Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje

vaspitača u Kikindi

Opšti principi za vaspitanje

-esej-

Nastavni рredmet: Opšta pedagogija

Predmetni nastavnik Student:

Dr Mirsada Džaferović Marijana Šari

U Kikindi, decembar 2018. gоdina

 Uvod

U opštem smislu, principi se izvode iz prirode i ljudske istorije i potreba sadašnjice.

Kada je reč o pedagogiji, principi se utvrđuju i definišu na osnovu naučne analize vaspitne
prakse. Zapravo, oni su konkretizacija tako dobijenih pedagoških zakona i zakonitosti. U
svojoj suštini, principi predstavljaju opšta načela i zahteve kojima se vaspitač neizostavno
rukovodi u organizaciji svog vaspitnog rada. Dakle, principi vaspitanja su opšta rukovodeća
načela i smernice za uspešan vaspitni rad. Njihova osnovna karakteristika je stalna i dosledna
primena u svim oblastima vaspitno- obrazovne delatnosti i komunikacije.

Na neki način, dosta je opravdano stanovište da je vaspitač uspešan u svom radu, izmedju
ostalog, tek onda ako ova načela pravilno shvata i uspešno primenjuje u praksi. Isto tako, u
procesu vaspitanja ne možemo se pridržavati samo jednog načela odnosno principa
vaspitanja. Naime, svaki vaspitni postupak trebalo bi da se zasniva na više vaspitnih načela
koja proizilaze iz raznih područja vaspitnog rada.

U pedagoškoj literaturi pominju se različite klasifikacije sa manjim ili većim brojem principa.
ovom prilikom, analiziraćemo pet principa koja bi trebalo da suštinski obuhvataju gotovo sva
relevantna pitanja vaspitanja svestrano razvijene ličnosti ( u smislu analiziranog značenja
pojma „svestranost“).

To su sledeći principi:
1. principnaučne i vaspitne usmerenosti
2. principsvesne aktivnostiu vaspitnim procesima
3. princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju
4. princip što je moguće više jedinstvenog delovanja svih vaspitnih činilaca
5. princip humanizma u vaspitanju

2
 1. Princip naučne i vaspitne usmerenosti

Polazeći od stava da nauka tragajući za istinom otkriva zakone i zakonitosti, unutrašnje veze i
odnose u prirodnim i društvenim pojavama, sve aktivnosti koje čine vaspitanje - izbor i
programiranje sadržaja učenja, način tumačenja pojmova, najbolje načine i najbolja sredstva
za usvajanje znanja, veština i navika i za razvijanje različitih sposobnosti, građenje osnova za
formiranje pogleda na svet itd - treba da budu naučno zasnovane. Nauka nije jedina koja
čoveku otkriva svest tu su i široki prostori kulture, umetnosti i drugih životnih aktivnosti.
Međutim, najveći broj čovekovih radno - proizvodnih i životnih aktivnosti, ipak, počiva na
sadržajima koji se danas naučno pručavaju i proveravaju.

Poštujući dosledno princip naučne zasnovanosti, ipak ne smemo potpuno jednostavno uploviti
u vode ogoljenog scijentizma, čime bi se čovek na neki način odrekao mogućnosti da i kroz
nešto drugačije forme – osim tzv. pozitivne nauke tumači svet i život oko sebe. No, u svim
područjima u kojima je nauka u službi čoveka, njeni rezultati i njene tekovine neizostavni su
vodič kroz svet saznanja i put ka što delotvornijoj praksi. Kuditi tehniku, kako kaže Arnold
Klos, znači biti prožet nekim „loše informisanim sentimentalizmom“.

Kao posledica različitih filosofija, stilova i načina vaspitanja, pojavljivali su se, pojavljuju se i
uvek će se pojavljivati različiti pogledi na svet, ne baš naučni u strogom smislu te reči
(idealistički, materijalistički, religijski i sl), ali bi bilo potpuno anarhono ignorisati naučne
rezultate u otkrivanju i upoznavanju objektivne stvarnosti, pa i samog čoveka i njegovog
vaspitanja.

Prihvatajući ovaj princip, svi koji rade u oblasti vaspitanja i obrazovanja obavezuju se da ih
tumače sa stanovišta najnovijih naučnih otkrića i da kod učenika otkrivaju interes za nauku i
poverenje u mogućnost naučnog objašnjavanja sveta. Poštovanje ovog principa ne sme se
svesti na usko empirijsko tumčenje naučnosti ili tradicionalno shvatanje da se pojam
naučnosti odnosi samo na prirodne, a ne i na društvene nauke. Reč je o opštem stavu ličnosti
prema svome okruženju i njenoj osposobljenosti da na naučno - istraživački način ispoljava
svoje generičke i životne potencijale. Nivo proste percepcije i prilagođavanja nije svojstven
čoveku kao svesnom intelektualno razvijenom biću. Uostalom, i sama pedagogija nastala je
kao rezultat čovekovog neprestanog naučnog traganja za suštinom i krajnjim mogućnostima
vaspitnog procesa.

3
Koristeći se tekovinama nauke kao osnovom za formiranje pogleda na svet kod svojih
vaspitanika, vaspitač uspostavlja jedinstvo između obrazovne ustanove i celine vaspitanja
licnosti, tj. naučne sadržaje usmerava ka sveopštim ciljevima vaspitanja. Vaspitna usmerenost
svih sadržaja, praktičnih aktivnosti i metodičkih postupaka treba da nauku i njena dostignuća
stavi u službu lica koje se razvija. Nauka nije dovoljnasama po sebi i sa svojim rezultatima.
Između nje i vaspitanika mora da postoji veoma složen vaspitni proces, ne samo zbog količine
usvojenih naučnih činjenica i znanja, već i sasvim određenog načina tumačenja.

Ne postoji automatizam i samo jedan smer između naučne činjenice, njene interpretacije i
primene. To je, takođe, jedan od razloga zbog kojeg se vode borbe za pozicije u
osmišljavanju, organizaciji, realizaciji i verifikaciji vaspitno – obrazovnih procesa u jednoj
državnoj zajednici.

Između zahteva naučnosti i vaspitnosti ne treba da bude protivurečnosti, već se oni

međusobno uslovljavaju, dopunjavaju i omogućavaju. Zato ih i objašnjavamo kao jedan
princip. Protivurečnosti može biti ukoliko se oni vulgarizuju i shvataju kao idejno - politički,
propagandistički ili usko utilitaristički zahtevi.

Mnoge deformacije u vaspitanju i pedagogiji upravo su omogućene pojednostavljenim ili čak

banalizovanim shvatanjem odnosa i veza između naučnosti i vaspitnosti. Princip vaspitnosti
predstavlja na određeni način „kriterijsko rešeto“ za selekciju onoga što je uskladu sa
usvojenim ciljevima i zadacima vaspitanja i što doprinosi njihovoj potpunijoj realizaciji.

Ovaj princip mnogi tumače i kao zahtev pozitivne orijentacije i vaspitanju, jer se odnosi na
izbor sadržaja, postupaka i primera koji imaju naglašeno pozitivnu konotaciju. I ovaj zahtev
ne treba shvatiti usko. Nekada vaspitanici mogu postavljene sadržaje lakše da nauče analizom
grešaka. U pedagoškom smislu to je vrlo upotrebljiv primer.

Do sukoba naučnosti i vaspitne usmerenosti može doći unutar obrazovnih sistema koji imaju
orijentaciju, na primer, ka nekim uskim i jednostranim religijskim, ideološkim ili drugim
ciljevima i vrednostima. U takvim slučajevima javlja se problem tzv „nejedinstvenosti
vaspitnih ciljeva“ (užih - obrazovnih i širih – vaspitnih). To se najčešće ogleda u odnosu
nastave fizike, biologije, izvesnih teorijskih i praktičnih aktivnosti i veronauke, kojoj, ako bi
se strogo gledalo, nije mesto u školi i politici, već u crkvenim hramovima, gde se može
najcelovitije prezentovati i praktikovati, uključujući svakako i vaspitni kontekst.

4
 2. Princip svesne aktivnosti

Svesnu aktivnost treba shvatiti i kao uslov i kao sadržaj i kao sredstvo i kao rezultat
vaspitanja. Do svesne stvaralačke ličnosti može se doći jedino kroz punu i raznovrsnu svesnu
aktivnost same te ličnosti. Nikakvi spoljašnji („ekstrinzički“) stimulansi, uslovi i uticaji,
nikakvi modeli vaspitanja koji pokušavaju da spolja unesu u pasivnu ličnost određene
sadržaje neće moći da pokrenu složene unutrašnje mehanizme potencijala ličnosti koja se
razvija. Kako je isticao Mišel de Monterej, detinja duša nije ćup koji valja napuniti, već
ognjište koje treba razgoreti. Samo se kroz ličnu aktivnost jedinke može izvršiti sveobuhvatna
interiorizacija tuđih iskustava i na taj način razviti sve dispozicije koje nosi u sebi svojim
rođenjem i nasleđem.

U tradicionalnim pedagoškim teorijama dete je shvatano kao „čovek u malom“, bez uviđanja
kategorije poznate kao detinjstvo, tretirano je kao individua koja sve svoje nosi u sebi i što
vaspitanjem samo treba podsticati, te pratiti pojavljivanje svega što je sudbinski već
determinisano. Prema tim shvatanjima, sama ličnost vaspitanika jeste pasivni objekat, interna
masa koja je predmet ali ne i bitan subjekat vaspitanja.

Savremene pedagoške teorije svoju pažnju usmeravaju na subjekatsku i aktivističku poziciju

vaspitanika koji može sebe da menja ne samo u kvantitativnom već i u kvalitativnom pogledu.
U tom smislu i sama aktivnost je svojstvo ličnosti koja se razvija vaspitanjem.

Princip svesne stvaralačke aktivnosti nije poštovan i ne poštuje se u svim vaspitnim sistemima
koji izrastaju u totalitarnim društvenim uređenjima, sistemima koji vode autoritarne ličnosti,
društvima koje prožimaju hijerarhijski međuljudski odnosi između nadređenih i podređenih
ličnosti i u kojima je cilj pasivno memorisanje i oponašanje, a ne razvijanje stvaralačkih
sposobnosti.

U društvima u kojima ljude vrednuju prema karakteristikama njihovih postupaka, a ne samo

na osnovu toga šta misle ili govore - ni vaspitanje ne može da bude zasnovano samo na lepim
rečima, već i na ličnoj aktivnosti svih učesnika vaspitanja. Ovaj princip zahteva
obezbeđivanje pogodnih okolnosti i vaspitnih situacija, adekvatnu pripremu irazradu sadržaja
(programiranje, planiranje), specifičnu adaptaciju metoda, sredstava i oblika vaspitanja,
osposobljenost nastavnika i pripremu učenika.

Principom svesne stvaralačke aktivnosti se istovremeno doprinosi osposobljavanju

vaspitanika i njegovom osposobljavanju za doživotni proces samoobrazovanja. Takođe, ovaj
princip ima i snažno motivaciono dejstvo pošto su učesnici vaspitanja u situaciji stalne
provere tempa napredovanja i neposrednog doživljavanja uspeha koji se iščekuje.

5
U vaspitanju koje se zasniva na samoaktivnosti postepeno se brišu razlike i antagonizmi
između vaspitnih postupaka koje pretežno organizuju odrasli i aktivnosti samih vaspitanika.
Vaspitanje se ne shvata samo kao priprema za neki budući život „kao sistem pouka“, već kao
forma tekućeg aktivnog i stvaralačkog života. Time se menja i usavršava sama priroda
vaspitanja.

Poštujući ovaj princip vaspitanja, samu ličnost vaspitanika stavljamo u situaciju da bude
kreator i neposredni učesnik vaspitne delatnosti u celini. Aktivnost nije nešto o čemu brinu ili
nešto što samo stimuliraju organizatori vaspitanja. Ona je imanentno svojstvo pozicije i
postupanja vaspitanika. Zato vaspitanika treba uključiti u sve faze vaspitnog procesa. On
mora da utiče na izbor sadržaja vaspitanja, a ti sadržaji moraju odgovarati njegovim
mogućnostima; on mora da bude središnja „mera“ pri izboru metoda i oblika rada, a ta mera
jeste ono što on stvarno može i treba da radi.

U istoriji pedagogije jedno je vreme bio veoma omiljen princip prirodnosti, odnosno
podešavanja svih vaspitnih mera prirodnim procesima koji se javljaju kod deteta i okonjega
(Žan Žak Ruso je prvi i najvažniji zastupnik ovog shvatanja). Ovaj princip podrazumeva i što
potpuniju usklađenost spoljašnjih aktivnosti (koje preduzimaju i organizuju najčešće roditelji,
vaspitači, učitelji, nastavnici, instruktori) i unutrašnjih odgovora, tj. aktivnosti koje preduzima
i sprovodi vaspitanik, najčešće podstaknut i izazvan tim spoljašnjim aktivnostima.

Pojedini autori ovaj princip nazivaju i princip aktivnosti i samostalnosti jer se vaspitanici
istovremeno osamostaljuju i postaju osetno samoinicijativni, što je antipod slepoj poslušnosti.
Princip svesne aktivnosti je često shvaćen veoma pojednostavljeno te sveden na puke
praktične aktivnosti, čime je prihvaćen istorijski nasleđen dualizam i podela između verbalnih
i manuelnih aktivnosti, intelektualnih i fizičkih, teorijskih i praktičnih. Pravilnim i potpunim
shvatanjem principa svesne aktivnosti nestaje i razlog da se govorio potrebi „povezivanja rada
i vaspitanja“ (dodavanjem rada vaspitanju), kao da rad i praktične aktivnosti nisu suštinska
komponenta tog istog vaspitanja?! Takva podela nastala je iz društveno - istorijskih okolnosti
i njima je uslovljena, potiče iz vremena kada je škola bila isključivo mesto teorijskog učenja o
radu i kada je imala naglašenu intelektualističku orijentaciju.

Princip svesne aktivnosti ima svoju biološku, psihološku i sociološku uslovljenost, što još više
obavezuje sve učesnike vaspitanja da ga poštuju. Psihologija ističe značaj i fizičkih i psihičkih
aktivnosti, naročito od vremena Pijažeovih ispitivanja („interiorizacija aktivnosti“).
Sociološki aspekt ogleda se u novimdruštvenim odnosima koji postepeno ukidaju
uksploataciju, cene ličnu inicijativu i kreativnost i zahtevaju društvenu angažovanost svakog
pojedinca.

6
 3. Princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju

U istoriji vaspitanja ima više reformskih pokreta koji su prenaglašavali ili individualitet ili
koliktivitet i time od dobrih namera dolazili do zabluda i pogrešnih ili neostvarivih
pedagoških koncepata. Zato je neophodno u vaspitnom procesu održavati skladan odnos
između individualnosti i društvenosti, uvažavajući podjednako i lične karakteristike, interese i
potrebe, kao i odlike, ciljeve i potrebe socijalnog okruženja u kojem ličnost živi. Ovaj princip
ne podrazumeva samo jedno ili drugo ili veštačko „kalemovanje jedno na drugo“, već i
relaciju od individue do socijalne sredine i toknjenog uklapanja u konkretnu socijalnu sredinu.
Individualizacija i socijalizacija nisu u protivrečnosti, već su u dijalektičkom jedinstvu
međuzavisnosti. Bez poštovana zahteva i principa individualizacije razvoja i vaspitanja, nema
ni optimalne i logične socijalizacije ličnosti. Svako ko organizuje vaspitni proces i/ili ko
učestvuje u njemu treba da vodi računa o uzrastu i individualnim karakteristikama svakog
vaspitanika. Prema njima treba odmeravati svaku pedagošku meru, sadržaje, razradu, oblik i
postupak vaspitanja. Iz ovog principa izvodimo i načela odmerenosti, sistematičnosti i
postupnosti.

Da bi uspeo dosledno poštovati ovaj princip, vaspitač mora veoma dobro da poznaje svoje
vaspitanike, njihov tempo napredovanja i stepen postignuća u svakoj oblasti i vrsti delatnosti i
sposobnosti. Zahtev u potpunosti obavezuje vaspitače da svoje aktivnosti prilagode upravo
stepenu i tempu razvoja svakog vaspitanika. Nije samo svaki čovek posebna i jedinstvena
ličnost, već je i svaka njegova osobina izražena na njegov jedinstven, karakterističan i
specifičan način. Pored specifičnosti u vezi sa kalendarskim uzrastom, vaspitači treba da
upoznaju i prate razlike u intelektualnom uzrastu (umnom količniku), obrazovnom uzrastu
(nivou znanja), socijalnom uzrastu (nivou i karakteristikama socijalizovanosti) itd.

Anton Semjonovič Makarenko je isticao da je pedagogija najdijalektičnija nauka i da je on

postao pedagog onda kada je naučio da na vrlo mnogo različitih načina postavlja isti zahtev,
izriče isto upozorenje ili opomenu, što, razume se, zavisi od individualnih svojstava i odlika
vaspitanika. Cilj vaspitanja je opšti i u osnovi isti za sve, ali su metodi, sredstva i postupci
njegovog ostvarivanja različiti i zavise od okolnosti i učesnika vaspitanja.

7
Ne zaboravljajući nikada osobenosti i interese pojedinaca, individue, odnosno specifikum baš
svake ličnosti, moramo znati i to da je za socijalizaciju visoko razvijenih individualiteta
naprirodnije vaspitanje u grupama, kolektivima i kolektivnim oblicima života. Vaspitanje u
kolektivu, putem kolektiva i za kolektiv jedan je od okvira za savremeno vaspitanje i
podrazumeva ne samo proces socijalizacije pojedinca, već i vaspitanje kolektiva i javnog
mnjenja (njegovo formiranje).

Kolektiv je zapravo posledica vaspitno obrazovnog rada sa pojedincima, ali i snažno vaspitno
sredstvo za usklađivanje njihovog ponašanja i razvoja. Poštovanje ovog principa razrešava i
složeno pitanje formiranja vaspitanika kao slobodne i samostalne ličnosti. Sloboda se ne može
ostvariti isključivo u socijalnoj izolaciji, već je ona forma i međuljudske komunikacije i lične
afirmacije u kontaktu sa drugima.

Zato je zadovoljavajuća socijalizacija – zadovoljavajuća i za ličnost i za zajednicu - izraz i

jednog i drugog: slobode i samostalnosti ličnosti, s jedne, te udobne i prijatne zajednice, s
druge strane. Uporedo sa procesom formiranja kolektiva, menja se i uloga vaspitača. U
početku je ta uloga značajnija i direktivnija, ali kasnije (treba da) se svodi na postupke
praćenja, kanalisanja i usmeravanja.

Pogrešno bi bilo ovaj princip dovoditi isključivo u vezu sa procesom formiranja kolektiva
pošto u procesu vaspitanja postoji mnoštvo socijalnih grupa koje se po broju članova,
vremenu nastanka i dužini postojanja, unutrašnjoj strukturi, kohezivnosti, odnosima itd.
Vaspitanik je istovremeno, povremeno ili trajno, pripadnik mnogih i vrlo različitih socijalnih
grupa i u njima igra vrlo različite socijalne uloge. Upravo poznavanje odnosa u tim grupama,
kao i vaspitni uticaj posredstvom tih grupa, mogu vaspitačima olakšati ukupan rad na
složenom procesu vaspitavanja i obrazovanja svake pojedinačne ličnosti.

8
 4. Princip što jedinstvenijeg delovanja vaspitnih činilaca

Princip potpuno jedinstvene usmerenosti svih vaspitnih činilaca samo je na prvi pogled lako
ostvarljiv: pošto je vaspitni cilj jedinstven, treba obavezati sve učesnike vaspitanja (porodicu,
predškolsku ustanovu, školu, crkvu, dečje organizacije i razne druge vanškolske činioce) - da
jedinsveno deluju. Jedinsveno delovanje povećava snagu i moć vaspitno - obrazovnih uticaja i
obrnuto. Međutim, savršeno jedinstvena usmerenost u vaspitanju je – utopija! Ne možemo
kontrolisati baš svaki faktor koji utiče na vaspitanje građana. Ovaj princip mora se imože
ostvarivati samo asimptotski. On se odvija u složenim uslovima pluralizma delovanja i
različitosti stavova o životu i svim konkretnim egzistencijalnim pitanjima. Vaspitanje se ne
sme zatvarati u školske zidove, otuđivati od roditelja i građana, jer će se ubrzo naći u izolaciji
od životnih problema i postojećih protivrečnosti, postaće dogmatsko, konformističko i
nekritučko. Takođe vaspitanje „pod staklenim zvonom“ je jedna od davno uočenih
pedagoških grešaka. Porodica i škola su, svakako, u središtu, najuticajnije su i imaju najveću
odgovornost. One treba da budu stalno mesto susretanja, konfrontiranja, ali i razrešavanja i
usaglašavanja eventualno različitih vaspitnih koncepcija, postupaka i posledica.

U svakodnevnom životu česti smo svedoci mnogih negativnih pojava koje štetno utiču na
vaspitanike, ometaju njihov razvoj i poništavaju brojne pozitivne uticaje koje su ostvarile, na
primer, porodica i škola. Pedagoška pomoć, usaglašenost različitih izvora informacija i
obrazloženje pojedinih pojava neophodni su u procesu vaspitanja, posebno kada je reč o deci i
mladima. Nesklad o protivrečnost mogu se pojaviti uzmeđu pojedinih vaspitnih činilaca, na
primer, između škole i crkve, ali i unutar pojedinih vaspitnih faktora - između oca imajke,
razvedenih roditelja, pojedinih vaspitača u vrtiću, nastavnika i direktora u školi, nastavnika i
roditelja itd.

U suprotstavljanju negativnom dejstvu pojedinih činilaca treba se osloniti, pre svega, na

samog vaspitanika i njegovu osposobljenost da kritički prima i selekcioniše svekolike spoljne
uticaje kojima je neprekidno izložen. Za to im je pre sve potrebna i nephodna pomoć roditelja
i nastavnika.

Ovaj princip obavezuje sve nas da prihvatamo značaj i važnost svih učesnika u društvenom
životu i vaspitanju. Takođe je važno uočiti i osetiti razliku između jedinstva vaspitnih ciljeva i
zadataka, s jedne, i metoda, sredstava i oblika vaspitnog rada kojima se to postiže, s druge
strane. Kao i drštvo, ličnost zbog sopstvenog integriteta teži jedinstvu vaspitnih ciljeva i
zadataka. Pluralitet delovanja i uticanja na ličnost predstavlja upravo bogatstvo življenja
savremenog deteta, naravno uz uslov da u tom pluralitetu postoji neophodno i optimalno
jedinstvo koje će koristiti, a ne štetiti vaspitaniku.

9
 5. Princip humanizma

Humanost i demokratičnost vaspitnog procesa jesu dva komplementarna zahteva koja se

međusobno uslovljavaju i dopunjuju. Humanost shvatamo kao „očovečenje“ u širem i užem
smislu te reči, a demokratičnost kao odliku koja vaspitanje čini opšte čovečanskom
tekovinom i jednakim pravom svih ljudi. Treba razlikovati vaspitanje humanizma kao sadržaj
(moralnog) vaspitanja i humanost kao princip koji prožima vaspitni proces i koji učesnike
vaspitanja obavezuje na određeni stil ponašanja. Takođe treba razlikovati pojavu
demokratizacije vaspitanja kao društveno - istorijsku i politički uslovljenu pojavu i
demokratičnost kao princip koji nas obavezuje na sasvim određeni način ponašanja i
međusobnih odnosa u procesu vaspitavanja.

Demokratičnost podrazumeva takvu organizaciju vaspitne delatnosti i primenu takvih

sredstava vaspitanja u okviru kojih će se omogućiti svima bez izuzetaka (bez obzira na rasu,
veru, naciju, ekonomsku moć, društveni ugled roditelja) da imaju isti tretman jednak položaj i
dosledno poštovanje ličnosti. To se odnosi i na međusobne odnose vaspitanika. Istorija
vaspitanja, pedagogije i škole daje zaista mnogo primera kada su demokratski odnosi i
demokratično postupanje bili samo daleka vizija i utopija pedagoških reformatora.

Totalitaristički državni sistemi, hijerarhijski odnosi, međusobna eksploatacija socijalnih

grupa, verska i nacionalna netolerancija, bezobzirnost bogatih prema siromašnima, autoritarni
odnosi starijih prema mlađima i još mnogo toga bili su, a nažalost i danas su, često prepreka
za poštovanje ovog zahteva u vaspitanju. Demokratičnost u vaspitanju ne treba shvatiti samo
kao neko spoljašnje, pravno i političko pitanje, već, pre svega, kao unutrašnje pedagoško
pitanje; kao pitanje uzajamnih odnosa onih koji znaju, mogu i umeju i onih koji trenutno ne
znaju, ne mogu i ne umeju; onih koji imaju određenu društvenu moć i ulogu, i onih koji su tek
na putu lične afirmacije; kao odnos starijih i jačih prema mlađima i nemoćnijima, pripadnika
jednog pola prema pojedincima drugog pola, onih koji ocenjuju i odlučuju i onih koje
ocenjuju i o kojima odlučuju.

Vaspitanje se - od nekadašnjih postupaka svedenih isključivo na vođenje i proučavanje - sve

više transformiše u složen pedagoški oblikovani sistem dvosmernih i višesmernih
komunikacija. Demokratičnost je uslov uspešnosti komunikacija u svim vaspitno -
obrazovnim procesima. To se odnosi kako na status ličnosti, tako i na celokupnu motivaciju
za rad u okviru određenih uslova i odnosa. Brojna istraživanja u oblasti pedagogije i
psihologije govore o većim efektima rada „demokratskog tipa nastavnika“ u odnosu na
nastavika koga odlikuju poglavito autoritarnost, ravnodušnost, nemilosrdnost, nadmenost,
egocentričnost, netolerantnost i slične osobine nedemokratične ličnosi. Humanost takodje
mora biti osnovni postulat celokupne vaspitne delatnosti, i sistema, i svake institucije, i
pojedinačnog pedagoškog postupka, i svakog vaspitača.

10
Humanost se, pre svega, ogleda u veri u čoveka i njegove snage i u ljubavi prema čoveku,
zatim u poštovanju njegove ličnosti i ljudskog dostojanstva, potom u iskrenosti i otvorenosti u
svim odnosima, u brizi o bližnjima, vernosti i odanosti, nesebičnosti i altruizmu. Humanost je
princip i sredstvo i cilj, ali i rezulatat vaspitanja. Humanošću vaspitača i svega što on
preduzima i organizuje omogućuje se formiranje humane ličnosti svakog vaspitanika.
Vaspitač koji ne poseduje osobine humane i demokratske ličnosti ne može ih izgraditi ni kod
svojih vaspitanika.

Vaspitanje je delatnost koja je u svim svojim elementima izrazito humanistička, jer je u celini
posvećena čoveku i služi svim njegovim individualnim i kolektivnim, trenutnim
icivilizacijskim ciljevima. Humanistički pristup vaspitanju ne treba da se shvati kao
bolećivost, popustljivost i lažno milosrđe. Odustajanje od važnih i neophodnih zahteva u
vaspitanju može biti znak podcenjivanja i učenikovih stvarnih mogućnosti, a time i štetno za
njegov razvoj. Stara je pedagoška i ljudska istina: što više zahteva prema čoveku, to više
poštovanjanjegove ličnosti.

Na ovim osnovama zasniva se i složeni proces izgrađivanja humanog, prihvaćenog i

delotvornog autoriteta nastavnika, vaspitača, roditelja, trenera, zatvorskog upravnika... Zato
često kažemo da ovaj princip čini osnovu pedagoškog optimizna u vaspitanju. Oni koji
organizuju vaspitno - obrazovne delatnosti dužni su da humanizuju sve uslove u kojima se
odvija vaspitno - obrazovni proces. Reč je o humanizaciji prostora, učesnika, metoda,
sredstava kojima se radi, toka vaspitnih aktivnosti i svemu ostalom što manje ili više utiče na
edukativne tokove i rezultate.

11
 Zaključak

Vaspitanje je neizostavna i najvažnija stvar u životu svakog pojedinca, zato je veoma važno
da se od najranijeg detinjstva, dete usmerava na pravi način, uz opšta rukovodeća načela koja
će biti stalna i dosledna u svim oblastima vaspitno - obrazovne delatnosti. Pravilnim
pristupom prema navedenim načelima odnos vaspitača prema vaspitanicima, će uroditi
plodom i dati pozitivne rezultate u izgradjivanju svakog pojedinca ponaosob.

Literatura

1. Todorović Milovan, 1946. – Osnovi pedagogije

2. Svetozar J. Dunđerski – 1. Izdanje – Leskovac – fileks, 2010.

12