Vladeta Jerotić

Otac Justin
Izvor: Duhovni razgovori, Sabrana dela, I kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u
saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Oca Justina Popovića, arhimandrita i profesora Teološkog fakulteta u

Beogradu, najpre sam upoznao preko njegove knjige Dostojevski o Evropi i
Slovenstvu, koja se pojavila 1940. godine[1], kao druga verzija istoimene teme koju
je otac Justin obradio i objavio kao knjigu, desetak godina posle Prvog svetskog
rata. Neki poznavaoci dela oca Justina tvrde da je ova prva njegova knjiga o
Dostojevskom snažnija i dublja od druge koju sam nabavio u jednoj beogradskoj
knjižari početkom 1942. godine. Ušao sam tada u osamnaestu godinu, pohađao sam osmi
razred Druge muške gimnazije u Beogradu, spremajući se za veliku maturu. Dok je
besneo Drugi svetski rat, Jugoslavija je bila pregažena, okupirana i podeljena od
nemačkih zavojevača. Tek što su počinjali – iz današnjeg ugla posmatrano,
preuranjeni – ustanci četnika i partizana po Srbiji, ja sam proživljavao
najmističkiji period moje mladosti. Quo Vadis Henrika Sjenkjeviča, i naročito
celokupna dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (neke njegove knjige već su se od
pre rata nalazile u kućnoj biblioteci moga oca i majke), ispunila su me neobičnim
mističkim žarom iskrenog i strasnog preživljavanja drame Hristovog života, te umalo
da nisam bio odlučio da se posle položene mature sasvim povučem u neki pravoslavni
manastir i tamo sebe celog predam Bogu. Ovoj mojoj odluci, koju još nisam smeo
nikom da poverim, a najmanje strogom i realnom ocu Momčilu, bitno je bila doprinela
pomenuta knjiga oca Justina o Dostojevskom. Pošto sam je pažljivo, ali i sa velikim
oduševljenjem pročitao – zabeležio sam čak tačan datum početka čitanja 12. april
1942. godine, i gotovo celu crvenom olovkom ispodvlačio, osećao sam se te cele
1942, a i dobar deo iduće, 1943, godine kao na „sedmom nebu“. Znao sam napamet
pojedine delove iz studije oca Justina, a knjige Dostojevskog nisam ispuštao iz
ruku. Neobično je bilo da sam od svih romana prvo počeo sa Braćom Karamazovim, još
krajem 1941. godine, i da me je upravo ovaj roman „zaludeo“ (izraz koji je ljutito
upotrebljavao moj otac, verovatno u strahu da ću napustiti školu i svako dalje
učenje), a potom sam tek stigao do njegovih početnih dela: Bedni ljudi, Poniženi i
uvređeni...
Naravno da sam posle čitanja knjige oca Justina silno želeo da upoznam ovog
pravoslavnog duhovnika, koji je o Dostojevskom iskazao misli i ispoljio osećanja,
koja su bila, kako sam bio ubeđen, upravo moja osećanja i moje misli, kakve bih ja
stavio na papir da sam bio za ovo tada sposoban.
Nisam se, ipak, još raspitivao gde živi taj moj, već toliko dobro upoznati, a
opet neznani duhovni otac, niti sam bio nestrpljiv da ga i lično potražim. Možda i
nije bilo na delu neko moje naročito strpljenje, i to još u osamnaestoj godini
života, koliko moja stidljivost i strah da se pojavim pred ovim mojim pravoslavnim
učiteljem. Kao da sam čekao priliku da sam Bog „aranžira“ naš susret i tako uveća
moju radost. Ova prilika se ubrzo pojavila, mada ni tada nisam mogao da se lično
predstavim ocu Justinu.
Marta meseca 1943. godine pripremala se, nekako naročito svečano i molitveno,
srpska crkva, u toku uskršnjeg posta, za doček najvećeg pravoslavnog, hrišćanskog
praznika – Hristovog vaskrsenja. Odlazio sam često u Sabornu crkvu, ne samo na
nedeljne liturgije, već i na večernje službe i bdenja, naročito rado u ovu crkvu,
valjda i zato što sam se u jednoj maloj ulici (Zadarskoj), nepunih dvesta metara
udaljenoj rodio i u njoj proveo prvih desetak godina života. Upravo jedne nedelje,
bila je to nedelja pravoslavlja, 14. marta 1943. godine, za propovedaonicom u crkvi
pojavio se otac Justin i počeo besedu. Ne znam koliko je trajala njegova propoved,
jer sam bio potpuno izgubio osećanje vremena. Netremice sam, iz prepune Saborne
crkve, gledao u oca Justina upijao njegove reči i trudio se da ih sve zapamtim i da
ih odmah, kada dođem kući, zapišem. Mislim da od silnog uzbuđenja nisam mnogo
zapamtio, a evo šta sam stvarno zapisao: „U svakom cvetu, svakoj ptici nalazi se
misao Božija... Čovek je najviša vrednost u svim svetovima, on je mali bog u
blatu... Ja bih roptao na Boga što me nije stvorio čovekom da nije Hristos živeo na
zemlji... Hristos, to je odgovor na sva čovekova pitanja... Posle Hristovog
dolaska, nebesa su ostala stalno otvorena, uspostavljena je stalna veza između Boga
i čoveka. Čovek, to je ikona Božija, rod ljudski, ikonostas Božiji... Osudite greh,
ali milujte grešnika, kao što je Isus osuđivao greh, a opraštao grešnicima. Cilj
čovečijeg života, njegova neprekidna težnja, treba da bude ostvarivanje Bogočoveka
Hrista u sebi. Vi imate kičicu, malajte! Malajte sve dotle dok ne izmalate Hrista u
sebi. Svaki greh, svaka strast, svaki porok, prljaju lik Hrista u vama. Čovek s
mnogo grehova je čovek bez Boga... Volite svakog čoveka, poklonite mu se, jer se
klanjate bogolikom liku u njemu. Ni najbeznačajniji čovek nije bez ovog dara u
sebi... Duša je ono što čini čoveka najlepšim u celoj vasioni... Pravoslavlje kaže:
čovek je ikona; Evropa kaže: čovek je zver. Pravoslavlje kaže: rod ljudski je
ikonostas, Evropa: to je zverinjak u kome jača zver pobeđuje slabiju... Čovek je
najviši zato što je Bog utisnuo svoj lik u njega... Srbin je samo onda pravi Srbin
ako ide svetosavskim putem“.
Posle nepunih mesec dana – zapisao sam u dnevniku (koji sam počeo da vodim
još od svoje četrnaeste godine), bilo je to 14. aprila – u crkvi Ružici, na
Kalemegdanu, u toku duhovne nedelje slušao sam, još jednom zadivljeno, arhimandrita
Justina, koji je snažnim i prodornim glasom osuo najpre svu raspoloživu, uvek
hrišćansku, paljbu na komunističku ideologiju koja je tada doživljavala svoj
procvat među mladim ljudima u Beogradu, a onda sledećim rečima objašnjavao zašto
hrišćansko učenje smatra najboljim i jedino potrebnim svim ljudskim dušama:
„Najveća revolucija i prevrat u čovečanstvu izazvale su Hristove reči svojim
učenicima: Ne vladajte ljudima kao knezovi i vladari, već vladajte služeći im. Onaj
koji hoće da bude najveći među vama, neka bude prvi i najveći sluga, sluga svima i
svakome... Sveštenik je samo onda sveštenik kada služi svojim parohijanima, a ne
odaje se partizanstvu, farisejstvu i licemerstvu. A ako ne služi, on nije
pravoslavan sveštenik... Često kažu, čovek je mrak. Ali, sveti Grigorije Bogoslov
je pokazao svojom svetom ličnošću da je čovek svetlost. On je svoje telo preobratio
u providnu materiju iz koje zrače čistota i svetlost... Hrišćanske vrline su
lestvice kojima se čovek penje sa zemlje na nebo... Zar Bog ne služi i danas
ljudima? Zar im On ne služi kroz sunce, cveće, biljke, životinje?“
Još sam dva puta u toku 1943. godine slušao oca Justina. njegove propovedi,
ispunjene hrišćanskim duhom ljubavi, ali i čvrstine, postojanosti, snage
svedočenja, koja je mogla proizići samo iz ličnog, opitnog doživljaja jednog
hrišćanskog monaha, bile su za mene trajan putokaz u kasnijem životu. Ocu Justinu
sam se vraćao uvek ponovo, i kada bih zalutao sa puta i skretao za neko vreme prema
azijskim filosofijama i religijama, ili se upuštao u studiranje evropske filosofije
i nauke.
Ne sećam se tačno koje godine sam posle Drugog svetskog rata slučajno sreo
oca Justina ispred zgrade Srpske akademije nauka u Knez-Mihajlovoj ulici. Hodao je
brzo, mantija je letela za njim, izgledao je ozbiljan i odlučan. Pojma nemam ni
danas otkud mi hrabrost da ga zaustavim. Predstavio sam mu se kao student medicine,
kao veliki poštovalac njegovih knjiga (u međuvremenu sam pročitao još nekoliko
njegovih radova), koga muči, već poduže, jedno pitanje (koje mi je bilo stiglo iz
Indije) koje nikako ne mogu da poravnam sa hrišćanskim učenjem, kome sam oduvek bio
najviše privržen: pitanje karme i reinkarnacije. Blago se osmehnuvši, odgovorio mi
je mirno i jasno: „Mladi prijatelju – ovako me je kasnije uvek nazivao, bilo kada
mi je pisao kraća pisma, ili kada me je direktno oslovljavao – znam šta vas muči.
Muči vas pitanje kako je moguće da čovek u toku svoga relativno kratkog života
postigne onakvo savršenstvo kakvo Hristos od nas traži, kada je gotovo neprekidno
izlagan svim mogućim iskušenjima fizičke, materijalne, duševne i duhovne prirode.
Azijska ideja reinkarnacije čini vam se logična i prihvatljiva. Reći ću vam, ona je
savršeno nepotrebna hrišćaninu. Zašto? Zato što i sveti hrišćanski oci uče o
produžavanju našeg života, ali ne ponovo ovde na zemlji, već u duhovnom svetu posle
smrti našeg zemaljskog bića. Svaki od nas nastavlja da se usavršava posle
preseljenja tačno na onom stupnju duhovne lestvice do koje je stigao ovde na
zemlji.“
Ovaj odgovor zadovoljio me je bio u potpunosti i onda, on me umiruje i danas.
Nije mi, istina, jasno zašto i neki naši viđeni teolozi sumnjičavo vrte glavom kada
im ispričam ovaj za mene tako značajan, sada već davno protekli razgovor sa
Justinom Popovićem. Naslućujem da su ovi pravoslavci sumnjičavi u pogledu ovakvog
odgovora oca Justina, jer se on zapravo ne nalazi lako, a ni često kod hrišćanskih
svetih učitelja (sa izuzetkom svetog Grgura iz Nise i možda još nekog). Niko se od
ovih teologa ipak nije usudio da nazove ovakvo mišljenje oca Justina jeretičkim;
pitam se nije li otac Justin ovakav odgovor pružio samo meni i to u trenutku kada
je jedino tako mogao da me vrati na hrišćansku stazu, sa već skrenutog pravca put
azijskih religija, kojima sam se bio dosta odlučno uputio.
Na kraju ovog kratkog razgovora, koji sam vodio u Knez-Mihailovoj ulici sa
ocem Justinom, bio sam počastvovan i beskrajno obradovan još jednim njegovim
poklonom: pozivom da ga posetim u manastiru Ćelije, u kome je trajno ostao da živi
do svoje smrti.
Usledilo je, od tada, mnoštvo mojih poseta manastiru i njegovom starešini,
arhimandritu Justinu, sve do moga odlaska u Evropu 1957. godine, u kojoj sam ostao
nekoliko godina. U manastir sam odlazio obično subotom i ostajao tamo do nedelje
posle podne, ili sam stizao rano u nedelju, pre početka liturgije, koja je za mene
uvek bila praznik, jer je služio, po pravilu, sam otac Justin, a pevao je hor milih
ćelijskih sestara. Zapamtio sam i nekoliko britkih i hrabrih propovedi oca Justina
u toku liturgije, iako je bio svestan da se od strane komunističke vlasti budno
prati, ne samo svaki njegov korak, već i svaka reč. Pouzdana je, međutim, bila
zaštita Božja kojom je ovaj vrli srpski duhovnik neprestano bio nevidljivo okružen,
i to od trenutka kada je pravim čudom bilo precrtano ime Justina Popovića sa spiska
ljudi osuđenih na streljanje, odmah posle rata, 1946. godine, pa kroz čitav dugi
period njegovog zatočenja u manastiru Ćelije. Borbeni temperament i vatreni srpski
patriotizam ovog pravoslavnog junaka bili su Promislom Božijim na najbolji način
obuzdani upravo prinudnim uklanjanjem sa javne crkvene pozornice posleratnog
pravoslavnog i političkog života u Srbiji i upravljeni put jedino plodnog duhovnog
rada – najpre, na sebi, zatim pisanjem novih knjiga i članaka, prevođenjem Žitija
svetih i pripremom četvorice učenika za njihovo nastupanje u javnosti kada to bolja
vremena dopuste (to su današnje vladike Atanasije, Amfilohije, Artemije i Irinej).
Što se moga duhovnog razvoja tiče, mogu mirne duše reći da ono što je vladika
Nikolaj Velimirović značio Justinu Popoviću, to je otac Justin značio meni, bez
obzira, ili baš zato, što nisam studirao teologiju, već medicinu i psihologiju.
Razgovori koje sam vodio sa ocem Justinom u toku niza godina, sve od 1949. ili
1950, pa do njegove smrti, 1979. godine, uvek u istoj sobi u prizemlju konaka, kada
je vreme bilo kišovito ili hladno, a u porti manastira, ispod velikog bora, leti i
po lepom vremenu, bitno su uticali na mene da u toku četvorogodišnjeg boravka u
Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj i Francuskoj ne zapadnem ni u kakvu filosofsku ili
religijsku jeres. Ili, ako sam se povremeno, na kraće ili duže vreme, odazivao
sirenskom zovu pravoslavlju tuđih učenja, uvek su me sećanja na moga duhovnog oca
iz dalekog, usamljenog manastira kraj Valjeva, i na njegove reči opomene, kada je
god bila reč o evropskoj kulturi – prema kojoj me je, uostalom, naučio da budem
oprezan još u mojoj sedamnaestoj godini Dostojevski – a naročito nedeljna
pravoslavna liturgija, koju sam redovno posećivao, obično u ruskim crkvama gde god
se bio zatekao u Evropi – vraćali na pravoslavni put, jednostavan i prav, čist i
lep.
Hteo bih da kažem i to da su moji razgovori sa ocem Justinom u manastiru
Ćelije bili vođeni u duhu velike trpeljivosti i otvorenosti – atmosferi koju je,
naravno, stvarao on. Mogao sam da postavljam mome duhovniku svakojaka pitanja iz
hrišćanske dogmatike ili apologetike, mogao sam da se ne slažem sa mišljenjem oca
Justina i da ostanem pri svome mišljenju, ili da tražim od njega dopune razlozima
koje je već bio izneo u prilog neke svoje postavke. Ne pamtim da smo se nekad
rastali u nekom napetom, neprijatnom ili nedefinisanom stanju. Uvek strpljiv i
blag, i pri zajedničkoj šetnji na rastanku, često sve do automobilskog puta za
Valjevo, otac Justin je zadržavao autoritativan stav dobrog i snažnog oca,
autoritativan, u jedinom mogućem značenju ove latinske reči.[2]
Želeo bih na kraju ovih svojih dragih sećanja na Justina Popovića – „bivšeg
profesora Univerziteta“, kako je voleo da se potpisuje na svojim knjigama – iznesem
još jedan, i to poslednji doživljaj koji sam imao sa ocem Justinom prilikom susreta
u Ćelijama, u februaru mesecu 1979. godine. Otac Justin imao je tada 85 godina!
Evo, šta sam posle tog duhovnog sretanja zapisao: Duhovno sve pročišćeniji, umno
svež za svoje godine, fizički, i pored jedne ozbiljne srčane dekompenzacije, pre
skoro godinu dana, u stanju je da odstoji, a igumanija Glikerija kaže, ponekad i da
odsluži celu liturgiju. Iako već godinama ponavlja svoje omiljene misli o Evropi i
pravoslavlju, s obzirom da te njegove misli zadržavaju punu savremenost, nije nikad
dosadno i suvišno da ih čovek, s vremena na vreme, ponovo čuje. Danas je uspeo da
ih izloži naročito sažeto i upečatljivo, i to jednom mladom francuskom teologu koji
se sprema da pređe u pravoslavlje, i upravo je pred putovanjem u Svetu Goru. Otac
Justin nam je tada rekao: „Evropa je izgubila hrišćanstvo kada je izgubila molitvu,
sa gubitkom molitve izgubio se i smisao posta. Evropa je izgubila hrišćanstvo zbog
svoje gordosti i što je mislila da je u stanju da reši sve ovostrane i onostrane
zagonetke. Nema istinskog mislioca koji nije došao u svojim razmišljanjima na
problem smrti. Nema ozbiljnog mislioca koji se nije upitao da li ima nekoga koji je
za njega razrešio problem smrti. Ako svi zauvek umiremo, kakav je onda smisao
života? Problem smrti razrešio je jedino i samo Hristos, jednom zauvek i za sve
ljude, i to svojim životom, svojom smrću i svojim vaskrsenjem. Ovu istinu
pravoslavlje je najbolje sačuvalo i zato je radosno biti pravoslavan. Najpouzdaniji
put da se dođe do ove Istine jeste molitva i zato se ja molim Gospodu: Omolitvi me
i ohristoljubi me. Vera je najveća među svima ljudskim vrlinama. Ona je povezana
tesno i sa nadom i sa ljubavlju, ali i kada ove dve nekad malaksaju, vera mora da
ostane prisutna. Sve tri vrline međusobno se privlače. Ima ljudi kod kojih postoje
i pojedinačno, ali tek kada su sve tri zajedno, ostvarena je punoća. Moramo se
moliti da dostignemo ovu punoću. Sveti Jovan Kronštatski rekao je sveštenicima da
se čudi kako to da se oni stalno ne mole. To znači da je on svojim dugotrajnim
molitvama postigao to da je molitva u njemu sama činila svoje, on je sav postao
molitva. Osim molitve i posta, smirenost je neophodna za čoveka. On mora da oseti
da je ništavan pred Bogom i to će tek da mu pruži neophodnu skromnost u ophođenju
sa ljudima i samim sobom. Svako naše istinsko kajanje proizvodi neopisanu radost
nebeskih bića i svaki naš pad takvu istu žalost. Kada bismo osetili tugu rastuženog
čoveka kome smo mi naneli bol i učinili ga tužnim, to bi bio uvod u osećanje tuge
koju još mnogo jače osećaju nebeska bića kada padnemo. A ako je čovek u stanju da
doživi intenzivnu tugu, bez želje za osvetom, kada smo ga uvredili, kako tek
doživljavaju ovu tugu mnogo osetljivija duhovna bića! Molite se najprostijom
mogućom molitvom: „Gospode Isuse Hriste, oprosti mi i pomozi!“
Rado se još sećam onih svojih poseta ocu Justinu i manastiru Ćelije, negde od
kraja 1966. godine pa do konca njegovog života, kada sam već bio oženjen i kada
sam, srećan i zahvalan Bogu, hteo i mojoj Jeleni da „pokažem“ i svoga drugog oca,
duhovnog, i kao takvog za mene značajnijeg od fizičkog. Jelena je uvek bila rado
dočekivana od oca Justina, kao moja prirodna druga polovina.
[1] Izdavačko-prosvetna zadruga, Beograd.
[2] Auctoritas – onaj koji svojim ugledom utiče, unapređuje, hrabri, neguj,
podstiče.
Na Rastku objavljeno: 2007-11-28