Emancipacija kao smisao ili cilj vaspitanja

U vaspitanju emancipacija znači negovanje celovitih potencijala ličnosti, sa ciljcm da joj se

pomogne u samoostvarivanju svojih najboljih mogućnosti, za razliku od njenog reduciranja na
utilitarne funkcije jedne stvarnosti stvorcnc van nje, pre nje i za nešto drugo. Na taj način ličnost,
kao nosilac nutcntičnih vrednosti (individualnih i društvenih), postaje cilj vaspitanja, a ne
sredstvo kojim se (u ime nečega ili nekoga) ostvaruju od nje otuđeni ciljevi.
Ukoliko vaspitanje ima cilj da obezbedi ostvarivanje onog najboljeg što dctc nosi u sebi i da ga
emancipuje kao autonomnu ličnost, ono se ne može nikako poistovetiti s njegovom obradom
putem manipulacije kojom se spoljašnjim podražajima izgrađuju kod njega sistemi mehanizama
za proizvođcnjc adckvatnih reakcija radi konformiranja postojećem stanju, predstavIjonom kao
najbolje moguće stanje.
Sredstva ovakvog vaspitanja, direktno preuzeta iz oprobanog arsenala uticaja na ljude vršenih u
crkvi, ojačana savremenijim mctodama ispiranja mozgova i reklame su vrlo jednostavna i
efikasna. Karakterističe ih isključivo težnja za prilagođavanjem ličnosti postojećim uz njeno
demotivisanje i onesposobljavanje za menjanje ovih uslova i eventualni opstanak u
novostvorenim okolnostima.
Takva težnja svakako ne odgovara revolucionalnom društvu kao što je naš, koje stalnim
prevazilažennjem i menjanjem postojećeg u ime mogućeg , slobodi i razmahu čovekovih
stvaralačkih mogućnosti, u kome najmanje ima mesta pukom konformiranju ustanovljenom
stanju i slepoj potčinjenosti autoritetima.
Emancipacija mladih značajna je i zbog sve bržih promena koje se odigravaju u načinu
življenja, proizvođenja i mišljenja što dovodi u pitanje kompetenciju starijih generacija da o
svemu odlučuju na najbolji način, odnosno čini da njihovo iskustvo, a samim tim i autoritet, brže
zastarevaju.
Otuda bi u prvi plan trebalo da dođe negovanje sposobnosti za menjanje postojećeg u pravcu
mogućeg razumnijeg, humanijeg i lepšeg življenja i spremnosti za iznenađenja koja ih sasvim
izvesno očekuju u budućnosti. U odnosu na ono što je postignuto zahvaljujući ranijim
generacijama, što takođe treba da upoznaju trebalo bi negovati kritički duh i sposobnosti
emancipacije od njega u onim domenima u kojima predstavlja smetnju razvoju pojedinca u
društvu i prinudu.
Za razliku od tradicionalne pedagogije, danas se više ne smatra da se na ono što se događa u
detetu može delovati samo od spolja.