ЧЕТИРИ ЗАВЕТА СВЕТОГ НАУМА

Свети Наум охридски чудотворац оставио нам је четири завета које је за нас описао свети
Владика Николај.

Једног дана, пред сами Божић, на Туциндан када преподобни отац наш Наум беше свршио
свету литургију у манастиру и причестио монаха и народ, осети он да му се приближио
час растанка са овим светом. Погледаше монаси у његово бледо лице, из кога је сијала
нека блага светлост, па осетише срцем, да ће се ускоро морати одвојити од свог духовног
оца и учитеља. Због тога почеше туговати и окрећући се у страну брисати сузе са очију.
Но свети отац виде њихову тугу и сузе њихове, па их позва да седну покрај њега у трему
пред цркваом. Старији поседашае, а млађи осташе на ногама, сви сабрани око свог
духовном родитеља као пчеле око матице своје. Тада их свети отац упита тихим гласом:
"Зашто плачете, браћо моја? Зашто тугујете у овом часу када нам се свима ваља радовати?
Нисмо ли се сад сви причестили светом крвљу Сина Божјега, која нас сједињава с Њим и
чини и нас синовима божјим? Зар вас причешће не побуђује да се веселите и певате? Кад
сте се кроз свето причешће сјединили са живим Богом, греси су ваши опроштени и ви сте
сада светли и чисти и свети, слично анђелима небеским. Чуди ме, дакле, одкуда сад код
вас туга место радости и плакање место весеља?"
Сви монаси ћутаху оборене главе, док најстарији корз јецање проговори о њиховој тузи
због растанка са светим оцем Наумом.
Отац Наум вели својим чедима: "Не тугујте, браћо, због смрти моје, која се већ
приближила толико да и ви осећате, ништа мање од мене, присуство анђела смрти који је
послат по мене. Мени смрт није страшна; нека не буде ни вама страшна. Ја се не бојим
смрти, него онога што ће доћи после смрти. Бојим се Суда Божјега, перд који ће свака
душа, па и моја бити изведена. Кад је смрт од Бога она је слађа од меда. Јер нам добри
Створитељ наш ништа неће дати ни послати што не служи нашем добру. Ја сам гледао
мајку како даје болесном детету горки пелен, да би јој дете оздравило од грознице.
Неразумно дете вришти и бије ручицама мајку своју по лицу, мислећи ваљда да му мајка
отров даје и да хоће да га умори. А наш благи Створитељ више нас љуби од мајке наше, и
све што нам он даје и шаље; било здравље или болест, било весеље или муку, било живот
или смрт - све то служи на наше велико добро и вечно спасење.
Или зар сте заборавили, браћао моја, као сам вам говорио, да је путоводна звезда за
монаха сећање на смрт? Монах се и разликује од светских људи највише својом
замишљеношћу због смрти. Светски човек се заплиће у самообмане и светске сујете, и из
дана у дан ишчукује неку срећу од свети и од људи, а на смрт и не помишља докле га
болест не веже за постељу. А монах мисли на растанак са овим светом и кад седа и кад
устаје, и кад свиће и кад се смркава, и кад је здрав и кад је болестан, и дању и ноћу, све до
последњег издисаја. Ево и мени смрт долази, но не долази ми изненадно. Ја је чекам већ
много година, сваког дана и свакога часа. Чекам је не као непријатељи, него као пријатељи
по речи богомудрог апостола Божјег Павла: "Не бојимо се, и много волимо отићи од
тијела и ићи ка Господу" (II Кор. 5,8). Смрт долази само да скине с моје душе ову телесну
ризу, ову месину и крвуштину, ову водурину и ове костурине. Ово све скинуће она са моје
душе и душу ће моју пустити као тицу из кавеза у слободу, да се дигне, по молисти
Свемилостивога и по вашим молитвама, у небеске висине, у праву отаџбину своју, у
красне пределе вечне светлости и светиње.
Зато вас молим, братијо, не тугујте и не плачите због моје смрти. Јер туга ваша због тога
баца сенку на душу моју и раслабљава душе ваше. Ако, дакле, имате љубави према мени и
према себи, престаните са плачем и ридањем да не увредите света небеса Божја, која нас
јутрос гледају многим очима својим; него ако хоћете искористите ове тренутке што сам
још међу вама на неки бољи начин."
Од ових мудрих речи браћа се умирише и замолише светог оца Наума да им остави кратак
и јасан завет.
Опет поче говорити братији отац Наум: "Оставићу вам завет, браћо монаси, заиста кратак
и јасан, по коме сам се ја убоги трудио да живим и који и вама може бити од користи.
Само из четири речи састоји се тај завет, те га је лако научити и схватити. Четири те речи,
монаси, јесу ове; ПРОБУЂЕЊЕ, ПОКАЈАЊЕ, ОЧИШЋЕЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ. Чујте, дакле,
и запамтите браћо моја ове четири речи:
ПРОБУЂЕЊЕ
ПОКАЈАЊЕ
ОЧИШЋЕЊЕ
ПРИЧЕШЋЕ!
Ово су четири степенице на путу спасења. Ко хоће да буде савршен мора проћи ове
четири степенице."