You have downloaded a document from

The Central and Eastern European Online Library

The joined archive of hundreds of Central-, East- and South-East-European publishers,

research institutes, and various content providers

Source: Revija za evropsko pravo

The Review of European Law

Location: Serbia
Author(s): Zoran Ponjavić
Title: O OBAVEZNOSTI VAKCINACIJE U KONTEKSTU BOLESTI COVIDA – 19: IZMEĐU
KOLEKTIVNE DUŽNOSTI I INDIVIDUALNE SLOBODE
On the obligation to vaccinate in the context of Covid's disease - 19: Between collective duty
and individual freedom
Issue: 1/2021
Citation Zoran Ponjavić. "O OBAVEZNOSTI VAKCINACIJE U KONTEKSTU BOLESTI COVIDA – 19:
style: IZMEĐU KOLEKTIVNE DUŽNOSTI I INDIVIDUALNE SLOBODE". Revija za evropsko pravo
1:5-22.
https://www.ceeol.com/search/article-detail?id=1038400
CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo: XXIII (2021).

©Udruženje za evropsko pravo, Kragujevac

ČLANCI I RASPRAVE

Zoran Ponjavić UDK: 616.98:578.834]:615.371:34

str. 5-22.

O OBAVEZNOSTI VAKCINACIJE U KONTEKSTU BOLESTI COVIDA – 19:

IZMEĐU KOLEKTIVNE DUŢNOSTI I INDIVIDUALNE SLOBODE

Apstrakt
Primena medicinske mere podrazumeva prethodni pristanak informisanog pacijenta.
Izuzeci od ovog pravila moraju biti predviđeni zakonom budući da se time narušavaju
prava i slobode građana. U radu se analizira jedan od tih izuzetaka, obavezna vakcinacija
protiv zaraznih bolesti. Ova tema je aktuelizovana pojavom pandemije izazvane virusom
SARS-CoV-2 i raspravama koje se tim povodom vode, za i protiv obavezne imunizacije.
U ovom konteksu analizira se i najnovija odluka Suda u Strazburu Vavrička i drugi
protiv Ĉeške. Sud smatra da obavezna vakcinacija dece u konkretnom slučaju ne
predstavlja kršenje prava na poštovanje privatnog života iz člana 8 EKLJP. Ali ono što se
čini kao kamen temeljac ove presude je to što se obavezna vakcina prepoznaje kao
elemenat socijalne solidarnosti jer štiti one koji prime vakcine i one koji ne mogu da budu
vakcinisani iz medicinskih razloga. U radu se konstatuje da se dometi ove odluke ne
mogu proširiti i na moguću obaveznu vakcinaciju protiv bolesti Covida 19. Posmatrana
iz ugla ove odluke ona bi se mogla uvesti i primeniti bez pristanka pacijenta pod
uslovima da se obezbedi zakonom, da ispunjava legitiman cilj, u ovom slučaju zaštita
javnog zdravlja i to ograničenje mora da bude proporcionalno traženom cilju.


Redovni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, u penziji. Rad primljen 27 maja 2022.
Prihvaćen za objavljivanje 10. juna 2021. godine. zponjava@gmail.com

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

Ključne reči: obavezna vakcinacija, Covid-19, Sud u Strazburu, Vavrička i drugi

protiv Ĉeške.

1. Uvod
Vakcinacija je zaista sve prisutnija i kontroverznija tema u medijskom prostoru,
kod nas u Srbiji, ali i svuda u svetu. Diskusija o njoj se naročito rasplamsala u
poslednje vreme pojavom pandemije Covid - 19, uzrokovane virusom SARS-
CoV-2, što je dovelo do smrtnih slučajeva, ali i medijalizovanih nepovoljnih
efekata, često veoma ozbiljnih, uzrokovanih primenom jedne od vakcina.
Oţivljena je debata o njenim koristima i rizicima. Tako se i u Republici Srbiji po
uzoru sa zapada beleţi sve veći broj internet sajtova koji preispituju kampanje
obavezne vakcinacije zalaţući se za koncept "slobode vakcine". 1 Ovome bi
trebalo dodati i sve veći broj javnih ličnosti, medicinskih laika koji, ţeljni lične
promocije, iznose neproverene i senzacionalističke tvrdnje o štetnosti vakcina.
Ne treba zanemariti ni stavove pojedinih istaknutih pravnih stručnjaka. 2 S toga i
ne čudi da je u Srbiji i pored prilično medijske agresivne kampanje za
preporučenu vakcinaciju protiv Covida 19 to učinilo svega 28% građana, što je
ipak, kako zvaničnici vlasti ističu, najviši procenat u zemljama Zapadnog
Balkana.3 Sve ovo moţe biti posledica pada poverenja u zdravstvene vlasti, a
ono je ključno u odrţavanju visokih stopa imunizacije.
Dok je u većini evropskih zemalja došlo do pada broja obaveznih
vakcina u Srbiji je taj broj ostao isti, prvenstveno onih vakcina koje se daju deci u

1 Prema čl. 2 st. 1. t. 21 Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti "imunizacija je

preventivna mera zaštite osoba od zaraznih bolesti davanjem vakcina i/ili imunoglobulina
humanog porekla, imunobioloških preparata koji sadrţe specifična antitela i monoklonskih
antitela"; "Sluţbeni glasnik RS", br. 15 od 25. februara 2016, 68 od 10. maja 2020, 136 od 13.
novembra 2020.

Imunizacija se sprovodi redovno kao obavezna, preporučena i na lični zahtev pacijenta, a

vanredno kao obavezna ili preporučena. Imunizacija moţe biti aktivna i pasivna. U Srbiji se
obavezna imunizacija lica određenog uzrastra sprovodi za tuberkulozu, difteriju, tetanus, dečiju
paralizu, veliki kašalj, male boginje, rubeole, zauške, hepatitis B, oboljenja izazvana
Hemofilusom influence tip B i oboljenja izazvana streptokokom pneumonije. Takođe se
sprovodi i za lica izloţena određenim zaraznim bolestima, lica u posebnom riziku, lica
zaposlena u zdravstvenim ustanovama, putnike u međunarodnom saobraćaju. Vid.: Pravilnik o
programu obavezne i preporučene imunizacije stanovništva protiv određenih zaraznih bolesti
("Sl. glasnik RS", br. 65/2020).
2 http://vakcinainfo.org/desavanja/presuda-strazbura-o-obaveznoj-vakcinaciji-struchna-
uporedna-analiza-zakona-srbije-i (sajt antivaksera).
3 Danas Online, 30.05.2021.

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

prvim godinama ţivota. Na taj način deca se od rođenja podvrgavaju prisilnim

zakonskim pravilima iz oblasti javnog zdravlja. Srbija spada u grupu evropskih
zemalja sa najviše obaveznih vakcinacija. Udruţenja koja se bore protiv
obavezne vakcinacije čine ovu srpsku neobičnost glavnim elementom njihove
borbe.
Generalno gledano, obavezna vakcinacija se zasniva na nekoliko međunarodnih
i nacionalnih pravnih dokumenata. Moţe se reći da ni jedan od njih ne ocenjuje
obaveznu vakcinaciju kao ilegalnu. Međunarodni pakt o ekonomskim,
socijalnim i kulturnim pravima od 16. decembra 1966. predviđa da drţave, kako
bi zajamčile pravo na individualno zdravlje, moraju preduzeti neophodne mere i
tako osigurati "profilaksu i lečenje epidemijskih bolesti" (čl. 12). U Republici
Srbiji to je predviđeno Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti u
kome se kaţe da je obavezna imunizacija "imunizacija lica određenog uzrasta,
kao i drugih lica određenih zakonom, koju lice koje treba da se imunizuje, kao ni
roditelj, odnosno staratelj ne moţe da odbije, osim u slučaju postojanja
medicinske privremene ili trajne kontraindikacije koju utvrđuje doktor medicine
odgovarajuće specijalnosti ili stručni tim za kontraindikacije". U istom članu (32.
st. 3) ovog Zakona, nabrojana su lica za koja je i protiv kojih bolesti ona
obavezna. U čl. 33. se dodaje da se "moţe odrediti obavezna imunizacija i protiv
druge zarazne bolesti koja nije navedena u tom stavu, ako se utvrdi opasnost od
prenošenja te zarazne bolesti". Ona se "naređuje (se) aktom ministra, u skladu sa
preporukama SZO, na predlog Zavoda uz saglasnost Komisije".
Treba reći da obavezna vakcinacija nije dominantna u Evropi gde, poznato je,
postoje dva modela: obavezna koja se nameće čitavoj populaciji ili samo
određenim kategorijama ljudi (deca, profesionalci i studenti koji rade u
zdravstvenom okruţenju, na primer) i ona koja se preporučuje.4
Suočeni sa sve većim apokaliptičkim pretnjama, sa najviših mesta u drţavi, i
povodom ove pandemije sve više je zagovornika obavezne vakcinacije protiv
Covida 19, pogoto što je i Zakonom ostavljena mogućnost da se uvede
naredbom izvršne vlasti, ministra. Ona stoga nije samo medicinsko već pravno i
političko pitanje. Da li treba prisiliti stanovništvo da se vakciniše u ime
građanske duţnosti kako bi zaštitili najugroţenije među nama, ili bi, ipak,
trebalo prepustiti izbor slobodnom ali i informisanom građaninu, svesnom
posledica koje mogu nastati, u ime onoga što bi svaka iole prosvećena drţava

4 Od 27 drţava EU 12 nema obavezne već samo preporučene vakcine (Austrija, Kipar, Danska,
Estonija, Finska, Nemačka, Irska, Litvanija, Luksembur, Holandija, Španija, Švedska. Bar jednu
obaveznu vakcinu ima ostalih 15 drţava.

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

imala kao najdragocenije da ponudi: slobodu izbora i jednakost svih koji su

suočeni sa tim?5 Ali, gde bi onda ta demokratska sloboda delovanja i donošenja
odluka trebalo da se završi, pošto je ona povezana sa sigurnošću ţivotnog toka
nekih od nas?6 Filozofija slobode i etika odgovornosti treba da pomognu u
rasvetljavanju naše pojedinačne i kolektivne odluke, koje danas najavljuju viziju
zajedničke budućnosti koja nas sve brine. Za sada, je prema Zakonu o zaštiti
stanovništva od zaraznih bolesti, izmenama iz 2020. godine 7 bolest COVID-19,
članom 5. uvrštena u spisak zaraznih bolesti koje se prenose vazduhom nad
kojima se sprovodi epidemiološki nadzor i protiv kojih se primenjuju mere
sprečavanja i suzbijanja zaraznih bolesti. 8

2. Pravo na pristanak na medicinsku meru i njegova ograničenja

Obavezna vakcinacija se direktno sudara sa slobodom savesti, uopštenije, sa
pitanjem nepovredivosti fizičkog i psihičkog integriteta ličnosti i ustavnim
pravilom da "niko ne moţe biti… podvrgnut medicinskom ili naučnim ogledima
bez svog slobodno datog pristanka" (čl. 25 Ustava RS). Shodno ovome, i u oblasti
zaštite stanovništva od zaraznih bolesti, slobodni pristanak na medicinsku
meru,9 u ovom slučaju vakcinaciju, javlja se kao pravilo dok su njegova
ograničenja izuzetak.
Pravo na pristanak uobičajeno obuhvata i pravo na odbijanje predloţene
medicinske mere. Zahtev za slobodnim pristankom proističe iz autonomije volje
ličnosti pacijenta.10 Pravna podloga pristanka na medicinsku meru nalazi se u

5 B. Becker, La vaccination contre la COVID-19 : entre responsabilité individuelle et sens moral,

Éthique et santé 18 (2021) 96—101. Objavljeno na: https://doi.org/10.1016/j.etiqe.2021.04.005.
6 List Politika od 14. jula prenosi pisanje belgijskog dnevnika Soar koji kaţe da je za antivaksere
"administrativno propisivanje cepljenja gaţenje slobode pojedinca… ali kako sad stvari stoje,
vakcina je upravo ključ ponovne slobode".
7 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti("Sl. glasnik
RS", br. 136/2020).
8 U maju mesecu ove, 2021. godine, uvedena je obavezna vakcinacija protiv ove bolesti za sve
pripadnike vojske i policije u Republici Srbiji. Najavljuje se i obavezna vakcinacija zdravstvenih
radnika, po ugledu na slične mere uvedene u Italiji i Francuskoj.
9 Zakon o pravima pacijenata, čl. 2. st. 1. t. 2: Medicinska mera je "zdravstvena usluga koja se pruţa
u preventivne, dijagnostičke, terapijske i rehabilitacione svrhe"; "Sluţbeni glasnik RS", br. 15 od
25. februara 2016, 68 od 10. maja 2020, 136 od 13. novembra 2020.
10 Autonomija se često pravda i sa moralnog stanovišta kao pravo i moć da samo lice odluči šta je
za njega pravedno i dobro. Ovakav stav je nastao kao rezultat anglosaksonskog uticaja, a pre
svega ideja J. Stuart Mill-a. Ona je sadrţana i u stavu američke predsedničke komisije iz 1982.
8

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

pravu na samoodređenje na vlastito telo, 11 odnosno mogućnosti da ličnost sama

slobodno odlučuje o svom ţivotu u skladu sa sopstvenim ciljevima. 12
Da bi pristanak pacijenta bio punovaţan, pacijent mora prethodno biti obavešten
o predloţenoj medicinskoj meri i biti sposoban za rasuđivanje.
Samo ako je pacijent obavešten moţe pravilno doneti odluku o njenom
prihvatanju ili odbijanju.13 U praksi, pak, mnogo više dilema izaziva mogućnost
da pacijent odbije predloţenu medicinsku meru. 14 Obaveštenje se odnosi na
dijagnozu i prognozu, cilj i korist predloţene medicinske mere, vrstu i
verovatnoću mogućih rizika, itd. Obaveza obaveštavanja pacijenta nije samo
pravna, već je i etička, predviđena u Lisabonskoj deklaraciji o pravima pacijenta
Svetskog udruţenja lekara iz 1981. godine i u Kodeksu profesionalne etike
Lekarske komore Srbije iz 1995. i 2005. godine.
Pacijent ima odlučujuću ulogu za primenu predloţene medicinske mere, ali
samo ako je sposoban za rasuđivanje. 15 Na prvom mestu su to punoletna lica, a
deca starija od 15 godina, sa ovom sposobnošću, su autonomna samo kada
prihvataju predloţenu meru.16 Kada je u pitanju dete mlađe od 15 godina,

godine koja potvrđuje da je "pravo individue da sama definiše i sledi sopstvenu viziju šta je
dobro za nju". Vid.: S. Rameix, Des patients? L’ exemple du consentement aux soin en
reanimation, Medicine & Droit, 2010, p. 5–10.
11 J. Radišić, Medicinsko pravo, Beograd, 2008, str. 95. Pravo na samoodređenje i telesni integritet se
u Evropi izvode iz prava na poštovanje privatnog ţivota, sadrţanog u čl. 8. Evropske
konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Vid.: presudu suda u Strazburu Pretty
v. United Kingdom (tačka 61).
12 Prema Zakonu o pravima pacijenata "Pacijent ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se
tiče njegovog ţivota i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugroţava ţivot i zdravlje
drugih lica" (čl. 15. st. 1).
13 Prema čl. 11. st. 1. Zakona o pravima pacijenata "Pacijent ima pravo da od nadleţnog
zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo
odluku da pristane ili ne pristane na predloţenu medicinsku meru."
14 A. Radolović, Prirodna poslovna nesposobnost kao razlog nevaljanosti pravnog posla, Zbornik
Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, br. 1/2009, 187–220.
15 Ovaj izraz danas se već odomaćio u našem zakonodavstvu, naročito u oblasti porodičnog i
naslednog prava. Nijedan od zakona iz ovih grana prava, međutim, ne određuje sadrţinu ovog
pojma, ostavljajući tako mogućnost za njegovu najširu interpretaciju. Ovaj izraz koristi se i u
Zakonu o transplantaciji organa (čl. 42), kada se reguliše pitanje ko moţe biti davalac organa,
zajedno sa "potpunom poslovnom sposobnošću", što je očigledno suvišno.
16 Porodični zakon u čl. 62. st. 2 predviđa: "Dete koje je navršilo 15. godinu ţivota i koje je
sposobno za rasuđivanje moţe dati pristanak za preduzimanje medicinskog zahvata".
9

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

roditelji kao zakonski zastupnici će ga zastupati zajednički i sporazumno.

Sporazum roditelja za preduzimanje medicinske mere nad detetom, bez obzira
da li ţive zajedno ili ne, odnosno da li vrše roditeljsko pravo zajednički ili
samostalno, moţe biti izričit ili prećutan zavisno pre svega od toga, da li se radi
o većem ili uobičajenom medicinskom zahvatu. 17 Obavezna vakcinacija deteta se
ne moţe smatrati "većim medicinskim zahvatom nad detetom", za koji bi bila
potrebna i saglasnost roditelja koji u tom trenutku ne vrši roditeljsko pravo.18
Ĉak i ako to sledi iz principa autonomije i ličnog integriteta, pravo na pristanak
nije apsolutno. I u čl. 20. Ustava RS, predviđena je mogućnost ograničenja ovog i
drugih prava zajemčenih ustavom i to samo zakonom "ako ograničenje dopušta
Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna
svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu
zajemčenog prava". Pored hitnih slučajeva, predviđenih Konvencijom o ljudskim
pravima i biomedicini19 gde lekar moţe da primeni medicinsku meru bez
saglasnosti, ako pristanak nije moguće dobiti i ako je intervencija neophodna i
korisna za zdravlje onoga koga se tiče, dozvoljava se i u drugim situacijama
nametanje medicinske mere, protivno volji lica sposobnog za rasuđivanje ili
zakonskog zastupnika lica nesposobnog za rasuđivanje. Kako se navodi u članu
26. ove Konvencije, ovi izuzeci moraju biti utvrđeni zakonom, pa se kao takvi
moraju krajnje restriktivno tumačiti. 20 Razloge za ove izuzetke treba traţiti
prvenstveno u zaštiti opštih interesa, ali i interesa samog pacijenta. Ovo sledi i

17 O ovim pitanjima vid.: Z. Ponjavić, Pravni značaj razlikovanja svakodnevnih i bitnih pitanja iz
sadrţine roditeljskog prava, u: Zaštita ljudskih i manjinskih prava u evropskom pravnom prostoru :
tematski zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, Knj. 4, 13-30.
18 U ovom smislu: M. Draškić, Obavezna vakcinacija dece: pravo pacijenata ili interes javnog
zdravlja?, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, god. LXVI, 3/2018, 16.
19 Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini, čl. 5 i 8. "Sluţbeni glasnik RS – Međunarodni
ugovori", br. 12/2010.
20 U Izveštaju br. 7 uz Ovijedo konvenciju (Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini) koji je
jedini izvor njenog autentičnog tumačenja, u paragrafu 159 se ističe: Razlozi navedeni u stavu 1.
člana 26. ne smeju se posmatrati kao opravdanje za uspostavljanje apsolutnog izuzetka pravima
ustanovljenim ovom Konvenicijom. Da bi bila prihvatljiva, ograničenja moraju biti propisana
pravom i nuţna u demokratskom društvu za zaštitu zajedničkih interesa u pitanju ili
pojedinačnih interesa, a to znači prava i sloboda drugih. Ovi uslovi moraju se tumačiti u svetlu
merila ustanovljenih u vezi sa istim pojmovima u praksi Evropskog suda. Konkretno,
ograničenja moraju da ispune uslove nuţnosti, proporcionalnosti i supsidijarnosti uzevši u
obzir socijalne i kulturne uslove drţave koja je u pitanju...". Navedeno prema: B. R. Ristivojević,
S. S. Samardţić, Kada zdravstvena postane kriminalna politika: obavezna vakcinacija pred
Ustavnim sudom RS (II DEO), Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, 2/2018.

10

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

Zakon o pravima pacijenata koji u čl. 15 kaţe: "Pacijent ima pravo da slobodno
odlučuje o svemu što se tiče njegovog ţivota i zdravlja, osim u slučajevima kada
to direktno ugroţava ţivot i zdravlje drugih lica. Bez pristanka pacijenta ne sme
se, po pravilu, nad njim preduzeti bilo kakva medicinska mera. Medicinska mera
protivno volji pacijenta, odnosno zakonskog zastupnika deteta, odnosno
pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, moţe se preduzeti samo u izuzetnim
slučajevima, koji su utvrđeni zakonom i koji su u skladu sa lekarskom etikom".
Ovde se, pre svega, ima u vidu obavezna imunizacija ili lečenje infektivnih
bolesti, kao i neki drugi slučajevi. 21
Očigledno da se ovaj izuzetak nameće u ime principa solidarnosti, gde
zakonodavac moţe u skladu sa definisanomom politikom obaveznog
vakcinisanja primeniti medicinsku meru u cilju zaštite individualnog i
kolektivnog zdravlja. Cilj je borba protiv zaraznih bolesti "koje ugroţavaju
zdravlje stanovništva Republike Srbije i čije sprečavanje i suzbijanje je od opšteg
interesa za Republiku Srbiju".22 U ovom slučaju daje se prednost zaštiti
kolektivnog zdravlja u odnosu na poštovanje individualne volje. Obavezna
vakcinacija narušava fizički integritet, ali odgovara na imperativ zaštite javnog
zdravlja. Ovim se nastoji sprovesti pomirenje između ova dva imperativa, što je i
istorijski posmatrano bilo veoma teško postići.

3. Istorijat
Obavezna vakcinacija ima dugu istoriju u pojedinim evropskim drţavama. Tako
je u Francuskoj uvedena još 1902. godine 23 i to protiv velikih boginja. Od 1984.
godine vakcinacija protiv ove bolesti u ovoj zemlji više nije obavezna. Trenutno
je samo obavezna DTP (difterija, tetanus, dečja paraliza). 24
Vrlo rano u istoriji vakcina, javili su se protivnici njene obaveznosti. Iako je
vakcina, bez ikakve sumnje, izum koji je spasao najviše ljudskih ţivota 25 otkako

21 Više o ovom: Z. Ponjavić, Pravo pacijenta da pristane na medicinsku meru ili da je odbije, Teme,
god. XL, br. 1, januar-mart 2016, 15-33.
22 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, čl. 1.
23 Zakon o zaštiti javnog zdravlja od 17. februara 1902, čl. 6.
24 Prvi poznati slučaj vakcinacije desio se još 1796. Seoski lekar Edvard Dţener (1749–1823) u
Engleskoj je vakcinisao dete od 8 godina protiv malih boginja. Prvo vakcinisanje u Srbiji desilo
se 1826. godine. Po naredbi kneza Miloša vakcinisan je njegov trogodišnji sin Mihailo vakcinom
protiv velikih boginja. Prethodno mu je od te bolesti umrlo troje dece. Navedeno prema:
Nedeljne novine kragujevačke, 16. maj 2021.
25 Prema nekim podacima vakcinacijom se godišnje spašava od 2 do 3 miliona ljudi. Plan akcije za
vakcinaciju Svetske zdravstvene organizacije usvojen 2012. godine (PAMV) OMS predviđao je
11

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

je čovek počeo da istraţuje svet, strah od nje star je koliko i ona sama. Nakon što
je britanski parlament 1840. godine izglasao zakon kojim je uveo besplatnu
imunizaciju, kao prvi drţavni akt na ovu temu, otpor je dodatno porastao. Sa
zakonom o prinudnoj vakcinaciji novorođenčadi iz 1853. godine (Compulsory
Vaccination Act), otpor je postao organizovan i preselio se na teren političke
borbe. Tako je već 1866. godine osnovana Ligue anti-vaccination.26 Razlozi koji su
se tom prilikom navodili bili su uglavnom filozofske ili čak religiozne prirode:
vakcinacija je protiv prirodnog poretka bolesti ili protiv zapovesti koju je Bog
dao, kroz primenu veštačkog proizvoda. 27 Protivnici vakcinacije postaju sve
glasniji tako da se menjaju i termini kojim se oni opisuju. Tako su već 1854.
godine promoteri vakcinacije konstatovali da su roditelji koji nisu ţeleli da im se
deca vakcinišu "savesni", to jest više ih nisu smatrali lošim roditeljima koji
ostavljaju svoje potomstvo izloţeno opasnostima od malih boginja. Sve je ovo,
posle četrdeset pet godina obavezne vakcinacije, dovelo do toga da je britanski
parlament 1898. usvojio novi Vaccination Act kojim je predviđena klauzula
prigovora savesti koja je omogućavala roditeljima da odbiju vakcinaciju svoje
dece.
U Nemačkoj je godine 1874. usvojen takozvani "Carski zakon o vakcinaciji",
nakon što je u čitavoj Evropi porastao broj ljudi obolelih od velikih boginja.
Prema nekim podacima samo u tadašnjoj Pruskoj od te bolesti preminule su
desetine hiljada ljudi.28 Vakcinacija protiv boginja je tako postala obavezna, ali je
i te kako bila sporna.
Najčešće citirani razlog koji se ističe protiv uvođenja obaveze vakcinacije bio je, i
ostao, napad na privatnost. 29 Ova vrsta opozicije je uvek bila veoma prisutna u
SAD, koje su još uvek izvoznici ideje individualizma preko right of privacy, dok
su brojne evropske drţave proširile značaj autonomije volje putem prava na
poštovanje privatnog i porodičnog ţivota. Ovo objašnjava činjenicu da u

strategiju koja je imala za cilj da spase milione ţivota pre 2020. godine i osigura pravičan
pristup vakcinama svim građanima.
26 A. Bertrand, D. Torny, Libertés individuelles et santé collective : Une étude socio-historiquede
l’obligation vaccinale, 2004, halshs-00397364.
27 J-L. Vildé, L’obligation vaccinale en question, Laennec, vol. 63, no. 3, 2015, 8-23,
28 https://www.dw.com/sr/istorija-nas-u%C4%8Di-da-ljude-ne-treba-prisiljavati-na-vakcinaciju/
a-56268618
29 U Švedskoj je obavezna vakcinacija uvedena još 1816, ali je trebalo čekati do kraja 1850 da se
pojavi prvi antivakcionalni pokret pod britanskim uticajem. Navedeno prema: A. Bertrand, D.
Torny, n. delo., 14.

12

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

mnogim anglosaksonskim zemljama zakonodavci oklevaju sa uvođenjem

obavezne vakcinacije, čak i preporučene.
U kontekstu borbe stavova onih koji su za obaveznu vakcinaciju i onih koji su
protiv nje, najnovija presuda Suda u Strazburu Vavrička protiv Republike Ĉeške
dočekana je kao poraz onih koji su protiv vakcina (antivaksera). Šta više, ona se
često smešta i u kontekst borbe protiv Covida 19, tumačeći stavove Suda u korist
obavezne vakcinacije. Ova analiza je potpuno pogrešna. Uostalom, ova presuda
nije prva koja se bavi pitanjima obaveznosti vakcinacije.

4. Sudska praksa
U SAD je od sredine 19. veka, opet pod britanskim uticajem, formiran jak
antivakcinaški pokret koji je sperečio usvajanje zakona kojim se predviđala
obavezna vakcinacija. U 1905. godini jedanaest drţava je imalo obaveznu
vakcinaciju, a 34 nije. Ono što je ojačalo zakonitost obavezne vakcinacije jeste
jedna od prvih odluka Vrhovnog suda SAD iz ove oblasti koja se ticala
obaveznosti vakcinisanja, doneta još 1905. godine. 30 Masačusec je bila prva
američka drţava koja je zakonom uvela obaveznu vakcinaciju dece u javnim
školama. Jedan sveštenik koji je odbio vakcinaciju svoje dece protiv variole biva
kaţnjen sa 5 dolara. Sud je našao da nije povređen 14. amandman Ustava SAD
(pravo na slobodu). Smatrao je da zakon predstavlja legitimno ispoljavanje
drţavne moći za zaštitu javnog zdravlja i bezbednosti svojih građana. Sličnu
odluku Sud je doneo i povodom zabrane nevakcinisanom detetu da pohađa
školu (Zuchtv. King, 260 U.S. 174 (1922).31
U Evropi je, od strane Komisije za ljudska prava doneta odluka,32 koja se ticala
zahteva udruţenja roditelja koji su reklamirali povredu čl. 2. Evropske
konvencije o ljudskim pravima (EKLJP-pravo na ţivot) nakon što su njihova
deca pretrpela ozbiljnu štetu ili su umrla nakon vakcinacije. Komisija je donela
odluku da nema povrede člana 2. budući da je drţava preduzela mere na
iskorenjivanju bolesti, pa mali broj smrtnih slučajeva ne moţe dokazati da je
postojala namera da se izazove smrt, niti da drţava nije uspela da preduzme
neophodne mere da ga zaštiti.

30 Jacobson v. Massachusetts, Cour Suprême des États-Unis, 197-US-11, 1905.

31 https://supreme.justia.com/cases/federal/us/260/174/.
32 Association X. Contre Royaume Uni, req. n°7154/75, 12 juillet 1978.

13

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

Sličan ovom bio je i slučaj Karlo Bofa i drugi protiv San Marina,33 već detaljno
komentarisan u našoj pravnoj literaturi. 34 U pitanju je bila predstavka rezidenta
San Marina Karlo Bofa i još trinaest drţavljana, upućena Evropskoj komisiji za
ljudska prava. U njoj su naveli da su zakoni San Marina, koji su obavezivali na
vakcinaciju dece protiv niza zaraznih bolesti (difterija, velike boginje, hepatitis B
i veliki kašalj), protivni odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Konkretno, reklamirali su, pre svega, povredu prava na ţivot (član 2) tvrdnjom
da je rizik od smrti povezan sa vakcinacijom vrlo visok. Naveli su da jedino
roditelji imaju pravo da odluče da li će ili neće vakcinisati svoje dete, pa stoga
navedene odredbe zakona predstavljaju neopravdano mešanje drţave u slobodu
misli, savesti i veroispovesti, što je suprotno članu 9 EKLJP.35 Ţalili su se i da je
propisima o obaveznosti vakcinacije povređeno njihovo pravo na poštovanje
privatnog porodičnog ţivota, koje garantuje član 8 EKLJP. Evropska komisija za
ljudska prava odbacila je sve predstavke, osim one koju je podneo Karlo Bofa, ali
je zaključila da nije osnovana nijedna tvrdnja u pogledu prava na čiju se povredu
on ţalio. Komisija je odbila da se vakcinacija smatra kršenjem člana 2, posebno
zato što nije dat nikakav dokaz koji ukazuje da bi, u konkretnom slučaju,
vakcinacija njihove dece stvorila konkretnu opasnost. Takođe, u ovom slučaju
Komisija je donela odluku da ne postoji povreda prava iz člana 9. Konvencije.
I pred Sudom u Strazburu pitanje obavezne vakcinacije je potezano više puta,
najčešće u kontekstu zaštite prava na privatni ţivot iz člana 8 EKLJP.
Prvenstveno se radilo o slučajevima primene medicinskog tretmana bez
saglasnosti pacijenta. U više odluka sud se izjasnio da se oni ne mogu vršiti bez
saglasnosti pacijenta.36
U jednoj relativno skorašnjoj presudi, Solomakin protiv Ukrajine, Evropski sud
za ljudska prava je potvrdio stanovište Evropske komisije za ljudska prava o
obaveznoj vakcinaciji.37 Među strankama nije bilo sporno da obavezna
vakcinacija predstavlja mešanje u pravo na poštovanje privatnog ţivota, koji
uključuje fizički i psihički integritet osobe, zajemčen članom 8. st. 1. EKLJP. Dalje

33 Carlo Boffa and 13 others v. San Marino, No. 26536/95 od 15. januara 1998.
34 M. Draškić, n. delo, 7-30.
35 Isto.
36 To je pre svega slučaj Pretty c. Royaume-Uni, odluka od 29. aprila 2002, predstavka br. 2346/02,
Ilaria Salvetti c. Italie, predstavka br. 42197/98, odluka od 9. jula 2002.
37 Solomakhin v. Ukraine, odluka 24429/03, predstavka 24429/03, http://hudoc.echr.coe.int/eng?i=
001-109565.

14

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

je naveo da je to mešanje bilo jasno propisano zakonom i da je sluţilo

legitimnom cilju zaštite zdravlja. Odnosno, narušavanje fizičkog integriteta
podnosioca predstavke je bilo opravdano razlozima zaštite javnog zdravlja i
nuţnošću kontrole širenja zaraznih bolesti u regionu. 38
Istina, treba reći da ovakvi stavovi nisu univerzalni. Tako se u litaraturi navodi
stav Ustavnog suda Kolumbije koji je pokušao da na drugačiji način pomiri
zahteve za autonomijom i solidarnosti u pogledu obavezne vakcinacije protiv
Humani papiloma virus - (HPV). Sud je istakao da "drţava neće moći da
obavezuje kolumbijsko stanovništvo da se vakciniše protiv HPV-a, ali će,
naprotiv, morati da garantuje pravo na informisani pristanak svojih primalaca
kao sine qua non uslov za to, informišući ih na jasan način o njihovim neţeljenim
efektima".39

5. Vavrička i drugi protiv Češke Republike

Evropski sud za ljudska prava je 8. aprila ove, 2021. godine, doneo presudu,
Vavrička i drugi protiv Ĉeške Republike, prvu u do sada nekorišćenoj oblasti u
sudskoj praksi, o legitimitetu obavezne vakcinacije dece, nakon predstavki iz
2013. i 2015. godine.40 Sud je odlučivao o konkrentnom slučaju roditelja iz Ĉeške
koji su se ţalili da ne mogu upisati decu u vrtić zbog toga što ih nisu vakcinisali,
kao i da su zbog toga neki od njih bili novčano kaţnjeni. Roditelji su smatrali da

38 Ovo pitanje se postavljalo i pred Sudom pravde EU. Prema Povelji o osnovnim pravima EU u čl.
35 se kaţe "Svako ima pravo na preventivnu zdravstvenu zaštitu i pravo na lečenje, pod
uslovima koji su uređeni zakonima i praksom drţava članica. Prilikom utvrđivanja i
sprovođenja svih politika i aktivnosti Unije treba osigurati visok stepen zaštite zdravlja ljudi".U
slučaju Milica Široká c. Úrad verejného zdravotníctva Slovenskej republiky, C-459/13, 17 jula 2014.
godine koji je dospeo pred Sud pravde koji se ticao obaveznosti vakcine Sud se oglasio
nenadleţnim da odgovori na ovo pitanje postavljeno pred Vrhovnim sudom Slovačke.
39 V. Bernaud, Les obligations vaccinales sont-elles inconstitution-nelles? Réflexions autour d’une
sentence controversée de la Cour constitutionnelle colombienne, Revue de droit sanitaire et social,
Dalloz, mars 2018, 2: 257-270. Navedeno prema: M. Formet, M. Martin, S. Rueda, Du
consentement à l’obligation, https://www.bing.com/search?q=Mathilde+Formet+%2Cmarie
+Martin%2C+Sarah+Rueda%2C+Le+consentement%2C+entre+autonomie+et+solidarit%C3%A
9&cvid=1103607cf67448928455cd54494d2778&aqs=edge..69i57.3675j0j1&pglt=43&FORM=ANSP
A1&PC=HCTS.
40 Vavřička and Others v. the Czech Republic, odluka 8.04.2021, predstavka br. 47621/13; Ostale
predstavke: Novotná protiv Republike Ĉeške, predstavka br. 3867/14; Hornych protiv Republike
Ĉeške, predstavka br. 73094/14; Brožík protiv Republike Ĉeške, predstavka br. 19306/15;
Dubský protiv Republike Ĉeške, predstavka br. 19298/15; Roleček protiv Republike Ĉeške,
predstavka br. 43883/15.

15

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

je obaveznom vakcinacijom dece koju je nametnula Ĉeška prekršila EKLJP. Ţalili

su se na povredu članova 2, 9 i 14 i čl. 2. Protokola br. 1. a posebno člana 8 EKLJP
koji garantuje "pravo na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota".
Prema Ĉeškom zakonu za obaveznu vakcinaciju odgovorni su roditelji koji,
ukoliko se ne pridrţavaju pravila, mogu biti kaţnjeni novčanom kaznom koja u
Ĉeškom zakonu odgovara manjem prekršaju, tj. jednom od tuţilaca izrečena je
novčana kazna protivvrednosti od 400 evra. Drugima je uskraćen pristup vrtiću
nevakcinisane dece, što je nesumnjivo bio odlučujući element koji je podnosioce
predstavke vodio u pravnom postupku protiv svoje drţave.
Šest porodica se prvo obratilo upravnom sudu, a zatim Vrhovnom upravnom
sudu i Ĉeškom ustavnom sudu. Bez uspeha u svojim zahtevima, obratili su se
Strazburu zatraţivši od ESLJP, da osude njihovu drţavu.
Ĉeška je jedna od retkih evropskih drţava, poput Francuske, Poljske ili Slovačke,
koja je usvojila veoma strogu politiku vakcinacije male dece, u obliku obavezne
vakcinacije, kao što je postupila i Srbija. Ciljane vakcinacije su, da se izrazimo
rečima Suda i Ĉeške vlade, "devet bolesti dobro poznatih medicini", oko kojih
postoji vrlo širok i snaţan naučni konsenzus u pogledu njihove efikasnosti i
sigurnosti (morbile, zauške, tetanus…). Sudije u Strazburu prvo su prepoznale
da obavezna vakcinacija, "kao nehotična medicinska intervencija", predstavlja
mešanje u ostvarivanje prava na privatnost, ali ne predstavlja kršenje člana 8
EKLJP kad je reč o "pravu na poštovanje privatnog ţivota".
Najbolji interesi dece moraju biti na prvom mestu u svim odlukama koje ih se
tiču. Stoga, u pitanjima vakcinacije, Sud potvrđuje da je neophodno osigurati da
sva deca budu zaštićena od ozbiljnih bolesti vakcinacijom ili grupnim
imunitetom. ESLJP s pravom naglašava da naučna zajednica obavezu vakcinacije
za 9 bolesti smatra sigurnom i efikasnom. Sud je podsetio da: "Nije sporno da
vakcine (...) u retkim slučajevima mogu biti štetne za pojedinca i naneti mu
ozbiljnu i trajnu štetu po zdravlje". Stoga ESLJP primećuje da je od pribliţno
100.000 vakcinisane dece svake godine, utvrđeno pet ili šest slučajeva ozbiljnih i
potencijalno trajnih oštećenja zdravlja. Odnos prednosti i nedostataka naginje u
korist obavezne vakcinacije.
U slučaju ove presude, sankcija predviđena za nepoštovanje obaveze povlači za
sobom novčanu kaznu i nemogućnost pohađanja predškolskog obrazovanja i
vaspitanja. Ova sankcija je vremenski ograničena budući da je pohađanje
osnovne škole obavezno. Ograničenja prava dece na razvoj i obrazovanje je zato
"vremenski ograničeno", odnosno, to je "pre bila preventivna nego kaznena mera
čiji su efekti bili vremenski ograničeni". Stoga, nakon što su odmerili interese o
16

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

kojima je reč, sudije u Strazburu smatraju da je ovo mešanje legitimno i

proporcionalno s obzirom na ţeljeni cilj. Primećuju da je zdravstvena politika
Ĉeške drţave u skladu sa najboljim interesima dece, što je u centru njene paţnje.
Shodno tome, ESLJP je zaključio da nije bilo kršenja Konvencije. Ograničenja
privatnog i porodičnog ţivota opravdana su legitimnim ciljem: zaštitom
najboljih interesa dece.41
Najzad, treba reći i da se Ustavni sud Srbije izjašnjavao povodom pravila o
obaveznoj imunizaciji propisanih Zakonom o zaštiti stanovništva od zaraznih
bolesti.42 Inicijatori ocene ustavnosti odredbi iz Zakona smatrali su da je
navedena obaveza protivna članovima 18, 20. st. 1. i 2, člana 21. stav 3, članova
24, 25, 68. i 71. Ustava. Jedan od inicijatora je smatrao da propisivanje obavezne
imunizacije lica određenog uzrasta (dece) i drugih lica određenih Zakonom
predstavlja neustavno zadiranje u fizički integritet ljudskog bića, suprotno članu
25. Ustava. Drugi, pak, inicijatori su osporavali obaveznost imunizacije u odnosu
na istu odredbu Ustava iz razloga što smatraju da se time suprotno ustavnoj
odredbi sprovode opiti nad decom. Svi inicijatori smatraju da je imunizacija bez
pristanka lica u suprotnosti sa pravima utvrđenim odredbama člana 5.
Konvencije o ljudskim pravima i biomedicini prema kojima se zahvat koji se
odnosi na zdravlje moţe izvršiti samo nakon što je lice na koje se zahvat odnosi
o njemu informisano i dalo slobodan pristanak na njega, a kada su u pitanju
maloletna lica samo uz odobrenje njihovih zastupnika. U vrlo dugačkom
obrazloţenju na 18 strana Ustavni sud je odbacio inicijative za ocenu ustavnosti,
što neki ocenjuju kao kardinalnu grešku.43 Sud je našao da iznetim razlozima u
inicijativama nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za
utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim
ugovorima i navedenim odredbama Ustava RS. 44

41 Neki mediji u Srbiji se tada nisu ustručavali sa naslovom: "Evropski sud za ljudska prava:
Obavezna vakcinacija neophodna u demokratskom društvu".
42 "Sluţbeni glasnik RS", br. 15/16.
43 Kritiku navedene odluke iznetu u citiranom radu autora Branislava R. Ristivojevića, Stefana S.
Samardţića.
44 Ustavni savet Francuske je u svojoj odluci od 20. marta 2015. godine (CC, déc. n° 2015-458 QPC,
20 mars 2015, Époux L.) zaključio da je odredba zakona o obaveznoj vakcinaciji u skladu sa
ustavom. https://www.conseil-constitutionnel.fr/decision/2015/2015458QPC.htm.

17

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

5.1. Vakcinacija je jasno prepoznata kao element socijalne solidarnosti

Obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava nudi specifičan ugao za
proučavanje prilično "ekstremnog" ponašanja drţava koje su postavile obavezu
vakcinacije. Poznato je da se Sud izjašnjava samo u onoj meri za koju smatra da
ima mandat za to. Iz tog razloga se poziva na odluku Ĉeškog ustavnog suda koji
je presudio da je parlament jedini nadleţan za uspostavljanje politike
vakcinacije. Iz tog razloga, takođe, on se izjašnjava samo o onom što je naučno
nesporno, da je vakcinacija protiv devet bolesti dobro poznatih u medicini zaista
nesporna.
U nekim stvarima Sud je primoran da zauzme odlučniji stav, pre svega u
odnosu na ideju da mora postojati "solidarnost" kao pokriće za vakcinaciju. 45
Naime, ako drţava građanima nameće vakcinu, ona ih štiti kao pojedince, koliko
štiti i zajednicu. Stoga vakcinacija moţe biti obavezna ako je cilj zaštita zdravlja
svih članova društva, naročito onih koji su posebno osetljivi na određene bolesti.
"Politika vakcinacije sledi legitimne ciljeve zaštite zdravlja, kao i prava drugih,
jer štiti i one koji prime vakcine i one koji ne mogu da budu vakcinisani iz
medicinskih razloga", ističe Sud i dodaje da osobe koje ne mogu da prime
vakcinu "zavise od kolektivnog imuniteta da bi se zaštitile od teških zaraznih
bolesti".46 Ovaj deo obrazloţenja predstavlja prepoznavanje vakcine kao
elementa socijalne solidarnosti, što predstavlja kamen temeljac predmetne
presude, sa uverenjem da je obavezna vakcinacija "neophodna u demokratskom
društvu". Ĉeška Republika "stoga uţiva široku slobodu procene u ovom
kontekstu", nastavlja Veliko veće suda. Obavezna vakcinacija se sprovodi jer je
drţava obavezna da preduzme pozitivne mere za zaštitu ţivota i zdravlja
stanovništva, koja se takođe pojavljuje u Evropskoj konvenciji prema članu 2.
koji se odnosi na "pravo na ţivot". To objašnjava zašto drţava snosi odgovornost
za bilo koji nedostatak u zdravstvenom proizvodu, ali takođe snosi, najčešće u
celosti, troškove kupovine, čuvanja i ubrizgavanja pomenute vakcine. 47

45 F. Berrod, P. Bruyas, La Cour européenne des droits de l’homme et la vaccination obligatoire : le

contexte Covid, Objavljeno na: https://theconversation.com/la-cour-europeenne-des-droits-de-
lhomme-et-la-vaccination-obligatoire-le-contexte-covid-159384.
46 Kolektivni imunitet se stiče samo kada je vakcinisano 95 % populacije. Prema tome, da bi se
ostvario imunitet grupe javne vlasti moraju ustanoviti obaveznu vakcinaciju protiv određenih
bolesti, primera radi protiv variole. Paradoksalno je, međutim, da su prve obavezne vakcine
protiv tetanusa imale za cilj samo individualnu zaštitu.
47 F. Berrod, P. Bruyas, n. delo.

18

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

Na isti način na koji očekujemo da će Sud intervenisati u korist odbrane naših

individualnih prava i sloboda, sa pravom moţemo očekivati da sankcioniše
drţavu koja svojim građanima uskraćuje korist od vakcine koja moţe sprečiti
nastanak fatalne bolesti. Moţda bi, takođe, trebalo očekivati da će se ESLJP
jednog dana izjašnjavati povodom predstavke o utvrđivanju odgovornosti
drţave koja nije vakcinacijom za ozbiljne bolesti ostvarila dovoljan obuhvat
stanovništva. Sud je stoga vrlo oprezan u presudi i prihvata obaveznu
vakcinaciju uz neophodne mere predostroţnosti kako ne bi poništio pojedinačne
slobode u ime zdravstvene bezbednosti.

5.2. Nemoguće prenošenje na pitanje obavezne vakcinacije protiv Covida 19

Prema nekim pravnicima, ova presuda pokreće pitanje pravne legitimacije
obavezne vakcinacije protiv Covida 19. Poznato je da ESLJP odluku donosi uvek
konkretno, a ne uopšteno, apstraktno. Prilikom donošenja ove odluke Sud je
uzeo u obzir nekoliko vaţnih činjenica vezanih za konkretne obavezne vakcine
predviđene u češkom pravu: vakcinacija protiv pomenutih bolesti je postojala
mnogo godina, bolesti protiv kojih se vakcina bori su ozbiljne, neţeljeni efekti su
poznati i u velikoj meri idu u prilog njihove primene, posledice nevakcinisanja
bile su privremene i ograničene. Na kraju, treba naglasiti, pored svega ovoga,
obavezna vakcinacija nije podrazumevala fizička ograničenja pri njenom
sprovođenju, odnosno fizičku prisilu.
Postavlja se pitanje da li bi se ova logika mogla primeniti i na moguću obaveznu
vakcinaciju protiv Covida 19, ako bi se to pitanje postavilo pred njega. Sud bi
morao, kao što je rečeno, izvršiti analizu in concreto i tom prilikom utvrditi da li
svi pobrojani elementi postoje i u ovom slučaju, a naročito: ozbiljnost bolesti,
poznati neţeljeni efekti, posledice nevakcinacije.
Moţe se odmah reći da je bolest Covida 19 ozbiljna za deo populacije, a posebno
za starije osobe. Za 99% populacije ova bolest neće dovesti do smrti. Što se tiče
neţeljenih efekata vakcina, do danas nisu bile dovoljno praćene. Iznad svega,
postoji nepoverenje s obzirom na povremene suspenzije i zabrane vakcina
pojedinih proizvođača. Otkriveni su slučajevi tromboze i treba utvrditi da li su
povezani sa vakcinama koje se koriste. Posledice nevakcinacije mogu dovesti do
potpunog isključivanja dela stanovništva iz javnog ţivota (biračko pravo,
sloboda dolaska i odlaska iz zemlje, pravo na privatni i porodični ţivot itd.).
Prema tome, presuda Vavrička protiv Republike Ĉeške se ne moţe
transponovati na Covid-19, premda se moţemo sloţiti da su sudije Velikog veća
prilikom izjašnjavanja o ovom predmetu očigledno imali u vidu situaciju sa
ovom bolešću i ograničenjima koja odatle proističu. Moţe se reći da ova presuda
19

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

u uslovima trenutne pandemije pojačava mogućnost obavezne vakcinacije, ali,

zbog nepostojanja evropskog konsenzusa o ovom pitanju "sud (je) prepustio
drţavama slobodu procene u svojoj politici vakcinacije", odnosno, daje
mogućnost drţavama da same odlučuju kako će zaštiti javno zdravlje. Ona
poručuje da kada je reč o javnom zdravlju, drţave imaju prvenstvenu ulogu.
Treba napomenuti da se Sud više puta vraća odluci Ustavnog suda Ĉeške.
Demokratska priroda obavezne vakcinacije, o kojoj je u ovom slučaju odlučio
parlament, odslikava ravnoteţu različitih interesa. Konačno, Sud insistira na
potrebi da drţava koja pribegava obaveznoj vakcinaciji dokaţe njenu
bezbednost i efikasnost, uz puno poštovanje najboljeg interesa deteta. Tek kroz
prizmu svih ovih razmatranja, Evropski sud će na kraju koristiti ovu formulaciju
utvrđenu u ranijoj sudskoj praksi, da presudi: "Drţava nije prekoračila [svoju]
slobodu procene i stoga se osporene mere mogu smatrati neophodnim u
demokratskom društvu". Ĉeška "zato ima veliku slobodu procene u tom
kontekstu", navodi Sud i ističe da "interesi dece moraju imati prednost u svim
odlukama koje se na njih odnose". Svaka drţava je slobodna da predvidi
mehanizme kako će nekoga da ubedi da primi vakcinu, i onda kada je
vakcinacija obavezna, uspostavljajući tako balans između individualnog interesa
s jedne strane i interesa grupe i zaštite javnog zdravlja s druge strane.
Sud se ni na koji način ne izjašnjava generalno o obaveznosti vakcinacije, već
insistira da u pitanjima zdravstvene politike odluke pripadaju isključivo
drţavama. Sa pravne tačke gledišta, prenos logike Suda da je "obavezna
vakcinacija kompatibilna sa demokratskim društvom" na vakcinaciju protiv
Covida -19 izgleda utoliko udaljenija, jer je ESLJP insistirao na ideji da su devet
bolesti o kojima je reč u slučaja bile "posebno dobro poznate medicini".
Sloţićemo se da to nije slučaj sa Covidom, čije nove karakteristike otkrivamo
svakodnevno, dok se u presudi Vavrička, radilo o primeni dugo testiranih
vakcina koje sada izazivaju samo marginalne sporove među radikalnim
protivnicima bilo koje vakcinacije. Sasvim je drugačije sa vakcinama protiv
Covida-19. S obzirom na to da su one, prema sopstvenom priznanju Evropske
agencije za lekove, u fazi kliničkog ispitivanja, pa ih je teško nametnuti s
obzirom na postojeće zakonske garancije. Ova zabrana prepoznaje se u izreci
Noli me tangere.48 Uvođenjem obavezne vakcinacije u fazi eksperimentisanja
rizikuju se pravne sankcije budući da se zakon zasniva na principu
nepovredivosti ljudskog tela.

48 Ph. Ségu, Sur la licéité d’une obligation vaccinale anti-Covid, la Revue des droits et libertés
fondamentaux, http://www.revuedlf.com/.

20

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

XXIII (2021) O obaveznosti vakcinacije u kontekstu COVIDA-19

Kada se posmatra iz ugla ove odluke obavezna vakcinacija protiv Covida -19
mogla bi se uvesti i primeniti kao ograničenje prava na pristanak pacijenta pod
sledećim uslovima: mora da se obezbedi zakonom, da ispuni legitiman cilj, u
ovom slučaju zaštita javnog zdravlja i to ograničenje mora da bude
proporcionalno traţenom cilju. Uostalom i EKLJP kada u članu 8 postavlja
princip zaštite "prava na poštovanje privatnog i porodičnog ţivota", već u
drugom stavu predviđa kada je mešanje javne vlasti u porodični i privatni ţivot
legitimno. To je moguće pod uslovom da je "obezbeđeno zakonom" i da
ispunjava legitiman cilj, a to je, između ostalog, "zaštita javnog zdravlja". Budući
da se vrši ograničenje osnovnih prava i sloboda ona je moguća jedino ako ih
zakonodavac predvidi.

6. Zaključak
Kao i uvek, zakon je pomoć u odlučivanju, a ne sama odluka. Ali zakon
osvetljava ne samo korisno već i neophodno. Zakon ne bi trebalo da bude
instrumentalizovan u korist ili protiv obavezne vakcinacije: po ovom pitanju je
neutralan. Pruţa javnim vlastima veliku slobodu i odgovornost za sprovođenje
vakcinacije. Ali uspešnost vakcinacije, obavezne ili preporučene, zavisi od
uspostavljanja poverenja u institucije javnog zdravlja, a ne od prinudnih mera
koje će na duţi rok samo dodatno narušiti poverenje. 49
Glavni pravni problem obavezne vakcinacije je nametanje svima, u interesu
javnog zdravlja, ograničenja koja se vrše ne samo nad njima već i nad njihovom
maloletnom decom. Preporučena, s druge strane, ne predstavlja nikakva pravna
ograničenja, već samo psihološka ili socijalna. Obavezna vakcinacija dovodi do
ograničenja individualnih prava i sloboda, na slobodno raspolaganje sopstvenim
telom i vršenje roditeljskog prava, kada se sprovodi nad decom. Zato ona mora i
moţe biti nametnuta odlukom zakonodavnog organa koji je jedini nadleţan da
donese jednu ovakvu odluku (zakon), a nikako odlukom (naredbom) organa
izvršne vlasti. Pored ovoga, mora ispunjavati legitiman cilj zaštite javnog
zdravlja i da ova ograničenja prava na pristanak na medicinsku meru budu
proporcionalna traţenom cilju.
Postojanje novih epidemijskih pretnji, posebno side i najnovija Covida - 19, više
ne čini da se vakcina pojavljuje kao ostatak daleke prošlosti, već kao izvor nade
u prevenciju bolesti, posebno jer su to sada vakcine koje proizvodi genetski
inţenjering, što se ističe kao dokaz njihove modernosti, ali da li i pouzdanosti.

49 U ovom smislu: B. R. Ristivojević, S. S. Samardţić, n. delo., 556.

21

CEEOL copyright 2022

CEEOL copyright 2022

Revija za evropsko pravo Zoran Ponjavić

Zoran Ponjavić

On the obligation to vaccinate in the context of Covid's disease - 19: Between

collective duty and individual freedom

Summary
As always, the law is an aid to decision-making, not the decision itself. But the
law illuminates not only the useful but also the necessary. The law should not be
instrumentalized in favor of or against compulsory vaccination: it is neutral on
this issue. It gives the public authorities great freedom and responsibility for
carrying out vaccinations. But the success of vaccination, mandatory or
recommended, depends on establishing trust in public health institutions, and
not on coercive measures that will only further undermine trust in the long run.
The main legal problem of compulsory vaccination is the imposition of
restrictions on everyone, in the interest of public health, which are imposed not
only on them but also on their minor children. Recommended, on the other
hand, does not represent any legal restrictions, but only psychological or social
ones. Mandatory vaccination leads to the restriction of individual rights and
freedoms, to the free disposal of one's own body and the exercise of parental
rights, when it is carried out over children. Therefore, it must and can be
imposed by a decision of the legislative body that is the only one competent to
make such a decision (law), and not by a decision (order) of the executive body.
In addition, it must meet a legitimate public health objective and these
restrictions on the right to consent to a medical measure must be proportionate
to the objective pursued.
The existence of new epidemic threats, especially AIDS and the latest Covida-19,
no longer makes the vaccine appear as a remnant of the distant past, but as a
source of hope for disease prevention, especially since they are now genetically
engineered vaccines, as evidenced by their modernity, but also reliability.


PhD, Professor at the Faculty of Law Kragujevac.
22

CEEOL copyright 2022