Историја ислама у Србији и Исламске заједнице Србије

Ислам је почео да се убрзано шири Рашком државом заједно са отоманским освајањима у

14. и 15. веку. Након прикључења средњовековне српске државе Османском царству,
ислам је током времена у појединим областима постао преовлађујућа вера. Етнички
разнолика исламска заједница Србије је углавном настајала дуготрајним процесом
исламизације локалног словенског живља и досељавањем Турака и других муслимана с
истока. Обично се претпоставља да су мотиви хришћанских поданика Османског царства
да прихвате државну веру били пре свега економског и социјално-политичког карактера.

Током неколико векова, ислам је био службена државна религија, али је толерисано
постојање и других вероисповести. Отоманским системом верске аутономије је признатим
верским групама било омогућено да успоставе своје самосталне заједнице зване милети,
у којима су задржавале своје сопствене верске законе, традиције и језик, под заштитом
султана.

У Београду су муслимани некада представљали већинско становништво. Према подацима

турског путописца Евлије Челебије, у време када је он боравио у Београду 1660. године,
град је имао око 98.000 становника, од којих су 77.000. били муслимани. У Београду је тада
било чак 273 исламске богомоље, џамија и месџида. Највећом и најлепшом сматрана је
Батал џамија, на месту данашњег Дома Народне скупштине, коју су путописци
упоређивали са Аја Софијом. Током ратова са Аустријом и након што су Аустријанци у два
наврата прикључили Београд Аустријском царству у трајању, број џамија се смањио на око
30.

Током више етапа ослобађања Србије (1793—1867), број муслимана у Србији се

непрестано смањивао, праћено појачаним исељавањем Турака. У Првом српском устанку,
многе београдске џамије су страдале, а оне преостале биле су претворене у бакалнице, у
неким су држане свиње, једна је била претворена у православну цркву, а неке су одређене
турским женама за становање. Српске власти су 1836. године пописале џамије у Београду,
и у том списку се налазило 16 џамија. 1867. године, исељењем турског народа из Београда
започео је крај београдских џамија. Временом су порушене све преостале београдске
џамије, осим једне, Бајракли џамије на Дорћолу.

Дана 22. новембра 1862. године на међународној конференцији великих сила у Канлиџи
на Босфору је наређено исељење муслимана из Србије. Исељаване су читаве породице из
села и градова који су припали новоформираној Кнежевини Србији. Тих година многи
муслимани као избеглице прелазе у Босну или Новопазарски санџак, који још увек није
био у саставу Србије.
Указом кнеза Михаила Обреновића и Државног савета, од 18. маја 1868. године званично
се признаје слобода исповедања ислама што означава почетак конституисања Исламске
верске заједнице на простору Србије. После Берлинског конгреса званично је
успостављена организација Исламске верске заједнице унутар Србије на челу са муфтијом
(представник верске власти и правосудни тумач исламског закона) у Нишу. Врховни верски
поглавари имами били су плаћени из државног буџета, а надзор на целокупним радом
вршило је Црквено одељење Министарства просвете Србије. Седиште муфтије србијанског
било је у Нишу до балканских ратова. Након балканских ратова и значајног увећања
државне територије, нишки муфтија постаје врховни муфтија, а формирано је и Врховно
муфтијство. Промен у односу на претходну организацију односиле су се на већи број
локалних муфтија који су добили право првостепеног одлучивања у пословима
породичног и наследног права. Србија је уредбом од 18. августа 1913. године још једанпут
потврдила слободу исповедања ислама. Међутим, она ни тада није доносила посебне
прописе о уређењу и организацији Исламске заједнице, већ је оставила муслиманима да
то уреде својим верским прописима. Ислам као вероисповест у Србији до 1914. године
окарактерисало је следеће: ислам је био законски призната вероисповест, муслиманима је
било омогућено да по својим верским прописама управља и уређује своје верске односе
под надзором државе, на челу заједнице био је муфтија са седиштем у Нишу, Исламска
верска заједница могла је са знањем министра просвете и црквених послова одржавати
духовне односе са представницима исламских заједница ван граница државе, држава је
материјално помагала заједницу.

После Првог светског рата, у Краљевину СХС муслимани су ушли са три одвојене верске
зајенице из три различите државе. Центар Врховног мустијства и врховног муфтије
премештен је из Ниша у Београд. Положај ислама као вере утврђен је у новој држави
Видовданским уставом усвојеним 28. јуна 1921. године. Овај Устав је предвиђао да се
организација цркаваи верских заједница уређује законом, али те одредбе нису могле бити
испоштоване због политичке нестабилности и неспремности Владе да дозволи једниство
Исламске заједнице на целој територији државе. после извршеног удара 6. јануара 1929.
године, у периоду од 1929. до 1933. године донети су закони за све значајније усвојене и
признате заједнице. Јединство Исламске верске заједнице у Краљивини Југославији
установљено је на основу Закона о Исламској верској заједници Краљевине Југославије од
30. јануара 1930. године. На врху се сада налазио реис-ул-улема (врховни поглавар
Исламске заједнице једне државе) уместо врховног муфтије. Закон о Исламској заједници
из 1930. измењен је и допуњен Законом о правном положају верских заједница из 28.
фебруара 1936. године. Променом овог закона укинута су муфтијства и седиште реис-ул-
улеме премештено је из Београда у Сарајево.
После Другог светског рата поставило се питање новог организовања Исламске заједнице
и њеног прилагођавања новонасталим приликама. Ново време заекло је Исламску
заједницу потпуно неспремном. Требало је времена да се та ситуација превазиђе и да се
осмисле нови облици рада Исламске верске заједнице. Закон о неважности правних
прописа ставио је ван снаге законе који су регулисали унутрашњу организацију и сва
остала питања од важности занормално функционисање Исламске верске заједнице.

Формирањем нове државе СФРЈ Исламска заједница Сбије функционише у оквиру

Врховног Старешинства Исламске заједнице Југославије као старешинство Исламске
заједнице за СР Србију са седиштем у Приштини. Распадом СФРЈ дошло је и до распада
Исламске заједнице у њој, Старешинство ИЗ-е за Србију престаје да постоји. Муфтијство
београдско наставља свој мукотрпни рад правећи неколико крупних и значајних корака,
као што су формирање Исламске заједнице Србије на обновитељском Сабору у Нишу 1994.
године као и формирање Београдске исламсе средње медресе (исламска школа).

Исламска заједница Србије данас је врховно тело свих муслимана на територији Србије
организована у Ријасет (главно извршно тело исламских заједница у региону Балкана).
Ријасет исламске заједнице Србије подељен је на три области: србијански, санџачки и
прешевски. Исламска заједница данас је у сталној изградњи како инфраструктурној тако и
инстутуционалној у чему се бележе завидни резултати узимајући у обзир тешко опште, а
нарочито материјално стање. Паљењем џамија у Београду и Нишу Исламска заједница
Србије претрпела је један од најтежих тренутака у свом постојању али упркос томе је
опстала и остала.

Батал џамија
Према ономе што се сазнаје из путописа и скица, ово је била једна од највећих џамија у
Београду саграђена око 1585. године. После борби са Аустријанцима, оштећена је и
обновљена 1766. године. Страдала је поново у борбама 1789. и од тада је била у
рушевинама. У току борби за ослобоење Београда 1806. године, страдала је као многе
друге џамије, које су ако ниси биле порушене, претваране у бакалнице. Карађорђе је
одредио да Батал џамија буде место становања турских жена које су постале удовице
након тешких борби. Иако је издат ферман о поправци џамије, кнез Милош није одобрио
поправку.

О спољашњем и унутрашњем изгледу Батал џамије сазнајемо из описа и са цртежа који су

сачувани. Камен од ког је изграђена (пешчар), временом је добио црвнкасто-сиву боју.На
њој се налазило 20 прозора , а улаз је био са северне стране. Минарет је био саграђен од
истог камена као и зидови џамије, са китњасто обрађеним каменим елементима и
удубљењима по целој висини. Купола џамије је била покривена оловом које је временом
скинуто.

Џамија је порушена 17. маја 1869. године. Да Батал џамија још увек постоји, налазила би
се у Косовској улици, у скупштинском паркићу.

Лиман џамија – џамија на Сави

На месту данашњег Бранковог моста некада се налазио турски хан, којег су ондашњи
владари прозвали Лиман, баш као и џамију која се налазила у близини. Није то необично,
јер ова турска реч означава управо пристаниште, које се и данас у Београду налази на
истом простору. Описујући ово здање, хроничар Никола Трајковић каже "да је била од
тврдог камена гранита, са тешким, високим минаретом, а врата и прозори су били од
кованог гвожђа". Он помиње и то да ова џамија, баш као и остале у Београду, није имала
посебну улогу до догађаја на Чукур чесми 1862. године.

Тада је један Турчин убио српског дечака и то је био окидач који је цео град подигао на
ноге и настала је буна против вековног отоманског зулума. Београдски Турци су схватили
опасност и углавном су побегли у тврђаву заједно са породицама.

- Међутим, добар део оних који су били најмирнији и најпажљивији према Србима нису
могли да се допечају тврђаве и остали су на милост и немилост својим суседима - бележи
Трајковић.- То су били такозвани Ерлије. У последњем тренутку су се склонили и затворили
у џамију на Лиману.

(напомена: потребно је отићи и сликати)

Шејх Мустафино турбе
Шејх Мустафино турбе је саграђено 1783. године и било је у саставу шејх Мухамедове
текије(исламска богомоља) чији подруми и данас постоје и користи их општина Стари
Град. У близини се дуго налазило турско гробље, које је , кажу , било највеће у Београду и
покривло је велики део данашњег Студентског парка. По одласку Турака из Београда
гробље је заборављено, исламски надгробни споменици су заувек нестали, а на том месту
населио се Велики пијац, који се дуго простирао испред Капетан-Мишиног здања, у то
доба највеће и најимпресивније зграде у Београду. Данас је овај објекат под заштитом
државе, а обновљен је 2013. године.

(напомена: потребно је отићи и сликати)

Дамад Али-пашино турбе

Дамад Али-пашино турбе налази се на платоу Горњег града , октоугаоне је основе и један
је од ретких сачуваних споменика исламске архитектуре у Београду. Турбе је добило назив
по великом везиру султана Ахмеда III, Дамад Али-паши. Маузолеј је настао 1784. године
над гробом Исмет Мехмед- паше. Пошто је турбе знатно оштећено у Првом српском
устанку, Марашли Али-паша га је обновио током 1818. и 1819. године и посветио Дамад
Али-паши. Касније су ту сахрањена и два заповедника Београдске тврђаве, Селим –паша и
Хасан-паша.

(напомена: потребно је отићи и сликати)