PRETRAŽIVANJE BIBLIOGRAFSKIH BAZA PODATAKA

Iako primena savremenih informacionih tehnologija ima nezamenljivu ulogu i značaj u

razvoju, kako medicine, tako i drugih nauka, centralno mesto u tom procesu pripada
(biomedicinskoj) informaciji. Biti "informisan" neizostavan je preduslov uspešnog stručnog i
naučnog delovanja svih učesnika zdravstvenog sistema, zbog čega je kontinuirano praćenje
novih medicinskih informacija postalo sastavni deo obrazovanja, kliničke prakse i
istraživačkog rada studenata, lekara i istraživača.

Prema jednoj od podela medicinskih informacija razlikujemo dve kategorije, informacije o

pacijentu i informacije zasnovane na znanju. Informacije o pacijentu  (pacijent-specifične) se
odnose na zdravstveno stanje pojedinačnog pacijenta i njih nalazimo u medicinskoj
dokumentaciji. Mogu biti strukturirane (kao što su rezultati laboratorijskih analiza, vitalni
znaci) ili narativne (prethodne bolesti, opis simptoma, izveštaj radiologa).

Biomedicinske informacije zasnovane na znanju - naučne informacije su kategorija

biomedicinskih i javno-zdravstvenih informacija koja nastaje kao rezultat različitih tipova
istraživanja. 

Pitanje 1: Medicinske informacije mogu biti:

Samo naučne informacije

Samo informacije o pacijentu
Medicinske informacije se uopšte ne dele
Informacije o pacijentu i naučne

Podela naučnih informacija

Naučne informacije mogu biti primarne i sekundarne. 

Primarne naučne informacije (primarna literatura) predstavljaju rezultat originalnih

istraživanja. Ova vrsta informacija sadrži inicijalno znanje, nastalo iz originalnih podataka
primarnih individualnih studija ili znanje nastalo sažimanjem i obradom svih rezultata
primarnih studija o određenoj temi (sistematski pregledi i meta-analize). Rezultati
istraživanja se u pisanoj formi objavljuju u primarnoj naučnoj literaturi, najčešće u
recenziranom, naučnom časopisu.

Recenzija predstavlja kritičku procenu naučnog rada od strane stručnjaka.

Postupak recenzije obezbeđuje verodostojnost primarnih informacija, ali ne i njihovu

istinitost i (trajnu) vrednost. Objavljivanjem naučna informacija postaje javna, izložena
proveri i potvrdi, javno upotrebljiva, često i podsticaj za nova istraživanja. 

Sekundarne naučne informacije nastaju pregledom, kondenzacijom i/ili rezimiranjem

primarne literature. Uobičajeni oblici sekundarne literature su udžbenici, monografije,
pregledni članci u časopisima, vodiči dobre kliničke prakse, priručnici i informacije na
web stranicama.

Sistemi za pretraživanje
 
Broj informacija neprekidno raste, pa je za dobijanje relevantnih informacija postalo
neophodno razvijanje sistema za pretraživanje. Sistemi za pretraživanje pohranjuju,
organizuju i diseminiraju naučne informacije. Delove sistema za pretraživanje čine sadržaj
(baza podataka, internet sajt), tehnologija za pohranjivanje i organizovanje informacija i
programi za procesiranje upita za pretraživanje. Cilj primene sistema za pretraživanje je da
korisniku omogući pristup sadržaju sistema. Komunikacija između korisnika i sistema vrši se
postavljanjem upita o temi koja je predmet pretraživanja. Sistem zatim vrši uparivanje upita
sa sadržajem sistema koji je najčešće predstavljen u obliku metapodataka.

U okviru sistema za pretraživanje odvijaju se dve intelektualne aktivnosti:

 indeksiranje i

 pretraživanje informacija.
Indeksiranje znači dodeljivanje metapodataka ("podaci o podacima") određenom
sadržaju. Za indeksiranje se koriste

 termini iz kontrolisanog rečnika i

 atributi kao što su naziv časopisa, imena autora, vrsta publikacije, godina
objavljivanja ili neki drugi.

U procesu indeksiranja koristi se jedan ili više jezika za indeksiranje za predstavljanje

sadržaja dokumenata i za postavljanje upita za pretraživanje dokumenata. U ručnom
indeksiranju ovaj jezik je najčešće u obliku kontrolisanog rečnika termina iz određene
oblasti.

Kada su definisane i relacije između različitih termina kontrolisani rečnik se naziva

tezaurus. Najpoznatiji kontrolisani rečnik iz oblasti medicinskih nauka je Medical Subject
Headings (MeSH).

Pretraživanje informacija
Globalizacija savremenog društva, pojava novih tehnologija i komunikacionih
sistema omogućila je da veliki broj informacija postane dostupan svima, na svakom mestu i
u svako vreme pa je pretraživanje postalo deo svakodnevnog života velikog broja ljudi. Za
većinu ovaj pojam predstavlja pretraživanje svih vrsta informacija uz korišćenje
kompjuterske tehnologije. Specifičnije značenje ovog pojma je pretraživanje informacija u
bazama podataka koje uglavnom sadrže informacije u obliku teksta. Najpotpuniju definiciju
pretraživanja su dali Menning, Raghavan i Schutze:

Pretraživanje informacija je pronalaženje materijala (obično dokumenata)

nestrukturirane prirode (obično u obliku teksta) iz velikih kolekcija (obično
pohranjenih na kompjuterima) koje zadovoljava potrebu korisnika za informacijama.
Pretraživanje informacija je deo procesa "otkrivanja (medicinskog)
znanja”.  Pretraživanje omogućava lekaru da pronađe relevantnu literaturu potrebnu
da se generiše znanje iz određene oblasti. 

Pitanje 4. Pretraživanje informacija:

omogućava lekaru da pronađe relevantnu literaturu

je deo procesa otkrivanja (medicinskog) znanja
sve prethodno navedeno
je pronalaženje materijala iz velikih kolekcija koje zadovoljava potrebu korisnika

Klasifikacija elektronskih izvora informacija

Danas se za pretraživanje najviše koriste elektronski izvori informacija.

Izvori medicinskih informacija prema sadržaju mogu biti bibliografski, kompletni tekstovi,
sadržaji bez teksta i agregatori.

U prošlosti je postojao problem nedovoljnog broja informacija u elektronskom obliku, a

danas često govorimo o preopterećenosti informacijama.

Bibliografski sadržaj  - kategorija izvora čiji je sadržaj pretežno u obliku metapodataka

kojoj pripadaju bibliografske baze biomedicinske literature. Najpoznatije indeksne
biomedicinske bibliografske baze su Medline, osnovana od strane Nacionalne biblioteke za
medicinu (NLM) i Embase. Indeksne baze sadrže osnovne bibliografske podatke o radovima
objavljenim u časopisima: imena autora rada, institucija, naslov rada, naziv časopisa, godina
objavljivanja rada, jezik rada, vrsta rada i sažetak.

Medline predstavlja osnovni izvor medicinske literature koji pokriva sve oblasti medicine,
sadrži zapise (bibliografske podatke i sažetke) o radovima iz više od 5.000 medicinskih
časopisa, iz preko 80 zemalja. Najveći broj objavljenih radova je na engleskom jeziku ili ima
apstrakt na engleskom jeziku. Besplatno je dostupna na internetu preko servisa PubMed
kojem se može pristupiti sa URL adrese:www.ncbi.nlm.nih.gov.  Korišćenjem ovog servisa
moguće je pretraživanje preko 22 miliona bibliografskih citata iz oblasti biomedicine.
PubMed servis dodatno omogućava i pristup člancima iz odabranih časopisa koji nisu
uključeni u Medline bazu podataka. 
Pitanje 5: Najpoznatija i najčešće korišćena bibliografska baza podataka u medicini je:

MEDLINE
MEDDOC

MEDLIT

MEDSCI

Kompletni tekstovi

Druga grupa sadržaja obuhvata kompletne tekstove, tabele, grafikone i slike ("sve” on-line).

Najčešće potpuno odgovara štampanoj verziji sadržaja kada postoji. U ovu kategoriju
spadaju: elektronski časopisi, elektronske knjige i web sajtovi. Članci u elektronskim
časopisima mogu biti u html (hyper-text markup language) ili češće u pdf (portable
document format) formatu.  Porast broja naučnih istraživanja i informacija, kao i pojava
novih naučnih disciplina prati i porast broja medicinskih časopisa. Osnovna podela
medicinskih časopisa je po njihovom značaju na međunarodne i nacionalne. Prema sadržaju
mogu biti opšti ili specijalizovani za određene oblasti. Medicinske časopise najčešće izdaju
komercijalni izdavači, naučne i akademske ustanove. Pristup elektronskom obliku časopisa
zahteva pretplatu. 

Kako bi znanje zaista postalo zajedničko, javno i dostupno svima novi trend u naučnoj
literaturi je  režim otvorenog pristupa (Open Access) koji omogućava svim korisnicima
interneta besplatno pristup, preuzimanje i korišćenje on-line kopija radova objavljenih
u recenziranim, naučnim časopisima.

Pitanje 6: Režim otvorenog pristupa (Open Access) omogućava svim korisnicima interneta:

Besplatan pristup kopijama radova objavljenih u recenziranim, naučnim časopisima

Sve navedeno

Besplatno preuzimanje i korišćenje on-line kopija radova objavljenih u recenziranim,

naučnim časopisima

Da znanje postane zajedničko, javno i dostupno

Pretraživanje PubMed-a
Veština pretraživanja velikog broja informacija se sastoji u dobrom izboru pojmova (dobro
formulisano pitanje) i njihovom kombinovanju, korišćenju opcija naprednog pretraživanja i
kliničkih upita.

Pretraživanje može biti

 senzitivno i obuhvatiti veći broj referenci ili

 specifično i obuhvatiti manji skup relevantnih radova.

Senzitivnost strategije pretraživanja predstavlja verovatnoću pronalaženja relevantnih

dokumenata. Cilj je pronalaženje što većeg broja važnih informacija (od ukupno pronađenih)
što se postiže širokim postavljanjem upita, kombinovanjem MeSH termina i ključnih reči na
različite načine, upotrebom skraćenih oblika reči i neograničavanjem vremenskog perioda.
Specifičnost strategije pretraživanja je verovatnoća isključivanja nerelevantnih dokumenata.
Rezultat primene specifične strategije pretraživanja je manja zastupljenost nevažnih
informacija pa postavljeni upit mora biti ciljan i dodatno se koriste mogućnosti
ograničavanja pretraživanja na različite načine (vrsta rada, vremenski period, starosne grupe
i dr.)

 Mogućnosti pretraživanja PubMed baze podataka:

1. prema predmetu, temi istraživanja ili medicinskom problemu korišćenjem

ključnih reči kojima su sami autori opisali svoj rad ili reči iz naslova rada
2. prema predmetu, temi istraživanja ili medicinskom problemu korišćenjem termina iz
kontrolisanog rečnika (tezaurusa) MeSH
3. upotreba logičkih operatora
4. aktiviranje filtera pretraživanja
5. napredno pretraživanje
6. klinički upiti (Clinical Queries).

Pitanje 7: Pretraživanje PubMed baze podataka se može vršiti prema:

Uvek prema autoru

Prema autoru, naslovu časopisa, kao i prema predmetu, temi istraživanja ili
medicinskom problemu korišćenjem ključnih reči

Uvek prema naslovu časopisa ili rada

Prema autoru i naslovu časopisa, dok se korišćenjem ključnih reči ne može vršiti
pretraživanje
Pretraživanje (praktično)

Nakon ukucavanja web adrese https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/ pojavljuje se početna

stranica PubMed-a. Na početnoj stranici PubMed-a nalazi se polje za pretraživanje u koje se
unosi upit po ključnim rečima ili predmetnim odrednicama, autorima ili nazivima časopisa, a
postoje i opcije naprednog pretraživanja i pretraživanje na osnovu kliničkog upita (Slika 1).

Pretraživanje prema predmetu, temi istraživanja ili medicinskom problemu

korišćenjem ključnih reči kojima su sami autori opisali svoj rad ili reči iz naslova rada

Pretraživanje započinje ukucavanjem traženog pojma (ili više pojmova) u za to predviđeni

okvir na početnoj stranici nakon čega treba kliknuti na dugme Search da bi startovali
pretraživanje.
Tokom ukucavanja punog naziva pojma koji se pretražuje, aktiviraće se lista ponuđenih
pojmova koji odgovaraju ili su slični nazivu pojma koji se pretražuje. Klikom (levim tasterom
miša) na željeni pojam automatski se startuje pretraživanje izabranog pojma.
Boolovi operatori
Logička kombinacija upita vrši se korišćenjem Boolovih operatora: AND, OR i NOT. Booleova
logika simbolički predstavlja vezu među pojmovima ili nizovima.

 Operator AND  koristi se kada se kao rezultat žele dobiti zapisi (reference) koji sadrže
sve tražene pojmove. Na primer, ukoliko u okvir za pretraživanje
upišemo diabetes  AND complications, kao rezultat ćemo dobiti sve reference u čijem
se naslovu, sažetku ili bilo gde u zapisu nalaze obe reči. Kad ukucamo dva termina za
pretraživanje PubMed automatski pretražuje sa AND operatorom iako nije ukucan i
nije prikazan u rečima za pretraživanje.

Booleovi operatori mogu se pisati velikim ili malim slovima (AND, OR, NOT ili and, or, not).

Pitanje 8: Pretraživanjem bibliografskih baza podataka broj pogodaka se može smanjiti

korišćenjem:
 Logičkog operatora AND

Logičkih operatora AND i OR

Logičkog operatora NAND

Logičkog operatora OR
Filteri pretraživanja
Upotreba dodatnih filtera omogućava da se prilikom pretraživanja dobiju precizniji i
relevantniji rezultati.  Oni usmeravaju pretraživanje na određene delove bibliografskog
zapisa i omogućavaju uže pretraživanje zadatih pojmova. Filteri pretraživanja se nalaze na
levoj strani stranice kada je već izvršeno osnovno pretraživanje traženog pojma. Prilikom
prvog pretraživanja aktivno je samo nekoliko filtera.

Nakon izbora svi aktivni filteri će biti označeni znakom za štikliranje i zadebljanim slovima,
npr.   

Filteri korišćeni prilikom pretraživanja ostaju aktivni sve do trenutka kada se pretraživanje ne
sažme drugim filterima pretraživanja ili se aktivnost datih filtera ne isključi. Filteri se
deaktiviraju ponovnim klikom na aktivni filter ili klikom na link Clear all kada se deaktiviraju
svi filteri. Aktivnost filtera je uvek prikazana, kako na naslovnoj tako i na svim ostalim
stranama u toku pretraživanja odmah iznad prikazanih rezultata pretraživanja.

Stavka "Filters Applied" pokazuje koji su filteri aktivirani. U našem primeru pretraživanje je

ograničeno na kompletne, besplatno dostupne tekstove članaka, objavljenih na engleskom
jeziku, poslednjih 5 godina.

Upozorenje o aktivnosti filtera nam pokazuje:

 da li su svi željeni filteri aktivni,

 da li je neko pre nas aktivirao svoje filtere, u kom slučaju je potrebno da se oni
ponište klikom na link Clear all.

Preporučuje se obavezna provera da li su i koji su filteri aktivirani pre startovanja

pretraživanja.

Pitanje 9: Upotreba  filtera pretraživanja omogućava:

Ništa od navedenog

Da se prilikom pretraživanja dobiju precizniji i relevantniji rezultati

Ne postoji opcija za upotrebu filtera pretraživanja

Pacijentima da lakše pronadju svoju elektronsku dokumentaciju

Napredno pretraživanje

Za pristup opcijama naprednog pretraživanja potrebno je na naslovnoj stranici PubMed-a

kliknuti na link Advanced koji se nalazi neposredno ispod polja za pretraživanje. Otvoriće se
stranica PubMed Advanced Search Builder. U okviru ove stranice  omogućeno je
pretraživanje po pojedinačnim poljima indeksiranog sažetka, odnosno, pretragu polja
koja sadrže određene delove sažetka, npr. autore, naziv rada, naziv časopisa itd.

      Sa padajuće liste odabrati željena polja za pretragu. Nakon odabira polja ukucati traženi
naziv. Prilikom ukucavanja PubMed u padajućoj listi nudi nazive iz svoje baze. Nakon
ukucavanja kliknuti na dugme Search koje se nalazi ispod polja za pretragu. Moguće je
kombinovati više polja i naziva za pretragu.

Pretraga po autoru. Na stranici PubMed Advanced Search Builder odabrati sa padajuće liste
polje za pretragu za autora (moguće je birati prvog autora, sve autore, poslednjeg itd.).
Nakon toga ukucati prezime autora, npr. Montgomery pa kliknuti na dugme ADD  a
zatim Search.

Rezultati pretraživanja prikazaće se u novom prozoru i sadrže sve reference za traženog

prvog autora.
Klinički upiti (Clinical Queries)
Predstavljaju pretraživanje usmereno ka rešavanju medicinskog problema bazirano na
metodološkim principima medicine zasnovane na dokazima. Ovoj sekciji se pristupa sa
naslovne stranice PubMed-a klikom na link Clinical Queries  nakon čega se u
novootvorenom prozoru, u polje za pretraživanje, ukuca željeni pojam da bi se dobili
rezultati pretraživanja specifični za određene oblasti kliničkih istraživanja.

Filteri kliničkih upita dizajnirani su da ukucane termine pretraže kroz tri oblasti kliničkih
istraživanja:

 Clinical Study Categories (traženje kliničkih studija)

 Systematic Reviews (traženje sistematskih pregleda i meta-analiza)
 Medical Genetics (traženje radova iz oblasti genetike).
Na stranici kliničkih upita, u tri kolone, prikazani su nazivi prvih 5 referenci iz pomenutih
oblasti istraživanja. Reference su prikazane od najnovijih ka starijim. Da bi se videla lista svih
referenci određene oblasti, kliknuti na link See All, smeštenom na dnu odgovarajuće kolone.

Rezultati pretraživanja
Rezultat pretraživanja PubMed baze podataka najčešće se prikazuje u obliku osnovnih
bibliografskih podataka i sažetka rada. Rezultati pretraživanja su prikazani u sažetom (engl.
Summary) formatu, koji sadrži osnovne bibliografske podatke o radu, tj. podatke o autoru,
naslovu rada i časopisu u kojem je rad objavljen.
U sažetom formatu prikazana su prezimena i inicijali svih autora koji potpisuju članak,
podaci o časopisu sadrže skraćen naslov časopisa, godinu objavljivanja, volumen, broj
sveske, početnu i završnu stranicu članka. Skraćeni prikaz sadrži i link za usmeravanje ka
sličnim radovima u bazi (Related citations), ako oni postoje.

Autorski sažetak (Abstract) predstavlja skraćeni oblik originalnog rada. Sažetak rada se
otvara u novom prozoru klikom na link sa nazivom rada u sažetom formatu. Cilj pisanja
sažetka je da na brz i efikasan način obavesti čitaoca o problemu istraživanja saopštenog u
originalnom radu. Ako se rad objavljuje u celini u nekom časopisu obično se sažetak piše
ispod naslova, a iznad rada. Najčešće je napisan na jeziku na kome je napisan rad i na
engleskom jeziku. Sažetak se takođe piše po utvrđenoj metodologiji, a broj reči se najčešće
ograničava na 250-300 reči. Sažetak treba da je napisan tako da se lako čita, da je jasan i da
se lako shvata. Elementi sažetka su: naslov, ime autora i koautora, naziv ustanove, uvod, cilj
rada, materijal i metode, rezultati sa diskusijom i zaključak. Nemaju svi sažeci jasno
naznačene delove rada.
Preuzimanje autorskih sažetaka. 1. Na stranici gde su prikazani rezultati pretraživanja
obeležiti radove čije autorske sažetke želimo da preuzmemo. To se postiže klikom levim
tasterom miša na kvadratić kod naslova rada.
U delu padajuće liste Format izabrati Abstract (text) pa kliknuti na Create File.

3. Zavisno od internet pretraživača koji se koristiti pojaviće se prozor gde treba odabrati gde
hoćemo da sačuvamo fajl. Preporučuje se da naziv fajla budu pojmovi koje smo pretraživali i
datum pretraživanja, a da ekstenzija fajla bude txt. Nakon preuzimanja referenci otvoriti
skinuti fajl i proveriti da li sadrži sve reference koje smo obeležili.

Obratiti pažnju da neki pretraživači prilikom preuzimanja fajlova sa interneta automatski

snimaju fajl na određene lokacije hard diska!
Preuzimanje kompletnih članaka u pdf formatu. PubMed omogućava da se jedan deo
radova preuzme u celini. Ti radovi su sačuvani u pdf formatu. Svaki pdf dokument sadrži
kompletan opis dokumenta, uključujući slike, tekst kao i fontove potrebne za prikaz teksta.
Ime dokumenta (datoteke) završava se sa ekstenzijom pdf.

1. U filterima smo već označili da se prikažu samo besplatno dostupni kompletni radovi.

2. Klikom levim tasterom miša na naslov željenog rada sa liste otvoriće se nova stranica u
internet pretraživaču u kojoj će biti prikazan autorski sažetak. Čitanjem sažetka možemo
proceniti da li nam je kompletan tekst rada potreban.

3. Klikom na pravougaonu ikonu u desnom gornjem uglu prozora otvoriće se novi prozor u
internet pretraživaču. To je najčešće internet stranica časopisa u kojoj je prikazan kompletan
rad u html formatu.

U nekim slučajevima rad se može otvoriti direktno u pdf formatu u okviru pretraživača pa se
dalje postupa kao u stavci 5. navedenoj niže u tekstu. Rad može biti i spreman za
preuzimanje bez prethodnog otvaranja u pdf čitaču kada je potrebno odrediti gde će se
sačuvati kao što je navedeno u stavci 6. niže u tekstu.

4. Prvo treba markirati naslov rada pa kliknuti desnim tasterom miša na njega. U dijalog
prozoru koji se pojavio levim tasterom kliknuti na Copy  čime smo kopirali naslov rada. Ovo
je potrebno da bi prilikom preuzimanja rad sačuvali pod originalnim naslovom pošto svaki
časopis različito obeležava radove u svojoj bazi.
5. Da bi rad preuzeli u pdf formatu treba potražiti (iznad, desno ili levo od naslova) link koji
u svom nazivu sadrži skraćenicu (pdf) i kliknuti na njega. Otvoriće se isti rad ali sada u pdf
formatu.

6. Kliknom levim tasterom na ikonicu sa strelicom nadole otvara se prozor u kome traba
prvo odabrati direktorijum u kome želimo da sačuvamo rad.

U prozoru u polju File name: kliknuti desnim tasterom miša pa levim na Paste  čime smo
ubacili naslov rada kao naziv fajla pa kliknuti na  Save.
Obratiti pažnju da je u nazivu rada potrebno izbrisati specijalne znakove ( : ; / + itd. ) da bi
rad uopšte mogao da se sačuva na hard disku jer Windows ne dozvoljava specijalne
znakove u naslovu pdf dokumenta!

Preporuka je da se radovi čuvaju u formatu Prvi autor - Godina objavljivanja - Deo naslova

rada zbog lakše manipulacije sa više referenci.

Pitanje 10. U kom formatu se kompletni radovi najčešće mogu preuzeti sa interneta:

doc

jpg
txt

pdf
Otvoreni pristup naučnim informacijama
Pristup naučnim informacijama

Objavljivanje rezultata naučnih istraživanja predstavlja neodvojivi deo svakog naučnog rada.
Do skoro su ulogu distributera naučnih informacija vršili sami autori, izdavačke kuće i
biblioteke, a danas tu ulogu sve više preuzima Internet. Procenjuje se da se svake godine
objavi oko 150.000 naučnih radova, a ovaj broj i dalje konstantno raste, dovodeći biblioteke
u poziciju u kojoj nisu više u mogućnosti da sve objavljene naslove stave na raspolaganje
svojim korisnicima. Pojava interneta, svetske mreže, a zatim i elektronskog publikovanja, u
osnovi je promenila procese komunikacije u nauci.

Pokret za otvoreni pristup

Pokret za otvoreni pristup (Open access – OA) nastao je kao odgovor na situaciju u kojoj
je publikovanje u komercijalnim časopisima prepoznato kao problem koji pogađa i naučnike
i biblioteke. Iako se pojavio u razvijenim zemljama, on ima veliki značaj i za smanjivanje
informacionog jaza između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju, jer svima pruža jednake
mogućnosti pristupa informacijama. Pod pokroviteljstvom OSI (Open Society Institute),
2002. godine, održana je konferencija zagovornika otvorenog pristupa iz celog sveta, nakon
koje je objavljena Budimpeštanska inicijativa za otvoreni pristup (BOAI) (1). Ova inicijativa,
koju su u međuvremenu podržale mnoge institucije, definiše otvoreni pristup kao “slobodnu
dostupnost na javnom Internetu uz dozvolu svim zainteresovanim da čitaju, preuzimaju, šire,
štampaju, pretražuju i linkuju ceo tekst članaka, koriste ih za indeksiranje, uzimaju podatke za
softverske alate ili ih koriste za bilo koju drugu legalnu svrhu bez finansijskih, pravnih i
tehničkih prepreka, osim onih koje su vezane sa dobijanje pristupa samom Internetu”. Jedino
ograničenje je da se autorima obezbedi nadzor nad integritetom njihovog dela i da se
delo ispravno citira.

Sledeće godine usledile su Bethesda deklaracija (Bethesda Statement on Open Access

Publishing) i Berlinska deklaracija (Berlin Declaration on Open Access to Knowledge in the
Sciences and Humanities), koja se smatra početkom uključivanja istraživačkih organizacija u
Pokret za otvoreni pristup. Deklaracija autorima sugeriše da svoj rad koji žele da postave u
otvoreni pristup deponuju u digitalni repozitorijum, zajedno sa izjavom o svom autorskom
pravu, kojom proklamuju svoje autorstvo i definišu prava korisnika rada. 2011. godine
Berlinsku deklaraciju potpisao je i Univerzitet u Beogradu .

Otvoreni pristup predstavlja:

Slobodnu dostupnost na javnom Internetu uz dozvolu svim zainteresovanim da čitaju,

preuzimaju, šire, štampaju, pretražuju i linkuju ceo tekst članaka, koriste ih za indeksiranje,
uzimaju podatke za softverske alate ili ih koriste za bilo koju drugu legalnu svrhu uključujući
i komercijalnu.
Slobodnu dostupnost na javnom Internetu uz dozvolu svim zainteresovanim da čitaju,
preuzimaju, šire, štampaju, pretražuju i linkuju ceo tekst članaka, koriste ih za indeksiranje,
uzimaju podatke za softverske alate ili ih koriste za bilo koju drugu legalnu svrhu bez
finansijskih, pravnih i tehničkih prepreka, osim onih koje su vezane sa dobijanje pristupa
samom Internetu.

Ograničenu dostupnost na javnom Internetu uz dozvolu samo pretplaćenim čitaocima

zainteresovanim da čitaju, preuzimaju, šire, štampaju, pretražuju i linkuju ceo tekst članaka,
koriste ih za indeksiranje, uzimaju podatke za softverske alate ili ih koriste za bilo koju drugu
legalnu svrhu bez finansijskih, pravnih i tehničkih prepreka, osim onih koje su vezane sa
dobijanje pristupa samom Internetu.

Nijedan od ponuđenih odgovora nije tačan.

Šta je otvoreni pristup?

Otvoreni pristup predstavlja ideju obezbeđivanja onlajn pristupa naučnoj literaturi bez
ograničenja, tako da je svako može koristiti bez plaćanja pretplate časopisu, licence ili
plaćanja naknade za pristup pojedinačnim publikacijama (5). Da bi bio kvalifikovan
za potpuni otvoreni pristup, materijal mora biti slobodno dostupan onlajn:

-    bez plaćanja ili bez prepreka pristupu, tj. registracije,

-    odmah nakon publikovanja,

-    neograničenog trajanja i

-    bez ograničenja za ponovno korišćenje.

Otvoreni pristup je: besplatan, trenutni, trajan onlajn pristup recenziranim, istraživačkim

člancima.

Otvoreni pristup nije: samopublikovanje, izbegavanje recenzije, literatura niže vrednosti.

Otvoreni pristup se odnosi na individualne članke, i ne mora se obavezno odnositi na

časopis u celini. Časopisi mogu, kao što i jeste u praksi, da sadrže mešavinu materijala u
režimu otvorenog pristupa i materijala ograničenog pristupa. Postavljanje materijala u
otvorenom pristupu nije isto što i njegovo stavljanje na raspolaganje javnosti, koje
podrazumeva odricanje autora od svih prava na to kako će materijal biti korišćen. Nasuprot
tome, u otvorenom pristupu, autor zadržava autorska prava, ali poklanja deo prava bilo
kome ko želi da koristi članak. Pod licencom koja se najčešće koristi u otvorenom pristupu
naučnim publikacijama, korisnicima je dozvoljeno da preuzmu publikaciju i snime kopiju,
odštampaju je, pročitaju, pošalju, koriste je u edukaciji i istraživackom radu, u suštini mogu
raditi sve što je jednom naučniku ili lekaru potrebno, s tim što se jedino ne sme koristiti
materijal u komercijalne svrhe i mora biti citiran originalni autor.

Autori i otvoren pristup

Otvoreni pristup je posebno važan za autore koji žele da njihov rad bude široko dostupan,
da kruži u naučnim krugovima, da bude citiran, diskutovan i dalje razvijan. On je dakle
pogodan za autore članaka, koji ne traže direktnu finansijsku nadoknadu od prodaje
njihovog rada (za razliku od autora knjiga npr.).

 Otvoreni pristup podrazumeva da svaki korisnik koji ima pristup Internetu bilo gde u svetu
ima pravo da čita, preuzima, čuva, štampa i koristi digitalni sadržaj radova objavljenih u
otvorenom pristupu, sa jedinom obavezom da ih korektno citira. 

Tri su glavna razloga zašto autorima može biti važan otvoreni pristup:

1. zato što mogu imati koristi od publikovanja u otvorenom pristupu, kroz veću vidljivost i
korišćenje njegovog rada, koji vode većoj citiranosti i boljoj reputaciji

2. zato što veruju u korist otvorenog pristupa za druge, kao i za društvo u celini

3. zato što institucije koje su finansirale naučno istraživanje zahtevaju deponovanje članaka
u repozitorijum sa otvorenim pristupom.

Svakom autoru je u interesu da njegov rad bude dostupan što većem broju čitalaca, kako bi
rezultati njegovih straživanja imali što veći odjek, što može uticati i na napredovanje njegove
karijere.

Koji su glavni razlozi zašto autorima može biti važan otvoreni pristup:

Zato što mogu imati koristi od publikovanja u otvorenom pristupu, kroz veću vidljivost i
korišćenje njegovog rada, koji vode većoj citiranosti i boljoj reputaciji; zato što veruju u
korist otvorenog pristupa za druge, kao i za društvo u celini; zato što institucije koje su
finansirale naučno istraživanje zahtevaju deponovanje članaka u repozitorijum sa otvorenim
pristupom
Zato što mogu imati finansijsku korist od publikovanja u otvorenom pristupu.

Zato što se brže objavljuju radovi u otvorenom pristupu.

Zato što se lakše prolazi naučna recenzija u otvorenom pristupu.

Oblici ostvarivanja otvorenog pristupa

Otvoreni pristup naučnoj literaturi ostvaruje se u dva osnovna oblika (6):

1. objavljivanjem radova u časopisima koji su u otvorenom pristupu, u potpunosti ili

delimično (tzv. hibridni časopisi) i

2. deponovanjem radova samostalno od strane autora u repozitorijumu sa otvorenim

pristupom (tzv. samoarhiviranje).

Ova dva vida ostvarivanja otvorenog pristupa se jos nazivaju zelenim  i zlatnim  putem do
otvorenog pristupa, tj. kraće zeleni i zlatni otvoreni pristup.

Objavljivanje radova u časopisima u otvorenom pristupu

Časopisi koji su u otvorenom pristupu ne finansiraju se od pretplate ili drugih vidova

plaćanja od strane čitalaca ili njihovih biblioteka, zbog čega mogu svoj sadržaj učiniti
slobodno dostupnim. Međutim, iako izdavači elektronskih časopisa plaćaju samo troškove
uredništva časopisa, pripremu i elektronsko publikovanje radova, a troškovi samog
štampanja i distribucije praktično nestaju, publikovanje ipak ima svoju cenu, bilo da je u
časopisu sa otvorenim pristupom ili ne. Postoji više komercijalnih modela koje koriste
časopisi u otvorenom pristupu. Neki naplaćuju cenu postavljanja i održavanja od samih
autora, neki od institucija, a neke pomažu različite fondacije ili ih izdržavaju institucije i
udruženja koja su ih pokrenula. Direktorijum časopisa sa otvorenim pristupom (DOAJ)
trenutno obuhvata preko 9.800 časopisa, od kojih je više od 5.600 časopisa pretraživo do
nivoa članaka – ukupno preko 1.500.000 članaka.

Hibridni ili časopisi sa delimično otvorenim pristupom

Pored časopisa sa potpuno otvorenim pristupom, postoji i veliki broj časopisa koji nudi
hibridni ili delimično otvoreni pristup. Osnovni vidovi ovih časopisa su:
Opcioni otvoreni pristup: Komercijalni časopisi mogu omogućiti autorima (u zamenu za
naknadu objavljivanja, sličnu onoj koja se naplaćuje u časopisima sa potpuno otvorenim
pristupom) da postave pojedinačne članke u režim otvorenog pristupa. Ovo je verovatno i
najčešći tip časopisa sa otvorenim pristupom. Međutim, zastupljenost ovog tipa članaka u
režimu  otvorenog pristupa je niska (3-11% autora se opredelilo za ovu opciju u OUP studiji,
dok mnogi časopisi ni nemaju ovu opciju), tako da opcioni otvoreni pristup zapravo
predstavlja mali deo članaka koji se nalaze u otvorenom pristupu.

Odloženi otvoreni pristup: Komercijalni časopisi koji postavljaju svoj sadržaj u otvoreni

pristup nakon određenog vremenskog perioda (nakon  2 do 24 meseca od objavljivanja).
Postoji oko 1.6 miliona ovakvih DOA članaka postavljenih na HighWire – u, čineći ovaj vid
najpopularnijom vrstom članaka u otvorenom pristupu.

Hibridni časopisi: Otvoreni pristup je omogućen nekim vrstama sadržaja, tipično

istraživačkim člancima, dok je pristup drugim vrstama sadržaja (npr. preglednim člancima
isl.) uslovljen pretplatom.

Samoarhiviranje i repozitorijumi

Repozitorijumi predstavljaju digitalne kolekcije naučnih radova, deponovane od strane

autora tzv. samoarhiviranje. Postoje dve vrste repozitorijuma – tematski i institicionalni
repozitorijumi.  Tematski repozitorijumi nude centralizovan izvor za određenu
disciplinu. Institucionalni repozitorijumi sadrže rezultate (ne samo istraživačke) određene
institucije, kao sto su npr. univerziteti. Samoarhiviranjem i izgradnjom mreže disciplinarnih ili
institucionalnih repozitorijuma, povećava se dostupnost i vidljivost određene naučne
discipline ili naučne produkcije određene institucije, pri čemu je rad moguće uneti pre
recenziranja (preprint), ili već recenziran i negde objavljen (postprint). Teoretski, ne bi
trebalo da bude važno koji repozitorijum je autor odabrao, zbog toga sto bi softver
repozitorijuma trebao da bude dizajniran tako da podržava interoperabilnost, dozvoljavajući
pritom svim repozitorijumima da budu pretraženi kroz jedan jedinstven pretraživacki
interfejs. U praksi su, međjutim, istraživaci iz određene oblasti naviknuti na korišćenje njima
dobro poznatog repozitorijuma (kao što je pubMed npr.) nesvesni načina da pronađu
sadržaj institucionalnih repozitorijuma. Prednost centralizovanog servisa kao sto je PubMed
jeste u tome što može da nametne red u meta podacima (kao sto su ključne reči ili
predmetne odrednice) koji se koriste za opisivanje članaka, omogućavajući pritom efektivniji
pretraživacki interfejs. Poboljšanja u servisima kao što su Google Scholar i Microsoft
Academic Live, kao i njihovo sve šire korišćenje, imaju za cilj da anuliraju ove prednosti
PubMed – a.

Autorska prava
Pravo pristupa publikaciji, u oba navedena slučaja ostvarivanja otvorenog pristupa, nije u
suprotnosti sa zakonom o autorskom pravu, jer vlasnik autorskog prava daje pristanak na
otvoreni pristup svom radu popunjavanjem kratke izjave (licence) prilikom publikovanja
rada. Pri tom autoru obavezno ostaje pravo na nadzor nad celovitošću rada i pravo na
ispravno navođenje autorstva. Autori se takođe često brinu da deponovanje članka u
repozitorijumu sa otvorenim pristupom može prekršiti ugovor o autorskim pravima koji je
napravljen sa izdavačem komercijalnog časopisa u kome je članak publikovan. U praksi, ovo
često nije slučaj – velika većina izdavača dozvoljava autorima da arhiviraju neku verziju
članka. Tipično, ova verzija predstavlja tzv. postprint verziju članka, koja predstavlja finalnu
draft verziju nastalu nakon recenzija ali pre uređivanja od strane izdavača. Mnogi časopisi,
međutim, postavljaju dodatne uslove za samoarhiviranje. Neki zahtevaju određeni period
zabrane između publikovanja i stavljanja članka u otvoreni pristup, dok drugi traže
postavljanje URL linka za zvaničnu verziju članka koja se nalazi na sajtu izdavaca. Stavovi
odredjenih izdavača prema samoarhiviranju članaka se mogu proveriti na RoMEO veb sajtu.

Većina komercijalnih časopisa dozvoljava autorima da postave pre – ili  post – print verziju

članka koji je prihvaćen za objavljivanje u digitalni repozitorijum svojih institucija ili
međunarodne tematske repozitorijume.

Većina komercijalnih časopisa: 

Dozvoljava autorima da postave pre – ili  post – print verziju članka koji je prihvaćen

za objavljivanje u digitalni repozitorijum svojih institucija ili međunarodne tematske
repozitorijume.

Ne dozvoljava autorima da postave pre – ili  post – print verziju članka koji je prihvaćen za

objavljivanje u digitalni repozitorijum svojih institucija ili međunarodne tematske
repozitorijume.

Argumenti za otvoreni pristup

Već smo naveli kako članak u otvorenom pristupu može koristiti autoru kroz dobijanje šire
čitalačke publike, što vodi njegovoj većoj citiranosti, povećanju reputacije i privlačenju novih
istraživačkih partnera. Postoje međutim, i širi argumenti koji govore u prilog otvorenog
pristupa. Pre svega, otvoreni pristup daje veću vidljivost i pristupačnost literaturi, što vodi
većem uticaju istraživanja u širem naučnom smislu. Prethodno prikazani rad objavljen u
časopisu sa otvorenim pristupom PLoS Biology (7) otvorio je živopisnu diskusiju na
socijalnim mrežama poput Twitera, kao i sajtu PubPeer namenjenom postpublikacionoj
recenziji naučnih radova.

"This paper is a very important contribution on how to improve the way we present statistical
data. The reception of this paper has been quite astounding with over 39,000 visits on Plos
biology website since 22 April. Astonishingly, my tweet on this paper
(https://twitter.com/GaetanBurgio/status/590958042444800001) has attracted > 300
Retweets, > 300 favorites and over 30,000 impressions. Additionally, today a comment on this
paper has been featured in Nature News and comments (http://www.nature.com/news/bar-
graphs-criticized-for-misrepresenting-data-1.17383), which start trending strongly on Twitter.
This response to this paper underlines the widespread of bad habits in statistics and data
representation. I would like to take this unexpected opportunity to share a summary of my
discussions on Twitter on this paper and my personal take on this story. Hopefully we can start
an interesting and fruitful discussion on this forum. For once, it won't be on data manipulation
and paper retraction!" (PubPeer; April 25th, 2015)

Otvoreni pristup povećava istraživački uticaj

Diskusija započeta na društvenim mrežama posle samo jednog dana od objavljivanja

naučnog rada komentarisana je u vestima jednog od najuticajnijih časopisa na svetu u
oblasti medicine Nature.

Postoje dokazi da otvoreni pristup povećava istraživački uticaj kroz povećanje broja
preuzimanja članka i njegovog citiranja, sto podržava i situacija u kojoj se našao i rad iz
prtehodno navedenog primera. Bibliometrijski pokazatelji nakon samo nedelju dana od
objavljivanja pokazuju da je rad imao preko 70.000 pregleda.
Bibliometrijski pokazatelji rada objavljenog u časopisu sa otvorenim pristupom PLoS Biology
nakon nekoliko dana od objavljivanja   

Efikasniji razvoj istraživanja

Otvoreni pristup, takođe, promoviše brži i efikasniji razvoj istraživanja. Sprovedene studije su
pokazale da je tokom poslednjih 15 godina, period između deponovanja članaka u
otvorenim repozitorijumima i njihovog citiranja znacajno skraćen. Otvoreni pristup, dalje,
olakšava bolju procenu, praćenje i upravljanje naukom. Bibliometrijske alatke koje
omogućavaju proučavanje citata na vebu u okviru određene oblasti postoje već neko vreme,
ali se procenjuje da bi ove alatke bile mnogo efektivnije kada bi im celokupna naučna
literatura bila dostupna.  U otvorenom pristupu, nove informacije bi mogle biti kreirane
korišćenjem savremenih informacionih tehnologija (kao sto je to npr. rudarenje podacima i
tekstom). Iako bi se ove tehnologije teoretski mogle koristiti pronađenim sadržajem kroz
njegovo plaćanje, bilo bi mnogo lakše i efektivnije kada bi sva literatura transparentno bila
dostupna ovim softverskim alatima. Dalje, časopisi u otvorenom pristupu nude veću
ekonomsku efektivnost od komercijalnih časopisa. Kada marginalni troškovi obezbeđivanja
sledeće elektronske kopije jednog članka dostignu nulu, mnogo je efikasnije ne naplaćivati
pristup, zato što bilo koja cena, koliko god bila niska, odvraća neke potencijalne korisnike. I
poslednje, iako ne najmanje važno, javno mnjenje  smatra da ima pravo na pristup
rezultatima istraživanja koje su finasirali poreski obveznici. Ovakav stav ne predstavlja samo
argument za jednakost, već je podržan i argumentom da će društvo u celini biti bolje kada
ima na raspolaganju celokupno naučno znanje za dalje korišćenje.

Argumenti protiv otvorenog pristupa

Koristi od otvorenog pristupa nisu, medjutim, jos uvek nepobitne. Postoje diskusije oko toga
da li su dostupni modeli finansiranja časopisa u otvorenom pristupu dostižni i/ili održivi.
Najvažnija kritika ovih modela je u tome što bi sveobuhvatni prelazak sa trenutnog modela
naplate od strane korisnika na naplatu od strane autora zahtevao velika i nepraktična
pomeranja finansiranja u okviru akademskog sveta. Moglo bi se reći da ovo i nije toliko
važno, zbog toga sto bi tržište isto rešilo, ali protivnici OA smatraju da je neodgovorno
promovisati prelazak sa postojećeg sistema koji funkcioniše na neprovereni model.
Protivnici samoarhiviranja, dalje, tvde da ono egzistira na temelju postojećih komercijalnih
časopisa, jer autori i dalje žele da njihovi radovi budu publikovani u relevantnim časopisima
sa dugom reputacijom. Ukoliko institucije koje finansiraju istraživanja zahtevaju od njih da
arhiviraju svoje članke, postavlja se pitanje da li će, kada nivo arhiviranja dostigne neku
kritičnu tačku, biblioteke napustiti plaćanje pretplata časopisima u korist slobodnih verzija
njihovog sadržaja. Zagovornici samoarhiviranja, međutim, tvrde da je ovaj strah neosnovan
zbog toga sto postojeći dokazi pokazuju da komercijalni časopisi koegzistiraju sa arhivama
čak i kada sadrže iste članke, ili da, pak, ako komercijalni časopisi postanu tržišno neodrživi,
onda će tranzicija ka modelu otvornog pristupa biti izvodljiva. Takođe, smatra se da naplata
publikovanja članaka može diskriminisati autore bez istraživačkih finansija, one u
siromašnijim institucijama, ili državama u razvoju. Skoro svi, međutim, časopisi u otvorenom
pristupu, nude umanjeno plaćanje ili publikovanje bez naknade ovim autorima. Zagovornici
izdavanja komercijalnih časopisa smatraju i da otvoreni pristup predstavlja pretnju postupku
recenziranja u smislu kontrole kvaliteta. Zagovornici otvorenog pristupa tvrde kako je
recenzija još oštrija, jer otvoreno dostupna literatura olakšava proveravanje činjenica i
citiranih radova, što omogućava veći kvalitet recenziranja. U praksi, međutim, dobri časopisi,
koji zavise pre svega od kvaliteta objavljenog sadržaja koji privlači i autore i čitaoce,
potpuno odvajaju proces recenzije i odabira radova od poslovne strane časopisa. Međutim,
samoarhiviranje ipak podiže sumnju u proliferaciju različitih verzija istog članka. Post – print
verzija ne bi trebalo da se razlikuje u svom naučnom smislu od finalne izdavačke verzije ali
proces tehničke obrade ipak unosi promene, koje u nekim slučajevima mogu biti važne.

Označi tačnu tvrdnju:  

Horizon 2020 – svi rezultati dobijeni istraživanjima finansiranim sredstvima ovog programa

ne moraju biti dostupni u otvorenom pristupu.

Horizon 2020 – svi rezultati dobijeni istraživanjima finansiranim sredstvima ovog

programa moraju biti dostupni u otvorenom pristupu.

Institucije, univerziteti i otvoreni pristup

Rezultati studije dostupnosti radova u otvorenom pristupu objavljeni 2013. godine pokazali
su da je broj dostupnih radova u više zemalja, kao i u više naučnih disciplina dostigao 50%
(11). Pokazano je da je većina institucija koje finansiraju naučna istraživanja prihvatala
objavljivanje u časopisima sa otvorenim pristupom ili hibridnim časopisima, kao i arhiviranje
u digitalnim repozitorijumima, a od skoro su ove institucije počele da zauzimaju zvanične
stavove prema otvorenom pristupu u kojima se traži ili zahteva od istraživača da deponuju
publikovane članke koji su rezultat njihovog finansiranja u otvorene arhive. Postoji veliki broj
razloga za to, ali u osnovi smatra se da je svima u interesu da publikacije budu dostupne što
većem broju čitalaca, kako bi rezultati istraživanja imali što veći uticaj u javnosti, a samim tim
i veću vrednost za društvo. Način navođenja institucija koje su finansirale publikovano
istraživanje može se videti  na primeru istog rada objavljenog u PlosBiology.

Institucije, univerziteti i otvoreni pristup

National Institute of Health je 2008. godine uveo obavezni javni pristup – Public Access
Policy tj. obavezu da svi naučnici koji dobiju sredstva za istraživanje od ove institucije
(većinom istraživači sa američkih univerziteta) moraju da predaju svoj recenzirani rukopis u
digitalni arhiv odmah po prihvatanju za objavljivanje, i da ga učine dostupnim u punom
tekstu najkasnije 12 meseci po objavljivanju. Iste godine i Harvard Faculty of Arts and
Science doneo je odluku koja je načinila značajan korak u pravcu oslobađanja naučnih
informacija, kojom se od autora sa fakulteta zahteva da pošalju po jednu elektronsku kopiju
svakog rada u univerzitetski digitalni repozitorijum zajedno sa dozvolom univerzitetu da
arhivira i distribuira radove. Time je fakultet dozvolio da svoje rezultate objavljene u obliku
članaka u naučnim časopisima učini svima dostupnim, bez ograničenja. Ovu obavezu su u
međuvremenu uveli i drugi veoma ugledni američki univerziteti, kao i mnogi evropski
univerziteti. Druge institucije takođe su sledile primer NIH – a, a National Science
Foundation od 2010. zahteva otvoreni pristup ne samo objavljenim radovima, već i
podacima koji su prikupljeni tokom istraživanja.

Institucije, univerziteti i otvoreni pristup

Ovakvi stavovi institucija postaju sve više obavezujući, a razlikuju se međusobno u pet
glavnih tačaka: da li je deponovanje dobrovoljno (ali ohrabreno) ili obavezno; koja verzija
članka mora biti deponovana (tipično je to post – print verzija); koliko je maksimalno
predviđeno embargo vreme proteklo od publikacije dok članak ne postane slobodno
dostupan (ukoliko je određeno, ovo je tipicno 6 do 12 meseci; alternativna formulacija je
“što je moguće pre u saglasnosti sa politikom izdavača); da li će ili ne finansirati plaćanje
publikovanja u otvorenom pristupu; i mesto deponovanja (NIH odredjuje PubMed Central,
Wellcome određuje UK PubMed Central; dok drugi finansijeri dozvoljavaju autorima da
biraju odgovarajući tematski ili institucionalni repozitorijum).

Otvoreni pristup naučnim publikacijama i podacima prepoznala je i Evropska Komisija, koja

je, takođe otvoreni pristup uvela kao opšti princip za okvirni program istraživanja i
inovacija Horizon 2020.  Svi rezultati nastali kao rezultat istraživanja finansiranim sredstvima
ovog programa moraju biti javno dostupni, kako bi ih mogli koristiti drugi istraživači i svi
zainteresovani građani. Preporučeno je, takođe, svim zemljama članicama da istu politiku
uvedu i prema rezultatima projekata finansiranim državnim sredstvima.
Značajni časopisi, tematski i institucionalni repozitorijumi sa otvorenim
pristupom iz oblasti biomedicinskih nauka

PubMed Central – www.pubmedcentral.nih.gov

Digitalni arhiv iz oblasti biomedicinskih nauka koji održava Nacionalna biblioteka za

medicinu SAD za National Institute of Health (NIH). Sadrži cele brojeve nekoliko stotina
časopisa iz biomedicinskih nauka, za neke od prvog broja. Postoji obaveza svih autora koji
su istraživanja obavljali uz pomoć fondova NIH da svoje radove deponuju u ovaj digitalni
arhiv.

GenBank – www.ncbi.nlm.nih.gov/Genbank/

NIH baza podataka svih do sada otkrivenih i slobodno dostupnih genskih sekvenci.

Public Library of Science (PLoS) – www.plos.org

PLoS je neprofitna organizacija naučnika i lekara koja objavljuje izuzetno kvalitetne časopise
u otvorenom pristupu (PLoS Biology, PLoS Medicine, PLoS Computational Biology, PLoS
Genetics, PLoS Pathogens, PLoS ONE i PLoS Neglected Tropical Diseases). PLoS ONE je
najveći časopis na svetu, objavljuje preko 20.000 radova godišnje a i pored toga prema
impakt faktoru spada u grupu vodećih časopisa iz oblasti multidisciplinarnih nauka.

HighWire Press – http://highwire.stanford.edu/lists/freeart.dtl

Sadrži preko dva miliona slobodno dostupnih članaka iz 260 časopisa iz oblasti
biomedicinskih nauka.

PHAIDRA – https://phaidrabg.bg.ac.rs/

Institucionalni –  Digitalni repozitorijum Univerziteta u Beogradu

Citiranje
Citiranje i aplikativni softveri za citiranje
Zavisno od vrste publikacije, prema mestu navođenja, izvori informacija mogu se

navesti:

 u tekstu (citiranje)

 na dnu stranice (fusnota)

 na kraju poglavlja ili publikacije (endnota).

CITAT je u osnovi oznaka koja se stavlja u tekst da bi pokazala da se poziva na neki izvor

REFERENCA daje sve podatke o navedenom izvoru tako da se može doći do

originala na osnovu navedenih podatakau tekstu

Stil citiranja je standardizovan način navođenja izvora u tekstu i na kraju publikacije.

Vankuverski stil citiranja (autor-broj)

 Harvardski stil citiranja (autor-datum)

Koriscenje znanja u medicinskom odlucivanju
Rekapitulacija – odlučivanje koje se odnosi na dijagnozu
Medicinsko odlučivanje I - dijagnoza
            U cilju donošenja odluke o dijagnozi, neophodno je preći put od osnovne (pretest)
verovatnoće, preko dijagnostičkog ili dijagnostičkih testova, do krajnje (posttest)
verovatnoće. Za pretest verovatnoću se najčešće uzima prevalencija datog oboljenja
(prevalencija predstavlja proporciju ukupnog broja obolelih od populacije u riziku). Ova
početna verovatnoća se menja u zavisnosti od informacija dobijenih iz dijagnostičkih
postupaka (anamneza, fizikalni pregled, dijagnostički testovi).

            Verovatnoća bolesti pre dijagnostičkog postupka naziva se pretest verovatnoća ("a
priori verovatnoća”), dok se verovatnoća bolesti nakon izvedenog dijagnostičkog testa
naziva posttest verovatnoća ("a posteriori verovatnoća”). Posttest verovatnoća je veća
ukoliko je rezultat dijagnostičkog testa pozitivan, a manja ukoliko je rezultat testa bio
negativan (Slika 1).
U svrhu odabira adekvatne dijagnostičke procedure za pojedinačnog pacijenta,
neophodno je poznavati osobine dijagnostičkih postupaka za specifične situacije. To
podrazumeva evaluaciju tačnosti dijagnostičkih procedura, interpretaciju pozitivnih ili
negativnih dijagnostičkih rezultata i modelovanje kompleksnog problema specifičnog
pacijenta.

Za mnoga stanja u medicini postoje dijagnostički testovi koji se smatraju referentnim tj.
zlatnim standardom koji predstavlja u datom trenutuku najbolji raspoloživi kriterijum ili
standard za postavljanje konačne dijagnoze - pravog stanja zaraze ili bolesti. Primeri
nekih oboljenja koje imaju zlatni standard i njihovi zlatni standardi su dati u Tabeli 1.

Postoje situacije kada iz opravdanih razloga nije moguće primeniti zlatni standard
kao dijagnostičku proceduru (izuzetno rizična procedura, komplikovana za izvođenje,
dugo se čeka na rezultat, veoma sofisticirana i nemoguće je izvesti u navedenoj
zdravstvenoj ustanovi, skupa). U tim slučajevima se umesto zlatnog standarda pribegava
drugim dijagnostičkim procedurama, čiju je tačnost neophodno oceniti.

Ispitivanje tačnosti dijagnostičkih testova izvodi se u dijagnostičkim studijama. U

njima su ispitanici svi oni kod kojih postoji sumnja na postojanje oboljenja. Dijagnostički
test čiju tačnost ispitujemo naziva se indeksni test. Njegova se tačnost poredi sa zlatnim
standardom za isto dato oboljenje.

Indeksni test iz dijagnostičke studije u praksi može postati standardan test ako je
njegova tačnost zadovoljavajuća za rešavanje konkretnog zdravstvenog problema.

DIJAGNOSTIČKA TABELA

Poređenje dijagnostičkih rezultata indeksnog testa i rezultata zlatnog standarda

može se predstaviti u vidu dijagnostičke tabele 2x2 (Tabela 2), u kojoj se ispitanici
klasifikuju kao pozitivni ili negatvni na osnovu zlatnog standarda i indeksnog testa.

Dijagnostička tabela je tabela kontingencije dimezija 2x2 u kojoj su ispitanici

klasifikovani dvostruko:

·Ispitanici su klasifikovani u dve kolone prema referentnom stanadardu: prva kolona

u kojoj su ispitanici kod kojih je oboljenje zaista prisutno (D+) i druga kolonu u
kojoj su ispitanici kod kojih oboljenje ne postoji (D-).

·Na osnovu rezultata indeksnog testa ispitanici su klasifikovani u dva reda: prvi red u
kojem su ispitanici kod kojih je test pozitivan (T+) i drugi red u kojem su
ispitanici kod kojih je test negativan (T-).

Na taj način u četiri ćelije ove tabele predstavljene su četiri moguće kombinacije. U
prvom redu (T+), pozitivni rezultati testa mogu biti ili tačno-pozitivni (TP) ili laţno-
pozitivni (LP) zavisno od toga da li bolest zaista postoji. U drugom redu (T-), negativni
rezultati testa mogu biti lažno-negativni (LN) ili tačno-negativni (TN) u zavisnosti od
prisustva ili odsustva bolesti.

Zbir TP+LP je ukupan broj pacijenata koji imaju pozitivan test; zbir LN+TN je ukupan
broj pacijenata koji imaju negativan rezultat ispitivanja, a N je veličina uzorka u
dijagnostičkoj studiji.
 Mere tačnosti dijagnostičkog testa su: senzitivnost, specifičnost, sveukupna tačnost i
površina ispod krive operativne karakteristike.

Senzitivnost je sposobnost testa da indentifikuje one koji stvarno imaju bolest. Na

osnovu dijagnostičke tabele izračunava se kao proporcija tačno pozitivnih od ukupnog
broja obolelih:

Senzitivnost se takođe može definisati kao (1) stopa tačno pozitivnih, (2) verovatnoća
pozitivnog rezultata testa kod onih koji imaju bolest, ili (3) proporcija obolelih koji su
pozitivni na testu.

Na osnovu dijagnostičke tabele može se izračunati stopa lažno negativnih pomoću

formule:
Zbir senzitivnosti i stope lažno negativnih jednak je jedinici.

Ako test ima visoku senzitivnost imaće nisku stopu lažno negativnih.

Ako test ima nisku senzitivnost imaće visoku stopu lažno negativnih, odnosno kod velikog
broja onih koji su bolesni test će biti negativan.

Specifičnost je sposobnost testa da prepozna stvarno zdrave tj. sposobnost testa da isključi
postojanje bolesti, odnosno da rezultat testa bude negativan kod zdravih. Izračunava se kao
proporcija tačno negativnih od ukupnog broja zdravih:
Specifičnost se takođe može definisati kao (1) stopa tačno negativnih, (2) verovatnoća
negativnog rezultata testa kod onih koji nemaju bolest, ili (3) proporcija zdravih koji su
negativni na testu.

Na osnovu dijagnostičke tabele može se izračunati stopa lažno pozitivnih

pomoću formule:

Zbir specifičnosti i stope lažno pozitivnih jednak je jedinici. Ako test ima visoku
specifičnost imaće nisku stopu lažno pozitivnih. Ako test ima nisku specifičnost imaće
visoku stopu lažno pozitivnih, odnosno kod velikog broja onih koji su zdravi test će biti
pozitivan.

Senzitivnost i specifičnost imaju inverzan odnos što znači da se sa povećanjem jedne mere
druga smanjuje i obratno.
 Testovi sa većom senzitivnošću su potrebniji u situacijama gde su lažno-negativni
rezultati manje poželjni. To je slučaj sa neoplazmama gde lažno negativan rezultat dovodi do
kašnjenja početka terapije, kod životno ugrožavajućih akutnih oboljenja, kao što je akutni infarkt
miokarda, kod oboljenja koja se brzo šire, kao što su neke virusne zarazne bolesti.

Testovi sa većom specifičnošću su potrebniji u situacijama gde su lažno-pozitivni

rezultati manje poželjni. To je slučaj sa bolestima koje neposredno ne ugrožavaju život ili ne
umanjuju kvalitet života u znatnoj meri, a gde bi lažno-pozitivan rezultat mogao da vodi ka
rizičnoj terapijskoj intervenciji (npr. operacija).

U skriningu, kada je prevalencija bolesti niska, čak i primena visoko specifičnog testa
dala bi veliki broj lažno pozitivnih rezultata koji bi zahtevali dodatno ispitivanje. Zato je
poželjno u inicijalnom ispitivanju primeniti visoko senzitivan test, da bi se isključili oni koji
bolest nemaju, a zatim sve pozitivne iz inicijalnog testiranja verifikovati visoko specifičnim
testom.

Odnos verodostojnosti

Odnos verodostojnosti (LR) je odnos verovatnoća određenog rezultata testa (+ ili -) ispitanika koji imaju
bolest podeljeno verovatnoćom istog rezultata testa osoba koja nemaju bolest.
Mogu se izračunati dve vrste odnosa verodostojnosti:

Odnos verodostojnosti pozitivnog testa (LR+) je odnos senzitivnosti i stope lažno

pozitivnih (1-specifičnost):
 Odnos verodostojnosti pokazuje koliko mnogo rezultat testa menja pretest
verovatnoćubolesti, odnosno šansu bolesti. LR+ pokazuje koliko puta pozitivan rezultat
testa povećavapretest šansu bolesti, a LR- pokazuje koliko puta negativan rezultat testa
smanjuje pretestšansu bolesti.

Odnos verodostojnosti može poslužiti za izračunavanje posttest verovantoće.

Veličina promena od pretest verovatnoće do posttest verovatnoće u velikoj meri zavisi
od vrednosti odnosa verodostojnosti. Poželjno je da LR+ ima što veće (veće od 10), a
LR- što manje vrednosti (manje od 0.1). U tabeli 4 prikazana je interpretacija
dijagnostičke korisnosti, odnosno informativnosti, dijagnostičkih testova u zavisnosti od
vrednosti LR+ i LR-.
Sta od je od navedenog tačno u vezi odnosa verodostojnosti testa:
Pokazuje koliko mnogo rezultat testa menja pretest verovatnoću bolesti
Odnos verovatnoća određenog rezultata testa (+ ili –) ispitanika koji ima bolest
podeljeno verovatnoćom istog rezultata testa osobe koja nema bolest
Mogu se izračunati dve verodostojnosti testa (verodostojnost pozitivnog i negativnog
testa)
Sve navedeno

1. Pozitivna prediktivna vrednost (PPV) odnosi se na ispitanike kod kojih je test

pozitivan. Izračunava se kao proporcija obolelih od ukupnog broja pozitivnih na testu:
2. Negativna prediktivna vrednost (NPV) odnosi se na ispitanike kod kojih je test
negativan. Izračunava se kao proporcija zdravih od ukupnog broja negativnih na testu

Prediktivne vrednosti su pod uticajem prevalencije bolesti. Npr. smanjenje prevalencije

(retke bolesti) daje povećanje stope lažno pozitivnih i smanjenje pozitivne prediktivne
vrednosti.

Primer 1

Cilj istraživanja bio je ocena tačnosti ultrazvučnog pregleda u detekciji povreda

medijalnog meniskusa. Artroskopski nalazi uzeti su kao referentni standard. Rezultati
istraživanja prikazani su kao ultrazvučni nalaz stanja medijalno meniskusa u odnosu na
referentni standard (Tabela 3).
 Kao što je prikazano u tabeli 3, ukupno 88 ispitanika je bilo obuhvaćeno
istraživanjem. Od tog broja 76 ispitanika je imalo povredu medijalnog meniskusa, a 12
nije. Ultrazvučni nalazom je dobijeno ukupno 76 pozitivnih nalaza: 75 tačno pozitivnih i 1
lažno pozitivan. Dobijeno je 12 negativnih nalaza: 11 tačno negativnih i 1 lažno
negativan.

REŠENJE

Kompletna procedura izračunavanja mera tačnosti indeksnog testa (ultrazvuk)

može se izvesti u softveru EZR (Easy R).

Ukoliko se radi o kvalitativnom testu (ultrazvuk vizuelno govori u prilog promenama na

meniskusu), koraci su sledeći:
Cut-off point

Granična vrednost (vrednost praga tj. cut off point) predstavlja vrednost testa od
koje počinje detekcija pozitivnih slučajeva. Granična vrednost je od koristi kod
dijagnostičkih procesa koji podrazumevaju kontinuirane vrednosti (npr. Biomarkeri,
sistolni krvni pritisak, dijastolni krvni pritisak itd.).

Promena granične vrednosti menja Sn, Sp, SLP i SLN. Strožiji kriterijum na testu
vodiće ka (a) smanjenju senzitivnosti i povećanju specifičnosti, i (b) smanjenju stope
lažno pozitivnih i povećanju stope lažno negativnih (Slika 5). Ublažavanje kriterijuma na
testu dovodi do promena u suprotnom smeru.
 

Dobar način za prikaz odnosa senzitivnosti i specifičnosti za testove koji su

kontinuirani je kriva operativne karakteristike (ROC - engl. Receiver Operating
Caracteristic Curve ili Receiver Operating Curve).

Na grafičkom prikazu ROC krive senzitivnost je predstavljena vertikalnom osom, a

stopa lažno pozitivnih (1 - specifičnost) horizontalnom osom. Linija koja ide od donjeg
levog ugla ka gornjem desnom uglu predstavljala bi test bez dijagnostičke korisnosti.
Ukoliko je linija bliža levom gornjem uglu, test ima sve veću dijagnostičku tačnost, jer je
tada senzitivnost bliža jedinici, a stopa lažno pozitivnih sve bliža nuli. Ako kriterijum na
testu postaje strožiji, tačke na krivoj se pomeraju ka dole i ulevo (niža senzitivnost, veća
specifičnost). Ako kriterijum na testu postaje blaži, tačke na krivoj se pomeraju gore i
udesno (veća senzitivnost, niža specifičnost).

Površina ispod ROC krive (engl. Area Under Curve, AUC) može poslužiti kao
zbirna, sveukupna mera dijagnostičke korisnosti testa uzimajući u obzir sve moguće
vrednosti praga. Kada test nema dijagnostičku korisnost, ROC kriva se poklapa sa
dijagonalnom linijom, a površina ispod krive je jednaka 0.5. Sa porastom dijagnostičke
korisnosti, ROC kriva se udaljava od dijagonalne linije tj. raste i površina ispod krive
postaje bliža jedinici odnosno maksimalnoj mogućoj površini ispod krive (Slika 6). Što je
veća površina ispod ROC krive, test ima veću dijagnostičku korisnost. Površina ispod
ROC krive može poslužiti za poređenje dijagnostičke korisnosti dva ili više različitih
testova.
Primer 3

Obzirom da su ROC krive primenljive za poređenje tačnosti više testova za istu dijagnozu,
a da je sveukupna tačnost dijagnostičkog testa predstavljena površinom ispod krive, to
nam govori da, što je površina ispod ROC krive veća i test je bolji.

Na Slici 8 su prikazane dve ROC krive, za dva upitnika za alkoholizam kod starijih (CAGE i
MAST). Jasno je da su senzitivnost i specifičnost veće za CAGE, što ujedno govori i o tome
da je površina ispod ROC krive za ovaj dijagnostički test veća.
Vrednosti senzitivnosti i specifičnosti dijagnostičkog testa, kao i druge mere
dijagnostičke tačnosti, ne mogu biti upotrebljene samostalno, bez poznavanja pretest
verovatnoće bolesti, da bi se odredila (posttest) verovatnoća bolesti kod određenog
pacijenta. Poznavanjem senzitivnost i specifičnosti ne može se direktno odgovoriti na
važna dijagnostička pitanja:

1. Ako je poznata pretest verovatnoća bolesti, a ispitanik je na testu pozitivan, koja je

verovatnoća da on zaista ima bolest?

2. Ako je poznata pretest verovatnoća bolesti, a ispitanik je na testu negativan, koja je

verovatnoća da on zaista nema bolest?
U dijagnostičkim studijama, osim mera dijagnostičke tačnosti, mogu biti saopštene i
prediktivne vednosti. Saopštene (na osnovu istraživanja izračunate) prediktivne vrednosti
retko se mogu iskoristiti u praksi, jer prediktivne vrednosti zavise ne samo od
dijagnostičke tačnosti testa, već i od prevalencije bolesti u dijagnostičkoj studiji. Prema
tome, prediktivne vrednosti iz dijagnostičke studije važe samo ako je i stopa prevalencije
u primenjenom slučaju jednaka onoj u dijagnostičkoj studiji, što je naravno retko. Iz tog
razloga u praksi bi primena prediktivnih vrednosti, iz dijagnostičkih studija, vodila ka
pogrešnoj proceni posttest verovatnoća bolesti.

U praksi, publikovane vrednosti senzitivnosti i specifičnosti iz dijagnostičkih studija

moraju se kombinovati sa pretest verovatnoćom (a priori verovatnoćom) bolesti u cilju
određivanja posttest verovatnoće bolesti (a posteriori verovatnoća). Posttest
verovatnoća može se izračunati primenom jednog od sledećih metoda:

1. Pretest šanse bolesti i odnosa verodostojnosti

2. Bayesove formule

3. Dijagnostičke tabele 2x2

4. Stabla odlučivanja

5. Nomogramom

Rezultat izračunavanja posttest verovatnoće može se upotrebiti u sledećem

dijagnostičkom ciklusu kao pretest verovatnoće.
Izračunavanje posttest verovatnoće primenom pretest šansi bolesti i odnosa
verodostojnosti

Ovom metodom posttest verovatnoća bolesti izračunava se na posredan način,

korišćenjem šanse bolesti. Procedura se sastoji od sledeća tri koraka:

1. Konvertovanja pretest verovatnoće bolesti u pretest šansu bolesti prema

formuli

2. Množenja pretest šanse bolesti sa odnosom verodostojnosti, pri čemu se

dobija

posttest šansa bolesti:

3. Konvertovanja posttest šanse bolesti u posttest verovatnoću bolesti:

Primer 4

Kliničkim ispitivanjem lekar je zaključio da pacijent ima melanom sa verovatnoćom

od 0,20. Pacijent je zatim pregledan dermoskopijom. Kolike su verovatnoće da pacijent
ima melanom u slučajevima pozitivne i negativne dermoskopije. Pretraživanjem literature
nađeno je da dijagnostička tačnost dermoskopije, u odnosu na patohistološki pregled -
referentni standard, iznosi: senzitivnost 0,92, specifičnost 0,70.

Odnosi verodostojnosti:
Medicinsko odlučivanje II – Izbor terapije

Formalna analiza odlučivanja koje se odnosi na izbor terapije podrazumeva razmatranje

alternativa, ishoda i nesigurnosti vezanih za terapiju, i obuhvata sledeće korake:

1. Jasno definisanje problema odlučivanja u zdravstvenoj zaštiti

2. Identifikovanje alternativnih strategija i identifikovanje potrebnih informacija o utvrđivanju

statusa pacijenta

3. Crtanje stabla odlučivanja (dijagram odlučivanja) što podrazumeva strukturisanje

problema u vremenu:

            a. Redosled odlučivanja koja moraju biti učinjena

            b. Neizvesnosti na koje se nailazi

            c. Mogući ishodi

4. Određivanje verovatnoća rezultata dijagnostičkih testova i verovatnoća mogućih ishoda

5. Određivanje ishodne mere (efekat, korisnost, preživljavanje, troškovi)

6. Evaluacija stabla odlučivanja - izračunavanje i poređenje vrednosti svih alternativnih

strategija

7. Analiza senzitivnosti

Stablo odlučivanja ili dijagram odlučivanja su grafički predstavljene sve alternative u

odlučivanju. Prikazuje
 skup svih mogućih akcija,
 listu mogućih ishoda za svaku odluku,
 verovatnoće ishoda, i
 vrednosti odluka.
Prikaz je strukturisan u hronološkom smislu s leva na desno, uključujući svaku potencijalnu
odluku, ishode i vrednost. Na dijagramu su čvorovi odluke (tačke na kojima odluka mora
biti doneta) predstavljeni kvadratom, dok su čvorovi šansi (tačke na kojima se mora čekati
ishod) predstavljeni krugom.
Ishodi (korisnost, terminalni čvorovi) su na krajnjem desnom kraju dijagrama.
Stablo odlučivanja sadrži odgovarajuće verovatnoće i vrednosti ishoda.
Dijagram bi trebalo da bude kompletan i da prikazuje sve neizvesnoti, odluke i ishode, ali
istovremeno i dovoljno jednostavan da omogući njegovo razumevanje. Stablo odlučivanja je
model realnosti, i kao takvo ne može obuhvatiti svu kompleksnost određenog kliničkog
problema, ali za dobijanje valjanog zaključka dovoljno je da u modelu budu uključeni oni
elementi koji omogućavaju procenu odnosa koristi i rizika vezano za neku odluku.
Stablo odlučivanja ili dijagram odlučivanja su grafički predstavljene sve alternative u
odlučivanju. Prikazuje skup svih mogućih akcija, listu mogućih ishoda za svaku odluku,
verovatnoće ishoda, i vrednosti odluka.

Prikaz je strukturisan u hronološkom smislu s leva na desno, uključujući svaku potencijalnu

odluku, ishode i vrednost. Na dijagramu su čvorovi odluke (tačke na kojima odluka mora biti
doneta) predstavljeni kvadratom, dok su čvorovi šansi (tačke na kojima se mora čekati
ishod) predstavljeni krugom. Ishodi (korisnost, terminalni čvorovi) su na krajnjem desnom
kraju dijagrama.

Stablo odlučivanja sadrži odgovarajuće verovatnoće i vrednosti ishoda.

Dijagram bi trebalo da bude kompletan i da prikazuje sve neizvesnoti, odluke i ishode, ali
istovremeno i dovoljno jednostavan da omogući njegovo razumevanje. Stablo odlučivanja je
model realnosti, i kao takvo ne može obuhvatiti svu kompleksnost određenog kliničkog
problema, ali za dobijanje valjanog zaključka dovoljno je da u modelu budu uključeni oni
elementi koji omogućavaju procenu odnosa koristi i rizika vezano za neku odluku.

Verovatnoće ishoda

Verovatnoće koje se koriste u formalnim analizama odlučivanja potiču iz publikovanih

studija. Na primer, iz studija o učestalosti bolesti potiču stope prevalencije koje su ekvivalent
empirijskoj verovatnoći, iz dijagnostičkih studija potiču verovatnoće koje se odnose na
dijagnostičke testove, kao što su to senzitivnosti i specifičnosti, a iz intervencijskih studija
potiču proporcije uspeha neke terapije, što je opet ekvivalent empirijske verovatnoće.

Suma verovatnoća svih ishoda na svakom čvoru šansi mora biti jednaka 1. Verovatnoće
ishoda mogu biti dobijene pregledom literature - iz sistematskih pregleda ili primarnih
studija. Često, takvi podaci mogu imati ograničeni vrednost, jer se odnose na drugu
populaciju pacijenata. Ako takvi podaci nedostaju u literaturi, alternativno mogu biti
dobijeni analizom administrativnih baza podataka, kao što su to registri bolesti, ili na osnovu
mišljenja eksperata u određenoj oblasti, pod uslovom da ovako dobijene ocene, u analizi
senzitivnosti, ne utiču na konačne zaključke.
Za svaki ishod mora postojati procena njegove vrednosti, u smislu korisnosti za pacijenta.
Korisnost ishoda (ishodne mere) mogu biti definisane na nekoliko načina:

1. Kliničke mere, na primer rizik od smrti, rizik od komplikacija, funkcionalni status, godine
očekivanog života

2. Mere kvaliteta života - ove mere su obično iskazane relativno, tako da 0 predstavlja smrt,
a jedinica perfektno zdravlje

3. Ekonomski troškovi - troškovi tretmana

Vrednost ishoda može se proceniti različitim načinima, na primer anketom u kojoj pacijenti
skoruju određeno zdravstveno stanje, ili na osnovu procene koliko je pacijent spreman da
preuzme rizik u zamenu za prelazak iz jednog u drugo zdravstveno stanje, na primer
prihvatanje rizičnog operativnog zahvata u zamenu za veću funkcionalnost.

Za svaku specifičnu putanju (alternativnu putanju, klinički scenaro, strategija) unutar stabla
odlučivanja može se izračunati numerička vrednost očekivane korisnosti (očekivanog
ishoda). Očekivani ishodi različitih putanja porede se da bi se postigao najoptimalniji pristup
u odlučivanju. Odabrana specifična putanja je optimalna u smislu najboljeg ishoda na
osnovu kliničke ocene rezultata lečenja, korisnosti ili troškova. U kompleksnoj analizi
odlučivanja cilj je naći odluke koje su jasno bolje od drugih i blokirati grane koje vode ka
odlukama koje nisu zadovoljavajuće za pacijenta. Očekivanu korisnost treba interpretirati
kao prosek korisnosti koja se može očekivati uvek kada se prilikom odlučivanja odabere
upravo ta specifična putanja (klinički scenario) za određenu populaciju pacijenata, iako se
mogu očekivati varijacije od pacijenta do pacijenta. Očekivana koristnost je kombinacija
verovatnoća, procenjenih na osnovu literaturnih podataka, i vrednosti za pacijenta u formi
korisnosti. Ovakva kombinacija u jedinstvu sa izborom pacijenta i ekonomskim
razmatranjima omogućava holistički pristup u odlučivanju u medicini.

Izračunavanje očekivanih korisnosti je zasnovano na tome da se na svakom čvoru šansi

množe verovatnoće i vrednosti ishoda svake grane, a zatim se sabiraju rezultati svih
posebnih grana. Ovaj proces naziva se usrednjavanjem.

Izračunavanje na stablu odlučivanja izvodi se s desna na levo na svakom čvoru šansi, a

rezultat je prezentovan u istim jedinicima kao i korisnost ishoda. Kada određena specifična
putanja ne može biti razmatrana iz medicinskih razloga, ona je presečena dvostrukom
linijom.

Analiza se izvodi tako da se počne od ishoda pa unazad do izračunavanja korisnosti

svakog pravca u odlučivanju.

Izračunati korisnost svake alternativne odluke. Uporediti korisnost alternativnih odluka.

Analiza odlučivanja može pokazati da je korisnost jedne opcije znatno veća od druge. Često
analiza odlučivanja pokazuje da dve ili više opcija imaju sličnu korisnost. U toj situaciji
neophodno je prikupiti dodatne podatke o verovatnoćama i korisnosti opcija da bi se
ukazalo na veću vrednost neke opcije ili to ostaje čvor odluke sa opcijama jednakih koristi.

Može biti neophodno da se urade prosečni iznosi. To se dobija množenjem verovatnoće

svakog ishoda i porencijalnog rizika tog ishoda i zatim sabiranjem proizvoda da bi se
odredila sveukupna korisnost neke odluke.
U mnogim situacijama precizne ocene alternativnih dijagnoza, performansi testova ili ishoda
nisu dostupne. U tim situacijama uticaj različitih pretpostavljenih vrednosti nepoznatih
parametara može bit ispitan putem analize senzitivnosti.

Analiza senzitivnosti je zamena verovatnoća u stablu odlučivanja drugim vrednostima iz

određenog opsega vrednosti da bi se utvrdilo kakav je uticaj takvih promena na očekivanu
korisnost.

Elektronsko zdravstvo (e-zdravstvo)

Definicija e-zdravstva

Prema definiciji SZO, e-zdravstvo označava korišćenje informacija i komunikacione

tehnologije u zdravstvenom sektoru.
To je područje gde se ukršta medicinska informatika, javno zdravlje i procesi koji se tiču
pružanja zdravstvenih usluga i informacija koje se generišu i prenose preko Interneta i
pripadajućih tehnologija.
Prema definiciji Evropske komisije, e-zdravstvo (eng. eHealth) se definiše kao primena
informaciono-komunikacionih tehnologija za zadovoljenje potreba:

 građana
 pacijenata
 zdravstvenih radnika
 pružaoca zdravstvenih usluga
 kreatora zdravstvene politike

U elektronskom zdravstvu, informaciono-komunikacione tehnologije ne predstavljaju samo

tehnologiju, već imaju i druge vrednosti:

 omogućavaju zdravstvenim radnicima lakše donošenje odluka u procesu pružanja

zdravstvene zaštite,
 bolnicama omogućavaju pružanje kvalitetnijih usluga,
 građanima nude mogućnost izbora kada je u pitanju njihovo zdravlje,
 ministarstvima mogućnost da odgovore na sve zdravstvene potrebe. 

Uprkos brojnim izvedenim definicijama zajednički je stav i saglasnost da e-zdravstvo u širem

smislu označava:

 tehnički razvoj,
 promene načina razmišljanja,
 sticanje pozitivnih navika,
 umrežavanje

i sve to u cilju poboljšanja zdravstvene zaštite na lokalnom, regionalnom i globalnom

nivou, korišćenjem informacija i komunikacionih tehnologija.

Za efikasno obavljanje zdravstvene delatnosti u savremenom sistemu neophodna je

razmena informacija između različitih subjekata. Pojava i implementacija savremenih
informaciono-komunikacionih tehnologija je dovela do novih mogućnosti i izazova u
odnosu na tradicionalni sistem zdravstvene zaštite kao i na razvoj inovativnih poslovnih
modela u zdravstvu.
U zdravstvenom sistemu sreću se različite forme komunikacionih modela zdravstva: B2B,
B2C, B2E, G2B, G2C, C2C i G2G.
Business-to-Business (B2B) – model zastupljen je u komunikaciji:

 institucija zdravstvenog osiguranja i radnih organizacija

 institucija zdravstvenog osiguranja i zdravstvenih ustanova
  institucija zdravstvenog osiguranja i proizvođača – dobavljača lekova i dr. sanitetskih
materijala
 između zdravstvenih ustanova istog ili različitih nivoa zdravstvene zaštite.

Business-to-Consumer (B2C) je najzastupljeniji model.

Ovaj model obuhvata komunikaciju korisnika zdravstvene zaštite:

 sa zdravstvenim ustanovama radi zakazivanja pregleda ili pružanja usluga,

 sa instutucijama zdravstvenog osiguranja radi provere uplate doprinosa i dobijanja
informacija iz oblasti prava zdravstvenog osiguranja,
 sa obrazovnim institucijama radi usavršavanja,
 sa zdravstvenim ustanovama različitih nivoa radi stručnih konsultacija.

Business-to-Employess (B2E)

Ovim modelom su u zdravstvenoj ustanovi obuhvaćene aktivnosti zdravstvene zaštite,

obezbedjenja resursa, planiranja i izveštavanja, donošenja odluka, komunikacije i
informisanja i sl.
Government-to-Business (G2B)
Model koji je zastupljen u komunikaciji ministarstva zdravlja, kao državnog organa, sa:

 institucijama državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja,

 zdravstvenim ustanovama svih nivoa zdravstvene zaštite (primarna, sekundarna,
tercijarna),
 obrazovnim institucijama zdravstvenog usmerenja (fakulteti, instituti, više i visoke
škole i dr.).

Government-to-Consumer (G2C)

Model koji se najčešće primenjuje od strane korisnika zdravstvene zaštite za:

 za ostvarivanje prava, lečenje u inostranstvu, žalbe i sl.,

 za pribavljanje informacija od državnih institucija (agencija) o bolestima, lekovima i
medicinskim sredstvima,
 za promociju zdravih stilova života,
 za potrebe opšteg informisanja, specijalizacijama, naučnim i stručim skupovima i
edukacionim seminarima, usavršavanjima i dr.

Government-to-Government (G2G)

Ovaj model saradnje (komunikacije) objedinjuje Vladina ministarstva, agencije, upravne

organizacije i druge nadležne organe. Eksterna komunikacija je moguća objedinjavanjem
informacionog sistema više vlada, kao na primeru integracionog modela Šengenskog
informacionog sistema (SIS) razvijenog u cilju ispunjenja zahteva Šengenskog sporazuma.
Consumer-to-Consumer (C2C)
Ovaj tip komunikacija podrazumeva razmenu stavova, iskustava i mišljenja korisnika
zdravstvene zaštite i vršnjačku edukaciju.

Komponente ZIS-a

Komponente ZIS-a, kao i kod većine sistema, čine tri komponente: ULAZ -> OBRADA
(procesiranje) -> IZLAZ.

ULAZ čine svi ZIS resursi – sposobnost odgovornih ljudi da vode i kordiniraju celim
sistemom, postojanje zakona i politike, finansijskih resursa i ljudi sa neophodnim veštinama
za obavljanje posla i infrastruktura – od radnog prostora do mrežne infrastrukture.
OBRADA u ZIS-u podrazumeva postojanje indikatora (pokazatelji stanja za određenu zemlju
ili područje), izvora podataka (integrisani ZIS prikuplja podatke iz raznih izvora), upravljanja
podacima (mora da omogući lak pristup relevantnim podacima svima onima kojima su
neophodni, uz zaštitu privatnosti pojedinaca).
IZLAZI iz ovakvog sistema treba da su relevantni, dostupni i korisni za donošenje odluka.

Informaciona infrastruktura ZIS-a sastoji se od fizičkih uređaja, usluga i procedura koji

prodržavaju sve računarske resurse u jednoj organizaciji. Postoji 5 glavnih komponenti:
računarski hardver, softver, mrežna i komunikaciona sredstva, (Internet i intranet), baze
podataka i osoblje koje upravlja informacijama.
Da bi jedan zdravstveni informacioni sistem bio implementiran, neophodni su određeni
preduslovi:

 intеrоpеrаbilnоst sistеmа pоdаtаkа u sistеmu zdrаvstvеnе zаštitе,

 kоntinuitеt infоrmаciоnо - kоmunikаciоnih prоcеsа u zdrаvstvеnоm infоrmаciоnоm
sistеmu i
  bеzbеdnо kоrišćеnjе pоdаtаkа u skladu sa zakonom.

Interoperabilnost u zdravstvu je mogućnost da podaci i informacije koje je generisao jedan

zdravstveni ili neki drugi sistem budu na raspolaganju drugom (zdravstvenom) sistemu, bez
obzira na tehnologije na kojima su bazirani sistemi koji komuniciraju.

Zdravstveni informacioni sistem prikuplja podatke iz zdravstvenog sektora i drugih

relevantnih sektora, analizira podatke i obezbeđuje njihov sveukupni kvalitet, relevantnost,
pravovremenost i pretvara podatke u informacije potrebne za donošenje odluka. 

Funkcije ZIS-a

Osnovne funkcije zdravstvenog informacionog sistema su:

 prikupljanje medicinskih i administrativnih podataka,

 memorisanje i čuvanje medicinskih zapisa,
 komunikacija i integracija (komunikacija između članova istog i različitih timova i
integracija sličnih podataka i različitih izvora),
 nadzor,
 pretraživanje informacija,
 analiza podataka (grafički ili deskriptivni prikaz podataka),
 podrška odlučivanju (klinički konsultativni sistemi pružaju podršku lekaru u
dijagnostičkom procesu ili pri planiranju tretmana) i
 edukacija (sticanje novih znanja i veština).

Laboratorijski informacioni sistem

 Podržava osnovne funkcije u upravljanju procesima distribucije laboratorijskih
podataka.
 Najčešće je laboratorijska oprema integralni deo informacionog sistema pa je
omogućeno automatsko prikupljanje i distribucija podataka.

EZK je važan deo elektronskog informacionog sistema zdravstvene ustanove. Čuvanje i

razmena podataka u elektronskoj formi znatno utiče na poboljšanje kvaliteta medicinskih
usluga, kao i na povećanje efikasnosti i efektivnosti poslovnih procesa u zdravstvu.
 Gruba i jednostavna odrednica elektronskog zdravstvenog kartona je da on
omogućava razmenu podataka o pacijentima između različitih zdravstvenih
stručnjaka.
 EZK lekaru pruža osnovne podatke o pacijentu kao i istoriju prethodnih poseta,
istorije bolesti, dijagnoze, izveštaje i nalaze, propisanu terapiju i dr. u svakom
trenutku. Na ovaj način lekaru je omogućen potpun uvid u zdravstveni status
pacijenta.
  Informacije i slike u elektronskoj formi je moguće prenositi na daljinu, što je značajno
kod sprovođenja telemedicinskih konsultacija. 
 Prema Zakonu o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva,
članovima 46-49, predviđeno je postojanje "elektronskog medicinskog dosijea" i
"elektronskog medicinskog kartona" koji sadrže širok set podataka o pacijentu.

Elektronski medicinski dosije (Elektronska zdravstvena evidencija) je karton

zdravstvenih podataka o pacijentu u elektronskoj formi koji služi za upis, čuvanje, pristup
i deljenje infomacija o pacijentu između pružaoca zdravstvene zaštite.
 Kartonu mogu da pristupe pacijenti ili njihovi staratelji kako bi imali aktivnu ulogu i
učešće u upravljanju sopstvenim zdravljem.

Elektronsko zdravstvo (e-zdravstvo)

Elektronski recept (e-recept) i elektronski uput (e-uput) su noviteti u sistemu e-zdravstva
gde se, primenom informaciono-komunikacionih tehnologija, pacijenti prema potrebi
upućuju u odgovarajuću apotekarsku ustanovu radi propisane terapije ili specijalisti iz
određene oblasti radi daljeg lečenja.
Elektronski recept (e-recept) je elektronski dokument, zamena tradicionalnom papirnom
dokumentu kojim lekari propisuju odgovarajuću terapiju (lekove) pacijentu.
Uvođenjem e-recepta dobija se niz prednosti u odnosu na tradicionalni način izdavanja
recepata:

 smanjeni su troškovi administracije oko izdavanja recepata,

 mogućnost praćenja lekova koje izdaju lekari,
 otklanjanje mogućnosti da se ne uvaži nečitko napisan recept, sa pogrešnom šifrom
leka ili bez pečata,
 sprečavaju se zloupotrebe, praćenje “istorije” propisanih lekova pacijentu,
 mogućnost online poručivanja ili kupovine lekova
Elektronski uput (e-uput) je novost u sistemu e-zdravstva gde se pacijenti prema potrebi
upućuju specijalisti iz određene oblasti radi daljeg lečenja, pri čemu se koriste informaciono-
komunikacione tehnologije.
U tom smislu:

 ne troši se papir za štampanje uputa,

 štedi se vreme koje bi se utrošilo na ispisivanje uputa i popunjavanje opštih
podataka,
 izbegava se dugotrajno čekanje i gužve u čekaonicama i
 smanjuje mogućnost manipulacija sa uputima

Elektronski uput omogućava zdravstvenom radniku kod koga je upućen pacijent da ima uvid
u njegovo zdravstveno stanje i pre dolaska pacijenta u ordinaciju za razliku od
konvencionalnog upućivanja gde pacijent donosi svu svoju dokumentaciju sa sobom.
Implementacija i razvoj e-uputa je moguća ukoliko je razvijen integrisani informacioni
sistem u zdravstvu, odnosno postoji adekvatna komunikacija zdravstvenih ustanova svih
novoa.

Elektronsko zdravstvo (e-zdravstvo)

Telemedicina, pojam nastao 70-ih godina, u doslovnom prevodu znači “lečenje na daljinu”,
a označava korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija za dobrobit pacijenata
kojima je ograničen pristup zdravstvenoj zaštiti povećavajući im dostupnost zdravstvene
nege i medicinskih informacija.
Po definiciji SZO, telemedicina podrazumeva pružanje zdravstvenih usluga, tamo gde je
udaljenosti kritičan faktor, putem svih raspoloživih zdravstvenih stručnjaka koristeći
informaciono-komunikacione tehnologije za razmenu relevantnih informacija za:

 dijagnostiku,
 lečenje i prevenciju bolesti,
 istraživanja i razvoj u oblasti zdravlja,
  kontinuiranu edukaciju zdravstvenih radnika, i
 menadžment u zdravstvstu,

a sve u interesu unapređenja zdravlja pojedinaca i njihovih zajednica.

Smatra se da je telemedicina jedna od najstarijih grana zdravstvene informatičke tehnologije

i datira od nastajanja prve telefonske konsultacije.

Njen prevashodni zadatak je bio postavljanje dijagnoze na daljinu, kao što je i danas, jer se
prirodan tok, dijagnostički i terapijski pristup mnogih bolesti već promenio.
Telemedicinu je moguće odrediti sa četiri konstatacije koje najbliže determinišu njene
vrednosti:

 podrška kliničkim postupcima i procedurama;

 težnja ka prevazilaženju geografskih barijera, spajajući subjekte koji se ne nalaze na
istim lokacijama;
 korišćenje različitih oblika informaciono-komunikacionih tehnologija;
 cilj je unapređenje zdravlja.

Store-and-forward telemedicina podrazumeva dobavljanje i prenos medicinskih podataka

lekaru na uvid u nekom kasnijem trenutku. Ovakav asinhroni pristup je jednostavniji za
implementaciju, jer i lekar i pacijent ne moraju da budu dostupni istovremeno.
Interaktivna telemedicina podrazumeva postojanje interakcije između pacijenta i lekara,
odnosno zamena je za klasičan pregled.
Najčešće oblasti telemedicine su:

 teleradiologija (korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija za prenos

digitalnih radiloških snimaka sa jedne lokacije na drugu u cilju interpretacija ili
konsultacija);
 telepatologija (korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija za prenos
digitalizovanih rezultata lečenja radi tumačenja ili konsultacija);
 teledermatologija (korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija za prenos
podataka o stanjima na koži u svrhu tumačenja ili konsultacija);
 telepsihijatrija (korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija za psihijatrijske
procene ili konsultacije putem videa ili telefona).
