УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ

САДУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК ЗА ЈЕЗИК И
КЊИЖЕВНОСТ

Античке реминисценције у делу Томаса

Мана „Чаробни брег“

Студент: Професор:
Мирко Димић 0016/21 Проф. др Владимир Гвозден

Нови Сад, 2022.

Сажетак

Рад је конципиран на анализи романа „Чаробни брег“, са фокусом аутора на издвајању и

анализи мотива античке митологије,књижевности и филозофије. Према издвојеним
елементима класичних реминисценција анализираће се њихов утицај на структуру самог
дела са акцентом на идеолошки развој најбитнијих ликова. Циљ рада је да се укаже на
компаративни однос епоха и књижевности, као и на однос идеје хуманизма и античке
филозофије.

Кључне речи: Античка традиција, грчка филозофија, хуманизам, митологија, Чарбони

брег, Томас Ман.

2
Abstract

The paper is based on the analysis of the novel "The Magic Mountain", with the author's focus
on the selection and analysis of motifs of ancient mythology, literature and philosophy.
According to the selected elements of classical reminiscences, their influence on the structure
of the work itself will be analyzed, with an emphasis on the ideological development of the
most important characters. The aim of this paper is to point out the comparative relationship
between epochs and literature, as well as the relationship between the idea of humanism and
ancient philosophy.

Keywords: The classical period tradition, Greek philosophy,humanism, mythology, The Magic
Mountain, Thomas Mann.

3
Чаробни брег Томаса Мана (1875-1955) представља премијерно дело фикције двадесетог
века. Иако је роман смештен у одређени временски период (1907‒1914

Увод
Поимање језика у Антици

Језик старих Хелена се развија како у најстаријим облицима у којима добија свој изражај,
тако и у нешто новијим облицима записивања. Хеленски језик је карактеризован свом
тежином цивилизације која се служила њиме као медијем. Његова улога је била да пружи
сведочанство њиховог постојања. Однос према језику у антици одвијао се најчешће
посредством општег сагледавања појединих, већ одређених феномена у оквирима
мишљења (ума), који су тумачени независно од њиховог постојања унутар домена којем
формално припадају. Феномен језика тумачен је у сфери која најчешће није била у
лингвистичкој надлежности, из чега је произишао став о антици као времену које се данас
начелно поима као раздобље с првeнством филозофске надлежности над језиком. Можемо
4
закључити да у античком периоду није постојала јасна дистинкција између бављења
језиком и мишљењем, што је у оквиру ове сфере проучавања античких узора допринело и
неразликовно поимање речи логос која је истовремено означавала језик, ум и мисао. У
каснијим покушајима редефиниција такозване електике логоса, изведена је до
једноврснијег очитовања у чињеници да су старији филозофи (Мишчевић, 2003:12) 1
почели истицати „моћ ума насупрот збрканости језика“ (Мишчевић, 2003:9), што је
резултирало расправом о значењу речи као иманентој језичкој појави фундаменталној у
долажењу до појмова као и до самих ствари које одређене речи означавају. Уколико се
окренемо ка самом почетку поимања језика схватићемо да су она првобитно забележена у
митовима2 која могу да се дефинишу и као метафорично мишљење те човеково
пропитивање о пореклу језика. Прве кораке ка критичком односу према језику и одмаку
од митског поимања можемо уочити у појединим Хераклитовим, Парменидовим и
Демокритовим текстовима. Они се у својим ставовима најчешће окрећу ка језичким
потешкоћама описујући их кроз призму заводљивости3 речи. Доласком Сократа и Платона
уочава се да је „расправа о значењу речи често добар пут до појмова па и до самих ствари
за које речи стоје“ ( Мишчевић, 2003:9). Разговор о значењу речи и њиховој прикладној
употреби требао је указати на суштину онога чиме филозофија језика треба да се бави, а
то је анализа језика којом би се требале открити важне истине које су у њему садржане на
скривен начин (Мишчевић, 2003:263-264). Проблеме језика у његовом онтолошком
смислу могуће је уочити и кроз призму дијалошке форме Платоновг дела Кратил који
представља суштински текст за формирање филозофије језика какву данас познајемо.
Већина језичких питања у Кратилу и данас је актуелан предмет филозофских расправа и у
складу са тим овај дијалог биће главна тема анализе и овог рада са акцентом на
етимолошку проблематику имена, али потребно је нагласити да се Платон на проблеме
језика осврће и у другим својим дијалозима попут Федона и Софисте где се осим
проблематике имена разматрају и питања исказа.

1
Треба разликовати две супротне струје старијих мислилаца: скептике који су, како наводи Мишчевић
„доводили у сумњу могућност постојања лингвистике и доказивали да о језику не можемо знати ништа“, те
софисте који су истраживању језика придавали велику важност (Мишчевић, 2003:12).
2
Појавом митова афирмисао се и појам о конкретизацији човековог постојања кроз давање имена
стварима у свету.
3
Речи често наводе на мишљење које их премашује, стога неретко чине језик легитимним извором грешака
и заблуда које слушаоца могу навести на погрешан пут у разумевању.

5
 Структурална анализа дијалога Кратил

Питање о настанку Платоновог дијалога Кратил није само историјског карактера, него се
односи и на питање о систематизацији Платонових дела и о њиховој међусобној
повезаности. При томе би требало задржати начелну резерву према свакој чврстој
уверености да је могуће сасвим тачно одредити хронологију Платонових дијалога
(Деретић, 2016:17). Период настанка Кратила везан је за настанак дијалога средњег
периода, односно, верује се да је написан нешто пре Гозбе, Федона и Државе. С једне
стране, стил овог дијалога упућује на дијалоге ранијег датума, а са друге постоји врло
тесна тематска сродност са Софистом. Маргарет Мекензи у свом тексту под називом
„Putting the Cratylus in its Place” (Classical Quarterly, 36 (1986), стр. 124-150) не брани само
тезу о томе да Кратил припада каснијим Платоновим остварењима из такозваног позног
„критичког“ периода, него заступа и став, а уједно и врло битан аспект анализе овог рада
да је главни циљ Кратила уствари критика теорије идеја. И поред тога што рад
Мекензијеве обилује продорним и проницљивим увидима, овај став није тачан, јер оно
што налазимо у Платоновом тексту је рефлексија о идејама, а не критика, те једина
критика која се проналази у дијалогу је она која је усмерена ка постојећим теоријама о
речима. Идеја имена се у дијалогу уводи у експланаторне сврхе, како би се објаснила
природа именовања. Изражавајући критику према уверењу да се стварност може сазнати и
разумети тако што ћемо истраживати речи и њихова значења, Платон нигде не доводи у
питање концепцију о идеји имена, него, напротив, апелује на напуштање истраживања о
именима, у корист сазнања самих ствари путем самих ствари (тј. идеја путем самих идеја)
(Деретић, 2016:18).
Укратко, сагледавајући сиже текста уочићемо да је он заснован на дијалогу три лица,
Хермогена, Кратила и Сократа. Хермоген и Кратил улазе у дискусију о природи
именовања, Платон кроз њихов дијалог тежи ка откривању темеља и зачетка значења
речи кроз паралелизам супротних ставова која заговарају значење имена по природи са
једне стране те одредбу значења речи и имена по погодби. Платонови ставови у Кратилу
теже ка устаљивању значења речи и имена на ниво њихове, условно речено, дихотомне
означивости, што подржава и теза да се „властито име и шта оно значи“ (Водановић,
2006:224) може посматрати из најмање два угла. Једно од тих гледишта је тезеизам или

6
номинализам и оно заступа тезу придавања имена које је прописано законом и обичајем,
док је са друге стране физеизам или натурализам (Водановић, 2006:224) који заступа тезу
придавања природног имена одређеном предмету. Годинама уназад Кратил је
представљао предмет интересовања и истраживања, па је самим тим јасно да из великог
броја анализа и радова на ову тему можемо извући дијаметрално супротне начине читања
овог дела4 (Деретић,2016:18).
Битно је истаћи да Платон Кратила ствара после оштре критике софизма, па ћемо, након
темељног промишљања свих аспеката целовитости знања, закључити да је његов метод
првенствено дедуктиван. Он у свом трагању за истином тежи ка својој већ познатој
дијалектичкој теми која се показала као плодоносна. Колико год свеколику теорију
Платон извлачи из света идеја, које су вечне непроменљиве и које се паралелно
позиционирају у односу на чулни свет реалних објеката, Платон у свим својим дијалозима
узима прецизно одређен и задат проблем разматрања. Шема којом дијалектички разматра
проблем од којег полази је увек иста и прецизно спроведена, Кратил није изузетак.
Уколико текст поделимо на целине добићемо следећи преглед дијалога:

1. Платон првобитно узима за проблем именовање (383а-384c) као поступак

разматрања овог дијалога5
2. Хермогенова конвенционалистичка теза и њено побијање (384d- 385d)
3. Протагорина теза „Homo mensura” као позадина Хермогеновог језичког
конвенционализма и њене онтолошке последице (385d-386d)
4. Деловање, говорење и именовање (386d-387d)
5. Аналогија са ткалачким разбојем. Идеја ткалачког разбоја и идеја имена. Улога
дијалектике у процесу именовања6
4
Бројна литература о Платоновом Кратилу, загонетном и местимично „опскурном“ дијалогу, са дугом и
разуђеном повешћу деловања, чији историјат можемо пратити почевши од списа чувеног неоплатоничара
Прокла под називом In Platonis Cratylum Commentaria, па све до новијих књига Т.М. Бакстера (The Cratylus:
Plato’s Critique of Naming) и Д. Седлија (Plato’s Cratylus). (Деретић, 2016:18)
5
Овај проблем открива и друге Платонове ставове, али у целини дијалог не одступа од ове проблематике.
6
Дијалектика је код Платона схваћења као метод за правилно спајање и раздвајање појмова и представља
врло битан фактор у његовој теорији језика. Она делује на три плана, па тако у целокупном односу према
свету отвара могућност за постојање устројства појмова, као и вечно устројеног света идеја. Други план је
интернистички и односи се на самог појединца у његовом процесу мишљења, јер само мишљење треба да
се води основним захтевом дијалектике, јер процес мишљења уколико се не би одвајао процесом анализе и
синтезе, или се повео само једним од ова два поступка онда би се изгубио пут, па је тако пут оформљен и
обликован по узору на метод дијалектике. Трећи план, одговоран за обликовање језика, јесте разматрање

7
 6. Етимолошка анализа имена богова, хероја и људи. Хераклитова онтологија као
позадина етимолошке анализе речи (387d-408d)
7. Етимолошка анализа имена небеских тела и природних елемената (408d-411c)
8. Етимолошка анализа имена интелектуалних и етичких врлина (411d-420e)
9. Етимолошка анализа имена: истина, биће и име (421a-421c)
10. Име као имитација (421c-427e)
11. Довођење у питање Кратилове натуралистичке теорије (428a-438d)
12. Закључак: Ономатско испитивање заменити ејдетским. Апел за сазнањем ствари
без имена (438e-440e) (Деретић, 2016:19).

Ових дванаест целина према В. Голдшмиту 7 могу се сузити и садржински спојити у

четири велике тематске целине. У првој целини Кратила износи се Хермогенова
конвенционалистичка теза коју Сократ побија показујући апсурдност њених последица. У
оповргавању конвенционалистичке теорије о природи именовања користе се елементи
натуралистичких схватања и обрнуто. У другом делу дијалога, насупрот Хермогеновом
конвенционализму излаже се теза о „ејдос-у имена“, и о улози имена у сазнању
стварности. Трећи и уједно најобимнији део дијалога, у којем се критички разматрају
последице замисли о „природним“ именима, заузима етимолошка анализа појединих речи;
у њој нас посебно занима које онтологије произилазе из анализе порекла имена. У
последњем, четвртом делу дијалога, недоумица се завршава у погледу природе
именовања. Оваквој садржинској подели на четири тематске целине које нису строго
одвојене једна од друге, може се, према учесницима у дијалогу додати још једна -
рашчланивање, и то на два дела дијалога, онај већи, у којем Сократ разговара са
Хермогеном и онај мањи у којем на сцену ступа Кратил. Међутим, ова подела, па и она
шира тематска, која дубље улази у смисао и садржину дијалога, остају на известан начин
спољашње, јер у њима добијамо увид само у голу структуру, скелет овог дијалога
(Деретић, 2016:20). Комплексност самог дијалога је далеко већа и потребно би било
обрадити сваку наведену целину темељно и засебно како бисмо стекли комплетну слику
Платоновог односа према језика. Ипак, овај рад ће се задржати само на општем приказу
Платоновог односа према језику са акцентом на део који се тиче етимолошке анализе
језика као дара говора. Овај план узима да је дар говорења основ дијалектике уопште.
7
V. Goldschmidt, Essai sur le Cratyle: Contribution à l'histoire de la pensée de Platon, Paris, 1940, str 37ff .

8
имена богова, хероја и људи, у нади да ће она као самостална целина допринети некој
будућој темељнијој и дубљој анализи Платонове филозофије.

Платонова филозофија језика

Посматрајући Платонов однос према језику увидећемо да он не заборавља његову

практичну функцију. Практично одношење према језику се непосредно обликује кроз сам
чин говорења, кроз материјализацију језика, а Платон се враћа овом односу додатно га
обрађујући у свом дијалогу Софист. Сматра се да је теоријски однос према језику
успостављен управо са Платоном чиме је задобио свој пун значај. Већ смо у раду
споменули да је Кратил настао као критика софизма, такав став можемо прочитати и код
Parteea8, али и код других. Критика софизма је константа и лутајући мотив у Платоновим
дијалозима, али циљ споменутих дијалога није да створе један корпус који би одговарао
Софистичким побијањима, већ је циљ појединачно расветљавање задате проблематике,
која у свом целинском односу има оформљену моћ творења теорије сазнања. Морамо
разграничити и да постоји питање практичног односа са језиком који није предмет самог
Кратила (Дамјановић, 2017:205). Мишчевић тврди да су софисти окренути ка практичном
поимању језика, а теоријско и суставно поимање се може читати код Платона (Мишчевић,
2003:20). Платон мотив за уобличавање теоријског односа према језику открива у тврдњи
да je тек отварањем сфере језика могућ нови облик неистине: лаж (Дамјановић,
2017:205). Овако постављене ствари изгледају као да је извор лажи, тек у самом процесу
говорења могућ и да се сви остали облици неистиности, неваљаности не могу називати
лажним. Ово се одлично открива у данашњој употреби речи псеудo, која постаје све
чешће префикс када жели да се умањи значај неке речи и отвара се могућност да
постављене тврдње могу прерасти у своју изворност и изубити псеудо префиксацију. Оно
што се заборавља јесте да је изворност поимања псеудо везана првенствено само за лаж и
не могу се примењивати (макар из грчке визуре) на поредак мисли, јер он се да само
категоризовати са принципом инстинитости и валидности. Логос устојствени моменат
наших исказа је увек савршено обликован закон који не познаје категорију лажи.
(Дамјановић, 2017:206). Овде нам се открива претензија Старих Грка да и говорење треба
8
Partee, Morriss H.: “Plato’s Theory of Language” u Fondation of Language, Vol. 8, 1. Springer, 1972, 113.

9
да познаје истинитосне принципе логоса и да је законодавним мерама овог духовног
устројства немогуће побећи. Доказ да Платон препознаје језик као фундамент филозофије
је да се потенцијалност лажи задобија тек у изговореном аспекту и ту постаје делујућа.
Циљ у постављању једне теорије сазнања јесте открити све изворе могуће злоупотребе
речи, као и могућност постављања логоса који би спречили појаву неистине. Можемо на
све то гледати као и на могућност прописа истинитосних система у језику (Дамјановић,
2017:206). Платоново дефинисање лажи у Кратилу као израз који не означава ствар о којој
се говори, тако да везаност за ствари јесте једна од суштинских одредница, али и однос
према ствари је двосмеран. Наиме, одношење према стварима света у свом концепту,
једног филозофа идеализма чини зачетником реализма у лингвистици. Дакле, језик заједно
са својим категоријама представља верно рефлектовање стварности. Структуралног
одређења језика код Платоновог поимања нема, али то не значи да се значај језика
умањује, напротив Платон препознаје значај језика и своје теоретско експериментисање
усмеравајући га на говор, па се пита: како је могућа употреба језичких израза да би се
говорило, да би се споменуло или реферирало на разне врсте ствари.9 Е. Строл тврди да је
Платон понудио одговор на ово питање уобличено у само разлучивање природе језичког
израза и поступка реферирања као таквог. Тврдим да експлицитно Платон није настојао
разјаснити целокупну природу исказа и да се настојање да се да правилан суд о поступку
именовања не може сврстати као претензија раскривања природе исказа. Природа имена
улази у формирање природе исказа, али исказ својим обликовањем не поступа као
математичка функција сабирања. Па зато: Када учимо да читамо и пишемо служимо се
видом и слухом, али само гледањем и слушањем нећемо научити да исправно прочитамо
реч у неком језику (Деретић, 2016:99). Природа исказа не може бити сведена под природу
имена, па тако ни природа језика не може бити сведена под природу исказа. Исказ има
своју вредност, реткост, моменат нагомилавања. 10 (Дамјановић, 2016:207). Такође се
открива и могућност претензија да се сва теоријска обликовања преусмере у сам проблем
именовања. Платонов поступак деобе је показао да задата проблематика октрива мноштво
проблема, како језика тако и филозофије. Платон увиђа оно што савремени лингвисти
називају кумулативном особином језика, па настоји да открије та нагомилана значења за
којим он трага спекулативном етимологијом. Платон у том моменту октрива и друге
9
Строл, Ејврум: Аналитичка филозофија у двадесетом веку, Дерета, Београд, 2005, 279.
10
Фуко, Мишел: Археологија знања, Плато и ИК ЗС, Нови Сад, 1998.

10
значајне особине језика (Дамјановић, 2016:207). Језик постаје инвентар, али и његова
инвентарна активност није усмерена само на непосредне ствари постојања, већ кроз
етимолошки поступак, колико год он био поступак провучен кроз призму шале и комике,
открива историјски моменат језика. Код Платона немамо експлицитно заузет став о
природи језика, па постоје две могућности и Платон их раздваја. Прва могућност језика
јесте та да дословно пресликава стварност, а промене у језику се очитавају као промене
стварности. Друга могућност се огледа у недостатку, у мањку суштинске одређености и
истинске везаности са стварношћу. В. Лоу тврди да ове две могућности проистичу због
Платонове дозволе за постојање једног паралелног света идеја независног од човековог
бића. Промене у језику се неминовне па тиме платон не поставља постојање неке идеје
језика коју наша душа посматра као савршену у својој преегзистенцији. Он учење језика и
природу језика схвата специфично. Наиме, Платон увиђа да се језик мења и да је то
нестална, неприродна појава везана за човека. Богови су ти који су заслужни за мисаони
поредак, док је људски поредак говорни, могућност говорења и сам језик. У појединим
дијалозима се може стећи утисак да је Платон разумео језик као нешто дато човеку да би
могао исправити неистинитост, али и да би могао створити теорију истинитости.
Неминовно је да се доказ, за изнесену Е. Финкову тврдњу - говор отвара могућност нове
неистине, налази управо у Платоновом Кратилу. Поставка односа целине и
појединачности открива одрживост ове тезе. Платон преиспитујући однос истине и целине
у визури говорења каже да говор у целини може бити истинит, а да му саставни делови
буду лажни (Дамјановић, 2017:208).
То је управо показатељ да се у процесу мишљења, по Платону, тако нешто не може
догодити, јер у идејном поретку све што се веже у идеји добра неминовно има све своје
делове за истините. Природни говор са собом носи и грешке, неистинитост и лаж. Платон
према језику нема једнозначан и једностран однос, он га појми у свој његовој снази и
функционалности. Једностраност је одлика софистичког језика, док код Платона свака
једностраност вештачки одвојена од света идеја представља грешку. Код Платона идеалан
план језика је план где се језик остварује као идеалан језик и где се његови елементи
ниједног тренутка не доводе у питање. Једино питање које се природно намеће је: који је
то процес функцинисања језика на том идеалном плану? Код Платона увиђамо да језик
као творевина долази од човека, а не од богова. Коначним раздвајањем можемо тврдити да

11
су у идеалном језику идеално уређене примарне форме, тј. његови елементи (Дамјановић,
2017:209). Утврђувањем језика као творевине природан след анализе је где се у целом
процесу позиционира говор? Говор као реализација језика је неоспорно извор лажи, који
своју несавршеност показује на више планова деловања. Идеалан језик је губитак свих
непосредних функционалности језика, па се онда осим језичке функције, која
идеализована остаје затворена у циљу да буде идеално уређена, говор са својом
несавршеношћу носи са собом и све непосредне функционалности. (Дамјановић,
2017:209). Можемо закључити да је Језик идентичан са идеалним апсолутним светом, а
говор је идентичан са материјалним светом.11 Можда се овде крије одговор зашто Платон
не узима идеју језика за решење овог проблема, јер је предмет расправе у Кратилу говор,
а не језик. Тврдње о мењању језика немамо експлицитно дате, али је целокупан
етимолошки поступак имао за циљ да покаже управо променљивост језика. Мада је
временски карактер препознат од стране Платона у тврдњи да се значење мења и да је
значење ношено временом које га доноси, па ту у прилог иде и тврдња Р. Бугарског који
каже да: Језици се мењају зато што се мењају људи који у њима говоре и околности у
којима они живе12 (Дамјановић, 2017:210). Временска условљеност и променљивост код
Платона је неминовно хераклитовски моменат у једном историјском поступку. Платон
неће дати поставку да је језик целокупна прецизна сигнификациона имитација ствари.
Последице за тврдњу тако нечега виде се код савремених филозофа језика, који узимају
Платонову филозофију као основ своје мисли, па потешкоће са којима се они сусрећу
Џ.Серл описује овако: безброј ентитета је безброј идеја, сваки номиналист се пита да ли
платонизам да одбаци када почне чинити штету његовом систему. Платон је свестан
овог момента ако се посегне за идеологизацијским поступком, и узимање имена за основ
стварања теорије језика је најпоузданији поступак. Насупрот савршеном обликовању речи
и његовој идеалистичкој неупитности имамо ставове који редукционо изводе емпиријски
обликовану теорију језика, па се ту чешће говори о несавршености речи, али и порекло
речи је сведено на чулне идеје, функција речи се огледа у њиховој неопходности у
општењу људи, итд. Једно је ипак сигурно: Језик је структурално несавршен одраз
структуре стварности13.

11
Karahasan, Dzevad: O jeziku i strahu, I.P. Veselin Masleša, Sarajevo, 1987, 214.
12
Бугарски, Ранко: Језици, Чигоја, Београд, 1997, 39.

12
 Етимолошки процеси код Платона

Именовање, као процес код Платона, представља секундарни процес који се разматра.
Примарни процес ка којем је усмерен целокупан дијалектички шематизам је проблематика
имена. Стари Хелени свој говор обликују честим инвокативним поступцима, па тако
њихов језик њима представља директну везу са боговима и божанским (Дамјановић,
2017:211). С тим у вези не треба да нас чуди историја теоријске мисли о језику која памти
и тврдње да је порекло језика божанске природе. Ове тврдње нису биле само
карактеристичне за Старе Грке већи и за читав средњи век.
Преиспитивање имена је код Платона свеобухватно и са тежњом се преплићу различите
функције имена, али и њихово позиционирање. Платон усмерава целокупан дијалектични
шематизам на проблем имена, али остављајући процес именовања као секундарни
поступак. Код њега име (Όνομα) има вишеструко значење; именице, значење имена, али и
значење субјекта. Платонов опсег заинтересованости за имена креће се од ствари
постојања, преко егзистенције појединаца, па до именовања родова и самих богова. Како
је Платонов став према именовању ствари нешто другачији од именовања богова и како се
обликовање имена врши на једном микролингвистичком плану теоретисања, постаје и
самом Платону јасно да мора направити разлику између имена у референтности са оним
што означавају.
Преиспитивање имена богова спада у тематску потцелину дијалога Кратил која садржи
етимолошке анализе.14 Она је према садржини најдужи и за разумевање најтежи део
дијалога Кратил (Деретић, 2016:55). У овом одељку врло је захтевнo растумачити све
текстуалне нејасноће филолошке природе, уз њих није сасвим прозирна ни Платонова
интенција, да ли му циљ представља само указивање на исправну методу сазнања
стварности или пак да оваквим поступком оспори онтологије које му стоје у позадини.
Један од одговора на ово питање би гласио да је читава дилема привидна и да етимолошки
одељак у Кратилу оспорава и једно и друго (Деретић, 2016:55). Указивање на начелну
13
Sedley, David: “Plato on Languge” u A Companion to Plato, ur. Hugh H. Benson, 214-228, Blackwell Publishing,
Oxford, 2006, 226.
14
Етимолошка извођења Конрад Гајзер чита на тај начин што увиђа структуралну кореспонденцију између
елемената речи и елемената ствари. „Сличност“ између имена и именованог се, према његовом мишљењу,
не огледа у некој тајанственој сродности, већ у принципијалној саобразности структуре бића и језичке
структуре. Уп. К. Gaiser, Name und Sache in Platons “Kratylos”, Heidelberg, 1974, нарочито стр.27.

13
проблематичност етимологија, а посебно Платонових у овом дијалогу, не значи да неке од
његових етимологија нису успешне и врло речите. Уопштено речено, непоузданост
етимологија лежи у томе што се оне не могу верификовати на основу властите употребе,
односно њихова заснованост се не да показати из самог језика, него само из науке о језику
која представља апстракцију у односу на ниво реализације. Оне могу бити тачне и
успешне, али нису докази, него њих утемељују управо накнадне појмовне конструкције,
којима ове етимологије у ствари претходе 15 (Деретић, 2016:56). Етимологије су евентуално
у стању да послуже као корак у појмовној анализи, и то једино уколико њоме буду
потврђене. Спорно је, у начелу, филозофска значења одређених појмова, која су
посредована дугим предањем, сводити на њихова претфилозофска, етимолошка значења,
као да се у овима налази некакав истински садржај тих појмова (Деретић, 2016:56).
Етимолошка анализа чију проблематичност Платон покушава да спроведе преко свог лика
Сократа у дијалогу не импликује да није промишљено конципирана и да у њој не постоји
строго утврђен поредак. Принцип етимолошког извођења заснива се истовремено и на
проблематизовању тог поступка, како би се свака етимологизација, која је очигледно
представљала веома заступљену форму мишљења и доказивања у Платоново време,
лишила претензије да се издаје за научни или филозофски поступак који би имао
универзално важење. Платон је успео да укаже на проблем његовог времена бавећи се
темама које су отворене још из давнина али и даље представљају акутан и актуелан
проблем. Он осећа привлачност етимологија јер се њима може доказати готово све, према
принципу: једна те иста етимологија неколико различитих хипотеза. Платон користи
етимолошка извођења у Кратилу да начелно чини упитним свако настојање да се помоћу
етимологија оснажи неки аргумент. Ипак, да бисмо боље разумели Платоново тумачење
етимологије, потребно је направити паралелу са Хераклитом и његовом онтологијом. 16

15
Гадамер износи овај увид, али, бранећи свог филозофског учитеља Хајдегера, неуверљиво подржава и
његове етимологије, толико честе у Хајдегеровим списима које код њега неретко представљају изворно,
„истинско“, аутентично значење филозофских појмова. Уп. H.G.Gadamer, Hermenautik I, Wahrheit und
Methode, Grundzu einer philosophischen Hermenautik, Tubingen, 1990, str. 109.
16
Хераклитова онтологија није само позадина Платонових етимологија него је и сам Хераклит био склон
етимологизирајућем начину мишљења, које се често поиграва фонетским сличностима одређених речи. То
можемо видети на примерима: „Луку (βΙσς) је име живот (βΙσς), а функција смрти“. Користећи се тиме што су
речи βΙσς (лук) и βΙσς (живот) хомоними, Хераклит хоће да укаже на семантичку блискост између унутрашње
напетости затегнутог лука, с једне стране, и живота, са друге. Лук се употребљава како би се непријатељу
задала смрт. Тиме се заправо казује како су супротности попут живота и смрти у нераскидивом јединству
(Деретић, 2016:57).

14
Хераклитова онтологија састоји се у томе што етимолошком анализом долазимо до слике
света по којој је све у вртложном кретању. Поред тога, Платонов Сократ указује на то да је
Хераклитова онтологија позадина бројних етимологија. У самом Кратилу није спроведена
систематска критика ове онтологије или њених каснијих интерпретација, иако је у
дијалогу видно присутан полемички тон према екстремној варијанти теорије о вечном
току. Управо зато што се у позадини етимологија налази погрешна хераклитовска слика о
истинској реалности, оне, према Платоновом мишљењу, пружају само слику о свету
појава, то јест исправну дескрипцију привида. Пошто се за хераклитовца Кратила
етимолошком анализом долази до пуне истине о стварима, а не до привида, Платон је
принуђен да постепеним и подробним испитивањем покаже непоузданост бројних
етимологија (Деретић, 2016:57). Поред истицања хераклитовских учења, о структури
кретања и онтологији потребно је указати и на Платонов енциклопедијски карактер
етимологија.17 Под етимологијама се уобичајено подразумева тражење порекла речи. С
обзиром на евиденцијалну нетачност неких Сократових етимологија, битно је нагласити
да оно што налазимо у Платоновом тексту најчешће не представља доспевање до
истинитог порекла речи, које би било засновано на историјском студирању властитог,
грчког језика или пак компаративној студији других језика. Већина њих сигурно не би
могла издржати проверу савремене лингвистичке науке (Деретић, 2016:58).
Сумирајући целокупну тематску целину која се тиче етимологија у дијалогу Кратил,
закључићемо да оне представљају анализу речи, у циљу „откривања“ истине о именованој
ствари, која је у њима премда „скривена“, ипак на неки начин очувана. Натуралистички
приступ именовања карактерише као неки вид скривене дескрипције. Савременом
терминологијом речено можемо издвојити начелно две врсте етимологија у Кратилу.
Прву врсту чине етимологије по контракцији (сажимању), где је реч проистекла из две или
више саставних речи. У другу врсту спадају етимологије које називамо паронимијским
пошто представљају извођење етимона са врло малом променом у имену које се испитује
(Деретић, 2016:58). Свака етимологија изложена је одређеном поретку, тематски
разноврсна. Платон етимолошки поступак примењује на имена богова, хероја и људи,
затим на имена небеских тела и природних елемената. Трећа група обухвата анализу
имена интелектуалних и етичких врлина, као и осећања, што кореспондира са Платоновом
17
Т. Бактер брло ефективно каже да Платонове етимологије, у свој својој разноврсности, немају само један
циљ. Уп. Т. М.S. Baxter, The Cratylus, Plato’s Critique of Naming, Leinden/New York/ Koln, 1992. Str. 87.

15
чувеном поделом душе из Државе. На крају се етимолошки анализирају речи: истина,
биће и име. Све теме етимолошких анализа пажљиво су одабране и њихови прелази су
изведени суптилно. Сам ток анализе креће од божанског и физичког на људски план,
етимологије постају све више и више флуидне, наговештавајући тиме да онтолошко учење
о вечном току има реперкусије и на етички план, у том смислу што су етички помови
схватања релативизују, што налазимо у софистичким учењима (Деретић, 2016:59).
Уколико извршимо поделу етимологија у Кратилу схватићемо да је она аналогна са
развојем саме грчке, претплатоновске, филозофске мисли.

1. Прва група би одговарала митолошком, предфилозофском раздобљу у историји грчке

мисли, у којем се нарочито истиче Хомерове ауторитет.
2. Друга група обухвата теме из филозофије природе.
3. Трећа група би се односила на етичке и сазнајне садржај.

Етимолошка тематска целина у дијалогу посматрано из лингвистичког угла пружа нам

целокупан развој грчке претплатоновске мисли од митолошког, преко космолошког
(физичког) до етичког периода. Сама анализа достиже врхунац истраживањем речи које
заузимају битно место у Платоновој филозофији, а то су: „истина“, „име“ и „биће“.

Етимолошка анализа имена богова, хероја и људи

Платон своју анализу започиње узимајући Хомера као извор:

Хермоген: А шта Хомер каже о именима и где?
Сократ: На више места. Најважнија и најлепша су места где разликује имена којима
људи и богови називају исте ствари. Не мислиш ли да говори нешто велико и дивно на
тим местима о исправности имена? Очито је, наиме, да богови са највећом исправношћу
дају имена која су природна.18
Преиспитивање имена богова, од стране Платона преко Сократа представља значајан
моменат не због спекулације у етимологијском процесу, већ због тога што нам тај моменат
открива по поступку анализе имена код Платона. У дијалогу наилазимо на преиспитивање

18
Уп. Craty. 391d-391е

16
имена богова кроз аргументацију самих речи и њихово значење. Хермоген и Сократ
започињу разговор о именима , тако што Сократ цитира делове из Илијаде где наилазе на
пример мита o тројанскoj реци која је водила двобој са Хефестом.
Сократ каже: „Ову реку Ксантом називају богови, а Скамандром зову га људи, није ли
изванредно дознати зашто је име Ксантос, дато тојој реци, исправније него
Скамандар?“.19 Сократ проширује своје излагање наводећи пример птице двоструког
имена: „Халкида кажу јој бози, Киминдис кажу јој људи“.20 Следећи пример је
комплекснији (име Хекторовог сина), Сократ у дијалогу наводи да су Хекторовог сина
називали двоструко, те да су га мушкарци називали Астијанактом, док су његово друго
име Скамандрије дале жене. Хомер у Илијади користи име Астијанакт, јер, како
објашњава Сократ, Хомер је сматрао Тројанце разумнијим од својих жена, самим тим име
које дају умнији сматра се исправнијим. У наставку схватамо да је значење овог имена
доста дубље од ове претпоставке. Хермоген који заступа конвенционалан приступ
исправности имена сматра да они који их успостављају, успостављају их исправно, док
Сократ поново цитира Хомера који је сам већ понудио одговор за значење имена
Хекторовог сина:
Сократ: Није ли сам песник прекрасно казао зашто? Он каже: Јер си им сам ти врата и
зидове бранио дуге21. Сазнајемо да је Хекторов син Астијанакт добио име због свог оца јер
је према Хомеру он спасавао град. Сократ одлази још дубље у анализу и доводи у везу две
грчке речи ánaks и héktor која отприлике значе исто: оба имена су краљевска имена. Онај
ко је ánaks (управљач) нечега, несумњиво је и héktor (онај ко чврсто држи власт, власник).
Јасно је да онај који влада над нечим то и поседује и има. Сократ објашњава Хермогену да
је исправност човековог имена у директној вези са природом његовог бића, уколико лављи
изданак називамо лавом, а коњски коњем, онда се људски назива човековим, самим тим
краљев изданак мора се назвати краљем. Небитно је да ли се у имену налазе иста слова и
слогови, једино што је заиста важно је да име представља суштину (природу) ствари коју
именује у потпуности:
Сократ: Једном ће се од краља породити, од човека добра добар човек, од лепог човека
леп. Исто и за остале ствари: свака врста даће исти изданак, уколико се не породи

19
Уп. Craty, 391e-392b
20
Уп. Craty, 392b-392b
21
Ilijada, XXII pj., s. 507. Prevod: Maretić-Ivišić

17
наказа; треба их, дакле звати истим именом. Али не заборави да је могуће помоћу
слогова мењати име тако да неупућени помисле да су имена различита једна од других, а
у ствари су иста. Онај који се разуме у имена и разуме њихову вредност неће се дати
смести, ако је једно слово било додато, или премештено или избачено или чак ако се
другим, потпуно различитим словима изрази вредност имена. Како малочас рекосмо:
Астијанакт и Хектор немају друге заједничке гласове осим Т, значе исто.22 Поред
Хектора и његовог сина, Сократ узима за пример и друга имена која имају значење
војсковођа: Agid (вођа), Polemarh (ратни вођа) и Eupolem (добар у рату). Нека друга имена
која се односе на лекаре: Iatroklo (славан лекар), Akesimbrot (лекар смртник). Сократ
закључује: Бићима рођеним у складу са законима природе треба давати иста имена.23
Платон доводи у питање и бића која се рађају противприродно „под видом наказе“, он
наводи да изданак бика, премда рођен од коња не сме никако носити име свога оца већ
рода којем припада. Човек безбожан, рођен од побожног оца треба назвати именом врсте
којој припада. Не треба га звати Teofil (пријатељ бога), нити Mnesitej (она који мисли на
бога), нити било којим именом те природе, него именом који од свих ових имена значи
супротно. Орест се узима као пример исправног именовања, јер је његовим именом
наглашена његова природа, зверска ћуд и његова дивља и горштачка (oreinós) нарав.
Његов отац такође носи име које му природно одговара. Агамемном означава неког ко је
способан да упрегне све силе и са великом упорношћу да постигне циљ остварујући
замисли смелошћу. Доказ за ово је: задржавање и упорност његове војске пред Тројом. Да
је тај човек достојан дивљења (agastós) своје изржљивости (epimonç), то је значење
његовог имена. Убиство Хрисипа које је починио те све окруте ствари које је извео против
Тијеста све је то убитачно и кобно (aterós) по врлину. Дато му је име мало компликованије
и замрачено, те не открива ћуд тог човека. Саговорници такође анализирају и Атрејево 24
име, уколико се узме реч ateirçs (несаломив, неумољив), или átrestos или aterós (кобан),
име му тачно одговара. Име Тантала и његовог сина Пелопа такође се узимају као пример.
Пелопово име води порекло од речи pélas што према Сократу представља целокупну
његову судбину25, Сократ: Ето, на пример, оно што се прича о Пелопу при убиству да

22
Уп.Craty, 394b-394c
23
Уп.Craty, 394d-394d
24
Краљ Микене
25
Види још: Мит о Танталу и Пелопу

18
Миртила: ниједан он догађај није наслутио, нити је предвидео шта ће бити са његовом
лозом, ни коликом је несрећом њу оптерећивао гледајући једино оно најближе и садашњи
тренутак; то значи pélas што је најближе: наиме, када је живо желео оженити се
Хиподамијом.26 Танталово име је доста одређеније и прецизније у значењу. Стена коју му
је Зевс у Хаду поставио изнад главе назива се talanteia, изведеница од ове речи слаже се са
његовим именом, са друге стране када би га неко саркастично желео назвати најсретнијим
употребио би реч talántatos, која се такође слаже са његовим именом.
Име врховног бога Зевса је најкомплексније и најтеже за схватити истиче Платон у
дијалогу. Зевсово име може да се подели на два дела, некада се служимо једним делом,
некада другим. Неки га називају Зевс, неки га називају Див. Уколико анализирамо оба
имена заједно, схватићемо да она откривају нарав бога, а Платон каже: Открити нарав
нечега, у томе и јесте улога имена27. Сократ наводи: Ни нама, ни свим осталим
створењима нема узрочника живљења (zçn) већег до самог вође и краља свега што јесте.
Из овога можемо извући да се исправно назива овај бог оним по којем (dihón) увек почиње
живот (zçn) свих бића. Рећи да је он син Кроноса било би на поглед дрско чути; него је
разумно да је Див изданак неког великог ума (diánoia)28. То име значи чистоћу (kóros), а
никако не дете, него чистоћу (katakarón) и неоскврнутост (akçraton) његовог ума (nûs).
Отац свих Титана био је Уран, uránios (небески), јер посматра оно што је горе у висинама
(norôsa tá áno). Због тога Хермогене, они који расправљају о небеским појавама, тврде да
то посматрање производи чистоћу ума, због тога име дато небу (uranós) стоји добро.29
Само порекло речи богови (theoî) потиче од речи (theîn) која је означавала природне појаве
кретања, будући да су све видели у непрестаном кретању и циркулисању, први
становници Хеладе веровали су једино у богове у које сада верују многи варвари: у сунце,
месец, земљу, звезде и небо.
Уз Зевсово име једно од комплекснијих имена је и Хестијино. 30 Сократ је наводи као
пример имена које има више различитих варијанти, неки кажу usía, док други кажу essía, а
неки опет osía31. Он истиче: Најпре сасвим је доследно да је суштина ствари названа

26
Уп.Craty, 395d-395d
27
Уп. Craty, 396b-396b
28
Уп. Craty, 396b-396b
29
Уп. Craty, 396a-396c
30
Зевсова сестра
31
Значења ове речи била би: суштина, прва супстанца, биће, стварност

19
Хестија према другом од ових имена (essía), а када ми,32 с друге стране кажемо estín
(јест) за оно што суделује у бивствовању (usía). Ако бисмо то размотрили под видом
жртвовања, онда бисмо овако протумачили мисао именодавца: доликује да жртвују
првој Хестији пре него свим осталим боговима они који су назвали Хестију битност свега
што јесте. А они који кажу ôsía мисле готово попут Хераклита да се све што јесте увек
креће и да ништа не остаје на починку, да, према томе њихов узрок и главни покретач
јесте њихово ЈЕСТЕ ôthûn, док оно што их гони напред, и из тог разлога је то лепо
назвао ôsía.33
Пошто је анализирао имена Зевса и његове сестре Хестије, Платон прелази на анализу
имена њихових родитеља Крона и Реје. Као и код Хестије, за тумачење имена поново се
позива на Хераклита и на његову теорију да је читав универзум у кретању, да ништа не
стоји на једном месту, поредећи је са реком: никада не можеш два пута ући у исту реку.

Значење имена Крона је према тумачењима ознака за ток воде, Хомер за њих каже:
„Океан отац богова, а мајка Тетија“, исто каже и Хезиод, док нешто слично каже и
Орфеј:
„Први се ожени од свих Океан краснога тога
Узме за жену Тетију, сестру својој по мајци“
Име Тетија (Реја) у себи има скривено име врела. Оно што је изрупчано (diattômenon)
цеђено (çthúmenon) слика је врела. Комбинацијом ова два имена обликовано је име Тетија.
Имена Посејдона (Poseidon) и Плутона, Зевсове браће, такође се тумаче. Богу који
управља снагом мора дато је име Посејдон: окови на ногама (posídesmon); самогласник е је
у имену по свој прилици због лепшег изгледа. Ипак је могуће да му то није прави смисао,
него уместо сигма (s), два ламбда (l) била су раније изговарана, као да је тај бог много
знао (pollá eidôs). Вероватно се зове још и према речи трести (seiein), онај који тресе (ho
seíôon), али додавши сугласнике пи (p) и делта (d). Што се Плутона тиче, име дугује томе
што дели богатства, јер из утробе земље богатство (plôtos) избија према горе. Плутона још
називају и Хадом, Хад за већину означава оно што је невидљиво (aeidçs), али бојећи се
онога што није видљиво и саме смрти називају га Плутоном, 34 али Сократ сматра да оно
што већина мисли није тако, он сматра да је име Хада дато по речи eidénai - онај који зна
32
Мисли на Атинање
33
Уп.Craty, 401c-401e

20
све лепе ствари, по томе је прозван законодавац Хад (Hadçs). Демтра је добила име због
мајчинског дељења хране (didûsa hôs mçtçr), Хера је љупка (eratç) и зато кажу, Зевс се
заљубио у њу. Хера је могуће названа од стране неког ко је познавао небеске појаве самим
тим ваздух (açr) близак је њеном имену, али прикривено, ротацијом почетка и краја речи.
Ферефата је такође име око ког многи имају дилему. Мењајући га, они га виде као
Персефону, које означава и сведочи о мудрости те богиње. Будући да су ствари у
константном покрету према већ споменутој теорији, мудрост према тумачењима је
апстрактан појам који је потребно дохватити, додирнути или моћи пратити његово
кретање. Због таквог погледа на мудрост и додира ствари у покрету (epafç tû feroménu),
богиња се исправно зове Ферефата или неким сличним именом. Због њене мудрости она
живи са Хадом јер је и сам мудар. Ипак њено име се често изврће јер према Платону људи
често због различитих утицаја попут страхопоштовања или неких личних ставова
називају ову богињу Ферефатом уместо Персефона. Аполоново име своје значење вуче из
моћи да чисти човекову душу и тело, његове лекарске способности и умеће руковања
луком и стрелом исто су битан фактор у пореклу његовог имена. Способан да ослободи
човека, да га очисти и оздрави од сваког зла прозван је Apolúôn (онај који пере). Због
својих прорицатељског дара, истине и искрености (haplûn) најисправније име било би оно
које су му дали Тесалци - Alpun. А будући да је мајстор у руковању лука, он је онај који
увек добро одапиње стрелу (aei bállôn). Због музике треба ово претпоставити: као што у
akóluthos (сапутник) и ákoitis (партнер у постељи) самогласник алфа (а) често значи homû
(заједничко), тако и овде означава заједничко кретање (homû pólçsis) и то на небеском
пољу, те се то зове и кружење небеских тела (póloi). У складу са звуком то се зове
сазвучије (symfonía). Читаво кружење и кретање повезано самим тим и звук и звезде
крећу се у складу. Аполон управља овим складом предводећи истовремено. Попут
сапутника и партнера у кревету (akóluthos и ákoitis), мењањем homo u homa тако смо
назвали Аполона (Apóllôn) који представља оног који истовремено покреће (Homopolôn),
уметнувши другу ламбду (I). Дионисово име би значило онај ко дели вино (ko didoús tón
oînon), те из шале назван Didoínyos, а вино (oînos), јер многим пијанцима наводно даје

34
Сократ наводи да се људи плаше Хада јер сваког смртног човека чека смрт, једном када умре он одлази
заувек у Хад где ће их дочекати он. Тамо су лишени тела већ голе душе корачају ка њему. Он их тамо везује
жељом у најчврше окове, а не нуждом. Платон Хад пореди са софистимо због своје слаткоречивости које
изговара како би оковао душе.

21
разум који немају, дакле из ове претпоставке закљчујемо да је име изведено из речи oiónus
(oнај што нас нагони да верујемо да имамо разум). Афродитино име је врло једноставно и
Платон се позива на Хесиода који је навео да њено име порекло води од речи аphrós
(рођена из пене). Палада35 - која је била вична баратању оружјем pállein (витлати) или
pállesthai (покренути плес, плесати). Њено друго име, Атина, нешто је компликованије,
Сократ истиче: Већина познавалаца Хомерове поезије сматрају да је Атину створио као
ум и разум, а то је о њојој и била мисао творца самог имена. Још више говорећи о
божанској памети (theû nóçsis), каже такорећи да је она ha theonóa, божански ум,
постављањем алфа (а) и неког страног наречја на место ета (дуго е) и одбацивање јота
(i) и сигма (s). Можда ни ту није оно право, него је он сматрао да је она боље од осталих
схватала божанске ствари (tá theîa nóusa), те је назвао Theonóô. Ништа не поричи,
мислити да би то могао бити природан ум (en tô çthei nóôsis), а то би била та богиња и
да ју је зато хтео назвати Ethonóç. Али било да су сам именодавац или други након њега
искривили име с намером да га учине лепшим, како су веровали, назваше је Атеном 36.
Тумачење Хефеста је према речи (fáeos hístôr), познавалац светла, он светли (faistos), али
је реч привукла на почетак ета (дуго е). Арес је добио име захваљујући својој мужевној
(árren) природи и срчаности, или с друге стране због своје тврде и несавитљиве ћуди, а то
се каже árraton (онај који се не може поломити). Јасно је да име доликује једном богу
рата. Пред крај анализе значења имена богова, Сократ анализира и име самог Хермогена
који је према Кратилу добио од бога Хермеса. Сократ каже: Име Хермо, мени се то чини,
односи се на језик, на одлике тумача (hermçnéus) и весника, лупежа, лукавца у речима и
вештог трговца. Све тe, наиме, делатности врте се око моћи језика. Као што смо рекли
раније, говорити (eírein) значи употребљавати језик, а у том смислу често говори и
Хомер када каже emçsato (сновао је), а то је исто што и сплеткарити. Према та два
деловања измислити реч и говор, законодавац нам намеће такорећи, да зазивамо тог бога
овако: О људи, тај који измисли реч (tó érein emçsato, праведно је да га зовемо Eirémçes).
Али ми данашњи верујући да име улепшавамо, зовемо га Хермо.37 Хермоген завршава ово

35
Зевсова ћерка, још називана и Атина
36
Уп. Craty. 407b-407c
37
Уп. Craty, 407e-408b

22
тумачење речима: Тако ми Зевса, Кратил је имао право рекавши да нисам Хермоген. Вешт
у речима заиста нисам.38
Платон се осврће и на хероје, сматрајући да име хероја настаје из речи érôs (љубав). Сви
хероји су уједно и полубогови, рођени из љубави неког бога према смртној жени или
неког смртника према богињи. Уколико погледамо ту реч у старом античком језику,
јасније је да је она заиста изведена од речи eros-љубав, одакле и настадоше сви хероји,
захваљујући малој преправци имена. Могуће је да их херојима називају јер су били мудри
и вешти говорници и дијалектичари, спретни у постављању питања (erôtân) говорења
(eírein). Наиме, говорити (eirein) значи што и рећи (légein). Као што је и речено у античком
говору, хероји су истовремено говорници и запиткивачи (erôtçtikoí), самим тим могуће је
херојско племе повезати и са родом говорника и софиста.
Сократ указује Хермогену да је име за људе (ánthrôpoi) теже схватити, да бисмо га
схватили потребно је нагласити да када су у питању имена треба запамтити да се често
додају неки гласови, док се други уклањају, изводећи име како желимо, ми премештамо
нагласке. Доследно томе, име људи (ánthropoi) доживело је неке измене. Од реченице је
настала реч одузимањем слова алфа (а), с тим што је задњи слог добио тешки нагласак.
Име човек (ánthrôpos), значи будуће да су сва остала бића неспособна да о виђеном
рамишљају, да причају (anathoréo). Човек има могућност да када нешто види (ópôpe) о
томе одмах и говори, расуђује и закључује. Због тога је од свих бића једино човек назван
исправно anthropos: што је видео, то помно и испитује (anathrôn há ópôpe).
После анализе имена богова, људи и хероја, Сократ и Хермоген настављају дијалог
преиспитујући имена небеских тела.

Закључак

У овом раду примарни захтев поставили смо преиспитивању већ донесених закључака
везаних за теорију језика код Платона. Ипак, настојали смо да поједине резултате
истраживања поново анализирамо, те на тај начин укажемо на и даље присутну
38
Уп. Craty, 408b-408b

23
актуелност ове теме. Један од циљева био је да Платона посматрамо и повезујемо
компаративно у оквирима његових других теорија и истраживања. Целокупна нова
анализа базирана је на приказу примера везаних за један део дијалога Кратил који се
односи на тумачење значења имена богова, људи и хероја у оквиру Платонове филозофије
језика. На основу ове теорије коју смо поново испитивали, циљ је био да још једном
компаративно обрадимо сегменте који су се тицали утицаја других филозофских мисли на
Платона, попут Хераклита и Хесиода. Поред процеса преобликовања већ стечених знања о
Платоновој филозофији језика, трудили смо се да се удаљимо од већ устаљених тумачења,
те да се више усмеримо ка афирмативном ставу према етимологији која у односу са
спекулативном онтологијом тежи да изроди посебан филозофски поступак.

Литература

Бугарски, Ранко: Језици, Чигоја, Београд, 1997

Baxter, T.M.S: The Cratylus, Platos Critique of Naming, Leinden, str. 87,
1992, Leinden.
Водановић, Барбара: Именовање, Folia onomastica Croatica, год.15,
2006.
Godschmidt, V: Essai sur le Cratyle, Contribution a l“ histoire dela
pensee de Platon, str. 37, Paris, 1940.
Gaiser, K.: Name und Sache in Platons „Kratylos“, str. 27, 1974,
Heidelberg.

24
 Gadamer, H.G.:, Wahrheit und Methode Grundzu einer philosophischen
Hermenautik, Hermenautik I, str. 109, 1990. Tubingen.
Деретић, Ирина: Како именовати биће? Језик и онтологија у
Платоновим дијалозима „Кратил“ и „Софист, Пешић и синови,
Београд, 2016.
Дамјановић Драгиша: „Поимање језика код Платона“, Матица, бр.
70, 2016.
Карахасан Џевад: О језику и страху, И.П.Веселин Маслеша, стр. 214,
Сарајево, 1987.
Мишчевић, Ненад: Филозофија језика, Наклада Јесенски и Турк,
Загреб, 2003.
Марицки-Гађански Ксенија: Платон о језику и сазнању, Рад, Београд,
1977.
Maccanzee Margaret: Putting the Cratylus in its place, Classical
Quarterly, 36, 124-150 str, London, 1986.
Платон: Кратил, Студентски центар, Загреб, 1976.
Платон: Дијалози, Графос, Београд, 1987.
Partee, Morris H.: Platos Theory of langugage, Fondation of language,
vol.8, 1. Springer, 113, 1972.
Строл, Еврум: Аналитичка филозофија у двадесетом веку, Плато и
ИК ЗС, Нови Сад, 1998.
Sedley, David: „Plato on Language“ A companion to Plato, ur Hugh H,
Benson, 214-228, Blackwell Publishing, Oxford, 2006.
Фуко, Мишел: Арехологија знања, Плато и ИК ЗС, Нови Сад, 1998.

Извори:
25
https://hrcak.srce.hr/file/121417
https://opensiuc.lib.siu.edu/cgi/viewcontent.cgi?
article=2303&context=ocj
https://oll-resources.s3.us-east-2.amazonaws.com/oll3/store/titles/
111/0131-01_Bk.pdf
https://hrcak.srce.hr/file/108946

26