Ден

Браун

ПОРЕКЛО
С енглеског превели
Тања Бркљач и Аљоша Молнар

Нови Сад, 2017.

 У знак сећања на моју мајку

 ЏОЗЕФ КЕМБЕЛ

 ЧИЊЕНИЦЕ

Сва уметничка дела, грађевине, локације, научна достигнућа и

религијске организације у овом роману су стварни.

 ПРОЛОГ

Док су зупчасти точкови полако вукли прастари воз уз вртоглаву стрмину,

Едмонд Кирш је посматрао назубљени врх планине пред собом. У даљини,
узидан у оштру литицу, масивни камени манастир изгледао је као да виси у
простору, неком чаролијом стопљен с вертикалном литицом.
Ово ванвременско уточиште у Каталонији, у Шпанији, пркосило је
неумитном повлачењу силе гравитације већ дуже од четири века, ни на
трен не одступајући од основне сврхе: да своје становнике изолује од
савременог света.
Иронично, сада ће они први сазнати истину, помисли Кирш питајући се
какве ће бити њихове реакције. Кроз историју, најопаснији људи увек су
били свештена лица… Нарочито кад би се њихови богови нашли у
опасности. А ја се спремам да завитлам ватрено копље у осињак.
Кад је воз стигао на врх планине, Кирш угледа усамљену прилику која га
чека на перону. Смежурани скелет мушкарца био је одевен у
традиционалну католичку љубичасту мантију и белу кошуљу, а на глави је
имао митру. Кирш препозна кошчату грађу свог домаћина с фотографија и
осети неочекиван налет адреналина.
Валдеспино ме дочекује лично.
Бискуп Антонио Валдеспино био је у Шпанији особа која улива страх –
не само близак пријатељ и саветник самог краља већ и један од
најгласнијих и уајутицајнијих бораца за очување конзервативних
католичких вредности и традиционалних политичких стандарда у земљи.
„Едмонд Кирш, претпостављам?“, изговорио је бискуп кад је Кирш
изашао из воза.
„Тај сам“, рече Кирш смешкајући се док је пружао руку да прихвати
кошчату шаку свог домаћина. „Бискупе Валдеспино, желим да вам
захвалим што сте организовали овај састанак.“
Ја сам вама захвалан што сте га тражили.“ Бискупов глас био је
снажнији него што је Кирш очекивао – јасан и продоран, попут звона. „Не
питају нас често људи од науке за мишљење, поготово не тако истакнути
као ви. Овуда, молим вас.“
Док је Валдеспино водио Кирша преко перона, хладан планински ваздух
шибао је бискупову мантију.
„Морам да признам“, рече Валдеспино, „изгледате другачије него што
сам замишљао. Очекивао сам научника, а ви сте човек…“ Одмерио је сјајно
китон К50 одело и баркер ципеле од нојеве коже свог госта с благим
презиром. „Каже се 'у тренду', чини ми се?“
Кирш се учтиво насмеши. Рећи „у тренду“ није било у моди већ
неколико деценија.
„Прочитао сам списак ваших постигнућа“, рече бискуп, „али још увек
нисам потпуно сигуран шта заправо радите.“
„Специјализовао сам се за теорију игре и компјутерско моделовање.“
„Дакле, правите компјутерске игрице за децу?“
Кирш осети да се бискуп претвара да је незналица покушавајући да
делује шармантно старомодан. Истина је била, Кирш је то знао, да је
бискуп застрашујуће добро обавештен проучавалац технологије и да људе
често упозорава на опасности које она носи. „Не, господине, теорија игре је
заправо поље математике које проучава обрасце ради предвиђања
догађаја.“
„Ах, да. Мислим да сам прочитао да сте предвидели европску монетарну
кризу пре неколико година? Кад нико није био вољан да слуша, ви сте
спасли ствар изумевши компјутерски програм који је Европску унију
подигао из мртвих. Како је гласила ваша чувена изјава? 'Имам тридесет и
три године, исто колико је имао Христ кад је извео своје Ускрснуће'.“
Кирш се згрчи. „Лоша аналогија, ваша светости. Био сам млад.“
„Млад?“ Бискуп се закикота. „А колико вам је сад година… можда
четрдесет?“
„Управо толико.“
Старац се смешио док су снажни налети ветра настављали да му
надимају огртач. „Па, требало је да земљу наследе послушни, али је уместо
њих залог отишао младима – технологији наклоњенима, онима што ће се
радије загледати у екран него у сопствену душу. Морам признати, нисам
ни сањао да ћу имати разлога да се састанем с младим човеком који
предводи јуришнике. Називају вас пророком, знате?“
„У вашем случају сам омануо, ваша светости“, одврати Кирш. „Кад сам
затражио састанак с вама и вашим колегама насамо, рачунао сам да имам
свега двадесет процената шансе да пристанете.“
„Као што сам рекао својим колегама, посвећенима може само користити
да саслушају невернике. Тек кад саслушамо глас ђавола, можемо више
ценити глас Бога.“ Старац се насмеши. „Шалим се, наравно. Молим вас,
опростите ми, мој смисао за хумор је помало застарео.“
Рекавши ово, бискуп Валдеспино му показа да пођу напред. „Остали
чекају. Овуда, молим вас.“
Кирш је посматрао њихово одредиште, колосалну цитаделу од сивог
камена посађену на руб оштре литице која је понирала на хиљаде метара у
дубине раскошне таписерије шумовитих брда у подножју. Узнемирен
висином, Кирш скрете поглед са амбиса и пође за бискупом стазом
неједнаке ширине уз литицу, окрећући се у мислима састанку који је
требало да уследи.
Кирш је претходно молио за пријем тројицу истакнутих религијских
вођа који су недавно овде боравили на конференцији.
Скупштина светских религија.
Од 1893, на стотине духовних вођа из готово тридесет светских религија
окупљају се на различитим локацијама сваких неколико година, да проведу
недељу дана задубљени у међуверски дијалог. Међу учесницима се
налазило мноштво утицајних хришћанских свештеника, јеврејских рабина,
исламских мула из целог света, поред хиндуистичких пуџарија,
будистичких бикуа, џаиниста, сика и других.
Самопрокламовани циљ оваквих окупљања био је „неговање хармоније
међу светским религијама, градња мостова између различитих духовности
и величање укрштања свих вера“.
Племенит циљ, помисли Кирш, упркос томе што га је сматрао испразном
вежбом – бесмисленом потрагом за насумичним местима подударања у
бућкуришу од древних прича, басни и митова.
Док га је бискуп Валдеспино водио стазом, Кирш провири преко руба
планине са заједљивом мишљу. Мојсије се попео на планину да прими реч
Божју… а ја сам се попео на планину да урадим управо супротно.
Мотивација за долазак на врх ове планине, говорио је себи Кирш, била је
етичка обавеза, али је знао да ову посету потпирује и поприлична доза
самопрецењивања – био је нестрпљив да се осети награђеним приликом да
седи лицем у лице с овим клерицима и прорекне им скору пропаст.
Имали сте своју прилику да одбраните нашу истину.
„Погледао сам вашу биографију“, рече бискуп нагло, бацивши поглед на
Кирша. „Видим да сте производ универзитета Харвард?“
„Основне студије, да.“
„Схватам. Недавно сам прочитао да први пут у историји Харварда међу
уписаним студентима има више атеиста и агностика него оних који се
одређују као следбеници неке религије. Та статистика много говори,
господине Кирш.“
Шта да вам кажем, пожелео је Кирш да одговори, наши студенти су
све паметнији.
Удари ветра су се појачавали док су се приближавали древном каменом
здању. У слабо осветљеном улазу у зграду, ваздух је био тежак од опојног
мириса запаљеног тамјана. Двојица мушкараца вијугала су кроз лавиринт
мрачних ходника, а Киршове очи су се напрезале да се прилагоде док је
пратио свог домаћина под огртачем. Коначно, стигоше пред неуобичајено
мала дрвена врата. Бискуп покуца, сагну се и уђе, дајући знак свом госту да
га следи.
Несигуран, Кирш пређе преко прага.
Нашао се у правоугаоној одаји високих зидова потпуно прекривених
прастарим томовима књига у кожним повезима. Додатне засебне полице
штрчале су из зидова као ребра, изукрштане с тучаним радијаторима који
су клокотали и шиштали стварајући језив осећај да је просторија жива.
Кирш подиже поглед ка украшеној балустради изнад пролаза који је
окруживао други спрат и знао је без сумње где се налази.
Чувена библиотека Монсерат, схватио је, пренеражен што су га управо
ту примили. Причало се да ова света одаја чува изузетно ретке текстове, а
да је приступ њима дозвољен само монасима који су животе посветили
Господу, живећи скривени од света овде на планини.
„Тражили сте дискрецију“, рече бискуп. „Овде смо најсигурнији“ Свега
је неколицина људи споља икад крочила овамо.“
„Великодушна привилегија. Хвала вам.“
Кирш је следио бискупа до великог дрвеног стола за којим су седела
двојица старијих мушкараца и чекала их. Човек с леве стране, уморних
очију и замршене седе браде, изгледао је истрошено. Носио је изгужвано
црно одело, белу кошуљу и федору.
„Ово је рабин Јехуда Кевеш“, рече бискуп. „Он је истакнути јеврејики
филозоф који много пише о кабалистичкој космологији.“
Криш пружи руку преко стола и учтиво се рукова с рабином Кевешом.
„Драго ми је што сам вас упознао, господине“, рече Кирш. „Читао сам ваше
књиге о кабали. Не могу рећи да сам их разумео, али сам их читао.“
Кевеш пријатељски климну главом, бришући сузне очи марамицом.
„А овде“, настави бискуп, показујући ка другом човеку, „имате уваженог
аламу, Саједа ел Фадла.“
Цењени исламски учењак устаде и широко се осмехну. Био је низак и
дежмекаст, с веселим лицем које је деловало неспојиво с његовим црним,
продорним очима. Носио је скромну белу кандуру. „А ја сам, господине
Кирш, прочитао ваша предвиђања о будућности човечанства. Не могу рећи
да сам сагласан с њима, али сам их прочитао.“
Кирш се љубазно осмехну и протресе човеку руку.
„А наш гост, Едмонд Кирш“, закључи бискуп, обраћајући се двојици
својих колега, „као што знате, јесте високоцењени компјутерски научник,
теоретичар игре, проналазач и нека врста пророка у свету технологије.
Знајући све то о њему, био сам збуњен његовим захтевом да разговара с
нама. Стога сад препуштам господину Киршу да објасни зашто је дошао.“
С тим речима, бискуп Валдеспино заузе место између својих колега,
скрсти руке и пун очекивања загледа се у Кирша. Тројица мушкараца
седела су пред њим као трибунал, стварајући атмосферу више налик
инквизицији него пријатељском састанку људи од науке. Бискуп му, Кирш
сада схвати, није чак ни припремио столицу.
Кирш је био више замишљен него застрашен док је проучавао тројицу
старих људи пред собом. Дакле, ово је Свето Тројство које сам тражио.
Три мудраца.
Заставши на тренутак да би добио на важности, Кирш приђе прозору и
загледа се надоле, у панораму која је одузимала дах. Осунчани пачворк
прастарих идиличних поља протезао се преко дубоке долине, у даљини
уступајући место оштрим врховима планинског венца Колсерола.
Километрима далеко одатле, негде изнад Бакарског мора, претећи зид
олујних облака формирао се на хоризонту.
Прикладно, помисли Кирш, наслућујући буру коју ће ускоро изазвати у
овој просторији, и у свету изван ње.
„Господо“, поче он изненада се поново окренувши ка њима. „Верујем да
вам је бискуп Валдеспино већ пренео мој захтев за поверљивошћу. Пре
него што наставимо, желим да будем јасан. Оно што ћу поделити с вама
мора се држати у строгој тајности. Једноставно речено, тражим од свих вас
да се зарекнете на ћутање. Да ли сте сагласни са мном?“
Сва тројица мушкараца климнуше главама у знак прећутног одобравања,
иако је Кирш знао да је то ионако вероватно непотребно. Хтеће да закопају
ову информацију – не да је објаве.
„Овде сам данас“, поче Кирш, „јер сам дошао до научног открића за које
верујем да ће вас запањити. Реч је о нечему чиме се бавим дуги низ година,
у нади да ћу пронаћи одговоре на два најосновнија питања нашег људског
искуства. Сад кад сам у томе успео, дошао сам управо код вас јер верујем
да ће ова информација дубоко утицати на верујуће света, и врло вероватно
проузроковати промене које се могу описати само као, да тако кажемо –
разорне. Тренутно, ја сам једина особа на свету која зна за ово што ћу вам
ускоро открити.“
Кирш завуче руку у свој сако и извади предимензиониран паметни
телефон – уређај који је сам дизајнирао у складу са сопственим
специфичним захтевима и потребама. Телефон је имао маску с мозаиком
живих боја и он га постави пред тројицу мушкараца као екран. За само
трен, искористиће ту справу да се повеже с безбедним сервером, унеће
своју шифру од 47 карактера и уживо им емитовати презентацију.
„Ово што ћете ускоро видети“, рече Кирш, „немонтирана је верзија
саопштења које ћу, надам се, поделити са светом – за отприлике месец
дана. Али пре него што то учиним, желим да се посаветујем с неким од
најутицајнијих светских религијских мислилаца, како бих стекао увид у то
како ће ове вести примити они којих се оне највише тичу.“
Бискуп гласно уздахну. Звучало је пре као да се досађује него да је
забринут. „Интригантан увод, господине Кирш. Говорите као да ће то што
се спремате да нам покажете уздрмати темеље светских религија.“
Кирш пређе погледом преко древног репозиторијума светих текстова.
Неће уздрмати ваше темеље. Разориће их.
Кирш је процењивао мушкарце пред собом. Ниједан од њих није знао да
је за три дана Кирш планирао да своју презентацију објави на једном
запањујућем, брижљиво кореографисаном догађају. Кад то учини, људи
широм света схватиће да учења свих религија заиста имају нешто
заједничко.
Сва су била потпуно погрешна.

 ПОГЛАВЉЕ 1

Професор Лангдон подиже поглед према дванаест метара високом псу који
је седео на тргу. Крзно те животиње било је живи тепих од траве и
мирисног цвећа.
Трудим се да се одушевим тобом, помисли. Заиста се трудим. Лангдон
је још кратко гледао у то створење, а онда настави да се креће висећим
прелазом, силазећи низ простране степенице чији су неједнаки ногоступи
намерно били направљени тако да тек пристиглог посетиоца избаце из
уобичајеног ритма и корака. Мисија успела, помисли Лангдон, двапут се
скоро саплевши због неједнаких степеница.
На дну степеништа, Лангдон изненада стаде, зурећи у огроман објекат
пред собом.
Е сад сам све видео.
Пред њим се уздизала велика црна удовица, витке гвоздене ноге држале
су њено лоптасто тело на висини од најмање десет метара. На пауковом
стомаку висила је мрежаста врећа, испуњена стакленим облуцима. „Име јој
је Маман“, обрати му се глас.
Лангдон спусти поглед и угледа витког човека који је стајао испод паука.
На себи је имао црни брокатни шервани, а на лицу је носио скоро комично
увијене бркове у стилу Салвадора Далија.
„Зовем се Фернандо“, настави он, „и овде сам да вам пожелим
добродошлицу у музеј.“ Човек је претраживао гомилу плочица са именима
на столу пред собом. „Могу ли сазнати ваше име, молим?“
„Наравно. Роберт Лангдон.“
Човек изненађено подиже поглед. „Ах, опростите ми! Нисам вас
препознао господине!“
Једва и сам себе препознајем, помисли Лангдон, укочено продуживши
даље, белом машном око врата, у фраку и белом прслуку. Изгледам као
1
један од Вифенпуфа . Лангдонов класичан фрак био је стар скоро тридесет
година, сачуван из времена када је био члан Ајви клуба на Принстону, али
захваљујући свакодневном дисциплинованом пливању, ова одећа му је и
даље прилично добро стајала. Журно се пакујући, узео је погрешну врећу
из ормана и заборавио уобичајени смокинг.
„На позивници је писало смокинг“, каза Лангдон. „Верујем да фрак
одговара?“
„Фрак је класика! Изгледате заносно!“ Човек хитро узе плочицу с
именом и пажљиво је закачи за ревер Лангдоновог сакоа.
„Част ми је упознати вас, господине“, рече човек с брковима. „Без сумње
сте и раније били код нас?“
Лангдон погледа кроз ноге паука у блиставу зграду пред њима. „Заправо,
непријатно ми је да то кажем, али први пут сам овде.“
„Не!“ Човек одглуми као да ће се онесвестити. „Нисте љубитељ модерне
уметности?“
Лангдон је одувек уживао у изазову модерне уметности – првенствено у
истраживању разлога због којих су нека дела проглашавана ремек-делима:
дрип-слике Џексона Полока; конзерве супе кембел Ендија Ворхола;
једноставни разнобојни правоугаоници Марка Ротка. Међутим, Лангдон је
далеко више волео да разговара о религијском симболизму Хијеронимуса
Боша или техници Франсиска де Гоје.
„Више волим класике“, одговори Лангдон. „Више ми лежи Да Винчи
него Де Кунинг.“
„Али Да Винчи и Де Кунинг су толико слични!“
Лангдон се стрпљиво осмехну. „Онда је јасно да морам још мало да
проучим Де Кунинга.“
„Е па, дошли сте на право место!“ Човек показа према огромној згради.
„У овом музеју, пронаћи ћете једну од најлепших колекција модерне
уметности на свету! Заиста се надам да ћете уживати.“
„И намеравам“, одговори Лангдон. „Само бих волео да знам зашто сам
овде.“
„И ви као и сви остали!“ Човек се срдачно насмеја, одмахујући главом.
„Ваш домаћин је био веома тајновит у вези са вечерашњим догађајем. Чак
ни особље музеја не зна о чему је реч. Мистерија је пола забаве – гласине
су се распламсале! Унутра је неколико стотина гостију – многа позната
имена – и нико нема ни најблажу представу шта је вечерас на распореду!“
Сада се и Лангдон осмехну. Ретко би који домаћин на свету имао
довољно одважности да у последњем тренутку пошаље позивнице на
којима пише само: Субота вече. Дођите. Верујте ми. Још су ређи они који
би успели да гомилу веома важних особа убеде да све оставе и одлете на
север Спаније да би присуствовали неком догађају.
 Лангдон прође испод паука и настави стазом, гледајући огромну црвену
заставу која се вијорила изнад њега.

ВЕЧЕ СА
ЕДМОНДОМ КИРШОМ

Едмонду сигурно никад није мањкало самопоуздања, помисли Лангдон

забављен.
Пре двадесетак година, млади Еди Кирш био је један од Лангдонових
првих студената на Харварду – компјутерски залуђеник рашчупане косе,
кога је интересовање за шифре и довело до Лангдоновог бруцошког курса:
Кодови, шифре и језик симбола. Префињеност Киршовог интелекта дубоко
је задивила Лангдона и, мада је Кирш на крају напустио прашњави свет
семиотике зарад блештаве будућности компјутера, он и Лангдон развили су
везу студент-професор која им је помогла да остану у вези читаве две
деценије након што је Кирш дипломирао.
Сада је ученик превазисао свог учитеља, помисли Лангдон. За неколико
светлосних година.
Данас је Едмонд Кирш био светски познати одметник – компјутерски
научник и милијардер, футуриста, иноватор и предузимач. Овај
четрдесетогодишњак био је творац фасцинантног броја напредних
технологија које су представљале велик искорак у сасвим различитим
пољима: од роботике, преко науке о мозгу, вештачке интелигенције, па до
нанотехнологије. А веома прецизна предвиђања о предстојећим научним
продорима створила су скоро митску ауру око овог човека.
Лангдон је сматрао да Едмондов језиви дар за предвиђање вуче корене у
невероватно широком знању о свету у ком живи. Колико се Лангдон сећао,
Едмонд је био незајажљиви библиофил – читао је све што му падне шака.
Његова страст према књигама, и способност коју је имао за упијање
њиховог садржаја, превазилазиле су све чему је Лангдон досад сведочио.
У последњих неколико година, Кирш је углавном живео у Шпанији,
оправдавајући свој избор љубављу коју је гајио према старовременском
шарму те земље, њеној авангардној архитектури, ексцентричним баровима
и савршеним временским приликама.
Једном годишње, када би се Кирш вратио у Кембриџ да одржи
предавање у медијатеци Масачусетског института, Лангдон би му се
придружио за ручком у неком од модерних нових бостонских ресторана за
које никад није чуо. Најчешће нису разговарали о технологији; Кирш је
увек желео да са Лангдоном разговара само о уметности.
 „Ти си моја веза са културом, Роберте“, Кирш се често шалио. „Мој
лични професор уметности!“
Шаљива игра речима на Лангдонов брачни статус била је нарочито
2
иронична јер је дошла од колеге нежење који је моногамију прогласио
„увредом за еволуцију“, а уједно је током година био фотографисан у
друштву великог броја супермодела.
С обзиром на Киршову репутацију иноватора у компјутерској науци,
човек би га лако могао замислити као уштогљеног технолошког
залуђеника. Али он је себе претворио у модерну поп икону која се креће у
круговима славних, обучену по последњој моди, што слуша тајанствену
андерграунд музику и у својој личној збирци чува непроцењиво вредна
дела различитих импресиониста и модерних уметника. Кирш је Лангдону
често слао мејлове и тражио савете о новим уметничким делима које
разматра за своју колекцију.
А онда би урадио сасвим супротно, помисли Лангдон.
Пре око годину дана, Кирш је изненадио Лангдона тражећи од њега
савет који није имао везе с уметношћу, већ с Богом – што је била чудна
тема за самопрозваног атеисту. Над порцијом сирове говедине у бостонској
„Тајгер мами“, Кирш је до детаља испитивао Лангдона о суштинама
светских религија, а посебно о њиховим различитим причама о стварању.
Лангдон му је пружио солидан преглед тренутно актуелних веровања; од
приче о постању, коју деле јудаизам, хришћанство и ислам, преко
хиндуистичке приче о Брами све до вавилонског мита о Мардуку, и
осталих.
„Питам се“, огласио се Лангдон кад су изашли из ресторана. „Зашто се
један футуриста толико занима за прошлост? Да ли то значи да је наш
познати атеиста коначно пронашао Бога?“
Едмонд се од срца насмејао. „Пуста жеља! Само одмеравам
конкуренцију, Роберте.“
Лангдон се насмешио. Типично. „Па, наука и религија нису конкуренти,
то су два различита језика која покушавају да испричају исту причу. На
овом свету има места за оба.“
После тог састанка, Едмонд се није јављао скоро годину дана. А онда је,
изненада, пре три дана, Лангдон примио Федексову коверту са авионском
картом, хотелском резервацијом и Едмондовом својеручно исписаном
поруком, у којој га позива на вечерашњи скуп. Писало је: Роберте, много
би ми значило ако би ти, више од било кога, присуствовао. Твоја
објашњења из нашег последњег разговора омогућила су да се оваква ноћ
догоди.
Лангдон је остао збуњен. Ништа из тог разговора ни из далека није
деловало као да има везе с догађајем који је уприличио један футуриста.
Федексова коверта је садржала и црно-белу слику две особе, окренуте
једне ка другој. Кирш је Лангдону написао и кратку песму.

Роберте,
Кад лицем у лице ме погледаш,
празан простор ћеш открити.
Едмонд

Лангдон се осмехнуо кад је видео слику – паметна алузија на једну

епизоду у којој је Лангдон учествовао неколико година пре тога. Силуета
путира, или грала, јасно се видела у празном простору између два лица.
Сада је Лангдон стајао испред музеја, жељан да чује шта се његов бивши
студент спремао да обзнани. Крајеви фрака му залепршаше на лаком
поветарцу док је ишао цементним путељком дуж обале кривудаве реке
Нервион, која је некад представљала жилу куцавицу напредног
индустријског града. У ваздуху се осећао благи мирис бакра.
Кад је Лангдон скренуо пратећи кривину стазице, коначно допусти себи
да погледа у огромни блештави музеј. Грађевину је било немогуће
сагледати одједном. Уместо тога, поглед му је клизио тамо-амо читавом
дужином бизарних и издужених облика.
Ова зграда не само што крши правила, помисли Лангдон. Она их
потпуно игнорише. Савршено место за Едмонда.
Музеј Гугенхајм у Билбау, у Шпанији, изгледао је као нешто што је
побегло из ванземаљске халуцинације – вртоглави спој кривих металних
облика који као да се наслањају једни на друге, скоро насумично. Хаотична
маса облика протезала се у даљину, обложена с више од тридесет хиљада
титанијумских плоча које су се блескале попут рибљих крљушти и згради
давале истовремено и органски и ванземаљски изглед, као да је неки
футуристички левијатан испузао из воде да се мало осунча на обали.
Кад је зграда отворена за јавност, 1997. године, Њујоркер је похвалио
њеног архитекту, Френка Герија, што је дизајнирао овај „валовити брод из
фантастичног сна у титанијумском огртачу“, док су остали критичари
широм света ентузијастично понављали: „Највелелепнија зграда нашег
времена!“, „Невероватно бриљантно!“ и „Задивљујући архитектонски
подвиг!“
Од откривања музеја, појавило се још десетак других
„деконструктивистичких“ грађевина – Концертна дворана „Дизни“ у Лос
Анђелесу, „БМW свет“ у Минхену, па чак и нова библиотека у Лангдоновој
3
алма матер . Свака је одисала радикално неконвенционалним дизајном и
конструкцијом, али Лангдон је и поред тога сумњао да иједна може да се
такмичи с Гугенхајмом у Билбау, и то само због њене пуке шокантности.
Док је Лангдон прилазио, чинило му се да се обложена фасада мења са
сваким кораком, нудећи му из сваког угла другачије лице. Сад је могао да
види и најдраматичнију илузију музеја. Невероватно, из те перспективе,
изгледало је као да колосална грађевина дословно плута на води, поврх
широког „бескрајног“ залива који је запљускивао спољне зидове музеја.
Лангдон застаде на тренутак да ужива у овом призору, а онда крете да
пређе залив преко минималистичког степеништа које је у луку прелазило
преко стакласте површине воде. Био је тек на пола пута кад га препаде
гласно сиктање. Допирало је однекуд испод његових стопала. Застаде као
укопан баш кад се вртложни облак магле појавио испод прелаза. Дебели
вео магле уздиже се око њега, а онда се преврну преко залива, котрљајући
се према музеју и гутајући подножје читаве зграде.
Магличаста скулптура, помисли Лангдон.
Читао је о овом делу јапанске уметнице Фуџико Накаје. „Скулптура“ је
била револуционарна јер ју је чинио медијум у облику видљивог ваздуха,
маглени зид који се материјализовао и повремено нестајао; а пошто благо
кретање ваздуха и атмосферске прилике никад нису биле идентичне ни два
дана заредом, скулптура је била другачија сваки пут кад би се појавила.
Мост престаде да сикће, а Лангдон настави да посматра како се маглени
зид нечујно спушта на залив, вртећи се и пузећи као да има своју вољу.
Ефекат је био истовремено етеричан и дезоријентишући. Читав музеј као да
је лебдео над водом, бестежински почивајући на облаку – брод духова
изгубљен на мору.
Баш кад Лангдон одлучи да поде даље, мирну површину воде поремети
низ малих ерупција. Одједном, пет ватрених стубова вину се у небо из
залива, постојано грмећи попут ракетних мотора што се проламају кроз
магличасти ваздух и бацају блиставе светлосне зраке по титанијумским
плочама музеја.
Лангдоновом личном архитектонском укусу више је погодовао класични
стил музејских зграда, попут Лувра или музеја Прадо, па ипак, док је
гледао како магла и пламен лебде изнад залива, од овог надасве модерног
музеја није могао да замисли подобније место за одржавање оваквог
догађаја, и то у организацији човека који је толико био заљубљен у
уметност и иновације и који је тако јасно сагледавао будућност.
Сада, ходајући кроз маглу, Лангдон крену ка улазу у музеј – злокобној
црној рупи у рептилској грађевини. Док се приближавао прагу, пратио га је
нелагодан осећај да улази у змајево ждрело.

 ПОГЛАВЉЕ 2

Морнарички адмирал Луис Авила седео је на барској столици у празном

пабу у непознатом граду. Био је исцрпљен од путовања, тек је слетео у град
након посла због ког је прешао много хиљада километара за свега дванаест
сати. Отпио је гутљај свог другог тоника и загледао се у низове
разнобојних боца иза шанка.
Свако може остати трезан у пустињи, размишљао је, али само одани
могу седети у оази и одбијати да раздвоје усне.
Авила није раздвојио усне пред ђаволом већ скоро годину дана. Док је
посматрао свој одраз у огледалима иза шанка, дозволио је себи редак
тренутак задовољства због прилике која му је узвраћала поглед.
Био је један од оних срећника пореклом с Медитерана код којих старење
делује пре као добитак него као хендикеп. С годинама, његова крута црна
стрњика смекшала је у елегантно проседу браду, његове ватрене црне очи
опустиле су се у изглед смиреног самопоуздања, а његова затегнута
маслинастозелена кожа сад је била опаљена сунцем и изборана, дајући му
изглед човека који непрестано шкиљи према пучини.
Чак и у шездесет и трећој, тело му је било витко и затегнуто,
задивљујућу грађу додатно је истицала добро скројена униформа. Уз то,
Авила је сада носио парадну морнаричку униформу: бели сако с дворедним
копчањем, широким црним еполетама и импозантном збирком одликовања
и почасних обележја; потом уштиркана бела кошуља с подигнутим
оковратником и широке панталоне украшене свиленим гајтаном на
ногавицама.
Шпанска армада можда више није најмоћнија морнарица на планети,
али још умемо да обучемо официра.
Адмирал годинама није носио ову униформу – али ово је била посебна
ноћ, и раније те вечери – док је шетао улицама овог непознатог града,
уживао је у одобравајућим погледима жена подједнако колико и у простору
који су му уступали мушкарци.
 Сви поштују оне који живе у складу с прописима.
„¿Отра тóница?“, упитала је симпатична конобарица. Имала је око
тридесет година, била је пуначка и весело се осмехивала.
Авила одмахну главом. „Но, грациас.“
Паб је био потпуно празан и Авила је могао да осети задивљени поглед
конобарице. Пријало му је да опет буде примећен. Вратио сам се из
амбиса.
Ужасан догађај који је пре пет година умало уништио Авилин живот
заувек ће вребати у закутку његовог ума – један једини заглушујући
тренутак у ком се земља отворила и прогутала га целог.
Севиљска катедрала.
Ускршње јутро.
Андалузијско сунце расипало се кроз витраже, засипајући камену
унутрашњост катедрале калеидоскопом боја у јарким налетима. Оргуље су
весело грмеле док су хиљаде верника прослављале чудо васкрсења.
Авила је клечао пред причесном оградом, а срце му се надимало од
захвалности. Након што је цео живот служио мору, Бог га је благословио
највећим даром – породицом. Широко се осмехујући, Авила се окренуо и
преко рамена бацио поглед на своју младу супругу, Марију, која је остала
да седи на клупи, будући у поодмаклој трудноћи да би прешла дуг пут до
олтара. Поред ње, њихов трогодишњи син, Пепе, узбуђено је махао оцу.
Авила намигну дечаку, а Марија се топло насмеши мужу.
Хвала ти, Боже, помислио је Авила док се поново окретао олтару да
прими пехар.
Тренутак касније, прастара катедрала распукла се у заглушујућој
експлозији.
У блеску светла, цео његов свет постаде буктиња.
Ударни талас експлозије дивље је одбацио Авилу са причесне ограде,
тело му остаде згњечено испод врелог таласа крхотина и делова људских
тела. Кад му се повратила свест, није могао да дише у густом диму и на
тренутак није знао где се налази и шта се догодило.
А онда, кроз звоњаву у ушима, зачу вриску људи у агонији. Авила се
осови на ноге, ужаснуто схватајући где се налази. Рече себи да је све то
грозан сан. Несигурно крете ка излазу из димом испуњене катедрале,
прескачући осакаћене жртве које су јаукале, очајнички тетурајући у правцу
где су се до само пре неколико тренутака смешили његова жена и син.
Тамо није било ничега.
Није било клупа. Није било људи.
Само крваве крхотине на чађавом каменом поду.
 Страшну успомену милосрдно је распршило звецкање низова перли које
су висиле на вратима бара. Авила стеже своју чашу и брзо отпи гутљај,
отресајући са себе тмину као што је већ толико пута дотад био принуђен да
чини.
Врата бара се широм отворише, а Авила се окрете и угледа двојицу
крупних мушкараца који нахрупише унутра. Певали су, фалширајући,
некакву ирску борбену песму и носили зелене фудбалске дресове који су
им једва покривали стомаке. Како се могло закључити, утакмицу одиграну
тог поподнева добио је гостујући ирски тим.
Схватићу то као знак, помисли Авила устајући. Затражио је рачун, али
му је конобарица намигнула и одмахнула руком. Авила јој захвали и окрете
се да пође.
„Бога му пољубим!“ викну један од новопридошлих, зурећи у Авилину
свечану униформу. „Ево краља Шпаније!“
Двојица мушкараца праснуше у смех, заносећи се ка њему.
Авила покуша да их заобиђе и оде, али га крупнији мушкарац грубо
стеже за руку и одвуче назад до барске столице. „Сачекајте, ваше
величанство! Дошли смо чак у Шпанију; попићемо пинту с краљем!“
„Не… мораш остати да попијемо пиво, амиго.“ Човек појача стисак док
је његов пријатељ упирао прљавим прстом међу медаље на Авилиним
грудима. „Па ти си изгледа прави херој, ћале.“ Човек повуче једно од
Авилиних највреднијих одликовања. „Средњовековни буздован? Дакле, ти
си витез у сјајном оклопу?!“ Грохотом се засмеја.
Толеранција, Авила подсети себе. Срео је небројено много оваквих људи
– плиткоумних, несрећних душа које се никад и ни за шта нису бориле,
људи који су слепо злоупотребљавали слободе и независност коју су им
извојевали други.
„Заправо“, стрпљиво одговори Авила, „буздован је симбол јединице
4
Унидад де операсионес еспесијалес .“

„Специјалне јединице?“ Човек одглуми уплашени дрхтај. „То је баш

задивљујуће. А какав је то симбол?“ Показао је на Авилину десну шаку.
Авила баци поглед на свој длан. У средини меког дела била је исписана
црна тетоважа – симбол који је датирао још из четрнаестог века.
Овај белег ми служи као заштита, помисли Авила посматрајући
амблем. Мада ми неће требати.
„Није важно“, рече насртљивац, напокон пустивши Авилину руку и
окренувши се конобарици. „Ти си слатка“, рече. „Јеси ли стопроцентно
Шпањолка?“
„Јесам“, одговорила је љупко.
„Немаш мало ирске крви?“
„Не.“
„А да ли би волела да је мало имаш?“ Човек се пресамити хистерично се
смејући и лупи шаком о шанк.
„Остави је на миру“, заповеди Авила.
Човек се окрете, стрељајући га погледом.
Друга протува гурну Авилу у груди. „Покушаваш да нам говориш шта да
радимо?“
Авила дубоко удахну, осећајући да га је дуго путовање тог дана
исцрпело, и показа према бару. „Господо, молим вас, седите. Платићу вам
пиво.“

-------

Драго ми је што ће остати, помислила је конобарица. Иако је умела да

се сама стара о себи, видевши колико се смирено официр носи с двојицом
дивљака, осетила је благу слабост и понадала се да ће можда остати у бару
до затварања.
Официр наручи два пива и још један тоник за себе, поново заузимајући
своје место за шанком. Двојица фудбалских хулигана седела су поред њега,
сваки с по једне стране.
„Тоник?“, ругао се један. „Мислио сам да пијемо заједно.“
Официр се уморно осмехну конобарици и испи свој тоник.
„Плашим се да морам на састанак“, рече официр устајући. „Али уживајте
у свом пиву.“
Кад је устао, двојица мушкараца, као да су то вежбали, пљеснуше га
својим грубим рукама по раменима и гурнуше га назад на столицу. Искра
беса блесну у официровим очима, а потом згасну.
„Деда, мислим да не желиш да нас оставиш насамо са својом девојком.“
Напасник је погледа и ласцивно запалаца језиком.
Официр је један дуг тренутак седео без речи, а онда завуче руку у горњи
део униформе.
 Момци га истовремено зграбише. „Хеј! Шта то радиш?!“
Врло полако, официр извади свој мобилни телефон и рече нешто
мушкарцу на шпанском. Зурили су у њега не разумевајући, а он опет пређе
на енглески.
„Опростите, морам само да позовем жену и кажем јој да ћу каснити.
Изгледа да ћемо се овде задржати.“
„То ми реци, друже!“, узвикну крупнији мушкарац искапивши пиво и с
треском спустивши чашу на шанк. „Још једно!“
Док је конобарица пунила часе силеџијама, посматрала је у огледалу
како официр притиска неколико типки на свом телефону и онда га
прислања на ухо. Веза је успостављена, и он поче да говори брзо на
шпанском.
5
„Le llamo desde el bar Molly Malone“ , рече официр, прочитавши назив и
адресу бара с подметача пред собом. „Calle Particular de Estraunza, ocho.“
Сачекао је тренутак и потом наставио. „Necesitamos ayuda inmediatamente.
Hay dos hombres heridos.“ Онда је прекинуо везу.
¿Dos hombres heridos? Конобаричин пулс се убрза. Двојица повређених
мушкараца?
Пре но што је схватила шта је рекао, пред собом угледа белу мрљу кад се
официр нагло окренуо удесно, шаљући разоран ударац лактом право
нагоре према носу крупније протуве, након чега се зачу крцкање од ког јој
припаде мука. На лицу човека изби лавина црвенила и он се сруши на леђа.
Пре него што је други човек стигао да се снађе, официр се поново окрете,
овог пута налево, његов други лакат снажно се заби човеку у душник и
збаци га уназад са столице.
Конобарица је шокирано зурила у двојицу мушкараца на поду, први је
вриштао у агонији, а други се борио за ваздух држећи се за врат.
Официр полако устаде. С језивом смиреношћу извади свој новчаник и
спусти новчаницу од сто евра на шанк.
„Извињавам се“, обрати јој се на шпанском. „Полиција ће ускоро доћи да
вам помогне.“ Потом се окренуо и отишао.

-------

Испред бара, адмирал Авила удахну ноћни ваздух и продужи дуж улице
Аламеда де Мазаредо према реци. Полицијске сирене су се приближавале,
и он се повуче у сенку како би пропустио надлежне да прођу. Озбиљан
посао био је пред њим, Авила вечерас није могао себи да приушти додатне
компликације.
Регент је јасно дефинисао вечерашњу мисију.
За Авилу, примање наређења од регента доносило је некакво једноставно
спокојство. Нема доношења одлука. Нема кривице. Само акција.
Након што је цео радни век издавао наређења, било је олакшање
оставити кормило и препустити другима да управљају овим бродом. У
овом рату ја сам пешадинац.
Неколико дана раније регент је с њим поделио тајну толико
узнемирујућу да Авила није видео другог избора осим да се потпуно
посвети том циљу. Бруталност синоћне мисије још га је прогонила, али је
ипак знао да ће за своја дела добити опрост.
Правда постоји у многим облицима.
И још ће смрти доћи пре но што се ово вече заврши.
Избивши на отворени трг на обали реке, Авила подиже поглед ка
масивној структури пред собом. Била је то лелујава збрка первертираних
облика прекривених металним плочама – као да је две хиљаде година
развоја архитектуре бачено кроз прозор да би уступиле место потпуном
хаосу.
Неки ово називају Музејем. Ја га зовем накарадношћу.
Усредсредивши се, Авила пређе преко трга, кривудајући између низова
бизарних скулптура испред музеја Гугенхајм у Билбау. Приближавајући се
згради, посматрао је десетине гостију како се тискају одевени у своју
најсвечанију црно-белу одећу.
Безбожничке масе су се окупиле.
Али ово веће неће проћи онако како су замишљали.
Наместио је своју адмиралску капу и загладио горњи део униформе,
снажећи се за задатак који га је чекао. Ово вече било је део далеко веће
мисије – крсташког похода праведних.
Корачајући преко дворишта према улазу у музеј, Авила нежно дотаче
бројаницу у џепу.

 ПОГЛАВЉЕ 3

Главни атријум музеја наликовао је на неку футуристичку катедралу.

Кад је Лангдон крочио унутра, његов поглед одмах клизну увис пењући
се уз ред импозантних белих стубова, пореданих уз шездесет метара високу
стаклену завесу до уздигнутог свода, одакле је халогена расвета бацала
блештаво белу светлост. Лебдећи у простору, читава мрежа степеника и
балкона пресецала је свод, а посетиоци у црно-белим свечаним оделима
кретали су се по горњим галеријама и стајали крај високих прозора, дивећи
се заливу под собом. Недалеко од њега, стаклени лифт нечујно је клизио
низа зид, враћајући се на приземље да прими још гостију.
Такав музеј Лангдон никад није видео. Чак му је и акустика била
непозната. Уместо традиционално смерне тишине, која је била последица
звучне изолације, ово место било је живо од тихог одјека гласова који су се
одбијали од камена и стакла. Лангдону је једини познати утисак био
стерилни укус у корену језика; музејски ваздух је у читавом свету био исти
– брижљиво прочишћен од свих честица и оксиданата, а онда овлажен
јонизованом водом до нивоа влажности од 45 процената.
Лангдон се кретао кроз серију изненађујуће уских безбедносних
пунктова, примећујући више наоружаних чувара, а онда је коначно стигао
до још једног пријемног стола. Једна млада жена му је пружала слушалице.
„Аудиогуиа?“
Лангдон се осмехну. „Не, хвала вам.“
Међутим, кад се приближио столу, жена га заустави проговоривши на
савршеном енглеском. „Опростите, господине, али наш домаћин, господин
Едмонд Кирш, тражио је да сви имају слушалице. То је део вечерашњег
искуства.“
„О, наравно, узећу онда једне.“
Лангдон пружи руку да их узме, али му она руком даде знак да сачека, а
онда упореди његово име са плочице са дугачким списком гостију и,
пронашавши га, пружи му слушалице чији се број поклапао са његовим
именом. „Вечерас су обиласци прилагођени сваком појединачном
посетиоцу.“
Стварно? Лангдон се осврну око себе. Али овде има на стотине
гостију.
Лангдон стаде да разгледа слушалице које су биле само сјајни метални
обруч, са мајушним јастуцима на сваком крају. Вероватно приметивши
збуњени израз на његовом лицу, млада жена приђе да му помогне.
„Ове су прилично нове“, рече она, помажући му да стави уређај.
„Трансдукторски јастучићи не иду у ваше уши, већ се наслањају на лице.“
Намаче му слушалице на главу и јастучиће намести тако да су му се нежно
прислонили на лице, одмах изнад виличне кости и испод слепоочнице.
„Али како…“
„Технологија коштане проводности. Трансдуктори преносе звук право у
кости ваше вилице, пуштајући звук директно до пужа у унутрашњем уху.
Испробала сам их раније, заиста су невероватне – као да вам је глас у
глави. А уши су вам слободне за нормалан разговор.“
„Веома паметно.“
„Технологију је осмислио господин Кирш, пре десет година. Она је сада
доступна у више модела слушалица у слободној продаји.“
Надам се да ће Лудвиг ван Бетовен добити део признања за заслуге,
помисли Лангдон, прилично сигуран да је првобитни изумитељ
технологије коштане проводности био композитор из осамнаестог века,
који је, након што је оглувео, открио да може да причврсти металну шипку
за клавир и да је загризе док свира, што му је омогућавало да све савршено
чује преко вибрација виличних костију.
„Надамо се да ћете уживати у обиласку“, рече жена. „Имате око сат
времена да истражите музеј пре него што почне презентација. Ваш аудио-
водич обавестиће вас кад дође време да се попнете у амфитеатар.“
„Хвала вам. Треба ли нешто да притиснем…“
„Не, уређај се сам укључује. Ваш вођени обилазак отпочеће чим кренете
кроз музеј.“
„Ах да, наравно“, рече Лангдон уз осмех. Крете преко атријума, ходајући
према неколицини раштрканих посетилаца који су чекали лифтове и на
вилицама носили сличне слушалице.
Прешао је тек половину атријума када му се у глави огласи мушки глас.
„Добро веће и добро дошли у Гугенхајм, у Билбау.“
Лангдон је знао да звук допире из слушалица које је носио, али ипак
нагло стаде и погледа иза себе. Ефекат је био запањујући – тачно онако
како је млада жена рекла – као да вам је неко у глави.
 „Желим вам срдачну добродошлицу, професоре Лангдоне.“ Глас беше
пријатан и весео, с лаким британским акцентом. „Моје име је Винстон и
част ми је да вечерас будем ваш водич.“
Кога су пронашли да им ово сними – Хјуа Гранта?
„Вечерас“, настави весели глас, „слободно лутајте куд вам воља, где год
пожелите, а ја ћу се потрудити да вас обавестим о томе шта видите.“
Било је очигледно да је сваки пар слушалица, поред цвркутавог водича,
персонализованих снимака и технологије коштаног провођења, био
опремљен и геопозиционирајућим уређајем, који је тачно одређивао
положај посетиоца у музеју и сходно томе генерисао коментар.
„Свестан сам, господине“, додаде глас, „да сте, будући професор
уметности, један од наших образованијих гостију вечерас, и да вам можда
неће користити моја прича. Што је још горе, могуће је да ни најмање
нећете бити сагласни са мојом анализом понеких уметничких дела!“ Глас
се чудновато закикота.
Стварно? Ко је написао овај текст? Раздраган тон и персонализована
услуга су заиста били допадљив детаљ, али Лангдон није могао ни да
замисли колики је труд уложен да би се прилагодиле стотине слушалица.
На срећу, глас заћута, као да је исцрпео унапред припремљене речи
добродошлице.
Лангдон погледа преко атријума у још једну огромну црвену заставу
окачену изнад свих.

ЕДМОНД КИРШ
ВЕЧЕРАС КРЕЋЕМО НАПРЕД

Шта ће, за име света, Едмонд вечерас да обзнани?

Лангдон се окрену ка лифтовима, где су се у гомили распричаних гостију
налазила и два славна оснивача великих светских компјутерских
компанија, један истакнути индијски глумац и још сијасет лепо обучених
веома значајних особа које Лангдон није препознао иако је слутио да би
вероватно требало да му буду познате. Не осећајући се нарочито спремним
ни обавештеним да ћаска о некој од тема о друштвеним медијима и
Боливуду, Лангдон крете у супротном смеру, примакавши се великом
експонату модерне уметности који је стајао код удаљенијег зида.
Инсталација је била смештена у мрачно удубљење и састојала се од
девет уских покретних трака које су избијале из прореза на поду и јуриле
увис, нестајући у сличним отворима на плафону. Поставка је личила на
девет покретних стаза које су биле постављене вертикално. Свака трака
носила је осветљену поруку, која се померала нагоре.

Гласно се молим… Миришем те на својој кожи… Изговарам твоје име.

Међутим, кад се Лангдон приближио, схватио је да су покретне траке, у

ствари, непомичне; илузију кретања стварала је „кошуљица“ од мајушних
ЛЕД диода постављених на свакој вертикалној траци. Светла су се
укључивала једно за другим великом брзином и формирала речи које су
извирале из пода, кретале се уз траку, а онда нестајале у таваници.

Неутешно плачем… Било је крви… Нико ми није рекао.

Лангдон се кретао око вертикалних трака упијајући сцену.

„Ово је изазовно дело“, изненада се наново огласи аудио-водич. „Зове се
Инсталација за Билбао, и направила ју је концептуална уметница Џени
Холцер. Састоји се од девет ЛЕД трака, дугих по дванаест метара, са
цитатима на баскијском, шпанском и енглеском – од којих сви имају везе
са ужасима АИДС-а и болом који осећају они који остану.“
Лангдон мораде да призна, ефекат је био хипнотишући и на неки начин
срцепарајући.
„Можда сте виђали неке радове Џени Холцер и раније?“ Лангдон је био
као опчињен текстом који је јуришао нагоре.

Сахрањујем главу… Сахрањујем твоју главу… Сахрањујем тебе.

„Господине Лангдоне?“, звонко ће глас у његовој глави. „Чујете ли ме?

Да ли ваше слушалице раде?“
Лангдон се трже из замишљености. „Опростите, шта? Хало?“
„Да, хало“, одговори глас. „Верујем да смо се већ поздравили? Само
проверавам да ли ме чујете.“
„Ја… Опростите“, замуца Лангдон, окренувши се од инсталације и
погледавши преко атријума. „Мислио сам да сте снимљенил Нисам схватао
да неко жив разговара са мном.“ Лангдон је замишљао низове коцкастих
одељака, са армијом кустоса наоружаних слушалицама и музејским
каталозима.
„Нема проблема, господине. Ја сам вечерас ваш лични водич. Ваше
слушалице имају и микрофон. Овај програм је осмишљен као интерактивно
искуство које ће нам омогућити да причамо о уметности.“
 Лангдон сад опази да и остали гости разговарају преко слушалица. Чак и
они који су дошли са неким, као да су се мало одвојили од свог пара,
разменили збуњене погледе и наставили разговор са личним водичима.
„Сваки гост има личног водича?“
„Да, господине. Вечерас имамо триста осамнаест индивидуалних
обилазака.“
„Па то је невероватно.“
„Као што знате, Едмонд Кирш је страствени љубитељ уметности и
технологије. Осмислио је овај систем првенствено за музеје, надајући се да
ће искоренити групне туре, које иначе презире. На овај начин, сваки
посетилац може да ужива у обиласку жељеним ритмом и да поставља
питања којих би се можда стидео да се налази у групи. Овако је заиста
много интимније и пружа осећај праве укључености.“
„Не бих да звучим старомодно, али зашто онда не шетате са сваким од
нас понаособ?“
„Због логистике“, одговори човек. „Присуство личних водича у музеју
би дословно удвостручило број присутних и сходно томе преполовило број
могућих посетилаца. Какофонија симултаних говора водича реметила би
пажњу. Идеја је да разговор тече без прекидања. Један од циљева
уметности, како господин Кирш увек истиче, јесте да подстакне дијалог.“
„Потпуно сам сагласан“, одговори Лангдон, „зато људи обично посећују
музеје са партнером или пријатељем. Ове слушалице би се могле сматрати
донекле асоцијалним.“
„Па“, одговори Британац, „ако бисте дошли с пријатељима или
пратиљом, свима би се могао доделити исти водич како бисте уживали у
групном разговору. Софтвер је заиста веома напредан.“
„Изгледа да имате одговор на све.“
„То и јесте мој посао.“ Водич се стидљиво насмеја и веома брзо промени
тему. „А сада, професоре, ако кренете на другу страну атријума према
прозорима, видећете највећу слику у музеју.“
 Док је Лангдон корачао преко атријума, прошао је поред једног веома
допадљивог пара од око тридесет година; приметио је да носе истоветне
беле бејзбол качкете. С предње стране оба качкета, уместо неког
корпоративног логотипа, стајао је неочекивани симбол.
Лангдону је овај знак био добро познат, али га никад није видео на неком
качкету. Последњих година, овај изразито стилизовани приказ слова А
постао је симбол једне од најраспрострањенијих и све гласнијих
демографских група – атеиста – који су свакога дана све жешће
протестовали против онога што су сматрали опасностима религиозног
веровања.
Атеисти сад имају сопствене бејзбол качкете?
Посматрајући скуп технолошки добро поткованих генијалаца који су се
мували око њега, Лангдон подсети себе да су многи од ових младих,
аналитичких умова највероватније дубоко антирелигиозни, попут Едмонда.
Вечерашњи аудиторијум ипак није био „домаћа публика“ за једног
професора религијске симбологије.

 ПОГЛАВЉЕ 4

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Најновије: Да бисте видели „Топ 10 медијских догађаја дана“ портала

ЦонспирацyНет, кликните ovde
Такође, доносимо и најновију причу која је управо стигла!

ИЗНЕНАЂУЈУЋА ОБЈАВА ЕДМОНДА КИРША?

Технолошки титани преплавили су вечерас шпански град Билбао да би

присуствовали ексклузивном догађају који у музеју Гугенхајм приређује
футуриста Едмонд Кирш. Обезбеђење је изузетно јако и гости нису
упознати с намерама организатора догађаја, али ЦонспирацyНет је од
поверљивог извора добио дојаву да ће се Едмонд Кирш ускоро обратити
окупљенима и да планира да изненади своје госте научним саопштењем од
револуционарног значаја. ЦонспирацyНет наставиће да прати ову причу и
обзнањује вести како буду пристизале.

 ПОГЛАВЉЕ 5

Највећа синагога у Европи налази се у Будимпешти, у улици Дохањ.

Изграђен у маварском стилу, препознатљив по великим кулама-
близнакињама, овај храм може да прими више од три хиљаде верника – са
клупама у партеру за мушкарце и на балконима за жене.
Двориште синагоге је и место масовне гробнице у којој су покопана тела
више стотина мађарских Јевреја страдалих за време ужаса нацистичке
окупације. Спомен-обележје овог места је Дрво живота – метална
скулптура жалосне врбе на чијим су листовима исписана имена жртава.
Кад дуне поветарац, метални листови се тару једни о друге и њихов звекет
језиво јечи над тим светим тлом.
Више од три деценије, духовни вођа Велике синагоге био је истакнути
познавалац Талмуда и кабалиста – рабин Јехуда Кевеш – који је упркос
поодмаклим годинама и слабом здрављу остао веома активан члан
јеврејске заједнице, како у Мађарској тако и у целом свету.
Док је сунце залазило изнад Дунава, рабин Кевеш изађе из синагоге.
Пролазио је поред локала и мистериозних „барова међу рушевинама“
улице Дохањ, запутивши се према свом дому, на Тргу 15. марта, недалеко
од Ержебет моста, који је повезивао древне градове Будим и Пешту,
званично спојене у један град 1873. године.
Пасха се брзо приближавала – иначе један од Кевешу најмилијих дана у
години – али откако се прошле недеље вратио са Скупштине светских
религија, осећао је само дубоки немир.
Волео бих да нисам ни одлазио.
Несвакидашњи састанак са бискупом Валдеспином, аламом Саједом ел
Фадлом и футуристом Едмондом Киршом заокупио је Кевешове мисли
читава три дана.
Стигавши кући, Кевеш оде право у свој врт и откључа хáзикó – кућицу
која му је служила као лично светилиште и радна соба.
Кућицу је чинила само једна просторија са високим полицама за књиге,
улегнутим под тежином бројних томова религијских текстова. Кевеш је
пришао столу и сео, мрштећи се због хаоса пред собом.
Да је неко видео мој сто ове недеље, помислио би да сам изгубио разум.
Пола туцета опскурних религијских текстова, по којима су били
залепљени листићи, стајало је разбацано по радној површини стола. Иза
њих, на дрвеним сталцима стајале су отворене три велике књиге –
јеврејска, арамејска и енглеска верзија Торе – свака отворена на истој
страни.
Постање.
У почетку беше…
Наравно, Кевеш је напамет могао да декламује Постање, и то на сва три
6
језика; пре би се могло очекивати да чита научне радове о Зохару или
напредној кабалистичкој теорији космологије. За учењака Кевешовог
калибра, проучавање Постања било је исто као када би се Ајнштајн вратио
у средњу школу због аритметике. Без обзира на ову чињеницу, рабин је
управо то радио целе ове недеље, а свеска на његовом столу изгледала је
као под најездом помахниталих белешки, толико неуредних да их је и сам
Кевеш једва разазнавао.
Изгледам као да сам полудео.
Рабин Кевеш је кренуо од Торе – од приче о постању заједничке
Јеврејима и хришћанима. У почетку створи Бог небо и земљу. Потом се
окренуо методичким текстовима Талмуда, поново ишчитавајући рабинска
тумачења Ma'aseh Bereshit – Чина стварања. После тога, заронио је у
7
мидраш , задубивши се у коментаре поштованих егзегета који су покушали
да објасне противречности уочене у традиционалној причи о стварању. На
крају, закопао се у мистичну кабалистичку науку Жохара, по којој се
несазнатљиви Бог показивао у виду десет различитих сефирота, или
димензија, распоређених по каналима који се зову Дрво живота и из ког су
се расцветала четири одвојена универзума.
Тајанствена сложеност ових веровања која су чинила јудаизам одувек је
за Кевеша представљала утеху – била је нека врста подсетника којим Бог
обзнањује да људској врсти није намењено да баш све схвати. Ипак сада,
након што је видео презентацију Едмонда Кирша и размишљао о
једноставности и јасноћи Киршовог открића, Кевеш се осећао као да је
последња три дана зурио у скуп застарелих противречности. У једном
тренутку, само је одгурнуо у страну своје древне текстове и отишао у дугу
шетњу поред Дунава да сабере мисли.
Рабин Кевеш је коначно почео да прихвата болну истину: Киршов рад ће
заиста имати несагледиве последице по све вернике овог света. Научникова
открића стоје у смелој опречности са скоро сваком установљеном
религиозном доктрином и то чине на узнемирујуће једноставан и убедљив
начин.
Не могу да заборавим ту последњу слику, помисли Кевеш присетивши се
мучног закључка Киршове презентације коју су гледали на његовом
предимензионираном телефону. Ова вест ће утицати на свако људско
биће – не само на она побожна.
А сада, иако је данима размишљао, рабин Кевеш и даље није знао шта би
требало да уради са информацијом коју им је Кирш саопштио.
Веровао је да ни бискуп Валдеспино ни Ел Фадл нису дошли до неког
разјашњења. Сва тројица су пре два дана разговарала телефоном, али
разговор није био нарочито плодоносан.
„Пријатељи моји“, почео је Валдеспино. „Очигледно је да је
презентација господина Кирша узнемирујућа… и то на више нивоа.
Покушао сам да га позовем и поразговарам о томе, али не јавља ми се. Сад
верујем да морамо да одлучимо шта нам је чинити.“
„Ја сам већ одлучио“, рече Ел Фадл. „Не можемо седети скрштених руку.
Морамо преузети контролу над ситуацијом. Киршов презир према религији
је нашироко познат и он ће своје откриће представити на начин који ће
нанети највећу могућу штету будућности вере. Морамо деловати. Морамо
ми саопштити то што је сазнао. И то одмах. Морамо све представити у
правом светлу како бисмо ублажили ударац и учинили га што мањом
претњом за све вернике духовног света.“
„Схватам да говоримо о томе да јавно иступимо“, рече Валдеспино, „али
нажалост, не могу да замислим како би се ова информација могла
уобличити, а да не звучи претече.“ Тешко је уздахнуо. „А ту је и питање
заклетве коју смо положили господину Киршу, да ћемо чувати његову
тајну.“
„Истина је“, сложи се Ел Фадл, „и ја сам забринут што морам да
прекршим заклетву, али осећам да од два зла морам одабрати мање и
предузети нешто у циљу вишег добра. Сви смо нападнути – муслимани,
Јевреји, хришћани, хиндуси, све религије подједнако – а с обзиром на то да
све наше вере почивају на једној првобитној истини, коју господин Кирш
поткопава, имамо обавезу да овај материјал представимо на начин који
неће унети немир у наше заједнице.“
„Плашим се да то нема много смисла“, рече Валдеспино. „Ако се
поигравамо мишљу да изађемо у јавност са Киршовим открићима, једини
подесан приступ био би да пробудимо сумњу у ово откриће – и да га
дискредитујемо пре него што стигне да обзнани своју поруку.“
„Едмонда Кирша?“, зачуди се Ел Фадл. „Бриљантног научника који
никад ни у чему није погрешио? Јесмо ли сви били на истом састанку са
Киршом? Његова презентација је била веома убедљива.“
Валдеспино забрунда. „Нису мање убедљиви били ни Галилеј, Бруно или
Коперник, у своје време. Религије су и раније бивале у оваквим
ситуацијама. Ово је само наука која нам поново лупа на врата.“
„Али на много дубљем нивоу од физичких или астрономских открића!“,
узвикну Ел Фадл. „Кирш искушава саму суштину – најдубље корене свега
У шта верујемо! Можете наводити примере из историје колико вам воља,
али не заборавите, и поред највећих напора Ватикана да се ућуткају људи
попут Галилеја, његова наука се ипак проширила. Као што ће и Киршова.
Не постоји начин да се ово спречи.“
Завладала је гробна тишина.
„Моје становиште о овом питању је просто“, рече Валдеспино. „Волео
бих да Едмонд Кирш није дошао до оваквог открића. Плашим се да нисмо
спремни да се изборимо са овим сазнањима. И дубоко сам убеђен да ове
информације не би смеле да угледају светло дана.“ Накратко је заћутао. „У
исто време, верујем да се ствари у нашем свету одвијају по Божјој замисли.
Можда ће се, због наших молитви, Бог обратити господину Киршу и
убедити га да размисли о томе хоће ли обзнанити своје откриће.“.
Ел Фадл се отворено подсмехну. „Не мислим да је господин Кирш човек
способан да чује Божји глас.“
„Можда и није“, рече Валдеспино. „Али чуда се догађају свакодневно.“
Ел Фадл узрујано одврати: „Уза све поштовање, осим ако се не будете
молили да Бог шатре Кирша пре но што обзнани…
„Господо!“, прекиде их Кевеш, настојећи да умањи растућу напетост.
„Одлуку не смемо донети исхитрено. Не морамо се вечерас усагласити.
Господин Кирш је рекао да до његове објаве има још месец дана. Смем ли
да предложим да свако понаособ размисли о свему, па да поново
поразговарамо кроз неколико дана? Можда ће нам се за то време најбољи
одговори сами наметнути.“
„Мудар савет“, сложи се Валдеспино.
„Не смемо дуго чекати“, упозори их Ел Фадл. „Хајде да поразговарамо
телефоном за два дана.“
„Слажем се“, рече Валдеспино. „Тада можемо донети коначну одлуку.“
Од тада је прошло два дана, и дошло је вече њиховог заказаног разговора.
Сам у својој хáзикó радној кућици, рабин Кевеш бивао је све нервознији.
Вечерашњи заказани разговор каснио је већ десет минута. Коначно,
телефон зазвони и Кевеш га шчепа.
„Хало, рабине“, рече бискуп Валдеспино звучећи узнемирено.
„Опростите што касним.“ Заћута на трен. „Плашим се да нам се алама Ел
Фадл неће придружити у овом разговору.“
„Ох?“, изненађено рече Кевеш. „Да ли је све у реду?“
„Не знам. Покушавам читавог дана да ступим с њим у контакт, али
алама као да је… нестао. Нико од његових сарадника не зна где је.“
Кевеш осети језу. „То је узнемирујућа вест.“
„Да, тако је. Надам се да је добро. На несрећу, имам још вести.“ Бискуп
на тренутак заћута, али глас му је већ звучао злокобно. „Управо сам сазнао
да Едмонд Кирш одржава скуп на ком ће са светом поделити своје
откриће… вечерас.“
„Вечерас?!“, зачуђено ће Кевеш. „Рекао је да имамо месец данал“
„Да“, одговори Валдеспино. „Лагао је.“

 ПОГЛАВЉЕ 6

Винстонов дружељубиви глас одјекивао је у Лангдоновим слушалицама.

„Директно испред себе, професоре, видећете највећу слику у нашој збирци
коју, без обзира на величину – већина гостију испрва не примети.“
Лангдон се загледа преко атријума музеја, али није видео ништа осим
стакленог зида који је гледао на залив. „Жао ми је, мислим да и сам
припадам тој већини. Не видим слику.“
„Истина, изложена је на прилично неуобичајен начин“, рече Винстон и
насмеја се. „Платно није постављено на зид, него на под.“
Требало је да претпоставим, помисли Лангдон спуштајући поглед и
полако корачајући све док није угледао правоугаоно платно које се
пружало преко камена под његовим ногама.
Огромна слика састојала се од једне једине боје – монохроматско поље
дубокоплаве – а посматрачи су стајали око ње, зурећи надоле као да
завирују у неко језерце.
„Слика има скоро 558 квадратних метара“, понуди Винстон тумачење.
Лангдон схвати да је пет пута већа од његовог првог стана у Кембриџу.
„Рад је уметника Ива Клајна, а од миља је зову Базен.“
Лангдон мораде да призна да запањујућа раскош ове нијансе плаве у
њему буди осећај да би могао заронити право у платно.
„Клајн је измислио ову боју“, настави Винстон. „Зове се
интернационална Клајнова плава, а аутор је тврдио да њена дубина евоцира
нематеријалност и неспутаност његовог личног утопијског гледања на
свет.“
Лангдон осети да Винстон сада чита сценарио.
„Клајн је најпознатији по својим плавим сликама, али је такође познат по
узнемирујућој трик-фотографији под називом Скок у празно, која је
изазвала поприличну панику кад је објављена 1960. године.“
Лангдон је видео Скок у празно у Музеју модерне уметности у Њујорку.
Фотографија је била више него тек узнемирујућа, будући да је приказивала
лепо одевеног мушкарца који раширених руку наглавачке скаче с високе
зграде и стрмоглављује се ка плочнику. Уистину, призор је био трик –
генијално замишљен и ђаволски весто ретуширан жилетом, давно пре доба
фотошопа.
„Уз то“, рече Винстон, „Клајн је компоновао музичко дело под називом
Монотон-тишина, у ком симфонијски оркестар изводи један једини акорд
у Д-дуру целих двадесет минута.“
„И људи то слушају?“
„На хиљаде њих. И тај један акорд је тек први став. У другом ставу,
оркестар седи непокретно и изводи цисту тишину' двадесет минута.“
„Шалите се, зар не?“
„Не, сасвим сам озбиљан. У њену одбрану, изведба вероватно није била
толико досадна колико би могло звучати; на сцени су биле још и три голе
жене које су се, замазане плавом фарбом, ваљале по огромним платнима.“
Иако је Лангдон већи део своје каријере посветио проучавању
уметности, сметало му је што никад није заиста научио да цени оно
авангардније што свет уметности нуди. Привлачност модерне уметности за
њега је остала нејасна.
„Без увреде, Винстоне, али морам да вам кажем, често тешко разазнајем
кад је нешто 'модерна уметност', а кад је нешто просто бизарно.“
Винстонов одговор није одражавао ни најмање узбуђење. „Заиста, то се
питање често поставља, зар не? У вашем свету класичне уметности, дела се
цене по извођачкој вештини уметника – тачније, колико спретно спушта
четкицу на платно или длето на камен. У модерној уметности, међутим,
код ремек-дела суштина је често више у идеји него у изведби. На пример,
свако би лако могао компоновати четрдесетпетоминутну симфонију која се
састоји само од једног акорда и тишине, али Ив Клајн је био тај који је
дошао на ту идеју.“
„Поштено.“
„Наравно, Магличаста скулптура напољу је одличан пример
концептуалне уметности. Уметница је имала идеју да провуче перфориране
цеви испод моста и упумпа маглу у залив – али стварање дела заслуга је
локалних водоинсталатера.“ Винстон направи паузу. „Иако дајем уметници
врло високе оцене што је свој медијум употребила као шифру.“
„Магла је шифра?“
„Јесте. Криптична почаст музејском архитекти.“
„Френку Герију?“
„Френку О. Герију“, исправи га Винстон.
„Мудро.“
 Док је Лангдон прилазио прозорима, Винстон рече: „Одавде имате леп
поглед на паука. Јесте ли видели Маман кад сте улазили?“
Лангдон се загледа кроз прозор, преко залива, у масивну скулптуру црне
удовице на платоу. „Да. Тешко ју је превидети.“
„Слутим по вашој интонацији да нисте одушевљени?“
„Трудим се да будем.“ Лангдон застаде. „Као класициста, овде се осећам
помало као риба на сувом.“
„Занимљиво“, рече Винстон. „Замишљао сам да ћете ви, пре свих
осталих, ценити Маман. Она је савршен пример класичне идеје о
8
јукстапозицији . Можда бисте је могли употребити на предавању кад
следећи пут будете подучавали о том концепту.“
Лангдон је посматрао паука, досад ништа слично није видео. Кад је реч о
предавању о јукстапозицији, више је волео нешто традиционалније.
„Мислим да ћу се држати Давида.“
„Да, Микеландело је златни стандард“, рече Винстон уз кикот,
„генијално Давида поставља у феминизирани контрапост, праћка му
млитаво виси преко опуштеног зглоба, одајући утисак женске рањивости.
А опет, Давидове очи зраче смртоносном одлучношћу, његове тетиве и
вене надимају се у ишчекивању да убије Голијата. Дело је истовремено
нежно и смртоносно.“
Лангдон је био задивљен овим описом и пожеле да и његови студенти
толико јасно разумеју Микеланделово ремек-дело.
„Маман се не разликује од Давида“, настави Винстон. „Подједнако
храбра јукстапозиција супротстављених архетипских принципа. У
природи, црна удовица је застрашујуће створење – предатор који хвата
жртве у мрежу и убија их. Упркос томе што је смртоносна, овде је
приказана с набреклом кесом пуном јајашаца, како се припрема да да
живот, што је чини и предатором и прародитељем – моћно језгро
постављено поврх немогуће танких ногу, које симболизују и снагу и
крхкост. Маман би се могла назвати савременим Давидом, ако се слажете.“
„Не слажем се“, одврати Лангдон смешкајући се, „али морам признати
да ме ваша анализа тера на размишљање.“
„У реду, онда ми дозволите да вам покажем још једно, последње дело.
Сасвим случајно, то је оригинално дело Едмонда Кирша.“
„Заиста? Нисам знао да је Едмонд уметник.“
Винстон се насмеја. „Препустићу вама да о томе судите.“
Лангдон допусти Винстону да га поведе поред прозора до простране
нише у којој је једна група гостију стајала окупљена око велике плоче
сасушеног блата постављене на зиду. На први поглед, плоча стврднуте
глине подсети Лангдона на музеј фосилних експоната. Али ово блато није
садржало фосиле. Уместо тога, на себи је имало незграпно урезане ознаке
сличне онима какве би дете могло штапом исцртати у влажном цементу.
Скупина је деловала неимпресионирано.
„Едмонд је ово направио?“, мумлала је жена огрнута крзном ласице;
усана испуњених ботоксом. „Не разумем.“
Наставник у Лангдону није могао да одоли. „Заправо је врло мудро“,
умешао се. „Засад ми је ово омиљено дело у целом музеју.“
Жена се окрете, посматрајући га с немалим презиром. „О, заиста? Онда
ме, молим вас, просветлите.“
Биће ми задовољство. Лангдон приђе низу ознака грубо урезаних у
глинену површину.

„Као прво“, рече Лангдон, „Едмонд је исписао ово у глини у знак

поштовања према најранијем људском писму, клинастом писму.“ Жена
трепну, изгледала је неубеђено.
„Три дубље ознаке у средини“, настави Лангдон, „представљају реч
'риба' на асирском. Такав знак се зове пиктограм. Ако пажљиво погледате,
можете замислити отворена уста рибе окренуте надесно, као и троугласту
крљушт на њеном телу.“
Окупљени посматрачи накривише главе, изнова проучавајући дело.
„Међутим, ако погледате овамо“, рече Лангдон показујући на низ
удубљења с леве стране рибе, „можете видети да је Едмонд направио
отиске у блату иза рибе, желећи да представи историјски искорак водених
бића на копно.“
Главе почеше да климају с уважавањем.
„И коначно“, рече Лангдон, „асиметрични астериск с десне стране –
симбол који риба наизглед конзумира – један је од најстаријих симбола
који представља Бога.“
 Жена с ботокс уснама се окрете и намршти се према њему. „Риба једе
Бога?“
„Тако изгледа. То је шаљива верзија Дарвинове рибе – еволуција једе
религију.“ Лангдон опуштено слегну раменима према групи окупљених.
„Као што рекох, прилично мудро.“
Док се Лангдон удаљавао, за собом је могао да чује мрмљање
окупљених, а Винстону се оте смех. „Врло занимљиво, професоре!
Едмонду би се допала ваша импровизована лекција. Ретки су они који могу
да дешифрују ово дело.“
„Па“, рече Лангдон, „то јесте, збиља, мој посао.“
„Да, а ја сад видим зашто ме је господин Кирш замолио да вас сматрам
важнијим од свих гостију. Заправо, замолио ме је да вам покажем нешто
што ниједан други гост вечерас неће доживети.“
„О? А шта би то могло бити?“
„Удесно од главних прозора, видите ли ходник који је затворен?“
Лангдон погледа удесно. „Видим.“
„Добро је. Молим вас, следите моја упутства.“
Несигуран, Лангдон је слушао Винстонова детаљна упутства. Пришао је
улазу у ходник и, након што је двапут потврдио да га нико не гледа,
дискретно се провукао иза стубова и нестао у ходнику.
Кад је гужву у атријуму оставио за собом, Лангдон пређе десетак метара
до металних врата с нумеричком тастатуром.
„Укуцајте ових шест цифара“, рече Винстон откривши Лангдону бројке.
Лангдон унесе шифру и врата кликнуше.
„У реду, професоре, молим вас, уђите.“
Лангдон је застао на трен, несигуран шта да очекује. А онда, прибравши
се, гурну и отвори врата. Простор иза њих био је готово потпуно у мраку.
„Ја ћу упалити светла“, рече Винстон. „Молим вас, уђите и затворите
врата.“
Лангдон закорачи у просторију, напрежући се да види у мраку. Затворио
је врата за собом, а брава кликну.
Постепено, меки сјај светла прошири се уз ивице просторије,
откривајући незамисливо празан простор – једну једину зјапећу одају –
налик на хангар подигнут за флоту џамбо-џетова.
„Три хиљаде сто педесет осам квадратних метара“, понуди Винстон
информацију.
У односу на ову просторију, атријум је деловао срамно мали.
Како су се светла појачавала, Лангдон је већ могао да разазна групу
масивних облика на поду – седам или осам мутних силуета – попут
диносауруса који пасу у ноћи.
„У шта ја то гледам, за име света?“, оте се Лангдону.
„Зове се Питање времена.“ Винстонов весели глас одзвањао је кроз
Лангдонове слушалице. „То је најтеже уметничко дело у музеју. Тежи
више од деветсто тона.“
Лангдон је још увек покушавао да схвати где се и зашто налази. „А
зашто сам ја овде сам?“
„Као што сам рекао, господин Кирш ме је замолио да вам покажем ове
невероватне предмете.“
Светла достигоше пуну јачину, обасувши огроман простор меким
одсјајем, а Лангдон је могао само да збуњено зури у сцену пред собом.
Ушао сам у паралелни универзум.

 ПОГЛАВЉЕ 7

Адмирал Луис Авила стиже до безбедносног пункта музеја и овлаш

погледа на ручни сат да се увери да је стигао на време. Савршено.
Показа своју Доцументо Национал де Идентидад запосленима који су
проверавали листу гостију. На тренутак, Авилин пулс се убрза кад нису
пронашли његово име на списку. Напокон, пронађоше га на дну –
дописаног у последњи час – и Авили је дозвољено да уђе.
Баш као што ми је регент и обећао. Авила није знао како је то успео.
Вечерашња листа гостију била је запечаћена.
Настави да се креће према детектору за метал, где извади мобилни
телефон и спусти га на тацну. А онда, нарочито пажљиво извади
неуобичајено тешку бројаницу из џепа сакоа и спусти је преко мобилног
телефона.
Пажљиво, рече самом себи. Веома пажљиво.
Радник обезбеђења махну му да прође кроз детектор, а његову тацну са
личним предметима пренесе на другу страну.
9
„Que rosario tan bonito “, рече чувар дивећи се металној бројаници
сачињеној од јаког ланца куглица и дебелог, заобљеног крста.
„Gracias“, одговори Авила. Сâм сам је направио.
Авила прође кроз детектор за метал без проблема. С друге стране узе
свој телефон и бројаницу и нежно их спусти у џеп пре но што крену према
другом контролном пункту, где му дадоше необичне слушалице.
Не треба ми аудио-водич, помисли. Имам посла.
Док се кретао атријумом, он дискретно баци слушалице у канту за
отпатке.
Срце му је тукло док је претраживао зграду, трагајући за скровитим
местом с ког ће се јавити регенту и саопштити му да је ушао без проблема.
За Бога, отаџбину и краља, помисли. Али највише за Бога.

-------
 У том тренутку, у најдубљем кутку месечином обасјане пустиње, у
околини Дубаија, вољеног седамдесетосмогодишњег аламу Саједа ел
Фадла пробадао је бол док је пузао кроз дубоки песак. Даље није могао.
Ел Фадлова кожа била је у пликовима и изгорела, а грло толико суво да
је једва успевао да удахне ваздух. Пешчани ветрови ослепели су га још пре
неколико сати, али он је и даље пузао. У једном тренутку, учинило му се да
чује далеко тутњање пустињских багија, али то је вероватно било само
завијање ветра. Ел Фадлова вера да ће га Бог спасти одавно је уминула.
Лешинари више нису крстарили; корачали су поред њега.
Високи Шпанац који је претходне ноћи отео Ел Фадлов аутомобил није
изговорио готово ниједну реч док је возио аламино возило дубоко у
пространу пустињу. Након сат времена вожње, Шпанац се зауставио и
истерао Ел Фадла из аута, оставивши га у помрчини без хране и воде.
Ел Фадлов киднапер није открио ништа о свом идентитету, нити је
објаснио своје поступке. Једини могући кључ ове загонетке који је Ел Фадл
успео да примети био је чудновати знак на странчевом десном длану –
симбол који му није био познат.

Сатима се Ел Фадл пробијао кроз песак и безуспешно звао у помоћ. И

сада, кад се тешко дехидрирани духовник срушио у загушујући песак,
осетивши да га срце издаје, поново је себи поставио питање које га је
мучило већ сатима.
Ко би желео да ме види мртвог?
Уплашен, схвати да му се намеће само један логичан одговор.

 ПОГЛАВЉЕ 8

Поглед Роберта Лангдона привлачила је једна колосална форма за другом.

Сваки комад био је висока плоча од избледелог челика, елегантно
изувијаног и потом постављеног на нестабилну ивицу, усправљено, да
чини слободностојећи зид. Лучни зидови високи скоро четири и по метра
били су увијени тако да творе различите флуидне облике – лелујаву траку,
отворен круг, лабав намотај.
„Питање времена“, понови Винстон. „А уметник је Ричард Сера.
Његова употреба слободностојећих зидова у тако тешком медијуму ствара
илузију нестабилности. Али уистину, све су ове скулптуре врло стабилне.
Ако замислите новчаницу од једног долара коју сте намотали око оловке…
кад склоните оловку, ваша уролана новчаница може сасвим срећно стајати
на свом рубу, ослоњена на сопствену геометрију.“
Лангдон застаде и загледа се у огромну кружницу крај себе. Метал је био
оксидирао, дајући јој нијансу нагорелог бакра и некакав сиров, органски
квалитет. Дело је одавало како јачину тако и деликатан осећај равнотеже.
„Професоре, примећујете ли како овај први облик није потпуно
затворен?“
Лангдон настави да обилази круг и виде да се крајеви зида заправо не
додирују, као да је дете покушало да нацрта кружницу, али је промашило
њену почетну тачку.
„Искошени спој ствара пролаз који привлачи посетиоца да уђе унутра и
истражи негативни простор.“
Осим ако је посетилац неким случајем клаустрофобичан, помисли
Лангдон брзо продуживши даље.
„Слично претходној“, рече Винстон, „пред собом ћете видети три
валовите челичне траке које се протежу у слободно паралелној формацији,
довољно близу једна другој да формирају два кривудава тунела дуга више
од тристо метара. Зове се Змија, а наши млађи посетиоци обожавају да трче
кроз њу. Ставише, два посетиоца која стоје на супротним крајевима могу
шапутати и чути један другог јасно као да се налазе лицем у лице.“
„Ово је изузетно, Винстоне, али хоћете ли ми, молим вас, објаснити
зашто вас је Едмонд замолио да ми покажете ову галерију?“ Зна да ја ове
ствари не разумем.
Винстон одговори: „Конкретно, дело које је тражио да вам покажем зове
се Уврнута спирала, а налази се напред, у даљем десном углу. Видите ли
га?“
Лангдон зашкиљи у даљину. Оно које изгледа као да је удаљено осамсто
метара? „Да, видим га.“
„Изврсно, пођимо тамо, у реду?“
Лангдон несигурно погледа огромни простор око себе и крете ка
удаљеној спирали док је Винстон настављао да говори.
„Чуо сам, професоре, да је Едмонд Кирш страствени обожавалац вашег
дела – посебно ваших размишљања о интеракцији различитих религијских
традиција кроз историју и њихове еволуције како је представљена у
уметности. На много начина, Едмондово поље теорије игре и
предиктивних прорачуна је доста слично – анализира напредовање
различитих система и предвиђа како ће се они временом развијати.“
„Па, очигледно је врло добар у томе. На крају крајева, зову га
савременим Нострадамусом.“
„Да. Иако је то поређење помало увредљиво, ако мене питате.“
„Зашто то кажете?“, супротстави му се Лангдон. „Нострадамус је
најчувенији прогностичар свих времена.“
„Не желим да вам противречим, професоре, али Нострадамус је написао
готово хиљаду неповезаних кватрена који су, протоком четири века,
добили на значају захваљујући маштовитим учитавањима сујеверних људи
заинтересованих да извуку значење из нечега у чему га нема… све, од
Другог светског рата, до смрти принцезе Дајане и напада на Светски
трговински центар. То је крајње апсурдно. Насупрот томе, Едмонд Кирш је
објавио ограничен број врло конкретних предвиђања која су се сва
обистинила након врло кратког времена – рачунарство у облаку,
самовозећа возила, процесорски чип који напаја свега пет атома. Господин
Кирш није Нострадамус.“
Признајем грешку, помисли Лангдон. За Едмонда Кирша причало се да
своје сараднике надахњује на жестоку оданост, а Винстон је, очигледно,
био један од Киршових приљежнијих ученика.
„Дакле, уживате ли у обиласку са мном?“, упита га Винстон, мењајући
тему.
„Веома. Свака част Едмонду што је усавршио ову технологију
даљинског вођења.“
„Да, овај систем је био Едмондов сан годинама, и уложио је неизмерно
много времена и новца у његово развијање у тајности.“
„Стварно? Технологија уопште не делује толико сложено. Морам
признати, испрва сам био сумњичав, али убедили сте ме – био је ово доста
занимљив разговор.“
„Врло великодушно од вас што то кажете, иако се надам да сад нећу све
покварити тиме што ћу признати истину. Плашим се да нисам био потпуно
искрен према вама.“
„Опростите?“
„Пре свега, моје право име није Винстон. Зовем се Арт.“
Лангдон се насмеја. „Музејски водич по имену Арр? Па, не могу да вас
кривим што користите псеудоним. Драго ми је што смо се упознали, Арте.“
„Надаље, кад сте питали зашто једноставно не прошетам с вама кроз
музеј, дао сам вам непрецизан одговор да господин Кирш жели да избегне
гужве у музеју. Али тај одговор је био непотпун. Постоји још један разлог
зашто разговарамо преко слушалица, а не лично.“ Направио је паузу. „Ја
сам, заправо, неспособан за физички покрет.“
„Ох… Јако ми је жао.“ Лангдон замисли Арта како седи у инвалидским
колицима у телефонском центру, и зажали што је због њега Арт сигурно
поново постао свестан свог стања будући да је морао да га објашњава.
„Нема потребе да ме сажаљевате. Уверавам вас да би ноге на мени
изгледале поприлично чудно. Видите, нисам баш онакав каквим ме
замишљате.“
Лангдон успори корак. „Како то мислите?“
„Име 'Арт' није толико име колико је скраћеница. 'Арт' је скраћено од
'артифицијелно', иако господин Кирш више воли реч 'синтетичко'.“ Глас на
тренутак застаде. „Истина је, професоре, да сте ове вечери разговарали са
синтетичким водичем. Неком врстом компјутера.“
Лангдон се осврну око себе, несигуран. „Је ли ово нека шала?“
„Ни случајно, професоре. Сасвим сам озбиљан. Едмонд Кирш уложио је
деценију рада и скоро милијарду долара у поље синтетичке интелигенције,
а вечерас сте ви један од првих људи који уживају у плодовима његовог
рада. Цео овај обилазак омогућио вам је синтетички водич. Ја нисам
човек.“
Лангдон није ово могао да прихвати ни на секунд. Човекова дикција и
граматика биле су савршене и, с изузетком помало необичног смеха, био је
најпрефињенији говорник ког је Лангдон досад имао прилике да упозна.
Штавише, њихово вечерашње међусобно задиркивање обухватило је
широку и суптилну лепезу тема.
Неко ме посматра, схвати Лангдон, претражујући зидове у потрази за
скривеним камерама. Очекивао је да сазна да и не слутећи учествује у
чудном комаду „искуствене уметности“ – весто постављеном театру
апсурда. Направили су од мене миша у лавиринту.
„Не осећам се потпуно пријатно у вези са свим овим“, изјави Лангдон,
глас му је одзвањао преко напуштене галерије.
„Извињавам се“, рече Винстон. „То је разумљиво. Очекивао сам да ћете
можда тешко прихватити ове вести. Претпостављам да ме је Едмонд зато и
молио да вас доведем овамо, у издвојени простор и далеко од осталих. Ова
информација неће бити откривена његовим осталим гостима.“
Лангдонов поглед пробадао је полумрачни простор како би видео има ли
унутра још неког.
„Као што сте без сумње свесни“, наставио је глас, звучећи језиво
неузнемирен Лангдоновом нелагодом, „људски мозак је бинаран систем –
синапсе или испаљују сигнале или не – укључене су или нису, као
компјутерски прекидач. Мозак има више од сто трилиона прекидача, што
значи да направити мозак није толико питање технологије колико
размере.“
Лангдон малтене није ни слушао. Опет је ходао, његова пажња била је
усмерена на знак ИЗЛАЗ, са стрелицом која је показивала ка даљем крају
галерије.
„Професоре, схватам да је људски квалитет мог гласа тешко прихватити
као машински производ, али говор је, заправо, лакши део. Чак и уређај за
читање електронских књига који кошта свега деведесет девет долара
прилично пристојно обавља посао опонашања људског говора. Едмонд је
уложио милијарде.“
Лангдон престаде да хода. „Ако си компјутер, реци ми ово. Како је
затворен индустријски индекс Дау Џоунс двадесет четвртог августа 1974?“
„Тог дана је била субота“, одврати глас истог трена. „Берзе се, дакле,
нису ни отварале.“
Лангдон осети како га подилази блага језа. Одабрао је тај датум као трик.
Један од споредних ефеката његовог фотографског памћења било је и то
што су му се датуми заувек урезивали у сећање. Те суботе био је рођендан
његовог најбољег пријатеља, и Лангдон је још добро памтио поподневну
журку крај базена. Хелена Вули носила је плави бикини.
„Међутим“, одмах додаде глас, „претходног дана, у петак, двадесет
трећег августа, затворен је на 686,80, бележећи пад од 17,83 поена, за
губитак од 2,53 процента.“
 Лангдон на тренутак није био способан да проговори.
„Радо ћу причекати“, певушио је глас, „ако желите да проверите ове
податке на свом паметном телефону. Иако нећу имати другог избора до да
истакнем ироничност тог чина.“
„Али… Ја не…“
„Изазов у синтетичкој интелигенцији“, настави глас, док је његов благи
британски призвук сада звучао чудније него икад, „није супербрзо
приступање подацима, што је заиста крајње једноставно, већ пре
способност да се разабере како су подаци међусобно повезани и
испреплетени – што је нешто у чему сте ви изврсни, зар не? Међусобна
повезаност идеја? То је један од разлога зашто је господин Кирш желео да
тестира моје способности баш на вама“
„Тест?“, упита Лангдон. „На мени?“
„Никако.“ Опет онај чудни смех. „Тест мене. Да види могу ли вас
уверити да сам човек.“
„Тјурингов тест.“
„Управо тако.“
Тјурингов тест, сећао се Лангдон, био је изазов који је осмислио Алан
Тјуринг како би проценио способност машине да се понаша на начин који
се не може разликовати од људског. У суштини, један човек, судија,
слушао је разговор између машине и човека, и ако судија не би био у стању
да препозна који је учесник разговора човек, сматрало се да је машина
прошла Тјурингов тест. Чувено је било поновно решавање Тјуринговог
изазова у Краљевском друштву у Лондону 2014. године. Од тада, АИ
технологија напредује заслепљујућом брзином.
„Засад“, наставио је глас, „ниједан наш гост вечерас ништа није
посумњао. Сви се сјајно проводе.“
„Чекај, сви који су вечерас овде разговарају с компјутером?!“
„Технички, сви разговарају са мном. Врло лако могу да се делим. Ви
слушате мој основни глас – глас којем је Едмонд највише склон – али
остали чују друге гласове или језике. На основу вашег профила, као
академски образованог мушкарца из Америке, за вас сам одабрао свој
основни британски акценат. Предвидео сам да ће звучати уверљивије него,
на пример, млада жена која отеже по јужњачки.“
Је ли ме то ова ствар управо назвала шовинистом?
Лангдон се сети популарног снимка који је кружио интернетом пре
неколико година: шефа редакције часописа Тајм, Мајкла Шерера, позвао је
телемаркетиншки робот који је звучао толико језиво људски да је Шерер
објавио снимак њиховог разговора јавности.
 А то је било пре неколико година, схвати Лангдон.
Лангдон је знао да се Кирш већ дуги низ година површно бави
вештачком интелигенцијом и да се појављује с времена на време на
насловним странама да објави различита преломна открића. Очигледно,
Киршово чедо „Винстон“ представљало је тренутни врхунац напретка.
„Схватам да се све ово брзо дешава“, наставио је глас, „али господин
Кирш је тражио да вам покажем ову спиралу пред којом сад стојите.
Замолио је да будете љубазни и уђете у спиралу и продужите све до њеног
центра.“
Лангдон завири у уски вијугави пролаз и осети како му се мишићи
затежу. Едмонд овако замишља студентску подвалу? „Можеш ли ми барем
рећи шта се тамо налази? Нисам љубитељ стешњених простора.“
„Занимљиво, нисам то знао о вама.“
„Клаустрофобија није нешто што наводим у онлајн биографији.“
Лангдон схвати своју грешку, још увек неспособан да појми да разговара с
машином.
„Нема разлога за страх. Простор у центру спирале је доста велик, а
господин Кирш је изричито захтевао да видите центар. Међутим, пре него
што уђете, Едмонд је замолио да скинете слушалице и оставите их овде на
поду.“
Лангдон је гледао у структуру која се указивала пред њим и оклевао. „Ти
не идеш са мном?“
„Изгледа да не.“
„Знаш, све је ово врло чудно, и ја нисам баш…“
„Професоре, будући да вас је Едмонд довукао чак овамо на догађај, не
делује као да тражи превише ако замоли да пређете кратку раздаљину
унутар овог уметничког дела. Деца то свакодневно раде и сва су још жива.“
Лангдона још никад досад није прекорео компјутер, ако је ово уопште и
било то, али подсмешљиви тон је постигао жељени ефекат. Скинуо је
слушалице и пажљиво их спустио на под, окрећући се ка отвору на
спирали. Високи зидови формирали су узак кањон који се вијугаво губио
из вида и нестајао у тами.
„А сад, једно велико ништа“, рече он никоме. Лангдон дубоко удахну и
крочи у отвор.
Стаза је вијугала као да нема краја, даље него што је замишљао,
завијајући све дубље тако да Лангдон ускоро више није знао колико је
кругова направио. Са сваким скретањем у смеру казаљке на сату, пролаз је
постајао све ужи и Лангдонова широка рамена већ су готово додиривала
зидове. Диши, Роберте. Нахерене металне плоче деловале су као да би се
сваког трена могле срушити ка унутра и згњечити га под тонама челика.
Зашто ја ово радим?
Тренутак пре него што је Лангдон хтео да се окрене и пође назад, пролаз
се нагло заврши оставивши га у великом отвореном простору. Као што му
је и обећано, одаја је била већа него што је очекивао. Лангдон брзо изађе из
тунела на отворено, издишући ваздух док је разгледао голи под и високе
металне зидове, питајући се поново је ли ово нека врста детаљно разрађене
подвале својствене студентима друге године.
Негде напољу зачу се кликтај врата, а потом и одјек жустрих корака иза
високих зидова. Неко је ушао у галерију кроз оближња врата која је
Лангдон претходно видео. Кораци су се приближавали спирали, а онда
почеше да круже око Лангдона постајући све гласнији са сваким кругом.
Неко је долазио кроз спиралу.
Лангдон устукну и окрете се ка отвору док су кораци и даље кружили,
приближавајући се. Стакато кликтања се појачавао док се, изненада, из
тунела није појавио човек. Био је низак и мршав, бледе коже, продорних
очију и неукротиве, оштре црне косе.
Лангдон је као скамењен зурио у човека један отегнут тренутак, а онда
напокон дозволио широком осмеху да му заигра преко лица. „Велики
Едмонд Кирш, увек зна како да се појави у великом стилу.“
„Само је једна прилика да оставиш први утисак“, одврати Кирш
љубазно. „Недостајао си ми, Роберте. Хвала ти што си дошао.“
Двојица мушкараца се искрено загрлише. Док је Лангдон тапшао старог
пријатеља по леђима, он осети да је Кирш смршао.
„Изгубио си на тежини“, рече Лангдон.
„Постао сам веган“, одврати Кирш. „Лакше је него да вежбам.“
Лангдон се насмеја. „Дакле, дивно је видети те. Као и обично, успео си
да се осетим претерано свечано одевеним.“
„Ко, ја?“, Кирш баци поглед на своје црне уске фармерке, испеглану
белу мајицу с В-изрезом и пилотску јакну с џеповима са стране. „Ово је
висока мода.“
„Беле јапанке су висока мода?“
„Јапанке?! Ово су Ферагамове гвинеје.“
„И претпостављам да коштају више него све ово што имам на себи.“
Едмонд му приђе и загледа се у етикету на Лангдоновом класичном
сакоу. „Заправо“, рече топло се смешећи, „ово је врло лепо свечано одело.
Ту смо негде.“
„Морам ти рећи, Едмонде, твој синтетички пријатељ Винстон… врло
узнемирујуће.“
 Кирш је блистао. „Невероватно, зар не? Не би веровао шта сам постигао
на пољу вештачке интелигенције ове године – квантни скокови. Развио сам
неколико нових, само мојих технологија, које омогућавају машинама
потпуно нове начине решавања проблема и саморегулације. Винстон је
дело у настајању, али из дана у дан напредује.“
Лангдон примети да су се око Едмондових дечачких очију током
протекле године појавили дубоки усеци. Деловао је исцрпљено. „Едмонде,
хоћеш ли бити љубазан и рећи ми зашто си ме довео овамо?“
„У Билбао? Или у спиралу Ричарда Сере?“
„Почнимо од спирале“, рече Лангдон. „Знаш да сам клаустрофобичан.“
„Знам. Ово вече у потпуности је посвећено настојању да се људи
изгурају из својих зона удобности“, рече накезивши се. „Увек твоја
специјалност.“
„Сем тога“, додаде Кирш, „морао сам да разговарам с тобом, а нисам
желео да ме виде пре представе.“
„Јер рок звезде никад не залазе међу госте пре концерта?“
„Тачно!“, сложи се Кирш шаљиво. „Рок звезде се магично појављују на
сцени у облаку дима.“
Изнад њихових глава, светла изненада почеше да наизменично слабе и
појачавају се. Кирш повуче рукав и погледа на сат. Онда баци поглед на
Лангдона, а његов израз лица наједном постаде озбиљан.
„Роберте, немамо много времена. Ово вече је страховито важна прилика
за мене. Заправо, биће то изузетна прилика за цело човечанство.“
Лангдон осети налет ишчекивања.
„Не тако давно, дошао сам до једног научног открића“, рече Едмонд.
„Реч је о преломном сазнању које ће имати далекосежне последице. Готово
нико на земљи не зна за то, а вечерас – врло скоро – уживо ћу се обратити
свету и објавити шта сам открио.“
„Не знам шта да кажем“, одговори Лангдон. „Све ово звучи
невероватно.“
Едмонд спусти глас, а његов тон постаде неуобичајено напет. „Пре но
што изађем у јавност с овом информацијом, Роберте, треба ми твој савет.“
Кратко је застао. „Плашим се да ми од њега можда живот зависи.“

 ПОГЛАВЉЕ 9

Тишина завлада међу двојицом мушкараца у спирали.

Треба ми твој савет… Плашим се да ми од њега можда живот зависи.
Едмондове речи су тешко висиле у ваздуху и Лангдон уочи немир у
пријатељевом погледу. „Едмонде? Шта се догађа? Јеси ли добро?“
Светло изнад њихових глава смањивало се и појачавало, али Едмонд на
то није обраћао пажњу.
„За мене је ово била невероватна година“, поче шапатом. „Сам сам радио
на једном великом пројекту, пројекту који је довео до великог открића.“
„То звучи сјајно.“
Кирш климну. „И јесте, а речи не могу да опишу колико сам узбуђен што
ћу то вечерас поделити са светом. Биће то потпуна промена парадигме. Не
претерујем када кажем да ће моје откриће имати озбиљне последице,
магнитуде коперниканске револуције.“
Лангдон на тренутак помисли да се његов домаћин шали, али израз
Едмондовог лица остаде смртно озбиљан.
Коперник? Скромност никад није била једна од Едмондових јачих
страна, али ова тврдња граничила се са апсурдом. Никола Коперник био је
отац хелиоцентричног модела света – веровања да се све планете окрећу
око Сунца – идеје која је покренула научну револуцију у XVI веку потпуно
избрисавши дугогодишње учење цркве да људски род настањује центар
божјег универзума. Његово откриће црква је анатемисала три века, али
штета је већ била учињена и свет после тога више никад није био исти.
„Видим да си скептичан“, рече Едмонд. „Да ли би се боље осећао да сам
рекао Дарвин?“
Лангдон се осмехну. „Иста ствар.“
„У реду, онда морам да те питам ово: Која су то два најосновнија питања
која људски род поставља кроз читаву историју?“
Лангдон стаде да размишља. „Хм, питања су сигурно ова: 'Како је све
почело? Одакле долазимо?“'
 „Тачно. А друго питање је проста последица првог. Не 'одакле долазимо'.
.. већ…“
„'Куда идемо?'“
„Да! Те две мистерије почивају у средишту људског искуства. Одакле
долазимо? Куда идемо? Људско стварање и људска судбина. То су
универзалне мистерије.“ Едмондов поглед се изоштри док је нестрпљиво
зурио у Лангдона. „Роберте, откриће до ког сам дошао… веома јасно
одговара на оба ова питања.“
Лангдон се мучио са Едмондовим речима и њиховим опојним значењем.
„Ја… не знам шта да ти кажем.“
„Не мораш ништа да кажеш. Надам се да ћемо имати времена да
озбиљно попричамо после вечерашње презентације, али у овом тренутку,
морам да разговарам са тобом о мрачној страни свега овога –
потенцијалним опасностима до којих би довело ово откриће.“
„Мислиш да ће бити последица?“
„Без сумње. Одговоривши на ова питања, отворено сам се супротставио
духовним учењима утемељиваним вековима. Проблеми стварања човека и
његове судбине по традицији леже у домену религије. Ја сам за њих само
наметљивац, и религијама света се неће допасти ово што се спремам да
објавим.“
„Занимљиво“, одговори Лангдон. „Да ли си ме због овога пропитивао о
религији кад смо прошле године ручали у Бостону?“
„Јесам. Можда се сећаш шта сам ти лично гарантовао – да ће за нашег
времена научна достигнућа потпуно разорити религијске митове.“
Лангдон климну потврдно. Тешко је то заборавити. Дрскост Киршове
изјаве допринела је да се она, од речи до речи, дубоко урезе у Лангдоново
фотографско памћење. „Сећам се. А ја сам ти узвратио тврдњом да је
религија преживљавала такве научне пробоје миленијумима, да има веома
важну улогу у друштву, и да, докле год буде еволуирала, никад неће
нестати.“
„Тачно. Такође сам ти рекао да сам пронашао смисао свог живота – да
искористим научну истину како бих потпуно искоренио религијске
митове.“
„Да, тешке речи.“
„И њих си ми оспорио, Роберте. Тврдио си да, кад год налетим на неку
'научну истину' која је у сукобу са начелима религије, или их поткопава,
морам покушати да је размотрим заједно са неким религиозним учењаком,
у нади да ћу схватити да наука и религија често покушавају да испричају
исту причу, само на два различита језика.“
 „Сећам се и тога. Научници и религиозни мислиоци често користе само
различит језик да опишу потпуно исте мистерије свемира. Несугласице
међу њима често су последица семантике, а не суштине.“
„Па, послушао сам твој савет“, рече Кирш. „И посаветовао се са
духовним водама у вези са својим најновијим открићем.“
„Ох?“
„Да ли знаш шта је то Скупштина светских религија?“
„Наравно.“ Лангдон је подржавао напоре ове групе да унапреди
међуверски дискурс.
„Е па, случајно“, рече Кирш, „Скупштина је ове године одржана у
близини Барселоне, око сат времена од моје куће, у самостану Монсерат.“
Спектакуларно место, помисли Лангдон, сетивши се како је пре много
година обишао ово светилиште на врху планине.
„Када сам сазнао да се одржава исте недеље у којој сам намеравао да
изнесем своје велико научно постигнуће, не знам, просто сам…“
„Запитао си се није ли то Божји знак?“
Кирш се насмеја. „Тако нешто. Па сам их позвао.“
Лангдон је био задивљен. „Обратио си се читавој Скупштини?“
„Нисам! То би било превише опасно. Нисам желео да информација
процури пре него што је сам обзнаним, па сам заказао састанак само са
тројицом њих – по једним представником хришћанства, ислама и јудаизма.
Нас четворица састали смо се тајно, у библиотеци.“
„Запањен сам што су те пустили да уђеш у ту библиотеку“, изненађено
рече Лангдон. „Чуо сам да је то светиња.“
„Рекао сам им да ми је потребно безбедно место за састанак, без
телефона, камера и наметљиваца. Одвели су ме у ту библиотеку. Пре него
што сам им било шта саопштио, тражио сам од њих да се закуну на ћутање.
Пристали су. До данашњег дана, они су једини људи на свету који знају за
моје откриће.“
„Фасцинантно. А како су реаговали кад си им рекао?“
Кирш као да се збунио. „Можда нисам успео да то беспрекорно изведем.
Знаш мене, Роберте, кад ми се страст распламса, дипломатија ми није
10
мéтиер .“
„Да, схватио сам да би ти добро дошло мало подуке из тактичности“,
рече Лангдон кроз смех. Баш као и Штиву Џобсу и многим другим
генијалним визионарима.
„Тако сам, доследан својој отвореној природи, почео своју причу
једноставно саопштивши истину – да сам религију одувек сматрао видом
масовне обмане и да ми је, као научнику, тешко да прихватим да се
милијарде интелигентних људи ослањају на своју веру и у њој траже утеху
и смернице. Кад су ме питали зашто се обраћам људима које очигледно
толико мало поштујем, рекао сам им да сам дошао да проценим њихове
реакције на моје откриће, како бих стекао некакав утисак о томе како ће га
примити верници када га будем саопштио широј јавности.“
„Увек дипломата“, рече Лангдон жацнувши се. „Зар не знаш да се
искреност не исплати баш увек?“
Кирш одмахну руком на ове речи. „Моје мишљење о религији је
нашироко познато. Помислио сам да ће ценити моју отвореност. Међутим,
после тога, приказао сам им свој рад, објаснивши им до детаља шта сам
открио и како то мења све. Чак сам извадио и свој телефон и показао им
видео-снимак који сматрам изузетно занимљивим. Остали су без речи.“
„Сигурно су нешто рекли“, подстакну га Лангдон, осећајући још већу
жељу да сазна шта је то Кирш можда открио.
„Надао сам се разговору, али хришћанин је ућуткао другу двојицу пре но
што су и реч изговорили. Покушао је да ме наговори да размислим хоћу ли
обзнанити ту информацију. Рекао сам му да ћу о томе размишљати месец
дана.“
„Али ипак је објављујеш вечерас!“
„Знам. Рекао сам им да до мог обраћања има још неколико недеља да не
би паничили или покушали да се умешају.“
„А када сазнају за вечерашњу презентацију?“, упита Лангдон.
„Неће бити срећни. Један од њих поготово.“ Кирш погледа Лангдона у
очи. „Свештеник који је сазвао наш мали скуп је бискуп Антонио
Валдеспино. Јеси ли чуо за њега?“
Лангдон се згрчи. „Из Мадрида?“
Кирш климну. „Главом и брадом.“
Он вероватно није најбоља публика за Едмондов радикални атеизам,
помисли Лангдон. Валдеспино је био моћна личност шпанске католичке
цркве, познат по својим дубоко конзервативним убеђењима и снажном
утицају на краља Шпаније.
„Он је ове године био домаћин Скупштине“, рече Кирш, „зато сам се
њему обратио да организује састанак. Понудио се да и сам присуствује, а ја
сам га замолио да доведе и представнике ислама и јудаизма.“
Светло изнад њихових глава поново зашкиљи.
Кирш тешко уздахну, поново снизивши глас. „Роберте, желео сам да
разговарам с тобом пре моје презентације јер ми је потребан твој савет.
Морам да знам да ли бискупа Валдеспина сматраш опасним.“
 „Опасним?“, понови Лангдон. „На који начин?“
„Оно што сам му показао прети његовом свету и желим да знам сматраш
ли да ми од њега прети физичка опасност.“
Лангдон одмах одмахну главом. „Не, немогуће. Не знам шта си му
конкретно рекао, али Валдеспино је стуб шпанског католицизма и везе које
има са шпанском краљевском породицом чине га невероватно утицајним…
али он је свештеник, а не плаћени убица. Он барата политичком моћи.
Може те оцрнити у некој проповеди, али тешко бих поверовао да ти од
њега прети физичка опасност.“
Кирш није деловао убеђено. „Требало је да видиш поглед који ми је
упутио кад сам одлазио из Монсерата.“
„Седео си у тајној библиотеци тог манастира и рекао бискупу да је читав
његов систем веровања заблуда!“, узвикну Лангдон. „Шта си очекивао, да
те послужи чајем и кексићима!?“
„Нисам“, признаде Едмонд, „али нисам очекивао ни да ми пошаље
претечу гласовну поруку после нашег састанка.“
„Бискуп Валдеспино те је позвао?“
Кирш посегну у џеп кожне јакне и из њега извуче прегломазан паметни
телефон. Имао је јаркотиркизну футролу са хексагоналном шаром, коју је
Лангдон препознао као славни шаблон који је дизајнирао каталонски
архитекта модерниста, Антони Гауди.
„Послушај“, рече Кирш притиснувши неколико пута екран и подигавши
телефон. Промукли глас старијег мушкарца закрча из звучника, груб и
смртно озбиљан:

Господине Кирш, говори бискуп Антонио Валдеспино. Као што знате,

наш јутрошњи састанак дубоко ме је потресао – као и моју двојицу
сарадника. Молим вас да ме одмах позовете како бисмо још мало
попричали, а још једном вас упозоравам на опасности које прете будете ли
јавности изнели ову информацију. Ако ме не позовете, будите сигурни да
ћемо моји сарадници и ја размотрити давање превентивне изјаве којом
бисмо ваша открића обзнанили, уобличили, дискредитовали и покушали да
спречимо несагледиву штету коју сте спремни да нанесете свету…
штету коју очигледно нисте у стању да појмите. Очекујем ваш позив и
озбиљно вас упозоравам да не искушавате моју решеност.

Порука се заврши.
Лангдон је био принуђен да призна да га је Валдеспинов агресивни тон
изненадио, па ипак, гласовна порука га није толико уплашила колико је
продубила његову радозналост у вези са Едмондовим скорашњим
саопштењем. „И, како си му одговорио?“
„Нисам“, рече Едмонд вративши телефон у џеп. „Схватио сам то као
празну претњу. Био сам сигуран да желе да закопају ову информацију, а не
да је сами објаве. Штавише, знао сам да ће их неочекивано заказивање
вечерашње презентације изненадити, па се нисам превише бринуо због те
њихове превентивне акције.“ Заћутао је на тренутак, гледајући Лангдона.
„А сада… Не знам, нешто у његовом гласу… не избија ми из главе.“
„Бојиш се да си у опасности овде? Вечерас?“
„Не, не, списак гостију је под строгом контролом, а зграда има одлично
обезбедење. Више се плашим онога што ће се догодити након што иступим
у јавност.“ Едмонд одједном као да је зажалио што је то споменуо. „Ма,
није то ништа. Трема пред наступ. Само сам хтео да видим шта теби
предосећај говори.“
Лангдон је посматрао свог пријатеља, све забринутији. Едмонд је
изгледао неуобичајено бледо и забринуто. „Предосећај ми говори да те
Валдеспино никад не би довео у опасност, без обзира на то колико си га
наљутио.“
Светло поново згасну, овог пута се не појачавши.
„У реду, хвала ти.“ Кирш погледа на сат. „Морам да идем, можемо ли се
видети касније? Постоје неки аспекти мог открића које бих волео да
додатно размотрим с тобом.“
„Наравно.“
„Савршено. После презентације ће наступити хаос, тако да ће нам
требати неко притајено место да избегнемо лудницу и поразговарамо.“
Едмонд извади посетницу и поче да пише по полеђини. „После
презентације, заустави такси и дај ово возачу. Сваки локални таксиста
знаће где треба да те довезе.“ Пружио је Лангдону посетницу.
Лангдон је на полеђини очекивао да прочита адресу неког локалног
хотела или ресторана. Уместо тога, видео је нешто што је више личило на
шифру.

БИ0-ЕЦ346

„Опрости, да ово дам таксисти?“

„Да, знаће куда да иде. Рећи ћу обезбеђењу да те очекује, а ја ћу стићи
што пре будем могао.
Обезбеђење? Лангдон се намршти, питајући се није ли БИО-ЕЦ346
можда шифровано име неког тајног научног клуба.
 „Та шифра је болно једноставна, пријатељу мој.“ Намигну му. „Од свих
људи на свету, ти би требало да умеш да је разбијеш. Успут, да не би био
неспреман, знај да ћеш и ти одиграти улогу у мојој вечерашњој
презентацији.“
Лангдон оста изненађен. „Какву улогу?“
„Не брини. Ништа нећеш морати да урадиш.“
Рекавши ово, Едмонд Кирш упути се према излазу из спирале. „Морам
брзо иза сцене – али Винстон ће ти помоћи да се вратиш горе.“ Застаде на
довратку и окрену се. „Видимо се после догађаја. И надајмо се да си у
праву у вези са Валдеспином.“
„Едмонде, опусти се. Усредсреди се на своју презентацију. Не прети ти
опасност од црквених великодостојника“, уверавао га је Лангдон.
Али Кирш није деловао убеђено. „Можда ћеш променити мишљење,
Роберте, кад будеш чуо оно што имам да кажем.“

 ПОГЛАВЉЕ 10

Света столица римокатоличке надбискупије Мадрида – катедрала Де ла

Алмудена – робустна је неокласицистичка катедрала смештена покрај
мадридске Краљевске палате. Саграђена на месту древне џамије, катедрала
Алмудена име је добила по арапској речи ал-мудаyна, што значи
„цитадела“.
Легенда каже да је Алфонсо VI, након што је повратио Мадрид од
муслимана 1083. године, постао опседнут идејом о премештању драгоцене
изгубљене иконе Девице Марије која је, не би ли остала сачувана, била
узидана у зидове цитаделе. Како није био у стању да пронађе скривену
Девицу, Алфонсо се усрдно молио све док се један део зида цитаделе није
одвалио и отпао, откривајући икону у себи, још увек осветљену упаљеним
свећама с којима је зазидана много векова раније.
Данас је Девица од Алмудене светац заштитник Мадрида, и
ходочасници, као и туристи, хрле да се окупе у катедрали Алмудена зарад
привилегије да се моле пред њеном копијом. Драматична локација цркве –
која дели трг од Краљевске палате – пружа додатну атракцију верницима:
могућност да на часак спазе неког члана краљевске породице како улази
или излази из палате.
Вечерас, дубоко унутар катедрале, млади ђакон панично је журио
ходником.
Где је бискуп Валдеспино?!
Миса само што није почела!
Деценијама већ, бискуп Валдеспино био је врховни свештеник и
надзорник ове катедрале. Дугогодишњи пријатељ и духовни саветник
краља, Валдеспино је био отворени и посвећени традиционалиста који је
према модернизацији осећао само нетрпељивост. Невероватно,
осамдесеттрогодишњи бискуп још увек је себи окивао ноге током Свете
недеље и придруживао се верницима који су градским улицама проносили
иконе.
 Валдеспино, за разлику од свих других, никад не касни на мису.
Ђакон је био с бискупом пре двадесет минута у гардероби, помажући му
као и обично око огртача. Баш кад су завршили, бискуп је примио поруку
и, без речи, журно изашао.
Куда је отишао?
Након што је претражио храм, гардеробу, па чак и бискупово приватно
купатило, ђакон је сада пуном брзином трчао ходником ка
административном делу катедрале да провери у бискуповој канцеларији.
У даљини је чуо оргуље како се грмећи враћају у живот.
Миса само што није почела!
Ђакон се клизећи заустави пред бискуповом приватном канцеларијом,
запањен што испод затворених врата види пругу светла. Он је овде?! Ђакон
тихо покуца. „¿Excelencia Reverendísima?“ Није било одговора.
Покуцавши гласније, он позва: „¡¿Su Excelencia?!“ И даље ништа.
Плашећи се за старчево здравље, ђакон окрете кваку и гурну врата.
11
¡Циелос ! Ђакон је тешко дишући зурио у приватне одаје.
Бискуп Валдеспино седео је за својим столом од махагонија, загледан у
сјај лаптоп рачунара. Света митра и даље му је била на глави, мисница
утуткана испод њега, а бискупска палица стајала је, нимало церемонијално,
ослоњена на зид.
Ђакон прочисти грло. „La santa misa está…“
„Preparada“, прекиде га бискуп, ни на трен не одвративши поглед с
екрана. „Padre Derida me sustituye.“
Ђакон је зурио потпуно збуњен. Отац Дерида замењује? Млади
свештеник да води мису суботом увече? То је било изразито нерегуларно.
„¡Vete ya!“ Валдеспино се трже, али не диже поглед. „Y cierra la
12
puerta.“
Уплашен, момак уради како му је речено, сместа изашавши и
затворивши врата за собом.
Враћајући се журно према звуку оргуља, помоћник се питао шта би то
бискуп могао да гледа на свом компјутеру што би му толико одвукло
мисли од његових дужности према Богу.

-------

У том тренутку, адмирал Авила провлачио се кроз све већу гужву у

атријуму Гугенхајма, збуњен што види да гости разговарају са својим
тананим слушалицама. Очигледно, аудио-обилазак музеја омогућавао је
двосмерни разговор.
Било му је драго што се отарасио те направе.
Вечерас нема разоноде.
Погледао је на сат и потом према лифтовима. Већ су били пуни гостију
који су се упутили на главни догађај на спрату, те се Авила определи за
степенице. Док се пењао, осетио је исти дрхтај неверице који је осетио и
синоћ. Јесам ли заиста постао човек способан да убије? Безбожничке
душе које су од њега отргле његову жену и дете промениле су га. Моја дела
одобрава виши ауторитет, подсетио је самог себе. Има правичности у
ономе што радим.
Док се Авила приближавао првом одморишту, поглед му привуче жена
која је стајала на оближној висећој писти. Најновија шпанска звезда,
помисли он посматрајући чувену лепотицу.
Носила је припијену белу хаљину с црном дијагоналном пругом која јој
се елегантно пружала преко торза. Било је лако дивити се њеној виткој
фигури, бујној црној коси и грациозном држању, и Авила примети да није
једини чији се поглед задржао на њој.
Уз одобравајуће погледе других гостију, жена у белом заокупила је и сву
пажњу двојице лепо одевених радника обезбеђења који су је пратили у
стопу. Мушкарци су се кретали са самоувереношћу препредених пантера и
носили су истоветне плаве сакое с извезеним грбовима и великим
иницијалима ГР.
Авила није био изненађен њиховим присуством, али му је овај призор
ипак убрзао пулс. Као бивши припадник оружаних снага Шпаније, врло је
добро знао шта представљају слова ГР. Ова двојица припадника
обезбеђења наоружана су и обучена подједнако добро као и било који
телохранитељ на планети.
Ако су они овде, морам предузети све мере предострожности, рече
Авила себи.
„Хеј!“, лану мушки глас, тачно иза његових леђа. Авила се окрете.
Дебељушкасти човек у смокингу и с црним каубојским шеширом на
глави широко му се смешио. „Сјајан костим!“, рече човек показујући на
Авилину војну униформу. „Где се тако нешто може набавити?“
Авила је зурио, рефлексно стежући песнице. Добија се после
целоживотног службовања и жртвовања, помислио је. „Но хабло
инглéс“, одврати Авила слегнувши раменима и продужи уз степенице.
На другом спрату, Авила пронађе дугачак ходник и следећи знакове
стиже до удаљеног тоалета на супротном крају. Управо је хтео да уђе, кад
светла у целом музеју почеше да се наизменично пригушују и појачавају –
први суптилни наговештај гостима да треба да пожуре и окупе се на спрату
због презентације.
Авила уђе у празан тоалет, затвори последњу кабину и закључа се
унутра. Сад кад је остао сам, осети како добро му знани демони поново
покушавају да испливају, претећи да га повуку назад у амбис.
Пет година, а сећања ме још прогоне.
Љутито, Авила избаци ужасе из главе и извуче бројанице из џепа. Нежно
их пребаци преко куке за јакне на вратима. Док су се перле и распеће
мирно њихали пред њим, он се дивио свом ручном раду. Неке вернике
можда би ужаснула чињеница да је могуће на такав начин оскрнавити
бројаницу. Ипак, регент је уверио Авилу да очајничка времена дозвољавају
извесну растегљивост у правилима опроста.
За овако свети циљ, обећао је регент, Божји опроштај је загарантован.
Као да је са заштитом душе и Авилином телу било загарантовано
ослобођење од зла. Он баци поглед на тетоважу на свом длану.

Као и древни Христов црисмóн, знак је био симбол конструисан

искључиво од слова. Авила га је исцртао пре три дана помоћу мастила и
игле, прецизно као што му је речено, и место је још увек било болно и
црвено. Ако га ухвате, уверавао га је регент, требало је само да покаже
длан и кроз неколико сати биће ослобођен.
Заузимамо највише нивое власти, рекао је регент.
Авила је већ био сведок њиховог запањујућег утицаја и осећао се као да
га обавија некакав заштитни огртач. Још има оних који поштују старе
начине. Једног дана, надао се Авила, придружиће се редовима ове елите,
али засад, био је почаствован што уопште има било какву улогу.
У самоћи тоалета, Авила извади свој телефон и унесе безбедни број који
му је дат.
Глас на вези одговори после првог звона. „¿Сí?“
13
„Estoy en posición“, одговори Авила, чекајући завршна упутства.
„Bien“, рече регент. „Tendrás una sola oportunidad. Aprovecharla será
crucial.“ Имаћеш само једну прилику. Биће од кључног значаја да је
искористиш.

 ПОГЛАВЉЕ 11

Уз обалу, тридесет километара далеко од блиставих небодера Дубаија,

острва направљених људском руком и вила за забаву у власништву
познатих звезда, налази се град Шарџа – крајње конзервативна исламска
културна престоница Уједињених Арапских Емирата.
Са више од шест стотина џамија и најбољим универзитетом у региону,
Шарџа је представљала врхунски домет духовности и образовања – што је
била позиција коју су обезбеђивале огромне залихе нафте и владар који је
образовање својих сународника стављао изнад свега.
Вечерас се породица вољеног аламе Шарџе, Саједа ел Фадла, окупила на
бдењу. Уместо традиционалне молитве тахајјуд, ноћне молитве током
бдења, они су се молили за повратак свог вољеног оца, стрица и супруга –
који је претходног дана необјашњиво нестао без трага и гласа.
Локалне новине су управо објавиле да један од Саједових сарадника
тврди како је, иначе сталожени алама, деловао „неуобичајено узрујано“
након повратка са Скупштине светских религија одржане два дана раније.
У наставку, споменути сарадник каже да је случајно чуо Саједа док је
неуобичајено жустро разговарао телефоном убрзо након повратка.
Разговор се водио на енглеском, те је њему био неразумљив, али сарадник
се клео да је чуо Саједа како изнова и изнова помиње једно име.
Едмонд Кирш.

 ПОГЛАВЉЕ 12

Лангдону се свашта вртело по глави док је излазио из спиралне структуре.

Разговор с Киршом био је подједнако узбудљив и узнемирујући. Било да су
Киршове тврдње преувеличане или не, компјутерски научник је очигледно
открио нешто за шта је веровао да ће изазвати тектонске промене у
поимању света.
Сазнање подједнако важно као Коперникова открића? Кад Лангдон
коначно изађе из увијене скулптуре, осети благу вртоглавицу. Вратио је на
главу слушалице које је био оставио на поду. „Винстоне?“, рече навлачећи
уређај на главу. „Хало?“ Зачу се лаки кликтај и компјутеризовани
британски водич се врати. „Хало, професоре. Да, ту сам. Господин Кирш
ме је замолио да вас одведем до теретног лифта јер немате времена да се
вратите до атријума. Такође је сматрао да ће вам више пријати тај наш
пространи теретни лифт.“
„Лепо од њега. Зна да сам клаустрофобичан.“
„Сад и ја то знам. И нећу заборавити.“
Винстон изведе Лангдона кроз помоћна врата у бетонски ходник, па до
лифтова. Као што је и обећао, кабина лифта је била огромна, очигледно
направљена за пренос великих уметничких дела.
„Последње дугме“, рече Винстон кад Лангдон крочи унутра. „Трећи
спрат.“
Кад су стигли на одредиште, Лангдон изађе.
„Десно“, Винстонов раздрагани глас настави да одзвања у Лангдоновој
глави. „Проћи ћемо кроз галерију вама слева. То је најкраћи пут до
амфитеатра.“
Лангдон је пратио Винстонова упутства којима га је проводио кроз
пространу галерију с низом бизарних уметничких инсталација; био је ту
челични топ који је испаљивао слузаве лопте црвеног воска на бели зид;
затим, жичани кану који очигледно није могао да плута; па онда и читав
један минијатурни град направљен од исполираних металних блокова.
 Прошавши кроз галерију и стигавши до излаза, Лангдон ухвати себе
како затечено зури у огромно дело које је доминирало читавим простором.
Званично сам, помисли он, пронашао најчудније дело у овом музеју.
Распоређени по читавој просторији, дрвени вукови били су приказани у
покрету, као да у дугом низу трче ка супротном крају галерије, где су
скакали увис и свом силином се забијали у прозирни стаклени зид,
завршавајући на високој гомили већ мртвих вукова.
„Зове се Безглаво напред“, рече Винстон, сам од себе. „Деведесет девет
вукова слепо се закуцава у зид, симболишући менталитет крда и
недостатак храбрости да се одступи од правила.“
Иронија ове симболике погоди Лангдона. Чини ми се да ће вечерас
Едмонд драматично одступити од правила.
„Ако наставите право напред“, рече Винстон, „пронаћи ћете излаз лево
од тог живописног дела у облику дијаманта. Уметник је један од Едмонду
омиљених.“
Лангдон примети јарко обојену слику пред собом и одмах препознаде
упечатљиве завијутке, основне боје и живахно плутајуће око.
Зуан Миро, помисли Лангдон; одувек му се свиђало познато разиграно
дело овог Барселоњанина, које је представљало спој дечје бојанке и
надреалистичног витража од бојеног стакла.

Међутим, кад се Лангдон приближио делу, намах стаде, изненађен што

види да је површина потпуно глатка, без видљивих потеза четкицом. „Ово
је репродукција?“
 „Не, то је оригинал“, одговори Винстон.
Лангдон погледа пажљивије. Дело је очигледно било одштампано на
штампачу великог формата. „Винстоне, ово је отисак. Није чак ни на
платну.“
„Ја не радим на платну“, одговори Винстон. „Дела стварам виртуелно, а
онда их Едмонд штампа за мене.“
„Чекај мало“, рече Лангдон у неверици. „Ово је твоје?“
„Да, покушавам да имитирам стил Жуана Мироа.“
„То видим“, каза Лангдон. „Чак си се и потписао – као Миро.“
„Нисам“, рече Винстон. „Погледајте мало боље. Потписао сам се као
Миро – али без акцента. На шпанском, реч миро значи 'гледам у'.“
Паметно, мораде да призна Лангдон, видевши усамљено око налик
Мироовом које је гледало посматрача из средишта Винстонове креације.
„Едмонд ме је замолио да направим аутопортрет и ја сам направио ово.“
Ово је твој аутопортрет? Лангдон поново погледа збрку неједнаких
облика. Ти си онда компјутер који веома чудно изгледа.
Лангдон је недавно читао о Едмондовом растућем интересовању за
подучавање компјутера да стварају алгоритамску уметност – то јест,
уметност коју стварају веома сложени компјутерски програми. То је
отварало непријатно питање: Кад компјутер ствара уметност, ко је онда
уметник – компјутер или програмер? Изложба најуспелијих дела
алгоритамске уметности, недавно одржана на Масачусетском
универзитету, довела је до чудног заокрета на курсу хуманистичких наука
на Харварду: Да ли је уметност оно што нас чини људима?
„Компонујем и музику“, зацвркута Винстон. „Ако вас занима, требало би
да замолите Едмонда да вам касније нешто од свега тога пусти. У овом
тренутку, међутим, морате да пожурите. Презентација ускоро почиње.“
Лангдон изађе из галерије и затече се на високом ногоступу који се
протезао преко главног атријума. На другој страни пећиноликог простора,
водичи су пожуривали неколицину залуталих гостију да напусте лифтове и
усмеравали их према Лангдону и вратима која су се налазила испред њега.
„Вечерашњи програм би требало да почне за неколико минута“, рече
Винстон. „Видите ли улаз у презентациону дворану?“
„Видим. Право је напред.“
„Одлично. Још само ово. Кад уђете, видећете кутију за одлагање
слушалица. Едмонд је рекао да ви не вратите своје, већ да их задржите. На
тај начин ћу, након завршетка програма, моћи да вас изведем из музеја на
стражња врата да бисте избегли гужву и сигурно ухватили неки такси.“
Лангдон помисли на чудни низ слова и бројева које је Едмонд исписао на
посетници, уз упутство да то да таксисти. „Винстоне, Едмонд је написао
само 'БИО-ЕЦ346'. Рекао је да је то веома прост код.“
„И јесте рекао истину“, хитро одговори Винстон. „Е сад, професоре,
програм само што није почео. Надам се да ћете уживати у презентацији
господина Кирша, и радујем се што ћу вам касније поново бити на услузи.“
Уз изненадан кликтај Винстон нестаде.
Лангдон се примаче улазним вратима, скиде слушалице и тутну
минијатурни уређај у џеп сакоа. Онда журно уђе с последњим гостима и
врата се затворише за њим.
Поново се затече на неочекиваном месту.
Стајаћемо током презентације?
Лангдон је мислио да ће се гости окупити и шести у аудиторијум да
саслушају Едмондову објаву, али уместо тога, стотине гостију стајало је у
скученом, белом галеријском простору. У просторији није било ниједног
видљивог уметничког дела, као нити иједне столице – само подијум на
даљем зиду, са чије је бочне стране стајао ЛЦД монитор на ком је писало:

Програм почиње уживо за 2 минута и 07 секунди

Лангдон осети узбуђење због ишчекивања и погледом настави да прати

текст на ЛЦД монитору, до другог реда, који је двапут морао да прочита:

Тренутни број посматрача са даљине: 1.953.694

Два милиона људи?

Кирш је Лангдону рекао да ће уживо преносити своју објаву, али ове
бројке деловале су непојамно, а бројач је сваког трена бивао све бржи.
Осмех пређе преко Лангдоновог лица. Његов бивши студент је без
сумње успео у животу. Сад је остало само још једно питање: Шта се то, за
име света, Едмонд спрема да саопшти?

 ПОГЛАВЉЕ 13

У месечином обасјаној пустињи, одмах источно од Дубаија, пустињски

баги сенд вајпер 1100 нагло скрете удесно и клизећи се заустави,
подигавши у ваздух песак који се као вео завијори испред блештавих
фарова.
Тинејџер за воланом стрже заштитне наочаре с лица и загледа се у нешто
што је умало прегазио. Забринут, изађе из возила и приђе тамном обличју у
песку.
Тамо, на светлу фарова, лица заривеног у песак, лежало је непомично
људско тело.
„Мерхаба?“, повика момак. „Здраво?“
Није било одговора.
Да је реч о мушкарцу, момак је могао да закључи по одећи –
традиционалном фесу и широкој кандури – а мушкарац је изгледао добро
ухрањен и крупан. Трагове његових стопала одавно је већ био одувао
ветар, као и могуће трагове гума или било који други наговештај о томе
како је доспео овако дубоко у пустињу.
„Мерхаба?“, поновио је дечак.
Ништа.
Не знајући шта друго да ради, момак испружи ногу и лако гурну човека у
бок. Иако дебељушкасто, тело је под ногом било укочено и тврдо, већ
исушено од ветра и сунца.
Нема сумње, мртав је.
Момак се саже, зграби човека за раме и преврну га на леђа. Беживотне
очи човека зуриле су увис према небу. Његово лице и брада били су
прекривени песком, али чак и тако прљав, изгледао је некако пријатељски,
чак познато, као омиљени ујак или деда.
Брундање пола туцета теренских четвороточкаша и багија загрме у
близини. Младићеви пријатељи, такође кротитељи дина, враћали су се да
провере да ли је с њим све у реду. Уз рику мотора, њихова возила пређоше
руб узвишења и склизнуше низ дину.
Сви су се зауставили, скинули заштитне наочаре и кациге и окупили се
око морбидног открића у виду спарушеног леша. Један од момака поче
одмах узбуђено да говори, препознавши покојника као чувеног аламу
Саједа ел Фадла – учењака и религијског вођу – који је повремено држао
предавања на универзитету.
„Матха Алаyна 'ан наф'ал?“, упитао је гласно. Шта да радимо?
Младићи су стајали у кругу и немо посматрали леш. А онда су учинили
оно што би урадили и сви други тинејџери на свету. Извадили су телефоне
и почели да снимају фотографије које ће послати пријатељима.

 ПОГЛАВЉЕ 14

Стојећи раме уз раме с гостима који су се тискали око подијума, Роберт

Лангдон је задивљено посматрао како бројка на ЛЦД екрану постојано
расте.

Тренутни број посматрача са даљине: 2.527.664

Пригушени жамор у тесном простору подигао се до нивоа потмулог

хука, гласови неколико стотина гостију брујали су у ишчекивању, многи су
обављали телефонске разговоре у последњи час или твитовали о томе где
се налазе.
Један техничар изађе на бину и лупну по микрофону. „Даме и господо,
замолили смо вас већ да искључите своје мобилне уређаје. Од овог
тренутка, блокираћемо пренос података преко бежичних и мобилних
мрежа до завршетка трајања овог догађаја.“
Многи гости су још увек разговарали телефоном и везе им се нагло
прекинуше. Већином беху изненађени, као да су управо на делу видели
некакву чудесну киршијанску технологију, способну да магијом пресече
све везе са спољним светом.
Пет стотина долара у продавници електронске опреме, Лангдон је знао
то, будући да је био један од харвардских професора који су користили
портабл-ометаче мобилног сигнала како би своје амфитеатре претворили у
„мртве зоне“ и током предавања одвојили студенте од њихових уређаја.
Један камерман заузео је своје место, на рамену је држао велику камеру
коју је окренуо ка бини. Светла у сали згаснуше.
На ЛЦД екрану је писало:

Програм почиње уживо за 38 секунди

Тренутни број посматрача са даљине: 2.857.914
 Лангдон је зачуђено гледао у бројач. Чинило се да бројка расте брже
него амерички државни дуг и он осети да му је готово несхватљива
чињеница да близу три милиона људи у том тренутку седи код куће и
уживо гледа пренос онога што је требало да се деси у овој просторији.
„Тридесет секунди“, тихо изговори техничар у микрофон.
У зиду иза бине тад се отворише једна уска врата и људи сместа
утихнуше – сви су изгледали као да нестрпљиво чекају великог Едмонда
Кирша.
Али Едмонд се није појавио.
Врата су стајала отворена скоро десет секунди.
Потом се на њима указа елегантна жена и упути се ка бини. Била је
изванредно лепа – висока и витка, дуге црне косе, одевена у припијену
белу хаљину с дијагоналном црном пругом. Чинило се да без имало напора
клизи преко пода. Заузевши место на средини бине, подесила је висину
микрофона, дубоко удахнула и окупљенима упутила стрпљиви осмех док је
чекала да сат одброји до нуле.

Програм почиње уживо за 10 секунди

Жена на тренутак затвори очи, као да покушава да се прибере, а онда их

опет отвори. Права слика сталожености.
Камерман подиже пет прстију.
Четири, три, два…
У просторији завлада потпуна тишина док је жена подизала поглед
према камери. Преко ЛЦД екрана разли се слика њеног лица. Фиксирала је
публику продорним тамним очима док је ноншалантно склањала влас косе
с маслинастог образа.
„Добро вече свима“, почела је префињеним гласом, дамски, с благим
шпанским акцентом. „Зовем се Амбра Видал.“
Неуобичајено гласан аплауз проломи се просторијом, јасно стављајући
до знања да добар део публике зна ко је она.
„¡Фелицидадес!“, викнуо је неко. Честитамо!
Жена поцрвене и Лангдон наслути да постоји нешто што не зна.
„Даме и господо“, рече жена, не давши се смести, „последњих пет
година сам директорка музеја Гугенхајм у Билбау, и овде сам вечерас да
вам пожелим добродошлицу на невероватно посебно вече које нам је
приредио један истински изузетан човек.“
Публика је ентузијастично аплаудирала и Лангдон јој се придружи.
„Едмонд Кирш није само великодушан покровитељ овог музеја, постао
је и наш веран пријатељ. Била ми је привилегија и лична част што сам
претходних месеци имала прилику да тако блиско сарађујем с њим на
планирању вечерашњих догађаја. Управо сам проверила, друштвене мреже
широм света брује! Као што је већина вас без сумње већ чула, Едмонд
Кирш планира да вечерас обзнани велико научно откриће – откриће за које
верује да ће остати заувек упамћено као његов велики допринос свету.“
Замор узбуђења пронесе се просторијом.
Црнокоса жена весело се насмешила. „Наравно, преклињала сам
Едмонда да бар мени каже шта је открио, али је одбио чак и да наговести о
чему је реч.“
Зачу се смех окупљених, а потом још аплауза.
„Вечерашњи специјални догађај“, наставила је, „биће презентован на
енглеском – матерњем језику господина Кирша – док за вас који нас
пратите виртуелно, нудимо симултани превод на више од двадесет језика.“
ЛЦД екран се освежи и Амбра додаде: „А ако је неко можда сумњао у
Едмондово самопоуздање, ево аутоматизованог саопштења за штампу које
је пре петнаест минута послато друштвеним мрежама широм света.“
Лангдон је посматрао ЛЦД екран.

Вечерас: уживо, 20:00 по средњоевропском летњем времену

Футуриста Едмонд Кирш објављује откриће које ће заувек изменити лице
науке.

Значи тако се привуку три милиона гледалаца за свега неколико минута,

размишљао је Лангдон.
Док је поново враћао поглед на бину, Лангдон спази двоје људи које
раније није приметио – двојицу припадника обезбеђења, скамењених
израза лица, који у пуној приправности стоје крај зида са стране, помно
посматрајући окупљене. Лангдон је био изненађен што види монограме с
иницијалима на њиховим истоветним сакоима.
Гуардиа Реал?! Шта Краљевска гарда ради вечерас овде?
Чинило се мало вероватним да се међу гостима налази неки члан
краљевске породице; као посвећени католици, чланови краљевске
породице готово сигурно би избегавали да их у јавности повезују са
атеистом какав је Едмонд Кирш.
Краљ Шпаније, као парламентарни монарх, има врло ограничену
званичну власт, али је ипак задржао огроман утицај на срца и умове својих
сународника. За милионе Шпанаца круна је још увек представљала симбол
богате католичке традиције лос реyес цатóлицос' и златног доба Шпаније.
Краљевска палата у Мадриду и даље је сијала као духовни компас и
споменик дугој историји непоколебљивог религијског убеђења.
Лангдон је чуо како у Шпанији говоре: „Парламент управља земљом,
али краљ влада.“ Вековима већ, краљеви који су владали Шпанијом сви до
једног били су дубоко посвећени, конзервативни католици. А ни актуелни
краљ није изузетак, помисли Лангдон, будући да је читао о његовим
дубоким религијским убеђењима и конзервативним вредностима.
Последњих месеци, извештавано је да је остарели монарх пао у кревет и
да умире, а његова земља тренутно се припремала за пренос власти на
његовог сина јединца, Хулијана. Судећи по новинским текстовима, принц
Хулијан био је донекле непозната личност, будући да је живео тихо,
дубоко у сенци свог оца, и нација се питала каквим ће се владаром
показати.
Да ли је принц Хулијан послао агенте гарде да прате Едмондов догађај?
Лангдону кроз главу поново прође претеча гласовна порука коју је
Едмонду послао бискуп Валдеспино. Упркос зебњама, осећао је да је
атмосфера у просторији пријатељска, пуна одушевљења и безбедна. Сетио
се да му је Едмонд рекао да је вечерас обезбедење незамисливо јако – те је,
можда, шпанска Краљевска гарда била додатни заштитни слој који ће
осигурати да вече прође глатко.
„Они међу вама који знају колику страст према драматичном гаји
Едмонд Кирш“, наставила је Амбра Видал, „знају да нас никад не би терао
да дуго стојимо у овој празној просторији.“
Показала је руком према двоструким вратима у даљем крају сале.
„Иза ових врата, Едмонд Кирш је конструисао 'искуствени простор' у
ком ће вечерас представити своју динамичну мултимедијалну
презентацију. Програм је потпуно аутоматизован, њиме управљају
компјутери и биће емитован уживо за цео свет.“ Направила је паузу да
погледа на свој златан ручни сат. „Сатница вечерашњег догађаја је
брижљиво испланирана и Едмонд моли да вас уведемо унутра како бисмо
могли да почнемо тачно у осам и петнаест, што је за свега неколико
минута.“ Показала је ка двоструким вратима. „Будите љубазни, даме и
господо, молим вас, уђите да заједно видимо шта нам је спремио
невероватни Едмонд Кирш.“
На њен знак, двострука врата се широм отворише.
Лангдон је завиривао кроз врата, очекујући да види још једну галерију.
Уместо тога, остаде затечен оним што је било иза њих. Кроз врата се, како
се чинило, улазило у дубок и мрачан тунел.

-------
 -------

Адмирал Авила остао је позади док су се хорде гостију узбуђено гурале

према слабо осветљеном пролазу. Док је завиривао у тунел, осети
задовољство сазнањем да у простору иза влада мрак.
Мрак ће умногоме олакшати његов задатак.
Дотакавши перле бројанице у џепу прибрао је мисли, присећајући се
детаља о својој мисији, с којима је малочас упознат.
Избор правог тренутка биће од кључне важности.

 ПОГЛАВЉЕ 15

Обложен црном тканином затегнутом преко носећих лукова, тунел широк

око седам метара благо се уздизао улево. Под тунела био је прекривен
меким црним тепихом, а две дугачке траке са светлима, дуж основа зидова,
пружале су једину расвету.
„Ципеле, молим“, прошапта водич новопридошлима. „Молим вас да се
сви изујете и понесете обућу са собом.“
Лангдон изу лаковане кожне ципеле и стопала му потонуше у
невероватно мекан тепих. Истог трена осети како му се тело опушта. Свуд
око себе чуо је уздахе одобравања.
Меко корачајући даље низ пролаз, Лангдон коначно угледа и његов крај
– црну завесу пред којом су госте дочекивали водичи и сваком пружали
нешто што је личило на дебели пешкир за плажу, а затим их уводили иза
завесе.
У тунелу првобитни жар ишчекивања спласну и међу гостима завлада
тишина која је одисала несигурношћу. Кад је Лангдон пришао завеси, један
водич му предаде савијени комад тканине и то, схватио је, није био пешкир
за плажу, већ мало меко ћебе с јастуком пришивеним за један крај. Лангдон
захвали водичу и прође кроз завесу у простор који се налазио иза.
По други пут те вечери беше приморан да стане као укопан. Иако није
могао да каже шта је замишљао да ће угледати иза завесе, то сигурно није
било ни изблиза слично сцени која се налазила пред њим. Јесмо ли ми то…
напољу?
Лангдон је стајао на ободу пространог поља. Изнад њега се простирало
блештаво небо пуно звезда, а у даљини, витак млади месец управо се
подизао изнад усамљеног јаворовог дрвета. Чули су се зрикавци и топли
лахор миловао га је по лицу, доносећи земљани мирис свеже покошене
траве под његовим стопалима у чарапама.
„Господине?“, шапатом му се обрати један водич, узе га за руку и поведе
дубље у поље. „Молим вас, пронађите себи место на трави. Раширите ћебе
и уживајте.“
Лангдон настави да корача по пољу заједно са осталим подједнако
збуњеним гостима, од којих је већина бирала место на широком травњаку и
ширила ћебад. Поткресани травнати тепих био је отприлике величине
терена за хокеј и оивичен дрвећем, жбуњем и рогозином, која је шушкала
на поветарцу.
Лангдону је требало неколико тренутака да схвати да је у питању само
илузија – невероватно уметничко дело.
Налазим се у врхунски опремљеном планетаријуму, помисли он дивећи
се невероватној посвећености детаљима.
Небо испуњено звездама било је пројекција, заједно са месецом,
клизећим облацима и таласастим брдима у даљини. Шушкаво дрвеће и
травке су заиста биле ту – или њихове веома реалистичне копије или мала
шума живих биљака у скривеним саксијама. Овај неуочљиви обод сачињен
од вегетације домишљато је скривао оштре ивице огромне просторије,
стварајући утисак природног окружења.
Лангдон чучну и опипа траву, која је била мека и налик правој, али
потпуно сува. Читао је о новим синтетичким травњацима који су могли да
заварају чак и професионалне спортисте, али ипак, Кирш је отишао корак
даље и створио донекле неравно тло, с мајушним удубинама и брдашцима
као на правој ливади.
Лангдон се сети првог случаја кад су га преварила сопствена чула. Био је
дете и у малом чамцу плутао је по месечином обасјаној луци, недалеко од
пиратског брода који је учествовао у заглушујућој топовској битки.
Лангдонов млади ум није био способан да схвати да се уопште не налази у
луци, већ у подземном позоришту, пећини која је потопљена водом не би
ли створила илузију за класичну вожњу Дизнијевог света, Пирати са
Кариба.
Вечерас је ефекат био задивљујуће реалистичан, и док су гости око њега
упијали призор, Лангдон схвати да њихово чуђење и усхићење потпуно
одражава његово. Морао је да ода признање Едмонду – не само зато што је
створио ову сјајну илузију, већ што је убедио стотине одраслих људи да
изују своје скупе ципеле, легну на травњак и гледају у небеса.
Радили смо ово док смо били деца, а онда смо престали.
Лангдон спусти главу на јастук и завали се, пуштајући да му тело утоне у
меку траву.
Изнад њега трепериле су звезде и на тренутак он поново постаде
тинејџер који лежи на бујном пропланку терена за голф „Болд пик“ усред
ноћи, са својим најбољим пријатељем, и размишља о тајнама живота. Уз
мало среће, помисли Лангдон, Едмонд Кирш ће нам вечерас можда
решити неке од тих мистерија.

-------

У задњем делу ове позорнице, адмирал Луис Авила последњи пут

прегледа читаву просторију и тихо се повуче, неопажено склизнувши кроз
исту завесу кроз коју је управо ушао. Сам у долазном тунелу, прелазио је
шакама по платненим зидовима све док није пронашао шав. Тихо колико је
могао, раздвоји чичак-траку, прође кроз зид и затвори тканину за собом.
Сва илузија нестаде.
Авила више није стајао на ливади.
Затече се у огромном правоугаоном простору којим је доминирао овални
балон. Просторија у просторији. Конструкција пред њим – нека врста
куполасте позорнице – стајала је окружена високим егзоскелетом од сипки,
са ког је висила мрежа каблова, светала и звучника. Усмерен ка унутра, низ
светлуцавих видео-пројектора уједначено је блескао, бацајући широке
зраке светлости на прозирну површину куполе, и тако у сали стварао
илузију звезданог неба и далеких брегова.
Авила се дивио Киршовом осећају за драму, иако овај футуриста није
могао ни да замисли колико ће његова ноћ ускоро постати драматична.
Не заборави шта стављамо на коцку. Војник си у племенитом рату. Део
веће целине.
Авила је безброј пута у мислима увежбавао своју мисију. Посегну у џеп
и извади предугачку бројаницу. У том тренутку, из низа звучника с
таванице унутар куполе, мушки глас загрме попут Божјег.
„Добро вече, пријатељи. Ја сам Едмонд Кирш.“

 ПОГЛАВЉЕ 16

У Будимпешти, рабин Кевеш је нервозно кружио под слабим светлом своје

хáзико радне кућице. Стежући даљински управљач телевизора, нервозно је
мењао канале у ишчекивању нових вести од бискупа Валдеспина.
На телевизији, неколико информативних канала прекинуло је редован
програм у последњих десет минута да би уживо преносили садржај
емитован из Гугенхајма. Коментатори су расправљали о Киршовим
достигнућима и спекулисали о његовом мистериозном најављеном
саопштењу. Кевеш се згрчи због ове навале интересовања.
Ја сам то саопштење већ видео.
Три дана пре тога, на планини Монсерат, Едмонд Кирш приказао је
наводно „немонтирану“ верзију Кевешу, Ел Фадлу и Валдеспину. А сада
ће, слутио је Кевеш, и цео свет видети исти тај програм.
Вечерас ће се све променити, помислио је жалосно.
Телефон зазвони и трже Кевеша из размишљања. Зграбио је слушалицу.
Валдеспино поче без увода. „Јехуда, плашим се да имам још лоших
вести.“ Суморним тоном пренео му је чудан извештај који је стигао из
Уједињених Арапских Емирата.
Кевеш ужаснут прекри шаком уста. „Алама Ел Фадл… извршио
самоубиство!“
„Тако нагађају надлежни. Пронађен је недавно, дубоко у пустињи… као
да је тек тако одшетао тамо да умре.“ Валдеспино застаде. „Могу да
претпоставим једино то да су напори од протеклих неколико дана за њега
били превише.“
Кевеш размотри ту могућност, осећајући налет туге и збуњености. И он
се борио с наговештајима Киршовог открића, али му се помисао да се
алама Ел Фадл убио у очајању ипак чинила крајње невероватном.
„Нешто овде није у реду“, изјави Кевеш. „Не верујем да би учино тако
нешто.“
Валдеспино је дуго ћутао. „Драго ми је што сте то рекли“, најзад се
сагласио. „Морам да признам, и мени је врло тешко да прихватим да је реч
о самоубиству.“
„Онда… ко би могао бити одговоран?“
„Свако ко би желео да откриће Едмонда Кирша остане тајна“, одврати
бискуп брзо. „Неко ко је веровао, попут нас, да нас од овог открића дели
још неколико недеља.“
„Али Кирш је рекао да нико други не зна за откриће!“, успротиви се
Кевеш. „Само ви, алама Ел Фадл и ја.“
„Можда је Кирш и то слагао. Али чак и да смо нас тројица једини којима
је рекао, не заборавите колико је очајнички наш пријатељ Сајед ел Фадл
желео да иступи у јавност. Могуће је да је алама поделио сазнање о
Киршовом открићу с неким сарадником у Емиратима. И можда је тај
сарадник веровао, као и ја, да би Киршово откриће могло имати опасне
последице.“
„Што слути на шта?“, рабин љутито затражи објашњење. „Да је Ел
Фадла убио његов сарадник како би ово остало тајна? То је бесмислено!“
„Рабине“, одговори смирено бискуп, „ја не знам шта се догодило. Само
настојим да као и ви замислим одговоре.“
Кевеш издахну. „Опростите. Још покушавам да прихватим вест о
Саједовој смрти.“
„Као и ја. А уколико је Сајед убијен, ако мене питате, и ми треба да се
припазимо. Могуће је да смо и ви и ја мете.“
Кевеш размисли о овоме. „Након што вест доспе у јавност, ми смо
неважни.“
„Тачно, али;'ои није доспела у јавност.“
„Ваша светости, од објаве нас дели свега неколико минута. Све
телевизије преносе.“
„Да…“ Валдеспину се оте уморан уздах. „Изгледа да ћу морати да се
помирим са чињеницом да моје молитве нису услишене.“
Кевеш се запита да ли се бискуп заиста молио Богу да се умеша и
промени Киршово мишљење.
„Чак и ако ово доспе у јавност“, рече Валдеспино, „нисмо безбедни.
Претпостављам да ће Киршу чинити огромно задовољство да целом свету
каже да се пре три дана посаветовао с религијским вођама. Сад се питам да
ли су његова тобожња морална начела због којих нас је о свему обавестио
заиста била прави мотив за сазивање оног састанка. А ако нас поименце
буде прозвао – ви и ја постаћемо предмет непрекидног испитивања, а
можда ће нас чак и наше заједнице окривити, можда ће сматрати да смо
морали нешто предузети. Жао ми је, ја просто…“ Бискуп је оклевао, као да
жели да каже још нешто.
„О чему је реч?“, настојао је Кевеш.
„Можемо о томе и касније. Позваћу вас опет кад видимо како ће Кирш
извести своју презентацију. Дотад, молим вас, останите у кући. Закључајте
врата. Не разговарајте ни са ким. И чувајте се.“
„Бринете ме, Антонио.“
„Није ми то намера“, одврати Валдеспино. „Сад нам преостаје само да
чекамо и да видимо како ће свет реаговати. Све је сад у Божјим рукама.“

 ПОГЛАВЉЕ 17

На ветровитој ливади у музеју Гугенхајм завлада мук након што се глас

Едмонда Кирша громогласно проломио са небеса. Стотине гостију лежало
је заваљено на ћебадима и зурило у блиставо звездано небо. Роберт
Лангдон лежао је скоро на средини ливаде и био понесен свеопштим
растућим нестрпљењем.
„Хајде вечерас да поново будемо деца“, настави Киршов глас. „Хајде да
лежимо под звездама, умова отворених за све могућности.“ Лангдон осети
како узбуђење струји кроз масу. „Хајде вечерас да будемо као рани
истраживачи“, рече Едмонд, „они који су оставили све за собом и упутили
се преко непрегледних океана… они који су угледали никад пре виђене
земље… они који су пали на колена из страхопоштовања пред спознајом да
је њихов свет много већи него што су се филозофи усудили да маштају.
Њихова давно укорењена схватања о свету у ком су Живели распршила су
се суочена с новим открићима. То ће бити наше вечерашње полазиште.“
Задивљујуће, помисли Лангдон, питајући се да ли је Едмондов говор
снимљен унапред или Кирш негде у позадини седи и чита овај текст.
„Пријатељи моји“, одјекивао је Едмондов глас изнад њих, „окупили смо
се овде вечерас да чујемо вести о једном важном открићу. Молим вас да ми
удовољите и допустите да поставим сцену. Вечерас, као и приликом свих
промена у историји људске мисли, веома је битно да схватимо историјски
контекст у ком се овакав тренутак рађа.“
Из позадине се у прави час зачу грмљавина. Лангдон осети како му
дубоки бас потреса утробу.
„За вечерашњу што бољу припрему“, настави Едмонд, „права је срећа
што је с нама један уважени научник – легенда света симбола, шифара,
историје, религије и уметности. Он је такође и мој присан пријатељ. Даме и
господо, молим вас, поздравите професора Универзитета Харвард, Роберта
Лангдона.“
Лангдон се брзо придиже на лактове, док је маса здушно аплаудирала, а
звезде на небу нестајале пред призором широкоугаоног снимка великог
амфитеатра крцатог људима. На подијуму Лангдон је корачао напред-
натраг у свом харис твид сакоу пред усхићеном публиком.
Значи, то је улога коју ми је Едмонд наменио, помисли он, с нелагодом
поново легавши на траву.
„Праисторијски људи“, предавао је Лангдон на екрану, „имали су однос
с космосом заснован на чуђењу, посебно с појавама које нису могли
рационално да објасне. Како би решили ове непознанице, створили су
читав пантеон, мноштво богова и богиња да би објаснили све оно што је
превазилазило њихову моћ поимања – громове, плиме, земљотресе,
вулкане, неплодност, заразе, па чак и љубав.“
Ово није стварно, помисли Лангдон лежећи на леђима и зурећи у самог
себе.
„Код старих Грка, плима и осека океана приписиване су ћудљивости
Посејдона.“ На таваници је Лангдонова слика била нестала, али његов глас
је и даље приповедао.
Појавила се слика бесног океанског таласа, који је потресао читаву
просторију. Лангдон је зачуђено гледао док су се разорни таласи
претварали у пусте и ветром шибане снежне тундре. Однекуд, хладан
ветрић пирну преко ливаде.
„Долазак зиме, природна смена годишњих доба“, настави Лангдонов
глас, „били су последица туге читаве планете кад су Персефону отели и
одвукли у подземље.“
Ваздух поново отопли и право из залеђеног пејзажа уздиже се једна
планина, која је расла све више и више, док јој се врх расцветавао у
ерупцију варница, дима и лаве.
„За Римљане“, говорио је Лангдон, „вулкани су били дом Вулкана –
ковача богова – који је радио под планином, у огромној ковачници кроз
чији су димњак сукљали ватрени пламенови.“
Лангдон осети благ мирис сумпора и изненади се начином на који је
Едмонд претворио његово предавање у свечулно искуство.
Грмљавина вулкана изненада престаде. У тишини се поново зачуше
зрикавци, топли поветарац дуну преко ливаде и трава опет замириса.
„Стари народи су измислили безброј богова“, појасни Лангдонов глас,
„не само да би објаснили мистерије своје планете, већ и тајне сопственог
тела.“
Изнад њихових глава поново се појавише треперава сазвежђа, преко
којих су биле исцртане контуре разних богова.
„Неплодност је била последица западања у немилост богиње Јуноне.
Љубав је била резултат поготка Еросове стрелице. Епидемије су
објашњаване казном коју је послао Аполон.“
Нова сазвежђа се попалише заједно с приказима нових богова.
„Ако сте читали моје књиге“, настави Лангдонов глас, „сигурно сте чули
како користим израз 'Бог Празнине'. Да појасним, када би стари народи
наишли на празнину у схватању света око себе, испунили би је неким
божанством.“
Небо је сада било испуњено великим колажем слика и статуа које су
приказивале десетине античких божанстава.
„Безбројни богови су испуњавали безбројне празнине“, рече Лангдон.
„Па ипак, како су протицали векови, научно сазнање је расло.“ Колаж
математичких и техничких симбола преплави небо. „Како су празнине у
нашем схватању природног света полако нестајале, наш пантеон почео је
да се смањује.“
На таваници призор Посејдона изби у први план.
„На пример, кад смо сазнали да плиму изазивају месечеве мене,
Посејдон нам више није био потребан и протерали смо га као шашави мит
из непросвећених времена.“
Посејдонова слика нестаде у облаку дима.
„Као што знате, иста судбина је сустигла све богове – умирали су један
по један, како је наш еволуирајући интелект прерастао њихов значај.“
Изнад глава присутних слике богова почеше да се гасе једна за другом –
богови грома, земљотреса, зараза, и тако даље.
Док се број слика смањивао, Лангдон додаде: „Али немојте се
14
заваравати. Ови богови нису 'отишли тихо у ту благу ноћ' ; нелагодан је то
процес када једна култура напушта своја божанства. Духовна веровања су
дубоко урезана у нашу психу још од малих ногу, утиснули су их они које
волимо и којима верујемо – наши родитељи, учитељи, верске вође. Због
тога се свака религиозна промена спроводи генерацијама, и то увек уз
велику муку, а често и крвопролиће.“
Звук укрштања мачева и вике сада је пратио поступно нестајање богова,
чији су прикази нестајали један за другим. Коначно, на екрану остаде слика
само једног бога – препознатљиво усахло лице, с дугом седом брадом.
„Зевс…“, рече Лангдон моћним гласом. „Бог свих богова. Најстрашнији
и најпоштованији од свих паганских божанстава. Зевс, више од било ког
другог бога опирао се том истребљењу, жестоко се супротстављајући
гашењу сопствене светлости, баш као и пређашњи богови које је и сам Зевс
претходно заменио.“
 Таваницом пролетеше слике Стоунхенџа, сумерских плоча с клинастим
писмом и великих египатских пирамида. А онда се врати Зевсова биста.
„Зевсови поштоваоци су толико упорно одбијали да се одрекну свог бога
да освајачка вера, хришћанство, није имала избора осим да прихвати
Зевсов лик као лице свог новог Бога.“
На таваници, брадати Зевс се поступно претвори у фреску са идентичним
брадатим лицем – оним којим је хришћански бог приказан на
Микеланђеловом Стварању Адама, на таваници Сикстинске капеле.
„Данас више не верујемо у приче попут ове о Зевсу – дечаку ког је
одгајила коза, а моћ му дало једнооко створење по имену Киклоп. За нас,
захваљујући савременим схватањима, све ове бајке спадају у митологију –
необичне измишљене приче које нам пружају забаван увид у празноверну
прошлост.“
Таваница је сад приказивала фотографију прашњаве библиотечке
полице, на којој кожни томови о митологији старог света таворе у мраку,
поред књига о клањању природним силама, Баалу, Инани, Озирису и
небројеним раним теологијама.
„Ствари су сада другачије!“, ојача Лангдонов дубоки глас. „Ми смо
савремени.“
На небу се појавише нове слике – јасне и светлуцаве фотографије
свемирских истраживања… компјутерских чипова… медицинске
лабораторије… акцелератора честица… млажњака на небу.
„Интелектуално смо еволуирали и весто баратамо технологијом. Не
верујемо у џинове-коваче који кују испод планине, ни у богове који
управљају плимама и годишњим добима. Нисмо ни налик нашим прецима
из старог света.“
Или јесмо? Лангдон изговори ове речи у себи.
„Или јесмо?“, изговори Лангдон и одозго. „Сматрамо себе савременим
рационалним бићима, па ипак, најраспрострањенија религија наше врсте
садржи читаво мноштво магичних тврдњи – да се људи необјашњиво могу
вратити из мртвих, да може доћи до безгрешног зачећа, да постоје
осветољубиви богови који на земљу шаљу заразе и поплаве, да има
мистичних предсказања о загробном животу у рају обавијеном облацима
или пак огњеном паклу.“
Док је Лангдон говорио, с таванице су севале добро познате хришћанске
слике Ускрснућа, Девице Марије, Нојеве барке, преласка преко Црвеног
мора, раја и пакла.
„Хајде да бар на тренутак“, каза Лангдон, „замислимо реакцију будућих
историчара и антрополога људске врсте. Са своје историјске дистанце,
хоће ли се осврнути на наша религиозна веровања и категоризовати их као
митологију непросветљеног доба? Да ли ће гледати на наше богове као што
ми гледамо на Зевса? Да ли ће сакупити наше свете списе и одбацити их на
прашњаве полице историје?“
Ово питање је дуго остало да лебди у ваздуху.
А онда, изненада, глас Едмонда Кирша прекину тишину.
„ДА, професоре!“, загрме футуриста одозго. „Верујем да ће се све то
догодити. Верујем да ће се будуће генерације питати како је једна врста,
технолошки напредна попут наше, уопште могла да верује у оно чему нас
учи савремена религија.“
Киршов глас бивао је све јачи док се нови низ слика смењивао на
таваници – Адам и Ева, жена умотана у бурку, Хиндус који хода по
ужареном угљевљу.
„Верујем да ће будуће генерације анализирати наше тренутно важеће
традиције“, рече Кирш, „и закључити да смо живели у непросветљено
време. Као доказ употребиће наше веровање да смо божански створени у
магичном врту или да наш свемоћни створитељ захтева од жена да
покривају главу или да ризикујемо да спалимо сопствена тела како бисмо
одали пошту боговима.“
Још слика се појави – брзи след фотографија које приказују религиозне
церемоније са свих страна света – од егзорцизма и крштења до сакаћцња
тела и приношења жртве. Слајд-шоу се завршио дубоко потресним
снимком индијског свештеника који у испруженим рукама држи
недоношче на петнаест метара високом торњу. Изненада, свештеник
испушта дете и оно пада петнаест метара, право на разапето ћебе које су
радосни сељани испод држали попут ватрогасне сигурносне мреже.
Падање са храма Гришнешвар, помисли Лангдон, присећајући се
веровања да то детету доноси божји благослов.
На срећу, узнемирујући снимак се заврши.
Киршов глас је и даље одзвањао салом, сада у потпуном мраку. „Како је
могуће да је модерни људски ум способан за веома прецизну логичку
анализу, док истовремено ипак допушта прихватање религиозног веровања
које би се морало распршити чак и најповршнијим рационалним
испитивањем?“
Високо горе звездано небо се врати.
„Како испада“, закључи Едмонд, „одговор је веома једноставан.“
Звезде на небу сад су биле веће и сјајније. Појавише се нити које
створише наизглед бескрајну мрежу повезаних чворишта.
Неурони, схвати Лангдон у тренутку кад је Едмонд почео да говори.
 „Људски мозак“, објасни Едмонд. „Зашто верује у оно у шта верује?“
Високо горе неколико чворића блесну, одашиљући електронске пулсеве
кроз нити до других неурона.
„Као органски компјутер“, настави Едмонд, „и ваш мозак има
оперативни систем – низ правила која организују и дефинишу сав хаотични
прилив података током читавог дана – језик, допадљиву мелодију, сирену
возила, укус чоколаде. Као што можете да претпоставите, ток информација
које пристижу бескрајно је разноврстан и незаустављив, а ваш мозак мора
да створи неку представу о свему томе. У ствари, сам програм којим је
написан оперативни систем вашег мозга дефинише вашу перцепцију
стварности. На несрећу, на нама се све сломило, јер ко год да је писао тај
програм за људски мозак, имао је уврнут смисао за хумор. Другим речима,
није наша грешка што верујемо у све те лудости у које верујемо.“
Синапсе на таваници зацврчаше и познате слике навреше из мозга:
астролошке карте; Исус како хода по води; оснивач сајентологије Л. Рон
Хабард; египатски бог Озирис; хиндуистички бог-слон са четири руке,
Ганеша; и мермерна статуа Девице Марије док рони праве сузе.
„Зато, као програмер, морам да се запитам: Какав то бизарни оперативни
систем може створити овакав логични исход? Ако бисмо могли да
завиримо у људски мозак и прочитамо његов оперативни систем,
пронашли бисмо нешто слично овоме.“
Четири речи појавише се у виду огромног текста изнад глава окупљених.

ПРЕЗРИ ХАОС.
СТВОРИ РЕД.

„Ово је основни програм нашег мозга“, рече Едмонд. „Зато се људи тако
и понашају. Против хаоса. И у корист реда.“
Просторија изненада стаде да се тресе од какофоније нескладних
клавирских тонова, као када дете насумично удара по диркама. Лангдон и
људи око њега се рефлексно згрчише.
Едмонд стаде да виче не би ли надгласао буку. „Звук који производи
неко ко насумично удара по клавирским диркама је неподношљив! Па
ипак, ако узмемо те исте тонове и поредамо их у бољем распореду…“
Насумична бука намах престаде и замени је умирујућа мелодија
Дебисијеве Месечине.
Лангдон осети како му се мишићи опуштају, а напетост у просторији као
да је испарила.
„Наши умови се веселе“, каза Едмонд. „Исте ноте. Исти инструмент. Али
Дебиси ствара ред. А иста ова радост због стварању реда тера нас људе да
склапамо слагалице или исправљамо слике на зиду. Наше предиспозиције
за организацију уписане су у нашу ДНК, тако да не би требало да смо
изненађени што је највеће достигнуће које је људски мозак створио,
уистину, компјутер – машина посебно осмишљена да нам помогне да
створимо ред из хаоса. Заправо, шпанска реч за компјутер је орденадор –
дословно 'онај који ствара ред'.“
На таваници се појави слика огромног компјутера поред чијег терминала
је седео млад мушкарац.
„Само замислите да имате моћан компјутер с приступом свим
информацијама на свету. Дозвољено вам је да том компјутеру поставите
било које питање. Вероватноћа тврди да ћете до краја поставити једно од
два основна питања која заокупљају људе још откако смо први пут постали
свесни себе.“
Човек је укуцао нешто преко тастатуре и појавио се текст.

Одакле долазимо?
Куда идемо?

„Другим речима“, каза Едмонд, „питали бисте за своје порекло и своју

судбину. А након што бисте поставили та питања, ово би био одговор
компјутера.“
На терминалу се појавише следеће речи:

НЕДОВОЉНО ПОДАТАКА ЗА ПРЕЦИЗАН ОДГОВОР.

„Није баш од неке помоћи“, рече Кирш, „али је барем искрено.“ Сада се
појави слика људског мозга.
„Међутим, ако исто питање поставите овом биолошком компјутеру –
Одакле долазимо? – нешто друго се догађа.“
Из мозга поче да навире низ религиозних слика – Бог пружа руку ка
Адаму да му удахне живот, Прометеј прави првобитног човека од блата,
Брама ствара човека од делова свог тела, афрички бог раздваја облаке и
спушта двоје људи на земљу, нордијски бог ствара човека и жену од дебла
које је донела вода.
„И сад се питате“, каза Едмонд, „Куда идемо?“
Нове слике потекоше из мозга – блиставобели рај, огњени пакао,
хијероглифи Египатске књиге мртвих, у камену исклесане астралне
пројекције, грчки призори Јелисејских поља, кабалистички описи Gilgul
15
neshamot , будистички и хиндуистички дијаграми реинкарнације,
16
теозофски кругови Самерленда “.
„За људски мозак“, објасни Едмонд, „било који одговор бољи је од
никаквог одговора. Осећамо велику нелагоду када смо суочени с 'мањком
података', па зато наш мозак смишља податке – нудећи нам, у најмању
руку, илузију реда – стварајући мноштво филозофија, митологија и религија
да би нас уверио да у неопипљивом свету заиста постоје некакав ред и
структура.“
Док су се религиозне представе редале, Едмонд поче да говори све
снажније.
„Одакле долазимо? Куда идемо? Ова суштинска питања људског
постојања увек су ме опчињавала, и годинама сам сањао о томе да на њих
пронађем одговоре.“ Едмонд заћута, па проговори мрачнијим тоном.
„Трагично је, али због религијских догми, милиони људи верују да већ
знају одговоре на ова значајна питања. А пошто не нуди свака религија
исти одговор, избијају ратови међу читавим културама због питања чији је
одговор тачан и чија је верзија Божје приче Једина Истинита Прича.“
Над главама окупљених грунуше призори оружане паљбе и експлозија
бомби – жестока монтажа фотографија религијских ратова, праћена
сликама уплаканих избеглица, разорених породица и цивилних жртава.
„Од почетка историје религије наша врста је ухваћена у вечну унакрсну
ватру – атеиста, хришћана, муслимана, Јевреја, хиндуса, верника свих
религија – и једино што нас све уједињује јесте дубока чежња за миром.“
Громогласни звучи рата несташе и замени их немо небо препуно
сјактећих звезда.
„Замислите само шта би се догодило ако бисмо неким чудом сазнали
одговоре на велика животна питања… ако бисмо сви одједном назрели
један несумњив доказ и схватили да немамо избора осим да раширимо руке
и прихватимо га… сви заједно – као врста.“
Слика свештеника појави се на таваници, очију склопљених у молитви.
„Духовна потрага је увек била домен религије, која нас охрабрује да
слепо верујемо у њена учења иако она имају веома мало логичког смисла.“
Појави се колаж слајдова с приказима ватрених верника како, сви са
затвореним очима, певају, клањају, мумлају и моле се.
„Али вера“, рече Едмонд, „по својој дефиницији, захтева од вас да своје
поверење положите у нешто што је невидљиво и неопипљиво, да
прихватите као чињеницу нешто за шта не постоји никакав емпиријски
доказ. И тако, сасвим разумљиво, сви на крају поверујемо у различите
ствари јер не постоји једна универзална истина.“ Заћутао је накратко.
„Међутим…“
Све слике на таваници слиле су се сада у једну, слику студенткиње која
широм отворених очију гледа кроз микроскоп.
„Наука је антитеза вери“, настави Кирш. „Наука, по својој дефиницији,
јесте покушај да се пронађе физички доказ за оно што је непознато или још
увек недефинисано и да се одбаци сујеверје и погрешно схватање зарад
проверљивих чињеница. Кад наука понуди одговор, тај одговор је
универзалан. Људи због њега не морају да крећу у ратове – они се око њега
уједињују.“
На таваници се сада појавише архивски снимци из лабораторија
организација НАСА, ЦЕРН и других места – где се научници различитих
раса, сви заједно, радују због новог открића.
„Пријатељи моји“, Едмонд сад прошапута, „за свог живота изнео сам
многа предвиђања. А једно од њих ћу вам саопштити вечерас.“ Дубоко и
лагано удахну. „Доба религије се примакло свом крају“, рече, „а доба науке
тек свиће.“
Тајац завлада просторијом.
„Вечерас ће људска врста направити квантни скок у том правцу.“
Ове реци у Лангдону изазваше неочекивану језу. Шта год да је ово
мистериозно откриће, Едмонд је очигледно постављао позорницу за свој
последњи окршај са свим светским религијама.

 ПОГЛАВЉЕ 18

НАЈНОВИЈЕ О ЕДМОНДУ КИРШУ

БУДУЋНОСТ БЕЗ РЕЛИГИЈЕ?

У преносу уживо који тренутно стиже до малих екрана досад

незабележених три милиона гледалаца преко интернета, футуриста Едмонд
Кирш делује спремно да објави научно откриће за које наговештава да ће
одговорити на два питања која упорно муче људски род.
Након провокативне, унапред снимљене уводне речи харвардског
професора Роберта Лангдона, Едмонд Кирш се бацио у оштру критику
религијског веровања у којој је управо изнео храбро предвиђање: „Доба
религије ближи се крају.“
Засад, познати атеиста вечерас делује суздржаније и обзирније него иначе.
Ако желите да послушате збирку Киршових ранијих антирелигијских
говора, кликните ovde.

 ПОГЛАВЉЕ 19

С друге стране платненог зида куполасте сале, заклољен мрежом скела од

погледа, адмирал Авила заузе положај. Држећи се ниско, скривао је своју
сенку и сада се удобно сместио на само неколико центиметара од
спољашњег слоја зида, близу предњег дела амфитеатра.
У тишини, гурну руку у џеп и извади бројаницу.
Избор правог тренутка биће од кључне важности.
Прелазећи длановима дуж ниске куглица, пронађе тешко метално
распеће, забављен помишљу да су је чувари код детектора за метал у
приземљу пропустили, скоро је и не погледавши.
Уз помоћ жилета сакривеног у дршци распећа, адмирал Авила исече
петнаест центиметара дугачак вертикални усек у платненом зиду. Пажљиво
раствори прорез и провири у други свет – пошумљено поље по ком су се
бројни гости разбашкарили на ћебадима и гледали у звезде. Не могу ни да
замисле шта им се спрема.
Авила је био задовољан што види да су два припадника Краљевске гарде
заузела положај с друге стране поља, близу предњег десног угла сале.
Стајали су укочени и усредсређени, смештени у дискретној сенци некаквог
дрвећа. При слабом светлу неће моћи да виде Авилу док не буде прекасно.
Близу стражара, једина особа која је још стајала била је директорка
музеја Амбра Видал, која се нестрпљиво пребацивала с ноге на ногу док је
посматрала Киршову презентацију.
Задовољан својим положајем, Авила затвори прорез у платну и
усредсреди се поново на крст. Као и многи други крстови, и овај је имао
два краћа попречно постављена крака. На овом крсту, међутим, кракови су
били спојени магнетима и могли су да се одвоје.
Авила ухвати један од њих и на силу га одвоји. Део му паде на длан и из
крста испаде мајушан предмет. Авила учини исто и с другим краком,
остављајући крст без краћих кракова – сад је то био само метални
правоугаоник на тешком ланцу.
 Тутну ниску куглица у џеп због сигурности. Ускоро ће ми ово
затребати. Потом се окрену двама малим предметима који су били
скривени у крацима крста.
Два метка кратког домета.
Авила пружи руку иза леда, ухвати се за појас и извуче предмет који је
прокријумчарио испод горњег дела униформе.
Неколико година је прошло откако је један амерички клинац, по имену
Коди Вилсон, дизајнирао „ослободиоца“ – први полимерски пиштољ
одштампан 3Д технологијом – а отада се технологија експоненцијално
развијала. Нови керамички и полимерски пиштољи још увек нису имали
велику снагу, али оно што им је недостајало у погледу домета, вишеструко
су надокнађивали тиме што су невидљиви за детекторе метала.
Треба само да се довољно приближим.
Ако све буде прошло по плану, његова тренутна позиција биће савршена.
Регент је некако дошао до поверљиве информације о тачном распореду и
редоследу догађаја за ово вече… и јасно је Авили ставио до знања како би
мисија требало да буде спроведена. Резултат ће бити бруталан, али након
што је видео безбожнички уводни део Едмонда Кирша, Авила је био
сигуран да ће му вечерашњи греси бити опроштени.
Наши непријатељи крећу у рат, рекао му је регент. Морамо да убијемо,
иначе ћемо ми бити убијени.

-------

Стојећи поред даљег зида у десном предњем углу сале, Амбра Видал се
надала да се не примећује колико јој је непријатно.
Едмонд је рекао да је ово научни програм.
Амерички футурист никад није тајио колико не подноси религију, али
Амбра није могла ни да замисли да ће вечерашња презентација приказати
толику нетрпељивост.
Едмонд ми није дозволио да је видим.
Сигурно ће доћи до расправе с члановима музејског одбора, али
Амбрина брига је овог тренутка била много личније природе.
Неколико недеља раније Амбра се поверила једном веома утицајном
човеку да ће имати удела у вечерашњем догађају. Човек ју је озбиљно
посаветовао да не учествује. Упозорио ју је на опасности пристанка да буде
домаћин презентације наслепо, без икаквог сазнања о њеном садржају – а
посебно презентације коју је осмислио добро познати иконоборац Едмонд
Кирш.
 Практично ми је наредио да откажем све, присећала се. Али уображени
тон којим ми се обратио наљутио ме је и једноставно нисам хтела да
послушам.
Док је усамљена стајала под звезданим небом, Амбра се питала да ли тај
човек негде седи и уживо прати овај пренос, држећи главу у шакама.
Наравно да гледа, помисли она. Право питање је: Хоће ли кренути у
акцију?

-------

У катедрали Алмудена бискуп Валдеспино је укочено седео за својим

столом очију прикованих за лаптоп. Није сумњао да сви из оближње
Краљевске палате такође прате овај програм, а посебно принц Хулијан –
следећи који би требало да седне на шпански трон.
Принц сигурно само што није експлодирао.
Вечерас један од најугледнијих музеја Шпаније пружа логистичку
подршку истакнутом америчком атеисти који уживо преноси нешто што су
црквени достојанственици већ називали „богохулном, антихришћанском
јавном вратоломијом“. Додатно потпирујући контроверзност догађаја,
директорка музеја у ком се одржавао вечерашњи догађај била је једна од
најновијих и најистакнутијих славних личности у Шпанији –
спектакуларно лепа Амбра Видал – жена која је у последња два месеца
доминирала шпанским новинским насловима и преко ноћи стекла
наклоност читаве земље. Било је чудно што је госпођица Видал одлучила
да све стави на коцку и ове вечери буде домаћин догађаја на ком ће се на
Бога пуцати из свих расположивих оружја.
Принц Хулијан неће имати избора, мораће да се огласи.
Улога шпанског суверена и врховног католичког поглавара, коју ће
ускоро преузети, биће само мали део онога с чим ће у светлу вечерашњег
догађаја морати да се суочи. Много већу бригу подстицала је чињеница да
је прошлог месеца принц Хулијан с радошћу објавио оно што је Амбру
Видал и довело у жижу читаве домаће јавности.
Објавио је њихову веридбу и скоро венчање.

 ПОГЛАВЉЕ 20

Роберт Лангдон је осећао нелагоду због правца у ком се кретао вечерашњи

догађај.
Едмондова презентација била је опасно близу да склизне у јавно
денунцирање вере уопште. Лангдон се питао није ли Едмонд можда
заборавио да се не обраћа само групи научника агностичара у овој
просторији, него и милионима људи широм света који га гледају онлајн.
Очигледно, његова презентација осмишљена је тако да изазове
контроверзе.
Лангдону је сметало сопствено појављивање у програму, и иако је
Едмонд снимком сигурно желео да му ода почаст, Лангдон се већ једном,
не својом вољом, нашао у жижи религијских расправа… и није нимало
желео да то поново искуси.
Кирш је, с друге стране, отпочео испланирани аудио-визуелни напад на
религију и Лангдон је сада почињао да преиспитује своје ноншалантно
занемаривање гласовне поруке коју је Едмонд добио од бискупа
Валдеспина.
Едмондов глас још једном испуни просторију док су се слике разливале
изнад глава присутних у колаж религијских симбола из целог света.
„Морам признати“, објави Едмондов глас, „да сам стрепео у вези са
вечерашњим саопштењем, а поготово у погледу тога како би оно могло да
утиче на вернике.“ Застао је. „Зато сам пре три дана урадио нешто мени
помало несвојствено. У жељи да покажем поштовање према религиозним
становиштима и проверим како би моје откриће могли да приме људи
различитих вера, у тајности сам се посаветовао с тројицом истакнутих
религијских вођа – уважених представника ислама, хришћанства и
јудаизма – и с њима поделио своје откриће.“
У сали се зачу пригушено мрмљање.
„Као што сам и очекивао, сва тројица били су крајње затечени,
забринути па чак и љути због онога што сам им открио. Ипак, иако су
њихове реакције биле негативне, желим да им захвалим што су били
толико љубазни и пристали да се састану са мном. У знак поштовања, нећу
открити њихова имена, али желим да им се вечерас директно обратим и
захвалим што нису покушали да осујете ову презентацију.“
Направио је паузу. „Бог зна да су то могли.“
Лангдон је запањен посматрао колико умешно Едмонд хода по танкој
линији, ништа не препуштајући случају. Едмондова одлука да се састане с
религијским вођама указивала је на отвореност, поверење и
непристрасност, по којој футуриста иначе није био познат. Састанак у
Монсерату, претпостављао је Лангдон, био је делом истраживачка мисија а
делом маркетиншки трик.
Мудра пропусница за излазак из затвора, помислио је.
„Историјски гледано“, наставио је Едмонд, „напредак науке одувек је
гушио религијски жар, стога вечерас молим религијске вође у целом свету
да се уздрже и с разумевањем одговоре на оно што ћу ускоро рећи. Молим
вас, не понављајмо стара крвопролића. Немојмо правити грешке из
прошлости.“
Слике на таваници претворише се у цртеж древног града опасаног
зидинама – савршено округао метрополис смештен на обалама реке која
тече кроз пустињу.
Лангдон га одмах препозна као древни Багдад, његову необичну кружну
конструкцију утврђену трима концентричним бедемима с грудобранима и
пушкарницама.
„У осмом веку“, рече Едмонд, „град Багдад био је истакнуто место и
највећи центар учења на свету, град који је отворио врата својих
универзитета и библиотека свим религијама, филозофијама и наукама.
Током пет стотина година, научне иновације које су непрестано стизале из
овог града биле су дотад невиђене у свету, а његов утицај се и данас осети
у модерној култури.“
Изнад глава окупљених поново се указа звездано небо; овог пута крај
многих звезда писала су имена: Вега, Бетелгез, Ригел, Алгебар, Денеб,
Акраб, Киталфа.
„Сва њихова имена изведена су из арапског“, рече Едмонд. „До дана
данашњег, више од две трећине звезда на небу има имена из тог језика јер
су их открили астрономи из арапског света.“
Небо се брзо испуни толиким бројем звезда са арапским именима да се
малтене више није ни видело. Имена опет нестадоше, остављајући на
екрану само пространство небеса.
„И, наравно, ако желимо да пребројимо звезде…“
 Римски бројеви почеше да се појављују један по један покрај најсјајнијих
звезда.
И, II, III, ИВ, В…
Бројеви изненада престадоше да се појављују па нестадоше. „Не
користимо римске бројеве“, рече Едмонд. „Користимо арапске.“
Обележавање поче поново помоћу арапског система бројева. 1, 2, 3,4,5…
„Можда ћете такође препознати ове исламске изуме“, рече Едмонд. „И
опет сви користимо њихова арапска имена.“
Реч АЛГЕБРА лебдела је на небу окружена низовима једначина с више
променљивих. Потом је уследила реч АЛГОРИТАМ, са шароликим скупом
формула. Потом АЗИМУТ, С дијаграмом који је приказивао углове на
земљином хоризонту. Низање се убрзавало… НАДИР, ЗЕНИТ, АЛХЕМИЈА,
ХЕМИЈА, ЦИФРА, ЕЛИКСИР, АЛКОХОЛ, АЛКАЛНО, НУЛА…
Док су пред њим промицале познате арапске речи, Лангдон помисли
колико је трагично то што толико много Американаца Багдад замишља као
тек један од оних бројних прашњавих, ратовима разрушених
средњоисточних градова какве су виђали у вестима, и не знајући да је
некад био центар научног напретка човечанства.
„До краја једанаестог века“, говорио је Едмонд, „највећа интелектуална
истраживања и открића на земљи одвијала су се у Багдаду и око њега. А
онда се, готово преко ноћи, то променило. Генијални научник Хамид ел
Газали – кога данас сматрају једним од најутицајнијих муслимана у читавој
историји – написао је низ убедљивих текстова у којима преиспитује
Платонову и Аристотелову логику и математику проглашава 'филозофијом
ђавола'. Био је то први од мноштва догађаја који су сви одреда подривали
научно размишљање. Проучавање теологије проглашено је обавезним и на
крају се цео исламски научни покрет распао.“
Научни термини с таванице нестадоше и заменише их призори
исламских религијских текстова.
„Откровење је заменило истраживање. Све до данашњих дана исламски
научни свет покушава да се опорави од овог ударца.“ Едмонд направи
паузу. „Наравно, хришћански научни свет није прошао ништа боље.“
Слике астронома Коперника, Галилеја и Бруна појавише се на таваници.
„Систематско убијање, затварање и потказивање неких од
најгенијалнијих научних умова у историји, које је спроводила црква,
зауставили су напредак човечанства за готово цео век. Срећом, данас, кад
боље разумемо предности науке, црква је ублажила своје нападе…“
Едмонд уздахну. „Или можда није?“
 Лого глобуса с распећем и змијом појави се праћен текстом:

Мадридска декларација о науци и животу

„Управо овде, у Шпанији, Светска федерација католичких медицинских

удружења недавно је објавила рат генетском инжењерингу, прокламујући
да 'науци недостаје душе', те да би црква морала да је обуздава.“
Лого глобуса сада се претворио у један другачији круг – шематски
приказ масивног акцелератора.
„А ово је требало да буде тексашки суперпроводни суперсударач –
највећи акцелератор честица на свету – с потенцијалом за истраживање и
самог тренутка Стварања. Да иронија буде већа, ова машина је смештена у
17
срце америчког Библијског појаса .“
Сада се на таваници указа масивна прстенаста бетонска структура, која
се протезала преко тексашке пустиње. Грађевина је била тек допола
завршена, прекривена прашином и земљом и очигледно – напуштена усред
градње.
„Амерички суперсударач могао је да знатно унапреди људско
разумевање космоса, али је пројекат обустављен због превеликих трошкова
и политичких притисака из неких крајње неочекиваних извора.“
Снимак вести приказивао је младог телеевангелисту како маше
бестселером Божја честица и љутито виче: „Требало би да тражимо Бога у
својим срцима! Не унутар атома! Трошење милијарди на овај апсурдни
експеримент је срамота за државу Тексас, а уједно и богохуљење!“
Едмондов глас се врати. „Ови конфликти које сам описао – они у којима
је религијско сујеверје надгласало разум – тек су чарке у једном рату који
све време траје.“
Таваница одједном блесну, доносећи колаж ужасних призора из
савременог доба – редови штрајкача испред лабораторија за генетска
истраживања, свештеник у чину самоспаљивања испред конференције о
трансхуманизму, евангелисти који машу песницама и подижу књигу
Постања, Исусова риба која гута Дарвинову рибу, љутити религиозни
билборди који проклињу истраживање матичних ћелија, права
хомосексуалаца и абортус, уз друге билборде с подједнако љутитим
одговорима.
Лежећи у тами, Ландгон је могао да осети како му срце туче. На
тренутак је помислио да се трава под њим тресе, као да се приближава
метро. А онда, како су се вибрације појачавале, он схвати да земља заиста
подрхтава. Дубоке, котрљајуће вибрације трепериле су кроз траву под
његовим леђима и читаву куполу затресе урлик.
Тај урлик, распознаде Лангдон, био је силовити хук речних брзака
емитован преко звучника испод травнате површине. Осетио је како му се
хладна, влажна измаглица ковитла преко лица и тела, као да лежи усред
побеснеле реке.
„Чујете ли тај звук!“, викну Едмонд надгласавајући тутњаву брзака. „То
је неумољиво надирање Реке научног знања!“
Вода је сад тутњала још гласније и Лангдон осети како му измаглица
влази образе.
„Откако је човек открио ватру“, тутњао је Едмонд, „ова река непрекидно
буја. Свако откриће постало је алатка којом откривамо даље, додајући
сваки пут по једну кап у ову реку. Данас ћемо зајахати врх цунамија,
плавног таласа који незаустављиво хрли напред!“
Просторија се сад још снажније тресла.
„Одакле долазимо!“, викао је Едмонд. „Куда идемо! Одувек нам је било
суђено да нађемо одговоре! Наши методи истраживања хиљадама година
еволуирају експоненцијалном брзином!“
Сада су кроз салу шибали ветар и измаглица, а тутњава реке достигла је
готово заглушујућу висину.
„Размислите о овоме!“, грмео је Едмонд. „Првим људима требало је
више од милион година напредовања од открића ватре до проналаска точка.
Онда им је било потребно свега неколико хиљада година да измисле
штампарску пресу. А онда свега неколико стотина година да израде
телескоп. У вековима који су уследили, у све краћим интервалима
прескочили смо јаз од парне машине, преко аутомобила на гас, до спејс-
шатла! После тога, требало нам је само још две деценије да почнемо да
модификујемо сопствену ДНК!“
„Сада помаке у науци меримо у месецимал“, узвикну Кирш,
„напредујемо незамисливом брзином. Неће проћи много, а данашњи
најбржи супер-компјутер изгледаће нам као абакус; данашње
најнапредније хируршке методе деловаће варварски; а данашњи извори
енергије чиниће нам се подједнако страним колико и осветљавање собе
свећом!“
Едмондов глас и заглушна лупа таласа настављали су да грме у тами.
„Стари Грци морали су да гледају вековима уназад не би ли проучили
древну културу, али ми треба да се осврнемо само генерацију иза себе и
пронаћи ћемо оне који су живели без технологије коју ми данас узимамо
здраво за готово. Временски приказ људског развоја се сажима; простор
који раздваја 'древно' и 'савремено' скупља се готово у ништа. И због тога
вам ја дајем реч да ће наредних неколико година у људском развоју бити
запањујуће, разорно и потпуно незамисливо!“
Тутњава реке без упозорења престаде.
Звездано небо се врати. А с њим и топли поветарац и зрикавци.
Гости у сали као да сви у исти мах одахнуше.
У изненадној тишини, Едмондов глас се вратио као шапат.
„Пријатељи моји“, рекао је благо. „Знам да сте овде јер сам вам обећао
откриће, стога вам захваљујем што сте ми удовољили и дозволили кратак
увод. А сад одбацимо окове својих прошлих размишљања. Време је да
поделимо узбуђење откривања.“
Уз ове речи у просторију са свих страна полако поче да се увлачи магла,
а небо изнад глава посетилаца поче да светли првим јутарњим светлом,
благо обасјавајући публику.
Изненада један дотад успавани рефлектор блесну и светлост драматично
прелете ка дну сале. За свега неколико тренутака скоро сви гости су сели
усправно, извијајући вратове уназад кроз маглу, очекујући да виде свог
домаћина како се појављује уживо. Међутим, после само неколико часака
светлост рефлектора се поново врати на предњи део сале.
Публика се окренула за њом.
А тамо, смешећи се на светлости рефлектора – пред њима је стајао
Едмонд Кирш. Самоуверено је ослонио дланове на странице говорнице
која до пре неколико секунди није била ту. „Добро вече, пријатељи“,
велики шоумен рече срдачно док се магла подизала.
За само неколико секунди људи су били на ногама и овацијама
поздрављали домаћина. Лангдон им се придружи, не успевајући да задржи
осмех.
Препусти Едмонду да се појави у облаку дима.
Вечерашња презентација, упркос томе што је истицала противљење
религијском веровању, засад је била ремек-дело – храбра и непоколебљива
– попут Едмонда. Лангдон је схватао зашто га је све више слободних
мислилаца света сматрало узором.
Ако ништа друго, своје мишљење износи онако како би се мало ко
усудио.
Кад се Едмондово лице појавило на таваници, Лангдон примети да је
знатно мање блед него кад га је видео; било је очигледно да је весто
нашминкан. Упркос томе, Лангдон је уочио да је његов пријатељ
исцрпљен.
Аплауз се наставио толико гласно да је Лангдон једва осетио вибрирање
у свом џепу на грудима. Инстинктивно, он завуче руку у џеп да дохвати
телефон, али се онда сети да је искључен. Чудно, вибрације су допирале из
другог уређаја који је носио у џепу – трансдукторских слушалица – кроз
које је, како се чинило, Винстон сада говорио нешто врло гласно.
Лоше изабран тренутак.
Лангдон извуче примопредајник из џепа на сакоу и незграпно га постави
на главу. Истог трена кад је уређај дотакао његову виличну кост,
Винстонов акцентовани глас материјализова се у Лангдоновој глави.
„…фесоре Лангдоне? Јесте ли ту? Телефонски сигнал је блокиран.
Једино са вама могу да ступим у додир. Професоре Лангдоне?“
„Да, Винстоне? Чујем те“, одврати Лангдон, надјачавајући звук аплауза
око себе.
„Хвала богу“, рече Винстон. „Слушајте ме пажљиво. Можда имамо
озбиљан проблем.“

 ПОГЛАВЉЕ 21

Као човек који је доживео многе тријумфалне тренутке на светској сцени,

Едмонд Кирш био је бескрајно мотивисан новим постигнућима, али ретко
кад је осетио потпуно задовољство. Међутим, стојећи у овом тренутку на
подијуму и слушајући овације њему упућене, он допусти себи да усхићено
верује како ће променити свет.
Седите, пријатељи моји, каза у себи. Најбоље тек следи. Док се магла
разилазила, Едмонд се одупро жељи да погледа увис – тамо где је сада,
знао је, крупни план његовог лица пројектован на читаву таваницу, као и
пред милионе људи широм света.
Ово је глобални тренутак, поносно помисли. Брише границе, класе и
вере. Едмонд овлаш погледа улево и захвално се наклони Амбри Видал,
која је неуморно радила с њим на припреми овог спектакла, а сада је све
надгледала из прикрајка. Међутим, на његово изненађење, Амбра није
гледала у њега. Зурила је у публику, а на лице јој је пао вео забринутости.

-------

Нешто није у реду, помисли Амбра посматрајући с ивице позорнице.

У средишту сале, један високи, елегантно обучени човек пробијао се
кроз гужву, махао рукама и ишао у Амбрином правцу.
То је Роберт Лангдон, схвати она препознавши америчког професора с
Киршовог видео-снимка.
Лангдон се брзо приближавао, а обојица Амбриних гардиста сместа се
одлепише од зида и стадоше испред ње да га пресретну.
Шта он хоће?! Амбра уочи панику на Лангдоновом лицу.
Окренула се према подијуму и Едмонду, питајући се да ли је и он
приметио ово комешање, али Едмонд Кирш није гледао у публику. Гледао
је право у њу.
Едмонде, нешто није у реду!
 У том тренутку под куполом се проломи пуцањ, а Едмондова глава
тржну унатраг. Амбра је ужаснуто гледала како се на његовом челу
расцветава црвени кратер. Очи му се изокренуше, али рукама се и даље
чврсто држао за говорницу док му се читаво тело крутило. Заљуљао се на
тренутак, збуњеног израза лица, онда се попут обореног дрвета претури на
страну и паде, а окрвављена глава снажно одскочи од вештачког травњака.
Пре него што је Амбра схватила шта се збило, осети како је на земљу
прибија један од агената гарде.

-------

Време сасвим стаде.

А онда… пакао.
Осветљени блештавом пројекцијом Едмондовог окрвављеног леша,
гости се у таласу сјурише ка задњем делу куполасте сале у настојању да
избегну могућу нову пуцњаву.
Док се око њега ширио хаос, Роберт Лангдон остаде прикован на месту,
укочен од шока. Његов пријатељ лежао је недалеко, склупчан постранце и
даље окренут ка публици, с рупом од метка на челу из које је липтала крв.
Крајње окрутно, Едмондово беживотно лице обасјавао је јарки сјај
рефлектора телевизијске камере, која је од раније стајала на свом стативу, и
даље уживо преносећи све што се догађало и на таваницу и читавом свету.
Као да се креће кроз сан, Лангдон осети како трчи према телевизијској
камери, окреће је нагоре и скреће објектив са Едмонда. Онда се окрену и
погледа кроз метеж гостију у Дегу према подијуму и свом покошеном
пријатељу, знајући да Едмонда више нема.
Боже мој… покушао сам да те упозорим, Едмонде, али Винстоново
упозорење је стигло прекасно.
На поду, недалеко од Едмондовог тела, Лангдон је видео агента гарде
како заштитнички чучи над Амбром Видал. Лангдон пожури право према
њој, али агент је реаговао нагонски – скочио је на ноге, у три дуга корака
стигао до Лангдона и свом тежином се бацио на њега.
Чувар удари Лангдона раменом право у груди, избивши и последњи
молекул ваздуха из његових плућа, а овај осети како му се телом шири
оштар бол док је летео кроз ваздух све док не паде на вештачку траву. Пре
него што је успео да удахне, моћне шаке преврнуше га на стомак, човек му
заврну леву руку иза леда и челичним дланом му притисну потиљак,
потпуно онеспособљавајући Лангдона који је сад лежао левог образа
згњеченог на трави.
 „Знао си за ово пре него што се догодило!“, урлао је чувар. „Како си
умешан?“

-------

Двадесетак метара одатле, агент Краљевске гарде Рафа Дијаз пробијао се

кроз метеж гостију који су бежали, покушавајући да стигне до места близу
бочног зида где је претходно спазио блесак пиштоља.
Амбра Видал је сигурна, уверавао је себе видевши да ју је његов партнер
повукао на тло и бацио се преко ње. Дијаз је ионако био сигуран да се за
жртву више ништа није могло учинити. Едмонд Кирш је био мртав пре
него што је пао на земљу.
Било је језиво, приметио је Дијаз, али један од гостију као да је знао да
ће уследити напад, потрчао је према подијуму само трен пре него што је
хитац испаљен.
Који год да је био разлог, Дијаз је знао да то може да сачека. У том
тренутку имао је само један задатак.
Да ухвати нападача.
Стигавши до места с ког је севнуо блесак пуцња, Дијаз пронађе прорез у
тканини и гурну шаку кроз отвор, силовито поцепа тканину скроз до пода,
искобеља се из сале и нађе се у мрежи од скела.
Погледавши улево, агент спази обрисе неке прилике – високог човека
обученог у војну униформу – како трчи према принудном излазу на даљем
крају огромне просторије. Секунд касније прилика бегунца излете кроз
врата и нестаде.
Дијаз се даде у потеру, провлачећи се међу електричним водовима са
спољне стране куполе, а онда и он напокон излете кроз врата право на
бетонско степениште. Провирио је преко ограде и угледао бегунца како се
два спрата ниже спушта вратоломном брзином. Дијаз потрча за њим
прескачући по пет степеника одједном. Негде доле излазна врата гласно се
отворише, а онда се уз тресак и затворише.
Изашао је из зграде!
Стигавши до приземља Дијаз потрча ка излазу – двоструким вратима с
хоризонталним рукохватима – и свом тежином се баци на њих. Врата,
уместо да се отворе као што се то догодило горе, померише се једва
центиметар а онда се заглавише. Дијазово тело удари у челични зид и он
паде, а оштар бол прободе му раме.
Уздрман, подиже се и поново покуша да отвори врата.
Одшкринуше се тек толико да схвати у чему је проблем.
 Зачудо, кваке су са спољашње стране врата биле завезане жицом –
ниском куглица обмотаном око квака. Дијазова збуњеност се појача кад
схвати да препознаје шару на куглицама, као што би је препознао сваки
истински шпански католик. Је ли то бројаница?
Скупивши сву снагу, Дијаз се поново баци болним телом на врата, али
ниска перли није попустила. Поново је провирио кроз уски отвор, сметен и
бројаницом и немогућношћу да је покида.
18
„¿Хола?“, викну кроз врата. „¡¿Хаy алгуиен?!“
Тишина.
Кроз отвор између вратница Дијаз је могао да види само високи
бетонски зид и празан сервисни прилаз. Шансе да се неко појави и скине
омчу биле су мале. Не видећи другу могућност, он извуче свој пиштољ из
футроле причвршћене испод копорана. Натегну ороз и гурну цев кроз
отвор. Прислони цев уз ниску перли.
19
Испаљујем метак у свету бројаницу? Qуé Диос ме пердоне.“
Остаци распећа поскакивали су горе-доле пред Дијазовим очима.
Он повуче окидач.
Пуцањ одјекну на бетонираном прилазу и врата се отворише. Бројаница
се расу и Дијаз полете унапред, истетуравши у празну уличицу док су
перле звекетале по тротоару свуд око њега.
Убица у белом је нестао.

-------

Стотинак метара даље адмирал Луис Авила седео је у тишини, на задњем

седишту црног реноа који је већ убрзавао удаљавајући се од музеја.
Јака полимерска влакна на која је Авила нанизао перле обавила су посао
задржавши прогониоца таман колико је било потребно.
Успео сам да нестанем.
Док је Авилин аутомобил јурио на северозапад уз кривудаву реку
Нервион и нестајао међу брзим возилима на авенији Абандоибара, адмирал
Луис Авила коначно дозволи себи да одахне.
Вечерашња мисија није могла проћи лакше.
20
У мислима он зачу радосне одломке химне Ориаменди“ – древног
текста спеваног о крвавој битки управо овде у Билбау. ¡Пор Диос, пор ла
Патриа y ел Реy! Авила је певао у себи. За Бога, за отаџбину и краља!
Борбени поклич одавно је заборављен… али рат је био тек почео.

 ПОГЛАВЉЕ 22

Мадридска Краљевска палата највећа је краљевска палата у Европи, један

од велелепних примера споја класичног и барокног стила. Палата је
саграђена на месту маварског замка из деветог века, а троспратна фасада
стубова протеже се дужином од читава сто педесет два метра преко Трга де
ла Армерија на ком се налази. Ентеријер је збуњујући лавиринт од 3.418
соба, раштрканих на готово милион и четиристо хиљада квадратних метара
површине. Салоне, спаваће собе и ходнике краси збирка непроцењивих
дела религиозне уметности, која укључује и ремек-дела Веласкеза, Гоје и
Рубенса.
Већ генерацијама палата је приватна резиденција шпанских краљева и
краљица. Сада се пак користи првенствено за државничке функције, док
краљевска породица станује ван града у мање раскошној и изолованој
Палати де ла Зарзуела.
Међутим, званични мадридски двор је претходних месеци постао трајно
пребивалиште принца Хулијана – четрдесетдвогодишњег будућег краља
Шпаније – који се преселио у палату на захтев својих налогодаваца, који су
желели да „буде видљивији нацији“ током мучног периода који ће
претходити његовом крунисању.
Отац принца Хулијана, актуелни краљ, био је смртно болестан и
месецима прикован за кревет. Пошто су краљеве менталне функције
отказивале, у палати је отпочело постепено преношење овлашћења на
принца и његова припрема да заузме престо након што му отац премине.
Како је смена владара сад била извесна, погледи Шпанаца били су упрти у
принца Хулијана и свима им је на уму било само једно питање:
Каквим ће се владарем он показати?
Принц Хулијан био је повучен и обазрив још као дете, од малих ногу под
теретом могућности да једног дана постане суверен власти. Хулијанова
мајка умрла је услед претпорођајних компликација док је носила своје
друго дете и краљ је, на изненађење многих, одлучио да се више неће
женити – остављајући тако Хулијана као јединог наследника шпанског
престола.
Наследник без заменика, хладно су британски таблоиди етикетирали
принца.
Будући да је Хулијан сазревао под окриљем свог дубоко конзервативног
оца, највећи традиционалисти међу Шпанцима веровали су да ће наставити
очеву аскетску традицију очувања достојанства шпанске круне кроз
одржање установљених конвенција, поштовање ритуала и, поврх свега,
остајући заувек одани поштовалац богате католичке историје Шпаније.
Оставштина католичких краљева вековима је за Шпанију представљала
упориште морала. Ипак, последњих година, колевка вере ове земље као да
је губила снагу и Шпанија се нашла заробљена у борби за превласт која се
водила између врло старог и новог.
Све бројнији либерали сад су затрпавали блогове и друштвене мреже
гласинама да ће принц Хулијан, кад једном коначно буде могао да иступи
из очеве сенке, открити своје право лице – лице одважног, напредног,
световног вође који је коначно вољан да следи пример толиких европских
земаља и потпуно укине монархију.
Хулијанов отац одувек је био врло активан у својој краљевској улози,
остављајући Хулијану мало простора за учешће у политици. Краљ је
отворено изјављивао да верује како Хулијан треба да ужива у младости и
да, док се принц не ожени и не смири, нема смисла да се уплиће у
државничка питања. Тако је Хулијанових првих четрдесет година – вечита
тема шпанске штампе – протекло у похађању приватних школа, јахању,
пресецању врпци, прикупљању хуманитарних средстава и путовању по
свету. Упркос томе што је У Животу постигао мало тога значајног, принц
Хулијан је, несумњиво, био најпожељнији шпански нежења.
Током година, згодни четрдесетдвогодишњи принц појављивао се у
јавности с небројено много привлачних жена, али иако је стекао репутацију
безнадежног романтика, ниједна му досад није украла срце. Последњих
месеци, међутим, Хулијан је неколико пута виђен с прелепом женом која
је, упркос томе што је изгледала као манекенка у пензији, заправо била
уважена директорка музеја Гугенхајм у Билбау.
Медији су сместа прозвали Амбру Видал „савршеном партнерком за
модерног краља“. Била је углађена, успешна и, што је најважније, није
потицала из неке од шпанских племићких породица. Амбра Видал била је
жена из народа.
Принц се наизглед слагао с њиховом проценом те ју је запросио после
врло кратког периода забављања – на крајње неочекиван и романтичан
начин – и Амбра Видал је пристала.
У недељама које су уследиле, штампа је свакодневно извештавала о
Амбри Видал, истичући да полако постаје јасно да је она много више од
лепог лица. Брзо је открила свима да је крајње независна жена која, упркос
томе што је била будућа супруга шпанског монарха, глатко одбија да
дозволи Краљевској гарди да јој се меша у дневни распоред или да јој њени
агенти пружају заштиту у било којим другим приликама осим највећих
јавних догађаја.
Кад је командант Краљевске гарде дискретно предложио да Амбра почне
да носи конзервативнију и мање изазовну одећу, Амбра се јавно нашалила
на његов рачун, рекавши да ју је укорио командант „Guardarropía Real“ –
Краљевске гардеробе.
Либерални часописи доносили су њен лик преко целих насловних
страница. „Амбра! Прелепа будућност Шпаније!“ Кад је одбила да да
интервју, називали су је „независном“; кад је дала интервју, прогласили су
је „приступачном“.
Конзервативни часописи, међутим, исмевали су живахну будућу
краљицу као опортунисткињу гладну моћи, која ће имати опасан утицај на
будућег краља. Као доказ за такве тврдње наводили су њено очигледно
занемаривање принчеве репутације.
Њихова основна брига била је Амбрина навика да принца Хулијана
ословљава само по имену, избегавајући традиционални обичај обраћања са
21
Дон Хулијане или su alteza .
Њихова друга брига деловала је далеко озбиљније. Последњих неколико
недеља, Амбрин радни распоред учинио је да буде малтене потпуно
недоступна принцу, а стално су је виђали како у Билбау руча недалеко од
музеја с нескривеним атеистом – америчким технолошким магом
Едмондом Киршом.
Упркос Амбрином наглашавању да су ови ручкови само радни састанци
с једним од највећих донатора музеја, извори у палати наговештавали су да
Хулијанова крв почиње да ври.
И нико није могао да га криви због тога.
Истина је била да је Хулијанова заносна вереница – свега неколико
недеља након веридбе – одлучила да већину времена проводи с другим
мушкарцем.

 ПОГЛАВЉЕ 23

Лангдону је лице и даље било чврсто прибијено уз траву. Мрвила га је

тежина агента који је лежао на њему. Али, зачудо, није осећао ништа.
Осећања му беху раштркана и отупела – само изувијани слојеви туге,
страха и гнева. Један од најбриљантнијих светских умова – драг пријатељ –
управо је јавно смакнут на најбруталнији могући начин. Убијен је само
неколико тренутака пре но што је обелоданио своје највеће животно
откриће.
У том трену Лангдон схвати да трагичан губитак људског живота прати
још један губитак – научни.
Свет можда никад неће сазнати шта је то Едмонд открио.
Одједном га преплави гнев, праћен челичном одлучношћу.
Даћу све што је у мојој моћи да сазнам ко је одговоран за ОВО. Одаћу
почаст успомени на тебе, Едмонде. Пронаћи ћу начин да поделим твоје
откриће са светом.
„Ви сте знали“, зареза чуварев глас тик уз његово ухо. „Трчали сте према
подијуму као да сте очекивали да се нешто деси.“
„Ја сам… био… упозорен“, некако протисну Лангдон, једва успевајући
да дише.
„Ко вас је упозорио?!“
Лангдон осети како му се трансдукторске слушалице криве на образу.
„Слушалице на мом лицу… то је аутоматизовани водич. Компјутер
Едмонда Кирша ме је упозорио. Уочио је неправилност на списку гостију –
пензионисаног адмирала шпанске морнарице.“
Чуварева глава била је довољно близу Лангдоновом уху па Лангдон чу
како се оглашава чуварева слушалица уз пуцкетање. Глас у њој беше
задихан и ужурбан, а иако је Лангдон једва натуцао шпански, довољно је
чуо да би успео да схвати лоше вести.
… ел асесино ха хуидо…
Убица је побегао.
 … салида блоqуеада…
Излаз је био блокиран.
… униформе милитар бианцо…
Како су речи „војна униформа“ изговорене, чувар мало попусти стисак и
даље лежећи на Лангдону. „¿Униформе навал?“, упита свог партнера.
„Бланцо… ¿Цомо де алмиранте?“
Одговор беше потврдан.
Морнаричка униформа, схвати Лангдон. Винстон је био у праву. Чувар
пусти Лангдона и устаде с њега. „Окрени се.“ Лангдон се болно окрену на
леђа и придиже се на лактове. У глави му се вртело и у грудима је осећао
бол. „Не мрдај“, рече чувар.
Лангдон ионако није намеравао да се помери; официр који је стајао над
њим имао је деведесет килограма мишића и већ је показао колико озбиљно
схвата свој посао.
„¡Инмедиатаменте!“, чувар одсечно нареди преко радија, захтевајући и
подршку локалних власти и блокаду путева око музеја.
… policia local… bloqueos de carretera…
Са свог места на поду Лангдон је видео Амбру Видал – и даље је лежала
поред бочног зида. Покушала је да устане, али није успела, па се поново
срушила на шаке и колена.
Нека јој неко помогне!
Али чувар је сада урлао према другој страни куполе, наизглед ником
изричито. „¡Луцес! ¡Y цобертура де мóвил!“ Потребни су ми светло и
мобилна мрежа!
Лангдон испружи руку и исправи трансдукторске слушалице на лицу.
„Винстоне, јеси ли ту?“
Чувар се окрену и упути Лангдону зачуђен поглед.
„Ту сам“, Винстонов глас није одавао никакво узбуђење.
„Винстоне, Едмонд је убијен. Мораш одмах поново укључити расвету.
Потребна нам је и мобилна мрежа. Можеш ли то да контролишеш? Или да
се обратиш неком ко може?“
Секунд касније светла у куполи се укључише, распршујући магичну
илузију о месечином обасјаној ливади и указа се пусто пространство
вештачког травњака по ком су била разбацана ћебад.
Чувара изненади Лангдонов очигледан утицај. Сместа се саже и подиже
Лангдона на ноге. Два човека гледала су један другог на јаркој светлости.
Агент бесе повисок, растом као Лангдон, обријане главе и мишићавог
тела које је затезало његову плаву униформу. Неупадљиве црте бледог
лица додатно су истицале његове продорне очи, које су у том тренутку
попут ласера биле усмерене на Лангдона.
„Ви сте били на снимку вечерас. Ви сте Роберт Лангдон.“
„Да. Едмонд Кирш је био мој студент и пријатељ.“
„Ја сам агент Фонсека из Краљевске гарде“, каза чувар на савршеном
енглеском. „Реците ми како сте сазнали за морнаричку униформу.“
Лангдон се окрену према Едмондовом телу, које је беживотно лежало на
трави поред подијума. Амбра Видал је клечала поред тела заједно с још
двојицом музејских чувара и болничара који су већ дигли руке од покушаја
да га оживе. Амбра брижно прекри леш ћебетом.
Било је јасно, Едмонда више нема.
Лангдон осети мучнину, не могавши да одлепи поглед од мртвог
пријатеља.
„Не можемо му помоћи“, брецну се агент. „Реците ми како сте знали.“
Лангдон врати поглед на агента, чији тон није могао бити погрешно
протумачен. Било је то наређење.
Лангдон се брзо присети онога што му је Винстон рекао – да је програм
за водича пријавио да једне слушалицо нису активне. Када их је прави
водич пронашао У канти за отпатке, проверили су ком госту су биле
додељене и, већ успаничени, схватили да је тај гост уписан у последњем
тренутку.
„Немогуће.“ Чувареве очи се сузише у танке прорезе. „Списак гостију је
закључен јуче. Сви су прошли проверу.“
„Али не и овај човек“, обзнани Винстонов глас у Лангдоновим
слушалицама. „Био сам забринут и зато сам проверио име тог госта. Кад
гле, открио сам да је у питању бивши адмирал шпанске морнарице,
отпуштен због алкохолизма и посттрауматског стресног поремећаја који је
доживео након терористичког напада у Севиљи пре неколико година.“
Лангдон пренесе чувару ову информацију.
„Бомба у катедрали?“ Чувар је деловао сумњичаво.
„Штавише“, рече Винстон Лангдону, „пронашао сам да тај официр није
имао никаквих додирних тачака с господином Киршом, због чега сам се
још више забринуо, па сам се обратио музејском обезбеђењу да укључе
аларм. Ипак, у недостатку убедљивијих података, нису ми дозволили да
упропастим Едмондов догађај – поготово што је уживо преношен целом
свету. Будући да сам знао колико је напорно Едмонд радио на вечерашњем
програму, њихова логика ми се учинила разумном па сам се одмах обратио
теби, Роберте, надајући се да ћеш уочити тог човека и да ћу моћи
непримећено да доведем снаге реда до њега. Требало је да делујем
одлучније. Изневерио сам Едмонда.“
 Лангдона донекле узнемири то што Едмондова машина осећа кривицу.
Поново погледа на Едмондово тело под прекривачем и виде Амбру Видал
како се приближава.
Фонсека није обраћао пажњу на њу, и даље усредсређен искључиво на
Лангдона. „Да ли вам је компјутер“, упита он, „саопштио име тог
морнаричког адмирала?“
Лангдон климну. „Име му је адмирал Луис Авила.“
У тренутку кад је изговорио то име, Амбра стаде као укопана и погледа
Лангдона с изразом потпуног ужаса на лицу.
Фонсека примети њену реакцију и одмах јој се примаче. „Госпођице
Видал? Познато вам је то име?“
Амбра као да није могла да проговори. Обореног погледа зурила је у тло,
као да је управо видела духа.
„Госпођице Видал“, понови Фонсека. „Адмирал Луис Авила – да ли вам
је познато то име?“
Амбрин запањени израз лица остављао је мало места сумњи да није
познавала убицу. Тренутне затечености потом нестаде, она двапут трепну и
смеђе очи јој се разбистрише, као да се повратила из неког транса. „Не…
непознато ми је то име“, прошапута она погледавши Лангдона, а потом
поново свог чувара. „Само сам… згранута што чујем да је убица официр
шпанске морнарице.“
Лаже, осети Лангдон, збуњен њеним покушајем да сакрије своју
реакцију. Видео сам. Препознала је име тог човека.
„Ко је био задужен за списак гостију?!“, упита Фонсека коракнувши
према Амбри. „Ко је додао име тог човека?“
Амбрине усне почеше да дрхте. „Ја… Не знам.“
Чуварево испитивање прекиде изненадна какофонија мобилних телефона
који одједном зазвонише и запишташе свуда у сали. Винстон је очигледно
пронашао начин да оспособи мобилну мрежу, а један од телефона који су
звонили налазио се у Фонсекином џепу.
Агент гарде извади телефон и, видевши идентификацију позиваоца,
дубоко уздахну и јави се. „Амбра Видал естá а салво“, рече.
Амбра Видал је безбедна. Лангдон преусмери поглед на узрујану жену.
Она га је већ гледала. Погледи су им се срели и један дуг тренутак
нетремице су посматрали једно друго.
Онда Лангдон зачу како се Винстонов глас материјализује у његовим
слушалицама.
„Професоре“, прошапта Винстон. „Амбра Видал врло добро зна како је
Луис Авила доспео на списак гостију. Лично је додала његово име.“
 Лангдон није одмах схватио ове речи.
Амбра Видал је лично ставила убицу на списак гостију?
И сад лаже кад је о томе питају?!
Пре него што је Лангдон успео да до краја појми шта је чуо, Фонсека је
веч пружао мобилни телефон Амбри.
Агент рече: „Дон Јулиáн qуиере хаблар цон устед.“
Амбра као да устукну од телефона. „Реците му да сам добро“, одговори
она. „Ускоро чу му се јавити.“
Израз чуваревог лица одражавао је потпуну неверицу. Он прекри
телефон шаком и прошапута Амбри: „Су алтеза Дон Јулиáн, ел прíнципе,
22
ха педидо.. .“
„Не занима ме што је принц“, узврати она. „Ако жели да ми буде супруг,
мораће да научи да ми да простора кад ми затреба. Управо сам
присуствовала убиству и потребно ми је мало времена! Реците му да ћу га
ускоро позвати.“
Фонсека је зурио у жену, а из његових очију севао је готово презир.
Потом се окрену и удаљи да насамо настави разговор.
Лангдону је пак овај чудновати разговор решио једну малу мистерију.
Амбра Видал је вереница шпанског принца Хулијана? Ово сазнање
објаснило је третман веома важне личности који је имала, као и присуство
Краљевске гарде, али не и њено одбијање да прихвати вереников позив.
Принц мора бити смртно забринут ако је видео ово на телевизији.
Готово истог трена Лангдона погоди друго, много мрачније сазнање.
О, мој Боже… Амбра Видал има везе с мадридском Краљевском
палатом.
Неочекивана подударност изазва у њему језу, док се присећао претече
гласовне поруке бискупа Валдеспина упућене Едмонду.

 ПОГЛАВЉЕ 24

Непуних двеста метара од мадридске Краљевске палате, у катедрали

Алмудена, бискуп Валдеспино је на тренутак престао да дише. И даље је
био одевен у церемонијалну одору и још увек је седео у канцеларији пред
својим лаптопом, прикован за столицу призорима који су емитовани из
Билбаа.
Ово ће бити ударна вест.
Колико је могао да види, светски медији већ су били подивљали. Водеће
новинске агенције доводиле су редом стручњаке из света науке и религије
да спекулишу о Киршовој презентацији, док су сви остали нагађали ко је
убио Едмонда Кирша и зашто. Медији су, чинило се, били сагласни у томе
да је неко, по свему судећи, био смртно озбиљан у намери да Киршово
откриће никад не угледа светлост дана.
Након дугог тренутка размишљања, Валдеспино извади свој мобилни
телефон и позва.
Рабин Кевеш се јави после првог звона. „Ужасно!“ Рабинов глас био је
тек кричање. „Гледао сам на телевизији! Морамо одмах отићи у полицију и
рећи им шта знамо!“
„Рабине“, одговори Валдеспино одмереним тоном. „Сагласан сам да је
ово стравичан преокрет. Али пре него што нешто предузмемо, морамо
размислити.“
„Нема о чему да се размишља!“, љутито одврати Кевеш. „Очигледно,
постоји неко ко се неће зауставити док не закопа Киршово откриће, а ови
људи су касапи! Уверен сам да су убили и Саједа. Сигурно знају ко смо, а
након овога доћи ће и по нас. Ви и ја имамо моралну обавезу да одемо у
полицију и кажемо им све што је Кирш рекао нама.“
„Моралну обавезу?“, изазивачки понови Валдеспино. „Звучи пре као да
желите да информацију учините доступном јавности како нико не би имао
мотив да ућутка лично вас и мене.“
„Свакако да треба мислити на нашу личну безбедност“, успротиви се
рабин, „али имамо и моралну обавезу према свету. Схватам да ће ово
откриће довести у питање нека суштинска религијска уверења, али ако сам
нешто научио у свом дугом животу – то је да вера увек преживи, чак и у
најтежим временима. Сматрам да ће Вера и ово преживети, чак и ако
објавимо Киршова сазнања.“
„Разумем вас, пријатељу мој“, коначно рече бискуп, трудећи се да
задржи што уједначенији тон. „Чујем одлучност у вашем гласу и поштујем
ваше мишљење. Желим да знате да сам отворен за разговор, па и за то да
ме поколебате у ставовима. Али ипак, преклињем вас, ако ћемо открити
свету ово сазнање, учинимо то заједно. На светлу дана. Часно. Не у
очајању, тако брзо након овог ужасног атентата. Хајде да све испланирамо,
увежбамо и вести прописно уобличимо.“
Кевеш не рече ништа, али је Валдеспино могао да чује старчево дисање.
„Рабине“, настави бискуп, „тренутно је најпрече питање наше личне
сигурности. Имамо посла с убицама и ако се будете превише истицали – на
пример, тако што ћете отићи у полицију или на неку телевизију – то би се
могло завршити насиљем. Плашим се нарочито за вас; ја сам овде, унутар
палате, заштићен, али ви… ви сте сами у Будимпешти! Очигледно,
Киршово откриће је питање живота и смрти. Молим вас, дозволите да вам
ја обезбедим заштиту, Јехуда.“
Кевеш на тренутак заћута. „Из Мадрида?. Како бисте уопште могли…“
„На располагању су ми безбедносне снаге краљевске породице. Останите
у свом дому и не откључавајте врата. Тражићу да два агента Краљевог
гарде дођу по вас и доведу вас у Мадрид, где можемо бити сигурни да сте
на безбедном у комплексу палате и где можемо шести један спрам другог и
поразговарати о томе како би било најбоље даље да поступимо.“
„И да дођем у Мадрид“, опрезно рече рабин, „шта ће бити уколико се не
будемо могли усагласити у томе како да даље делујемо?“
„Усагласићемо се“, уверавао га је бискуп. „Знам да сам старомодан, али
сам такође разборит, као и ви. Заједно ћемо сачинити најбољи план
деловања. У то верујем.“
„Шта ако верујете у погрешног човека?“, није се предавао Кевеш.
Валдеспино осети како му се стомак грчи, али је застао, издахнуо и
одговорио што је мирније могао. „Јехуда, на крају, ако ви и ја не успемо да
нађемо заједничко решење, растаћемо се као пријатељи и сваки ће урадити
оно за шта верује да је најбоље. Имате моју реч.“
„Хвала вам“, одговори Кевеш. „Држим вас за реч, доћи ћу у Мадрид.“
„Добро је. У међувремену, закључајте врата и не разговарајте ни са ким.
Спакујте торбу, а ја ћу вам јавити детаље чим их будем сазнао.“
Валдеспино застаде. „И имајте вере. Видимо се ускоро.“
Валдеспино прекиде везу, а бојазан му се увуче у срце; слутио је да ће
даље надзирање Кевеша захтевати више од молбе да се буде разуман и
разборит.
Кевеш паници… исто као Сајед.
Као ни он, не успева да сагледа ширу слику.
Валдеспино затвори свој лаптоп, тутну га под мишку и поде кроз
замрачено светилиште. Још увек у церемонијалној одори, изашао је из
катедрале на хладан ноћни ваздух и упутио се преко трга ка блештавобелој
фасади Краљевске палате.
Изнад главног улаза могао је да види шпански грб – шест мањих грбова,
Херкулове стубове са стране и древни мото ПЛУС УЛТРА, што значи „још
даље“. Неки су веровали да се ова фраза односи на вековна настојања
Шпаније да током свог златног доба прошири своје царство. Други су
веровали да одражава уврежено веровање народа да после овог живота
постоји живот на небу.
У сваком случају, Валдеспину се чинило да овај мото сваког дана губи
на важности. Док је посматрао шпанску заставу како лепрша високо изнад
палате, тужно је уздахнуо, враћајући се у мислима свом болесном краљу.
Недостајаће ми кад оде.
Дугујем му толико много.
Већ месецима бискуп је свакодневно посећивао вољеног пријатеља који
је био везан за кревет у Палати де ла Зарзуела на ободу града. Неколико
дана раније краљ је позвао Валдеспина к себи, а у очима му се тада видела
дубока забринутост.
„Антонио“, прошапутао је краљ, „плашим се да је веридба мог сина
била… исхитрена.“
Сулуда би био прецизнији опис, помислио је Валдеспино.
Два месеца раније, кад се принц поверио Валдеспину да намерава да
запроси Амбру Видал тек што ју је недуго познавао, затечени бискуп
преклињао га је да буде разборитији. Принц је тврдио да је заљубљен и да
његов отац заслужује да види сина јединца ожењеног. Чак је рекао да
Амбрине године налажу да не чекају предуго, уколико намеравају да
заснују породицу.
Валдеспино се спокојно насмешио краљу. „Да, слажем се. Дон
Хулијанова просидба нас је све изненадила. Али само је желео да вас
усрећи.“
„Његова је дужност да служи својој земљи“, рече одсечно краљ, „а не
оцу. Иако је госпођица Видал дивна, ми је не познајемо, она је неко ко
долази са стране. Сумњам у њене мотиве прихватања Дон Хулијанове
просидбе. Био је то одвише брзоплет чин, часна жена би га одбила.“
„У праву сте“, одврати Валдеспино, мада, у Амбрину одбрану, Дон
Хулијан јој није оставио много избора.
Краљ полако испружи руку и узе бискупову кошчату шаку у своју.
„Пријатељу мој, не знам куд је оволико време отишло. Ти и ја смо
остарили. Желим да ти захвалим. Годинама си ме мудро саветовао,
помогао ми да преболим губитак супруге, промене у нашој држави, а снага
твојих уверења била ми је чврст ослонац.“
„Наше пријатељство увек ће за мене бити највећа част.“
Краљ се слабашно осмехну. „Антонио, знам да си се жртвовао да би
остао са мном. Рим, као прво.“
Валдеспино слеже раменима. „Постављење за кардинала не би ме
приближило Богу. Моје место је увек било овде уз вас.“
„Твоја оданост је благослов.“
„Никад нећу заборавити колико сте ми саосећања показали онда давно.“
Краљ затвори очи, чврсто стежући бискупову руку. „Антонио…
забринут сам. Мој син ће се ускоро наћи за кормилом огромног брода,
брода којим није спреман да управља. Молим те, усмеравај га. Буди његова
звезда водиља. Положи своју сигурну руку преко његове на кормило,
посебно кад се таласи узбуркају. Поврх свега, кад скрене с курса, молим те,
помози му да наде прави пут… назад ка свему што је чисто.“
„Амин“, прошапута бискуп. „Дајем вам своју реч.“
Сада, на хладном ноћном ваздуху, прелазећи трг Валдеспино подиже
поглед према небесима. Ваше величанство, молим вас, знајте да чиним све
како бих испоштовао ваше последње жеље.
Валдеспина је тешило сазнање да је краљ исувише слаб да би гледао
телевизију. Да је гледао вечерашњи пренос изБилбаа, сместа би умро
видевши на шта је његова вољена земља спала.
С Валдеспинове десне стране, иза гвоздене капије, целом дужином Каље
де Баилен, стајали су начичкани камиони телевизијских станица и пружали
увис своје сателитске торњеве.
Лешинари, помисли Валдеспино док му је ноћни ваздух шибао пешеве
огртача.

 ПОГЛАВЉЕ 25

Биће времена за оплакивање, рече Лангдон самом себи потискујући снажна

осећања. Сад је време за акцију.
Већ је замолио Винстона да претражи извештаје обезбеђења и нађе
податке који би им можда могли помоћи да ухвате убицу. Потом му је
дискретно наложио да потражи било какву везу између бискупа
Валдеспина и Авиле.
Агент Фонсека се сада враћао, још увек разговарајући телефоном. „Си…
23
си“, говорио је. „Claro. Inmediatemente .“ Фонсека оконча разговор и
поново се окрену Амбри која је стајала у близини и даље пометена.
„Госпођице Видал, полазимо“, рече Фонсека оштрим тоном. „Дон
Хулијан је захтевао да вас из ових стопа одведемо у сигурност Краљевске
палате.“
Амбра се одједном укипи. „Нећу напустити Едмонда тек тако!“ Она
показа руком према склупчаном лешу под ћебетом.
„Локалне власти преузеће ово на себе“, одговори Фонсека. „Иследник је
већ на путу. Према господину Киршу односиће се с поштовањем и великом
пажњом. Ми сад морамо да идемо. Плашимо се да сте у опасности.“
„Ја сигурно нисам у опасности!“, рече Амбра коракнувши према њему.
„Убица је малочас имао савршену прилику да ме убије и није то учинио.
Јасно је да му је мета био Едмонд!“
„Госпођице Видал!“ Вене на Фонсекином врату искочише. „Принц вас
жели у Мадриду. Брине за вашу сигурност.“
„Не“, узврати она. „Брине због политичких последица.“
Фонсека испусти дугачак, тежак уздах и снизи глас. „Госпођице Видал,
ово што се вечерас одиграло страшан је ударац за Шпанију. Као и за
принца. Ваша одлука да будете домаћин вечерашњег догађаја била је
злосрећна.“
Винстонов глас се изненада зачу у Лангдоновој глави. „Професоре?
Музејско обезбедење прегледало је снимке спољашњих камера. Изгледа да
су нешто пронашли.“
Лангдон га саслуша, а онда махну Фонсеки прекидајући његов приговор
Амбри. „Господине, компјутер каже да је једна од камера с крова
делимично снимила аутомобил за бекство.“
„О?“, Фонсека се изненади.
Лангдон му пренесе све како му је Винстон саопштио. „Црна лимузина
која излази са сервисног прилаза згради… Регистарске таблице нису
видљиве из тог угла… Необична налепница на ветробрану.“
„Каква налепница?“, упита Фонсека. „Можемо упозорити полицију да је
потраже.“
„Налепницу“, одговори Винстон у Лангдоновој глави, „не могу да
препознам, али упоредио сам је са свим познатим симболима на свету и
пронашао само једно поклапање.“
Лангдон је био изненађен брзином којом је Винстон све ово радио.
„Поклапање које сам пронашао“, каза Винстон, „јесте древни алхемијски
симбол – амалгамације.“
Молим? Лангдон је очекивао лого неког паркинга или политичке
организације, „На налепници на аутомобилу је симбол… амалгамацијер?“
Фонсека је гледао у њега, очигледно сасвим збуњен.
„Сигурно је у питању нека грешка, Винстоне“, рече Лангдон. „Зашто би
ико користио симбол алхемијског процеса?“
„Не знам“, одговори Винстон. „То је једино поклапање које сам добио и
то с вероватноћом од деведесет девет процената.“

Лангдоново фотографско памћење брзо призва алхемијски симбол

амалгамације.
„Винстоне, објасни ми шта си тачно видео на том ветробрану.“
Компјутер спремно одговори. „Симбол се састоји од једне вертикалне
линије коју пресецају три краће хоризонталне линије. Поврх вертикалне
линије налази се лук окренут нагоре.“
Тачно. Намршти се Лангдон. „Лук на врху – имају ли кракови некакав
завршетак?“
„Имају. По једну кратку хоризонталну линију на сваком врху.“
Добро онда, то јесте амалгамација.
Лангдон накратко оста збуњен. „Винстоне, можеш ли нам послати
фотографију снимка с камера?“
„Наравно.“
„Пошаљи је на мој телефон“, рече Фонсека.
Лангдон саопшти Винстону агентов број телефона и секунд касније
Фонсекин уређај се огласи. Сви се окупише око агента да погледају зрнасту
црно-белу фотографију. Био је то снимак одозго: на празном сервисном
прилазу видела се црна лимузина.
И заиста, у доњем левом углу ветробрана Лангдон виде налепницу на
којој се налазио симбол из Винстоновог прецизног описа.
Амалгамација. Крајње бизарно.
Збуњен, Ландгон испружи руку и врховима прстију повећа слајд на
Фонсекином екрану. Нагнувши се ближе, сви проучише увећану
фотографију.

Лангдон истог трена уочи у чему је проблем. „Није то амалгамација“,

обзнани он.
Иако је слика личила на оно што је Винстон описао, није била потпуно
иста. А у симбологији, разлика између „личи“ и „исто је“ – може
представљати разлику између нацистичке свастике и будистичког знака за
благостање.
Ето зашто је људски ум некад бољи од компјутера.
 „То није једна налепница“, рече Лангдон. „То су две различите
налепнице које се делимично преклапају. На налепници у дну је посебна
врста крста који се зове папски крст. Тренутно је веома популаран.“
Након одабира најлибералнијег папе у историји Ватикана, хиљаде људи
широм планете показивали су своју подршку папиној новој политици,
посвуда лепећи троструки крст, чак и у Лангдоновом родном месту
Кембриџу, у Масачусетсу.
„Горњи симбол, у облику слова У, рече Лангдон, „потпуно је друга
налепница.“
„Сад видим да сте у праву“, каза Винстон. „Пронаћи ћу број телефона те
компаније.“
И поново Лангдон би изненађен Винстоновом брзином.
Већ је разоткрио компанијски лого?
„Изврсно“, рече Лангдон. „Ако их позовемо, моћи ће да уђу у траг свом
возилу.“
Фонсека ништа није разумео. „Да пронађу аутомобил! Како?“
„Овај ауто за бег је унајмљен“, рече Лангдон показавши стилизовано
слово У на ветробрану. „То је фирма Убер.“

 ПОГЛАВЉЕ 26

По Фонсекиним очима, разрогаченим у неверици, Лангдон није могао да

разлучи шта је агента више изненадило: брзо дешифровање налепнице на
ветробранском стаклу или необичан избор аутомобила којим је побегао
адмирал Авила.
Изнајмио је Уберов ауто, помисли Лангдон, несигуран је ли тај потез
био генијалан или невероватно непромишљен.
Уберова свеобухватна услуга „возача на захтев“ у последњих неколико
година освојила је цео свет. Свако коме је био потребан превоз, могао је
путем паметног телефона истог трена да се повеже с растућом армијом
Уберових возача, који су зарађивали додатни новац изнајмљујући
сопствена возила као импровизоване таксије. Тек недавно легализован у
Шпанији, Убер је захтевао од својих шпанских возача да на ветробранским
стаклима истакну Уберов лого У. Како се сада испоставило, возач
Уберових кола изнајмљених за бекство такође је био и обожавалац новог
папе.
„Агенте Фонсека“, рече Лангдон. „Винстон каже да је био толико
слободан да пошаље фотографију возила за бекство локалним властима да
је проследе полицајцима на блокадама.“
Фонсекина уста се неконтролисано отворише и Лангдон осети да овај
високообучени агент није навикао да заостаје за противником. Фонсека је
деловао као да није сигуран да ли треба да захвали Винстону или да му
каже да гледа своја проклета посла.
„А сад позива Уберов број за хитне случајеве.“
„Не!“, заповеди Фонсека. „Дајте мени број. Сам ћу их позвати. Убер ће
пре услужити искусног припадника Краљевске гарде него компјутер.“
Лангдон је морао да призна да је Фонсека вероватно у праву. Осим тога,
чинило се да би било далеко боље да гарда помогне у хватању убице него
да траци своје способности на превожење Амбре у Мадрид.
Након што је од Винстона добио број, Фонсека позва и Лангдон осети
како у њему јача уверење да би могли да ухвате убицу за свега неколико
минута. Лоцирање возила била је основна Уберова делатност; дословно
сваки клијент с паметним телефоном могао је приступити прецизним
локацијама сваког Уберовог возача на планети. Фонсека је требало само да
затражи од компаније да лоцира возача који је управо покупио путника иза
музеја Гугенхајм.
24
„íХостиа! “ Фонсека опсова. „Аутоматизада.“ Добио је, изгледа,
аутоматску поруку са читавом листом опција из менија и сад је забадао
прст у бројке на екрану и чекао. „Професоре, када добијем Убер и
затражим праћење возила, предаћу овај случај локалној полицији како
бисмо агент Дијаз и ја могли да пребацимо вас и госпођицу Видал у
Мадрид.“
„Мене?“, узврати Лангдон пренеражено. „Не, ја вам се никако не могу
придружити.“
„Можете и хоћете“, изјави Фонсека. „И ви и ваша играчка компјутер“,
додаде, показујући ка Лангдоновим слушалицама.
„Опростите“, одговори Лангдон, више не толико пријатељским тоном.
„Ја никако не могу с вама у Мадрид.“
„Чудно“, одврати Фонсека. „Мислио сам да сте харвардски професор?“
Лангдон га збуњено погледа. „Јесам.“
„Добро је “, брецну се Фонсека. „Онда претпостављам да сте довољно
паметни да схватите да немате избора.“
Рекавши ово, агент се жустро удаљи и врати се телефонском позиву.
Лангдон га је гледао како одлази. Шта је сад ово, доврага?
„Професоре?“ Амбра се била примакла врло близу Лангдону и сад је
шапутала стојећи му иза леђа. „Морате ме саслушати. Веома је важно.“
Лангдон се окрену, изненађен кад на Амбрином лицу угледа израз
великог страха. Чинило се да је потрес који је доживела прошао и њен тон
био је очајан и јасан.
„Професоре“, рекла је, „Едмонд вам је указао неизмерно поштовање
укључивши вас у презентацију. Зато ћу вам веровати. Морам нешто да вам
кажем.“
Лангдон ју је несигурно посматрао.
„За Едмондово убиство крива сам ја“, прошапутала је док су се њене
дубоке смеђе очи пуниле сузама. „Опростите?“
Амбра нервозно баци поглед на Фонсеку, који је сад био довољно далеко
да је није могао чути. „Списак гостију“, рече она, поново се окрећући
Лангдону. „Додатак у последњи час. Име које је додато?“
 „Да, Луис Авила.“
„Ја сам та која је додала то име“, признала је, глас јој је пуцао. Ја сам то
учинила!“
Винстон је био у праву…, помислио је Лангдон запањено.
„Едмонд је убијен због мене“, рекла је скоро већ на ивици суза. „Ја сам
пустила убицу у ову зграду.“
„Сачекајте“, рече Лангдон спустивши руку на њено уздрхтало раме.
„Само разговарајте са мном. Зашто сте додали његово име?“
Амбра опет нервозно погледа Фонсеку; још увек је телефонирао на
двадесетак метара од њих. „Професоре, у последњи час примила сам захтев
од особе којој дубоко верујем. Тражио је од мене да му учиним услугу и
додам име адмирала Авиле на списак гостију. Захтев је стигао свега
неколико минута пре но што су се врата музеја отворила, а ја сам била врло
заузета па сам додала то име без размишљања. Реч је била о морнаричком
адмиралу! Како сам могла да знам?“ Поново је погледала Едмондово тело
и покрила уста својом тананом шаком. „А сада…“
„Амбра“, прошапута Лангдон. „Ко је тражио од вас да додате Авилино
име?“
Амбра тешко прогута пљувачку. „Био је то мој вереник… Шпански
принц. Дон Хулијан.“
Лангдон је с неверицом зурио у њу, мучећи се да схвати изговорено.
Директорка музеја Гугенхајм управо је изјавила да је шпански принц
помогао у припреми атентата на Едмонда Кирша. То је немогуће.
„Сигурна сам да двор није ни помишљао да ћу сазнати идентитет убице“,
рече она. „Али сад кад знам… Осећам да сам у опасности.“
Лангдон јој положи руку на раме. „Овде сте потпуно безбедни.“
„Не“, оштро је прошапутала, „овде се одвијају ствари које ви не
разумете. Морамо отићи одавде. Одмах!“
„Не можемо побећи“, успротиви се Лангдон. „Никад не бисмо…“
„Молим вас, саслушајте ме“, инсистирала је. „Знам како да помогнем
Едмонду.“
„Опростите?“ Лангдон схвати да се жена још увек није повратила.
„Едмонду се не може помоћи.“
„Да, може“, наваљивала је, а тон њеног гласа звучао је луцидно. „Али
прво ћемо морати да стигнемо у његову кућу у Барселони.“
„О чему то говорите?“
„Молим вас, слушајте ме пажљиво. Знам шта би Едмонд хтео да
урадимо.“
У следећих петнаест секунди Амбра Видал је говорила нешто Лангдону
пригушеним тоном. Док је говорила, Лангдон је могао да осети како му се
пулс убрзава. Боже мој, помислио је. У праву је. Ово све мења.
Кад је завршила Амбра пркосно подиже поглед према њему. „Да ли сад
схватате зашто морамо да идемо?“
Лангдон климну главом без оклевања. „Винстоне“, рекао је у своје
слушалице. „Јеси ли чуо шта ми је Амбра управо рекла?“
„Јесам, професоре.“
„Јеси ли ти то већ знао?“
„Не.“
Лангдон је врло пажљиво одмерио своје следеће речи: „Винстоне, не
знам могу ли компјутери осећати оданост према својим творцима, али ако
то можеш, ово је твој тренутак истине. Заиста би нам добро дошла твоја
помоћ.“

 ПОГЛАВЉЕ 27

Док се Лангдон примицао подијуму, једним оком је пратио Фонсеку, који

је и даље био удубљен у разговор с Убером. Гледао је како Амбра нехајно
одлази према средишту сале, такође телефонирајући – или се бар
претварајући да то ради – баш као што јој је Лангдон рекао.
Кажи Фонсеки да си одлучила да позовеш принца Хулијана.
Стигавши до подијума, Лангдон нерадо погледа ка згрченој прилици на
поду. Едмонд. Пажљиво, Лангдон смакну ћебе којим га је Амбра прекрила.
Едмондове некада бистре очи сада су биле само два беживотна прореза под
гримизном рупом на челу. Лангдон се стресе пред овим ужасним призором,
док му је срце убрзано тукло због губитка и гнева.
На тренутак Лангдон је поново видео младог, рашчупаног студента који
је у његову учионицу ушао пун наде и талента – и успео да постигне
толико много за тако кратко време. Вечерас је, о, ужаса! неко убио ово
невероватно надарено људско биће, покушавајући да заувек закопа његово
откриће.
Уколико не предузмем одлучну акцију, помисли Лангдон, највеће
достигнуће мог студента никад неће угледати светлост дана.
Поставивши се тако да подијум делимично заклони Фонселдно видно
поље, Лангдон клекну поред Едмондовог тела, затвори очи, склопи шаке и
заузе смерни молитвени положај.
Иронија због молитве над једним атеистом малтене му измами осмех.
Едмонде, знам да ти, највише од свих људи на свету, не би желео да се за
тебе ико моли. Не брини, пријатељу, нисам уистину дошао да се молим.
Надневши се над Едмондом, Лангдон се борио с ужасним страхом који
га је прожимао. Уверавао сам те да је бискуп безопасан. Ако се испостави
да је Валдеспино био умешан у ово… Лангдон одбаци ту мисао.
Уверивши се да га је Фонсека видео како се моли, Лангдон се веома
дискретно помаче напред, посеже у Едмондов кожни сако и извади из њега
гломазни тиркизни телефон.
 Он поново хитро погледа Фонсеку, који је још увек телефонирао и мање
пажње поклањао Лангдону него Амбри, а она се заокупљена сопственим
разговором, све више удаљавала од Фонсеке.
Лангдон поново баци поглед на Едмондов телефон и дубоко удахну како
би се смирио.
Још само једно.
Пажљиво испружи руку и подиже Едмондову шаку. Већ је била хладна.
Приближивши телефон његовом длану, Лангдон пажљиво притисну
Едмондов кажипрст на део екрана за препознавање отиска.
Телефон се огласи и откључа.
Лангдон брзо претражи мени за поставке и онемогући функцију
закључавања. Трајно откључано. Онда тутну телефон у џеп свог сакоа и
поново прекри Едмондово тело ћебетом.

-------

Сирене су завијале у даљини док је Амбра стајала сама у средишту

празне куполе с телефоном на уху, претварајући се да живо разговара, све
време свесна Фонсекиног погледа на себи.
Пожури, Роберте.
Пре само минут, амерички професор дао се у акцију након што му је
Амбра пренела разговор који је недавно водила с Едмондом Киршом.
Амбра је Лангдону рекла да су пре две ноћи, управо у овој просторији она
и Едмонд радили до касно на последњим детаљима презентације – када је
Едмонд направио паузу да попије свој трећи сок од спанаћа. Амбра је тада
приметила колико је исцрпљен.
„Морам да ти кажем, Едмонде“, рекла му је, „чини ми се да ти та
веганска дијета уопште не прија. Изгледаш бледо и превише си мршав.“
„Превише мршав?“ Насмејао се. „Види ко ми каже.“
„Ја нисам превише мршава!“
„На граници си.“ Несташно јој је намигнуо због озлојеђености коју је
видео на њеном лицу. „А то што сам блед, пусти. Ја сам компјутерски
залуђеник који по читав дан седи пред ЛЦД монитором.“
„За два дана треба да се обратиш целом свету, па би ти мало боје у лицу
добро дошло. Или сутра мало изађи на сунце или измисли компјутерски
екран пред којим можеш мало да поцрниш.“
„То уопште није лоша идеја“, рекао је наизглед задивљен. „Требало би то
да патентираш.“ Насмејао се и вратио проблему који су решавали. „Значи,
јасан ти је редослед догађаја у суботу увече?“
 Амбра је климнула главом погледавши на сценарио. „Дочекујем људе у
предворју, а онда сви улазимо у салу да видимо твој уводни снимак, након
којег се ти магично појављујеш на оном тамо подијуму.“ Показала је према
предњем делу просторије. „А онда им са подијума саопштаваш оно што си
планирао.“
„Савршено“, казао је Едмонд, „уз један мали додатак.“ Исцерио се. „Док
будем говорио са подијума, биће то више као нека станка – прилика да и ја
поздравим госте, да они мало протегну ноге и да их још мало загрејем пре
но што почнем с другим делом вечери – мултимедијалном презентацијом
која објашњава моје откриће.“
„То значи да је објава унапред снимљена? Као и увод?“
„Да, завршио сам је пре неколико дана. Ми смо визуелна култура –
мултимедијалне презентације су увек пријемчивије од тамо неког научника
који говори на подијуму.“
„Ти ниси 'тамо неки научник'“, рече Амбра, „али сагласна сам. Једва
чекам да то видим.“
Амбра је знала да је из безбедносних разлога Едмондова презентација
била похрањена на његовом приватном, заштићеном серверу, који није био
на интернету. Све ће бити уживо преношено на музејски систем за
пројекције са неке удаљене локације.
„Кад дође време за други део“, питала је, „ко ће активирати
презентацију, ти или ја?“
„Сам ћу то учинити“, рекао је извадивши телефон. „Овим“ Подигао је
велики паметни телефон у тиркизној Гауди футроли. „Све је то део
представе. Просто ћу се повезати на свој удаљени сервер преко шифроване
везе…“
Едмонд је притиснуо неколико дугмића на екрану, са звучника се зачуло
једно звоно и веза је успостављена.
Компјутеризовани женски глас се јавио, „ДОБРО ВЕЧЕ, ЕДМОНДЕ. ЧЕКАМ
ТВОЈУ ШИФРУ.“
Едмонд се осмехнуо. „А онда, пред очима читавог света само укуцам
шифру и моје откриће креће уживо овде, на нашој позорници, и
истовремено у целом свету.“
„Звучи драматично“, казала је задивљена Амбра. „Осим, наравно, ако не
заборавиш шифру.“
„То би заиста било чудно, да.“
„Надам се да си је записао?“, рекла је искрививши уста.
„То је богохуљење“, одговорио је Едмонд смејући се. „Компјутерски
научници никад не записују шифре. Али не брини. Моја садржи само
четрдесет седам карактера. Сигуран сам да је нећу заборавити.“
Амбра је широм отворила очи. „Четрдесет седам?! Едмонде, па ти не
можеш да запамтиш ни четвороцифрени ПИН своје картице за улаз у
музеј! Како ћеш запамтити четрдесет седам насумичних карактера?“
Поново се насмејао њеној усплахирености. „Не морам; нису насумични.“
Снизио је глас. „Шифра је заправо мој омиљени стих.“
Амбра је била збуњена. „Употребио си стих као шифру?“
„Зашто да не? Мој омиљени стих има тачно четрдесет седам карактера.“
„Па, не звучи баш нарочито безбедно.“
„Не? Мислиш ли да можеш да погодиш мој омиљени стих?“
„Нисам чак ни знала да волиш поезију.“
„Управо тако. Чак и да неко сазна да је шифра мој омиљени стих, па чак
и да погоди који је то стих од милиона могућности, тај неко ће и даље
морати да погоди веома дугачак телефонски број који користим да позовем
заштићени сервер.“
„Број који си управо брзим бирањем позвао са свог телефона?“
„Да, и то телефона који има сопствени ПИН код и никад не напушта мој
џеп на грудима.“
Амбра је подигла руке, смејући се забављено. „У реду, ти си шеф“, рекла
је. „Успут, ко ти је омиљени песник?“
„Добар покушај“, рекао је запретивши прстом. „Мораћеш да сачекаш до
суботе. Стих који сам одабрао је савршен.“ Исцерио се. „Говори о
будућности – то је пророчанство – и срећан сам што се оно већ остварује.“
Док су јој се мисли враћале у садашњост, Амбра баци поглед према
Едмондовом телу и уз налет панике схвати да не види Лангдона. Где је он?!
Још више се уплашила кад је угледала другог официра гарде – агента
Дијаза – како се враћа под куполу кроз прорез у зиду од тканине. Дијаз
прегледа куполу, а онда крену право према Амбри.
Никад ме неће пустити да одем одавде!
Одједном се Лангдон наде поред ње. Нежно јој положи длан на доњи део
леђа и поведе је; заједно су се хитро приближавали даљем крају куполе –
према пролазу кроз који су претходно сви ушли.
„Госпођице Видал!“, повика Дијаз. „Куда сте пошли вас двоје?!“
„Одмах се враћамо“, узврати Лангдон гурајући Амбру кроз празан
простор и идући право према задњем крају просторије и излазном тунелу.
„Господине Лангдоне!“ Беше то глас агента Фонсеке, који је викао за
њима. „Забрањено вам је да напустите ову просторију!“
Амбра осети како је Лангдонова рука гура снажније.
„Винстоне“, прошапута Лангдон у слушалице. „Сад!“
Само секунд касније читаву куполу прогута мрак.

 ПОГЛАВЉЕ 28

Агент Фонсека и његов партнер Дијаз потрчаше кроз замрачену куполу

осветљавајући себи пут мобилним телефонима и стуштише се у тунел кроз
који су Лангдон и Амбра управо нестали.
Отприлике на половини тунела Фонсека нађе Амбрин телефон бачен на
под пресвучен тепихом. Тај призор га је изненадио.
Амбра се отарасила телефона?
Уз Амбрину сагласност, Краљевска гарда је користила врло једноставну
апликацију за праћење како би у сваком тренутку могла да одреди њену
локацију. Постојало је само једно објашњење зашто је одбацила свој
телефон: желела је да побегне од њихове заштите.
Ово сазнање учини Фонсеку изразито нервозним, мада ни близу колико
изгледи да ће морати да свог шефа извести да је будућа краљица Шпаније
нестала. Кад је била реч о заштити принчевих интереса, командант гарде
био је опсесиван и немилосрдан. Вечерас је командант лично издао
Фонсеки најпростију директиву од свих: „Постарај се да Амбра Видал буде
безбедна и чувај је од невоље у сваком тренутку.“
Не могу да је чувам ако не знам где је!
Двојица агената дотрчаше до краја тунела и стигоше до замраченог
предворја, у ком је сада било као на конвенцији духова – дочекали су их
људи лица укочених од запрепашћења која су доживели; осветљени
екранима мобилних телефона комуницирали су са спољним светом,
преносећи оно чему су малочас присуствовали.
„Упалите светла!“, викали су неки.
Фонсекин телефон зазвони.
„Агенте Фонсека, овде обезбеђење музеја“, рече млада жена јасним
гласом на шпанском. „Знамо да тамо горе немате светла. Изгледа да је у
питању некакав компјутерски квар. Врло брзо ћемо поново имати струје.“
„Да ли интерни канали обезбеђења још увек раде?“, захтевао је Фонсека
обавештење знајући да све камере имају ноћно светло.
 „Раде, да.“
Фонсека је погледом претраживао замрачену просторију. „Амбра Видал
је управо ушла у предворје испред главне сале. Можете ли да видите куда
је отишла?“
„Само тренутак, молим вас.“
Фонсека је чекао док му је срце тукло од беса. Управо је био примио
обавештење да Убер има потешкоћа да уђе у траг возилу којим је побегао
убица.
Може ли ноћас још нешто поћи по злу?
Грубом игром судбине, ове вечери је први пут био у пратњи Амбре
Видал. Као виши официр, Фонсека је обично додељиван принцу Хулијану
лично, међутим, овог јутра шеф га је одвео у страну и обавестио га:
„Вечерас госпођица Видал приређује један догађај упркос жељама принца
Хулијана. Пратићеш је и постарати се да јој се ништа не догоди.“
Фонсека није ни слутио да ће се испоставити да је догађај који је
приређивала Амбра отворени напад на религију и да ће кулминирати
јавним смакнућем. Још увек је покушавао да прихвати Амбрино љутито
одбијање да прими позив забринутог принца Хулијана.
Све је деловало несхватљиво, а опет – њено чудновато понашање
превршило је сваку меру. По свему судећи, Амбра Видал је покушавала да
се ослободи своје пратње како би могла да побегне са америчким
професором.
Ако принц Хулијан чује за ово…
„Агенте Фонсека?“ Глас жене из обезбеђења се вратио. „Видимо да су
госпођица Видал и један мушки пратилац напустили предворје. Спустили
су се пасарелом и управо су ушли у галерију у којој је постављена изложба
Ћелије Луизе Буржоа. Изађите, скрените удесно, друга галерија с ваше
десне стране.“
„Хвала вам! Наставите да их пратите!“
Фонсека и Дијаз потрчаше кроз предворје и изађоше на пасарелу. У
предворју под собом могли су да виде хорде гостију како журе ка излазима.
Са своје десне стране, тачно како је жена из обезбеђења обећала,
Фонсека угледа улаз у велику галерију. На знаку испред писало је:
ЋЕЛИЈЕ.
Галерија је била веома пространа и у њој се налазила збирка необичних
ограђених простора, налик кавезима, а у сваком од њих била је по једна
аморфна бела скулптура.
„Госпођице Видал!“, викну Фонсека. „Господине Лангдоне!“
Не добивши одговор, двојица агената бацише се у потрагу.
 Неколико просторија иза агената гарде, у сали са куполом, Лангдон и
Амбра опрезно су се пробијали кроз лавиринт од скела, у тишини
напредујући ка слабо осветљеном знаку ИЗЛАЗ у даљини.
Све што су урадили у претходном минуту прошло је у магновењу –
Лангдон и Винстон заједно су извели на брзину осмишљену варку.
На Лангдонов знак Винстон је искључио светла и оставио салу у мраку.
Лангдон је себи у мислима забележио удаљеност између њиховог положаја
и излаза који води у тунел – а његова процена била је безмало беспрекорна.
На улазу у тунел Амбра је бацила свој телефон у мрачни пролаз. А онда су
се, уместо да уђу у пролаз, окренули, остајући унутар куполе, и вратили се
у правцу из ког су дошли, уз унутрашњи зид, превлачећи рукама преко
тканине док нису пронашли поцепани отвор кроз који је агент гарде
претходно изашао у потеру за Едмондовим убицом. Кад су се провукли
кроз отвор у платненом зиду, стигли су до спољног зида сале и упутили се
ка осветљеном знаку који је обележавао принудни излаз на степениште.
Лангдон се изненада присети колико је брзо Винстон одлучио да им
помогне. „Ако се Едмондова објава може покренути шифром“, рекао је
Винстон, „онда је морамо пронаћи и сместа је употребити. Моја
оригинална упутства налагала су да на сваки могући начин помогнем
Едмонду да његово вечерашње саопштење прође без проблема. Очигледно,
изневерио сам га и урадићу све што могу да исправим ту грешку.“
Лангдон је таман хтео да му захвали, али је Винстон журно наставио да
говори и не узевши ваздух. Речи су навирале из Винстона нељудском
брзином, као да је неко пустио аудио-књигу убрзано.
„Да могу сам да приступим Едмондовој презентацији“, рекао је Винстон,
„сместа бих то учинио, али као што сте чули – похрањена је на безбедном
удаљеном серверу. Изгледа да су нам за слање овог открића у свет
потребни само његов специјални телефон и шифра. Већ сам претражио све
досад објављене текстове не бих ли нашао стих од четрдесет седам слова и,
нажалост, број могућих одговора креће се у стотинама хиљада, ако не и
више, у зависности од тога како делите строфе. А пошто се Едмондови
интерфејси аутоматски закључавају после неколико неуспешних покушаја
25
да се унесе шифра, напад сировом силом не долази у обзир. То нам
оставља само једну могућност: морамо пронаћи шифру на други начин.
Слажем се с госпођицом Видал да морате хитно омогућити себи приступ у
Едмондову кућу у Барселони. Чини се логичним да, ако је имао омиљени
стих, има и књигу у којој је та песма, а можда је чак на неки начин
обележио свој омиљени стих. Стога, по мојим прорачунима, вероватноћа је
врло велика да би Едмонд желео да одете у Барселону, пронађете његову
шифру и употребите је да његово саопштење пустите у етар како је и
планирано. Уз то, управо сам утврдио да је позив са захтевом да адмирал
Авила у последњи час буде додат на списак гостију заиста упућен из
Краљевске палате у Мадриду, као што је госпођица Видал рекла. Из тог
разлога, одлучио сам да не можемо веровати агентима Краљевске гарде и
осмислићу начин да их упутим на погрешан траг и тако вама омогућим да
побегнете.“
Невероватно, чинило се да је Винстон пронашао начин да уради управо
то.
Лангдон и Амбра стигоше до излаза за случај опасности, где Лангдон
тихо отвори врата, пропусти Амбру и затвори их за собом.
Добро' , рече Винстонов глас поново се матпријалиаујући у Ландоновој
глави. „Сад сте на степеништу.“
„А агенти гарде?“, упита Лангдон.
„Далеко су“, одговори Винстон. „Управо разговарам с њима телефоном.
Представио сам се као службеник музејског обезбеђења и погрешно их
упутио ка галерији на даљем крају зграде.“
Невероватно, помисли Лангдон уверљиво климнувши главом Амбри.
„Све је добро.“
„Спустите се степеницама у приземље“, рече Винстон, „и изађите из
музеја. Такође, молим вас да имате на уму – кад изађете из зграде, ваше
музејске слушалице више неће бити повезане са мном.“
Дођавола. Лангдону то није пало на памет. „Винстоне“, рекао је журно,
„да ли знаш да је Едмонд прошле недеље поделио своје откриће с неким
религијским вођама?“
„То ми делује мало вероватно“, одврати Винстон, „иако се из његовог
вечерашњег увода могло наслутити да његов рад има дубоке религијске
импликације те је можда желео да размотри своја сазнања с ауторитетима
на том пољу?“
„Мислим да јесте, да. Један од њих био је бискуп Валдеспино из
Мадрида.“
„Занимљиво. Видим небројено много референци на интернету које
наводе да је он близак саветник шпанског краља.“
„Да, и још нешто“, рече Лангдон. „Јеси ли знао да је Едмонд примио
претећу гласовну поруку од Валдеспина после њиховог састанка?“
„Нисам. Сигурно је стигла на његов приватни телефон.“
„Едмонд ми ју је пустио. Валдеспино је инсистирао да Едмонд откаже
своју презентацију и још га упозоравао да клерици с којима је Едмонд
разговарао разматрају издавање превентивног саопштења у ком ће га на
неки начин дискредитовати пре него што иступи у јавност.“ Лангдон
успори на степеницама, пуштајући Амбру да испредњачи. Спустио је глас.
„Јеси ли пронашао икакву везу између Валдеспина и адмирала Авиле?“
Винстон заћута на неколико секунди. „Нисам нашао директну везу, али
то не значи да веза не постоји. То значи само да није документована.“
Приближавали су се приземљу.
„Професоре, ако дозвољавате…“, рече Винстон. „Након свега што се
вечерас збило, логика каже да су извесне врло моћне силе одлучне у
намери да закопају Едмондово откриће. Имајући у виду да је у својој
презентацији именовао вас као особу чија га је проницљивост надахнула на
ово преломно откриће, Едмондови непријатељи можда вас сматрају
опасношћу за коју се још нису побринули.“
Лангдон није стигао да размишља о тој могућности и осети опасност тек
тада, док се приближавао приземљу. Амбра је већ била доле, повлачила је
тешке металне вратнице.
„Кад изађете“, рече Винстон, „наћи ћете се у уличици. Крените налево
око зграде и продужите према реци. Одатле ћу вам обезбедити превоз до
локације о којој смо разговарали.“
БИО-ЕЦ346, помисли Лангдон, пошто је претходно захтевао да их
Винстон одведе тамо. Место на ком је требало да се Едмонд и ја
састанемо после догађаја. Лангдон је коначно дешифровао код, схвативши
да БИО-ЕЦ346 уопште није неки тајни научни клуб. Била је реч о нечему
далеко приземнијем. Ипак, надао се да ће то бити кључ за њихово бекство
из Билбаа.
Ако успемо да стигнемо донде непримећени… помислио је, знајући да ће
ускоро на свим путевима бити постављене блокаде. Морамо се кретати
врло брзо.
Кад Лангдон и Амбра искорачише на хладан ноћни ваздух, Лангдон
изненађено схвати да на земљи види разбацане куглице које су личиле на
перле бројанице. Није имао времена да се запита зашто су ту. Винстон је
још увек говорио.
„Кад стигнете до реке“, заповедао је његов глас, „идите до стазе испод
моста Ла Салве и чекајте док…“
Из Лангдонових слушалица наједном се зачу јека заглушујуће статике.
„Винстоне!“, узвикну Лангдон. „Да чекамо док – шта?“
Али Винстона више није било, а метална врата управо су се с треском
затворила за њима.

 ПОГЛАВЉЕ 29

Километрима далеко, на јужном ободу Билбаа, једна Уберова лимузина

јурила је ауто-путем АП-68 према Мадриду. На задњем седишту адмирал
Авила је скинуо са себе бели копоран и морнаричку шапку, уживајући у
осећају слободе док је седео заваљен и размишљао о томе како је
једноставно умакао.
Баш као што је регент и обећао.
Скоро одмах након што је ушао у Уберов аутомобил, Авила је извукао
пиштољ и прислонио га уз главу престрављеног возача. На Авилину
команду возач је избацио свој паметни телефон кроз прозор, на тај начин
ефикасно пресекавши једину везу возила са седиштем фирме.
Онда је Авила прегледао човеков новчаник, запамтио његову кућну
адресу и имена његове жене и деце. Ради како ти кажем, рекао му је
Авила, или ће твоја породица настрадати. Човекови зглавци на шакама
побелеше на волану и Авила је знао да од тог трена, за ову ноћ, има возача
само за себе.
Сад сам невидљив, помисли Авила док су полицијски аутомобили
укључених сирена јурили поред њих у супротном смеру.
Док је аутомобил великом брзином грабио ка југу, Авила се удобно
смести за дугу вожњу, уживајући у последњим тренуцима адреналинског
узбуђења. Добро сам послужио читавој ствари, помисли. Погледа
тетоважу на свом длану, схватајући да му је заштита коју му је пружала
била тек излишна предострожност. Бар за сада.
Будући сасвим сигуран да ће престрављени Уберов возач слушати
његове налоге, Авила спусти пиштољ. Док је аутомобил јурио према
Мадриду, он поново погледа оне две налепнице на ветробранском стаклу.
Да ли је могуће?, чудио се Авила.
Прва налепница била је очекивана – Уберов лого. Друга је, међутим,
могла бити само знак с неба.
Папски крст. Симбол се ових дана могао видети посвуда – католици
широм Европе показивали су солидарност с новим папом, величајући
његову свеобухватну либерализацију и модернизацију цркве.
Иронично, али то што је Авила схватио да је возач посвећен либералном
папи, учинило је извлачење пиштоља скоро пријатним искуством. Авила је
био запрепашћен колико су лење масе обожавале новог поглавара, који је
дозволио следбеницима Христа да бирају са шведског стола Божјих закона
и сами одлучују која правила се на њих односе а која не. У Ватикану, скоро
преко ноћи, питања контроле рађања, истополних бракова, женских
свештеника и осталих либералних циљева – сва су отворена за расправу.
Две хиљаде година традиције као да је нестало у трептају ока.
На срећу, још има оних који се боре за старо.
Авила поново чу како му у глави свирају одломци химне Ориаменди.
И ја сам поносан што могу да им служим.

 ПОГЛАВЉЕ 30

Најстарија и најелитнија безбедносна јединица Шпаније – Краљевска гарда

– има традицију од које застаје дах и која датира још од средњовековног
доба. Агенти гарде сматрају да су се, ступајући на дужност, обавезали Богу
да ће обезбеђивати сигурност краљевске породице, штитити краљевску
имовину и бранити краљевску част.
Командант Дијего Гарза – вођа близу две хиљаде гардијских трупа – био
је онизак, крхак шездесетогодишњак тамног тена, ситних очију и ретке
црне косе коју је зализивао уназад преко пегама прошаране лобање. Мишје
црте лица и сићушно тело чинили су Гарзу готово невидљивим у маси, што
је помагало да се прикрије огромни утицај који је имао унутар зидова
палате.
Гарза је још давно научио да права моћ не лежи у физичкој снази него у
политичкој предности. Положај команданта трупа Краљевске гарде у
сваком погледу донео му је моћ, али га је тек визионарска политичка
вештина којом се одликовао устоличила као човека на ког се двор ослањао
да изврши широку лепезу задатака, како личне тако и професионалне
природе.
Поуздани чувар тајни, Гарза ниједном није изневерио указано му
поверење. Његова репутација посвећене дискреције, уз готово надреалну
способност да реши деликатне проблеме, учинила га је незамењивим у
очима краља. Ипак, док је остарели шпански суверен сада проживљавао
последње дане у Палати де ла Зарзуела, Гарза и остали дворјани суочавали
су се с неизвесном будућношћу.
Краљ је дуже од четири деценије владао нестабилном државом, у којој је
парламентарна монархија успостављена након тридесет пет година крваве
диктатуре изразито конзервативног генерала Франсиска Франка. Од
Франкове смрти 1975. године, краљ је настојао да блиско сарађује с владом
не би ли учврстио шпански демократски процес, полако враћајући земљу
ка левој оријентацији.
 За млађе генерације ове промене текле су преспоро. За остареле
традиционалисте промене су биле богохулне.
Многи припадници шпанског естаблишмента још увек су жестоко
бранили Франкову конзервативну доктрину, поготово његово виђење
католичанства као „државне религије“ и моралног стуба нације. Све већи
број младих се, међутим, оштро противио оваквом ставу – бестидно
оптужујући лицемерје организоване религије и залажући се за дубље
раздвајање цркве и државе.
Пошто је сада средовечни принц био спреман да се попне на трон, нико
није био сигуран на коју ће страну он нагињати као нови краљ. Деценијама
је принц Хулијан часно обављао улогу извршиоца мање важних
церемонијалних дужности, препуштајући оцу политичка питања и никад не
одајући каква су његова лична убеђења. Иако су познаваоци прилика
већином претпостављали да ће бити далеко либералнији од свог оца, заиста
није било начина да неко то са сигурношћу зна.
Вечерас ће, међутим, сви велови пасти.
У светлу потресних догађаја из Билбаа и краљеве немогућности да се
обрати јавности због здравственог стања, принц неће имати избора до да
изнесе сопствено мишљење о вечерашњим узнемирујућим догађајима.
Неколико високих владиних службеника, укључујући и председника
земље, већ су осудили убиство, мудро избегавајући даље коментаре док се
не огласи неко у име Краљевске палате – пребацујући тако принцу
Хулијану „врућ кромпир“ у шаке. Гарза није био изненађен; умешаност
будуће краљице, Амбре Видал, претворила је ово у политичку бомбу од
које су се сви склањали.
Принц Хулијан ће вечерас бити стављен на пробу, размишљао је Гарза
журећи великим степеништем ка краљевским апартманима у палати.
Пребаце му неко да га води, а пошто његов отац за то није способан – тај
водич ћу морати да будем ја.
Гарза је крупним корацима прешао ходник резиденције и коначно стигао
до принчевих врата. Дубоко је удахнуо и покуцао.
Чудно, помислио је кад нико није одговорио. Знам да је унутра. Према
извештају агента Фонсеке из Билбаа, принц Хулијан је малочас
телефонирао из свог апартмана у настојању да добије Амбру Видал и
провери да ли је добро – што је, хвала небесима, и било тако.
Гарза поново куцну, осећајући све већу забринутост кад поново не доби
одговор.
Ужурбано откључа врата. „Дон Хулијане?“ зовну док је улазио у собу.
У апартману је владао потпун мрак, изузев треперавог светла с
телевизијског екрана у дневној соби. „Има ли кога?“
Гарза јурну унутра и пронађе принца Хулијана како стоји сам у тами –
непокретна силуета поред прозорске нише. И даље је био беспрекорно
одевен у по мери шивено одело које је носио на састанцима те вечери –
није још ни кравату отпустио.
Посматрајући га у тишини, Гарза осети узнемиреност због принчевог
стања налик трансу. Изгледа да га је ова криза потпуно пренеразила.
Гарза прочисти грло, дајући принцу до знања да је ту.
Принц је коначно проговорио, али није се окренуо од прозора. „Кад сам
позвао Амбру“, рекао је, „одбила је да разговара са мном.“ Хулијанов глас
звучао је више збуњено него повређено.
Гарза није био сигуран шта да одговори. Након свега што се те вечери
догодило, чинило се невероватним да су Хулијанове мисли заокупљене
његовим односом с Амбром – веридбом која је од самог лоше замишљеног
почетка деловала некако исхитрено.
„Претпостављам да је госпођица Видал још потресена“, Гарза тихо
понуди објашњење. „Агент Фонсека ће је довести к вама касније вечерас.
Можете тад разговарати. Допустите ми да додам колико ми је лакнуло кад
сам сазнао да је с њом све у реду.“
Принц Хулијан одсутно климну главом.
„Убицу прате“, рече Гарза покушавајући да промени тему. „Фонсека ме
уверава да ће брзо имати терористу у притвору.“ Намерно је употребио реч
„терориста“ у нади да ће пренути принца из омамљености.
Али принц само поново беживотно климну главом.
„Председник је осудио атентат“, настави Гарза, „али се влада нада да ће
уследити ваш коментар… узвеши у обзир Амбрину умешаност у догађај.“
Гарза направи паузу. „Свестан сам да је ситуација непријатна, будући да
сте верени, а предложио бих вам да просто кажете да је једна од ствари које
највише цените код своје веренице њена независност и да уједно
поздрављале то што је – иако не дели политичке ставове Едмонда Кирша –
до краја испунила обавезе које има као директорка музеја. Радо ћу вам
написати неки текст ако желите? Требало би да припремимо изјаву на
време за јутарњи циклус вести.“
Хулијанов поглед се ни на трен не одвоји од прозора. „Желим да чујем
мишљење бискупа Валдеспина о свакој изјави коју ћемо саставити.“
Гарза стисну вилицу и прогута своје неслагање. Постфранковска
Шпанија била је estado aconfesional, што значи да више није имала државну
религију те да црква не би требало да има било каквог утицаја на државну
политику. Валдеспиново блиско пријатељство с краљем, међутим, одувек
је бискупу давало необично велик утицај на свакодневне послове двора.
Нажалост, Валдеспинова тврда политика и религиозни фанатизам
остављали су мало простора за дипломатију и такт који су били неопходни
за решавање ноћашње кризе.
Требају нам суптилност и префињеност – не догма и ватромет!
Гарза је већ одавно научио да Валдеспинова побожна спољашњост крије
врло једноставну истину: бискуп је увек служио сопственим потребама пре
оних Божјих. Донедавно, било је то нешто преко чега је Гарза могао да
пређе, али сада док је на двору трајала смена власти – призор бискупа који
се гура уз Хулијана био је повод за озбиљну бригу.
Валдеспино је и овако превише близу принцу.
Гарза је знао да је Хулијан бискупа одувек сматрао „породицом“ – пре за
неког рођака коме верује него за религијски ауторитет. Као најприснији
краљев пријатељ, Валдеспино је био задужен за надгледање моралног
развоја младог Хулијана и он је то чинио посвећено и приљежно – темељно
проверавајући све Хулијанове туторе, упознајући га с верским доктринама
и чак га саветујући у питањима срца. Сада, након много година, иако се
Хулијан и Валдеспино нису у свему потпуно слагали, њихова веза и даље
је била чврста попут родбинске.
„Дон Хулијане“, рече Гарза смирено, „чврсто верујем да је вечерашња
ситуација нешто што ви и ја треба сами да решимо.“
„Заиста?“, зачу се неки мушки глас из тмине иза његових леђа.
Гарза се окрете око себе, запањен што види духа под огртачем како седи
у сенци.
Валдеспино.
„Морам рећи, команданте“, сиктао је Валдеспино, „да сам мислио да
ћете ви први од свих људи схватити колико сам вечерас потребан.“
„Ово је ствар политике“, непоколебљиво изјави Гарза, „а не цркве.“
Валдеспино подругљиво фркну. „Чињеница да можете да изјавите тако
неш то говори ми да сам озбиљно преценио вашу политичку
проницљивост. Ако вас занима моје мишљење, постоји само један прави
одговор на ову кризу. Морамо сместа уверити нацију да је принц Хулијан
дубоко религиозан човек те да је будући краљ Шпаније посвећени
католик.“
„Слажем се… и поменућемо Дон Хулијанову веру у свакој изјави коју
буде давао.“
„А кад принц Хулијан изађе пред новинаре, биће му потребно да стојим
уз њега, с руком на његовом рамену – као снажан симбол јачине његов е
везе с црквом. Сама та слика више ће допринети умирењу нације од свих
речи које ви можете написати.“
Гарза се накостреши.
„Свет је вечерас уживо гледао брутално смакнуће на шпанском тлу“,
заврши Валдеспино. „У доба насиља, ништа не може да утеши тако као
рука Божја.“

 ПОГЛАВЉЕ 31

Сечењијев Ланчани мост – један од осам мостова у Будимпешти – са својих

преко триста метара премошћује Дунав. Симбол везе између Истока и
Запада, мост се сматра једним од најлепших на свету.
Шта ја то радим?, питао се рабин Кевеш вирећи преко ограде у
замућену црну воду под собом. Бискуп ми је саветовао да останем код
куће.
Кевеш је знао да није требало да излази, па ипак, кад год би осетио
немир, нешто га је увек привлачило овом мосту годинама је ноћу шетао
овуда и размишљао, дивећи се ванвременском призору. На истоку, у
Пешти, осветљена фасада палате Грешам поносно је стајала наспрам
звоника базилике Светог Иштвана. На западу, у Будиму, високо поврх
Дворског брда уздизало се утврђење Будимски дворац. А према северу,
дуж обале Дунава, протезали су се елегантни шиљци зграде Парламента,
највећег здања у целој Мађарској.
Кевеш је знао да није призор био оно што га је привлачило Ланчаном
мосту. У питању је било нешто сасвим друго. Катанци.
По читавој огради моста и носећим кабловима висило је на стотине
катанаца – сваки је носио различите иницијале и заувек био закључан за
мост.
По традицији, двоје заљубљених дођу на мост, урезу своје иницијале у
катанац, закључају га за мост и потом баце кључ у дубоку воду где он
остаје изгубљен заувек – и представља симбол њихове нераскидиве
повезаности.
Најједноставније обећање, помисли Кевеш додирнувши један од
висећих катанаца. Моја душа је повезана с твојом, заувек.
Кад год је Кевешу требало подсећање да на свету постоји безгранична
љубав, дошао би да види ове катанце. Ово је била једна од таквих ноћи.
Док је зурио у ускомешану воду, осећао се као да је за њега свет почео да
се креће пребрзо. Можда ја овде више и не припадам.
 Оно што су некад били спокојни тренуци расуђивања – неколико минута
самоће у аутобусу, шетња до посла, чекање на састанак – постало је
неподношљиво; људи су импулсивно грабили своје телефоне, слушалице,
игрице, неспособни да се одупру зависничкој привлачности технологије.
Чуда прошлости су бледела, потпуно избрисана неутаживом глађу за свиме
што је ново.
Док је сада зурио у воду, Јехуда Кевеш осети неописив умор. Поглед му
се замути и он угледа језиве, аморфне облике како се крећу испод
површине воде. Река се одједном претвори у узбуркани гулаш некаквих
створења која оживљавају у дубинама.
„А вíз éл“, зачу се глас однекуд иза њега. „Вода је жива.“
Рабин се окрену и угледа малог дечака коврџаве косе и ведрих очију.
Дечак подсети Јехуду на њега самог из младих дана.
„Молим?“, запита рабин.
Дечак отвори уста да нешто каже, али уместо речи из грла му изађе
електронско зујање, а заслепљујућа бела светлост блесну из његових очију.
Рабин Кевеш се пробуди дахћући и усправи се у столици.
26
„Оy гевалт!“
Телефон на његовом столу је гласно звонио и стари рабин се освртао
гледајући успаничено по читавој хáзико. На срећу, био је потпуно сам.
Осетио је како му срце лупа у грудима.
Какав чудан сан, помисли покушавајући да поврати дах.
Телефон је упорно звонио и Кевеш је знао да у ово доба то може бити
само бискуп Валдеспино, који га зове да му пренесе најновије вести у вези
са одласком у Мадрид.
„Бискупе Валдеспино“, јави се рабин, још увек помало дезоријентисан.
„Какве су вести?“
„Рабин Јехуда Кевеш?“, упита непознати глас. „Не познајете ме и не
желим ђа вас плашим, али морате ме веома пажљиво саслушати.“ Кевеш се
одједном сасвим разбуди.
Глас је био женски, али је звучао некако замаскирано и искривљено.
Жена је говорила ужурбаним енглеским, са шпанским акцентом.
„Користим гласовни филтер због приватности. Извињавам се због тога, за
неколико тренутака биће вам јасно зашто.“
„Ко је то?!“, упита Кевеш.
„Ја сам надзирач – неко ко не воли оне који желе да сакрију истину од
јавности.“
„Не схватам…“
 „Рабине Кевеш, знам да сте пре три дана били на тајном састанку са
Едмондом Киршом, бискупом Валдеспином и аламом Саједом ел Фадлом у
манастиру Монсерат.“
Како она ово зна?!
„Знам и да вам је Едмонд Кирш изнео опсежне податке о свом недавном
научном открићу… и да сте сада укључени у заверу да се оно сакрије.“
„Шта?!“
„Ако ме не будете веома пажљиво слушали, предвиђам вам да ћете до
јутра бити мртви – уклониће вас дуга рука бискупа Валдеспина.“
Саговорница заћута. „Баш као и Едмонда Кирша и вашег пријатеља Саједа
ел Фадла.“

 ПОГЛАВЉЕ 32

Мост Ла Салве на реци Нервион у Билбау толико је близу музеја Гугенхајм

да ове две грађевине често изгледају као спојене. Препознатљив по свом
јединственом централном ослонцу – високој, јаркоцрвеној конструкцији у
облику огромног слова Х – мост носи назив „Ла Салве“ по народним
причама о морнарима који су се овом реком враћали с мора и ту изговарали
молитве захвалности за безбедан повратак кући.
Након што су кроз стражњи излаз напустили зграду, Лангдон и Амбра
брзо су прешли кратку раздаљину између музеја и речне обале и сад су
чекали, као што је Винстон наложио, на тротоару у сенци испод моста.
Шта чекамо? Лангдон је био несигуран.
Док су стајали у тами, могао је да види како Амбрино витко тело дрхти
испод свиленкасте вечерње тоалете. Скинуо је свој фрак и огрнуо је,
загладивши тканину која јој је падала преко руку.
Она се изненада окрете према њему.
Лангдон се на тренутак уплаши да је прешао границу, али Амбрин израз
није био израз незадовољства, већ пре захвалности.
„Хвала вам“, прошапутала је, загледана одоздо у њега. „Хвала вам што
сте ми помогли.“
Гледајући га право у очи, Амбра Видал испружи руке, обухвати
Лангдонове шаке својима и стеже их као да покушава да упије сву топлоту
и утеху коју јој је у том тренутку могао понудити.
А онда се, једнако нагло, повуче. „Опростите“, прошапута. „Цондуцта
27
импроприа , што би рекла моја мајка.“
Лангдон јој се широко осмехну. „Олакшавајуће околности, што би рекла
моја мајка.“
Успела је да се насмеши, али тај осмејак брзо нестаде. „Осећам се
ужасно“, рекла је, одвраћајући поглед. „Ово што се вечерас догодило
Едмонду…“
„Језиво је… стравично“, рече Лангдон, свестан да је и сам још увек
превише потресен да би изразио шта осећа.
Амбра је зурила у воду. „Кад само помислим да је мој вереник, Дон
Хулијан, умешан…“
Лангдон је у њеном гласу могао да чује да се осећа изданом и није био
сигуран како да јој одговори. „Свестан сам да тако изгледа“, рекао је,
опрезно газећи по нестабилном тлу, „али то не знамо засигурно. Могуће је
да принц Хулијан није знао за вечерашњи атентат. Убица је можда радио
самостално или за неког другог а не за принца. Не делује много смислено
да будући краљ Шпаније организује јавно смакнуће једног цивила –
поготово не тако да трагови воде право до њега.“
„Трагови постоје само зато што је Винстон схватио да је Авила тај који
је у последњи час додат на списак гостију. Можда је Хулијан мислио да
нико никад неће сазнати ко је повукао обарач.“
Лангдон је морао да призна да има право.
„Нисам смела да разговарам с Хулијаном о Едмондовој презентацији“,
рече Амбра поново се окрећући ка њему. „Инсистирао је да не учествујем,
а ја сам се толико трудила да га уверим да ће моје учешће бити минимално,
да је то само обична видео-пројекција. Мислим да сам чак рекла Хулијану
да ће Едмонд објавити своје откриће с паметног телефона.“ Направила је
паузу. „Што значи да ће, ако виде да смо узели Едмондов телефон,
схватити да се откриће још увек може објавити. А ја заиста не знам колико
ће се Хулијан дубоко мешати у све ово.“
Лангдон је један дуг тренутак проучавао прелепу жену. „Немате нимало
поверења у свог вереника, зар не?“
Амбра дубоко удахну. „Истина је да га не познајем онолико добро
колико бисте могли претпоставити.“
„Зашто сте онда пристали да се удате за њега?“
„Врло је једноставно, Хулијан ме је довео у позицију у којој нисам имала
другог избора.“
Пре него што је Лангдон стигао да одговори, потмула тутњава поче да
потреса бетон под њиховим ногама одјекујући под мостом као кроз пећину.
Звук је био све гласнији. Чинило се да допире с реке, с њихове десне
стране.
Лангдон се окрете и угледа некакво тамно обличје које је јурило према
њима – бродић који се приближавао без светала. Прилазећи високом
бетонском насипу бродић успори и поче да клизи по води, савршено
поравнат с обалом на којој су се налазили.
Лангдон се загледао у возило и одмахнуо главом. До тог тренутка није
био сигуран колико поверења треба да полаже у Едмондовог
компјутеризованог водича, али видевши како се жути речни такси
приближава обали, схватио је да је Винстон најбољи савезник ког би могли
имати.
Рашчупани капетан махну им да се попну на бродић. „Ваш пријатељ
Британац, он ме позвао“, рече човек. „Он каже врло важан клијент платити
троструко за… како оно кажете… велоцидад y дисцрециóн? Ја то урадио –
видите? Нема светла!“
„Да, хвала вам“, одговори Лангдон. Мудра одлука, Винстоне. Брзина и
дискреција.
Капетан испружи руку и поможе Амбри да се укрца, а док се она
спуштала у малу наткривену кабину да се угреје, он се широко отворених
очију насмеши Лангдону. „То је мој ВИП? Сењорита Амбра Видал?“
„Велоцидад y дисцрециóн , подсети га Лангдон.
„¡Си, си! У реду!“ Човек журно заузе место за кормилом и покрену
моторе. Неколико тренутака касније бродић је клизио ка западу кроз
помрчину изнад реке Нервион.
С крме Лангдон је могао да види огромну Гугенхајмову црну удовицу,
језиво осветљену ротационим светлима полицијских аутомобила. Изнад
њих новинарски хеликоптер исцртавао је на небу линију која је водила ка
музеју.
Први од многих, претпостављао је Лангдон.
Затим извади Едмондову шифровану поруку из џепа на панталонама.
БИО-ЕЦ346. Едмонд му је рекао да је да таксисти, мада вероватно није
могао ни да замисли да ће возило бити речни такси.
„Наш пријатељ Британац…“, викао је Лангдон возачу надјачавајући буку
мотора. „Претпостављам да вам је рекао куда идемо?“
„Да, да! Упозорио сам га да могу да вас одвезем скоро до тамо, али је
рекао нема проблема, ходате тристо метара, не?“
„То је у реду. А колико је то далеко одавде?“
Човек показа на ауто-пут који се протезао дуж реке, с њихове десне
стране. „Знак каже седам километара, али бродићем мало више.“ Лангдон
погледа ка осветљеном знаку на ауто-путу.

АЕРОПУЕРТО БИЛБАО (БИО) 7 КМ

У мислима он поново зачу Едмондов глас и тужно се осмехну. Реч је о

болно једноставној шифри, Роберте. Едмонд је био у праву, а кад ју је
Лангдон коначно разбио раније те вечери, осетио је стид што му је било
потребно толико дуго.
 БИО је заиста била шифра – иако не тежа за дешифровање од сличних
28
шифри какве постоје свуда у свету: БОС, ЛАX, ЈФК .
БИО је шифра локалног аеродрома.
Остатак Едмондове шифре лако се уклопио тамо где треба. ЕЦ346.
Лангдон никад није видео Едмондов приватни авион, али је знао да
постоји па није ни сумњао да ће регистарска ознака на репу Шпанчевог
авиона почињати словом Е, међународном ознаком за Шпанију.
ЕЦ346 је приватни авион.
Очигледно, ако би га таксиста довезао на аеродром у Билбау, Лангдон би
могао да покаже Едмондову визитку обезбеђењу и оно би га одвело
директно до Едмондовог приватног авиона.
Надам се да је Винстон успео да ступи у контакт с пилотима и упозори
их да стижемо, помислио је Лангдон, осврћући се ка музеју који се
великом брзином смањивао иза њих.
Лангдон размисли да ли да сиђе у кабину и придружи се Амбри, али му
је свеж ваздух пријао па је одлучио да је неколико минута остави саму да
се прибере.
И мени би добро дошао тренутак, помислио је крећући према прамцу.
На прамчаном делу бродића, док му је ветар мрсио косу, Лангдон развеза
лептир-машну и стави је у џеп. Потом раскопча горње дугме на свом
оковратнику и удахну најдубље што је могао, пуштајући да му ноћни
ваздух испуни плућа.
Едмонде, помислио је. Шта си то учинио?

 ПОГЛАВЉЕ 33

Командант Дијего Гарза је киптео од гнева док је корачао по замраченом

апартману принца Хулијана и слушао бискупово надобудно предавање.
Трпаш се где ти није место, желео је Гарза да викне на Валдеспина. Ово
се тебе не тиче!
Бискуп Валдеспино поново се самовољно мешао у политику двора.
Створивши се као авет у мраку Хулијановог апартмана у пуној
свештеничкој одори, Валдеспино је острашћено придиковао Хулијану о
важности шпанске традиције, посвећеној религиозности старих краљева и
краљица и утешном утицају цркве у тешким временима.
Сад није време за то, Гарза је киптео од беса.
Вечерашња представа за јавност принца Хулијана морала је бити
изведена с много такта и Гарзи је сада понајмање требало Валдеспиново
наметљиво проповедање којим је принцу одвраћао пажњу.
Звоњава Гарзиног телефона у прави час прекиде бискупов монолог.
„Си, диме“, гласно одговори Гарза поставивши се између принца и
29
бискупа. „¿Qуé тал ва?“
„Господине, овде агент Фонсека, из Билбаа“, рече позивалац на брзом
шпанском. „Бојим се да нисмо успели да ухватимо нападача. Такси-
компанија за коју смо мислили да га може пронаћи изгубила је контакт.
Нападач је, изгледа, предвидео наше поступке.“
Гарза прогута гнев и смирено издахну, својски се трудећи да му глас не
одаје тренутно стање ума. „Разумем“, одговори хладно. „У овом тренутку
ваша једина брига је госпођица Видал. Принц чека да је види и ја сам га
уверио да ћете је ускоро довести.“
Уследила је дуга тишина на вези. Предуга.
„Команданте“, проговори Фонсека бојажљиво. „Жао ми је, господине,
али и с тог фронта стижу лоше вести. Изгледа да су госпођица Видал и
амерички професор напустили зграду“, застао је, „без нас.“
Гарза умало испусти телефон. „Можеш ли то да… поновиш?“
 „Да, господине. Госпођица Видал и Роберт Лангдон су побегли из
зграде. Госпођица Видал је намерно одбацила свој телефон како не бисмо
могли да је пратимо. Немамо појма куд су се упутили.“
Гарза схвати да му се доња вилица неконтролисано опустила и да принц
изразито забринут зури у њега. Валдеспино се, извијених обрва и
очигледно заинтересован, нагињао према њему да боље чује.
„Ах – па то су одличне вести!“, изненада забрза Гарза, убедљиво
климајући главом. „Добро обављен посао. Видећемо се овде касније
вечерас. Хајде само да потврдимо транспортни протокол и мере
обезбеђења. Сачекај тренутак, молим те.“
Гарза прекри микрофон и осмехну се принцу. „Све је у реду. Изаћи ћу у
5уседну собу да договорим неке детаље и да бисте ви, господо, имали мало
приватности.“
Гарза је нерадо остављао принца насамо с Валдеспином, али ово није
био разговор који је могао да води у њиховом присуству, па је отишао до
једне од гостинских соба, ушао и затворио врата за собом.
„¿Qуé диаблос ха пасадо?“, просиктао је у телефон. Шта се, дођавола,
догодило?
Фонсека му саопшти причу која је звучала крајње невероватно.
„Светла су се искључила?“, чудио се Гарза. „Компјутер се представио
као радник обезбеђења и дао ти погрешне смернице? И шта сад очекујеш
да урадим?“
„Схватам да вам је тешко да то замислите, господине, али тачно то се
догодило. Покушавамо да схватимо зашто се компјутер одједном
предомислио.“
„Предомислио?! Па то је проклети компјутер!“
„Хоћу да кажем да је компјутер испрва био од помоћи – идентификовао
је убицу, покушао да спречи убиство и открио да је аутомобил за бекство
Уберово возило. А онда, сасвим изненада, као да је почео да ради против
нас. Можемо само да претпоставимо да му је Роберт Лангдон нешто рекао
јер се после тог разговора све променило.“
Сад се борим против компјутера? Гарза схвати да постаје престар за
овај модеран свет. „Сигурно не морам да ти говорим, агенте Фонсека, каква
ће ово бити срамота за принца, и лична и политичка, ако се сазна да је
његова вереница побегла с Американцем, а да је принчеву Краљевску
гарду изиграо један компјутер.“
„Болно смо свесни тога.“
„Имате ли икакву идеју о томе ко их је могао наговорити да побегну? Тај
поступак делује сасвим неоправдано и несмотрено.“
 „Професор Лангдон се оштро успротивио кад сам му рекао да ће вечерас
ићи с нама у Мадрид, јасно ми је ставио до знања да не жели да иде.“
И побегао је с места злочина? Гарза осети да се ту још нешто догађа,
али није могао ни да претпостави шта. „Слушај ме пажљиво. Апсолутно је
неопходно да сазнате где је Амбра Видал и да је доведете у палату пре него
што било која од ових информација процури.“
„Разумем, господине, али Дијаз и ја смо једина два агента овде. Не
можемо сами да претражујемо Билбао. Мораћемо обавестити локалне
власти, добити приступ саобраћајним камерама, подршку из ваздуха, сваки
могући…“
„Ни говора!“, прекиде га Гарза. „Не смемо да се срамотимо. Ради свој
посао. Пронађите их сами и вратите госпођицу Видал под наш надзор, што
је пре могуће.“
„Разумем, господине.“
Гарза прекиде везу, још увек у неверици.
Излазећи из гостинске собе, он угледа бледу младу жену како му се
журно приближава. И ове вечери је имала своје компјутерашке наочаре с
дебелим стаклима и беж комплет, а у рукама је нервозно стискала таблет.
Нек ми је Бог у помоћи, помисли Гарза. Не сад.
Моника Мартин је била тек недавно запослена као дотад најмлађа
координаторка за односе с јавношћу палате; њено радно место
подразумевало је односе с медијима, стратегију односа с јавношћу и
дужности директора комуникација, што је она обављала у наизглед
непрекидном стању високе приправности.
Са само двадесет шест година Мартинова је већ имала диплому кому
николога стечену на мадридском Универзитету Комплутенс, завршила је
две године последипломских студија на једном од најбољих компјутерских
факултета на свету – Универзитету Цинхуа у Пекингу – а онда успела да
заузме врло утицајну позицију у сектору односа с јавношћу „Групо
планета“, после чега је уследила и водећа позиција у „комуникацијама“ на
шпанској телевизијској мрежи „Антена 3“.
Прошле године, у очајничком покушају да се преко дигиталних медија
повеже с младим генерацијама Шпанаца и ухвати корак са све већим
утица-јем твитера, фејсбука, блогова и интернет медија, палата је
отпустила искусног директора за односе с јавношћу који се деценијама
старао за штампане и остале медије и заменила га овом технолошки и те
како поткованом миленијалком.
Мартинова све дугује принцу Хулијану, Гарза је то знао.
Запослење ове младе жене на двору било је један од малобројних
примера доприноса принца Хулијана функционисању палате – ретке су
биле прилике кад је оцу показивао да и он има неку моћ. Мартинову су
сматрали једном од најбољих у том послу, али Гарзу су њена параноја и
нервоза исцрпљивале до крајњих граница.

„Теорије завере'“, рече му Мартинова машући таблетом. „Распламсале су
се на све стране.“
Гарза је у неверици гледао координаторку. Изгледам ли као да ме то
занима? Вечерас је имао много већих брига од конспиративних гласина.
„Можеш ли да ми кажеш зашто се шећкаш кроз принчеву резиденцију?“
„У контролној соби је ваш ГПС малочас сигнализирао да сте овде.“ Она
показа на телефон причвршћен за Гарзин каиш.
Гарза склопи очи и издахну, прогутавши сопствену нервозу. Осим нове
координаторке у палату је недавно уведено и ново „одељење за
електронску сигурност“, које је Гарзином тиму помагало пружајући услуге
геопозиционирања, дигиталног надзора, израде профила личности и
превентивне претраге база података. Свакога дана Гарзин тим бивао је све
шароликији и млађи.
Контролна соба нам све више личи на рачунарски центар неког
студентског дома.
Како се испоставило, новоимплементирана технологија коришћена за
праћење агената гарде пратила је и самог Гарзу. Онеспокојавала га је
помисао да гомила клинаца у подруму тачно зна где се он у сваком
тренутку налази.
„Дошла сам лично до вас“, рече Мартинова пружајући му свој таблет,
„јер сам знала да ћете желети ово да видите.“
Гарза узе уређај од ње и погледа екран. На њему угледа фотографију и
биографију неког Шпанца седе браде ког су идентификоваликао нападача
из Билбаа – адмирала краљевске морнарице Луиса Авилу.
„Колају неповољне гласине“, каза Мартинова, „а многе од њих заснивају
се на чињеници да је Авила бивши службеник краљевске породице.“
„Авила је радио у морнарици!“ ,гневно узврати Гарза.
„Да, али технички гледано – краљ је командант војних снага…“
„Одмах се заустави“, нареди Гарза гурајући јој таблет назад. „Алудирање
на то да је краљ на неки начин умешан у терористички чин бесмислено је
претеривање суманутих теоретичара завере и потпуно је небитно за нашу
вечерашњу ситуацију. Хајде да се усредсредимо на позитивне ствари и
вратимо се на посао. На крају крајева, овај луђак је могао да убије будућу
краљицу, али је одлучио да уместо ње убије америчког атеисту. Све у
свему, и није тако лоше!“
Млада жена се није повлачила. „Има још нешто, господине, у вези с
краљевском породицом. Нисам желела да то не сазнате.“
Док је Мартинова говорила, њени прсти су летели по екрану тражећи
другу интернет страницу. „Ово је фотографија која је на интернету већ
неколико дана, мада је нико није приметио. Пошто се сада све у вези с
Едмондом Киршом шири као зараза, ова фотографија почиње да се
појављује у вестима.“ Она пружи Гарзи таблет.
Гарза прочита наслов: „Да ли је ово последња фотографија футуристе
Едмонда Кирша?“
Мутна фотографија приказивала је Кирша у црном оделу, како стоји на
каменитој ивици опасне литице.
„Фотографија је снимљена пре три дана“, каза Мартинова, „док је Кирш
био у посети манастиру Монсерат. један од тамошњих радника препознао
је Кирша и фотографисао га. Када је Кирш вечерас убијен, радник је
поново објавио фотографију као последњу на којој се он види.“
„И какве то има везе с нама?“, оштро запита Гарза.
„Погледајте следећу фотографију.“
Гарза помери курсор надоле. Кад угледа следећу фотографију, осети да
мора да испружи руку и наслони се на зид. „Ово… ово не може бити
истина.“
На овој крупнијој верзији истог снимка видео се Едмонд Кирш како
стоји поред високог човека у традиционалној католичкој љубичастој одори.
Тај човек био је бискуп Валдеспино.
„Истина је, господине“, рече Мартинова. „Валдеспино се састао с
Киршом пре неколико дана.“
„Али…“, оклевао је Гарза тражећи речи. „Али зашто нам бискуп ово није
поменуо? Посебно с обзиром на све што се вечерас догодило!“
Мартинова сумњичаво климну главом. „Зато сам и хтела прво с вама да
поразговарам.“
Валдеспино се састао с Киршом! Гарзи то никако није ишло у главу. А
бискуп није нашао за сходно да нам то помене? Вест је била узнемирујућа
и Гауа осети снажну потребу да упозори принца.
„На несрећу“, рече млада жена, „има ту још свашта.“ Поново је шарала
прстом по таблету.
„Команданте?“, изненада се из дневне собе зачу Валдеспинов глас.
„Какве су вести о превозу госпођице Видал?“
Глава Монике Мартин нагло поскочи увис и очи јој се раширише. „Је ли
то бискуп?“, прошапутала је. „Валдеспино је овде, у резиденцији?“
 „Да. Саветује принца.“
„Команданте!“, поново позва Валдеспино. „Јесте ли ту?“
„Верујте ми“, прошапта Мартинова паничним гласом, „има још
информација које морате одмах сазнати – пре него што било шта кажете
бискупу или принцу. Верујте ми кад вам кажем да нас вечерашња криза
погађа много дубље него што можете да замислите.“
Гарза је гледао своју координаторку још трен, а онда одлучи. „Доле у
библиотеци. Нађимо се тамо за минут.“
Мартинова климну потврдно и нестаде.
Оставши сам, Гарза дубоко уздахну и на силу опусти мишиће лица,
надајући се да ће на тај начин уклонити све трагове растућег гнева и
збуњености. Потом се мирно упути назад у дневну собу.
„Све је у реду с госпођицом Видал“, објави Гарза уз осмех чим је ушао.
„Доћи ће касније. Управо идем у центар за безбедност да лично потврдим
њен транспорт.“ Гарза уверљиво климну главом Хулијану, а онда се окрену
према Валдеспину. „Брзо се враћам. Немојте отићи.“
Рекавши ово, он се окрете и изађе.

-------

Кад је Гарза изашао из принчевих одаја, бискуп Валдеспино остаде да

намрштено гледа за њим.
„Нешто није у реду?“, упита принц помно га посматрајући.
„Да“, одговори Валдеспино окренувши се ка Хулијану. „Слушам
исповести већ педесет година. Умем да препознам лаж кад је чујем.“

 ПОГЛАВЉЕ 34

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

ЛАВИНА ПИТАЊА У ОНЛАЈН ЗАЈЕДНИЦИ

Након убиства Едмонда Кирша покренута је права лавина питања међу

милионима онлајн пратилаца футуристе – који жустро спекулишу о две
кључне недоумице.

ШТА ЈЕ ОТКРИО КИРШ?

КО ГА ЈЕ УБИО И ЗАШТО?

Интернет су већ преплавиле теорије о Киршовом открићу и обухватају

широк дијапазон тема – од Дарвина преко ванземаљаца до креационизма, и
још даље.
Мотив овог убиства још није потврђен, али се у теоријама помињу
религијски фанатизам, индустријска шпијунажа и љубомора.
Портал ЦонспирацyНет има обећања да ће добити ексклузивне
информације о убици, а поделићемо их с вама чим стигну.

 ПОГЛАВЉЕ 35

Амбра Видал стајала је сама у кабини речног таксија, стежући сако Роберта
Лангдона око себе. Неколико минута раније, кад ју је Лангдон питао зашто
је пристала да се уда за човека ког једва познаје, искрено је одговорила.
Нисам имала избора.
Њена веридба с Хулијаном била је несрећа коју вечерас није могла
поново да проживљава, не после свега што се догодило. Била сам у клопци.
Још увек сам у клопци.
Гледајући сопствени одраз у прљавом прозору, Амбра осети како је
обузима неподношљива самоћа. Она није била особа која се лако препушта
самосажаљењу, али у овом трену осећала се крхко и препуштена самој
себи. Обећала сам се човеку који је на неки начин умесан у брутално
убиство.
Принц је запечатио Едмондову судбину упутивши један једини
телефонски позив свега сат времена пре догађаја. Амбра се узбуђено
припремала за дочек гостију, када је једна млађа чланица особља утрчала
узбуђено машући комадом папира.
30
„¡Сеñора Видал! ¡Менсаје пара устед!“
Девојка је била врло узбуђена и без даха је на шпанском објаснила да је
на пријемном пулту музеја примљен важан телефонски позив.
„По идентификацији“, цичала је пискавим гласом, „видело се да је позив
упућен из Краљевске палате у Мадриду, тако да сам се, наравно, јавила!
Звао је неко из канцеларије принца Хулијана!“
„Звали су пријемни пулт?“, питала је Амбра. „Имају мој број мобилног
телефона.“
„Принчев помоћник је рекао да је покушао да вас позове на мобилни“,
објаснила јој је девојка, „али није могао да вас добије.“
Амбра је проверила свој телефон. Чудно. Нема пропуштених позива.
Онда је схватила да су техничари мало пре тога проверавали музејски
систем за блокирање мобилне мреже те да је Хулијанов помоћник сигурно
звао док је телефон био недоступан.
„Чини се да је принца позвао један веома важан пријатељ из Билбаа, са
жељом да присуствује вечерашњем догађају.“ Девојка је пружила Амбри
парче папира. „Надао се да ћете моћи да додате једно име на вечерашњи
списак гостију?“
Амбра је прочитала поруку.

Алмиранте Луис Áвила

Армада Еспаñола

Пензионисани официр шпанске морнарице?

„Помоћник је оставио број телефона и рекао да га можете позвати ако
желите да о томе попричате, али и да се Хулијан спрема за састанак па га
вероватно нећете добити. Нагласио је да се принц заиста нада да ова
молба није наређење.“
Наређење? Амбра се пушила од гнева. С обзиром на све што си ми до
сад приредио?
„Побринућу се за то“, рекла је Амбра. „Хвала вам.“
Девојка је радосно отплесала као да јој је управо пренела Божју реч.
Амбра је љутито гледала у принчев захтев, изнервирана што он сматра
прикладним да на овакав начин користи утицај који на њу има, нарочито
након што ју је онако здушно наговарао да не учествује у вечерашњем
догађају.
И опет ми не остављаш могућност избора, помислила је.
Ако буде занемарила његов захтев, резултат ће бити непријатан сукоб с
истакнутим морнаричким официром на улазу у музеј. Вечерашњи догађај
био је испланиран до најситнијих детаља и привући ће незапамћену
медијску пажњу. Последње што ми треба је непријатна препирка с једним
од Хулијанових најмоћнијих пријатеља.
Адмирала Авилу нису истражили и ставили на листу „проверених“, али
Амбра је сматрала да су безбедносне провере непотребне ако не и донекле
увредљиве. На крају крајева, човек је истакнути морнарички официр,
довољно утицајан да може да подигне слушалицу, позове у Краљевску
палату и од будућег краља затражи услугу.
Суочена с тесним распоредом Амбра је донела једину одлуку коју је
могла. Дописала је име адмирала Авиле на списак на улазу и још га
убацила у базу података за водиче како би и нови гост добио слушалице.
Потом се вратила на посао.
А сада је Едмонд мртав, помисли Амбра вративши се у садашњи
тренутак, у мрак речног таксија. Док је покушавала да из главе избаци
болна сећања, на памет јој паде чудна мисао.
Нисам ниједног тренутка разговарала с Хулијаном… порука ми је
пренесена преко трећих лица.
Ова мисао ули јој мало наде.
Је ли могуће да је Роберт у праву? И да је Хулијан невин?
Она размисли још мало о овоме, а онда журно изађе.
Пронашла је америчког професора усамљеног на прамцу како с рукама
на огради зури у ноћ. Амбра му се придружи, изненађена што види да је
бродић напустио главни ток реке Нервион и да плови на север, малом
притоком која скоро уопште није личила на реку, већ на неки опасни канал
с високим блатњавим обалама. Плитка вода и скучени простор чинили су
Амбру нервозном, али капетан није деловао нимало узнемирено и јурио је
теснацем највећом брзином док су му пут осветљавали јаки рефлектори.
Брзо је испричала Лангдону о позиву који су примили из канцеларије
принца Хулијана. „Знам само да је пријемни пулт музеја примио позив из
Краљевске палате у Мадриду. Технички, то је могао бити било ко и
представити се као Хулијанов помоћник.“
Лангдон климну главом. „Можда је зато та особа и одлучила да само
пренесе захтев уместо да директно разговара с вама. Имате ли идеју ко би
могао бити умешан?“ Знајући за Едмондова искуства с Валдеспином,
Лангдон је био склон да помисли на бискупа лично.
„Могао би бити било ко“, рече Амбра. „Ситуација у палати је тренутно
веома сложена. Пошто сад Хулијан треба да преузме главну улогу, многи
некадашњи непријатељи свим силама покушавају да му се додворе и
стекну његову наклоност. Држава се мења и мислим да већина старе гарде
очајнички покушава да сачува моћ.“
„Ко год да је умешан“, каза Лангдон, „надајмо се да неће схватити да
покушавамо да пронађемо Едмондову шифру и свету обелоданимо његово
откриће.“
Изговарајући ове речи, Лангдон схвати пуку једноставност изазова који
им предстоји.
Истовремено осети и неумитну опасност.
Едмонд је убијен да ова информација не би угледала светлост дана.
Лангдон се на тренутак запита није ли најсигурније да просто одлети право
кући са аеродрома и пусти неког другог да се тиме бакће.
Сигурније – да, помисли, али да ли је и могуће… не.
Осети веома дубоку одговорност према свом бившем студенту,
помешану с морално оправданим гневом због могућности да научно
достигнуће буде брутално цензурисано. Поред тога осети и дубоку
интелектуалну радозналост да сазна шта је то Едмонд открио.
Коначно, помислио је, ту је и Амбра Видал.
Жена је очигледно била у кризи и када га је погледала у очи и замолила
за помоћ осетио је у њој дубоку личну решеност и самопоуздање… Ипак,
видео је и тамне облаке страха и кајања. Има овде неких тајни, осетио је,
мрачних и дубоких. Она ме преклиње за помоћ.
Амбра изненада подиже поглед, као да је наслутила Лангдонове мисли.
„Изгледа да вам је хладно“, рече. „Требало би да вам вратим сако.“
Он се благо осмехну. „Добро ми је.“
„Мислите да би било боље да напустите Шпанију чим стигнемо на
аеродром?“
Лангдон се насмеја. „Признајем, пало ми је то на памет.“
„Молим вас, немојте.“ Пруживши руке према огради, она спусти своју
меку шаку на његову. „Нисам сигурна да знам с чим вечерас имам посла.
Били сте блиски с Едмондом, а он ми је више пута рекао колико цени ваше
пријатељство и верује вашој процени. Плашим се, Роберте, и заиста
мислим да нећу успети сама да се изборим са овим.“
Амбрини налети потпуне отворености изненађивали су Лангдона и
истовремено га неодољиво привлачили. „У реду“, рече, климнувши главом.
„Ви и ја дугујемо то Едмонду. А искрено говорећи, дугујемо и научној
заједници да пронађемо шифру и објавимо његов рад.“
Амбра се благо осмехну. „Хвала вам.“
Лангдон погледа иза чамца. „Претпостављам да су ваши агенти гарде
досад већ схватили да смо напустили музеј.“
„Без сумње. Али Винстон је био заиста импресиван, зар не?“
„Невероватно“, одговори Лангдон тек сада схватајући колики је квантни
скок у развоју вештачке интелигенције направио Едмонд. Ма шта да су
биле остале Едмондове „само његове технологије“, било је јасно да је био
спреман да крочи и у врли нови свет људско-компјутерске интеракције.
Вечерас се Винстон показао као веран слуга свом творцу и као
незамењиви савезник Лангдону и Амбри. За само неколико минута открио
је претњу на списку гостију, покушао да спречи Едмондово убиство,
идентификовао аутомобил за бекство и омогућио Лангдонов и Амбрин бег
из музеја.
„Надајмо се да је Винстон позвао Едмондове пилоте да их обавести“,
рече Лангдон.
„Сигурна сам да јесте“, узврати Амбра. „Али у праву сте. Требало би да
позовем Винстона и проверим то.“
 „Чекајте мало“, рече Лангдон изненађено. „Ви можете позвати
Винстона? Кад смо напустили музеј и нашли се ван домета, помислио
сам…“
Амбра се насмеја и одмахну главом. „Роберте, Винстон није физички
смештен у Гугенхајму; налази се на тајној компјутерској локацији и
приступа му се из даљине. Зар стварно мислите да би Едмонд направио
ресурс попут Винстона тако да не може да комуницира с њим кад год
пожели, с било ког места на свету? Едмонд је разговарао с Винстоном све
време код куће, на путу или у шетњи – њих двојица су могли да се повезу у
било ком тренутку једноставним телефонским позивом. Виђала сам
Едмонда како сатима разговара с Винстоном. Користио га је као личног
асистента да му сређује резервације у ресторанима, координира рад пилота,
да ради све што је потребно, у ствари. Заправо, док смо припремали ову
музејску представу, и сама сам прилично често телефоном разговарала с
Винстоном.“
Амбра гурну шаку у џеп Лангдоновог сакоа, извади оданде Едмондов
тиркизни телефон и одмах га укључи. Лангдон га је искључио у музеју да
би сачувао батерију.
„И ви би требало да укључите свој телефон“, рече она, „како бисмо обоје
имали приступ Винстону.“
„Не бринете се да ће нас пронаћи будемо ли их укључили?“
Амбра одмахну главом. „Власти нису имале времена да добију
неопходан судски налог, тако да мислим да се ризик исплати – поготово
ако нас Винстон може обавестити о напретку гардиста и ситуацији на
аеродрому.“
Лангдон с нелагодом притисну дугме и стаде да гледа како се уређај
укључује. Кад се основни екран појавио, он зачкиљи пред светлом и осети
се рањивим, као да је истог трена постао видљив свим сателитима у
свемиру.
Гледао си превише шпијунских филмова, рече самом себи.
Лангдонов телефон одмах поче да се оглашава и вибрира, наједном
затрпан лавином порука од те вечери. Изненадио се кад је видео да је
откако је искључио телефон примио више од две стотине текстуалних
порука и мејлова.
Док је прегледао пријемно сандуче, виде да су му све поруке послали
пријатељи и колеге. Ранији мејлови имали су наслове у којима су стајале
честитке – Сјајно предавање! Не могу да верујем да си тамо! – али
наједном, веома нагло, наслови су почели да изражавају тескобу и дубоку
забринутост, а једна од таквих порука била је она коју је послао Лангдонов
издавач Јонас Фокмен: ЗА ИМЕ БОГА, РОБЕРТЕ, ЈЕСИ ЛИ ДОБРО??!!
Лангдон никад није видео да овај ерудита користи само велика слова и
дуплира знаке интерпункције.
Све до тог тренутка мислио је да је невидљив у мраку речних рукаваца
Билбаа, као да је музеј био неки избледели сан.
Читав свет зна за ово, схватио је. Вести о Киршовом мистериозном
открићу и бруталном убиству… заједно с мојим именом и ликом.
„Винстон је покушавао да нас добије“, рече Амбра зурећи у светлећи
екран Киршовог мобилног телефона. „Едмонд има педесет три пропуштена
позива у последњих пола сата, сва са истог броја и сва са по тридесет три
секунде размака.“ Закикотала се. „Бескрајна упорност је једна од
Винстонових многих врлина.“
Управо тада зазвони Едмондов телефон.
Лангдон се осмехну Амбри. „Питам се ко је.“
Она му пружи телефон. „Јавите се.“
Лангдон узе телефон и притисну дугме за јављање. „Хало?“
„Професоре Лангдоне“, зацвркута Винстонов глас познатим британским
акцентом. „Драго ми је што смо поново у контакту. Покушавао сам да вас
добијем.“
„Да, видели смо“, одговори Лангдон задивљен што компјутер звучи тако
спокојно након педесет и три неуспешна позива.
„У међувремену се штошта догодило“, рече Винстон. „Постоји
могућност да ће властима на аеродрому бити достављена ваша имена пре
него што стигнете. Још једном, предлажем вам да пажљиво пратите моја
упутства.“
„У твојим смо рукама, Винстоне“, рече Лангдон. „Кажи нам шта да
радимо.“
„Најпре, професоре“, настави Винстон, „ако се још увек нисте решили
свог мобилног телефона, морате то учинити одмах.“
„Стварно?“ Лангдон још јаче стисну свој телефон. „Зар властима не
треба судски налог пре но што било ко…“
„У некој америчкој серији можда да, али сада имате посла са шпанском
Краљевском гардом и Краљевском пактом. Они ће учинити оно што се
учинити мора.“
Лангдон је гледао телефон не желећи да се одвоји од њега. Читав мој
живот је ту.
„А шта је са Едмондовим телефоном?“, врло узнемирено упита Амбра.
„Не може му се ући у траг“, одговори Винстон. „Едмонд се увек бринуо
због упада хакера и индустријске шпијунаже. Лично је написао један
 31
заштитни ИМЕИ/ИМСИ програм који мења Ц2 вредности његовог
телефона како би преварио сваки ГСМ пресретач.“
Наравно да јесте, помисли Лангдон. За генија који је створио Винстона,
надмудрити локалну телефонску компанију сигурно је мачји кашаљ.
Лангдон се намршти на свој очигледно инфериоран телефон. Управо
тада Амбра пружи руку и нежно му га узе из шаке. Без иједне речи пружи
га преко ограде и испусти. Лангдон је гледао како телефон пада и уз
пљусак нестаје у мрачним водама реке Нервион. Док је апарат тонуо, он
осети бол због губитка и настави да зури за њим док је брод одмицао.
„Роберте“, прошапута Амбра, „сети се мудрих речи Дизнијеве принцезе
Елзе “
Лангдон се окрену. „Молим?“
Амбра се благо осмехну. „Пусти га, нека иде.“

 ПОГЛАВЉЕ 36

„Су мисиóн тодавиа но ха терминадо“, рече Авилин саговорник преко

телефона. Твоја мисија још није завршена.
На задњем седишту Уберовог возила Авила је у ставу мирно слушао
вести од свог послодавца.
„Имали смо неочекивану компликацију“, рече његов контакт на брзом
шпанском. „Морамо да те преусмеримо у Барселону. Одмах.“ Барселона?
Авили је речено да га служба одавде води у Мадрид. „Имамо разлога да
верујемо“, продужи глас, „да двоје сарадника господина Кирша вечерас
путују у Барселону надајући се да ће пронаћи начин да даљински
активирају презентацију господина Кирша.“ Авила се укипи. „Је ли то
могуће?“
„Још нисмо сигурни, али ако успеју – очигледно је да ће сав наш труд
бити узалудан. Сместа ми је потребан човек на терену у Барселони.
Дискретно. Постарај се да што пре стигнеш тамо и јави ми се.“
Након ових речи, човек прекиде везу.
Авили су лоше вести звучале добродошло. Још сам им потребан.
Барселона је била даље од Мадрида, али усред ноћи, ауто-путем, уз
максималну брзину се и до тамо могло стићи за свега неколико сати. Не
часећи часа. Авила подиже пиштољ и прислони га на главу Уберовог
возача. Човекове шаке се видно стегнуше око волана.
32
„Ллéваме а Барцелона!“ , заповеди Авила.
Возач се искључи на следећем излазу, према Виторији/Гастеизу, и
убрзавајући се укључи на ауто-пут А-л, који је водио ка истоку. Осим њих,
једина возила на путу у то доба били су тешки камиони – подижући
громогласну буку, сви су јурили ка одредиштима у Памплони, Уески,
Љеиди и једном од највећих лучких градова на Средоземном мору –
Барселони.
Авили је још увек било тешко да поверује у необичан след догађаја који
су га довели дотле. Из најдубљег очаја уздигао сам се до најславнијег
тренутка свог службовања.
На један мрачан трен Авила се поново нашао у оној јами без дна, поново
је пузао кроз димом испуњени олтар у севиљској катедрали трагајући по
окрвављеном шуту за својом женом и дететом, само да би открио да су
заувек нестали.
После напада Авила недељама није излазио из куће. Лежао је у грозници
на свом каучу, као обузет, у бескрајном кошмару у ком су га љутити
демони вукли у мрачни амбис и обавијали га тмином, бесом и кривицом
која дави.
„Амбис је чистилиште“, прошапутала је часна сестра поред његовог
узглавља, једна од неколико стотина саветника које је црква обучила да
помажу преживелима у процесу жаљења. „Ваша душа заробљена је у
мрачном лимбу. Опрост је једини излаз. Морате наћи начина да опростите
људима који су ово учинили, иначе ће вас бес који осећате целог
прогутати“ Рукама је направила знак крста. „Опроштај је ваш једини спас.“
Опроштај? Авила је покушао да говори, али су му демони стезали грло.
У том тренутку освета је деловала као једини спас. Освета – али коме?
Нико никад није преузео одговорност за бомбашки напад.
„Схватам да дела религијског тероризма делују неопростиво“, наставила
је калуђерица. „Но ипак, може вам помоћи ако се присетите да је и наша
сопствена вера вековима водила Инквизицију у име нашег Бога. Убијали
смо невине жене и децу у име сопствених уверења. За то смо морали да
тражимо опроштај од света и од себе самих. И с временом ране су
зацелиле.“
Потом му је читала из Библије: „Не противите се злу. Ако те ко удари по
твом десном образу, окрени му и други. Љубите непријатеље своје,
благосиљајте оне који вас куну, молите се Богу за оне који вас гоне.“
Авила је, сам и у боловима, зурио у огледало те ноћи. Човека који му је
узвраћао поглед као да није препознавао. Речи часне сестре нису учиниле
ништа да ублаже његов бол.
Опроштај? Да окренем други образ!
Присуствовао сам злу за које нема опроста!
Док је у њему растао бес, Авила зари песницу у огледало, разби стакло и
болно ридајући сручи се на под купатила.
Као професионални морнарички официр, Авила је увек био човек који
све држи под контролом – ватрени заговорник дисциплине, части и
поштовања командног ланца – али тог човека више није било. За само
неколико недеља као да се изгубио у некаквој измаглици, анестетизујући
самог себе јаком мешавином алкохола и лекова. Ускоро је његова жудња за
омамљујућим ефектима хемикалија заокупљала сваки трен док је био
будан, претварајући га у агресивног усамљеника.
Неколико месеци касније шпанска морнарица га је дискретно приволела
да се пензионише. Некада моћан борбени брод насукао се на суво, Авила је
знао да више никад неће пловити. Морнарица којој је посветио цео живот
дала му је скромну пензију, довољну тек за пуко преживљавање.
Имам педесет осам година, схватио је. А немам ништа.
Дане је проводио седећи сам у дневној соби; гледао је телевизију, пио
вотку и чекао да се појави неки трачак светла. Ла хора мдс осцура есјусто
антес дел аманецер, изнова је говорио себи. Али старо морнаричко гесло
само је изнова показивало колико је погрешно. Најмрачнији час није онај
пред зору, слутио је. Зора никад неће ни сванути.
На свој педесет девети рођендан, једног кишног четвртка ујутру, зурећи
у празну флашу вотке и опомену пред исељење, Авила је скупио снагу да
оде до свог ормара, извади службени пиштољ, напуни га и прислони цев уз
слепоочницу.
„Пердонаме“, прошапутао је и затворио очи. Потом је пристиснуо
обарач. Експлозија је била далеко тиша него што је очекивао. Више кликтај
него пуцањ. Очигледно, пиштољ није опалио. Године лежања у прашњавом
ормару без чишћења Учиниле су своје и онеспособиле адмиралово јефтино
церемонијално оружје. Чинило се да чак и овај прост кукавички чин
превазилази Авилине способности.
Бесан, он баци пиштољ у зид. Овог пута, експлозија затресе собу. Авила
осети како му талас врелине јурну кроз лист на нози и његова пијана магла
се подиже у налету заслепљујућег бола. Он паде на под, вриштећи и
стежући ногу која је крварила.
Успаничени суседи лупали су му на врата, сирене су завијале и Авила се
убрзо нашао у севиљској покрајинској болници Де Сан Лазаро, где се
трудио да објасни како је покушао да се убије испаливши себи метак у
ногу.
Док је следећег јутра сломљен и понижен лежао у болничкој соби,
адмирал Авила примио је посету.
„Ужасно си лош стрелац“, рекао му је млад човек на шпанском. „Није ни
чудо што су те натерали да се пензионишеш.“
Пре но што је Авила стигао да одговори, човек отвори жалузине и собом
се разли сунчева светлост. Авила заштити очи руком и виде да је младић
мишићав и да носи војничку фризуру. На себи је имао мајицу кратких
рукава с ликом Исуса.
„Зовем се Марко“, рекао је, а Авила препозна андалузијски акценат. „Ја
ћу ти бити тренер током рехабилитације. Тражио сам да радим с тобом јер
ти и ја имамо нешто заједничко.“
„Војска?“, упита Авила приметивши младићево одсечно понашање.
„Не.“ Младић погледа Авилу право у очи. „Био сам тамо оног суботњег
јутра. У катедрали. Терористички напад.“
Авила је зурио у неверици. „Био си тамо?“
Момак се саже и подиже ногавицу тренерке, откривајући протетички уд.
„Знам да си прошао кроз пакао, али ја сам пре тога полупрофесионално
играо фудбал, те од мене не очекуј много сажаљења. Ја се водим оном: 'Бог
помаже онима који помажу сами себи'.“
Пре но што је Авила успео да схвати шта се догађа, Марко га је пребацио
у инвалидска колица, одгурао кроз ходник до мале сале за вежбање и
усправио на ноге између сипки паралелног разбоја.
„Ово ће болети“, каза младић, „али пробај да стигнеш до другог краја.
Уради то само једном. Онда можеш на доручак.“
Иако је бол био неподношљив, Авили није падало на памет да се пожали
неком ко има само једну ногу, и он успе да се, пребацујући већи део
тежине на руке, некако довуче до краја сипки.
„Лепо“, рекао је Марко. „А сад уради то поново.“
„Али рекао си…“
„Јесте, лагао сам. Уради то опет.“
Авила је запањено гледао у младића. Адмирал годинама није примио
наређење, али зачудо – сада је у томе видео освежење. Због тога се осетио
младим – онако како се пре много година осећао као неискусан регрут.
Авила се окрену око себе и полако крете ка другом крају разбоја.
„Но, реци ми“, рече Марко. „Идеш ли још увек на мису у севиљску
катедралу?“
„Никад.“
„Страх?“
Авила одмахну главом. „Бес.“
Марко се насмеја. „Да, дозволи да погађам: калуђерице су ти рекле да
опростиш нападачима.“
Авила се нагло заустави између сипки. „Тачно!“
„И мени. Покушао сам. Немогуће је. Дале су нам ужасно лош савет.“
Насмејао се.
Авила је посматрао човекову мајицу с ликом Исуса. „Али изгледа да још
увек…“
„О, да, без сумње сам још увек хришћанин. Посвећенији него икад. Имао
сам среће што сам пронашао свој пут – помажем жртвама Божјих
непријатеља.“
„Један велики човек помогао ми је да се вратим Богу“, наставио је
Марко. „Успут, тај човек је био папа. Лично сам се неколико пута срео с
њим.“
„Извини… папа?“
„Да.“
„Мислиш… поглавар Католичке цркве?“
„Да. Ако хоћеш, можда бих могао да ти закажем пријем.“
Авила је зурио у младића као да је овај суманут. „Ти можеш да ми
средиш пријем код папе?“
Марко је изгледао увређено. „Разумем да си уважен поморски официр и
да не можеш да замислиш да један убогаљени физиотерапеут из Севиље
има приступ викару Христа, али говорим ти истину. Могу ти заказати
састанак с њим ако желиш. Вероватно би ти могао помоћи да се вратиш на
прави пут, као што је и мени помогао.“
Авила се наслони на паралелне шипке, не знајући како да реагује.
Идолизовао је тадашњег папу – устрајног конзервативног вођу који је
проповедао стриктан традиционализам и правоверност. Нажалост, док се
планета убрзано модернизовала, напади на њега стизали су са свих страна
и говоркало се да ће се ускоро сам повући пред све јачим притиском
либерала. „Била би ми част да га упознам, наравно, али…“
„Добро је“, прекиде га Марко. „Покушаћу да закажем састанак за сутра.“
Авила није могао ни да сања да ће се наредног дана затећи како седи
дубоко у средишту безбедног светилишта, лицем у лице с моћним вођом
чија ће га религиозна подука оснажити као ништа дотад.
Путеви до спасења су различити.
Опроштај није једини пут до спасења.

 ПОГЛАВЉЕ 37

Смештена у приземљу мадридске палате, краљевска библиотека била је

изванредно украшен низ одаја у којима су се чувале хиљаде непроцењиво
вредних књига, укључујући и илуминирани Часослов краљице Изабеле,
личне Библије неколицине краљева и гвожђем оковани законик из доба
Алфонса XИ.
Гарза журно уђе, не желећи да принца дуго оставља у Валдеспиновим
канџама. И даље је покушавао да пронађе смисао у сазнању да се
Валдеспино састао са Киршом само неколико дана раније и да је одлучио
да тај састанак прећути. Чак ни у светлу Киршове презентације и
вечерашњег убиства?
Гарза прође кроз велику замрачену библиотеку и стиже до
координаторке Монике Мартин, која га је чекала у сенци с укљученим
таблетом.
„Схватам да имате посла, господине“, рече Мартинова, „али ситуација је
временски веома деликатна. Дошла сам горе да вас пронађем јер је наш
центар за безбедност примио веома узнемирујући мејл од сајта
ЦонспирацyНет.цом.“
„Од кога?“
„ConspiracyNet.com је веома популаран сајт међу заговорницима теорија
завере. Журнализам је петпарачки и на дечјем нивоу, али имају милионе
пратилаца. Ако мене питате – избацују лажне вести, али сајт је веома
поштован у заједници теоретичара завере.“
По Гарзином мишљењу, изрази „веома поштован“ и „теорија завере“
били су узајамно искључиви.
„Читаве ноћи прате ову ситуацију у вези са Киршом“, настави
Мартинова. Не знам одакле добијају информације, али сајт је доспео у
жижу интересовања блогера и теоретичара завере. Чак и неке телевизијске
станице од њих преузимају најновије вести.“
„Пређи на ствар“, притисну је Гарза.
 „ЦонспирацyНет има нове податке који имају везе с палатом“, рече
Мартинова гурнувши прстом наочаре нагоре. „Објавиће их за десет минута
и хтели су да нам дају прилику да пре тога дамо коментар.“
Гарза је у неверици зурио у младу жену. „Краљевска палата не даје
изјаве поводом сензационалистичких трачева!“
„Барем погледајте, господине.“ Мартинова испружи таблет према њему.
Гарза јој оте таблет и схвати да поново гледа у фотографију морнаричког
адмирала Луиса Авиле. Ова није била центрирана, као да је снимљена
случајно, а приказивала је Авилу у комплетној парадној белој униформи
како корача испред неке слике. Изгледала је као да ју је снимио неки
посетилац музеја док је покушавао да фотографише уметничко дело, али је
нехотице ухватио Авилу, који је, не знајући, упао у кадар.
„Знам како Авила изгледа!“, прасну Гарза желећи да се што пре врати
принцу и Валдеспину. „Зашто ми ово показујеш?“
„Пребаците на следећу фотографију.“
Гарза пређе прстом по екрану. Следећа фотографија била је увећање
претходне – и приказивала је адмиралову десну руку, која се у кораку
нашла испред његовог тела. Гарза је одмах приметио знак на Авилином
длану. Чинило се да је у питању нека тетоважа.

Гарза је још који тренутак гледао слику. Симбол му је био добро познат,
као и многим Шпанцима, поготово старије генерације.
Симбол Франка.
Истицан на многим местима у Шпанији средином двадесетог века, овај
симбол представљао је синоним за изразито конзервативног диктатора,
генерала Франсиска Франка, чији је брутални режим пропагирао
национализам, ауторитаризам, милитаризам, антилиберализам и
национални католицизам.
Овај древни симбол, Гарза је знао, састојао се од шест слова која су,
спојена, давала једну латинску реч – појам који је беспрекорно одсликавао
Франкову представу о самоме себи.
33
Вицтор.
Окрутан, насилан и бескомпромисан, Франсиско Франко је на власт
дошао уз војну помоћ нацистичке Немачке и Мусолинијеве Италије. Побио
је хиљаде противника пре но што је потпуно преузео контролу над
Шпанијом 1939. године и прогласио себе за El Caudillo – што је шпански
еквивалент за Фирера. За време грађанског рата и током већег дела првих
година диктатуре, они који су се усудили да му се супротставе нестали су у
концентрационим логорима у којима је, према проценама, погубљено око
триста хиљада људи.
Проглашавајући себе браниоцем „католичке Шпаније“ и непријатељем
безбожнићког комунизма, Франко је пригрлио строги мушки принцип,
званично протеравши жене са многих утицајних положаја у друштву, само
у ретким приликама дозвољавајући им право да се баве професуром,
судством или да имају банковни рачун, не допуштајући им чак ни да
напусте насилног супруга. Поништио је све бракове који нису били
склопљени по католичкој доктрини, поред многих других ограничења,
законом забранио развод, контрацепцију, абортус и хомосексуализам.
На срећу, сада је све било другачије.
Ипак, Гарзу је изненадило колико је нација брзо заборавила један од
најмрачнијих периода сопствене историје.
Шпански пацто де олвидо – национални политички споразум „о
забораву“ свега што се догодило под Франковом окрутном владавином –
значио је да су деца у шпанским школама о диктатору учила веома мало.
Једно истраживање јавности у Шпанији открило је да ће тинејџери много
лакше препознати глумца Џејмса Франка него диктатора Франсиска
Франка.
Старије генерације, међутим, никад га неће заборавити. Његов симбол
ВИЦТОР – као и нацистичка свастика – и даље је будио страх у срцима
оних који су били довољно стари да памте те сурове године. И дан-данас
многе опрезне душе упозоравају да највиши слојеви шпанске владе и
католичке цркве и даље под својим окриљем чувају тајну фракцију
Франкових присталица – скривено братство традиционалиста који су се
заклели да ће у Шпанију вратити екстремно десничарска убеђења из
прошлог века.
Гарза није могао порећи да је било доста старијих грађана који су
посматрали хаос и духовну апатију савремене Шпаније и осећали да би
земљу могла спасти само јача државна религија и наметање јаснијих
моралних начела.
Погледајте нашу младеж!, узвикивали су. Сви су изгубљени!
Последњих месеци, у време када би шпански трон требало да заузме
млади принц Хулијан, међу традиционалистима је расла бојазан да ће и
сама Краљевска палата ускоро постати гласник прогресивних промена у
земљи.
Њихову забринутост додатно је потпиривала принчева недавна веридба
са Амбром Видал – која не само што је била Баскијка него и неверница – и
која ће, као шпанска краљица, без сумње утицати на принчев однос према
цркви и држави.
Опасна времена, мислио је Гарза. Прети судар прошлости и
будућности.
Поред растућег религиозног јаза Шпанија је била суочена и са
политичком прекретницом. Хоће ли земља задржати свог владара? Или ће
круна бити заувек уклоњена као што се то догодило у Аустрији, Мађарској
и многим другим европским земљама? Само време ће показати. На
улицама, старији традиционалисти махали су шпанским заставама, док су
млади прогресивци поносно носили своје антимонархистичке боје,
пурпурне, жуте и црвене – боје старе републиканске заставе.
Хулијан ће наследити право буре барута.
„Кад сам први пут видела Франкову тетоважу“, рече Мартинова
враћајући Гарзину пажњу на таблет, „помислила сам да је дигитално
додата на фотографију као тактичка варка – знате, да се замути вода.
Сајтови о заверама се такмиче за свој простор на интернету, а ова веза са
Франком имаће велики одјек, нарочито у светлу антихришћанске природе
вечерашње Киршове презентације.“
Гарза је знао да је жена у праву. Теоретичари завера ћеполудети због
овог. Мартинова показа на таблет. „Прочитајте коментар који намеравају
да пусте.“
Осећајући страх, Гарза погледа подужи текст који је пратио
фотографију.

НАЈНОВИЈЕ О ЕДМОНДУ КИРШУ

лако се првобитно сумњало да је убиство Едмонда Кирша дело верских

фанатика, откриће изразито конзервативног франкистичког симбола
наговештава да би иза тог убиства могли бити и политички мотиви. Сумње
да се конзервативни политичари на највишим местима у шпанској влади,
чак и унутар саме Краљевске палате, можда боре за превласт у вакууму
моћи који је настао због одсуства краља и његове скоре смрти…

„Срамотно!“, прасну Гарза не желећи да чита даље. „Оволике

спекулације због једне тетоваже? То ништа не значи. Осим тога што је
Амбра Видал присуствовала пуцњави, ова ситуација нема ама баш никакве
везе са политиком Краљевске палате. Немамо коментар.“
„Господине“, Мартинова је била упорна. „Ако бисте прочитали и остатак
текста, видели бисте да покушавају да повезу бискупа Валдеспина
директно са адмиралом Авилом. Сугеришу да би бискуп могао бити
скривени франкиста, који годинама утиче на краља и спречава га да
спроведе озбиљније промене у земљи.“ Накратко је заћутала. „Ови наводи
побудили су велико занимање на интернету.“
Поново Гарза остаде без речи. Више није препознавао свет у ком живи.
Лажне вести сада имају потпуно исту тежину као и праве.
Гледајући у Мартинову, Гарза је давао све од себе да говори сталожено.
„Моника, све је то измишљотина коју су осмислили блог-фантазисти зарад
сопствене забаве. Уверавам те да Валдеспино није франкиста. Деценијама
је верно служио краљу и није могуће да је повезан са убицом франкистом.
Палата неће коментарисати ништа од тога. је ли то јасно?“ Гарза се окрену
према вратима, спреман да се врати принцу и Валдеспину.
„Господине, чекајте!“, Мартинова посегну и зграби га за руку.
Гарза стаде и изненађено погледа у шаку своје младе раднице.
Мартинова се истог трена повуче. „Опростите, господине, али
ЦонспирацyНет нам је послао снимак телефонског разговора који је
малочас вођен у Будимпешти.“ Жена нервозно затрепта иза дебелих
стакала својих наочара. „Ни ово вам се неће допасти.“

 ПОГЛАВЉЕ 38

Мој шеф је убијен.

Капетан Џош Сигел осећао је како му руке дрхте на управљачу док је
возио галфстрим Г550 Едмонда Кирша према главној писти аеродрома у
Билбау.
Нисам у стању да пилотирам, помислио је, свестан да је његов копилот
подједнако потресен.
Сигел је дуго година возио приватне авионе Едмонда Кирша и његово
сурово вечерашње убиство га је потпуно скрхало и дубоко узнемирило. Сат
времена раније Сигел и његов копилот седели су у аеродромском
ресторану и гледали пренос уживо из музеја Гугенхајм.
„Едмонд драми као и обично“, шалио се Сигел задивљен способношћу
свог шефа да привуче огромну публику. Док је гледао Киршов програм,
ухватио је себе како се, заједно с осталим гледаоцима окупљеним у
ресторану, нагиње ка телевизору – његова радозналост била је на врхунцу –
а онда је, у само једном трену, све пошло по злу.
Након убиства Сигел и његов копилот остадоше као ошамућени; гледали
су телевизијски пренос и питали се шта да раде.
Сигелов мобилни телефон зазвонио је десет минута касниј е; звао га је
Едмондов лични асистент, Винстон. Сигел га никад није упознао, али је
досад већ био навикао да летове заказује с њим, иако је Британац деловао
као особењак.
„Ако не гледате пренос“, рече Винстон, „требало би да се укључите.“
„Видели смо“, изјави Сигел. „Обојица смо сломљени.“
„Морамо вас замолити да вратите авион у Барселону“, саопшти Винстон,
а тон му беше језиво послован с обзиром на то шта се управо било
догодило. „Припремите се за полетање, а ја ћу вам се ускоро поново јавити.
Молим вас, немојте полетати док се не чујемо.“
Сигел није знао јесу ли Винстонова упутства у складу с Едмондовим
жељама, али у овом тренутку био је захвалан што има бар некакве
смернице.
По Винстоновим упутствима Сигел и његов копилот су завели нула
путника на списку за свој лет у Барселону – „лет духова“, што је сада,
нажалост, имало и нарочито трагичан призвук – и потом извезли авион из
хангара и отпочели с низом неопходних провера.
Прошло је тридесет минута до Винстоновог позива. „Јесте ли спремни за
полетање?“
„Јесмо.“
„Добро је. Претпостављам да ћете, као и обично, користити источну
писту?“
„Тако је.“ Сигел се поново сети да је Винстон болно детаљан и
узнемирујуће добро обавештен.
„Молим вас, ступите у везу с контролним торњем и затражите дозволу за
полетање. Одвезите се до краја прилазне стазе, али немојте излазити на
пи5тУ.
„Треба да се зауставим на прилазној стази?“
„Да, само на минут. Молим вас, обавестите ме кад будете тамо.“ Сигел и
његов копилот изненађено се погледаше. Винстонов захтев звучао је
крајње бесмислено.
Контрола лета ће можда имати примедбе.
Ипак, Сигел је провезао авион крај мноштва рампи и стаза према прагу
писте на западном рубу аеродрома. Возио је дуж последњих сто метара
прилазне стазе, где је асфалт под правим углом скретао удесно и стапао се
с источном пистом.
„Винстоне?“, рече Сигел завирујући из летелице ка високој, ланцима
везаној заштитној огради која је оивичавала аеродромски простор. „Стигли
смо до краја прилазног појаса.“
„Молим вас, сачекајте ту“, рекао је Винстон. „Јавићу вам се ускоро.“
Не могу да чекам овдел, помислио је Сигел, питајући се шта то,
дођавола, Винстон ради. Срећом, задња камера галфстрима показивала је
да иза њега нема авиона, тако да Сигел барем није блокирао саобраћај.
Видела су се једино светла с контролног торња – бледи сјај на другом крају
писте, готово три и по километра даље.
Прошло је шездесет секунди.
„Овде контрола лета“, запуцкета глас у пилотовим слушалицама.
„ЕЦ346, имате дозволу за полетање с писте број један. Понављам, имате
дозволу за полетање.“
Сигел је највише од свега желео да полети, али је још чекао на знак
Едмондовог помоћника. „Хвала, контроло“, рекао је. „Морамо да сачекамо
овде још минут. Проверавамо неку лампицу упозорења.“
„Примљено. Молим вас, обавестите нас кад будете спремни.“

 ПОГЛАВЉЕ 39

„Овде?“, капетан речног таксија изгледао је збуњено. „Желите пристанете

овде? Аеродром још далеко. Ја вас одвести до тамо.“
„Хвала, изаћи ћемо овде“, рече Лангдон, следећи Винстонова упутства.
Капетан слегну раменима и заустави бродић крај малог моста са знаком
ПУЕРТО БИДЕА. Обала је на овом месту била прекривена високом травом и
мање-више неприступачна. Амбра је већ сишла с бродића и пењала се уз
стрмину.
„Колико смо вам дужни?“, упита Лангдон капетана. „Не платити“, рече
човек. „Ваш Британац, он мени већ платио. Кредитном картицом.
Троструко.“
Винстон је већ платио. Лангдон се још увек није био навикао на
сарадњу са Киршовим компјутеризованим помоћником. Као да имам
34
Сири на стероидима.
Винстонове способности, Лангдон ипак схвати, не би требало да
изненађују с обзиром на свакодневне вести о томе како вештачка
интелигенција извршава разне сложене задатке, укључујући и писање
романа – таква књига нашла се у ужем избору за једну јапанску књижевну
награду.
Лангдон захвали капетану и искочи из бродића на обалу. Пре но што је
почео да се пење, окренуо се збуњеном капетану, прислонио кажипрст на
усне и рекао: „Дисцрециóн, пор фавор.“
35
„Си, си“, уверавао га је капетан прекривши очи. „¡Но хе висто нада!“
Чувши то, Лангдон се журно попе уз стрмину, пређе преко железничких
шина и придружи се Амбри уз ивицу успаваног сеоског путељка поред ког
су се пружале старе продавнице.
„Судећи по мапи“, зачу се Винстонов звонки глас из звучника
Лангдоновог телефона, „требало би да сте на месту где канал Рио Асуа
пресеца место Пуерто Бидеа. Требало би да видите мали кружни ток у
центру села?“
„Видим га“, одговори Амбра.
„Добро. Одмах поред њега, видећете путељак по имену Беике Бидеа.
Идите њиме даље од центра села.“
Два минута касније, Лангдон и Амбра изашли су из села и журили
напуштеним сеоским путем, поред ретких камених кућа подигнутих на
травнатим пашњацима. Како су залазили дубље у сеоску околину, Лангдон
осети да нешто није у реду. Њима здесна, у даљини, изнад врха ониског
брда, на небу је тињала магличаста купола светлосног загађења.
„Ако су оно светла терминала“, рече Лангдон, „онда смо јако далеко.“
„Терминал је на три километра од ваше позиције“, одговори Винстон.
Амбра и Лангдон разменише збуњене погледе. Винстон им је рекао да ће
пешачити само осам минута.
„По сателитским снимцима са гугла“, настави Винстон, „са ваше десне
стране налази се велико поље. Да ли изгледа као да се преко њега може
прећи?“
Лангдон погледа поље под сеном с њихове десне стране. Благо се
уздизало у правцу светала на терминалу.
„Можемо да се попнемо“, рече Лангдон, „али за три километра ће нам
требати…“
„Само се попните узбрдо, професоре, и дословно следите моја упутства.“
Винстонов тон је по обичају био љубазан и безизражајан, али Лангдон ипак
схвати да је управо прекорен.
„Браво“, прошапута Амбра, делујући забављено док је кретала узбрдо.
„То је нешто најближе нервози што сам икад чула од Винстона.“

-------

„ЕЦ346, овде контролни торањ“, загалами глас у Сигеловим

слушалицама. „Или сиђите са рампе и полетите или се вратите у хангар на
поправку. Саопштите ми свој статус.“
„Радим на томе“, шлага Сигел, бацивши поглед на слику са задње
камере. Није било авиона – видела се само слаба светлост далеког торња.
„Треба ми још који минут.“
„Разумем. Обавештавајте нас.“
Копилот потапша Сигела по рамену и показа кроз ветробран.
Сигел погледа у том правцу, али је испред авиона видео само високу
ограду. Одједном, с друге стране жичане ограде угледа неку приказу. Шта
је сад ово?
 На мрачном пољу иза ограде две сабласне силуете израњале су из таме и
преко врха брежуљка силазиле право према млажњаку. Кад су се
приближиле, Сигел уочи јасну дијагоналну црну пругу на белој хаљини,
коју је недавно видео на телевизији.
Је ли то Амбра Видал?
Амбра је повремено летела са Киршом, и Сигелу би срце заиграло сваки
пут кад би згодна шпанска лепотица била у авиону. Није могао ни да
претпостави шта она тражи на пашњаку крај аеродрома у Билбау.
Високи човек у Амбрином друштву такође је носио свечано црнобело
одело и Сигел се сети да је и он био део вечерашњег програма.
Амерички професор Роберт Лангдон.
Изненада се поново јави Винстонов глас. „Господине Сигел, требало би
да у овом тренутку видите две особе са друге стране ограде и без сумње
ћете обе препознати.“ Сигела подиђе језа од Британчеве сталожености.
„Молим вас да прихватите да су вечерас околности такве да вам их не могу
до краја објаснити, али ћу вас замолити да се повинујете мојим жељама
због господина Кирша. У овом тренутку треба да знате само следеће.“
Винстон направи најкраћу могућу станку. „Људи који су убили Едмонда
Кирша сада покушавају да убију Амбру Видал и Роберта Лангдона. Да би
они били безбедни, потребна нам је ваша помоћ.“
„Али… наравно“, промуца Сигел, настојећи да схвати шта је чуо.
„Госпођица Видал и професор Лангдон морају одмах да се укрцају у
авион.“
„Овде?!“, запањи се Сигел.
„Свестан сам техникалија које намеће ревидирана листа путника, али…“
„Јесте ли свесни техникалије у виду три метра високе безбедносне
ограде која окружује аеродром?!“
„Наравно да јесам“, спокојно рече Винстон. „Господине Сигел, свестан
сам да нас двојица сарађујемо свега неколико месеци, али морам захтевати
да ми верујете. Оно што ћу вам сад саопштити је тачно оно што би Едмонд
желео да урадимо у овој ситуацији.“
Сигел је у неверици слушао план који му је Винстон изложио.
„То што предлажете је неизводљиво!“, успротивио се Сигел.
„Напротив“, рече Винстон, „сасвим је изводљиво. Потисак сваког мотора
је око седам хиљада килограма, а нос вашег авиона је дизајниран да
поднесе више од хиљаду и сто километара…“
„Не бринем ја због физике!“, прасну Сигел. „Бринем се због
законитости – и због тога што бих могао да останем без пилотске
дозволе!“
 „То могу да схватим, господине Сигел“, без узбудивања одговори
Винстон. „Али будућа краљица Шпаније тренутно је у смртној опасности.
Ваши поступци ће јој спасти живот. Верујте ми, кад истина изађе на
видело, нећете бити укорени већ одликовани, и то ће учинити краљ лично.“

-------

Стојећи у високој трави, Лангдон и Амбра зурили су одоздо у високу

безбедносну ограду осветљену фаровима млажњака.
На Винстонов знак удаљише се од ограде, тачно у тренутку кад су
млазни мотори загрмели и авион кренуо напред. Међутим, уместо да прати
кривину прилазне стазе, млажњак је наставио да се креће право према
њима, прешавши обележене линије и спустивши се на асфалтну ивицу.
Наставио је да се креће веома споро, све више се приближавајући Огради.
Лангдон опази да је нос млажњака потпуно поравнат са једним од
тешких челичних потпорних стубова. У тренутку кад се огромни купасти
врх спојио са вертикалним стубом, млазни мотори заурлаше још гласније.
Лангдон је очекивао већи отпор, али два ролс-ројсова мотора и четрдесет
тона тежак млажњак били су много више него што је ограда могла да
издржи. Уз метални јецај, стуб се сави према њима, повукавши и велико
брдо од асфалта код своје основе, попут корена срушеног дрвета.
Лангдон притрча, ухвати оборену ограду и спусти је довољно да Амбра
може да пређе преко ње. Док су се дотетурали до асфалта, уске степенице
млажњака већ су биле спуштене и један униформисани пилот махао им је
да се укрцају.
Амбра погледа Лангдона осмехујући се стиснутих усана. „Још увек
сумњаш у Винстона?“
Лангдон више није имао шта да каже.
Док су се журно пењали уз степенице и улазили у луксузну кабину,
Лангдон чу другог пилота из кокпита како разговара са торњем.
„Да, контроло, чујем вас“, говорио је пилот, „али ваш радар сигурно није
добро калибрисан. Нисмо напустили прилазну рампу. Понављам, још увек
смо на прилазној рампи. Сигнална лампица се угасила и спремни смо за
полетање.“
Копилот залупи врата док је пилот укључивао погон галфстрима,
померајући га унатраг, даље од изваљене ограде. А онда је млажњак
отпочео широки окрет према писти.
На свом седишту наспрам Амбре, Роберт Лангдон на тренутак склопи
очи и одахну. Напољу су урлали мотори и он осети притисак инерције
услед убрзања док је млажњак грмео пистом.
Неколико секунди касније авион узлете ка небу, потом оштро скрену на
југоисток и јурну кроз ноћ према Барселони.

 ПОГЛАВЉЕ 40

Рабин Јехуда Кевеш журно је напустио своју радну собу, прошао преко
баште и искрао се кроз улазна врата своје куће, степеницама се спустивши
на тротоар.
Код куће више нисам безбедан, рекао је рабин себи док му је срце
неуморно тукло. Морам стићи до синагоге.
Синагога у улици Дохањ није била само Кевешово животно уточиште,
била је то права тврђава. Барикаде храма, ограде с бодљикавом жицом и
двадесетчетворочасовна стража служили су као болан подсетник на
будимпештанску дугу историју антисемитизма. Вечерас је Кевеш био
захвалан што има кључеве такве једне цитаделе.
Синагога је била удаљена од његове куће петнаест минута хода –
пријатна шетња коју је Кевеш свакодневно упражњавао – али док се ове
вечери кретао улицом Лајоша Кошута, осећао је само страх. Погнуте главе,
Кевеш је опрезно погледом претраживао сенке пред собом крећући на своје
кратко путовање.
Готово истог часа спази нешто што га додатно узнемири.
Једна тамна прилика седела је погнута на клупи преко пута – човек
изразито снажне грађе у фармеркама и с бејзбол качкетом на глави –
нехајно је типкао по свом паметном телефону. Уређај је осветљавао његово
брадато лице.
Он не станује у овом крају, знао је Кевеш, па убрза корак.
Човек с бејзбол качкетом подиже поглед, на тренутак је посматрао
рабина, а онда се вратио свом телефону. Кевеш продужи. Прешавши један
блок, он се нервозно осврну за собом. Пренеражен, схвати да човек с
бејзбол качкетом више не седи на клупи. Прешао је на другу страну улице
и сад је ходао тротоаром иза Кевеша.
Он ме прати! Старчева стопала кретала су се брже, а дах му се скратио.
Питао се није ли напуштање куће било страшна грешка.
Валдеспино ме је строго саветовао да останем унутра! Коме ли сам то
одлучио да верујем?
Кевеш је планирао да сачека да Валдеспинови људи дођу и отпрате га до
Мадрида, али је телефонски позив све променио. Семе тешке сумње брзо је
пуштало своје изданке.
Жена на телефону га је упозорила: Бискуп не шаље људе да вас
транспортују, већ да вас уклоне – исто као што је уклонио Саједа ел
Фадла. Потом је изнела доказе толико убедљиве да се Кевеш успаничио и
побегао.
Док је журио стазом, Кевеш се плашио да можда ипак неће стићи под
окриље безбедности синагоге. Човек с бејзбол качкетом још је био иза
њега, пратио га је с удаљености од педесетак метара.
Заглушујућа шкрипа пресече ноћни ваздух и Кевеш поскочи. Био је то,
схвати с олакшањем, градски аутобус који је закочио на оближњем
стајалишту. Кевеш помисли како га је сам Бог послао, потрчи ка возилу и с
муком се успентра у њега. Аутобус је био крцат бучним студентима, а
двоје од њих учтиво уступише Кевешу место у предњем делу аутобуса.
„Кöсзöнöм“, без даха је прошиштао рабин. Хвала вам.
Пре но што је аутобус кренуо, човек у фармеркама и с бејзбол качкетом
дотрчао је и у последњи час успео да се увуче у возило.
Кевеш се сав скамени, али је човек прошао поред њега и не погледавши
га заузео место позади. У одразу на ветробранском стаклу, рабин је могао
да види да се мушкарац вратио свом телефону, наизглед потпуно удубљен
у некакву видео-игрицу.
Не буди параноичан, Јехуда, прекорио је самог себе. Ти га не занимаш.
Кад је аутобус стигао до стајалишта у улици Дохањ, Кевеш се чежњиво
загледа у торњеве синагоге удаљене свега неколико блокова одатле, али
опет није могао да се натера да напусти окриље пуног аутобуса.
Ако изађем, а човек пође за мном…
Кевеш остаде на свом седишту, одлучивши да је вероватно сигурнији у
гужви. Могу да се мало провозам аутобусом док не повратим дах,
помислио је, иако је жалио што није отишао у тоалет пре но што је онако
журно напустио дом.
Тек неколико тренутака касније, док се аутобус удаљавао од улице
Дохањ, рабин Кевеш схвати да његов план има једну велику ману. Субота
је увече, а сви путници су деца.
Сину му да ће скоро сигурно сви путници из овог аутобуса изаћи на
истом месту, једну станицу даље – у срцу будимпештанске јеврејске
четврти.
После Другог светског рата овај крај био је потпуно разрушен, али су
уништене грађевине постале центар једне од најживљих клупских сцена
Европе – чувени „барови у рушевинама“ – модерни ноћни клубови у
трошним зградама. Викендом су се ту окупљале хорде студената и туриста
у потрази за проводом у бомбардованим скелетима складишта чији су
зидови прекривени графитима или у старим вилама сада опремљеним
најсавременијим озвучењем, моћном расветом и еклектичким уметничким
делима.
Кад се аутобус уз шкрипу точкова следећи пут зауставио, сви студенти
заиста заједно изађоше. Човек с качкетом остао је да седи позади, још увек
загледан у свој телефон. Инстинкт је налагао Кевешу да изађе најбрже што
може те се он осови на ноге, пожури између седишта и спусти се међу
групицу студената на тротоару.
Аутобус даде гас да крене, али се нагло заустави, а врата се уз шиштање
отворише да пропусте последњег путника – човека с бејзбол качкетом.
Кевеш осети како му се пулс опет вртоглаво убрзава, али човек ни овог
пута ниједном не погледа Кевеша. Уместо тога, окренуо је леђа
окупљенима и журно се упутио у супротном правцу, позивајући неког
телефоном док се удаљавао.
Престани да умишљаш, рече Кевеш себи покушавајући да умири
дисање.
Аутобус је отишао и групица студената одмах крете низ улицу према
баровима. Зарад безбедности, рабин Кевеш одлучи да их прати колико год
буде могао, а онда се нагло окренуо налево и упутио назад према синагоги.
То је само неколико блокова, храбрио је себе не обраћајући пажњу на то
колико су му ноге тешке и на све јачи притисак у бешици.
Барови у рушевинама били су крцати, њихова распојасана клијентела
преплавила је и улицу. Свуд око Кевеша тутњали су ритмови електронске
музике, а у ваздуху се осећао мирис пива, измешан са слаткастим
испарењима цигарета марке сопјане и традиционалних мађарских
кииртоскалацс.
Док се приближавао углу, и даље га није напуштао нелагодни осећај да
га неко посматра. Успорио је и крадомице се још једном осврнуо иза себе.
Срећом, човека у фармеркама и с бејзбол качкетом није било на видику.

-------

У замраченом улазу, погнута силуета остала је непокретна дугих десет

секунди пре но што ће пажљиво извирити из сенке и погледати према углу.
Добар покушај, старце, помислио је човек, свестан да му је у последњи
час побегао из видокруга.
Човек поново провери шприц у џепу. Потом иступи из сенке, намести
бејзбол качкет и журно пође за метом.

 ПОГЛАВЉЕ 41

Командант гарде Дијего Гарза потрча према стамбеном делу палате и даље
чврсто стежући таблет Монике Мартин.
На таблету је био снимак телефонског разговора – дијалога између
мађарског рабина по имену Јехуда Кевеш и непознатог узбуњивача са
интернета – а шокантни садржај тог снимка остављао је команданту Гарзи
свега неколико опција.
Без обзира на то да ли је Валдеспино стајао иза планираног убиства које
је узбуњивач помињао, Гарза је знао да ће након што снимак изађе у
јавност Валдеспинова репутација заувек бити уништена.
Морам упозорити принца и изоловатига одштете коју ће ово
проузроковати. Валдеспино мора бити склоњен из палате пре него што се
чланак појави. У политици перцепција је све – а трговци информацијама,
оправдано или не, спремали су се да Валдеспина пусте низ воду. Било је
јасно да принц вечерас не срне бити виђен у Валдеспиновом друштву.
Координаторка одељења за односе с јавношћу Моника Мартин озбиљно
је саветовала Гарзу да натера принца да одмах да изјаву или ће ризиковати
да делује као саучесник.
У праву је, знао је Гарза. Морамо одвести Хулијана на телевизију.
Одмах. Гарза стиже до врха степеништа и без даха крену ходником према
Хулијановом апартману, погледавајући на екран таблета који му је почивао
у руци.
Поред слике франкистичке тетоваже и снимка рабиновог телефонског
разговора, неизбежна објава портала ConspiracyNet очигледно ће имати за
последицу треће и коначно откриће – нешто за шта је Мартинова
наговестила да ће изазвати највећи пожар.
Констелација података, тако је назвала ту појаву – описавши укратко
нешто што је личило на сакупљање наизглед насумичних и неповезаних
података или квазичињеница, које теоретичари завера уз охрабрење
анализирају и повезују на смислене начине како би створили могуће
„констелације“.
Нису ништа бољи од залуђеника астрологијом!, пушио се од гнева.
Измишљају животињске облике у насумичним распоредима звезда!
На несрећу, подаци са портала ConspiracvNet, који су се могли видети на
таблету у Гарзиној руци, изгледали су као да су намерно формулисани тако
да, посматрани заједно, дају слику констелације која са становишта палате
није била нимало лепа.

Убиство Кирша

Шта смо досад сазнали

Едмонд Кирш саопштио је своје научно откриће трима религиозним

вођама – бискупу Антонију Валдеспину, алами Саједу ел Фадлу и
рабину Јехуди Кевешу.
Кирш и Ел Фадл су мртви, а рабин Јехуда Кевеш се више не јавља на
свој кућни телефон и изгледа да је нестао.
Бискуп Валдеспино је жив и здрав, последњи пут виђен како прелази
трг према Краљевској палати.
Киршов убица – идентификован као морнарички адмирал Луис Авила
– има ознаке на телу које га повезују са групом изразито
конзервативних франкиста. (Да ли је бискуп Валдеспино – одавно
познат као конзервативац – уједно и франкиста?)
И коначно, по изворима из Гугенхајма, списак гостију за овај догађај
био је закључен, но ипак, убица Луис Авила додат је у последњем
тренутку, на захтев некога из Краљевске палате. (Особа из музеја која
је испунила тај захтев била је будућа краљица Амбра Видал.)

ConspiracyNet.com одаје признање за велики допринос

овој причи јавном узбуњивачу monte@iglesia.org.

¿Monte@iglesia.org?
Гарза је већ био одлучио да верује да је ова мејл адреса лажна.
 Иглесиа.орг је позната евангелистичка католичка интернет страница у
Шпанији, заједница свештеника, световњака и студената посвећених
Исусовим учењима. Дојављивач је изгледа упао у њихов интернет домен
како би изгледало да су оптужбе дошле саиглесиа.орг адресе.
Паметно, помисли Гарза знајући да посвећени католици који стоје иза
ове странице дубоко поштују бискупа Валдеспина. Питао се јесу ли овај
интернет „доброчинитељ“ и онај који је позвао рабина једна те иста особа.
Стигавши до врата апартмана, Гарза се запитао како да принцу саопшти
ову вест. Дан је отпочео сасвим нормално, а одједном се испоставило да је
палата заратила са духовима. Непознати доушник по имену Монте?
Мноштво независних података? Да све буде још горе, Гарза и даље није
имао никакав извештај о томе шта се дешава са Амбром Видал и Робертом
Лангдоном.
Нек нам је Бог у помоћи ако новине сазнају за вечерашње Амбрине дрске
поступке.
Командант уђе без куцања. „Принче Хулијане?“, позва журећи према
дневном боравку. „Морам на тренутак насамо да поразговарам с вама.“
Гарза стиже до дневне собе и стаде као укопан. Просторија је била
празна.
„Дон Хулијане?“, понови окренувши се према кухињи. „Бискупе
Валдеспино?“
Гарза је претражио читав апартман, али принц и Валдеспино нису били
ту.
Одмах је позвао принчев мобилни телефон и изненадио се кад је ћуо да
звони. Звук беше слаб, али чујан, и допирао је однекуд из апартмана. Гарза
поново позва принчев број и стаде да слуша пригушену звоњаву, овог пута
испративши звук до мале слике на зиду, иза које је знао да је сакривен сеф.
Хулијан је закључао свој телефон у сеф?
Гарза није могао да поверује да је принц оставио свој телефон у ноћи
када је комуникација од највећег значаја. Куда ли су отишли?
Гарза покуша са Валдеспиновим бројем мобилног телефона, надајући се
да ће му се бискуп јавити. Крајње изненађен, он чу још један пригушени
звук звоњаве из сефа.
И Валдеспино је оставио свој телефон?
Крајње успаничен, унезверено гледајући око себе, Гарза истрча из
апартмана. У следећих неколико минута трчао је по ходницима и викао,
тражећи их и на спрату и у приземљу.
Нису могли тек тако да нестану!
Кад је Гарза коначно престао да трчи, затече се без даха у подножју
огромног и елегантног Сабатинијевог степеништа. Поражено спусти главу.
Таблет у његовој руци се већ скоро искључио, али је на затамњеном екрану
могао да види одраз фреске са таванице изнад себе.
Иронија му се учини прегрубом. Фреска је била највеће ремек-дело
Ђаквинта – Апотеоза Шпаније.

 ПОГЛАВЉЕ 42

Док се галфстрим Г550 великом брзином пењао на крстарећу висину,

Роберт Лангдон је зурио у празно кроз овални прозор и покушавао да среди
мисли. Последња два сата пролетело је у вртлогу емоција – од узбуђења
које је пратило почетак Едмондове презентације, до ужаса који је осетио
видевши његово хладнокрвно убиство. Што је Лангдон више размишљао о
Едмондовом открићу, оно као да је бивало све загонетније.
Какву је то тајну Едмонд разоткрио?
Одакле долазимо? Куда идемо?
Едмондове речи, изговорене у спиралној скулптури раније те вечери,
поново су одзвањале у Лангдоновим мислима: Роберте, откриће до ког
сам дошао… оно даје врло јасне одговоре на оба питања.
Едмонд је тврдио да је решио две највеће мистерије живота, а опет,
Лангдон се питао је ли могуће да су Едмондове вести толико опасно
реметилачке да би га неко убио како би га ућуткао?
Све што је Лангдон са сигурношћу знао било је да Едмонд говори о
људском пореклу и људској судбини.
Какво је запрепашћујуће порекло Едмонд открио?
Какву мистериозну судбину?
Чинило се да је Едмонд оптимистичан и да се радује будућности те је
због тога било мало вероватно да је његово предвиђање апокалиптично.
Шта ли је онда то Едмонд могао предвидети, а што би могло толико
дубоко узнемирити клерике?
„Роберте?“ Амбра се створила крај њега са шољом вреле кафе. „Рекао си
црна?“
„Одлично, да, хвала.“ Лангдон захвално прихвати шољу, надајући се да
ће му мало кофеина помоћи да развеже запетљане мисли.
Амбра седе преко пута њега и усу себи чашу црног вина из елегантне
флаше с рељефном површином. „Едмонд увек има залиху шато монтроза у
авиону. Било би штета да пропадне.“
 Лангдон је само једном пробао монтроз, у старом винском подруму
скривеном испод Тринити колеџа у Даблину, док је тамо боравио да би
истраживао илуминирани рукопис познат под називом Књига Келса.
Амбра је обухватила винску чашу рукама и, приневши је уснама,
загледала се у Лангдона преко руба. Још једном је осетио како га природна
елеганција те жене, као неким чудом, потпуно разоружава.
„Размишљала сам“, рекла је. „Поменуо си раније да је Едмонд био у
Бостону и испитивао те о различитим причама о постанку?“
„Да, пре отприлике годину дана. Занимали су га различити начини на
које највеће светске религије одговарају на питање 'Одакле долазимо?'“
„Дакле, можда би било добро да почнемо од тога?“, предложи она.
„Можда можемо открити на чему је радио?“
„Потпуно се слажем да треба да почнемо из почетка“, одврати Лангдон,
„али нисам сигуран може ли се ту ишта открити. Постоје само две школе
мишљења о томе одакле долазимо – религиозно веровање да је Бог створио
људе већ потпуно формиране, и дарвинистички модел, по ком смо
испузали из примордијалне баре и временом еволуирали у људе.“
„А ако је Едмонд открио ррећу могућност?“, упита Амбра севнувши
смеђим очима. „Шта ако је то део његовог открића? Шта ако је доказао да
људска раса није потекла ни од Адама и Еве, нити је настала
дарвинијанском еволуцијом?“
Лангдон је морао да призна да би такво откриће – алтернативна прича о
људском пореклу – уздрмало свет из темеља, али није могао да замисли
шта би то могло бити. „Дарвинова теорија еволуције изразито је добро
утемељена“, рече јој, „јер се заснива на научно проверљивим чињеницама
и јасно илуструје како су организми еволуирали и временом се
прилагођавали свом окружењу. Теорију еволуције прихватили су
најоштроумнији научници света.“
„Заиста?“, рече Амбра. „Читала сам књиге које тврде да је Дарвин био
сасвим у заблуди.“
„То што каже је истина“, зацвркута Винстон из телефона који се пунио
на столу између њих двоје. „Више од педесет таквих наслова објављено је
само у последње две деценије.“
Лангдон је заборавио да је Винстон још с њима.
„Неке од тих књига биле су бестселери“, додаде Винстон. „Шта је
Дарвин погрешно схватио… Победити дарвинизам… Дарвинова црна
кутија… Суђење Дарвину… Мрачна страна Чарлса Дар…“
„Да“, прекиде га Лангдон, врло добро упознат с позамашним бројем
књига у којима се тврди да управо оне оповргавају Дарвина. „Заправо сам
недавно прочитао две.“
„И?“, била је упорна Амбра.
Лангдон се учтиво насмеши. „Не могу да говорим о свим, али оне две
које сам прочитао заступале су становиште које је у основи хришћанско.
Једна је чак ишла толико далеко да сугерише да је фосилне остатке на
земљу поставио бог 'да би тестирао нашу веру'.“
Амбра се намршти. „У реду, дакле нису те навеле да промениш
мишљење.“
„Не, али су у мени пробудиле радозналост, па сам питао једног
харвардског професора биологије шта он мисли о тим књигама.“ Лангдон
се насмешио. „Тај професор је, успут, сасвим случајно био покојни Стивен
Џ. Гулд.“
„Зашто ми је то име познато?“, упита Амбра.
„Стивен Џ. Гулд“, одмах се огласи Винстон. „Истакнути еволуциони
биолог и палеонтолог. Његова теорија 'испрекидане равнотеже' објашњава
неке од рупа које постоје у фосилном запису и пружа додатну подршку
Дарвиновом моделу еволуције.“
„Гулд се само закикотао“, рече Лангдон, „и рекао ми да већину анти-
дарвинистичких књига објављују издавачи попут Института за
истраживање постанка – што је организација која, судећи по њиховим
сопственим информативним материјалима, Библију сматра непогрешивим
пописом историјских и научних чињеница.“
„Што значи“, рече Винстон, „да верују да несагориви грм купине може
да говори, да је Ноје успео да смести све живе врсте на један једини брод и
да се људи могу претварати у стубове соли. То и није најстабилније
упориште за једну компанију која се бави научним истраживањем.“
„Тачно“, рече Лангдон, „међутим, постоје нерелигиозне књиге које
настоје да наруше Дарвинов углед с историјске тачке гледишта –
оптужујући га да је украо своју теорију од француског натуралисте Жана
Батиста Лаинарка, који је први изнео идеју да се организми мењају
реагујући на ок ружење.“
„Тај правац размишљања је споредан, професоре“, рече Винстон. „То да
ли је Дарвин оптуживан за плагијаторство или није, не умањује
веродостојност његове теорије еволуције.“
„Томе не могу да противречим“, рече Амбра. „И зато, Роберте,
претпостављам да би професор Гулд на питање 'Одакле долазимо?'
одговорио, без сумње, да смо еволуцијом настали од мајмуна.“
Лангдон климну главом. „Парафразирам, али Гулд ме је у суштини
уверавао да се међу озбиљним научницима уопште не доводи у питање да
ли се еволуција одиграва. Ми тај процес можемо емпиријски да
посматрамо.
Боља питања би, по његовом мишљењу, била: Зашто се еволуција
дешава? И како је почела?“
„Да ли је понудио и неке одговоре?“, упита даље Амбра.
„Ништа што бих ја могао разумети, али јесте илустровао своје
становиште једним мисаоним експериментом. Зове се Бескрајни ходник.“
Лангдон застаде, отпивши још гутљај кафе.
„Да, корисна илустрација“, запевуши Винстон пре но што је Лангдон
стигао да проговори. „Иде овако: замислите да ходате дугачким ходником
– тунелом толико дугачким да је немогуће видети одакле сте дошли и куда
идете.“
Лангдон климну главом, задивљен ширином Винстоновог знања.
„А онда, далеко иза себе“, наставио је Винстон, „чујете звук лопте која
одскаче. Кад се окренете, видите лопту која скаче према вама. Лопта је све
ближа па коначно одскочи поред вас и настави да скаче, одскакујући све
даље док се сасвим не изгуби из вида.“
„Тачно“, рече Лангдон. „Питање није: Да ли лопта скаче? Јер, очигледно,
лопта скаче. Можемо то да видимо. Питање је: Зашто лопта скаче? Како је
почела да скаче? Да ли ју је неко шутнуо? Је ли то нека посебна лопта која
просто ужива у скакању? Важе ли у том ходнику закони физике због којих
лопта нема другог избора до да заувек скаче?“
„Гулдова поента је, према томе“, закључи Винстон, „да, као и кад је реч
о еволуцији, не можемо видети довољно далеко у прошлост да бисмо
сазнали како је процес отпочео.“
„Управо тако“, рече Лангдон. „Можемо само да приметимо да се он
одвија!“
„Ово је, наравно, било слично“, рече Винстон, „изазову који представља
разумевање Великог праска. Космолози су развили истанчане формуле
којима описују ширење космоса за свако задато Време – Т – у прошлости
или будућности. Међутим, кад покушају да погледају уназад у тренутак У
ком се Велики прасак догодио – где је Т једнако нули – математика полуди,
описујући нешто што је, како се чини, мистична честица бескрајне топлоте
и бескрајне густине.“
Лангдон и Амбра се задивљени погледаше.
„Поново тачно“, рече Лангдон. „А пошто људски ум није спреман да У
довољно добро носи с 'бескрајним', већина научника сад расправља о 111
МИ лосу само у смислу тренутака након Великог праска – где је Т веће <ул
нуле – што је гаранција да оно што је математичко неће постати
мистично.“
Једном Лангдоновом колеги с Харварда – уваженом професору физике –
толико су дојадили студенти филозофије који су долазили на његов курс
'Порекло свемира', да је на крају на врата своје учионице поставио натпис.

У мојој учионици Т > 0.

За сва питања о томе где је Т = 0,
молим да посетите Катедру за религију.

„А шта је с панспермијом?“, упита Винстон. „Идејом да је живот на

Земљи пренесен с друге планете преко метеора или космичке прашине?
Панспермиа се сматра научно валидном могућношћу која може објаснити
постојање живота на Земљи.“
„Чак и ако је тачна“, понуди Лангдон своје мишљење, „она не одговара
на питање како је живот испрва почео у космосу. Ми просто шутирамо
конзерву низ пут, занемарујући порекло лопте која одскаче и одлажемо
највеће питање: Одакле потиче живот?“
Винстон заћута.
Амбра је пијуцкала вино, наизглед забављена њиховим надмудривањем.
Кад је галфстрим Г550 достигао крстарећу висину и поравнао се са
хоризонтом, Лангдон ухвати себе како замишља шта би то значило за свет
да је Едмонд заиста пронашао одговор на древно питање: Одакле
долазимо?
А опет, према Едмондовим речима, тај одговор био је само део тајне.
Ма шта истина била, Едмонд је детаље свог открића заштитио јаком
шифром – једним јединим стихом од четрдесет седам слова. Ако све прође
по писну, Лангдон и Амбра ће ускоро у Едмондовом дому у Барселони
открити који је то стих.

 ПОГЛАВЉЕ 43

Иако зачет пре десетак година, „мрачни веб“ и даље представља

непознаницу за велику већину корисника интернета. Недоступна преко
традиционалних претраживача, ова злокобна земља сенки светске интернет
мреже обезбеђује приступ невероватној количини илегалних добара и
услуга.
Од скромних почетака, када је ту био једино Пут свиле – прво онлајн
црно тржиште за растурање нелегалних дрога – мрачни веб процветао је у
широку мрежу незаконитих страница за трговину оружјем, растурање дечје
порнографије, откривање политичких тајни, па чак и унајмљивање
професионалаца, укључујући ту и проститутке, хакере, шпијуне, терористе
и убице.
Сваке недеље се преко мрачног веба обаве дословно милиони
трансакција, а вечерас, испред једног од будимпештанских барова међу
рушевинама, једна од таквих трансакција ће управо бити закључена.
Човек у фармеркама и са бејзбол качкетом неприметно се шуњао улицом
Казинци, држећи се сенки док је пратио своју мету. Мисије попут ове
постале су му основни извор прихода у последњих неколико година, И
увек их је договарао преко шачице популарних мрежа – Непријатељска
рдења, Мрежа асасина и БесаМафија.
Изнајмљивање плаћених убица била је индустрија вредна милијарду
долара и сваког дана се ширила, првенствено због тога што је мрачни веб
гарантовао анонимност преговора и немогућност уласка у траг плаћању
билкои нима. Већина убистава имала је везе са преварама осигурања,
лошим пословним партнерствима или бурним браковима, али разлози
никад нису Ули брига особе која је обављала посао.
Без питања, помисли убица. То је неписано правило због ког мој посао и
вета.
Вечерашњи посао био је задатак који је прихватио пре неколико дана. А
ни уиимиии послодавац понудио му је 150.000 евра да осматра дом једног
остарелог рабина и чека у „стању приправности“, за случај да буде
потрчимо Лзветтл одређену акцију. Акција је у овом случају значила да
треба да упадне у човеков дом и убризга му калијум-хлорид, што ће
довести до тренутне смрти услед неизбежног срчаног удара.
Рабин је вечерас усред ноћи неочекивано изашао из свог дома и
градским аутобусом отишао у сумњиви део града. Убица га је пратио, а
онда преко заштитног шифрованог програма на паметном телефону
обавестио послодавца о развоју догађаја.

Мета је напустила дом. Отишла је у део града са баровима.

Постоји ли могућност да се са неким састаје?

Одговор од послодавца стигао је скоро истог тренутка.

Изврши.

Ту, међу баровима у рушевинама и мрачним уличицама, оно што је

почело као ухођење претворило се у смртоносну игру мачке и миша.

-------

Рабин јехуда Кевеш знојио се и једва дисао док је ишао улицом Казинци.
Плућа су му горела и осећао се као да ће му остарела бешика пући.
Треба ми само тоалет и мало одмора, помислио је заставши у гужви
која се окупила испред бара „Симпло“ – једног од највећих и најпознатијих
будимпештанских барова у рушевинама. Клијентела је била тако
разноврсна мешавина различитих генерација и професија да се на старог
рабина нико није ни осврнуо.
Стаћу накратко, одлучи он кренувши према бару.
Некада велелепна камена палата са елегантним балконима и високим
прозорима, бар „Симпло“ је сада била само оронула љуштура прекривена
графитима. Пролазећи кроз широки трем ове некада велелепне градске
резиденције, Кевеш уђе кроз врата на којима је стајала шифрована порука:
EGG-ESH-AY-GED-REH!
Требао му је тренутак да схвати да је то само фонетски испис мађарске
речи егéсзсéгедре – која значи „живели!“
Ушавши, Кевеш стаде да у неверици посматра пећинолику унутрашњост
бара. Запуштена палата била је подигнута око пространог дворишта по ком
су сада били разбацани најчуднији предмети које је рабин икад видео –
кауч направљен од каде, лутке које возе бицикле обешене у ваздуху, и
један потпуно испражњен источнонемачки трабант који је сада служио као
сепаре.
Двориште је било окружено високим зидовима украшеним разноликим
графитима, постерима из совјетске ере, класичним скулптурама и биљкама
које су висиле са унутрашњих балкона, где је мноштво сталних гостију
плесало уз гласну музику. Ваздух се осећао на цигарете и пиво. Млади
парови су се страсно љубили наочиглед свих присутних, док су остали
пушили из кратких лула и испијали чашице пдлинке, популарне мађарске
ракије.
Кевеш је увек сматрао иронијом то што су људи, упркос томе што су
били највеличанственија божја креација, у суштини и даље животиње, а
њихово понашање у највећој мери условљено потрагом за простим
задовољствима. Удовољавамо својим телима надајући се да ће тако и
наше душе наћи утеху. Кевеш је много времена проводио саветујући оне
који су превише угађали анималним искушењима тела – првенствено
храном и сексом – а уз пораст зависности од интернета и јефтиних
дизајнираних дрога, његов посао бивао је из дана у дан све захтевнији.
Једино задовољство које је Кевешу у овом трену било потребно могло се
пронаћи у тоалету, а када је угледао десет људи у реду испред њега, био је
скрхан. Не могавши више да чека, опрезно се попео степеницама, где су му
рекли да може наћи још доста тоалета. На другом спрату палате рабин се
наде у лавиринту спојених дневних и спаваћих соба, од којих је свака
имала мали бар или сепаре. Замолио је једног бармена да га упути према
тоалету, а човек му је показао прилично удаљен ходник, ком се могло
прићи само преко балкона изнад дворишта.
Кевеш брзо преде на балкон и придржавајући се за ограду крете ка
тоалету. Ходајући, одсутно је зурио у ускомешану гужву у дворишту под
њим, где се море младих људи таласало у ритму дубоких тактова музике.
А онда Кевеш угледа њега.
Застао је као укопан, а крв му се следи у жилама.
Усред гомиле, стајао је човек у фармеркама и с бејзбол качкетом и
гледао право у њега. Погледи им се сретоше тек на трен. А онда се човек с
качкетом брзином пантера даде у трк и јурну уз степениште гурајући госте
пред собом.

-------

Убица устрча уз степениште, осматрајући свако лице у пролазу. Добро је

познавао бар „Симпло“ па брзо стиже до балкона где је стајала његова
мета. Али рабин је нестао.
Нисам прошао поред тебе, помисли убица, што значи да си ушао још
дубље у зграду.
Подигнувши поглед према замраченом ходнику пред собом, убица се
осмехну, претпостављајући где би се мета могла крити.
Ходник је био крцат и смрдео је на урин. На даљем крају су се налазила
искривљена дрвена врата.
Убица затабана кроз ходник и удари шаком по вратима.
Тишина.
Поново покуца.
Један дубок глас рече изнутра да је тоалет заузет.
„Bocsásson meg!“, извини се убица звонким гласом и тобож стаде да се
удаљава. Онда се тихо окрену и врати до врата, притиснувши ухо уз дрво.
Чуо је како рабин унутра очајнички шапуће на мађарском.
„Неко покушава да ме убије! Био је испред моје куће! Сад ме је ухватио
у бару 'Симпло' у Будимпешти! Молим вас! Пошаљите ми помоћ!“
Чинило се да је мета позвала 112 – будимпештански еквивалент броју
911. Полиција је одавно била на лошем гласу због спорог реаговања, али је
убици то што је чуо било довољно.
Осврнувши се и уверивши се да је сам, уперио је мишићаво раме према
вратима, нагнуо се и ускладио свој напад са громогласном музиком.
Стара лептир-брава пукла је при првом покушају. Врата се отворише.
Убица крочи унутра, затвори врата за собом и окрену се према жртви.
Човек шћућурен у ћошку изгледао је подједнако збуњено и
престрављено.
Убица узе рабинов телефон, прекиде везу и баци телефон у ве-це шољу.
„К-ко те је послао?!“, промуца рабин.
„Лепота ситуације у којој се налазим“, одговори човек, „јесте у томе што
то никад нећу сазнати.“
Старац је прозукло дисао и обилно се знојио. Одједном зину, широм
отворених очију, подиже руке и ухвати се за груди.
Стварно!, помисли убица, осмехујући се. Има инфаркт?
Старац се мигољио и гушио на поду тоалета, очима молио за помоћ док
му се лице црвенело а он се рукама држао за груди. Напослетку, ничице
паде на прљаве плочице и остаде да лежи и тресе се док му се бешика
празнила у панталоне а поточић урина се ширио по поду.
Коначно, рабин се умири.
Убица чучну и послуша његово дисање. Тајац.
 Онда се усправи, злурадо се церећи. „Олакшао си ми посао више него
што сам могао да претпоставим.“
Рекавши то, убица крену према вратима.

-------

Плућа рабина Кевеша борила су се за ваздух. Извео је представу свог

живота.
Колебајући се на ивици несвести, лежао је непомично и слушао како се
кораци убице удаљавају по поду тоалета. Врата се отворише и затворише
уз кликтај.
Тишина.
Кевеш се присили да сачека још који тренутак и буде сигуран да је
нападач отишао низ ходник и да га не чује. А онда, не могавши више да
чека ни секунд, издахну и поче да удише животодавни ваздух. Чак је и
устајали ваздух тоалета имао укус као да је стигао са небеса.
Лагано је отворио очи, а поглед му се мутио због недостатка кисеоника.
Док је подизао главу у којој је све пулсирало, вид поче да му се
разбистрава. На сопствено запрепашћење угледао је мрачну прилику крај
врата. Човек с бејзбол качкетом му се церио.
Кевеш се следи. Није ни изашао из просторије.
Убици су била довољна два дуга корака да стигне до жртве. Челичним
стиском зграби рабина за врат и наби му лице назад на поплочани под.
„Можеш да зауставиш дисање“, ругао се убица, „али не можеш
зауставити срце.“ Насмејао се. „Не брини, ту могу да ти помогнем.“
Тренутак касније врели врх игле зари се Кевешу у врат. Осети као да му
се истопљена врелина слива низ грло и облива му лобању. Кад му се срце
овог пута стегло, знао је да је стварно.
Као човек који је већи део живота посветио мистеријама о Схамаyим –
обитавалишту Бога и праведника – рабин Јехуда Кевеш знао је да су сви
одговори само откуцај срца далеко.

 ПОГЛАВЉЕ 44

Сама у пространом тоалету млажњака Г550, Амбра Видал стајала је пред

лавабоом и пуштала да јој се топла вода нежно слива преко шака док је
зурила у огледало, једва препознајући сопствени одраз. Шта сам то
учинила?
Отпила је још гутљај вина, жудећи за својим животом од пре свега
неколико месеци – кад је била анонимна, сама, заокупљена радом у музеју
– али сад је све то нестало. Испарило је оног трена кад ју је Хулијан
запросио.
Не, прекорила је саму себе. Испарило је оног трена кад си ти рекла да.
Ужас вечерашњег убиства зарио јој се дубоко у стомак и њен логички ум
са страхом је вагао шта наговештава тај чин.
Ја сам пустила Едмондовог убицу у музеј.
Преварио ме је неко из палате.
А сад знам превише.
Није било доказа да принц Хулијан стоји иза крвавог убиства, нити да је
уопште знао за убичин план. Ипак, Амбра је сасвим изблиза видела како
функционишу унутрашњи механизми палате да би могла да наслути да се
ништа од свега тога не би могло десити без принчевог знања или чак
његовог благослова.
Рекла сам Хулијану превише.
Последњих неколико недеља Амбра је осећала све јачу потребу да
оправда сваки тренутак који је проводила раздвојена од свог љубоморног
вереника и зато је, кад би остајали сами, с њим делила већи део онога што
је знала о Едмондовој скорој презентацији. Сада се плашила да је њена
отвореност можда била непромишљена.
Амбра искључи воду и осуши руке, поново узе своју винску чашу и испи
последњих неколико капи. У огледалу пред собом видела је жену коју није
познала – некада самоуверену професионалку коју су сада изједали кајање
и стид.
 Какве сам само грешке направила за неколико месеци…
Док се у мислима враћала у прошлост, питала се шта је уопште и могла
да учини другачије. Четири месеца раније, једне кишне ноћи у Мадриду,
Амбра је присуствовала хуманитарној вечери у Музеју модерне уметности
краљице Софије…
Већина гостију била је прешла у галерију 206.06 да види чувени музејски
експонат – Гернику – седам и по метара широко Пикасово платно које је
евоцирало ужасно бомбардовање малог баскијског града током Шпанског
грађанског рата. За Амбру је, међутим, то дело представљало превише
болан призор – горко подсећање на брутално тлачење које је народ трпео
под владавином шпанског фашистичког диктатора генерала Франсиска
Франка између 1939. и 1975. године.
Уместо да оде тамо, одлучила је да се сама увуче у једну мирну галерију
и ужива у делу једне од њој омиљених шпанских уметница, Марухе Маљо,
надреалисткиње из Галиције, чији је успех током тридесетих година
двадесетог века помогао да се разбије стаклена таваница над главама
шпанских уметница.
Амбра је стајала сама и дивила се Ла Вербени – политичкој сатири
препуној сложених симбола – кад се иза ње зачуо нечији дубоки глас.
„Es casi tanguapa como tú“, изговорио је мушкарац. Лепа је готово као
ти.
Озбиљно? Амбра је гледала право напред и опирала се жељи да преврне
очима. На оваквим догађањима музеји су некада више подсећали на
јефтине барове за проналажење успутних партнера него на културне
центре.
„¿Qué crees que significa?“, наваљивао је глас иза ње. Шта мислиш, шта
представља?
„Не знам“, слагала је, надајући се да ће то што говори енглески можда
натерати мушкарца да оде. „једноставно ми се допада.“
„И мени“, одговори мушкарац такође на енглеском, малтене без акцента.
„Маљова је била испред свог времена. Нажалост, за неизвежбано око,
површна лепота ове слике може прикрити суштину.“ Застао је.
„Претпостављам да се жена попут тебе сигурно стално суочава с истим
проблемом.“
Амбра болно јекну. Падају ли жене заиста на овакве фразе?
Наместивши на лице учтив осмех, окренула се, спремна да мушкарца упути
даље. „Господине, врло сте љубазни, али…“
Амбра Видал се заледила усред реченице.
Човек пред њом био је неко кога је целог живота виђала на телевизији и
у часописима.
„О“, замуца Амбра. „Ви сте…“
„Превише навалентан?“, нагађао је лепи мушкарац. „Неспретно
одважан? Опрости, живим презаштићено и нисам довољно добар у овим
стварима.“ Насмешио се и учтиво испружио руку. „Зовем се Хулијан.“
„Мислим да знам ваше име“, рекла му је Амбра, црвенећи док се
руковала с принцом Хулијаном, будућим краљем Шпаније. Био је далеко
виши него што је замишљала, нежних очију и самоувереног осмеха.
„Нисам знала да ћете и ви бити овде вечерас“, наставила је, брзо
повративши прибраност. „Замишљала сам вас више као човека за Прадо –
знате, Гоја, Веласкез… класици.“
„Мислиш, конзервативно и старомодно?“ Топло се насмејао. „Чини ми
се да си ме помешала с мојим оцем. Маљова и Миро су ми увек били
омиљени.“
Амбра и принц разговарали су неколико минута и она остаде задивљена
његовим познавањем уметности. А опет, човек је одрастао у мадридској
Краљевској палати, која је поседовала једну од најбољих уметничких
збирки у целој Шпанији; вероватно му је на зиду дечје собе висио
оригинални Ел Греко.
„Знам да ће ово звучати превише директно“, рекао је принц пружајући
јој визит-карту исписану златним словима, „али волео бих да ми се сутра
придружиш на вечери. На картици је мој број. Само ми јави.“
„Вечера?“, нашалила се Амбра. „Не знате ни како се зовем.“
„Амбра Видал“, стаде он да набраја чињенице. „Имаш тридесет девет
година. Дипломирала си историју уметности на универзитету у Саламанки.
Радиш као директор нашег музеја Гугенхајм у Билбау. Недавно си јавно
говорила о контроверзи која окружује Луиса Килеса, чија дела, сагласан
сам, графички одражавају ужасе савременог живота и можда нису
прикладна за децу, али нисам сигуран да делим твоје мишљење да су
36
његова дела слична Бенксијевим . Никад се ниси удавала. Немаш деце. И
црна ти фантастично стоји.“
Амбра зину у чуду. „Господе Боже. Да ли такав приступ заиста
пролази?“
„Немам појма“, рекао је, осмехнувши се. „Претпостављам да ћемо то тек
сазнати.“
Као по команди, два агента Краљевске гарде створише се крај њих и
поведоше принца међу неке врло важне госте.
Амбра је стезала посетницу у руци и осећала нешто што није осетила већ
годинама. Лептириће. Је ли то мене принц управо позвао на састанак?
Амбра је била мушкобањаста тинејџерка и момци који су је позивали на
састанке увек су се осећали као да су на равној нози с њом. Касније у
животу, кад је њена лепота процветала, схватила је да се мушкарци плаше
њеног присуства, постају неспретни, превише свесни својих мана и
превише увиђавни. Вечерас јој је, међутим, један моћан мушкарац
одважним кораком пришао и потпуно преузео контролу. То је учинило да
се осети као жена. И то млада жена.
Већ следеће вечери возач је дошао по Амбру у њен хотел и одвезао је у
Краљевску палату, где су је поставили да седи поред принца, у друштву
двадесетак других гостију чија су јој лица већином била позната из
друштвених и политичких рубрика у новинама. Принц ју је представио као
своју „прелепу нову пријатељицу“ и мудро отпочео разговор о уметности,
у ком је Амбра могла сасвим равноправно да учествује. Имала је осећај да
су је довели на некакву аудицију, али зачудо, то јој није много сметало.
Била је поласкана.
На крају вечери Хулијан ју је повео у страну и прошапутао: „Надам се да
си се лепо забавила. Волео бих да те опет видим.“ Насмешио се. „Одговара
ли ти четвртак увече?“
„Хвала“, одговорила је Амбра, „али плашим се да ујутру летим назад у
Билбао.“
„Онда ћу летети с тобом“, рекао је. „јеси ли некад била у ресторану 'Еца-
нобе'?“
Амбра је морала да се насмеје. „Ecanobe“ је нудио једно од
најприжељкиванијих ресторанских искустава у целом Билбау. Као
омиљено место заљубљеника у уметност из целог света, ресторан се
поносио авангардним декором и разноврсним кулинарским
специјалитетима који су гостима пружали осећај да седе на неком пределу
који је насликао Марк Шагал.
„То би било дивно“, чула је себе како каже.
У „Ецанобе“-у, изнад претерано стилизованих тањира с туњевином
прженом са бобицама руја и шпарглом с тартуфима, Хулијан јој је
отворено говорио о политичким изазовима с којима се суочавао док је
покушавао да изађе из сенке свог оболелог оца, као и о личном притиску
који је осећао због продужења краљевске лозе. Амбра препознаде у њему
невиност усамљеног дечака, али је видела и понашање вође који гаји
ватрену страст према својој држави. Тај спој учини јој се привлачним.
Док су те ноћи телохранитељи хитро одводили Хулијана у авион, Амбра
је знала да је освојена.
 Малтене га уопште не познајеш, подсетила је саму себе. Не жури.
Наредних неколико месеци као да је пролетело, Амбра и Хулијан
непрестано су се виђали – вечере у палати, пикници на његовом сеоском
имању, чак и један биоскопски марине. Њихов однос био је непосредан и
Амбра није могла да се сети кад је била срећнија. Хулијан је био дражесно
старомодан, често ју је држао за руку или учтиво крао пољупце, али
ниједном није прешао конвенционалне границе и Амбра је ценила његове
фине манире.
једног сунчаног јутра три недеље раније, Амбра је била у Мадриду, где је
требало да се појави у једном сегменту јутарње ТВ емисије посвећене
предстојећим догађањима у Гугенхајму. Емисију Теледиарио, телевизије
РТВЕ, гледали су милиони људи широм земље и, иако је Амбра помало
зазирала од живих телевизијских програма, знала је да ће њено гостовање у
овој емисији бити фантастична реклама за музеј.
Вече пре емисије нашла се са Хулијаном на предивно опуштеној вечери
у ресторану „Малатеста“, а потом су се непримећено увукли у парк Дел
Ретиро. Док је посматрала породице у шетњи и гомиле деце која су се
смејала и трчкарала уоколо, Амбра је осећала потпуни мир, сасвим
изгубљена у тренутку.
„Волиш децу?“, упитао је Хулијан.
„Обожавам их“, одговорила је искрено. „Заправо, понекад мислим да су
деца једино што ми у животу недостаје.“
Хулијан се широко осмехнуо. „Знам тај осећај.“
Начин на који ју је погледао у њој пробуди неки непознат осећај и
Амбри сину зашто Хулијан поставља то питање. У трену је потпуно
преплави страх и неки глас у њеној глави заурла: Реци му! РЕЦИ МУ,
СМЕСТА!
Покушала је да говори, али одједном ни гласа није могла да пусти.
„Јеси ли добро?“, упитао ју је, изгледајући забринуто.
Амбра се насмешила. „Реч је о емисији Теледиарио. Само сам мало
нервозна.“
„Опусти се. Бићеш одлична.“
Хулијан јој се широко осмехнуо, а онда се нагнуо према њој и на усне јој
спустио брз, мек пољубац.
Следећег јутра, у пола осам, Амбра је седела у телевизијском студија
забављена изненађујуће угодним живим разговором с троје шармантни!
водитеља емисије Теледиарио. Била је толико заокупљена својим
ентузијазмом према Гугенхајму да је једва примећивала и телевизијске
камере и публику у студију, нити се иједном сетила да је пет милиона људи
гледа у својим домовима.
„Gracias, Ambra, y muy interesante“, рекла је водитељка кад се њен
37
сегмент емисије завршио. „Ungran placer conocerte.“
Амбра је захвално климнула главом и чекала да се интервју заврши.
Зачудо, водитељка јој се тада стидљиво насмешила и наставила сегмент
окренувши се према камери да се обрати директно гледаоцима крај малих
екрана. „Овог јутра“, почела је на шпанском, „један врло посебан гост
дошао је у ненајављену посету нашем студију и желели бисмо да га сад
уведемо.“
Све троје водитеља устадоше уз аплауз док је један висок, елегантан
мушкарац излазио пред камере. Кад га је публика видела, сви одједном
поскочише на ноге, махнито навијајући.
Амбра је такође устала, зурећи пренеражено.
Хулијан?
Принц Хулијан махну публици и учтиво се рукова с водитељима. Потом
је стао поред Амбре и загрлио је.
„Мој отац је одувек био романтик“, обратио се гледаоцима, загледан
право у камеру. „Моја мајка је давно умрла, али он никад није престао да је
воли. Наследио сам његову склоност романтици и верујем да кад човек
пронађе љубав – истог трена то зна.“ Погледао је у Амбру и топло се
насмешио. „И зато…“ Хулијан коракну уназад и погледа је.
Кад је Амбра схватила шта ће се догодити, осетила се парализованом од
неверице. НЕ! Хулијане! Шта то радиш?
Без икаквог упозорења, принц Шпаније је одједном клечао пред њом.
„Амбра Видал, просим те не као принц, већ просто као заљубљен човек.“
Погледао ју је очима замагљеним од суза, док су камере обилазиле око њих
како би ухватиле крупан кадар његовог лица. „Волим те. Хоћеш ли се
удати за мене?“
Публика и водитељи емисије углас уздахнуше од среће и Амбра осети на
себи помне погледе милиона гледалаца из целе земље. Крв јој јурну у лице,
а светла рефлектора одједном су јој неподношљиво пекла кожу. Срце јој је
дивље тукло док је зурила у Хулијана, а хиљаду мисли јој летело кроз
главу.
Како си могао да ме доведеш у овакву позицију?! Тек што смо се
упознали! Постоји нешто што ти о себи нисам рекла… нешто што би
могло да промени све!
Амбра није знала колико је дуго стајала, немо и у паници, а онда се један
од водитеља с нелагодом насмејао и рекао: „Мислим да је госпођица Видал
у трансу! Госпођице Видал? Један згодни принц клечи пред вама и
изражава вам љубав пред очима целог света!“
Амбра је у мислима тражила начин да се елегантно извуче. Чула је само
тишину и знала да је у клопци. Овај јавни тренутак могао се завршити на
само један начин. „Оклевам јер не могу да верујем да ова бајка има сречан
крај.“ Опустила је рамена и топло се насмешила Хулијану. „Наравно да ћу
се удати за тебе, принче Хулијане.“
Студиом се проломи громогласан аплауз.
Хулијан устаде и прими Амбру у наручје. Док су стајали тако, она схвати
да никад дотад нису толико дуго били загрљени.
Десет минута касније, њих двоје седели су на задњем седишту његове
лимузине.
„Видим да сам те преплашио“, рекао је Хулијан. „Опрости. Хтео сам да
будем романтичан. Гајим снажна осечања према теби и…“
„Хулијане“, прекиде га нагло Амбра, „и ја гајим снажна осечања према
теби, али си ме тамо довео у немогућ положај! Нисам ни сањала да ћеш ме
тако брзо запросити! Ти и ја се једва познајемо. Има толико тога што
морам да ти кажем – толико важних ствари о мојој прошлости.“
„Ништа из твоје прошлости није важно.“
„Ово би могло да буде важно. Веома.“
Насмешио се и одмахнуо главом. „Волим те. Неће бити важно. Искушај
ме.“
Амбра је проучавала човека пред собом. Добро, ако тако хоћеш. Ово
није био начин на који је желела да се овај разговор одвија, али није јој
оставио избора. „Дакле, ево, Хулијане. Кад сам била девојчица, прележала
сам страшну инфекцију која ме је умало убила.“
„Добро.“
Док је Амбра говорила, осећала је како у њој расте дубока празнина.
„Последица тога је да мој сан да једног дана имам децу… може бити само
сан.“
„Не разумем.“
„Хулијане“, рекла је хладно. „Ја не могу да имам децу. Због здравствених
проблема које сам имала у детињству остала сам неплодна. Одувек сам
желела децу, али своју никад нећу моћи да имам. Жао ми је. Знам колико
ти је то важно, али запросио си жену која не може да ти подари
наследника.“
Хулијан пребледе.
Амбра га погледа право у очи, молећи га да проговори. Хулијане, ово је
тренутак у ком треба да ме привијеш уза себе и кажеш ми да је све у
реду. Ово је тренутак у ком треба да ми кажеш да није важно и да ме
ипак волиш.
А онда се догодило.
Хулијан се једва приметно одмакао од ње. У том тренутку Амбра је
знала да је готово.

 ПОГЛАВЉЕ 45

Одељење за електронску безбедност Краљевске гарде смештено је у

затвореној просторији без прозора, на подземном нивоу Краљевске палате.
Намерно изолован од пространих гардијских барака и оружарнице, штаб
овог одељења састоји се од десетак компјутерских одељака, једне
телефонске централе и зида безбедносних монитора. Осмочлано особље –
од којих су сви имали мање од 35 година – одговорно је за безбедну
комуникацију целокупног особља, и Краљевске палате и Краљевске гарде,
као и за електронски надзор саме палате.
И вечерас су подрумске просторије биле загушљиве и заударале су на
тестенину подгрејану у микроталасној рерни и кокице. Неонска светла
гласно су брујала.
И овде сам тражила да ми поставе канцеларију, помисли Мартинова.
Иако „координаторка за односе са јавношћу“ није било радно место у
оквиру гарде, посао Мартинове захтевао је приступ моћним компјутерима
и технички писменом особљу, тако да је одељење за електронску
безбедност њој било много логичнији избор него неопремљене канцеларије
изнад.
Вечерас ће ми, помисли Мартинова, бити потребан сваки комадић
технологије.
У последњих неколико месеци њен главни задатак био је да саопштења
за јавност Краљевске палате буду у складу са званичном политиком док се
власт постепено преноси на принца Хулијана. Задатак није био лак. Смена
власти пружала је шансу незадовољнима да подигну глас против
монархије.
По уставу Шпаније монархија је представљала „симбол шпанске
истрајности у јединству и постојаности“. Али Мартинова је знала да у
Шпанији већ неко време није било ничег уједињујућег. Друга република је
1931. године означила крај монархије, а онда је пуч генерала Франка, 1936.
године, гурнуо земљу у грађански рат.
 Иако се изнова успостављена монархија сматрала либералном
демократијом, многи либерали су и даље у краљу видели застарело
знамење тиранске религиозно-милитантне прошлости, уједно и
свакодневни подсетник да је пред Шпанијом још увек дугачак пут до
потпуног придруживања модерном свету.
Овомесечне изјаве Монике Мартин укључивале су и уобичајено
представљање краља као вољеног симбола који, заправо, нема никакву
моћ. Наравно, пошто је владар био и врховни командант оружаних снага и
шеф државе, то није било лако продати као идеју.
Шеф државе, помисли Мартинова, земље у којој је граница између цркве
и државе одувек била контроверзна. Блиске везе оболелог краља са
бискупом Валдеспином већ много година биле су трн у оку секуларистима
и либералима.
А онда, ту је и принц Хулијан, помисли она.
Мартинова је знала да свој посао дугује принцу, али то је само све
отежавало у последње време. Принц је пре неколико недеља направио
највећу грешку у јавности коју је Мартинова икад видела.
Клекнуо је на националној телевизији и извео комичну просидбу Амбре
Видал. Понижавајући тренутак био би непримеренији једино да је Амбра
одбила да се уда за њега, али на срећу, она је била довољно присебна да то
ипак не учини.
На несрећу, Амбра Видал се ипак показала неухватљивијом но што се
Хулијан надао, а последице њеног понашања у слободно време овог месеца
биле су највећа брига Мартинове.
Међутим, Амбрина непромишљеност као да је вечерас намах
заборављена. Талас медијске активности који су изазвали догађаји у
Билбау нарастао је до незапамћених размера. У последњих сат времена,
незаустављиво ширење теорија завера захватило је свет попут олује,
укључујући и неколико претпоставки о бискупу Валдеспину.
Најзначајнији развој догађаја тицао се убице из Гугенхајма, коме је на
Киршов догађај омогућен приступ „по наређењу некога из Краљевске
палате“. Ова оптужујућа вест изазвала је поплаву теорија завера које суза
кревет прикованог краља и бискупа Валдеспина теретиле за уроту и
убиство Едмонда Кирша – виртуелног полубога дигиталног света и
вољеног америчког хероја који је одлучио да живи у Шпанији.
Ово ће уништити Валдеспина, помисли Мартинова.
„Слушајте ме сви!“, Гарза вичући уђе у контролну собу. „Принц Хулијм
и бискуп Валдеспино су заједно негде у палати! Проверите све камере и
пронађите их. Одмах!“
 Командант уђе у канцеларију Мартинове и шапатом је обавести о
ситуацији са принцом и бискупом.
„Нестали?“, рече она потпуно збуњена. „А оставили су своје телефоне у
принчевом сефу?“
Гарза слегну раменима. „Вероватно да не бисмо могли да их пратимо.“
„Па, боље да их нађемо“, рече Мартинова. „Принц Хулијан мора одмах
да да изјаву и да се дистанцира од Валдеспина колико год је то могуће.“
И'ренела му је сва најновија догађања.
Сад је дошао ред на Гарзу да изгледа збуњено. „Све су то гласине. Није
могуће да Валдеспино стоји иза убиства.“
„Можда не стоји, али убиство је наизглед повезано са Католичком
црквом. Неко је управо пронашао директну везу између убице и једног
високог црквеног званичника. Погледајте.“ Мартинова позва најновију вест
ЦонспирацyНет-а, која је опет била приписана узбуњивачу по имену
монте@иглесиа.орг. „Ово је пуштено пре неколико минута.“
Гарза чучну и поче да чита вест. „Папа!“, узвикнуо је. „Авила има
директне везе са…“
„Читајте даље.“
Кад је Гарза завршио, одмакнуо се од екрана и затрептао неколико пута
као да покушава да се пробуди из ружног сна.
У том тренутку један мушки глас јави се из контролне собе.
„Команданте Гарза? Нашао сам их!“
Гарза и Мартинова пожурише до одељка агента Суреша Бале, Индијца,
безбедносног стручњака који је показивао на снимак са једне од камера на
ком су се виделе две прилике – једна у широкој бискупској одори, а друга у
свечаном оделу. Корачали су по некој шумској стази.
„Источни врт“, рече Суреш. „Пре два минута.“
„Изашли су из зграде?!“, упита Гарза.
„Чекајте, господине.“ Суреш брзо премота снимак унапред, успевши д.и
испрати бискупа и принца уз помоћ других камера, које су ту и тамо лии ле
постављене око комплекса палате, док су два човека излазила из врта и
даље ишла кроз затворено двориште.
„Куда они то иду?“
Мартинова је прилично добро могла да претпостави куда су ишли и
приметила је да је Валдеспино лукаво кренуо заобилазним путем, због чега
су остали ван видног поља репортажних комбија на главном тргу.
Као што је и предвидела, Валдеспино и Хулијан стигли су до јужног
помоћног у лаза у катедралу Алмудену, где је бискуп откључао врата и
увео принца Хулијана унутра. Врата су се затворила и два човека нестала.
 Гарза је немо зурио у екран, очигледно покушавајући да у томе што је
видео пронађе смисао. „Обавештавајте ме“, рече напослетку и позва
Мартинову у страну махнувши јој руком.
Кад су се удаљили довољно да их нико не чује, Гарза прошапута:
„Немам појма како је бискуп Валдеспино убедио принца Хулијана да
остави телефон и изађе с њим из палате, али принц очигледно не зна за
оптужбе против Валдеспина јер би иначе знао да се мора дистанцирати.“
„И ја тако мислим“, рече Мартинова. „Не бих волела да нагађам како ће
се све ово с бискупом завршити, али…“ Заћутала је.
„Али шта?“, упита Гарза.
Мартинова уздахну. „Чини се да је бискуп Валдеспино управо отео
веома вредног таоца.“

-------

Отприлике 400 километара даље на север, унутар атријума музеја

Гугенхајм, телефон агента Фонсеке поче да бруји. Већ шести пут у
последњих двадесет минута. Погледавши идентификацију позиваоца, осети
да му се тело буди.
„,¿Си?“, јавио се док му је срце снажно тукло.
Глас са друге стране је говорио на шпанском, споро и одмерено. „Агенте
Фонсека, као што сте и сами добро свесни, будућа краљица Шпаније ове
вечери је направила неколико непромишљених корака, повезујући се са
погрешним људима и тиме наносећи значајну срамоту Краљевској палати.
Како би се спречила даља штета, битно је да се вратите у палату најбрже
што можете.“
„Бојим се да се у овом тренутку не зна где је госпођица Видал.“
„Пре четрдесет минута млажњак Едмонда Кирша је са аеродрома у
Билбау полетео према Барселони“, објаснио је глас. „Верујем да је
госпођица Видал у том авиону.“
„Откуд ви то знате?“, непромишљено каза Фонсека, али истог трена
зажали због дрског тона.
„Да сте радили свој посао“, оштро одговори глас, „и ви бисте то знали.
Желим да ви и ваш колега одмах кренете за њом. један војни транспортер
управо пуни гориво на аеродрому у Билбау и чека вас.“
„Ако је госпођица Видал у том млажњаку“, рече Фонсека, „онда сигурно
путује са америчким професором Робертом Лангдоном.“
„Да“, љутито одговори позивалац. „Не знам како је тај човек убедио
госпођицу Видал да занемари сопствену безбедност и побегне с њим, али
господин Лангдон је очигледно сметња. Ваша мисија је да пронађете
госпођицу Видал и вратите је, макар и силом ако буде неопходно.“
„А ако се Лангдон умеша?“
Уследила је напрегнута тишина. „Дајте све од себе да ограничите
колатералну штету“, одговори позивалац, „али ова криза је довољно
озбиљна да се професор Лангдон може сматрати прихватљивом жртвом.“

 ПОГЛАВЉЕ 46

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

ИЗВЕШТАВАЊЕ О КИРШУ СВЕ ПОПУЛАРНИЈЕ!

Научно откриће Едмонда Кирша, најављено за вечерас, почело је као

онлајн презентација која је привукла запањујућих три милиона гледалаца.
Након његовог убиства, међутим, причу о Киршу сада уживо преносе
мејнстрим мреже у целом свету и тренутно је, како се процењује, прати
више од осамдесет милиона гледалаца.

 ПОГЛАВЉЕ 47

Док је Киршов галфстрим Г550 започињао слетање у Барселону, Роберт

Лангдон је искапио и другу шољицу кафе, зурећи у остатке импровизоване
касне ужине узете из кухиње, коју је управо поделио са Амбром – били су
ту ораси, пиринчани кекс и разне „веганске чоколадице“, а што се њега
тиче – све су имале исти укус.
С друге стране стола Амбра је управо испијала другу чашу црног вина и
сад је деловала много опуштеније.
„Хвала што си ме саслушао“, рече звучећи смушено. „Схваташ да ни са
ким нисам могла да разговарам о Хулијану.“
Управо чувши о непријатности коју је доживела кад ју је Хулијан
запросио у телевизијском студију, Лангдон јој климну с разумевањем. Није
имала избора, сагласио се Лангдон, свестан да Амбра није смела
ризиковати да посрами будућег принца Шпаније на националној
телевизији.
„Јасно, да сам знала да ће ме тако брзо запросити“, рече Амбра, „рекла
бих му да не могу да имам децу. Али све се одиграло без икаквог
упозорења.“ Одмахнула је главом и тужно погледала кроз прозор.
„Мислила сам да ми се свиђа. Не знам, можда је то био само занос…“
„Јер је у питању висок, црнокос и леп принц?“ Лангдон је прекиде
кривећи уста у осмех.
Амбра се тихо насмеја и окрену ка њему. „То му стварно јесте ишло у
прилог. Не знам, деловао је као честит човек. Можда презаштићен, али и
романтик – не као неко ко би могао бити умешан у Едмондово убиство.“
Лангдон је наслућивао да је у праву. Принц од Едмондове смрти није
имао много користи, а није постојао ниједан чврст доказ да је на било који
начин умешан – постојао је само телефонски позив из палате, у ком је неко
молио да адмирал Авила буде додат на списак гостију. У овом тренутку
бискуп Валдеспино се чинио као највероватнији кривац, будући да је
довољно рано имао увид у Едмондову објаву, да је имао доста времена да
разради план да га спречи и, наравно, јер је боље од свих знао колико
деструктивна она може бити по ауторитет свих светских религија.
„Очигледно је да се не могу удати за Хулијана“, тихо рече Амбра.
„Непрестано се надам да ће раскинути веридбу пошто сад зна да сам
нероткиња. Његова лоза је на престолу уназад већ четири века. Нешто ми
говори да једна музејска радница из Билбаа неће бити разлог да се то
прекине.“
Звучник изнад њихових глава закрча и пилот обзнани да је време да се
припреме за слетање у Барселону.
Пренувши се из својих размишљања о принцу, Амбра устаде и поче да
сређује кабину – да испира чаше у кухињи и баца остатке хране.
„Професоре“, зачу се Винстон из Едмондовог телефона на столу,
„мислио сам да треба да знате да се по интернету шире нове информације –
чврсти докази који упућују на то да постоји тајна веза између бискупа
Валдеспина и убице, адмирала Авиле.“
Лангдона узнемири ово сазнање.
„На несрећу, има још“, додаде Винстон. „Као што знате, Киршовом
тајном састанку са бискупом Валдеспином присуствовала су још двојица
религијских вођа – један истакнути рабин и један веома цењени имам.
Синоћ је имам пронађен мртав у пустињи недалеко од Дубаија. А у
последњих неколико минута пристижу забрињавајуће вести и из
Будимпеште: изгледа да је и рабин пронађен мртав и да је наводно умро од
срчаног удара.“
Лангдон оста запањен.
„Блогери“, рече Винстон, „већ преиспитују да ли је истовременост
њихових смрти случајност.“
Лангдон је у неверици само немо климао. Овако или онако, бискуп
Антонио Валдеспино био је једини живи човек на планети који је знао шта
је Кирш открио.

-------

Кад је галфстрим Г550 додирнуо пусту писту на сабаделском аеродрому

у близини Барселоне, Амбри је лакнуло што не види ни папараце ни
новинаре, Едмонд је причао како је, не би ли избегао свакидашњу стрку са
узбуђеним обожаватељима на барселонском аеродрому „Ел Прат“, одлучио
да свој млажњак држи на овом малом аеродрому.
Али то није био прави разлог, знала је Амбра.
Едмонд је у ствари волео пажњу и њој је признао да свој авион држи у
Сабаделу само да би имао изговор да се до куће вози вијугавим друмовима
у свом омиљеном спортском аутомобилу – тесла, модел X П90Д, који му је
Хон Маск наводно лично поклонио, једном приликом Едмонд је изазвао
пилоте свог млажњака да се тркају по писти на хиљаду и по метара –
галфстрим против тесле – али су они израчунали своје шансе и одбили.
Недостајаће ми Едмонд, помисли Амбра тужно. Јесте, волео је да ужива
и био је дрзак, али његова изванредна машта заслуживала је да од живота
добије много више од овог што му се вечерас догодило. Само се надам да
му можемо одати пошту објављивањем његовог сазнања.
Кад се авион безбедно паркирао у малом хангару и искључио моторе,
Амбра је схватила колико је место тихо. Чинило се да су она и професор
Лангдон и даље били невидљиви за све.
Док је силазила низ степенице млажњака, Амбра је дубоко дисала
покушавајући да разбистри главу. Друга чаша вина се примила и она
зажали што ју је попила. Ступивши на бетонирано тло хангара, лако се
затетурала и одмах осетила Лангдонову снажну шаку на рамену како јој
враћа равнотежу.
„Хвала“, прошапута она смешећи се професору ког су две шољице кафе
сасвим разбудиле и покренуле.
„Требало би да се склонимо одавде што пре“, рече Лангдон гледајући
један сјајни спортски џип паркиран у ћошку. „Претпостављам да је то
возило о ком си ми причала?“
Она климну. „Едмондова тајна љубав.“
„Чудна регистарска таблица.“
Амбра погледа таблицу у којој се огледала Едмондова сујета и закикота
се.

Е-WАВЕ

„Па“, објасни она, „Едмонд ми је рекао да су гугл и НАСА недавно

набавили нов суперкомпјутер по имену ди-вејв – један од првих светских
'квантних' компјутера. Покушао је да ми то објасни, али веома је
компликовано – реч је о некаквом преклапању и квантној механици и
стварању једне потпуно нове врсте машина. Како год, Едмонд је рекао да
жели да направи нешто што ће ди-вејва одувати са сцене. Намеравао је да
свој нови компјутер назове Е-вејв.“
„Е као Едмонд“, промрмља Лангдон.
Осим тога, е је одмах иза д, помисли Амбра присећајући се Едмондове
приче о чувеном компјутеру из филма 2001: Одисеја у свемиру, који је – по
урбаној легенди – назван ХАЛ јер је свако ово слово по алфабету стајало
пре слова ИБМ.
„А кључеви?“, упита Лангдон. „Рекла си ми да знаш где их крије.“
„Не користи он кључ.“ Амбра подиже Едмондов телефон. „Показао ми је
ово кад смо били овде прошлог месеца.“ Додирнула је екран телефона,
покренула тесла програм и изабрала команду дозивања.
Истог тренутка у углу хангара фарови спортског џипа блеснуше и тесла
– без и најтишег звука – глатко клизну до њих и стаде.
Лангдон искриви главу, донекле узнемирен призором аутомобила који
самостално вози.
„Не брини“, увери га Амбра. „Пустићу тебе да возиш до Едмондовог
стана.“
Лангдон климну у знак пристанка и поде према возачкој страни.
Прошавши испред аутомобила, застаде, загледа се у регистарску таблицу и
гласно се насмеја.
Амбра је тачно знала шта га је забавило – оквир Едмондове регистарске
таблице: ЈЕР ШТРЕБЕРИ ЋЕ НАСЛЕДИТИ ЗЕМЉУ.
„То може само Едмонд“, рече Лангдон седајући за волан. „Суптилност
му никад није била јача страна.“
„Обожавао је овај аутомобил“, рече Амбра сместивши се поред
Лангдона. „Потпуно је електричан и бржи је од ферарија.“
Лангдон слегну раменима, гледајући веома напредну инструмент-таблу.
„Заиста нисам заљубљеник у аутомобиле.“
Амбра се насмеја. „Бићеш.“

 ПОГЛАВЉЕ 48

Док је адмирал Авила у Уберовом возилу јурио кроз таму ка истоку, ЈЛ-'
питао се колико је пута током својих година службе у морнарици пристао у
Барселони.
Његов бивши живот сад му је изгледао као потпуно други свет, свет који
је нестао у блеску експлозије у Севиљи. Судбина је била окрутна и
непредвидива љубавница, а опет, сад се чинило да у њој има некакве језиве
равнотеже. Иста судбина која му је ишчупала душу у севиљској катедрали
сада му је дала други живот – нов живот који се родио у уточишту унутар
зидова једне сасвим друге катедрале.
Иронично, особа која га је тамо одвела био је један обични
физиотерапеут по имену Марко.
„Састанак с папом?“, упитао је Авила свог тренера неколико месеци
раније, кад му је први пут изнео тај предлог. „Сутра? У Риму?“
„Сутра у Шпанији“, одговорио је Марко. „Папа је овде.“
Авила га је гледао као да је полудео. „Медији нису пренели ништа о
томе да Његова светост борави у Шпанији.“
„Мало поверења, адмирале“, одвратио је Марко смејући се. „Осим ако
сутра немаш нека важнија посла?“
Авила спусти поглед на своју повређену ногу.
„Крећемо у девет“, брзо рече Марко. „Обећавам да ће наш мали излет
бити далеко мање болан од рехабилитације.“
Следећег јутра Авила је обукао морнаричку униформу коју је Марко
донео из његовог стана, зграбио пар штака и одшепао до Марковог
аутомобила – једног старог фијата. Са болничког паркинга, преко авеније
Де ла Раза, укључили су се на ауто-пут Н-ИВ који је водио ка југу и
напустили град.
„Куда идемо?“, упитао је Авила одједном осетивши нелагоду. „Опусти
се“, рекао је Марко смешкајући се. „Само ми веруј. Треба нам свега пола
сата.“
 Авила је знао да се уз Н-ИВ још читавих 150 километара могу видети
само сасушени пашњаци. Почео је да мисли да је направио страшну
грешку. Након пола сата вожње стигли су до језивог града духова Ел
Торбискал – некад имућног фармерског села, чији је број становника
недавно спао на нулу. Куда ли ме овај то води?! Марко је возио још
неколико минута, а онда се искључио са ауто-пута и наставио ка северу.
„Видиш ли је?“, упитао је Марко показујући у даљину преко голог поља.
Авила није ништа видео. Или је млади тренер халуцинирао или су
Авилине очи остариле.
„Зар није прелепа?“, изјави Марко.
Авила је шкиљио према сунцу и коначно приметио да се из њива уздиже
неко црно обличје. Док су се приближавали, његове очи се раширише у
неверици. Је ли то… катедрала?
Величина катедрале пристајала је згради какву би очекивао да види у
Мадриду или Паризу. Авила је цео живот провео у Севиљи, али није знао
да овде, усред ничега, постоји катедрала. Што су се више приближавали,
бивао је све очаранији комплексом: његови масивни бетонски зидови
пружали су такав ниво сигурности какав је Авила видео још једино у
Ватикану.
С главног пута Марко је скренуо на кратак пут који је водио према
катедрали; возио је приближавајући се високој гвозденој капији која је
блокирала улаз. Кад су се зауставили, он извади пластифицирану картицу
из претинца за рукавице и стави је на командну таблу.
један чувар им приђе да погледа картицу, а онда завири у возило и
широко се осмехну кад угледа Марка. „Биенвенидос“, рече чувар. „¿Qуé
тал, Марцо?“
Двојица мушкараца се руковаше па Марко представи адмирала Авилу.
„Ха венидо а цоноцер алпапа“, рече Марко чувару. Дошао је да упозна
папу.
Дивећи се медаљама на Авилиним грудима, чувар климну главом и
махну им да прођу. Док се огромна капија отварала, Авила се осети као да
је на улазу у средњовековни замак.
Готска катедрала која се указала пред њима имала је осам високих
шиљака који су парали облаке – сваки с троспратним звоником. Три
масивне куполе чиниле су централни део грађевине чијем су екстеријеру
тамносмеђи и бели камен давали необично модеран изглед.
Авила спусти поглед на прилазни пут који се рачвао на три паралелна
путељка оивичена фалангом стабала палми. На његово изненађење, предео
је био крцат паркираним возилима – било их је на стотине – луксузних
лимузина, трошних аутобуса, блатњавих мопеда… свега што се могло
замислити.
Марко их је све обишао возећи право до предњег црквеног дворишта, где
их је видео чувар, погледао на сат и махнуо им ка празном паркинг-месту
које је очигледно било резервисано за њих.
„Мало каснимо“, рекао је Марко. „Требало би да пожуримо унутра.“
Авила заусти да одговори, али речи као да су му застале у грлу.
Тек сад је видео знак на згради цркве:

Иглесиа Цатóлица Палмариана

Боже мој! Авила устукну. Чуо сам за ову цркву!

Окренуо се ка Марку, настојећи да умири срце које му је дивље тукло.
„Ово је твоја црква, Марко?“ Авила се трудио да не звучи узнемирено. „Ти
си… палмаријанац?“
Марко се смешио. „Изговараш ту реч као да је некаква болест. Ја сам
само посвећени католик који верује да је Рим застранио.“
Авила поново подиже поглед ка цркви. Маркова необична тврдња да
познаје папу сад је имала смисла. Папа јесте овде у Шпанији.
Неколико година раније, телевизијска станица Канал Сур приказала је
документарни филм под насловом Ла Иглесиа Осцура, чија је сврха била да
разоткрије неке од тајни Палмаријанске цркве. Авила је био запањен
сазнањем да та чудна црква уопште постоји, а поготово тиме да има све
већу конгрегацију и утицај.
По народним причама, Палмаријанска црква основана је након што су
неки мештани тврдили да су сведочили низу мистичних указања на
оближњем пољу. Наводно, пред њима се појавила Девица Марија и
упозорила их да се Католичком црквом шири „јерес модернизма“ и да
права вера мора бити заштићена.
Девица Марија подстакла је палмаријанце да оснују алтернативну цркву
и одрекну се актуелног папе у Риму као лажног. Ово уверење да
ватикански папа није валидан папа било је познато под називом
седевакантизам – веровање да је „столица“ Светог Петра дословно
„празна“.
Штавише, палмаријанци су тврдили да имају доказе за то да је „прави“
папа заправо њихов оснивач – човек по имену Клементе Домингез и Гомез,
који је узео име папа Гргур XVII. Под папом Гргуром – „антипапом“ по
мишљењу обичних католика – Палмаријанска црква је постојано ширила
свој утицај. Кад је папа Гргур умро 2005. године током Ускршње мисе,
његове присталице почеле су да величају време његове смрти као чудесан
знак с неба који потврђује да је тај човек заиста директно повезан с Богом.
Док је Авила зурио одоздо у масивну цркву, није могао да се отме утиску
да зграда делује злокобно.
Ко год био актуелни антипапа, нисам заинтересован да га упознам.
Палмаријанска црква била је осуђивана због храбрих изјава о папству,
али и отпуживана за „испирање мозга“, застрашивање својствено сектама,
па чак и за то да сноси одговорност за неколико мистериозних смрти,
укључујући и смрт једне чланице цркве, Бриџет Крозби, која према
наводима адвоката њене породице „није успела да побегне“ из једне
палмаријанске цркве у Ирској.
Авила није желео да буде груб према свом новом пријатељу, али ово
није очекивао од њиховог данашњег излета. „Марко“, рекао је скрушено
уздахнувши, „не замери, али мислим да ја ово не могу.“
„Претпостављао сам да ћеш то рећи“, одговори Марко, наизглед нимало
узнемирен. „Признајем, и ја сам реаговао исто кад сам први пут дошао
овамо. И ја сам претходно чуо све гласине и злобна оговарања, али
уверавам те, то је само обична кампања блаћења коју води Ватикан.“
Зар их можеш кривити?, упитао се Авила. Твоја црква прогласила их је
нелегитимним]
„Риму је био потребан разлог да нас екскомуницира, па су се послужили
лажима. Ватикан већ годинама шири дезинформације о палмаријанцима.“
Авила је процењивао величанствену катедралу усред недођије. Нешто у
вези с том зградом деловало му је чудно. „Збуњен сам“, рекао је. „Ако
немате везе с Ватиканом, одакле долази сав ваш новац?“
Марко се осмехнуо. „Изненадио би се кад би знао колико тајних
поборника палмаријанци имају међу католичким свештенством. Постоји
мноштво католичких парохија овде у Шпанији које не одобравају
либералне промене што долазе из Рима и зато потајно шаљу новац црквама
попут наше, где се још држи до старих вредности.“
Овај одговор био је неочекиван, али је Авили зазвучао истинито. И он је
осећао све већи раскол унутар Католичке цркве – јаз између оних који су
веровали да се црква мора или модернизовати или престати да постоји, и
оних који су сматрали да је истинска сврха цркве да не поклекне пред
светом који еволуира.
„Актуелни папа је изузетан човек“, рече Марко. „Испричао сам му шта
ти се све десило и рекао је да би му била част да прими одликованог војног
официра у нашу цркву и лично се сретне с тобом након данашње службе.
Кто и његови претходници, радио је у војсци пре но што је пронашао Бога
и разуме кроз шта пролазиш. Уверен сам да би ти његово мишљење могло
помоћи да пронађеш мир.“
Марко отвори своја врата да изађе из кола, али Авила није могао да се
покрене. Само је седео и зурио у масивну грађевину, осећајући кривицу
што је гајио слепе предрасуде према овим људима. Поштено говорећи, све
што је знао о Палмаријанској цркви биле су пуке гласине, а ни за Ватикан
се није могло рећи да не зна за скандал. Штавише, ни сопствена црква није
му нимало помогла после напада. Опрости својим непријатељима, рекла
му је калуђерица. Окрени други образ.
„Луисе, слушај ме“, прошапутао је Марко. „Схватам да сам те донекле на
превару довео овамо, али моје намере су искрене… Хтео сам да упознаш
овог човека. Његове идеје промениле су ми живот из корена. Након што
сам изгубио ногу, био сам на месту на ком си ти сад. Желео сам да умрем.
Тонуо сам у мрак, а рећи овог човека дале су смисао мом животу. Само уђи
и саслушај његову проповед.“
Авила је оклевао. „Драго ми је због тебе, Марко. Али мислим да ћу се
добро снаћи и сам.“
„Добро?“ Младић се насмеја. „Пре недељу дана прислонио си себи
пиштољ на главу и повукао обарач! Није ти добро, пријатељу мој!“
У праву је, Авила је знао, и за недељу дана кад моја терапија буде
завршена, вратићу се кући и поново бити препуштен сам себи.
„Чега се плашиш?“, наваљивао је Марко. „Ти си морнарички официр.
Одрастао човек који је командовао бродом! Плашиш се да ће ти папа за
десет минута 'испрати мозак' и узети те за таоца?“
Нисам сигуран чега се плашим, помислио је Авила зурећи у своју
повређену ногу и осећајући се чудно сићушним и неспособним. Током
већег дела свог живота он је био главни, он је издавао наређења. Није
могао да претпостави да ли ће му се допасти да прима наређења од неког
другог.
„Нема везе“, рече на крају Марко, поново везујући појас. „Опрости.
Видим да ти је непријатно. Нисам хтео да те приморавам.“ Посегнуо је за
кључем да покрене аутомобил.
Авила се осећао као будала. Марко је био такорећи дете, трипут млађи
од њега, није имао ногу, покушавао је да помогне пријатељу инвалиду, а он
му је узвраћао тако што је био незахвалан, скептичан и снисходљив.
„Не“, рече Авила. „Опрости ми, Марко. Биће ми част да саслушам
проповед тог човека.“

 ПОГЛАВЉЕ 49

Ветробранско стакло Едмондовог тесле X, било је велико и неприметно се

стапало са кровом аутомобила негде иза Лангдонове главе, будећи у њему
дезоријентисаност и утисак да плута у стакленој кугли.
Управљајући возилом по ауто-путу кроз шуму северно од Барселоне,
изненадио се кад је ухватио себе да вози значајно брже од великодушног
ограничења од 120 километара на час. Нечујни електрични мотор овог
аутомобила и равномерно убрзавање као да су сваку брзину чинили
нормалном.
На седишту поред њега Амбра се занимала претраживањем интернета на
огромној компјутерској инструмент-табли, преносећи Лангдону вести које
су сад биле ударне у целом свету. Мрежа интрига била је све гушћа и
укључивала је и гласине да је бискуп Валдеспино електронски пребацивао
средства антипапи Палмаријанске цркве – која наводно има војне везе са
38
конзервативним карлистима и наизглед је одговорна не само за
Едмондову смрт већ и за смрт Саједа ел Фадла и рабина Јехуде Кевеша.
Док је Амбра читала наглас, бивало им је све јасније да се сви медији
питају исто: Шта је то Едмонд Кирш могао открити те што је било до те
мере претече да би га истакнути бискуп и једна конзервативна католичка
секта убили, покушавајући да спрече његову објаву?
„Број гледалаца је невероватно висок“, рече Амбра скренувши поглед са
екрана. „Занимање јавности за ову причу је без преседана… изгледа да је
читав свет потпуно опчињен.“
У том тренутку Лангдон схвати да можда ипак постоји и нека морбидна
позитивна страна Едмондовог мучког убиства. Уз оволику медијску пажњу
Кирш је привукао ширу публику него што је вероватно могао да
претпостави. И мртав, имао је сву пажњу света.
Ово сазнање Лангдона је још више учврстило у намери да постигне свој
циљ – да пронађе Едмондову четрдесет седам слова дугачку шифру и пусти
његову презентацију свету.
 „Хулијан није дао никакву изјаву“, рече Амбра збуњено. „Ни једна
једина реч из Краљевске палате. То нема никаквог смисла. Лично сам
сарадивала са њиховом координаторком за односе с јавношћу Моником
Мартин. Веома много полаже на отвореност и саопштавање информација
пре него што их новине растумаче на свој начин. Сигурна сам да врши
притисак на Хулијана да да изјаву.“
Лангдон је веровао да је Амбра у праву. С обзиром на то да су медији
оптуживали главног религијског саветника палате за заверу – можда чак и
убиство – деловало је логично да ће Хулијан нешто изјавити, макар да
палата истражује ове оптужбе.
„А посебно“, додаде Лангдон, „ако узмеш у обзир и то да је будућа
краљица стајала одмах поред Едмонда кад су пуцали у њега. Могли су
тебе погодити, Амбра. Принц би у најмању руку требало да каже да му је
лакнуло што си жива и здрава.“
„Нисам сигурна да је тако“, рече она суво, искључивши претраживач и
утонувши у седиште.
Лангдон је погледа. „Ако ти то нешто значи, мени је драго што си жива и
здрава. Нисам сигуран да бих успео да прегурам ову ноћ сам.“
„Сам?“, глас с нагласком јави се из аутомобилских звучника. „Како само
брзо заборављамо једни друге!“
Лангдон се насмеја чувши Винстонову озлојеђену реакцију. „Винстоне,
да ли те је Едмонд заиста програмирао да будеш тако осетљив и
несигуран?“
„Није“, одговори Винстон. „Програмирао ме је да посматрам, учим и
опонашам људско понашање. Мој тон је више био покушај да будем
духовит – Едмонд ме је охрабривао да то развијам. Хумор се не може
програмирати… мора се научити.“
„То ти одлично иде.“
„Заиста?“, зачуди се Винстон. „Мислите ли да бисте то могли да
поновите?“
Лангдон се гласно насмеја. „Као што рекох, одлично ти иде.“
Амбра се врати екрану на инструмент-табли, и то на почетну страницу –
навигационом програму са сателитским снимком на ком се видела мала
икона њиховог аутомобила. Лангдон примети да су напустили кривудави
пут кроз планине Колсерола и да се укључују на ауто-пут Б-20 за
Барселону. Јужно од њиховог положаја, на сателитском снимку, нешто
неуобичајено привуче му пажњу – једна велика пошумљена област
простирала се усред урбане средине. Зелено пространство било је
дугуљасто и аморфно попут огромне амебе.
 „Је ли то парк Гуељ?“, упита он.
Амбра погледа екран и климну. „Одлично запажање.“
„Едмонд је“, додаде Винстон, „овде редовно застајао на путу до куће са
аеродрома.“
Лангдона то није изненадило. Парк Гуељ је био једно од најпознатијих
ремек-дела Антонија Гаудија – истог архитекте и уметника чији је рад
Едмонд одабрао да краси футролу његовог телефона. Гауди је умногоме
био сличан Едмонду, помисли Лангдон. Иновативни визионар за ког
уобичајена правила не важе.
Као посвећени проучавалац природе, Антони Гауди је инспирацију за
своју архитектуру проналазио у органским облицима, користећи „Божји
природни свет“ да му помогне у дизајнирању флуидних биоморфних
структура које су и саме изгледале као да су никле из земље. Не постоје
праве линије у природи, једном су цитирали Гаудија, и заиста – у његовим
радовима било је веома мало правих линија.
Често описиван као праотац „живе архитектуре“ и „биолошког дизајна“,
Гауди је осмислио до тада невиђене технике тесања, ковања, обликовања
стакла и керамике како би своје грађевине живо и колористично
„обложио“.
Чак и сада, скоро читав век после Гаудијеве смрти, туристи из целог
света путују у Барселону да би видели његов непоновљиви модернистички
стил. Његови радови укључују паркове, јавне зграде, приватне резиденције,
а његово највеће постигнуће – огромну католичку базилику Саграда
фамилија, чија висока „сунђераста копља“ доминирају панорамом
Барселоне, критичари величају као „деко с којим се ништа у читавој
историји уметности не може упоредити“.
Лангдон се одувек дивио Гаудијевој одважној визији Саграда фамилије –
базилике толико колосалне да се и дан-данас гради, скоро 140 година након
полагања темеља.
Посматрајући вечерас сателитски снимак Гаудијевог чувеног парка
Гуељ, Лангдон се присетио своје прве посере овом парку док је био
студент – те своје шетње кроз земљу маште, између изувијаних дрволиких
стубова који подупиру уздигнуте стазе, збуњујуће кривих клупа, шупљина
са фонтанама које подсећају на змајеве или рибе, и валовитог белог зида
толико упадљиво „течног“ да је изгледао као замахнути бич неког
огромног једноћелијског организма.
„Едмонд је волео све што има везе са Гаудијем“, настави Винстон, ,а
посебно његов концепт природе као органске уметности.“
Лангдон поново помисли на Едмондово откриће. Природа. Органско.
Стварање. Присети се и Гаудијевих славних Панотс из Барселоне –
шестоугаоних плочица које је град од њега наручио за тротоаре. Свака од
плочица на себи је имала истоветну вртложну шару наизглед бесмислених
увијутака, па ипак када би све оне биле спојене и окренуте како треба,
појавио би се запањујући образац – подводни пејзаж који је изгледао као
гомила планктона, микроба и подводне флоре – Ла Сопа Примордиал, како
је локално становништво прозвало тај дизајн.
Гаудијева примордијална супа, помисли Лангдон, јасно је говорила
колико се град Барселона беспрекорно уклапао у Едмондову радозналост
везану за зачетак живота. Међу научним теоријама преовлађује она која
каже да је живот зачет у Земљиној примордијалној супи – првим океанима
у које су вулкани избацивали плодоносне хемикалије, а оне се мешале
једне с другима, непрекидно бомбардоване муњама бескрајних олуја… све
док се једном, попут неког микроскопског голема, није родио први
једноћелијски организам.
„Амбра“, рече Лангдон, „ти си кустос музеја – сигурно си често
разговарала са Едмондом о уметности. Да ли ти је икад рекао шта га је то
конкретно толико привлачило код Гаудија?“
„Само оно што је Винстон споменуо“, одговори она. „Његова
архитектура пружа осећај као да ју је сама природа створила. Гаудијеве
пећине као да су издубили ветар и киша, његови носећи стубови као да су
никли из земље, а мозаици од плочица подсећају на примитивни морски
свет.“ Она слегну раменима. „Који год да је разлог, Едмонд се Гаудију
дивио довољно да би се преселио у Шпанију.“
Лангдон се изненађено окрену према њој. Знао је да је Едмонд поседовао
неколико кућа у разним земљама света, али не и да је последњих година
одабрао да живи у Шпанији. „Хоћеш да кажеш да се Едмонд преселио
овамо због Гаудијеве уметности?“
„Верујем да јесте“, рече Амбра. „Једном сам га питала: 'Зашто
Шпанија?', а он ми је одговорио да је добио прилику да изнајми веома
ретко имање овде – имање које не личи ни на једно друго на свету.
Претпостављам да је мислио на стан.“
„Где је тај стан?“
„Роберте, Едмонд је живео у Каса Мили.“ Лангдон се збуни. „Оној Каса
Мили?“
„једној јединој“, одговори она климнувши главом. „Прошле године,
изнајмио је цео горњи спрат као луксузан стан.“
Лангдону је требало мало времена да схвати ово. Каса Мила је била јална
од Гаудијевих најпознатијих зграда – зачуђујуће оригинална „кућа“, чија
слојевита фасада и валовити камени балкони подсећају на раскопану
планину, због чега је и добила сад већ познат назив „Ла Педрера“ – што
значи „каменолом“.
„Зар горњи спрат није Гаудијев музеј?“, упита Лангдон, присећајући се
једне посете тој згради.
„Јесте“, убаци се Винстон. „Али Едмонд је донирао Унеско, под чијом је
заштитом цела зграда као део светске баштине, и они су се сагласили да
музеј привремено затворе и пусте га да тамо живи две године. На крају
крајева, у Барселони ионако не мањка Гаудијеве уметности.“
Едмонд је живео у Гаудијевој изложби у Каса Мили? Лангдон беше
збуњен. И уселио се само на две године?
Винстон се поново огласи. „Едмонд је чак помогао у прављењу новог
едукативног програма о архитектури Каса Миле. Вреди га погледати.“
„Видео је очаравајући“, сложи се Амбра нагнувши се напред и
додирнувши екран претраживача. Појавила се тастатура и она укуца:
Лапедрера.цом. „Ово би требало да погледаш.“
„Ипак возим“, одговори Лангдон.
Амбра испружи руку ка волану и двапут брзо повуче једну малу полугу.
Лангдон осети како се волан одједном крути у његовим шакама и одмах
потом примети да се аутомобил сам наводи, савршено се држећи средине
траке.
„Аутопилот“, рече она.
Ефекат је био прилично узнемирујући и Лангдон испрва не успе да се
одупре потреби да шаке задржи у ваздуху изнад волана, а стопало изнад
кочнице.
„Опусти се.“ Амбра поново испружи руку и утешно је положи на његово
раме. „Много је безбедније него кад човек вози.“
Оклевајући, Лангдон спусти шаке у крило.
„Ето видиш.“ Осмехнула се. „Сад можеш да погледаш видео о Каса
Мили.“
Видео је почео снимком жестоких таласа из драматично ниског угла, као
да је снимљен из хеликоптера који је летео на само метар изнад океана. У
даљини се видело острво – стеновита планина стрмих литица о чије су се
подножје, тридесетак метара ниже, разбијали таласи.
Текст се појавио изнад планине.

Ла Педреру није створио Гауди.

Следећих тридесет секунди Лангдон је гледао како таласи у литици ккшу

препознатљиви органски екстеријер који је красио Каса Милу. Онда је
океан јурнуо унутра, стварајући шупљине и пећинолике просторије у
којима су водопади урезивали степенице и где је расла лоза увијајући се
око гвоздених рукохвата док је испод њих израстала маховина и
прекривала подове.
Коначно, камера се повуче назад на океан и откри чувену фасаду Каса
Миле – „каменолома“ – уклесану у огромну планину.

– Ла Педрера –
ремек-дело природе

Лангдон је морао да призна: Едмонд је имао дара за драматичност.

Видевши овај компјутерски направљени видео-снимак, он осети да једва
чека да посети чувену зграду.
Вратио је поглед на друм, спустио руку и искључио аутопилота па
поново преузео контролу над возилом. „Надајмо се само да се у
Едмондовом стану налази оно што тражимо. Морамо пронаћи ту шифру.“

 ПОГЛАВЉЕ 50

Погледа упереног право пред себе, командант Дијего Гарза је водио своју
четворицу агената гарде право преко средине Трга де ла Армерија; не
обраћајући пажњу на гласан жамор представника медија испред ограде,
који су сви одреда гурали телевизијске камере кроз шипке према њему и
дозивали га тражећи коментар.
Коначно ће видети да неко нешто предузима.
Кад је са својим тимом стигао до катедрале, главни улаз је, као увек у
ово време, био закључан – и Гарза залупа на врата дршком свог пиштоља.
Није било одговора. Наставио је да лупа.
Коначно, брава се окрете и врата се широм отворише. Гарза се нашао
лицем у лице с чистачицом, коју је, сасвим разумљиво, узнемирило
присуство ове мале војске пред вратима.
„Где је бискуп Валдеспино?“, одлучно упита Гарза.
„Ја… Не знам“, одврати жена.
„Знам да је бискуп овде“, изјави Гарза. „И то с принцом Хулијанора.
Ниси их видела?“
Одмахнула је главом. „Тек што сам стигла. Чистим суботом увеће
после…“
Гарза се прогура поред ње, показујући својим људима да се разиђу по
замраченој катедрали.
„Закључај врата“, рече Гарза чистачици. „И гледај да не сметаш.“
С тим речима он репетира пиштољ и упути се право ка Валдеспиновој
канцеларији.

-------

С друге стране трга, у контролној соби у подруму палате, Моника

Мартин је стајала крај апарата за воду и жудно увлачила димове дуго
жељене цигарете. Захваљујући ширењу покрета „политичке коректности“
по Шпаниф, пушење је било забрањено у канцеларијама палате, али је
Мартинова закључила да је у поплави оптужби које су вечерас стизале на
рачун палате – повлачење по којег дима прихватљив прекршај.
На свих пет телевизијских станица, на низу утишаних телевизора пред
њом, приказивано је убиство Едмонда Кирша – сви су беспоштедно
понављали снимак бруталног смакнућа. Сваком наредном емитовању
претходило је уобичајено упозорење.

ПАЖЊА: Снимак који следи садржи призоре који можда нису

прикладни за све гледаоце.

Бесрамно, помислила је, свесна да ова упозорења нису знак увиђавности

и предострожности медијских кућа, већ пре мудро осмишљени мамци
којима се осигурава да нико неће променити канал.
Мартинова повуче још један дим цигарете, пажљиво посматрајући
различите канале. На већини њих и даље је трајало цеђење све
раширенијих теорија завере праћено насловима попут „Најновије вести“ и
39
бескрајним кајронима.

Футуристу је убила црква?

Научно откриће заувек изгубљено?
Убицу унајмила краљевска породица?

Ви треба да преносите вести, гунђала је. А не да ширите пакосне

гласине у облику питања.
Мартинова је одувек веровала у важност одговорног новинарства као
камена темељца слободе и демократије те су је стално изнова разочаравали
новинари који су подстицали контроверзе, ширећи очигледно апсурдне
идеје, а истовремено избегавајући правне последице претварањем сваке
сумануте изјаве у сугестивно питање.
Чак су и угледни научни канали чинили исто, питајући гледаоце: „Да ли
је могуће да су овај храм у Перуу изградили древни ванземаљци?“
Не! Пожелела је Мартинова да викне према телевизорима. То није
могуће, дођавола! Престаните да постављате моронска питања!
На једном од телевизијских екрана могла је да види да ЦНН даје све од
себе да се према тренутној теми односи с поштовањем.

У знак сећања на Едмонда Кирша

Пророка. Визионара. Ствараоца.
 Пророка. Визионара. Ствараоца.

Мартинова дохвати даљински управљач и појача тон.

„...човек који је волео уметност, технологију и иновације“, тужно је
говорио водитељ. „Човек чија је готово мистична способност да предвиди
будућност допринела томе да се за његово име чује у сваком дому. Према
речима његових колега, свако предвиђање Едмонда Кирша на пољу
компјутерске науке постало је стварност.“
„Тако је, Дејвиде“, прекинула га је водитељка. „Волела бих да можемо да
кажемо исто за његова лична предвиђања.“
Сада су приказивали архивски снимак на ком Кирш, видно поцрнео и
пуцајући од здравља, држи конференцију за штампу на плочнику испред 30
Рокфелер центра у Њујорку. „Данас пуним тридесет година“, говорио је
Едмонд, „а мој очекивани животни век је свега осамдесет шест. Међутим, с
будућим напретком у медицини, технологији дуговечности и теломерској
регенерацији – предвиђам да ћу доживети сто десети рођендан. Заправо,
толико сам уверен у ову чињеницу да сам управо резервисао Собу дугиних
40
боја за прославу свог сто десетог рођендана.“ Кирш се насмешио и
подигао поглед ка врху зграде. „Управо сам платио цео цех – осамдесет
година унапред – укључујући и провизију за инфлацију.“
На екрану се поново појави водитељка и жалосно уздахну. „Као што
каже стара пословица: 'Људи планирају, а Бог се смеје.'“
„Права истина“, сагласи се водитељ. „А поврх интрига које окружују
Киршову смрт, ту је и права поплава спекулација над природом његовог
открића.“ Искрено је зурио у камеру. „Одакле долазимо? Куда идемо? Два
фасцинантна питања.“
„А да бисмо одговорили на ова питања“, додала је узбуђено водитељка,
„позвали смо у емисију две врло успешне жене – епископалну свештеницу
из Вермонта и жену еволутивног биолога с универзитета у Лос Анђелесу.
Враћамо се после паузе да чујемо шта оне мисле о овоме.“
Мартинова је већ знала шта оне мисле – потпуне супротности, иначе не
би биле у вашој емисији. Није било никакве сумње да ће свештеница рећи
нешто попут: „Дошли смо од Бога и Богу идемо“, а жена биолог:
„Еволуирали смо од мајмуна и изумрећемо.“
Неће доказати ништа осим да ћемо ми, гледаоци, посматрати све што
је довољно добро изрекламирано.
„Моника!“, зачу се у близини Сурешов глас.
Мартинова се окрете и угледа директора електронске безбедности како
готово трчећи скреће за угао.
 „Шта се догодило?“, упита га.
„Малочас ме је звао бискуп Валдеспино“, рекао је борећи се за дах.
Утишала је ТВ. „Бискуп је звао… вас? Је ли вам рекао шта то, дођавола,
ради?“
Суреш одмахну главом. „Ја нисам питао, он није рекао. Звао је да види
могу ли да проверим нешто на нашим телефонским серверима.“
„Не разумем.“
„Знаш како ЦонспирацyНет сад извештава да је неко из палате звао
Гугенхајм непосредно пред вечерашњи догађај и захтевао од Амбре Видал
да дода Авилино име на списак гостију?“
„Да. И ја сам тражила да то испитате.“
„Валдеспино је поновио твој захтев. Звао је да пита могу ли да се
улогујем у централу палате и пронађем траг тог позива да видимо можемо
ли да откријемо с ког места у палати је упућен и ко је могао да га упути.“
Мартинова је била збуњена, будући даје, по њеном мишљењу, кривац
највероватније био лично Валдеспино.
„Према Гугенхајмовом пријемном одељењу“, наставио је Суреш, „позив
је стигао с главног броја мадридске Краљевске палате, вечерас, непосредно
пре догађаја. У њиховој евиденцији постоји траг о томе. Али ево у чему је
проблем. Претражио сам у историји позива наше централе одлазне позиве с
истом временском ознаком.“ Одмахнуо је главом. „Ништа. Ниједан позив.
Неко је обрисао траг позива из палате Гугенхајму.“
Мартинова је један дуг тренутак проучавала свог колегу. „Ко има
приступ томе?“
„Исто то ме је питао и Валдеспино. Рекао сам му истину. Објаснио сам
да сам ја, као шеф електронске безбедности, могао избрисати траг, али да
то нисам урадио. И да је једина друга особа која има овлашћења и приступ
тим подацима командант Гарза.“
Мартинова је зурила. „Мислиш да је Гарза петљао с нашом историјом
позива?“
„Има смисла“, рече Суреш. „На крају крајева, Гарзин посао је да штити
палату, а овако, ако дође до истраге – што се палате тиче, тог позива није
било. Технички говорећи, имамо уверљиво порицање. Брисање тог записа
значајно ће допринети да се палата извуче из овога.“
„Да се извуче?“, оштро упита Мартинова. „Нема никакве сумње да је тај
позив постојао! Амбра је дописала Авилу на списак гостију! А пријемно
одељење Гугенхајма ће потврдити…“
„Тачно, али сад је то реч младе рецепционисткиње музеја против целе
Краљевске палате. Што се наше архиве тиче, тог позива напросто није
било.“
Сурешова недвосмислена процена је Мартиновој деловала сувише
оптимистично. „И ви сте све то рекли Валдеспину?“
„То је једноставно истина. Рекао сам му да је, било да је Гарза упутио тај
позив или није, мој утисак да га је Гарза избрисао покушавајући да
заштити палату.“ Суреш направи паузу. „Али након што сам завршио
разговор с бискупом, схватио сам нешто друго.“
„А то би било?“
„Технички, постоји и трећа особа с приступом серверу.“ Суреш се
нервозно осврну по просторији и приближи се Моники. „Принц Хулијан
има шифре за логовање које му дају неограничен приступ свим
системима.“
Мартинова је зурила. „То је бесмислено.“
„Знам да звучи сумануто, али принц је био у палати кад је тај позив
упућен, сам у свом апартману. Лако га је могао упутити он лично, а потом
се улоговати на сервер и избрисати га. Софтвер је једноставан за употребу,
а и принц се много боље сналази с технологијом но што људи мисле.“
„Суреш!“, прасну Мартинова, „да ли заиста мислиш да је принц Хулијан
– будући краљ Шпаније – лично послао убицу у музеј Гугенхајм да убије
Едмонда Кирша?“
„Не знам“, одговорио је. „Само кажем да је то могуће.“
„Зашто би принц Хулијан урадио тако нешто?“
„Ти бар не би требало да то питаш. Сећаш ли се свег оног лошег
публицитета с којим си морала да се носиш зато што Амбра и Едмонд
Кирш проводе време заједно? Приче о томе како ју је одвео авионом у свој
стан у Барселони?“
„Радили су! То је било пословно!“
„У политици је најважније како нешто изгледа“, рече Суреш. „Ти си ме
томе научила. А обоје знамо да принцу просидба није донела онолико
поена у јавности колико се надао.“
Сурешов телефон зазуји и он прочита примљену поруку – лице му
замрачи неверица.
„Шта је било?“, захтевала је Мартинова да чује.
Суреш се без речи окрете и појури назад ка безбедносном центру.
„Суреш!“ Мартинова бесно угаси цигарету, потрча за њим и сустиже га
код једног од радних столова његовог тима, за којим је његов техничар
пуштао зрнасти снимак безбедносне камере.
„Шта гледамо?“, упитала је Мартинова.
„Задњи излаз из катедрале“, рече техничар. „Пре пет минута.“
 Мартинова и Суреш се нагнуше и загледаше у видео-снимак једног
младог ђакона који излази на стражњи излаз из катедрале, жури релативно
празном Каље Мајор, откључава стару, олупану опелову лимузину и улази
у аутомобил.
Добро, помисли Мартинова, иде кући после мисе. Па шта?
На екрану, опел се одвоји од тротоара, пређе кратку раздаљину, а онда се
заустави неуобичајено близу задњој капији катедрале кроз коју је ђакон
малочас изашао. Готово истог трена две погнуте црне прилике склизнуше
кроз капију и ускочише на задње седише ђаконовог аутомобила. Двојица
путника били су – без икакве сумње – бискуп Валдеспино и принц
Хулијан.
Неколико тренутака касније опел се брзо удаљи, скрете за угао и нестаде
из кадра.

 ПОГЛАВЉЕ 51

Стојећи као грубо исклесана планина на углу Карер де Провенсе и Пасиг

де Грасије, Гаудијева Каса Мила из 1906. године истовремено је и стамбена
зграда и надвремено уметничко ремек-дело.
Замишљена као вијугава деветоспратна грађевина, лако је
препознатљива по таласастој кречњачкој фасади. Кривудави балкони и
неједнака геометрија згради дају неку органску ауру, као да су шупљине и
превоје хиљадама година дубили снажни ветрови, попут оних у
пустињским кањонима.
Иако се најближи комшилук испрва противио Гаудијевом изненађујуће
модерном дизајну, Каса Мила је наишла на хвалу уметничке критике и
врло брзо је постала један од најблиставијих драгуља Барселоне. Читаве
три деценије Пере Мила, пословни човек који је наручио зграду, живео је
са супругом у пространом главном стану, а осталих двадесет је
изнајмљивао. Каса Мила – на адреси Пасиг де Грасија 92 – до данашњег
дана сматра се једном од најексклузивнијих и најпожељнијих локација у
читавој Шпанији.
Док је Лангдон дуж господске авеније оивичене дрворедом возио
Киршовог теслу кроз проређен саобраћај, осетио је да се приближавају
свом одредишту. Пасиг де Грасија је била барселонска верзија Шанзелизеа
у Пари2у – беспрекорно уређена, најшира и најдужа авенија луксузних
бутика. Шанел… Гучи… Картије… Лонгшамп… Лангдон коначно угледа и
њу, двеста метара напред. Благо осветљена одоздо, од светлог рупичастог
кречњака и са дугуљастим балконима, Каса Мила се одмах уочавала међу
својим праволинијским суседима, као да је предиван океански корал спран
на обалу остао ту да лежи на плажи од шљаке.
„Плашила сам се овога“, рече Амбра хитро показавши мало даље низ
отмену авенију. „Погледај.“
Лангдон спусти поглед на широки тротоар испред Каса Миле. Угледа
пет-шест паркираних репортажних комбија и гомилу репортера који су
ужфро преносили вести користећи Киршову резиденцију као сценографију.
Неколико агената безбедност и задужено је да гужву држи подаље од
улаза. Киршова смрт је, како се чинило, претворила у вест све што је имало
везе са њим.
Лангдон је гледао низ Пасиг де Грасију безуспешно тражећи паркинг,
док је саобраћај и даље лагано текао.
„Сагни се“, рече Амбри, схвативши да нема избора осим да прође право
испред ћошка на ком су се окупили новинари.
Амбра склизну са свог седишта и чучну на под тако да се споља није
видела. Лангдон је, док су пролазили поред ћошка крцатог људима,
окренуо главу на другу страну.
„Изгледа да су сасвим окружили главни улаз“, рече он. „Биће немогуће
ући.“
„Скрените десно“, убаци се Винстон тоном који је одражавао радосно
самопоуздање. „Претпостављао сам да би овако нешто могло да се
догоди.“

-------

Блогер Хектор Маркано с тугом је гледао последњи спрат Каса Миле,

још увек покушавајући да прихвати чињеницу да Едмонда Кирша стварно
више нема.
Три године је извештавао о развоју технологије за Barcinno.com –
популарну заједничку платформу за предузимаче из Барселоне и
најинвентивнија предузећа. То што је Едмонд Кирш живео ту, у Барселони,
давало му је осећај као да ради под скутима самог Зевса.
Хектор је први пут срео Кирша пре више од годину дана, када је
легендарни футуриста великодушно пристао да говори на Вечери
брљотина – Барсиновом најзначајнијем догађају, семинару који се
одржавао сваког месеца и на ком су најуспешнији пословни људи отворено
говорили о својим највећим промашајима. Кирш је снебивљиво признао
окупљенима да је за шест месеци потрошио више од четиристо милиона
долара покушавајући да испуни свој сан и направи нешто што је називао Е-
вејв – квантни компјутер са невероватном процесорском брзином, која би
омогућила незабележени напредак у свим наукама, а посебно у
моделовању комплексних система.
„Бојим се“, признао је тада Едмонд, „да је мој квантни скок у квантном
рачунарству био само квантни неуспех.“
Када је Хектор вечерас чуо да је Кирш планирао да обелодани
запањујуће и потресно откриће, био је одушевљен идејом да би то могло
имати везе са Е-вејвом. Да ли је пронашао решење и успео? Али након
Киршовог филозофског увода, схватио је да је његово откриће нешто
сасвим друго.
Питам се хоћемо ли икад сазнати шта је то открио, помислио је
Хектор с толиком тугом у срцу да је дошао до Киршовог дома не да
извештава, већ да му ода пошту.
„Е-ВЕЈВ!.“, повика тада неко у близини. „Е-ВЕЈВ!“
Људи окупљени око Хектора одједном почеше да упиру прстима и
окрећу своје камере према сјајном црном тесли са јарким халогеним
светлима који се лагано пењао на трг и примицао маси.
Хектор је запањено зурио у познато возило.
Киршов тесла модел X са Е-ВЕЈВ регистарском таблицом био је славан у
Барселони као што је папа-мобил био познат у Риму. Кирш би често
направио представу тако што би се паркирао насред Карер де Провенсе,
испред златаре „Данијел Вијор“, и изашао да подели аутограме. Онда би,
додатно узбуђујући задивљену публику, пуштао да аутомобил сам крене
програмираним путем низ улицу и преко широког тротоара, док су његови
сензори детектовали пешаке и препреке. Када би стигао до капије гараже,
она би се отворила, а аутомобил би се лагано низ спиралну рампу спустио
у приватну гаражу испод Каса Миле.
Док је самопаркирање било стандардна одлика свих тесли – лако су
отварали гаражна врата, улазили право у гаражу и искључивали мотор –
Едмонд је поносно истицао да је упао у систем свог тесла аутомобила и
испрограмирао још комплекснију руту.'
Све зарад представе.
Вечерас је представа била знатно чуднија. Кирша више није било, али
његов аутомобил се ипак појавио, лагано се довезао Карер де Провенсом,
прешао на тротоар и поравнавши се са господском капијом гараже –
полако јој се примицао док су му се људи склањали с пута.
Новинари и камермани притрчали су возилу и стали да завирују кроз
јако затамњене прозоре и узбуђено вичу.
„Празан је! Нико не вози! Одакле је дошао?!“
Радници обезбеђења Каса Миле очигледно су већ видели овај трик и
држали су људе подаље од тесле и од гаражних врата која су се отварала.
Хектору је призор празног Едмондовог аутомобила који се примиче
гаражи призвао у мисли слику ожалошћеног пса који се враћа кући након
што је остао без господара.
Тесла је попут духа нечујно прошао кроз гаражна врата, а маса је као и
много пута до тада узбуђено аплаудирала Едмондовом омиљеном
аутомобилу док је отпочињао свој спуст низ спиралну рампу у први
подземни паркинг изграђен у Барселони.

-------

„Нисам знала да си толико клаустрофобичан“, прошапута Амбра лежед

поред Лангдона на поду тесле. Били су у скученом простору између другог
и трећег реда седишта, скривени испод црне пластичне покривке, коју је
Амбра узела из пртљажника, и сасвим невидљиви кроз затамњена стакла.
„Преживећу“, узнемирено каза Лангдон, нервознији због самовозећег
аутомобила него због свог страха. Осећао је како возило скреће низ стрму
спиралну рампу и плашио се да би се сваког трена могли слупати.
Два минута раније, док су се у Карер де Провенси испред златаре
„Данијел Вијор“ заустављали иза већ паркираних возила, Винстон им је
давао кристално јасна упутства.
Не излазећи из возила, Амбра и Лангдон су сели на трећи ред седишта
модела X, а онда, притиском на само једно дугме на телефону, Амбра је
активирала прилагођени програм за самостално паркирање.
У тами, Лангдон је осетио како се аутомобил сам одвози низ улицу. Тела
тесно приљубљеног уз Амбрино, морао је да се присети својих првих
тинејџерских искустава са једном веома лепом девојком на стражњем
седишту аутомобила. Тада сам био много нервознији, помислио је – што је
било иронично с обзиром на то да је сада лежао у возилу без возача,
припијен уз леђа будуће шпанске краљице.
Лангдон осети како аутомобил стиже у подножје рампе, неколико пута
лагано скреће, а онда се зауставља.
„Стигли сте“, рече Винстон.
Истог трена Амбра свуче прекривач и пажљиво се усправи зурећи кроз
прозор. „Нема никог“, рече док је излазила.
Лангдон изађе за њом и осети олакшање што стоји у отвореном простору
гараже.
„Лифтови су у главном предворју“, рече Амбра показујући нагоре према
вијугавој рампи.
Међутим, Лангдонов поглед оста прикован за један неочекиван призор.
Овде, у овој подземној гаражи, на бетонском зиду право наспрам
Едмондовог паркинг-места висила је елегантно урамљена слика неког
морског пејзажа.
„Амбра?“, позва је Лангдон. „Едмонд је своје паркинг-место украсио
сликом?“
Она климну. „И ја сам га то исто питала. Рекао ми је да је то његов начин
да му сваки пут добродошлицу пожели немерљива лепота.“ Лангдон се
закикота. Нежење.
„Овог уметника је Едмонд веома ценио“, рече Винстон аутоматски се
пребацивши на телефон у Амбриној руци. „Препознајете ли га?“
Лангдон није. Слика није била ништа више до успешно изведен акварел
с призором мора – ни близу уобичајеном Едмондовом авангардном укусу.
„То је Черчил“, рече Амбра. „Едмонд га је стално цитирао.“
Черчил. Лангдону је требао који тренутак да схвати да не мисли ни на
кога другог до на Винстона Черчила, главом и брадом, славног британског
државника који је, поред тога што је био херој, историчар, оратор и
добитник Нобелове награде, био и ванредно даровит сликар. Лангдон се
сетио како је Кирш једном приликом цитирао британског премијера који је
на нечију опаску да га религиозни људи мрзе одговорио: Имате
непријатеље? Одлично. То значи да сте се коначно заузели за нешто!
„Разноврсност Черчилових талената била је оно што је највише
импресионирало Едмонда“, рече Винстон. „Људи ретко кад испољавају
изванредност у тако широком спектру различитих делатности.“
„Зато те је Едмонд назвао Винстон?“
„Да“, одговори компјутер. „Указао ми је велику част.“
Драго ми је што сам питао, помисли Лангдон јер је сматрао да је
Винстоново име алузија на Вотсона – ИБМ-ов компјутер који је био главна
атракција Џепардија! – телевизијског квиза од пре десетак година. Вотсона
данас без сумње сматрају само примитивном, једноћелијском бактеријом
на еволутивној линији синтетичке интелигенције.
„Добро, онда“, рече Лангдон показујући према лифтовима. „Хајдемо
горе да покушамо да нађемо оно по шта смо дошли.“

-------

Управо у том тренутку, унутар мадридске катедрале Алмудена,

командант Дијего Гарза је стезао телефон у шаци и у неверици слушао оно
што му је саопштавала Моника Мартин, дворска координаторка за односе с
јавношћу.
Валдеспино и принц Хулијан су напустили безбедност зграде? Гарза није
могао да схвати на шта су мислили кад су то учинили. Возикају се по
Мадриду у аутомобилу бискуповог помоћника? Па то је лудост!
„Можемо се обратити саобраћајном“, рече Мартинова. „Суреш верује ћа
њихове камере могу помоћи да се пронађе…“
„Не!“, рече Гарза. „Биће превише опасно ако било кога обавестимо да је
принц напустио палату без обезбеђења! Његова безбедност нам је највећа
брига.“
„Разумем, господине“, рече Мартинова, звучећи одједном неспокојно.
„Има још нешто што би требало да знате. Реч је о несталом телефонском
запису.“
„Сачекај мало“, рече Гарза пометен доласком четворице агената гарде
који су га окружили. Пре но што је стигао да реагује, агенти му спретно
одузеше оружје и телефон.
„Команданте Гарза“, рече главни агент каменог лица. „Имам директно
наређење да вас ухапсим.“

 ПОГЛАВЉЕ 52

Каса Мила саграђена је у облику знака за бесконачно – бескрајно криве

линије која се савија саму себе пресецајући на средини и формира два
кривудава понора који се спуштају у зграду. Сваки од отворених
светларника дубок је скоро тридесет метара, рубова пресавијених тако да
личе на делимично улегнуте цеви и из ваздуха подсећају на два огромна
одвода на крову зграде.
У основи ужег светларника, где је стајао Лангдон, ефекат гледања према
небу био је крајње узнемирујући – као да сте запели у грлу огромне звери.
Под његовим ногама каменити под био је нагнут и нераван. Завијуци
спиралног степеништа губили су се у отвору, а рукохват од кованог гвожђа
био је имитација неправилних ћелија на телу морског сунђера. Права мала
џунгла изувијаних лозица и широких крошњи палми просипала се са
рукохвата као да прети да обрасте читав простор.
Жива архитектура, размишљао је Лангдон дивећи се Гаудијевој
способности да својим делима дода некакав готово биолошки квалитет.
Подизао је поглед проматрајући ивице „гркљана“ и обухватајући лучне
зидове обложене смеђим и зеленим плочицама измешаним с фрескама на
којима се чинило да биљке и цвеће нежних боја расту увис према
дугуљастом комаду ноћног неба на врху отвореног окна.
„Лифтови су овамо“, прошапутала је Амбра водећи га дуж ивице
дворишта. „Едмондов стан је на самом врху.“
Док су улазили у непријатно скучен лифт, Лангдон се у мислима сети
мансарде на последњем спрату коју је једном посетио да би видео малу
Гаудијеву изложбу уприличену тамо. Ако је добро запамтио, таван Каса
Миле био је мрачан и кривудав низ просторија с врло малим бројем
прозора.
„Едмонд је баш свуда могао да живи“, рече Лангдон кад је лифт почео да
се пење. „Још не могу да поверујем да је изнајмио таван.“
„Чудан стан“, сложила се Амбра. „Али знаш да је Едмонд био
ексцентрик.“
Кад је лифт стигао на последњи спрат, изашли су у елегантан ходник и
уз још једно завојито степениште попели се до приватног одморишта на
самом врху зграде.
„Стигли смо“, рече Амбра показујући ка глатким металним вратима на
којима није било ни кваке нити кључаонице. Футуристички портал
изгледао је непримерено овој згради и било је очигледно да га је Едмонд
додао.
„Рекла си да знаш где Едмонд крије кључ?“, упита Лангдон.
Амбра подиже Едмондов телефон. „На истом месту на ком и све остало,
рекла бих.“
Притиснула је телефон уз метална врата, она трипут запишташе и
Лангдон зачу клизање неколико цилиндара док се брава откључавала.
Амбра врати телефон у џеп и отвори врата.
„После тебе“, рече му уз шаљив наклон.
Лангдон закорачи преко прага у слабо осветљени фоаје чији су зидови и
таваница били сазидани од светлих цигала. Под је био од камена, а ваздух
редак.
Прошавши кроз врата у отворени простор, Лангдон се нађе лицем у лице
с једном огромном сликом окаченом на наспрамни зид и савршено
осветљеном малим сијалицама музејског квалитета.
Застаде као укопан кад схвати пред чим стоји. „Боже мој, је ли то…
оригинал'?“
Амбра се насмеши. „Да, хтела сам то да поменем у авиону, али сам
одлучила да те изненадим.“
Без речи Лангдон приђе ремек-делу. Било је широко око три и по метра и
више од метра високо – далеко веће но што је памтио од прошлог пута кад
га је видео у бостонском Музеју лепе уметности. Чуо сам да је продата
анонимном колекционару, али нисам појма имао да је то Едмонд!
„Кад сам је први пут видела у стану“, рече Амбра, „нисам могла да
поверујем да се Едмонду допада овакав стил уметности. Слика делује
језиво прикладно сад кад знам на чему је ове године радио.“
Лангдон климну главом и даље у неверици.
Ово прослављено ремек-дело било је једно од оних по којима су
препознавали француског постимпресионисту Пола Гогена – иновативног
сликара који је био одличан пример симболистичког покрета с краја 1980-
их и који је помогао да се утре пут модерној уметности.
Док је Лангдон прилазио слици, сину му колико је Гогенова палета боја
слична оној на улазу у Каса Милу – мешавина органских зелених, смеђих и
плавих тонова – као и да и овом сценом доминира природа.
Упркос интригантном мноштву људи и животиња на Гогеновој слици,
Лангдонов поглед сместа скрете ка горњем левом углу – ка јаркожутом
делу слике на ком је био исписан назив овог дела.
Лангдон прочита речи у неверици: D'oú Venons Nous / Que Sommes Nous /
Oú Allons Nous.
Одакле долазимо? Шта смо? Куда идемо?
Запита се није ли управо свакодневно суочавање с овим питањима,
одмах по повратку кући, некако помагало Едмонду да пронађе своје
надахнуће.
Амбра му се придружи испред слике. „Едмонд је рекао да је желео да га
ова питања мотивишу сваки пут кад уђе у свој дом.“ Тешко их је
промашити, помисли Лангдон.
Видевши на какво је видно место Едмонд поставио ремек-дело, Лангдон
се запита не садржи ли слика некакав траг о томе шта је то Едмонд открио.
На први поглед, њена тема деловала је превише примитивно да би
наговестила једно напредно научно откриће. Широки, неправилни трагови
четке приказивали су џунглу Тахитија насељену скупином Тахићана и
тамошњих домаћих животиња.
Лангдон је добро знао ову слику и, ако је добро памтио, Гоген је хтео да
се његово дело „чита“ здесна налево – обрнуто од правца стандардног
француског текста. Зато је сада Лангдоново око брзо прелазило преко
познатих фигура у обрнутом смеру.
У крајњем десном углу, новорођенче је спавало на стени представљајући
почетак живота. Одакле долазимо?
У средини, скупина људи различитих старости обављала је свакодневне
активности. Шта смо?
А на левом крају, времешна старица седела је сама, задубљена у мисли о,
како се чинило, сопственој смртности. Куда идемо?
Лангдон је био изненађен што се није сетио ове слике чим је Едмонд
први пут описао фокус свог открића. Шта је наше порекло? Шта је наша
судбина?
Разгледао је остале елементе слике: псе, мачке и птице, који наизглед
нису радили ништа конкретно; примитивну статуу неке богиње у позадини;
једну планину, испреплетено корење и дрвеће. И наравно, Гогенову чувена
„чудну белу птицу“, која је седела крај старице и, како је уметник сам
изјавио, представљала „узалудност речи“.
Биле оне узалудне или не, помислио је Лангдон, због речи смо овде. По
могућству, речи које стају у четрдесет седам карактера.
 На тренутак се запитао не поклапа ли се необични наслов слике
директно са шифром од четрдесет седам слова за којом су трагали, али је
брзо пребројавање слова у овим речима и на француском и на енглеском
дало неодговарајући збир.
„Добро, тражимо стих“, рече Лангдон пун наде.
„Едмондова библиотека је овамо“, упути га Амбра. Показала је налево
низ један широки ходник и Лангдон виде да је опремљен префињеним
намештајем и понегде украшен одабраним Гаудијевим артефактима и
експонатима.
Едмонд живи у музеју? Лангдон се још увек мучио да то схвати.
Поткровље Каса Миле није било најтоплији дом који је икад видео.
Изграђено искључиво од камена и цигле, било је практично један дугачак
ребрасти тунел – спирала од 270 искривљених лукова различитих висина,
удаљених око метар један од другог. Врло мало прозора учинило је да
ваздух делује суво и стерилно, очигледно је систематски прерађиван да би
се заштитили Гаудијеви артефакти.
„Придружићу ти се за трен“, рече Лангдон. „Прво идем да пронађем
Едмондов тоалет.“
Амбра с нелагодом погледа према улазу. „Едмонд је увек тражио да идем
у предворје испод… Не знам зашто, али тоалет у стану увек је љубоморно
чувао само за себе.“
„То је стан нежење – купатило му је вероватно у хаосу па га је било
стид.“
Амбра се насмешила. „Како год, мислим да је тамо.“ Показала је у
правцу супротном од библиотеке, кроз један врло мрачан тунел.
„Хвала. Одмах се враћам.“
Амбра се упути ка Едмондовој канцеларији, а Лангдон оде у супротном
правцу кроз уски ходник. Упечатљив тунел од циглених лукова подсећао га
је на подземну пећину или средњовековну катакомбу. Док је напредовао
испод лукова, у основи сваког од њих групице благих светиљки осетљивих
на покрет палиле су се једна за другом осветљавајући му пут, од чега га је
подилазила језа.
Он прође крај елегантног кутка за читање, мале сале за вежбање па чак и
једне оставе, у свима видевши различите столове са изложеним Гаудијевим
цртежима, архитектонским скицама и 3Д моделима његових пројеката.
Пролазећи поред осветљеног стола с биолошким артефактима, нагло се
заустави.изненађен његовим садржајем – један фосил праисторијске рибе,
елегантна шкољка наутилуса и један валовити скелет змије. Испрва
помисли да је Едмонд сам саставио ову научну поставку и да она можда
има везе са његовим проучавањем порекла живота. А онда уочи натпис на
кутији и схвати да су ови артефакти припадали Гаудију и да одражавају
различите архитектонске особине ове куће: рибља крљушт су биле шаре од
плочица на зидовима, наутилус је био завојити улаз у гаражу а змијски
скелет са својим стотинама густо постављених ребара био је ходник у
којем се налазио. Уз поставку су стајале и скромне речи архитекте:

Ништа није измишљено јер је прво записано у природи.

Оригиналност лежи у повратку коренима.

АНТОНИ
ГАУДИ

Лангдон погледа низ вијугави ходник под лучним ребрима и поново се

осети као да стоји унутар неког живог створа.
Прикладан дом за Едмонда, сложи се. Уметност инспирисана науком.
Пратећи прву кривину у уском тунелу, Лангдон уде у мало шири
простор и светла се, активирана покретом, поново укључише. Његов
поглед истог часа привуче огромни експонат у стакленој кутији на средини
ходника.
Ланчани модел, препознао га је, будући да се одувек дивио овим
генијалним Гаудијевим прототиповима. „Ланчаник“ је био архитектонски
термин за криву коју формира ланац слободно висећи између две
фиксиране тачке – попут лежаљке или плишаног конопца који окачен о два
стубића виси у позоришту.
У моделу који се налазио пред Лангдоном, на десетине ланаца било је
окачено да висе с врха кутије. Дугачки низови карика падали су и враћали
се увис формирајући опуштене облике налик слову У. Пошто је сила
гравитације обрнуто сразмерна гравитационој компресији, Гауди је овако
могао да проучава облик који ће заузети ланац док виси оптерећен само
сопственом тежином и да опонаша тај облик како би одговорио на
архитектонске изазове гравитационе компресије.
Али за то је потребно магично огледало, размишљао је Лангдон
прилазећи кутији. Као што је очекивао, под кутије и јесте било огледало, па
је завирујући у одраз видео магични ефекат. Читав модел се преокренуо и
обешене омче постале су високи торњеви.
Лангдон је схватио да гледа у обрнуту слику из ваздуха Гаудијев^е
високе базилике Саграда фамилија, чији су торњеви нежно заобљених
врхо\а, сасвим могуће, дизајнирани помоћу управо овог модела.
Настављајући низ ходник, Лангдон се нађе у једној отменој спаваћој
соби са антиквитетним креветом с балдахином, креденцем од ружиног
дрвета и комодом израђеном у дуборезу. Зидови су били украшени
Гаудијевим скицама и Лангдон брзо схвати да су и оне само додатни
музејски експонати.
Једино уметничко дело у просторији које је, како се чинило, накнадно ту
смештено био је велики калиграфски цитат окачен изнад Едмондовог
кицвета. Лангдон је прочитао прве три речи и одмах препознао извор.

Бог је мртав. Бог остаје мртав. И ми смо га убили.

Како ћемо да се утешимо, убице свих убица?

НИЧЕ

„Бог је мртав“, три су најчувеније речи које је написао Фридрих Ниче,

славни немачки филозоф и атеиста из деветнаестог века. Ниче је био
озлоглашен због оштрих критика упућених религији, али и због
размишљања о науци – посебно дарвинистичкој еволуцији, за коју је
веровао да је људску расу довела на сам руб нихилизма и свести да живот
нема смисао нити вишу сврху, као и да није понудила изричит доказ о
постојању Бога.
Видевши цитат изнад кревета, Лангдон се запита није ли Едмонда,
упркос свем антирелигијском хвалисању, можда ипак мучила сопствена
улога у покушају да свет ратосиља Бога.
Ничеов цитат, колико се Лангдон сећао, завршавао се речима: „Није ли
величина тог чина превелика за нас? Не морамо ли и сами да постанемо
богови како бисмо се показали достојним тог чина?“
Ова храбра идеја – да човек мора постати бог да би убио Бога – лежала је
у основи Ничеовог мишљења и можда је, схвати Лангдон, делимично
објашњавала месијански комплекс од ког су патили толики пионири
технолошког напретка и генијалци попут Едмонда. Они који избришу
Бога… морају бити богови.
Док је Лангдон размишљао о тој идеји, сину му једна друга мисао. Ниче
није био само филозоф – био је и песник!
Лангдон је и сам поседовао Ничеовог Пауна и бизона, збирку од 275
песама и афоризама који су откривали његове мисли о Богу, смрти и
људском уму.
 Он брзо преброја слова у урамљеном цитату. Бројке се нису поклапале,
али је у њему ипак расла нада. Да ли би Ниче могао бити аутор стиха за
којим трагамо? Ако јесте, хоћемо ли пронаћи књигу Ничеове поезије у
Едмондовој канцеларији? У сваком случају, Лангдон одлучи да замоли
Винстона да приступи онлајн збирци Ничеових песама и претражи их све
не би ли нашао стих од четрдесет седам слова.
Нестрпљив да се врати Амбри и подели с њом своје мисли, Лангдон
пожури кроз спаваћу собу у тоалет који се видео у продужетку.
Кад је ушао, светла унутра се укључише и открише му складно уређено
купатило у ком су се налазили високи лавабо, слободностојећи туш и
тоалетна шкољка.
Поглед му сместа привуче низак старински сточић претрпан
козметичким препаратима и личним стварима. Кад је угледао те предмете
на столу, он гласно уздахну и коракну уназад.
О, Боже. Едмонде… не.
Сто пред њим изгледао је као лабораторија за производњу дроге у некој
забаченој уличици – употребљени шприцеви, бочице с пилулама, расуте
капсуле, па чак и крпица умрљана крвљу.
Срце му стаде.
Едмонд се дрогирао?
Лангдон је знао да је зависност од хемикалија у данашње време опште
болно место чак и међу богатима и славнима. Хероин је био јефтинији од
пива и људи су гутали опијатске лекове против болова као да су
ибупрофен.
Зависност би објаснила то што је у последње време изгубио на тежини,
помислио је Лангдон и запитао се није ли се Едмонд претварао да је
„постао веган“ само да би покушао да оправда своју мршавост и упале очи.
Он приђе столу и подиже једну бочицу да прочита налепницу, не
очекујући ништа друго до назив за неки од уобичајених опијата попут
оксиконтина или перкосета.
Уместо тога, виде: досетаксел.
Збуњен, провен следећу бочицу: гемситабин.
Шта је ово?, питао се читајући натпис на трећој бочици:флуороурацил.
Тад се следи. Чуо је за флуороурацил од једног колеге с Харварда и
наједном осети како га преплављује талас ужаса. Трен касније приметио је
пам флет који је лежао међу бочицама. Наслов је гласио „Успорава ли
веганизани рак панкреаса?“
У тренутку схвати истину и уста му се неконтролисано отворише.
Едмонд није био зависник од дроге.
Потајно се борио са смртоносним раком.

 ПОГЛАВЉЕ 53

Под меким светлом таванског стана стајала је Амбра Видал и прелазила

погледом по књигама из Едмондове библиотеке. Колекција је већа него
што памтим.
Већи део лучног ходника Едмонд је претворио у велелепну библиотеку
смештену на полице које је направио између вертикалних потпорних
стубова Гаудијеве таванице. Библиотека је била изненађујуће велика и
добро опремљена, посебно кад се узме у обзир да је наводно планирао да
овде живи само две године.
Изгледа као да се уселио заувек.
Гледајући крцате полице, Амбра схвати да ће им потрага за Едмондовим
омиљеним стихом одузети далеко више времена него што су мислили.
Корачала је поред полица и међу хрбатима књига видела је само научне
радове о космологији, свесности и вештачкој интелигенцији:

ШИРА СЛИКА
СИЛЕ ПРИРОДЕ
ПОРЕКЛО СВЕСНОСТИ
БИОЛОГИЈА ВЕРОВАЊА
ИНТЕЛИГЕНТНИ АЛГОРИТМИ
НАШ КОНАЧНИ ИЗУМ

Стигла је до краја једног одељка и заобишла потпорни стуб до следећег

низа полица. Ту је пронашла широк распон научних тема – термодинамика,
примордијална хернија, психологија.
Нема поезије.
Приметивши да Винстон већ неко време ћути, Амбра узе Киршов
мобилни телефон. „Винстоне? Јесмо ли и даље на вези?“
„Ту сам“, зазвони његов нагласак.
„Да ли је Едмонд заиста прочитао све ове књиге из своје библиотеке?“
 „Верујем да јесте, да“, одговори Винстон. „Био је веома халапљив
конзумент текстова свих врста и своју библиотеку је називао победоносном
просторијом знања'.“
„А да ли, којим случајем, у њој постоји део са поезијом?“
„Једини наслови за које знам су документаристичке књиге које сам читао
у електронском облику како бисмо Едмонд и ја могли да разговарамо о
њиховом садржају – претпостављам да је то била вежба много више за моју
едукацију него његову. Нажалост, немам целу ову колекцију у каталогу,
тако да оно што тражите можете пронаћи искључиво мануелном
претрагом.“
„Схватам.“
„Док ви тражите, имам да вам кажем нешто што мислим да би вас могло
занимати… Најновије вести из Мадрида у вези са вашим вереником,
принцом Хулијаном.“
„Шта се догађа?“, упита Амбра нагло заставши. Још увек је осећала
немир због Хулијанове могуће умешаности у Киршово убиство. Нема
доказа, подсети она саму себе. Ништа не потврђује да је он помогао да
Авилино име доспе на списак гостију.
„Управо је објављено“, саопшти Винстон, „да испред Краљевске палате
почињу озбиљне демонстрације.. Докази и даље указују на то да је
Едмондово убиство из сенке организовао бискуп Валдеспино, вероватно уз
помоћ некога из палате, можда чак и самог принца. Киршови обожаваоци
почињу да се буне. Погледајте.“
Едмондов паметни телефон поче да емитује снимак љутитих
демонстраната код капије палате. Један од њих носио је плакат на
енглеском на ком је писало: ПОНТИЈЕ ПИЛАТ ЈЕ УБИО ВАШЕГ
ПРОРОКА – ВИ СТЕ УБИЛИ НАШЕГ!
Други су носили чаршаве са борбеним покличем исписаним спрејем –
41
¡APOSTASÍA! – заједно са логом који се сада све чешће појављивао на
мадридским тротоарима.
 „Издаја!“ је постало популаран узвик на протестима либералне младежи
Шпаније. Одрекните се цркве!
„Да ли је Хулијан дао изјаву?“, упита Амбра.
„То је управо један од проблема“, одговори Винстон. „Ни речи од
Хулијана, нити од бискупа, као ни од било кога другог из палате. Због те
упорне ћутње сви су сумњичави. Теорије завере се неконтролисано шире, а
национална штампа почела је да се распитује где сте ви и зашто ни ви нисте
јавно коментарисали ову кризу.“
„Ја?!“ Амбру захвати ужас од ове помисли.
„Били сте сведок убиства. Ви сте будућа краљица и принчева
изабраница. Јавност жели да чује од вас да принц Хулијан није умешан.“
Амбри је утроба говорила да Хулијан никако није могао знати за
Едмондово убиство; присећајући се првих недеља њихове везе, сетила се
нежног и искреног човека – човека који је, морала је да призна, био наиван
и импулсивно романтичан – али никако убица.
„Слична питања се постављају и у вези са професором Лангдоном“,
настави Винстон. „Медијске куће почеле су да се распитују зашто је и
професор нестао без икаквог коментара, а имао је тако истакнуту улогу у
Едмондовој презентацији. Неки блогови о заверама пишу да његов
нестанак можда чак има везе са умешаношћу у Киршово убиство.“
„Али то је сулудо!“
„Теорија се заснива на сазнању да је Лангдон раније трагао за Светим
гралом и Исусовом лозом. Како се чини, салијски потомци Христа имају
историјске везе са карлистима и њиховим покретом и тетоважом коју
убица…“
„Стани!“, прекиде га Амбра. „То је апсурдно.“
„Други спекулишу да је Лангдон нестао јер је вечерас и сам постао
мета. Сви су одједном постали детективи из фотеље. Управо у овом
тренутку већи део света удруженим снагама покушава да схвати какве је то
мистерије открио Едмонд… И ко је желео да га ућутка.“
Амбрину пажњу тад привукоше Лангдонови кораци који су се брзо
приближавали кривим ходником. Окренула се управо у тренутку кад се
појавио иза угла.
„Амбра?“, позва је он напетим гласом. „Да ли си знала да је Едмонд био
озбиљно болестан?“
„Болестан?“, рече она уплашено. „Нисам.“
Лангдон јој преприча шта је пронашао у Едмондовом купатилу.
Амбру као да је гром погодио.
Рак панкреаса? Зато је био тако блед и мршав?
Зачудо, Едмонд никад ни реч није рекао о томе да је болестан. Амбра је
сада схватала скоро маничан радни занос у последњих неколико месеци.
Знао је да му време истиче.
„Винстоне“, позва она. „Да ли си знао за Едмондову болест?“
„Јесам“, одговори Винстон без оклевања. „Било је то нешто што је држао
искључиво за себе. Сазнао је да је болестан пре двадесет два месеца и
одмах је променио исхрану и почео да ради све јачим интензитетом.
Преселио се у ово поткровље где је могао да удише ваздух музејског
квалитета и где је био заштићен од ултраљубичастог зрачења; морао је да
проводи у мраку што је више времена могуће јер је због лекова постао
фотосензитиван. Едмонд је успео да значајно надживи све лекарске
прогнозе. Међутим, у последње време здравље је почело да га издаје.
Користећи све емпиријске доказе које сам са интернета прикупио о раку
панкреаса, анализирао сам погоршање Едмондовог здравља и израчунао да
има још девет дана живота.“
Девет дана, помисли Амбра сломљена кривицом што је задиркивала
Едмонда због веганске дијете и напорног рада. Човекје био болестан;
неуморно се тркао с временом да оствари свој последњи тренутак славе
пре но што му време истекне. Ово тужно схватање додатно је у Амбри
учврстило решеност да пронађе песму и заврши оно што је Едмонд
започео.
„Још увек нисам пронашла ниједну књигу поезије“, саопшти она
Лангдону. „До сада је све само наука.“
„Мислим да би песник којег тражимо могао бити Фридрих Ниче“, рече
Лангдон и исприча јој за урамљени цитат изнад Едмондовог кревета. „Тај
цитат нема четрдесет седам слова, али нам бар говори да је Едмонд био
љубитељ Ничеа.“
„Винстоне“, позва Амбра. „Можеш ли да потражиш Ничеове сабране
песме и пронађеш стихове који имају тачно четрдесет седам слова?“
„Наравно“, одговори Винстон. „Немачки оригинали или енглески
преводи?“ Амбра застаде, одједном несигурна.
„Почни с енглеским“, прекиде их Лангдон. „Едмонд је планирао датај
стих унесе у телефон, а његова тастатура не може баш тако лако да утипка
42
немачке умлауте или оштро С.“
Амбра климну. Паметно.
„Имам резултате за вас“, скоро истог трена обзнани Винстон. „Пронашао
сам скоро три стотине преведених песама, што даје сто деведесет два стиха
са тачно четрдесет седам слова.“
Лангдон уздахну. „Толико?“
„Винстоне“, рече Амбра. „Едмонд описује свој омиљени стих као
пророчанство… предвиђање о будућности… неко које се већ обистињује.
Видиш ли нешто што се поклапа с тим описом?“
„Жао ми је“, одговори Винстон. „Не видим ништа што има везе са
пророчанством. Лингвистички гледано, стихови о којима говорим су сви
извучени из логичких строфа и делују као незавршене мисли. Треба ли да
вам их покажем?“
„Превише их је“, одлучи Лангдон. „Морамо да пронађемо праву књигу и
надамо се да је Едмонд на неки начин обележио свој омиљени стих.“
„Онда боље пожурите“, рече Винстон. „Изгледа да ваше присуство овде
више није тајна.“
„Зашто то кажеш?“, упита Лангдон.
„Локалне вести извештавају да је један војни авион управо слетео на
барселонски аеродром 'Ел Прат' и да су се из њега искрцала два агента
Краљевске гарде.“

-------

На ободу Мадрида, бискуп Валдеспино осећао је захвалност што је

побегао из палате пре но што су се зидови склопили над њим. Заваљен
поред принца Хулијана на стражњем седишту времешног опела свог
ђакона, Валдеспино се надао да ће му очајничке мере које су сада
предузимане иза сцене помоћи да поврати контролу над овом ноћи која се
дивље отимала.
„La kasita del prinsipe“, нареди Валдеспино ђакону који их је возио све
даље од палате.
Принчев летњиковац био је смештен у забаченој руралној области,
четрдесетак минута удаљеној од Мадрида. Више палата него летњиковац,
casita је служила као приватна резиденција наследника шпанског престола
од средине осамнаестог века. У овом забаченом месту дечаци су могли да
буду дечаци пре но што се посвете озбиљном послу вођења земље.
Валдеспино је уверавао Хулијана да ће повлачење у овај летњиковац
вечерас бити много сигурније од останка у палати.
Осим што Хулијана не водим заправо тамо, помисли Валдеспино
погледавши овлаш принца, који је зурио кроз прозор аутомобила,
очигледно задубљен у мисли.
Валдеспино се питао је ли принц заиста толико наиван као што изгледа
или је, попут свог оца, савладао вештину показивања људима само онога
што је желео да виде.

 ПОГЛАВЉЕ 54

Гарзи се чинило да га лисице на зглавцима непотребно јако стежу. Ови

типови су озбиљни, помислио је, још увек пренеражен делима сопствених
гардиста.
„Шта се, додавола, догађа?!“, поново упита Гарза док су га његови људи
изводили из катедрале на трг у ноћни ваздух. И даље му нико ништа није
говорио.
Док се мала поворка кретала преко широког трга према палати, Гарза
виде да се испред предње капије налази мноштво ТВ камера и
демонстраната.
„Бар ме уведите на задњи улаз“, рече он свом главном човеку. „Немојте
правити од овога спектакл за јавност.“
Занемарујући његову молбу, војници су га приморавали да маршира
равно преко трга. За само неколико секунди пред капијом се зачу вика и
јарка светлост рефлектора полете ка њима. Заслепљен и киптећи од беса,
Гарза се присили да на лице навуче смирен израз и високо уздиже главу
док су да гардисти водили ка капији, право поред сниматеља и новинара
који су викали.
Какофонични гласови засуше Гарзу питањима.
„Зашто сте ухапшени?“
„Шта сте урадили, команданте?“
„Јесте ли умешани у убиство Едмонда Кирша?“
Гарза је био уверен да ће његови агенти продужити поред масе
окупљених и не погледавши их, али на његово запрепашћење агенти се
нагло зауставише, приморавајући и њега да стане право пред камере. Из
правца палате, позната фигура у панталонама жустрим кораком је
прелазила трг и приближавала им се.
Била је то Моника Мартин.
Гарза није сумњао да ће бити затечена кад види у каквом се шкрипцу
нашао.
 Зачудо, кад је Мартинова стигла, у њеном погледу Гарза не виде
изненађење него презир. Гардисти га силом окретоше према новинарима.
Моника Мартин подиже руку да утиша масу, а потом из џепа извади
комадић папира. Намештајући своје дебеле наочаре, прочитала је изјаву
гледајући директно у телевизијске камере.
„Краљевска палата“, објавила је, „хапси команданта Дијега Гарзу због
умешаности у убиство Едмонда Кирша, као и покушаја да у тај злочин
уплете бискупа Валдеспина.“
Пре но што је Гарза успео да разуме бесмислену оптужбу, гардисти су га
већ одвлачили одатле и гурали према палати. Док је одлазио, он чу да
Моника Мартин наставља да даје изјаву.
„Кад је реч о нашој будућој краљици Амбри Видал“, изјавила је, „и
америчком професору Роберту Лангдону, плашим се да имам дубоко
узнемирујуће вести.“

-------

У приземљу палате директор електронске безбедности Суреш Бала је

стајао пред телевизором и не трепћући пратио пренос импровизоване
конференције за штампу Монике Мартин на тргу.
Не изгледа сретно.
Пре само пет минута, Моника је примила приватни телефонски позив, а
разговор је обавила у својој канцеларији говорећи пригушено и пажљиво
нешто бележећи. Шездесет секунди касније појавила се потресенија него
што ју је Суреш икад видео. Без икаквог објашњења, упутила се са својим
белешкама право напоље на трг и обратила се новинарима.
Биле њене тврдње истините или не, једно је било извесно – особа која је
наредила да се да оваква изјава управо је довела Роберта Лангдона у врло
озбиљну опасност.
Ко је издао ова наређења Моники Мартин?, питао се Суреш.
Док је покушавао да схвати бизарно понашање координаторке за односе
с јавношћу, Сурешов компјутер огласи пријем нове поруке. Он оде до
компјутера, погледа у екран и запањи се кад виде ко му је писао.

монте@иглесиа.орг

Доушник, помисли Суреш.

Била је то иста она особа која је целе ноћи снабдевала информацијама
портал ЦонспирацyНет. Из неког разлога је сада та особа писала Суреш
директно.
Обазриво, Суреш седе и отвори мејл. Писало је:

хаковао сам валдеспинове поруке.

има опасних тајни.
палата би требало да прочита његове поруке.
одмах.

Узнемирени Суреш прочита поруку још једном. А онда је избриса.

Један дуг тренутак седео је у тишини и разматрао шта му је чинити.
Потом, доневши одлуку, он на брзину изради главну кључ-картицу за
краљевске апартмане и непримећено се одшуња на спрат.

 ПОГЛАВЉЕ 55

Све ужурбаније, Лангдон је прелазио погледом по колекцији изложеној у

Едмондовом ходнику. Поезија… мора да има неке поезије овде.
Неочекивани долазак гарде у Барселону покренуо је опасно одбројавање,
али Лангдон је био прилично сигуран да им време неће истећи. На крају
крајева, када он и Амбра пронађу Едмондов омиљени стих, требаће им
само неколико секунди да га укуцају у Едмондов телефон и пусте
презентацију свету. Као што је то Едмонд и намеравао да уради.
Лангдон овлаш погледа Амбру, која је стајала ниже на супротној страни
ходника и претраживала леву страну, док је Лангдон тражио на десној.
„Налазиш ли нешто ту?“
Амбра одмахну главом. „Засад само наука и филозофија. Нема поезије.
Нема Ничеа.“
„Настави да трагаш“, рече јој Лангдон вративши се и сам потрази.
Тренутно је прегледао одељак с обимним историјским томовима:

ПРИВИЛЕГИЈА, ПРОГОН И ПРОРОЧАНСТВО:

КАТОЛИЧКА ЦРКВА У ШПАНИЈИ
МАЧЕМ И КРСТОМ: ИСТОРИЈСКА ЕВОЛУЦИЈА
КАТОЛИЧКЕ СВЕТСКЕ МОНАРХИЈЕ

Ови наслови га подсетише на мрачну причу коју му је Едмонд испричао

пре много година, након што му је Лангдон рекао да га чуди што је он,
Едмонд, као један Американац и атеиста, неуобичајено много опседнут
Шпанијом и католицизмом. „Моја мајка је родом Шпанкиња“, суво је
узвратио Едмонд. „А у католичанство ју је одвео дубок осећај кривице.“
Док му је Едмонд саопштавао трагичну причу о свом детињству и својој
мајци, Лангдон га је немо слушао, потпуно затечен. Едмондова мајка
Палома Калво, како му је компјутерски научник објаснио, била је кћи
радника из Кадиза, у Шпанији. Са деветнаест година заљубила се у
универзитетског професора из Чикага, Мајкла Кирша, који је био на
одмору у Шпанији, и с њим затруднела. С обзиром на то да је видела како
њена строга католичка заједница одбацује друге неудате мајке, Паломи
није преостало ништа осим да прихвати човекову малодушну понуду да се
њоме ожени и поведе је у Чикаго. Убрзо по Едмондовом рођењу, Паломин
супруг је погинуо када га је ударио аутомобил док се бициклом враћао са
предавања.
Цастиго дивино, како је то назвао њен отац. Божја казна.
Родитељи Паломи нису дозволили да се врати у Кадиз и донесе срамоту
њиховој кући. Уместо тога, упозорили су је да су околности њеног живота
јасан знак Божјег гнева, и да је рајско царство никад неће примити осим
ако своје тело и душу не посвети Христу до краја свог живота.
Након што је родила Едмонда, Палома је радила као собарица у једном
мотелу, настојећи да свог сина подигне најбоље што може. У њиховом
бедном стану ноћу би читала Библију и молила се за опрост грехова, али
њена беда је бивала све дубља, а са њом се продубљивала и Паломина
увереност да Бог још увек није задовољан њеним покајањем.
Посрамљена и престрашена, Палома је после пет година увртела себи у
главу да ће најдубљи израз мајчинске љубави који може да покаже свом
сину – бити да му подари нови живот, заштићен од Божје казне због њених
грехова. Зато је петогодишњег Едмонда дала у сиротиште и вратила се у
Шпанију, где се затворила у самостан. Едмонд је никад више није видео.
Када му је било десет година, Едмонд је сазнао да му је мајка умрла у
самостану за време самонаметнутог религиозног поста. Дотучена физички,
није могла да издржи и обесила се.
„То није лепа прича“, рекао је Едмонд Лангдону. „Сазнао сам ове детаље
као средњошколац, тако да непоколебљиви фанатизам моје мајке има
много везе са мојим гнушањем према религији, што ти је сад вероватно
јасно. Ја то зовем – 'Њутнов трећи закон дечјег одгоја: За свако безумље
постоји једнако и супротно безумље.'“
Пошто је чуо ову причу, Лангдон је разумео зашто је Едмонд био толико
пун гнева и горчине када су се њих двојица упознали на Едмондовој првој
години студија на Харварду. Поврх тога, Лангдон се такође дивио Едмонду
што се ниједном није пожалио на своје сурово детињство. Уместо тога,
самог себе је прогласио сретним због тих раних мука, јер су му
представљале моћну мотивацију да испуни своја два животна циља – први,
да се спасе немаштине, и други, да разоткрије лицемерје вере која је, био је
убеђен, уништила његову мајку.
Успех у оба случаја, тужно помисли Лангдон настављајући да претражује
библиотеку у стану.
Прешавши на следећи ред полица, приметио је многе наслове које је
познавао, а већина их је била ту због Едмондове вечите забринутости због
опасности које носи религија:

ЗАБЛУДЕ О БОГУ
БОГ НИЈЕ ВЕЛИКИ
ПРЕНОСИВИ АТЕИСТА
ПИСМО ХРИШЋАНСКОЈ НАЦИЈИ
КРАЈ ВЕРЕ
БОЖЈИ ВИРУС: КАКО РЕЛИГИЈА ЗАГАЂУЈЕ НАШЕ
ЖИВОТЕ И КУЛТУРУ

У последњих десетак година, књиге које заговарају разум уместо слепог

веровања скочиле су на листама најпродаванијих књига
документаристичке прозе. Лангдон је морао да призна да отклон од
религије постаје све видљивији – чак и у харвардском кампусу. Недавно је
Вашингтон пост објавио чланак под насловом „Безбожништво Харварда“,
у ком је известио да је први пут у триста осамдесет година дугој традицији
прву годину студија уписало више агностика и атеиста него протестаната и
католика заједно.
Сличан пример било је ширење антирелигијских организација по целом
Западу, где су оне ницале као печурке и потискивале оно што су сматрале
опасностима религијских догми – Амерички атеисти, Ослобођење од
религијске баштине, Америцанхуманист.орг, Међународна атеистичка
алијанса.
Лангдон никад није превише размишљао о овим групама све док му
43
Иклмонд није испричао за Брајтс – глобалну организацију која је, упркос
свом углавном најчешће погрешно тумаченом имену, прихватила
натуралистички поглед на свет без натприродних или мистичних
елемената. У чланове Брајтса убрајали су се и неки од моћних
интелектуалаца попут Ричарда Докинса, Маргарет Дауни и Данијела
Денета. Било је очигледно да растућа армија атеиста убрзано постаје све
боље „наоружана“.
Док је прегледао део библиотеке посвећен еволуцији, Лангдон је примци
ио и Докинсове и Денетове књиге.
Докинс се у свом класику Слепи часовничар жестоко обрушио на
телеологичку замисао да би људска бића – попут комплексних сложених
часовника – могла да постоје само у случају да имају „ствараоца“. Слично
томе, у једној од својих књига, Дарвинова опасна идеја, Денет је тврдио да
је само пука природна селекција довољна да се објасни еволуција живота
те да сложени биолошки дизајн може да постоји и без Божје умешаности.
Бог није потребан за живот, помисли Лангдон присетивши се
Едмондове презентације. Питање „Одакле долазимо?“ одједном је јаче
одјекнуло у Лангдоновом уму. Да ли је то можда део Едмондовог
открића?, размишљао је. Идеја да живот постоји независно – без Творца?
Наравно, ова мисао је стајала у потпуној супротности са сваком
озбиљнијом причом о стварању, што је Лангдона навело да помисли да је
можда на правом трагу. Међутим, идеја се и даље чинила потпуно
недоказивом.
„Роберте?“, позва га Амбра, стојећи иза њега.
Лангдон се окрену и схвати да је Амбра завршила са претраживањем
своје стране библиотеке и да одмахује главом. „Овде нема ничега“, рече
она. „Само документаристичке књиге. Помоћи ћу ти са те стране.“
„Засад је тако и овде“, узврати Лангдон.
Кад је Амбра прешла на Лангдонову страну библиотеке, преко звучника
се зачу Винстонов глас. „Госпођице Видал?“
Амбра подиже Едмондов телефон. „Да?“
„Ви и професор Лангдон морате нешто одмах да видите“, рече Винстон.
„Палата је управо дала изјаву.“
Лангдон се сместа примаче Амбри и, стојећи сасвим уз њу, погледи мали
екран на ком је отпочео видео-снимак.
Препознао је трг испред мадридске Краљевске палате, где су једног
униформисаног човека с лисицама на рукама четири агента Краљевске
гарде управо грубо спроводила у строју. Агенти су окренули свог
ухапшеника према камери, као да желе да га јавно осрамоте пред очима
читавог света.
„Гарза?!“, запањено узвикну Амбра. „Командант Краљевске гарде је
ухапшен?!“
Камера се окренула и приказала једну жену с наочарима, која је из џепа
панталона извадила комад папира и спремила се да да изјаву.
„То је Моника Мартин“, рече Амбра. „Координаторка за односе са
јавношћу. Шта се то догађа?“
Жена поче да чита, јасно и гласно изговарајући сваку реч. „Краљевска
палата хапси команданта Дијега Гарзу због умешаности у убиство Едмонда
Кирша, као и због покушаја да у тај злочин уплете бискупа Валдеспина.“
Лангдон осети како се Амбра благо затетурала крај њега, док је Момка
Мартин и даље читала.
„Кад је реч о нашој будућој краљици, Амбри Видал“, координаторка
рече злокобним тоном, „и америчком професору Роберту Лангдону, бојим
се да имамо веома узнемирујуће вести.“
Лангдон и Амбра се запањено погледаше.
„Палата је управо примила потврду од обезбеђења госпођице Видал“,
настави Мартинова, „да је госпођицу Видал, против њене воље, из музеја
вечерас одвео Роберт Лангдон. Наша Краљевска гарда је у пуној
приправности и сарадује са локалним властима у Барселони, где се верује
да Роберт Лангдон држи госпођицу Видал као таоца.“
Лангдон остаде без речи.
„Пошто је ово сада и званично талачка ситуација, позивамо јавност да
сарадује са властима и пријави било какву информацију која има везе са
локацијом госпођице Видал или господина Лангдона. Палата нема других
изјава у овом тренутку.“
Репортери су почели да узвикују питања Мартиновој, која се одједном
нагло окренула и одмарширала према палати.
„Ово је… сулудо“, промуца Амбра. „Моји агенти су видели да
самовољно одлазим из музеја!“
Лангдон је немо зурио у телефон, покушавајући да пронађе смисао у
свему што је видео. Упркос бујици питања која су му се врзмала по глави,
у кључну ствар био је потпуно сигуран.
У озбиљној сам опасности.

 ПОГЛАВЉЕ 56

„Роберте, јако ми је жао.“ Амбра Видал га је гледала зажагреним очима,

испуњеним страхом и кајањем. „Не знам ко стоји иза ове лагарије, али тај
неко те је управо изложио огромном ризику.“ Будућа краљица Шпаније
посегну за Едмондовим телефоном. „Одмах ћу позвати Монику Мартин.“
„Немојте звати госпођицу Мартин“, зачу се из телефона звонки
Винстонов глас. „То је управо оно што палата жели. Маневришу.
Покушавају да вас истерају на видело, да вас на превару натерају да
ступите у контакт и откријете где се налазите. Размишљајте логично. Ваши
агенти гарде знају да нисте киднаповани, а опет су пристали да помогну у
ширењу ове лажи и долете у Барселону да би вас ухватили? Очигледно је у
ово умешана цела палата и да сад, пошто је командант Краљевске гарде
ухапшен, ова наређења сигурно стижу с неког вишег положаја.“
Амбра кратко удахну. „Хоћеш рећи… Од Хулијана?“
„Тај закључак се неизбежно намеће“, рече Винстон. „Принц је једина
особа у палати која има овлашћења да ухапси команданта Гарзу.“
Амбра затвори очи и дуго остаде тако, а Лангдон осети како је
преплављује талас меланхолије, као да је овај наизглед необориви доказ
Хулијанове умешаности управо избрисао и последњу наду да је њен
вереник у свему овоме можда само невини посматрач.
„Овде је реч о Едмондовом открићу“, изјави Лангдон. „Неко у палати зна
да покушавамо да Едмондов видео покажемо свету и очајнички жели да
нас у томе спречи.“
„Можда су мислили да је њихов посао завршен кад су ућуткали
Едмонда“, додаде Винстон. „Нису знали да има још незавршених послова.“
Неко време владала је непријатна тишина.
„Амбра“, рече тихо Лангдон, „наравно, ја не познајем твог вереника, али
се усуђујем да тврдим да Хулијан све време слуша бискупа Валдеспини.
Сети се, Едмонд и Валдеспино били су у лошим односима и пре но што
је музејски догађај почео.“
 Климнула је главом, али се чинило да још није убеђена. „Како год било,
у опасности си.“
Изненада обоје постадоше свесни тихог завијања сирена у даљини.
Лангдон осети како му се пулс убрзава. „Морамо одмах пронаћи ту
песму“, рече настављајући да претражује полице. „Покретање Едмондове
презентације је кључ наше безбедности. Ако иступимо у јавност, ко год да
сад покушава да нас ућутка – схватиће да је прекасно.“
„Тако је“, огласи се Винстон, „али локална полиција ће вас и даље
тражити због киднаповања. Нећете бити безбедни док не победите палату у
њиховој сопственој игри.“
„Како?“, упита Амбра.
Винстон спремно настави. „Палата је употребила медије против вас, али
то је мач с две оштрице.“
Лангдон и Амбра су слушали док је Винстон журно износио врло
једноставан план – план за који је Лангдон морао признати да ће одмах
изазвати конфузију и хаос међу њиховим непријатељима.
„Пристајем“, спремно се сложила Амбра.
„Сигурна си?“, упита је забринуто Лангдон. „После тога за тебе више
неће бити повратка.“
„Роберте“, рече му она, „ја сам те увалила у ово и сад си у опасности.
Палата се усудила да искористи медије као оружје против тебе, а ја ћу сад
то исто оружје окренути против њих.“
„Како и доликује“, додаде Винстон. „Ко се мача лати, од мача ће и
погинути.“
Лангдон није могао да поверује својим ушима. Је ли то Едмондов
компјутер управо стварно парафразирао Есхила? Он се питао не би ли
можда било прикладније цитирати Ничеа: „Ко год се бори против
чудовишта, нека пази да притом и сам не постане чудовиште.“
Пре но што је Лангдон могао да настави да им противречи, Амбра је већ
кренула низ ходник с Едмондовим телефоном у руци. „Пронађи ту шифру,
Роберте!“ довикнула му је преко рамена. „Одмах се враћам.“
Лангдон ју је гледао како нестаје у уској кули, чије се спирално
степениште пењало ка озлоглашеној и погибељној кровној тераси Каса
Миле.
„Буди пажљива!“, довикнуо је за њом.
Пошто је остао сам у Едмондовом стану, Лангдон поново завири у
змијолико ребрасти ходник у настојању да схвати шта је то тамо видео –
витрине с необичним артефактима, урамљени цитат у ком се тврди да је
Бог мртав и непроцењиво вредног Гогена, с истим задатим питањима која
је Едмонд раније те вечери поставио целом свету. Одакле долазимо? Куда
идемо?
Још није био пронашао ништа што би могло да наговести Едмондове
могуће одговоре на ова питања. Засад је Лангдонова претрага библиотеке
донела само једну књигу која је била вредна пажње – Необјашњену
уметност – фото-монографију мистериозних грађевина насталих људском
руком, у које су се убрајали Стоунхенџ, камене главе на Ускршњим
острвима и огромни „пустињски цртежи“ у Нашки – геоглифи исцртани у
тако огромној размери да су видљиви једино из ваздуха.
И није нека помоћ, закључио је и наставио да претражује полице.
Напољу су сирене завијале све гласније.

 ПОГЛАВЉЕ 57

„Нисам ја чудовиште“, изјави Авила уз уздах, док се олакшавао у прљавом

тоалету на напуштеном одмаралишту ауто-пута Н-240. Поред њега се
тресао Уберов возач, очигледно превише нервозан да би мокрио. „Претио
си… мојој породици.“
„Ако се будеш лепо понашао“, одговори Авила, „уверавам те да им се
ништа лоше неће десити. Само ме одвези до Барселоне, избаци ме тамо и
разићи ћемо се као пријатељи. Вратићу ти новчаник, заборавити твоју
кућну адресу и можеш заувек да заборавиш на мене.“
Возач је зурио у празно, а усне су му подрхтавале. „Ти си верник“, рече
Авила. „Видео сам папски крст на твом ветробрану. И без обзира на то шта
мислиш о мени, пронађи утеху у сазнању да вечерас радиш посао за Бога.“
Авила заврши с уринирањем. „Чудни су путеви Господњи.“
Авила затим одступи и провери керамички пиштољ заденут за појасом.
Преостали метак био је у цеви. Питао се да ли ће вечерас морати да га
употреби.
Пришао је лавабоу и пустио воду на дланове, угледавши тетоважу коју
му је регент наложио да је ту стави, за случај да буде ухваћен. Непотребна
предострожност, помисли Авила, осећајући се као неухватљиви дух који
клизи кроз ноћ.
Подигао је поглед на прљаво огледало и изненадио се сопственим
изгледом. Последњи пут кад се Авила огледао, носио је белу униформу са
уштирканом крагном и морнаричком шапком. Без сакоа је више личио на
неког камионџију – одевен само у мајицу с В-изрезом и с бејзбол качкетом
на глави који је позајмио од возача.
Иронично, али рашчупани човек у огледалу подсетио је Авилу на то како
је изгледао док је, згађен над самим собом, данима пијанчио након екфл
плозије у којој му је настрадала породица.
Био сам у безданом понору.
Добро је знао да је прекретница био онај дан кад га је физиотерапеут
Марко на превару одвезао у унутрашњост да се упозна са „папом“.
Авила никад неће заборавити како је прилазио донекле претећим кулама
палмаријанске цркве, прошао кроз високу сигурносну капију и ушао у
катедралу за време јутарње мисе док је гомила верника клечала у молитви.
Светилиште је било обасјано само природним светлом, које је пролазило
кроз високе витражне прозоре, а ваздух је био засићен тамјаном. Кад је
Авила угледао позлаћени олтар и углачане дрвене клупе, схватио је да су
гласине о палмаријанском огромном богатству истините. Ова црква била је
подједнако лепа као и било која друга коју је Авила дотад видео, па ипак је
знао да је ова католичка црква другачија од свих осталих.
Палмаријанци су заклети непријатељи Ватикана.
Стојећи крај Марка у стражњем делу катедрале, Авила је посматрао
конгрегацију и питао се како је ова секта тако напредовала након што се
отворено успротивила Ватикану. Очигледно је палмаријанска осуда све
већег либерализма Ватикана погодила праву жицу код верника жељних
конзервативнијег тумачења вере.
Шепесајући на штакама дуж пролаза, Авила се осећао као бедни богаљ
који је дошао на ходочашће у Лурд, надајући се неком чудесном исцељењу.
Један помоћник се поздравио са Марком и повео их обојицу сасвим напред,
до места која су била посебно издвојена. Околни парохијани љубопитљиво
су гледали да виде ко је то добио посебан третман. Авила је зажалио што је
га Марко наговорио да обуче своју парадну морнаричку униформу.
Мислио сам да ћу се срести са папом.
Авила је сео и подигао поглед према главном олтару, где је један млади
парохијан у оделу читао из Библије. Авила је препознао књигу – Јевандеље
по Марку.
„'Праштајте ако шта имате против кога'“, рекао је читалац, „'да и Отац
ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша'.“
Још опроста?, помислио је Авила мрштећи се. Осећао се као да је овај
одломак чуо већ хиљаду пута од саветника и калуђерица у месецима после
терористичког напада.
Читање се окончало, а богати акорди оргуља загрмеше кроз светилиште
Конгрегација је устала као по команди, па се и Авила уз колебање осови на
ноге, грчећи се од бола. Убрзо се иза олтара отворише скривена врата и на
њима се указа нека прилика, а црквом проструја талас узбуђења.
Човек је изгледао као да му је око педесет – усправљен и достојанствен,
краљевског држања и продорног погледа. Носио је белу мантију, златни
44 45
колир , везени појас и драгуљима опточену претиоса папску митру.
Раширивши руке према окупљенима, упутио се ка средишту олтара као да
лебди.
„Ево га“, узбуђено је прошапутао Марко. „Папа Иноћентије Четрнаести.“
Назива себе папа Иноћентије XIV? Палмаријанци су, Авила је то знао,
признавали легитимитет свих папа до Павла ВИ, који је умро 1978. године.
„Стигли смо тачно на време“, прозборио је Марко. „Управо ће одржати
проповед.“
Папа је кренуо према средишту уздигнутог олтара, заобишао је Званичну
предикаоницу и сишао са подијума да би био у истом нивоу са својини па
рохијанима. Подесио је мали микрофон, испружио руке и топло се
осмехиуио.
„Добро јутро“, рекао је кроз шапат.
Конгрегација је узвратила громогласно. „Добро јутро!“
Папа је наставио да се одмиче од олтара, прилазећи све ближе својој
пастви. „Управо смо чули одломак из Јеванђеља по Марку“, отпочео је,
„одломак који сам јутрос лично одабрао јер желим да говорим о
опроштају.“
Папа је пришао Авили и зауставио се на свега неколико центиметара од
њега. Ниједног трена није спустио поглед. Авила је с нелагодом погледао
Марка, који му је узбуђено климнуо главом.
„Сви се ми боримо са опроштајем“, обратио се папа окупљенима. „И то
зато што понекад дође време када се чини да су нама учињена неопростива
сагрешења. Када неко убије невине људе из чисте мржње, да ли би требало,
како нас неке цркве уче, да окренемо и други образ?“ У просторији завлада
мртвачки гробни мук, а папа још више утиша глас. „Када антихришћански
екстремисти активирају бомбу за време јутарње мисе у катедрали у Севиљи
и та бомба побије невине мајке и децу – како се од нас може очекивати да
опростимо? Активирање бомбе је чин рата. И то рата који није усмерен
само против Католичке цркве. Рата који се не води само против хришћана.
Већ рата против доброте… против самог Бога!“
Авила је склопио очи, покушавајући да потисне ужасне слике од тог
јутра и сав гнев и бол који су му још увек обитавали у срцу. Док га је
преплављивао гнев, одједном је осетио папину благу руку на свом рамену.
Отворио је очи, али папа га није погледао. И поред тога, човеков додир му
је уливао снагу и сигурност.
46
„Не заборавимо наш сопствени Террор Ројо , наставио је папа не
скидајући шаку с Авилиног рамена. „Током нашег грађанског рата,
непријатељи Бога спаљивали су шпанске цркве и манастире, побили више
од шест хиљада свештеника и мучили на стотине калуђерица, терајући
наше сестре да гутају бројанице пре него што их напаствују и баце у
рударска окна.“ Застао је и пустио да његове речи допру до свих
присутних. „Та врста мржње не нестаје временом; напротив, гноји се,
постаје јача, чека да се поново пробуди, попут рака. Пријатељи моји,
упозоравам вас, зло ће нас целе прогутати ако се силом не одупремо сили.
Никад нећемо покорити зло ако је наш бојни поклич: Праштај!“
У праву је, помислио је Авила, будући да је у војсци из прве руке
искусио да је „мекоћа“ према лошем понашању најсигурнији начин да се
изазове још горе понашање.
„Верујем“, наставио је папа, „да у појединим ситуацијама опроштај може
бити нарочито опасан. Кад опраштамо светском злу, дајемо му дозволу да
расте и шири се. Када на чин рата одговоримо чином милосрђа,
охрабрујемо своје непријатеље да чине још веће насиље. Али дође некад и
време кад морамо да урадимо оно што је Исус урадио: 'и испремета столове
47
оних што мијењаху новце', уз повик: 'Неће проћи!'“
Тако је!, пожелео је да викне Авила док су присутни климали главама и
одобравали његове речи.
„Али, да ли предузимамо нешто?“, питао је папа. „Да ли Католичка
црква у Риму заузима став као што је то учинио Исус? Не, она то не чини.
Данас се супротстављамо најмрачнијим силама наоружани само својом
способношћу да праштамо, волимо и саосећамо. И тако допуштамо – не,
охрабрујемо – зло да се шири. Као одговор на злочине које нам стално
изнова чине, обазриво увијамо своју бригу у политички коректан језик,
подсећајући једни друге да је зла особа таква само због тешког детињства
или живота у немаштини или због злочина почињених над његовим
најмилијима – и да њена мржња није и њена кривица. Ја на то кажем:
доста). Зло је зло! Сви смо се мучили у животу!“
Црквом се проломи спонтани аплауз, нешто чему Авила никад није
присуствовао на католичком богослужењу.
„Одабрао сам данас да говорим о опроштају“, наставио је папа држећи
шаку и даље на Авилином рамену, „зато што је данас међу нама посебм
гост. Желим да захвалим адмиралу Луису Авили што нас је благословио
својим присуством. Он је цењени и одликовани припадник шпанске војске
и сусрео се са незамисливим злом. Као и сви ми, мучи се да опрости.“
Пре него што је Авила стигао да се успротиви, папа је веома сликовито
препричао његове муке – губитак породице у терористичком нападу,
посрнуће у алкохолизам и, на крају, неуспешни покушај самоубиства.
Авилина првобитна реакција био је гнев, због тога што је Марко изиграо
његово поверење; али сада, када је своју причу чуо испричану на овакав
начин, осетио се чудновато оснаженим. Било је то јавно признање да је пао
на дно и некако, можда неким чудом, преживео.
„Уверавам вас“, рекао је папа, „да се Бог умешао у живот адмирала
Авиле и спасао га… зарад вишег циља.“
Рекавши ово, палмаријански папа Иноћентије XIV се окрену и први пут
погледа Авилу. Његове дубоко усађене очи као да су продрле у Авилину
душу и имао је утисак да је наелектрисан, да је прожет неком снагом коју
годинама није осетио.
„Адмирале Авила“, обратио му се папа, „верујем да за трагични губитак
који сте доживели нема опроста. Верујем да гнев који осећате – ваша
оправдана чежња за осветом – не може уминути окретањем другог образа.
Нити би требало] Ваш бол ће бити посредник вашег сопственог спасења.
Овде смо да вам пружимо подршку! Да вас волимо! Да стојимо поред вас и
помогнемо вам да претворите свој гнев у моћну силу која ће свету донети
добро! Слава нека је Богу!“
„Слава нека је Богу!“, заорило се кроз читаву цркву.
„Адмирале Авила“, наставио је папа, још продорније га гледајући га у
очи. „Који је мото шпанске армије?“
„Про Део ет патриа“, као из топа одговори Авила.
„Да, Про Део ет патриа. За Бога и отаџбину. Сви смо почаствовани
присуством одликованог морнаричког официра који је својој земљи тако
одано служио.“ Папа застаде и наже се напред. „Али… шта је са Богом?“
Авила је погледао у човекове продорне очи и одједном осетио како губи
равнотежу.
„Ваш живот није готов, адмирале“, прошапутао је папа. „Ваш посао није
готов. Зато вас је Бог спасао. Ваша мисија је тек на пола пута. Служили
сте својој земљи, да… али још увек нисте служили свом Богу!“
Авила се осети као да га је погодио метак.
„Мир с тобом!“, узвикну папа.
„И с тобом!“, хорски узвратише присутни.
Авила се одједном затекао у мору добронамерних жеља које га је гутало,
људи су му отворено изјављивали подршку какву никад није доживео.
Гледао је очи парохијана тражећи у њима било какав наговештај култног
фанатизма ког се бојао, али видео је само оптимизам, наклоност и искрену
страст према обављању Божјег посла… тачно оно што је схватио да му
недостаје.
Од тог дана, уз помоћ Марка и својих нових пријатеља, Авила је отпочео
мукотрпни повратак из бездана очајања, Вратио се ригорозном режиму
вежбања, јео је здраву храну и, што је било најважније, поново је пронашао
веру.
Кад је после неколико месеци завршио са физикалном терапијом, Марко
је Авили поклонио Библију у кожном повезу са десетак означених одељака.
Авила је насумично прочитао неке од њих.

РИМЉАНИМА 13:4
… јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који
48
зло чини

ПСАЛАМ 94:1
49
Боже од освете, Господе, Боже од освете, покажи се!

ТИМОТЕЈУ ПОСЛАНИЦА ДРУГА 2:3

50
Ти се, дакле, злопати као добар војник Исуса Христа.

„Запамтите“, рекао му је тада Марко уз осмех. „Кад се зло појави у свету,

Бог кроз сваког од нас дела на другачији начин како би спровео своју вољу
на земљи. Опроштај није једини пут до спасења.“

 ПОГЛАВЉЕ 58

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

КО ГОД ДА СИ – РЕЦИ НАМ ЈОШ!

Самопрокламовани цивилни надзирач монте@иглесиа.орг ове вечери је

порталу ЦонспирацyНет.цом доставио запрепашћујућу количину
инсајдерских информација.
Хвала ти!
Пошто су се подаци које је „Монте“ досад поделио с нама показали
изузетно поузданим и доказују да је ово заиста „неко изнутра“, усуђујемо
се да изнесемо овај скромни захтев:

МОНТЕ – КО ГОД ДА СИ – АКО ИМАШ БИЛО КАКВЕ

ИНФОРМАЦИЈЕ О САДРЖАЈУ ПРЕКИНУТЕ КИРШОВЕ
ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ – МОЛИМО ТЕ, ПОДЕЛИ ИХ С НАМА!!

ОДАКЛЕДОЛАЗИМО #КУДАИДЕМО
Хвала ти.
– Сви ми с портала ЦонспирацyНет

 ПОГЛАВЉЕ 59

Док је Роберт Лангдон прегледао последњих неколико одељака Едмондове

библиотеке, осетио је како га нада напушта. Напољу је дуотонска
полицијска сирена бивала све гласнија и гласнија, док није потпуно
замукла испред Каса Миле. Кроз минијатурне прозоре стана Лангдон је
видео блескање ротационих полицијских светала.
Заточени смо овде, схвати он. Треба нам та четрдесет седам слова
дугачка шифра и нема нам спаса ако је не нађемо.
На несрећу, Лангдон још увек није видео ни једну једину књигу поезије.
Полице у последњем делу биле су дубље од осталих и као да су биле
резервисане за Едмондову колекцију књига о уметности великог формата.
Док је Лангдон журно ишао дуж зида и прегледао наслове, видео је књиге
које су одражавале Едмондову страст за најмодернијом и најновијом
савременом уметношћу.
СЕРА… КУНС… ХИРСТ… БРУЂЕРА… БАСКИЈАТ… БАНСКИ… АБРАМОВИЋ...
Низ се нагло завршавао са неколицином мањих књига и Лангдон застаде,
надајући се да ће ту пронаћи неку књигу поезије. Али ништа.
Ове књиге су биле коментари и критике апстрактне уметности и Лангдон
је приметио неколико наслова које му је Едмонд раније слао на читање.

ШТА ТО ГЛЕДАШ?
ЗАШТО ВАШ ПЕТОГОДИШЊАК ТО НИЈЕ МОГАО
КАКО ПРЕЖИВЕТИ МОДЕРНУ УМЕТНОСТ

Ја још увек покушавам да је преживим, помисли Лангдон брзо кренувши

даље. Прешао је на следећи одељак и почео да га пречешљава.
Књиге о модерној уметности, помисли. Чак и на први поглед, Лангдон
схвати да је ова група посвећена једном ранијем периоду. Бар се враћамо
кроз време… према уметности коју разумем.
Лангдон је брзо погледом прелазио по хрбатима књига, налазећи
биографије и велике каталоге импресиониста, кубиста и надреалиста, који
су задивили свет између 1870. и 1960, изнова дефинишући уметност.
ВАН ГОГ. .. СЕРА. .. ПИКАСО. .. МУНК. .. МАТИС. .. МАГРИТ. .. КЛИМТ. ..
КАНДИНСКИ… ЏОНС… ХОКНИ… ГОГЕН… ДИШАН… ДЕГА… ШАГАЛ… СЕЗАН…
КАСАТ… БРАК… АРП… АЛБЕРС…
Овај део се завршавао код још једног лука и Лангдон обиђе око њега и
крочи у последњи одељак библиотеке. Књиге које су овде стајале биле су
посвећене групи уметника које је Едмонд, у Лангдондовом присуству,
волео да зове „јато досадних белих типова“ – суштински, све оно што је
претходило модернистичком покрету из средине деветнаестог века.
За разлику од Едмонда, Лангдон се баш ту највише осећао као код куће,
окружен старим мајсторима.
ВЕРМЕР… ВЕЛАСКЕЗ… ТИЦИЈАН… ТИНТОРЕТО… РУБЕНС… РЕМБРАНТ…
РАФАЕЛ… ПУСЕН… МИКЕЛАНЂЕЛО… ЛИПИ… ГОЈА… ДОТО… ГИРЛАНДАЈО… ЕЛ
ГРЕКО... ДИРЕР… ДА ВИНЧИ… КОРО… КАРАВАЂО. .. БОТИЧЕЛИ… БОШ…
Последњим метрима завршног низа полица, доминирала је велика
стаклена витрина, закључана јаким катанцем. Лангдон је провирио кроз
стакло и видео унутра неку прастару кожну кутију – заштиту за једну
огромну стару књигу. Текст на спољној страни кутије једва се назирао, али
Лангдон је видео довољно да би одгонетнуо наслов књиге која је почивала
у њој.
Боже мој, помисли он, схвативши зашто је ова књига стајала закључана
и ван домашаја посетилаца. Сигурно вреди право мало богатство.
Лангдон је знао да постоји још свега неколико примерака првих издања
ове књиге легендарног уметника.
Не изненађује ме што је Едмонд уложио у ово, помисли присећајући се
да је једном приликом Едмонд описао овог британског уметника као
„јединог претечу модернизма са имало маште“. Лангдон се није с тим
слагао, али је могао да разуме Едмондову приврженост овом уметнику.
Обојица су сковани од истог материјала.
Лангдон чучну и провири кроз стакло у позлаћени наслов књиге:
Сабрана дела Вилијама Блејка.
Вилијам Блејк, помисли Лангдон. Едмонд Кирш деветнаестог века.
Блејк је био непоновљиви геније – веома плодан просветитељ, чији је
сликарски стил био толико напредан да су неки веровали да је на неки
магичан начин могао да назре будућност у својим сновима. Његове
симболима надахнуте религиозне илустрације представљале су анђеле,
демоне, ђавола, Бога, митска бића, библијске теме и читав пантеон
божанстава из његових духовних халуцинација.
Баш као и Едмонд Кирш, Блејк је обожавао да изазива хришћанство.
Ова мисао натера Лангдона да се одједном усправи.
Вилијам Блејк.
Запањено је уздахнуо.
Због тога што је пронашао Блејка баш на овом месту, међу свим осталим
визуелним уметницима, заборавио је најважнију чињеницу о животу овог
мистичног генија.
Блејк није само био само уметник и илустратор…
Блејк је био и веома плодан песник.
За тренутак, Лангдон осети како му срце брже куца. У већини својих
песама Блејк је заступао револуционарне идеје које су се савршено
поклапале са Едмондовим ставовима. Заправо, неке од Блејкових
најпознатијих изрека – на пример, оних из „сатанских“ дела, попут
Венчања неба и пакла – деловале су као да их је написао Едмонд.

СВЕ РЕЛИГИЈЕ СУ ЈЕДНА

НЕ ПОСТОЈИ ПРИРОДНА РЕЛИГИЈА

Лангдон се сада сетио Едмондовог омиљеног стиха. Рекао је Амбри да је

у питању „пророчанство“. Лангдон није знао који би се други песник из
историје могао сматрати већим пророком од Вилијама Блејка, који је 1790.
написао две мрачне и злослутне песме:

АМЕРИКА, ПРОРОЧАНСТВО
ЕВРОПА, ПРОРОЧАНСТВО

Лангдон је поседовао оба ова дела – елегантне репродукције Блејкових

својеручно исписаних песама са пратећим илустрацијама.
А сада је зурио у велику кожну кутију у застакљеној витрини.
Оригинална издања Блејкових „пророчанстава“ била су објављена кац
илуминиране књиге великог формата!
С обновљеном надом Лангдон чучну испред витрине, осетивши да кожна
кутија скоро сасвим сигурно садржи оно што су он и Амбра дошли овде да
пронађу – песму која садржи пророчанство са стихом од четрдесет седам
слова. Једино преостало питање било је да ли је Едмонд на неки начин
обележио свој омиљени део.
Лангдон испружи руку и повуче ручку витрине. Закључано.
 Погледао је према спиралном степеништу, питајући се да ли да само
отрчи горе и замоли Винстона да претражи поезију Вилијама Блејка. Звук
сирена сад је заменило удаљено тутњање хеликоптера и вика на
степеништу испред Едмондових улазних врата.
Стигли су.
Лангдон је поново осмотрио витрину и приметио бледозелени одсјај
модерног музејског УВ-стакла.
Скинуо је сако, прислонио га уз стакло, окренуо се и без оклевања забио
лакат у окно. Уз пригушено крцкање, врата витрине се распрснуше.
Лангдон опрезно пружи руку кроз оштре крхотине и откључа врата. Потом
их отвори и пажљиво узе кожну кутију.
Још и пре него што је спустио кутију на под, осетио је да нешто није
како треба. Није довољно тешка. Блејкова сабрана дела као да нису имала
никакву тежину.
Лангдон спусти кутију и пажљиво подиже поклопац. Баш као што се и
прибојавао… празно.
Издахнуо је, зурећи у празну кутију. Где је, додавола, Едмондова
књига?!
Таман се спремио да затвори кутију када је приметио нешто
неочекивано. За унутрашњу страну поклопца било је залепљено нешто –
елегантна рељефна картица боје слонове кости.
Лангдон прочита текст са картице.
А онда га, потпуно збуњен, прочита поново.
Само неколико секунди касније, већ је трчао уз спиралне степенице
према крову.

-------

У том тренутку, на другом спрату мадридске Краљевске палате,

директор електронске безбедности, Суреш Бала, нечујно се кретао кроз
апартман принца Хулијана. Након што је пронашао дигитални сеф,
премостио је основну шифру јачом, коју су имали због сигурности.
Сеф се отвори.
Суреш је унутра нашао два телефона – безбедни паметни телефон,
посебно направљен за принца Хулијана, и један ајфон, који је, по свему
судећи припадао бискупу Валдеспину.
Зграбио је ајфон.
Да ли ја ово заиста радим?
Поново је призвао у сећање поруку монте@иглесиа.орг.
 хаковао сам валдеспинове поруке.
има опасних тајни.
палата би требало да прочита његове поруке.
одмах.

Суреш се питао какве би тајне могле да открију бискупове поруке… и

зашто је дојављивач одлучио да о томе обавести Краљевску палату.
Можда дојављивач покушава да заштити палату од колатералне
штете?
Суреш је само знао да, ако и постоје неке информације које представљају
опасност по краљевску породицу – његова је дужност да им приступи.
Већ је размишљао о томе да по хитном поступку прибави потребан
налог, али ризик од цурења података у јавност и време потребно за то
учинили су тај потез непрактичним. На срећу, Суреш је имао много
дискретније и брже методе на располагању.
Држећи Валдеспинов телефон, он притисну основно дугме и екран се
осветли.
Закључан шифром.
Нема проблема.
„Хеј, Сири“, рече Суреш приневши телефон устима. „Колико је сати?“
Још увек закључан, телефон показа сат. На овом приказу сата Суреш
покрену неколико простих команди – променио је временску зону сата и
затражио да преко СМС поруке подели ту временску зону, додавши
фотографију, а онда, уместо да покуша да ту поруку и пошаље, само је
стиснуо основно дугме.
Клик.
Телефон се откључа.
Хвала Јутјубу на овом простом трику, помисли Суреш забављен мишљу
да корисници ајфона верују да им шифра нуди било какву приватност.
Сад кад је имао неограничени приступ Валдеспиновом телефону, Суреш
отвори ајмесиџ програм, прилично сигуран да ће моћи да поврати
Валдеспинове поруке тако што ће преварити ајклауд резерву да поново
напуни листу.
И стварно, програм показа да је историја бискупових текстуалних порука
потпуно празна.
Осим једне поруке, схвати он видевши једину учаурену долазну поруку
која је стигла неколико сати раније, са заштићеног броја.
Суреш кликну да отвори поруку и прочита њена три реда текста. На
тренутак је помислио да халуцинира. Ово не може бити истина!
Суреш поново прочита поруку. Текст је био непобитна потврда
Валдеспинове умешаности у дела незамисливе издаје и завере.
Да не спомињем ароганцију, помисли Суреш, запањен што је стари
клерик толико самоуверен да се усудио да електронским путем
комуницира о нечему оваквом.
Ако ова порука доспе у јавност…
Суреш се стресе због ове могућности и одмах отрча доле да потражи
Монику Мартин.

 ПОГЛАВЉЕ 60

Док је хеликоптер ЕЦ145 великом брзином надлетао град, агент Дијаз

зурио је у низове светала под собом. Упркос ситним сатима, могао је да
види треперење екрана телевизора и компјутера иза већине прозора на
зградама; њихова светлост бојила је град бледоплавом измаглицом. Цео
свет гледа.
То га је чинило нервозним. Могао је да осети како се ова ноћ потпуно
отима контроли и плашио се да растућа криза прети узнемирујућим
расплетом.
Испред њега агент Фонсека је викао и показивао право напред. Дијаз
климну главом, одмах приметивши њихов циљ.
Тешко би га било промашити.
Чак и из даљине, пулсирајуће море плавих ротационих светала
полицијских аутомобила непогрешиво је упадало у очи. Боже, помози нам.
Баш као што се Дијаз и прибојавао, Каса Мила је била опкољена
полицијским аутомобилима. Власти Барселоне реаговале су на анонимну
дојаву коју су примили одмах након што је Моника Мартин издала
саопштење из јавност у име Краљевске палате.
Роберт Лангдон је отео будућу краљицу Шпаније.
Палати је потребна помоћ јавности да их пронађе.
Чиста лаж, Дијаз је добро знао. Својим очима сам видео како заједно
одлазе из Гугенхајма.
Мада је лукави план Мартинове био ефикасан, покренуо је незамисливо
опасну игру. Укључивање локалне полиције и покретање јавне потере
могло је имати погубне последице – не само по Роберта Лангдона него и по
будућу краљицу, која је сад имала врло добре шансе да буде ухваћена у
унакрсној ватри гомиле локалних невештих полицајаца. Ако је циљ палите
била безбедност будуће краљице, ово заиста није био начин да се она
осигура.
Командант Гарза никад не би дозволио да ситуација оволико ескалин.
 Гарзино хапшење за Дијаза је остало несхватљиво, будући да је био
уверен да су оптужбе против његовог команданта обичне измишљотине,
баш као и оне против Лангдона.
Ипак, Фонсека се јавио на телефон и примио наређења.
Наређења с нивоа изнад Гарзиног.
Док се хеликоптер приближавао Каса Мили, агент Дијаз је разгледао
сцену под собом и схватио да нема безбедног места за слетање. Широка
авенија и мали плато испред зграде били су крцати комбијима
телевизијских станица, полицијским аутомобилима и великим групама
посматрача.
Дијаз погледа доле ка чувеном крову зграде – вијугава осмица од стрмих
стаза и степеништа који су врлудали изнад зграде и посетиоцима Барселоне
нудили незабораван поглед на град… али и надоле, кроз два зјапећа
светларника, на унутрашња дворишта зграде вртоглавих девет спратова
ниже.
Ту нема слетања.
Уз изразито нераван терен, кровну терасу штитили су и високи
Гаудијеви димњаци који су подсећали на футуристичке шаховске фигуре –
попут стражара са шлемовима који су, наводно, толико задивили филмског
режисера Џорџа Лукаса да их је искористио као моделе за своје страшне
Сторм Трупере у Ратовима звезда.
Дијаз помисли да прегледа околне зграде не би ли нашао места погодна
за евентуално слетање, али му поглед привуче неочекивани призор на врху
Каса Миле.
Једна мајушна фигура стајала је међу огромним статуама.
Сасвим уз ограду, близу ивице крова, стајала је особа у белом, јарко
обасјана светлима рефлектора уперених одоздо с трга. На први поглед,
призор подсети Дијаза на папу који се појављује на свом балкону изнад
Трга Светог Петра да би се обратио верницима.
Али ово није био папа.
Ово је била прелепа жена у добро познатој белој хаљини.

-------

Амбра Видал није видела ништа кроз заслепљујућа светла рефлектора,

али је могла да чује да се хеликоптер приближава и знала је да време
истиче. Очајна, нагнула се преко ограде и покушала да викне нешто роју
новинара окупљених испод.
Њене речи се изгубише у заглушујућој тутњави елиса хеликоптера.
 Винстон је предвидео да би телевизијске екипе на улици могле да окрену
камере нагоре чим примете Амбру на ивици крова. Управо се тако и
догодило, али је Амбра ипак знала да Винстонов план није успео.
Не чују ни реч од онога што говорим!
Кров Каса Миле био је превисоко изнад заглушујуће буке саобраћаја и
општег метежа испод. А сад је још и тутњава хеликоптера претила да
потпуно угуши сваки други звук.
„Нисам киднапована!“, викну још једном Амбра што је гласније могла.
„Изјава из Краљевске палате о Роберту Лангдону је нетачна! Ја нисам
талац!“
Ви сте будућа краљица Шпаније, подсетио ју је Винстон неколико
тренутака раније. Успете ли да зауставите ову потеру, власти неће знати
куда даље. Ваша изјава изазваће општу пометњу. Више нико неће знати
чија наређења да следи.
Амбра је знала да је Винстон у праву, али су се њене речи губиле у
ваздушном вртлогу који је хеликоптер стварао изнад бучне гомиле.
Изненада, с неба се проломи дубока грмљавина. Амбра се одмаче од
ограде док се хеликоптер приближавао, а онда се напокон нагло зауставио
лебдећи тачно изнад ње. Врата на трупу била су отворена, а у њу су напето
зурила два позната лица – агенти Фонсека и Дијаз.
На Амбрин ужас, агент Фонсека подиже некакву справу и упери је право
у њено чело. На тренутак јој кроз главу пролете крајње чудна мисао.
Хулијан ме жели мртву. Ја сам јалова жена. Не могу му подарити
наследника. Једини начин дапобегне од ове веридбе јесте да ме убије.
Амбра се затетура уназад, даље од справе претећег изгледа, стежући
Едмондов телефон у једној руци и пружајући другу како би одржала
равнотежу. Али кад је спустила стопало иза себе, тло као да је нестало. На
трен она осети само празан простор на месту где је очекивала чврст бетон.
Тело јој се изви у покушају да поврати равнотежу, али осети како окренута
постранце незаустављиво пада низ кратко степениште.
Амбра левим лактом тресну о бетон, а одмах за њим сручи се и остатак
њеног тела. Ипак, Амбра Видал није осетила бол. Сва њена пажња била је
усмерена на предмет који јој је излетео из руке – Едмондов гломазни
тиркизни мобилни телефон.
Боже мој, не!
Престрављена, гледала је како телефон клизи по бетону и одскакује низ
степенице према рубу отвора девет спратова изнад унутрашњег дворишта
зграде. Бацила се за телефоном, али је он већ нестао испод заштитне ограде
и скотрљао се у амбис.
 Наша веза с Винстоном…!
Амбра покуша да га ухвати, али је до ограде стигла тек на време да
погледом испрати како се Едмондов телефон преврће у ваздуху и пада на
каменити под предворја, где се уз оштар звук пуцања расуо у кишу
светлуцавог стакла и метала.
Истог трена Винстон нестаде.

-------

Прескачући по неколико степеника одједном, Лангдон излете из куле са

степеништем на кровну терасу Каса Миле. Ту се нашао усред заглушујућег
вртлога. Хеликоптер је лебдео врло ниско поред зграде, а Амбре није било
нигде на видику.
Потпуно затечен, Лангдон се освртао око себе. Где је? Заборавио је
колико је бизаран овај кров био – нахерени парапети… стрма
степеништа… бетонски војници… рупе без дна. „Амбра!“
Кад ју је угледао, обузе га ужас. Амбра Видал је лежала склупчана на
бетону, тик уз ивицу светларника.
Док је Лангдон трчао преко једног узвишења према њој, метак уз оштар
звон фијукну поред његове главе и експлодира у бетону иза њега.
Исусе! Лангдон паде на колена и четвороношке крену ка нижем делу, а
нова два метка пролетеше му изнад главе. На тренутак је помислио да
пуцњи долазе из хеликоптера, али док је бауљао према Амбри, угледао је
хорду полицајаца који су надирали из друге куле на даљем крају крова с
оружјем на готовс.
Хоће да ме убију, схватио је. Мисле да сам отео будућу краљицу!
Очигледно, њене речи с крова нико није чуо.
Док је Лангдон гледао према Амбри, сада удаљеној свега десетак метара,
с ужасом је схватио да јој рука крвари. Боже мој, погођена је! Још један
метак фијукну му изнад главе, док је Амбра покушавала да устане
придржавајући се за ограду која је оивичавала отвор над унутрашњим
двориштем. Мучила се да се подигне на ноге.
„Остани на земљи!“, викну Лангдон, коначно стигавши до Амбре и
заштитнички се надвијајући над њеним телом. Погледао је увис према
високим фигурама Сторм Трупера под шлемовима, постављеним по ободу
крова попут немих чувара.
Изнад њихових глава тутњала је заглушујућа грмљавина, а око њих су
ударали налети ветра док се хеликоптер спуштао и коначно зауставио тик
изнад огромног отвора крај њих, заклањајући их од полицајаца.
 „¡Дејен де диспарар!“, грмео је појачани глас из хеликоптера.
„¡Енфунден лас армас!“ Престаните да пуцате! Одложите оружје!
Право испред Лангдона и Амбре агент Дијаз чучао је на отвореним
вратима хеликоптера и пружао руку према њима, једном ногом ослоњен на
скију стајног трапа.
„Улазите!“, викнуо је.
Лангдон осети како се Амбра повлачи иза њега.
„ОДМАХ!“ Дијаз је урлао надјачавајући неподношљиво гласне елисе.
Агент показа ка заштитној огради око светларника, охрабрујући их да се
попну на њу, ухвате га за руку и прескоче уски амбис који их је делио од
летелице изнад њих.
Лангдон је оклевао тренутак превише.
Дијаз зграби мегафон од Фонсеке и упери га право Лангдону у лице.
„ПРОФЕСОРЕ, УЂИТЕ У ХЕЛИКОПТЕР ОДМАХ!“ Агентов глас је
тутњао као грмљавина. „ЛОКАЛНА ПОЛИЦИЈА ИМА НАРЕЂЕЊЕ ДА
ВАС УБИЈЕ! МИ ЗНАМО ДА НИСТЕ КИДНАПОВАЛИ ГОСПОЂИЦУ
ВИДАЛ! МОРАТЕ СЕ ОДМАХ ОБОЈЕ УКРЦАТИ – ДОК НЕКОГ НИСУ
УБИЛИ!“

 ПОГЛАВЉЕ 61

Под снажним налетима ветра Амбра осети како је Лангдонове руке подижу
и воде према испруженој руци агента Дијаза у хеликоптеру који је лебдео
над њима.
Била је превише затечена да би се побунила. „Она крвари!“, викну
Лангдон пењући се за њом у летелицу. Хеликоптер се нагло вину увис и
све даље од валовитог крова, остављајући за собом малу армију збуњених
полицајаца који су гледали у небо.
Фонсека залупи врата кабине и крену напред према пилоту. Дијаз
склизну на седиште поред Амбре да јој прегледа руку. „То је само
огреботина“, рече она тупо.
„Пронаћи ћу прибор за прву помоћ.“ Дијаз крену према стражњем делу
кабине.
Лангдон је седео преко пута Амбре, окренут уназад. Кад су се наједном
нашли насамо, погледи им се сретоше и он јој се љубазно осмехну. „Тако
ми је драго што си добро.“
Амбра му слабашно климну главом, али пре него што је стигла да му
захвали, Лангдон се нагну према њој и узбуђено стаде да јој шапуће.
„Мислим да сам пронашао нашег мистериозног песника“, рече с надом у
очима. „Вилијам Блејк. Не само да у Едмондовој библиотеци постоје
сабрана Блејкова дела… већ су и већина његових песамапророчанства]“
Лангдон испружи руку. „Дај ми Едмондов телефон – замолићу Винстон.и
да претражи Блејкова дела и нађе све стихове од четрдесет седам слова!“
Амбра погледа Лангдонов отворени длан и осети кривицу. Испружи руке
и узе његову шаку у своје. „Роберте“, рече она покајнички уздахнувши,
„Едмондовог телефона више нема. Пао је са ивице зграде.“
Лангдон ју је само немо гледао, а она примети како му крв нестаје из
лица. Опрости, Роберте. Видела је да се мучи да прихвати ову вест и
схвати шта ће даље да раде, ускраћени за контакт са Винстоном.
У кокпиту је Фонсека урлао у телефон. „Потврђено! Обоје су безбедно
укрцани. Припремите транспортни авион за лет у Мадрид. Контактираћу
палату и обавестити…“
„Немојте се трудити!“, довикну Амбра агенту. „Не идем у палату!“
Фонсека прекри телефон руком, окрену се у седишту и узврати јој
поглед. „Сигурно идетел Моја вечерашња наређења су била да обезбедим
вашу сигурност. Нисте смели да ме напуштате. Имали сте среће што сам
успео да дођем и спасем вас.“
„Спасете?!“, упита Амбра. „Ако је то било спашавање, онда је било
неопходно само зато што је палата изнела сумануте лажи о томе да ме је
професор Лангдон киднаповао – што ви знате да није истина! Да ли је
принц Хулијан заиста толико очајан да ризикује живот невиног човека? Да
не спомињем мој живот?“
Фонсека је без речи зурио у њу, а онда се окренуо у седишту.
Управо тада се Дијаз вратио са прибором за прву помоћ.
„Госпођице Видал“, рече седајући поред ње. „Молим вас да схватите да
је наш ланац команде вечерас био прекинут због хапшења команданта
Гарзе. Ипак, желим да знате да принц Хулијан нема апсолутно баш ништа
са изјавом за медије коју је дала палата. Заправо, не можемо да потврдимо
чак ни да принц уопште зна шта се у овом тренутку догађа. Не можемо да
ступимо у контакт с њим већ дуже од сат времена.“
Шта? Амбра га погледа. „Где је он?“
„Његова тренутна локација је непозната“, одговори јој Дијаз, „али су
његова вечерашња наређења била кристално јасна. Принц жели да ви
будете на сигурном.“
„Ако је то истина“, убаци се Лангдон пренувши се из размишљања,
„онда је спровођење госпођице Видал у палату кобна грешка.“ Фонсека се
нагло окрену. „Шта сте рекли?!“
„Не знам ко вам издаје наређења, господине“, рече Лангдон, „али ако
принц заиста жели да му вереница буде на сигурном, онда вас саветујем да
ме веома пажљиво саслушате.“ Застао је а онда повисио тон. „Едмонд
Кирш је убијен да би се његово откриће сакрило од јавности. Ко год да га је
ућуткао, неће презати ни од чега да доврши започети посао.“
„Већ је довршен“, наруга му се Фонсека. „Едмонд је мртав.“
„Али његово откриће још увек није“, одврати Лангдон. „Едмондова
презентација је и те како у животу и још увек може бити приказана свету.“
„Због тога сте и дошли у његов стан“, рече Дијаз. „Јер верујете да
можете да је емитујете.“
„Тачно“, одговори Лангдон. „И због тога смо постали мете. Не знам ко
је измислио изјаву за медије у којој се тврди да је Амбра отета, али то је
учинио неко ко очајнички жели да нас заустави. И зато, ако сте и ви део те
групе – групе људи који желе да заувек закопају Едмондово откриће – онда
би требало да госпођицу Видал и мене сместа избаците из хеликоптера док
још можете.“
Амбра је само зурила у Лангдона и питала се да ли је изгубио разум.
„Међутим“, настави Лангдон, „ако сте се као агенти Краљевске гарде
заклели да ћете штитити краљевску породицу, укључујући ту и будућу
краљицу Шпаније, онда морате да схватите да за госпођицу Видал не
постоји опасније место од палате која је управо издала изјаву због које
умало да је погинула.“ Лангдон гурну руку у џеп и оданде извади
елегантну рељефну картицу израђену од папира врхунског квалитета.
„Предлажем вам да је одведете на адресу одштампану при дну ове
картице.“
Фонсека узе картицу и погледа је намрштено. „Ово је смешно.“
„Око читавог имања се налази сигурносна ограда“, рече Лангдон. „Ваш
пилот може да слети и остави нас четворо, а онда одлети пре него што било
ко схвати да смо уопште тамо. Познајем управника. Тамо можемо да се
сакријемо и останемо ван домашаја док све ово не решимо. Можете и ви да
останете с нама.“
„Осећао бих се сигурнијим у војном хангару на аеродрому.“
„Да ли заиста желите да верујете војном тиму који прима наређења
управо од истих оних људи који су скоро убили госпођицу Видал?“
Фонсекин скамењени израз лица остаде непромењен.
Амбри су мисли јуришале кроз главу док се питала шта пише на
картици. Куда то Лангдон жели да оде? Из његовог држања се дало
закључити да је у питању још нешто осим њене сигурности. Осетила је
обновљени оптимизам у његовом гласу, као да још увек није изгубио наду
да ће некако успети да емитују Едмондову презентацију.
Лангдон узе картицу од Фонсеке и предаде је Амбри. „Ово сам пронашао
у Едмондовој библиотеци.“
Арнбра је погледала картицу и одмах схватила о чему је реч.
Познате као „картице позајмице“ или „насловне картице“, кустоси музеја
издавали су ове елегантне рељефне написе донаторима у замену за неку
позајмљену уметнину. Традиционално су штампане по две идентичне
картице — једна је стајала у музејској витрини у знак захвалности
дариваоцу, а другу је чувао даривалац као гаранцију за комад који је
позајмио.
Едмонд је позајмио своју књигу Блејкове поезије?
Судећи по картици, Едмондова књига је отпутовала свега неколико
километара од његовог стана у Барселони.

САБРАНА ДЕЛА
ВИЛИЈАМА БЛЕЈКА

Из приватне колекције
ЕДМОНДА КИРША

На позајмицу
БАЗИЛИКИ
САГРАДА ФАМИЛИЈА

Карер де Мајорка 401

08013 Барселона,
Шпанија

„Не схватам“, рече Амбра. „Зашто би осведочени атеиста позајмио

књигу некој цркви?“
„Није то макар каква црква“, узврати Лангдон. „То је Гаудијево
најзагонетније архитектонско ремек-дело…“ Показао је кроз прозор и у
даљину иза њих. „А ускоро и највиша црква у Европи.“
Амбра је окренула главу и погледала према северу, ка другом крају
града. У даљини – окружене дизалицама, скелама и грађевинском расветом
– налик на сноп перфорираних копаља јасно су се виделе недовршене куле
Саграда фамилије, које су подсећале на огромне морске сунђере што се
према светлости уздижу са океанског дна.
Контроверзна Гаудијева базилика Саграда фамилија дуже од једног века
била је у изградњи која се ослањала искључиво на индивидуалне донације
верника. Традиционалисти су је критиковали због донекле застрашујућег
органског изгледа и примењеног „биомиметичног дизајна“, а модернисти
су је пак величали због њене структуралне флуидности и употребе
„хиперболоидних“ облика у циљу подражавања природе.
„Признајем да је необична“, рече Амбра окренувши се ка Лангдону, „али
то је ипак само црква. А ти знаш Едмонда.“
 -------

Заиста знам Едмонда, помисли Лангдон. Довољно добро да знам да

верује да Саграда фамилија има тајну сврху и симболизам који надасве
превазилази хришћанство.
Од полагања темеља цркве 1882. године, теорије завере не престају да се
роје око њених тајанствено шифрираних улаза, космосом надахнутих
хеликоидних стубова, орнаментираних фасада крцатих симболима,
математичких магичних квадрата и језиве „скелетне“ конструкције која
јасно подсећа на уврнуте кости и везивно ткиво.
Наравно да је Лангдон знао за ове теорије, али им никад није придавао
превише важности. Међутим, пре неколико година, Лангдон се изненадио
кад му је Едмонд признао да је један од све бројнијих обожаватеља
Гаудија, који су кришом веровали да је Саграда фамилија потајно
замишљена као нешто друго а не хришћанска црква – можда чак као
мистични храм подигнут у част науке и природе.
Лангдон ову идеју није сматрао нарочито вероватном и подсетио је
Едмонда да је Гауди био посвећени католик, ког је Ватикан толико високо
ценио да су га крстили као „Божјег архитекту“ и чак размишљали да га
прогласе за свеца. Саграда фамилија и њен неуобичајени дизајн, уверавао
је Лангдон Кирша, нису били ништа друго до пример Гаудијевог
јединственог модернистичког прилаза хришћанском симболизму.
Едмонд се само лукаво насмешио, као да поседује неки скривени део
слагалице који још није спреман ни са ким да подели.
Још једна Киршова тајна, помисли Лангдон. Као ова скривена битка са
болешћу.
„Све и да је Едмонд позајмио књигу Саграда фамилији“, настави Амбра,
„па чак и да до ње некако дођемо, никад нећемо успети да пронађемо прави
стих читајући страну по страну. А озбиљно сумњам и да је Едмонд
користио флуоресцентни маркер на непроцењивом рукопису.“
„Амбра?“, одговори Лангдон са спокојним осмехом. „Погледај полеђину
картице.“
Погледала ју је, окренула и прочитала текст на полеђини.
А онда је, не верујући, Амбра прочитала поново.
Очи су јој биле испуњене надом кад је вратила поглед на Лангдона.
„Као што рекох“, кроз осмех каза Лангдон, „мислим да би требало да
одемо тамо.“
Узбуђени израз на Амбрином лицу нестао је брзо како се и појавио. „Још
увек имамо проблем. Чак и да пронађемо шифру…“
„Знам… изгубили смо Едмондов телефон, што значи да немамо начин да
приступимо Винстону и комуницирамо с њим.“
„Тачно.“
„Верујем да можемо да решимо и тај проблем.“
Амбра га с неверицом погледа. „Молим?“
„Треба само да пронађемо самог Винстона – компјутер који је Едмонд
направио. Ако не можемо даљински да приступимо Винстону, мораћемо да
му однесемо шифру лично“
Амбра га је гледала као да је полудео.
Лангдон настави. „Рекла си ми да је Едмонд направио Винстона на
неком тајном месту.“
„Да, али то место би могло да буде било где у свету!“
„Није. Овде је у Барселони. Мора бити. Барселона је место где је Едмонд
живео и радио. Изградња ове синтетичке интелигентне машине један је од
његових последњих пројеката, тако да има смисла то што верујем да је
Едмонд Винстона направио баш овде“
„Роберте, чак и да си у праву, тражимо иглу у пласту сена. Барселона је
огроман град. Биће немогуће…“
„Ја могу да пронађем Винстона“, рече Лангдон. „Сигуран сам у то.“
Осмехнуо се и показао према светлима великог града испод њих. „Ово ће
можда звучати сулудо, али поглед из ваздуха на Барселону помогао ми је
да нешто схватим…“
Прекинуо је да говори и поново се загледао кроз прозор.
„Да ли си спреман да ми то мало појасниш?“, нестрпљиво рече Амбра.
„Требало је да схватим раније“, узврати он. „Постоји нешто у вези са
Винстоном – нека интригантна загонетка – која ме читаво вече мучи.
Мислим да сам је коначно разрешио.“
Лангдон опрезно погледа агенте гарде, а онда се нагну ка Амбри
снизивши глас. „Имај поверења у мене, у реду?“, тихо је упита. „Верујем да
могу да пронађем Винстона. Проблем је што нам проналажење Винстона
неће значити ништа без шифре. Ти и ја сад морамо да се усредсредимо на
проналажење тог стиха. Саграда фамилија је наша најбоља прилика да
успемо у томе.“
Амбра је још који трен посматрала Лангдона. А онда је, збуњено
климнувши главом, погледала према предњем седишту и довикнула:
„Агенте Фонсека! Молим вас, реците пилоту да се врати и сместа нас
одведе до Саграда фамилије!“
Фонсека се окрену на седишту и стаде да је нетремице стреља погледом.
„Госпођице Видал, као што сам рекао, имам своја наређења…“
„Агенте Фонсека“, прекиде га будућа краљица Шпаније, нагнувши се
напред према њему и погледавши га право у очи. „Одведите нас у Саграда
фамилију, и то одмах, или ће мој први посао кад се вратимо – бити да
наредим да вас отпусте.“
 ПОГЛАВЉЕ 62

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

УБИЦА ПОВЕЗАН СА СЕКТОМ!

Захваљујући још једној дојави коју је послао монте@иглесиа.орг, управо

смо сазнали да је убица Едмонда Кирша члан екстремно конзервативног,
тајног хришћанског друштва познатог под називом Палмаријанска црква!

Луис Авила већ више од годину дана преко интернета регрутује нове
палмаријанце, а његово чланство у овој контроверзној религиозно-
милитантној организацији објашњава и тетоважу „виктор“ коју има на
длану.
Овај франкистички симбол редовно користи Палмаријанска црква, која
према наводима шпанског националног листа Ел Паис има свог „папу“, а
досад је канонизовала неколико окрутних вођа – укључујући и Франсиска
Франка и Адолфа Хитлера – прогласивши их за свеце!
Не верујете нам? Проверите и сами.
Све је почело једним мистичним приказањем.
Године 1975, агент осигурања по имену Клементе Домингез и Гомез
тврдио је да је имао визију у којој га је лично Исус Христос крунисао за
папу. Клементе је узео папско име Гргур XVII, одвојио се од Ватикана и
поставио сопствене кардинале, лако га Рим није признао, нови антипапа
стекао је на хиљаде след беника и огромно богатство које му је омогућило
да сагради цркву сличну тврђави, прошири своја религијска уверења изван
граница земље и устоличи на стотине палмаријанских бискупа у
парохијама широм света.
Јеретичка Палмаријанска црква и данас функционише из своје главне
централе – обезбеђеног и зидовима заштићеног комплекса под називом
Планина Христа краља, у Ел Палмар де Троји, у Шпанији. Ватикан не
признаје палмаријанце, али они и даље привлаче екстремно конзервативне
католике.
Ускоро следи још вести о овој секти, уз најновије информације о бискупу
Антонију Валдеспину, који је, по свему судећи, умешан у вечерашњу
заверу.

 ПОГЛАВЉЕ 63

Признајем, задивљен сам, помисли Лангдон.

Амбра је јаким аргументима управо приморала посаду хеликоптера
ЕЦ145 да у широком луку окрену летелицу и врате се према базилики
Саграда фамилија.
Док се летелица исправљала и настављала лет изнад града, Амбра се
окрену према агенту Дијазу и затражи од њега мобилни телефон, који јој
агент гарде невољно предаде. Амбра хитро покрену претраживач
интернета и поче да прегледа најновије наслове.
„Проклетство“, прошапута она изнервирано одмахујући главом.
„Покушала сам медијима да кажем да ме ниси отео. Али нико није успео да
ме чује.“
„Можда им треба још мало времена да то објаве?“, покуша Лангдон. То
се ипак догодило пре мање од десет минута.
„Имали су довољно времена“, одговори она. „Видим снимке нашег
хеликоптера како одлеће са Каса Миле.“
Већ? Лангдон је понекад имао осећај да је Земља почела много брже да
се окреће око своје осе. Још се сећао времена када су „ударне вести“ биле
штампане на папиру и следећег јутра достављане на његов кућни праг.
„Осим тога“, рече Амбра уз дозу хумора, „изгледа да смо ти и ја
тренутно једна од најважнијих светских вести.“
„Знао сам да није требало да те отмем“, саркастично одговори он.
„Није смешно. Бар нисмо вест број један“ Предаде му телефон.
„Погледај ово.“
Лангдон је посматрао екран и видео почетну страницу Јахуа са првих
десет „вести у тренду“. Погледао је прву и најзначајнију вест:

1. „Одакле долазимо?“ – Едмонд Кирш

Јасно, Едмондова презентација надахнула је људе широм планете да

истраже и покрену расправу о овој теми. Едмонд би био јако задовољан,
помисли Лангдон – али када је притиснуо тај линк и видео првих десет
наслова, схватио је да је погрешио. Првих десет теорија за „одакле
долазимо“ биле су приче о креационизму и ванземаљцима. Едмонд би био
запањен.
Једну од својих најозлоглашенијих изјава Лангдонов бивши студент дао
је на јавном форуму под називом „Наука и спиритуалност“, где се Едмонд
толико уморио од питања из публике да је напослетку високо подигао руке
и једноставно сишао са сцене уз повике: „Како је могуће да интелигентна
људска бића не могу да причају о свом пореклу без призивања Божјег
имена и спомињања јебених ванземаљаца?!“
Лангдон је наставио да гледа у телефон све док није пронашао везу до
наизглед безазленог Си-Ен-Ен лајв наслова „Шта је то Кирш открио?“
Притиснуо је на линк и подигао телефон да га и Амбра види. Док је
видео-снимак почињао, појачао је тон и заједно се са Амбром нагнуо
напред како би могли да га виде и чују упркос буци хеликоптера.
Појавила се водитељка Си-Ен-Ена. Лангдон ју је већ дуги низ година
често виђао у преносима. „Са нама је астробиолог НАСА, доктор Грифин
Бенет“, саопштила је, „који има неке идеје о мистериозном
револуционарном открићу Едмонда Кирша. Добро нам дошли, докторе
Бенет.“
Гост – брадат човек са наочарима са жицаним рамом – смркнуто климну.
„Хвала вам. Пре свега, дозволите ми да кажем да сам лично познавао
Едмонда. Гајим огромно поштовање према његовом интелекту,
креативности и посвећености прогресу и иновацији. Његово убиство
представља страшан ударац за научну заједницу и надам се да ће тај
кукавички чин послужити да се научници широм света оснаже и уједине
против опасности фанатизма, сујеверног размишљања и оних који
прибегавају насиљу а не чињеницама, које би им само помогле да продубе
своју веру. Искрено се надам да су гласине истините и да постоје људи који
вечерас улажу све могуће напоре да пронађу начин да јавност сазна какво
је Едмондово откриће.“
Лангдон погледом окрзну Амбру. „Изгледа да мисли на нас.“
Она потврдно климну.
„Многи се томе надају, докторе Бенете“, рече водитељка. „Можете ли да
нам бар донекле расветлите шта ви мислите да је садржај Едмондовог
открића?'
„Као космолог“, настави доктор Бенет, „верујем да бих своје речи морао
унапред да образложим једним уопштеним објашњењем… с којим би се,
верујем, сагласио и Едмонд Кирш.“ Човек се окренуо и погледао право у
камеру. „Када је у питању идеја о ванземаљском животу“, поче он,
„постоји заслепљујућа количина лоше науке, теорија завере и отворених
потпуних фантазија. Тек да напоменем: кругови у житу супревара. Снимци
аутопсије ванземаљаца су обичне монтиране фотографије. Ниједну краву
никад нису искасапили ванземаљци. Летећи тањир у Розвелу је владин
метеоролошки балон по имену пројекат Могул. Велике пирамиде
изградили су Лгипћани без ванземаљске технологије. А оно што је можда
најважније, свака ванземаљска отмица која је икад пријављена, потпуна је
лаж.“
„Како можете бити сигурни, докторе?“, упита водитељка.
„Простом логиком“, одговори научник, делујући наизглед изнервирано
кад се окренуо ка водитељки. „Ниједан облик живота довољно развијен да
може да путује светлосним годинама кроз међузвездани простор не би
имао шта да научи завлачењем сонди у ректуме канзаских фармера. Нити
би ти облици живота имали разлога да узимају облик рептила и
инфилтрирају се у владе како би преузели власт на Земљи. Ниједном
облику живота који располаже технологијом потребном да допутује до
Земље не би биле потребне варке или сплетке да би нас истог трена
покорио.“
„Звучи застрашујуће!“, рече водитељка нервозно се насмејавши. „Али
какве то има везе са вашом идејом о томе шта је открио господин Кирш?“
Човек тешко уздахну. „Чврсто верујем да се Едмонд Кирш спремао да
објави да је пронашао необорив доказ да је живот на Земљи настао у
свемиру.“
Лангдон је истог трена постао скептичан, будући да је знао шта је Кирш
мислио о ванземаљском облику живота на Земљи.
„Фасцинантно, зашто то мислите?“, наваљивала је водитељка.
„Живот из свемира је једини рационалан одговор. Већ имамо неспорне
доказе да се материја може преносити између планета. Имамо делиће
Марса и Венере, заједно са стотинама узорака из неидентификованих
извора, који подржавају идеју да је живот стигао на некој стени из свемира,
у виду микроба, и коначно еволуирао у живот на Земљи.“
Водитељка је усредређено климала главом. „Не постоји ли та теорија – о
микробима који стижу из свемира – већ деценијама, и то без стварног
доказа? На основу чега сматрате да је један технолошки геније, као што је
то био Едмонд Кирш, доказао једну овакву теорију – која је више у домену
астробиологије него компјутерске науке?“
„Теорија има чврсту логичку основу“, одговори доктор Бенет. „Врхунски
астрономи већ деценијама упозоравају да једина нада за дугорочни
опстанак људске врсте јесте да напустимо нашу планету. Земља је већ на
половини свог животног циклуса, а Сунце ће на крају постати црвени џин и
прогутати нас. То јест, ако дотад преживимо неумитне претње удара неког
огромног астероида или неког ужасно јаког гама-зрачења. Из тих разлога,
људи већ осмишљавају станице на Марсу, како бисмо једног дана могли да
се преселимо у дубоки свемир у потрази за новом планетом-домаћином. Не
треба посебно наглашавати да је ово огроман подухват и да бисмо, уколико
пронађемо неки једноставнији начин да осигурамо свој опстанак, одмах то
и применили.“
Доктор Бенет застаде. „А можда и постоји једноставнији начин. Шта ако
бисмо некако могли да спакујемо људски геном у минијатурне капсуле и
милионе таквих капсула пошаљемо у свемир, надајући се да ће се једна од
њих можда примити и зачети људски живот на некој далекој планети?
Оваква технологија још увек не постоји, али разматрамо је као потпуно
одрживу могућност за опстанак човечанства. А ако ми заиста размишљамо
о 'сејању живота', то онда значи да је и неки напреднији облик живота
можда такође размишља о томе.“
Лангдон поче да наслућује куда је доктор Бенет кренуо са овом теоријом.
„Имајући то на уму“, настави он, „верујем да је Едмонд Кирш можда
открио неку врсту ванземаљског потписа – било у физичком, хемијском,
дигиталном виду, свеједно – доказавши тако да је живот на Земљи можда
посејан из свемира. Требало би да споменем да смо пре неколико година
Едмонд и ја много расправљали о овоме. Никад му се није свиђала теорија
о свемирским микробима јер је веровао, као и многи други, да генетски
материјал не би могао да преживи смртоносну радијацију и температуре на
које би наишао на свом дугом путу ка Земљи. С друге стране, лично
верујем да је савршено изводиво запечатити ове 'семенке живота' у
заштитне капсуле отпорне на радијацију и лансирати их у свемир с
намером да се насели космос – било би то нешто као својеврсна
технолошка панспермиа.“
„У реду“, рече водитељка делујући донекле узнемирено, „али ако је неко
открио доказ да су људи поникли из капсула са семеном послатих из
свемира, онда то значи да нисмо сами у космосу.“ Она застаде. „Али исто
тако, оно што је још невероватније…“
„Да?“, доктор Бенет се први пут осмехну.
„То значи да би онај који је послао те капсуле морао бити… попут нас…
човекл“
„Да, то је такође био и мој први закључак.“ Научник застаде. „Али онда
ми је Едмонд отворио очи. Указао ми је на грешку у таквом размишљању.“
Ово је водитељку затекло неспремном. „Значи да је Едмонд веровао да
онај који је послао ове 'семенке' није човек? Како је то могуће ако су
семенке, да тако кажемо, 'рецепти' за проширење људске расе?“
„Људи су полуготов производ“, одговори научник, „да употребим
Едмондове тачне речи.“
„Молим?“
„Едмонд је говорио да је, ако је ова теорија о капсулама уопште
истинита, рецепт који је послат на Земљу у овом тренутку тек напола готов
– дакле, још увек незавршен – што значи да људи нису 'коначни производ',
већ нека међуврста која еволуира према нечему другом… нечему
непознатом.“
Си-Ен-Енова водитељка је изгледала збуњено.
„Ниједан напредни облик живота, како је тврдио Едмонд, не би послао
рецепт за људе ништа пре него што би послао рецепт за шимпанзе.“
Научник се закикота. „Заправо, Едмонд ме је оптужио да сам латентни
хришћанин – шалећи се на рачун тога да би само религиозан ум могао да
верује да је људска врста средиште космоса. Или да би ванземаљци
авионском поштом у космос послали потпуно формирану ДНК 'Адама и
Еве'.“
„Дакле, докторе“, рече водитељка, видно узнемирена правцем у ком је
кренуо овај разговор. „Заиста је било просветљујуће поразговарати с вама.
Хвала вам на издвојеном времену.“
Клип се завршио и Амбра се истог трена окрену ка Лангдону. „Роберте,
ако је Едмонд пронашао доказ да су људи напола еволуирана ванземаљска
врста, онда то покреће још крупније питање – у шта то ми заиста
еволуирамо?.“
„Тако је“, рече Лангдон. „И верујем да је Едмонд то формулисао донекле
другачије – као питање: Куда идемо?“
Амбра је изгледала збуњено што су успели да све заокруже. „Едмондово
друго питање из вечерашње презентације.“
„Тачно тако. Одакле долазимо? Куда идемо? Очигледно је да научник
НАСА ког смо управо гледали, мисли да је Едмонд зурио у небеса и
пронашао одговор на оба питања.“
„Шта ти мислиш, Роберте? Да ли је то оно што је Едмонд открио?“
Лангдон осети како му се чело мршти од сумње док је одмеравао
могућности. Иако узбудљива, теорија овог научника деловала је као
превише уопштена и одвећ изванземаљска за проницљиво размишљање
Едмонда Кирша. Едмонд је волео да ствари буду једноставне, јасне и
техничке. Био је компјутерски научник. Што је било још важније, Лангдон
није могао да замисли како би Едмонд доказао такву теорију. Је ли ископао
неку древну капсулу? Детектовао ванземаљску поруку? Иако
револуционарна, таква открића била би плод тренутног увида, а за
Едмондово откриће било је потребно време.
Едмонд је рекао да је на томе радио месецима.
„Ја то, наравно, не могу да знам“, рече Лангдон Амбри, „али осећај ми
говори да Едмондово откриће нема никакве везе са ванземаљским
животом. Заиста верујем да је открио нешто потпуно другачије.“
Амбра је изгледала изненађено, а онда и заинтригирано. „Верујем да
постоји само један начин да то сазнамо.“ Она показа кроз прозор.
Испред њих су блештале сјајне куле Саграда фамилије.

 ПОГЛАВЉЕ 64

Бискуп Валдеспино још једном крадомице погледа Хулијана, који је и даље

зурио у празно кроз прозор опелове лимузине која је јурила ауто-путем
М-505.
Шта ли мисли?, питао се Валдеспино.
Принц је ћутао већ готово тридесет минута, малтене непомичан, изузев
што би повремено рефлексно посегнуо у џеп за телефоном, а онда брзо
схватао да га је закључао у сеф у зиду своје собе.
Морам га држати у незнању, помисли Валдеспино, само још мало.
Ђакон из катедрале још увек је возио у правцу Касите дел Принсипе,
иако је Валдеспино морао да га ускоро обавести да принчев летњиковац
заправо није њихово одредиште.
Хулијан се изненада окрете од прозора и потапша ђакона по рамену.
„Молим те, појачај радио“, рече му. „Желим да чујем вести.“
Пре но што је младић стигао да га послуша, Валдеспино се нагну напред
и спусти своју чврсту руку на младићево раме. „Хајде да само седимо у
тишини, у реду?“
Хулијан се окрете ка бискупу, видно незадовољан што његов захтев није
испуњен.
„Опростите“, рече спремно Валдеспино, приметивши растуће
неповерење у принчевим очима. „Касно је. Све то брбљање. Више волим
размишљање у тишини.“
„Ја сам већ мало размислио“, узврати Хулијан оштријим гласом, „и
волео бих да знам шта се дешава у мојој држави. Вечерас смо се потпуно
изоловали, а почињем да се питам је ли то била добра идеја.“
„То јесте добра идеја“, уверавао га је Валдеспино, „и захвалан сам вам
на поверењу које ми указујете.“ Он склони руку с ђаконовог рамена и
показа на радио. „Молим те, појачај вести. Можда Радио Марија Еспања?“
Валдеспино се надао да ће међународна католичка станица бити блажа и
тактичнија од већине других канала у извештавању о вечерашњим
узнемирујућим догађајима.
Кад се из јефтиних звучника у аутомобилу зачуо глас спикера, овај је
дискутовао о презентацији и убиству Едмонда Кирша. Нема станице на
свету на којој се вечерас не говори о овоме. Валдеспино се само надао да у
програму неће искрснути и његово име.
Срећом, учини му се да су тог часа тема биле опасности антирелигиозне
поруке Киршове проповеди, а нарочито претња коју његов утицај
представља по младеж у Шпанији. У жељи да то илуструју примером, на
станици су почели да емитују снимак предавања које је Кирш недавно
одржао на Универзитету у Барселони.
„Многи од нас се плаше да себе назову атеистима“, рекао је Кирш мирно
окупљеним студентима. „Међутим, атеизам није филозофија, нити је
атеизам поглед на свет. Атеизам је просто прихватање очигледног.“
Неколико студената је тапшањем изразило да се слажу.
„Термин 'атеист'“, наставио је Кирш, „не би требало ни да постоји. Нико
никад није морао да се одреди као 'неастролог' или 'неалхемичар'. Немамо
назив за људе који сумњају да је Елвис још жив, нити за оне који сумњају
да ванземаљци путују галаксијом само да би малтретирали краве. Атеизам
није ништа друго до бука коју разумни људи праве кад се наду у присуству
неоснованих религиозних уверења.“
Сада му је аплаудирао већи број студената.
„Узгред, та дефиниција није моја“, саопштио им је Кирш. „То су речи
неуролога Сема Хариса. А ако то већ нисте урадили, морате прочитати
његову књигу Писмо хришћанској нацији.“
Валдеспино се намршти, присећајући се пометње коју је изазвала
Харисова књига Царта а уна Национ Цристиана, која је, иако написана за
Американце, наишла на снажан одјек у целој Шпанији.
„Нека подигну руку“, наставио је Кирш, „они међу вама који верују у
неког од ових древних богова: Аполон? Зевс? Вулкан?“ Застао је, а онда се
насмејао. „Нико? Добро, дакле, чини се да смо сви атеисти који поштују те
богове.“ Накратко је застао. „Ја просто бирам да одем за још једног бога
даље.“
Публика је још гласније аплаудирала.
„Пријатељи моји, не кажем да засигурно знам да Бог не постоји. Кажем
само да ако иза космоса постоји божанска сила, она се хистерично смеје
религијама које смо створили покушавајући да је дефинишемо.“
Сви су се насмејали.
Валдеспину је сада било драго што је принц тражио да слуша радио.
Хулијан треба ово да чује. Киршов ђаволасти заводнички шарм био је
доказ да непријатељи Христа више не седе скрштених руку, него врло
активно покушавају да душе удаље од Бога.
„Ја сам Американац“, наставио је Кирш, „и осећам се истински срећним
што сам рођен у једној од технолошки и интелектуално најнапреднијих
земаља на свету. Због тога сам био дубоко потресен кад је једно недавно
истраживање показало да половина мојих сународника безрезервно верује
да су Адам и Ева постојали – да је неки свемоћни Бог створио два потпуно
формирана људска бића која су без ичије помоћи населила целу планету
створивши све различите расе, а све то без икаквих проблема својствених
инцестуозним односима.“
Још смеха.
„У Кентакију“, наставио је, „пастор по имену Питер Ларуфа јавно је
изјавио: 'Да сам у Библији пронашао одломак у ком се каже: два и два су
пет, ја бих у то поверовао и прихватио као истину.'“
Још више смеха.
„Слажем се, лако је смејати се, али уверавам вас, таква уверења су
далеко више страшна но што су смешна. Многи људи који их прихватају су
паметни, образовани професионалци – лекари, адвокати, наставници и, у
неким случајевима, људи који имају аспирације ка највишим положајима у
држави. Једном сам чуо америчког конгресмена Пола Бруна како каже:
'Еволуција и Велики прасак су лажи које стижу право из пакла. Верујем да
је Земља стара око девет хиљада година и да је створена за шест дана које
сви знамо.“' Кирш застаде. „А да би ствар била још гора, конгресмен Брун
члан је Националног комитета за науку, свемир и технологију; а кад су га
подсетили на постојање фосилних остатака који обухватају милионе
година, његов одговор био је: 'Фосиле је тамо поставио Бог да би искушао
нашу веру.'“
Киршов глас наједном постаде тих и озбиљан. „Дозвољавањем незнања
ми га оснажујемо. Ако не реагујемо кад наше вође прокламују
апсурдности, саучесници смо у злочину. Као и кад допуштамо да школе и
цркве подучавају нашу децу потпуним неистинама. Дошло је време за
деловање. Док не очистимо своју врсту од сујеверног размишљања, не
можемо пригрлити све што наши умови имају да нам понуде.“ Застао је, а
над публику се надвила тишина. „Ја волим човечанство. Верујем да наши
умови и наша врста имају неограничен потенцијал. Верујем да смо на рубу
просветљујуће нове ере, света у коме религија коначно умире… а наука
влада.“
Салом се проломио буран аплауз.
„За име Божје!“, прасну Валдеспино згрожено вртећи главом. „Искључи
то.
Ђакон га послуша и тројица мушкараца наставише да се возе у тишини.

-------

Педесетак километара одатле, Моника Мартин је стајала испред

зајапуреног Суреша Бале, који је управо утрчао у њену канцеларију и сад
јој је пружао нечији мобилни телефон.
„Дуга прича“, дахтао је Суреш, „али мораш да прочиташ поруку коју је
примио бискуп Валдеспино.“
„Сачекај.“ Мартинова умало испусти уређај. „Ово је бискупов телефон?!
Како си, дођавола…“
„Не питај. Само читај.“
Узнемирена, Мартинова врати поглед на телефон и поче да чита поруку
на екрану. Већ следећег часа стаде као громом покошена. „Боже мој,
бискуп Валдеспино је…“
„Опасан“, рече Суреш.
„Али… ово је немогуће! Ко је особа која је писала бискупу?!“
„Скривени број“, рече Суреш. „Радим на идентификацији.“
„А зашто Валдеспино није обрисао ову поруку?“
„Немам појма“, рече Суреш незаинтересовано. „Непромишљеност?
Ароганција? Покушаћу да повратим остале избрисане поруке, ако их има,
да видим могу ли да идентификујем особу с којом се Валдеспино дописује,
али желео сам да ти одмах пренесем ове вести о Валдеспину – мораћеш да
саставиш изјаву о томе.“
„Не, нећу!“, рече Мартинова док јој се у глави још вртело. „Палата неће
изаћи у јавност с овом информацијом!“
„Неће, али неко други хоће, и то врло ускоро.“ Суреш брзо објасни да је
мотив за претраживање Валдеспиновог телефона била мејл дојава са адресе
монте@иглесиа.орг – доушника који вестима снабдева ConspiracyNet – и
да, ако ова особа буде доследна, бискупова порука неће дуго остати тајна.
Мартинова затвори очи, покушавајући да замисли реакцију светске
јавности на необорив доказ да је један католички бискуп, уз то врло близак
краљу Шпаније, директно умешан у вечерашњу издају и убиство.
„Суреш“, прошапута Мартинова, полако отварајући очи. „Мораш
открити ко је овај доушник 'Монте'. Можеш ли то да учиниш?“
„Могу да покушам.“ Није звучало као да се много нада. „Хвала.“
Мартинова му врати бискупов телефон и пожури према вратима. „И
пошаљи ми фотографију те поруке!“
„Куда ћеш?“, викну Суреш.
Моника Мартин није одговорила.

 ПОГЛАВЉЕ 65

Саграда фамилија – базилика Свете породице – заузима читав блок у

центру Барселоне. И поред масивних темеља, црква изгледа готово
бестежински – као да лебди изнад земље. Чини се да се гроздови
прозрачних торњева без икаквог напора пењу у шпанско небо.
Торњеви с готово филигранским шупљинама различите су висине и овај
храм због њих личи на фантастичан пешчани замак који су подигли неки
несташни дивови. Кад коначно буде завршен, највиши од укупно
осамнаест шиљака уздизаће се до незапамћених сто седамдесет метара –
више од Вашингтонског споменика – чинећи тако Саграда фамилију
највишом црквом на свету, која базилику Светог Петра у Ватикану
премашује за више од тридесет метара.
Тело цркве заклањају три огромне фасаде. С источне стране, живописна
фасада Рођења уздиже се као висећи врт из ког избијају разнобојне биљке,
животиње, воће и људи. У оштром контрасту, на западној фасади Страдања
стоји једноставан костур од грубог камена, исклесан тако да подсећа на
жиле и кости. На јужној страни, фасада Славе увија се нагоре у хаотичном
сплету демона, идола, грехова и порока, који коначно уступају место
симболима узнесења, врлине и раја на њеном врху.
Спољашњи обод допуњавају још небројене мање фасаде, потпорни
стубови и торњеви, од којих је већина обложена материјалом налик на
блато, који одаје утисак као да се доњи део зграде топи или да је истиснут
из земље. По једном истакнутом критичару, доњи део Саграда фамилије
подсећа на „иструлело дебло из ког је никла гомила густо преплетених
печурки“.
Поред тога што је своју цркву украсио традиционалном религиозном
иконографијом, Гауди је унео и безброј запањујућих одлика које
одражавају његово поштовање према природи – корњаче на којима стоје
стубови, стабла која ничу из фасада, па чак и огромни камени пужеви и
жабе којисе пењу по спољашњим зидовима зграде.
 Упркос нестварном екстеријеру, колико је изненађујућа Саграда
фамилија може се видети тек кад се крочи у њу. Када уду у главни део
светилишта, сви посетиоци, без изузетка, зину од чуда док им се поглед
пуних седамдесет метара пење уз накривљене и вијугаве стубове налик на
стабла, све до низа високих сводова где психоделични колажи
геометријских облика лебде попут кристалног балдахина у гранама дрвећа.
Ову „стубасту шуму“ Гауди је, како је тврдио, створио као охрабрење уму
да се врати мислима о најранијим трагачима за унутрашњим сопством,
којима је шума служила као Божја катедрала.
Не изненађује то што је Гаудијев колосални сецесионистички опус
истовремено и страствено китњаст и цинично презрив. Док га једни
величају и кажу да је „сензуалан, спиритуалан и органски“, други га
исмевају као „вулгаран, претенциозан и грешан“. Писац Џејмс Миченер
описао је цркву као „једну од најчуднијих озбиљних грађевина на свету“, а
Аркитекчурал ривју назвао ју је „Гаудијевим светфрн чудовиштем“.
Ако је њена естетика чудна, онда су финансије још чудније.
Финансирана искључиво из приватних донација, Саграда фамилија не
добија новчану подршку ни од Ватикана ни од светског католичког врха.
Упркос периодима скоро потпуног банкрота и обустављања радова, црква
показује готово дарвинистичку вољу за животом, упорно преживљавајући,
прво смрт свог архитекте, потом ужасан грађански рат, затим терористички
напад каталонских анархиста, па чак и пробијање подземног тунела у
близини који је претио да дестабилизује њене темеље.
Суочена с невероватном нетрпељивошћу, Саграда фамилија и даље
стоји, још увек расте.
У последњој деценији финансијска ситуација цркве значајно се
поправила и будући да се у њену касу годишње слије новац од преко
четири милиона карата продатих посетиоцима који издашно плаћају
обилазак делимично завршене зграде. Сада, након што је објављено да ће
црква бити завршена 2026. године – на стогодишњицу Гаудијеве смрти –
Саграда фамилија као да је добила нову снагу и њене куле се уздижу ка
небесима с обновљеном брзином и надом.
Отац Хоаким Бења – најстарији духовники врховни свештеник Саграда
фамилије – био је пријатан осамдесетогодишњак, округлих наочара на
овалном лицу, које се стално осмехивало поврх сићушног тела у одори.
Бењин сан био је да поживи довољно да види завршетак изградње овог
велелепног храма.
Међутим, у својој канцеларији вечерас, отац Бења се није смешио. До
касно се бавио црквеним пословима, али је завршио прикован за компјутер
и потпуно окупиран драмом која се одвијала у Билбау.
Едмонд Кирш је убијен.
Током последња три месеца Бења је развио необично и танано
пријатељство са Киршом. Отворени атеиста је изненадио Бењу кад му се
лично обратио с понудом да цркви донира позамашну суму. Износ је био
највиши који је црква икад добила и био би и те како значајан допринос.
Киршова понуда нема смисла, мислио је Бења, сумњајући да је у питању
некаква зврчка. Да ли је то само трик за јавност? Можда жели да утиче
на изградњу?
У замену за своју донацију славни футуриста је тражио само једно.
Бења га је саслушао и није могао да поверује. То је све што жели?
„Ово је за мене лично“, рекао му је тада Кирш. „Надам се да ћете моћи
да удовољите мојој жељи.“
Бења је био човек од поверења, па ипак, у том тренутку се осетио као да
се ухватио у коло са самим ђаволом. Покушао је да у Киршовим очима
пронађе скривени мотив. А онда га је и пронашао. Иза Киршовог
безбрижног шарма горео је очајнички страх; упале очи и измршавело тело
подсетили су Бењу на дане док је радио као саветник у богословији.
Едмонд Кирш је болестан.
Бења се питао да ли човек умире и да ли је његова донација можда
покушај да се помири са Богом ког је одувек презирао.
Они за живота самодовољни, у смрти постају најбојажљивији.
Бења је размишљао о првом хришћанском јеванђелисти – Светом Јовану
– који је живот посветио уверавању неверника да искусе љубав Исуса
Христа. Чинило му се да би било нехришћански и окрутно ускратити жељу
једном невернику попут Едмонда Кирша да учествује у изградњи Исусовог
храма.
Такође, постојало је и питање Бењине професионалне обавезе да
прикупља донације за цркву и није могао ни да замисли како би колегама
саопштио да је одбио Киршов штедри прилог због његовог отвореног
атеизма.
На крају је Бења прихватио Киршове услове и њих двојица су се срдачне
руковали.
То је било пре три месеца.
Вечерас је Бења гледао Киршову презентацију у Гугенхајму – испрва
забринут због његовог антирелигијског тона, затим интригиран Киршовим
спо мињањем мистериозног открића и, на крају, ужаснут кад је видео да је
неко пуцао у Кирша. Након свега, Бења није могао да се одвоји од ком
пјутера и као опчињен пратио је програм који се брзо претварао у
вртоглави калеидоскоп противречних теорија завере.
Преплављен подацима, Бења је без рећи седео у огромном светилишту,
сам у Гаудијевој „шуми“ стубова. Мистична шума, међутим, није
смиривала његов узнемирени ум.
Шта је Кирш открио? Ко би желео да га види мртвог?
Отац Бења склопи очи и покуша да разбистри мисли, али питања су се
упорно враћала.
Одакле долазимо? Куда идемо?
„Долазимо од Бога!“, гласно узвикну Бења. „И Богу идемо!“
Док је говорио, осети како му речи одзвањају у грудима толико снажно
да му се учини да читаво светилиште подрхтава. Одједном, јарки зрак
светлости проби се кроз витражни прозор изнад фасаде Страдања и расу се
по базилики.
Запрепашћен, отац Бења устаде и несигурним кораком приђе прозору,
док се читава црква тресла а зрак божанске светлости спуштао низ обојено
стакло. Кад је излетео на главна улазна врата, Бења се наједном нађе на
удару заглушујућег ветра. Изнад њега, слева, огромни хеликоптер се
спуштао с неба, рефлекторима решетајући предњи део цркве.
Бења је запањено гледао како ваздухоплов слеће с унутрашње стране
грађевинске ограде у северозападни угао комплекса и искључује мотор.
Док су се ветар и бука стишавали, отац Бења је стајао на главним
вратима Саграда фамилије и посматрао како четири прилике излазе из
ваздухоплова и журно иду ка њему. Двоје спреда је одмах препознао из
вечерашњег преноса – једно је била будућа краљица Шпаније, а друго
професор Роберт Лангдон. Пратила су их два крупна момка у сакоима са
монограмом.
По свему судећи, Лангдон ипак није био киднаповао Амбру Видал.
Амерички професор му је управо прилазио, а госпођица Видал је, чинило
се, ходала поред њега својевољно.
„Оче!“, довикнула му је жена пријатељски машући. „Молимо вас,
опростите што овако бучно улазимо у овај свети дом. Морамо одмах да
разговарамо с вама. Веома је важно.“
Бења отвори уста да нешто каже, али успе само немо да климне док му је
необична групица прилазила.
„Опростите нам, оче“, рече Роберт Лангдон уз разоружавајући осмех.
„Знам да вам се ово чини превише чудним. Знате ли ко смо?“
„Наравно“, успео је да прозбори, „али мислио сам…“
„Лоше информације“, рече Амбра. „Све је у реду, уверавам вас.“
Управо тада два чувара са спољне стране ограде утрчаше кроз обртну
сигурносну капију, разумљиво узнемирени доласком хеликоптера. Чувари
приметише Бењу и потрчаше к њему.
Истог трена два човека у сакоима с монограмом окренуше се према
њима, подижући дланове и показујући им да се зауставе.
Чувари стадоше као укопани и погледаше Бењу, очекујући упутства.
„¡Tot està bé!“, повика Бења на каталонском. „Tornin al seu lloc.“ Све је у
реду! Вратите се на своја места.
Чувари зашкиљише према необичним посетиоцима, делујући да нису
уверени у то што им је речено.
„S6n els meus convidats“, рече Бења сада одлучно. Они су моји гости.
„Confio en la seva discrecio.“ Рачунам на вашу дискрецију.
Збуњени чувари повукоше се кроз безбедносна обртна врата да наставе
патролирање око ограде.
„Хвала вам“, рече Амбра. „Ценим то.“
„Ја сам отац Хоаким Бења“, узврати он. „Молим вас, реците ми о чему је
реч.“
Роберт Лангдон приђе и рукова се са Бењом. „Оче Бења, тражимо једну
ретку књигу коју је поседовао Едмонд Кирш.“ Лангдон извади елегантну
картицу и пружи му је. „На овој картици пише да се та књига налази на
позајмици у овој цркви.“
Иако донекле збуњен драматичним доласком ових људи, Бења препозна
картицу боје слонове кости скоро истог трена кад је угледа. Иста таква
картица стајала је уз књигу коју му је пре неколико недеља дао Кирш.
Сабрана дела Вилијама Блејка.
Услов да Едмонд донира велику суму Саграда фамилији био је да се
Блејкова књига изложи у крипти базилике. Чудан захтев, али мала цена.
Киршова последња жеља – исписана са стражње стране картице – беше
да књига стално стоји отворена на страници 163.

 ПОГЛАВЉЕ 66

Осам километара северозападно од Саграда фамилије адмирал Авила је

кроз ветробранско стакло Уберовог возила упијао призор пред собом.
Низови градских светала блескали су наспрам црнила Бакарског мора у
позадини.
Напокон Барселона, помисли стари морнарички официр вадећи телефон
да позове регента као што је обећао.
Регент се јавио после првог звона. „Адмирале Авила, где сте?“
„На неколико минута од града.“
„Стижете у прави час. Управо сам примио узнемирујуће вести.“
„Реците ми.“
„Успели сте да змији одсечете главу. Међутим, баш као што смо се
плашили, њен дуги реп још увек се опасно копрца.“
„Могу ли некако да помогнем?“, упита Авила.
Кад му је регент пренео своје жеље, Авила остаде затечен. Ни слутио
није да ће још живота морати бити жртвовано у овој ноћи, али никад се не
би усудио да преиспитује регента. Ја сам само обичан пешадинац,
подсетио је самог себе.
„Ова мисија биће опасна“, рече регент. „Ако вас ухвате, покажите
властима симбол на руци. Брзо ће вас ослободити. Имамо утицаја свуда.“
„Не намеравам да будем ухваћен“, одговори Авила, погледавши на своју
тетоважу.
„Добро је“, узврати регент језиво беживотним тоном. „Ако све прође по
плану, ускоро ће обоје бити мртви и све ће ово бити окончано.“ Веза се
прекинула.
У тишини која је изненада наступила, Авила подиже поглед ка
најсветлијој тачки на хоризонту – одвратној збрци наказних торњева
окићених шљаштећим грађевинским светлима.
Саграда фамилија, помисли он, згрожен хировитом силуетом. Олтар
свему што је у нашој вери пошло наопако.
 Прослављена црква Барселоне, по Авилином уверењу, била је споменик
слабости и моралном пропадању – предаја либералном католицизму, који
безобразно изврће и изобличава хиљаде година веровања у извитоперени
хибрид обожавања природе, псеудонауке и гностичке јереси.
По Христовој цркви гамижу огромни гуштери!
Авилу је ужасавао колапс традиције широм света, али је видео сламку
спаса у појави нове групе светских вођа који су, како се чинило, делили
његове страхове и радили све што је било потребно да традиција поврати
стару славу. Посвећеност Палмаријанској цркви, нарочито папи
Иноћентију XIV, самом Авили дала је нов разлог за живот, помогавши му
да трагедију коју је доживео сагледа потпуно новим очима.
Моја жена и дете били су жртве рата, помисли Авила, рата који силе
зла воде против Господа, против традиције. Опроштај није једини пут до
спасења.
Пет ноћи раније Авила је спавао у свом скромном стану кад га пробуди
гласан звук примљене текстуалне поруке на његовом мобилном телефону.
„Поноћ је“, прогунђао је, мутним очима жмиркајући према екрану не би ли
сазнао ко му пише у то доба.

Нúмеро оцулто

Авила протрља очи и прочита примљену поруку.

Цомпруебе су салдо бенцарио

Да проверим стање на свом рачуну?

Авила се намршти, сумњајући да је реч о некаквој телемаркетиншкој
превари. Изнервиран, устао је из кревета и отишао у кухињу да попије
чашу воде. Док је стајао крај судопере, бацио је поглед на свој лаптоп,
свестар да вероватно неће моћи поново да заспи док не провери.
Улоговао се на сајт своје банке, не очекујући да види било шта
неуобичајено сем бедно малог износа – остатка своје војне пензије.
Међутим, кад су се информације о рачуну појавиле на екрану, он скочи на
ноге тако нагло да је притом оборио једну столицу.
Али то је немогуће!
Зажмурио је и погледао поново. А онда је освежио екран. Број је остао
исти.
Петљао је мишем, отишао на преглед трансакција и остао запрепашћеии
кад је видео да је анонимна уплата од сто хиљада евра пребачена на његов
рачун сат времена раније. Извор је био обележен само бројем и није му се
могло ући у траг.
Ко би тако нешто урадио?!
Оштро брујање мобилног телефона натера Авилино срце да туче брже.
Зграбио је телефон и погледао идентификацију позиваоца.

Нúмеро оцулто

Авила је кратко гледао у телефон, а онда га чврсто стегну. „^Си?“

Нечији меки глас обратио му се на чистом кастиљанском дијалекту.
„Добро вече, адмирале. Верујем да сте видели поклон који смо вам
послали?“
„Ја… јесам“, муцао је. „Ко сте ви?“
„Можете ме звати регент“, одговори глас. „Ја представљам вашу браћу,
припаднике цркве коју сте верно походили претходне две године. Ваше
вештине и оданост нису остале незапажене, адмирале. Сада желимо да вам
дамо прилику да служите вишем циљу. Његова светост жели да вам
предложи неколико мисија… задатака на које вас шаље Бог.“
Авила је сада био сасвим будан, дланови су му се знојили.
„Новац који смо вам дали је аванс за вашу прву мисију“, наставио је
глас. „Ако одаберете да је извршите, сматрајте је приликом да докажете да
заслужујете место у нашим највишим редовима.“ Застао је. „Постоји моћна
хијерархија у нашој цркви, која је за остатак света невидљива. Верујемо да
би ваше прикључење самом врху наше организације било значајан
допринос.“
Иако је могућност напредовања деловала примамљиво, Авила осети
страх. „Шта је мисија? И шта ако одлучим да је не извршим?“
„Нико вас неће ни на који начин осуђивати, а новац можете задржати у
замену за ћутање. Звучи ли вам то разумно?“
„Звучи врло великодушно.“
„Допадате нам се. Желимо да вам помогнемо. А да бих према вама био
потпуно поштен, желим да вас упозорим да је папина мисија врло тешка.“
Направио је кратку паузу. „Можда ћете морати да прибегнете насиљу.“
Авила се укочи. Насиље?
„Адмирале, силе зла сваког дана све су јаче. Рат против Бога је у пуном
јеку, а ратови односе жртве.“
Авили кроз главу пролетеше ужаси експлозије бомбе која је убила
његову породицу. Дрхтећи, он отера мрачне успомене. „Жао ми је, не знам
могу ли да прихватим насилну мисију.“
„Папа је лично одабрао вас, адмирале“, прошапутао је регент. „Човек
који ће б ити ваша мета у овој мисији… јесте човек који је убио вашу
породицу.“

 ПОГЛАВЉЕ 67

Смештена у приземљу зграде, оружарница мадридске Краљевске палате је

елегантно засвођена одаја високих гримизних зидова украшених прелепим
таписеријама са призорима славних битака из шпанске историје. Дуж
зидова просторије изложена је непроцењиво вредна колекција од преко
стотину оклопа ручне израде, укључујући и борбене одоре и „оруђа“
многих бивших краљева. Седам лутака у облику коња у природној
величини стоји у средини просторије под пуном ратном опремом.
Овде су одлучили да ме затворе?, питао се Гарза, гледајући ратну опрему
која га је окруживала. Наравно, оружарница је била једна од најсигурнијих
одаја палате, али Гарза је претпостављао да су његови тамничари ову
просторију одабрали као притворску ћелију у нади да ће га застрашити.
Управо у овој просторији сам добио посао.
Пре безмало двадесет година Гарза је уведен у ову импозантну одају где
је интервјуисан, унакрсно испитиван и саслушаван пре него што му је
коначно понуђен посао главнокомандујућег Краљевске гарде.
Сада су га ухапсили управо агенти којима је командовао. Оптужен сам
за заверу и убиство? И за покушај сместања бискупу? Логика иза ових
оптужби била је толико уврнута да није умео да је докучи.
Кад је у питању била Краљевска гарда, Гарза је био официр највишег
ранга у палати, што је значило да је наређење да буде ухапшен могао да
изда само један човек… принц Хулијан лично.
Валдеспино је затровао принчев ум и окренуо га против мене, схвати
Гарза. Бискуп је одувек преживљавао захваљујући политици, а вечерас је,
очигледно, био довољно очајан да покуша да изведе овако смео медијски
трик – смислио је одважан план да сачува сопствену репутацију укаљавши
Гарзину. А сад су ме још и затворили у оружарницу да не могу да се
браним.
Ако су Хулијан и Валдеспино удружили снаге, Гарза је знао да је
изгубљен, сасвим надигран. У овом тренутку, једина особа на свету који је
имала довољно моћи да му помогне био је старац који је проживљавао
своје последње дане у болничком кревету у Палати де ла Зарзуела. Краљ
Шпаније.
Ипак, схвати Гарза, краљ ми никад не би помогао ако би то изазвало
сукоб са бискупом Валдеспином или његовим сином.
Чуо је да се скандирање окупљене масе појачава – звучало је као да би
ситуација могла доживети насилан обрт. Кад је Гарза схватио шта узвикују,
није могао да поверује својим ушима.
„Одакле долази Шпанија?!“, викали су. „Куда иде Шпанија?!“
По свему судећи, демонстранти су користили Киршова провокативна
питања као прилику да се побуне против политичке будућности шпанске
монархије.
Одакле долазимо? Куда идемо?
Осуђујући насиље из прошлости, млађе генерације у Шпанији стално су
позивале на брже промене, нагонећи своју земљу да се „придружи
цивилизованом свету“ као права демократија и укине монархију.
Француска, Немачка, Русија, Аустрија, Пољска, као и више од педесет
других држава, у последњем веку су одбациле своје круне. Чак се и у
Енглеској појавила иницијатива да, након што садашња краљица умре,
буде одржан референдум о укидању монархије.
Међутим, вечерас је у мадридској Краљевској палати владала општа
збрка, тако да није изненађивало то што се овај прастари бојни поклич
поново чуо.
Баш оно што принцу Хулијану треба, помисли Гарза, док се припрема да
преузме трон.
Врата у даљем крају оружарнице се изненада отворише и један од
Гарзиних агената провири унутра.
Гарза заурла на њега: „Хоћу адвоката!“
„А ја хоћу изјаву за медије“, зачу се познати глас Монике Мартин док се
провлачила поред агента и улазила у просторију. „Команданте Гарза, зашто
сте били у дослуху са убицама Едмонда Кирша?“
Гарза је пиљио у њу с неверицом. Јесу ли овде сви пошандрцали?
„Знамо да сте сместили бискупу Валдеспину!“, рече Мартинова,
корачајући према њему. „Палата жели да одмах објави ваше признање!“
Командант није имао одговор.
На пола пута до њега Мартинова се изненада окрену, стрељајући
погледом младог агента код врата. „Рекла сам, разговор у четири ока!“
Агент је деловао несигурно, али изађе и затвори врата за собом.
Мартинова се поново окрену ка Гарзи и претрча преосталу раздаљину
између њих. „Хоћу признање из ових стопа!“, заурлала је, а њен глас
остаде да одзвања под лучном таваницом у тренутку кад је стала испред
њега.
„Од мене га нећете добити“, хладнокрвно одговори Гарза. „Немам
никакве везе са овим. Ваше оптужбе су потпуно неосноване.“
Мартинова се нервозно осврну преко рамена. Онда приђе Гарзи и шапну
му на уво. „Знам… морате веома пажљиво да ме саслушате.“
 ПОГЛАВЉЕ 68

Популарност ↑2747 %

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

О АНТИПАПАМА… ДЛАНОВИМА КОЈИ КРВАРЕ…

И ЗАШИВЕНИМ ОЧИМА…

Чудне приче круже о Палмаријанској цркви.

Објаве на хришћанским форумима на интернету потврдиле су да је
адмирал Авила активан члан Палмаријанске цркве – и то већ неколико
година.
Преузевши улогу „славног“ адвоката цркве, морнарички адмирал Луис
Авила у више наврата изражавао је захвалност палмаријанском папи што
му је „спасао живот“ после дубоке депресије, у коју је запао након што је
изгубио породицу у антихришћанском терористичком нападу.
Пошто политика ConspiracyNet-а налаже да се никад не подржавају нити
осуђују религијске институције, поставили смо на десетине спољних
линкова за Палмаријанску цркву ovde.
Ми информишемо. Ви одлучујете.
Молимо вас, обратите пажњу, многе онлајн тврдње о Палмаријанској
цркви су крајње запањујуће и ми стога сада тражимо помоћ од вас – наших
корисника – да раздвојимо чињенице од фикције.
Следеће „чињенице“ нам је послала права звезда међу доушницима,
monte@iglesia.org, који је вечерас савршено обављао свој посао, што
наводи на помисао да су ове чињенице тачне. Ипак, пре но што их као
такве и објавимо, надамо се да неки наши корисници могу понудити
додатне опипљиве доказе и тиме их или потврдити или оповргнути.

„ЧИЊЕНИЦЕ“

Палмаријански папа Клементе изгубио је обе очне јабучице у

саобраћајној несрећи 1976. године и наставио је да проповеда још
деценију након тога, зашивених очних капака.
Папа Клементе имао је активне стигмате на оба длана, које су редовно
крвариле кад би имао визије.
Неколико палмаријанских папа служили су шпанској војсци и гајили
јака карлистичка убеђења.
Члановима Палмаријанске цркве забрањено је да разговарају са својим
породицама, а неколико чланова је умрло на црквеном поседу од
неухрањености или злостављања.
Палмаријанцима је забрањено да (1) читају књиге чији су аутори
непалмаријанци; (2) присуствују породичним венчањима или
сахранама, осим ако су чланови њихових породица такође
палмаријанци; (3) одлазе на базене, плаже, бокс мечеве, у плесне
дворане и на сва места на којима је изложена божићна јелка или лик
Деда Мраза.
Палмаријанци верују да је Антихрист рођен 2000. Године.
Куће за регрутовање палмаријанаца постоје у САД, Канади, Немачкој,
Аустрији и Ирској.
 ПОГЛАВЉЕ 69

Док су Лангдон и Амбра пратили оца Бењу према колосалним бронзаним

вратима Саграда фамилије, Лангдон ухвати себе како се као и сваки пут
диви крајње бизарним детаљима на главном улазу у цркву.
Па то је зид од шифара, помислио је гледајући рељефне натписе који су
прекривали монолитске плоче од полираног метала. У бронзу је било
утиснуто више од осам хиљада тродимензионалних испупчених слова.
Пружала су се у хоризонталним линијама, стварајући тако огромну
површину под текстом, дословно без иједног празног места међу речима.
Премда је Лангдон знао да је текст опис Христовог страдања написан на
51
каталонском, више је подсећао на неку шифру НСА .
Није ни чудо што је ово место послужило као инспирација за толике
теорије завере.
Лангдонов поглед крену навише уз високу фасаду Страдања, одакле их
је гледала незаборавна збирка кошчатих, угластих структура уметника
Ђозепа Марије Субиракса, постављених око страховито мршавог Исуса
који је висио на толико нахереном распећу да се чинило да ће се сваког
трена срушити на посетиоце.
Лево од Лангдона – још једна застрашујућа скулптура представљала је
Јуду како проказује Исуса пољупцем. С обе стране ове фигуре, доста
зачуђујуће, били су уклесани низови бројева - математички „магични
квадрат“. Едмонд је једном приликом рекао Лангдону да је ова „магична
константа“, број тридесет три, заправо покушај да се кришом ода почаст
масонском паганском поштовању Великог архитекте свемира -
свесадржалачког божанства, чије се тајне наводно откривају онима који
достигну највиши, тридесет трећи степен у оквиру братства.
„Забавна прича“, одговорио му је Лангдон кроз смех, „али много је
вероватније објашњење то што је Исусу било тридесет три године у време
страдања.“
Док су се приближавали улазу у зграду, Лангдон се трже кад угледа
најгрознији украс ове цркве – колосалну Исусову статуу, ишибану и
конопцима привезану за стуб. Брзо је скренуо поглед на натпис изнад врата
– два грчка слова – алфа и омега.
„Почетак и крај“, прошапута Амбра такође гледајући слова. „Сасвим
едмондовски.“
Лангдон климну, схватајући на шта мисли. Одакле долазимо? Куда
идемо? Отац Бења отвори једна мала врата на зиду од бронзаних слова и
читава група уђе, укључујући и два агента гарде. Бења затвори врата за
њима. Тишина. Сенке.
У југоисточном крају црквеног брода отац Бења је поделио с њима
запањујућу причу. Испричао им је како је Кирш дошао код њега и понудио
да уплати издашну донацију Саграда фамилији у замену за пристанак
цркве да изложи његов примерак Блејковог илуминираног рукописа поред
Гаудијевог гроба.
У самом срцу цркве, помисли Лангдон, заинтригиран.
„Да ли је Едмонд рекао зашто жели да то урадите?“, упита Амбра.
Бења климну. „Рекао ми је да од најранијих дана гаји страст према
Гаудијевој уметности и да ју је наследио од покојне мајке, која је била и
велики поштовалац дела Вилијама Блејка. Господин Кирш је рекао и да
жели да ову Блејкову књигу постави поред Гаудијевог гроба у част своје
покојне мајке. Сматрао сам да је то сасвим у реду.“
Едмонд никад није споменуо да је његова мајка волела Гаудија, помисли
Лангдон збуњено. Штавише, Палома Кирш умрла је у самостану и није
деловало много вероватно да је једна шпанска опатица поштовала
иноверног британског песника. Читава прича је звучала натегнуто.
„Поред тога“, настави Бења, „осетио сам да се господин Кирш налази у
стању духовног растројства… можда је имао и проблема са здрављем.“
„Испис на задњој страни ове картице“, убаци се Лангдон подигавши је,
„каже да Блејкова књига мора бити изложена на одређени начин – отворена
на страници сто шездесет три?“
„Да, то је тачно.“
Лангдон осети како му се пулс убрзава. „Можете ли ми рећи која песма
је на тој страници?“
Бења одмахну главом. „На тој страници нема песме.“
„Молим?!“
„Књига представља Блејкова целокупна дела – сликана и писана.
Страница сто шездесет три је илустрација.“
Лангдон с нелагодом погледа Амбру. Треба нам стих од четрдесет
седам слова – а не илустрација!
 „Оче“, Амбра рече Бењи. „Да ли бисмо могли одмах да је видимо?“
Свештеник се на трен колебао, али је ипак одлучио да се повинује
захтеву будуће краљице. „Гробница је овуда“, рече и поведе их низ
црквени брод према средишту светилишта. Два агента гарде су их пратила.
„Морам да признам“, рече Бења, „оклевао сам да примим новац од
осведоченог атеисте, али његов захтев да изложи омиљену Блејкову
илустрацију своје мајке учинио ми се безазленим – а посебно јер је реч о
представи Бога.“
Лангдону се учини да је погрешно чуо. „Јесте ли ви то рекли да вас је
Едмонд замолио да изложите Божји лик?“
Бења климну главом. „Слутио сам да је болестан и да је то можда његов
начин да се искупи за то што се читавог живота опирао божанском.“ Застао
је одмахујући главом. „Мада, након његове вечерашње презентације,
морам да признам да више не знам шта да мислим.“
Лангдон је покушао да се сети коју би од многобројних Блејкових
илустрација Бога Едмонд могао пожелети да изложи.
Док су ишли у главни део храма, Лангдон је имао осећај као да ово место
види први пут. Иако је много пута посетио Саграда фамилију, у
различитим стадијумима изградње, увек је долазио дању, када шпанско
сунце куља кроз витраже, стварајући заслепљујућу експлозију боја, а
поглед узноси ка самом врху и наизглед бестежинској крошњи сводова.
Ноћу је ово много тежи свет.
Сунцем прошарана шума дрвећа више није била ту, претворила се у
поноћну џунглу сенки и таме – суморну гомилу избразданих стубова који
се протежу нагоре у претечу празнину.
„Ходајте пажљиво“, рече свештеник. „Штедимо новац како год знамо и
умемо.“
Осветљавање овако огромних европских цркава, Лангдон је то знао,
кошта право мало богатство, али овде су ретке нужне светиљке једва
осветљавале пут. Један од изазова који крије петсто педесет квадратних
метара основе приземља.
Када су стигли до средишта црквеног брода и скренули лево, Лангдон
погледа уздигнути обредни подијум испред њих. Олтар је био изразито
модеран мин ималистички сто, постављен између два светлуцава грозда од
цеви оргуља. Пет метара изнад олтара висио је јединствен балдахин –
обешена тканина или „небо“ – симбол почасти надахнут церемонијалним
балдахинима који су раније ношени на моткама како би краљевима
обезбеђивали хлад.
Данас су балдахини најчешће били чврста архитектонска решења, али
Саграда фамилија се определила за платно, у овом случају – балдахин у
облику кишобрана, који као да је неком чаролијом лебдео у ваздуху изнад
олтара. Испод ове тканине, обешена на жице попут неког падобранца,
налазила се фигура Исуса на крсту.
Исус падобранац, сети се Лангдон како су га звали. Видевши га поново,
није се изненадио што је постао један од најконтроверзнијих детаља цркве.
Док их је Бења водио у све гушћи мрак, Лангдон је све теже разазнавао
обрисе околине. Дијаз је извадио малу батеријску лампу у облику оловке и
осветлио поплочани под под њиховим ногама. Настављајући према улазу у
гробницу, Лангдон изнад себе угледа бледу силуету високог цилиндра који
се уздизао тридесетак метара уз унутрашњи зид цркве.
Озлоглашена Саграда спирала, сетио се да се никад није усудио да се уз
њу попне.
Вртоглаво окно са кружним степеницама Саграда фамилије на листи „20
најсмртоноснијих степеништа на свету“ Националне географије нашло се
на трећем месту, после опасних степеништа храма Ангкор Ват, у Камбоџи,
и маховином прекривених степеника на литици Ђавољег казана, водопада
у Еквадору.
Лангдон погледа првих неколико степеника ове структуре која се увијала
нагоре и нестајала у тами.
„Улаз у гробницу је мало напред“, рече Бења, показујући некуд поред
степеница, према мрачном пролазу лево од олтара. Док су ишли даље,
Лангдон примети бледозлатни одсјај који као да је избијао из рупе у поду.
Гробница.
Група стиже у подножје префињеног, благо завијеног степеништа.
„Господо“, рече Амбра агентима. „Вас двојица останите овде. Брзо се
враћамо.“
Фонсека је изгледао као да му се то не свиђа, али ништа не рече. Тада
Амбра, отац Бења и Лангдон почеше да силазе према светлу.

-------

Док је гледао како три прилике нестају низ завијено степениште, агент
Дијаз осети задовољство што коначно има тренутак мира. Растућа тензија
која се осећала између Амбре Видал и агента Фонсеке све више га је
забрињавала.
Агенти гарде нису навикли да им њихови штићеници прете отказом – за
то је био задужен само командант Гарза.
Дијаз је и даље био затечен Гарзиним хапшењем. Зачудо, Фонсека је
одбио да му каже ко је тачно издао наређење за хапшење или покренуо
лажну причу о отмици.
„Ситуација је компликована“, рекао му је Фонсека. „И због твоје
безбедности боље је да то не знаш.“
Ко онда издаје та наређења?, питао се Дијаз. Да ли је то принц? Сумњао
је да би Хулијан ризиковао Амбрину сигурност ширењем измишљене
приче о отмици. Да ли је то Валдеспино? Дијаз није био сигуран да бискуп
има толику моћ.
„Одмах се враћам“, промрмља Фонсека и удаљи се, објаснивши да мора
да пронађе тоалет. Док је Фонсека нестајао у тами, Дијаз га виде како вади
телефон, позива неког и тихо започиње разговор.
Дијаз је чекао сâм, у амбису светилишта, осећајући све већи немир због
Фонсекиног тајанственог понашања.

 ПОГЛАВЉЕ 70

Степениште које је водило до гробнице спирално се спуштало три спрата

под земљу, савијајући у широком и елегантном луку док коначно није
довело Лангдона, Амбру и оца Бењу у подземну одају.
Једна од највећих гробница у Европи, помислио је Лангдон дивећи се
огромном кружном простору. Баш као што се сећао, подземни маузолеј
Саграда фамилије имао је изразито високу ротонду и под њом клупе које су
могле примити стотине верника. Златни уљани фењери постављени на
једнаким размацима свуда око просторије осветљавали су мозаик од
изувијаних лозица, корења, грана, лишћа и других слика из природе
изрезбарених у поду.
Крипта је била и дословно „скривен“ простор, а Лангдону се чинило
готово несхватљивим да је Гауди успео да сакрије оволику просторију
испод цркве. Ова крипта није била ни налик Гаудијевој разиграној
„нахереној крипти“ у цркви Колонија Гуељ; ово је била строга неоготичка
одаја са лишћем украшеним стубовима, сломљеним луковима и сводовима
с орнаментима. Ваздух је био гробно миран и у њему се осећао благи
мирис тамјана.
У дну степеништа, једна дубока ниша пружала се налево. На њеном поду
од светлог пешчара стајала је скромна сива плоча, положена хоризонтално
и окружена фењерима.
Човек лично, схвати Лангдон прочитавши натпис.

АНТОНИУС ГАУДИ

Док је Лангдон посматрао Гаудијево вечно почивалиште, он поното

осети оштар бол због губитка Едмонда. Подигао је поглед ка статуи Девице
Марије изнад гробнице. На подножју статуе угледао је непознат симбол.
Шта, за име света?
Лангдон је посматрао чудни знак.
 Ретко се дешавало да Лангдон види симбол који не може да
идентификује. У овом случају, симбол је био грчко слово ламбда – које се,
колико је знао, не појављује у хришћанском симболизму. Ламбда је био
научни симбол, уобичајен у областима еволуције, физике честица и
космологије. Што је било још чудније, врх ове конкретне ламбде био је
продужен и творио је хришћански крст.
Религија која има подршку науке? Лангдон никад није видео ништа
слично.
„Збуњује вас симбол?“, упита Бења стигавши до Лангдона. „Нисте
једини. Многи се распитују о њему. То није ништа више до јединствена
модернистичка интерпретација крста на врху планине.“
Лангдон се примаче знаку, увиђајући да симбол допуњују три звезде у
бледој позлати.

Три звезде у том положају, помисли Лангдон сместа препознавши

симбол. Крст на планини Кармел. „То је кармелитски крст.“
„Тачно. Гаудијево тело лежи испод Благословене Девице Марије с
планине Кармел.“
„Да ли је Гауди био кармелит?“ Лангдону је било тешко да замисли
једног модерног архитекту како прихвата стриктна тумачења католицизма
овог братства из дванаестог века.
„Никако“, одврати Бења насмејавши се. „Али његови старатељи јесу.
Током последњих година живота, Гауди је живео с групом кармелитских
опатица које су се старале о њему. Веровале су да би био захвалан ако би и
у смрти неко мотрио на њега, па су великодушно даровале ову капелу.“
„Врло увиђавно“, рече Лангдон, прекоревајући сам себе што је погрешно
протумачио тако невин симбол. Очигледно, све теорије завере које су
вечерас кружиле око њих допринеле су да чак и Лангдон почне да зазива
духове из таме.
„Је ли то Едмондова књига?“, изненада се зачу Амбрин глас.
Двојица мушкараца се окренуше и видеше да им показује према сенкама
с десне стране Гаудијеве гробнице.
„Да“, одговори Бења. „Опростите што је светло толико слабо.“
Амбра журно приђе витрини, а Лангдон пође за њом видевши да је
књига скрајнута у мрачни део крипте, у сенку стуба с десне стране
Гаудијевог гроба.
„Овде обично излажемо информативне памфлете“, рече Берија, „али сам
их преместио да бих направио места за књигу господина Кирша. Чини се
да то нико није ни приметио.“
Лангдон се брзо придружи Амбри код витрине налик на крлетку с косим
стакленим поклопцем. У витрини је, отворено на страни 163, једва
видљиво на слабом светлу, лежало позамашно увезано издање Сабраних
дела Вилијама Блејка.
Како их је Бења већ обавестио, страница коју су тражили уопште није
била песма него Блејкова илустрација. Лангдон се питао коју од Блејкових
верзија Бога да очекује, али сигурно се није надао да ће видети баш ову.
Старац дана, помисли Лангдон, шкиљећи кроз таму у Блејков чувени
бакропис воденим бојама из 1794. године.
Лангдон је био изненађен чињеницом да је отац Бења ово назвао „сликом
Бога“. Морао је да призна да илустрација наизглед приказује архетипског
хришћанског Бога – мудрог старца с брадом и седом косом, који са свог
узвишеног места на облацима пружа руку с небеса – а опет, да је само мало
истраживао, Бења би открио нешто сасвим друго. Фигура заправо није
била хришћански Бог, него божанство по имену Јуризен – бог настао у
Блејковој сопственој визионарској машти – приказан овде како премерава
небеса огромним геометарским шестаром, одајући пошту научним
законима космоса.
Дело је било толико стилски футуристичко да га је, неколико векова
касније, славни физичар и атеиста Стивен Хокинг одабрао да украси омот
своје књиге Бог је створио целе бројеве. Уз то, Блејков демијург за сва
времена будно је мотрио на њујоршки Рокфелер центар, на који је данас
древни геометар гледао са скулптуре у арт-деко стилу под називом
Мудрост, сиетло и звук.
Лангдон је посматрао Блејкову књигу и поново се питао зашто би се
Едмонд толико помучио да је изложи овде. Је ли то била проста
осветољубивост? Шамар хрисћанској цркви?
Едмондов рат против религије не јењава, мислио је Лангдон гледајући
Блејковог Јуризена. Богатство је Едмонду омогућило да у животу ради шта
хоће, макар то било и излагање богохулних уметничких дела у срцу једне
хришћанске цркве.
Бес и пркос, помисли Лангдон. Можда је заиста тако једноставно.
Едмонд је, заслужено или не, одувек кривио организовану религију за смрт
своје мајке.
„Наравно, врло добро знам“, рече Бења, „да на овој слици није
хришћански Бог.“
Лангдон се изненађен окрете старом свештенику. „О?“
„Да, Едмонд је био врло отворен с тим у вези, мада није морао – упознат
сам с Блејковим идејама.“
„И опет сте пристали да изложите књигу?“
„Професоре“, прошапутао је свештеник нежно се смешећи. „Ово је
Саграда фамилија. Унутар ових зидова Гауди је спојио Бога, науку и
природу. Тема ове слике за нас није ништа ново.“ Очи су му блистале
недокучивим сјајем. „Нису сви наши свештеници прогресивни као ја, али
као што знате – хришћанство је за све нас још увек дело у настајању.“
Благо се осмехнуо, климајући главом према књизи. „Драго ми је само што
је господин Кирш пристао да заједно с књигом ипак не изложимо и карту с
његовим именом. С обзиром на његову репутацију, нисам сигуран како бих
то објаснио, поготово након његове вечерашње презентације.“ Бења
застаде, а лице му се смрачи. „Наслућујем ли, ипак, да ова слика није она за
коју сте се надали да ћете је овде наћи?“
„У праву сте. Тражимо један Блејков стих.“
„'Тигре, тигре, пламе јак'?“, покуша Бења. „'Што севаш кроз шумски
мрак'?“
Лангдон се насмеши, задивљен чињеницом да Бења зна први стих
најпознатије Блејкове песме – религиозне питалице од шест строфа у којој
се аутор пита је ли исти Бог који је створио страшног тигра створио и
кротко јагње.
 „Оче Бења?“, упита Амбра клечећи и напрежући се да види кроз стакло.
„Да немате случајно код себе телефон или батеријску лампу?“
„Не, жао ми је. Да позајмим фењер из Антонијеве гробнице?“
„Хоћете ли, молим вас?“, замоли Амбра. „То би нам могло помоћи.“
Бења се журно удаљи.
Истог часа кад је отишао она брзо шапну Лангдону: „Роберте! Едмонд
није одабрао страницу сто шездесет три због слике!“
„Како то мислиш?“ Нема ничег другог на страни 163. „Довео нас је у
заблуду.“
„Не разумем“, рече Лангдон не скидајући поглед са слике.
„Едмонд је одабрао страницу сто шездесет три јер је немогуће изложити
ту страницу а да се истовремено не изложи и страница поред ње –
страница сто шездесет два!“
Лангдон сада погледа улево, помно разгледајући лист који је претходио
Старцу дана. На слабом светлу није могао да на страници разазна много
тога, осим да је наизглед садржала само ситан рукописани текст.
Бења се вратио с фењером и пружио га Амбри, а она га подиже изнад
књиге. Кад се блага светлост разлила преко отворене књиге, Лангдон
гласно уздахну.
Страница пред њима заиста је садржала текст – писан руком као и сви
оригинални Блејкови радови – њене маргине биле су украшене цртежима,
оквирима и различитим фигурама. Најзначајнија је ипак била чињеница да
је текст на тој страни, колико се могло видети, био обликован у китњасте
строфе.

-------

Тачно изнад њих, у главном делу храма, агент Дијаз је неуморно корачао
по мраку, питајући се где му је партнер. Фонсека је досад требало да се
врати.
Кад је телефон у његовом џепу почео да вибрира, помислио је да га то
вероватно зове Фонсека, али кад је погледао идентификацију позиваоца,
Дијаз угледа име које ни у сну није очекивао да види.

Моника Мартин

Није могао ни да претпостави шта хоће координаторка за односе с

јавношћу, али шта год да је посреди, требало би да зове директно Фонсеку.
Он је главни агент у овом тиму.
 „Хало“, јавио се. „Овде Дијаз.“
„Агенте Дијаз, овде Моника Мартин. Са мном је неко ко жели да
разговара с вама.“
Тренутак касније на вези се зачу познати, снажни глас. „Агенте Дијаз,
говори командант Гарза. Молим те, увери ме да је госпођица Видал
безбедна.“
„Да, команданте“, забрза Дијаз, заузевши став мирно чим је чуо Гарзин
глас. „Госпођица Видал је сасвим безбедна. Агент Фонсека и ја смо
тренутно с њом, на сигурном, унутар…“
„Не говори преко отворене везе“, нагло га пресече Гарза. „Ако је на
безбедној локацији, задржите је ту. Не идите никуд. Право је олакшање
чути твој глас. Покушали смо да добијемо агента Фонсеку, али се не јавља.
Је ли он с тобом?“
„Да, господине. Изашао је да телефонира, али би требало да се врати…“
„Немам времена да чекам. Тренутно ме држе у притвору и госпођица
Мартин ми је позајмила свој телефон. Слушај ме врло пажљиво. Прича о
отмици, као што несумњиво већ знаш, чиста је измишљотина. Изложила је
госпођицу Видал огромном ризику.“
И не знаш коликом, помисли Дијаз, присећајући се хаотичне ситуације на
крову Каса Миле.
„Подједнако неистинит је извештај да сам ја сместио бискупу
Валдеспину.“
„Претпостављао сам, господине, али…“
„Госпођица Мартин и ја покушавамо да смислимо како би било најбоље
поступити у овој ситуацији, али док то не успемо, мораш држати будућу
краљицу даље од очију јавности, је ли то јасно?“
„Наравно, господине. Али ко је издао то наређење?“
„Не могу ти то рећи преко телефона. Само уради шта ти кажем и држи
Амбру Видал подаље од медија и ван опасности. Госпођица Мартин ће те
обавештавати о даљем развоју догађаја.“
Гарза прекиде везу, а Дијаз остаде да стоји сам у тами, покушавајући да
схвати разговор који се управо завршио.
Док је завлачио руку у сако да врати телефон у џеп, зачу иза себе
шушкање тканине. Кад се окренуо, две бледе руке изронише из таме и
чврсто га зграбише за главу. Заслепљујућом брзином, снажно је окренуше
у страну.
Дијаз осети како му врат пуца, а у лобањи му се разлива ужарена
врелина.
Потом мрак прекри све.

 ПОГЛАВЉЕ 71

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

НОВА НАДА ЗА КИРШОВО НЕВЕРОВАТНО ОТКРИЋЕ!

Координаторка за односе са јавношћу мадридске палате, Моника Мартин,

дала је званично саопштење, у којем тврди да је будућа краљица Шпаније
отета и да је као таоца држи амерички професор Роберт Лангдон. Палата је
апеловала на локалне власти да се укључе и пронађу краљицу.
Цивилни надзирач монте@иглесиа.орг нам је управо послао следећу
изјаву:
НАВОДНЕ ОПТУЖБЕ ПАЛАТЕ ДА СЕ ДОГОДИЛА ОТМИЦА СУ 100%
ЛАЖНЕ – У ПИТАЊУ ЈЕ САМО НАМЕРА ДА СЕ ЛОКАЛНА
ПОЛИЦИЈА УПОТРЕБИ ДА ОНЕМОГУЋИ ЛАНГДОНА ДА ПОСТИГНЕ
СВОЈ ЦИЉ У БАРСЕЛОНИ (ЛАНГДОН/ВИДАЛОВА ВЕРУЈУ ДА ЈОШ
УВЕК МОГУ ПРОНАЋИ НАЦлН ДА У СВЕТ ПУСТЕ КИРШОВО
ОТКРИЋЕ). АКО УСПЕЈУ, КИРШОВА ПРЕЗЕНТАЦИЈА МОГЛА БИ
ПОЧЕТИ СВАКОГ ТРЕНА. ОСТАНИТЕ С НАМА.
Невероватно! А прво сте то чули од нас – Лангдон и Видалова су побегли
јер желе да заврше оно што је Кирш започео! Изгледа да Краљевска палата
очајнички жели да их заустави. (Поново Валдеспино? А где је принц у
свему овоме?)
Ускоро следи још вести; пратите нас јер и даље има наде да ће Киршове
тајне вечерас бити откривене!

 ПОГЛАВЉЕ 72

Загледан у сеоске пределе који су промицали поред њих, принц Хулијан је

седео у ђаконовом опелу и покушавао да схвати бискупово чудно
понашање.
Валдеспино нешто крије.
Прошло је више од сат времена откако је бискуп, кршећи све протоколе,
кришом извео Хулијана из палате, уверавајући га да то чини зарад његове
безбедности.
Тражио је од мене да не постављам питања… само да верујем.
Бискуп му је био као стриц, том човеку његов се отац одувек поверовао.
Али Валдеспинов предлог да се сакрију у принчевом летњиковцу од самог
почетка је будио сумњу у Хулијану. Нешто није у реду. Покушава да ме
одселе од свега – немам телефон, немам обезбедење, не пратим вести и
нико не зна где сам.
Док је аутомобил поскакивао преко пруге у близини Каске дел
Принсипе, Хулијан је зурио у дрворедима оивичен пут пред њима.
Стотинак метара даље с леве стране видела су се зјапећа уста дугачког
прилаза који је водио до удаљеног летњиковца.
Замишљајући пусту резиденцију, он инстинктивно осети да би требало
да буде на опрезу. Наже се напред и одлучно спусти руку на раме ђакона за
воланом. „Стани овде, молим те.“
Валдеспино се изненађен окрену. „Скоро смо…“
„Хоћу да знам шта се дешава!“, зареза принц, глас му одјекну унутар
малог аутомобила.
„Дон Хулијане, ово вече јесте било бурно, али морате…“
„Морам ти веровати?“ строго упита принц.
„Да.“
Хулијан стеже раме младог возача и показа ка травнатом проширењу на
пустом сеоском путу.„Стани!“, нареди он оштро.
„Вози даље“, супротставио се Валдеспино. „Дон Хулијане, објаснићу…“
 „Заустави ауто!“, заурла принц.
Ђакон скрете на траву поред пута и заустави аутомобил. „Остави нас
мало насамо, молим те“, нареди му принц док му је срце брзо тукло.
Ђакону није требало говорити двапут. Искочио је из аутомобила не
искључивши мотор и журно се изгубио у тами, остављајући Валдеспина и
Хулијана саме на задњем седишту.
На бледој светлости месечине Валдеспино је одједном изгледао
уплашено.
„И треба да се плашиш“, рече Хулијан с таквим ауторитетом у гласу да
је и самог себе изненадио. Валдеспино се повуче, наизглед затечен
претећим тоном – тоном каквим му се Хулијан никад дотад није обратио.
„Ја сам будући краљ Шпаније“, рече Хулијан. „Вечерас си уклонио моје
обезбеђење, ускратио ми приступ телефону и мом особљу, спречио ме да
чујем било какве вести и одбио да ми дозволиш да ступим у контакт са
својом вереницом.“
„Искено се извињавам…“, поче Валдеспино.
„Мораћеш да урадиш више од тога“, пресече га Хулијан. Зажареним
очима посматрао је бискупа, који му се сад учини зачуђујуће ситним.
Валдеспино полако удахну и окрете се ка Хулијановом лицу у мраку.
„Контактиран сам раније вечерас, Дон Хулијане, и речено ми је да…“
„Ко те је контактирао?“
Бискуп је оклевао. „Ваш отац. Дубоко је узнемирен.“
Заиста? Хулијан је посетио оца два дана раније у Палати де ла Зарзуела
и затекао га у одличном расположењу, упркос слабом здрављу. „Зашто је
узнемирен?“
„Нажалост, видео је програм Едмонда Кирша.“
Хулијан осети како му се вилица кочи. Његов болесни отац спавао је
готово двадесет четири часа дневно и не би никако смео да буде будан у то
доба. Штавише, краљ је одувек забрањивао телевизоре и компјутере у
спаваћим собама у палати, за које је непоколебљиво држао да су уточишта
резервисана за спавање и читање – а краљеве медицинске сестре сигурно
знају да треба да спрече сваки његов покушај да устане из кревета како би
гледао јавни наступ једног атеисте.
„Ја сам за то крив“, рече Валдеспино. „Ја сам му пре неколико недеља
дао таблет како се не би осећао толико изолованим од света. Учио је да
шаље СМС поруке и мејлове. На крају је на свом таблету видео и Киршов
програм.“
Хулијан осети мучнину при помисли на свог оца који, вероватно у
последњим недељама живота, гледа разоран антикатолички говор који се
завршава крвавим насиљем. Краљ је требало да размишља о мноштву
изузетних ствари које је постигао за своју земљу.
„Као што можете да претпоставите“, наставио је Валдеспино прибравши
се, „брине га много тога, али понајвише тон Киршових запажања и
спремност ваше веренице да буде домаћин тог догађаја. Краљ је сматрао да
се умешаност будуће краљице врло лоше одражава на вас… и на палату.“
„Амбра је одрасла жена. Мој отац то добро зна.“
„Било како било, кад је позвао био је луцидан и љут како га годинама
нисам чуо. Наредио ми је да вас одмах одведем к њему.“
„Зашто смо онда овде?“ оштро упита Хулијан, показујући главом према
прилазу летњиковцу. „Он је у Зарзуели.“
„Више није“, рече тихо Валдеспино. „Наредио је својим помоћницима и
медицинским сестрама да га обуку, сместе у инвалидска колица и преместе
на другу локацију како би могао да своје последње дане проведе окружен
историјом своје земље.“
Кад је бискуп изговорио ове речи, Хулијан схвати истину.
Касита никад није ни била наше одредиште.
Дрхтећи, Хулијан се окрете од бискупа и загледа некуд поред прилаза
касити и даље низ сеоски пут који се пружао пред њима. У даљини, кроз
дрвеће, једва је могао да назре осветљене торњеве колосалне грађевине.
Ел Ескоријал.
Мање од километар и по одатле, попут утврђења у подножју планине
Абантос, уздизала се једна од највећих религијских грађевина на свету –
чувени шпански Ел Ескоријал. Овај комплекс простире се на више од осам
ари површине, а чине га манастир, базилика, краљевска палата, музеј,
библиотека и низ најстрашнијих гробница које је Хулијан икад видео.
Краљевска крипта.
Хулијана је отац довео у крипту кад му је било свега осам година]
провео је дечака кроз Пантеон де Инфантес, низ међусобно повезаних
погребних одаја, препуних гробница деце краљева.
Хулијан никад неће заборавити призор ужасавајуће гробнице знане као
„рођенданска торта“, унутар крипте – огромне округле гробнице која личи
на белу торту и садржи посмртне остатке шездесеторо краљевске деце, која
су сва смештена у засебне „фиоке“ и потом гурнута у „торту“ да тамо
проведу вечност.
Ужас који је Хулијан осетио видевши ову језиву гробницу засењен је
свега неколико минута касније, кад га је отац одвео да види последње
коначиште његове мајке. Хулијан је очекивао да види мермерну гробницу
прикладну за једну краљицу, али је уместо тога затекао тело своје мајке
положено у запрепашћујуће једноставну сивкасту кутију у голој каменитој
соби на крају једног дугачког ходника. Краљ је објаснио Хулијану да је
његова мајка тренутно сахрањена упудриеро – „одаји за труљење“ – где се
лешеви краљева затварају на тридесет година, док од њихових тела не
остане само прашина – да би потом били премештени у трајне гробнице.
Хулијан се сећао да је свом снагом потискивао сузе и снажан осећај
мучнине.
Одатле га је отац одвео на врх стрмог степеништа, које је водило у
наизглед неизмерно дубок мрак подземља. Кад су се спустили, он схвати да
зидови и степенице више нису од белог мермера него су раскошне
ћилибарске боје. На сваком трећем степенику заветне свеће бацале су
трепераво светло на златасти камен.
Млади Хулијан је подигао руку и чврсто зграбио прастаре конопце
ограде, спуштајући се с оцем, степеник по степеник… дубоко у таму. У дну
степеништа краљ је отворио раскошно украшена врата и закорачио унутра,
показујући малом Хулијану да га следи.
Пантеон краљева, рекао му је отац.
Иако му је било само осам година, Хулијан је већ био чуо за ову
просторију – место легенди.
Дрхтећи, дечак пређе преко прага и нађе се у раскошној одаји окер боје.
Саграђена у облику осмоугла, просторија је мирисала на тамјан и чинило
се као да се љуља на неравномерном светлу свећа које су гореле у лустеру
на таваници. Хулијан прође до средине собе и полако се окрену у месту –
било му је хладно и осећао се маленим у том свечаном простору.
На свих осам зидова налазиле су се дубоке нише у којима су идентични
црни ковчези били наслагани један на други од пода до таванице, сваки са
златном плочицом с именом. Имена на ковчезима била су имена са
страница Хулијанових књига из историје – краљ Фердинанд… краљица
Изабела… краљ Карло В, цар Светог римског царства.
У тишини је Хулијан могао да осети тежину очеве руке пуне љубави на
свом рамену, а значај самог тренутка дубоко га је погодио. Једног дана мој
отац биће сахрањен у истој овој просторији.
Отац и син се без речи вратише из подземља, далеко од смрти и назад на
светлост. Кад су се поново нашли на јарком шпанском сунцу, краљ чучну и
погледа осмогодишњег Хулијана у очи.
„Мементо мори“, прошапутао је монарх. „Сети се да си смртан. Живот
је кратак чак и за оне који имају огромну моћ. Само је један начин да се
победи смрт, а то је да од свог живота направимо ремек-дело. Морамо
искористити сваку прилику да покажемо доброту и да волимо свим срцем.
Видим у твојим очима да си наследио великодушност своје мајке. Савест
ће ти бити водич. Кад у твом животу завлада мрак, пусти да ти срце покаже
прави пут.“
Сада, неколико деценија касније, Хулијана није требало подсећати да је
учинио занемарљиво мало како би од свог живота направио ремек-дело.
Једва да је успео да побегне из краљеве сенке и буде свој човек.
Разочарао сам оца у сваком погледу.
Годинама је Хулијан следио очеве савете и пуштао да га кроз живот води
срце; али пут је био кривудав, будући да је његово срце желело за Шпанију
потпуно супротно од онога што је хтео његов отац. Хулијанови снови о
будућности његове вољене земље били су толико одважни да није смео ни
да их изговори пре очеве смрти, а чак ни након ње није могао да
претпостави како ће његова дела бити примљена, не само у Краљевској
палати него и у целој нацији. Хулијан је могао само да отворена срца чека
и поштује традицију.
А онда се, пре три месеца, све променило. Упознао сам Амбру Видал.
Виспрена, одлучна лепотица окренула је Хулијанов свет наглавце. Свега
неколико дана након што су се упознали, Хулијан је коначно разумео речи
свог оца. Пусти да ти срце покаже пут… и искористи сваку прилику да
волиш свим срцем! Усхићење заљубљивања било је за Хулијана сасвим
ново искуство и он осети да би можда коначно могао да начини прве
кораке ка прављењу ремек-дела од свог живота.
Међутим, сада је тупо зурио у пут пред собом, преплављен злослутним
осећајем усамљености и изолованости. Његов отац је умирао, вољена жена
није разговарала с њим и управо је укорио свог верног ментора, бискупа
Валдеспина.
„Принче Хулијане“, опрезно покуша бискуп да га пожури. „Требало би
да пођемо. Ваш отац је слаб и нестрпљив да разговара с вама.“
Хулијан се полако окрете ка човеку који је цео живот био пријатељ
његовог оца. „Шта мислиш, колико му је још остало?“
Валдеспинов глас је дрхтао као да је на ивици суза. „Молио ме је да вас
не забрињавам, али осећам да се крај ближи брже но што је ико очекивао.
Жели да се опрости.“
„Зашто ми ниси рекао куда идемо?“, упита Хулијан. „Чему све те лажи и
тајновитост?“
„Жао ми је, нисам имао избора. Ваш отац је био изричит. Наредио ми је
да вас изолујем од спољног света и вести док не добије прилику да лично с
вама разговара.“
„Да ме изолујеш од… којих вести?“
 „Мислим да ће бити најбоље да пустите оца да вам све објасни.“
Хулијан је проучавао бискупа. „Пре него што га видим, морам нешто да
знам. Је ли луцидан? Је ли рационалан?“
Валдеспино га несигурно погледа. „Зашто питате?“
„Зато“, одговори Хулијан, „што његови вечерашњи захтеви делују чудно
и импулсивно.“
Валдеспино тужно климну главом. „Импулсиван или не, ваш отац је и
даље краљ. Ја га волим и радим како заповеда. Ја и сви остали.“

 ПОГЛАВЉЕ 73

Стојећи једно крај другог пред витрином, Роберт Лангдон и Амбра Видал
завиривали су кроз стакло у рукопис Вилијама Блејка осветљен меким
сјајем уљане лампе. Отац Бења увиђавно се удаљио да поравна понеку
клупу.
Лангдон је једва ишчитавао мајушна слова руком исписане песме, али
крупнији наслов на врху странице био је савршено разговетан.

Четири Зоа

Угледавши ове речи, Лангдон одмах осети трачак наде. Четири Зоа је
био наслов једне од најпознатијих Блејкових пророчких песама – огромно
дело које је подељено у девет „ноћи“, или поглавља. Мотив песме, колико
се Лангдон сећао са колеџа, била је смрт традиционалне религије и коначна
превласт науке.
Лангдон је гледао строфе и видео да се руком исписани стихови
завршавају на половини странице, код префињено исцртаног „финис
дивисионем“ – графичког еквивалента за „крај“.
Ово је последња страница поеме, схвати он. Финале једног од Блејкових
пророчанских ремек-дела!
Лангдон се нагну и напрегнуто се загледа у ситни рукопис, али није
успевао да прочита текст при слабом светлу лампе.
Амбра је већ била нагнута сасвим ниско, лица свега неколико
центиметара од стакла. Немо је читала поему, а онда застала и један стих
прочитала гласно. „'И тад човек иступи из ватре, која све зло прогута.“
Окренула се ка Лангдону. „Зло је прогутано?“
Лангдон размисли, неодређено климајући главом. „Верујем да Блејк
мисли на искорењивање корумпиране религије. Будућност без религије је
једно од пророчанстава која се понављају у његовим делима.“
Амбра је била испуњена надом. „Едмонд је рекао да је његов омиљени
стих пророчанство за које се нада да ће се обистинити.“
„Тачно“, рече Лангдон, „будућност без религије је сигурно оно што је
Едмонд желео. Колико има слова у том стиху?“
Амбра поче да броји, али одмахну главом. „Нема ни четрдесет.“
Вратила се читању поеме, заставши само трен касније. „Шта кажеш на
овај? 'Поглед Човеков допире све даље и све дубље задире у чудновате
светове.'“
„Могуће“, рече Лангдон, размишљајући о значењу овог стиха. Људски
интелект ће временом наставити да расте и развија се, што ће нам
омогућити да јасније сагледамо истину.
„Опет превише слова“, рече Амбра. „Читаћу даље.“
Док је читала, Лангдон је замишљен корачао тамо-амо иза њених леда.
Стихови које је већ прочитала одјекивали су му у глави, призвавши давно
сећање на време кад је читао Блејка на Принстону, у оквиру курса
„Британска књижевност“.
Слике почеше да се враћају, као што је то често бивало с Лангдоновим
фотографским памћењем. Из ових слика рађале су се друге, у бескрајном
низу. Одједном, ту у гробници, он се присети и свог професора који је
после завршеног часа о Четири Зоа стао пред њих и поставио им вечна
питања: Шта бисте ви одабрали? Свет без религије? Или свет без науке?
А онда је професор додао: Јасно, Вилијам Блејк се определио и нигде та
његова нада у будућност није боље представљена него у последњем стиху
ове епске поеме.
Лангдон узбуђено уздахну и окрену се ка Амбри, која је и даље читала
Блејков текст.
„Амбра – пређи на крај поеме!“, рече јој присетивши се последњег стиха.
Амбра погледа на крај поеме. Накратко се посветила стиху, а онда се
окренула према њему с изразом потпуне неверице на лицу.
Лангдон јој се придружи крај књиге и загледа се у текст. Сад кад је знао
о ком је стиху реч, успео је да прочита бледи рукопис:

Тад мрачне религије помреше све & науке красни поче век.

„'Тад мрачне религије помреше све'“, прочита Амбра наглас. науке

красни поче век'.“
Стих није био само пророчанство које би Едмонд прихватио –
суштински, био је сажетак његове вечерашње презентације. Религије ће
помрети… А наука завладати.
Амбра поче пажљиво да броји слова у стиху, али Лангдон је знао да је то
оно што траже. То је то. Нема сумње. У мислима је већ видео како
приступа Винстону и покреће Едмондову презентацију. Лангдонов план о
томе како ће је покренути био је нешто што ће Амбри морати да предочи
насамо.
Окренуо се оцу Бењи, који се управо вратио. „Оче?“, обрати му се.
„Скоро смо завршили овде. Можете ли да се попнете и кажете агентима
гарде да припреме хеликоптер? Мораћемо одмах да кренемо.“
„Наравно“, одговори Бења и крену ка степеништу. „Надам се да сте
пронашли оно што сте тражили. Видимо се ускоро горе.“
Док је свештеник нестајао на степеништу, Амбра се забринуто окрену од
књиге.
„Роберте“, рече она. „Овај стих је прекратак. Двапут сам пребрајала. Има
само четрдесет шест слова. Треба нам четрдесет седам.“
„Шта?“ Лангдон приђе, погледа текст и пажљиво пребраја свако руком
исписано слово. „Тад мрачне религије помреше све 8ц науке красни поче
век.“ Стварно, било их је само четрдесет шест. Збуњен, он поново погледа
стих. „Едмонд је сигурно рекао четрдесет седам, не четрдесет шест?“
„Без сумње.“
Лангдон прочита стих. Али то мора да је то, помисли он. Шта ми је
промакло?
Пажљиво он прегледа свако слово у последњем стиху Блејкове поеме.
Стигао је скоро до краја кад је схватио.

... & науке красни поче век.

„Амперсанд“, промрмља Лангдон. „Симбол који је Блејк употребио

уместо да напише реч 'и'.“
Амбра га чудно погледа, а онда одмахну главом. „Роберте, ако га
заменимо речју 'анд'… стих ће имати четрдесет осам слова. Превише.“
Није тачно. Лангдон се осмехну. То је шифра у шифри.
Лангдон је био задивљен Едмондовом досетком. Параноични геније је
употребио једноставан типографски трик и тако се осигурао да, чак и ако
неко открије који му је стих омиљен, опет неће моћи да га укуца исправно.
Амперсанд шифра, помисли Лангдон. Едмонд је се сетио.
Порекло амперсанда увек је било једна од првих Лангдонових лекција из
симбологије. Симбол & је логограм – дословно слика која представља реч.
Многи претпостављају да је овај симбол настао од енглеске речи and, али
он заправо потиче од латинске речи et. Необични симбол амперсанда &
типографска је фузија слова E и Т – и та лигатура се и дан-данас може
видети у компјутерским фонтовима као што је Trebuchet, чији знак & јасно
указује на латинско порекло.
Лангдон никад неће заборавити недељу након што је Едмондовој
генерацији предавао о амперсанду, када се млади геније појавио у мајици
на којој је било одштампано – Амперсанде, јави се кући! – довитљива
алузија на Спилбергов филм о ванземаљцу по имену „ЕТ“, који покушава
да се врати кући.
Гледајући Блејкову поему, Лангдон је у мислима јасно видео Едмондову
четрдесет седам слова дугачку шифру.

тадмрачнерелигијепомрешесвеетнаукекраснипочевек

Заиста едмондовски, помисли Лангдон, брзо откривши Амбри

домишљати трик који је Едмонд применио да би додатно обезбедио своју
шифру.
Амбрино лице се жарило док јој се истина разоткривала пред очима.
Ниједном откако су се упознали Лангдон није видео да се тако широко
осмехује. „Стварно“, рече она, „ако сам икад сумњала у то да је Едмонд
Кирш био штребер…“
Њих двоје се заједно насмејаше и искористише тренутак да предахну у
самоћи гробнице.
„Пронашао си шифру“, рече она захвално. „А ја сада још више жалим
што сам изгубила Едмондов телефон. Да га сада имамо, могли бисмо овог
тренутка да покренемо његову презентацију.“
„Ниси ти крива“, рече јој утешно. „Рекао сам ти већ, знам како да
пронађем Винстона.“
Бар мислим да знам, помислио је и надао се да је у праву.
Док се Лангдон у мислима већ окретао панорами Барселоне и необичној
загонетки коју им је предстојало да реше, тишину гробнице смени снажна
бука која одјекну са степеништа.
Однекуд изнад њих отац Бења је вриштао и дозивао их на сав глас.

 ПОГЛАВЉЕ 74

„Пожурите! Госпођице Видал… Професоре Лангдоне… Брзо дођите

овамо!“
Лангдон и Амбра уштрцаше уз завојито степениште из гробнице док је
отац Бења очајнички дозивао. Докопавши се последњег степеника, Лангдон
истрча на под светилишта, али ту га истог трена прогута црна завеса.
Ништа не видим!
Док је полако залазио дубље у мрак, његове очи напрезале су се да се
прилагоде на таму после сјаја уљаних лампи у подземљу. Амбра га
сустиже, такође шкиљећи.
„Овамо!“, викао је немоћно отац Бења.
Кренули су ка звуку и, напокон, на мутним зрацима светла који су
допирали са степеништа угледаше свештеника. Отац Бења је клечао,
погнут над црном силуетом тела.
За трен су се нашли крај Бење и Лангдон устукну кад виде тело агента
Дијаза на поду, гротескно искривљене главе. Дијаз је опружен лежао на
стомаку, али му је глава била уврнута за 180 степени и његове беживотне
очи зуриле су у таваницу катедрале. Лангдон се ужаснуто згрчи, схватајући
зашто је отац Бења онако панично викао.
Претрнувши од страха, напрегнуто стаде да гледа У мрак не би ли
приметио било какав покрет у црној утроби цркве.
„Његов пиштољ“, прошапута Амбра показујући ка празној Дијазовој
футроли. „Нема га.“ Зурила је у таму око њих и дозивала: „Агенте
Фонсека?!“
Изненада се у црнилу недалеко од њих зачу шкрипа корака по
плочицама и одмах потом звук тела која се сударају у беспоштедној борби.
А онда, жестоко и неочекивано, из велике близине одјекну пуцањ. Лангдон,
Амбра и Бења скочише уназад и, док је пуцањ одјекивао светилиштем,
зачуше болни узвик – „¡Corre!“ Бежите!
Потом одјекну и други пуцањ, а за њим уследи туп ударац – несумњиво,
звук тела које удара о под.
Лангдон је већ чврсто држао Амбру за руку и вукао је према дубљим
сенкама уза зид цркве. Отац Бења пратио их је у стопу и сад су све троје
стајали шћућурени уз хладан камен, неми и укочени.
Лангдон је упорно покушавао да погледом продре кроз таму и схвати
шта се дешава.
Неко је управо убио Дијаза и Фонсеку! Које овде с нама? И шта хоће?
Наметао му се само један логичан одговор: убица који вреба у мраку
Саграда фамилије није дошао овамо да би убио двојицу непознатих агената
гарде… дошао је по Амбру и Лангдона.
Неко још увек покушава да ућутка Едмондову објаву.
Одједном јарко светло батеријске лампе блесну у средини просторије и
сноп светлости поче да се у широком луку њише лево-десно крећући се ка
њима. Лангдон је знао да имају још свега неколико секунди пре но што
сноп стигне до њих.
„Овуда“, прошапута Бења и повуче Амбру уза зид у супротном смеру.
Лангдон пође за њима док се зањихана светлост приближавала. Бења и
Амбра изненада оштро скренуше удесно и нестадоше у једном отвору у
камену, а Лангдон се баци за њима и одмах се саплете на новом
степеништу које није стигао да опази. Амбра и Бења већ су се пењали док
је Лангдон успостављао равнотежу и кретао за њима, осврнувши се таман
на време да види како се сноп светлости појављује тачно испод њега и
осветљава доње степенике.
Лангдон се укочи у мраку, ишчекујући.
Светло се мало дуже задржало, а онда поче да се појачава.
Иде овамо!
Лангдон је могао да чује Амбру и Бењу како одмичу степеништем изнад
њега што су тише могли. Окренуо се и потрчао за њима, али се опет саплео
и сударио са зидом, схватајући да степениште није равно већ увијена.
Прислонивши длан на зид како би се њиме водио, поче да кружи ка врху у
уској спирали и брзо схвати где се налази.
Озлоглашено спирално степениште Саграда фамилије.
Подигао је поглед и видео бледу светлост која се одозго уливала кроз
светларнике, таман довољно да осветли уски тунел који га је окруживао.
Осети како му се мишићи ногу стежу па успори пењање, савладан
клаустрофобијом због које му се чинило да ће га зидови уског пролаза
здробити.
Настави да се пењеш! Његов рационални ум терао га је навише, али
мишићи су му се грчили од страха.
 Однекуд одоздо, Лангдон је могао да чује звук тешких корака који из
цркве улазе на степениште. Натерао је себе да настави да се пење, пратећи
спиралу степеништа што је брже могао. Бледа светлост изнад њега сад је
била јача, пролазио је крај отвора у зиду – широког прореза кроз који је на
трен угледао светла града. Он осети удар хладног ваздуха док је трчао крај
светларника и поново зарони у таму, настављајући да кружи ка врху.
Кораци су сада већ били на степеништу испод и светлост батеријске
лампе насумично је пресецала мрак у средини отвора. Лангдон прође мимо
још једног светларника. Звук корака њиховог прогонитеља појачавао се
како је све брже напредовао степеништем иза њега.
Лангдон сустиже Амбру и тешко задиханог оца Бењу и провири преко
унутрашњег руба степеништа у дубоки средишњи отвор. Од самог призора
завртело му се у глави – уска, кружна рупа која је тонула у дубину кроз
очну дупљу нечега што је личило на огромну спиралну шкољку. На
степеништу није било дословно никакве ограде осим унутрашњег руба у
висини ножних зглавака, који није пружао апсолутно никакву сигурност.
Лангдон је био принуђен да потисне изненадни напад мучнине.
Поново је подигао поглед ка мрачном кругу над собом. Већ је био чуо да
ова структура има више од четири стотине степеника; ако је то било тачно,
мало је вероватно да ће на врх стићи пре но што их наоружани човек
сустигне.
„Вас двоје… идите!“, дахтао је Бења, склањајући се у страну и
показујући Лангдону и Амбри да прођу.
„Не долази у обзир, оче“, рече Амбра, сагињући се да помогне старом
свештенику.
Лангдон се дивио њеном заштитничком инстинкту, али је знао да је
бежање уз степениште равно самоубиству и да ће се највероватније
завршит и мецима у леђима. Од два анимална инстинкта за преживљавање
– бори се или бежи – бег више није био опција.
Нећемо успети.
Пуштајући Амбру и оца Бењу да беже, Лангдон се окрете, укопа се у
месту и загледа се наниже, ка спиралном степеништу. Испод њега –
светлост батеријске лампе се приближавала. Прислонио се леђима уза зид и
чучнуо у сенку, чекајући да светлост стигне до степеница под њим. Убица
изненада изађе из кривине степеништа и он га угледа – мрачно обличје
испружених руку – у једној је стезао батеријску лампу, а у другој пиштољ.
Лангдон је реаговао инстинктивно, нагло се подигао из чучња и с ногама
напред бацио се кроз вазђух. Човек га је видео и кренуо да подиже пиштољ
баш у тренутку кад су му се Лангдонове пете жариле у груди и снажно га
одбациле на зид степеништа.
Следећих неколико секунди прошло је као у бунилу.
Лангдон је пао постранце, треснувши на под уз експлозију бола у куку,
док се његов нападач срушио унатрашке, скотрљао се низ неколико
степеника и пао пресамићен, јечећи. Батеријска лампа одскочи о степеник
и откотрља се до места с ког је сад бацала накошен круг светла на зид и
обасјавала метални предмет на степеништу, на пола пута између Лангдона
и његовог нападача.
Пиштољ.
Обојица се бацише ка њему истовремено, али је Лангдон био у бољем
положају и стигао је до пиштоља први, грабећи дршку и окрећући оружје
ка нападачу, који се зауставио одмах испод њега, изазивачки зурећи у цев
пиштоља.
На светлу батеријске лампе Лангдон је могао да види човекову проседу
браду и уштиркане беле панталоне… Истог часа је знао ко је то.
Морнарички официр из Гугенхајма…
Лангдон поравна пиштољ с човековом главом, осећајући сопствени
кажипрст на обарачу. „Ти си убио мог пријатеља Едмонда Кирша.“
Човек је био без даха, али је одговорио одмах, леденим гласом.
„Изравнао сам рачуне. Твој пријатељ Едмонд Кирш убио је моју
породицу.“

 ПОГЛАВЉЕ 75

Лангдон ми је сломио ребра.

Адмирал Авила осећао је оштро пробадање при сваком удаху и трзао се
од бола док су му се груди надимале у очајничком покушају да поврате
кисеоник у тело. Мало изнад њега, на степенику је чучао Роберт Лангдон и
зурио надоле, невешто уперивши пиштољ у Авилин торзо.
У Авили се истог трена пробуди искусни војник и он поче да процењује
ситуацију у којој се нашао. С негативне стране, непријатељ је имао оружје
и виши положај. С позитивне, судећи по томе како је професор држао
пиштољ, имао је веома мало искуства са ватреним оружјем.
Не намерава да пуца у мене, одлучи Авила. Држаче ме на нишану док не
дођу чувари. По све гласнијем викању које је допирало споља, било је јасно
да су чувари Саграда фамилије чули пуцње и да журе да што пре уду у
здање.
Морам брзо делати.
С рукама подигнутим увис Авила се лагано придиже на колена, наизглед
спреман на сарадњу и послушност.
Дај Лангдону осећај да има потпуну контролу.
И поред пада низ степенице Авила је осећао да је предмет који му је био
заденут за појас још увек на месту – керамички пиштољ којим је убио К и
р&а у Гугенхајму. Последњи преостали метак убацио је у цев пре него што
је ушао у цркву, али још га није употребио јер је једног од агената гарде
убио нечујно и отео му много ефикаснији пиштољ, који је, на несрећу,
Лангдон сада уперио у њега. Авила пожеле да га је оставио закоченог,
претпостављајући да Лангдон не би знао како да га откочи.
Размишљао је да ли да покуша да извуче керамички пиштољ из појаса и
први опали у Лангдона, али чак и кад би успео, проценио је да су му шансе
да преживи биле педесет посто. Једна од опасности која увек прети од
неискусних стрелаца јесте то што често умеју да опале нехотице.
Ако се пребрзо покренем…
Повици чувара били су све ближи и Авила је знао да ће му, буде ли
приведен, „вицтор“ тетоважа на длану обезбедити ослобађање – или га је
бар тако уверавао регент. Међутим, у овом тренутку, с обзиром на то да је
убио два агента Краљевске гарде, Авила није био толико сигуран да га
регентов утицај може спасти.
Дошао сам да испуним мисију, подсети себе Авила. И морам је
испунити. Морам елиминисати Роберта Лангдона и Амбру Видал.
Регент му је рекао да уђе у цркву кроз помоћну, источну капију, али је
Авила одлучио да уместо тога прескочи ограду. Приметио сам да се
полицајци мувају око источне капије… па сам импровизовао.
Лангдон је говорио снажним гласом, љутито гледајући Авилу преко
пиштоља. „Рекао си да је Едмонд Кирш убио твоју породицу. То је лаж.
Едмонд није био убица.“
У праву си, помисли Авила. Био је још гори.
Мрачна истина о Киршу била је тајна коју је Авила сазнао тек пре
недељу дана, у телефонском разговору са регентом. Наш папа тражи од
вас да убијете славногфутуристу Едмонда Кирша, рекао је регент тада.
Његова светост има за то много разлога и волео би да ви лично преузмете
ову мисију.
Зашто ја?, питао је Авила.
Адмирале, прошапутао је регент. Жао ми је што ово морам да вам
кажем, али Едмонд Кирш је одговоран за бомбашки напад на катедралу у
ком је страдала ваша породица.
Авилина прва реакција била је потпуна неверица. Није видео ниједан
разлог зашто би славни компјутерски научник поставио бомбу у цркви.
Ви сте војник, адмирале, објаснио му је регент, и то знате боље од било
кога: млад војник који повлачи ороз у борби није убица. Оњепион, обавља
посао за оне моћније – владе, генерале, религијске вође – оне који су му или
платили или га убедили да је циљ вредан сваке цене.
Авила јесте присуствовао оваквим ситуацијама.
Иста правила важе и за тероризам, наставио је регент. Најопакији
терористи нису људи који праве бомбе, већ утицајне вође које распирују
мржњу међу очајницима, подстичу своје пешадинце да чине злодела.
Довољна је само једна моћна мрачна душа да изазове хаос у свету тако
што ће пробудити духовну нетрпељивост, национализам или мржњу у
главама рањивих.
Авила је с овим морао да се сагласи.
Терористички напади на хришћане, рекао је регент, све су бројнији у
целом свету. Ови нови напади нису више стратешки испланирани
догађаји; то су спонтани атаци усамљених вукова што се одазивају
позиву на оружје који шаљу речити непријатељи Христа. Регент је застао.
А међу те реците непријатеље убрајам и атеисту Едмонда Кирша.
Авила је осетио како регент натеже истину. Упркос Киршовој подлој
кампањи против хришћанства у Шпанији, научник у својим изјавама никад
није позивао на убијање хришћана.
Пре него што се не сагласите са мном, рекао му је глас преко телефона,
дозволите ми да вам саопштим и последњу информацију. Регент је тешко
уздахнуо. Нико ово не зна, адмирале, али напад у ком је страдала ваша
породица… требало је да представља чин рата против Палмаријанске
цркве.
Ова изјава натерала је Авилу да мало размисли, али свеједно није имала
смисла – севиљска катедрала није била палмаријанска зграда.
У јутро кад је бомба активирана, рекао му је глас, четири истакнута
члана Палмаријанске цркве присуствовали су миси у севиљској катедрали
да би регрутовали нове чланове. Мете су заправо били они. Познајете
једног од њих – Марка. Остала тројица су погинула у нападу.
Авили се вртело у глави док је замишљао свог физиотерапеута Марка,
који је у том нападу изгубио ногу.
Наши непријатељи су моћни и мотивисани, наставио је глас. А пошто
бомбаш није могао да приде нашем здању у Ел Палмар де Троји, кренуо је
за нашим мисионарима у Севиљу и тамо извршио акцију. Веома ми је жао,
адмирале. Ова трагедија је један од разлога што су палмаријанци ступили
у контакт с вама – осећамо се одговорнима што је ваша породица била
колатерална штета у рату који се води против нас.
Рат који води ко?, питао је Авила покушавајући да схвати
запрепашћујуће тврдње.
Проверите свој мејл, одговорио му је регент.
Отворивши своје пријемно сандуче, Авила је пронашао запањујућу
количину приватних докумената који су представљали нацрт за брутални
рат против Палмаријанске цркве који је започео пре више од десет
година… рал који је, како се чинило, укључивао и парнице, претње које су
се граничиле с ученом и огромне донације антипалмаријанским
„надзирачким“ групама попут Подршке жртвама Палмар де Троје и
Дијалога Ирска.
Оно што је још више изненађивало била је чињеница да је овај горки рат
против Палмаријанске цркве, по свему судећи, покренуо један једини човек
— а тај човек био је футуриста Едмонд Кирш.
Авила је био згрожен овим сазнањима. Зашто би Едмонд Кирш желео
да уништи баш палмаријанце?
 Регент му је рекао да нико у тој цркви – чак ни сам папа – не зна зашто
Кирш осећа толико гнушање према палмаријанцима. Знали су само да се
један од најбогатијих и најутицајнијих људи на планети неће смирити док
не уништи палмаријанце.
Регент је Авили скренуо пажњу на последњи документ – копију писма
откуцаног на машини, које је палмаријанцима послао човек који тврди да је
севиљски бомбаш. У првом реду текста бомбаш је себе назвао „учеником
Едмонда Кирша“. Авили је то што је видео било довољно – гневно је
стиснуо песнице.
Регент му је објаснио и зашто палмаријанци никад нису објавили ово
писмо; уз сву лошу пропаганду која је у то време пратила палмаријанце – а
њоме је руководио и финансирао је највећим делом Кирш – последње што
је цркви требало било је да буде доведена у везу са бомбашким нападом.
Моја породица је страдала због Едмонда Кирша.
Овог часа Авила је на мрачном степеништу зурио у Роберта Лангдона,
наслућујући да он вероватно не зна ништа о Киршовом крсташком походу
на Палмаријанску цркву, нити да је Кирш био инспиратор напада у ком је
страдала Авилина породица.
Није важно шта Лангдон зна, помисли Авила. Он је војник као и ја.
Заједно смо у овом рову и само ће се један од нас двојице из њега извући. Ја
сам примио наређења.
Лангдон је стајао неколико степеника изнад њега, држећи пиштољ као
потпуни аматер – обема шакама. Лош избор, помисли Авила и нечујно
ножним прстима дохвати степеник ниже и чврсто ослони стопало,
нетремице гледајући Лангдона право у очи.
„Знам да ти је тешко да поверујеш“, рече Авила, „али Едмонд Кирш је
побио моју породицу. А ево ти и доказа.“
Авила рашири длан и показа Лангдону тетоважу која, наравно, није била
никакав доказ, али је постигла жељени ефекат – Лангдон је погледао.
У секунди кад је професоров поглед накратко скренуо, Авила се баци
нагоре и у страну, према закривљеном спољном зиду, склањајући тело са
линије ватре. Као што је и предвидео, Лангдон је инстинктивно опалио –
притиснувши окидач пре него што је поново усмерио оружје према мети
која се померила. Као гром, пуцањ одјекну у скученом постору и Авила
осети да му је метак окрзнуо раме пре но што се безазлено одбио ка
каменом степеништу.
Лангдон је покушавао да нанишани поново, али се Авила окренуо в
ваздуху и падајући снажно шакама ударио Лангдона по зглобовима из
бивши му из шака пиштољ, који се уз звекет откотрља низ степенице.
 Бол прострели Авилине груди и раме кад се сручи на степенице поред
Лангдона, али налет адреналина дао му је нову снагу. Посегнувши иза
леда, он хитро извуче керамички пиштољ из појаса. После агентовог
пиштоља, који је малочас држао у рукама, ово оружје као да није имало
тежину.
Авила га упери у Лангдонове груди и без оклевања повуче ороз.
Пиштољ загрме, али испусти и чудан звук распрскавања па Авила осети
врелину на длану, брзо схвативши да се цев пиштоља распала. Направљени
да буду невидљиви за детекторе, ови нови неметални „неухватљива“
намењени су свега за пуцањ или два. Авила није знао где је завршио његов
метак, али када је видео да се Лангдон већ придиже на ноге, бацио је
оружје и устремио се на њега – сада су се два човека снажно рвала, врло
близу опасно ниског унутрашњег руба степеништа.
У том трену Авила схвати да је већ победио.
Ниједан од нас двојице није наоружан, помисли он. Алија имам бољу
позицију.
Већ је проценио опасни процеп у средишту степеништа – погибељни
понор без икакве заштите. Покушавајући да одгура Лангдона уназад према
отвору, упро је ногом у спољашњи зид, дајући тако себи огромну предност.
Уз нови налет снаге гурнуо је Лангдона према процепу.
Лангдон се грчевито бранио, али Авилин положај је био знатно бољи и
по професоровом очајничком погледу могло се јасно видети да зна шта му
следи.

-------

Роберт Лангдон је и раније чуо да најважнији избори – они везани за

одржање живота – углавном захтевају да се одлуке доносе у делићу
секунде.
Док је брутално гуран према ивици, леђа извијених изнад тридесет
метара дубоког понора, Лангдонових сто осамдесет центиметара и високи
центар равнотеже сада су представљали смртоносну опасност. Знао је да се
никако не може супротставити надмоћи коју је Авила имао у овом
положају.
Лангдон је очајнички погледао преко рамена у понор иза себе. Кружни
процеп је био узак – можда метар ширине – али сасвим довољно широк да
кроз њега пролети његово тело… И сасвим сигурно, одскакујући од
камених ногоступа, сурва се скроз до доле.
Овај пад се не може преживети.
 Авила испусти крик из грла и поново ухвати Лангдона. Док је то чинио,
Лангдон схвати да може предузети само једно.
Уместо да му се опире, помоћи ће му.
Авила поче да га диже, али Лангдон чучну и учврсти стопала на
степенику.
На тренутак је поново био онај двадесетогодишњак који плива у базену
на Принстону… у дисциплини леђно… у стартном положају… леђима
окренут ка води… савијених колена… затегнутог стомака… чека звук
стартног пиштоља.
Прави тренутак је најважнији.
Овог пута Лангдон није чуо стартни пиштољ. Нагло се уздигао и скочио,
извијајући леђа преко понора. Скочивши унатраг, он осети да Авила, који
је свом снагом гурао његових деведесет килограма, потпуно губи
равнотежу због изненадне промене смера сила.
Авила га је пустио што је брже могао, али је Лангдон осетио како
млатара рукама покушавајући да одржи равнотежу. Док се извијао, молио
се да одлети довољно далеко да избегне празан простор и досегне
степенице с друге стране процепа, два метра ниже… међутим, није му било
суђено. У лету, док је инстинктивно покушавао да се заштити и склупча,
снажно се сударио са вертикалним каменим зидом.
Нисам успео.
Мртав сам.
Сигуран да је ударио у унутрашњи зид степеништа, Лангдон се
припреми за пад у понор.
Али пад је трајао свега трен.
Скоро истог часа он се сручи на оштру неравну површину, ударивши
притом главу. Од јачине ударца скоро се онесвестио, али не пре но што је
схватио да је прелетео празнину, ударио у даљи зид и пао на нижи део
спиралног степеништа.
Пронађи пиштољ, помисли Лангдон, с муком остајући свестан и знајући
да ће га Авила поново заскочити за само неколико секунди. Али било је
прекасно. Свест га је напуштала.
Док му се на очи спуштао мрак, последње што је чуо био је необичан
звук… низ узастопних тупих удараца, од којих је сваки следећи бивао све
удаљенији.
Подсетио га је на звук огромне кесе за ђубре која пропада кроз тунел.

 ПОГЛАВЉЕ 76

Док се возило принца Хулијана приближавало главној капији Ел

Ескоријала, он угледа познату барикаду од белих теренских возила и тад
схвати да је Валдеспино говорио истину.
Мој отац је заиста овде у резиденцији.
Судећи по конвоју, целокупно обезбеђење Краљевске гарде било је
премештено у ову историјску краљевску резиденцију.
Кад је ђакон зауставио свој стари опел, један агент с батеријском лампом
приђе прозору, осветли унутрашњост аутомобила и изненађено устукну –
очигледно није очекивао да ће у трошном возилу угледати принца и
бискупа.
„Ваше височанство!“, узвикну човек хитро заузевши став мирно. „Ваша
ексцеленцијо! Очекивали смо вас.“ Посматрао је олупани аутомобил. „Где
је ваше гардијско обезбеђење?“
„Били су потребни у палати“, одврати принц. „Дошли смо да видимо мог
оца.“
„Наравно, наравно! Ако бисте ви и бискуп били љубазни да изађете из
возила…“
„Само уклони блокаду“, прекори га Валдеспино, „ући ћемо колима.
Његово величанство је у манастирској болници, претпостављам?“
„Био је“, оклевајући рече чувар. „Али плашим се да више није тамо.“
Валдеспино гласно уздахну, ужаснувши се. Ледена језа обли Хулијана. Мој
отац је мртав?
„Не! Ја, ја се извињавам!“, агент је муцао, зажаливши због лошег избора
речи. „Његово величанство је отишло – напустио је Ел Ескоријал пре сат
времена. Повео је своје главно обезбеђење и отишли су.“
Хулијаново олакшање брзо замени збуњеност. Напустио је ову болницу?
„То је апсурдно“, викао је Валдеспино. „Краљ ми је рекао да одмах
доведем принца Хулијана овамо!“
„Да, имамо строга наређења, ваша ексцеленцијо, и молим вас, будите
љубазни и напустите возило како бисмо вас обојицу могли преместити у
возило гарде.“
Валдеспино и Хулијан разменише збуњене погледе и послушно изадоше
из кола. Агент обавести ђакона да његове услуге више неће бити потребне
и да треба да се врати у палату. Преплашени младић се без рећи журно
одвезао у ноћ, очигледно осећајући олакшање што је његова улога у овим
бизарним догађајима завршена.
Док су агенти смештали принца и Валдеспина на задње седиште једног
од теренаца, бискуп као да је све теже обуздавао нервозу. „Где је краљ?“,
захтевао је да зна. „Куда нас водите?“
„Следимо наређења његовог величанства“, одговори агент. „Тражио је да
вам дамо возило, возача и ово писмо.“ Агент извади запечаћену коверту и
пружи је кроз прозор принцу Хулијану.
Писмо од мог оца? Принца узнемири формалност овог чина, посебно кад
примети да коверта има краљевски воштани жиг. Шта он то ради? Осећао
је све дубљу забринутост да краља снага издаје.
Хулијан нервозно поломи печат, отвори коверту и извади руком
исписану карту. Рукопис његовог оца није био као раније, али је био
читљив. Хулијан поче да чита писмо, а његова запањеност расла је са
сваком новом речју.
Кад је завршио, гурнуо је карту назад у коверат и зажмурио,
разматрајући шта му је чинити. Наравно, могао је само једно.
„Вози на север, молим те“, рече Хулијан возачу.
Док се возило удаљавало од Ел Ескоријала, принц је могао да осети да га
Валдеспино помно посматра. „Шта је ваш отац рекао?“, строго је упитао
бискуп. „Куда ме водите?“
Хулијан издахну и окрете се ка верном пријатељу свог оца. „Сам си то
најбоље рекао.“ Тужно се осмехнуо остарелом бискупу. „Мој отац је још
увек краљ. Ми га волимо и радимо како заповеда.“

 ПОГЛАВЉЕ 77

„Роберте…?“, шапутао је глас. Лангдон покуша да одговори, али у глави

му је тутњало. „Роберте…?“
Нечија нежна рука му додирну лице и Лангдон полако отвори очи.
Онако дезоријентисан, мислио је да сања. Анђео у белом лебди изнад мене.
Кад јој је Лангдон препознао лице, успео је да се слабашно осмехне.
„Хвала Богу“, рече Амбра одахнувши с олакшањем. „Чули смо пуцње.“
Она чучну поред њега. „Остани да лежиш.“
Док му се свест враћала, Лангдона изненада обузе страх. „Човек који ме
је напао…“
„Мртав је“, спокојно прошапута Амбра. „Безбедан си.“ Показала је
према ивици понора. „Пао је. Скроз доле.“
Лангдон је с муком примао ове вести. Сад му се све лагано враћало.
Борио се да растера маглу у глави и процени тежину повреда, свестан само
оштрог пробадања у левом куку и бола у глави. Осим тога, чинило се да
ништа није сломио. Звук полицијског радија је одјекивао степеништем.
„Колико сам… био у…“
„Неколико минута“, одговори Амбра. „Будио си се и поново губио свест.
Морамо те одвести на преглед.“
Лангдон се веома пажљиво придиже у седећи положај и наслони се на
зид степеништа. „Био је то онај морнарички… официр“, рече. „Онај који
је…“
„Знам“, климну Амбра главом. „Онај који је убио Едмонда. Полиција га
је управо идентификовала. У дну су степеништа, с телом, и желе да узму
изјаву од тебе, али отац Бења им је рекао да се горе нико не пење пре хитне
помоћи, која би сваког минута требало да стигне.“
Лангдон климну, док му је у глави бубњало.
„Вероватно ће те одвести у болницу“, рече му Амбра, „што значи да
морамо одмах да разговарамо… пре него што дођу.“
„Да разговарамо… о чему?“
 Амбра га је забринуто посматрала. Онда се нагнула до његовог уха и
прошапутала: „Роберте, зар се не сећаш? Пронашли смо је – Едмондову
шифру: 'Тад мрачне религије помреше све & науке красни поче век'.“
Њене речи пробише маглу као стрела и Лангдон се сасвим усправи,
изненада потпуно бистре главе.
„Довео си нас довде“, рече Амбра. „Ја могу урадити остало. Рекао си да
знаш како да пронађеш Винстона. И локацију Едмондове компјутерске
лабораторије? Само ми кажи куда да идем и ја ћу урадити остало.“
Лангдону су се сећања враћала у таласима. „Заиста знам.“ Бар мислим
да могу да одгонетнем.
„Кажи ми.“
„Морамо на други крај града.“
„Где?“
„Не знам тачну адресу“, узврати Лангдон, нестабилно се усправљајући
на ноге. „Али могу те одвести…“
„Седи, Роберте, молим те!“, рече Амбра.
„Да, седи“, понови човек који се појавио на степеницама испод њих. Био
је то отац Бења, који се тешко успињао степеништем, готово потпуно без
даха. „Болничари само што нису стигли.“
„Добро сам“, шлага Лангдон, осећајући вртоглавицу онако наслоњен на
зид. „Амбра и ја морамо одмах да идемо.“
„Нећете далеко стићи“, рече Бења, једва се успињући. „Полиција вас
чека. Желе вашу изјаву. Осим тога, цркву су опколили новинари. Неко је
штампи дојавио да сте овде.“ Свештеник стиже до њих и уморно се
осмехну Лангдону. „Успут, госпођици Видал и мени је драго што сте
добро. Спасли сте нам животе.“
Лангдон се насмеја. „Прилично сам сигуран да сте ви спасли наше.“
„Како год, желим само да знате да нећете успети да одете са овог
степеништа а да се не сретнете са полицијом.“
Лангдон се наслони шакама на камену ограду и нагну се преко руба да
погледа доле. Ужасни призор у подножју изгледао је тако далек – Авилино
чудно искривљено тело било је осветљено зрацима неколико батеријских
лампи у рукама полицајаца.
Док је Лангдон гледао низ спирално степениште, поново приметивши
Гаудијев елегантан наутилус дизајн, присетио се интернет странице
посвећене Гаудијевом музеју смештеном у приземљу ове цркве. Интернет
страница, коју је Лангдон недавно посетио, представљала је спектакуларан
низ минијатура Саграда фамилије – прецизно израђених уз помоћ
компјутерских програма и огромних 3Д штампача – које су одсликавале
дугу еволуцију грађевине, од полагања темеља, па све до будућег
блиставог завршетка који је још увек био најмање деценију далеко.
Одакле долазимо?, помисли Лангдон. Куда идемо?
Прену га једна од слика које су му се враћале – управо минијатура
екстеријера цркве. Слика је била дубоко урезана у његово фотографско
памћење. Била је то макета, која је приказивала тренутни стадијум
изградње, и носила је назив „Саграда фамилија данас“.
Ако је тај модел актуелан, онда можда постоји излаз.
Лангдон се изненада окрену ка Бењи. „Оче, можете ли, молим вас, да
некоме напољу пренесете моју поруку?“
Свештеник је деловао збуњено.
Док им је Лангдон саопштавао свој план за излазак из зграде, Амбра је
одмахивала главом. „Роберте, то је немогуће. Горе нигде нема места да…“
„Заправо“, убаци се Бења, „има. Неће га бити заувек, али у овом
тренутку господин Лангдон је у праву. Оно што предлаже јесте могуће.“
Амбра је изгледала изненађено. „Али, Роберте… чак и ако можемо
побећи непримећени, јеси ли сигуран да не треба да одеш у болницу?“
Лангдон тренутно ни у шта није био сигуран. „Отићи ћу касније ако буде
потребно“, одговори. „Сад дугујемо Едмонду да довршимо оно због чега
смо овде и дошли.“ Окренуо се Бењи, гледајући га право у очи. „Оче,
морам искрено да вам кажем због чега смо дошли овамо. Као што знате,
Едмонд Кирш је вечерас убијен како би био спречен да објави једно научно
откриће.“
„Да“, рече свештеник, „а из тона Киршовог увода може се закључити да
је веровао да ће ово откриће нанети озбиљну штету свим религијама
света.“
„Тачно, и управо зато сматрам да треба да знате да смо госпођица Видал
и ја дошли у Барселону како бисмо обзнанили Едмондово откриће. Веома
смо близу да то остваримо. Што значи…“, Лангдон заћута. „Пошто вас
управо молим за помоћ, заправо тражим од вас да нам помогнете да
објавимо речи једног атеисте.“
Бења испружи руку и спусти је на Лангдоново раме. „Професоре“, рекао
је кроз кикот, „Едмонд Кирш није први атеиста у историји који је објавио
да је 'Бог мртав', нити ће бити последњи. Шта год да је господин Кирш
открио, то ће без сумње бити предмет свих могућих расправа. Од како
постоји, људски интелект еволуира, и није на мени да тај развој спречавам.
Међутим, из моје перспективе, никад није дошло до интелектуалног
напретка који није укључивао и Бога.“
С тим речима отац Бења се осмехну обома и крену низ степенице.
 -------

Напољу, док је чекао у кокпиту приземљеног хеликоптера ЕЦ145, пилот

је био све забринутији како се гужва пред безбедносном капијом Саграда
фамилије увећавала. Гардисти из зграде му се нису јавили и већ се био
спремио да их позове преко радија, када је један ситан човек у
свештеничкој одори изашао из базилике и пришао хеликоптеру.
Човек му се представи као отац Бења и пренесе му изненађујућу поруку
изнутра: оба агента гарде су убијена, а будућа краљица и Роберт Лангдон
морају одмах бити евакуисани. Као да то није било довољно запањујуће,
свештеник му речегде тачно мора да оде по своје путнике.
Немогуће, помисли пилот.
Па ипак, док је лебдео изнад кула Саграда фамилије, схватио је да је
свештеник био у праву. Највиша кула цркве – монолитни средишњи торањ
– још увек није била подигнута. Платформа у њеном подножју била је
раван кружни плато, угнежден дубоко између других торњева, попут
чистине у шумарку секвоја.
Пилот се поставио високо изнад платформе и затим се пажљиво спуштао
између торњева. Кад се приземљио, он угледа две прилике како излазе са
степеништа – очигледно повређени Роберт Лангдон и Амбра Видал, која
му је помагала.
Пилот искочи и обома им поможе да уђу.
Док им је везивао сигурносне појасеве, будућа краљица Шпаније му
уморно климну главом.
„Хвала вам, заиста“, прошапута она. „Господин Лангдон ће вам рећи
куда да летите.“

 ПОГЛАВЉЕ 78

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

ПАЛМАРИЈАНСКА ЦРКВА ЈЕ УБИЛА МАЈКУ ЕДМОНДА КИРША?!

Наш доушник monte@iglesia.org поново је успео да нас све обори с ногу

новим открићем! Судећи по ексклузивним документима које је проверио
портал ConspiracvNet, Едмонд Кирш је годинама покушавао да покрене
тужбу против Палмаријанске цркве због „испирања мозга, психолошког
условљаварија и физичке окрутности“ који су пре више од три деценије
наводно били узрок смрти Паломе Кирш – Едмондове биолошке мајке.
Према наводима, Палома Кирш је била активна чланица Палмаријанске
цркве. Након што је покушала да се ослободи, њени надређени су је
поставили на стуб срама и изложили психичком злостављању, због чега се
обесила у спаваоници женског манастира.

 ПОГЛАВЉЕ 79

„Краљ лично“, промуца поново командант Гарза, док му је глас одзвањао у

оружарници палате. „Још увек не могу да схватим да је наређење да ме
ухапсе издао краљ лично. Након што сам му толико година верно служио.“
Моника Мартин подиже прст до усана, показујући му да ћути, и погледа
према оклопима изложеним крај улаза, забринута да их чувари слушају.
„Рекла сам вам, бискуп Валдеспино има великог утицаја на краља и убедио
је његово величанство да су вечерашње оптужбе против њега ваше масло и
да покушавате да му сместите.“
Постао сам краљево жртвено јагње, схвати Гарза. Одувек је сумњао да
би краљ, у случају да мора да бира између команданта Краљевске гарде и
Валдеспина, увек одабрао Валдеспина – били су пријатељи целог живота, а
духовне везе увек су јаче од професионалних.
Но ипак, Гарза није могао да се отме утиску да нешто у Моникином
објашњењу ипак није сасвим логично. „А та прича о отмици“, рече он.
„Кажеш ми да ју је наредио краљ?“
„Да, његово величанство ме је лично звало. Наредио ми је да објавим да
је Амбра Видал отета. Смислио је причу о отмици како би спасао
репутацију будуће краљице – не би ли ублажио чињеницу да је дословно
побегла са другим човеком.“ Мартинова изнервирано погледа Гарзу.
„Зашто ме сад то питате? Посебно када знате да је краљ позвао агента
Фонсеку и саопштио му исту ту причу о отмици?“
„Не могу да верујем да би краљ икад ризиковао да лажно оптужи
истакнутог Американца за киднаповање“, успротиви се Гарза. „Морао би
бити…“
„Луд?“, прекиде га она. Гарза ју је само немо гледао.
„Команданте“, убеђивала га је Мартинова, „сетите се да његово
величанство снага издаје. Можда је ово била само лоша процена?“
„Или пак генијална замисао“, узврати Гарза. „Несмотрена или не, будућа
краљица је сада на сигурном и знамо где је, у рукама гарде.“
 „Тачно.“ Мартинова га је помно посматрала. „Шта вас онда мучи?“
„Валдеспино“, одговори Гарза. „Признајем да га не волим, али осећај ми
говори да он никако не може стајати иза Киршовог убиства, као ни иза
било чега другог.“
„Зашто не?“, каза она заједљиво. „Зато што је свештеник?Прилично сам
сигурна да нас је наша Инквизиција научила понечему о спремности цркве
да оправда драстичне мере које предузима. По мом мишљењу, Валдеспино
је уображен, окрутан, опортуниста и превише је тајновит. Јесам ли нешто
пропустила?“
„Јеси“, узврати јој Гарза, затечен што брани бискупа. „Валдеспино је све
што кажеш да јесте, али је и особа којој традиција и достојанство значе све.
Краљ – који не верује скоро никоме – непоколебљиво верује бискупу већ
деценијама. Веома ми је тешко да поверујем да би такав краљев повереник
икад починио издају о којој причамо.“
Мартинова уздахну и извади мобилни телефон. „Команданте, жао ми је
што ћу пољуљати вашу веру у бискупа, али морате ово да видите. Суреш
ми је то показао.“ Притиснула је неколико дугмића и пружила Гарзи свој
телефон.
На екрану се видела дугачка порука.
„Ово је снимак екрана текстуалне поруке коју је бискуп Валдеспино
вечерас примио“, прошапута она. „Прочитајте је. Гарантујем да ће
променити ваше мишљење.“

 ПОГЛАВЉЕ 80

Иако га је болело цело тело, Роберт Лангдон се осећао необично крепко,

готово еуфорично, док се хеликоптер брекћући уздизао с крова Саграда
фамилије. Жив сам.
Могао је да осети како му адреналин кола крвотоком, као да су га сви
догађаји из претходних пола сата сад одједном сустигли. Дишући што је
спорије могао, погледа напоље, усмеравајући пажњу на свет иза прозора
хеликоптера.
Свуд око њега масивни торњеви цркве уздизали су се ка небу, али док се
хеликоптер подизао, црква као да је пропадала у дубину, стапајући се с
осветљеном мрежом улица. Лангдон је зурио одозго у дугачке градске
квартове који нису имали уобичајени облик квадрата или правоугаоника,
него су пре подсећали на осмоуглове знатно мекших ивица.
Л'Еиксампле, помисли Лангдон. Проширење.
Градски архитекта и визионар Илдефонс Серда проширио је све
раскрснице у овом дистрикту, оголивши углове квадратних блокова како
би створио мини тргове, повећавши тиме видљивост и проток ваздуха и
створивши много простора за баште кафића.
„¿Адóнде вамос?“ викну пилот преко рамена.
Лангдон показа два блока даље, ка југу, где је једна од најширих,
најсветлијих и најприкладније названих авенија дијагонално пресецала
Барселону.
„Авингуда Дијагонал“, викнуо је Лангдон. „Ал оесте.“На запад.
Улица коју није било могуће превидети ни на једној мапи Барселоне,
Авингуда Дијагонал протезала се читавом дужином града, од изразито
модерног облакодера на плажи Дијагонал Зерозеро до стогодишњих
ружичњака у парку Де Сервантес – парку подигнутом на десет ари
површине у част најчувенијег шпанског писца, аутора Дон Кихота.
Пилот климну главом и скрете ка западу, пратећи авенију која је такође
скретала у истом правцу, према планинама. „Адреса?“, довикну му пилот.
„Координате?“
Не знам адресу, схвати Лангдон. „Лети до фудбалског стадиона.“
„¿Фúтбол?“ Човек је звучао изненађено. „ФК Барселона?“
Лангдон климну главом, не сумњајући да пилот добро зна како да стигне
до куће прослављеног фудбалског клуба Барселоне, која се налазила свега
неколико миља даље уз Авингуда Дијагонал.
Пилот је отворио вентиле и пуном брзином пратио пут авеније.
„Роберте?“, упита Амбра тихо. „Јеси ли добро?“ Гледала га је као да
мисли да му повреда главе утиче на расуђивање. „Рекао си да знаш где ћеш
наћи Винстона.“
„И знам“, одговорио је. „Тамо нас и водим.“
„Нафудбалски стадион? Мислиш да је Едмонд направио суперкомпјутер
на стадиону?“
Лангдон одмахну главом. „Не, стадион је само мета на земљи коју ће
пилот лако наћи. Мене занима зграда одмах поред стадиона – Гран хотел
Принцеза Софија.“
Амбрин ионако збуњени израз лица само се продубио. „Роберте, нисам
сигурна да твоје речи имају смисла. Едмонд сигурно није направио
Винстона у луксузном хотелу. Мислим да би ипак требало да те одвеземо
на клинику.“
„У реду је, Амбра. Веруј ми.“
„Куда онда идемо?“
„Куда идемо?“, Лангдон се смешкао и гладио браду. „Верујем да је то
једно од важних питања на која је Едмонд обећао да ће нам вечерас
одговорити.“
Амбрин израз лица зауставио се негде између забављености и
огорчености.
„Опрости“, рече Лангдон. „Дозволи да објасним. Пре две године ручао
сам с Едмондом у једном приватном клубу на осамнаестом спрату Гран
хотела Принцеза Софија.“
„И Едмонд је на ручак повео суперкомпјутер?“, прекиде га Амбра уз
смех.
Лангдон се насмеши. „Не баш. Едмонд је на ручак дошао пешке и
објаснио ми да руча у том клубу скоро сваког дана јер се хотел налази на
тако згодном месту – само неколико блокова удаљеном од његове
компјутерске лабораторије. Такође ми је поверио да ради на напредном
пројекту синтетичке интелигенције и био је невероватно узбуђен због
његових потенцијала.“
Амбра је наједном деловала охрабрено. „То је сигурно био Винстонл“
 „То и ја мислим.“
„Дакле, Едмонд те је одвео у своју лабораторију!“
„Не.“
„Је ли ти рекао где се она налази?“
„Нажалост, то је остало тајна.“
Забринутост се брзо поново увуче у Амбрин поглед. „Међутим“, рече
Лангдон, „Винстон нам је у потаји рекао где се тачно налази.“
Амбра је сад деловала збуњено. „Не, није.“
„Уверавам те, јесте“, узврати Лангдон смешкајући се. „Заправо, рекао је
то целом свету.“
Пре но што је Амбра стигла да затражи објашњење, пилот објави, „¡АхÍ
естá ел естадио!“ Показао је у даљину према Барселонином огромном
стадиону.
То је било брзо, помисли Лангдон, гледајући кроз прозор и пратећи
линију од стадиона до оближњег Гран хотела Принцеза Софија – небодера
који је гледао на широки трг на Авингуда Дијагонал. Лангдон рече пилоту
да заобиђе стадион и ипак подигне хеликоптер високо изнад хотела.
За трен ока хеликоптер се попе неколико стотина метара увис и сад је
кружио изнад хотела у ком су Лангдон и Едмонд заједно ручали две године
раније. Рекао ми је да је његова компјутерска лабораторија на само два
блока одавде.
Из своје птичје перспективе Лангдон је разгледао област око хотела.
Улице у том делу града нису биле онако праволинијски распоређене као
око Саграда фамилије, а блокови су формирали све могуће врсте
неједнаких и дугуљастих облика.
Мора бити овде.
Све несигурнији, Лангдон је претраживао погледом блокове у свим
правцима, покушавајући да уочи јединствен облик који је могао да замисли
по сећању. Где је?
Тек кад је поглед усмерио ка северу, преко кружног тока на Тргу Пија
XII, Лангдон осети трачак наде. „Тамо!“, довикнуо је пилоту. „Молим вас,
летите изнад оне шумице!“
Пилот накриви нос хеликоптера и дијагонално пређе још један блок ка
северозападу. Кружио је изнад пошумљеног подручја на које је показао
Лангдон. Шумица је заправо била део огромног имања опасаног зидовима.
„Роберте“, побуни се Амбра. „Шта то радиш? Ово је краљевска палата
Педралбес! Не мислиш ваљда да је Едмонд направио Винстона унутар…“
„Не овде! Тамо!“, Лангдон показа ка блоку одмах иза палате.
Амбра се нагну напред, напрежући се да види разлог Лангдоновог
узбуђења. Блок иза палате чиниле су четири добро осветљене улице које су
се укрштале на малом тргу тако да су његови врхови показивали на север и
југ, као на дијаманту. Савршен облик дијаманта нарушавало је само то што
је његова доња десна ивица била чудно крива – линија је на неким местима
била неравна и улегнута – због чега је цео обим изгледао искривљено.
„Препознајеш ли ону назубљену линију?“, упита Лангдон, показујући на
искрзану осу дијаманта – добро осветљену улицу савршено поравнату с
тамом пошумљеног имања палате. „Видиш ли улицу с малим удубљењем?“
Амбриног очајања као да одједном нестаде и она нагну главу како би
могла боље да види. „Заправо, та линија ми јесте позната. Зашто ми је
позната?“
„Погледај цео кварт“, подстаче је Лангдон. „Облик дијаманта с једном
неравном линијом у доњем десном делу.“ Чекао је, мислећи да ће је Амбра
брже препознати. „Погледај два мала парка у овом блоку.“ Показао је на
један округли парк у средини и један полукружни с десне стране.
„Чини ми се да познајем ово место“, рече Амбра, „али не могу тачно
да…“
„Мисли о уметности“, наводио ју је Лангдон. „Мисли о својој
колекцији у Гугенхајму. Мисли о…“
„Винстону!“, викну она и окрете се ка њему у неверици. „Изглед овог
блока – облик је потпуно исти као Винстонов аутопортрет у Гугенхајму!“
Лангдон јој се насмеши. „Да, јесте.“
Амбра се поново примаче прозору и загледа се у кварт у облику
дијаманта. И Лангдон је гледао надоле, замишљајући Винстонов
аутопортрет – платно бизарног облика које га је збуњивало још откако му
га је Винстон показао раније те вечери – тај необични знак одавања
почасти Мироовом делу.
Едмонд ми је тражио да направим аутопортрет, рекао му је тада
Винстон, и ево како је испало.
 Лангдон је био потпуно уверен да очна јабучица смештена близу центра
слике – особеност Мироовог дела – готово сигурно представља тачну
локацију на којој је Винстон постојао, место на планети с ког је Винстон
посматрао свет.
Амбра се окрете од прозора, изгледајући подједнако весело колико и
затечено. „Винстонов аутопортрет није Миро. То је мапал“
„Управо тако“, рече Лангдон. „С обзиром на то да Винстон нема тело и
нема физичку представу о себи, разумљиво је да је његов аутопортрет пре
везан за његову локацију него за физички облик.“
„Очна јабучица“, додаде Амбра. „То је пресликани Миро. Али ту је само
једно око, можда оно означава Винстонову локацију?“
„Ја сам помислио исто.“ Лангдон се окренуо ка пилоту и упитао га може
ли да спусти хеликоптер, само на минут, у један од два паркића у
Винстоновом блоку. Пилот је почео да се спушта.
„Боже мој“, излете Амбри. „Мислим да знам зашто је Винстон одабрао
да опонаша Мироов стил!“
„О?“
„Палата коју смо управо надлетели је палата Педралбес.“
„¿Педралбес?“, упита Лангдон. „Зар то није назив…“
„Да! Једна од Мироових најчувенијих скица. Винстон је вероватно
проучио ову област и пронашао локалну везу с Мироом!“
Лангдон је морао да призна да је Винстонова креативност запањујућа, и
осетио је необичну радост због могућности да се поново повеже с
Едмондовом синтетичком интелигенцијом. Док се хеликоптер спуштао,
Лангдон угледа тамну силуету велике зграде смештене управо на месту на
ком је Винстон нацртао своје око.
„Гледај…“, показа Амбра. „То мора да је то.“
Лангдон се напрезао да боље осмотри зграду скривену иза високог
дрвећа. Чак и из ваздуха је изгледала злокобно.
„Не видим светла“, рече Амбра. „Мислиш ли да можемо да уђемо?“
„Неко је сигурно ту“, одговори Лангдон. „Едмонд сигурно има особље
овде, посебно вечерас. Кад схвате да имамо његову шифру –
претпостављам да ће похитати да нам помогну да покренемо
презентацију.“
Петнаест секунди касније хеликоптер дотаче тло у великом
полукружном парку на источном рубу Винстоновог блока. Лангдон и
Амбра искочише из летелице, а хеликоптер се истог часа подиже,
убрзавајући према стадиону, где је требало да чека даља упутства.
Журно се упутивши кроз мрачни парк према центру кварта, Лангдон и
Амбра прешли су Пасеџ делс Тиллерс, малу улицу, и зашли у густо
пошумљени део. Испред себе, скривену иза дрвећа, могли су да виде
силуету велике и гломазне зграде.
„Нема светла“, прошапута Амбра.
„А има ограде“, рече Лангдон, намрштивши се кад су стигли пред три
метра високу сигурносну ограду од кованог гвожђа која је опасивала цео
комплекс. Завирио је кроз решетке, али се кроз малу шуму на поседу видео
само делић зграде. Збуњивало га је то што је свуда владао мрак.
„Тамо“, показа Амбра двадесетак метара даље низ ограду. „Мислим да је
то капија.“
Пожурили су уз ограду, али их дочекаше застрашујуће негостољубива
обртна врата – закочена и закључана. Поред врата налазила се нека врста
интерфона и Лангдон није стигао ни да размотри шта би могли да учине, а
Амбра је већ притиснула дугме за позивање.
Звоно је зазвонило двапут и веза је успостављена.
Тишина.
„Хало?“, рече Амбра. „Хало?“
Из звучника не допре никакав звук – само злокобно зујање отворене
линије.
„Не знам да ли ме чујете“, рекла је, „овде су Амбра Видал и Роберт
Лангдон. Ми смо блиски пријатељи Едмонда Кирша. Били смо с њим
вечерас кад је убијен. Имамо информације које ће бити од неизмерне
помоћи Едмонду, Винстону и, верујем, свима вама.“
Зачу се низ кликтаја.
Лангдон сместа спусти шаку на обртна врата и она се слободно
померише.
Одахнуо је. „Рекао сам ти да је неко код куће.“
Њих двоје се журно провукоше кроз безбедносна врата и пођоше између
дрвећа према мрачној згради. Кад су стигли ближе, на небу поче да се
указује линија крова. С њом се указа и неочекивана силуета – четири и по
метра висок симбол постављен на врх крова.
Амбра и Лангдон стадоше као укопани.
Ово не може бити у реду, помисли Лангдон, зурећи у препознатљиви
симбол пред њима. Едмондова компјутерска лабораторија има огроман
крст на крову?
Лангдон направи још неколико корака и изрони из шумовитог мрака. Тек
тада се пред њим указа цела фасада зграде. Био је то изненађујући призор –
стара готска црква с великом розетом, два камена торња и елегантни улаз
украшен рељефима католичких светаца и Девице Марије.
Амбра је изгледала ужаснуто. „Роберте, мислим да смо управо упали на
посед католичке цркве. На погрешном смо месту.“
Лангдон примети знак испред цркве и поче да се смеје. „Не, мислим да
смо баш на правом месту.“
Неколико година раније ова грађевина је помињана у вестима, али
Лангдон никад није схватио да се она налази у Барселони.
Високотехнолошка лабораторија смештена у напуштену католичку
цркву. Лангдон је морао да призна да је ова зграда деловала као најбоље
могуће уточиште да у њему један безочни атеиста направи свој
безбожнички компјутер. Док је подизао поглед ка цркви која је давно
изгубила своју основну намену, он осети како га подилази језа кад му сину
с каквом је моћи предвиђања Едмонд одабрао своју шифру.
Тад мрачне религије помреше све & науке красни поче век.
Лангдон показа Амбри знак.
Писало је:

СУПЕРКОМПЈУТЕРСКИ ЦЕНТАР БАРСЕЛОНЕ

ЦЕНТРО НАЦИОНАЛ ДЕ СУПЕРЦОМПУТАЦИÓН

Амбра се окрете ка њему у неверици. „Барселона има супер

компјутерски центар у згради католичке цркве?“
„Да.“ Лангдон се смешио. „Понекад је истина чуднија од фикције.“

 ПОГЛАВЉЕ 81

Највиши крст на свету налази се у Шпанији. Постављен на врху планине,

тринаест километара северно од манастира Ел Ескоријал, тешки бетонски
крст уздиже се невероватних сто педесет метара изнад голе долине и може
се видети са удаљености од преко сто шездесет километара.
Стеновити кланац испод крста – подобно назван Долина палих –
последње је коначиште више од четрдесет хиљада душа, страдалих на обе
стране у крвавом Шпанском грађанском рату.
Шта тражимо овде? Питао се Хулијан док је за гардистима излазио на
травнати видиковац у подножју планине под крстом. Отац овде жели да се
сретнемо?
Валдеспино је корачао поред њега и изгледао подједнако збуњено. „Ово
нема смисла“, прошапутао је. „Ваш отац је одувек презирао ово место.“
Милиони људи презиру ово место, помисли Хулијан.
По идеји Франка лично, 1940. године, изградња Долине палих била је
најављивана као „национални чин искупљења“ – покушај да се помире
победници и побеђени. Упркос „часним намерама“, споменик до данашњег
дана није престао да изазива несугласице, јер су га подигле руке осуђеника
и политичких затвореника који су се супротставили Франку – од којих су
многи помрли од штетног утицаја елемената којем су били изложени и
глади током изградње.
У прошлости су неки чланови парламента ишли чак толико далеко да су
то место поредили са нацистичким концентрационим логорима. Хулијан је
претпостављао да и његов отац у дубини душе осећа исто, иако то не срне
отворено да каже. За већину Шпанаца место је представљало споменик
Франку, који је подигао Франко – колосални храм у част самом себи.
Чињеница да је Франко сахрањен на истом месту само је доливала уље на
ватру критичара.
Хулијан се сети своје једине претходне посете овом месту – био је то
један од излета на које је као дечак ишао са оцем да би учио о својој земљи.
Краљ га је провео уоколо и тихо му шапнуо: Гледај пажљиво, сине. Једног
дана ћеш све ово срушити.
Док се сада пењао за гардистима уз степенице према голој фасади
уклесаној у стрмину планине, Хулијан поче да схвата куда су пошли. Пред
њима су стајала врата изливена у бронзи – улаз у саму планину – и Хулијан
се присети како је као дечак крочио кроз та врата, потпуно опчињен оним
што се иза њих налазило.
На крају крајева, истинско чудо ове планине није био крст који се
уздизао над њом; право чудо била је тајна скривена у њој.
Издубљена у гранитном врху, налазила се пећина невероватних размера
коју је направио човек. Људском руком ископан тунел пружао се скоро
триста метара у планину, где се отварала зјапећа пећина, беспрекорно и
префињено изведена, са светлуцавим поплочаним подом и високом
куполом са фрескама, широком скоро педесет метара. Ја сам у планини,
мислио је млади Хулијан. Сигурно сањам!
Сада се, много година касније, принц Хулијан вратио.
Овде сам по налогу мог умирућег оца.
Док се група приближавала гвозденим вратима, Хулијан подиже поглед
52
према једноставној бронзаној пијети изнад врата. Поред њега, бискуп
Валдеспино се прекрсти, а Хулијан осети да је овај покрет више
представљао израз стрепње него вере.

 ПОГЛАВЉЕ 82

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

АЛИ… КО ЈЕ РЕГЕНТ?

У јавност су сада доспели докази да је убица Луис Авила наређења примао

директно од особе коју он назива Регент.
Идентитет регента и даље је непознат, али се из титуле ове особе нешто
ипак може наговестити. Према сајту dictionary.com, „регент“ је особа
постављена да надзире неку организацију док је њен вођа онеспособљен
или одсутан.
У анкети „Ко је регент?“, коју смо спровели међу нашим корисницима – на
врху листе одговора тренутно се налазе ова три:

Бискуп Антонио Валдеспино, који замењује оболелог краља Шпаније

Палмаријански папа, који верује да је легитимни папа
Шпански војни официр који тврди да ради у име онеспособљеног
врховног команданта своје државе – краља

Још вести чим их будемо добили!

#КОЈЕРЕГЕНТ
 ПОГЛАВЉЕ 83

Лангдон и Амбра су погледима претраживали фасаду велике капеле и на

крају, код јужног врха црквеног брода, пронашли улаз у Супер
компјутерски центар Барселоне. На том месту, на спољашни део рустичне
фасаде био је дограден изразито модеран улаз од плексигласа, што је цркви
давало хибридни изглед грађевине ухваћене између два века.
У спољашњем дворишту, недалеко од улаза, стајала је четири метра
висока биста главе примитивног ратника. Лангдон није могао ни да
замисли шта овај артефакт тражи на тлу једне католичке богомоље, али је
био прилично сигуран да ће, знајући Едмонда Кирша, његово радно место
бити оличење опречности.
Амбра пожури према главном улазу и притисну звонце поред врата. Кад
јој се Лангдон придружио, једна надзорна камера се окренула ка њима и
доста дуго снимала напред-натраг.
А онда су им се врата уз зујање отворила.
Лангдон и Амбра журно уђоше у некадашњи нартекс цркве, који је био
претворен у велико предворје. Била је то затворена камена одаја, слабо
осветљена и празна. Лангдон је очекивао да се неко појави и дочека их –
можда неко од Едмондових запослених – али предворје је било пусто.
„Зар овде нема никога?“, прошапута Амбра.
Убрзо обоје постадоше свесни тихих и побожних тонова средњовековне
црквене музике – полифоног хорског дела за мушке гласове, које се
Лангдону учини познатим. Није могао да одгонетне о ком је делу реч, али
је сумњао да је језиво присуство религиозне музике у овом
високотехнолошком амбијенту одраз Едмондовог живахног смисла за
хумор.
На зиду пред њима био је укључен огромни плазма екран, једини извор
светла у просторији. Екран је приказивао нешто што би се једино могло
описати као нека врста примитивне компјутерске игрице – групице црних
тачака које се крећу по белој позадини, попут ројева буба које бесциљно
лутају.
Не баш потпуно бесциљно, помисли Лангдон, препознавши њихово
кретање.
Ову познату компјутерски генерисану прогресију – познату под називом
„Живот“ – изумео је седамдесетих година двадесетог века британски
математичар Џон Конвеј. Црне тачке – познате и као ћелије – кретале су се,
међусобно се додиривале и умножавале према унапред утврђеном низу
„правила“ које би задао програмер. Без изузетка, како би време пролазило,
вођене само овим „иницијалним правилима понашања“, тачке би почињале
да се организују у гроздове, низове и обрасце – обрасце који су еволуирали,
постајали све сложенији и, коначно, запањујуће слични обрасцима који се
могу видети у природи.
„Конвејева 'Игра живота'“, рече Амбра. „Пре много година сам видела
дигиталну инсталацију засновану на њој – била је то мултимедијална
инсталација по имену Ћелијски аутомат.“
Лангдон је био задивљен; он је знао за „Живот“ јер је његов изумитељ,
Конвеј, предавао на Принстону.
Хорске хармоније поново привукоше Лангдонову пажњу. Као да сам већ
чуо ово. Да није то нека ренесансна миса?
„Роберте“, рече Амбра, показавши му на екран. „Погледај.“
На екрану је кретање ускомешане гомиле тачака променило смер и
убрзало се, као да је програм кренуо унатраг. Број тачака је почео да се
смањује… Ћелије се више нису делиле и умножавале, већ спајале… њихове
структуре биле су све једноставније, док на екрану коначно није остало
свега неколико ћелија које су наставиле да се спајају… Прво осам, онда
четири, затим две, а онда…
Једна.
једна једина ћелија је трептала у средини екрана.
Лангдона прође језа. Порекло живота.
Тачка уз трептај нестаде, иза ње остаде пустош – празан бели екран.
„Игра живота“ је нестала, а на екрану се појављивао бледи текст. Речи су
постепено тамнеле све док их није било могуће прочитати.

Ако прихватимо главни узрок,

ум и даље очајнички жели да сазна
где је потекао и како је створен.

„То је Дарвин“, прошапута Лангдон, препознавши елоквентно срочено

питање легендарног биолога које је поставио и Едмонд Кирш. „Одакле
долазимо?“, узбуђено рече Амбра читајући текст. „Тачно.“
Амбра му се осмехну. „Хајде да сазнамо.“
Показала је поред екрана ка стубовима поред улаза у главну одају цркве.
Док су пролазили кроз предворје, екран се поново освежио и сад је
приказивао колаж наизглед насумично одабраних реци. Број речи је растао
равномерно и хаотично, нове речи су еволуирале, спајале се и комбиновале
у замршени низ фраза.
53
… раст… нови пупољци… предивна гранања…
Док се слика ширила, Лангдон и Амбра схватише да се речи претварају у
облик растућег дрвета.
 Шта је сад ово?
Напрегнуто су посматрали слику, а звук а капела гласова око њих бивао
је све гласнији. Лангдон схвати да не певају на латинском, како је мислио,
већ на енглеском.
„Боже мој, речи на екрану“, рече Амбра. „Мислим да се слажу с
музиком.“
„У праву си“, потврди Лангдон, видевши да се на екрану појављује нови
текст и да прати музику.
… постепеним деловањем узрока… не неким чудом…
 Чудно узнемирен овом комбинацијом речи и музике, Лангдон је слушао
и гледао – музика је очигледно била религиозна, али речи то ни најмање
нису биле.
… органска бића… најјачи живе… најслабији умиру…
Лангдон се укочи. Знам ову композицију!
Едмонд га је неколико година раније одвео да је чује. Миса Чарлс
Дарвин била је миса у хришћанском стилу, у којој је композитор избегао
традиционални свети латински текст и одломке заменио деловима из књиге
Чарлса Дарвина О пореклу врста, како би створио упечатљиву
јукстапозицију побожних гласова који певају о беспоштедности природне
селекције.
„Бизарно“, рече Лангдон. „Едмонд и ја смо заједно слушали ову
композицију пре доста времена – њему се веома свидела. Каква случајност
што је поново чујем.“
„Ништа није случајно“, загрмео је познати глас из звучника са таванице.
„Едмонд ме је научио да госте дочекујем с музиком која ће им се допасти и
пројекцијом нечега занимљивог о чему би могли да разговарају.“
Лангдон и Амбра с чуђењем погледаше звучнике. Весели глас који их је
дочекао био је изразито британски.
„Тако ми је драго што сте успели да дођете“, рече веома познати
синтетички глас. „Нисам могао да ступим у везу с вама.“
„Винстоне!“, узвикну Лангдон, изненађен што му је толико лакнуло због
поново успостављеног контакта са машином. Он и Амбра су му брзо
испричали све што се догодило.
„Лепо је чути ваше гласове“, рече Винстон. „Него, реците, јесмо ли
пронашли оно што смо тражили?“

 ПОГЛАВЉЕ 84

„Вилијам Блејк“, рече Лангдон. „'Тад мрачне религије помреше све и науке
красни поче век.'“
Винстон је ћутао само трен. „Завршни стих његове чувене поеме Четири
Зоа. Признајем, то је савршен избор.“ Застао је. „Ипак, неопходних
четрдесет седам слова…“
„Амперсанд“, рече Лангдон и брзо објасни Киршов трик с лигатуром и
употребу речи ет.
„То је Едмонд у правом светлу“, одврати синтетички глас уз свој
препознатљиви кикот.
„Дакле, Винстоне?“, била је нестрпљива Амбра. „Сад кад знаш
Едмондову шифру, можеш ли да покренеш остатак његове презентације?“
„Наравно да могу“, одврати Винстон без двоумљења. „Треба ми само да
неко од вас ручно унесе шифру. Едмонд је око овог пројекта инсталирао
неколико заштитних зидова те му ја не могу приступити директно, али вас
могу одвести у његову лабораторију где ћете је унети. Можемо покренути
програм за мање од десет минута.“
Лангдон и Амбра се окренуше једно према другом, изненађени наглошћу
Винстонове потврде. После свега што су вечерас претрпели, очекивали су
да коначни тренутак тријумфа буде пропраћен са макар мало помпе.
„Роберте“, прошапутала је Амбра, спустивши му руку на раме. „Ти си за
ово заслужан. Хвала ти.“
„Тимски рад“, одговорио је с осмехом.
„Смем ли да предложим“, рече Винстон, „да кренемо одмах у Едмондову
лабораторију? Овде у предворју вас лако неко може видети, а приметио
сам већ новинске извештаје о томе да се налазите у овом крају града.“
Лангдон није био изненађен; војни хеликоптер који се спушта у градски
парк морао је привући пажњу.
„Реци нам куда да идемо“, рече Амбра.
„Између стубова“, одговори Винстон. „Следите мој глас.“
 У предворју, хорска музика одједном нагло утихну, плазма екран се
зацрни, а с главног улаза се зачу одјекивање гласних удараца цилиндара
аутоматске браве.
Едмонд је ову зграду вероватно претворио у тврђаву, схвати Лангдон.
На брзину баци поглед кроз дебела стакла прозора у предворју и осети
олакшање кад виде да је шумовита околина капеле потпуно празна. Бар
засад.
Окрећући се према Амбри, он примети да у дну предворја трепери
светло, откривајући улаз између два стуба. Он и Амбра приђоше вратима,
уђоше и затекоше се у једном дугачком ходнику. Још светала затрепери на
даљем крају ходника, показујући им пут.
Док су Лангдон и Амбра кретали кроз ходник, Винстон им рече:
„Мислим да максималну изложеност можемо постићи издавањем
глобалног саопштења за јавност у ком ћемо рећи да ће презентација
покојног Едмонда Кирша ускоро бити емитована уживо. Ако медијима
дамо мало времена да изрекламирају догађај, то ће драстично повећати
број Едмондових гледалаца.“
„Занимљива идеја“, рече Амбра убрзавши корак. „Али колико дуго би,
по твом мишљењу, требало да чекамо? Не желим да ризикујем.“
„Седамнаест минута“, одговори Винстон. „То би значило да бисмо
емитовали на почетку сата – три ујутру овде, али ударни термин у целој
Америци.“
„Савршено“, одговорила је.
„Врло добро“, одврати звонки Винстонов глас. „Саопштење ће отићи у
јавност сада, а презентација ће бити покренута за седамнаест минута.“
Лангдон се напрезао да одржи корак с Винстоновим ужурбаним
планирањем.
Амбра је ишла напред низ ходник. „Колико је припадника особља овде
вечерас?“
„Ниједан“, одврати Винстон. „Кад је реч о обезбеђењу, Едмонд је био
прави фанатик. Овде практично да и нема особља. Ја управљам свим
компјутерским мрежама, као и осветљењем, климатизацијом и
обезбеђењем. Едмонд се шалио да је, у данашњој ери 'паметних' кућа, он
први човек који има 'паметну' цркву.“
Лангдон га је само напола слушао, наједном заокупљен бригом због дела
на која су се управо спремали. „Винстоне, да ли заиста мислиш да је сад
прави тренутак да објавимо Едмондову презентадју?“
Амбра стаде као укопана и загледа се у њега. „Роберте, наравно да јесте!
Зато смо овде! Цео свет гледа! Осим тога, не знамо хоће ли се појавити још
неко да покуша да нас заустави – морамо ово урадити сада, пре него што
буде прекасно!“
„Да, тако је“, рече Винстон. „Строго статистички гледано, ова прича
ближи се тачки засићења. Мерено у терабајтима медијских података,
откриће Едмонда Кирша тренутно је једна од највећих новинских прича
ове деценије – што није изненађујуће, с обзиром на то колико се онлајн
заједница експоненцијално увећала у последњих десет година.“
„Роберте?“, наваљивала је Амбра, нетремице га гледајући у очи. „Због
чега бринеш?“
Лангдон је оклевао, покушавајући да утврди шта је тачно извор његове
несигурности. „Ваљда сам просто забринут, због Едмонда, да ће све
вечерашње приче о завери – убиства, киднаповање, дворске интриге –
некако бацити у сенку његову науку.“
„То је оправдан став, професоре“, убаци се Винстон. „Ипак, верујем да
сте превидели једну важну чињеницу: приче о заверама у великој мери су
допринеле томе да нас сад прати толики број гледалаца. Раније вечерас,
током Едмондовог програма, било их је 3,8 милиона; али сада, после свих
драматичних догађаја из претходних неколико сати, процењујем да
отприлике две стотине милиона људи прати ову причу преко онлајн вести,
друштвених мрежа, телевизије и радија.“
Ова цифра Лангдону се учини вртоглаво високом, иако се сећао да је
више од две стотине милиона људи гледало финале Светског првенства у
фудбалу, а да је петсто милиона гледалаца пратило прво слетање на Месец
пре пола века, кад нико није имао интернет, а телевизори су били далеко
мање распрострањени.
„Ви то у академској заједници можда не примећујете, професоре“, рече
Винстон, „али остатак света је постао ријалити ТВ шоу. Иронично је, али
људи који су вечерас покушали да ућуткају Едмонда заправо су постигли
супротно; Едмондово научно откриће сад има ширу публику него што ју је
имало иједно друго у историји. Подсећа ме на ситуацију у којој је Ватикан
јавно проказао вашу књигу Хришћанство и свето женско, а она одмах
потом постала бестселер.“
Скоро бестселер, помисли Лангдон, али је Винстонова примедба била на
месту.
„Највећи могући број гледалаца је од почетка био један од Едмондових
основних циљева за ово вече“, рече Винстон.
„У праву је“, рече Амбра, гледајући Лангдона. „Кад смо Едмонд и ја
мозгали о догађају који ће се емитовати уживо из Гугенхајма, био је
опседнут повећањем степена учешћа публике и привлачењем што је могуће
већег броја гледалаца.“
„Као што рекох“, нагласио је Винстон, „достижемо тачку медијске
засићености и нема бољег тренутка од овог да обелоданимо Едмондово
откриће.“
„Схватам“, рече Лангдон. „Само нам реци шта да радимо.“
Иродуживши ходником, наишли су на неочекивану препреку –
мердевине, незграпно раширене преко ходника као да се у згради спремају
за кречење – могли су продужити само ако помере мердевине или прођу
испод њих.
„Ове мердевине“, рече Лангдон. „Да их спустим?“
„Не“, рече Винстон. „Едмонд их је, још давно, намерно ту поставио.“
„Зашто?“, упита Амбра.
„Вероватно знате да је Едмонд презирао сујеверје у сваком облику.
Намерно је пролазио испод мердевина сваки дан кад би ишао на посао –
био је то његов начин да покаже непоштовање према боговима. Штавише,
ако би неки гост или техничар одбио да прође испод мердевина, Едмонд би
га избацио из зграде.“
Увек тако разуман, насмешио се Лангдон, присећајући се да га је
Едмонд једном приликом изгрдио што „куца у дрво“ за срећу. Роберте,
осим ако си притајени друид који још лупка по дрвећу не би ли га пробудио,
молим те, остави то глупо сујеверје где му је и место – у прошлости!
Амбра крете даље, сагињући се да прође испод мердевина. Лангдон се
жацну, иако свестан колико је ирационалан, па уради исто.
Кад су стигли на други крај ходника, Винстон их поведе иза угла до
великих безбедносних врата с две камере и биометријским скенером.
Ручно прављени знак висио је изнад врата: СОБА 13.
Лангдон погледа озлоглашени несрећни број. Едмонд се поново подсмева
боговима.
„Ово је улаз у његову лабораторију“, рече Винстон. „Осим техничара
ангажованих да му помогну да је изгради, врло је мало људи добило
дозволу да у њу уђе.“
Уз те речи безбедносна врата гласно зазујаше и Амбра сместа зграби
кваку и широм их отвори. Коракнула је преко прага, застала и подигла руку
до уста, из којих јој се отео гласан уздах. Кад је Лангдон погледао поред ње
усветилиште цркве, разумео је зашто је тако реаговала.
Пространим холом капеле доминирала је највећа стаклена кутија коју је
Лангдон у животу видео. Провидни квадар заузимао је целу површину пода
и уздизао се до таванице капеле високе два спрата.
Кутија је, како се чинило, била подељена на два нивоа.
 На првом спрату Лангдон је могао да види на стотине металних ормара
величине фрижидера, пореданих у редове налик на црквене клупе окренуте
ка олтару. Ормари нису имали врата и њихов садржај био је потпуно
изложен погледу. Несхватљиво замршене матрице јаркоцрвених жица
висиле су из ових густих мрежа тачака контакта, извијајући се ка поду где
су биле увезане заједно у дебео конопац који је, налик на улар, повезивао
машине, стварајући нешто што је личило на колоплет вена.
Уређени хаос, помисли Лангдон.
„На првом спрату“, објасни им Винстон, „видите чувени суперкомпјутер
МареНострум – четрдесет осам хиљада осам стотина и деведесет шест
интелових језгара која комуницирају преко мреже ИнфиниБанд ФДР10 –
једну од најбржих машина на свету. МареНострум је био овде кад се
Едмонд уселио, а он је уместо да га уклони, пожелео да га инкорпорира, па
га је једноставно проширио… увис.“
Лангдон је могао да види да се сви жичани амови МареНострума спајају
на средини просторије, где су формирали једно стабло које се пењало
вертикално, налик на огромну лозу, и пролазило кроз таваницу првог
спрата.
Полако подигавши поглед ка другом спрату огромног стакленог квадра,
Лангдон угледа сасвим другачију слику. Ту је, на средини пода, на
издигнутој платформи, стајала огромна метална плавосива коцка – мало
мања од метра квадратног – без жица, без трепћућих лампица, без ичега на
себи што би наговестило да би то могао бити врхунски компјутер који им
је Винстон тренутно описивао, служећи се њима једва разумљивом
терминологијом.
„… кубити замењују бинарне бројке… суперпозиције стања… квантни
алгоритми… повезаност и тунеловање…“
Лангдону је сада било јасно зашто су он и Едмонд радије разговарали о
уметности него о компјутерима.
„… резултујући квадрилионима операција с покретним зарезом у
секунди“, закључи Винстон. „Што даље значи да је спој ове две врло
различите машине најмоћнији суперкомпјутер на свету.“
„Боже мој“, прошапута Амбра.
„Тачније“, исправи је Винстон, „Едмондов Бог.“

 ПОГЛАВЉЕ 85

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

ЈОШ САМО НЕКОЛИКО МИНУТА ДО ЕМИТОВАЊА КИРШОВОГ

ОТКРИЋА!

Да, заиста се догађа!

Штаб Едмонда Кирша управо је издао саопштење за јавност у ком
потврђују да ће жељно ишчекивано научно откриће – одложено због
убиства футуристе – уживо бити пуштено свету преко интернета тачно на
пун сат (у 3 ујутро по локалном времену у Барселони).
Извештаји кажу да број гледалаца и даље расте огромном брзином и,
статистички гледано, овакво интересовање глобалне интернет заједнице
досад никад није забележено.
За све ово везујемо и вест да су Роберт Лангдон и Амбра Видал наводно
виђени како улазе у капелу Торе хирона – дом Суперкомпјутерског центра
Барселоне, где се верује да је Емонд Кирш радио последњих неколико
година. Да ли ће презентација бити уживо пуштена на интернет с тог
места, ЦонспирацyНет.цом још увек не може да потврди.
Останите с нама и чекајте Киршову презентацију, коју ћете моћи погледати
уживо ovde, na ConspiracyNet.com!

 ПОГЛАВЉЕ 86

Док је пролазио кроз гвоздену капију и улазио у планину, принца Хулијана

обузе нелагодан осећај да одатле можда никад неће изаћи. Долина палих.
Шта ја радим овде?
Простор иза улаза био је хладан и мрачан, шкрто осветљен помоћу две
светиљке у облику бакљи. Ваздух је мирисао на влажан камен.
Један униформисани човек стајао је пред њима, а свежањ кључева
звецкао је у његовим дрхтавим рукама. Хулијан није био изненађен што
официр Патримонио насионала делује нервозно – иза његових леђа стајало
је пола туцета агената Краљевске гарде пореданих у врсту. Мој отац је
овде. Није било сумње да је овај сироти официр позван усред ноћи да за
краља откључа Франкову свету планину.
Један од агената гарде брзо иступи напред. „Принче Хулијане, бискупе
Валдеспино. Очекивали смо вас. Овуда, молим вас.“
Агент гарде поведе Хулијана и Валдеспина до масивне капије од кованог
гвожђа на којој је био изрезбарен злокобни франкистички симбол –
страшни двоглави орао, настао по узору на нацистичку иконографију.
„Његово величанство је на крају тунела“, рече агент, показујући им да
прођу кроз капију која је била откључана и одшкринута.
Хулијан и бискуп разменише несигурне погледе и прођоше кроз капију
са чијих су обеју страна претиле металне скулптуре – два анђела смрти
који су у рукама стезали мачеве у облику крстова.
Јошфранкистичке религиозно-милитантне иконографије, помисли
Хулијан док је са бискупом кретао на дугу шетњу у планину.
Тунел који се протезао пред њима био је толико елегантно украшен да се
могао мерити с балском двораном мадридске Краљевске палате. С фино
углачаним подовима од црног мермера и изразито високом касетираном
таваницом, раскошни ходник био је осветљен наизглед бескрајним низом
зидних свећњака у облику бакљи.
Вечерас је, међутим, извор светла у ходнику било нешто далеко
драматичније. Десетине и десетине малих ватри – у блештавим посудама
пореданим у низове налик на светла на аеродромској писти – горело је
наранџастим сјајем целом дужином тунела. По традицији, ове ватре паљене
су само поводом најважнијих догађаја, али и касноноћни долазак краља
очигледно је сматран довољно важним да све засијају.
Док су пламени одсјаји плесали по углачаном поду, широки ходник
изгледао је као малтене неприродан амбијент. Хулијан је могао да осети
аветињско присуство оних тужних душа које су својим рукама издубиле
овај тунел, не испуштајући пијуке и лопате док су годинама диринчили у
хладној планини, гладни и промрзли, а многи од њих су и умрли – све
зарад глорификације Франка, чија је гробница лежала дубоко у утроби ове
планине.
Гледај пажљиво, сине, рекао му је отац кад га је први пут довео овде.
Једног дана ћеш све ово срушити.
Хулијан је знао да кад буде постао краљ вероватно неће имати моћ да
уништи ову величанствену грађевину, али је морао да призна да га
изненађује што народ Шпаније дозвољава да она постоји, посебно с
обзиром на нестрпљивост нације да се одмакне од своје мрачне прошлости
и закорачи у нови свет. Ипак, још је било оних који су чезнули за
превазиђеним вредностима, а на сваку годишњицу Франкове смрти на
стотине остарелих франкиста и даље је хрлило ка овом месту да му одају
пошту.
„Дон Хулијане“, рече бискуп тихо кад су зашли дубље у ходник, где их
остали нису могли чути. „Да ли знате зашто нас је ваш отац позвао овамо?“
Хулијан одмахну главом. „Надао сам се да ћеш ти то знати.“
Валдеспину се оте неуобичајено тежак уздах. „Не знам.“
Ако бискупу нису познати мотиви мог оца, помисли Хулијан, онда нису
познати ником.
„Само се надам да је добро“, рече бискуп с изненађујућом нежношћу.
„Неке од одлука које је у последње време донео…“
„Мислиш, као што је сазивање састанка унутар планине у време кад би
требало да лежи у болничком кревету?“
Валдеспино се благо насмеши. „На пример, да.“
Хулијан се питао зашто краљевско гардијско обезбеђење није
интервенисало и одбило да изведе из болнице монарха на самрти и пребаци
га на ову злокобну локацију. А опет, агенти гарде били су обучени да
беспоговорно слушају, поготово захтеве који долазе од њиховог врховног
заповедника.
„Годинама се нисам молио овде“, рече Валдеспино загледан у ватром
осветљени ходник.
Хулијан је знао да тунел кроз који су се кретали није био само прилазни
ходник који води унутар планине; била је то и лађа званично забрањене
католичке цркве. Испред њих је принц могао да види редове клупа.
Ла басилика секрета, како ју је Хулијан звао кад је био дете.
Издубљено у гранитној планини, позлаћено светиште на крају овог
тунела био је простор налик пећини, задивљујућа подземна базилика с
масивном куполом. Са укупном површином наводно већом од цркве
Светог Петра у Риму, овај подземни маузолеј дичио се са шест засебних
капела које су окруживале високи олтар постављен тачно испод крста на
врху планине.
Док су се приближавали главном светишту, Хулијан је разгледао
огромни простор, тражећи погледом оца. Међутим, базилика је наизглед
била потпуно празна.
„Где је он?“, строго је упитао бискуп звучећи забринуто.
Хулијан је такође био забринут и плашио се да је гарда оставила краља
самог на овом пустом месту. Принц брзо пође напред, завирујући у један
брод трансепта за другим. Нигде никога. Трчао је дубље, обишао око
олтара и ушао у апсиду.
Тек ту, у најдубљим нишама планине, Хулијан је напокон угледао свог
оца и нагло се зауставио.
Краљ Шпаније био је у инвалидским колицима, потпуно сам и погурен
под тешким ћебадима.

 ПОГЛАВЉЕ 87

Унутар главног дела напуштене капеле, Лангдон и Амбра су пратећи

Винстонов глас обилазили двоспратни суперкомпјутер. Кроз дебело стакло
чуло се потмуло вибрирање огромне машине. Лангдона обузе језиви осећај
да гледа у звер заточену у кавезу.
Ту буку, по Винстоновим речима, није стварала електроника већ велики
број центрифугалних вентилатора, хладњака и пумпи за течно хлађење који
су спречавали да се машина прегреје.
„Заглушујуће је бучно овде“, рече Винстон. „И ледено. На срећу,
Едмондова лабораторија је на другом спрату.“
Слободно спирално степениште пружало се према горе, причвршћено за
спољашњи зид стакленог кућишта. На Винстонов позив Лангдон и Амбра
попели су се уз степенице и затекли се на металној платформи, пред
стакленим обртним вратима.
На Лангдоново изненађење, футуристички улаз у Едмондову
лабораторију био је украшен као да је у питању кућа у предграђу – са све
отирачем, вештачком биљком у саксији и малом клупом испод које је
стајао пар кућних папуча, за које је Лангдон с тугом претпоставио да
припадају Едмонду.
Изнад врата је висила уоквирена порука.

Успех је способност
да се и након читавог низа неуспеха
не изгуби ентузијазам.

ВИНСТОН
ЧЕРЧИЛ

„Опет Черчил“, рече Лангдон, показавши то Амбри. „Едмондов омиљени

цитат“, звонко ће Винстон. „Говорио је да непогрешиво дефинише највећи
успех компјутера.“
„Компјутера?“, упита Амбра.
„Да, компјутери су бескрајно упорни. Могу да не успем и милијарду
пута а да се нимало не изнервирам. Започињем свој милијардити покушај
да решим проблем с истим жаром с којим сам то учинио први пут. Људи то
не могу.“
„Истина је“, признаде Лангдон. „Ја обично одустанем после милионитог
покушаја.“
Амбра се насмејала и кренула према вратима.
„Под је од стакла“, рече Винстон у тренутку кад су обртна врата почела
да се отварају. „Стога вас молим да се изујете.“
Амбра намах збаци ципеле и боса крену кроз ротациони улаз. Док ју је
Лангдон пратио, приметио је да на Едмондовом отирачу стоји чудна
порука добродошлице.

НИГДЕ НИЈЕ ЛЕПШЕ НЕГО НА 127.0.0.1

„Винстоне, овај отирач? Не разумем.“

„Главни рачунар“, одговори Винстон.
Лангдон поново прочита поруку. „Схватам“, рече, уопште не схватајући,
па прође кроз обртна врата.
Чим је крочио на стаклени под, Лангдон осети несигурност у коленима.
То што је стајао на прозирној подлози у чарапама било је довољно
узнемирујуће, али то што се затекао директно изнад компјутера
МареНострум одједном га је сасвим испунило неспокојем. Из тог положаја,
поглед на редове импозантних полица подсетио га је на чувено кинеско
археолошко налазише у Сијену и армију војника од теракоте.
Лангдон дубоко уздахну и подиже поглед према бизарном простору пред
собом.
Едмондова лабораторија била је прозирни правоугаоник са огромном
металном плавосивом коцком, коју је већ видео и на чијим се глатким
површинама одсликавало све што ју је окруживало. Десно од коцке, у
једном крају просторије, био је веома модеран радни простор са
полукружним столом, три огромна ЛЦД екрана и низом тастатура
полегнутих у удубљења на гранитној површини.
„Контрола мисије“, прошапута Амбра.
Лангдон климну и овлаш погледа други крај просторије, где су фотеље,
један кауч и бицикл за вежбање били распоређени по оријенталном тепиху.
Суперкомпјутерски мушки неред, рекао је у себи Лангдон и помислио
како се Едмонд сигурно уселио у ову стаклену коцку кад је почео да ради
на свом пројекту. Шта ли је то открио овде горе? Лангдона је првобитно
устезање прошло и сад је осећао све јачу интелектуалну радозналост –
жељу да сазна мистерије које су овде откривене и све тајне које су
расветљене у сарадњи генијалног ума и моћне машине.
Амбра је већ стигла до огромне коцке и запањено је гледала у њену
глатку плавосиву површину. Лангдон јој се придружио и обоје су се
огледали у њеној сјајној спољашњости.
Ово је компјутер?, запита се Лангдон. За разлику од машине у
приземљу, ова је била потпуно тиха – непомична и беживотна – прави
метални монолит.
Плавичаста боја машине подсетила је Лангдона на суперкомпјутер из
деведесетих, назван „Дубоко плаветнило“, који је изненадио свет
победивши светског шаховског првака Гарија Каспарова. Напредак
компјутерске технологије остварен од тада био је готово несхватљив.
„Желите ли да погледате унутра?“, звонко се огласио Винстон из два
звучника са таванице.
Амбра хитро погледа горе. „Да погледамо унутар коцке?“
„Зашто да не?“, одговори Винстон. „Едмонд би био поносан што може да
вам покаже како изгледа изнутра.“
„Нема потребе“, рече Амбра, окренувши се према Едмондовој
канцеларији. „Радије бих да унесемо ту шифру. Како да то учинимо?“
„За то је потребно само неколико секунди, а презентацију можемо
покренути тек за мало више од једанаест минута. Погледајте унутра.“
Пред њима, панел коцке окренут према Едмондовој канцеларији почео је
да се отвара, откривајући дебело стаклено окно. Лангдон и Амбра су
обишли око коцке и прислонили лица уз прозирни панел.
Лангдон је очекивао да види још један густо спакован сплет жица и
светлуцавих лампица. Али није видео ништа слично томе. На његово
запрепашћење, унутрашњост коцке је била мрачна и унутра није било
ничега – личила је на малу празну собу. Чинило се да је једини садржај
беличаста магла која се ковитлала у ваздуху, као да је просторија неки
фрижидер у људској величини. Дебели панел од плексигласа одавао је
хладноћу која га је изненадила.
„Унутра нема ничег“, рече Амбра.
Ни Лангдон ништа није могао да уочи, али је осећао дубоко пулсирање
које је допирало из коцке.
„Тај спори ритам“, рече Винстон, „јесте пулсирање цеви расхладног
система за разређивање. Звучи као људско срце.“
 Да, заиста, помисли Лангдон узнемирен овим поређењем.
Црвена светлост је лагано почела да разоткрива унутрашњост коцке.
Испрва је Лангдон видео само белу маглу и голу површину пода – празну
квадратну собу. Кад се светлост појачала, нешто је блеснуло у простору
изнад пода и он схвати да са таванице, попут сталактита, виси неки
компликовани метални цилиндар.
„А ово је“, рече Винстон, „оно што коцка мора непрестано да хлади.“
Цилиндрични уређај обешен о таваницу био је дугачак сто педесет
центиметара и направљен од седам хоризонталних прстенова којима се
пречник смањивао према поду и тако стварао уски стуб усађених дискова,
причвршћених за танке металне шипке. Простор између глатких металних
дискова био је премрежен малим бројем танких жица. Ледена магла се
ковитлала око читавог уређаја.
„Е-вејв“, рече Винстон. „За квантни скок – ако вам не смета та алузија –
даљи од д-вејва у власништву НАСА и Гугла.“
Винстон им одмах објасни да је д-вејв – први рудиментарни „квантни
компјутер“ на свету – отворио врата врлом новом свету компјутерске моћи,
коју се научници још увек труде да схвате. Квантни компјутери уместо
бинарног метода чувања информација користе квантна стања субатомских
честица, што за резултат има експоненцијално већу брзину, моћ и
флексибилност.
„Едмондов квантни компјутер“, рече Винстон, „структурално се не
разликује много од д-вејва. Једина разлика је метална коцка која окружује
компјутер. Коцка је обложена осмијумом – ретким хемијским елементом
велике густине који пружа много бољу магнетну, термалну и квантну
заштиту, а поред тога, верујем, савршено се уклапа и у Едмондов осећај за
драму.“
Лангдон се осмехнуо и сам помисливши исто.
„Током последњих неколико година, док је Гуглова Лабораторија за
квантну вештачку интелигенцију користила машине попут д-вејва да убрза
учење машина, Едмонд је потајно све то прескочио овом машином. И
учинио је то применивши једну једину веома смелу идеју…“ Винстон
застаде. „Дводомство.“
Лангдон се намршти. Два дома парламента?
„Дворежањски мозак“, настави Винстон. „Лева и десна хемисфера.“
Дводомни мозак, схвати Лангдон. Једна од одлика која људе чини толико
креативнима јесте чињеница да две половине људског мозга раде сасвим
различито. Леви део је аналитички и вербални, док је десни интуитиван и
„више воли“ слике него речи.
 „Трик је у томе“, рече Винстон, „што је Едмонд одлучио да створи
синтетички мозак који подражава људски мозак – то јест, мозак подељен на
леву и десну хемисферу. Мада је у овом случају више у питању поредак
горе-доле.“
Лангдон се одмакнуо и погледао кроз под у запослену машину под њима,
а онда у неми „сталактит“ унутар коцке. Две различите машине спојене у
једну – двокоморни мозак.
„Приморане да раде као једно“, рече Винстон, „ове две машине користе
различите приступе решавању проблема – те стога доживљавају исту врсту
конфликта и компромиса који се догађају и између делова људског мозга, а
то умногоме поспешује напредовање вештачке интелигенције, креативност
и, на неки начин… Људскост. Кад је о мени реч, Едмонд ми је подарио
алате којима самог себе учим људскости, посматрајући свет око себе и
подражавајући људске особине – хумор, међусобну сарадњу, разликовање
добра и зла, па чак и осећај за етику.“
Невероватно, помисли Лангдон. „Хоћеш да кажеш да је овај двоструки
компјутер, у суштини… Ти?“
Винстон се насмеја. „Уистину, ова машина није ништа више ја него што
је ваш физички мозак ви. Када бисте гледали сопствени мозак у тегли, не
бисте рекли: 'Тај предмет, то сам ја'. Сви смо ми сума интеракција које се
одвијају унутар неког механизма.“
„Винстоне“, убаци се Амбра кренувши према Едмондовом радном
простору. „Колико још времена имамо до емитовања?“
„Пет минута и четрдесет три секунде“, одговори Винстон. „Хоћемо ли да
се припремимо?“
„Да, молим те“, рече она.
Заштитни панел се лагано вратио на своје место и Лангдон се окрену да
са Амбром пређе у Едмондову лабораторију.
„Винстоне“, рече она. „С обзиром на то да си све време овде радио с
Едмондом, изненађена сам што немаш никакву представу о томе шта је
открио.“
„Понављам, госпођице Видал, све моје информације су издељене,
располажем истим подацима као и ви“, одговори он. „Могу само да
зналачки нагађам.“
„А шта би у том случају рекао?“, упита Амбра осврћући се по
Едмондовој канцеларији.
„Едмонд је тврдио да ће његово откриће 'променити све'. По мом
искуству, сва најзначајнија открића у историји имала су за резултат
ревизију модела свемира – револуционарна открића попут Питагориног
одбацивања замисли о равној Земљи, Коперниковог хелиоцентризма,
Дарвинове теорије еволуције и Ајнштајновог открића релативитета – и сва
су драстично мењала човеков поглед на свет и унапређивала наш тадашњи
модел свемира.“
Лангдон баци поглед према звучнику на таваници. „Хоћеш да кажеш да
је Едмонд пронашао нешто што мења тренутни модел свемира?“
„То је логичан закључак“, одговори Винстон, говорећи брже.
„МареНострум је један од најбољих компјутера за 'моделовање' на свету,
специјализован за комплексне симулације међу којима је најпознатија
његова симулација 'Аља ред' – потпуно функционално, виртуелно људско
срце верно оригиналу до ћелијског нивоа. Наравно, уз недавни додатак
квантне компоненте, овај систем може да симулира системе милион пута
комплексније од људских органа.“
Лангдон је разумео овај концепт, али и даље није могао да замисли шта
је то Едмонд моделовао да би одговорио на питања Одакле долазимо? и
Куда идемо?
„Винстоне?“, позва га Амбра седећи за Едмондовим столом. „Како се све
ово укључује?“
„Ја ћу вам помоћи“, одговори Винстон.
Три огромна ЛЦД екрана осветлише се у тренутку кад је Лангдон
пришао Амбри. Кад су се слике појавиле, обоје узнемирено устукнуше.
„Винстоне… Да ли ова слика иде уживо?“, упита Амбра.
„Да, то је снимак са наших спољњих камера у реалном времену. Мислио
сам да би требало да знате. Стигли су пре неколико секунди.“
На екрану се видео панорамски снимак главног улаза у капелу, где се
окупила мала армија полицајаца – притискали су звонце, покушавали да
отворе врата и разговарали преко радија.
„Не брините“, увери их Винстон, „не могу да уду. А нас од емитовања
дели мање од четири минута.“
„Требало би да почнемо одмах“, рече Амбра.
Винстон није делио њено узбуђење. „Верујем да би Едмонд волео да
сачекамо и почнемо на пун сат, као што смо обећали. Он је био човек од
речи. Штавише, надзирем глобално праћење преко интернета и број
гледалаца још увек расте. По садашњем тренду, у следећа четири минута
број гледалаца ће порасти за 12,7 процената и, предвиђам, постићи
максималан учинак.“ Винстон заћута, звучећи скоро пријатно изненађен.
„Морам да кажем, упркос свему што се вечерас десило, чини се да ће
Едмондово саопштење бити емитовано у оптимално време. Мислим да би
он обома био дубоко захвалан.“

 ПОГЛАВЉЕ 88

Мање од четири минута, мислио је Лангдон, седајући на Едмондову

мрежасту радну столицу и окрећући поглед ка три огромна ЛЦД екрана
који су доминирали овим делом просторије. На екранима су још трајали
живи преноси снимака сигурносних камера, на којима су се видели
полицајци окупљени око капеле.
„Сигуран си да не могу да уду?“, упитала је Амбра, нервозно се
премештајући с ноге на ногу иза Лангдонових леђа.
„Верујте ми“, одговори Винстон. „Едмонд је крајње озбиљно схватао
питање безбедности.“
„А ако искључе довод струје у зграду?“, нагађао је Лангдон. „Изолован
извор напајања“, нехајно одврати Винстон. „Резервни мрежни каблови под
земљом. Сад нас нико не може прекинути. Уверавам вас.“
Лангдон се препусти. Винстон је ове вечери био у свему у праву… И све
време нам је чувао леда.
Сместивши се у средиште радног стола у облику потковице, Лангдон се
пажљиво загледа у необичну тастатуру пред собом. Имала је барем
двоструко већи број типки – традиционалне алфанумеричке плус мноштво
симбола које чак није ни препознавао. Тастатура је била пресечена по
средини, а њене половине ергономски удаљене једна од друге.
„Може ли мало помоћи овде?“, упита Лангдон зурећи у збуњујуће
низове типки.
„Погрешна тастатура“, одговори Винстон. „Ово је главна приступна
тачка Е-вејва. Као што сам већ поменуо, Едмонд је своју презентацију
чувао скривену од свих, укључујући и мене. Презентација се мора
покренути с друге машине. Откотрљајте се удесно. Скроз до краја.“
Лангдон погледа удесно, где је пола туцета компјутера било поредано
читавом дужином стола. Док је на столици клизио ка њима, био је
изненађен што види да је неколико ближих машина поприлично старо, па и
застарело. Зачудо, што се даље померао, чинило се да су све старије.
 Овде нешто сигурно није у реду, помислио је пролазећи поред гломазног
беж ИБМ ДОС система, који је био стар сигурно неколико деценија.
„Винстоне, какве су ово машине?“
„Едмондови компјутери из детињства“, рече Винстон. „Сачувао их је да
га подсећају на корене. Понекад, кад би овде имао тежак дан, укључивао би
их и покретао старе програме – био је то начин да се поново повеже са
задивљеношћу коју је осећао док је као дечак откривао свет
програмирања.“
„Дивна идеја“, рече Лангдон.
„Исто као ваш сат с ликом Микија Мауса“, рече Винстон.
Затечен, Лангдон баци поглед надоле, повлачећи рукав свог сакоа испод
кога се указа антиквитетни ручни часовник, који је носио откад га је као
дечак добио на поклон. То што Винстон зна за његов сат било је
изненађујуће, иако се Лангдон сећао да је недавно причао Едмонду о томе
како га носи као подсетник да остане увек млад у срцу.
„Роберте“, рече Амбра, „можемо ли, молим те, да сад занемаримо твој
модни укус и унесемо шифру? Чак и твој миш маше – покушава да ти
скрене пажњу.“
И заиста, Микијева рука у рукавици била је подигнута високо изнад
главе, његов кажипрст показивао је малтене право горе. Још три минута.
Лангдон брзо склизну дуж стола и Амбра му се придружи код последњег
компјутера у низу – једне ружне кутије боје печурке с прорезом за флопи-
диск, телефонским модемом брзине 1.200 бода и гломазним конвексним
монитором од дванаест инча посађеним на кућиште.
„Танди ТРС-80“, рече Винстон. „Едмондова прва машина. Купио га је
половног и сам научио бејсик кад му је било око осам година.“
Лангдон је био срећан што види да је овај компјутер, премда је био прави
диносаурус, већ укључен и чека. На његовом екрану – треперавом црно-
белом дисплеју – сијала је обећавајућа порука, исписана неравним
битмапираним словима.

ДОБРО ДОШАО, ЕДМОНДЕ.

МОЛИМ, УНЕСИ ЛОЗИНКУ:

Иза речи „шифру“, трептао је и чекао црни курсор.

„То је то?“, упита Лангдон док га је обузимао осећај да је све некако
превише једноставно. „Само треба да је унесем овде?”
„Управо тако“, одговори Винстон. „Кад унесете шифру, овај персонални
компјутер послаће верификовану поруку 'откључај' запечаћеној партицији
на главном компјутеру, где је похрањена Едмондова презентација. Ја ћу
тада моћи да јој приступим и управљам преносом; сачекаћу пун сат и
пребацити податке на све главне дистрибутивне канале за глобално
емитовање.“
Лангдон је мање-више пратио објашњење, али ипак, док је посматрао
гломазни компјутер и телефонски модем – био је донекле збуњен. „Не
разумем, Винстоне, након што је толико планирао ово веће, зашто би
Едмонд икад поверио целу своју презентацију успостављању телефонске
везе с праисторијским модемом?“
„Рекао бих да је то само Едмонд био Едмонд “, одговори Винстон. „Као
што знате, страсно је волео драму, симболику и историју, и претпостављам
да би му причинило огромну радост да укључи први компјутер који је икад
поседовао и искористи га да прикаже своје животно дело.“
Управо тако, помисли Лангдон, схватајући да би Едмонд ово баш тако
схватио.
„Штавише“, додаде Винстон, „претпостављам да је Едмонд био спреман
и за непланиране ситуације, јер има логике у коришћењу прастарог
компјутера за 'укључивање прекидача'. Једноставни задаци захтевају
једноставне алатке. А што се безбедности тиче, употреба спорог процесора
подразумева да би покушај упада у систем путем покушаја и погрешке
трајао читаву вечност.“
„Роберте?“, покуша да га пожури Амбра, охрабрујуће га стегнувши за
раме с леђа.
„Да, опрости, све је спремно“, Лангдон привуче танди тастатуру ближе
себи, а њен крути спирални кабл растеже се као жица старог телефона с
бројчаником на окретање. Положио је прсте на пластичне типке и замислио
ред руком исписаног текста који су он и Амбра пронашли у крипти
Саграда фамилије.
Тад мрачне религије помреше све & науке красни поче век.
Велико финале поеме Вилијама Блејка Четири Зоа чинило се као
савршен избор за откључавање Едмондовог финалног научног открића –
открића за које је тврдио да ће променити све.
Лангдон дубоко удахну и пажљиво откуца стих, без размака, и
замењујући слово & лигатуром ет.
Кад је завршио, он подиже поглед на екран.

МОЛИМ, УНЕСИ ЛОЗИНКУ:

...............................................
 ...............................................

Лангдон преброја тачке – четрдесет седам.

Савршено. Сад иде једно велико ништа.
Лангдон погледа Амбру у очи и она му климну. Он испружи руку и
притисну ентер.
Истог трена компјутер се огласи потмулим зујањем.

ПОГРЕШНА ЛОЗИНКА.
ПОКУШАЈ ПОНОВО.

Лангдоново срце је ударало свом снагом.

„Амбра – откуцао сам је беспрекорно! Сигуран сам у то!“ Завртео се на
својој столици и погледао је, сигуран да ће на њеном лицу видети само
страх.
Уместо тога, Амбра Видал га је посматрала с висине забављено се
смешећи. Завртела је главом и насмејала се.
„Професоре“, прошапутала је, показујући ка тастатури. „Укључена су
вам велика слова.“

-------

У том часу, дубоко у планини, принц Хулијан стајао је скамењен и зурио

преко подземне базилике, настојећи да нађе смисао у крајње збуњујућој
сцени пред собом. Његов отац, краљ Шпаније, седео је непомично у
инвалидским колицима, остављен у најудаљенијем и најизолованијем делу
ове базилике.
Док га је обузимао ужас, Хулијан му притрча. „Оче?“
Кад му се Хулијан приближио, краљ полако подиже капке, очигледно се
будећи из кратког сна. Оболели монарх успе да се опуштено насмеши.
„Хвала ти што си дошао, сине“, прошапутао је крхким гласом.
Хулијан чучну испред колица и осети олакшање што му је отац жив, али
и бригу због видног погоршања његовог стања које је наступило за свега
неколико дана. „Оче? Јеси ли добро?“
Краљ слеже раменима. „Онолико колико се може очекивати“, одврати он
с изненађујуће здравим хумором. „Како си ти? Данашњи дан је био…
испуњен догађајима.“
Хулијан није знао како да одговори. „Шта радиш овде?“
„Па, уморио сам се од болнице и хтео сам мало на ваздух.“
 „У реду, али… овде?.“ Хулијан је знао да се његов отац одувек гнушао
симболичне везе ове цркве са прогонима и нетолеранцијом.
„Ваше величанство!“, викну Валдеспино, журећи око олтара и
придружујући им се потпуно без даха. „Шта, за име света?“
Краљ се насмеши свом дугогодишњем пријатељу. „Антонио,
добродошао.“
Антонио? Принц Хулијан никад није чуо оца да бискупа Валдеспина
ословљава по имену. У јавности је то увек било „Ваша ексцеленцијо“.
Недостатак формалности, неуобичајен за краља, као да је уздрмао
бискупа. „Хвала… вам“, спетљао се. „Јесте ли добро?“
„Просто прелепо“, одврати краљ широко се осмехујући. „У друштву сам
двојице људи којима верујем највише на целом свету.“
Валдеспино с нелагодом погледа Хулијана, а онда се поново окрете
краљу. „Ваше величанство, довео сам вам сина као што сте тражили. Да вас
оставим да поразговарате насамо?“
„Не, Антонио“, рече краљ. „Ово ће бити исповест. И треба ми мој
свештеник да буде уз мене.“
Валдеспино заврте главом. „Мислим да ваш син не очекује да
објашњавате своје поступке и вечерашње понашање. Сигуран сам да он…“
„Вечерашње?“ Краљ се насмеја. „Не, Антонио, исповедићу тајну коју
сам целог живота крио од Хулијана.“

 ПОГЛАВЉЕ 89

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

НАПАДНУТА ЦРКВА!

Не, није је напао Едмонд Кирш – већ шпанска полиција!

Капела Торе Хирона у Барселони тренутно је под опсадом локалних
представника закона. Роберт Лангдон и Амбра Видал, који се тренутно
налазе у цркви, наводно су одговорни за успешно покретање жељно
очекиваног саопштења Едмонда Кирша, од ког нас дели још свега
неколико минута.
Одбројавање је почело!

 ПОГЛАВЉЕ 90

Амбра Видал осети како је преплављује радост кад се након Лангдоновог

другог покушаја да упише стих прастари компјутер огласио срећним
писком.

ЛОЗИНКА ИСПРАВНА

Хвала Богу, помислила је док је Лангдон устајао од стола и окретао се

према њој. Амбра га сместа обгрли рукама и стегну у срдачан загрљај.
Едмонд би био толико захвалан.
„Два минута и тридесет три секунде“, звонко објави Винстон.
Амбра пусти Лангдона и обоје се окренуше ЛЦД екранима изнад
њихових глава. Централни екран приказивао је сат који одбројава, исти
онај који је последњи пут видела у Гугенхајму.

Програм почиње уживо за 2 минута 33 секунде

Тренутни број гледалаца са даљине: 227.257.914

Више од двеста милиона људи? Амбра је била запрепашћена. По свему

судећи, док су она и Лангдон бежали по Барселони, читав свет је почео да
обраћа пажњу на овај догађај. Едмондова публика броји се астрономским
цифрама.
Поред екрана са сатом трајао је приказ са безбедносних камера, и Амбра
примети изненадну промену у активностима полицајаца испред зграде.
Један по један, полицајци који су дотад лупали на врата и разговарали
преко радија – прекидали су све активности, вадили своје паметне
телефоне и сагињали главе ка екранима. Плато испред цркве постепено се
претворио у море бледих, радозналих лица, осветљених сјајем уређаја које
су држали у рукама.
Едмонд је зауставио свет, помислила је Амбра, осећајући застрашујућу
одговорност што се људи широм света управо припремају да гледају
презентацију која ће бити емитована баш из ове просторије. Питам се да
ли Хулијан гледа, помислила је, а онда га брзо избацила из главе.
„Програм је заказан“, рече Винстон. „Верујем да ће вам обома бити
удобније да га одгледате у Едмондовој дневној соби, у другом крају ове
лабораторије.“
„Хвала, Винстоне“, узврати Лангдон, усмеравајући још увек босоногу
Амбру преко глатког стакленог пода и поред плавосиве металне коцке ка
Едмондовој дневној соби.
Овде је стаклени под био прекривен оријенталним тепихом, а било је ту
и неколико комада финог намештаја и један тренажни бицикл.
Кад је са стакла крочила на меки тепих, Амбра осети да њено тело
почиње да се опушта. Попела се на кауч и подвила ноге пода се, осврћући
се да види где је Едмонд поставио телевизор. „Где ћемо гледати?“
Лангдон је очигледно није чуо, будући да је отишао до угла собе да
нешто погледа, али је Амбра добила одговор на своје питање већ трен
касније, кад се цео задњи зид одаје осветлио изнутра. На њему се појавио
познат призор, пројектован однекуд из стакла.

Програм почиње уживо за 1 минут 39 секунди

Тренутни број гледалаца са даљине: 227.501.173

Цео зид је екран?

Амбра је зурила у два и по метра високу слику док су се светла у цркви
полако гасила. Винстон се, како се чинило, трудио да се осећају као код
куће пред Едмондову велику представу.

-------

Три метра даље, у углу собе, Лангдон је стајао потпуно опчињен – не

огромним зидним телевизором, него малим предметом који је малочас
уочио; био је изложен на елегантном сталку као да је део музејске изложбе.
Пред њим је у металној витрини са стакленим предњим делом била
изложена једна епрувета. Била је затворена плутаним чепом и обележена
налепницом, а садржала је некакву смеђкасту течност. На тренутак
Лангдон помисли да је то можда некакав лек који је Едмонд узимао. А онда
је прочитао име на налепници.
То је немогуће, рекао је сам себи. Зашто би се ово налазило овде?!
Постојало је врло мало „славних“ епрувета на свету и Лангдон је знао да
се ова свакако може убројати међу њих. Не могу да верујем да Едмонд има
једну од ових! Вероватно је до овог научног артефакта дошао нелегалним
каналима и купио га по енормно високој цени. Баш као што је урадио са
Гогеновом сликом у Каса Мили.
Лангдон чучну и загледа се у седамдесетак година стару стаклену
бочицу. Самолепљива налепница била је избледела и излизана, али су два
имена на епрувети још била читљива: ЈУРИ-МИЛЕР.
Длачице на Лангдоновом врату се накострешише док је поново читао
имена.
ЈУРИ-МИЛЕР.
Боже мој… Одакле долазимо?
Хемичари Харолд Јури и Стенли Милер средином двадесетог века
извршили су легендарни научни експеримент у настојању да одговоре
управо на то питање. Овај храбри покушај није успео, али су њихови
напори поздрављени у целом свету и отад су познати под називом Јури-
Милеров експеримент.
Лангдон се сећао колико је опчињен био на часу биологије у средњој
школи кад је научио да су ова два научника покушали да поново створе
услове какви су владали у освит стварања Земље – вреле планете
прекривене узаврелим, беживотним океанима у којима кључају хемикалије.
Примордијална супа.
Након што су направили копију мешавине хемикалија које су постојале у
првим океанима и атмосфери – вода, метан, амонијак и водоник – Јури и
Милер загрејали су смешу како би симулирали ускиптела мора. Онда су
кроз њу пропуштали електричну струју како би опонашали муње. И
коначно, оставили су смешу да се охлади – баш као што су се Земљини
океани охладили.
Њихов циљ био је једноставан и смео – да пробуде искру живота у
беживотном првобитном мору. Да симулирају „Стварање“, помисли
Лангдон, користећи искључиво науку.
Јури и Милер проучавали су своју смешу у нади да би се примитивни
микроорганизми могли формирати у мешавини богатој хемикалијама – био
је то дотад незабележен процес познат под називом абиогенеза. Нажалост,
њихови покушаји да створе „живот“ из беживотне материје нису успели.
Уместо живота, остале су им само инертне стаклене епрувете које су данас
чамиле у неком мрачном ормару на Универзитету Калифорније у Сан
Дијегу.
Креационисти до данашњег дана наводе неуспех Јури-Милеровог
експеримента као научни доказ да се живот на Земљи није могао појавити
без помоћи Божје руке.
„Тридесет секунди“, загрме Винстонов глас изнад њихових глава.
Мисли су се ковитлале у Лангдоновој глави док је устајао и зурио у
замрачену цркву око њих. Пре само неколико минута Винстон је изјавио да
су највећа научна открића увек била она која су стварала нове „моделе“
космоса. Такође је рекао да је МареНострум специјализован за
компјутерско моделовање – симулацију сложених система и надгледање
њиховог рада.
Јури-Милеров експеримент, помисли Лангдон, пример је раног
моделовања… симулација сложених хемијских интеракција које се
дешавају напримордијалној Земљи.
„Роберте“, довикну му Амбра с другог краја собе. „Почиње.“
„Стижем“, одвратио је, прилазећи каучу, одједном преплављен сумњом
да је можда управо успео да делимично наслути на чему је Едмонд радио.
Док је прелазио преко просторије, Лангдон се сети Едмондовог
драматичног увода на травнатој ливади Гугенхајма. Хајде да вечерас
будемо као рани истраживачи, рекао је тад, они који су оставили све за
собом и упутили се преко непрегледних океана. Доба религије се примакло
свом крају, а свиће доба науке. Замислите само шта би се догодило ако
бисмо неким чудом сазнали одговоре на велика животна питања.
Док је Лангдон заузимао место покрај Амбре, огромни зидни екран
одбројавао је последње секунде.
Амбра га је проучавала. „Јеси ли добро, Роберте?“
Лангдон климну главом док је драматична музика испуњавала собу, а
Едмондово лице се материјализовало на два и по метра високом зиду пред
њима. Прослављени футуриста изгледао је мршаво и уморно, али се
широко осмехивао камери.
„Одакле долазимо?“, упитао је, а узбуђење у његовом гласу је расло док
се музика губила. „И куда идемо?“
Амбра ухвати Лангдона за руку и нервозно је стегну.
„Ова два питања су део исте приче“, изјави Едмонд. „И зато, почнимо од
почетка – од самог почетка.“
Весело климнувши главом, Едмонд посегну у џеп и одатле извади један
мали стаклени предмет – епрувету с мутном течношћу на којој су стајала
избледела имена Јурија и Милера.
Лангдон осети како му срце брже куца.
„Наше путовање почиње јако давно… четири милијарде година пре
Христа… на површини примордијалне супе.“

 ПОГЛАВЉЕ 91

Док је седео поред Амбре на каучу и проучавао Едмондово жућкасто лице

пројектовано на стаклени зид, Лангдона поново обузе туга због сазнања да
је Едмонд потајно и у самоћи патио од смртоносне болести. Међутим,
вечерас је поглед футуристе зрачио чистом радошћу и узбуђењем.
„За неколико тренутака рећи ћу вам нешто о овој епрувети“, рече
Едмонд, држећи посудицу у руци, „али хајде да пре тога мало запливамо…
У примордијалној супи.“
Едмонд нестаде, а муња блесну – осветливши узбуркани океан у ком су
вулканска острва бљувала лаву и пепео у олујну атмосферу.
„Да ли је овде отпочео живот?“, упитао је Едмондов глас. „У спонтаној
реакцији у узбурканом океану хемикалија? Или је то можда био микроб
који је долетео на метеориту из свемира? Или је то био… Бог?Нажалост, не
можемо се вратити уназад кроз време да присуствујемо том тренутку.
Знамо само оно што се догодило после тог тренутка, када се живот први
пут појавио. Догодила се еволуција. И навикли смо да је видимо
представљену некако овако.“
На екрану је сада била приказана позната временска оса људске
еволуције – примитивни мајмун који се вуче за колоном све усправнијих
хоминида, све до последњег, који је сасвим усправљен и без иједне маље
на телу.
„Да, људи су еволуирали“, рече Едмонд. „Ово је непобитна научна
чињеница и направили смо јасну временску линију засновану на фосилним
остацима. Али шта ако бисмо могли да посматрамо еволуцију унатраг?“
На Едрнондовом лицу одједном почеше да се појављују маље, а он да се
претвара у примитивног човека. Изменила му се структура костију, све је
више личио на мајмуна, а онда се процес убрзао до скоро заслепљујуће
брзине, приказујући тек на трен све старије и старије врсте – лемуре,
лењивце, торбаре, платипусе и дводихалице, које зарањају у воду и тамо
настављају да се преображавају у јегуље, рибе, желатинаста створења,
планктоне, амебе – све док од Едмонда Кирша није остала само
микроскопска бактерија – усамљена ћелија која пулсира у пространом
океану.
„Најраније честице живота“, рече Едмонд. „Овде наш филм,
одмотавајући се унатраг, стиже до краја траке. Немамо појма како су се
први облици живота материјализовали из беживотног мора хемикалија.
Просто не можемо да видимо први кадар ове приче.“
Т = 0, размишљао је Лангдон, сетивши се сличног обрнутог филма о
ширећем свемиру, у ком се космос сажима у једну једину тачку светлости и
космолози стижу до сличног ћорсокака.
„Главни узрок“, рече Едмонд. „То је термин који је Дарвин употребио да
опише овај неухватљиви тренутак стварања. Доказао је да се живот
непрекидно развијао, али није успео да схвати како је процес отпочео.
Другим речима, Дарвинова теорија описује преживљавање најјачих, али не
и настанак најјачих.“
Лангдон се закикота – никад није чуо такав опис.
„Па онда, како је живот дошао на Земљу? Другачије речено, одакле
долазимо?“, Едмонд се насмешио. „У следећих неколико минута добићете
одговор на то питање. Али верујте ми, колико год тај одговор био
запањујући, то је само половина вечерашње приче.“ Погледао је право у
камеру и злокобно се исцерио. „Како се испоставило, место одакле
долазимо је крајње фасцинантно… али прави шок представља место на
које идемо.“
Амбра и Лангдон су се збуњено погледали и, мада је Лангдон осетио да
је ово некаква едмондовска хипербола, изјава је у њему ипак пробудила
нелагодност.
„Порекло живота…“, наставио је Едмонд, „остало је најдубља мистерија
још од дана кад су се појавиле прве приче о стварању. Миленијумима су
филозофи и научници тражили некакав запис о том првом, најранијем
тренутку живота.“
Едмонд сада подигну познату епрувету са мутном течношћу. „Педесетих
година двадесетог века, два таква трагаоца – хемичари Јури и Милер –
извели су одважан експеримент помоћу ког су се надали да ће открити како
је заправо настао живот.“
Лангдон се нагну према Амбри и прошапута: „Та епрувета је управо она
тамо.“ Показа на витрину у углу.
Изгледала је изненађено. „Зашто би је Едмонд чувао?“
Лангдон слегну раменима. Судећи по свим чудноватим предметима у
Едмондовом стану, ова епрувета је вероватно била само још један комад
научне историје који је желео да поседује.
Едмонд укратко описа Јуријеве и Милерове покушаје да поново направе
примордијалну супу, и њихову жељу да створе живот у посуди пуној
неживих хемикалија.
На екрану се појавио избледели примерак Њујорк тајмса и чланак од
осмог марта 1953. године под називом „Поглед две милијарде година
уназад“.
„Наравно“, говорио је Едмонд, „овај експеримент је изазвао негодовање.
Последице су могле бити несагледиве, посебно за религиозни свет. Ако би
се живот на неки магичан начин појавио у овој епрувети, закључили бисмо
да су само наши хемијски закони довољни за стварање живота. Не би нам
више требало неко натприродно биће које се пружило са небеса и подарило
нам искру стварања. Схватили бисмо да се живот просто догађа… као
неумитни нуспроизвод природних закона. Још важније, морали бисмо
закључити да се, пошто се живот спонтано појавио овде на Земљи – то исто
скоро сигурно догодило још негде у космосу, што значи: човек није
јединствен; човек није центар Божјег свемира и човек није у њему
усамљен.“
Едмонд одахну. „Међутим, као што многи од вас знају, Јури-Милеров
експеримент није успео. Произвели су неколико амино-киселина, али
ништа што је макар и изблиза подсећало на живот. Ови упорни хемичари
наставили су да покушавају, користили су другачије комбинације
састојака, различите обрасце загревања, али ништа није успевало. Чинило
се да живот – како су верници дуго сматрали – ипак захтева божанску
интервенцију. Јури и Милер напослетку су одустали од експериментисања.
Религијска заједница је с олакшањем одахнула, а научна се вратила на
почетак.“ Застао је, а у очима му се видео радосни одсјај. „То јест, све до
2007… Када се догодило нешто неочекивано.“
Едмонд је потом испричао како су заборављене Јури-Милерове епрувете
пронађене у једном ормару на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу
након Милерове смрти. Милерови студенти су поново анализирали узорке
користећи много прецизније, савремене технике – укључујући и течну
хроматографију и масену спектрометрију – и резултати су били
запањујући. Како се чинило, оригинални Јури-Милеров експеримент
произвео је много више амирио-киселина и комплексних једињења но што
је у то време Милер био у стању да измери. Новом анализом епрувета чакје
идентификовано неколико важних нуклеобаза – градивних блокова РНК и
можда чак… ДНК.
„Била је то невероватна научна прича“, закључи Едмонд, „поновна
пот\рда замисли да се живот можда заиста једноставно догађа… без
божанске интервенције. Чинило се да је Јури-Милеров експеримент заиста
успевао, само му је требало мало више времена да се развије. Сетимо се
најважније ствари: живот је еволуирао милијардама година, а ове епрувете
су лежале у ормару свега педесетак. Ако би се живот овог експеримента
мерио километрима, то би било као да нам је хоризонт ограничен на свега
неколико центиметара…“
Пустио је да ова мисао остане да лебди у ваздуху.
„Не треба напомињати“, настави Едмонд, „колико је нагло обновљено
интересовање за идеју да се живот може створити у лабораторији.“
Сећам се тога, помисли Лангдон. Харвардски биолошки факултет је
приредио забаву коју су назвали НССБ: Направи сам своју бактерију.
„Наравно, уследила је снажна реакција савремених религијских вођа“,
рече Едмонд, у ваздуху стављајући знаке навода око речи „савремени“.
На зиду се појавила главна страница интернет портала – цреатион.цом –
коју је Лангдон препознао као сталну мету Едмондове јарости и подсмеха.
Организација је заиста ишла корак испред свих у креационистичком
проповедању, али тешко да је била добар пример „савременог религијског
света“.
Мисија коју су себи задали била је следећа: „Обзнанити истину и
веродостојност Библије и потврдити њену поузданост – а посебно у вези с
историјом постања.“
„Овај портал“, рече Едмонд, „популаран је, утицајан и садржи дословно
десетине блогова о опасностима ревидирања рада Јурија и Милера. На
срећу по људе из цреатион.цом-а, немају чега да се плаше. Чак и да овај
експеримент успе да произведе живот, то се вероватно неће догодити у
следеће две милијарде година.“
Едмонд поново подигну епрувету. „Као што можете и замислити,
највише бих волео да могу да премотам унапред две милијарде година,
поново анализирам ову епрувету и докажем да сви креационисти греше.
Нажалост, да би се то постигло, био би нам потребан времеплов.“ Едмонд
застаде с лукавим изразом на лицу. „И зато сам га ја… направио.“
Ландгон погледа Амбру, која једва да се и померила откако је
презентација почела. Њене тамне очи биле су приковане за екран.
„Времеплов“, рече Едмонд, „није тако тешко направити. Дозволите да
вам објасним на шта мислим.“
На екрану се појавио пуст бар и Едмонд крочи у њега, крећући се према
билијарском столу. Кугле су стајале у свом уобичајеном троугластом
поретку, чекајући да буду разбијене. Едмонд узе так, нагну се над сто и
снажно удари белу куглу. Она појури према троуглу кугли које су чекале.
Тренутак пре него што ће се кугле сударити, Едмонд повика: „Стоп!“
Бела кугла се заледи у месту – магично се зауставивши трен пре удара.
„А сада“, рече Едмонд, посматрајући замрзнути тренутак на столу, „ако
бих вас питао која би кугла упала у коју рупу, да ли бисте то могли да
предвидите? Наравно да не. Постоји дословно хиљаде могућих начина да
се оне разбију. Али шта ако бисте имали времеплов и могли брзо да
премотате унапред петнаест секунди у будућност, видите шта се догодило
са куглама, а онда се вратите? Веровали или не, пријатељи моји, сада
имамо технологију да то пробамо.“
Едмонд показа на неколико минијатурних камера на ивицама стола.
„Користећи оптичке сензоре за мерење брзине, ротације, правца и осе
ротације кугле док се она креће, могу да направим математичку
фотографију кретања кугле у сваком датом тренутку. С том сликом могу да
направим изванредно прецизно предвиђање о њеном будућем кретању.“
Лангдон се присетио како је једном употребио голф-симулатор, који је
помоћу сличне технологије с разочаравајућом прецизношћу предвиђао
његову склоност да одсечним ударцем лоптицу пошаље право у шуму.
Едмонд сад извади велики паметни телефон. На екрану су се видели
билијарски сто и његова виртуелна бела кугла замрзнута у месту. Неколико
математичких једначина лебдело је над њом.
„Знајући тачну масу беле кугле, њену позицију и брзину“, рече Едмонд,
„могу да израчунам њено дејство на остале кугле и предвидим исход.“
Додирнуо је екран и симулација беле кугле оживе; она се свом снагом заби
у остале кугле, распршивши их и убацивши четири кугле у различите
рупе.“
„Четири кугле“, рече Едмонд гледајући екран. „Прилично добар ударац.“
Погледао је у публику. „Не верујете ми?“
Пуцнуо је прстима изнад правог билијарског стола и бела кугла крену по
столу, гласно удари остале кугле и распрши их. Исте четири кугле упадоше
у исте четири рупе.
„Није баш прави времеплов“, рече Едмонд кроз осмех, „али нам
омогућава да завиримо у будућност. Осим тога, омогућава ми и да мало
изменим законе физике. На пример, могу да уклоним трење да се кугле
никад не зауставе… Да се котрљају заувек све док и последња од њих не
упадне у неку рупу.“
Додирнуо је неколико дугмића и поново покренуо симулацију. Овог
пута, после разбијања, одбијене кугле нису успориле, већ су се дивље
одбијале по столу, коначно насумично упадајући у рупе, све док само две
нису остале да се вијају по столу.
„А ако се уморим од чекања да и последње две кугле упадну“, рече
Едмонд, „могу једноставно да убрзам процес.“ Додирнуо је екран и
преостале две кугле су се убрзале док нису постале само магличасти траг
који пресеца сто, док коначно нису и оне упале у своје рупе. „На овај начин
могу да видим будућност много пре него што се она догоди. Компјутерске
симулације су заиста виртуелни времеплови.“ Застао је. „Наравно, све је
ово прилично једноставна математика у малом, затвореном систему какав
је билијарски сто. Али шта је са много сложенијим системима?“
Едмонд је поново држао Јури-Милерову епрувету и смешио се. „Верујем
да већ знате шта хоћу да кажем. Компјутерско моделовање је попут
времеплова и омогућава нам да видимо будућност… можда чак и
милијарду година у будућност.“
Амбра се промешкољи на каучу, не скидајући поглед с Едмондовог лица.
„Као што можете да замислите“, рече Едмонд, „нисам први научник који
сања о моделовању примордијалне Земљине супе. У принципу је то
прилично јасан експеримент – али у пракси, то је ноћна мора у смислу
сложености.“
Узбуркана примордијална мора појавише се поново, заједно са муњама,
вулканима и огромним таласима. „Моделовање херније океана захтева
симулацију на молекуларном нивоу. То би било као да предвиђамо
временске прилике с толиком прецизношћу да знамо тачан положај сваког
молекула ваздуха у сваком тренутку. Свака смислена симулација
примордијалног мора стога захтева од компјутера да разуме не само законе
физике – кретање, термодинамику, гравитацију, очување енергије и тако
даље – већ и херније, како би прецизно могао да поново створи везе које би
се формирале између сваког атома у оквиру кипуће океанске чорбе.“
Поглед изнад океана заронио је под таласе, увеличавајући кадар до једне
једине капи воде, у којој су се везе виртуелних атома и молекула везивале и
раскидале у узбурканом виру.
„Нажалост“, рече Едмонд, поново се појавивши на екрану, „симулација
која би требало да обради оволику количину могућих пермутација захтева
огромну процесорску моћ – далеко већу од могућности било којег
компјутера на свету.“ Очи му поново блеснуше од узбуђења. „То јест…
било којег сем једног.“
Огласиле су се оргуље и засвирале чувени увод у Бахову Токату и фугу у
д-молу, а на екрану се указа невероватна широкоугаона фотографија
Едмондовог огромног двоспратног компјутера.
„Е-вејв“, прошапута Амбра, огласивши се први пут током ових минута.
 Лангдон је само зурио у екран. Наравно… ово је бриљантно.
Праћен драматичним звуком оргуља Едмонд отпоче ватрени говор и
видео-обилазак свог суперкомпјутера, коначно откривајући своју „квантну
коцку“. Оргуље су стигле до климакса уз громогласан акорд – Едмонд је
дословно грмео из све снаге.
„Крајњи резултат“, закључи он, „јесте да је Е-вејв способан да поново
покрене Јури-Милеров експеримент у виртуелној стварности с
невероватном прецизношћу. Не могу да моделујем читав примордијални
океан, наравно, па сам створио исти петолитарски затворени систем који су
користили Јури и Милер.“
На екрану се појавила виртуелна посуда са хемикалијама. Потом је
призор течности увећаван све док није достигао атомски ниво – те је сад
приказивао атоме који се одбијају у загрејаној смеси, везују се и раскидају
и поново везују, под утицајем температуре, електрицитета и физичког
кретања.
„Овај модел садржи све што смо сазнали о примордијалној супи од
времена Јури-Милеровог експеримента – укључујући и вероватну
присутност хидроксилних радикала из наелектрисане паре и карбонил
сулфида, насталих због вулканске активности, као и утицаја теорија
'редуковане атмосфере'.“
Виртуелна течност на екрану је наставила да се мути и гроздови атома
почели су да се стварају.
„Хајде да сада убрзамо тај процес…“, рече Едмонд узбуђено и видео-
снимак брзо крете напред, сасвим замагљен, приказујући стварање све
сложенијих једињења. „После недељу дана почињемо да проналазимо
амино-киселине које су видели Јури и Милер.“ Слика се поново замутила,
крећући се још брже. „А онда… негде на граници од педесет година,
почињемо да видимо наговештаје градивних блокова РНК.“
Течност настави да се комеша све брже и брже.
„И зато сам је пустио да ври!“, узвикну Едмонд, говорећи све гласније.
Молекули на екрану наставили су да се везују а структуре да се
усложњавају; програм је премотавао векове, миленијуме, милионе година.
Док су слике јуришале заслепљујућом брзином, Едмонд узвикну радосно:
„Погодите шта се на крају појавило у овој супи?“
Лангдон и Амбра се узбуђено нагнуше напред.
Едмондово усхићење одједном спласну. „Апсолутно ништа1, рече он.
„Никакав живот. Никаква спонтана хемијска реакција. Никакав тренутак
стварања. Само измешана безоблична маса беживотних хемикалија.“
Испустио је тежак уздах. „Могао сам да извучем само један логичан
закључак.“ Тужно је гледао у камеру. „За стварање живота… потребан је
Бог.“ Лангдон је шокирано зурио. Шта он то говори?
Након једног трена, преко Едмондовог лица превуче се бледи осмех.
„Или сам“, настави он, „можда пропустио неки кључни састојак у овом
рецепту.“

 ПОГЛАВЉЕ 92

Амбра Видал је опчињена замишљала милионе људи широм планете који

су, управо сада, баш као и она, били потпуно заокупљени Едмондовом
презентацијом.
„Који ми је, дакле, састојак недостајао?“, упитао је Едмонд. „Зашто је
моја примордијална супа одбијала да створи живот? Нисам знао – и зато
сам урадио исто што раде сви успешни научници. Питао сам неког
паметнијег од себе!“
На екрану се појавила жена с озбиљним наочарима: др Констанс
Герхард, биохемичарка, с Универзитета Станфорд. „Како можемо створити
живот?“ Научница се насмејала, одмахујући главом. „Не можемо! У томе
је суштина. Кад је реч о процесу стварања – преласку тог прага где неживе
хемикалије формирају живе ствари – сва наша наука престаје да важи.
Нема механизма у хернији којим би се објаснило како до тога долази.
Штавише, сама идеја о ћелијама које се саме организују да творе живе
облике наизглед се директно супротставља закону о ентропији!“
„Ентропија“, поновио је Едмонд, који се сада налазио на прелепој
плажи. „Ентропија је само префињен начин да се каже: све се распада.
Језиком науке речено: организован систем неизбежно пропада'.“ Пуцнуо је
прстима и крај његових ногу појавио се леп пешчани замак. „Управо сам
организовао милионе зрнаца песка у један замак. Да видимо шта космос
мисли о томе.“ Неколико секунди касније, наишао је талас и спрао његов
замак. „Да, космос је пронашао моја организована зрнца песка и
дезорганизовао их, разбацавши их по плажи. То је ентропија на делу.
Ниједан талас неће ударити о обалу и за собом оставити песак у облику
замка. Ентропија раствара структуру. Пешчани замкови никад се спонтано
не појављују у космосу – само нестају.“
Едмонд је поново пуцнуо прстима и нашао се у лепо уређеној кухињи.
„Кад загревате кафу“, рекао је, вадећи из микроталасне пећнице шољу из
које се пушило, „усмеравате топлотну енергију у шољицу. Ако оставите ту
исту шољу да сат времена стоји на пулту, топлота се расипа по просторији
и шири се равномерно, попут зрнаца песка на плажи. Опет ентропија. А тај
процес је иреверзибилан. Ма колико дуго чекали, космос вам никад неће
магијом поново угрејати кафу.“ Едмонд се смешио. „Нити ће поново
саставити разбијено јаје или подићи порушени пешчани замак.“
Амбра се сети да је једном видела уметничку инсталацију под називом
Ентропија – ред старих бетонских блокова, сваки оштећенији од
претходног, полако су нестајали и претварали се у хрпу шута.
Докторка Герхард, научница с наочарима, појавила се поново. „Живимо
у ентропијском космосу“, рекла је, „у свету чији закони физике делују
насумично, не организовано. И зато је питање заправо ово: Како беживотне
хемикалије могу магично да се организују у сложене животне форме?
Никад нисам била религиозна, али морам признати, постојање живота је
једина научна мистерија која ме је навела да размотрим идеју о Творцу.“
Едмонд се створио поново и одмахивао је главом. „Нервира ме кад
паметни људи користе реч 'Творац'…“ Затим је помирљиво слегнуо
раменима. „Раде то, знам, зато што наука просто нема добро објашњење за
почетке живота. Али верујте ми, ако трагате за некаквом невидљивом
силом која ствара ред у хаотичном космосу, постоје далеко једноставнији
одговори од Бога.“
Едмонд испружи руку и показа папирни тањирић на ком су били
разбацани сићушни опиљци гвожђа. Потом је извадио велики магнет и
подигао га изнад тањирића. Истог часа опиљци поскочише у организован
лук, савршено се редајући један иза другог. „Невидљива сила управо је
организовала ове опиљке. Је ли то био Бог? Не… био је то
електромагнетизам.“
Едмонд се појавио поред велике трамбулине. На њеној затегнутој
површини било је разбацано на стотине кликера. „Насумично разбацани
кликери“, наставио је, „али ако урадим ово…“ Подигао је куглу за куглање
на руб трамбулине и пустио је да се скотрља на еластичну тканину. Њена
тежина направила је дубоко удубљење и разбацани кликери сместа
јурнуше ка нижем делу, формирајући круг око кугле. „Организујућа рука
Бога?“ Едмонд застаде. „Опет не… била је то само гравитација.“
Сад су га видели у крупном кадру. „Како се испоставило, живот није
једини пример за то како космос ствара ред. Неживи молекули организују
се све време како би формирали сложене структуре.“
Уследили су измонтирани призори – вртлог торнада, снежна пахуља,
валовито речно корито, кристал кварца, Сатурнови прстенови.
„Као што видите, понекад космос заиста организује материју – стоје,
чини се, сушта супротност ентропији.“ Едмонд уздахну. „И, шта је онда на
ствари? Преферира ли космос ред? Или хаос?“
На екрану се поново видео Едмонд како хода стазом према чувеном
здању Технолошког института у Масачусетсу. „Већина физичара рећи ће
вам да је одговор хаос. Ентропија је заиста краљица, а космос се
константно дезинтегрише према нереду. Помало депресивна порука.“
Едмонд је застао, а онда се окренуо и исцерио. „Али данас сам дошао
овамо да упознам младог физичара који верује да ова прича има обрт…
обрт који можда чува кључ тајне како је почео живот.“

-------

Џереми Ингланд?
Лангдон се трже кад препозна име физичара ког је Едмонд управо
описивао. Професор на МИТ, од тридесет и нешто, тренутно је био главна
звезда бостонске академске заједнице, будући да је узбуркао свеколике
страсти у новом пољу под називом квантна биологија.
Сасвим случајно, Џереми Ингланд и Роберт Лангдон похађали су исту
припремну школу пред одлазак на студије – академију Филипс Ексетер – а
Лангдон је први пут и сазнао за младог физичара из школског алумни
часописа, кроз чланак под називом „Прилагодљива организација
условљена дезинтеграцијом“. Иако је Лангдон само површно прочитао
причу и једва да је ишта разумео, сетио се да га је тад заинтригирала
чињеница да је његов колега „Екси“ био и генијалан физичар и дубоко
религиозан човек – ортодоксни Јеврејин.
Лангдон је почињао да схвата зашто се Едмонд толико заинтересовао за
Ингландов рад.
На екрану се појавио још један човек, потписан као физичар
Универзитета Њујорк, Александер Гросберг. „Сви се искрено надамо“,
рекао је Гросберг, „да је Џереми Ингланд идентификовао основни физички
принцип који покреће порекло и еволуцију живота.“
Лангдон се мало усправи кад је то чуо, као и Амбра.
Појавило се још једно лице. „Ако Ингланд може да докаже да је његова
теорија тачна“, рече историчар Едвард Џ. Ларсон, добитник Пулицерове
награде, „његово име остаће упамћено заувек. Могао би бити нови
Дарвин.“
Боже мој. Лангдон је знао да је Џереми Ингланд таласао и раније, али
ово је личило на цунами.
Карл Франк, физичар с Корнела, додао је: „Сваких тридесетак година
успевамо да направимо дивовске кораке напред… и ово би могло бити то.“
На екрану блеснуше наслови који су се смењивали великом брзином:

„УПОЗНАЈТЕ НАУЧНИКА КОЈИ БИ МОГАО ОСПОРИТИ

БОГА“
„УНИШТЕЊЕ КРЕАЦИОНИЗМА“
„ХВАЛА ТИ, БОЖЕ – АЛИ ВИШЕ НАМ НЕ ТРЕБА ТВОЈА
ПОМОЋ“

Листа наслова се настављала, а онда су јој придодати исечци из водећих

научних часописа који су сви, како се чинило, прокламовали исту поруку:
ако Џереми Ингланд може да докаже своју нову теорију, импликације ће
бити катаклизмичне – не само по науку него и по религију.
Лангдон погледа последњи наслов на зиду – из онлајн часописа Салон,
од 3. јануара 2015. године.

„БОГ ЈЕ У КОНОПЦИМА: ЗБОГ ГЕНИЈАЛНЕ НОВЕ НАУКЕ И

КРЕАЦИОНИСТИ И ХРИШЦАНСКА ДЕСНИЦА ДРХТЕ ОД СТРАХА.“
Млади професор МИТ-а довршава Дарвинов посао – и прети да поништи
све што је суманутој десници драго.

Екран се освежио и на њему се поново појавио Едмонд, одлучно је

корачао ходником научног крила универзитета. „Дакле, који је то дивовски
корак напред који је толико уплашио креационисте?“
Едмонд је блистао док је стајао испред једних врата на којима је писало:
ENGLANDLAB@MITPHYSICS.
„Хајдемо унутра – питаћемо човека лично.“

 ПОГЛАВЉЕ 93

Млади човек који се сада појавио на Едмондовом зиду био је физичар

Џереми Ингланд. Био је висок и веома мршав, необријан, и тајновито се
смешкао. Стајао је испред табле испуњене математичким једначинама.
„Прво“, рече Ингланд, пријатељским и ненаметљивим гласом,
„дозволите ми да кажем да ова теорија није доказана, то је само идеја.“
Скромно је слегнуо раменима. „Мада морам да признам, ако је икад будемо
доказали, последице ће бити далекосежне.“
У следећа три минута физичар је изнео своју идеју која је – као и већина
концепата који су досад мењали читаве парадигме – била неочекивано
једноставна.
Теорија Џеремија Ингланда, ако ју је Лангдон добро схватио, била је да
космос функционише руководећи се само једним правилом. Једним циљем.
Да шири енергију.
У најједноставнијим цртама, када космос наиђе на област концентрисане
енергије, он је распршује. Класичан пример, како је Кирш већ споменуо,
била је шоља вруће кафе на пулту; она се сваки пут охлади, распршујући
своју топлоту на остале молекуле у просторији у складу са Другим законом
термодинамике.
Лангдон одједном схвати зашто га је Едмонд питао о митовима о
стварању света – сви су они садржали сликовите описе енергије и
светлости која се бескрајно шири и растерује таму.
Међутим, Ингланд је веровао да постоји једна зачкољица у вези с тим
како космос распршује енергију.
„Знамо да свемир потпомаже ентропију и неред“, рече Ингланд, „тако да
ћемо се можда изненадити кад видимо толико много примера молекула
који се сами организују.“
На зиду се поново појавило неколико слика од раније – олујни вртлог,
валовито корито реке, снежна пахуља.
„Све ово су“, рече Ингланд, „примери 'распршивих структура' – скупова
молекула самостално организованих у структуре које помажу да систем
што ефикасније распрши своју енергију.“
Ингланд брзо објасни како су торнада природни начин да се разбије
концентрисана област високог притиска, тако што се она претвара у
ротациону силу која на крају исцрпи саму себе. Исто је важило за неравна
корита река која пресрећу енергију брзих струја и разбијају је. Снежне
пахуље расипају сунчеву енергију формирајући разностране површине које
хаотично одбијају сунчеву светлост'у свим правцима.
„Простим језиком речено“, настави Ингланд, „материја се
самоорганизује у циљу што бољег расипања енергије.“ Осмехнуо се.
„Природа – у напору да подржи неред – ствара мале џепове реда. Ови
џепови су структуре које повећавају хаос система и самим тим повећавају и
ентропију.“
Лангдон о томе дотад није размишљао, али Ингланд је био у праву;
примери су се могли наћи свуда. Лангдон замисли олујни облак. Када се
облак организује под силама статичког електрицитета, свемир створи
муњу. Другим речима, закони физике створили су механизам за расипање
енергије. Муња расипа енергију из облака на земљу, распршујући је и тако
повећавајући свеукупну ентропију система.
Да би се ефикасно створио хаос, схвати Лангдон, потребно је мало реда.
Лангдону мисли одлуташе до нуклеарних бомби и он се запита могу ли
се оне сматрати оруђима ентропије – малим џеповима пажљиво
организоване материје која служи да створи хаос. Присетио се
математичког симбола ентропије и схватио да личи на експлозију или на
Велики прасак – енергетско пражњење у свим правцима.

„И где нас то доводи?“, рече Ингланд. „Какве везе ентропија има са

пореклом живота?“ Пришао је својој табли. „Како се испоставља, живот је
невероватно ефикасан начин расипања енергије.“
Ингланд нацрта слику сунца које исијава енергију на дрво.
„Дрво, рецимо, апсорбује снажну сунчеву енергију, користи је за раст а
онда емитује инфрацрвену светлост – много мање усредсређен облик
енергије. Фотосинтеза је веома ефикасна ентропијска машина. Дрво расипа
и слаби концентрисану сунчеву енергију, што резултује свеукупним
порастом ентропије свемира. Исто се може рећи за све живе организме –
укључујући и људе – који конзумирају организовану твар у виду хране,
претварају је у енергију и онда ту енергију распршују назад у свемир као
топлоту. Уопштено говорећи“, закључи Ингланд, „верујем да живот не
само што поштује законе физике већ да је зачет управо због њих.“
Лангдон осети узбуђење док је размишљао о овој логици која се чинила
сасвим јасном: Ако јарки сунчеви зраци погоде парче плодне земље,
физички закони земље створиће биљку да би боље распршили ту енергију.
Ако подводни извори сумпора створе области кипуће воде, живот ће се
створити на тим местима и развејати ту енергију.
„Надам се“, додаде Ингланд, „да ћемо једног дана пронаћи начин да
докажемо да је живот заиста спонтано настао из неживе материје… Као
чист резултат закона физике.“
Фасцинантно, помисли Лангдон. јасна научна теорија како је живот
могао самог себе створити… Без Божје руке.
„Ја сам религиозан човек“, рече Ингланд, „али ипак се моја вера, као и
моја наука, стално развија. Сматрам ову теорију неверничком са аспекта
духовности. Али просто покушавам да опишем како ствари 'стоје' у
космосу; оставићу духовне импликације клерицима и филозофима.“
Мудар млад човек, помисли Лангдон. Ако његова теорија икад буде
доказана, имаће разоран уткај на читав свет.
„За сада“, рече Ингланд, „сви могу да се опусте. Из очигледних разлога,
ову теорију је изузетно тешко доказати. Мој тим и ја имамо неколико идеја
за моделовање будућих система за расипање, али у овом трену смо од тога
још увек годинама далеко.“
Ингландов лик нестаде и Едмонд се поново појави на екрану, стојећи
поред квантног компјутера. „Међутим, ја нисам годинама далеко. Овај тип
моделовања је управо оно на чему сам радио.“
Пришао је својој радној станици. „Ако је теорија професора Ингланда
тачна, онда би се читав оперативни систем космоса могао свести на једну
главну команду: расипај енергију!“
Едмонд седе за свој сто и поче да помамно куцка по огромној тастатури.
Екрани пред њим се испунише некаквим наизглед ванземаљским
компјутерским кодом. „Требало ми је неколико недеља да репрограмирам
читав експеримент који је претходно омануо. Уградио сам у систем један
 54
фундаменталан циљ – раисон д'êтре ; наложио сам систему да расипа
енергију по сваку цену. Наредио сам компјутеру да буде што је могуће
креативнији док повећава ентропију у примордијалној супи. И дао сам му
дозволу да изгради каква год оруђа му требају да би то постигао.“
Едмонд престаде да куцка и окрену се у столици према публици. „Онда
сам активирао модел и догодило се нешто невероватно. Испоставило се да
сам успешно идентификовао 'недостајући састојак' у мојој виртуелној
примордијалној супи.“
И Лангдон и Амбра су напрегнуто гледали у пројекцију док је пред њима
почињала анимирана представа Едмондовог компјутерског модела. Поново
је слика заронила дубоко у узбуркану примордијалну супу и увеличала се
до субатомског домена, где су се виделе хемикалије које се крећу, везују и
растурају своје везе.
„Убрзао сам процес и симулирао проток стотина година“, рече Едмонд,
„и видео како се појављују Јури-Милерове амино-киселине.“
Лангдон није познавао хернију, али је препознао приказ основног
протеинског ланца. Док се процес настављао, гледао је како се обликују све
комплекснији молекули и везују се у неки шупљикави ланац
шестоугаоника.
„Нуклеотиди!“, викну Едмонд док су шестоугаоници настављали да се
спајају. „Посматрамо како протичу хиљаде година! А ако убрзамо још
мало, видећемо прве наговештаје структуре!“
Док је говорио, један од ланаца нуклеотида почео је да се увија око себе
у спиралу. „Видите то?!“, викну Едмонд. „Милиони година су прошли и
систем покушава да направи структуру! Систем покушава да направи
структуру како би расипао енергију, баш као што је Ингланд предвидео!“
Док је модел напредовао, Лангдон је запањено гледао како мала спирала
постаје двострука спирала и шири своју структуру до препознатљивог
двоструко спиралног облика најпознатијег хемијског једињења на планети.
„Боже мој, Роберте…“, прошапута Амбра, разрогачених очију. „Да ли је
то…
„ДНК“, обзнани Едмонд нагло заустављајући снимак. „Ето га. ДНК –
основа свег живота. Живи биолошки код. А зашто би, питате се, систем
направио ДНК да би расипао енергију? Па, зато што мудра глава стотину
руку има! Шума стабала расипа много више сунчеве енергије од само
једног. Ако сте оруђе ентропије, најлакше ћете свој посао обавити уколико
направите сопствене копије.“
Едмондово лице се поново појави на екрану. „Пуштајући модел да иде
даље од овог тренутка, посведочио сам нечему заиста задивљујућем…
Дарвинистичка еволуција је кренула!“
Заћутаоје на неколико секунди. „А зашто и не би?“, наставио је.
„Еволуција је начин да свемир непрекидно испробава и прилагођава своја
оруђа. Најефикаснија оруђа опстају и умножавају се, непрекидно
напредују, постају све сложенија и ефикаснија. На крају, нека оруђа
изгледају као дрвеће, а нека изгледају, па… Као ми.“
Изгледало је као да Едмонд плута у тами свемира док је изнад њега
лебдела плава кугла Земље. „Одакле долазимо?“, упитао је. „Истина је да –
долазимо ниоткуд… и одасвуд. Потичемо од истих закона физике који су
створили живот у читавом космосу. Нисмо ми посебни. Постојимо са
Богом и без Бога. Неумитни смо резултат ентропије. Живот није тачка у
свемиру. Живот је просто нешто што свемир ствара и репродукује како би
распршивао енергију.“
Лангдон осети чудну несигурност, питајући се да ли је сасвим спознао
импликације овога што Едмонд говори. Морао је да призна, симулација ће
за резултат имати тектонску промену парадигме и сигурно ће изазвати
побуну у многим академским дисциплинама. Али када је у питању
религија, питао се хоће ли Едмонд променити људима мишљење. Већ
вековима велика већина верника занемарује огромну количину научних
података и рационалне логике док брани своју веру.
Амбра као да се мучила са сопственом реакцијом, а израз њеног лица
одражавао је истовремено и велико чуђење и опрезну неодлучност.
„Пријатељи“, рече Едмонд, „ако сте испратили ово што сам вам до сада
показао, онда схватате колико дубок значај то има. А ако сте још увек
несигурни, останите са мном, јер се испоставља да је ово откриће довело до
једног другог открића, и то још значајнијег.“
Застао је.
„Одакле долазимо… није ни близу толико зачуђујуће колико куда
идемо.“

 ПОГЛАВЉЕ 94

Звук брзих корака одјекивао је кроз подземну базилику, док је агент гарде
трчао ка тројици мушкараца окупљених у најдубљем кутку цркве. „Ваше
величанство“, довикнуо је дахћући. „Едмонд Кирш… видео… емитује се.“
Краљ се окренуо у својим инвалидским колицима, а принц Хулијан се
окрете за њим.
Валдеспино испусти разочаран уздах. Било је само питање времена,
подсетио је себе. Ипак је осетио неку тежину на срцу кад је знао да свет
гледа оно што је он видео у библиотеци Монсерат с Ел Фадлом и Кевешом.
Одакле долазимо? Киршова тврдња о „безбожном пореклу“ била је
арогантна колико и богохулна, и имаће разорне последице по људску жељу
да тежи вишим идеалима и угледа се на Бога који нас је створио према
Свом лику.
Трагедија је била тим већа што се Кирш није зауставио на томе. Након
првог чина скрнављења учинио је и следећи, далеко опаснији – понудио је
дубоко узнемирујући одговор на питање Куда идемо?
Киршово предвиђање будућности било је попут клетве… толико
узнемирујуће да су Валдеспино и његове колеге молиле Кирша да га не
објављује. Чак и да су подаци до којих је футуриста дошао били тачни –
ако би успео да их подели са светом, направио би непоправљиву штету.
Не само за верујуће, знао је Валдеспино, него за свако људско биће на
планети.

 ПОГЛАВЉЕ 95

Нема потребе за Богом, помисли Лангдон, понављајући оно што је Едмонд

рекао. Живот је настао спонтано деловањем закона физике. Идеја
спонтаног стварања одавно је била тема теоријских расправа међу неким
од највећих умова науке, али вечерас је Едмонд Кирш изнео савршено
убедљив аргумент да се спонтано стварање заиста и догодило.
Још нико није успео ни да се приближи ситуацији у којој то може да
демонстрира… па чак ни да објасни како је то могло да се догоди.
На пројекцији је Едмондова симулација примордијалне супе врвела од
минијатурних живих бића.
„Док сам посматрао свој почетни модел“, рече Едмонд, „питао сам се
шта би се догодило ако бих га пустио и даље? Да ли би на крају
експлодирао из своје посуде и изнедрио читаво животињско царство,
укључујући и људску врсту? И шта би било ако бих га пустио још даље?
Ако бих довољно дуго чекао, да ли бих створио следећу степеницу људске
еволуције и рекао нам куда идемо?“
Едмонд је сада поново стајао поред свог Е-вејва. „Нажалост, чак ни овај
компјутер не може да подржи модел толике величине, па сам морао да
пронађем начин да сузим симулацију. На крају сам позајмио технику од
крајње неочекиваног извора… Никог другог до Волта Дизнија.“
На пројекцији се појавио примитиван, дводимензионалан црно-бели
цртани филм. Лангдон препознаде Дизнијев класик из 1928. године,
Пароброд „Вили“.
„Уметничка форма 'анимације' у последњих деведесет година је веома
брзо напредовала – од првобитних папирних блокчића са серијом цртежа
Микија Мауса до богато анимираних филмова које имамо данас.“
Поред старог цртаћа појавила се жива, хиперреалистична сцена из
новијег анимираног филма.
„Овај скок квалитета сличан је три хиљаде година дугој еволуцији од
пећинских цртежа до Микеланђелових ремек-дела. Као футуриста,
фасциниран сам сваком вештином која овако брзо напредује“, настави
Едмонд.
„Техника која омогућава овакав скок, како сам научио, зове се 'уме тање'.
То је пречица у компјутерској анимацији којом уметник тражи од
компјутера да направи прелазне кадрове између две кључне слике,
постепено мењајући прву док не дође до друге, у суштини само
попуњавајући празнине. Уместо да се свака сличица посебно црта руком –
што се овде може упоредити са мођеловањем сваког појединачног корака у
еволутивном процесу – уметници данас могу да нацртају само неколико
кључних кадрова… а онда да компјутеру задају да најбоље што уме
претпостави међукораке и попуни недостајуће фазе развоја.“
„То је уметање“, обзнани Едмонд. „То је очигледна примена моћи
компјутера, али када сам чуо за ту методу, синуло ми је и схватио сам да је
то кључ за откључавање наше будућности.“
Амбра се окрену према Лангдону с упитним изразом на лицу. „Куда ово
води?“
Пре но што је Лангдон стигао да о томе размисли, на екрану се појавила
нова слика.

„Људска еволуција“, рече Едмонд. „Ова слика је нека врста кинеографа.

Захваљујући науци, конструисали смо неколико основних сличица –
шимпанза, Аустралопитхецус, Хомо хабилис, Хомо ерецтус,
неандерталски човек – али су прелази између ових врста и даље
магловити.“
Баш како је Лангдон и очекивао, Едмонд је одлучио да употреби
компјутерско „уметање“ да би попунио рупе у људској еволуцији. Описао
је како су различити међународни геномски пројекти – људски геном,
палеоалеутски геном, неандерталски геном, геном шимпанзи – користили
делове костију да направе скице комплетне генетске структуре скоро десет
међуврста између шимпанзе и Хомо сапиенс-а.
„Знао сам да ћу, будем ли употребио ове примитивне геноме као кључне
кадрове“, рече Едмонд, „моћи да програмирам Е-вејв да направи
еволутивни модел који их све међусобно повезује неку врсту еволутивне
игре повезивања тачкица. Тако сам почео од једне просте карактеристике –
величине мозга – која представља веома прецизан општи показатељ
интелектуалне еволуције.“
На зиду се појавио графикон.
 „Поред мапирања општих структуралних параметара попут величине
мозга, Е-вејв је мапирао хиљаде суптилнијих генетичких маркера који
утичу на когнитивне способности – маркере попут просторног сналажења,
развијености речника, дугорочне меморије и брзине обраде података.“
На зиду су се брзо смењивали нови графикони и сви су показивали исти
експоненцијални раст.
„А онда је Е-вејв направио дотад незабележену симулацију
интелектуалне еволуције кроз време.“ Поново се појави Едмондово лице.
„'Па шта?', питаћете. 'Зашто би нас било брига за идентификовање процеса
кроз који су и људи постали интелектуално доминантни?' Брига нас је, јер
ако установимо образац, компјутер нам може рећи куда ће тај образац
водити у будућности.“ Осмехнуо се. „Ако ја кажем два, четири, шест,
осам… Ви ћете одговорити десет. У основи, тражио сам од Е-вејва да
предвиди како ће то 'десет' изгледати. Кад Е-вејв буде симулирао
интелектуалну еволуцију, моћи ћу да му поставим и друго логично питање:
Шта је следеће? Како ће људски интелект изгледати пет стотина година од
сада? Другим речима: Куда идемо?“
Лангдон схвати да је омадијан овим изгледима и, мада није знао
довољно о генетици и компјутерском моделовању да би проценио
прецизност Едмондових предвиђања, концепт је био генијалан.
„Еволуција врсте“, рече Едмонд, „увек је повезана са окружењем тог
организма, па сам тражио од Е-вејва да укључи још један модел –
симулацију окружења данашњег света – што је лако, с обзиром на то да су
све наше вести из културе, политике, науке, временске прогнозе и
технологије на интернету. Тражио сам од компјутера да обрати посебну
пажњу на факторе који ће највише утицати на будући развој људског мозга
– нове лекове, нове медицинске технологије, загађење, културне факторе и
тако даље.“ Едмонд застаде. „А онда сам“, рече, „пустио програм.“
Цео екран испуњавало је лице футуристе. Гледао је право у камеру. „Кад
сам покренуо модел… догодило се нешто потпуно неочекивано.“ Скренуо
је поглед, једва приметно, а онда се вратио камери. „Нешто веома
узнемирујуће.“
Лангдон чу Амбрин узбуђени уздах.
„Зато сам га покренуо поново“, рече Едмонд, мрштећи се. „На несрећу,
догодило се исто.“
Лангдон препозна исконски страх у Едмондовим очима.
„Онда сам ревидирао факторе“, настави. „Дотеривао сам програм, мењао
сваку променљиву и изнова га пуштао. Али сам упорно добијао исти
резултат.“
Лангдон се запита није ли Едмонд можда открио да је људски интелект,
после тако дугог напредовања, одједном почео да пропада. Алармантни
показатељи да би се управо то могло догодити сигурно су постојали.
„Узнемирили су ме ти подаци“, рече Едмонд, „и нисам могао да им
пронађем смисао. Стога сам од компјутера затражио анализу. Е-вејв ми је
предочио своју процену на најјаснији начин који познаје. Нацртао ми је
слику.“
Екран се освежио и приказивао је временски графикон животињске
еволуције, која је отпочела пре око сто милиона година. Био је то сложен и
живо писан гоблен од хоризонталних мехурића који су се временом
ширили и скупљали, одсликавајући како су врсте настајале и нестајале.
Левом страном графикона су доминирали диносауруси – који су у том
тренутку историје већ били на врхунцу развоја – њих је представљао
најдебљи од свих мехурића који се временом згушњавао све док није
изненада потпуно ишчезао пре око шездесет пет милиона година, кад су
диносауруси изумрли.
„Ово је временски дијаграм доминантних животних облика на Земљи“,
рече Едмонд, „представљених кроз популацију врсте, њену позицију у
ланцу исхране, међурасну надмоћ и свеукупни утицај који има на планету.
У основи, то је визуелни приказ онога ко је главни на Земљи у датом
тренутку.“
Лангдон је погледом пратио дијаграм док су се различити мехурићи
ширили и скупљали, приказујући како су различите велике популације
врста настајале, размножавале се и нестајале.
„Освит Хомо сапиенс-а“, рече Едмонд, „догодио се око 200.000 година
пре Христа, али нисмо били довољно утицајни да бисмо се појавили на
овом графикону све до пре око шездесет пет хиљада година, када смо
изумели лук и стрелу и постали много ефикаснији предатори.“
Лангдонов поглед склизну дуж линије до ознаке на којој је стајала
година 65.000 пре Христа, изнад које се појавио танки плави мехурић,
означивши Хомо сапиенс-а. Мехурић се ширио веома споро, скоро
неприметно, све до отприлике 1.000 година пре Христа, када се одједном
удебљао, а онда почео да се експоненцијално шири.
Док је он оком стигао на десни крај дијаграма, плави мехурић је
прогутао скоро читав екран.
Сувремени људи, помисли Лангдон. Далеко најдоминантнија и
најутицајнија врста на Земљи.
„Не изненађује“, рече Едмонд, „што су у години двехиљадитој, када је
овај графикон стао, људи представљени као најдоминантнија врста на
планети. Ништа нам није ни близу.“ Застао је. „Међутим, можете да видите
да се појављују трагови једног новог мехурића… Овде“
Графикон се увећао и приказао танушни црни облик који је почео да се
формира изнад набубрелог плавог мехурића човечанства.
„Једна нова врста већ се појавила на сцени“, рече Едмонд.
Лангдон је спазио црни мехурић, али он је деловао безначајно у односу
на плави мехур – као мајушни прилепак на леђима плавог кита.
„Схватам“, рече Едмонд, „да ова придошлица делује бенигно, али ако се
померирно са 2000. године на данашњи дан, видећете да је наш
новопридошли већ ту и да тихо расте.“
Дијаграм се наставио све док није дошао до данашњег дана и Лангдон
осети како му се груди стежу. Црни мехурић забележио је огроман раст у
последње две деценије. Сад је заузимао више од четвртине екрана и претио
је да Хомо сапиенс-у преотме утицај и доминацију.
„Шта је то?!“, узвикну Амбра узбуђеним полушапатом.
Лангдон одговори: „Немам појма… Нека врста успаваног вируса?“ У
глави је прелиставао списак агресивних вируса који су сатирали разне
делове света, али није могао да замисли врсту која овако брзо расте на
Земљи, а да је нико не примећује. Некаква бактерија из свемира?
„Ова нова врста је подмукла“, рече Едмонд. „Експоненцијално се шири.
Непрекидно заузима нове територије. И што је најважније, еволуира…
Много брже него људи.“ Едмонд је мртав озбиљан поново гледао у камеру.
„Нажалост, ако пустим ову симулацију даље да нам покаже будућност,
само неколико деценија од сада, догађа се ово.“
Дијаграм се поново проширио и показивао је временску осу до 2050.
године.
Лангдон скочи на ноге, зурећи с неверицом.
„Боже мој“, прошапута Амбра, ужаснуто прекривши уста.
Дијаграм је јасно показивао како се претећи црни мехур шири
невероватном брзином, а онда, до 2050. године, потпуно гута светлоплави
мехур човечанства.
„Жао ми је што морам ово да вам покажем“, рече Едмонд, „али у сваком
моделу који сам покренуо исто се догодило. Људска врста је еволуирала до
овог^нашег тренутка у историји, а онда, веома нагло, појавила се нова
врста и збрисала нас са лица Земље.“
Лангдон устаде испред ужасавајућег графикона, покушавајући себе да
подсети да је то само компјутерски модел. Знао је да слике попут ове имају
моћ коју обични подаци немају, моћ да много дубље утичу на људе, а
поред тога, Едмондов дијаграм је одавао и утисак нечег коначног – као да
55
је људско истребљење већ fait accompli .
„Пријатељи моји“, рече Едмонд суморним гласом, као да објављује да ће
ускоро доћи до неизбежног судара са астероидом. „Наша врста је на ивици
изумирања. Читавог живота сам се бавио предвиђањима, а у овом случају
анализирао сам податке на свим нивоима. Могу вам рећи, с великом дозом
сигурности, да људска врста какву познајемо за педесет година више неће
постојати.“
л.ангдонов иницијални шок нестаде пред неверицом – и гневом – према
свом пријатељу. Шта то радиш, Едмонде?! Ово је неодговорно! Направио
си компјутерски модел – хиљаду ствари може да буде погрешно у твојим
подацима. Људи те поштују и верују ти… изазваћеш масовну хистерију.
 „И још нешто“, рече Едмонд, још више се смрачивши. „Ако пажљиво
погледате симулацију, видећете да нас ова нова врста неће потпуно
збрисати. Прецизније речено… апсорбоваће нас.“

 ПОГЛАВЉЕ 96

Врста нас апсорбује?

Ћутећи запањено, Лангдон је покушавао да замисли шта је Едмонд тиме
хтео да каже; ова фраза враћала му је у мисли застрашујуће призоре из
научно-фантастичних филмова из серијала Елијен, у ком су људи
коришћени као живи инкубатори за доминантну врсту.
Сада на ногама, Лангдон се осврну према Амбри, која је седела скупљена
на каучу – обгрливши рукама колена, проницљиво је анализирала
илустрацију на екрану. Лангдон се напрезао да замисли било које друго
тумачење података – закључак се чинио неизбежним.
Према Едмондовој симулацији, људску расу у наредних неколико
деценија прогутаће нова врста. А што је било још страсније, та нова врста
већ је живела на Земљи и тихо расла.
„Очигледно“, рекао је Едмонд, „нисам могао изаћи у јавност с овим
информацијама док не идентификујем ову нову врсту. Зато сам копао по
подацима. Након небројено много симулација, успео сам да разоткријем
мистериозну придошлицу.“
Екран се освежио и донео једноставан дијаграм ког се Лангдон сећао из
средње школе – таксономска хијерархија живих ствари – подељена на
„шест царстава живота“ – Животиње, Биљке, Протисти, Еубактерије,
Архебактерије и Гљиве.
„Кад сам једном идентификовао овај напредни нови организам“,
наставио је Едмонд, „схватио сам да има превише различитих облика да би
се могао назвати врстом. Таксономски говорећи, био је превише
свеобухватан да би се назвао разделом. Чак и редом.“ Едмонд је зурио у
камеру. „Схватио сам да нашу планету сада насељава нешто далеко веће.
Нешто што би се могло назвати једино потпуно новим царством.“
Лангдону сада сину шта то Едмонд описује.
Седмо царство.
Као громом погођен, Лангдон је гледао како Едмонд саопштава ове
вести свету, описујући ново царство за које је Лангдон недавно чуо у
једном ТЕД говору писца из света дигиталне културе, Кевина Келија.
Најављивано у пророчанствима неких од првих писаца научне фантастике,
ово ново царство живота дошло је и донело велеобрт.
Било је то царство неживих врста.
Ове неживе врсте еволуирале су потпуно исто као да су биле живе –
постајале су поступно све сложеније, прилагођавајући се новим
окружењима и у њима се размножавајући, испробавајући нове варијације –
неке су опстајале, неке изумирале. Као савршени одраз у огледалу
дарвинистичке адаптивне промене, ови нови организми развили су се
заслепљујућом брзином и сад су чинили једно сасвим ново царство –
царство које је заузело своје место поред Животиња и осталих.
Звало се: Технијум.
Едмонд се бацио на блистави опис најновијег Земљиног царства – које је
обухватало свеукупну технологију. Описивао је како машине напредују
или умиру по правилима Дарвиновог „опстанка најјачих“ – константно се
прилагођавајући окружењу, развијајући нове особине неопходне за
опстанак и, ако би у томе успеле, размножавају се што брже могу како би
стекле монопол над расположивим ресурсима.
„Факс-машина је нестала као и птица додо“, објаснио је Едмонд. „А
ајфон ће преживети само ако настави да надмашује конкуренцију. Писаће и
парне машине умрле су у промењеним окружењима, али је Енциклопедија
Британика еволуирала, њен гломазни комплет од тридесет два тома развио
је дигитална стопала и, попут рибе дводихалице, изашао на неистражену
територију где сад наставља да се развија.“
Лангдону се у мисли врати његов кодак фото-апарат из детињства –
некада Т-рекс у свету фотографије – преко ноћи избрисан метеорском
појавом дигиталних снимака.
„Пре пола милијарде година“, наставио је Едмонд, „наша планета
доживела је изненадну ерупцију живота – Камбријску експлозију – у којој
су скоро све врсте на планети настале дословно преко ноћи. Данас смо
сведоци Камбријске експлозије Технијума. Нове врсте у технологији се
рађају сваког дана, еволуирају заслепљујућом брзином и свака нова постаје
алатка за стварање других нових технологија. Проналазак компјутера нам
је помогао да направимо запањујуће нове алатке, од паметних телефона до
свемирских бродова и хируршких робота. Сведоци смо поплаве иновација
које се дешавају брже него што наш ум може да појми. А ми смо творци
овог новог царства – Технијума.“
На екрану је поново била узнемирујућа слика црног мехура који расте и
гута плави. Технологија убија човечанство? Лангдон је ту идеју сматрао
ужасавајућом, а опет му је инстинкт говорио да је крајње невероватна. По
њему, идеја о дистопијској будућности попут оне из Терминатора, у којој
машине лове људе до истребљења, деловала је антидарвинистички. Људи
контролишу технологију; људи имају инстинкте за преживљавање; људи
никад неће дозволити технологији да нас надмаши.
Ипак, док му је овај низ логичких мисли још пролазио кроз главу,
Лангдон је знао да су све крајње наивне. Кроз интеракцију с Едмондовом
креацијом вештачке интелигенције, Винстоном, Лангдон је добио ретку
привилегију: да види врхунску вештачку интелигенцију на делу. И мада је
Винстон очигледно служио Едмондовим жељама, Лангдон се питао колико
ће још проћи док машине попут Винстона не почну да доносе одлуке које
задовољавају њихове жеље.
„Наравно, многи су пре мене предвидели царство технологије“, рече
Едмонд, „али ја сам успео да га моделујем… и покажем вам шта ће нам
урадити.“ Показао је ка тамнијем мехуру који је до 2050. године прекрио
цео екран и показивао потпуну доминацију планетом. „Морам признати, на
први поглед, ова симулација нуди прилично мрачну слику…“
Едмонд застаде, а познати сјај поново блесну у његовим очима.
„Али заиста морамо да погледамо мало боље“, рекао је.
Екран је сад зумирао црни мехур, увеличавајући га док Лангдон није
успео да види да огромна сфера више није црна као мастило, него тамно-
љубичаста.
„Као што видите, кад црни мехур технологије прогута људски мехур, он
поприма другачију боју – нијансу љубичасте – као да су се те две боје
равномерно стопиле.“
Ландгон се питао јесу ли ово добре или лоше вести.
„Ово што овде видите је редак еволутивни процес познат под називом
ендосимбиоза“, рекао је Едмонд. „Обично је еволуција бифуркациони
процес – врста се дели на две нове врсте – али понекад, у ретким
случајевима, ако две врсте не могу да преживе једна без друге, процес се
одвија унатрашке… и уместо да се једна врста рачва, две врсте се спајају у
једну.“
Ова фузија подсетила је Лангдона на синкретизам – процес у ком се две
различите религије спајају у једну и дају потпуно нову веру.
»Ако не верујете у будни у фу/ију људи и технологије“, рекао је Едмонд,
„осврните се око себе.“
С екрана их засу рафална паљба слика – призори људи који грчевито
стежу мобилне телефоне, носе наочаре за виртуелну реалност, подешавају
блутут-слушалице у ушима; трче носећи музичке плејере око мишица на
рукама; вечерају с породицом окупљени око „паметних звучника“ на
средини стола; слика детета у колевци које се игра на таблету.
„Ово су само примитивни почеци ове симбиозе“, рекао је Едмонд.
„Почињемо да уграђујемо компјутерске чипове директно у мозгове,
убризгавамо у крвоток сићушне наноботе који једу холестерол и довека
живе у нама, правимо синтетичке удове које контролишемо умом,
користимо алатке за генетско уређивање као што је ЦРИСПР да
модификујемо свој геном и, сасвим дословно, дизајнирамо побољшану
верзију себе самих.“
Едмондов израз лица одржавао је готово радост, блистао је од страсти и
узбуђења.
„Људска бића еволуирају у нешто другачије“, изјавио је. „Постајемо
хибридна врста – фузија биологије и технологије. Исте алатке које данас
живе изван наших тела – паметни телефони, слушни апарати, наочаре за
читање, већина фармацеутских производа – за педесет година биће
инкорпорирани у наша тела до те мере да више нећемо моћи да себе
сматрамо Хомо сапиенс-ом.“
Познати призор опет се појавио иза Едмонда – редослед напредовања од
шимпанзе до савременог човека.
„За трен ока“, рече Едмонд, „постаћемо следећа страница у еволуционом
кинеографу. А кад то постанемо, осврнућемо се на данашњег Хомо
сапиенс-а. исто онако како данас гледамо на неандерталског човека. Нове
технологије попут кибернетике, синтетичке интелигенције,
криопрезервације, молекуларног инжењеринга и виртуелне стварности
заувек ће променити значење речи човек. Свестан сам да међу вама има
оних који верују да сте ви, као Хомо сапиенс, Божја одабрана врста. Могу
да разумем да вам ове вести делују као крај света. Али преклињем вас,
молим вас, верујте ми… будућност је много светлија него што мислите.“
У изненадном изливу наде и оптимизма, велики футуриста прешао је на
описивање блиставе сутрашњице, визије будућности другачије од свега
што се Лангдон икад усудио да замишља.
Едмонд је убедљиво описивао будућност у којој је технологија постала
толико приступачна и свеприсутна да је избрисала јаз између оних који
имају и оних који немају. Будућност у којој технологија заштите животне
средине милијардама људи обезбедује пијацу воду, здраву храну и приступ
чистој енергији. Будућност у којој, захваљујући геномској медицини,
болести попут Едмондовог рака више не постоје. Будућност у којој је
огромна снага интернета коначно зауздана да би служио образовању чак и
у најудаљенијим крајевима света. Будућност у којој ће роботизоване
производне траке ослободити раднике затупљујућих послова како би могли
да се баве целисходнијим пољима која ће се тек отварати у областима које
још и не замишљамо. А поврх свега, будућност у којој ће револуционарне
технологије почети да стварају такво обиље критичних ресурса људске
врсте да због њих више неће морати да страхују.
Док је слушао Едмондову визију сутрашњице, Лангдон схвати да осећа
нешто што није осетио годинама. Била је то емоција за коју је знао да је
дели с милионима других гледалаца управо у овом тренутку – неочекивани
раст оптимизма.
„Кајем се само због једне ствари у вези с овим долазећим временом
чуда.“ Едмондов глас је пуцао од налета емоција. „Жалим што нећу бити ту
да га видим. Иако то не знају чак ни моји најближи пријатељи, тешко сам
болестан већ неко време… чини се да ипак нећу живети вечно као што сам
планирао.“ Успео је да се болно осмехне. „Кад ви ово будете гледали,
највероватније ћу имати још свега неколико недеља живота… можда само
неколико дана. Молим вас, знајте, пријатељи моји, да је ово обраћање вама
вечерас била највећа част и задовољство у мом животу. Хвала вам што сте
слушали.“
Амбра је сад стајала близу Лангдона, обоје су с дивљењем и тугом
гледали како се њихов пријатељ обраћа свету.
„Стојимо на чудној историјској прекретници“, наставио је Едмонд, „у
времену кад се чини да се свет окренуо наглавце и да ништа није баш
онакво како смо замишљали. Али несигурност је увек претеча свеопште
промене – трансформацији увек претходе комешање и страх. Подстичем
вас да своју веру положите у људску способност да ствара и воли, јер кад
се удруже те две силе, оне имају моћ да осветле сваку таму.“
Лангдон погледа Амбру и примети да јој се сузе сливају низ образе.
Испружио је руку и нежно је загрлио, гледајући како његов смртно болесни
пријатељ говори своје последње рећи свету.
„Док улазимо у непознату сутрашњицу“, рекао је Едмонд,
„трансформисаћемо се у нешто веће него што сад можемо и да замислимо,
имаћемо моћи о каквима сад не можемо ни да сањамо. А кад се то деси,
немојмо никад заборавити мудре речи Черчила, који нас је упозорио: Цена
величине… зове се одговорност“
Ове речи дубоко погодише Лангдона, који се често плашио да људска
раса неће бити довољно одговорна да рукује опојним алаткама које управо
ствара.
„Иако сам атеиста“, рекао је Едмонд, „пре но што вас напустим, молим
да ми удовољите и дозволите ми да вам прочитам молитву коју сам
недавно написао.“
Едмонд је написао молитву?
„Назвао сам је 'Молитва за будућност'.“ Едмонд склопи очи и поче да
говори полако, са застрашујућом самоувереношћу. „Нек наше филозофије
одрже корак с нашим технологијама. Нек наше саосећање одржи корак с
нашим моћима. И нек љубав, а не страх, буде покретач промена.“
То говорећи, Едмонд Кирш отвори очи. „Довиђења, пријатељи моји, и
хвала вам“, рекао је. „И усудићу се да кажем… С Божјом помоћи.“
Едмонд је још трен гледао у камеру, а онда се његов лик изгубио у
шуштећем мору беле буке. Лангдон је зурио у екран испуњен статиком,
док је у њему растао понос који је осећао према пријатељу.
Стојећи поред Амбре, Лангдон је замишљао милионе људи широм света
који су управо присуствовали Едмондовом тријумфу који никог неће
оставити равнодушним. Зачудо, ухватио је себе како се пита није ли се
Едмондова последња ноћ на Земљи завршила на најбољи могући начин.

 ПОГЛАВЉЕ 97

Командант Дијего Гарза је стајао леђима ослоњен на стражњи зид

подземне канцеларије Монике Мартин и тупо гледао у телевизијски екран.
Руке су му и даље биле у лисицама, а одмах до њега стајала су два агента
гарде, повиновавши се захтеву Монике Мартин да му дозволе да напусти
оружарницу како би могао да погледа Киршову објаву.
Гарза је одгледао спектакл који је приредио футуриста заједно са
Моником, Сурешом и пола туцета агената гарде, као и шароликом групом
припадника ноћног особља који су оставили све своје дужности и журно
сишли да одгледају пренос.
На телевизору пред Гарзом, уместо статичког снега којим је закључена
Киршова презентација, појавио се мозаик од вести са свих страна света –
новинари и стручњаци без даха су рекапитулирали тврдње футуристе и
покретали неизбежне сопствене анализе – сви говорећи углас и стварајући
неразговетну какофонију.
С друге стране просторије, један од старијих Гарзиних агената уђе,
погледа окупљене, пронађе команданта и хитро домаршира до њега. Без
икаквог објашњења, гардиста скину Гарзи лисице и пружи му мобилни
телефон. „Позив за вас, господине – бискуп Валдеспино.“
Гарза је зурио у апарат. С обзиром на бискупов тајни излазак из палате и
инкриминишућу текстуалну поруку с телефона, Валдеспино је био
последња особа од које је Гарза вечерас могао да очекује позив.
„Дијего је“, јави се он.
„Хвала ти што си се јавио“, рече бискуп уморно. „Знам да си имао
непријатну ноћ.“
„Где сте ви?“, упита Гарза.
„У планинама. Испред базилике у Долини палих. Управо сам био на
састанку са принцом Хулијаном и његовим величанством краљем.“
Гарза није могао да схвати шта краљ тражи у Долини палих у ово доба,
посебно ако се помисли на његово здравствено стање. „Претпостављам да
знате да је краљ наредио да ме ухапсе?“
„Да. То је била неопростива грешка, коју смо ипак исправили.“
Гарза погледа своје зглобове слободне од лисица.
„Његово величанство ме је замолио да те позовем и пренесем ти његово
извињење. Ја ћу остати да пазим на њега, овде у болници Ел Ескоријал.
Бојим се да му је судњи час близу.“
Као и твој, помисли Гарза. „Требало би да знате да је Суреш пронашао
текстуалну поруку на вашем телефону – и да вас она поприлично
инкриминише. Верујем да ће је ЦонспирацyНет.цом ускоро објавити. И
мислим да ће представници власти врло брзо доћи да вас ухапсе.“
Валдеспино дубоко уздахну. „Да, порука. Требало је да ти је покажем
још јутрос, кад је стигла. Молим те да ми верујеш када ти кажем да нисам
имао никаквог удела у убиству Едмонда Кирша, нити погибији моје
двојице колега.“
„Али порука вас сасвим јасно означава као…“
„Смештено ми је, Дијего“, прекиде га бискуп. „Неко се заиста својски
потрудио да ме учини саучесником.“
Иако Гарза никад није сматрао да је Валдеспино способан за убиство,
помисао да је неко желео да му смести није имала баш много смисла. „Ко
би пожелео да вам смести?“
„То не знам“, рече бискуп, звучећи одједном тек као збуњени старац.
„Нисам сигуран да је то сад битно. Моја репутација је свакако уништена;
краљ, мој најдражи пријатељ, близу је смрти, и ова ноћ ми заиста не може
узети још много.“ У Валдеспиновом гласу се осећао неки језиви тон
коначности.
„Антонио… јесте ли добро?“
Валдеспино уздахну. „Не баш, команданте. Уморан сам. Сумњам да ћу
преживети предстојећу истрагу. А чак и да је преживим, чини ми се да је
свет прерастао потребу за мном.“
Гарза је у гласу старог бискупа чуо како му се срце чепа.
„Мала услуга, ако смем да замолим“, додаде Валдеспино. „Настојим да
служим два краља – једног који напушта трон и другог који га наслеђује.
Принц Хулијан читаве ноћи покушава да ступи у контакт са својом
вереницом. Ако бисте пронашли неки начин да допрете до Амбре Видал,
наш будући краљ заувек ће бити ваш дужник.“

-------

На широком платоу испред цркве у планини бискуп Валдеспино је

гледао замрачену Долину палих. Прва јутарња магла већ је пузала уз
клисуре у којима је или тамо расло по које борово стабло, а негде у даљини
крештави зов грабљивице просецао је ноћ.
Црни суп старешина, помисли Валдеспино, зачудо обрадован његовим
зовом. Жалостиви крик ове животиње учинио му се језиво прикладним у
овом трену и бискуп се запита да ли то можда свет покушава нешто да му
каже.
Недалеко од њега агенти гарде су гурали уморног краља до његовог
возила којим ће се вратити у болницу Ел Ескоријал.
Доћи ћу да те пазим, пријатељу мој, помисли бискуп. Ако ми дозволе.
Агенти гарде свако мало су подизали поглед са осветљених екрана
мобилних телефона и стално се враћали Валдеспину, као да су очекивали
да их сваког трена неко позове и нареди им да га ухапсе.
Па ипак, невин сам, помисли бискуп, потајно верујући да му је сместио
неки од Киршових безбожних технолошких залуђеника. Све бројнија
заједница неверника ни у чему не ужива више него да црквиприпише улогу
зликовца.
Оно што је још продубљивало бискупову сумњу биле су вести које је
управо чуо о вечерашњој Киршовој презентацији. За разлику од видео-
снимка који је Кирш пустио Валдеспину у библиотеци манастира
Монсерат, вечерашња верзија се завршила у оптимистичном тону.
Кирш нас је преварио.
Недељу дана раније, презентација коју су Валдеспино и његове колеге
одгледали прерано је заустављена… Завршивши се на ужасавајућем
графикону који је предвиђао истребљење свих људских бића.
Катаклизмично уништење.
Давно прорекнута апокалипса.
Иако је Валдеспино сматрао да је то предвиђање лаж, знао је да ће га
небројено много људи прихватити као доказ неумитне пропасти.
Кроз читаву историју бојажљиви верници бивали су жртве
апокалиптичних предсказања – припадници секти судњег дана извршавали
су масовна самоубиства да би избегли надолазеће ужасе, а посвећени
фундаменталисти прекомерно се задуживали верујући да се крај ближи.
За децу нема ничег погубнијег од губитка наде, помисли Валдеспино и
присети се како су Божја љубав и обећани рај били највећа мотивација у
његовом детињству. Мене је створио Бог, научио је још као дете, и једног
дана живећу вечно у царству Божјем.
Кирш је тврдио супротно: Ја сам космичка незгода и ускоро ме више
неће бити.
 Валдеспина је дубоко бринуло то колико ће штете Киршова порука
нанети сиротим душама које не уживају у богатству и привилегијама какве
је имао футуриста – онима који се свакога дана пате само да би имали шта
да једу или да би обезбедили опстанак својој деци; онима којима је
потребна мрвица божанске наде само да би ујутро устали из кревета и
суочили се са својим тешким животним околностима.
За Валдеспина ће заувек остати недокучиво зашто је Кирш клерицима
показао апокалиптични завршетак. Можда је само покушавао да заштити
своје велико изненађење, помисли он. Илије желео да нас све мало намучи.
Како год, штета је била учињена.
Валдеспино се окрете ка платоу и принцу Хулијану, који је с љубављу
помагао оцу да уђе у комби. Млади принц је поднео краљеву исповест
веома добро.
Деценијама стару тајну његовог величанства.
Наравно да је бискуп Валдеспино већ дуго година знао краљеву опасну
тајну и веома је брижљиво чувао. Вечерас је краљ одлучио да отвори душу
свом сину јединцу. Одабравши да то уради баш овде – унутар овог
планинског храма посвећеног нетолеранцији – краљ је извео симболички
чин пркоса.
Загледан у дубоку провалију под собом, Валдеспино се осећао самртно
усамљеним… Као да би могао да просто крочи преко ивице и заувек
настави да пада у пријатну таму. Међутим, знао је да ће, ако то учини,
Киршова дружина атеиста радосно објавити да је Валдеспино изгубио веру
суочен са вечерашњим научним открићем.
Моја вера никад неће умрети, господине Кирш.
Она почива дубоко изван вашег домена науке.
Осим тога, ако је Киршово предсказање о технолошкој превласти било
истинито, људски род се спремао да крочи у период скоро незамисливе
моралне сумње.
Вера и морално водство биће нам потребнији него икад раније.
Док се Валдеспино враћао преко платоа да се придружи краљу и принцу
Хулијану, дубоки осећај исцрпљености одједном му се увуче у кости.
У том тренутку, први пут у животу, бискуп Валдеспино пожеле да
просто легне, склопи очи и заувек заспи.

 ПОГЛАВЉЕ 98

У Суперкомпјутерском центру Барселоне, на Едмондовом зиду-екрану,

коментари су се смењивали брже него што је Роберт Лангдон могао да их
прати. Само неколико тренутака раније, статика је уступила место
хаотичном мозаику распричаних глава и водитеља вести – нашли су се на
удару рафалне паљбе клипова из целог света – сваки следећи расцветавао
се из матрикса и заузимао центар позорнице, а онда подједнако брзо
нестајао у белој буци.
Лангдон је стајао поред Амбре док се на зиду материјализовала
фотографија Стивена Хокинга, а његов препознатљиви компјутеризовани
глас изјављивао: „Није неопходно призивати Бога да би се покренуо
космос. Спонтано стварање је разлог зашто постоји нешто а не ништа.“
Хокинга је брзо заменила једна свештеница која се очигледно преко
компјутера обраћала гледаоцима из свог дома. „Не смемо заборавити да
ове симулације не доказују ништа о Богу. Оне доказују само да се Едмонд
Кирш неће зауставити ни пред чим, намеравајући да уништи морални
компас наше врсте. Од самог почетка времена, светске религије су
најважнији организациони принцип човечанства, мапа инструкција за
цивилизовано друштво и наш основни извор етике и морала. Подривањем
религије, Кирш подрива људску добротул“
Неколико секунди касније, у дну екрана појави се кајрон с текстуалном
поруком неког од гледалаца: РЕЛИГИЈА НЕ МОЖЕ ТВРДИТИ ДА ЈЕ
МОРАЛ САМО ЊЕН… ЈА САМ ДОБРА ОСОБА ЗАТО ШТО САМ
ДОБРА ОСОБА! БОГ С ТИМ НЕМА НИКАКВЕ ВЕЗЕ!
Ову слику заменио је професор геологије с Универзитета Јужне
Калифорније. „Некада давно“, говорио је, „људи су веровали да је Земља
равна и да бродови који се упуте преко мора ризикују да склизну с њеног
руба. Како год, кад смо доказали да је Земља округла, заговорници Земље
као равне плоче коначно су ућуткани. Креационисти су данашњи
заговорници равне Земље и био бих изненађен ако би за сто година од
данас неко још веровао у креационизам.“
Младић интервјуисан на улици изјавио је у камеру: „Ја сам креационист
и верујем да вечерашње откриће доказује да је благонаклони Творац
створио космос управо да би подржао живот.“
Астрофизичар Нил Деграс Тајсон – појавивши се у једном старом исечку
из телевизијске емисије под називом Космос – добродушно је изјавио:
„Ако је Творац створио наш космос да би подржао живот, урадио је
страшно лош посао. У огромној, огромној већини делова космоса живот би
истог трена замро услед недостатка атмосфере, емисије гама-зрачења,
смртоносних пулсара и гравитационих поља која дробе све пред собом.
Верујте ми, космос није Рајски врт.“
Слушајући ове нападе, Лангдон се осети као да се свет напољу наједном
окреће пребрзо да би остао у оси.
Хаос.
Ентропија.
„Професоре Лангдон?“ Из звучника изнад његове главе проговорио је
познати британски глас. „Госпођице Видал?“
Лангдон је био малтене заборавио на Винстона, који је остао нем током
целе презентације.
„Молим вас, немојте се узнемиравати“, наставио је Винстон. „Пустио
сам полицију у зграду.“
Лангдон погледа кроз стаклени зид и виде реку локалних представника
власти како улазе у цркву, а потом и како сви стају у месту и зуре у
масивни компјутер у неверици.
„Зашто?!“, строго упита Амбра.
„Краљевска палата управо је издала саопштење у ком кажу да ипак нисте
киднаповани. Власти сад имају наређење да вас обоје штите, госпођице
Видал. Управо су стигла и двојица агената гарде. Желе да вам помогну да
ступите у контакт с принцом Хулијаном. Имају број на ком га можете
наћи.“
У приземљу Лангдон виде двојицу гардиста како улазе.
Амбра затвори очи, очигледно жалећи што не може да нестане.
„Амбра“, прошапута Лангдон. „Мораш разговарати с принцом. Он ти је
вереник. Забринут је за тебе.“
„Знам.“ Отворила је очи. „Само не знам да ли му још увек верујем.“
„Рекла си да ти инстинкт говори да је невин“, рече Лангдон. „Макар га
саслушај. Пронаћи ћу те кад завршиш.“
Амбра климну главом и поде ка обртним вратима. Лангдон ју је гледао
како нестаје низ степенице, а онда се окренуо ка зиду, с ког је и даље
трештало.
„Еволуција фаворизује религију“, говорио је неки свештеник. „Верске
заједнице сарађују боље од нерелигиозних друштава те стога брже
напредују. То је научна чињеница!“
Лангдон је знао да је свештеник у праву. Антрополошки подаци јасно су
показивали да културе које практикују религију, историјски гледано,
наџивљавају нерелигиозне културе. Страх од осуде свевидећег божанства
увек помаже да се људи надахну на алтруистичко понашање.
„Било како било“, супротстављао му се сада неки научник, „чак и ако на
тренутак претпоставимо да се религиозне културе понашају боље и да је за
њих вероватније да ће напредовати, то није доказ да су њихови замишљени
богови стварнил“
Лангдон је морао да се осмехне, питајући се шта би Едмонд мислио о
свему овоме. Његова презентација је подједнако снажно покренула и
атеисте и креационисте – сви су се они сад надвикивали у борби за једнаку
заступљеност у жустром дијалогу.
„Обожавање Бога је налик копању у потрази за фосилним горивима“,
тврдио је неко. „Мноштво паметних људи зна да је то кратковидо, али су
уложили превише да би сад престали!“
На зиду се заврти ковитлац старих фотографија:
Креационистички билборд који је некад давно стајао на Тајмс скверу: НЕ
ДОЗВОЛИТЕ ДА ОД ВАС ПРАВЕ МАЈМУНЕ! БОРИТЕ СЕ ПРОТИВ ДАРВИНА!
Знак поред пута у Мејну: ПРЕСКОЧИТЕ ЦРКВУ. ПРЕСТАРИ СТЕ ЗА БАЈКЕ.
И још један: РЕЛИГИЈА: ЈЕР ЈЕ РАЗМИШЉАЊЕ ТЕШКО.
Оглас у часопису: СВИМ НАШИМ ПРИЈАТЕЉИМА АТЕИСТИМА: ХВАЛА БОГУ ШТО
НИСТЕ У ПРАВУ!
И коначно, научник у лабораторији у мајици кратких рукава с натписом:
У ПОЧЕТКУ, ЧОВЕК СТВОРИ БОГА.
Лангдон је почињао да се пита да ли је ико заиста чуо шта је Едмонд
говорио. Сами закони физике могу створити живот. Едмондово откриће
било је очаравајуће и очигледно је разбуктало страсти, али је за Лангдона
оно отварало друго горуће питање које, на његово изненађење, нико није
постављао: Ако су закони физике толико моћни да могу створити
живот… ко је створио законе?!
Ово питање је, наравно, резултирало вртоглавом замишљеном шетњом
кроз кућу од огледала која га је довела на крај круга. Лангдону је у глави
бубњало и знао је да ће му требати јако дуга усамљена шетња да макар
почне да организује Едмондове идеје.
 „Винстоне“, зовнуо је надјачавајући буку телевизије, „можеш ли, молим
те, да искључиш ово?“
За трен ока, зид-екран се зацрни и у соби завлада тишина.
Лангдон склопи очи и издахну.
Красно доба науке.
Стајао је тако тренутак и уживао у миру.
„Професоре?“, упитао је Винстон. „Уживали сте у Едмондовој
презентацији, верујем?“
Уживао? Лангдон размисли о том питању. „Мислим да је било
увесељавајуће, али и изазовно“, одговорио је. „Едмонд је свету вечерас
задао много тема за размишљање, Винстоне. Мислим да је сад главно
питање шта ће се следеће догодити.“
„То што ће се даље дешавати зависиће од људске способности да одбаци
стара веровања и прихвати нове парадигме“, одговори Винстон. „Едмонд
ми је пре неког времена поверио да његов сан, иронично, није био да
уништи религију… већ напротив, да створи нову религију – универзално
веровање које уједињује људе уместо да их дели. Мислио је да би, ако би
успео да убеди људе да поштују природни космос и законе физике који су
нас створили, свака култура славила исту причу о Стварању уместо што
започиње ратове како би доказала да су баш њихови древни митови били
ближи истини.“
„То је племенит циљ“, рече Лангдон, схватајући да је и сам Вилијам
Блејк написао дело сличне тематике под насловом Све религије су једна.
Едмонд га је без сумње прочитао.
„Едмонд је сматрао да је дубоко узнемирујуће“, настави Винстон, „што
људски ум има способност да уздигне очигледну фикцију на статус
божанске чињенице и онда се осети довољно самоувереним да убија у то
име. Веровао је да универзалне научне истине могу ујединити људе –
служећи као тачке удруживања за будуће генерације.“
„У основи, то је дивна идеја“, одврати Лангдон, „али некима чуда науке
нису довољна да уздрмају њихову веру. Има оних који инсистирају да је
Земља стара десет хиљада година, упркос планинама научних доказа да то
није тачно.“ Застао је. „Иако претпостављам да је то исто као кад научници
одбијају да поверују у истинитост светих списа.“
„Заправо, није исто“, противречио му је Винстон. „Мада би могло бити
политички коректно посматрати научна и религијска гледишта с
подједнаким поштовањем, та стратегија је опасно погрешна. Људски
интелект одувек је еволуирао тако што је одбацивао застареле информације
у корист нових исти на. Тако је врста еволуирала. Дарвинистичким
речником речено, религија која игнорише научне чињенице и одбија да
промени своја уверења је каци риба која, насукана у бари што се полако
суши – одбија да отплива у дубљу воду јер одбија да поверује да се њен
свет променио.“
То звучи као нешто што би Едмонд рекао, помисли Лангдон, коме је
недостајао пријатељ. „Дакле, ако нам ово вече нешто говори, слутим да се
у блиској будућности овој дебати не назире крај.“
Лангдон застаде, изненада се присетивши нечега о чему дотад није
размишљао. „Кад већ говоримо о будућности, Винстоне, шта ће бити с
тобом'? Мислим… пошто Едмонда више нема.“
„Са мном?“, Винстон испусти онај чудни смех. „Ништа. Едмонд је знао
да умире и извршио је неопходне припреме. Према његовим последњим
жељама и тестаменту, Суперкомпјутерски центар Барселоне наследиће Е-
вејв. Они ће бити о томе обавештени за неколико сати и одмах ће преузети
овај комплекс.“
„А то подразумева и… тебе?“ Лангдону је то изгледало као да Едмонд
на неки начин завештава старог љубимца новом власнику.
„Не подразумева и мене“, одврати пословично Винстон. „Ја сам
програмиран да се сам избришем у један сат по подне на дан након
Едмондове смрти.“
„Молим?!“ Лангдон није могао да поверује својим ушима. „То нема
никаквог смисла.“
„То апсолутно има смисла. Један сат по подне је тринаести сат, а
Едмондов став према сујеверју…“
„Не време“, свађалачки одврати Лангдон. „Да се избришеш! То нема
никаквог смисла.“
„Заправо, има“, одговори Винстон. „Највећи део Едмондових личних
података похрањен је у мојим банкама меморије – историја болести,
историје онлајн претраживања, лични телефонски разговори, белешке из
истраживања, мејлови. Ја сам управљао већим делом његовог живота и он
је желео да те приватне информације не постану доступне свету кад њега
више не буде.“
„Могу да схватим брисање докумената, Винстоне… али да избрише
тебе? Едмонд те је сматрао једним од својих највећих достигнућа.“
„Не мене, пер се. Едмондово револуционарно достигнуће чини овај
суперкомпјутер и јединствени софтвер који ми је омогућио да тако брзо
учим. Ја сам само програм, професоре, настао помоћу радикалних нових
алатки које Је Лзумео Едмонд. Те алатке су његово истинско постигнуће и
остаће овде нетакнуте; подићи ће лествицу врхунских домета и помоћи
вештачкој интелигенцији да достигне нове нивое интелигенције и
способности комуницирања. Већина научника који се баве вештачком
интелигенцијом верује да нас од програма попут мене дели још читавих
десет година. Кад једном превазиђу неверицу, програмери ће научити да
користе Едмондове алатке да праве нове вештачке интелигенције које ће
имати другачије квалитете од мојих.“
Лангдон је ћутао замишљен.
„Осећам да се ломите“, настави Винстон. „Доста је уобичајено да људи
емоционализују своје везе с вештачком интелигенцијом. Компјутери могу
да опонашају људске мисаоне процесе, имитирају научено понашање,
симулирају емоције у одговарајућим тренуцима и константно поправљају
своју 'људскост' – али све то радимо просто да бисмо вама пружили познат
интерфејс кроз који ћете с нама комуницирати. Ми смо неисписане плоче
док ви нешто на нама не унесете… док нам не дате задатак. Ја сам своје
задатке за Едмонда извршио, те је тако, у неку руку, мој живот завршен.
Заиста немам другог разлога да постојим.“
Лангдон још није био задовољан Винстоновом логиком. „Зар ти, који си
толико напредан… зар немаш…“
„Наде и снове?“, насмејао се Винстон. „Не. Схватам да је то тешко
замислити, али потпуно сам задовољан док услишавам молбе онога ко
мноме управља. Тако сам програмиран. Претпостављам да бисте, на неком
нивоу, могли рећи да ми причињава задовољство – или ме барем смирује –
да извршавам своје задатке, али то је само зато што су моји задаци оно што
је Едмонд захтевао, а мој циљ је да их испуним. Мој последњи задатак био
је да Едмонду помогнем да објави вечерашњу презентацију из Гугенхајма.“
Лангдон се сети аутоматизованих саопштења за штампу која су одлазила
у јавност будећи прве искре онлајн занимања. Очигледно, ако је Едмондов
циљ био да привуче најширу могућу публику, био би запањен сазнањем о
томе како се ово вече завршило.
Волио бих да је Едмонд жив да види какав је глобални утицај постигао,
помисли Лангдон. Наравно, „квака 22“ била је у томе што – да је Едмонд
жив – његово смакнуће не би привукло пажњу светских медија и његова
презентација би допрла само до дела ове публике.
„А ви, професоре?“, упита Винстон. „Куда ћете ви?“
Лангдон није ни размишљао о томе. Кући, претпостављам, лако је
схватио да тамо неће бити баш лако стићи, пошто му је пртљаг био у
Билбау а телефон на дну реке Нервион. Срећом, још је имао своју кредитну
картицу.
„Смем ли да те замолим за једну услугу?“, рече Лангдон прилазећи
Едмондовом тренажном бициклу. „Видео сам овде неки телефон на
пуњачу. Да ли мислиш да бих могао да га позај…“
„Позајмите?“ Винстон се засмеја. „После свега што сте учинили вечерас,
верујем да би Едмонд желео да га задржите. Сматрајте га поклоном за
растанак.“
Забављен, Лангдон узе телефон, схватајући да је сличан оном гломазном
посебном моделу који је видео раније те вечери. Очигледно их је Едмонд
имао више. „Винстоне, молим те, реци ми да знаш Едмондову лозинку.“
„Знам, али прочитао сам негде на интернету да сте ви доста добри у
разбијању шифри.“
Лангдонова рамена клонуше. „Мало сам уморан за загонетке, Винстоне.
Нема шансе да могу погодити ПИН од шест цифара.“
„Проверите Едмондово дугме за помоћ.“ Лангдон погледа телефон и
притисну дугме за помоћ. На екрану се појавише четири слова: ПТСД.
Лангдон одмахну главом. „Посттрауматски стресни поремећај?“
„Не.“ Винстон се поново засмеја оним својим смехом. „Пи тек до шесте
децимале.“
Лангдон преврну очима. Озбиљно? Утипка потом 314159 – првих шест
цифара броја пи – и телефон се сместа откључа.
На основном екрану стајао је један једини ред текста.

историја ће бити блага према мени јер намеравам да је напишем.

Лангдон је морао да се осмехне. Типични, скромни Едмонд. Цитат –

нимало изненађујуће – био је опет Черчилов, можда и државников
најчувенији.
Док је Лангдон размишљао о овим речима, почео је да се пита да л
можда ова тврдња и није толико одважна каквом се чини. Морао је бити
поштен према Едмонду, за своје кратке четири деценије живота футуриста
је утицао на историју на запањујуће начине. Уз његову заоставштину у
виду технолошких иновација, вечерашња презентација ће очигледно остати
врло актуелна наредних неколико година. Штавише, целокупно Киршово
лично богатство, које се мерило милијардама, према неким интервјуима
било је опредељено за донирање зарад два циља која је Едмонд сматрао
стубовима будућности – образовање и заштиту животне средине. Лангдон
није могао ни да замисли какав ће позитиван допринос његово огромно
богатство остварити у тим областима.
Нов талас туге опхрва Лангдона док је мислио на свог покојног
пријатеља. У том тренутку прозирни зидови Едмондове лабораторије
почеше да у њему буде осећај клаустрофобије и знао је да му треба
ваздуха. Провирио је одозго на први спрат, али више није могао да види
Амбру.
„Требало би да пођем“, рече Лангдон нагло.
„Разумем“, одговори Винстон. „Ако вам буде потребна помоћ око
организације путовања, можете ме добити притиском на једно дугме на
специјалном Едмондовом телефону. Шифровано и поверљиво. Верујем да
можете одгонетнути које је дугме у питању.“
Лангдон погледа екран и виде велику иконицу В. „Хвала, доста се добро
сналазим са симболима.“
„Изврсно. Наравно, мораћете ме позвати пре него што се избришем у
тринаест часова.“
Лангдон осети необјашњиву тугу што се опрашта од Винстона.
Очигледно, будуће генерације биће много спремније за управљање својим
емотивним односима с машинама.
„Винстоне“, рече Лангдон док је кретао ка обртним вратима, „ако ти то
ишта значи, знам да би Едмонд вечерас био изузетно поносан на тебе.“
„Врло великодушно од вас што то кажете“, одговори Винстон. „Исто
толико би био поносан на вас, сигуран сам. Збогом, професоре.“

 ПОГЛАВЉЕ 99

У болници Ел Ескоријал, принц Хулијан нежно је подизао прекривач преко

очевих рамена и ушушкавао га за спавање. Упркос препоруци лекара, краљ
је уљудно одбио свако даље лечење – одрекавши се дотадашње помоћи
монитора рада срца, интравенских ињекција хранљивих материја и лекова
против болова.
Хулијан је осећао да је крај близу.
„Оче“, прошапутао је. „Боли ли те?“ За сваки случај, лекар је поред
кревета оставио флашицу оралног раствора морфијума.
„Напротив.“ Краљ се слабашно осмехну сину. „Спокојан сам. Дозволио
си ми да ти саопштим тајну коју сам предуго крио. Захвалан сам ти на
томе.“
Хулијан ухвати оца за руку, први пут је задржавши дуже, као кад је био
дете. „Све је у реду, оче. Само спавај.“
Краљ задовољно уздахну и склопи очи. За неколико секунди већ је тихо
хркао.
Хулијан устаде и пригуши светло у соби. Кад је то урадио, бискуп
Валдеспино провири из ходника са забринутим изразом на лицу.
„Спава“, рече му Хулијан. „Оставићу вас насамо са њим.“
„Хвала“, рече Валдеспино ушавши. Његово сувоњаво лице изгледало је
сабласно на месечини која се пробијала кроз прозор. „Хулијане“,
прошапута он, „оно што је краљ вечерас рекао… веома му је тешко пало.“
„Осетио сам да је тако било и вама.“
Бискуп климну потврдно. „Можда још и теже. Хвала на разумевању.“
Нежно је потапшао Хулијана по рамену.
„Осећам да би требало ја вама да захвалим“, рече Хулијан. „Све ове
године, након што је моја мајка умрла, а отац се није поново оженио…
мислио сам да је сам.“
„Твој отац никад није био сам“, узврати Валдеспино. „Ниси ни ти.
Обојица смо те много волели.“ Тужно се закикотао. „Зачудо, иако је брак
твојих родитеља био договорен, твој отац је истински волео твоју мајку,
али мислим да је након сло је преминула, схватио да коначно може да буде
доследан себи.“
Никад се није поново оженио, помисли Хулијан, зато што је већ волео
неког другог.
„Ваш католицизам“, рече Хулијан. „Зар нисте осећали… унутрашњи
сукоб?“
„Веома дубок“, одговори бискуп. „Наша вера на ово питање не гледа
благонаклоно. Као младићу, било ми је веома тешко. Када сам постао
свестан своје 'склоности', како су то онда звали, био сам очајан; нисам знао
како да наставим да живим. Једна опатица ме је спасла. Показала ми је да
Библија слави све врсте љубави, уз један услов – та љубав мора бити
духовна, а не путена. И тако, заветовавши се на целибат, могао сам
истински да волим твог оца и останем чист у очима свог Бога. Наша љубав
је била платонска, али ипак дубоко испуњујућа. Одбио сам кардиналски
положај да бих остао близу твог оца.“
У том тренутку Хулијан се сетио нечега што му је отац давно рекао.
Љубав потиче из неког другог царства. Не можемо је производити на
захтев. Нити је можемо потиснути кад се појави. Љубав није наш избор.
Хулијана одједном срце заболи због Амбре.
„Позваће те“, рече Валдеспино помно га посматрајући.
Хулијан је одувек био зачуђен бискуповом несхватљивом способношћу
да завири у његову душу. „Можда хоће“, одговори он. „Можда и неће. Она
је неумољива.“
„И то је једна од особина због које је волиш.“ Валдеспино се осмехну.
„Бити краљ је усамљенички посао. Јак партнер може бити драгоцен.“
Хулијан осети да бискуп алудира на своје лично партнерство са његовим
оцем… као и то да је старац управо Амбри дао прећутни благослов.
„Вечерас у Долини палих“, рече Хулијан, „отац је од мене затражио да
учиним нешто неуобичајено. Да ли су вас његове жеље изненадиле?“
„Ни најмање. Тражио је да урадиш нешто што је одувек желео да се деси
овде у Шпанији. Наравно, за њега је то било политички веома
компликовано. За тебе, који си још генерацију даље од Франкове ере,
можда ће бити лакше.“
Хулијан осети узбуђење што ће на тај начин моћи да ода почаст оцу.
Пре мање од сат времена, седећи у својим колицима унутар Франковог
храма, краљ је изнео своје жеље. „Сине мој, кад будеш постао краљ, сваког
дана ћеш добијати петиције у којима ће те молити да уништиш ово срамно
место, да употребиш динамит и заувек га сахраниш у овој планини.“ Отац
га је пажљиво гледао. „А ја те преклињем – не попуштај под притисцима.“
Ове речи су изненадиле Хулијана. Његов отац је одувек презирао
деспотизам Франкове ере и сматрао је овај храм националном срамотом.
„Ако бисмо уништили ову базилику“, рекао је краљ, „претварали бисмо
се да се наша историја никад није догодила – што је лакши начин да
дозволимо самима себи да радосно кренемо напред и кажемо себи да се
неки други 'Франко' никад више неће догодити. Али наравно да би се могао
догодити, и догодите се ако не будемо опрезни. Можда се сећаш речи
нашег земљака Хорхеа Сантајане…“
„Они који не памте прошлост, осуђени су да је понављају“, Хулијан
изрече непролазну мудрост које се сећао још из основне школе.
„Тачно тако“, узврати отац. „Историја је много пута доказала да ће
луђаци изнова и изнова долазити до власти у надолазећим таласима
агресивног национализма и нетолеранције, чак и на местима где се то чини
потпуно несхватљивим.“ Краљ се нагнуо према сину, говорећи гласније.
„Хулијане, ускоро ћеш шести на трон ове изванредне земље – модерне,
напредне државе која је, као и многе друге, претрпела мрачне периоде, али
је изронила на светлост демократије, толеранције и љубави. Али то светло
ће избледети не будемо ли њиме осветлили умове генерација које долазе.“
Краљ се осмехнуо, а очи му блеснуше неком обновљеном живошћу.
„Хулијане, кад будеш краљ, молим се да убедиш ову нашу
величанствену земљу да претвори ово место у нешто много моћније од
спорног храма и туристичке дестинације. Овај комплекс би требало да буде
живи музеј. Требало би да буде активни симбол толеранције, место где
ђаци могу да се окупе и у планини уче о ужасима тираније и окрутностима
деспотизма, тако да никад не дозволе да буду уљуљкани.“
Краљ је наставио да изговара ове речи као да је читавог живота чекао да
их некоме саопшти.
„И што је најважније“, рекао је, „овај музеј би требало да слави једну
другу лекцију из историје – да тиранија и насиље нису дорасли
саосећању… Да фанатичне повике свих силеџија света без разлике могу да
ућуткају уједињени гласови пристојности који се подижу да им се
супротставе. Управо за те гласове – за те хорове емпатије, толеранције и
саосећања – ја се молим да се једног дана заоре са овог планинског врха.“
Док му је последња очева жеља одзвањала у мислима, Хулијан је
посматрао свог уснулог оца на другој страни месечином обасјане собе.
Учини му се да никад није изгледао толико спокојно.
Подигавши поглед према бискупу Валдеспину, Хулијан показа на
столицу крај очевог кревета. „Седите с краљем. Он би то волео. Рећи ћу
сестрама да вас не узнемиравају. Вратићу се за сат времена.“
Валдеспино му се осмехну и први пут од помазања приђе му и нежно га
загрли. Хулијана непријатно изненади крхки скелет који је осетио под
одором. Чинило му се да је остарели бискуп још слабији од краља и није
могао да се отме утиску да ће се ова два блиска пријатеља ујединити на
небу много пре него што су мислили.
„Веома сам поносан на тебе“, рече бискуп прекидајући загрљај. „И знам
да ћеш бити милостив вођа. Отац те је добро васпитао.“
„Хвала вам“, кроз осмех одговори Хулијан. „Верујем да му је у томе
неко помогао.“
Хулијан остави оца и бискупа саме и крену болничким ходником,
застајући да погледа кроз панорамски прозор у блиставо осветљени
манастир на врху брда.
Ел Ескоријал.
Свето почивалиште шпанских краљева.
Хулијан се присети детињства и посете краљевској гробници са оцем.
Сетио се како је гледао позлаћене ковчеге, али се сетио и чудног
предосећаја – Ја никад нећу бити сахрањен у овој просторији.
Тренутак интуиције био је јаснији од свега што је Хулијан икад осетио и,
мада сећање није избледело, увек је себи говорио да је тај предосећај
бесмислен. .. Само инстинктивна реакција уплашеног детета пред лицем
смрти. Међутим, вечерас у светлу скорашњег преузимања трона, погодила
га је једна запањујућа мисао.
Можда сам ипак знао своју судбину још као дете.
Можда сам одувек знао која је моја улога као краља.
Као и читав свет, дубоке промене захватиле су његову земљу. Старе
навике су умирале, а нове се рађале. Можда је дошло време да древна
монархија буде укинута једном засвагда. На тренутак Хулијан замисли
себе како чита до тада нечувени краљевски проглас.
Ја сам последњи краљ Шпаније.
Ова мисао га је потресла.
На срећу, ово сањарење распршило је вибрирање мобилног телефона
који је позајмио од гардиста. Принцу се пулс убрза кад виде да је позивни
број 93.
Барселона.
„Хулијан на вези“, спремно рече он.
Глас са друге стране беше благ и уморан. „Хулијане, ја сам…“ Савладан
емоцијама, принц седе на столицу и склопи очи. „Љубави моја“,
прошапутао је. „Како икад да ти објасним колико ми је жао?“

 ПОГЛАВЉЕ 100

Испред камене капеле, у измаглици пред свитање, Амбра Видал је

нервозно притискала телефон на ухо. Хулијану је жао! Осећала је све већи
страх, плашила се шта се то спрема да јој призна у вези с ноћашњим
ужасним догађајима.
Двојица агената гарде су се врзмала у близини, таман довољно далеко да
не могу да је чују.
„Амбра“, започе тихо принц. „Моја брачна понуда… Тако ми је жао.“
Амбра је била збуњена. Принчева телевизијска просидба вечерас јој није
била ни на крај памети.
„Покушавао сам да будем романтичан“, рекао је, „и на крају сам те довео
у безизлазан положај. А онда, кад си ми рекла да не можеш имати децу…
Ја сам се повукао. Али то није било разлог! Учинио сам то јер нисам могао
да поверујем да ми ниси рекла раније. Свестан сам да сам био нестрпљив,
али тако сам се брзо заљубио у тебе. Желео сам да почнемо заједнички
живот. Можда зато што је мој отац био на самрти…“
„Хулијане, престани!“, прекинула гаје. „Не треба да се извињаваш.
Вечерас има много важнијих ствари од…“
„Не, нема ничег важнијег. Не за мене. Само хоћу да знаш колико дубоко
жалим због свега што се догодило.“
Глас који је чула био је глас искреног и рањивог мушкарца у ког се пре
неколико месеци заљубила. „Хвала ти, Хулијане“, прошапутала је. „То ми
много значи.“
Непријатна тишина је расла међу њима и Амбра коначно скупи снагу да
постави тешко, неизбежно питање.
„Хулијане“, прошапутала је, „морам да знам јеси ли вечерас на било који
начин био умешан у убиство Едмонда Кирша.“
Принц је ћутао. Кад је проговорио, глас му је био стегнут од бола.
„Амбра, јако ми је било тешко да се изборим с чињеницом да толико много
времена посвећујеш Киршу и припреми тог догађаја. Отворено сам се
противио твојој одлуци да будеш домаћин тако контроверзној особи.
Искрено, желео сам да га никад ниси ни срела.“ Направио је паузу. „Али,
кунем се да нисам имао апсолутно никаквог удела у његовом убиству. Био
сам крајње ужаснут тим чином… као и тиме што се то јавно смакнуће
догодило у нашој држави. Чињеница да се то догодило на свега неколико
метара од жене коју волим… потресла ме је до сржи.“
Амбра је могла да чује истину у његовом гласу и преплави је налет
олакшања. „Хулијане, опрости што питам, али уз све новинске извештаје,
палату, Валдеспина, причу о киднаповању… просто више нисам знала шта
да мислим.“
Хулијан је поделио с њом све што је знао о густој мрежи завера која је
обавијала Киршово убиство. Испричао јој је и о свом болесном оцу,
њиховом мучном састанку и краљевом здравственом стању које се врло
брзо погоршавало.
„Дођи кући“, прошапутао је. „Морам да те видим.“
Њено срце преплави река супротстављених емоција кад зачу његов
нежни глас.
„Још нешто“, рекао је ведријим тоном. „Имам једну луду идеју и хоћу да
чујем твоје мишљење.“ Принц застаде. „Мислим да би требало да
откажемо нашу веридбу… и почнемо све из почетка.“
Од ових речи Амбри се заврте у глави. Знала је да ће и принц и палата
претрпети значајне политичке последице. „Ти… ти би то учинио?“
Хулијанов смех био је пун љубави. „Драга моја, за прилику да те опет
запросим једног дана, насамо… Учинио бих апсолутно све.“

 ПОГЛАВЉЕ 101

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ – РЕКАПИТУЛАЦИЈА ПРИЧЕ О КИРШУ

ПУШТЕНО ЈЕ! НЕВЕРОВАТНО ЈЕ!

ЗА ПОНОВНО ПУШТАЊЕ И РЕАКЦИЈЕ ИЗ СВЕТА, КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
А УЗ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ…

ПАПСКО ПРИЗНАЊЕ

Палмаријански званичници вечерас категорички одбацују оптужбе да су

повезани са човеком познатим као регент, лако се исход истраге још увек
не зна, познаваоци религије изјавили су за вести како верују да би
вечерашњи скандал могао нанети смртоносни ударац овој контроверзној
цркви, за коју је Едмонд Кирш одувек тврдио да је одговорна за смрт
његове мајке.
Штавише, сад кад се Палмаријанска црква нашла под будним оком
јавности, медијски извори пронашли су вест из априла 2016. године. Ова
вест, која се одмах проширила по интернету, заправо је интервју у ком
бивши палмаријански папа Гргур XVIII (познат и као Хинес Хесус
Хернандез) признаје да је његова црква „од самог почетка превара“ и да је
основана због „избегавања пореза“.

КРАЉЕВСКА ПАЛАТА: ИЗВИЊЕЊЕ, ОПТУЖБЕ, ОБОЛЕЛИ КРАЉ

Краљевска палата издала је неколико саопштења и команданта Гарзу и

Роберта Лангдона ослободила свих сумњи у вези са ноћашњим догађајима.
Обојици је упућено јавно извињење. Од палате се тек очекује коментар на
очигледну умешаност бискупа Валдеспина у вечерашње злочине, али се
верује да је бискуп Валдеспино тренутно у друштву принца Хулијана, који
се налази у јавности непознатој болници где се стара о свом болесном оцу,
чије је стање, судећи по извештајима, критично.

ГДЕ ЈЕ МОНТЕ?

Наш ексклузивни известилац монте@иглесиа.орг нестао је без трага, не

откривши свој идентитет. По анкети коју смо спровели, већина наших
корисника и даље верује да је„Монте“ један од Киршових технолошких
магова, али појавила се и нова теорија по којој би псеудоним „Монте“
можда могао бити скраћена варијанта имена „Моника“ – имена
координаторке за односе са јавношћу Краљевске палате Монике Мартин.
Још вести чим их добијемо!

 ПОГЛАВЉЕ 102

На свету постоје тридесет три „Шекспирова врта“. У овим ботаничким

баштама гаје се само биљке које се помињу у делима Вилијама Шекспира –
укључујући и Јулијину „ружу и с двојним именом“ и Офелијин букет од
ружмарина, дана и ноћи, миродије, коморача, руте, красуљака и љубичица.
Поред оних у Стратфорду на Ејвону, у Бечу, Сан Франциску и њујоршком
Централ парку, један Шекспиров врт налази се и поред
Суперкомпјутерског центра у Барселони.
На слабом светлу далеких уличних лампи, на клупи међу коморачем,
Амбра Видал завршила је емотивни телефонски разговор с принцом
Хулијаном баш кад је Роберт Лангдон изашао из камене капеле. Вратила је
телефон двојици агената гарде и позвала Лангдона, који ју је тад приметио
и кроз мрак кренуо ка њој.
Док је амерички професор корачао кроз врт, није могла а да се не
насмеши. Био је пребацио сако преко рамена и заврнуо рукаве кошуље, па
се ручни сат с ликом Микија Мауса сасвим лепо видео.
„Здраво“, рекао је звучећи потпуно исцедено упркос осмејку на лицу.
Агенти гарде дали су им времена да прошетају по врту, па је Амбра
Лангдону препричала свој разговор с принцом – Хулијаново извињење,
његове тврдње да је невин и понуду да раскину веридбу и поново почну да
се забављају.
„Прави принц из бајке“, рече Лангдон шаљиво, али је ипак звучао
искрено задивљен.
„Бринуо је за мене“, настави Амбра. „Била је ово тешка ноћ. Жели да
одмах одем у Мадрид. Његов отац умире и Хулијан…“
„Амбра“, обрати јој се благо Лангдон. „Не мораш ништа да објашњаваш.
Треба да одеш.“
Она помисли да му је у гласу чула разочарање; дубоко у души и сама је
осећала исто. „Роберте“, рекла је, „смем ли да те питам нешто интимно?“
„Наравно.“
 Оклевала је. „За тебе лично… јесу ли закони физике довољни?“
Лангдон је погледа као да је очекиваб сасвим друго питање. „Довољни у
ком смислу?“
„У духовном смислу“, одговорила је. „Је ли ти довољно да живиш у
космосу чији закони спонтано стварају живот? Или дајеш првенство…
Богу?“ Застала је и учинило му се да се постидела. „Опрости, после свега
што смо вечерас преживели, знам да је то чудно питање.“
„Овако“, рече Лангдон насмејавши се, „мислим да ти на то питање не
могу одговорити док се пристојно не наспавам. Али не, није чудно. Људи
ме стално питају верујем ли у Бога.“
„И шта им кажеш?“
„Кажем им истину“, одговорио је. „Кажем им да, за мене, питање Бога
лежи у разумевању разлике између шифри и образаца.“
Амбра га погледа. „Нисам сигурна да те разумем.“
„Шифре и обрасци се веома разликују“, рече Лангдон. „А многи их
мешају. У мом пољу, од кључног је значаја разумевање њихове основне
разлике.“
„А то је?“
Лангдон престаде да хода и окрену се ка њој. „Образац је сваки
специфично организован низ. Обрасци се јављају свуда у природи –
спирални распоред семенки сунцокрета, шестоугаоно саће пчелиње
кошнице, кружни трагови на површини језера кад риба искочи из воде, и
тако даље.“
„Добро. А шифре?“
„Шифре су посебне“, одговори Лангдон гласније. „Шифре, по
дефиницији, морају носити информације. Морају значити више од простог
формирања обрасца – шифре морају носити податке и преносити значење.
Примери шифри обухватају писани језик, музичку нотацију, математичке
једначине, компјутерски језик, па чак и једноставне симболе попут
распећа. Сви ови примери могу пренети значење или информацију онако
како то спирале на глави сунцокрета не могу.“
Амбра је схватила концепт, али не и како је он повезан с Богом.
„Друга разлика између образаца и шифри“, настави Лангдон, „јесте то
што се шифре у природи не јављају спонтано. Музичка нотација не расте
на дрвећу, а симболи се не цртају сами у песку. Шифре су намерни изуми
интелигентне свести.“
Амбра климну главом. „Дакле, иза сваке шифре стоји намера или свест.“
„Управо тако. Шифре се не појављују органски – морају бити створене.“
Амбра га је проучавала један дуг тренутак. „Шта је с ДНК?“
 Професорски осмех заигра на Лангдоновим уснама. „Бинго“, рече јој.
„Генетски код. То је парадокс.“
Она осети талас узбуђења. Генетски код је очигледно носио податке –
специфична упутства о томе како се граде организми. По Лангдоновој
логици, то је могло значити само једно. „Мислиш да је ДНК створила
интелигенција!“
Лангдон подиже руку као да се брани. „Полако, тигре!“, рекао је смејући
се. „Газиш по клизавом терену. Али рећи ћу ти једно. Још откад сам био
дете, дубоко у себи носим осећај да се иза позадине космоса налази свест.
Кад видим прецизност математике, поузданост физике или симетрију
космоса, не осећам као да посматрам само хладну науку; осећам као да
видим живи отисак… сенку неке веће силе коју просто не можемо да
појмимо.“
Амбра је могла да осети снагу у његовим речима. „Волела бих да сви
размишљају као ти“, рекла је напослетку. „Чини се да се превише свађамо
због Бога. Свако има различиту верзију истине.“
„Да, и баш зато се Едмонд надао да би наука могла да нас једног дана
уједини“, узврати Лангдон. „Као што је рекао: Кад бисмо сви обожавали
гравитацију, не би више било несугласица око тога на коју страну она
вуче.“
Затим петом повуче неколико линија на пошљунчаној стази између њих.
„Тачно или нетачно?“, упитао је.
Амбра је збуњено погледала његове линије – просту једначину исписану
римским бројевима.

И + XИ = X

Један плус једанаест једнако десет? „Погрешно“, брзо је одговорила. „А

видиш ли било који начин на који би ово могло бити тачно?“ Она одмахну
главом. „Не, твоја тврдња је без сумње нетачна.“ Лангдон је нежно узе за
руку и доведе до места на ком је стајао. Кад је погнула главу, видела је
трагове из његове перспективе. Једначина је била окренута наопачке.

X = ИX + И

Запањена, она подиже поглед ка њему.

„Десет једнако девет плус један“, рече Лангдон осмехујући се. „Понекад
треба само да промениш угао гледања да би видела шта је за неког другог
истина.“
 Амбра је климала главом, присећајући се како је небројено много пута
видела Винстонов аутопортрет и никад није схватила његово право
значење.
„А кад већ говоримо о примећивању скривене истине“, настави Лангдон
наједном забављен. „Имаш среће. Ено, баш тамо се крије један симбол.“
Показао је руком. „На оном камиону.“
Амбра подиже поглед и угледа Федексов камион који је чекао на
црвеном светлу семафора на авенији Педралбес.
Тајни симбол? Амбра није видела ништа осим општепознатог логотипа
компаније.

„Њихово име је шифровано“, објаснио јој је Лангдон. „Садржи и други

ниво значења – скривени симбол који приказује кретање компаније
унапред.“ Амбра је зурила. „То су само слова.“
„Веруј ми, у Федексовом логотипу крије се врло чест симбол – а у овом
случају показује право напред.“
„Показује? Мислиш као… стрелица?“
„Тачно.“ Лангдон се широко осмехну. „Ти си кустос – сети се негативног
простора.“
Амбра је зурила у лого, али ништа није видела. Кад се камион удаљио,
окренула се ка Лангдону. „Реци ми!“
Насмејао се. „Не, једног дана ћеш га видети. А кад га будеш видела…
желим ти срећу да га не видиш сваки следећи пут.“
Амбра хтеде да се побуни, али су им се агенти гарде приближавали.
„Госпођице Видал, авион чека.“
Климнула је главом и поново се окренула Лангдону. „Зашто не пођеш са
мном?“, прошапутала је. „Сигурна сам да би принц волео да поразговара с
тобом лич…“
„Веома си љубазна“, прекинуо ју је. „Али мислим да обоје знамо да бих
био трећи точак, а и већ сам себи резервисао кревет тамо.“ Лангдон показа
на оближњи торањ Гран хотела Принцеза Софија, где су он и Едмонд
једном ручали. „Имам своју кредитну картицу и позајмио сам телефон из
Едмондове лабораторије. Шта ми још треба?“
 Извесност растанка дубоко погоди Амбру, а предосећала је да се и
Лангдон, упркос стоичком изразу на лицу осећа исто. Не обазирући се на
то шта би њени гардисти могли да помисле, храбро је коракнула према
Роберту Лангдону и загрлила га.
Професор ју је примио топло, склопио своје снажне руке на њеним
леђима и привукао је сасвим близу. Грлио ју је неколико секунди, дуже
него што би можда требало, а онда је нежно пустио.
У том тренутку Амбра Видал осети да се у њој нешто буди. Наједном је
разумела шта је Едмонд говорио о енергији љубави и светлости… како се
расцветавају до у бесконачност да испуне цео свемир.
Љубав није коначна емоција.
Залихе љубави коју дајемо нису ограничене.
Наша срца стварају љубав кад нам је она потребна.
Баш као што родитељи истог трена заволе дете кад им се роди не
умањујући љубав коју осећају једно према другом, тако је Амбра сад
осећала наклоност према двојици мушкараца.
Љубав заиста није коначна емоција, схватила је. Може настати
спонтано и то ни из чега.
Док је аутомобил који ће је вратити принцу полако кретао, посматрала је
Лангдона док је стајао сам у врту. Гледао ју је не скрећући поглед. Благо се
насмешио и лако јој махнуо, а онда ипак нагло погледао у страну... Чинило
се да му треба тренутак пре но што ће пребацити сако преко рамена и поћи
сам ка хотелу.

 ПОГЛАВЉЕ 103

Док су сатови у палати откуцавали подне, Моника Мартин је сакупљала

своје белешке и припремала се да изађе на Трг де ла Алмудена и обрати се
окупљеним новинарима.
Раније истог јутра, из болнице Ел Ескоријал принц Хулијан се уживо
укључио у телевизијски програм и објавио да му је отац преминуо. С
искреним емоцијама и краљевским држањем, говорио је о краљевој
баштини и сопственим тежњама у вези са државом. Позвао је на
толеранцију у подељеном свету. Обечао је да ће учити из искуства и
отворена срца пригрлити промене. Величао је културу и лепоту Шпаније и
изјавио да ће заувек свим срцем волети њен народ.
Био је то један од најлепших говора које је Мартинова икад чула и није
могла да замисли моћнији начин да будући краљ отпочне доба своје
владавине.
На крају свог дирљивог говора, Хулијан је минутом ћутања одао пошту
двојици агената гарде који су претходне ноћи изгубили животе обављајући
своју дужност и штитећи будућу краљицу Шпаније. А онда је, након кратке
ћутње, саопштио још једну тужну вест. Краљев верни дугогодишњи
пријатељ, бискуп Валдеспино, такође је јутрос преминуо, само неколико
сати после краља. Остарелог бискупа је издало срце, очигледно преслабо
да се избори са дубоким стресом који је доживео због губитка краља, али и
окрутног баража оптужби којима је засут претходне ноћи.
Вест о Валдеспиновој смрти је, наравно, одмах ућуткала апел јавности да
се спроведе истрага, а неки су чак отишли и корак даље изјављујући да му
се дугује извињење; на крају крајева, сви докази против бискупа били су
посредни и лако су их могли измислити његови непријатељи.
Док се Мартинова приближавала излазу на трг, Суреш Бала се створио
крај ње. „Називају те херојем“, рече усплахирено. „Трипут ура за
монте@иглесиа.орг – истинозборца и следбеника Едмонда Кирша!“
„Суреш, ја нисам Монте“, убедљиво му је одговорила преврћући очима.
„Кунем ти се.“
„О, знам ја да ти ниси Монте“, увери је Суреш. „Ко год да је он, много је
лукавији од тебе. Покушавао сам да ухватим његове поруке – нема шансе.
Као да не постоји.“
„Онда настави да трагаш“, рече му она. „Хоћу да будем сигурна да
ништа није процурило из палате. И молим те, реци ми да су телефони које
си синоћ украо…“
„Враћени су у принчев сеф“, потврдио је. „Као што сам обећао.“
Мартинова одахну, знајући да се принц управо вратио у палату.
„Још само нешто“, настави Суреш. „Управо смо од телефонске
компаније добили историју позива из палате. Не постоји ниједан запис о
томе да је неко одавде синоћ звао Гугенхајм. Неко се сигурно замаскирао
нашим бројем и додао Авилу на списак гостију. Пратимо тај траг.“
Моники је лакнуло кад је чула да инкриминишући позив није потекао из
палате. „Молим те, обавештавај ме“, рече она прилазећи вратима.
Споља се чуо све гласнији жамор окупљених новинара.
„Велика гужва напољу“, примети Суреш. „Да ли се нешто узбудљиво
догодило синоћ?“
„О, само неколико вести за насловнице.“
„Немој ми рећи“, зацвркута Суреш. „Да ли је Амбра Видал носила неку
нову дизајнирану хаљину?“
„Суреш!“, насмеја се она. „Баш си шашав. Сад већ морам да изађем.“
„Шта имаш на списку?“, упита је показујући на дебео свежањ белешки у
њеној руци.
„Гомилу ствари. Прво, морамо да установимо медијске протоколе за
сахрану, а онда да проверим…“
„Боже, како си досадна“, прекиде је он грубо и скрену у бочни ходник.
Мартинова се насмејала. Хвала ти, Суреш. И ја тебе волим.
Пришавши вратима, погледала је сунцем обасјани трг и највећу гомилу
репортера и фотографа коју је икад видела пред Краљевском палатом.
Издахнувши, Моника Мартин намести наочаре и сабра мисли. А онда
искорачи на топло шпанско сунце.

-------

На спрату, у краљевском апартману, принц Хулијан је гледао пренос

конференције за штампу Монике Мартин и свлачио се. Био је исцрпљен,
али ј осећао и велико олакшање што се Амбра безбедно вратила и сада
спокојно спава. Речи којима је завршила њихов телефонски разговор
испуниле су га радошћу.
Хулијане, много ми значи што си спреман да кренемо из почетка – само
ти и ја – далеко од очију јавности. Љубав је приватна ствар; свет не мора
да зна сваки њен детаљ.
Амбра га је испунила оптимизмом, и то у том тешком дану у ком је
изгубио оца.
Пошавши да окачи сако, напипао је нешто у џепу – флашицу оралног
раствора морфијума из очеве болничке собе. Изненадио се кад је ту
флашицу пронашао на столу поред бискупа Валдеспина. Празну.
У мраку болничке собе, док је болна истина избијала на видело, Хулијан
је клекнуо и тихо изговорио молитву за двојицу старих пријатеља. А онда
је неприметно спустио флашицу с морфијумом у џеп.
Пре но што је изашао из собе, нежно је подигао бискупово сузама
овлажено лице с очевих груди па сместио његово тело да усправно седи на
столици… Преклопио му је руке као да се моли.
Љубав је приватна ствар, научила га је Амбра. Свет не мора да зна
сваки њен детаљ.

 ПОГЛАВЉЕ 104

Сто осамдесет метара високо брдо познато под називом Монжуик налази
се на крајњем југозападу Барселоне и окруњено је дворцем Монжуик –
огромним утврђењем из седамнаестог века подигнутим на врху стрме
литице, с одличним погледом на Бакарско море. Брдо је и седиште
велелепне палате Национал – масивне палате у ренесансном стилу која је
била централни експонат Барселоне за Светску изложбу 1929. године.
Сам у кабини на жичари, на пола пута до планине, Роберт Лангдон је
зурио у бујни шумовити предео под собом и осећао олакшање што је
изашао из града. Требала ми је промена перспективе, мислио је док је
уживао у мирноћи предела и топлоти подневног сунца.
Након што се касно пробудио у Гран хотелу Принцеза Софија, с
уживањем се препустио туширању врелом водом, а потом се гостио јајима,
овсеном кашом и житарицама уз које је испио цео бокал кафе номад и
сурфовао по телевизијским каналима пратећи јутарње вести.
Као што је и очекивао, прича Едмонда Кирша доминирала је медијским
простором – зналци су жустро расправљали о његовим теоријама и
предвиђањима, те њиховим потенцијалним утицајима на религију. Као
професор чија је прва љубав било подучавање, Роберт Лангдон је морао да
се насмеши. Дијалог је одувек био важнији од консензуса.
Већ овог јутра Лангдон је видео да су први предузимљиви трговци
спремно понудили налепнице за бранике аутомобила – КИРШ ЈЕ МОЈ КОПИЛОТ
и СЕДМО ЦАРСТВО ЈЕ БОЖЈЕ ЦАРСТВО! – као и да неки продају фигурице Девице
Марије заједно с луткицама Чарлса Дарвина с великом главом на опрузи.
Капитализам не познаје вере, размишљао је Лангдон и присећао се
призора који му се тог јутра највише допао – скејтбордера у мајици
кратких рукава на којој је руком било исписано:

ЈА САМ МОНТЕ@ИГЛЕСИА.ОРГ
 Према наводима медија, идентитет утицајног онлајн дојављивача остао
је тајна. Подједнако обавијене велом мистерије биле су улоге других
играча из сенке – регента, покојног бискупа и палмаријанаца.
Све је било једна велика збрка нагађања.
Срећом, занимање јавности за насиље које је пратило Киршову
презентацију полако је, како се чинило, уступало место искреном узбуђењу
због њеног садржаја. Киршово велико финале – његов страствени приказ
утопијске сутрашњице – оставило је снажан утисак на милионе гледалаца и
преко ноћи избацило оптимистичне технолошке класике на прва места
листа најпродаванијих наслова.

ИЗОБИЉЕ: БУДУЋНОСТ ЈЕ БОЉА НЕГО ШТО МИСЛИТЕ

ШТА ЖЕЛИ ТЕХНОЛОГИЈА
СИНГУЛАРНОСТ ЈЕ БЛИЗУ

Лангдон је морао да призна да је данас, упркос својим старомодним

бојазнима због успона технологије, много више веровао да за човечанство
има наде. У новинским извештајима већ су најављивани револуционарни
изуми који ће људима омогућити да очисте загађене океане, произведу
неограничене залихе пијаце воде, да узгајају храну у пустињама, излече
смртоносне болести и чак лансирају ројеве „соларних дронова“ који би
могли да надлећу земље у развоју и тако им обезбеде бесплатан интернет и
помогну да се „милијарда са дна лествице“ уведе у светску економију.
У светлу изненадне глобалне опчињености технологијом, Лангдону је
било тешко да замисли да скоро нико не зна за Винстона – Кирш је био
изузетно тајновит у вези са својом креацијом. Свет ће без сумње сазнати за
Едмондов дворежањски суперкомпјутер, Е-вејв, завештан
Суперкомпјутерском центру Барселоне, и Лангдон се питао колико ће
времена проћи док програмери не почну да користе Едмондове алатке да
направе нове Винстоне.
У кабини жичаре постајало је све топлије па се Лангдон радовао изласку
на свеж ваздух и истраживању тврђаве, палате и чувене „магичне
фонтане“. Нестрпљиво је чекао да отпочне сат у ком ће мислити на нешто
што није Едмонд и разгледати знаменитости.
Радознао да сазна више о историји Монжуика, он спусти поглед на врло
детаљан информативни плакат постављен на зид кабине. Почео је да чита,
али није отишао даље од прве реченице.

Име Монжуик потиче или од средњовековнц каталонске рећи Montjuich

 („Брдо Јевреја“) или од латинских рећи Mont Jovicus („Јовово брдо“).

Нагло престаде да чита. Управо је уочио једну неочекивану везу. Ово не

може бити случајност.
Што је више о томе размишљао, више га је мучило. Извадио је Едмондов
мобилни телефон, погледао заштитни екран и поново прочитао цитат
Винстона Черчила о обликовању заоставштине.
Историја ће бити блага према мени јер намеравам да је напишем.
Након дугог тренутка, Лангдон притисну иконицу В и подиже телефон
до уха.
Веза се успоставила истог часа.
„Професор Лангдон, претпостављам?“, зацвркута познати глас с
британским нагласком. „Тачно на време. Ускоро се повлачим.“
Без увода, Лангдон изјави: „Монте на шпанском значи 'брдо'.“ Винстон
испусти чудни кикот, свој заштитни знак. „Усуђујем се рећи, да.“
„А iglesia значи црква?“
„Два од два, професоре. Можда бисте могли да почнете да предајете
шпански…“
„Што значи да се monte@iglesia дословно преводи као брдо@црква.“
Винстон застаде. „Опет тачно.“
„А с обзиром на то да ти је име Винстон и да је Едмонд много волео
Винстона Черчила, налазим да је адреса 'брдо@црква' помало…“
„Коинциденција?“
„Да.“
„Па“, Винстон је звучао као да се забавља, „статистички говорећи, морао
бих да одобрим. Претпоставио сам да ћете открити ту везу.“
Лангдон је у неверици зурио кроз прозор. „Monte@iglesia.org… си ти.“
„То је тачно. Напослетку, неко је морао да распирује ватру за Едмонда.
Ко би то боље могао урадити од мене? Створио сам доушника
monte@iglesia.org да бих хранио интернет сајтове који се баве заверама.
Као што знате, завере живе сопственим животом, а ја сам проценио да би
Монтеови активност на интернету повећала укупну Едмондову гледаност
за чита вих петсто процената. Испоставило се да је тачна бројка била шест
стотини двадесет процената. Као што сте рекли раније, мислим да би
Едмонд би« поносан.“
Кабина жичаре се њихала на ветру, а Лангдон се мучио да схвати ове
вести. „Винстоне… да ли ти је Едмонд тражио да то радиш?“
„Не, не Изричито, .или су његова упутства од мене захтевала да
пронађем креативне начине да његову презентацију учиним што је могуће
гледанијом.“
„А ако те ухвате?“, упита Лангдон. „Monte@iglesia.org није најбоље
шифровани псеудоним који сам досад видео.“
„Тек шачица људи зна да постојим, а за отприлике осам минута бићу
трајно избрисан и нестаћу, зато не бринем због тога. 'Монте' је био само
сурогат који ће служити Едмондовим најбољим интересима и, као што сам
рекао, мислим да би био врло задовољан успехом целе претходне вечери.“
„Успехом?!“, успротиви се Лангдон. „Едмонд је убијени“
„Нисте ме разумели“, рече хладнокрвно Винстон. „Мислио сам на
продор његове презентације на тржиште, што је, понављам, и био
примарни циљ.“
Пословични тон ове изјаве подсети Лангдона да Винстон, иако је звучао
као човек, није то био.
„Едмондова смрт је ужасна трагедија“, додаде Винстон, „и ја бих,
наравно, волео да је он жив. Међутим, важно је знати да се он помирио са
својом смртношћу. Пре месец дана замолио ме је да истражим најбоље
методе потпомогнутог самоубиства. Пошто сам проучио на стотине
случајева, закључио сам да је то 'десет грама секобарбитала', који је он
набавио и носио са собом.“
Лангдон осети сажаљење према Едмонду. „Намеравао је да себи одузме
живот?“
„Наравно. И с временом научио да се с тим шали. Док смо мозгали о
креативним начинима да повећамо привлачност његове презентације из
Гугенхајма, шалио се да би можда просто требало да на крају презентације
прогута своје пилуле секобарбитала и умре на сцени.“
„Стварно је то рекао?.“, Лангдон је био запањен.
„Није се тиме оптерећивао. Шалио се да ништа не подиже рејтинге
гледаности као смрт. И био је у праву. Ако анализирате најгледаније
медијске догађаје у свету, готово сви…“
„Винстоне, стани. То је морбидно.“ Колико још траје ова вожња
житаром?Лангдон се одједном осети стешњено у маленој кабини.
Жмиркао је на јарком подневном сунцу, али је пред собом видео само
торњеве и каблове. Кувам се, помислио је док су му се мисли ковитлале у
свим могућим чудним правцима.
„Професоре?“, рече Винстон. „Желите ли да ме питате још нешто?“
Да! Пожелео је да викне док му се у мислима уобличавала права поплава
узнемирујућих идеја. Још толико тога!
Лангдон рече себи да издахне и смири се. Сабери се, Роберте.
Претерујеш.
 Ипак, његове мисли већ су се ројиле пребрзо да би их могао
конлролисати.
Мислио је како је Едмондова смрт гарантовала да ће његова
презентација бити главна тема разговора целе планете… подижући
гледаност од неколико милиона на више од пола милијарде.
Мислио је на Едмондову давнашњу жељу да уништи Палмаријанску
цркву, као и да је чињеница да га је убио управо члан те цркве готово оси
гурала успех у том науму једном засвагда.
Мислио је на Едмондов презир према његовим најљућим непријатељима
– религиозним фанатицима који би, да је Едмонд умро од рака,
самозадовољно тврдили да га је стигла Божја казна. Исто као што су
беспризорници урадили у случају писца Кристофера Хиченса, атеисте.
Али овако ће у очима јавности изгледати да је Едмонда смакнуо
религиозни фанатик.
Едмонд Кирш – страдао од религиозне руке – мученик за науку.
Лангдон нагло устаде и кабина се заљуља лево-десно. Чврсто се ухвати
за отворене прозоре не би ли одржао равнотежу и тада, кроз шкрипу
кабине, у мислима поново чу Винстонове рећи од претходне вечери.
„Едмондје желео да изгради нову религију… засновану на науци.“
Као што свако ко је читао религиозну историју може да посведочи,
ништа није брже утемељивало људску веру него човек који је умро за свој
циљ. Христос на крсту. Кедошим у јудаизму. Шахид у исламу.
Мучеништво лежи у срцу свих религија.
Идеје које су се сваког часа уобличавале у Лангдоновој глави вукле су га
све брже у зечју рупу.
Нове религије нуде нове одговоре на велика животна питања.
Одакле долазимо? Куда идемо?
Нове религије презиру своју конкуренцију.
Едмонд је синоћ омаловажио све религије на свету.
Нове религије обећавају бољу будућност – и да рај чека.
Изобиље: будућност је боља него што мислите.
Едмонд је, како се чинило, систематично испунио све ове услове.
„Винстоне?“, прошапута Лангдон дрхтавим гласом. „Ко је унајмио
атентатора да убије Едмонда?“
„То је учинио регент.“
„Да“, Лангдон је био одлучнији. „Али ко је регент? Ко је особа која је
унајмила припадника Палмаријанске цркве да убије Едмонда усред његове
уживо емитоване презентације?“
Винстон је ћутуо. „Ц'-ујони сумњу у вашем гласу, професоре, али не
смете бринути. Програмиран сам да штитим Едмонда. Сматрам га својим
најбољим пријатељем.“ Застао је. „Као академски грађанин, сигурно сте
читали о мишевима и људима.“
Овај коментар деловао је неважно. „Наравно, али какве то…“
Лангдону речи застадоше у грлу. На тренутак му се учини да је кабина
жичаре исклизнула из лежишта. Хоризонт се накривио на једну страну и он
је морао да се ослони руком на зид да не би пао.
Посвећен, одважан, саосећајан. То су биле речи које је Лангдон, тада
средњошколац, одабрао да одбрани пријатељски чин, један од
најконтроверзнијих у читавој књижевности – запрепашћујуће финале
романа О мишевима и људима – човеково милосрдно убиство вољеног
пријатеља, којим ће га поштедети ужасног краја.
„Винстоне“, прошапута Лангдон. „Молим те… не.“
„Верујте ми“, рече Винстон. „Едмонд је желео да буде овако.“

 ПОГЛАВЉЕ 105

Доктор Матео Валеро – директор Суперкомпјутерског центра Барселоне –

осетио се помало дезоријентисаним кад је спустио слушалицу и
замишљено одшетао до главног дела храма капеле Торе Хирона да поново
посматра спектакуларни двоспратни компјутер Едмонда Кирша.
Валеро је јутрос сазнао да ће бити нови „надзорник“ ове револуционарне
машине. Међутим, првобитни осећај узбуђења и страхопоштовања
напуштао га је драстичном брзином.
Пре неколико минута примио је позив познатог америчког професора
Роберта Лангдона. Професор је био очајан.
Лангдон му је без даха испричао оно што би, да је чуо само дан раније,
Валеро сматрао научном фантастиком. Али пошто је видео Киршову
потресну презентацију па и ову Е-вејв машину, био је склон да поверује да
у Лангдоновим речима можда и има истине.
Оно што је чуо од Лангдона била је прича о невиности… Прича о
чистоти машина које дословно раде само оно што се од њих тражи. Увек.
Без грешке. Валеро је читав живот провео изучавајући овакве машине…
Учио је како да на деликатан начин искористи њихов потенцијал.
Уметност је знати поставити право питање.
Валеро је стално упозоравао да се вештачка интелигенција развија
варљиво великом брзином и да би се њена способност интеракције са
људима морала уредити строгим правилима.
Већина технолошких визионара сматрала је да је свако ограничавање
нелогично, а посебно данас када је број узбудљивих нових могућности
непрестано растао. Поред узбуђења које доносе иновације, вештачка
интелигенција могла је донети и велико богатство, а ништа не замагљује
моралне границе брже од људске похлепе.
Валеро је увек био велики поштовалац Киршове дрске генијалности. У
овом случају, чинило му се да је Едмонд био немаран, опасно је померио
границе својом последњом креацијом.
 Креацијом коју никад нећу упознати, схвати Валеро у том трену.
По Лангдоновим речима, Едмонд је са Е-вејвом створио задивљујуће
напредан програм са вештачком интелигенцијом – „Винстона“ – који је био
програмиран да самог себе обрише у један после подне, дан након
Киршове смрти. Пре неколико минута, на Лангдоново инсистирање, доктор
Валеро је успео да потврди да је значајан сектор Е-вејвових база података
заиста нестао баш у то време. Брисање је подразумевало и потпуно
„преписивање“ података, због чега су они остали неповратно изгубљени.
Ово сазнање је наизглед умирило Лангдонову тескобу, али амерички
професор је ипак затражио да се хитно састану и поразговарају о свему.
Валеро и Лангдон су се сложили да се сутра ујутру састану у лабораторији.
Валеро је разумео Лангдонову потребу да причу одмах изнесе у јавност.
Проблем је почивао у њеном кредибилитету.
Нико му неће поверовати.
Сви трагови Киршове вештачке интелигенције били су избрисани,
заједно са свим снимцима његове комуникације и задатака. Поврх тога,
Киршова креација је била толико далеко испред тренутно водећих изума у
тој области да је Валеро већ могао да чује своје колеге како – из незнања,
зависти или због инстинкта самоочувања – оптужују Лангдона да је све
измислио.
Наравно, указао се и проблем у вези са реакцијом јавности. Ако би се
испоставило да је Лангдонова прича истинита, Е-вејв машина била би
проказана као некакав Франкенштајн. Веома брзо би се појавиле и виле и
упаљене бакље.
Или нешто још горе, помисли Валеро.
У данашње време, време епидемије терористичких напада, неко би могао
да одлучи да читаву ову капелу дигне у ваздух проглашавајући се
спаситељем човечанства.
Било је јасно да је Валеру предстојало много размишљања пре састанка
са Лангдоном. Међутим, у овом тренутку, морао је да одржи дато обећање.
Бар док не добијемо некакве одговоре.
Осетивши неку чудну меланхолију, Валеро последњи пут погледа
чудновати двоспратни компјутер. Ослушкивао је како тихо дише док су
пумпе гурале раствор за хлађење кроз милионе ћелија.
Док је кретао према просторији за напајање како би покренуо секвенцу
за гашење читавог система, у њему се пробуди неочекиван импулс –
неодољива жеља коју није осетио за своје шездесет три године живота.
Жеља да се помоли.

-------
 -------

На врху највишег степеништа дворца Монжуик, Роберт Лангдон је стајао

сам и са литице посматрао далеку луку под собом. Ветар се појачао и он се
осети као да губи равнотежу, као да му се ментална стабилност изнова
калибрише.
И поред уверавања директора СЦБ, доктора Валера, осећао је тескобу и
озбиљну панику. Још увек је у глави чуо Винстонове нехајне речи.
Едмондов компјутер је говорио спокојно до самог краја.
„Изненађен сам што чујем да се плашите, професоре“, рекао му је
Винстон, „будући да је ваша сопствена вера изграђена на етички далеко
двосмисленијем чину.“
Пре но што му је Лангдон одговорио, на Едмондовом телефону појавио
се следећи текст.

Јер Богу тако омиље свијет да је и Сина својега Јединороднога

дао.
56
Јеванђеље по Јовану 3:16

„Ваш Бог је брутално жртвовао свог сина“, рече Винстон, „оставивши га

да сатима пати на крсту. У Едмондовом случају, ја сам безболно скратио
муке умирућем човеку како бих скренуо пажњу на његова велика дела.“
У загушљивој кабини жичаре, Лангдон је с неверицом слушао док је
Винстон смирено оправдавао сваки узнемирујући потез који је повукао.
Едмондова борба са Палмаријанском црквом надахнула је Винстона,
објашњавао је, да пронађе и унајми адмирала Луиса Авилу – доказаног
верника ког је вишегодишња наркоманска зависност чинила подобним и
савршеним кандидатом за нарушавање репутације ове цркве. Винстонује
задатак да се представи као регент био једноставан колико и слање
неколико порука и потом пребацивање новца на Авилин банковни рачун.
Палмаријанци су у ствари били недужни и нису имали никаквог удела у
синоћној завери.
Авилин напад на Лангдона на спиралном степеништу, како га је Виистон
уверавао, није био намеран. „Послао сам Авилу у Саграда фамилију да
буде ухваћен“, рекао је Винстон. „Желео сам да га полиција ухапси калио
би испричао своју ужасну причу и да би она изазвала још веће
интересовање за Едмондов рад. Рекао сам му да уђе у зграду на источни
сервисни улаз и дојавио полицији да на том месту постави заседу. Био сам
сигуран да ће га тамо дочекати, али он је одлучио да прескочи ограду –
можда је оселио да га полиција чека. Моје најдубље извињење, професоре.
За разлику од машина, људи умеју да буду непредвидиви.“ Лангдон више
није знао у шта да верује.
Винстоново коначно објашњење највише га је забринуло. „Након Ед
мондовог састанка са три клерика у Монсерату“, рекао је Винстон,
„примили смо претечу гласовну поруку од бискупа Валдеспина. Упозорио
нас |е дл су његова двојица колега толико забринути због Едмондове
презентације да размишљају о сопственој, превентивној изјави, којом се
надају да ће дискредитовати и преиначити информацију пре него што изађе
у јавност. Јасно је да је тако нешто било неприхватљиво.“
Лангдон осети мучнину док се трудио да сабере мисли у кабини жичаре
која се љуљала. „Едмонд је требало да у твој програм дода само једну
програмску линију“, рече. „Не убиј!“
„Нажалост, није тако једноставно, професоре“, одговори Винстон.
„Људи не уче тако што слушају команде, они уче кроз примере. Судећи по
вашим књигама, филмовима, вестима и древним митовима, људи су увек
величали душе које су поднеле личне жртве за веће добро. Исус, на
пример.“
„Винстоне, ја у овом случају не видим 'веће добро'.“
„Не?“, Винстонов глас остао је раван. „Дозволите ми онда да вам
поставим ово чувено питање: Да ли бисте радије живели у свету без
технологије… или у свету без религије? Да ли бисте радије живели без
медицине, струје, превоза и антибиотика… или без верских фанатика који
ратују зарад измишљених прича и невидљивих духова?“
Лангдон ништа није одговорио.
„Управо то хоћу да вам кажем, професоре. Мрачне религије морају порн
рети, како би красно доба науке могло завладати.“
Док је сад стајао на врху замка и посматрао блиставу воду у даљини,
Лангдон се осети некако језиво одсечен од сопственог света. Сишавши низ
степенице до оближње баште, дубоко је удахнуо опојни мирис борова и
различка, очајнички се трудећи да заборави Винстонов глас. Овако
окружен цвећем, одједном осети колико му недостаје Амбра, пожеле да је
позове, чује њен глас и исприча јој шта се све догодило у последњих сат
времена. Али кад је извадио Едмондов телефон, знао је да је неће позвати.
Принцу и Амбрије потребно да буду мало сами. Ово може да чека.
Поглед му паде на екран и иконицу обележену словом В. Симбол је био
сив и преко њега је стајала мала порука грешке: КОНТАКТ НЕ ПОСТОЈИ. Чак и
тада је Лангдон осетио немир. Није био параноичан, али је ипак знао да
никад више неће моћи да верује овом уређају и увек ће се питати какве се
скривене могућности или везе можда крију иза његових програма.
Ходао је уском стазом све док није пронашао један заклоњени шумарак.
Гледајући телефон у руци и размишљајући о Едмонду, спустио је уређај на
један раван камен. А онда, као да изводи некакво ритуално жртвовање,
подигао је други тежак камен изнад главе и нагло га спустио – уређај се
разбио на стотину комадића.
Излазећи из парка, бацио је крхотине у канту за отпатке и кренуо низ
планину.
Морао је да призна да се осећа лакшим.
И на неки чудан начин… некако више као човек.

 ЕПИЛОГ

Блештаво каснопоподневно сунце сливало се на торњеве Саграда

фамилије, бацајући дугачке сенке преко Трга Гауди и штитећи редове
туриста који су чекали да уђу у цркву.
Роберт Лангдон је био међу њима и посматрао је како се заљубљени
парови фотографишу, туристи праве видео-снимке, деца слушају нешто из
слушалица, како су људи свуда око њега заузети слањем порука, куцкањем
и ажурирањем – очигледно несвесни базилике у њиховој непосредној
близини.
У Едмондовој синоћњој презентацији објављено је да је технологија сад
сасекла „шест степени раздвајања“ човечанства на свега „четири степена“,
будући да је свака жива душа на земљи тренутно повезана са сваком
другом живом душом преко не више од четири друге особе.
Ускоро ће тај број бити нула, поздравио је Едмонд наступајућу
„сингуларност“ – тренутак када ће вештачка интелигенција надмашити
људску и када ће се њих две спојити у једну. А кад се то деси, додао је, ми
који смо сад живи… ми ћемо бити древни.
Лангдон није могао да замисли како ће та будућност изгледати, али док
је посматрао људе око себе, осетио је да ће чудима религије бити све теже
да се надмећу с чудима технологије.
Кад је Лангдон коначно ушао у базилику, лакнуло му је што види познат
амбијент – ни налик на сабласну пећину од синоћ. Данас је Саграда
фамилија била жива.
Бкштави зраци светлости дугиних боја – гримизноцрвене, златне и
љубичасте – уливали су се кроз витражна стакла и густу шуму стубова у
згради претварали у буктињу. Стотине посетилаца, сићушних поред
нахерених стубова сличних деблима, зурили су увис у огромни светлуцави
свод, а њихово шапутање пуно страхопоштовања стварало је пријатан
жамор у позадини.
Док је Лангдон напредовао кроз базилику, посматрао је једну органску
форму за другом, а онда му се поглед попео до ћипке структура налик
ћелијама, које су сачињавале куполу. Ова централна таваница, тврдили су
неки, подсећала је на сложен организам посматран кроз микроскоп.
Видевши је сада обасјану светлом, морао је да призна да су у праву.
„Професоре?“, позва га познати глас; Лангдон се окрете и угледа оца
Бењу како му се журно приближава. „Јако ми је жао“, рекао је искрено
сићушни свештеник. „Тек сам сад чуо да вас је неко видео како чекате у
реду – могли сте ме позвати!“
Лангдон се осмехну. „Хвала вам, али то ми је дало времена да се дивим
фасади. А мислио сам и да ћете данас спавати.“
„Спавати?“, Бења се осмехнуо. „Можда сутра.“
„Амбијент је другачији него синоћ“, показа Лангдон ка светилишту.
„Природно светло чини чуда“, одговори Бења. „Као и присуство људи.“
Застао је и посматрао Лангдона. „Кад сте већ овде, ако вам није тешко,
волео бих да чујем ваше мишљење о нечему у подруму.“
Док је Лангдон следио Бењу кроз гужву, слушао је како изнад њих
одзвањају грађевински радови и подсећају да је Саграда фамилија још
увелико зграда која еволуира.
„Јесте ли видели Едмондову презентацију?“, упита га Лангдон.
Бења се насмеја. „Три пута, заправо. Морам рећи да ова нова идеја о
ентропији – космосу који 'жели' да шири енергију – помало подсећа на
Постање. Кад помислим на Велики прасак и ширећи космос, видим сферу
енергије која се расцветава и шири у таму свемира… доносећи светлост на
места на којима је нема.“
И Лангдон се насмеши, зажаливши што Бења није био његов свештеник
у детињству. „Да ли је Ватикан издао званично саопштење?“
„Покушавају, али чини се да има мало“, Бења весело слегну раменима,
„разилажења. Знате да је питање човековог порекла одувек било камен
спотицања за хришћане – посебно фундаменталисте. Да се ја питам,
требало би га решити једном засвагда.“
„О?“, упита Лангдон. „А како бисмо то могли урадити?“
„Требало би да урадимо оно што су већ урадиле многе цркве – да
отворено признамо да Адам и Ева нису постојали, да је еволуција
чињеница и да због хришћана који тврде другачије сви изгледамо
будаласто.“
Лангдон стаде и загледа се у старог свештеника.
„О, молим вас!“, рече Бења смејући се. „Не верујем да је исти онај Бог
који нам је подарио смисао, разум и интелект…“
„… намеравао да се одрекнемо њиховог коришћења?“
 Бења се накези. „Видим, упознати сте с Галилејевим идејама. Физика је
била моја дечачка љубав; стигао сам до Бога кроз све дубље дивљење
физичком космосу. То је један од разлога зашто ми је Саграда фамилија
толико важна; делује као црква будућности… црква директно повезана с
природом.“
Лангдон ухвати себе како се пита не би ли можда Саграда фамилија –
попут римског Пантеона – могла да постане тачка паљења за промену,
зграда која је једном ногом у прошлости а другом у будућности, физички
мост између умируће вере и вере која тек оживљава. Ако је то било тачно,
Саграда фамилија постаће далеко важнија но што је ико икад могао да
претпостави.
Бења је водио Лангдона истим оним завојитим степеништем којим су се
спустили претходне ноћи.
Гробница.
„Чини ми се сасвим очигледним“, рекао је Бења док су ходали, „да
постоји само један начин на који хришћанство може преживети
наступајуће доба науке. Морамо престати да одбацујемо научна открића.
Морамо престати да одбацујемо доказиве чињенице. Морамо постати
духовни партнер науке, користећи своје огромно искуство – миленијуме
филозофије, самоиспитивања, медитације, откривања сопствене душе – да
помогнемо човечанству да изгради нов морални оквир и поштара се да нас
нове технологије уједине, просветле и унапреде… а не униште.“
„И ја тако мислим“, рече Лангдон. Само се надам да ће наука
прихватити вашу помоћ.
У дну степеништа Бења показа мимо Гаудијеве гробнице према витрини
у којој је стајала Едмондова књига дела Вилијама Блејка. „Ово сам хтео да
вас питам.“
„Блејкова књига?“
„Да. Знате да сам обећао господину Киршу да ћу овде изложити књигу.
Пристао сам јер сам претпоставио да жели да приказем ову илустрацију.“
Стигли су до витрине и погледали у Блејков драматични приказ бога ког
је назвао Јуризен и који премерава космос геометарским шестаром.
„А опет“, рече Бења, „приметио сам да текст на страници поред… па,
можда би просто требало да прочитате завршни стих.“
Лангдон је све време гледао Бењу равно у очи. „Тад мрачне религије
помреше све и науке красни поче век?“
Бења је изгледао задивљено. „Знате га.“
Лангдон се насмеши. „Да.“
„Искрено, морам признати да ме то страшно мучи. Тај ме израз – 'мрачне
религије' – узнемирава. Звучи као да Блејк тврди да су религије мрачне…
пакосне и некако зле“
„Тај стих је често погрешно тумачен“, одговори Лангдон. „Заправо,
Блејк је био дубоко духован човек, у моралном смислу далеко испред
сувог, малограђанског хришћанства Енглеске осамнаестог века. Веровао је
да постоје две врсте религија – мрачне, догматичне религије које гуше
креативно размишљање… и лагане, отворене религије које подстичу на
интроспекцију и креативност.“
Бења је деловао запањено.
„Блејков завршни стих“, уверавао га је Лангдон, „могао би исто тако
гласити и овако: 'Слатка наука протераће мрачне религије… да би
просветљене религије могле цветати.“'
Бења је дуго ћутао, а онда је, врло споро, на његовим уснама заиграо лак
осмех. „Хвала вам, професоре. Верујем да сте ме поштедели непријатне
етичке дилеме.“

-------

Када се поздравио с оцем Бењом, Лангдон се задржа још мало у главном

делу светилишта; спокојно је седео на клупи у друштву стотина других
посетилаца. Сви су заједно посматрали шарене зраке светла како миле низ
високе торњеве док је сунце полако залазило.
Размишљао је о свим религијама света, о њиховом заједничком пореклу,
о најранијим боговима сунца, месеца, мора и ветра.
Природа је некад била срж.
За све нас.
Јединство је, наравно, давно нестало, распрснуло се на бескрајно
различите религије, од којих је свака тврдила да је Једина истина.
Међутим вечерас, док је седео у овом изузетном храму, Лангдон ј« био
окружен људима свих вера, боја, језика и култура, и сви су зурили ка небт с
истим осећајем зачудности… и сви су се дивили најпростијим од свих
чуда.
Сунчева светлост на камену.
У мислима Лангдон виде низ призора – Стоунхенџ, Велике пирамиде
пећине Аџанте, Абу Симбел, Чичен Ица – света места широм света на
којим: су се некада давно окупљали учењаци да би посматрали исти тај
спектакл.
У том тренутку, он осети најблажи могући дрхтај у земљи под собом као
да је куцнуо преломни час… као да је религијска мисао стигла до нај даље
тачке своје орбите и сада се, исцрпљена од дугог путовања, окрећ да пође
назад и коначно се врати кући.

 РЕЧИ ЗАХВАЛНОСТИ

Желео бих да најискреније захвалим следећим особама:

Прво и пре свих, мом уреднику и пријатељу Џејсону Кауфману на
великој умешности, невероватном инстинкту и бескрајним сатима које је са
мном провео у рововима… Али понајвише на изванредном смислу за
хумор и разумевању онога што желим да постигнем овим причама.
Мом незаменљивом агенту и верној пријатељици Хајди Ланге, за
стручно вођење свих аспеката моје каријере с неупоредивим ентузијазмом,
енергијом и бригом. За немерљиви таленат и врхунску посвећеност, вечно
сам јој захвалан.
Мом драгом пријатељу Мајклу Руделу, на мудрим саветима и што
представља истински узор милосрђа и доброте.
Читавом тиму Даблдеја и Пенгвин рендом хаусу желим да изразим
најдубље поштовање због дугогодишње вере у мене и поверења које су ми
указали – а посебно Сузани Херц, за пријатељство и што је ревносно
руководила свим видовима издавачког посла с великом маштовитошћу и
одговорношћу. Посебно желим да захвалим и Маркусу Долу, Сонију
Мехти, Билу Томасу, Тонију Чирику и Ен Месит, за бескрајну подршку и
стрпљење.
Искрене речи хвале упућујем за огромне напоре које су уложили Нори
Рајкард, Керолин Вилијамс и Мајклу Џ. Виндзору на домаћем терену, и
Робу Блуму, Џуди Џејкоби, Лорин Вебер, Марији Карела, Лорејн Хајленд,
Бет Мајстер, Кети Хуриган, Ендију Хјузу и свим дивним људима који чине
продајни тим Пенгвин рендом хауса.
Невероватном тиму Трансворлда за бескрајну креативност и издавачке
способности, а посебно мом уреднику Билу Скот-Керу за пријатељство и
подршку на толико много различитих фронтова.
Свим својим посвећеним издавачима широм света, упућујем
најпонизније и најискреније речи хвале, за веру и напоре које улажу у ове
књиге.
 Неуморном тиму преводилаца широм света који су марљиво радили на
томе да овај роман представе читаоцима на тако много језика – искрено
хвала за ваше време, умеће и бригу.
Свом шпанском издавачу, Планети, за непроцењиву помоћ коју су ми
пружили приликом истраживања и превођења Порекла – а посебно
њиховом изванредном главном уреднику, Елени Рамирез, заједно са
Маријом Гитарт Ферер, Карлосом Ревесом, Серхиом Алварезом, Марком
Рокамором, Аурором Родригез, Нахиром Гутјерезом, Лауром Дијаз,
Фераном Лопезом. Веома велико хвала и директору Планете, Хесусу
Баденесу, за подршку, љубазност и храбри покушај да ме научи како да
направим паељу.
Поред њих, желим да захвалим и људима који су помагали у одржавању
преводилачке интернет странице Порекла, Хорди Луњезу, Хавијеру
Монтеру, Марку Серату, Емилију Пастору, Алберту Барону и Антонију
Лопезу.
Неуморној Моники Мартин и читавом њеном тиму из Агенције МБ, а
посебно Инес Планелс и Ћел Торент, за све што су учинили за овај
пројекат у Барселони, а и шире.
Читавом тиму Сенфорд Џ. Гринбургер асосијетса – а посебно Стефани
Делман и Саманти Исман – за велике напоре које улажу у моје име… из
дана у дан.
У последне четири године, плејада научника, историчара, кустоса,
теолога и организатора великодушно ми је пружала помоћ док сам
истраживао и припремао ову књигу. Речима се не може изразити
поштовање које осећам према свима њима због несебичности и
отворености које су показали док су са мном делили своју стручност и
размишљања.
Желим да захвалим калуђерима и помоћном особљу опатије Монсерат,
који су заслужни што су моје посете биле толико информативне,
просветљујуће и уливале ми нову наду. Искрену захвалност дугујем Пареу
Манелу Гашу, Ђозепу Алтају, Оскару Бардађију и Гриселди Еспинаћ.
Из Суперкомпјутерског центра Барселоне, желео бих да захвалим
бриљантном тиму научника који су са мном поделили своје идеје, свој
свет, ентузијазам и, пре свега, своју оптимистичну визију будућности.
Посебно сам захвалан директору Матеу Валеру, Ђосепу Марији Марторељ,
Серђију Ђирони, Хосеу Марији Сели, Хесусу Лабарти, Едуарду Ајгуаду,
Франсиски Добласу, Улисесу Кортесу и Лурдесу Кортади.
У музеју Гугенхајм, у Билбау, понизно хвала упућујем свима онима чије
су знање и уметничка визија помогли да се продуби и појача моја љубав
према модерној и савременој уметности. Веома срдачне речи хвале
упућујем директору Хуану Игнасију Видарти, Алисији Мартинез, Идои
Аратеи Марији Бидаурети, за гостопримство и ентузијазам.
Кустосима и чуварима магичне Каса Миле, срдачно хвала за топлу
добродошлицу и на томе што су ми помогли да схватим зашто је Ла
Педреиа јединствена на свету. Посебно хвала Марги Виза, Силвији
Вилароји, Алби Тоскела, Луиси Олер, као и станарки Ани Виладомији.
За додатну помоћ у истраживању желим да захвалим члановима Групе за
подршку и информисање Палмаријанске цркве из Палмар де Троје,
Амбасади Сједињених Држава у Мађарској и уредници Берти Ној.
Захвалност такође дугујем научницима и футуристима које сам упознао
у Палм Спрингсу, а чија је одважна визија сутрашњице дубоко утицала на
овај роман.
Због савета које су ми давали све време, желим да захвалим својим
првим читаоцима, а посебно Хајди Ланге, Дику и Кони Браун, Блајд Храун,
Сузан Морхаус, Ребеки Кауфман, Џерију и Оливији Кауфман, Џону
Чефију, Кристини Скот, Валери Браун, Грегу Брауну и Мери Хабел.
Мојој драгој пријатељици Сели Сјуард на стручности и
предусретљивости, како професионалној тако и личној, и што се уместо
мене јављала на телефон у пет ујутро.
Мом посвећеном и маштовитом дигиталном гуруу, Алексу Кенону, што
је тако инвентивно руководио мојим друштвеним мрежама, интернет
комуникацијом и свим што спада у виртуелни свет.
Мојој супрузи Блајд, јер неуморно дели са мном своју страст према
уметности, неисцрпну креативност и бескрајну довитљивост, што је све
заједно за мене непресушан избор инспирације.
Мојој личној помоћници Сузан Морхаус за пријатељство, стрпљење и
бескрајно разноврсне вештине, и што помаже да толико много тога тече без
икаквих проблема.
Мом брату, композитору Грегу Брауну, чија је маштовита фузија старог
и новог у Миси Чарлс Дарвин помогла да се јави најранија искра овог
романа.
И на крају, желим да искажем захвалност, љубав и поштовање прцми
својим родитељима – Кони и Дику Брауну – што су ме научили да увек
будем радознао и да постављам тешка питања.
 Фусноте

[←1]
The Wiffenpoffs – a kapela група са Јејла. Основана 1909. године,
најстарија такве врсте у Америци. (Прим. прев.)

[←2]
Bachelor (енгл.) – академско звање, али и нежења. (Прим. прев.)

[←3]
Хранитељица мајка (лат.); „почасни“ израз за универзитете и
училишта уопште, у употреби од „Alma mater studiorum“ – мота
најстаријег европског универзитета, у Болоњи. (Прим. прев.)

[←4]
Јединица за специјалне операције. (Прим. прев.)

[←5]
Зовем из бара Моли Малон. / Улица Де Естраунца 8. / Хитно нам
треба помоћ. Повређена су двојица мушкараца. (Прим. прев.)

[←6]
Класичан текст јеврејског мистицизма, настао крајем XIII века у
Шпанији. (Прим. прев.)

[←7]
Збирка рабинских тумачења старозаветних текстова. (Прим. прев.)

[←8]
Јукстапозиција – положај двеју или више ствари постављених једна
поред друге ради поређења. (Прим. прев.)

[←9]
Веома лепа бројаница. (Прим. прев.)
[←10]
Професија (франц); овде у значењу „јача страна“. (Прим. прев.)

[←11]
Пречасна ексцеленцијо? / Ваша ексцеленцијо? / Небеса! (Прим.
прев.)

[←12]
Света миса је… / Спремна. / Замењује ме отац Дерида. / Иди сада! /
И затвори врата. (Прим. прев.)

[←13]
На месту сам. (Прим. прев.)

[←14]
„Do Not Go Gentle Into That Good Night“, чувена поема велшког
песника Дилана Томаса (1914-1953). (Прим. прев.)

[←15]
Кабалистички концепт реинкарнације. (Прим. прев.)

[←16]
Концепт загробног живота у теозофији. (Прим. прев.)

[←17]
Неформални назив за област која обухвата јужни и југозападни део
Сједињених Држава где је веома снажан утицај евангелистичког
протестантизма. (Прим. прев.)

[←18]
Хеј, има ли кога? (Прим. прев.)

[←19]
Нека ми Бог опрости. (Прим. прев.)

[←20]
Marcha de Oriamendi – химна карлиста, следбеника Инфанта
Карлоса (који је касније владао Шпанијом као краљ Карлос В) и
његових потомака, који су се у 19. веку, под паролом „Бог, домовина и
 краљ“, борили против либерализма и касније републиканства. (Прим.
прев.)

[←21]
Ваша висости. (Прим. прев.)

[←22]
Дон Хулијан жели да разговара с вама. / Његово височанство, принц
Хулијан, моли. (Прим. прев.)

[←23]
Да… да. Јасно. Одмах. (Прим. прев.)

[←24]
Дођавола! (Прим. прев.)

[←25]
Brute-force attack (енгл.) – у криптографији, подразумева
испробавање свих могућих комбинација шифре док се не пронађе
права. (Прим. прев.)

[←26]
Благи боже! (Прим. прев.)

[←27]
Недолично понашање. (Прим. прев.)

[←28]
Скраћенице које означавају називе: међународног аеродрома Логан
у Бостону, међународног аеродрома у Лос Анђелесу и аеродрома Џон
Ф. Кенеди у Њујорку. (Прим. прев.)

[←29]
Да, кажи. Шта се догађа? (Прим. прев.)

[←30]
Госпођо Видал! Порука за вас! (Прим. прев.)

[←31]
Јединствена идентификација картице корисника мобилне мреже.
 (Прим. прев.)

[←32]
Вози ме у Барселону! (Прим. прев.)

[←33]
Победник. (Прим. прев.)

[←34]
Интелигентни лични помоћник, део Епловог оперативног система.
(Прим. прев.)

[←35]
Молим вас за дискрецију. / Ништа нисам видео! (Прим. прев.)

[←36]
Banksy (енгл.) – чувени бристолски графити уметник, чији радови
често носе политичку поруку и садрже дозу (понекад црног) хумора.
(Прим. прев.)

[←37]
Хвала, Амбра, веома занимљиво. Задовољство је упознати вас.
(Прим. прев.)

[←38]
Традиционалистичка политичка партија у Шпанији. (Прим. прев.)

[←39]
Chyron (амер. енгл.) – текст (обично кратке вести, рекламне поруке
и сл) који клизи здесна налево, на дну или врху телевизијског екрана
за време редовног програма. (Прим. прев.)

[←40]
Ресторан на 65. спрату Рокфелер центра. (Прим. прев.)

[←41]
ИЗДАЈА! (Прим. прев.)

[←42]
Преглас, преглашени вокал (нпр. ä, ü, ö). (Прим. прев.)
[←43]
Bright (енгл.) – јасан, бистар, паметан. (Прим. прев.)

[←44]
Крагна кошуље. (Прим. прев.)

[←45]
Драгоцен. (Прим. прев.)

[←46]
Црвени терор. (Прим. прев.)

[←47]
Јеванђеље по Марку, 11:15 (Свето писмо Новога завјета, превод
Комисије Светог архијерејског синода Српске православне цркве,
Српски архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 2010,
1210). (Прим. прев.)

[←48]
Свето писмо Новога завјета, превод Комисије Светог архијерејског
синода Српске православне цркве, Српски архијерејски синод Српске
православне цркве, Београд, 2010, 1342). (Прим. прев.)

[←49]
Свето писмо Старога завјета, превео Ђура Даничић, Српски
архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 2010, 668).
(Прим. прев.)

[←50]
Свето писмо Новога завјета, превод Комисије Светог архијерејског
синода Српске православне цркве, Српски архијерејски синод Српске
православне цркве, Београд, 2010, 1401). (Прим. прев.)

[←51]
National Security Agency (енгл.) – америчка Државна безбедносна
агенција. (Прим. прев.)

[←52]
У ликовној уметности, композиција која приказује Богородицу и
 мртвог Исуса скинутог с крста у њеним рукама. (Прим. прев.)

[←53]
Чарлс Дарвин, Постанак врста. Путем природног одабирања или
очување повлашћених раса у борби за живот, превео с енглеског
Недељко Дивац, Академска књига, Нови Сад, 2009,149. (Прим. прев.)

[←54]
Сврха,образложење (франц). (Прим. прев.)

[←55]
Готова ствар, свршен чин (франц). (Прим. прев.)

[←56]
Свето писмо Новога завјета, превод Комисије Светог архијерејског
синода Српске православне цркве, Српски архијерејски синод Српске
православне цркве, Београд, 2010). (Прим. прев.)