obratili pažnju na
stvari koje su se dešavale oko njih. Nagnuta da bi ubrala još bilja i napunila svoju suknju, Lejla
nije primetila tri čoveka koji su se približili. Oni su se pojavili iza udaljene strane brda i prikrali
joj se dok je nisu u potpunosti opkolili. Jedan joj je zavrnuo ruke na leđima, a drugi je pokušao na
silu da joj raširi noge. Njen rođak je uspeo da pobegne i da se sakrije iza drveta,
posmatrajući ljude kako preko padine odvlače Lejlu koja se opirala. Video je kako su joj strgli
seljačku suknju i kako su je silovah, kako su je udarili i ubili, a zatim kako su njeno izmučeno
telo bacili preko kamenite litice.

Razgovor s decom u prostorijama Društva za zaštitu dečjih prava.

Oblasna policija uhapsila je tri čoveka, ali pošto je glavni osumnjičeni priznao zločin,
uspeo je da se na neverovatan način obesi u zatvoru. Čudno je da je u zatvoru u kome zatvorenici
ne smeju ni satove da nose, on uspeo da nađe metar upletenog konopca, upravo dužinu koja je
potrebna za vešanje. Druga dva osumnjičena poricala su umešanost, ali ih je sud proglasio
krivim za silovanje i osudio ih je na smrt.
Pomenula sam ranije da je po islamskom krivičnom zakonu život muškarca dva puta
vredniji od života žene. U većini islamskih zemalja, zakoni koji određuju visinu kompenzacije
primenjuju se samo u slučajevima vezanim za novac, kao što je nasledstvo. Nasuprot tome u
Islamskoj Republici primenjuje se kompenzacija, ili „krvavi novac” i u kriminalnim slučajevima.
Po islamskom zakonu, porodica žrtve ubistva ili ubistva iz nehata ima pravo da bira između
zakonske kazne i novčane kompenzacije, koja se naziva „krvavi novac”. Mnogi islamski pravnici
tvrde da „krvavi novac” ne bi trebalo da uzima rod u obzir, ali se u Iranu
primenjuje diskriminatorsko atmačenje. Prema iranskim zakonima, vrednost života žene jednaka
je polovini vrednosti života muškarca što često dovodi do neverovatnih zakonskih presuda koja u
stvari kažnjavaju žrtvu. U ovom slučaju, sudija je presudio da je „krvavi novac” koji treba
isplatiti za živote dvojice muškaraca veći od onog koji treba isplatiti za život
devetogodišnje devojčice i zahtevao je da njena porodica donese nekoliko hiljada dolara da
bi platila njihovo pogubljenje.
Lejlin otac je prodao sve što je imao, uključujući i malu glinenu kolibicu u kojoj je
porodica spavala. Bez krova nad glavom, ali uvereni da će makar povratiti svoju čast, ponudili su
novac sudu. Nije bilo dovoljno. Porodica je za vreme skupljanja preostalog novca počela da
spava u mauzoleju ajatolaha Homeinija, velikom prostoru na putu za Kom. Prvo je Lejlin otac
pokušao da proda bubreg, ali je njegov organ odbačen jer je u prošlosti koristio droge. Posle
njega i Lejlin brat je ponudio svoj, ali je doktor odbio jer je on bolovao od dečje paralize.
„Zašto”, pitao je doktor, „toliko želite da prodate svoje bubrege?” Oni su niu ispričali priču.
Objasnili su mu da ne mogu da se vrate u svoje selo jer msu oprali sramotu Lejlinog silovanja.
Porodična čast leži u čestitosti žena i ništa osim pogubljenja zlikovaca ne može da opere
njihovu sramotu.
Užasnut ovom neverovatnom pričom, doktor je napisao pismo predsedniku suda i zapretio
je da će ukoliko država ne doda razliku koja je potrebna za pogubljenje, prijaviti slučaj
međunarodnoj organizaciji Lekari bez granica. Predsednik suda se složio, ali u samo nekoliko
dana pre planiranog pogubljenja dogodio se neverovatan obrt i jedan osuđenik je uspeo
da pobegne iz zatvora. U međuvremenu, Lejlina neutešna porodica podigla je šator od rita na
trotoaru ispred zgrade suda. Porodica je bila zgrožena kad su saznali da je sud ponovo otvorio
slučaj. Možda je to bilo zbog dvosmislenosti svojstvene iranskom pravnom sistemu prema kojem
čak i zatvoren slučaj može ponovo da se razmatra. Možda je, kao što je tvrdila Lejlina porodica,
to bilo zato što je jedan od optuženih iskoristio uticaj rođaka, člana pariamenta iz konzervativne
stranke, da bi uticao na ishod. Kako bilo, slučaj je ponovo bio otvoren.
U to vreme sam i ja čula za slučaj i odlučila da pogledam dosije. Prvo sam bila skeptična.
Krivični zakon u postrevolucionarnom Iranu bio je pun mana. On je ženama žrtvama zločina
poricao jednaku naknadu. Međutim, slučaj Lejline porodice nagovestio je da su zakoni u stvari
potpuno pogrešni jer omogućavaju da se uništi život onih koji zahtevaju pravdu u ime
njihovih voljenih koji su bili žrtve. Posetila sam porodicu u njihovom šatoru ispred zgrade suda i
pošto sam čula njihovu verziju duge i gorke priče, pristala sam da ih zastupam.
Imala sam pred sobom jak slučaj i smislila sam jednostavnu i elegantnu odbranu:
nepravda je što je devojčica silovana i ubijena i to što njena porodica mora da izgubi sve,
uključujući 1 krov nad glavom, u zakonskim procesima koji su usledili. Nepravda je da se žrtve
zločina pretvore u žrtve zakona. „Ne kritikujte islamski zakon”, strogo me je na sudu upozorio
sudija. „Samo pitam da li je izvršena pravda”, uzvratila sam.
Dok se zasedanje približavalo kraju, neko mi je došapnuo da su Lejlina braća sakrila
kuhinjske noževe u kapute i da nameravaju da napadnu preostalog optuženika kad bude napuštao
sudnicu. Zatražila sam pauzu i pozvala momke u hol.
„Molim vas”, rekla sam, „molim vas, dajte mi šansu da probam prvo da uradim nešto na
sudu.”
Njih dvojica su sedeli na klupi i plakali. „Da smo dali profesionalnom ubici samo pola
onoga što smo dali sudu”, uzviknuo je jedan od njih, „pravda bi bila zadovoljena. Sad smo mi
beskućnici, a jedan od njih je slobodan, a drugi samo što nije oslobođen.”
„Znam”, šapnula sam. „Znam. Ali hajde da pokušamo.”
Tokom procesa sud je oslobodio optužbi oba optuženika, zatim oborio oslobađaj uče
presude, a potom ponovo otvorio istragu. Tuga porodice lagano se pretvarala u ludilo. Lejlina
majka je počela da sedi ispred suda u belom pogrebnom ogrtaču, držeći plakat koji je opisivao
ono što je njena ćerka doživela. Za vreme suđenja, ona je zapretila da će se zapaliti i počela je da
psuje sud. Kao da čitav proces ionako nije bio dovoljno dramatičan, sudija ju je optužio za
vređanje suda i trebalo nam je nekoliko nedelja pregovora da se nagodimo s njim.
Iscrpio bi vaše strpljenje ukoliko bih iznosila sve detalje u vezi sa zakonskim
procedurama. Biće dovoljno da kažem da slučaj nije rešen i da je ostao otvoren do danas. Nisam
uspela u tome da nateram pravni sistem da izvrši pravdu, ali mislim da smo uspeli u nečem
drugom. Pokazali smo čitavoj naciji mane iranskog zakona koje se tiču prava dece i žena. Slučaj
se brzo pretvorio u javnu raspravu, toliku da su izborni kandidati u Lejlinoj provinciji u svoje
predizborne programe uključivali direktna podsećanja na njen slučaj. Iranska štampa videla je
Lejlinu priču kao odličan prikaz društvenih problema u Islamskoj Republici.
Suđenje je odjekivalo još dugo pošto je završeno poslednje zasedanje suda. Jednako se
odigravalo u novinama kao i u sudnici, a publicitet je ustanovio moju reputaciju advokata čiji se
rad usredsređuje na ženska i dečja prava. Veoma brzo sam naučila da su jedno od najmoćnijih
oružja u rukama zakonski obespravljenih bili upravo mediji. Moja reputacija me je
činila efikasnijom u odbrani svojih klijenata jer su sudije znale da će i oni i sudsko veće morati da
opravdaju svoju odluku pred sudom javnosti. Često, oni jednostavno nisu marili za to, ali u to
vreme tešila sam se da je i podizanje svesti ljudi o njihovim pravima samo po sebi postignuće.
Tokom mračnih meseci u kojima sam posmatrala Lejlinu porodicu kako se raspada u
očaju, dok je slučaj privlačio sve više pažnje, pogodilo me je što veoma malo žena uopšte zna da
ih zakoni toliko diskriminišu. Većina žena ima neko znanje o zakonima koji se tiču starateljstva
nad decom i razvoda jer se u nekom trenutku mnogima desi da žele da napuste brak. Međutim,
živote većine žena ne pogađaju ubistvo ili slučajna smrt. One nemaju priliku da čuju ili da
saznaju kakva sudbina može da ih sačeka, u kakvu zakonsku močvaru mogu da upadnu, ako im
se desi da budu toliko nesrećne da im se dogodi ono što se dogodilo Lejlinoj porodici.
Odlučila sam da prihvatljivim i običnim, a ne intelektualnim i suviše stručnim jezikom
napišem članak za list Iranejarda, koji bi na očigledan način objasnio položaj žene u iranskom
krivičnom zakonu. Paragraf zakona koji je posvećen „krvavom novcu”, dijehu, navodi da
muškarcu ako doživi nesreću u kojoj mu se oštete testisi, pripada kompenzacija u visini
cene ženinog života. U svom članku sam to opisala na sledeći način: ukoliko zaposlenu ženu s
doktoratom pregazi automobil i ubije je, a jednom nepismenom banditu u tuči strada jedan od
testisa, vrednosti njenog života i njegovog povređenog testisa su jednake. Postoji u persijskom
jeziku prosta izreka koja u sebi sadrži veliki prezir za onog kome se upućuje: „Nisi
vredan nijednog mog testisa.” Na pristojan način sam to provukla kroz svoj članak da bih rečima
koje svaki Iranac prepoznaje objasnila kako su neverovatni ovi zakoni, kako se prema ženama
ponašaju kao prema neljudskim bićima. Na kraju sam postavila pitanje da li je to zaista način na
koji Islamska Republika misli o svojim ženama.
Članak je i uzdrmao i zapalio obrazovane Irance. Urednik ga je objavio veoma rado
budući svestan da će, kao i veći deo sadržaja tog lista, izazvati reakcije tvrdog krila u pravosuđu.
Izdanje se odmah rasprodalo, a ljudi su dolazili u prostorije lista tražeći makar i fotokopiju
članka. Bila sam zaprepašćena. Očekivala sam da će možda biti široko prihvaćen, ali nisam
ni pomislila da će odjeknuti tako snažno u gradu. Jedan od pripadnika tvrde linije u parlamentu
zapretio mi je javno i rekao je reporterima: „Neko treba da zaustavi ovu ženu ili ćemo je mi
ućutkati.” Kad sam to čula, shvatila sam prvi put da me se sistem zaista plaši, kao i odjeka mog
rada u javnosti.
Godine 1996. kada je Lejlin slučaj dospeo na sud, islamski režim nije podnosio kritiku na
račun svojih represivnih metoda. Proganjanje političkih neistomišljenika smekšalo je u odnosu na
rane, surove dane revolucije kada su novine bile pune fotografija i imena onih koje su nasumice
pogubljivah, ali je i dalje strogo kažnjavano svako ozbiljno suprotstavljanje autoritetu vlasti. Bili
smo svedoci skoro svakodnevnih primera u kojima su i poznati visoki sveštenici kaštigovani (što
je do tada bilo nepoznato u šiitskom učenju) ili su stavljani u kućni pritvor jer su javno istupah
protiv pogubljenja ili oštrih oblika kazni kao što je odsecanje ruku. Ako je sistem bio spreman
da obeščasti i zatvori vrhunske teologe koji su aktivno učestvovah u revoluciji, zbog čega bi čak i
tren oklevao da kazni mene koja nisam bila ni revolucionarka, ni sveštenik već samo žena i stoga
nečovek?
Bila sam nervozna. Dok sam se na sudu borila za Lejlin slučaj, sudija me je neprestano
optuživao da govorim protiv islama i njegovih svetih zakona. Prema političko-religioznim
shvatanjima takvih tradicionalista, osoba koja dovodi islam u pitanje lako se može smatrati
nevernikom. A moć tumačenja — moć da se napravi razlika između kritike zemaljskih zakona
pune poštovanja i napada na sveto učenje — bila je u njihovim rukama. Borila sam se na
njihovom polju. Nisam mogla samo da izvučem primerak Univerzalne deklaracije o ljudskim
pravima i da njime mahnem pred očima sveštenika koji su kaznene mere iz sedmog veka smatrah
poučnim. Da bih podržala stav da Lejlina porodica ne treba da finansira pogubljenje njenog ubice
ili da bih podržala stav da život žene pred zakonom treba da bude jednak životu muškarca, i ja
sam morala da se držim islamskih načela i primera iz islamskog zakona.
Moje dve kćeri porasle su dovoljno da bi se vraćale kući uvek prepune pitanja. Tup.
Bacile bi svoje rančeve u hodniku. Tup-tup. Dotrčale bi kroz hodnik s rukama umazanim od
grickalica koje su kupile usput. Život u Islamskoj Republici bivao je sve teži za žene, a isto je
važilo i za majčinstvo u pomenutoj državi. „Mamice, da li je zaista loše ako se pojavljujem
pred svojim muškim rođacima bez vela? Mamice, je T istina da je Amerika izvor svih zala na
svetu? Mamice, je li Mosadeh zaista bio loš čovek?” Bilo je veoma zahtevno pravilno odmeriti
reči dok sam pokušavala da naučim svoje kćeri naprednim vrednostima i da im ukažem na
prazninu koja se krije iza revolucionarne dogme kojom su ih kljukali u školi, kao i da se uverim
da uče i da se formalno pokoravaju toj istoj dogmi kako bi mogle da prođu kroz obrazovni
sistem. „Mnogo toga je jednostavno pogrešno”, obično bih rekla, „ali svakako morate da učite da
biste položile ispite i da biste išle na fakultet.”

Moje ćerke Negar i Nardzes

Moj muž Džavad bi kao i obično ove komplikovane lekcije ostavljao meni. Kao što bi
meni ostavljao i kuvanje, kupovinu, čišćenje, vođenje kućnog budžeta i odvoženje do škole i
dovoženje devojaka iz škole. Pošto sam uzimala priličan broj slučajeva i vodila računa o pažnji
koja je kod kuće bila potrebna devojkama, moj posao je bivao sve teži. A curama više nije
bilo dovoljno samo pročitati priču pred spavanje. Trebalo im je naše vodstvo dok su se nosile s
pubertetom u Teheranu, sa svim izazovima i haosom. „Samo mi reci ako ti treba pomoć”, rekao
bi mi Džavad. To me je pogodilo kao najnepravednije od svega jer ja svakako nisam čekala da
me zamoli: „Širin jan, možeš li, molim te, da spremiš večeru večeras?” Ja sam svako
veče spremala večeru jer mi je bilo jasno da je to moja odgovornost. To je bila stalna tema naših
svađa. Želeo je da mu kažem šta da radi, a ja sam mislila da mora sam da shvati i ako mu se ne
kaže.
Između moje advokatske prakse ujutru i rada na člancima uveče, počela sam da pišem
sledeću knjigu — raspravu o pravima izbeglica. Pre nego što sam počela svoju advokatsku
praksu, pisanje knjiga me je teralo da uposlim mozak, ali sada, zajedno s predstavljanjem
klijenata, to je često bilo suviše. Uspevala sam da vodim domaćinstvo bez zastoja samo ako bih
sve dobro isplanirala unapred. Nisu postojali restorani u kojima se hrana naručuje i donosi kući, a
ono što se očekuje od iranske žene jeste da kuva. Ostaviti sudoperu punu prljavog suda ili vešeraj
pun prljavog veša prosto ne dolazi u obzir. Ako je trebalo da putujem ili da odem nekuda na
nekoliko dana u vezi s poslom, sve obroke za ukućane bih spremila unapred. Znali bi da na
gornjoj polici potraže večeru za taj dan, a onda bi u zamrzivaču potražili obroke za sledeće dane
obeležene ceduljicama. Čak bih napravila i tačnu količinu preliva za salatu i stavila ga u frižider.
Ne želim da sebe istaknem kao odličnu domaćicu ili sjajnu kuvaricu: prema iranskim
standardima, sigurna sam da bih bila okrivljena za mnogo sitnih propusta i zanemarivanja.
Međutim, od početka sam vodila domaćinstvo koje je bilo mnogo opuštenije od besprekorno
čistog, ali porodica se već bila navikla na tu neformalnost. Možda to može da zvuči fatalistički,
taj opušteni pristup stvarnosti koji sam zauzimala. Međutim, od pogubljenja moga devera Fuada,
kad me je dotakla težina smrti, otkrila sam da je zaokupljenost sitnim detaljima
života besmislena. Ako svi naposletku umiremo i pretvaramo se u prah, da li zaista treba da nas
uznemiri činjenica što pod nije baš sveže obrisan. To ne znači da nisam brinula o detaljima života
svoje dece.To samo znači da sam pažljivo birala one detalje koji su mi značili.
Da bih se manje brinula o tome što ne provodim dovoljno vremena kod kuće, potrudila
sam se da donesem posao uveče kući i da uključim devojke u ono o čemu bih mislila ili pisala
čitavog dana. Mislila sam da je bolje da budu uvučene u svet mojih preokupacija nego da misle o
tome zašto sam ja toliko zaokupljena stvarima izvan njihovog domašaja. Pretpostavljam da sam
se duboko u sebi nadala da će one naslediti moja verovanja, moju osetljivost na nepravdu i moje
porive da pomeram granice.
Te noći kad su stigli rezultati glasanja na parlamentarnim izborima 1996, okupila sam
svoje kćeri oko sebe na sofi i pričala im. Ponekad sam se trudila da im pričam o svom poslu, da
učinim da apstraktni pojmovi poput ženskih prava ožive kroz likove koji su prolazili kroz njihove
živote. Znale su, na primer, da je pre četiri godine moja prijateljica Šahla Šerkat osnovala
ženski časopis Zanan. Šahla je bila ta koja me je pozvala i ispričala mi o Lejlinom slučaju i pitala
me mogu li da ponudim njenoj porodici pravnu pomoć. Na neki način, moje kćeri su mogle da
prate razvoj i ulogu koje su žene imale u mom životu i u životima onih koje su znale kao bliske
porodične prijatelje. Pre 1992. nisam mogla ni da dobijem dozvolu da radim kao advokat. Šahla
je uređivala vladin nedeljnik koji je bio usmeren ka konzervativnim religioznim ženama. Iste
godine kad sam obezbedila dozvolu i počela da preuzimam slučajeve, Šahla je započela Zanan,
koji je u početku oprezno, a kasnije sve silovitije otvarao teme s kojima se mnogo žena u Iranu
sretalo svakodnevno. Ponekad je ona upućivala ljude na mene, ponekad bih ja pisala članke za
njen časopis.
Naš napredni aktivizam bazirao se na nekoliko osnovnih činjenica. Zivele smo pod
Islamskom Republikom, koja se nije micala, niti je nameravala da svoju vladajuću etiku predstavi
kao sekularnu. Pravni sistem u državi potcrtavao je islamski zakon. Svaki aspekt života žene u
društvu — od pristupa kontroli rađanja preko prava pri razvodu do prinudnog nošenja vela — bio
je određen tumačenjem Kur’ana.
Ako bismo želele da unesemo neki opipljiv doprinos u živote žena oko nas i u živote ljudi
kao što su Lejla i njena porodica, nismo imale drugi izbor nego da branimo žensku jednakost u
okviru islama. U tome su naša lična osećanja i politički stavovi u potpunosti nevažni. Desilo se
da ja verujem u sekularno razdvajanje religije i države jer, u osnovi, islam, kao i svaka religija,
jeste predmet tumačenja. Može se tumačiti tako da tlači žene ili tako da ih oslobađa. U idealnom
svetu, izabrala bih da kapricioznost tumačenja ne može da me dodirne, jer teološke debate sežu
do sedmog veka. Nikada neće doći do konačnog razrešenja jer to je priroda i duh tumačenja
islama, debata koja će rasti i razvijati se, ali se nikada neće okončati. Po obrazovanju
sam advokat i vrlo dobro znam koliko su ograničeni pokušaji da se neotuđiva prava pronađu u
spisima kojima nedostaju stalni termini i definicije. Međutim, takođe sam stanovnik Islamske
Republike i jasna mi je uzaludnost pristupa tom pitanju na bilo koji drugi način. Moj cilj nije da
iskazujem svoje političke stavove već da probam da se izborim za zakon koji će
porodicama poput Lejline sačuvati krov nad glavom kad počnu da skupljaju novac za pogublenje
osuđenih ubica njihove kćeri. Ako sam stoga primorana da prelistavam prašnjave knjige
islamskog prava i da se oslanjam na izvore koji naglašavaju jednakost u islamskoj etici, neka
bude tako. Je li teže na taj način? Naravno da jeste. Pitanje je da li postoji neko drugo bojno
polje? Iako bih očajnički želela da postoji, ne vidim ga.
Jednog letnjeg jutra 1997, dok sam listala novine u svojoj kancelariji, naišla sam na priču
o prebijenom detetu koje je preminulo u obližnjoj bolnici pošto je zadobilo nekoliko udaraca u
glavu. Fotografija koja je prikazana zajedno s pričom pokazala je malu pognutu devojčicu tankih
udova prekrivenih opekotinama od cigarete. Fotografija je bila tako bolna da sam je brzo prekrila
i nastavila da čitam. Devojčica se zvala Arijana Golšani. Nakon razvoda roditelja, sud je
starateljstvo nad Arijanom dodelio ocu koji je bio brutalan čovek s dosijeom u policiji koji se
ticao prevare i zavisnosti od droge. Prema izjavama komšija, otac je Arijanu držao u uslovima
nalik na tamnicu. Devetogodišnja devojčica bila je teška svega šesnaest kilograma, njene ruke
bile su lomljene više puta i lečene povojima koji su pravljeni kod kuće, a nakon što je njena
učiteljica pozvala oca da bi se raspitala o opekotinama od cigareta po čitavom telu, devojčicu
nisu puštali u školu nekoliko meseci. Arijanina majka je otišla na sud i zahtevala staratelj
stvo. Objasnila je stanje svoje kćeri, objasnila je da je njen bivši muž odgovoran za užasno
zlostavljanje. Sud je hladnokrvno odbio dajoj dodeli staratelj stvo.
Čitavog jutra slika tog preplašenog deteta nije mi izlazila iz glave. Osećala sam da se
nešto mora učiniti, ali šta? Nekoliko sati kasnije, zazvonio je telefon. Prijateljica fotograf takođe
je videla Arijaninu sliku u novinama. „Širin, moramo nešto učiniti”, rekla je. „Znam, pusti me da
smislim”, odgovorila sam. Tog popodneva održale smo sastanak s nekoliko prijatelja iz Društva
za zaštitu dečjih prava i dogovarale se ispijajući male šolje turske kafe. Na kraju smo razvile
dobar plan: organizovaćemo ceremoniju isključivo da oplačemo devojčicinu smrt, ali ćemo je
takođe iskoristiti kao priliku da protestujemo protiv zakona koji ju je prouzrokovao. Rezervisale
smo prostor u velikoj džamiji A1 Gadir u centru Teherana i oglasile smo u novinama
smrt Arijane Golšani i pogrebnu ceremoniju u njenu čast. Zamolila sam Džavadovog strica,
sveštenika, da govori o zlostavljanju dece i da ispriča njen kratak život pun nasilja.
Islamska revolucija je postavila muslimansku porodicu u središte svoje nacionalne
ideologije. Revolucionari su izmislili svoju verziju muslimanske majke, odanu kući i u stalnoj
btizi za svoje potomstvo koje se neprestano uvećava. Ona je bila ključ za ponovno uspostavljanje
tradicionalnih i autentičnih vrednosti. Ipak, nije im se činilo kontradiktornim da donesu
zakon koji automatski odvaja decu od majki u slučaju razvoda ili koji je učinio poligamiju
jednostavnom poput drugog kredita za kuću. Pitanje starateljstva nad decom ležalo mi je na duši
već godinama, jer je moja starija sestra bila dugo vezana za svoj neuspeli brak delom zbog straha
da će izgubiti svoju decu. On je spadao u najdestruktivnije zakone ove vlasti i članci i javni
pozivi protiv toga postajali su sve glasniji sa svakom godinom koja je prolazila.
Na dan ceremonije, ujesen 1997, ukrasile smo salu za pogrebe cvećem i postavile smo
stočić sa svežim urmama na ulazu. Ubrzo po početku ceremonije, nekoliko žena je prošlo kroz
džamiju sa zapanjenim izrazima lica, suze su im tekle u potocima. To su bile Arijanina majka i
tetke. „Nisam znala da je moja kćer imala toliko prijatelja”, rekla je njena majka gušeći se
od jecaja, tražeći moje lice u gomili. „Ako je imala, zašto je umrla sama?” Progutala sam svoj bol
i povela je nežno do mesta u prvom redu.
Džavadov stric je talentovan govornik i njegov govor je prisutne dotakao od samog
početka. Negde oko sredine govora, čovek po imenu Alavi prišao mu je držeći se za ruku s malim
detetom. „Evo još jedne Arijane”, rekao je i ispričao detetovu priču: starateljstvo nad njim je
dodeljeno njegovom ocu, a dečak očajno želi da živi s majkom. Gospodin Alavi podigao je dete
visoko i uzviknuo je: „Ljudi, uradite nešto za ovu decu!”
Odjednom atmosfera se ugrejala i svi su počeli da viču. Otišla sam do mikrofona u delu za
žene i rekla: „Mi smo danas ovde da odbranimo prava drugih Arijana. Moramo promeniti zakon
koji je doveo do njene smrti.” Ljudi su počeli da uzvikuju slogane, a mi smo ih zamolile da zaspu
ulicu cvećem kad budu izlazili. Čitava sala je istog trena krenula ka vratima. Pevali su: „Zakon se
mora menjati”, i čupali latice cveća.
U roku od pola sata prometne ulice koje okružuju džamiju bile su prekrivene belim
laticama, a taksisti i i ostali vozači su zastali da bi gledali u džamiju. Novine su pisale o tome, a
na univerzitetima su počela da se održavaju predavanja o zlostavljanju dece. Odjednom, prava
žena na starateljstvo bila su u centru spontane kampanje za osvešćivanje javnosti. Još od Lejlinog
slučaja, primila sam mnogo poziva, ali sada, telefon u mojoj kancelariji nije prestajao da zvoni.
Nisu me zvali samo mogući klijenti već i novinari i međunarodni aktivisti iz oblasti ljudskih
prava kojima je bio potreban sagovornik u samom Iranu da bi objasnio kako sistem funkcioniše
i šta žene — tada još neorganizovane — rade da bi ga promenile.
Kad je suđenje počelo, predstavljala sam Arijaninu majku i ponaosob sam optužila
devojčicinog oca i polubrata za mučenje i ubistvo. Reporteri, među kojima su bili i televizijski
novinari, napunili su sudnicu i čim je suđenje počelo, oni koji su sedeli u drugom redu razvili su
transparent na kome je pisalo: „Сепа Arijanine smrti je promena zakona u korist iranske dece.”
Pošto je slučaj postao toliko osetljiv, predsedavao je predsednik okružnog suda, sveštenik.
Moj uvodni govor nije tražio mnogo govorničke veštine. Tragedija Arijaninog slučaja
govorila je sama za sebe. Rekla sam sudu kako je postala slaba, neuhranjena i potpuno izgubljena
nakon sedmica mučenja, kako je počela da se dodiruje, a kad ju je njen polubrat zatekao s rukama
među nogama, on je besno udario, a njeno sićušno telo poletelo je preko poda. Opisala sam kako
je njena glava udarila u zid i zadobila udarac koji ju je u roku od nekoliko sati ubio. Postarala
sam se da se duže zadržim na samim zakonima, a ne samo na Arijaninom slučaju. Hodala sam po
sudnici, moje cipele su udarale o pod sudnice. U suštini, bila je reč o suđenju zakonu, a
ne okrivljenima.
Kad sam završila, predsednik okružnog suda je uzeo mikrofon iz moje ruke. „Islam je”,
rekao je svečano, „religija jednakosti, ali Kur’an nameće da je nasleđe žene dvostruko manje od
nasleđa muškarca.”
Potpuno nevažno! Nismo uopšte pominjali nasledstvo. Bio je to uvod da bi me optužio za
nepoštovanje religije.
Zahtevala sam od sudije dozvolu da se obratim. „Ја ne kritikujem islam”, hladnokrvno
sam izjavila. „Neka jezik onoga koji to čini bude odsečen. Ja kritikujem zakon koji je donet u
iranskom parlamentu. Da li je pravedno”, pitala sam, obraćajući se sudu, „da devojčicu otac tako
surovo zlostavlja, a da sud njenoj majci uskrati starateljstvo? Je li pravedno da očekujemo od
majke čije je dete upravo ubijeno da plati izvršenje pravde?”
„Ne brinite”, rekao je sudija ubeđujući me da će „krvavi novac” biti uzet iz javnih
prihoda.
„Ali mi ne želimo da naši porezi idu ubicama”, uzviknula sam ogorčeno.
Sudija je osudio Arijaninog polubrata na smrt, a njenog oca i pomajku na jednu godinu
zatvora. Arijanina majka se na kraju uzdržala i zaustavila je izvršenje smrtne kazne za polubrata.
Divila sam joj se zbog njenog saosećanja jer je i polubrat bio sin iz očevog drugog braka i sam je
bio oduzet od majke posle razvoda roditelja. Njegovo zlostavljanje bilo je monstruozno, ali i on
je bio žrtva istog sistema.
Kraj suđenja je privukao pažnju širom sveta. Dopisnik CNN-a Kristijana Amanpur me je
intervjuisala zajedno sa Arijaninom majkom i dok sam posmatrala njeno izmučeno lice kod kuće
na televiziji, na tren sam se osetila ohrabrenom, lako je Arijanina smrt bila besmislena, makar je
njeno nasleđe poslužilo velikom cilju. Možda je Islamska Republika odbijala da položi računa
pred svojim građanima, ali je sa svakom godinom koja je usledila želela da promeni svoj položaj
parije u globalnom društvu. Lagano, postajala je svesna da država koja nije u dobrim odnosima sa
Zapadom ne srne sebi da dopusti da gazi ljudska prava svojih građana.
Dok sam posmatrala emitovanje, svesna da se prenosi u čitavom svetu, prvi put sam
shvatila da sam postala ono što se može nazvati poznatom. Slava je nešto što se dešava
postepeno. Radite i govorite, pišete članke i držite predavanja, srećete se s klijentima i branite ih
svakodnevno, svake noći, a onda se jednog dana probudite i vidite da iza vas postoji dugačak trag
koji u stvari predstavlja ugled. Tako se makar meni dogodilo. Koliko je nevažno to bilo meni kao
osobi, toliko je to postalo korisno za moj posao. To je značilo da će novinari poslušati ako im se
obratim u vezi sa slučajem da mi pomognu da se pročuje u domaćoj i svetskoj javnosti. To je
značilo da su me poznavali i da su mi verovali borci za ljudska prava širom sveta tako da bi brzo
mogli da započnu kampanje u hitnim slučajevima koje bih im ja predstavila. To je značilo da
sada ljudska prava u Iranu nisu više bila nekakav apstraktan pojam i da konačno milioni žena
koje do sada nisu mogle da iskažu svoje nevolje i želje imaju nekog ko će govoriti u njihovo ime.
Nikad ne bih uzela na sebe takvu ulogu, ali u Islamskoj Republici postoji problem u vezi s
načinom na koji se Iran predstavlja u svetu. Naše diplomate širom sveta su, naravno, odane
režimu, a kredibilitet režima nije takav da odražava pravo mišljenje naroda. Odgovornost da
iskažu shvatanja i nade Iranaca u svetu, dakle, pada na nezvanične ambasadore.
Zbog mog sve većeg ugleda i zainteresovanosti sveta o tome kako žive žene u zemljama
poput Irana, svaka godina donosila je sve više mogućnosti da se sistem natera da plati
međunarodnu cenu za svoje odbijanje da promeni zakone.
OSMO POGLAVLJE

- Teror i republika -

Tek Nakon Što je vozač autobusa i drugi put napustio vozilo u pokretu, Ferešteh Sari
shvatila je da on pokušava da ih ubije. Dvadesetak iranskih romanopisaca i pesnika putovalo je u
Jermeniju na književni susret i iznajmili su putnički autobus da ih kroz zavojite planine na severu
pune hrastova, divlje kruške i oraha proveze do iranske zapadne pokrajine. Kad je moja
prijateljica Ferešteh svratila do mene na čaj dan pre polaska, opisala je put kao dugo očekivanu
priliku da vidi drevnu kaldrmu jermenske prestonice i da se upusti u duge večernje razgovore s
prijateljima piscima.
Oko dva ujutru, kad je većina pisaca dremala u svojim sedištima, vozač je zaustavio
autobus i iskočio napolje. Jedan od pisaca je primetio da ručna kočnica nije povučena i pozvao je
vozača jer je pretpostavio da se ovom prispavalo i da mu je bila potrebna kratka pauza. Vozač se
vratio u autobus, ponovo ga upalio i izveo ga na uzani drum koji se poput zmije pružao
u podnožju dve litice osvetljen samo mesečinom. Iznenadno ubrzanje probudilo je nmoge pisce.
Užasnuti, posmatrali su kako se autobus kreće ka ivici provalije. Dok se približavao ivici, vozač
je otvorio svoja vrata i iskočio. Jedan pisac koji je sedeo napred bacio se u vozačevo sedište i
pritisnuo kočnice, zaustavljajući autobus sa zaglušujućom škripom. Posmatrali su mračni ponor
iza oboda druma; autobus još uvek nije bio potpuno zaustavljen. Jedan od točkova je skoro
prešao ivicu i prednji deo autobusa je visio na ivici. Jedan po jedan pisci su izašli.
Okupili su se zabezeknuti u prašini sa strane puta u prolazu Hejran 1 bez reći su gledali
jedni druge. Nedugo zatim, jedan oficir službe bezbednosti je stigao i odvezao ih na ispitivanje u
mali grad na plodnoj zelenoj visoravni u blizini Kaspijskog mora. Islednik ih je upozorio da ni s
kim ne razgovaraju o događaju, a potom im je dozvolio da se vrate u Teheran. Ferešteh mi je
priču ispričala u dnevnoj sobi istog dana kad se vratila. Osetila sam drhtaj straha u stomaku.
Tokom ranih devedesetih i sredinom iste decenije, režim je lovio svoje protivnike u Evropi. Slao
je ubice da ubiju ostarele zvaničnike iz doba šaha, političke aktiviste, a u jednom slučaju, čak i
popularnog pevača s kritičkim stavovima. Bilo je to u avgustu 1996. i više nismo mogli da
se pretvaramo da je državni terorizam napadao samo one izvan zemlje. Dva dana pre nego što je
Ferešteh krenula za Jermeniju, druga prijateljica, pesnikinja Simin Behbahani, rekla mi je da je
večera u kući nemačkog diplomate na kojoj je bila prekinuta racijom i da su ona i druga dva pisca
zadržani preko noći na ispitivanju. Prethodne jeseni jedan prevodilac je ubijen u
Isfahanu; njegovo telo su ostavili da leži na ulici. Drugi pisac Gafar Hoseini umro je dva meseca
kasnije u svom domu od veoma sumnjivog srčanog udara.
Mnogi pisci pripadali su Udruženju književnika Irana, skupini romanopisaca, prevodilaca,
pesnika i intelektualaca koji su se skupljali svakog meseca da bi raspravljali o književnosti,
cenzuri i odbrani slobode izražavanja u zemlji. I sama sam se pridružila organizaciji, a nakon
puta u Jermeniju i tajnovitih nestanaka, postali smo uvereni da je protiv nas pokrenut tajni,
mračni talas terorističkih akcija. Bilo je to užasno doba. Svi smo verovali da nam prisluškuju
telefone i da se naše kretanje prati. Suviše čudnih podudarnosti — sastanaka koji su se završavali
racijom u najvažnijim trenucima, nepoznata nova lica koja su se pojavljivala u grupi — ukazivah
su na to da nas sve vreme posmatraju.
 Svaki put kad je trebalo da odem na sastanak naše grupe, uvela bih novu meru opreza koje
smo svi smatrali obaveznim. Sastajali smo se u različitim delovima Teherana, prvo blizu glavne
knjižare na trgu Palestina, kasnije u kafeu Naderi, starom kafrću u centru grada s lučnim
svodovima koji gledaju na vrt, a koji je bio čuven kao okupljalište pisaca i intelektualaca u
prvoj polovini veka. Na putu bih nekoliko puta promenila taksi. U Iranu, taksiji rade i kao mali
autobusi i voze na određenoj trasi i ja bih zaustavila putnički taksi, na sledećoj velikoj raskrsnici
prešla bih u običan, a onda bih izašla iz njega nekoliko kvartova kasnije i opet prešla u drugi.
Nismo krili ko smo. Potpisali smo protestna pisma u prošlosti da bismo naglasili vladi da naše
okupljanje nije političko već samo intelektualno. Još 1994, iste godine kad je poznati književni
kritičar preminuo dok je bio u pritvoru, 134 pisca potpisala su otvoreno pismo vladi i protestovali
su protiv cenzure zahtevajući slobodu izražavanja i udruživanja. I ja sam potpisala to pismo.
Nakon njegovog objavljivanja, nekoliko potpisnika je ubijeno ili je nestalo. Sada se činilo da
se neimenovani odred smrti ustremio na nas. Uzimao nas je na nišan jednog po jednog.
U mračnim danima koji su usledili, bilo je nemoguće ne uporediti represiju koju smo
trpeli sa onom koju su aktivisti trpeli za vreme šahovog režima, u njegovim zatvorima i u rukama
SAVAK-a, njegove tajne policije. Ali ova akcija zastrašivanja bila je u potpunosti drugačija od
načina na koji se šah odnosio prema svojim protivnicima. SAVAK je delovao kao
uobičajena tajna policija autoritarnog režima. On se ustremljivao na određene mete, političke
aktiviste koji su se otvoreno suprotstavljah šahovom režimu pokušavajući da ih slomi
tradicionalnim sredstvima fizičkog mučenja — elektro-šokovima, čupanjem noktiju.
Tehnike koje je koristila Islamska Republika razlikovale su se od SAVAK-ovog stila, kao
i od onog kojim se služila na početku revolucije.
One su obeležile novu fazu u političkoj evoluciji režima, promenu koja je odražavala
moderniju brigu za osetljivost međunarodne javnosti. Najpre, obaveštajm aparat Islamske
Republike dosezao je veoma daleko i nije se zaustavljao kod disidenata. Njegov stil uključivao je
ubistvo prevodioca francuske književnosti, kao i likvidaciju organizovanih političkih
aktivista koji su zagovarali sekularnu vladu.
U ranim devedesetim, nakon rata, izveštači koji su se bavili ljudskim pravima i
posmatračke misije počele su da beleže masovna pogubljenja i strahovite prekršaje u oblasti
ljudskih prava koje je režim počinio. Masovna MHO pogubljenja 1988. u kojima je zajedno s
hiljadama drugih ubijen i Fuad, ocrnila su ugled sistema koji je pokušavao da se ponovo integriše
u međunarodnu zajednicu kako bi mogao da se iznova izgradi posle rata i da se pobrine za svoju
rastuću populaciju. Upravo u vreme događaja sa autobusom primetili smo kako se stil
kažnjavanja menja.
Sistem se nije više osećao dovoljno sigurnim u sebe da u novinama prepunim fotografija
leševa objavi svetu: „Mi ubijamo svoju opoziciju.” Da bi izbegli osude i zgađenost međunarodne
zajednice, zvaničnici su zaključili da suđenja i pogubljenja treba izvršiti na drugi način. U
prošlosti, oni su održavah suđenja na kojima su oni sami skupljali dokaze, na kojima nije
bilo advokata, suđenja koja su se održavala iza zatvorenih vrata — brza, tajna nameštena suđenja
koja su se završavala smrtnom kaznom. U pravnom sistemu gde su uloge tužioca, sudije i
islednika spojene u jednoj ličnosti, bilo je lakše donositi brze presude. Pošto zatvorenici obično
nisu mogli da se brane, barem su tako mislili zvaničnici, i pošto nije bilo dovoljno dokaza, zašto
uopšte održavati suđenje. Zašto ne bismo samo predstavili dosije nekolicini sveštenika i dobili
dozvolu za smrtnu kaznu? Na ovaj način teološki zahtevi bili su zadovoljeni, a obaveštajna služba
je mogla da pošalje svoj odred smrti da izvrši presudu. Ubice su se razlikovale po svojoj
tehnici — neke od njihovih žrtava umirale su u saobraćajnim nesrećama, neke su bile ubijene u
režiranim pljačkama, neke su bile izbodene ili upucane na ulici. Jedan od popularnih metoda bio
je da se žrcvi ubrizga kalij um da bi se proizveo naizgled prirodni srčani udar. Ko god da je
naređivao ubistva, mora da je mislio da je sve ovo veoma pametno. Mora da je verovao da će
pažnji međunarodne javnosti izbeći činjenica da svakih nekoliko meseci iranski pisac ili ličnost iz
opozicije osvane mrtav kraj puta ili jednostavno umre od neočekivanog smrtonosnog srčanog
udara.
Najstrašnija stvar u vezi s tim vremenima bila je kapricioznost s kojom je režim birao
svoje žrtve. Možda je to upravo i bio zadatak: da preplaši intelektualne i književne krugove
uTeheranu tako temeljito da se niko ne usudi da digne glas protiv režima. Ako je istraživač
neoklasične persijske književnosti ubijen u zatvoru, kakva sudbina može da čeka nekog ko
se izričito suprotstavlja sistemu u njegovoj srži, božanskom pravu ajatolaha da vlada. Skupljali
smo se veoma često tih dana, zurili u lišće čaja, pokušavajući da otkrijemo metod ili nekakav
sistem u izboru meta.
Iako je Islamska Republika činila sve da poboljša svoj međunarodni ugled, njeni potezi iz
prošlosti ometali su njene napore i često se to pretvaralo u sovjetski način ispravljanja grešaka
koja je samo pogoršavala stvari. Godine 1997. nemački sud je naredio hapšenje šefa obaveštajne
službe Alija Falahiana zbog organizovanja ubistva iransko-kurdskih disidenata u
jednom berlinskom restoranu 1992. Presuda je bila ponižavajuća za Islamsku Republiku.
Tadašnji visoki zvaničnik u vladi upleten u ubistvo disidenata u mafijaškom stilu potkopao je
uporne pokušaje režima da donekle ublaži negativnu sliku o sebi. Kao odmazdu, vlada je tvrdila
da se nemački špijuni ubacuju u Iran. Ali ko su oni? Gde? Zvaničnici su izabrali Faradža
Sarkuhija, novinara finih manira i člana Udruženja književnika, koji je bio toliko nesrećan da ima
rodbinu u Nemačkoj. Takođe, Faradž je prisustvovao večeri kod nemačkog diplomate na kojoj je
izvršena racija, a njegovo zadržavanja u pritvoru te večeri kasnije je iskorišćeno kao dokaz o
špijunaži.
Faradž se jedne večeri odvezao da teheranskog aerodroma Mehrabad da bi odleteo u
Nemačku, ali nikada nije izašao iz aviona. Njegova žena je prijavila da nikada nije stigao, iako
izveštaji sa aerodroma pokazuju da je u njegov pasoš udaren štambilj za izlazak. Svi smo bili
zbunjeni i veoma zabrinuti za njega. Mesec dana kasnije, ponovo se pojavio na
aerodromu Mehrabad s čudnom pričom o tome kako je pobegao u Tadžikistan i Gruziju nakon
što se posvađao s ženom u Nemačkoj. Nije rekao ništa o tome da su ga pritvorili i mi smo bili
zabezeknuti. Međutim, u skladu sa atmosferom iz filma noar koja je krasila to vreme, u
teheranskim knjižarama se pojavilo fotokopirano pismo u kojem je Faradž detaljno opisao svoje
kidnapovanje na aerodromu i objasnio svoje komično ponovno pojavljivanje. Pismo je opisivalo
kako su ga njegovi islednici u zatvoru naterali da „prizna” u kameru da je špijunirao u korist
Nemačke i da je imao veze s mnogim ženama. „Uhapšen sam i ne sumnjam da će me uskoro
ubiti”, napisao je. I zaista, dve nedelje kasnije on je ponovo uhapšen.
Jednog popodneva Faradžova majka je došla da me poseti u mojoj kancelariji. Starija
žena je sedela u stolici preko puta mene i oklevajući upitala me da li bih preuzela Faradžov
slučaj, a zatim odmah briznula u plač. Rekla mi je, neutešna, da je Faradž bio u zatvoru za vreme
šaha. Zar to nije bilo dovoljno, pitala se. Između priča prepunih suza o njegovim
zatvorskim danima postalo je jasno da joj ponestaje novca. Želela sam da joj pomognem, a da joj
ne povredim ponos. „Gospođo Sarkuhi”, rekla sam, „Faradž je nešto novca ostavio kod mene.
Zašto mi ne dopustite da vam ga dam?” Naravno da nije uradio ništa slično, ali mislila sam da će
joj na taj način ponos dozvoliti da prihvati malo pomoći. Bila je hrabra i slatka i, pošto je prozrela
moju nameru, odbila je da uzme novac.
Pošto mi je dala punomoć, počela sam svoju istragu, ali nisam znala odakle da krenem.
Odlučila sam da počnem s Islamskom komisijom za ljudska prava, navodnom nevladinom
organizacijom (NVO), koja je bila smeštena u jednoj od vladinih zgrada i njome je upravljao
ministar pravosuđa. Prava NVO. Njihov glavni doprinos u odbrani Faradžovih ljudskih prava
bio je da me obaveste da je u zatvoru napisao pismo kojim odbija moje imenovanje za njegovog
advokata. Istakla sam da je pismo datirano pre nego što me je njegova majka uopšte i zamolila da
ga zastupam. Ali uzalud. Nisu mi dozvolili da branim Faradža, a ja sam iznela svoj slučaj štampi
kad je njemu izrečena presuda. Objasnila sam da prema ustavu, političkim zločincima mora da se
sudi na otvorenom suđenju, a pošto je Faradž optužen da je širio laži kako bi podrio državu,
njegovo zatvoreno suđenje je stoga nezakonito. Naposletku, sud je imenovao advokata za
Faradža. On je proveo godinu dana u samici, i, hvala nebesima, odatle izašao živ. Mislim da
je fotokopirano pismo moglo da ga spase.
Kad je pušten iz zatvora, Faradž me je pozvao na večeru u Sorento, restoran na Vali Astu,
prepunom bulevaru s drvoredom platana u centru Teherana. Seli smo u crvene plastične stolice i
on mi je rekao da želi da napusti zemlju, ali se boji da ga ne uhapse ponovo kad uputi zahtev za
pasoš. „Ne brini”, ohrabrila sam ga, „ја ću ići s tobom.” Sledećeg dana odvezli smo se do
kancelarije za izdavanje pasoša u uzavrelom centru Teherana. To je bila dvospratna zgrada u koju
je Faradž ušao nervoznog pogleda. Dobio je pasoš, napustio Iran, otišao u Nemačku i nikada se
nije vratio.
Faradžov slučaj nas je naučio mnogo o tome kako sistem namerava da se obračuna sa
onima koje smatra opozicijom. Oni koji su uhapšeni, bez obzira na to da li ih optužuju za
špijunažu ili za nameru da obore režim, obično su se sretali s prefinjenim metodama mučenja i
maltretiranja koji nisu ostavljah očigledne ožiljke na telima, ali su ipak terale pritvorenog da
prizna dok ga snimaju video-kamerom, a te snimke su kasnije puštali na državnoj
televiziji. Uskraćivanje sna, lažna pogubljenja, šibanje po tabanima, poigravanje sa zdravim
razumom uz pomoć lažnih novina koje govore o masovnim hapšenjima i državnim udarima,
osuđenost na samice veličine lisičje rupe — ovi metodi zamenili su surovije metode fizičkog
mučenja koje je primenjivao SAVAK. Čupanje noktiju, prženja, usijane električne katode su
odbačene, a često, nakon što bi pritvorena osoba bila puštena iz zatvora, nije na sebi
nosila nikakve ožiljke i bilo je veoma malo fizičkih dokaza da je isleđivana. Kao po pravilu, svi
su imali barem petnaest kilograma manje, patili su od nesanice i gledah ispraznim pogledom, ali
sistem je ipak mogao da se pred svetom hvališe njihovim stanjem tvrdeći da se nije latio fizičkog
mučenja..
To je istog trena postala gotska priča s mračnim zlikovcem od kog se ledi krv u žilama i
tajanstvenom zapletom, zajedno sa zbunjenim istražiteljima, lukavim novinarem koji je otkrio
ovo zamešateljstvo, koristeći šifrovana imena kao što su „Ekselencija Grajs” i sve smestio u
scenografiju koju je nazvao „mračna kuća duhova’Mime je izazvan ozbiljan razdor u
sistemu između vlade zvaničnog reformistički nastrojenog predsednika Mohameda Hatamija i
njegovog i dalje moćnog prethodnika Akbara Hašemija Rafsandžanija.
Uveče 22. novembra 1998. večernje vesti radio-stanice na persijskom prekinute su zbog
hitnog saopštenja. Darijuš i Parvaneh Forouhar, intelektualci disidenti, ubijeni su u svom
teheranskom domu. Ubica je izbo stariji par više puta, a onda je pobegao u noć. U to vreme bila
sam u kratkoj poseti Sjedinjenim Državama i razmišljala sam da odložim svoj povratak
u Teheran. Na kraju, vratila sam se jer su ubistva bila tako jedinstveno brutalna da nisam mogla
ni zamisliti da će ih biti još.
Tri noći kasnije, vesti su javile da je telo Madžida Šarifa, prevodioca koji je prethodne
nedelje napustio kuću da bi otišao na džoging i nikada se nije vratio, nađeno u prostorijama
teheranske mrtvačnice. Deset dana nakon toga, pisac Mohamad Mohtari je nestao dok je kupovao
sijalice na bulevaru Jordan u sevemom Teheranu. Nekoliko dana kasnije, njegov utopljeni leš je
isplivao u južnom Teheranu. Iste večeri, Mohamad Džafar Pujandeh, još jedan pisac, je nestao.
Njegovo telo se pojavilo u mrtvačnici 13. decembra 1998.
Uzvišeni vođa ajatolah Ali Hamenei izrazio je šokiranost ubistvima tokom molitve u
petak. Predsednik Hatami ih je nazvao „odvratnim delima” koja imaju za cilj da obore islamski
sistem. On je naredio da se oformi komisija koja će istražiti serijska ubistva. Bila sam oprezno
zadovoljna kad sam čula objavu predsednika, ali pošto je država godinama odbacivala umešanost
u bilo kakvo nezakonito nasilje, bila sam veoma rezervisana.
Godine 1999, 6. januara, prijateljica me je pozvala i rekla: „Nikad nećeš poverovati šta se
dogodilo.” Tog dana obaveštajna služba izdala je saopštenje u kome se kaže: „Nažalost, jedan
deo naših kolega neodgovornih, zavedenih i svojeglavih... izvršio je ova kriminalna dela.” Bilo je
to prvi put u istoriji Islamske Republike da je vlada prihvatila odgovornost za ubistvo jednog
od njenih kritičara. Možda mesec dana kasnije šef obaveštajne službe Gorbanali Dori-Nadžafbadi
podneo je ostavku. Priča se nastavljala.
Nekoliko meseci kasnije, Parasto Faruhar, kćer ubijenog para, potražila me je i zamolila
da pravno zastupam njenu porodicu. Složila sam se. Provele smo sate zajedno, sastavljale smo
informacije koje smo dobile od policije, od komšija i slugu iz kuće, pokušavajući da shvatimo šta
se zaista dogodilo te kobne noći kad su njeni roditelji ubijeni.
U danima koji su prethodili ubistvu, Darijuš i Parvaneh Foruhar živeli su u stalnom strahu
od smrti. Oboje su bili dugotrajni i veoma glasni kritičari režima. Posebno Darijuš. On je bio
vođa Iranske nacionalne partije (Hezbe Melate Iran), grupe koja svoje poreklo vuče iz partije
srušenog premijera Mohamada Mosadeha, i proveo je godine u zatvoru za vreme šahovog
režima zbog svojih aktivnosti. On je podržavao revoluciju i postao je prvi ministar rada Islamske
Republike, ali je poput mnogih sekularnih nacionalista koji su se suprotstavljali islamskom
radikalizmu koji je izrastao iz revolucije, napustio funkciju i vratio se poznatoj ulozi opozicije.
Iako su Foruharovi vremenom upućivah sve glasnije kritike islamskom režimu — kritikovali
su Ustav Republike i njeno autokratsko dodeljivanje moći vrhovnom vođi — njihova
organizacija nije predstavljala nikakvu ozbiljnu pretnju za vlast. Njeni sledbenici su bili ostareli
intelektualci, naučnici i grupica mladih studenata.
Iako za Islamsku Republiku nisu predstavljah veću opasnost od perjane oluje,
Obaveštajna služba je maltretirala Faruharove svakodnevno godinama. Njihovo dvoje dece bilo
je isleđivano toliko puta da su naposletku rešili da se odsele u Nemačku. Svaki njihov razgovor je
sniman. Oni su postavili rešetke na prozore, a Darijuš je imao pripremljenu torbu s
najosnovnijim potrepštinama u slučaju da ga odvedu u zatvor.
Negde posle osam uveče, te hladne novembarske večeri, dok je Darijuš zabavljao
prijatelje u svojoj radnoj sobi, jedan od njegovih gostiju je skočio sa stolice i vezao ga za stolicu.
Ubica ga je izbo jedanaest puta, okrenuo je njegovo telo ka Meki i pustio da se krv sliva u malu
baru pod njegovim nogama. Parvaneh je bila na spratu i spremala se da legne. Ona je
ubodena dvadeset četiri puta. Nakon toga njihova tela su iskasapljena. Prijatelji su ih našli
sledećeg dana kad su otišli kod njih i zatekli otvorena vrata, a njihovog psa uspavanog drogama.
Tepisi, nameštaj, krevetnina, sve je bilo umrljano osušenom krvlju. Nakon što su
Istražitelji pretražili kuću, otkriveno je da fali nekoliko predmeta: sveska poezije koju je pisala
Parvaneh, Darijušov dnevnik, u kojem je beležio svoje misli na temu velajate fakiha, doktrine
ajatolaha Homeinija o apsolutnoj vlasti sveštenstva, i sačuvana korespondencija između Darijuša
i njegovog heroja premijera Mosadeha.
Slučaj se raspao još pre nego što je stigao na sud. Ispostavilo se da je jedno odeljenje
unutar vlade bilo rešeno da zataška slučaj istom snagom kojom je predsednik želeo da ga
razotkrije. Iako je predsednik Hatami bio demokratski nastrojen i iako je obećao Irancima da će
učiniti zemlju pravednijom, vrlo brzo je otkrio da u Islamskoj Republici izvršna vlast nema neku
posebnu snagu. Saed Emami, zamenik šefa obaveštajne službe koji je imao bliske veze za
visokim zvaničnicima, proglašen je za glavnog osumnjičenog. Nedugo pošto je osumnjičen i
zatvoren, on je navodno izvršio samoubistvo u pritvoru progutavši bocu sredstva za depilaciju.
Sa Emamijevom smrću umrla je i svaka stvarna prilika da se zakonski gone visoki zvaničnici
režima zbog svoje uloge u naređivanju ubistava. Bilo je jasno da je Emami, zvaničnik srednjeg
ranga s vezama u bezbednosnom aparatu, bio mnogo više od običnog vođe odreda smrti. Njegovi
prijatelji su izjavili da je on pripadao ozloglašenoj bandi tvrdokornih religioznih ekstremista koji
su verovali da neprijatelji islama treba da budu ubijeni. Mračni izveštaji o toj bandi i njenim
aktivnostima prenošeni su od usta do usta u Teheranu. Ako je postojala zavera unutar centara
moći s namerom da se likvidiraju protivnici i da se stvori atmosfera straha, da se
obeshrabri nezadovoljstvo, niko nije sumnjao da je Saed Emami bio u njenom jezgru.
Kad sam u novinama pročitala priču o njegovom samoubistvu, postala sam radoznala:
„Moje dame, molim vas da kupite sve vrste krema za depilaciju koje se mogu naći na tržištu”,
dala sam naredbu svom timu. Svaka od bočica koje su donele bile je obeležena rečima „ne sadrži
arsenik”. Činilo se nemogućim izvršiti samoubistvo bilo kojom kremom za depilaciju koja
se mogla naći u redovnoj prodaji. Pomislila sam da je priča možda izmišljena i da je Emami u
stvari živ. Jedini način da to otkrijem bio je da odem na pogrebnu ceremoniju da vidim da li su
suze njegovih rođaka stvarne ili inscenirane.
Jednog toplog popodneva u junu 1999, odvukla sam svoju sestru sa sobom na ceremoniju
u teheranskoj džamiji. Unutra je bilo toliko toplo da sam odmah popila dve čaše šarbata od
pomorandže. „Sad kad je mrtav”, šapnula sam joj, „makar je piće na njegov račun.” Smejale smo
se iza naših crnih odora, i kad smo pregledale sobu, morala sam ponovo da se borim sa smehom.
U gomili je bilo puno poznatih likova, drugih novinara i aktivista koji su sumnjičavo njuškah
unaokolo kako bi videli da li su uzdasi tuge istinski ili lažni. Nekoliko ljudi koji su pomno pratili
te stvari smatrali su da je samoubistvo u zatvoru glavnog osumnjičenog u slučaju nedovoljno
ubedljivo. Žena Saeda Emamija i njegova sestra jaukale su glasno u prvom redu i krupna žena
koja je izgledala kao maskirana policajka stalno ih je ućutkivala. Njegova sestra, gotovo van sebe
od histerije, stalno je vikala: „Hadž Saed, volela bih kad bih sve mogla da kažem.” Nakon što je
ceremonija završena, moja sestra me je uhvatila pod ruku da krenemo, ali ja sam prišla
gospođi Emami i izjavila joj saučešće. Pogledala sam je jednom u oči, osetila sam njenu drhtavu
ruku u svojoj i znala sam da je njen muž mrtav.
Otprilike u isto vreme, niz istražiteljskih članaka objavljivan je u popularnom listu Sobhe
emrouz, otkrivajući javnosti skandal. Autor članaka, novinar istraživač po imenu Akbar Gandži,
oslanjao se na izvore u obaveštajnim krugovima da bi skicirao tajni plan koji je isplanirala
država kako bi eliminisala svoje kritičare. Gandžijevo novinarstvo je očaravalo Irance koji bi
svakog jutra stajali u redu da kupe novine goreći od želje da saznaju najnovije obrte u priči. Iako
je Gandži koristio šifrovane nadimke da bi opisao visoke sveštenike koji su izdavali fatve,
odnosno islamske kletve, koje su služile kao smrtne presude, svi su znah o kojim zvaničnicima
je zapravo reč.
U leto 1999. dok je Gandži nastavljao da sprovodi svoje agresivno novinarstvo, pravosuđe
je konačno popustilo pred našim zahtevima da nam odobri pristup dosijeima. U isto vreme sistem
je tražio način da podrije našu istragu. Ministar pravosuđa je naredio suđenje iza zatvorenih vrata
i sudski je zabranio advokatima da se obraćaju novinarima. Nekoliko visokih zvaničnika objavilo
je da su osumnjičeni, uključujući i sada preminulog Saeda Emamija, delovali po naredbama
„stranih neprijatelja” Islamske Republike da bi umrljali međunarodni ugled vlade. Video-traka na
kojoj žena Saeda Emamija to priznaje (tehnika koju je Gandži nazvao „samooptužujući
intervju”) doturena je medijima. Za vreme njenog pritvora, kad je traka snimljena, ona je tako
strašno mučena da je jedan njen bubreg u potpunosti otkazao.
U deset dana, koliko smo ostali advokati porodica žrtava i ja imali da pročitamo dosijee,
nije nam bilo dozvoljeno da načinimo nijednu fotokopiju, iako su dosijei imali oko hiljadu strana.
Datumi su nedostajali skoro na svim dokumentima, a bio je tu i upadljivi nedostatak bilo kakve
ozbiljne informacije, kao što je transkript isleđivanja glavnog osumnjičenog. Iako je mnogo od
onoga što je imalo jasne veze sa istragom nedostajalo, našli smo veliki broj zanimljivih detalja
koji su osvetlili istoriju ubistava bez suđenja. Upravo sam u čitanju tih dosijea prvi put naišla na
svoje ime i otkrila sam da je isti odred smrti nameravao i mene da ubije.
Dugo vremena nikom u vlasti nisam to direktno pomenula. Nekoliko godina kasnije,
jedan zvaničnik je svratio u moju kancelariju i zahtevao da govorim na konferenciji koju je vlada
organizovala u Evropi u vezi s terorističkom delatnošću Mudžahedine halga. „Ako želite da
dođem i govorim o terorizmu MHO”, rekla sam mu, „onda ću takođe govoriti o tome kako ste vi,
vlada, pokušali da me ubijete. Je li to u redu?” Nije rekao ništa. „Pretpostavljam da me nećete
smatrati najprikladnijim govornikom”, zaključila sam. Nešto me zbunjuje u psihologiji islamskog
režima, kako jednom rukom može da traži pomoć od osobe koju je drugom pokušala da ubije.
Leta 1999. suđenje se privelo svom neslavnom kraju. Dva osumnjičena su osuđena na
doživotnu robiju, oni koji su izvršili ubistva na smrt, a svi ostali su dobili kratkotrajne zatvorske
kazne. Vrhovni sud je kasnije preinačio neke od presuda, ali advokati porodica nikada nisu
saznali njegove krajnje odluke jer su procesi bili poverljivi iz razloga nacionalne
bezbednosti. Nijedan visoki zvaničnik nikada nije bio optužen, a šef obaveštajne službe koji je
njome rukovodio u vreme ubistava kasnije je unapređen na veoma visoko mesto u pravosuđu.
Direktni nadređeni Saedu Emamiju u službi kasnije se kandidovao za predsednika. Možda ćete
pomisliti da je slučaj serijskih ubistava — pošto nijedna smrtna kazna nije izvršena i pošto su
svi umešani visoki zvaničnici nastavili svoje političke karijere — ostavio samo bledo nasleđe u
Islamskoj Republici.
Ipak, nakon što se suđenje završilo, udovice i rođaci ostalih ubijenih disidenata počeli su
redovno da dolaze u moju kancelariju. Bio je srušen zid tišine, koji su usadili strah od službe i
vera u njenu nedodirljivost.
Islamska Republika shvatila je da je podeljena kuća: razdor u režimu pomogao je da se
stvori skandal. Skandal je, na svoj način, proširio razdor između režima i naroda. Od tog leta,
obaveštajna služba je prestala da naređuje ubistva intelektualca i disidenata.
Moje lično iskustvo iz slučaja je ogromno. Bilo je to prvi put u mom životu da sam se
suočila sa mogućnošću sopstvene smrti i moja apstraktna briga od tog trenutka prerasla je u
stvarni strah. Kad sam planirala odmore, zatekla bih sebe kako gledam u mapu i pitam se: „Hm,
gde bi im bilo lakše da me ubiju, ovde ili tamo?” Pohvalili su me da ne odustajem, čak i nakon
što sam saznala da sam meta. Ipak, slučaj je već tada dobio proporcije mnogo veće od mene,
mnogo veće od samih ubistava, veće od onoga stoje iko od nas mogao da zamisli.
To nije najuspešnije suđenje mog života, pošto nikada nije proizvelo promenu u zakonu,
ili makar primerenu presudu, ali je svuklo zavesu sa onog što je Gandži opisao kao „mračna kuća
duhova”, senovita zemlja gde su ubice ubijale svoje žrtve noću i iskradale se, nikome ne polažući
račune. Ono je učinilo ubijanje skupljim i komplikovanijim. Nateralo je Islamsku Republiku da
proverava svoje prestupe, da odbaci ubistva bez suđenja kao što je odbacila masovne egzekucije
deceniju pre toga. Da mi reči ne zapinju u grlu, nazvala bih to napretkom.
 DEVETO POGLAVLJE

- Eksperiment s nadom –

GODINE 1997, 23. maja, dvadeset i dva miliona Iranaca glasalo je da bi dalo drugu šansu
Islamskoj Republici. Pod vedrim prolećnim nebom na kojem su se tek u daljini nazirali oblaci,
čekali su u redovima u Teheranu i u drugim gradovima širom zemlje da bi podarili svoj glas malo
poznatom čoveku po imenu Mohamad Hatami, koji je u tom trenutku simbolizovao više ono što
su Iranci znali da ne žele, nego ono što su baš želeli. Bilo je to prvi put u novijoj istoriji da je
kandidat iz senke izazvao političara kojeg je podržavao establišment i da je neočekivano
takmičenje probudilo nade ljudi da će se, ukoliko Hatami bude izabran, njihovi životi vidno
poboljšati.
Za razliku od favorizovanog kandidata, on nije pripadao revolucionarnoj političkoj eliti, a
njegova retorika se klonila opštih mesta o neprijateljima i mučenicima: „Veliki đavo” i
„Cionistički neprijatelj”. On je obećao da će pretvoriti Iran u islamsku demokratiju, zemlju u
kojoj postoji vladavina prava, koja je u boljim odnosima sa svojim susedima i svetom. Ovi izbori,
kao mnogi koji su im prethodili, nisu bili čista vežba iz demokratije, jer mnogim kandidatima —
od onih koji su smatrani autsajderima, poput religioznih nacionalista, do sekularista — nije bilo
dozvoljeno da se kandiduju. Ipak, insajderi na listi su se dovoljno razlikovali da bi trka bila
zanimljiva i neizvesna, a ljudi su i dalje osećali da ako izađu da glasaju, mogu imati neku ulogu u
određivanju državne politike. Dan izbora, drugi dan meseca kordada po iranskom kalendaru, bio
je petak i redovi oko škola i džamija u kojima su ljudi glasali protezali su se i po nekoliko
blokova.
Bili su to prvi predsednički Izbori za Negar, moju stariju kćer, a moja mlađa kćer se
takođe doterala da bi nas gledala kako glasamo. Odšetale smo do našeg glasačkog mesta u
obližnjoj školi i pridružile se i mladim i starim ljudima koji su čekali u redu, čavrljajući kao da su
rođaci. Nisam videla nijednu ženu u odori, a toplota i dobro raspoloženje u narodu podsetili su
me na rane trenutke revolucije, kad su nekoliko blistavih dana svi jedni druge oslovljavali s
„brate” i „sestro” i pomagali jedni drugima pri nošenju namirnica i uopšte se ponašali kao jedna
velika porodica. To je bilo pre nego što se plaćenička kultura revolucionarnih godina postala
dominantan model razmišljanja i pre nego što su se ljudi počeli ponašati nastrano: stalno su
jedan kod drugog tragali za skrivenim motivima, unapred lagali i varali da ne bi bili prevareni, ne
poštujući čak ni starije. „Hatami nije kao ostali”, sećam se da je rekla jedna žena u redu. „On
zaista želi da nam pomogne.”
Kad smo stigli u kuću moje majke na uobičajeni ručak petkom, ona je izašla iz kuhinje s
rukama na bokovima. „Zašto me niste povele sa sobom”, pitala je. „Jer je bila gužva”, rekla sam,
,,i ne bi mogla da stojiš u redu čitav sat.” „Dobro”, uzdahnula je, “ali me onda morate voditi
popodne.” Oko šest, pre nego što su večernji glasači stigli u velikom broju, našli smo
malo glasačko mesto s veoma kratkim redom. Bilo je to prvi put posle revolucije 1979. da je
moja majka, sada osamdesetogodišnja starica, glasala. Ljudi iz biračkog odbora videli su je kako
čeka i obigravali su oko nje dok nije prihvatila da sedne u metalnu stolicu na rasklapanje, dok
sam joj ja čuvala mesto u redu. Nekoliko drugih starijih gospođa koje su već glasale skupile su se
oko nje i iz njihovog kružoka čula sam odlomke razgovora: „Stvari su
postale tako odvratne.” „Imala, Hatami može da uradi nešto za nas.” Kad je došao red na
nju, pozvala sam je i počela da ispunjavam njen glasački listić. Uhvatila me je za zglob i rekla:
„Molim te, Sirin jan, moram to da uradim sama.” Dok smo odlazile, rekla mi je: „Volela bih da je
tvoj otac živ.” To je govorila veoma retko. To je bio njen način da kaže da je srećna.
U to vreme nije često napuštala kuću i ja sam pomislila kako bi bilo dobro da iskoristim
ovu priliku i da odemo na sladoled. „Širin, nemoj mi naručivati sendvič-sladoled”, rekla mi je.
„Iskapaću se.” U osamdesetoj bilo joj je teže udovoljiti nego ikada. Kupila sam joj male kugle
sveže vanile u čaši, a sebi sladoled u vaflu. Moj je, naravno, kapao, a ona je samo odmahnula
glavom. Džavad je te večeri došao kasno kući na večeru i objasnio je da je bio napolju u našem
malom voćnjaku u blizini Teherana i da je završio razvozeći radnike do glasačkog mesta u
obližnjem selu. Divna, spontana sreća — onakva, setite se, kakvu nismo videli na ulicama
Teherana preko dve decenije — širila se svim gradskim četvrtima kad je radio počeo
da objavljuje Hatamijevo vodstvo. Bila sam na ulici i ljudi oko mene su skakali od sreće, grlili se
i razgovarali čestitajući jedni drugima. Izvan obližnje pekare, pekarov pomoćnik stajao je na ulici
i delio prolaznicima slatkiše.
Pobeda Mohamada Hatamija je sve potpuno iznenadila, od ljudi u našem susedstvu do
same vrhuške svešteničke klike. Bivšem ministru kulture koga je pratila reputacija da je i suviše
načitan, nedostajala su dva atributa pomoću kojih je sveštenstvo stizalo na vlast u Islamskoj
Republici: revolucionarna prošlost i snažne veze sa ajatolasima koji su imali moć. Skoro na svaki
način — osim, naravno, svešteničkog turbana na glavi i njegove odanosti revoluciji — on je
odudarao od svega na šta smo se navikli kod naših vođa posle 1979. Iskren, sjajan osmeh uvek je
krasio njegovo lice za razliku od uobičajenih hladnih grimasa. Umesto izgužvane odore boje
blata koja je bila uobičajena među sveštenicima, nosio je elegantnu, nno tkanu odoru u boji
čokolade i kruške. Na svojim nogama nosio je izglancane crne cipele umesto kožnih sandala ili,
još gore, plastičnih natikača koje su postale uobičajene posle revolucije. Godinama, slike naših
vođa koje su prenošene putem televizije u naše dnevne sobe pokazivale su ih kako održavaju
sastanke sedeći na podu prekrštenih nogu, noseći pohabane odore i često zapuštene brade.
Hatamijev zahtev za uljudnošću nije značio da Iranci više uopšte ne padaju na populističke parole
ili da je veliki deo populacije manje siromašan nego što je bio. To je značilo da su nakon
dvadeset godina počeli da preziru licemerje sveštenika.
Jer oni su vrlo dobro znah da su revolucionari koji su sklonili šahove dvorjane s pozicija
moći i iz vila okruženih parkovima u severnom Teheranu u stvari uskočili na njihova mesta.
Ogromne rezerve nafte iz kojih je šah crpeo svoje bogatstvo omogućile su onima koji su bili
bliski s novim sistemom istu mogućnost za bogaćenje. Za dve decenije, nova
bogata revolucionarna elita pojavila se među radikalima iz 1979. koji su te godine objavili da će
islam rešiti sve ekonomske probleme Irana. Njihova grandiozna obećanja o besplatnim
automobilima i besplatnoj hrani, naravno, nisu se ostvarila. Dohodak po glavi stanovnika opao je
posle revolucije, a većina Iranaca morala je da radi dva ili tri posla da bi sastavila kraj s krajem.
U međuvremenu, sveštenici na vlasti posadili su sebe i svoje porodice u luksuzne kuće u
senovitom severnom Teheranu punom svežeg vazduha. U moru raspadnutih, bučnih, starih
iranskih pajkana koji su punili teheranske ulice, skupoceni inostrani automobili koje su vozili —
neki od njih su imali i šofere — hvalisavo su otkrivali vlasnike: „moćni revolucionarni političar”.
Besramna korupcija zahvatila je ogromnu većinu Iranaca koji nisu mogli da završe ni
najmanju stvar u svom životu bez podmićivanja i veza. Sveštenici i njihovi dvorjani nisu leteli u
Evropu na ručak kao što su to činili šahovi ministri, ali je bila očigledna njihova pljačka državnih
trezora.
Na primer, pomoćnik u prođavnici s teheranske pijace, koji je bio vozač ajatolaha
Homeinija po njegovom povratku iz egzila, postao je jedan od najbogatijih ljudi u Iranu. Poznati
političari su postali ozloglašeni zbog svog korišćenja veza unutar režima da bi obezbedili
monopole na uvoz i izvoz skupocenosti.
Međutim, pred sve većom korupcijom režim se držao svoje revolucionarne ideologije
posmatrajući sopstvenu legitimnost kako lagano nestaje. Bilbordi i murali s odlučnim licima
mučenika iz rata i portreti sveštenika osnivača visili su po čitavom gradu, čija je svaka
ulica preimenovana po nekom mučeniku. Na muralima je pisalo: „Smrt Americi”, a na njima je
negovan kult mučenika koji je nastao u iračko-iranskom ratu, a mnogi su slavili podršku Irana
militantnim grupama u dalekim zemljama kao što su Liban i Palestina. Često se crtež pretvarao u
grotesku i kič. Prema toj estetici, lobanja je zamenjivala glavu na Kipu slobode, a često su
slikane majke koje drže decu obučenu u odela bombaša samoubica. Dogmatizam tih slika vladao
je javnim prostorom u Iranu raspirujući bes običnih Iranaca koji su osećali da se sveštenici bogate
sve više, a istovremeno s predikaonica petkom propovedaju o žrtvi, borbi i revolucionarnom
Iranu.
Kada je Hatami stupio na scenu sa ovakvom pozadinom, šarmirao je naciju. Napustio je
bajatu retoriku o neprijateljima i stranim plaćenicima; umesto toga, on je u svojim govorima
pominjao vladavinu zakona i demokratiju. Poznavao je filozofe od Platona do Aleksisa de
Tokvila, a mlade ljude i žene posebno je šarmirao time što je s poštovanjem i
promišljenošću govorio o njihovoj ulozi u iranskom društvu. Ono što je činilo Hatamija različitim
činilo ga je i korisnim. Islamskoj Republici bilo je neophodno da povrati ugled u očima mladih
ljudi lišenih iluzija. Pošto je delovao mladalački, a istovremeno je bio čvrsto ukorenjen u islamski
sistem, Hatami je bio idealno rešenje da se olabavi pritisak režima, a da sam režim ne oslabi.
Njegova glatka pobeda, sa zapanjujućih 70 odsto glasova, doprinela je da za promenu
imamo predsednika koga smo želeli. Međutim, nerealna očekivanja Iranaca koja sam prepoznala
dok sam čekala u redu da glasam, veoma su me uznemirila. Ljudi, kako se činilo, nisu želeli
reformu, već potpuno novi Iran, i to za četiri godine, moliću lepo. Ljudi su želeli da se zakoni
koji diskriminišu žene jednostavno obrišu. Oni su želeli da se prekine s finansijskom korupcijom.
Oni su zamišljali da će pravosudni sistem preko noći postati nezavisan. Oni su mislili da će oni
koji su ubijah njihove rođake u poslednjih dvadeset godina, oni koji su naređivali streljačkim
vodovima da pucaju biti izvedeni pred lice pravde. Želje i očekivanja su bila toliko velika da sam,
iskreno, bila uplašena.
Mislila sam da su želje ljudi potisnule njihovu sposobnost da realno sagledaju stvari. Zar
ne znaju kakve je moći davao naš ustav predsedniku? Zar nisu svesni veštog pravnog okvira
prema kojem šačica sveštenika koji se ne biraju na izborima mogu da obrnu i odrede politiku,
tako da predsednik ostane gotovo nevažan? Nije bilo govora da Hatami može da ostvari
sva očekivanja. Nažalost, Iranci su u dubini duše odani kultu heroja. Bez obzira na to da li je to
Rostam iz našeg drevnog epa Šahnameh (Knjiga o kraljevima) ili je u pitanju imam Hosein,
sveštenik mučenik šiitskog učenja, oni se prosto hvataju za ideju da plemenita, simbolična figura
može da okrene njihove živote, da porazi njihove neprijatelje i da preokrene njihov svet. Možda
i druge kulture veruju u heroje, ali Iranci to čine s jedinstvenom predanošću. Ne samo da se
zaljubljuju u heroje, već su zaljubljeni u svoju ljubav prema herojima. Glasajući za Hatamija, oni
su verovali da su uradili svoj deo i povukli su se u izmaglicu mesečarskog obožavanja, čekajući
da on pretvori Iran u raj iz njihove mašte.
Tokom nekoliko kratkih perioda 1998. i 1999, zemlja je osetila žar otvorene debate i
slobodne štampe koju su neki veoma veliki optimisti nazvali „teheranskim prolećem” Optimizam
možda nije bio u potpunosti neopravdan jer se cenzura protezala duboko u iransku istoriju, čak i u
doba šaha modernizatora. Nakon revolucije, Islamska Republika je kontrolisala medije u tolikoj
meri da je većina mojih prijatelja prestala da kupuje novine, a umesto toga okrenuli su se radiju i
BBC-jevom servisu na persijskom i servisu Glas Amerike. Međutim, Hatami je to sve promenio
time što je Ministarstvu kulture dao velike slobode u izdavanju dozvola za nove publikacije i,
tokom kratkog perioda, mediji su delovali u atmosferi relativne slobode i nezavisnosti.
Novine su obogatile naše jutarnje rituale na sjajan način. Uzimala sam redovno pet ili šest
različitih i sedala bih za sto s šoljom vrelog čaja uživajući u novom ritualu. Posle svega, bilo je
tako civilizovano slobodno razmenjivati mišljenje o tome u kom pravcu zemlja ide. Novine su
istovremeno vratile život na javne prostore. Ljudi su pričali o naslovima u redu za novine, dok
su se vozili taksijima i u autobusima. Postepeno se gubio osećaj gušenja — jedino mesto na kom
se moglo slobodno pričati nije više bila dnevna soba, i na ulici se moglo jednako slobodno
izražavati. Većina Iranca, posebno mladih, nadali su se da nezavisna štampa znači veće širenje
slobode u iranskom društvu i mogućnost slobode. Ako je budućnost odjednom izgledala svetlija,
to je zbog toga što su njeni obrisi bili na naslovnoj strani.
Tolerancija prema slobodi štampe vladajućeg establišmenta nije dugo trajala. Slobodna
štampa otvorila je prostor za političke nezadovoljnike i sveštenici koji su predstavljali tvrdu liniju
bojali su da će kritika biti početak njihovog kraja. Odlučni da čvrsto zadrže svoj uticaj, oni su
povukli potez kojim bi ućutkali kritičare. Ujutru 7. jula 1999. sudija iz tvrde struje naredio je
zatvaranje popularnih nezavisnih novina Salam. Novine i njihov urednik optuženi su da su
ugrozili nacionalnu bezbednost, što je u stvari značilo da su prešli crvenu liniju koju je postavio
režim. Novine su objavljivale članke koji su povezivali visoke zvaničnike sa ubistvima mnogih
disidenata, a zapravo su pozivale državu na odgovornost zbog njene prakse tajnih ubistava
svojih protivnika, ali i neistomišljenika. Kad su studenti u gradu čuli novosti, skupili su se u
kompleksu Teheranskog univerziteta da bi protestovali zbog zatvaranja novina.
Te večeri, oko četiri stotine pripadnika paravojnih formacija u civilu upalo je u studentski
dom, tiho su govorili u voki-tokije i mahali zelenim palicama. Prema izveštajima studenata,
uniformisani policajci su stajali sa strane i nisu radili ništa. Pripadnici paravojnih formacija su
lomili vrata i lupali sve pred sobom. Hvatah su devojke za kosu i zapalili su sobe. Razbijali su
sve po sobama svojim palicama i bacali studente s trećeg sprata. Neki su bili povređeni usled
pada na trotoar. Jedan je ležao paralizovan. Mora da su ispaljeni i hici jer su se studenti pojavili u
bolnici s prostrelnim ranama. Svedoci javljaju da je najmanje jedan student poginuo, tri stotine
ranjeno, a hiljadu zadržano u pritvoru u danima koji su usledili.
Moja porodica i ja bili smo izvan grada tog vikenda i dovezli smo se u grad negde oko
ponoći. Zaustavili smo se na velikoj raskrsnici blizu Univerziteta i gledali smo unaokolo
zbunjeni. Veliki broj policijskih kamiona je prolazio pored nas prema barikadi koju su podigli
pnpadnici snaga bezbednosti i time zatvorili svaki prilaz univerzitetskom kompleksu. Vesti
su javljale da su se na univerzitetu dogodili neredi, ali je čitav kraj bio pod tako teškom
policijskom blokadom da se nismo usuđivali da priđemo blizu. Kroz vazduh pun napetosti
policajac nam je mahnuo da krenemo kao da se udaljavamo od mesta katastrofe.
Sledećeg dana su zaista počeli neredi koji su se proširili do provincijskih gradova. Pravi
uzroci onoga što je usledilo i dalje se razmatraju u Iranu. Ovo je, ipak, jasno: pet dana pobune u
Teheranu pretvorilo je grad u bojno polje. Nesumnjivo, to je bila najveća masovna pobuna koju je
sistem doživeo u svom dvadesetsedmogodišnjem životu. Neke scene kao da su preuzete
iz masovnih protesta koji su doveli do revolucije 1979. Nakon drugog dana, bunt je izmakao
kontroli — nasilan rušilački bes koji je već na samom početku prošao kroz centar Teherana,
ostavio je iza sebe spaljene autobuse i razbijene izloge. Neprestano su se odvijale ulične borbe na
svim većim avenijama i trgovima u gradu jer su studenti zasipah snage bezbednosti kamenjem i
palili slike vrhovnog vođe. Borbe su svakog dana postajale sve opasnije. Policajci u civilu su
ispaljivah hice u vazduh da bi rasterali studente, policija je zasipala masu suzavcem, a kamioni su
čekali po strani spremni da odvezu stotine studenata na ispitivanje. Policijski helikopteri su
kružili nad centrom Teherana i putem megafona pozivali studente da se raziđu. Na slikama iz tog
vremena Teheran izgleda kao poprište građanskog rata u kojem se bitke vode u svakoj ulici.
Redovi i redovi policajaca u opremi za razbijanje protesta sukobljavali su se s gomilom mladih
ljudi s podignutim pesnicama, dim i šut svud oko njih.
Tokom tih nekoliko dana, vreme kao da se usporilo. Niko nije znao šta će se sledeće
dogoditi. Da li će se tenkovi pojaviti na ulicama Teherana? Mogu li se protestima pridružiti
milioni ljudi? Činilo se kao da sudbina zemlje visi u vazduhu.
Odlučila sam da je ovo prava prilika da svoje kćeri povedem u poučnu šetnju kroz iranske
nemire. Kao i mladi širom sveta, i iranska mladež se da lako zavesti zavodljivom pesmom
političkog protesta. Kad si mlad, ne misliš o svemu što se može dogoditi, svemu što spada u
jedan veliki protest. Još uvek nisi dovoljno iskusan da se zapitaš da li je mladić koji stoji pored
tebe i koji hrabro poziva na obaranje vrhovnog vođe možda plaćeni agent poslat u gomilu da
zavede ostale. Vidiš samo sjajna, uzbuđena lica onih oko tebe, osećaš njihova tela koja se guraju
zajedno s tobom u protestnoj šetnji i osećaš se uzdignutim tim retkim, sveobuhvatnim osećajem
sopstvene moći. Nisi samo još jedan razočarani iranski tinejdžer koji žali nad svojim
nedostatkom društvene slobode, ti si građanin, igrač, sposoban da pretvoriš svoj potencijal u
ratno poprište.
Kao i mnogi iranski roditelji, bila sam zabrinuta da će moje ćerke naivno biti uvučene u
maglu i haos protesta. Uplakane, zabrinute majke već su opkolile ogradu oko zatvora Evin, držeći
stražu dok su čekale vesti o njihovoj nestaloj deci. Nisam želela da im se pridružim. Oduvek sam
mislila da će moje ćerke biti upotrebljene kao oruđe protiv mene. Ako bi ih ikada uhapsili po
ovom ili onom osnovu — što nose lak za nokte ili što samo prolaze pored protesta — kad bi
otkrili da su one moje ćerke, bez sumnje bi prema njima postupah mnogo, mnogo grublje.
Nakon ručka, rekla sam Negar i Nardžes da obuku svoje rupušes, kapute ispravne prema
islamskom zakonu, i mi smo se odvezle do Teheranskog univerziteta. Ulice koje ga okružuju bile
su zloslutno tihe, knjižare su bile zatvorene, policajci su stajali na svakom ćošku. U kompleksu,
ljudi su se okupljah ispod drveća, na stepenicama pred salama za predavanje, glasno
su razgovarali. Povremeno bi prošao aktivista, noseći torbe pune sokova i hrane za studente. Dok
smo prolazili pored modernističke fasade sale za predavanja, jedna od grupa počela je da glasno
da uzvikuje inkriminisane slogane.
„Molim vas, obratite pažnju na ovo”, rekla sam, okrećući se devojkama, vodeći ih lagano
ka grupi. „Nije važno da li je ono što pevaju istinito ili ne, da li verujete u to ili ne. Vaša odluka
da i vi uzvikujete s njima nije mera vaše odanosti pravdi ili slobodi ili bilo kom uzvišenom
principu o kom vičete.
Ponekad, radikalni slogani su zamka. Njih viču infiltratori tako da grupa studenata koja
protestuje protiv gušenja slobode štampe može biti opisana kao da želi da obori režim. Ponekad
to uopšte nisu zamke već stav veoma hrabre i razočarane osobe. Ali kako to možete znati? Vaš
cilj je da izbegnete da budete pion, da izbegnete da vas uvuku u nevolju zato što ste radoznale ili
verujete da vidite kako se pravi istorija.”
One su svečano klimnule glavom.
Nakon svega ovog, šta je sledećeg dana uradila Negar? Otišla je pravo nazad u kompleks
s prijateljima i tumarala po njemu. Posle nekog vremena, izbila je tuča.
Bila sam kod kuće kad je telefonirala.
„Mamice, je Г me čuješ”, pitala je drhtavim glasom kad sam podigla slušalicu.
„Gde si ti, pod milim bogom”, eksplodirala sam. „Negar, da li su to što čujem pucnji?”
Ona i njeni prijatelji su pobegli iz kompleksa sklonivši su se u kuću preko puta.
 Dala mi je broj telefona. Pola sata kasnije, kad sam pokušala da pozovem, telefon je samo
zvonio. Zavrtelo mi se u glavi. Zelela sam da se odvezem do tamo i da je pokupim, ali je na
ulicama bio pravi haos. Moj brat je živeo u blizini tog mesta pa sam ga zamolila da ode tamo i da
je nađe.
„Dobro je”, javio mi je suvo. „Popeli su se na krov da bi bolje videli borbe.”
Konačno, negde oko jedanaest, kad se na ulicama smirilo, odvezla sam se kroz mračni
centar grada, pored prepunih policijskih stanica i razbijenih izloga da pokupim Negar. Kad je
uskočila u auto, rešila sam da ostanem mirna. Nisam je grdila i govorila sam ravnim glasom.
„Negar jan”, rekla sam, „lično sam te odvela na univerzitet da bih sprečila upravo ovo.
Želela bih da ti postavim nekoliko pitanja.”
Nevino me je pogledala.
„Da je bilo ljudi u toj kući i da su te napali, šta bi uradila? Da si bila uhapšena i da sada
sediš u zatvoru umesto u ovom autu, šta bi uradila? Da si ustreljena, šta bi uradila? Ne zaboravi
nikada: ako te ikada uhapse, ponašaće se prema tebi gore nego prema drugima jer si moja kćer.
Mene ne mogu da povrede, ali tebe mogu. Preko tebe, pokušaće meni da naude. Ne treba da
ti ponavljam da stalno treba da budeš oprezna. Molim te, ne zaboravi ovu poslednju rečenicu.”
Vozile smo se kući u tišini i stigle smo upravo u trenutku kad se Džavad vratio sa
rekreacije; kosa mu je još uvek bila mokra. Kad sam ga ugledala, opuštenog posle plivanja,
shvatila sam pravu razliku između majki i očeva. Ne mislim da kažem da je on bio nemaran u
bilo kom pogledu. Međutim, kao majka, živela sam s neprestanom svešću o svojoj deci. Znala
sam u kom su raspoloženju svakog trena, šta planiraju da rade sutra i sledeće nedelje i sledećeg
leta. Nisu postojali ni tren ni delić njihovih života za koje nisam bila u potpunosti vezana.
Međutim, bilo je toliko trenutaka u podizanju dece kojjma on mje prisustvovao. A to nije bilo
svojstveno samo Džavadu. On je obožavao naše kćeri. U Iranu, ipak, majka je stub koji drži
porodicu. Ona uvek predviđa potrebe i opasnosti koje se kriju iza ćoška. Mislim da nisam srela
više od nekolicine Iranaca koji nisu prebacili odgovornosti za kuću i za decu na svoje supruge.
Pored svega što sam radila, trebalo je da svoje kćeri učim i političkim finesama — kako da se
ponašaju u nestabilnom društvu.
U Iranu, prema doktrini o božanskom pravu na vlast, velajate jakih, koju je izmislio i
uspostavio ajatolah Homeini, neprevaziđen autoritet pripada vrhovnom religioznom vođi. Znači
da je njegov naslednik vrhovni vođa ajatolah Ali Hamenei, jedini koji drži pravu moć u Iranu. On
zapoveda oružanim snagama i imenuje zvaničnike u uticajna državna tela, od pravosuđa do
državnih medija i, što je najvažnije, u Savet stražara, telo koje ima pravo veta na nove zakone i
izbore. Prema ovom sistemu, delovi vlasti, kao što su parlament i vlada, deluju kao dodatak. Ako
su popunjeni zvaničnicima čija je politika u skladu s politikom vrhovnog vođe, dozvoljeno im je
da donose zakone i da izvršavaju svoje planove. Ako narod izabere predsednika ili parlamentarce
čija politika ne odgovara (neizabranom) vrhovnom vođi, oni se odbacuju. Njihove reforme i
zakoni bivaju zaustavljeni u lavirintu institucija Islamske Republike.
Šestog dana pobune, predsednik Hatami se okrenuo protiv pobunjenika. Optužio ih je da
„napadaju temelje režima i da žele da izazovu napetosti i nerede” i upozorio ih je da će se s njima
„obračunati silom i odlučno”.
Hatamijeva reakcija zapanjila je studentske aktiviste koji su verovali da će umereni
predsednik stati na njihovu stranu. Čak i među studentima, mnogi su bili sigurni da je tvrdo krilo
režima ubacilo provokatore u gomilu da bi vikali neprihvatljive slogane. Jednom kad je gomila
počela da peva „Smrt vrhovnom vođi”, snage bezbednosti su reagovale i protesti su postali
nasilni. Reformisti su takođe bili uvereni da je prerastanje protesta u pobunu bilo iscenirano.
Reformski pokret bi oklevao da upotrebi jedno od svojih najvažnijih političkih oruđa: sposobnost
da izvede mlade ljude na ulicu samo da je studentske proteste shvatio kao prethodnicu masovnom
uličnom nasilju i poremećaju u društvenom poretku.
Kasnije je predsednik Hatami rekao da je čitava situacija — od napada na sam studentski
dom do opasne i tajanstvene eskalacije sukoba — bila cena koju je platio jer je državu smatrao
odgovornom za masovna ubistva. Nakon tog leta, osećala sam da je predsednik postao u
potpunosti bljutav, suviše oprezan usled mogućnosti da pomeranje granica završi u još
jednoj provokaciji od strane tvrdog krila i sličnom nasilju. Predsednik Hatami je na koncu bio
bibliotekar i ministar kulture. Tog leta on je video kako ubijaju studente pred njegovim očima i
odonda se težište njegovog rada pomerilo s unutrašnjeg uređivanja Irana na sprečavanje da se
takve situacije ponove.
Za mene i za sve one koji su osetili da bi istraga u vezi s masovnim ubistvima mogla da
obeleži novu fazu u prihvatanju odgovornosti, to leto donelo je samo duboko razočaranje. Moćni
ljudi s tvrdog krila koji deluju iz senke u Islamskoj Republici nisu nameravali da biju svoje bitke
na političkom polju. Činilo se da im javno mnjenje u Iranu kao i u svetu ne znači baš
ništa. Neposredna budućnost odjednom se učinila sumornijom. Za reformiste i za predsednika
bilo je to vreme mirenja sa istinom. Svi su se suočili s čeličnom pesnicom svojih protivnika s
tvrdog krila shvatajući kako će surovo biti ugašen stvarni politički izazov. Šta je s njihovim
ostalim snovima? Prepravljanje ustava i donošenje amandmana da bi se ojačala izabrana
vlada? Ovo su bile suštinske i strukturalne promene koje su reformisti imali na umu, ono što su
oni smatrah neophodnim da bi Iran postao demokratičniji. To leto bilo je prekretnica za
raznorodnu grupu religioznih nacionalista, sekularista, onih odanih prethodnom režimu i
intelektualaca koji su bili poznati pod nazivom reformistički pokret. Otkad je sveta i veka,
organizovanim političkim grupama u Iranu dešavala se ista stvar, pokret se pocepao, a onda su se
njegovi ostaci ponovo pocepali. Niko više nije mogao da se složi oko taktike, a kamoli strategije.
Poziv na referendum! Napad na vodstvo u štampi! Podignite ruke i zagovarajte sekularizam!
Usporite! Požurite!
DESETO POGLAVLJE

- Zatvorenica savesti -

U TOKU ISTORIJE kataklizmični događaji se često pamte po jednoj slici koja ih

definiše. Fotografija usamljenog kineskog studenta na trgu Tjenanmen. Boris Jeljcin na ruskom
tenku. U slučaju studentske pobune iz 1999. to je slika dvadesettrogodišnjeg Ahmada Batebija,
lepog mladića s dugim crnim uvojcima i crnom trakom na ruci, kako drži podignutu okrvavljenu
belu košulju prijatelja. Batebi je osuđen na smrt, a prijatelj čiju je košulju držao — taj prijatelj je
već bio mrtav. On je bio jedan od poginulih čiji se stvarni broj ne zna, a njegovo ime je Ezat
Ebrahimnežad.
Jednog prepodneva u leto 1999, nakon što je pobuna ugušena i život se vratio u ono što se
smatra normalnim, pročitala sam u novinama da je Ezatov otac spreman da proda svoju malu
kuću u provinciji da bi unajmio advokata koji bi pravno gonio ubice njegovog sina. Bilo je tako
potresno čitati o starčevom očaju da sam ga pronašla i ponudila mu svoje usluge
besplatno. Nekoliko dana kasnije, Ezatova sestra je stigla u moju kancelariju uvijena u crnu
odoru i spustila se u stolicu s velikim uzdahom olakšanja. „Tako mi je drago”, rekla je, “da ste
žena. To znači da mogu iz sela da vam dolazim, a da time ne podstičem ogovaranja.” Ona je bila
ratna udovica, objasnila mi je i već je izazvala dosta ogovaranja kad se upisala na univerzitet.
Nije joj bila potrebna dodatna nevolja.
Nedelju dana kasnije, vratila se sa svojim ocem, neutešnim starcem koji je nosio knjigu
Ezatove poezije. „Nisam znala”, rekla sam, „da je Ezat bio pesnik.” „О, da”, rekao mi je listajući
knjigu grubim prstima. „Pročitajte ovu.” Pesma je bila prelepa, a u sebi je sadržavala stih u kome
Ezat kaže da će umreti u dvadeset prvoj godini. Opis Ezata kakav je dala njegova porodica
i njegova tragična smrt bilo je i suviše za mene. Talentovan, vredan, ambiciozan, Ezat je pripadao
onim mladim ljudima koji su iz Irana obično bežali na Zapad, u odlivu mozgova koji je svake
godine rastao. On je ostao i istrajavao, razvijao se uprkos svemu što je stajalo na putu iranskoj
omladini. Za mene, Ezat je oličavao ono na šta sam bila ponosna kod mladih Iranaca — kako su
birali elastičnost umesto anomalije, stavljajući svoju kreativnost iznad dogme. A sad je bio mrtav,
taj ljupki mladi poeta trezvenog stiha i uznemirujuće moći predskazivanja. Po pravilu, ne plačem
mnogo. Međutim, tog dana sam sebi dala oduška i ridala sam u kupatilu dok mi oči nisu otekle.
Nekoliko dana kasnije u vojnom sudu počeo je proces šefli teheranske policije i
policajcima koji su bili prisutni na licu mesta i koji su optuženi za napad na studente. Obučen u
civilno odelo, šef policije sve vreme na klupi za ispitanike obilno se znojio, hvaleći se svojim
ratnim dosijeom i žaleći se da ga boli slezina. Na kraju dugog otegnutog suđenja svi optuženi su
oslobođeni. Samo je jedan policajac optužen. I to zbog čega? Zato stoje ukrao električni brijač iz
kupatila jedne studentske sobe. Presuda je postala stalna šala među studentima, tragikomični
vrhunac kojem se moglo suprotstaviti još samo samoubistvo kremom za depilaciju Saeda
Emamija, vođe odreda smrti —još jedno besramno ogrešenje o pravdu u ime sredstava za
uklanjanje dlaka s tela.
Tokom sedmica koje su usledile, ja sam se bavila Ezatovim slučajem, u vezi s kojim se
održavalo posebno suđenje. Što sam više detalja saznavala i prateći tragove u mraku, to sam
postajala uznemirenija. Jednog dana su Ezatovi rođaci ušli u moju kancelariju, uznemireni posle
posete njegovom grobu. Dok su polagali venac na grob nekoliko dana pre toga, grupa radnika na
održavanju groblja se pojavila medu grobovima i počela da ih psuje i gađa kamenjem. Uplašeni,
brzo su pobegli. Upravo su se vratili da izgovore molitve za njega u miru. Ponovo, gotovo
niotkuda, grobari su se pojavili, urlajući bestidnosti i zasipajući ih šljunkom i sitnim otpacima.
Ezatova sestra je izjavila da joj je zabranjeno da uđe u dve vladine zgrade, a da se u selu
šire glasine da su protivnici revolucije. „Iako sam”, uzdahnula je, „ја ratna udovica.”
Postala sam donekle optimistična u vezi sa slučajem pošto su me jednog dana jedan
student i jedna novinarka posetili u kancelariji. Student je stajao blizu Ezata kad je pogođen i
pomogao je da ga odnesu u bolnicu u kojoj je umro nekoliko sati kasnije. Žena je takođe videla
da su Ezata zasuli mecima. Laknulo mi je da mogu konačno da dam težinu ovom slučaju i brzo
sam uključila njihove izjave u dosije. Međutim, nakon što su njih dvoje i formalno svedočili,
suđenje je odjednom promenilo pravac. Vojni sud se proglasio nenadležnim za slučaj i prebacio
ga je u kancelariju tužioca, koja se na sličan način proglasila nenadležnom. Pravni sistem je
prebacivao slučaj s jednih na druge dok se konačno nije obratio vrhovnom sudu da odluči kome
pripada ovaj predmet.
Shvatila sam da će Ezatov slučaj biti osuđen na beskonačne birokratske začkoljice
ukoliko ne uspem da pronađem neki dokaz o onima koji su napali studente. Prema policiji i
svedocima studentima, tajanstveni prestupnici tokom čitavih protesta bili su lebas-šahis,
bukvalno „obično odeveni ljudi”.Termin je u stvari maska za paravojne formacije u civilnim
odelima, tihim plaćenicima koje su centri moći pod kontrolom tvrdog krila koristili da uguše
nemire, za napade na javnim mestima i uopšte da bi izvršili surovije planove koji su policija ili
snage bezbednosti izbegavale.
Kad bi njih poslali na „zadatak”, oni su se karakterisali stamenom čvrstinom i zlokobnom
revnošću. Nije najjasnije ko im je komandant ili ko plaća njihove usluge. Liče na lokalnu mafiju
koja zastrašuje kvart i šapatom saopštava pretnje vlasnicima radnji, izvodi iznenadne udarce koji
su zamišljeni da usade strah i konstantan osećaj nesigurnosti. Kao što se filmski mafijaš može
primetiti s velike udaljenosti, svako odmah može da primeti lebas-šahsu, ali niko ne zna sa
sigurnošću ko su oni. Kako pravno gonite paravojne snage koje se utapaju u mračne gradske
uličice nakon što su projurili gradom na svojim motorima vrteći iznad glava buzdovanima? Oni
su radili uz prećutno odobrenje vlade, koja je poricala da ih kontroliše. Ali kako ih pozvati na
odgovornost kad oni zvanično ne postoje? Bilo je to kao da pokušavate da sudite duhu.
Jednog jutra u martu 2000. mladić po imenu Amir Faršad Ebrahimi pojavio se u mojoj
kancelariji tvrdeći da je on lebas-šahsi koji je spreman da prizna. Rekao je da poseduje
informaciju iz prve ruke o svojim saborcima koji su izvršili napad na studentski dom. Rekao je da
pripada jednoj od najnasilnijih paravojnih grupa Asare hezbolah (koja nema nikakve veze
s libanskom grupom sličnog imena) i da ga je šef grupe strpao u zatvor pošto je pokušao da
napusti jedinicu. Zar to nije suviše dobro da bi bilo istinito? „Hoću detalje”, rekla sam oprezno.
Kad je počeo, Amir Faršad se nije zaustavljao. Rekao je da je on lično obezbedio novac i
opremu za napad i da ima dokaze i o drugima koji su upleteni. Za vreme svoje aktivnosti u grupi,
bio je umešan u fizičke napade na dva reformistička ministra. Ako je ono što je rekao istina, Amir
Fašad je bio dragulj od svedoka ne samo za Ezatov slučaj već je bio i veza s mnogim tajnim
napadima koji su ostali nezaključeni zbog nedostatka dokaza. „Sad kad želim da istupim”, rekao
mi je, „oni pokušavaju da mi smeste.” Objasnio mi je da je to kao da si u bandi, ne možeš prosto
da izađeš. Tvoje znanje te koči. Rekao mi je da je bio u zatvoru sedam meseci i da su ga mučili.
Jednom, nabili su ga u uzani orman veličine mrtvačkog sanduka i ostavili ga unutra dvadeset
četiri časa.
„Amire Faršad”, rekla sam, „moraš javno da kažeš ono što znaš. Biće sigurnije za tebe
ako to uradiš.Tvoje tajne su opasne po tebe ako ostanu tajne, ali jednom kad izađu u javnost, biće
gotovo.” On se složio i dogovorili smo se da snimimo njegovo svedočenje kamerom. Pobrinula
sam se za to da detalje isplaniram lično, pošto sam znala da mi prisluškuju telefon. Zamolila sam
i dvoje ljudi da nam se pridruže kao svedoci, u slučaju da me kasnije optuže da sam navela ili
naterala Amira Faršada da nešto otkrije. Na dan našeg sastanka, otvorila sam vrata Amiru
Faršadu i njegovoj sestri i zagledala sam se u nju u čudu. Možda je Amir Faršad bio spreman da
govori, ali je sigurno bio toliko religiozan da se pridruži paravojnoj formaciji nalik na talibane po
svom tumačenju islama. S tim bi se slagalo da njegova sestra nosi crnu odoru, ili da se makar
oblači konzervativno. Umesto toga, ona je bila našminkana i suptilno mi je ponudila ruku s
noktima lakiranim u jarkocrveno. „Čudno”, pomislila sam.
Prešli smo u sobu gde su nas čekali svedoci i pošto sam uklonila diplomu i ostale znake
koji bi ukazivali da je materijal snimljen u mojoj kancelariji, počela sam da snimam njegovo
svedočenje. Kad smo završili, jedna od svedokinja, istraživač iz američke organizacije za ljudska
prava, pozvala me je u drugu sobu. „Širin”, rekla je užurbano, „ovo je zamka. Ako Amir
Faršad zaista želi da svedoči, zašto ne ode vlastitna? Vladu trenutno kontrolišu reformisti koji bi,
na koncu, saosećali s njim. Zašto je došao kod tebe? Mogu da te uhapse zbog ovog videa. Mogu
da te optuže da falsifikuješ informacije protiv Islamske Republike.”
„Ne radim ništa nezakonito”, odgovorila sam. „Ја sam advokat, skupljam dokaze za svoj
slučaj.”
Međutim, njeno upozorenje me je nateralo da se zamislim. Iskreno, bila sam uznemirena.
Odlučila sam da traku ne zadržim kod sebe. Sledećeg dana, odvezla sam se do kancelarije
zamenika ministra unutrašnjih poslova i ostavila je kod njega. Mislila sam da ako je u pitanju
zamka, barem video-traka nije više kod mene.
Nekoliko dana kasnije počeli su da se pojavljuju članci o snimku koji kruži Teheranom,
ali i van granica Irana, na kom je mladić otkrio delovanje ozloglašenog Ansare kezbolaha. Članci
su me zabrinuli, posebno kad su počeli da se pojavljuju u štampi tvrdog krila u kojoj je
nagovešteno da su odgovorna dva advokata i kad je objavljen intervju s majkom Amira Faršada u
kojem je ona tvrdila da je njen sin emotivno nestabilan i da mu je neko isprao mozak i iznudio
mu priznanja. U međuvremenu, Amir Faršad je nestao. Njegov otac je rekao da je kuća
pretresena i da su ga odveli agenti. „Pao sam upravo u ruke onih od kojih sam bežao”, šapnuo je
u uho ocu Amir Faršad dok su ga gurali u automobil koji je čekao.
Dani koji su usledili bili su puni napetosti i briga. Situacija je izmicala kontroli. Svaki dan
novine tvrdog krila su napadale one koji su skrnavili revoluciju ovim izmišljenim snimkom.
Započelo je suđenje i ja sam pozvana na saslušanje. Svakog dana postajala sam sve zabrinutija.
Bila sam uverena da je sve bilo zamka koja će se sigurno završiti tako što ću otići u zatvor.
Veće posle mog drugog saslušanja, nekoliko prijatelja i rođaka došlo je u posetu da bismo
proslavili moj rođendan. Čitavo veće usiljeno sam se smejala, dodavala sam čokoladnu tortu
praveći se da je sve u redu. Međutim, moj mozak se stalno vraćao mislima o zatvoru i, iznad
svega, kako će moja porodica to podneti. Te noći, nakon što sam obukla pižamu i pošto sam se
već spremila za spavanje, sela sam za svoj radni sto i sastavila pismo porodici:
Najdraži moji,
Kad budete čitali ovo pismo, ja ću već biti u zatvoru. Želim da vas uverim da ću ja biti
dobro. Biću puštena i ništa mi neće faliti jer nisam učinila ništa loše. Možete li, molim vas, učiniti
nešto za mene? Želim da zamislite trenutak u kom doživljavam srćani udar, nakon čega me
odvoze u bolnicu. Zar to ne bi bilo strašno? To bi bilo mnogo, mnogo gore od mog hapšenja.
Zato vas molim da to imate u vidu.
Gorbane hamegi, s ljubavlju za sve,
Širin
Predala sam pismo Džavadu, koji je znao veoma malo o prethodnim događajima.
Pregledao ga je na brzinu, a potom me pogledao upitno. „Hm, Širin jan ’, pitao je, „možeš li mi,
molim te, objasniti šta se dešava?” Pokušala sam da mu ispričam sve, a da ne zvučim sumorno.
„I”, rekla sam, „ovo možeš porodici pročitati naglas kao utehu.”
Jmara naviku da mnogo svojih rečenica počinjem persijskom verzijom izreke „bilo kako
bilo”, koja u originalu glasi otprilike „na sreću ili na nesreću”. Nije da sam sklona nagađanju, ali
toliko toga što sam doživela u Islamskoj Republici ostavlja me u nedoumici i nisam u stanju da
posmatram stvari objektivno.To je kao da stalno gledate u ono što se zbiva kroz
slomljena ogledala u zabavnom parku i ono što izgleda visoko ili široko postaje toliko relativno
da počinjete u potpunosti da odbacujete objektivne kategorije visine i širine, sreće ili nesreće. Ko
zna.
Dakle, na sreću ili na nesreću, kad treba da budete uhapšeni u Islamskoj Republici,
štampa tvrdog krila vas unapred obavesti. Kao što možete da okrenete određenu stranicu i da na
njoj pročitate vremensku prognozu za čitavu nedelju ili da kupite popularne dnevne novine
Hamšahri zbog oglasa, tako možete da čitate naslovne strane dve ili tri novine tvrdog krila kao
vodič kroz buduća hapšenja. Ako se naslov nalazi ispod polovine naslovne strane ili se pojavljuje
povremeno, lisice na rukama su još dve-tri nedelje daleko. Ako se napad na vas pojavljuje
svakodnevno, ako je bes postao opipljiv u glavnim naslovima, znajte da treba da spakujete stvari
potrebne za zatvor.
Na sreću ili na nesreću, aparat moći tvrdog krila je poput, eksperta za medije. On svoje
„vesti” odašilje rano kako bi se uverio da zapadne medijske kuće mogu na vreme da prime vest u
svim vremenskim zonama. Zaboravlja da svoje „vesti” zadrži za sebe do trenutka stvarnog
hapšenja i stoga sam ja mogla da primim sledeći telefonski poziv jednog ranog junskog jutra.
„Halo”, rekla sam.
„Halo”, ponovio je onaj koje zvao. „Koje to?”
„Ovde Širin Ebadi.”
„Gospođo Ebadi! Toliko mi je drago da čujem vaš glas! Primili smo telefaks ranije u
kojem stoji da ste uhapšeni... ”
„Zaista? Ma šta kažete... ”
Tog dana telefon nije prestajao da zvoni. Satima sam ponavljala novinarima da zaista
nisam u zatvoru. Još uvek. Čak je i moja sestra zvala pošto je čula na vestima jedne evropske
radio-stanice koje se emituju na persijskom. „Sve je to greška”, uveravala sam je.
U pet po podne, 28. juna 2000, konačno je stigao telefonski poziv koji sam očekivala.
„Molimo, javite se ogranku 16 teheranskog suda”, rekao je glas sa druge strane žice. To je
značilo da je kucnuo čas. Odlazim u Evin.
Dok sam se spremala i poslednji put proveravala stan kako bih se uverila da sam ponela
svoje lekove protiv visokog pritiska i rezervnu četkicu za zube, uveravala sam samu sebe da ću se
vrlo brzo vratiti. „Vaš otac i ja nalazimo se napolju večeras”, javila sam devojkama koje su
gledale televiziju u dnevnoj sobi. „Naručite sebi piću za večeru.” Bila sam zabrinuta da se
Džavad ne zadrži predugo u Ministarstvu, gde mi je naređeno da se prvo javim, i da se naše kćeri
ne zabrinu.
Susret sa sudijom u sudu nije trajao duže od dvadeset minuta. Obećao je da će mog muža,
koji je, kako sam pretpostavljala, čekao napolju, obavestiti da sam odvedena u zatvor. Stražari su
me kroz stražnja vrata odveli do parkinga koji nikada ranije nisam videla. Bilo je prilično kasno,
već je prošlo deset i ulične svetiljke su obasjavale parking čudnom fluorescentnonarandžastom
svetlošću. Saobraćaj je tada već zamirao tako da vozaču nije trebalo mnogo da stigne do autoputa
i prođe pored dva spiralna minareta blizanca i električnog znaka na obližnjem brdu na kojem je
pisalo Ja Hosein. Vozač je stao kod jednog kioska i kupio mi flašu soka. Usta su mi bila potpuno
suva.
Konačno stigli smo do Evina. Evin, kroz čiju je kapiju od bodljikave žice prošao skoro
svaki politički zatvorenik u poslednjih pedeset godina. Evin, gde je moj dever Fuad proveo
poslednje godine svoje mladosti. Moje misli su se vraćale u prošlost: kroz našu istoriju Evin je
igrao zastrašujuću ulogu. Bila sam potpuno nepripremljena za prvo pitanje koje mi je upućeno
kad sam stigla.
„Da li si ovde zbog moralnog prestupa?”
Žene koje su hapšene i dovođene u Evin u toku noći obično su bile prostitutke. Nakon
drugog iznenađenja, shvatila sam da zatvorski čuvar pretpostavlja da je to i moj slučaj.
„Ne! O čemu govorite? Moj zločin je politički!”
Setila sam se vica koji smo stalno pričali, a koji se završava rečima: „Moj zločin je
politički!” Počela sam da se smejem, što je beskrajno razbesnelo čuvara. „Zašto se smeješ”, želeo
je da zna, iznerviran.
„Moj zločin je politički”, ponavljala sam, a moj smeh se graničio s histerijom. Čekao je
da se saberem, a kad je video da nisam u stanju to da učinim, pogledao me je s gađenjem.
„Napišite bilo šta i vodite je!”
Cuvarka me je vodila dugim hodnikom do onoga što je ona opisala kao „najbolja ćelija”.
Moja prijateljica, još jedna advokatica, bila je pritvorena nekoliko nedelja ranije i kroz šalu mi je
rekla da je čuvarima naložila da rezervišu njenu ćeliju, njihovu najbolju, za mene. I ja sam stigla.
Najbolja ćelija bila je prekrivena prljavštinom, a u slivniku nije bilo tekuće vode. Prljavština i rđa
su oivičavale metalnu klozetsku šolju u uglu. „Ima li neka bolja”, pitala sam oklevajući.
Dozvolila mi je da provirim u još tri, a ja sam nažalost shvatila da je moja zaista bila najmanje
loša. Nesposobna da skupim hrabrost i uđem, sedela sam zgrčena u hodniku.
Nekoliko zatvorenica u istom krilu prošlo je pored mene na putu da operu suđe. „Zašto si
ti ovde”, pitale su. Slučaj Amira Faršada nazvali su u štampi „slučaj video-trake” pa sam
prošaputala, a da nisam ni podigla glavu. „Slučaj video-trake.”
„Zaista? Kako se zvao”, pitala je jedna. „Koliko si dobila za ulogu?” „Je li reditelj bio
fin”, druge su htele da znaju.
„О, moj bože”, pomislila sam u sebi, „one misle da sam ovde zato što sam snimila
porno-film.” Ponovo sam sagnula glavu, pokušavajući da se odbranim od njihovih grubih
glasova.
Malo kasnije zatvorski lekar se zaustavio u mojoj ćeliji da mi izmeri krvni pritisak. Kad je
otišao, vrata su zaškripala za njim, a ja sam gledala u umrljane zidove ćelije pune brazgotina i
osećajući kako sva napetost iz prethodnih nedelja lagano ističe iz mene. Shvatila sam da nemam
kome da se obratim osim bogu. „Učinila sam sve što sam mogla”, šapnula sam, „а sad je tvoj
red.” Onda sam napravila jastuk od svoje torbe, prekrila se odorom i zaspala.
Probudio me je zveket metalnog poslužavnika s doručkom. Komad hleba, mala kriška
slanog sira i malo čaja. Stražarka je zalupala na moja vrata i pozvala me da bi zvanično potvrdila
moje prisustvo u zatvoru.
Bacila mi je zatvorsku odoru — plavu, s iskrivljenim terazijama pravde — i naredila mi
da je sledim. U odeljenju za primanje uzeli su mi otiske, okačili su mi broj oko vrata i
fotografisali me. Jedan od stražara me je pitao. „I koja je tvoja svirka?” U Iranu, kad je neko
uhapšen, njegova kuća se takođe pretresa. Pošto neki ajatolasi smatraju da je sviranje muzičkih
instrumenata nemoralno, mislila sam da su našli klavir mojih kćeri ili sitar mog muža i
da pokušavaju da dodaju sviranje instrumenta listi mojih prekršaja. „Ne sviram ništa”, uzvratila
sam.
„Prekini da se praviš luda”, brecnuo se na mene stražar. „Već smo umorni od tvojih igara
od prošle noći. Ponovo te pitam: koja je tvoja svirka?”
„Klavir pripada mojim kćerima”, rekla sam. „Nije svako muzički nadaren, znaš.”
Stražarka koja me je dopratila dovde shvatila je u čemu je nesporazum i, s umornim
osmehom, objasnila je prvom stražaru da sam uhapšena u vezi sa slučajem Amira Faršada.
Još jednom, istina mi je osvanula pred očima. On je pomislio da sam ja narkomanka! Na
persijskom, glagol koji se koristi da bi se označilo uzimanje droga isti je kao onaj kojim se
označava sviranje muzičkih instrumenata. „Šta sviraš” takođe znači šta uzimaš od droga. On je
pretpostavio da sam bila na drogama prošle noći, pošto sam se tako histerično smejala.
Prostitutka, porno-zvezda, narkomanka. Zar niko u ovom zatvoru ne misli da žena može
biti zatvorenica zbog savesti?
Nakon registracije, odvedena sam u novu ćeliju. Ona nije bila nikakav napredak, ali su
makar stražari bili ljubazniji, a primetila sam da se prema meni ponašaju s posebnom pažnjom. U
moju posudu za hranu sipano je iz velike šerpe iz koje su i druge zatvorenice dobijale, ali sam ja
dobijala i poseban čelo-kabob. Nekoliko sati sam zurila u tavanicu, a potom u pod, a naposletku
sam počela da ludim od dosade. Tako sam počela da virim kroz malu rupu na vratima. Dete jedne
zatvorenice je bilo s njom i devojčica se igrala u hodniku, zabavljajući stražare.
Sve stražarke, ispalo je, imale su univerzitetske diplome, a njihove studijske oblasti bile
su u vezi s maloletničkom delinkvencijom. Znale su za organizaciju za prava dece u čijem sam
osnivanju učestvovala i kad su otkrile vezu, ponašale su se prema meni s još više poštovanja.
Krišom su me uvele u zatvorsku biblioteku da bih mogla da dođem do knjiga. (Tehnički,
biblioteka je bila rezervisana za muške zatvorenike. Čak i ovde smo bile niža klasa.) Donele su
mi čistu odeću. Ipak, nisu mogle da me zaštite od noćnih strahota. Mnoge zatvorenice u mom
krilu bile su narkomanke i ovde su dovođene da bi se odvikle od droge bez pomoći bilo kakvog
detoksikacionog sredstva. Urlale su i skičale noću, zastrašujući krici su odjekivali kroz zidove,
zvučalo je gore od ičega što sam ikada zamišljala, gore od ranjenih vukova. Stražarke su počele
da se osećaju slobodno sa mnom i ponekad bi ušle u moju ćeliju, sele i počele da se žale na svoj
posao. Ja sam saučestvovala. Bio je to težak posao. „Ali makar odlaziš kući nakon smene”,
pomislila sam.
Bilo mi je čudno kako se čovek navikava na ritam zatvorskog života. Neobični obrti
ponašanja kod stražara, vlaga, prašnjav miris ćelija, pa čak i zavijanje narkomana činili su se
normalnim već nakon nekoliko dana. Trećeg dana, mladić me je posetio u ćeliji optužujući me da
pokušavam da nekome izvan zatvora dostavim telefonski broj. „Nisam uradila tako nešto”, rekla
sam ljubazno. Pobesneo je i pretražio mi je torbu grubim nervoznim pokretima. Bila sam
zatečena. Zatvorska čuvarka, ljubazna žena s kojom sam se delimično zbližila, došla je nakon
toga u moju ćeliju.
„Zašto se, do đavola, niste branili”, pitala je, a u očima joj se čitala optužba. „Zašto mu
niste rekli da čuvari odavde nisu prijavili ništa slično? Na kakav ste to prokleti Pravni fakultet
išli? U čemu je svrha svog vašeg pravničkog obrazovanja kad samo tu sedite u tišini.”
Nisam rekla ništa, samo sam zatvorila oči praveći se umorna. Bila sam suviše iscrpljena
da bih se raspravljala s njom. Suviše zgadena da bih joj objašnjavala da je pravna odbrana od
koristi samo na mestima na kojima se poštuje odgovarajući proces. Potapšala me je po ramenu,
uzdahnula tiho i rekla mi je da verujem u boga i otišla.
Kasnije te večeri, oštar udarac na vrata trgao me je iz moje polusvesne obamrlosti.
„Spremi se, šalju te u drugi zatvor”, objavio je ženski glas s druge stran vrata. Odjednom, sav
strah koji sam uspela da odagnam otkad sam stigla u Evin, vratio mi se svom silinom. Dok sam
kupila torbu drhtavim prstima, delovi svih izveštaja koje sam pročitala o zatvorskim mučenjima
počeli su da mi igraju pred očima. „Smiri se”, naredila sam sebi bezuspešno. Znala sam da se
neće usuditi da me siluju. Međutim, znala sam da mogu električnim kablovima da me šibaju po
golim nogama dok ne „priznam”, dok ne kažem: „Da, ja, Širin Ebadi, proturala sam lažnu
propagandu protiv Islamske Republike.”
„Kuda me vodite”, pitala sam. Tišina. „Molim vas, možete li mi, molim vas, samo reći
kuda idemo?” Sta ako me odvode u to užasno mesto poznato po zlokobno besmislenom imenu
Združeni komitet? Tamo je mučenje bilo stravično. Ako je to mesto na koje idemo, onda znam
šta me čeka.
Niko mi nije odgovorio. „Samo hodaj”, rekli su. U mračnom dvorištu ispred zatvorske
zgrade čekao je autobus. Jedan od stražara vezao mi je povez preko očiju i pomogao mi da uđem
u autobus. Ukrcali smo se i ja sam zgrabila sedište pod sobom. Gledala sam u tamu savijene
tkanine na mojim očima. Činilo mi se da se vozimo u krug. Kad smo se zaustavili,
nesigurnim korakom sam izašla iz autobusa držeći ruke u vazduhu ispred sebe. „Ovuda”, neko je
rekao. Prepoznala sam glas. Bio je to Ali, moj sudski islednik. „Sazvali smo sudsko veće za
tebe”, rekao je. Moju ruku su položili na vrh nečega što je delovalo kao štap. „Sledi me.”
Pokušala sam, zaslepljena, vođena jedino štapom, dok su mi se u glavi odmotavale žive
slike groznih stvari koje su se mogle dogoditi. Usta su mi se osušila, ali nisam mogla da ćutim.
„Moraćeš da odgovaraš za ovo kad dođe sudnji dan”, vrisnula sam prema Aliju. „Ti si onaj koji je
nemaran! Ti si navodno moj islednik koji treba ovo da ispituje. Umesto da tragaš za onim koji je
ispričao priču sa snimka, ti me samo optužuješ.” Bila sam izvan sebe, bes i strah su lomili svu
moju uzdržanost. Moj glas se pretvarao u vrisak. „Želim da znaš, nikad, nikad ti neću oprostiti
kada dođe sudnji dan.”
Odjednom, štap se zaustavio. „Skinite joj povez”, rekao je Ali. Trepnula sam, oči su mi se
navikavale na bledo svetio uskog hodnika koji je bio širok otprilike kao ramena krupnijeg
čoveka. Osam vrata izlazilo je na hodnik, osam ćelija. „Voda je ovde čistija”, rekao je (zagađena
bunarska voda u krilu u kom sam bila pokvarila mi je stomak), „hrana je bolja i niko te
neće uznemiravati noću. Biće ti malo udobnije”, obećao je. „Mislim da bi mi bilo mnogo
udobnije kod kuće”, gnevno sam odgovorila. „Zbog čega sam uopšte ovde?” Okrenuo se na
petama bez odgovora i izašao iz hodnika, a zatim zaključao vrata za sobom.
Počela sam da ispitujem svoje novo okruženje. Nije bilo stražara. Provirila sam u svaku
ćeliju. Svaka je bila bez prozora, na podu je bio jeftin tepih koji je očigledno bio korišćen i
neopran već godinama. U jednoj od soba moje oči ugledale su pola kutije jeftinih iranskih
cigareta. Zaista, zaista sam želela da zapalim. Ostavila sam zgužvanu novčanicu na stolu jer nam
je bilo dozvoljeno da zadržimo nešto novca kod sebe kako bismo mogli da kupujemo u
zatvorskom kiosku i pošla sam da tražim šibice. Pola sata proveravala sam svaku ćeliju,
proveravala u ćoškovima, pod tepihom, svuda. Pušenje je dozvoljeno u zatvoru, ali je
zatvorenicima zabranjeno da poseduju šibice ili upaljače. Morate da kucate na vrata svoje ćelije i
da zamolite nekog od stražara da dođe da vam upali cigaretu. Želela sam tako silno da
popušim jednu od tih cigareta kao što nikad ništa u životu nisam želela. Međutim, obećala sam
sebi da nikad ništa neću tražiti u zatvoru. To je bila stvar principa. Odbijala sam da osećam
potrebu za bilo čim što je u njihovoj moći. Nakon još jedne bezuspešne potrage, bacila sam kutiju
nazad na sto, spustila se na smrdljivi pod i rešila da spavam.
Udarac u bedro trebalo je da me povredi, ali i da me probudi. „Šta radiš ovde?” Debela
žena masne kože nadvila se nada mnom.
 „Ne znam”, rekla sam sanjivo. „Doveli su me ovde prošle noći.” „Ovo je stražarska soba,
nosi se negde drugde.”
,,U redu”, rekla sam skupljajući stvari.
„Zbog čega si uopšte ovde”, pitala je s namernom grubošću.
Želela sam da joj kažem da je se to ne tiče. Ali sam se obuzdala govoreći sebi: „Ti si sada
ovde, moraćeš nekako da pridobiješ ove odvratne ljude. Mirno sam joj ispričala.
„Lažeš”, rekla je, preturajući po mojoj tašni. Uzela mi je odeću i bacila mi je smrdljivu
isflekanu odoru.
„Ali... Ali... molim vas, vratite mi moju odeću.”
„То je sve što ćeš dobiti”, odgovorila je kratko.
Kasnije je došao doktor da mi proveri krvni pritisak i ja sam se kod njega založila da mi
vrate odeću. Zaista, postojala je ogromna razlika između boravka u toj ćeliji u mojoj čistoj odeći i
boravka u toj istoj ćeliji, ali u neodgovarajućoj prljavoj odeći koju je pre mene nosilo stotine
nesrećnica.
Nisam mogla da odlučim da li mi se više sviđa novo krilo ili staro. Ovde je jelovnik bio
bolji. Pileći ćevapi, šnicle, hranljivo povrće i, svakih deset dana, jabuka! Ali su stražarke bile
veoma loše volje, zle, i sitničave. Bilo ih je četiri koje su čuvale samo mene i one su silno
prezirale taj zadatak. „Mi smo tvoje zatvorenice”, volele su da kažu. Bilo je teško odrediti koje je
doba dana jer je ogoljena sijalica koja je visila u mojoj ćeliji uvek bila upaljena, a nije bilo
prozora prema kojima bih mogla da odredim da li je jutro ili sumrak. Nisu mi bih dozvoljene ni
novine ni radio. Ponekad bih se probudila iz dremeža pitajući se da li je prošlo deset minuta ili
deset sati. Bila sam tako dezorijentisana, što je, čini mi se, i bio cilj.
Nakon prvog dana u novom krilu, počela sam da ludim od samoće i tišine. Nedostajali su
mi bivši susedi koji su psovah i kleli, njihovi krici usred noći kojima mole „samo malo heroina” i
njihovo lupanje u čelična vrata da bi upalili cigaretu. Nakon jednog dana moja klaustrofobija i
nervoza su prošle. „Hm”, pomislila sam, „možda Evin i nije toliko loš. Makar ne moram
da mislim o čišćenju podova i iznošenju smeća. Ne moram da brinem o članku koji sam obećala
da ću napisati ili suđenju za koje treba da se pripremam. Nema studenata da me mole da
pregledam njihove teze. Nema večere koju treba skuvati. Nema hipoteke koju treba platiti.”
Moja saslušanja su se obično odvijala u maloj sobi koju je gotovo ispunio oronuli drveni
sto. Seanse su trajale nekoliko sati, pitanja su se ponavljala u krug, a sudija je počinjao svaku
sesiju glasnim recitovanjem stihova iz Kur’ana. Moj islednik Ali uvek je bio prisutan, sve u
svemu, obojica su bili prilično ljubazni. Ono što me je zbunjivalo nisu bila sama saslušanja već
usporavanje vremena. Sati su se pretvorili u dane, a dani su se pretvorili u nedelje u zaglušujućoj
tišini i jednoličnosti koja je vladala u mojoj ćeliji. Molila sam se pet puta dnevno. Istezala sam se
i izvodila lake gimnastičke vežbe.
Jednog jutra, niotkuda, stražar koji mi je doneo doručak rekao mi je da se spremim za
suđenje istog trena. Mogućnost da ću prekinuti svoju vezanost za ćeliju pa makar išla bilo kuda,
makar to bilo i namešteno suđenje, prostrelila je moje srce radošću. Ukrcah su me u mini-bus u
kome je bio i Amir Faršad, kao i još dvojica koji su bili umešani u slučaj — svi u zatvorskim
uniformama i papučama. U trenutku kad smo ušli u zgradu suda, preplavio me je snažan osećaj
prenapregnutosti. Nakon što sam bila sama, ili sa stražarem ili sa islednikom, najmanje nekoliko
stotina sati, gomile ljudi — podržavaoci, novinari koji se probijaju kroz kordon policajaca da bi
govorili s nama — zaglušili su moja čula vriscima i bojama.
Odjednom, čula sam poznati glas svog muža koji pokušava da privuče moju pažnju. On se
probio zajedno sa advokatom koji je trebalo da me zastupa. Ispostavilo se da je ovo samo
preliminarno zasedanje. Amir Faršadje pozvan na klupu za svedoke i on je hrabro ostao veran
svojoj prvobitnoj priči. Potom su pročitane pritužbe tužilaca — to je bio izbor iz
ekstremno desničarske, paravojne štampe i štampe tvrdog krila. U jednom trenutku za vreme
svedočenja AmiraFaršada, sudijaje pozvao Alija, islednika.
„Njegovo svedočenje se ne poklapa sa zapisnikom istrage”, rekao je sudija.
„Dozvolite mi da ga podsetim.”
Ovaj razgovor je vođen u mojoj neposrednoj blizini. Dok su nas izvodili iz sudnice,
uspela sam da vidim svoju uplakanu sestru kako se probija napred. Nije uspela da prođe kroz
gomilu ljudi, ali su se naši pogledi susreli.
Još deset dana u zatvoru. Još deset dana lupanja poslužavnikom za doručak, smrknutih
stražarki koje puše i preziru me zbog toga što ja jedna zahtevam nadgledanje njih četiri. Još deset
dana pokušaja da zamislim blag kamenit uspon na planinama Alborc iza Evina gde smo moja
prijateljica pesnikinja Simin Behbahani i ja planinarile svake nedelje sanjareći naglas dok smo se
pele planinom, a pored nas su prolazili tinejdžeri sa svojim kasetofonima i modernim maramama.
Obično smo se pele do određena tačke i tamo bismo se zaustavile da popijemo čaj u
planinarskom kafeu, uživajući u hladnom planinskom vazduhu i pogledu na predivno zelenilo
pod nama. Simin i ja smo kao duhovne sestre i mnoge teme njene poezije — patnja
žena, slavljenje njihovih prava i života — inspirišu i moj rad. Pokušala sam da ubrzam vreme
tako što sam se prisećala njenih gazala . Slike su dolazile: čudovišta koja zaklanjaju nebo u plenu
i dimu, obeščašćene device.
U tim poslednjim danima počela sam da haluciniram. Sve moje dosadne fizičke slabosti
pojavile su se zajedno. Bolovi u kuku, visok pritisak, nepravilan rad srca — čak se i moje
mucanje iz detinjstva vratilo. Prezirala sam sopstvenu slabost i pokušavala sam da se ne žalim.
Samo bih stisnula zube, pritisnula bih prste dok nokti ne poplave zadržavajući svoje
jecaje. Pokušala sam da se setim ko je rekao: „Nismo rođeni da bismo patili.” Ipak, nisam uspela
i moja nemogućnost da se setim užasno me je razbesnela. Uzela sam metalnu kašiku i pokušala
sam da urežem u zid reći: „Rođeni smo da patimo jer smo rođeni u zemlji Trećeg sveta. Prostor i
vreme su nam nametnuti. Ne možemo da uradimo ništa osim da ostanemo strpljivi.”
Pokušavala sam da ne budem previše sanjiva da bih bila potpuno svesna i spremna tokom
saslušanja. Nije neuobičajeno da istražni sudija blefira navodeći vas da pomenete nekoga time što
kaže da je ta osoba vas već spomenula. Gruba i stalna igra pri saslušanju. Uspela sam da
izbegnem svaki takav pokušaj. Drugi umešani u slučaj nisu. Jedan od njih me je
pomenuo. Pokušala sam da ubedim sebe da mu to ne zamerim. Na kraju krajeva, ljudi različito
podnose isleđivanje i mučenje. Ljudi su različitih konstitucija, temperamenata i osetljivosti. Neki
su proveli čitav život predviđajući dan u kojem će biti posađeni za ovakav sto, kad će ih surovo
šibati po nogama kablom, kad će im naređivati da između udaraca imenuju druge, da
sve ispljunu. Ipak, čak i najokoreliji politički aktivisti koji su se hvalili da su izdržali teško
fizičko i psihičko nasilje ne znaju dok ne dođe čas da li će i koliko dugo izdržati.
Ponekad mislim da je upravo ovo najtužnija stvar koja može zadesiti aktivistu ili
intelektualca u zemlji kakva je Iran. Kad disidenti ili stari intelektualci izađu iz zatvora, često ih
ne slavimo samo zbog toga što su bili hrabri i preživeli sve što su preživeli, već ih neprestano
ispitujemo o njihovom ponašanju u zatvoru. Da li su podlegli i pristali na priznanje
snimljeno kamerom? Da li su potpisah pisma? Da li su načinili listu svojih saradnika? Kad
sudimo o onome što bi s etičke strane gledišta trebalo da ostane van bilo kakvog suda — odgovor
ličnosti na bilo kakav oblik mučenja — omogućujemo taktiku islednika. Priznajemo izopačenost
čitave te stvarnosti, kao da postoji pravi odgovor koji osoba može dati kada je primorana
da podnosi mučenje.
Druga sesija suđenja odvijala se umnogome nalik na prvu. Ipak je ovog puta sud dozvolio
mom mužu da razgovara sa mnom u hodniku. „Nemoj, ni pod kakvim okolnostima”, rekla sam,
„dozvoliti mojoj majci ili devojkama da me posete u zatvoru.” Budila sam se svako jutro misleći
o njima, ali nisam želela da me vide u zatvorskoj uniformi, iza rešetaka. Nisam želela da žive
s tim u sećanju. Moja sestra je dojurila dok me je stražar odvodio i pratila nas je šapćući mi na
uho: „Jesi li dobro? Jesi li dobro?” Sledećeg dana su dozvolili Džavadu da dođe da me poseti u
zatvoru. Razgovarali smo vrlo kratko, a pre nego što je otišao, doturio mi je krišom roman koji
sam nepročitan ostavila kraj uzglavlja — Manastirska smokva.
Jednog lenjog četvrtka uveče dok sam nemirno ležala na masnom tepihu u svojoj ćeliji,
suviše umorna da bih čitala, ali i suviše zabrinuta da bih spavala, stražar je zakucao na moja vrata
i objavio da imam telefonski poziv.
Bio je to sudija koji je predsedavao sudom u mom slučaju. Zvao je dvadeset i pet dana
nakon što sam prošla kroz kapiju zatvora Evin i rekao da mogu biti oslobođena uz kauciju od
dvadeset miliona tomana (oko 25.000 dolara). Euforična, istog trenutka sam pozvala kućni broj i
zamolila svog muža da odmah u subotu ujutru ode do suda s ugovorom o vlasništvu kuće.
Sledećeg dana sati su prolazili očajno sporo, ali su me vesti o mom oslobađanju smirile
tako da sam prvi put uspela da se usredsredim na čitanje. Kad je pao mrak i kad je knjiga postala
teška u mojim rukama, legla sam na leđa i pustila misli da lutaju. Mislila sam o tome kako ću
ponovo videti svoje kćeri i kako mi je drago što su bile pošteđene toga da me vide u
prljavoj zatvorskoj odori. Pomislila sam na nedeljne šetnje koje ću nastaviti sa
svojom prijateljicom pesnikinjom, kako ćemo kretati u zoru i zaustavljati se da popijemo čaj kraj
snegom zasutog klanca dok se Teheran nazire u daljini. Pomislila sam na jednog svog klijenta,
Akbara Gandžija, koji mi je jednom prilikom pričao o neizbežnosti zatvora. Upozorio me je da u
Iranu svi pretpostavljaju da si sarađivao s režimom ako nisi javno kažnjen.
Kad sam se probudila u subotu ujutru, dugo sam gledala ćeliju da bih dobro zapamtila
njen izgled i pitala sam se koliko će mi trebati da zaboravim oblike mrlja, grafite koji su urezani u
zid. Oko devet ujutru pošto sam u torbu spakovala pet-šest stvari, koje su činile sav moj imetak,
sela sam spremno na krevet i nestrpljivo čekala da stražarka zakuca. U pet ona je to
konačno učinila. Debela stražarka, ona koja se žalila da je moj zatvorenik, otvorila je širom vrata
ćelije i rekla mi da je pratim. Lenjo se kretala kroz hodnik i ja sam se trudila da je pratim u korak
iako su moje noge u svakom trenutku želele da polete.
U dvorištu zatvora su čekala ambulantna kola sa zatamnjenim staklima. Zatvorski
službenik mi je rekao da će me ostaviti na taksi stanici. Zašto ambulanta? Teheranski saobraćaj se
ne zaustavlja zbog vozila Hitne pomoći tako da me ambulanta neće brže prevesti. Pomislila sam
da je bolje da ne postavljam pitanja u tom trenutku i da jednostavno uđem u ambulantna
kola. Dok smo se kretali ka prepunom autoputu, s ljubavlju sam posmatrala kolone vozila -
vozači koji se dosađuju posmatraju one pored sebe, prljavi kamioneti puni voća sa šaljivim
komentarima ispisanim sa strane — i pomislila sam prvi put u životu kako je saobraćaj u
Teheranu u šest po podne baš simpatičan.
Nedugo zatim stigli smo do velike raskrsnice u sevemom Teheranu na kojoj su se ukrštah
mnogi drumovi, a koja je poznata pod nazivom Petlja kod parka. Dok smo stajali na crvenom
svetlu, vozač „ambulantnih kola” je pozvao taksistu koji je stajao pored nas i pitao ga da li bi
mogao da me odveze kući. Iznenađen, vozač je klimnuo glavom i ja sam zgrabila svoju torbu i
izletela napolje.
„Jeste li bolesni, hanum”, pitao je gledajući me u retrovizoru.
„Ne”, rekla sam, „upravo sam puštena iz zatvora.” Izgledao je tako iznenađeno da sam mu
brzo rekla da ne brine. „Nisam lopov ili kriminalac”, rekla sam. „Bila sam politički zatvorenik.”
On je pažljivo posmatrao moje lice, a onda je uzviknuo: „Hej, pa vi ste hanum Ebadi?”
Kad sam potvrdila, on se široko osmehnuo i čestitao mi je što sam oslobođena. Nakon učtive
pauze od dva minuta, počeo je svoju tužnu priču. On je magistar mašinstva i dopunjuje svoj mali
prihod tako što popodne pozajmljuje od prijatelja taksi. Zalio se na korupciju i podmitljivost,
na inflaciju i na nezaposlenost. Nakon nekog vremena zaustavio se da proveri da li ga slušam.
Činilo se da je tužniji od mene.
Bila sam nestrpljiva da stignem kući, ali nisam mogla da odolim da se ne zaustavim kraj
jednog kioska od belog kartona i da kupim novine, svakodnevni ritual koji mi je najviše
nedostajao u zatvoru. Lakomim očima pregledala sam gomile polegnute po trotoaru kao ćebad —
bilo ih je puno. Kupila sam sedam ili osam različitih listova, savila ih sve zajedno i pritisla
ih čvrsto uz grudi. Dok je taksi lagano klizio niz moju strmu ulicu, mogla sam da vidim svoje
rođake koji su se skupili pred kućom, noseći jagnje spremno na žrtvu. Vozač je požurio da mi
otvori vrata i odbio je da uzme novac.
Dok sam ulazila u kuću, moje ćerke su mi se bacile u naručje i čvrsto me dugo grlile. Te
noći ostali smo budni do kasno, ispijali smo šolje čaja. Moj muž je pred mene doneo veliku
gomilu novina, sve one koje su štampane za vreme mog boravka u zatvoru, a ja sam počela da ih
listam dok je oko mene brujao razgovor. Moje ćerke su sedele pored mene gotovo bez daha jer su
mi pričale o svemu što im se događalo dok me nije bilo. Bile su naviknute da se savetuju sa
mnom u vezi sa svim, od domaćeg preko prijatelja do toga kako da se češljaju — a sada su
morale da se prisete svake odluke, velike i male, koju su donele za vreme mog odsustva.
One su takođe skupile i poruke od svih koji su zvali ili poslali faks iz čitavog sveta kad su
čuli da sam zatvorena. Iznenadila me je debljina fascikle. Moj međunarodni ugled lagano je
rastao tokom godina, ali nisam svaki dan imala priliku da vidim tako veliku gomilu poruka koje
me podsećaju koliko sam poznata u svetu.
Prošla je ponoć kad sam završila pregledanje i poslednje poruke. Rođaci su počeli da se
razilaze i topao mir se spustio na dnevnu sobu u kojoj smo sedeli. Godinama sam se trudila da
ružnija strana mog posla ostane izvan kuće. Nisam mnogo govorila o svojim slučajevima jer su
mnogi uključivali odbranu žrtava strahovitog nasilja, a ja nisam videla zbog čega bi moje
ćerke morale da znaju sve bolne detalje. Naravno da su me čule kad bih davala intervjue preko
telefona i znale su da su moji dani ispunjeni suđenjima i odlaskom u zatvor u posetu klijentima.
Međutim, mislila sam da je važno da održim nekakvu ravnotežu i da razgraničim posao od
privatnog života. Dokle god sam mogla, trudila sam se da naši razgovori za večerom budu
laki, zadirkivala sam svoje kćeri trudeći se da atmosfera bude što normalnija. Izlazak iz zatvora je
bio samo jedan izazov više u dugotrajnom naporu da kod kuće budem majka kao i sve ostale.
Počevši od sledećeg jutra, pravila sam se kao da sam bila odsutna zbog konferencije i, osim
činjenice da nisam donela nikakve poklone s puta, u roku od jednog dana sve se u kući odvijalo
kao da je zaista tako i bilo.
Sigurna sam da imate stotine pitanja. Šta je sve to značilo? Šta se dogodilo Ezatu? Sta se
dogodilo s mojim slučajem? Ezatov slučaj, zbog kojeg sam odvedena u zatvor, naposletku je
odbačen. Revolucionarni sud je objavio da, pošto niko nije zvanično optužen i pošto je Ezat
svakako mrtav, nema razloga za suđenje i da je slučaj zatvoren. Tako su sudije zatvorile
svoje knjige, ali u glavama Iranaca slučaj je ostao širom otvoren do dana današnjeg.
Šta je nasleđe čitavog procesa? Šta je trajna posledica najvećih nemira posle revolucije iz
1979, posledica slučaja Ezata Ebrahimnežada, mladog pesnika, kojeg su ubile paravojne
formacije kojima je država dozvolila da se iživljavaju nad njenim građanima? Često me to pitaju.
Zašto se mladi Iranci prosto ne pobune? Ako je njihovo nezadovoljstvo tako duboko,
njihova otuđenost od vlasti tako jasna, ako oni čine 70 procenata iranskog društva, šta objašnjava
njihovu mirnoću?
 Ali pogledajte. Pogledajte kako je visoka lična cena protesta. Ezat je protestovao protiv
zabrane rada novina i ubijen je u studentskom domu. Pomislite na koji način su kažnjeni studenti
koji su bili dovoljno hrabri da se organizuju i da organizuju sastanke, studenti koji nisu krili svoju
političku delatnost. Glavna studentska organizacija u Iranu poslednjih godina stalno se žali da su
ih tih dana 1999. svi — od takozvanih reformista do predsednika Hatamija — napustili. Da je
Ezat, žrtva, proglašen za agitatora, da u suđenjima koja su usledila nijedan napadač nije izveden
pred lice pravde.
Ima li nekog drugog nasleđa? Možemo li povući crtu iza 1999. i reći da se nakon te
godine Islamska Republika potpuno promenila na bilo koji način? Može se reći da je režim, tako
dugo izvan domašaja, prisiljen da se suoči sa dubinom narodnog nezadovoljstva.
Sta je bilo s mladim Ahmadom Butabijem, studentom s fotografije koji drži Ezatovu
okrvavljenu košulju, s kojim smo počeli ovu priču? Mladić s očima boje sveže kafe i crvenom
maramom, koji je podsećao na Čea Gevaru, zbog čega se fotografija lakše urezuje u pamćenje.
Vrhovni vođa je njegovu kaznu ublažio pa je umesto pogubljenja, osuđen na petnaest godina
zatvora. Došao je da me poseti za vreme jednog od svojih odsustva iz zatvora. Ugojio se, a
njegova kosa bila je kraća nego na čuvenoj fotografiji. Njegovo telo je govorilo da je poražen.
„Napisali su mi ’Ahmad Batabi’ na ruci flomasterom, naterali su me da potpišem
testament i stavili su mi povez preko očiju. Odveli su me u sobu i naterali me da kleknem.
Odjeknuo je pucanj. Onesvestio sam se. Kad sam došao sebi, otkrio sam da ležim na podu i pitao
sam se: ’Je li ovo raj? Ako jeste, zašto raj liči na zatvorsku ćeliju?’ Počeo sam da udaram
laktovima o betonske zidove misleći da, ako sam mrtav, svakako neću osećati bol. Bio sam nevin
kad sam ušao u zatvor. Ne samo nevin u vezi sa zločinom, već i kao ljudsko biće. Možda ću
jednog dana biti oslobođen. Ali moja budućnost je izgubljena unutar zidova tog zatvora. Nakon
svega što sam video, nakon svega što su mi uradili, kako ponovo mogu da budem normalna
osoba?”
Bio je istih godina kao i moja starija ćerka. Dok je sedeo na mom kauču i pričao svoju
tešku priču, sve što sam mogla da pomislim bilo je: „Šta bih radila da se ovo dogodilo mojoj
kćeri? Šta bih, pod milim bogom, ja radila?”
 JEDANAESTO POGLAVLJE

- Pod senkama reforme -

,,Da li želiš čokoladnu tortu ili krem od kafe?”, pitala sam svoju kćer Negar, koja je
punila dvadeset i tri krajem nedelje. Sedele smo za malim stolom u kuhinji i pravile listu svega
što treba da se kupi pre njene rođendanske zabave. Ja ću napraviti olivieh salatu, izdašnu salatu
s paradajzom, kotlet, male komade mlevenog mesa i krompira i još neke grickalice koje njeni
prijatelji mogu da grickaju tokom čitave večeri. Na samom kraju večeri, kad se umore od priče,
plesa i puštanja muzike, poslužiću tortu s činijicama persijskog sladoleda od šafrana s pistaćima
i ružinom vodicom. „Jesam li zaboravila nekog”, pita me Negar pregledajući listu i uvrćući loknu
svoje duge smeđe kose oko prsta. „Treba da dođu oko devet, je T tako?”
Planiranje rođendanske zabave 2003. godine sasvim je drugačije u odnosu na devedesete,
kad su one bile, kao i bilo koje okupljanje mladih ljudi, razlog za veliku zabrinutost. U tim
godinama zamolila bih devojke da pozovu svoje prijatelje ranije kako bi mogli da pojačaju
muziku predveče kad su ulice još uvek pune saobraćaja. Pokušavala sam da poslužim večeru
posle deset, tako da klinci budu zauzeti jelom i manje skloni tome da odvrću stereo koji se može
čuti do kraja ulice. Obično bi ovo samo delimično upalilo jer bi dugme za jačinu zvuka neizbežno
bilo pritiskano sve dok se kuća ne bi tresla, a ja sam bila sigurna da čitav kvart to čuje. Naterala
bih muža da izađe i odšeta stotinu metara niz ulicu da vidi dokle se čuje buka. Kad bi došlo
vreme da upalimo svećice i da šećemo tortu, bila sam mnogo zabrinutija nego što bih pokazivala
pa je polovina rođendanskih fotografija koje imamo u svom albumu ukrašena mojim stisnutim
osmehom.
Te godine su sada za nama. Na sreću, kasni pubertet mojih ćerki poklopio se s godinama
iranske reforme, osmogodišnjim periodom koji je počeo 1997. kad je umereni predsednik Hatami
pokušao da umanji umešanost sistema u privatni život ljudi. Bila sam zahvalna na tome jer nisam
mogla ni zamisliti da budem roditelj dve tinejdžerke u godinama represije koje su prethodile
ovom ublaženju. Ranih devedesetih i sredinom iste decenije mladi ljudi su pred sobom imah
sumornu perspektivu: izolacija od globalne kulture i nemogućnost čak i najskromnije zabave.
Internet još nije dospeo do iranskih domova i univerziteta, zabrane u vezi sa oblačenjem žena
strogo su kontrolisane, a javni prostor je umnogome bio naelektrisan i veoma lako se pretvarao u
neprijateljsku oblast. Mladi ljudi su rizikovali da ih presretnu moralni policajci samo zato što su
se zajedno uputili na planinarenje. Ako bi riosila neku drugu boju osim crne ili tamnoplave,
mlada žena je mogla da izazove maltretiranje od strane policije, a tragovi šminke ili kap bledog
laka za nokte mogli su biti osnova za pritvor i bičevanje.
Doba reforme bez obzira na ukupno političko nezadovoljstvo učinilo je mnogo da nam
olakša svakodnevni život. Moralna policija nije nestala, ali su od sveprisutnih napadača postali
samo povremena smetnja. Predsedniku Hatamiju pripadaju samo delimične zasluge za ovu
promenu.To se zaista dogodilo zato što je neustrašiva generacija mojih ćerki počela da
uzvraća udarce. Zahvaljujući njihovoj brojnosti i hrabrosti državi je postalo preskupo da se
nameće kao pre. Sada planiranje rođendanske zabave nije zahtevalo borbenu strategiju u
vremenskom rasporedu i odbrambene manevre. Nisam više morala da brinem ako su devojke
izašle iz kuće u sandalama bez čarapa ili ako nose velove u svetlijim tonovima. Ako se voze s
muškim rođakom na porodičnu večeru. Nisam više bila u panici ako su kasnile deset
minuta, strahujući od fatalnog susreta na kontrolnom punktu.
I dalje je bilo nezamislivo da se javno druže s punim zadovoljstvom. Ponekad bih čula
kako moje kćeri puštaju ploče starih iranskih pevača, onih koji su se preselili u Los Anđeles pre
dvadeset godina. „То je Mahasti, zar ne”, pitala bih. „Ili je to možda Hajdeh?” Pogledale bi me u
neverici. „Mamice, kako ti to znaš?’ Kao da ovi glasovi koji dopiru iz zvučnika nisu jednom bili
živi izvođači koji su pevali u restoranima i hotelima širom Teherana. Mojim kćerima, kao i većini
mladih ljudi, bilo je teško da zamisle to vreme jer je ovaj Iran — u kome je žensko pevanje u
javnosti bilo zabranjeno - bio jedina stvarnost koju su ikada poznavali. Za njih je mogućnost da
se na rođendansku proslavu dođe bez maltretiranja i da ih ne zaustavljaju na kontrolnim
punktovima na putu za skijanje bio napredak.
Postepeno smanjenje maltretiranja oživelo je javnu kulturu u Teheranu pa su se kafei
namnožili po gradu, u parkovima su se održavali koncerti na otvorenom, a otvarale su se i nove
galerije sa stalnim postavkama. Internet je povezao mlade kroz čet-sobe i blogove i ubrzo se
činilo da je većina mladih u Teheranu povezana kroz sajtove za druženje kao što je orkut.com.
Iako je debeo sloj smoga i dalje visio nad gradom, iako su paravojne formacije na motociklima i
dalje napadale mlade petkom ujutru dok su se upućivali na planinarenje, iako smo i dalje
povremeno čuli da je izvršena racija na nekoj zabavi ili u nekom kafeu, grad koji se sada nudio
mladim devojkama bio je mnogo tolerantnije mesto od Teherana ranih devedesetih.
Ove promene, ipak, ni na jedan način nisu uspele da smanje veliki odliv mozgova iz
Irana. Univerziteti su i dalje predavali stotine hiljada svršenih diplomaca tržištu rada siromašnom
mogućnostima i s malim šansama za stvarni napredak. Ambiciozni mladi ljudi su i dalje verovali
da im Zapad pruža mnogo ispunjeniju i probitačniju budućnost i odlazili su u velikom broju. Te
godine moja ćerka Negar se suočila sa izborom: odlazak u Kanadu na postdiplomske studije.
Proveli smo nedelje sedeći za trpezarijskim stolom i razgovarajući o toj odluci, puštah
smo da telefonska sekretarica prima poruke, suočeni sa mogućnošću da naša porodica, koja je
bila veoma čvrsto vezana, čak i prema iranskim standardima, možda zauvek bude razdvojena
čitavim kontinentima. Ako bi Negar ostala u Iranu, mogla bi da nađe posao, a potom bi, kao i
većina mladih Iranaca, otkrila da joj plata ne može pokriti ni pola prosečne stanarine. Mogla bi da
završi svoj doktorat ovde, ali znanje koje bi stekla teško da bi se moglo porediti sa onim u
Zapadnim institucijama visokog obrazovanja. Takođe, kao i za većinu prilika u Iranu, ulaz na
doktorske studije zasniva se na političkim vezama, a ja sam se bojala da će je, pošto je moja
ćerka, državni univerziteti odbiti.
Da je u pitanju bila samo zemlja u kojoj će moja ćerka postati najbolji elektroinženjer,
izbor bi bio lak. Međutim, bilo je mnogo više stvari oko kojih je trebalo brinuti. Naravno da sam
želela da Negar dosegne svoj puni profesionalni potencijal, ali sam takođe znala da će joj, nakon
što oseti slobodu i udobnost života na Zapadu, biti teško da se ponovo odluči za život u Iranu. Za
bistru mladu ženu u njenim kasnim dvadesetim, koliko će imati kad završi postdiplomske studije,
priliku da svoje naporne godine učenja pretoči u karijeru u takmičarskoj okolini u jednom od
najlepših gradova na svetu biće teško odbiti. Znala sam da je u Montrealu neće zadržati ulični
kafei i letnji džez festival. Ako je nešto zadrži, biće to prilika da radi u atmosferi gde će njen
doprinos biti cenjen, gde će imati neprekidnu priliku da uči od svojih kolega. Kako zavodljivo
može biti, pomislila sam, da se probudi ujutru, da obuče moderno odelo i da se prošeta bučnom
ulicom ne noseći veo, da oseti da je deo globalne kulture koja je dinamična i puna života. Kako
da to ne želi za sebe? Kako da ja to ne želim za nju, za moju kći koja je poslednju
deceniju provela nagnuta nad knjigom, koja je tako lako i s ljubavlju učila?
Borila sam se da ostavim po strani svoju sebičnost kad sam rekla Negar da je čekaju i
razočaranja. Nisam želela da je obeshrabrim jer je za mladu ženu teško da napravi takav izbor u
životu, ali sam želela da zna da će joj ostanak u inostranstvu učiniti lični i emotivni život prilično
komplikovanim u jednakoj meri u kojoj će unaprediti njeno obrazovanje. Ostavimo po
strani početnu usamljenost i napade osećanja nepripadanja, Negar će se naći u gradu s veoma
malim brojem Iranaca. Njene dvadesete, godine u kojima je mogla da sreće istomišljenike,
prijatelje i kolege i da pod idealnim uslovima izabere sebi partnera među njima, provešće u
suženom krugu s veoma malim mogućnostima za izbor. U Teheranu je, makar, bilo mnogo
krugova iz kojih je mogla da bira.
Naposletku, odlučili smo da treba da ide. Jednom kad je odluka doneta, potisnula sam
svoje sumnje i stalno podsećala sve nas da ovo nije konačno odvajanje. Te noći kad je otišla,
vrele večeri poznog leta, izvukla sam Kur’an sa police i držala ga visoko u dovratku da bi ona
prošla ispod njega tri puta pre odlaska — ovaj ritualni odlazak smo nakon revolucije izvodili
mnogo puta za naše voljene. Njen otac i ja smo je odvezli južnim autoputem na aerodrom i prošli
smo pored visokih murala sa zabrađenim svečanim mučenicima iz rata, pored bilborda na kojima
se slavio palestinski ustanak. Skrenuli smo na široki put sa četiri trake koji vodi na aerodrom,
prošli smo pored terminala rezervisanog specijalno za hadžiluk, odnosno hodočašće u Meku, i
parkirali kraj poznatog sivog zdanja aerodroma Mehrabad, koji je bio scenografija mnogih bolnih
odlazaka tokom mnogo godina. Uskoro će vlada otvoriti svoj novi međunarodni aerodrom Imam
Homeini u predgrađu Saveha, grada južno od Teherana, ali za sada smo i dalje putovali sa starog
Mehrabada punog simbolike, koji se nalazi udobno zavaljen u južnom predgrađu Teherana.
Porodice su trčale po malom parkingu tražeći zarđala trošna kolica za prtljag na koja su tovarili
kofere ili cvetne bukete. Mule u svojim odorama 1 turbanima šetale su pored nas, kao i ljudi u
elegantnim poslovnim odelima, žene obučene u crne odore, žene na visokim štiklama i
prozračnim velovima.
Dok sam pratila Negar do reda za žene, pripremala sam oproštajne reći, a ozbiljna žena u
crnoj odori je proveravala njenu kartu, dok su se iza njenih leđa videla dva velika portreta naših
ajatolaha. „Samo se nadam da ćeš se vratiti kad završiš”, prošaputala sam. „Zaista nije važno
koliko zarađuješ. Tvoj životni stil nije skup, a mi ćemo ti pomoći. Samo želim da budeš sigurna u
jednu stvar. Znaj da ovde nije uvek lako”, rekla sam, bacajući pogled na strogu ženu u odori i na
portrete sveštenika na zidu, „ali znaj i to da će tvoje srce biti opuštenije u sopstvenoj zemlji.”
Osetila sam knedlu u grlu. Promenila sam izraz lica u ono što Negar naziva mojim
„ozbiljnim pogledom”, pogurala sam je kroz sigurnosna vrata i pobegla.
Prva nedelja njenog odsustva bila je najteža. Nisam inače sklona nostalgiji, posebno ne
onoj preteranoj vrsti koju neguju iranske majke koje neprekidno žive u prošlosti svoje dece.
Međutim, te nedelje me je i najobičniji miris ili zvuk odvlačio nazad u Negarino odrastanje. Do
leta kad je pripremala prijemni ispit za fakultet i zahtevala apsolutnu tišinu, terajući svog oca i
mene u kupatilo da bismo slušali vesti na radiju. Do one mračne godine kad su se intelektualci
ubijani širom zemlje, a ona bi dolazila u moju radnu sobu sa zločestim osmehom na licu i mahala
knjigom Agate Kristi / onda ne osta niko. Do noći uoči njenog diplomiranja kad je stavila ruke na
bokove i rekla: „Nemoj mi sutra reći da je taj i taj počeo štrajk glađu ili da su upravo
nekog poslali u zatvor. Bolje bi ti bilo da se pojaviš.”
Na sreću, te godine kad je Negar otišla, imala sam toliko posla da sam bila zauzetija i
rastrzanija nego ikad. Bilo je to 2003, tri godine nakon što su reformisti ubedljivom pobedom
osvojili Madžlis, parlament, i kad je četrnaest progresivnih poslanica ušlo u parlament. Bilo je to
prvi put posle revolucije da je odnos žena i muškaraca u iranskom parlamentu bio sličan odnosu
u evropskim parlamentima. Međutim, u te tri godine žene nisu imale mesto gde da sednu.
Bukvalno, nije bilo stolica za njih. Pomislili biste da ako mogu da budu izabrane u parlament
Islamske Republike, onda mogu sebi da obezbede nekoliko stolica. Ili da se makar javno požale o
neobičnim uslovima njihovog rada u najvišoj zakonodavnoj vlasti. Nisu učinile nijedno ni drugo,
a ja sam o tome saznala sasvim slučajno.
Te godine, jedna od poslanica mi se obratila i zamolila me da napišem nacrt zakona o
porodici. „Napiši nešto što će proširiti ženska prava, ali tako da to bude u saglasnosti s islamom”,
zamolila me je, „tako da ga možemo lako odbraniti.” Složila sam se i jednog dana su me pozvale
na ručak u zgradu parlamenta da bismo razgovarale o mom nacrtu. Odvezla sam se u centar
do stare zgrade na bulevaru Spah i parkirala sam nedaleko od kamene fasade. Za vreme ručka,
bila sam zadovoljna kad sam otkrila da hrana u kafeteriji Madžlisa nije ni previše pomodna ni
previše samosvesno prosta. Ručak u Iranu je dugo nosio statusne simbole: pod šahovim režimom,
skupi ručkovi po uzoru na pariške restorane odražavali su vrhunac luksuza, u ranim
danima revolucije ručkovi su bili namerno jednostavni i nalik na kantine da bi se istakao trijumf
muslimanskog proleterijata. Ručak koji smo jele bio je normalan ručak, što je nakon decenija
obroka prepunih skrivenog značenja bilo veoma dobro.
Nakon čaja povukle smo se u privatne ženske odaje da razgovaramo. Dok smo se
približavale kraju hodnika, prvi znak koji je pozivao na uzbunu bio je da njihove odaje u stvari
nisu imale vrata, već samo zavesu. Ušle smo u praznu sobu čiji je pod bio prekriven mašinski
tkanim tepihom. Tražila sam druga vrata, ona koja bi zaista vodila u sobu u kojoj su one sedile i
radile. Međutim, one su sve spustile svoje stvari i sele prekrštenih nogu na tepih. „Zašto nema
stolica”, pitala sam. „Zašto ovde nema čak ni kopir-aparata?
Ovo je parlament!” „Ра, tražile smo kopir-aparat mnogo puta”, rekla je jedna od
poslanica, „ali rekli su nam da nas ima premalo da bi bilo opravdano da nam daju našu
kancelarijsku opremu. Dozvoljeno nam je da koristimo onaj u prostorijama za muškarce, ali mi
više volimo da budemo ovde jer je ovde obično veoma toplo, a u ovoj sobi makar možemo da
skinemo odore i da dišemo.”
Upravo tada i na tom mestu moje srce se slomilo. Evo nas u parlamentu, unutar zidova
gde bi ove žene trebalo da donose zakone i da promene uslove za milione žena, a one ne mogu za
sebe ni sto da obezbede. Šta se može postići u celini ako smo tako malo uspele da obezbedimo
unutar institucije? Bilo je tako toplo, a nabori na našim rupušama i odorama tako teški da smo
ih svukle i polegale po tepihu. Jedna od poslanica se ispružila i zadremala.
„Mislim da će vam se veoma svideti moje rešenje”, počela sam. Objasnila sam nacrt
zakona, da sadrži sve što smo zahtevale u pogledu prava pri razvodu sa utemeljenjem u
šerijatskom zakonu tako da se lako može braniti. Poslanice su se oduševile. „Divno”, rekla je
jedna od njih, “ali sada te molimo da nikome ne govoriš da si ti autor zakona. Nije svako u
ovom parlamentu reformista. Postoje i fundamentalisti, veoma uticajni, a ako oni saznaju da si ti
napisala ovaj nacrt, onda ništa od njega.”
Dva meseca kasnije, nacrt je zadržan u različitim komitetima Madžlisa zbog prerade, pre
nego što je uopšte iznet na glasanje. Poslanice nisu uspele da ubede komitete da je nacrt u skladu
sa islamskim zakonom i pozvale su me da dođem i da branim njegovu saglasnost sa šerijatskim
zakonima. Složila sam se i sledećeg popodneva sam stigla u zgradu parlamenta.
Dvadesetak poslanika je bilo prisutno, većina su bili sveštenici s turbanima na glavama. Bile su
samo dve žene.
Najvažniji odeljak zakona ticao se razvoda. U tumačenju islama iz kojeg je izveden
sadašnji zakon, muškarac može da se razvede od žene veoma lako. U osnovi, dovoljno je da
ispod drveta ili u lokalnoj ćevabdžinici vikne: „Razvodim se od tebe! Razvodim se od tebe!
Razvodim se od tebe!”, i delo je učinjeno. Za ženu, obezbeđivanje razvoda je gotovo nemoguće.
Ona mora da zahteva muževljevu pisanu dozvolu da bi uopšte počela proces i obavezna je da
dokaže njegovo ludilo, neplodnost ili neku tešku nesposobnost kako bi uspela da ga uspešno
privede kraju.
Klasični islamski zakon ili šerijatski zakon nije se oduvek odnosio prema razvodu tako
kruto, ali oni koji su pisah iranski zakon odlučili su se za najstrože tumačenje. Jedna od škola
tumačenja šerijatskog zakona, na primer, tvrdi da ako se žena odrekne svoje mehrije, (bračnog
izdržavanja), ona može da se razvede od muža samo na osnovu toga što joj se ne sviđa. Cilj
tog pristupa je da dozvoli ženi jednostran izlazak iz braka, a cena koju plaća jeste odricanje od
mehrije koja bi joj pripadala ukoliko bi se razvela na osnovu nesposobnosti supruga ili
sporazumno. Međutim, iranski zakon koji se odnosi na razvod na osnovu nesviđanja zahteva
odricanje od bračnog izdržavanja i saglasnost muža dovodeći na taj način ženu u nepovoljan
položaj jer treba istovremeno da se odrekne novca i da obezbedi pristanak muža.
Provela sam sate nad starim pravnim knjigama praveći nacrt svog zakona. Islamski zakon
je donošen i izučavan vekovima, a oni koji se njime bave — teolozi, pravnici i advokati —
moraju da navode drevne tekstove kao svoje izvore. Tokom veka, islamski pravnici su predvideli
gotovo sve okolnosti s kojima se mogu suočiti muškarac i žena dok žive zajedno, a šerijatski
zakon ima stav gotovo o svakoj od njih. Oni su zamislili da će u nekim slučajevima žena poželeti
da se razvede od muža ne zato što je on neplodan, mentalno oboleo ili nasilan, već prosto zbog
toga što joj se ne sviđa i oni su joj obezbedili način da to učini. Kad sam pravila nacrt zakona,
svakoj predloženoj meri našla sam utemeljenje u starim tekstovima.
Dok sam branila svoj nacrt pred komitetom, arogantni tradicionalistički sveštenik koji je
sedeo do mene skupio je svoju odoru, okrenuo se i obratio mi se: „Zašto si napisala da se za
razvod ne zahteva pristanak muža?”
„Zato što se ne zahteva”, rekla sam. „I dokazaću vam.” Izvukla sam Šahre lomeh, šiitsku
pravnu knjigu. „Ovo je knjiga koju proučavate u verskim školama i na osnovu koje vas ispituju
kad treba da postanete mula”, počela sam. ,,U njoj nigde ne piše da je potreban pristanak muža.
Zašto, dakle, vi insistirate na tome?”
Nije rekao ni reč, ali primetila sam da poziva službenika. Minut kasnije drugi službenik
me je potapšao po ramenu. „Imate telefonski poziv”, rekao je. Bila sam iznenađena. Nisam se
sećala da sam ikom rekla da ću tog popodneva biti u parlamentu. Pretpostavljajući da je možda u
pitanju neka porodična hitnost, požurila smo napolje.
„Gde je telefon”, pitala sam ga u hodniku.
„А, nema telefonskog poziva. Čuli smo dosta od vas i oni žele da pređu na glasanje. Niko
drugi ne srne da bude u unutra kad oni glasaju.”
„Mogu li makar da uđem da uzmem svoju torbu i svoje papire?”
„Ne, ostanite ovde. Ja ću vam ih doneti.”
Pre nego što je odjurio, setila sam se da je žena koja je predstavljala pravosuđe još uvek u
odajama. „Zašto ona može da ostane za vreme glasanja, a ja ne”, pitala sam.
Službenik je odgovorio. „Ра ona je iz pravosuđa. To je drugačije.”
To me je navelo da se zapitam. Da li je moguće da uopšte ne žele da glasaju nego su samo
želeli da me se reše? Da li su toliko besramni da me fizički odstrane iz debate?
Te noći jedna od poslanica me je pozvala na kućni telefon. „Žao mi je”, rekla je. „Čitavih
pola sata nismo mogle da shvatimo da su te izbacili. Kad smo shvatile, pobunile smo se.
Svakako, molimo te da primiš naše izvinjenje.”
Na kraju, nacrt nije prošao. Nisam shvatila zašto ga žene nisu predložile ranije u svom
mandatu — na taj način bi imale dve pune godine da se za njega bore. Možda je nedostatak stola
ili kopir-aparata uticao na njihovu sposobnost da donose zakone. Ko zna? To popodne u
Madžlisu pokazalo je kako tvrdo krilo koje upravlja Iranom odbacuje razum kad ima posla
sa mnom. Ponekad bi postavili male prepreke, kao što je ta da me izbace sa zasedanja parlamenta.
Drugi put bi mi pretili direktno, nadajući se da će me omesti sopstveni strah.
Posebno se sećam jednog slučaja kad sam upozorena da prekinem rad na slučaju jer se
tiče supruga moje veoma bliske prijateljice Sijamaka Purzanda, novinara koji je bio oženjen
Mehrangiz Kar, advokaticom, aktivistkinjom i mojom dugogodišnjom veoma poverljivom
prijateljicom. Kasne 2001. godine, sedamdeset)ednogodišnji Purzand je uhapšen na osnovu
nejasnih optužbi koje su kasnije prepravljene na „održavanje veza s monarhistima
i kontrarevolucionarima”, „špijuniranje i podrivanje državne bezbednosti” i „stvaranje zablude u
glavama mladih ljudi”. U to vreme tolerancija sistema prema nezavisnoj štampi svakim danom je
sve više jenjavala i, za vreme molitvi petkom, poznati ajatolasi upozoravali su da je u Iran stigao
američki agent s torbom punom novca koji će razdeliti reformističkim novinarima. Ta retorika je
označavala nov pokušaj da se ocrne nezavisni novinari i Purzand — čija je ćerka iz inostranstva
otvoreno podržavala monarhističku opoziciju — prirodno je bio prvi na udaru.
Dok ga je vlast držala u pritvoru, državna televizija prenosila je intervju u kome je
Purzand, ispijen, neprirodnog glasa, „priznao” da je sarađivao sa iranskom opozicijom u egzilu.
Nekoliko novinara i aktivista je nakon toga pozvano u štab državne bezbednosti i tamo
maltretirano na osnovu iskaza koje je navodno Purzand dao protiv njih. I sama sam primila poziv
i rečeno mi je da sam među ljudima koje je Purzand prozvao. Islednik me je pitao s kim se
sastajem kad putujem u inostranstvo kao i ostala predvidljiva pitanja koja za cilj imaju priznanje
politički sumnjivih prijateljstava.
Nekoliko noći pre toga, kad sam se oko ponoći vraćala kući sa svojim kćerima, dva
nepoznata čoveka presrela su nas u našem kvartu. Delovali su sumnjivo noseći nekoliko osušenih
cvetova u rukama. Rekli su da žele pravni savet i nisu odustali čak ni kad sam im rekla da moraju
da dođu u moju u kancelariju za vreme radnog vremena. Upravo u tom trenutku gosti s
venčanja iz obližnje kuće počeli su da izlaze ka svojim automobilima i dva muškarca su pobegla,
gađajući me sasušenim cvećem. Shvatila sam njihovo zbunjeno ponašanje i iznenadni nestanak
kao neuspeo pokušaj da se ugrozi moj život i samo sam to i rekla prijateljici preko telefona iste
noći. Očigledno da je moj telefon bio ozvučen jer je islednik pomenuo to veče i rekao mi da širim
lažne vesti o pokušaju ubistva u želji da oblatim reputaciju zemlje. Moj islednik je dodao da mu
je dosta mene i rekao mi da ću ukoliko nastavim s poslom, biti optužena za špijuniranje, da će
moje ime biti povezano s Purzandovim slučajem. „Ovog puta ćeš se naći uza zid i to legalno”,
upozorio me je zloslutno. Mislio je pred streljačkim vodom.
Nekoliko meseci kasnije, pošto su međunarodne organizacije za ljudska prava počele
strahovito da kritikuju vlast, Purzand je dobio dvomesečno odsustvo iz zatvora. Kad izašao iz
pritvora, pozvao me je telefonom i pitao me zašto ga nikada nisam posetila u zatvoru. „Zakon mi
zabranjuje da te posetim ako nisi moj klijent”, objasnila sam mu. U međuvremenu, njegova žena
se obratila parlamentarnom komitetu da reši njegov slučaj. Kad je postalo jasno da nema napretka
na ovom frontu, ja sam otišla da proverim i rečeno mi je da će rešavanje njegovog slučaja doneti
više štete nego koristi. Purzand je ostao u pritvoru, a njegovo zdravlje je bivalo sve gore.
Tako sam se suočila s još jednim metodom, smišljenim da me natera da odustanem od
svog rada. Ova epizoda pokazuje na koliko načina vlast pokušava da ljude poput mene, novinare,
kao i aktiviste, učini ranjivim. Mi smo umešani i pominjani u naduvanim slučajevima drugih
ljudi, a onda sprečeni na drugim mestima na kojima smo pokušah da unapredimo svoj rad.
Kad sam onom svešteniku u parlamentu pokazala da ne poznaje svoju školsku knjigu, kad
mu nije ostao nijedan ljudski način da se suoči sa mnom, on se nije predao, već se pozvao na silu.
Susret takođe pokazuje izazov borbe za ženska prava u današnjem teokratskom Iranu. Moj nacrt
zakona, koji se nije oslanjao na neku sporednu školu islamske misli, već na glavne tekstove koji
se uče u medresama svetog grada Koma, pokazao je da se osnovna prava za ženu mogu
garantovati unutar islamskog okvira vlasti ukoliko su oni na vlasti skloni da tumače veru u duhu
jednakosti.
U islamu postoji tradicija intelektualnog tumačenja i unošenja novina u veru poznata pod
nazivom idžihad. Nju su razvili pravnici i sveštenici tokom vekova da bi raspravljali o smislu
kur’anskih učenja, kao i o njihovoj primeni na moderne ideje i situacije. Sunitski islam je
zatvorio vata idžihadu nekoliko vekova ranije, ali u šiitskom islamu tekovine i duh idžihada žive.
Idžihad ima presudnu ulogu u islamskom zakonu, jer je šerijatski zakon više skup principa nego
kodifikovan skup pravila. Ako pravnik donese odluku ili se pozove na mišljenje izvedeno iz
tekovine idžihada (na primer, da li žena u dvadesetom veku treba da bude kamenovana zbog
prevare), znači da pravnik razumski zaključuje, odmeravajući prioritete u zavisnosti od datih
uslova. U ranim godinama revolucije, ajatolah Homeini je presudio da državni mediji mogti
da prenose muziku uprkos ozbiljnom protivljenju višeg sveštenstva prema pesmi. On je zaključio
da bi se u suprotnom mladi ljudi okrenuli Zapadnim radiostanicama i to bi naposletku bilo mnogo
pogubnije za Islamsku Republiku. To je bio čin idžihada prema kojem je konvencija iz sedmog
veka smatrana neprihvatljivom u današnje vreme.
S jedne strane, idžihad unosi fleksibilnost u islamski zakon i stvara širok prostor za
prilagođavanje islamskih vrednosti i tradicija našim životima u modernom dobu. Ipak, ova
fleksibilnost je upravo ono što čini idžihad i islamsko zakonodavstvo generalno klizavim
temeljom na kome treba zasnivati neotuđiva univerzalna prava. Idžihad nas oslobađa time što
nam s pleća sklanja teret određenosti — možemo unedogled tumačiti i ponovo tumačiti kur’anska
učenja. Međutim, to isto znači da sveštenici mogu uzeti Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i
diskutovati o njoj vekovima. To znači da je svakom moguće, u svakom trenutku, da bude u
pravu. To znači da patrijarhalni ljudi i moćni autoritarni režimi koji tlače u ime islama
mogu koristiti idžihad da tumače islam na regresivan, neoprostiv način koji odgovara njihovoj
osećajnosti i političkom programu. Kao i u slučaju mule koji je pozvao svog službenika i prosto
me udaljio iz parlamenta, borba za ženska prava u Islamskoj Republici često nije bitka razuma i
inteligencije, niti je uvek fer borba. To ne znači da su islam i jednaka prava za žene
nesaglasni. To znači da pozivanje na islam u teokratiji prelama religiju kroz kaledioskop u kom
se tumačenja pomeraju i migolje, a ono koje zauzme onaj ko je u tom trenutku najjači konačno
pobedi.
Iskustvo iranskog reformističkog pokreta — period predsednika Hatamija i kratki mandat
proreformskog parlamenta — pokazalo je ograničenja islamske reforme u teokratskom sistemu.
Kasnih devedesetih, pa čak i početkom novog milenij uma, debate oko islamske reforme
dominirale su iranskim političkim krugovima. Napredni sveštenici i popularni
sekularni intelektualci i filozofi formulisali su svoju viziju islamske reforme i puta kojim se
Islamska Republika može demokratizovati iznutra. Međutim, neuspeh reformističkog pokreta
stavlja u žižu svrhu čitave debate. Kakvu korist je donelo reformistička tolerantna verzija islama
ako teokratski ustav Islamske Republike i njeni moćni branioci iz starog tvrdog krila smatraju
da je njihovo tumačenje dato od boga i stoga nepromenljivo?
Hrabri novinar Akbar Gandži, u novije vreme najvažniji politički zatvorenik u zemlji,
došao je do rešenja dok je služio zatvorsku kaznu zbog kritikovanja režima. Pomenula sam
Gandžija ranije jer upravo su njegovi novinski članci povezali ubistva disidenata iz kasnih
devedesetih s visokim državnim zvaničnicima. Ako su u Islamskoj Republici tabui i maske padali
na sve strane, to je stoga što su ljudi poput njega žrtvovah svoje živote — svoje zdravlje, svoje
karijere i svoje porodice — toj ideji. Godine 2000. Gandži je osuđen na šest godina zatvora zbog
svojih članaka. Dok je služio kaznu u Evinu, Gandži je napisao knjigu koja se zove Manifest za
republikance, u kojoj je zagovarao puno odvajanje države i religije i u kojoj je pozvao vrhovnog
vođu da se povuče. Njegov manifest, kao što je sigurno i nameravao, izazvao je veliku buku u
Islamskoj Republici. Bio je to prvi put da jedan značajni disident, verujući musliman i bivši
revolucionar poziva da se islamski sistem zameni sekularnom demokratijom. Gandži je napisao
da većina Iranaca poseduje svest o demokratiji. Oni samo oklevaju da plate njenu punu cenu. On
je savetovao građansku neposlušnost i, kao krajnju meru, strategiju „nesaradnje s despotom”.
Povremeno sam ga sretala u zatvoru Evin, gde sam odlazila da posetim svoje klijente.
Jednog popodneva, kad se pozdravio sa mnom, pitala sam ga: „Zašto nema ni reći o tebi i o tvom
radu u novinama? Ljudi polako počinju da te zaboravljaju.” Nisam mogla to da razumem jer u
slučajevima poput Gandžijevog skoro sav posao odbrane svodi se na plediranje za
oslobođenje kroz saradnju sa štampom.
„Izabrao sam lošeg advokata”, rekao je. „Vlasti su nagovestile da će mi kazna biti
ublažena ako izaberem njega da me zastupa. Međutim, kao što vidiš, nije tako ispalo. Tokom tri
godine nije me nijednom posetio u zatvoru. Jednom sam ga video u zatvorskom dvorištu, a on je
okrenuo glavu i pravio se da me nije video. Sta mogu da uradim? Zaglavljen sam ovde.”
Istog trena sam mu ponudila da preuzmem njegov slučaj i na njegovom izmučenom licu
pojavio se osmeh. Kad sam preuzela slučaj, već je bilo kasno da se bilo šta uradi za njega. Vlasti
su mi zabranile da se viđam s njim, uprkos činjenici da sam ja njegov advokat i stoga mi je
zakonom garantovano da ga mogu posećivati. Odluka je bila konačna, a pravosuđe nije imalo
nameru da promeni odluku u slučaju nekog ko je izazvao skandal istorijskih razmera pre zatvora,
a onda iz zatvora pozivao na okončanje islamske vladavine. Poslednje godine svoje kazne, možda
zato što je predosetio da će ona biti produžena, on je započeo štrajk glađu zahtevajući da ga
bezuslovno puste iz zatvora. Bila je to surova igra sa sveštenicima iz tvrdog krila da bi se
videlo ko će prvi da popusti. Dani su prolazili, a Gandži je gubio kilogram za kilogramom sve
dok ga, pedesetog dana njegovog štrajka, doktor nije upozorio da može zadobiti trajno oštećenje
mozga ako nastavi i on je popustio.
Još da dodam da sam Akbara Gandžija pomenula jer njegova borba oslikava jedan od
načina kako se završavaju promene u Iranu. U vreme kad je on započeo svoj štrajk gladu, štampa
nije više radila u atmosferi relativne slobode i nezavisnosti koja je krasila njen rad u ranom
periodu reformi 1999. godine. Mnogi Iranci, kako sam saznala, nisu uopšte čuli vesti o
Gandžijevom štrajku, ali je njegov manifest kružio. Razlika između stanja danas i Irana iz 1979.
jeste da su informacione tehnologije i internet onemogućili potpunu cenzuru. Kad sam na
televiziji videla fotografije Gandžijevog izmučenog tela u bolnici, pomislila sam da će jednom
ipak doći generacije koje će ceniti njegovu žrtvu.
Jedne blage večeri u junu 2003. preko hiljadu studenata se skupilo na Istočnom
teheranskom univerzitetu i upalilo sveće u znak sećanja na studente povređene u protestima ranije
toga dana. „Hatami, tvoje ćutanje brani ova ubijanja”, pevali su, šetali po kompleksu pozivajući
predsednika na ostavku.
Pet dana ranije, studenti su na još jednom teheranskom univerzitetu održali javne
demonstracije protiv povećanja školarine, što je u Iranu bila formula pod kojom su se studenti
bunili protiv vlade još od mojih studentskih dana. Studenti s drugih univerziteta čuli su za taj
protest i organizovali su svoj. Brzo, raštrkani protesti dobili su ubrzanje i razvili su se u
zajednički talas koji je poneo veliku masu ljudi da se pobune protiv islamske vlasti. Prethodnih
godina, studentski protesti ove vrste imali su oblik pristojnih zatvaranja u kompleks čiji slogani
nisu prevazilazili zahteve za slobodom govora, oslobađanjem političkih zatvorenika i promenama
zakona. Ovog puta studenti su se pojavili naoružani rančevima punim kamenja i glasno su
tražili promenu sistema. Mladalačka nada koja je postojala u reformističkom pokretu ustupila je
mesto očaju i sirovom besu.
 Šeste noći nemira koji su doneli razaranje širomTeherana, vlasti su rasporedile snage
bezbednosti po čitavom gradu, rešene da povrate kontrolu na ulicama. Pod srebrnkastom
svetlošću skoro punog meseca, islamski stražari zabrađeni i ispasanih košulja postavili su
kontrolne tačke po trgovima, pripadnici brigada „obično odevenih” patrolirali su na uglovima
ulica, a policija je blokirala sve puteve koji vode ka univerzitetu. Da ste imali priliku da se vozite
kroz grad nakon ponoći, pomislili biste da je Teheran u ratu. Duge kolone kamiona punih vojnika
i policijska vozila kretale su se po autoputu kao da idu u rat.
Vlada je slomila protest s tipičnom brutalnošću, koja je ovog puta bila još veća zato što su
mislili da postoji američka podrška protestima da bi se srušila vlast u Iranu. „Ovo je početak
narodnog bunta za slobodni Iran, što ja mislim da je dobro”, izjavio je predsednik Buš
novinarima. Javna američka podrška za bilo koju prodemokratsku pojavu u Iranu, bilo za
pojedinca, bilo za pojavu, bilo za demonstracije, uvek je izazivala bes islamske vlasti i obično
je završavala još težom represijom prema onima koji su podržani. Ni ovog puta nije bilo
drugačije.
Državna televizija je prenosila snimke zatvorenih protestanata koji su sedeli otečeni i puni
modrica pred kamerama poričući svoju umešanost. Studentske organizacije su počele da navode
imena oko četiri hiljade studenata koji su, prema procenama, nestali od početka protesta. Prijatelji
i porodice nestalih zatočenika počele su da se skupljaju na jedinom mestu u Teheranu na koje se
odlazi kad neko nestane za vreme protesta — zatvor Evin. Nakon velikih nemira, roditelji
uglavnom formiraju kolonu duž zatvorske ograde u potrazi za vestima o deci. Ta scena je tužna i
teško se zaboravlja. Majke uvijene u svoje crne odore sede neutešne duž betonske ograde, a iza
njih se nalazi zatvor u podnožju planine.
Pošto fotoreporteri ne mogu da ispričaju priču bez fotografija, iransko-kanadska
fotoreporterka po imenu Zahra Kazemi dovezla se 23. juna da snimi fotografije. U torbi je imala
važeću novinarsku identifikaciju izdatu od vlade i mislila je da je to dovoljno kao dozvola za rad
u gradu. Kad je zatvorski čuvar spazio da fotografiše, umesto da je zamoli da prestane, zahtevao
je da mu preda fotoaparat. Brinući da bi vlasti mogle maltretirati porodice onih čije je fotografije
već snimila, ona je mahnula svojom novinarskom legitimacijom i izložila je film svetlosti. Stražar
je ljutito dreknuo na nju: „Nisam ti rekao da uništiš film, rekao sam ti da mi daš fotoaparat.”
„Možeš da dobiješ fotoaparat”, odgovorila je, „ali film je moj.” Pritvorena je i tri sledeća dana
su je ispitivah policijski zvaničnici, istražne sudije i oficiri obaveštajne službe.
Jednog od tih popodneva, moja prijateljica je došla u moju kancelariju i rekla da je njena
prijateljica Ziba, kako su prijatelji zvali Zahru Kazemi, uhapšena. „Njena porodica ne zna”, rekla
je, „а ja se bojim da obavestim kanadsku ambasadu, jer su je proglasili špijunom kad su je
uhapsili. Šta ako me uhvate kako kontaktiram sa ambasadom i optuže me za špijunažu?” „Samo
pozovi ambasadu iz telefonske govornice i nemoj da se predstaviš”, rekla sam. „Oni moraju da
znaju.”
Četiri dana kasnije Ziba je primljena u teheransku bolnicu. Novine su počele da objavljuju
priče o hapšenju iransko-kanadske fotoreporterke i nazivali su je špijunkom koja je ušla u zemlju
prerušena u novinara. Tek nedelju dana kasnije njeni rođaci su saznah da ona više nije u pritvoru
već u komi na odeljenju intenzivne nege i da je čuvaju policijski agenti. Nedelju dana nakon toga,
ona je umrla.
Od trenutka kad je vest o njenoj smrti dospela u javnost, slučaj se pretvorio u ružnu svađu
punu vređanja koja je uključivala u sebe pravosuđe pod upravom tvrdog krila, vladu predsednika
Hatamija i kanadsku vladu. Ziba je imala i kanadsko, kao i iransko državljanstvo i Kanađani su
brzo pritisli iransku vladu da vrati telo u Montreal i da kazni njene ubice. Vlada je tvrdila da je
ona doživela srčani udar dok je bila pod istragom iako je ovaj neubedljiv izveštaj kasnije
promenjen u priču o tome kako je fotoreporterka pala i povredila glavu. Kad je potpredsednik
Irana Mohamad Ali Abtahi priznao da je ona preminula od posledica prebijanja, tek tada je vlada
tvrdog krila shvatila da će biti teško zataškati njenu smrt. U stvari, činilo se da je vlada zatečena
glasnim osudama koje su odjekivale širom sveta.
Nedugo pošto su novine objavile Zibinu smrt, a vlada počela da skače sama sebi u usta
povodom uzroka njene smrti, još jedna prijateljica me je pozvala i zamolila da me poseti zajedno
sa Zibinom majkom. Stigle su u moju kancelariju jednog kasnog popodneva. Polako smo pile čaj,
a one su mi pričale svoje priče.
Zibina prijateljica je rekla da su oficiri snaga bezbednosti dva puta bili u njenoj kući, u
kojoj je Ziba boravila u vreme hapšenja. „Stalno su me pitali o njenom ’zdravstvenom stanju’ i
koja lekove uzima svakodnevno”, rekla je. „Kad sam im rekla da nikada nije bila bolesna,
zahtevali su da vide njene stvari. Povela sam ih u kupatilo i oni su počeli da preturaju po
njenom neseseru. Zgrabili su bočicu multivitamina i malu kutiju tableta kalcij uma. ’Vidiš’, rekli
su trijumfalno, mašući bočicom u vazduhu. ’Rekli smo ti da je bolesna.’ ’To su vitamini’, rekla
sam. ‘Ne moraš da budeš bolestan da bi ih uzimao.’ Tek sam kasnije shvatila da su želeli da
utvrde da je Ziba bolovala od neke bolesti koja se samo pogoršala u zatvoru.”
Zibina majka, sićušna starija žena koja nije imala druge dece osim jedne kćeri, doputovala
je čak iz Širaza, bajkovitog grada na jugu Irana, da bi se srela sa mnom. Kad je počela da priča,
njen glas je drhtao i zaustavljala se svakih nekoliko trenutaka kao da se guši. „Pozvali su me u
Širaz”, rekla je, ,,i rekli su mi: ’Zahra je uhapšena i u zatvoru je, dođi da je vidiš ako želiš.’
Iste večeri ukrcala sam se na autobus za Teheran kako bih mogla da stignem u zatvor ujutru. Kad
sam stigla do upravne zgrade zatvora, ostavili su me da čekam dva ili tri sata i povremeno bi se
neko pojavio i pitao bi: ’Kakve lekove je uzimala Ziba?’ ’Ja sam ovde da vidim svoju kći’, rekla
sam im. ’Prestanite da me ispitujete. Ona je bila savršeno zdrava. Šta se dogodilo kad
mi postavljate takva pitanja?”’
„Do četiri po podne”, nastavila je, „niko mi nije odgovorio. Naposletku, dok su se
pripremah da pođu kući, jedan od službenika mi je rekao da je Ziba bolesna i da su je odneli u
bolnicu. Rekao mi je da mogu da je posetim tamo. Tako sam našla taksi i otišla u bolnicu. Kad
sam ušla u njenu sobu, nisam mogla da verujem da moja ćerka leži nepokretna na krevetu, s
maskom za kiseonik na licu, privezana za sve te trepćuće mašine. Prišla sam njenom krevetu i
lagano zadigla bolničku spavaćicu da bih videla šta joj se dogodilo. Njene grudi, njene ruke,
unutrašnjost njenih butina su bili izgrebani i prepuni besnih plavosivih modrica.”
„Sledećeg dana, otišla sam ponovo da je vidim. Ovog puta me nisu pustih u sobu već su
mi dozvolili da je vidim kroz prozor. Činilo mi se da je u potpuno istom položaju u kojem sam je
juče ostavila i znala sam da je samo mašine održavaju u životu. Znala sam da sam izgubila svoje
jedino dete.”
„Dok je još uvek bila u komi, moj unuk iz Kanade me je pritiskao da vratim njeno telo
nazad radi sahrane. Kad sam rekla zvaničnicima iz pravosuđa i obaveštajne službe da je to
porodična odluka, oni su insistirali da telo bude sahranjeno u Iranu. Pretili su mi. Rekli su mi da
će stalno maltretirati sve Zibine prijatelje ako se ne složim s njima. Bila sam uzrujana i zbunjena,
zabrinuta zbog onog što se može dogoditi ako ne pristanem. I tako sam pristala i jedva da su
prošli sati nakon njene smrti, već je njeno telo letelo avionom za Širaz da je tamo sahranim.”
Kad se Zibina majka zaustavila da uzme gutljaj čaja, zamislila sam je kako se sama nosi s
tim strahotama i srce mi je zadrhtalo. Ni pismena ni lako pokretljiva ona je pristala kad je
blagoglagoljivi teheranski advokat postavljen od suda zakucao na vrata i rekao joj da mu da
ovlašćenje kako bi mogao da uđe u trag Zibinim ubicama. Ona je potpisala papire, a da ih nije ni
pročitala i tek je kasno te večeri shvatila, kad je pokazala kopiju rođaku, da je potpisala pravo ne
samo da se otvori proces već i da se odmah napravi nagodba. Njeni rođaci su joj savetovali da
nađe pravog advokata i tako je stigla do mene.
„Ne mogu da vam platim”, rekla je uzdržano. „То je u redu”, brzo sam je razuverila.
„Ionako ne bih od vas primila novac. Međutim, hajde da pređemo na posao.” Odmah sam
napisala pismo u njeno ime kojim se obraća sudu i poništava svoj dogovor sa advokatom kojeg je
postavio sud. Potom smo počele da se pripremamo za suđenje koje je trebalo da počne sledeće
nedelje.
Prvog dana suđenja ostala sam kod kuće i rekla sam Zibinoj majci da uradi isto. Nisam
želela da sud zna da je ja zastupam, jer prema iranskom zakonu sud prvog dana zasedanja
odlučuje da li će suđenje biti otvoreno ili zatvoreno za javnost. Znala sam da će, ako se pojavim,
suđenje odmah biti proglašeno zatvorenim. Zibina majka je poslala pismo iz Širaza u kojem
je napisala: „Bog je moj advokat.” Tokom uvodnog zasedanja predsedavajući sudija je mislio da
bi bilo lepo, ako već nema advokata i ako se Zibina majka nije čak ni potrudila da dođe iz Širaza,
da se suđenje proglasi otvorenim. Moj mali trik je uspeo jer sud nije mogao da preinači svoju
odluku.
Deset dana kasnije trebalo je da letim za Pariz — na tom istom putu sam saznala da sam
dobila Nobelovu nagradu — ali sam se pobrinula da se pre puta sretnem sa Zibinom majkom.
Ziba nije bila prva osoba koja je umrla u iranskom zatvoru, ali to je bio prvi put da je smrt u
zatvoru privukla toliku međunarodnu pažnju. Predstavljajući njenu porodicu, želela sam da
pokažem svetu šta se događalo u iranskim zatvorima i nadala sam se da ću uspeti da sprečim da
se takva besmislena zverstva ponavljaju. Sudski proces nije ispunio naša očekivanja, a sudija je
kasnije rekao da nije moguće identifikovati zvaničnike koji su Zibi zadali fatalni udarac.
Međutim, tog dana, njena majka i ja smo se koncentrisale na našu pravnu strategiju. Ona mi je
donela limunove iz Širaza i njihov miris se širio kancelarijom, jednako kao što narandže iz Širaza
omamljuju u proleće.
 DVANAESTO POGLAVLJE

- Nobelova nagrada -

SEPTEMBRA 2003. BILA sam pozvana u Pariz da učestvujem na seminaru o gradu

Teheranu. Iranska ambasada u Francuskoj je u početku prigovarala mom učešću na osnovu toga
što ja ne delim zvanične stavove iranske vlade. Čak i u inostranstvu, činilo se da vlada veruje da
može kontrolisati ono što se kaže ili misli o Iranu i da stavove koji joj protivreče smatra
nezakonitim. Ambasada je pretila da će zabraniti izlazak iz zemlje iranskim filmovima i
umetničkim delima ako ja budem učestvovala. Pariška gradska uprava, organizator seminara,
držala se čvrsto svog stava tako da je iranska vlada na kraju popustila.
Povela sam svoju mlađu kćer Nardžes sa sobom i u pauzama prikazivanja filmova poput
SOS Teheran pokazivala sam joj Pariz, tiho uživajući u njenom oduševljenju Ajfelovom kulom,
Luvrom, Jelisejskim poljima i prelepom arhitekturom. Odsele smo u hotelu, a poslednju noć
smo provele u kući mog starog prijatelja iz prerevolucionarnog pravosuđa dr Abdol-Karim
Lahidžija, koji je potpredsednik Međunarodne federacije udruženja za ljudska prava. Naša poseta
je bila veoma kratka i već sledećeg jutra smo se spakovale da bi njegova žena mogla da nas
odbaci na aerodrom. Da budem iskrena, jednom davno čula sam da se moje ime nalazi na
listi kandidata za Nobelovu nagradu za mir, ali iranske novine su objavile da su me s te liste
izbrisali, tako da o tome nisam uopšte razmišljala i nikada nisam upalila ni radio ni televizor dok
sam bila u Parizu.
Tog jutra dr Lahidži se pozdravio s nama pre nego što je otišao na posao i dok smo vukle
svoje kofere ka vratima, zazvonio je telefon. Poziv je bio za mene i ja sam se vratila u kuhinju i
podigla slušalicu. S druge strane žice čuo se glas čoveka koji se predstavio da je iz Komiteta za
dodelu Nobelove nagrade za mir. Zamolio me je da ostanem pored telefona zbog nekih
važnih vesti. Pretpostavljajući da se neko od mojih prijatelja zavitlava sa mnom, spustila sam
slušalicu nestrpljivo. Deset minuta kasnije, usledio je još jedan poziv sa istom porukom.
Objasnila sam da smo na putu za aerodrom i da moramo da idemo, ali je glas s druge strane žice
tvrdio da su vesti hitne. Kad je shvatio da mu ne verujem i da sam blizu toga da mu ponovo
spustim slušalicu, predao je telefon čoveku koji mi je objasnio da sam kandidat za nagradu i da
treba da sačekam samo još nekoliko minuta. Prečula sam da je jedan od njih rekao da sam dobila
Nobelovu nagradu za mir i sedela sam zbunjena, pitajući se da li da hvatamo let za Teheran ili ne.
Telefon je počeo neprekidno da zvoni, a pozivi su bili od novinara. Pozvala sam dr
Lahidžija na posao i pitala ga da li je čuo slične vesti. Bila sam zaista u šoku i nisam bila sigurna
šta da radim. On mi je predložio da odložim let jer se reakcija iranske vlade ne može predvideti.
U Teheranu, rekao mi je, novinari i reporteri iz celog sveta neće moći da mi priđu, tako da je
bolje da za sada ostanem tu gde jesam. Za dva sata on će urediti konferenciju za štampu.
Stigla sam u sobu prepunu reportera koji su počeli da mi postavljaju pitanja još pre nego
što sam zakoračila na podij um. Pitanja su stizala i ja sam se trudila da odgovaram brzo i jasno
koliko god sam mogla. Nakon što je nagrada zvanično objavljena, prišao mi je izaslanik iz
iranske ambasade i veoma kruto i formalno me obavestio da ambasador šalje svoje
čestitke. Pretpostavili su da ću odmah po prijemu nagrade početi oštru verbalnu ofanzivu protiv
Islamske Republike. Naravno da to nikada nije bila moja namera, niti će to ikada biti. Kad su čuli
šta govorim na konferenciji za štampu i kad su shvatili da su moje izjave iste kao i uvek,
odmerene i civilizovane, poslali su dva čoveka iz ambasade s Kur’anom na poklon. Rekli su da je
ambasador želeo da me vidi, ali da je imao ranije dogovorene sastanke i da bi voleo da razgovara
sa mnom telefonom. Spojili su nas preko mobilnog telefona i mi smo kratko porazgovarali.

Na pariškoj konferenciji za šlampu po objavljivanju da sam dobila Nobelovu

Kad se konferencija za štampu završila, zaustavila sam se na tren i shvatila da moram da
telefoniram svojoj majci, da joj objasnim da neću stići u Teheran kako je planirano već ću leteti
istim letom, ali sutradan. Moj brat je kasnije te večeri telefonirao iz Teherana i rekao mi da je
osnovan odbor za doček koji će me sačekati na aerodromu. Očigledno nisu bili sigurni koji
deo aerodroma da pripreme, a ja sam insistirala da me ne izvedu kroz izlaz za vladine važne
ličnosti. Odbor za doček takođe nije bio siguran kad treba da stignem. Neki su rekli da bi bilo
bolje da sačekam odgovarajuću organizaciju na aerodromu, da dam vremena ljudima koji žele da
dođu u Teheran iz provincije. Drugi su rekli da treba da se oslonimo na spontanost trenutka i
da se vratim u Teheran brzo kako bi se slavilo dok su vesti još sveže. Što se mene tiče, neprekidni
intervjui i halabuka su me izmorili i, uprkos zbunjenosti, želela sam da stignem kući.
Sledećeg dana sa aerodroma su me ispratili poštovaoci. Dr Lahidži i ja smo se oprostili u
sobi za sastanke koju je ambasada obezbedila. U avionu, kapetan leta je prišao da mi čestita i
preselio je mene i Nardžes u prvu klasu. Uskoro su stjuardese počele da donose ceduljice s
čestitkama od drugih putnika. Nisu prestajale da dolaze sve dok nisam odlučila da se prošetam
kroz avion i da se rukujem sa svima. Svi putnici su mi uzbuđeno čestitali, osim dva ozbiljna
čoveka, koji su me upozorili da budem oprezna i da ne potcenjujem čast onih koji su prolili krv
za narod i islam. „Čast mučenika”, rekla sam, „toliko je vredna da je ne može oskrnaviti jedna
osoba. Svejedno, nemojte brinuti.”
Kapetan je objavio da je naše putovanje nazvao Let mira i pozvao je moju ćerku i mene u
kabinu. Kad smo stigle, on se okrenuo od komandne table da bi pričao s nama, a ja sam se na
trenutak uplašila da se avion može srušiti. „Mogu li da vas pitam zašto ne gledate napred”, rekla
sam nervozno. On mi je objasnio da je avion pod komandom autopilota, a ja sam se postidela.
Tek kad smo se vratile na naša mesta, imala sam trenutak mira — naslonila sam se
razmišljajući o svemu. Moje misli su bile brze. Naša siromašna NVO konačno može da dođe do
kancelarijskog nameštaja. Šta će misliti iranska vlada? Da li ću biti sigurnija, u neku ruku
zaštićena ovom nagradom za mir? Ili će ona razbesneti one čija je tolerancija prema meni ionako
na izmaku, koji su već planirali da me ubiju kad sam bila značajno manje popularna?
Dok je večernje nebo kojim smo leteli lagano tamnilo, razgovor u avionu je zamro i ja
sam počela da razmatram pravo značenje nagrade. Ni u jednom trenutku nisam pomislila šta ona
znači za mene kao ličnost. Takve misli mogu biti usmerene na ono što je nečiji život
simbolizovao, put ili pristup koji su sledili u potrazi za nekom višom svrhom. Kod mene to nije
bio slučaj. Poslednje dvadeset tri godine, od dana kad su me lišili mog sudijskog zvanja do
godina u kojima sam se borila na revolucionarnim teheranskim sudovima, ponavljala sam jednu
stvar: da je tumačenje islama koje je u skladu s jednakošću i demokratijom autentičan izraz vere.
Nije religija ta koja vezuje žene, već nametnute zapovesti onih koji žele da ih zatoče. To
verovanje, zajedno s uverenjem da promena u Iranu mora doći mirnim putem i iznutra, činili su
osnove mog rada.
Zbog tog shvatanja napadana sam gotovo čitavog svog profesionalnog života. U Iranu su
mi pretili oni koji me ocrnjuju kao zagovornika ideje da islam može da bude liberalan, a izvan
zemlje sekularni kritičari Islamske Republike čiji stavovi nisu ništa manje dogmatski. Tokom
godina, izdržala sam sve vrste zamki i napada, rečeno mi je da ne mogu da cenim niti da shvatim
pravi duh demokratije ako mogu da tvrdim da sloboda i ljudska prava nisu u sukobu s islamom.
Kad sam čula objavu o nagradi pročitanu naglas, kad sam čula da je moja religija spomenuta
zajedno s mojim radom na odbrani prava Iranaca, tog trenutka sam znala šta je prepoznato: vera
u pozitivno tumačenje islama, i moć tog verovanja da se pomogne Irancima koji žele mirno da
promene svoju zemlju.
Dok su se pod nama pojavljivala trepćuća svetla Teherana i dok se avion polako spuštao,
moja ćerka se nagnula da me pomiluje po ramenu. Avion se zaustavio na pisti ijedan od stjuarda
me je zamolio da prva izađem vodeći me do avionskih vrata. Kad ih je otvorio, prva stvar koju
sam videla bilo je ozareno lice moje majke. Uzela sam njene meke izborane ruke i prinela
ih svojim usnama. A onda sam se ponovo uspravila i konačno sam primetila gomilu koja se
protezala dokle je moj pogled dosezao. Unuka ajatolaha Homeinija je istupila pred mene i okačila
mi venac nežnih orhideja oko vrata. Gomila se nagnula ka nama i ja sam zagrlila majku gledajući
u oficire bezbednosti oko nas koji su delovali zbunjeno. Ne želim da dobijem Nobelovu nagradu
ako će me ubiti ljudi koji me dočekuju, pomislila sam ironično, pa sam odlučila da dozvolim
policiji da me zaštiti. Udahnula sam duboko i uzviknula najglasnije što sam mogla: „Alaho
akbar!” Svi — zaposleni na aerodromu i hiljade građana — zastali su iznenađeni i u
tom trenutku policija nas je opkolila i odvela nas do čekaonice.
I popularni potpredsednik i vladin poverenik za odnose s javnošću — obojica pripadnici
reformističke struje u vladi — sačekah su nas i srdačno me pozdravili. Razmenili smo nekoliko
reči, a potom se brzo uputili ka improvizovanoj bini koja je izgrađena u čast mog dolaska. Bilo je
blizu ponoći, a mukli žamor koji je dopirao spolja govorio mi je da je došlo više od sto hiljada
ljudi. Nisam mogla da verujem koliko ih je kad sam se konačno popela na binu. Ljudi je bilo na
sve strane. Popunili su čitav prostor oko terminala i još se reka ljudi protezala niz široki bulevar
koji vodi u grad. Poslednji put je takva velika gomila ljudi došla na teheranski aerodrom
1979. godine, a osoba koja je izašla iz aviona na letu iz Pariza za Teheran bio je ajatolah
Homeini. Jedino što su ovog puta, sudeći po broju pokrivenih glava, pretežno bile žene. Neke su
nosile crne odore, ali većina ih je nosila svetle velove, a gladiole i bele ruže kojima su mahale
obasjavale su tamu. „Hodale su dovde”, šapnuo mi je brat na uho. „Vozile su se dok se putevi
nisu zakrčili, potom su izašle iz automobila i hodale. Svi letovi su otkazani jer su ljudi blokirah
sve puteve koji vode do aerodroma.”
U daljini je stajala grupa studenata i pevala Jare dabestani, narodnu baladu koja je postala
himna mladih prodemokratskih organizacija. Obično bi to pevali kad bi se zatvarali u zgrade
univerziteta kako bi se ohrabrili pre nego što paravojne formacije upadnu i napadnu ih. Pevali bi
u svim onim prilikama kad bi se skupih zabrinuti za budućnost, ali dovoljno odlučni da se udruže
bez obzira na rizike. Melodija je tužna, ali i ohrabrujuća i prvi put posle dužeg vremena — ne
mogu ni da se setim koliko dugo — osetila sam da sam puna nade kad su stigli do stiha: „Čije
ruke osim mojih i tvojih mogu razmaći zavesu?”
 Nije postojalo odgovarajuće ozvučenje da bih se obratila tako velikom broju ljudi, pa sam
se izvinila mašući im i naposletku sam sišla s bine. Kad smo se konačno probili do automobila i
lagano se uputili napred, gomila se razišla da bi nas propustila, a ja sam kroz prozor posmatrala
kako se nižu lica puna nade, ozbiljna, ponosna, ali većinom, tako živa. Blizu trga s
lučnim spomenikom koji je u južnom Teheranu podignut u šahovo doba, a koji se sada zove Trg
slobode, ugledala sam ženu s detetom u jednoj ruci kako drži improvizovani poster u drugoj. Taj
prizor mi je zaustavio dah jer je na njenom posteru pisalo: „Ovo je Iran.”

Primam Nobelovu nagradu.

 Epilog

Na Istaknutom Mestu na mom stolu u Teheranu stoji iz novina isečena politička

karikatura koju volim da imam u vidu dok radim. Na tom crtežu žena nosi svemirski borbeni
šlem i nagnuta je nad praznim listom hartije s perom u ruci. Ovaj crtež podseća me na istinu koju
sam naučila u životu, a ona odjekuje kroz istoriju iranskih žena. Ta istina glasi da je pisana
reč najjače oružje koje nas može zaštititi kako od svakodnevnih tirana, tako i od naše tradicije.
Bila to žena koja priča priče kao u legendi o Šeherezadi, odlažući pogubljenje time što izmišlja
hiljadu i jednu priču, bile to feminističke pesnikinje iz prošlog veka koje su kroz svoje stihove
iznedrile novo shvatanje žene, ili su u pitanju advokatice poput mene, koje na sudu brane
obespravljene, iranske žene su se vekovima oslanjale na reč da bi promenile društvo.
Iako su reći oružje za mirnu borbu, tokom proteklih petnaest godina mene su maltretirah,
pretili mi i zatvarali me jer sam branila ljudska prava i žrtve nasilja u Iranu. Dugo sam želela da
svoja sećanja na te godine pretočim u pisanu reč, da ih ispričam iz perspektive žene koju je
Islamska revolucija stavila na marginu, ali koja je ostala u Iranu i istrajala u profesionalnoj
karijeri i političkoj ulozi uprkos teokratiji koja je usledila posle revolucije i svim zabranama.
Uporedo s razvojem moje ličnosti, želela sam da opišem kako se i Iran menjao jer
promena u Islamskoj Republici dolazi sporo i često na suptilan način koji se lako previdi. Ako
stojite na prometnoj raskrsnici u prestonici ili slušate propoved za vreme molitve petkom, nećete
odmah uočiti da 65 procenata iranskih studenata čine žene niti da one čine 43 procenta
svih plaćenih radnika. Želela sam da napišem knjigu koja će pomoći da se napuste Zapadni
stereotipi o ženama u islamu, posebno slika muslimanki kao poslušnih, zapostavljenih stvorenja.
Cenzura koja vlada u Islamskoj Republici nije dozvolila da ovde objavim svoju iskrenu životnu
priču. Slučajevi na kojima radim su u suprotnosti sa vladajućim stavovima u našem sistemu i
ja pretpostavljam da nikad neću uspeti da napišem išta u Iranu, a da me ne cenzurišu.
Kad sam 2003. dobila Nobelovu nagradu za mir, verovala sam da ću makar na Zapadu u
otvoremm društvima koja štite slobodu izražavanja moći da objavim memoare koji će doprineti
novom viđenju muslimanskih žena. Smatrala sam da moje iskustvo može ubrzati debatu između
islama i Zapada i da može dopreti do široke publike. Osim obogaćivanja debate o
islamskoj civilizaciji i njenom susretu s modernom Amerikom, osetila sam da hladan odnos koji
postoji između Sjedinjenih Država i Irana više nego ikad nameće hitnost komunikacije između
ova dva društva. Zamišljala sam da će glasovi Iranaca koji ne osećaju da ih njihova vlada i
njihove diplomate predstavljaju na pravi način biti posebno cenjeni u Americi.
Svoju nameru da napišem knjigu poverila sam dr Muhamadu Sahimiju, univerzitetskom
profesoru i svom bliskom prijatelju iz Sjedinjenih Država, i zatražila sam njegovu pomoć. Dr
Sahimi me je, nakon razgovora s nekoliko književnih agenata, upoznao s ženom po imenu Vendi
Strotman. Ona je bila prisutna na dva moja predavanja na američkim univerzitetima i osetila je da
bi moja priča mogla zainteresovati američku publiku. Jedina prepreka — to sam sa
zaprepašćenjem saznala kad smo se u maju 2004. srele — bila je američka vlada. Ispostavilo se
da zakoni o sankcijama u Sjedinjenim Državama ne dozvoljavaju da ja objavim memoare u
Americi.
Uprkos federalnim zakonima koji kažu da se trgovački embargo ne odnosi na slobodan
protok informacija, Kancelarija Ministarstva fmansija za kontrolu stranog kapitala (OFAC)
kontrolisala je uvoz knjiga iz Irana i ostalih zemalja pod sankcijama. Iako zabrana nije namenjena
zabrani slobodnog toka informacija između zemalja, ona je to u stvarnosti činila jer je
zabranjivala objavljivanje „materijala koji su u nastajanju i nisu već postojeći”.To je značilo da ja
mogu da objavim svoje memoare u Americi, ali bi bilo nelegalno da mi ijedan američki književni
agent, izdavač ili urednik pomogne i verovatno bi se smatralo nezakonitim reklamirati knjigu.
Niko od nas u početku nije shvatio kakve ozbiljne kazne povlači ogrešenje o propise. Uskoro smo
saznali da bi Vendi, ukoliko ih prekrši mogla biti ozbiljno kažnjena, a možda i uhapšena.
U Iranu islamski sistem cenzuriše knjige, zabranjuje određene sajtove i satelitsku
televiziju u pokušaju da spreči Irance da pristupe informacijama iz spoljašnjeg sveta. Činilo mi se
neshvatljivim da američka vlada, samoproklamovani zaštitnik slobodnog načina života, zahteva
da kontroliše ono što Amerikanci mogu ili ne mogu da čitaju, što oni, kad su u pitanju autoritarni
režimi, nazivaju cenzurom. Kakva je razlika između cenzure u Iranu i ove vrste cenzure u
Sjedinjenim Državama?
Kad ih pritisnu izdavači u vezi s tim propisima, američki zvaničnici ih povezuju s
nacionalnom bezbednošću i insistiraju na tome da se peticijom uvek može doći do posebnog
odobrenja. Međutim, ako me je branjenje žrtava pred sudovima u Islamskoj Republici nečemu
naučilo onda je to da je pojedinačni slučaj retko prava bitka. Slučaj je simptom nepravde koja
je ukorenjena u samom zakonu.
Kao dobitnik Nobelove nagrade za mir, bilo je zasigurno da ću dobiti posebno odobrenje.
U Iranu sam bila zatvarana zbog odbrane ljudskih prava i zabranu objavljivanja mojih memoara
bilo bi teško opravdati pred očima javnosti. Međutim, takav izuzetak ne bi učinio ništa za stotine
pisaca i naučnika iz Irana i ostalih zemalja pod embargom koje časopisi i izdavači odbijaju iz
straha od propisa iz Ministarstva fmansija. Ta pravila onemogućuju intelektualnu razmenu u
društvenim i prirodnim naukama, sprečavaju naučnike da podele svoja saznanja iz takvih
tragedija kao što je zemljotres u Bamu iz 2003. godine, u kome je poginulo trideset
hiljada Iranaca.
Kao zakleti branilac slobode izražavanja nisam mogla da se suočim s činjenicom da
molim za vladinu dozvolu kako bih objavila svoju knjigu. Nisam želela nikakav poseban odnos
zbog svoje popularnosti i za mene se slučaj brzo pretvorio u širi princip odbrane prava na slobodu
govora i prava i odgovornosti američke publike da čuje raznorodne glasove iz čitavog
sveta. Vendi je pristala da učini sve što je moguće kako bi mi pomogla da se borim protiv propisa
i počele smo da tražimo odgovarajući pravni savet koji bi nam pomogao u našoj borbi. Nakon
nekoliko iscrpljujućih meseci, namerile smo se na Filipa Lakovaru, uvaženog advokata, koji je
radio na slučaju traka iz Votergejta pred Vrhovnim sudom i koji je partner u advokatskoj
kancelariji „Мајег, Braun, Rou i Mo”, a koji nam je ponudio da nas pro bono zastupa u slučaju
protiv američke vlade.
Godine 2004, 26. oktobra, Vendi i ja smo započele parnicu protiv Ministarstva finansija
na Federalnom sudu u Njujorku priključujući se još jednoj tužbi koju je podnelo nekoliko
američkih udruženja izdavača, urednika i prevodilaca. Naša tužba je dovela u pitanje važeće
propise protiv uvoza „materijala koji sadrži informacije” iz zemalja pod sankcijama i zastupala
je stav da su propisi suprotni pravima američkih čitalaca prema Prvom amandmanu Ustava
Sjedinjenih Američkih Država. U svojoj izjavi nazvala sam zabranu propuštenom kritičkom
prilikom kako za Amerikance koji od mnogobrojnih iranskih glasova mogu da nauče više o mojoj
zemlji i njenom narodu, tako i za bolje razumevanje koje se može postići medu našim
dvema državama.
Po mom mišljenju, propis takođe odražava kako nategnuti i nefunkcionalni odnosi između
Sjedinjnih Država i Irana važe i dan-danas.
Nedostatak iskrene razmene mišljenja ostaje opasna navika za obe zemlje. Zbog nje su
obe zemlje zadobile teške traume koje su jedinstvene u njihovim odvojenim istorijama: rušenje
demokratske vlade iz 1953. koji je podržala CIA u Iranu i, kao odložena reakcija na to, iranska
kriza s taocima iz 1979. u američkoj ambasadi u Teheranu. Brine me što uprkos ovom
lošem iskustvu, obe zemlje istrajavaju u stavu da njihove sudbine nisu isprepletene, kao da
međusobne provokacije ne ostavljaju nikakve posledice.
Kako bilo, Sjedinjene Države su danas jedina svetska supersila, a Iran je najveća zemlja u
trusnom području od vitalnog značaja za američke interese. Trenutni sukobi nisu mali: uticaj
Irana se oseća u Iraku, gde Amerika nerado pokušava da kontroliše haos, a novi lideri u iračkoj
vladi su bliski prijatelji Islamske Republike. Međutim, uprkos zvaničnom stavu njihove vlade,
mladi u Iranu su veselo naklonjeni Americi i to je poslednje mesto na kom vlada takvo
raspoloženje na uskovitlanom Bliskom istoku. Obe države prepoznaju svoj strateški interes. Ovo
saznanje omogućilo im je da se udruže u rešavanju problema u Avganistanu posle pada talibana.
Međutim, ideologija i uzajamno nepoverenje igraju veliku ulogu u njihovom dugotrajnom
sukobu. To samo naglašava potrebu za razmenom ideja kao jedinim načinom da se dve
kulture približe jedna drugoj, jednako kao i stavovi njihovih građana koji su zaklonjeni
zvaničnom retorikom.
Godine 2004, 16. decembra, Ministarstvo finansija promenilo je propise o objavljivanju
dela građana iz zemalja pod embargom. Da nije, verovatno bi se suočilo s presudom Vrhovnog
suda o neustavnosti njihove politike. Dva meseca kasnije u svom obraćanju naciji predsednik Buš
je poručio iranskom narodu: „Sve dok se borite za sopstvenu slobodu, Amerika vas u
tome podržava.” Teško bi bilo zamisliti da predsednik izjavljuje nešto slično da je Zakon o
sankcijama ostao na snazi.
U dugoj i nasilnoj istoriji naše dve zemlje promena propisa Ministarstva finansija je mali
korak, ali njegova simbolička vrednost predstavlja za mene ogromno ohrabrenje. Nije li, na
koncu, značajno da je jedna Iranka koja živi u svojoj zemlji dovela do toga da delovanje američke
vlade bude pravednije? To je pobeda koju sam ponela u Iran i o kojoj sam često govorila pošto je
ona veoma poučna. Dopustila mi je da se suprotstavim onome što je postao politički truizam u
retorici Islamske Republike: Amerika razume samo jezik sile. Ratobornost i izazivanje su nas
dovele do pozicija na kojima smo trenutno, ali one ostaju kao urođene navike na obe strane.
Možda će nam biti potrebne decenije da suzbijemo nepoverenje koje vlada među nama.
Međutim, ovakvi mali koraci podsećaju nas da se korišćenjem političkih procesa u
promeni međusobnih stavova, naše sudbine mogu plodonosno udružiti.
Shvatam da polaganje tolikog poverenja u politički dijalog deluje preterano optimistički s
obzirom na jaz koji stoji između onoga što Zapad očekuje od Irana i nespremnosti iranske vlasti
da pravi kompromise. Usredsređujem se na politički proces ne zato što zamišljam da ćemo vrlo
brzo stvoriti nove odnose za pregovaračkim stolom, već zato što ne vidim da nam se nudi druga
opcija. Što se tiče Irana, mora se mirnim putem uspostaviti demokratija koja predstavlja volju
većine Iranaca. Nakon naše nedavne revolucije i osam godina koje su sledile, Iranci su umorni od
prolivanja krvi i nasilja. Mnogi su spremni da idu u zatvor ili da rizikuju svoje živote
zbog nezadovoljstva, ali ne vidim današnji Iran kao zemlju u kojoj su ljudi spremni da se podignu
na oružje protiv svoje vlade.
Što se tiče Zapada, njemu preostaje mogućnost korišćenja diplomatije ne bi li na taj način
primorao Iran da promeni svoje ponašanje, kako po pitanju kršenja ljudskih prava unutar zemlje,
tako i u vezi s prirodom svog nuklearnog programa. Sve dok postoji kao mogućnost, pretnja
promene režima nasilnim putem ugrožava gotovo sve napore koje su demokratski orijentisani
Iranci učinili poslednjih godina. Pretnja vojnom silom da je vladi izgovor da se obruši na svoje
protivnike i podriva tek rođeno civilno društvo koje se kod nas lagano uobličava. Usled toga,
Iranci su spremni da previde svoju odbojnost prema režimu i zaklanjajući se iza nepopularnih
voda podrže odbrambeni nacionalizam. Ne mogu da zamislim lošiji scenario niti
opasniju unutrašnju promenu od one koja se može dogoditi zbog umišljanja Zapada
da demokratiju u Iran može doneti ili vojnom silom ili podstrekavanjem oružane pobune.
Najvažnije od svega jeste to što Zapad može stalno da ukazuje na kršenja ljudskih prava u
Iranu jer se islamska vlast pokazala osetljivom na tu vrstu kritike. Islamska Republika se može
čvrsto držati svog prava na nuklearnu energiju, čak i ako to znači da će joj uslediti sankcije
međunarodne zajednice. Međutim, nosioci razumnije politike videće da je kršenje ljudskih
prava samoranjavanje koje slabi pregovaračku poziciju Irana. Ako sveštenici na vlasti osete da im
slede vojni udari umesto rešenja mirnim putem i pregovorima, oni neće osetiti boljitak niti
popravljanje međunarodne reputacije zbog čuvanja prava sopstvenih građana. Vidim strani
pritisak kao korisnu stvar, ali to mora biti prava vrsta pritiska, usmerena i s ciljem. Jer, na kraju
krajeva, Iranska revolucija je proizvela sopstvenu opoziciju, čitav narod obrazovanih, svesnih
žena koje se bore za sopstvena prava. Njima mora biti data šansa da se bore za svoja prava, da
bez stranog mešanja promene svoju zemlju.
Mirna promena u Iranu, kao što sam odavno znala, ali danas to osećam jasnije nego ikada,
zahteva žrtve najvišeg reda. U stvarnosti će ljudi poput mene ili disidenti koje predstavljam
stradati usput. Mi to vrlo dobro znamo jer su nebrojene naše kolege i poznanici ubijeni tokom
ovih dugih godina. Pretnje smrću postale su učestale nakon što sam dobila Nobelovu nagradu,
a iranska vlada mi je dodelila dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje. Podrazumeva se da je to u
najmanju ruku čudno. Postoje dani koji su opasniji od drugih, trenuci u kojima politička
atmosfera ovde u Teheranu postaje opipljivo napeta da sve vreme šapućemo, uplašem gotovo od
samog vazduha. U tim trenucima neki moji prijatelji i rođaci predlažu da provedem neko vreme u
inostranstvu. Kako mogu da pomognem iz inostranstva, pitam se. Priroda mog posla, uloga koju
igram u Iranu, da li se to može nastaviti s velike udaljenosti? Naravno da ne.
Ja stalno podsećam sebe da je najveća pretnja moj sopstveni strah, da je naš strah, strah
Iranaca koji žele drugačiju budućnost, ono što čini naše protivnike moćnima.
Postoje ipak dani, kad se zaustavim i razmišljam o tome da bih ipak mogla malo da
usporim. Sećam se da gotovo nisam ni uživala u detinjstvu svojih kćeri. Naravno da sam fizički
bila prisutna, pakovala sam im ručkove i vozila ih u školu. Međutim, toliko sam bila
usredsređena na to da držim sve pod kontrolom — svoj posao, svoje brige, svoje i njihovo
zdravlje — da sam zaboravila da uživam u njihovim najslađim godinama. Kad sam to
shvatila, one su odrasle i otišle — zato i razmišljam da usporim i da nađem vremena za sebe. Ne
gajim nadu da ću moći da se povučem jer bi to značilo da se Iran promenio i da ljudi poput mene
ne treba više da štite Irance od njihove vlade. Ako se to desi za mog veka, zavaliću se u stolicu i
aplaudirati naporima sledeće generacije iz intime svog vrta. U suprotnom, nastaviću ovo što
radim u nadi da će sve više mojih sunarodnika biti na mojoj strani.
U ovoj knjizi sam opisala lična sećanja na mnoge slučajeve i događaje u onoj meri u kojoj
su uticali na moj život. Ovo nisu politički memoari, niti sam pokušala da ponudim političku
analizu izvesnih događaja. Mnogi od slučajeva koje sam opisala zaslužuju potpuniju obradu, a ja
se nadam da ću u budućnosti moći da posvetim neke druge knjige njihovoj podrobnijoj analizi.
 Zahvalnost

Najpre ŽELIM DA zahvalim Abdol-Karimu Lahidžiju za godine neumornog vodstva.

Duboko sam zahvalna svom bliskom prijatelju Muhamadu Sahimiju za sve njegove savete i
stečenu mudrost u vezi s mojim poduhvatima izvan Irana. Zahvalna sam Mansuru Farhangu za
prijateljstvo i za savete. Pravni tim u kojem su bili Filip Lakovara, Entoni Dajana i Rajan Ferli iz
kancelarije „Мајег, Braun, Rou i Mo” omogućio je izdavanje ove knjige svojim velikodušnim
pro bono zastupanjem našeg slučaja protiv američkog ministarstva finansija. Zahvaljujem svom
agentu Vendi Strotman i njenom kolegi Denu O’Konelu iz agencije „Strotman” za njihov trud
u praćenju ove knjige sve do objavljivanja u Americi. U izdavačkoj kući „Rendom haus” Dejvid
Ebershof je uredio rukopis s talentom pripovedača i preciznošću istoričara. Njegova predanost
približavanju ove priče američkoj publici bila je izvor velike inspiracije. Konačno, reći ne mogu
da opišu izuzetno poštovanje koje osećam prema mojoj koautorki Azadeh Moavani. Ona je svoj
neizmerni talenat dodala beskrajnim satima i danima teškog rada da bi iz mog izvornog grubog
rukopisa stvorila konačnu verziju ove knjige.
 Bibliografija

Abrahamian, Ervand Tortured Confessions: Prisons and Public Recantations in Modem

Iran. Berkeley: University of California Press, 1999.
Behbahani, Farhad. Personal intervievv. 28 August 2005.
Boroujerdi, Mehrzad. Iranian Intellectuab and the West: The Tormented Triumph
ofNativism. Syracuse: Syracuse University Press, 1996.
Forouhar, Parastou. Personal intervievv. 15 August 2005.
Human Rights Watch. „No Exit: Human Rights Abuses Inside the Mojahedin Khalq
Camps.” Мау 2005.
Kapuscinski, Ryszard. Shah oj Shahs. San Diego: Harcourt Brace Jovanovich, 1982.
Kar, Mehrangiz. „Prisons Revelations.” Рауат-е Emrooz, 2 February
2001.
Lahiji, Shahla. „Evin Hotel Is Further Dovvn the Road.” Рауат-е Emrooz, 2 February
2001.
Milani, Abbas. The Persian Sphirvc: Amir Abbas Hoveyda and the Riddle oj the Iranian
Revolution. Washington, D.C.: Mage Publishers, 2000.
Milani, Farzaneh. „Silencing aModern Scheherazade.” Christian Science Monitor, 11
November 2004.
Moghadam, Valentine. Women, Work, and ldeology in Post-revolutionary Iran.
EastLansing: Michigan State University, 1988.
Mottahedeh, Roy. The Mantle oj the Prophet: Religion and Politics in Iran. New York:
Pantheon Books, 1985.
Rahnema, Ali. An Islamic Utopian: A Political Biography oj Ali Shariati.
London: L B. Tauris, 2000.
Sahimi, Muhammad. Personal intervievv. 24 July 2005.
Sciolino, Elaine. Persian Mirrors: The Elnsive Face of Iran. New York: Free Press, 2000.
Wilson, George. ,,Navy Missile Downs Iranian Tetliner.” Washinpton Post, 4 July 1988,
AI.
Wright, Robin. The Iaist Great Revolution. New York: Knopf, 2000.
 O autorkama

ŠIRIN Ebadi, dobitnica Nobelove nagrade za mir 2003, jedan je od vodećih svetskih
boraca za ljudska prava. Ona nastavlja da radi kao advokat u Teheranu, dok i dalje drži
predavanja širom sveta. Ovo je njena prva knjiga za zapadnu publiku.
Azadeh Moavani je autor knjige Džihad od karmina: sećanje na detinjstvo Iranke u
Americi i Amerikanke u Iranu. Pisala je za Los Andeles tajms i dopisnik je časopisa Tajm za
islamska pitanja. Odrasla je u severnoj Kaliforniji, a sada živi u Teheranu
 Notes
1]
Odnosi se na kćerku proroka Mukameda Fatimu, čije je drugo ime bilo Zahra, a koja je
gotovo u jednakoj meri predmet obožavanja u Islamu kao i njen otac. (prim. prev.)
2]
Popularni iranski automobil čija je proizvodnja započela 1969. godine. Oblikom najviše
podseća na model "fijat regata” (prim. prev)
3]
U to pogledu iranski sistem liči na srpski pre uvođenja Bolonjske konvencije. U Amenci,
pak, student mora prvo da završi običan koledž, a potom da upiše Pravni fakultet, odnosno
law-school. S obzirom na to da Širin Ebadi piše za američko tržište, važno joj je da naglasi
razliku u obrazovnom sistemu i time objasni kako je mogla da postane sudija s dvadeset tri
godine..
4]
Partija Bata bila je na vlasti u Iraku od 1968. do 2003, a na njenom čelu nalazio se Sadam
Husein. Ideologija partije bila je svetovno-nacionalističkog karaktera
5]
Džavad pokušava da uvredi Fuada dodajući njegovom imenu ženski nastavak 'jan"
6]
Uz božju pomoć. (prim. prev.)
Vrsta pesničke forme najsličnija himni i odi