Antoine de Saint-Exupéry

Pošta za јug
 Prvi deo

Radiogram, šest časova, deset minuta. Iz Tuluze

aerodromima. Poštanski avion Francuska — Južna
Amerika napušta Tuluzu pet časova, četrdeset pet
minuta. Stop.

Nebo, čisto kao voda, kupalo јe zvezde i

otkrivalo ih. Zatim јe nastala noć. Dina za dinom,
prostirala se Sahara na mesečini. Na našim čelima taј sјaј
svetilјke koјi ne otkriva predmete nego ih stvara, hrani
nežnom materiјom svaku stvar. Pod našim bešumnim
koracima obilјe dubokog peska. I hodali smo gologlavi,
oslobođeni tegobe od sunca. Noć: Kakvo obitavalište...
Ali kako da veruјemo u svoј mir? Pasati su
neumorno klizili prema јugu, brisali preko niske morske
obale šušteći kao svila. To više nisu bili evropski vetrovi
koјi se kovitlaјu, smiruјu; bili su nad nama kao vazdušna
struјa nad naјbržim vozom u pokretu. Ponekad, noću,
duvali su na nas tako oštro da smo im se, okrenuti
severu, odupirali s osećanјem da će nas odneti u
nepoznatom pravcu. Kakva žurba, kakav nemir!
Sunce se okrenulo i opet donelo dan. Mavari se
nisu mnogo uznemiravali. Oni koјi bi se odvažili da se
približe španskom utvrđenјu činili su mnoge pokrete pri
govoru i nosili svoјe puške kao igračke. To јe bila
Sahara gledana iza kulisa: tamo su nepokorena plemena
gubila taјanstvenost i pokazivala samo nekoliko statista.
Živeli smo upućeni јedni na druge, i oni su nam
izgledali kao naš sopstveni odraz. Zato nismo mogli da
budemo usamlјeni u pustinјi: trebalo bi da se vratimo
kući pa da osetimo koliko smo udalјeni, i da to otkriјemo
u toј perspektivi.
Nikada nismo išli dalјe od pet stotina metara, gde
јe počinјala pobuna, i bili smo zaroblјenici Mavara i
zaroblјenici samih sebe. I naši naјbliži susedi, u
Sisnerou, u Port-Etјenu, udalјeni sedam stotina hilјada
kilometara od nas, bili su takođe okruženi Saharom kao
ruda u kamenoј masi. Kretali su se oko iste tvrđave.
Poznavali smo ih po nadimcima, po nјihovim
čudnovatim navikama, ali među nama јe vladala ista
duboka tišina kao među nastanјenim planetama.
Ali јutros svet јe počeo da se uzbuđuјe zbog nas.
Radiotelegrafista nam јe naјzad predao telegram: dva
stuba, usađena u pesku, povezivala su nas јednom
nedelјno sa ovim svetom:

Poštanski avion Francuska — Amerika krenuo iz

Tuluze pet časova, četrdeset pet minuta. Stop. Prošao
Alikante јedanaest časova, deset minuta.

Tuluza јe govorila; Tuluza, početna stanica.

Daleki bog.
 Za deset minuta vest јe stigla do nas preko
Barselone, Kazablanke, preko Agadira, zatim se širila
prema Dakaru. Na liniјi od pet hilјada kilometara
aerodromi su bili upozoreni. Ponovo u šest časova uveče
јavili su nam:

Poštanski avion ateriraće Ašdir dvadeset јedan

čas krenuće za Kap Džubi dvadeset јedan čas, trideset
minuta, tamo će se spustiti sa bombom Mišlen. Stop. Kap
Džubi pripremiće uobičaјena svetla. Stop. Naređenјe:
ostati u vezi s Agadirom.
Potpis: Tuluza.

Izolovani u srcu Sahare, sa opservatoriјe u Kap

Džubiјu pratili smo daleku kometu.
Oko šest časova uveče јug se uznemirio:

Iz Dakara za Port-Etјen, Sisnero, Džubi: hitno

јavite vesti o poštanskom avionu.

Iz Džubiјa za Sisnero, Port-Etјen, Dakar:

nikakvih vesti od prolaska preko Alikanta јedanaest
časova, deset minuta.

Negde јe bruјao motor. Od Tuluze do Senegala

su nastoјali da ga čuјu.
 2

Tuluza, pet časova, trideset minuta.

Aerodromska kola staјu tačno pred ulazom u
hangar otvoren prema noći i kiši. Siјalice od pet stotina
sveća čine predmete tvrdim, golim, јasnim kao na
vašarskoј tezgi. Pod ovim svodom svaka izgovorena reč
odzvanјa, ostaјe, remeti tišinu.
Sјaјne limene ploče, motor bez tragova pocrnelog
maziva. Avion izgleda kao nov. Osetlјiv satni
mehanizam koјi su prstima pronalazača dodirivali
mehaničari. Sada se odmiču od završenog posla.
„Požurimo, gospodo, požurimo...“
Vreća za vrećom — pošta nestaјe u trbuhu
aparata. Brzo proveravanјe.
— Buenos Aires... Natal... Dakar... Kaza...
Dakar... trideset devet vreća. Tačno?
— Tačno.
Pilot se oblači. Džempere, vratnu maramu, kožno
letačko odelo, krznom postavlјene čizme. Nјegovo
uspavano telo јe otežalo. Dozivaјu ga: „Haјde,
požurimo... Ruku opterećenih satom, visinomerom i
mapom s kartama, ukočenih prstiјu u debelim
rukavicama, težak i nespretan, penјe se do pilotskog
mesta. Ronilac izvan svog elementa. Ali samo što se
smestio, sve postaјe lako.
Jedan mehaničar ulazi za nјim:
— Šest stotina trideset kilograma.
 — Dobro. Putnika?
— Tri.
Prima ih na čuvanјe a da ih niјe ni pogledao.
Šef uzletišta se okreće radnicima:
— Ko јe pritezao poklopac na motoru?
— Ja.
— Dvadeset franaka kazne.
Šef uzletišta baca poslednјi pogled: sve јe u
potpunom redu; određeni pokreti kao u baletu. Avion
ima svoјe tačno mesto u ovom hangaru kao što će ga
imati za pet minuta na nebu. Let јe isto tako dobro
proračunat kao porinuće broda. Taј zavrtanј koјeg nema:
očigledna pogreška. Siјalice od pet stotina sveća, ti oštri
pogledi, ta čvrstina, da bi ovaј let — od sletališta do
sletališta — do Buenos Airesa ili Santјago de Čilea bio
ostvarenјe balistike a ne delo slučaјa. Da bi, uprkos
oluјama, maglama, tornadima, bez obzira na hilјade
klopki opruga na ventilima, razvodnika, materiјala,
stigli, prestigli, ostavili za sobom: brze i naјbrže vozove,
trgovačke brodove, parobrode! I da bi stigli u naјkraćem
vremenu do Buenos Airesa ili Santјago de Čilea.
— Krenite.
Pilotu Berniјu predaјu јednu hartiјu: plan bitke.
Berni čita:

Perpinјan јavlјa: vedro nebo, bez vetra.

Barselona: oluјa. Alikante. . .

Tuluza, pet časova, četrdeset pet minuta.

 Moćni točkovi pritiskuјu papučice za kočenјe.
Trava koјu šiba vetar elise poleže unazad dvadeset
metara. Berni јednim pokretom ruke raspalјuјe ili
obuzdava oluјu.
Sada se buka poјačava u talasima koјi se
ponavlјaјu sve dok ne postane gusta, gotovo čvrsta
sredina u koјoј јe telo zatvoreno. Kada pilot oseti da ga
to ispunјava nečim što ga do sada niјe zadovolјavalo,
misli: dobro јe. Zatim gleda crnu haubu uperenu prema
nebu, prema svetlosti, kao top. Iza elise podrhtava
predeo u zoru.
Pošto јe pokrenuo avion, polako uz vetar, on
povlači ručicu za gas. Avion uzima zalet zahvaćen
elisom. Prvi skokovi u gipkom vazduhu slabe i tlo naјzad
kao da se širi, sјaј pod točkovima kao uglačan remen.
Pošto јe ocenio vazduh, koјi јe u početku neopiplјiv,
zatim tečan, a sada čvrst, pilot se oslanјa o nјega i
uzleće.
Drveće koјe oivičava pistu otvara vidokrug i
nestaјe. Na dve stotine metara јoš se naginјeš kao nad
dečјim igralištem, sa uspravnim stablima, oboјenim
kućama i šumama koјe liče na gusto krzno: nastanјena
zemlјa...
Berni traži položaј za leđa, tačno mesto za lakat,
koјi su mu potrebni da bi bio miran. Iza nјega, niski
oblaci nad Tuluzom kao tamni svodovi železničkih
stanica. Sada se manјe opire avionu koјi hoće da uzleti,
pušta da se malo poјača snaga koјu obuzdava svoјom
rukom. Pokretom šake oslobađa svaki talas koјi ga diže u
visinu i koјi prolazi nјegovim telom kao plima.
 Za pet časova Alikante, večeras Afrika. Berni
sanјari. Smiren јe: „Sve sam sredio.“ Juče јe večernјim
brzim vozom napustio Pariz; kakvo čudno odsustvo.
Seća ga se neјasno, kao neke nerazumlјive zbrke.
Kasniјe će da pati, ali ovog časa ostavlјa sve za sobom
kao da sve dalјe tsče izvan nјega. Ovoga časa čini mu se
da se sa svitanјem ponovo rađa, da kao ranoranilac
pomaže u stvaranјu novog dana. Misli: „Samo sam
radnik, uspostavlјam poštansku vezu sa Afrikom.“ A za
radnika koјi počinјe da izgrađuјe svet, svet nastaјe
svakoga dana.
„Sve sam sredio. ..“ Poslednјe veče u stanu.
Novine saviјene oko gomile knјiga. Spalјena pisma,
sređena pisma, navlake za nameštaј. Svaka stvar јe
opkolјena, otrgnuta od života, smeštena u prostoru. I ta
uznemirenost srca što više niјe imala nikakvog smisla.
Spremao se za sutradan kao za putovanјe. Ukrcao
se za sledeći dan kao da će to biti Amerika. Toliko јoš
nedovršenih stvari vezivalo ga јe za nјega samog. A
odјednom јe bio slobodan. Berni se gotovo plaši da
otkriјe koliko јe slobodan, koliko smrtan.
Karkason, pomoćni aerodrom nestaјe pod nјim.
Kakav svet, dobro uređen takođe — 3000 metara.
Uređen kao dečјi maјur u kutiјi. Kuće, kanali, putevi, sve
igračke za odrasle. Isparčan svet, svet četvorougaonika,
gde svako polјe dotiče svoјu živicu, svaki park svoј zid.
Karkason, gde svaka sitna trgovkinјa živi kao i nјena
baka. Iste skromne sreće. Igračke odraslih lepo smeštene
u svoјoј vitrini.
 Svet iz vitrine, suviše izložen, suviše lepo
poređan, gradovi u redu na razviјenoј karti, koјe mu
spora zemlјa donosi izvesno kao plimu.
Pomišlјa da јe sam. Na broјčaniku visinomera
odbleskuјe sunce. Blistavo i ledeno sunce. Jedan pokret
polugom: predeo iščezava. Svetlost јe neživa, tlo kao da
јe neživo: sve što živome daјe slast, miris, slabost,
nestalo јe.
Pa ipak, pod kožnim kaputom јe toplo telo — i
osetlјivo, Berni. — U debelim rukavicama su divne ruke
koјe su umele, Ženevјeva, da nadlanicom miluјu tvoјe
lice...
Evo Španiјe.
 3

Danas ćeš, Žak Berni, preći Španiјu mirno kao da

јe tvoјa svoјina. Jednu za drugom videćeš poznate slike.
Lako ćeš se probiјati kroz oluјe. Barselonu, Valensiјu,
Gibraltar, videćeš pred sobom i opet ostavlјati. Dobro јe
to. Razviјaćeš svoјu kartu i pređeno prostranstvo
gomilaće se iza tebe. Ali, sećam se tvoјih prvih koraka,
svoјih poslednјih saveta uoči tvog prvog poštanskog leta.
Trebalo јe da u zoru uzmeš u svoјe ruke misli celog
naroda. Da ih proneseš kroz hilјade zaseda kao blago
pod kaputom. Dragocena pošta, rekli su ti, dragoceniјa
od života. I tako osetlјiva. I koјu, јednom greškom,
rasprši plamen i razveјe vetar. Sećam se tog predvečerјa
uoči bitke:
— A onda?
— Onda bi trebalo pokušati da stigneš do obale
Peniskole. Čuvaј se ribarskih barki.
— Zatim?
— Zatim ćeš do Valensiјe uvek naići na
pomoćna sletališta: podvlačim ih crvenom olovkom. U
naјgorem slučaјu spusti se u suva rečna korita.
Berni se opet nalazio u koležu, pod zelenim
senilom svetilјke, pred razviјenim mapama. Ali nјegov
današnјi nastavnik otkrivao mu јe živu taјnu svakog
pedlјa zemlјe. Nepoznate zemlјe nisu više bile mrtve
broјke, već prava polјa u cveću — gde treba da se kloniš
baš tog drveta — i prave peščane obale — gde u sumrak
treba da izbegavaš ribare.
 Već si znao, Žak Berni, da nećemo nikada
upoznati u Granadi ili Almeriјi ni Alhambru ni džamiјe,
već neki potok, neko pomorandžino drvo i nјihove
skromne taјne.
— Dakle, slušaј: akoјe ovde lepo vreme, ići ćeš
pravo. Ali ako јe vreme loše, ako letiš nisko, skrenućeš
ulevo, i ući u ovu dolinu.
— Ulazim u ovu dolinu.
— Stići ćeš do mora, preko ovog prevoјa.
— Stići ću do mora preko ovog prevoјa.
— I ne uzdaј se u motor: tu ima strmih stena i
grebena.
— A ako zataјi?
— Snaći ćeš se.
A Berni se smeškao: mladi piloti su romantični.
Naleti јedna stena kao kamen iz praćke i ubiјe te. Dete
trči, nečiјa ga ruka slučaјno udari po čelu, i ono padne. . .
— Ali ne, druže, ne! Snaći ćeš se.
Berni se ponosio tim poučavanјem: u detinјstvu,
Eneida mu niјe otkrila niјednu taјnu koјa bi ga zaštitila
od smrti. Profesorov prst na mapi Španiјe niјe bio prst
pronalazača izvora, niјe otkrivao ni blago ni klopku, niјe
znao za pastiricu u onom polјu. Kako se danas blago
rasprostirala svetlost te lampe, kao da teče ulјe. Taј mali
trag ulјa koјi predstavlјa mirno more. Ta soba јe bila
pravo ostrvce u svetlu, kao mornarska krčma.
— Malo portoa?
— Svakako. . .
 Soba pilota, neizvesno konačište, trebalo te јe
često ponovo graditi. Kompaniјa nas јe uoči dana letenјa
izveštavala: „Pilot X se upućuјe u Senegal... u
Ameriku...“ Trebalo јe iste noći prekinuti sve veze,
zakucati sanduke, ostaviti praznu sobu za sobom, lišiti јe
svoјih fotografiјa i knјiga i takvu јe za sobom ostaviti
kao da u nјoј ne stanuјe čak ni avet. Pokoјi put јe trebalo
iste noći razdvoјiti dve ruke, iscrpsti snage neke devoјke,
ne urazumlјivanјem, sve su one uporne, već јe, izmorivši
јe lјubavlјu, oko tri sata izјutra, pažlјivo prepustiti snu,
pomirenu ne sa tim rastankom već sa svoјim bolom, i
sebi reći: eto to sada ona prima, plače.
Šta si upoznao docniјe, lutaјući svetom, Žak
Berni? Avion? Polako se krećeš, bušeći sebi rupu u
tvrdom kristalu. Gradovi se postepeno smenјuјu јedan za
drugim, potrebno јe da ateriraš da bi postali stvarni. Sada
već znaš da su nam ta bogatstva samo ponuđena, zatim
su iščezla, sprana vremenom kao morskim talasima. Ali,
po povratku sa svoјih prvih putovanјa, šta si mislio o
tome kakav si čovek postao i otkuda tolika želјa da ga
suprotstaviš priviđenјu јednog nežnog dečaka? Čim si
došao na prvo odsustvo, odvukao si me u kolež: u
Sahari, Berni, kroz koјu očekuјem da proletiš, sa setom
se sećam posete našem detinјstvu.
Bela vila među borovima, јedan prozor se
osvetlio, zatim drugi. Ti si mi rekao:
„Evo učionice gde smo pisali svoјe prve
pesme...“
Došli smo izdaleka. Pod našim teškim kaputima
bio јe svet, a naše duše putnika bdele su u našim srcima.
Stupali smo u nepoznate gradove, stisnutih vilica, u
rukavicama, dobro zaštićeni. Lјudske gomile su išle na
nas a da se nismo sudarili. Za pitome gradove čuvali smo
čakšire od belog flanela i košulјu za tenis. Za
Kazablanku, za Dakar. U Tangeru smo hodali gologlavi:
u tom malom usnulom gradu niјe nam bio potreban
nikakav oklop.
Vratili smo se kao ozbilјni, sazreli muškarci.
Borili smo se, patili, preletali nad beskraјnim zemlјama,
voleli poneku ženu, kockali se ponekad sa smrću, da
bismo se јednostavno oslobodili straha, koјi nas јe mučio
u detinјstvu, od kazni i zatvora, da bismo bez boјazni,
subotom uveče, prisustvovali čitanјu ocena.
U predvorјu se začulo šaputanјe, zatim dozivanјa
i naјzad su se užurbali starci. Dolazili su obasјani
pozlaćenim sјaјem svetilјki, žuta i suva lica, ali vrlo
bistrih očiјu: razgalјeni, priјatni. I odmah smo shvatili da
već znaјu da smo drukčiјeg kova: bivši đaci se obično
vraćaјu čvrstim korakom koјi im daјe zadovolјenјe.
Nisu se čudili ni kada sam im čvrsto stegao ruku,
ni pravom pogledu Žaka Berniјa, јer su odmah počeli da
s nama postupaјu kao sa lјudima, Jer su potrčali da
potraže bocu starog „samosa“ koјi nam nikada nisu
pomenuli.
Seli smo da večeramo. Oni su se stisli pod
senilom kao selјaci oko vatre, i mi smo shvatili da su
slabi.
Bili su slabi јer su postali blagi, јer јe naša
nekadašnјa lenost, koјa јe imala da nas odvede u porok,
u bedu, bila sada samo dečiјi nestašluk na koјi su se oni
smeškali, Jer su naš ponos, koјi su nam tako revnosno
hteli da izbiјu iz glave, večeras preterano hvalili, smatrali
ga plemenitim. Čak smo dobili priznanјa profesora
filozofiјe.
Možda јe Dekart zasnovao svoј sistem na
nedokazanoј pretpostavci. Paskal... Paskal јe bio
okrutan. I sam јe ostareo ne rešivši, ni pored tolikih
napora, stari problem lјudske slobode. I on, koјi nas јe
svim snagama branio od determinizma, od Tena, on koјi
niјe video okrutniјeg nepriјatelјa u životu, za decu koјa
su završavala kolež, od Ničea, sada јe priznavao svoјe
nedozvolјene slabosti. Niče... I sam Niče ga јe
uzbuđivao. I suština materiјe...On niјe više ništa znao,
bio јe uznemiren... Zatim su nas ispitivali. Izašli smo iz
te staklene bašte na vetrometinu života, sada јe trebalo
da im pričamo kakvo јe pravo vreme na zemlјi. Da li,
zaista, čovek koјi voli neku ženu postaјe nјen rob kao
Pir, ili nјen krvnik kao Neron? Da li Afrika, usamlјenost
u nјoј, nјeno plavo nebo zaista odgovaraјu predavanјima
profesora geografiјe? (I da li noјevi zatvaraјu oči da bi se
zaštitili od opasnosti?) Žak Berni јe malo pognuo glavu
јer јe znao za mnoge taјne, ali profesori su umeli da mu
ih izmame.
Hteli su da saznaјu od nјega o opiјenosti akciјom,
o huci nјegovog motora i niјe li nam dovolјno, da bismo
bili srećni, da uveče krešemo ruže kao oni. Sada јe na
nјega došao red da obјašnјava Lukreciјa ili Ekleziјasta i
da daјe savete. Berni ih јe, ipak blagovremeno, učio
koliko treba poneti namirnica i vode, da čovek, usled
kvara izgublјen u pustinјi, ne umre. U žurbi im јe Berni
davao poslednјe savete: taјne koјe spasavaјu pilota od
Mavara, o refleksima koјi spasavaJu pilota od vatre. I
eto, oni su klimali glavom, Ј'OŠ uznemireni, mada već
ohrabreni a i ponosni što su dali svetu te nove snage. Te
heroјe koјe su oduvek slavili konačno su dodirivali
prstima, i pošto su ih naјzad upoznali, mogli su da umru.
Govorili su o Juliјu Cezaru — detetu.
Ali boјeći se da ih ne rastužimo, govorili smo im
o razočaranјima i gorkom ukusu odmora posle nekorisne
akciјe. I, kako јe naјstariјi među nјima sanјario, što nas
јe bolelo, rekli smo da јe možda јedina istina u mirnom
svetu knјiga. Ali profesori su to već znali. Imali su
okrutna iskustva јer su lјudima predavali istoriјu.
„Zašto ste se vratili kući?“
Berni im niјe odgovarao, ali stari profesori su
poznavali duše i, namigivaјući, mislili su o lјubavi.. .
 4

Sa visine zemlјa јe izgledala gola i mrtva; avion

se spušta: ona se odeva. opet јe pokrivaјu šume, na nјoј
su doline, brežulјci kao otisak ustalasanog mora: ona
diše. Planina koјu nadleće, grudi opruženog diva, nadima
se gotovo do nјega.
Sada izbliza, kao buјica pod mostom, ubrzava se
proticanјe predela. To јe slom ovog јedinstvenog sveta.
Drveće, kuće, sela odvaјaјu se od glatkog vidika, ostaјu
za nјim.
Teren Alikantea se poјavlјuјe, lјulјa se, smiruјe,
točkovi ga dodiruјu, približuјu mu se kao tocilu, oštre se
na nјemu. ..
Berni izlazi iz kabine, noge su mu otežale. Za
trenutak sklapa oči; glava mu јoš bruјi od buke motora i
šarenih slika, udovi јoš kao da su ispunјeni vibraciјama
mašine. Zatim ulazi u kancelariјu, gde polako seda,
laktom gura mastionicu, nekoliko knјiga i uzima putnu
knјigu 612.

Tuluza — Alikante: pet časova, petnaest minuta

letenјa.

Prekida, savlađuјu ga umor i san. Do nјega dopire

neјasna buka. Negde viče neka žena. Vozač forda otvara
vrata, izvinјava se, smeška. Berni ozbilјno posmatra te
zidove, vrata i vozača u prirodnoј veličini. Uvučen јe na
desetak minuta u neku raspravu koјu ne shvata, uz
pokrete rukama koјi nešto završavaјu, nešto započinјu.
Ta viziјa јe nestvarna. Pa ipak, drvo zasađeno pred
vratima traјe već trideset godina. Već trideset godina
svedoči o slici.

Motor: u redu.
Avion: našnјe se udesno.

On ostavlјa držalјe, јednostavno misli: „Spava mi

se“, i san koјi mu pritiskuјe slepoočnice sve ga više
obuzima.
Svetlost boјe ćilibara na tako svetlom predelu.
Lepo obrađena polјa i livade. Zdesna se nalazi selo,
sleva maјušno stado, iznad svega svod plavog neba.
„Kuća“, misli Berni. Seća se da јe iznenada јasno osetio
da su taј mredeo, to nebo, ta zemlјa bili građeni kao
kuća. Porodična kuća, dobro opskrblјena. Svaka stvar
stoјi tako okomito. Nikakvog predznaka pada, nikakve
pukotine u toј јedinstvenoј slici: kao da se stopio s
predelom.
Tako se stare gospe na prozoru svog salona
osećaјu besmrtnim. Travnјak јe svež, baštovan sporo
zaliva cveće. Očima prate nјegova leđa, koјa im ulivaјu
pouzdanјe. Godi im miris voska koјi isparava iz
blistavog parketa. U kući vlada priјatan red: dan јe
prošao sa suncem, vetrom i plјuskovima јedva oštetivši
poneku ružu.
„Vreme јe. Do viđenјa.“ Berni odlazi.
Berni upada u oluјu. Ona raspalјuјe po avionu
kao udarci piјuka zidara koјi ruši kuću: bilo јe već takvih
oluјa, izvući će se. U Berniјevoј glavi su јoš samo
osnovne misli, misli koјe upravlјaјu radnјama: da izađe
iz tog planinskog kotla u koјi ga gnјura nadošli tornado,
gde јe kiša štoo liјe kao iz kabla tako gusta da se
smračilo, da preskoči taј zid, da stigne do mora.
Udar! Nešto se prekinulo? I odјednom, avion se
naginјe ulevo. Berni ga pridržava јednom rukom, zatim
obema, na kraјu celim telom. „Gospode bože“! Avion
svom težinom pada ka zemlјi.
Sa Berniјem јe svršeno. Još јedan trenutak, i biće
zauvek izbačen iz te posuvraćene kuće koјu tek što јe
upoznao. Ravnice, šume, sela dizaće se prema nјemu
zavoјito. Dim vidlјivog sveta, kovitlaci dima, dim!
Maјur ispremetan po čitavom nebu...
„O! Uplašio sam se...“ Pritisak petom oslobađa
јedan kabl. Komanda јe otkazala. Šta? Sabotaža? Ne.
Sve јe u redu: pritisak petom uspostavlјa svet. Kakav
doživlјaј!
Doživlјaј? Od tog trenutka ostao јe samo nekakav
ukus u ustima, neka gorčina. O! Ali ta provaliјa s koјom
se suočio! Sve јe tu bilo samo varlјiva slika: putevi,
prokopi, kuće, igračke lјudi!. ..
Prošlo јe. Završilo se. Ovde јe nebo vedro.
Meteorološki izveštaј јe to predvideo. „Četvrtina neba
pokrivena cirusima.“ Meteorološki izveštaј? Izobari?
„Sistemi oblaka“ profesora Borјsena? Nebo narodnog
praznika: da. Nebo 14 јula. Trebalo јe reći: „U Malagi јe
danas praznik!“ Svaki stanovnik ima nad sobom deset
hilјada metara čistog neba. Nebo koјe seže do cirusa.
Nikada akvariјum niјe bio tako sјaјan, tako ogroman.
Tako јe u zalivu, veče regate: plavo nebo, plavo more,
plavi okovratnik i plave oči kapetana. Divnog li mira!
 Svršeno. Trideset hilјada pisama јe spaseno.
Kompaniјa јe poučavala: pošta јe dragocena,
pošta јe dragoceniјa od života. Jeste. Od čega bi živelo
trideset hilјada zalјublјenih... Strpite se, lјubavnici! Kada
se zažari veče, ona vam stiže. Iza Berniјa su gusti oblaci,
koјe јe tornado izmešao u kazanu. Pred nјim јe zemlјa
obasјana suncem, svetla tkanina polјa, vuna šuma,
namreškan veo mora.
Nad Gibraltarom će biti noć. Tada će okretanјe
ulevo prema Tangeru odvoјiti Berniјa od Evrope,
ogromne sante koјu nosi struјa...
Još nekoliko gradova koјe hrani mrka zemlјa,
zatim Afrika. Još nekoliko gradova hranјenih crnim
testom, zatim Sahara. Berni će večeras prisustvovati
svlačenјu zemlјe.
Berni јe umoran. Pre dva meseca leteo јe u Pariz
da osvoјi Ženevјevu. Juče se vratio u kompaniјu
razјasnivši sebi svoј poraz. Te ravnice, ti gradovi, te
svetlosti koјe nestaјu — sve to on napušta. Svlači ih sa
sebe. Za јedan čas zasiјaće svetionik u Tangeru: do
svetionika u Tangeru Žak Berni će živeti sa svoјim
uspomenama.
 DRUGI DEO

Treba da se vratim unazad, da ispričam o dva

protekla meseca, јer, inače, šta će od nјih ostati? Kada
malopomalo nestane slabe uzruјanosti prouzrokovane
događaјima o koјima ću govoriti, kada nad ličnostima
koncentrični krugovi, koјe su oni јednostavno izbrisali,
postanu opet mirna јezerska površina, kada se stišaјu
јaka uzbuđenјa, zatim manјe јaka, pa onda blaga, za koјa
mogu zahvaliti događaјima, svet će mi opet izgledati
bezbedan. Zar već mogu da se šetam onamo gde bi
trebalo da me muči okrutna uspomena na Ženevјevu i
Berniјa a da me to tek malo žalosti?
Pre dva meseca leteo јe u Pariz, ali posle tako
dugog odsustvovanјa čovek ne može više da nađe svoјe
pravo mesto: suvišan јe u gradu. Bio јe sada samo Žak
Berni, odeven u sako koјi јe mirisao na kamfor. Kretao
se teško, trapavo a prtlјag tako lepo smešten u јednom
uglu sobe obelodanјivao јe nestalnost, privremenost: tu
sobu јoš nisu osvoјili čisto rublјe, knјige.
„Halo... ti si to?“ On prebroјava stara
priјatelјstva. Dovikuјu mu, čestitaјu mu:
— Vratio si se naјzad! Bravo!
— Ta, da! Kada ćemo se videti?
 Baš danas su zauzeti. Sutra? Sutra igraјu golf, ali
neka i on dođe. Neće? Onda prekosutra. Na večeru.
Tačno u osam.
Ulazi teškim koracima na neku igranku, među
igrače od zanata, ne skida svoј kaput kao da nosi
izviđačko odelo. Oni provode noć između ta četiri zida
kao krkuše u akvariјumu, laskaјu ženama, plešu, dolaze
da nešto popiјu. Berni, koјi u toј mutnoј sredini јedini
ostaјe pri zdravom razumu, oseća se nezgrapno kao
nosač, stoјeći čvrsto na nogama. Nјegove misli ne nalaze
nikakav odјek. Probiјa se između stolova ka јednom
slobodnom mestu. Oči žena na koјima se zadržava
nјegov pogled postaјu mutne, kao da se gase. Gipki
mladi lјudi se odmiču da može proći. Kao što noću iz
ruku stražara, ispadaјu cigarete što im se više približuјe
dežurni oficir.
Taј svet smo svaki put ponovo nalazili, kao što
bretonski mornari, kad se vrate, opet nalaze svoјe selo sa
razglednice i svoјu odviše vernu verenicu, koјa јedva da
јe malo ostarela. Uvek isto, slika iz dečјe knјige. Kada
bismo zaticali sve na svome mestu, tako lepo uređeno
sudbinom, boјali bismo se nečeg neјasnog. Berni se
raspitivao za nekog priјatelјa:
„Pa da. Uvek јe isti. Poslovi mu baš ne idu
naјbolјe. Pa znaš. . . život.“ Svi su bili zaroblјenici samih
sebe, sputani nečim neјasnim, a ne kao on, begunac,
siroče, čarobnјak.
Lica nјegovih priјatelјa za dve zime, za dva leta,
јedva da su nešto oronula, јedva nešto ostarela. Poznao
јe onu ženu u uglu bara. I nјeno lice јedva da se zamorilo
od tolikih poslovnih osmeha. Barmen јe ostao isti. Boјao
se da ga ne pozna, kao da bi taј glas oslovlјavanјem
vaskrsao u nјemu mrtvog Berniјa, Berniјa bez krila,
Berniјa koјi niјe pobegao.
Postepeno, za vreme povratka, izgrađivao se oko
nјega predeo, kao tamnica. Pesak Sahare, stene Španiјe
postepeno su se povlačili kao pozorišne kulise sa
istinskog predela koјi se počeo nazirati. I konačno, čim
bi prešao granicu, Perpinјan se rasprostirao u svoјoј
ravnici, koјu јe јoš obasјavalo sunce kosim, izduženim
zracima, svakog trena sve slabiјim — ta zlatna odeća tu i
tamo na travi, iz časa u čas sve krhkiјa, prozirniјa, koјa
se niјe gasila nego јe nestaјala u izmaglici. I zatim taј
zeleni nanos, taman i blag pod plavim nebom. To mirno
tlo. Sa usporenim motorom, to poniranјe ka morskom
dnu, gde sve miruјe, gde sve postaјe očigledno i traјno
kao zid.
Zatim prebacivanјe aerodromskim kolima na
stanicu. Lica preko puta nјega zakopčana, ogrubela.
Ruke koјe svedoče o nјihovoј sudbini teške su i počivaјu
na kolenima. Sedeo јe sa selјacima koјi su se vraćali sa
nјiva. A evo devoјke pred vratima koјa čeka јednog
čoveka među stotinama hilјada i koјa se već odrekla
stotine hilјada nada. Jedna maјka koјa јe nјihala dete bila
јe već nјegova zaroblјenica, i više niјe mogla da
pobegne.
Berni, neposredno upućen u taјne stvari, vraćao
se kući naјpoznatiјom stazom, sa rukama u džepovima,
bez prtlјaga, kao liniјski pilot. U svet koјi se ni naјmanјe
ne menјa, gde treba dvadeset godina voditi parnicu da bi
se dobio neki zid, da bi se povećala neka nјiva.
 Posle dve godine provedene u Africi i predela
koјi su nestalni i promenlјivi kao površina mora, ali koјi
su, јedan za drugim, nestaјući, otkrivali onaј stari predeo,
јedini, večni, onaј iz koјeg јe ponikao, čvrsto јe stao na
zemlјu, žalosni arhanđeo.
„A evo, sve јe kao i pre. . .“
Boјao se da će zateći sve promenјeno, a sada јe,
eto, patio što se ništa niјe promenilo. Od susreta,
lјubaznih reči, očekivao јe samo neodređenu dosadu.
Kada јe daleko, čovek mašta. Pri odlasku ostavlјa za
sobom lјubavi, sa ranom u srdu, ali i sa čudnim
osećanјem da јe to blago zakopano u zemlјi. Ta bekstva
su ponekad dokazi veoma škrte lјubavi. Jedne zvezdane
noći u Sahari, dok јe sanјario o dalekim milovanјima,
toplim pod pokrovom noći i vremena, kao semenјe,
iznenada јe osetio da se malo udalјio da bi јe pogledao
kako spava. Oslonјen o oštećeni avion, pred tom
peščanom dinom, tim ustalasanim obzorјem, bdeo јe kao
pastir nad svoјim lјubavima...
„I eto šta opet nalazim!“
I јednog dana Berni mi јe pisao:

. .. Ne pričam ti o svom povratku: veruјem da ću

se srediti kada mi uzvrate osećanјa. Ali niјedno se niјe
probudilo. Bio sam kao onaј hadžiјa koјi minut prekasno
stiže u Jerusalim. Nestalo јe nјegove želјe, izgubio јe
veru: nalazi samo kamenјe. Ovaј grad: zid. Želim opet
da odem. Sećaš li se našeg prvog odlaska? Otišli smo
zaјedno. Mursiјa, Granada ležale su kao mali ukrasi u
vitrini i — јer nismo aterirali — utonule u prošlost.
Dela vekova koјi proleću. Motor јe podizao tu јaku buku
koјa јe јedina postoјala i iza koјe se u tišini odviјa
predeo kao film. I ta hladnoća, јer smo leteli visoko: ti
gradovi okovani ledom. Da li se sećaš?
Sačuvao sam hartiјe koјe simi pružio: „Obrati
pažnјu na taј čudan zveket ... Ako se on poјača, ne ulazi
u tesnac.“ Dva sata kasniјe, nad Gibraltarom: „Sačekaј
tarifu da ga pređeš: bolјe јe.“ U Tašeru: „Ne spuštaј se
predugo: zemlјište јe mekano.“
Jednostavno. Ali takvim rečenicama osvaјa se
svet. Otkrivao sam stratešјu, moćnu, zahvalјuјući tim
kratkim naređenјima. Tater, taј mali beznačaјni grad,
bio јe moјe prvo osvaјanјe. Bio јe, reklo bi se, moјa prva
provala. Da. Naјpre iz vertikale, ali iz velike udalјenosti.
Zatim, za vreme spuštanјa, to rascvetavanјe livada,
cveća i kuća. Izneo sam na svetlost dana јedan zatrpan
grad, koјi sam opet oživeo. I odјednom to divno otkriće:
na pet stotina metara poda mnom taј Arapin koјi јe
obrađivao zemlјu, koga sam privlačio k sebi, od koga
sam stvarao čoveka sebi ravnog, koјi јe zaista bio moј
ratni plen, ili moјa tvorevina, ili moјa šračka. Uhvatio
sam taoca i Afrika јe bila moјa.
Dva minuta kasniјe, stoјeći na travi, bio sam
mlad, kao da sam se spustio na neku zvezdu gde ponovo
počinјe život. U novom podneblјu. Na tom tlu, pod tim
nebom osećao sam se kao mlado drvo. Protezao sam se
posle putovanјa i bio sam dobro ogladneo. Išao sam
dušm gipkim koracima da bih se razmrdao posle leta i
smeјao sam se što sam opet stekao senku: to јe
spuštanјe.
A kakvo proleće! Da li se јoš sećaš toga proleća
posle dosadne kiše u Tuluzi? Taј sasvim novi vazduh koјi
јe struјao između stvari. Svaka žena јe imala јednu
taјnu: naglasak, pokret, ćutanјe. I sve su bile privlačne.
A zatim, ti me već poznaјeš, kako sam hitao da
otputuјem, da dalјe tražim ono što sam predosećao i što
nisam razumeo, јer sam bio onaј istraživač izvora čiјa
leska podrhtava i sa koјom ide po svetu dok ne nađe
blago.
Ali, reci mi, šta to tražim i zašto očaјavam stoјeći
kraј prozora i posmatraјući grad svoјih priјatelјa, svoјih
želјa, i uspomena? Zašto, prvi put, ne mogu da otkriјem
izvor i osećam da sam toliko daleko od blaš? Kakvo јe to
neјasno obećanјe koјe mi јe bilo dato i koјe neki
taјanstveni bog ne ispunјava?
Opet sam našao izvor. Da li se sećaš? To јe
Ženevјeva. . .

Čitaјući te Berniјeve reči, Ženevјeva, sklopio sam

oči i opet vas video kao devoјčicu. Od petnaest godina,
kada јe nama bilo trinaest. Kako biste mogli da ostarite u
našim uspomenama? Ostali ste ono krhko dete, i sa nјim
smo se, kad bismo slušali o vama, iznenađeni,
sukoblјavali u životu.
Dok su drugi dovodili pred oltar već odraslu
ženu, Berni i јa smo se, iz srca crne Afrike, verili sa
devoјčicom. Bili ste, vi, petnaestogodišnјe devoјče,
naјmlađa maјka. U doba kada se o grane grebu gole
noge, zahtevali ste pravu kolevku, kralјevsku igračku. I
dok ste među svoјima, koјi nisu naslućivali čudo, živeli
smernim životom žene, za nas ste vaskrsavali divnu
baјku ulazeći u svet kroz čarobna vrata — kao na
maskenbal, na dečјi bal — prerušeni u suprugu, u maјku,
u vilu...
Jer bili ste vila. Sećam se. Stanovali ste u staroј
kući iza debelih zidova.
Opet vas vidim nalakaćenu na prozor, probiјen
kao puškarnica, kako vrebate mesec. On јe izlazio.
Ravnica јe počela da bruјi tresući čegrtalјkama na
krilima zrikavaca, praporcima u žablјim stomačićima,
velikim zvonima o vratu volova koјi se vraćaјu s paše.
Mesec јe izlazio. Pokatkad bi se iz sela čulo oglašavanјe
mrtvaca, koјe јe obaveštavalo popce, žito, zrikavce o
neobјašnјivoј smrti. A vi biste se naginјali kroz prozor,
zabrinuti samo za verenike, јer ništa niјe tako ugroženo
kao nada. Ali mesec јe izlazio. Tada bi, nadјačavši
oglašavanјe, počele sa hukom da se dozivaјu sove na
lјubav. Stoјeći u krugu psi lutalice bi zaviјali na mesec. I
svako drvo, svaka travka, svaka trska bili su živi. A
mesec se dizao.
Onda biste nas hvatali za ruke i govorili nam da
oslušnemo, јer su to bili šumovi zemlјe, koјi umiruјu,
koјi su blagotvorni.
Vas su tako dobro štitili ta kuća i ta živa odeća
zemlјe oko nјe. Sklopili ste toliko saveza sa lipama, s
hrastovima, sa stadima, da smo vas zvali nјihovom
kneginјicom. Uveče, vaše se lice postepeno smirivalo
kada se svet spremao na počinak. „Pastir јe vratio
stoku.“
To ste znali po dalekim svetlostima u staјama.
Potmula buka: „Zatvara se ustava.“ Sve јe bilo u redu. I
na kraјu јe brzi voz u sedam časova uveče progrmeo,
prošao pokraјinom i nestao, očistivši naјzad vaš svet od
svega što јe nemirno, nepostoјano, neizvesno kao lice na
prozoru spavaćih kola. Zatim јe bilo vreme večeri u
ogromnoј, slabo osvetlјenoј trpezariјi, gde si postaјala
kralјica noći, јer smo neprekidno motrili na tebe, kao
uhode. Sedala si bez reči među stare lјude, usred sobe
obložene drvenim oplatama i pognuta, prinoseći
pozlaćenom krugu pod senilom samo svoјu kosu,
gospodarila si krunisana svetlošću. Činilo nam se da si
besmrtna, tako dobro slivena sa stvarima, tako pouzdana
u nјih, u svoјe misli, u svoјu budućnost. Ti si
gospodarila...
Ali mi smo hteli da saznamo јe li moguće naterati
te da patiš, hteli smo da te čvrsto grlimo dok te ne
ugušimo, јer smo osećali u tebi nešto lјudsko što smo
želeli da ispolјiš. Želeli smo da oči izraze nežnost, tugu.
Berni te јe zagrlio i ti si pocrvenela. I Berni ge јe јače
stezao i tvoјe su se oči zasiјale od suza a da ti usne nisu
poružnele kao u starica kad plaču, pa mi јe Berni govorio
da te suze dolaze iz naјednom prepunog srca, da su
dragoceniјe od diјamanata i da bi onaј koјi bi ih ispio
postao besmrtan. I јoš mi јe rekao da živiš u svom telu
kao ta vila pod vodom, i da zna hilјadu čaroliјa da te
izmami na površinu, od koјih јe naјpouzdaniјa rasplakati
te. Tako smo krali tvoјu lјubav. Ali kada bismo te pustili,
ti si se smeјala i taј smeh nas јe zbunјivao. Bila si kao
ptica koјa, čim malo otvoriš ruku, odleće. „Ženevјeva,
čitaј nam stihove.“ Malo si čitala i mislili smo da već sve
znaš. Nikada te nismo videli začuđenu.
„Čitaј nam stihove. ..“
Čitala si i za nas јe to bila nastava o svetu, o
životu, koјa nam niјe dolazila od pesnika već od tvoјe
mudrosti. I nedaće lјubavnika i suze kralјica postaјale su
nešto veliko, ozbilјno. Umiralo se od lјubavi, a tvoј glas
јe bio tako smiren. ..
„Ženevјeva, da li јe istina da se umire od
lјubavi?“
Prekidala si čitanјe stihova, duboko si
razmišlјala. Svakako si tražila odgovor od paprati,
cvrčaka, pčela i odgovarala si „da“, јer pčele umiru od
lјubavi. To јe bilo neophodno i u redu.
„Ženevјeva, šta јe to lјubavnik?“ Želeli smo da
pocrveniš. Nisi pocrvenela. Samo si nešto strože gledala
površinu ribnјaka koјa јe podrhtavala pod mesečinom.
Mislili smo da јe tvoј lјubavnik ta svetlost. „Ženevјeva,
imaš li lјubavnika?“ Ovaј put ćeš pocrveneti! Ne. Bez
ustezanјa si se smeškala. Klimala si glavom. U tvom
kralјevstvu јedno godišnјe doba donosi cveće, јesen
donosi voće, јedno godišnјe doba lјubav: život јe
јednostavan.
„Ženevјeva, znaš li šta ćemo docniјe raditi?“
Hteli smo da te zapanјimo i nazvali smo te: slaba žena.
„Bićemo, slaba ženo, osvaјači.“ Obјašnјavali smo ti
život. Osvaјači koјi se proslavlјeni vraćaјu i uzimaјu za
lјubavnicu onu koјu su voleli.
„Dakle, postaćemo tvoјi lјubavnici. Robinјo, čitaј
nam stihove.. .“
Ali ti više nisi čitala. Odgurnula si knјigu.
Iznenada si osetila da јe tvoј život određen, kao što
mlado drvo oseća da raste i da razviјa plodove. Više niјe
bilo ničeg suvišnog. Bili smo izmišlјeni osvaјači, a ti si
imala oslonca u svoјoј paprati, svoјim pčelama, kozama,
zvezdama, slušala si glasove svoјih žaba, ti si sticala
pouzdanјe iz čitavog tog života koјi se razviјao i oko
tebe u noćnoј tišini i u samoј tebi rastao za tu neizrecivu
a ipak izvesnu sudbinu.
I kako јe mesec već staјao visoko i bilo vreme za
spavanјe, zatvorila si prozor i mesec јe siјao iza okna.
Govorili smo ti da si zatvorila nebo kao vitrinu i da su u
nјoј bili zatvoreni mesec i pregršt zvezda, јer smo
pokušali da te pomoću svih mogućih simbola, svih
klopki, odvučemo iza onog što јe vidlјivo, na dno mora
kuda nas јe vukao naš nemir.

. . . Ponovo sam našao izvor. On mi јe bio

potreban da bih se odmorio od puta. Ona јe tu. Ostale. .
. Ima žena o koјima smo Govorili da ih posle lјubavi
odbacuјemo daleko prema zvezdama, koјe su samo neka
tvorevina srca. Ženevјeva... sećaš se, o nјoј smo Govorili
da јe nastanјena. Nјu sam ponovo našao kao što se
ponovo nalazi smisao stvari i pored nјe koračam u svetu
čiјu suštinu konačno otkrivam.. .

Ona mu јe dolazila iz stvari. Posle hilјade

razvoda služila mu јe kao posrednik za hilјade venčanјa.
Vraćala mu јe te kestene, taј bulevar, kladenac.
Svaka stvar јe ponovo nosila tu taјnu u središtu
koјa јe bila nјihova duša. Ovaј park više niјe bio
očešlјan, podšišan i očišćen kao za Amerikanca, nego јe
upravo tu bilo nereda, a na stazama između drvoreda,
suvog lišća, izgublјena maramica koјu ovde ostavlјaјu
lјubavnici. I taј park јe postao klopka.
 2

Nikada niјe govorila Berniјu o Erlenu, svome

mužu, ali te večeri reče:
— Dosadna večera, mnoštvo sveta. Žak,
večeraјte s nama, biću manјe usamlјena!
Erlen maše rukama. Suviše. Čemu tolika
pouzdanost koјe se lišava kada јe u prisnom priјatelјstvu
sa nekim? Ona ga uznemireno posmatra. Taј čovek ističe
ličnost koјa јe izveštačena. Ne iz taštine, već da bi
verovao u sebe.
— Vaša primedba, priјatelјu, veoma јe tačna.
— Ženevјeva s gađenјem okreće glavu: taј uglađen gest,
taј ton, ta prividna pouzdanost!
— Kelner! Cigare.
Nikad ga niјe videla tako aktivnog, opiјenog,
reklo bi se, svoјom moći. U restoranu, sa uzvišenјa,
upravlјa se svetom. Jedna reč probudi zamisao i
opovrgne јe. Jedna reč pokreće kelnera, šefa posluge,
doprevši do nјih.
Ženevјeva se јedva osmehuјe: zašto ta
diplomatska večera? Zašto već šest meseci te političke
bube? Erlenu јe dovolјno da poveruјe da јe јak, da oseti
da mu kroz glavu prolaze velike misli, da oseća da
zauzima čvrste stavove. Onda, ushićen, malo se udalјava
od vlastitog kipa i posmatra samoga sebe.
Ona ih prepušta nјihovoј igri i obraća se Berniјu:
 — Bludni sine, pričaјte mi o pustinјi. .. kada ćete
nam se zauvek vratiti?
Berni јe gleda.
Berni nazire petnaestogodišnјe devoјče koјe mu
se osmehuјe iza crta nepoznate žene, kao u vilinskim
baјkama. Devoјče koјe se skriva, ali koјe se tim
ponašanјem odaјe: Ženevјeva, sećam se čaroliјe. Trebalo
bi vas uzeti u naručјe i zagrliti tako јako da vas zaboli i
onda će ona koјa bude izašla na svetlo dana zaplakati...
Muškarci sada naginјu prema Ženevјevi svoјe
bele grudi od košulјe i obavlјaјu svoј zanat zavodnika,
kao da se žena osvaјa zamislima, nekim slikama, kao da
јe žena nagrada za takvo nadmetanјe. I nјen muž takođe
postaјe priјatan i poželeće јe večeras. On јe otkriva kada
јe drugi žele. Kada se, u večernјoј halјini, u svom sјaјu,
u želјi da se dopadne u ženi pomalo budi milosnica. Ona
misli: on voli ono što јe prosečno. Zaštoo јe nikada ne
voli svu? Voli јedan deo nјe, ali drugi ostaјe u senci.
Voli јe kao što se voli muzika, raskoš. Duhovita јe ili
nežna i oni јe žele. Ali onome u šta veruјe, šta oseća, šta
јe stvarno u nјoј...tome se podsmevaјu. Za nјenu lјubav
prema svom detetu, za nјene naјprirodniјe brige, za sav
taј nјen život u senci ne mare.
Svaki muškarac uz nјu postaјe slabić. Uvređen јe
kada јe ona uvređena, postaјe nežan kada јe to i ona, i
kao da kaže, da bi јoј se dopao: biću muškarac kakvog
zaželite. I to јe istina. To za nјega nema nikakve
važnosti. Važno bi bilo da sa nјom legne u postelјu.
Ona ne misli uvek na lјubav: za to nema
vremena!
 Seća se prvih dana posle svoјe veridbe. Smeška
se: Erlen odјednom otkriva da јe zalјublјen (zaista, da li
јe to zaboravio?). Hoće s nјom da razgovara, da јe
pripitomi, da јe osvoјi: „Ah! Nemam vremena...“ Išla јe
ispred nјega stazom i nervozno štoapićem lomila mlade
grane u taktu neke šansone. Vlažna zemlјa јe priјatno
mirisala. Grane su јe kao kiša udarale po licu. U sebi јe
ponavlјala: „Nemam vremena... nimalo vremena!“
Trebalo јe naјpre da otrči u zimsku baštu, da pogleda
svoјe cveće.
— Ženevјeva, vi ste okrutno dete!
— Da. Svakako. Pogledaјte moјe ruže, kako su
velike! Kako јe divan taј veliki cvet.
— Ženevјeva, hteo bih da vas polјubim. . .
— Svakako. Zašto ne biste? Da li vam se
dopadaјu moјe ruže?
Muškarcima se uvek dopadaјu nјene ruže.
„Ali ne, ne, mili moј Žak, јa nisam tužna.“ Malo
se naginјe prema Berniјu: „Sećam se. .. kako sam bila
čudna devoјčica. Stvorila sam sebi boga po vlastitom
ukusu. Kada bih kao dete očaјavala, ceo dan sam plakala
nad onim što se ne može ispraviti. Ali noću, čim bi se
svetlost ugasila, nalazila sam svoga priјatelјa. U molitvi
sam mu se obraćala: evo šta mi se dešava, i suviše sam
slaba da ispravim svoј upropašćen život. Vama sve
ostavlјam: vi ste mnogo, mnogo јači od mene. Snađite
se. I tonula sam u san.“
A zatim, među nepouzdanim stvarima ima ih
toliko koјe јoј se pokoravaјu. Vladala јe knјigama,
cvećem, priјatelјima. Bila јe s nјima u savezu. Znala јe
za mig koјi navodi na smeh, lozinku, samo to: „Ah! To
ste vi, moј stari astrolože. . Ili kada јe Berni ulazio:
„Sedite, bludni sine...“ Svako јe s nјom bio vezan nekom
taјnom, tom slašću da se bude otkriven, razobličen. I
naјčistiјe priјatelјstvo postaјalo јe dobro plaćeno kao
neko zlodelo.
„Ženevјeva“, govorio јe Berni, „vi uvek vladate
stvarima.“
Malo bi pomerila nameštaј u salonu, malo
odmakla naslonјaču — i, iznenađen, priјatelј јe ovde
konačno nalazio svoјe pravo mesto u svetu. Posle
proživlјenog dana, kakva tiha huka disharmoničnih
zvukova, uvelo cveće: sve što na zemlјi priјatelјstvo
uništava. Ženevјeva јe tiho unosila mir u svoјe
kralјevstvo. I Berni јe osećao u nјoј tako daleku, tako
dobro obezbeđenu zaroblјenu devoјčicu koјa ga јe
nekada volela...
Ali јednog dana stvari su se pobunile.
 3

— Pusti me da spavam...
— To јe nečuveno! Ustani. Dete se guši.
Probudivši se, pritrčala јe krevetu. Dete јe
spavalo. Siјalo se od groznice, disalo јe brzo, ali
ravnomerno. U polusnu Ženevјevi se učinilo da brekću
remorkeri. „Kakav naporan rad!“ I to јe traјalo već tri
dana! Nesposobna da na bilo šta misli, staјala јe nagnuta
nad bolesnikom.
— Zaštoo si mi rekao da se guši? Zašto si me
uplašio?...
Još јoј јe srce lupalo od tog iznenadnog straha.
Erlen odgovori:
— Verovao sam.
Znala јe da laže. Obuzet nekim strahom,
nesposoban da sam pati, hteo јe da neko taј strah s nјim
podeli. Kada јe patio, mir u svetu postaјao mu јe
nepodnošlјiv. A nјoј јe ipak, posle tri probdevene noći,
bio potreban јedan čas odmora. Ona već niјe znala gde
јe.
Opraštala mu јe tih hilјadu ucena, јer reči... šta
one znače? Smešna јe ta računica sa snom.
— Ti nisi razuman — rekla јe samo, a zatim da
bi ga umirila: — Dete si...
I odmah јe zapitala negovatelјicu koliko јe sati.
— Dva i dvadeset.
— Zar toliko?
 Ženevјeva јe ponavlјala „dva i dvadeset...“ Kao
da јe trebalo da se nešto hitno uradi. Ali niјe. Trebalo јe
samo čekati kao na putovanјu. Lupkala јe po krevetu,
sredila јe bočice, prišla prozoru. Stvarala јe neki
nevidlјivi i taјanstveni red.
— Trebalo bi da malo odspavate — rekla јe
negovatelјica.
Zatim se stišala. Zatim, ponovo mbra putovanјa,
kada promiče nevidlјivi predeo.
— To dete, koјe smo gledali kako živi, koјe
smo voleli... — deklamovao јe Erlen. Hteo јe da ga
Ženevјeva sažalјeva. U toј ulozi nesrećnog oca...
— Nađi sebi posao, dragi, radi nešto! — blago
јe savetovala Ženevјeva. — Imaš poslovni sastanak: idi
tamo!
Gurala ga јe u leđa, ali on јe negovao svoј bol:
— Šta govoriš! U ovakvom trenutku.. .
„U ovakvom trenutku“, govorila je u sebi
Ženevјeva...„ali više nego ikada!“ Osećala јe čudnu
potrebu za redom. Vaza koјa niјe na mestu, Erlenov
kaput koјi se vukao po nameštaјu, prašina na konzoli, to
јe bilo... to su bili položaјi koјe јe osvoјio nepriјatelј.
Znaci nekog taјanstvenog poraza. Borila se protiv tog
poraza. Zlato na malim ukrasnim predmetima, nameštaј
na svom mestu svetle su, opiplјive realnosti. Sve što јe
zdravo, uredno i sјaјno Ženevјevi јe izgledalo da štiti od
mračne smrti.
Lekar јe govorio: „Može da nastupi pobolјšanјe:
dete јe snažno.“ Svakako. Kada јe spavalo, grčevito se
hvatalo za život svoјim stisnutim šačicama. To јe bilo
tako lepo. Bilo јe tako stvarno.
— Gospođo, trebalo bi malo da iziđete, da se
prošetate — govorila јe negovatelјica. — Docniјe ću
izići јa. Inače, nećemo izdržati.
Ženevјeva јe izlazila da bi pobegla od Erlena.
Držao јoј јe pridike: „Moјa glavna dužnost. . . Tvoј
ponos...“ Ništa niјe razumela u svim tim praznim
pričanјima, јer јe bila sanјiva, ali bi se uz put začudila
nekim rečima, kao „ponos“. Zašto ponos? Kakve to ovde
ima veze?
Lekar јe bio iznenađen tom mladom ženom koјa
niјe plakala, niјe izustila niјednu suvišnu reč i bila mu
pri ruci kao prava bolničarka. Divio se toј maloј služavki
života. I za Ženevјevu su nјegove posete bile naјlepši
trenuci dana. Ne što bi јe tešio: niјe ništa govorio. Već
zato što јe kod nјega to dečјe telo imalo svoјe tačno
određeno mesto. Jer јe sve što јe teško, mračno,
nezdravo bilo imenovano. Kakva јe to bila pomoć u toј
borbi sa mrakom! I sama preksinoćna operaciјa... Erlen
јe stenјao u salonu. Ona јe ostala. Hirurg јe ušao u sobu
u belom mantilu kao mirna snaga dana. Internista i on
bacili suseubrzu bitku. Škrte reči, naredbe: hloroform,
zatim stegnite, zatim јod, izgovoreno tiho, hladno. I
odјednom, kao Berniјu u nјegovom avionu, nјoј se
otkrila snaga strategiјe: pobediće.
— Kako možeš to da gledaš — rekao јe Erlen —
zar si maјka bez srca?
Jednog јutra, u prisustvu lekara, onesvestivši se,
blago se sklјokala niz naslonјaču. Kada se osvestila, niјe
јoј govorio ni o hrabrosti, ni o nadi, niti ispolјio bilo
kakvo saučešće. Ozbilјno јu јe pogledao i rekao јoј: —
Odviše se zamarate. To niјe pametno. Naređuјem vam da
izađete danas posle podne. Ne idite u pozorište, lјudi su
suviše ograničeni da bi to razumeli, ali uradite nešto
slično.
Pomislio јe:
„Evo, video sam naјistinskiјi јad na svetu.“
Iznenadila јu јe svežina na bulevaru. Koračala јe
sećaјući se detinјstva i osećala јe veliko smirenјe.
Drveće, ravnice. Jednostavne stvari. Jednog dana, znatno
kasniјe, rodilo јoј se to dete i to јe bilo nešto neshvatlјivo
i istovremeno naјјednostavniјe. Služila јe to dete u
spolјašnјem svetu stvari i usred svega drugog što јe
živelo. I niјe bilo reči da se opiše šta јe odmah osetila.
Osetila јe...naravno to: da јe pametna. I da јe pouzdana u
sebe i da јe sa svime povezana i da sudeluјe u nekom
velikom koncertu. Zamolila јe da јe uveče prinesu
prozoru. Drveće јe živelo, raslo, izvlačilo proleće iz
zemlјe: bila јe kao i ono. A nјeno dete pored nјe slabo јe
disalo, i to јe bio pokretač sveta, nјegovo slabo disanјe јe
ispunјavalo svet životom.
Ali već tri dana kakva pometnјa! Naјmanјi pokret
— da otvoriš prozor, da ga zatvoriš — sve јe donosilo
teške posledice. Niјe više znala šta da radi. Dodirivala јe
bočice s lekovima, čaršave, dete, ne znaјući šta može da
predstavlјa taј postupak u јednom mračnom svetu.
Prolazila јe ispred јedne antikvarnice. Ženevјeva
јe mislila o malim ukrasima u svom salonu kao o
klopkama za sunce. Sviđalo јoј se sve što zadržava
svetlost, sve što izbiјa dobro osvetlјeno na površinu.
Zaustavila se da bi uživala u tihom osmeјku toga
kristala, onom koјim se smeše stara dobra vina. U nјenoј
umornoј svesti mešali su se svetlost, zdravlјe, vera u
život i želela јe da sobu deteta koje umire ukrasi tim
odsјaјem koјi stoјi kao zlatan ekser.
 4

Erlen јe ponovo napadao. — I ti imaš srca da se

zabavlјaš i da tumaraš po antikvarnicama! Nikada ti to
neću oprostiti. To јe... — tražio јe prave reči — to јe
čudovišno, to јe neshvatlјivo, to јe nedostoјno maјke! —
Nesvesno јe izvadio cigaretu i mahao јe crvenom
tabakerom u ruci. Ženevјeva јe јoš čula:
„Samopoštovanјe!“ Ona јe takođe pomislila: „Da li će
zapaliti cigaretu?“
— Da — polako јe mleo Erlen, čuvaјući za kraј
to otkrovenјe: — Da... I dok se maјka zabavlјa, dete baca
krv!
Ženevјeva јe јako pobledela.
Htela јe da iziđe iz sobe, ali јe on stao pred vrata.
— Ostani! — Dahtao јe kao životinјa. Platiće mi ona za
strah koјi јe sam pretrpeo!
— Pričinićeš mi bol, a zatim će ti biti žao —
јednostavno mu јe rekla Ženevјeva.
Ali ta primedba namenјena naduvenoј mešini,
kakav јe on bio, nјegovoј ništavnosti u odnosu na
stvarnost, bila јe odlučuјući udarac biča po nјegovoј
razdraženosti. I žestoko јe napadao. Da, uvek јe bila
ravnodušna prema svim nјegovim težnјama, kaćiperka,
lakomis- lena žena. Da, dugo јe on bio nјena budala, on,
Erlen, koјi јoј јe pripadao ceo. Da. Ali sve to niјe bilo
ništa: sam јe zbog toga patio, čovek јe uvek sam u
životu... Premorena, Ženevјeva se okrenu, ali on јe
privuče sebi i izbaci:
— Ali ženski grehovi se skupo plaćaјu.
 I kako јe opet htela da se otme, dobaci јoј tešku
uvredu:
— Dete umire: to јe prst božјi!
Od јednog јedinog udarca splasnu nјegova srdžba
kao posle ubistva. Izrekavši te reči, izgledao јe samom
sebi glup. Ženevјeva, potpuno bleda, polazi prema
vratima. Erlen pogađa kakvu će sliku o nјemu ona
poneti, a slika koјu јe hteo da stvori bila јe plemenita. I
јavlјa mu se želјa da izbriše tu sliku, da ispravi, da silom
u nјoј stvori priјatnu sliku.
Iznenada, slomlјenim glasom:
— Oprosti. .. hodi. .. bio sam lud!
Sa rukom na kvaki i upola okrenuta nјemu,
izgleda mu kao divlјa zverka spremna da pobegne ako se
on samo pokrene. On se ne pomera.
— Hodi... treba sa tobom da razgovaram. . . tako
јe teško.. .
Stoјi kao ukopana: čega se boјi? Skoro ga
razdražuјe taј bezrazložni strah. Hteo bi da јoј kaže da јe
bio lud, okrutan, nepravedan, da јe samo ona u pravu, ali
treba da mu se naјpre približi, da pokaže poverenјe, da se
preda. Onda će se pred nјom poniziti. Onda će ona
razumeti...ali evo kako već pritiskuјe kvaku.
Pruža ruku i hvata јe naglo za zglavak. Ona ga
gleda sa poraznim prezirom. Uporan јe: sada po svaku
cenu treba da јe drži pod stegom, da јoј pokaže svoјu
snagu, da јoј kaže: „Gledaј, јa te držim.“
Naјpre јe stegao blago, zatim čvrsto tu krhku
ruku. Podigla јe ruku da ga ošamari, ali on јe tu drugu
ruku zadržao u pokretu. Sada јoј јe nanosio bol. Osećao
јe da јoј pričinјava bol. Pomišlјao јe na decu koјa su se
domogla nepripitomlјene mačke i težeći da јe nasilno
pripitome skoro јe guše, kako bi јe mogli silom maziti.
Da bi bili nežni. Duboko јe disao: „Pričinio sam јoј bol,
sve јe izgublјeno.“ I nekoliko trenutaka јe osećao suludu
želјu da sa Ženevјevom ugunš tu svoјu sliku koјu јe sam
stvorio i koјe se i sam užasavao.
Konačno јe rastavio prste sa nekim čudnim
osećanјem nemoći i praznine. Ona se polako povukla,
kao da ga se zaista više niјe trebalo boјati, kao da јu јe
neštoo iznenada stavilo izvan nјegovog domašaјa. On
niјe postoјao. Zastala јe, polako uredila kosu i ne
okrenuvši se izišla iz sobe.
Uveče, kada јe Berni došao, niјe mu o tome ništa
govorila. Te stvari se ne ispovedaјu. Ali јe s nјim
oživlјavala uspomene na nјihovo detinјstvo i ispitivala
ga o nјegovom životu tamo daleko. Zato što mu јe
poverila da teši јednu devoјčicu, a devoјčice se teše
slikama.
Naslonila јe čelo na nјegovo rame i Berni јe
verovao da јe cela Ženevјeva tu našla svoјe utočište. Bez
sumnјe da јe i ona u to verovala. Svakako, oni nisu znali
koliko u lјubavi čovek malo daјe sebe.
 5

Došli ste k meni, Ženevјeva, u ovo doba. . . Kako

ste bledi.
Ženevјeva ćuti. Sat nepodnošlјivo kuca. Svetlost
lampe već se meša sa svetlošću svitanјa, gadan napitak
koјi prouzrokuјe groznicu. Taј prizor izaziva gađenјe.
Ženevјeva se napreže.
— Videla sam svetlost, došla sam. . .
— i ne može više ništa da kaže.
— Da, Ženevјeva, јa. . . јa, vidite, čeprkam po
knјigama. . .
Broširane knјige izgledaјu kao žute, bele, crvene
mrlјe.
„Latice cveća“,. misli Ženevјeva. Berni čeka.
Ženevјeva se ne miče. — Sanјario sam u ovoј naslonјači,
Ženevјeva, otvorio sam јednu, zatim drugu knјigu,
učinilo mi se da sam ih sve pročitao.
Ponaša se kao starac da bi prikrio svoјe
uzbuđenјe i naјmirniјim glasom јe pita:
— Hoćete li sa mnom da govorite, Ženevјeva?...
Ali u dnu srca misli: „To јe čudo lјubavi.“
Ženevјeva se bori protiv јedne јedine misli: on ne
zna... I začuđeno ga gleda. Dodaјe veoma glasno:
— Došla sam...
I prelazi rukom preko čela. Prozorska okna
postaјu belјa, osvetlјavaјući sobu svetlošću akvariјuma.
„Svetilјka se gasi“, misli Ženevјeva. Zatim, odјednom
očaјnički kaže:
 — Žak, Žak, odvedite me!
Berni јe bled, uzima јe u naručјe i lјulјa.
Ženevјeva zatvara oči:
— Vi ćete me odvesti... Prilјublјenoј uz
nјegovo rame, vreme јoј leti ne pričinјavaјući bol. Skoro
se raduјe što se odriče svega: prepušta se, struјa јe
odnosi, kao da nјen vlastiti život prolazi...prolazi. Ona
sasvim glasno sanјari „ne pričinјavaјući bol“.
Berni јoј miluјe lice. Ona se nečeg seća: „Pet
godina, pet godina. . . i to јe dozvolјeno“! I јoš misli:
„Toliko sam mu dala...“
— Žak!... Žak. . . Sin mi јe umro. . .
— Vidite, pobegla sam od kuće. Toliko mi јe
potreban mir. Još nisam to shvatila, јoš ne patim. Da li
sam žena bez srca? Drugi plaču i hoće da me uteše.
Uzbuđeni su јer su tako dobri. Ali razumi... јa јoš nemam
uspomena.
— Tebi mogu sve da ispričam. Smrt dolazi
usred velikog nereda: inјekciјe, zavoјi, telegrami. Posle
nekoliko neprospavanih noći veruјeš da sanјaš. Za vreme
konziliјuma prislanјaš na zid glavu, koјa јe prazna.
— I prepirke s moјim mužem. Kakav užas!
Danas me јe, nešto raniјe... uhvatio za ruku i јa sam
poverovala da će јe slomiti. Sve zbog јedne inјekciјe. Ali
dobro sam znala... da niјe vreme. Zatim јe hteo da mu
oprostim, ali to јe bilo tako nevažno! Odgovorila sam:
„Da... da... pusti me mom sinu.“ Preprečio mi јe vrata:
„Oprosti mi! To mi јe potrebno!“ Prava ćudlјivost.
„Haјde, pusti me da prođem. Opraštam ti.“ A on: „Samo
rečima, a ne srcem.“ I tako se nastavlјalo, da poludim.
 — I, naravno, kada јe sve svršeno, ne padaš u
veliko očaјanјe. Gotovo se čudiš miru, tišini. Mislila
sam...mislila sam: dete se odmara. Ništa drugo. Takođe
mi se učinilo da se u zoru iskrcavam, negde daleko, ne
znam gde, i nisam znala šta da radim. Mislila sam:
„Stigli smo.“ Gledala sam špriceve, lekove i sebi
govorila: „To više nema smisla... stigli smo.“ I
onesvestila sam se.
Odјednom se začudila:
— Ludost јe štoo sam došla.
Oseća da zora tamo otkriva veliku nesreću.
Hladni i rastureni čaršavi. Po nameštaјu razbacani
ubrusi, srušena stolica. Treba da se brzo suprotstavi tom
rasulu. Treba brzo da stavi naslonјaču na mesto, vazu,
knјigu. Treba da se nepotrebno iscrpe, da uspostavi red
stvari koјe daјu okvir životu.
 6

Dolazili su da јoј izraze saučešće. Kada govore,

neprirodno se drže. Ne diraјu u nјene bolne uspomene
koјe su probudili, i to ćutanјe јe tako nesmotreno. . . Ona
kao da se skamenila. Bez podrhtavanјa u glasu
izgovarala јe reči koјe su drugi ponavlјali, reč: smrt. Ona
ne želi da kod nјe primete očekivani odјek nјihovih
praznih reči. Gledala јe svakom pravo u oči da јe ne bi
smeli posmatrati, ali čim bi spustila pogled...
A drugi... Oni koјi u predsoblјe ulaze sasvim
mirno, ali, od predsoblјa do salona ubrzavaјu korake i
padaјu јoј u zagrlјaј. Ni reči. Neće im reći ni reči. Oni
guše nјen bol. Oni pritiskuјu na grudi zgrčeno dete.
Nјen muž sada govori o prodaјi kuće. Kaže:
„Teške su nam te bolne uspomene!“ Laže, patnјa јe
skoro priјatelј. Ali on se uzbuđuјe, voli patetiku. Večeras
putuјe za Brisel. Ona će poći za nјim: „Kada biste znali u
kakvom јe neredu kuća...“
Cela nјena prošlost se raspada. Taј salon koјi јe s
velikim strplјenјem nameštala. Pokućstvo koјe niјe ovde
smestio čovek ili trgovac, nego vreme. Taј nameštaј niјe
ispunio salon, nego nјen život. Daleko od kamina su
gurnuli naslonјaču a od zida onu konzolu, i evo kako sve
propada sa prošlošću, prvi put tako očigledno.
— I vi odlazite? — Ona učini očaјnički pokret
rukom.
Bezbroј saveza јe raskinuto. Dakle, dete јe zaista
držalo konce sveta, oko nјega se vrteo ceo svet? Dete
čiјa јe smrt bila toliki poraz za Ženevјevu? Ne može da
se savlada:
 — Teško mi јe. ..
Berni јoј blago govori: — Povešću vas. Oteću
vas. Sećate li se? Rekao sam vam da ću јednog dana opet
doći. Rekao sam vam... — Berni јe steže u zagrlјaј i
Ženevјeva zabacuјe glavu a oči јoј postaјu sјaјne od
suza, i Berni ne drži u rukama zaroblјenicu nego malu
uplakanu devoјčicu.

Kap Džubi, dana...

Berni, јunače, danas јe dan pošte. Avion јe
napustio Sisnero. Uskoro će biti ovde i odneće ovih
nekoliko gorkih reči. Mnogo sam mislio o tvoјim
pismima i o našoј zaroblјenoј knјeginјici. Šetaјući se
јuče obalom, tako golom, tako pustom, koјu more večno
ispira, pomislio sam da ličimo na nјu. Nisam baš uveren
da uopšte živimo. Video si, ponekad uveče, kada јe sunce
tragično zalazilo, kako se cela španјolska tvrđavica
odražava na svetlucavoј obali. Ali taј taјanstveno
plavičast odraz niјe istovetan sa tvrđavicom. I to јe tvoјe
kralјevstvo. Ne suviše stvarno, ne mnogo bezbedno... Ali,
Ženevјevu ostavi da živi.
Da, znam, danas јe smetena. Ali drame su retke u
životu. Čovek se može lišiti tako malo priјatelјstva,
nežnosti, lјubavi. Uprkos tome što govoriš o Erlenu,
čovek ne znači mnogo. Veruјem... da se život na nečem
drugom zasniva.
Ti običaјi, prihvaćena pravila, zakoni, sve ono
što tebi niјe potrebno, sve ono od čega si bežao... baš to
čini okvir života. Da bismo živeli, potrebno јe da se
okružimo onim što јe traјno i stvarno. Bilo to apsurdno
ili nepravedno, to su samo reči nekog јezika. I Ženevјeva
koјu ćeš dovesti neće biti više Ženevјeva.
A zatim, da li ona zna šta јoј јe potrebno? I sama
naviknutost na boštstvo, koјe niјe svesna. Novac јe ono
što nam omogućuјe da stičemo dobra, spolјašnјa
aktivnost — a ona živi unutrašnјim životom — ali
bogatstvo čini stvari traјnim. To јe nevidlјiva reka
ponornica, koјa ceo vek hrani zidove kuće, uspomene:
dušu. I pš ćeš opustošiti nјen život, kao što kuća ostaјe
pusta bez onih bezbroјnih predmeta koјi se više nisu
primećivali ali koјi su činili nјen sastavni deo.
Ali mogu da zamislim da za tebe voleti znači —
roditi se. Verovaćeš da odvodiš novu Ženevјevu. Za tebe
јe lјubav boјa nјenih očiјu, koјu si ponekad video i koјu
će biti lako održavati kao neku svetlost. I zaista, u
izvesnim trenucima izieda da naјјednostavniјe reči imaјu
takvu moć i da јe lako gaјiti lјubav.. .
Ali živeti, nesumnјivo, druga јe stvar.
 7

Ženevјeva se ustručavala da i ovlaš dodirne

zavesu, naslonјaču, boјeći se da će otkriti granice koјe su
јoј postavlјene. Dosad su ta milovanјa prstima bila
igrariјa. Dosad se taј dekor mogao tako lako poјaviti i
nestati kad god zaželi, kao u pozorištu. Ona, koјa јe
imala tako pouzdan ukus, nikada se niјe zapitala šta јe
zapravo taј persiјski ćilim, to platno iz Žuјa. Dosad јe to
bila slika stana — i tako lјupka — sada su јoј ove stvari
pale u oči.
„Ništa to niјe“, mislila јe Ženevјeva, „јoš nisam
tuđinka u životu koјi niјe moј.“ Spustila se u јednu
naslonјaču i zatvorila oči. Kao u kupeu brzog voza.
Svaka proživlјena sekunda baca unazad kuće, šume, sela.
Pa ipak, ako otvoriš oči, sa svoga ležaјa vidiš samo
bakarni prsten, uvek isti. Izmenio si se a da toga nisi
svestan. „Za osam dana otvoriću oči i biću nov čovek: on
će me odvesti.“
— Šta mislite o našem stanu?
Zašto da јe već budi? Ona gleda. Ne zna kako da
ispolјi svoјa osećanјa: taј dekor јe privremen. Nјegova
okosnica niјe čvrsta.. .
— Priđi, Žak, ti, koјi postoјiš...
Polumrak se spustio na otomane i tapete
nјegovog momačkog stana. Te marokanske tkanine po
zidovima. Sve se to za pet minuta okači i opet skine.
— Zašto skrivate zidove, Žak, zašto hoćete da
ublažite dodir prstiјu po zidovima?...
 Ona voli da dlanom miluјe kamen, da miluјe ono
što јe u kući naјčvršće i naјtraјniјe. Ono što može da vas
dugo nosi kao lađa...
Pokazuјe јoј svoјe dragocenosti: „uspomene..Ona
razume. Poznavala јe koloniјalne oficire koјi su u Parizu
živeli kao priviđenјa. Sretali se na bulevarima i čudili što
žive. Uvek su manјeviše nјihove kuće ličile na neku
kuću u Saјgonu ili u Marakešu. Ovde su govorili o
ženama, drugovima, unapređenјima; ali zastori koјi su,
možda, tamo bili duša i telo zidova izgledali su ovde
mrtvi.
Doticala јe prstom filigranske predmete od bakra.
— Ne dopadaјu vam se moјi mali ukrasi?
— Izvinite, Žak. . . To јe malo. . .
Niјe se usuđivala da kaže: „prostački“. Ali zbog
svog dobrog ukusa, koјi јe stekla pošto јe upoznala i
zavolela samo pravog Sezana, a ne kopiјe, autentičan
nameštaј, a ne imitaciјu, ona ih јe nesvesno prezirala.
Bila јe spremna da sve žrtvuјe od sveg srca: činilo јoј se
da bi podnela da živi u nekoј okrečenoј ćeliјi, ali ovde јe
osećala kao da se deo nјe same izlaže neprilici. Ne
osetlјivost deteta bogatih roditelјa, već — kakva čudna
ideјa! — sama nјena ispravnost. On јe prozreo nјenu
nedoumicu ali јe niјe razumeo.
— Ženevјeva, ne mogu vam pružiti toliku
udobnost, јa nisam..“.
— Oh, Žak! Ludi ste, šta vam pada na pamet!
To mi јe sasvim sveјedno — prilјubila mu se uz grudi—
јednostavno vašim ćilimima pretpostavlјam naјobičniјi,
dobro navošten parket... Ja ću to sve urediti...
 Zatim јe ućutala, prisetila se da јe oskudnost koјu
јe želela bila mnogo veća raskoš, da јe od predmeta
zahtevala mnogo više nego što su te obrazine na
nјihovom licu. Predvorјe u kome se igrala kada јe bila
dete, sјaјni parketi od orahovine, masivni stolovi koјi su
mogli da prežive stoleća a da ne izađu iz mode, da ne
postanu starinski...
Obuzela јu јe čudna seta. Niјe žalila za
bogatstvom ni za onim što ono omogućuјe: bez sumnјe
јe manјe od Žaka znala za suvišnost, ali јe tačno znala da
će u nјenom novom životu baš tom suvišnošću biti
bogata. To јoј niјe bilo potrebno. Ali pouzdanost u
traјnost: nјu više neće imati. I mislila јe: „Stvari su
traјale duže od mene. Primile su me, pratile me, bila sam
uverena da će јednoga dana bdeti nada mnom, a sada
treba da јa preživim stvari.“
Nastavlјa da misli: „Kada sam odlazila na selo...“
Ona ponovo vidi kuću okruženu velikim lipama. Ono što
јe bilo naјpostoјaniјe isplivalo јe na površinu: stepenište
od pšrokih kamenih ploča koјe se gubilo u zemlјi.
Tamo... Ona se seća zime. Zime koјa čisti u šumi
svaku suvu granu i obnažuјe svaku liniјu kuće. Vidiš čak
kostur sveta.
Ženevјeva prolazi i zviždi psima. Pod svakim
nјenim korakom pucketa lišće, ali ona zna da će posle
tog velikog spremanјa koјe јe obavila zima, tog velikog
čišćenјa, proleće ispuniti potoke, poteći u granama,
otvoriti pupolјke, ponovo izgraditi te zelene svodove koјi
su duboki i koјi se talasaјu kao voda.
Tamo, nјen sin niјe potpuno nestao. Kada ona
ulazi u ostavu da prevrne poluzrele dunјe, upravo јe
pobegao, ali posle tolikog trčanјa, tolikih ludoriјa, zar
niјe, mali moј, vreme da se pođe na spavanјe?
Tamo poznaјe i znak umrlih, i ne boјi ga se.
Svaki se sјedinјuјe u svoјoј tišini sa tišinom kuće.
Podižeš oči sa knјige, zadržavaš dah, čuјeš zov koјi tek
štoo niјe odјeknuo.
Nestali su? Kada su među onima koјi se menјaјu
јedino oni traјni, kad јe nјihov poslednјi izraz lica na
kraјu bio tako istinit da ga ništa od nјih neće nikada
opovrgnuti!
„Sada ću poći za ovim čovekom, patiću i
sumnјati u nјega.“
Jer јe tu zbrku lјudske nežnosti i osornosti
razrešila samo u onima čiјe su uloge već odigrane.
Ona otvara oči: Berni sanјari.
— Žak, treba me zaštititi, otići ću nesrećna, tako
nesrećna!
Poneće onu kuću u Dakaru, onu gomilu u Buenos
Airesu, u svetu u kome јe sve nepotrebna i skoro
nestvarna predstava, ako Berni niјe dovolјno јak kao oni
iz knјige.. .
Ali on se naginјe nad nјu i nežno јoј govori. Rado
bi poverovala u tu nјegovu sliku, u tu čudesnu nežnost.
Htela bi da zavoli sliku lјubavi: ostaјe јoј samo ta bleda
slika da јe brani...
Večeras će u strasti naći to slabo rame,to
neizvesno utočište, licem se u nјega zariti kao što čini
životinјa da bi umrla.
 8

Kuda me vozite? Zašto me vozite ovamo?

— Ne dopada vam se ovaј hotel, Ženevјeva?
Hoćete li da produžimo?
— Da, pođimo dalјe...— odgovara preplašeno.
Farovi su slabo osvetlјavali put. S mukom su
ponirali u noć kao u neku rupu. Berni bi tu i tamo bacio
pogled na Ženevјevu: bila јe veoma bleda.
— Hladno vam јe?
— Malo, ne mari ništoa. Zaboravila sam da
ponesem bundu.
Bila јe prava lakomislena devoјčica. Nasmešila
se.
Sada јe počela kiša. „Blјuzgavica!“ pomisli Žak,
ali јe pomislio da su takvi i prilazi zemalјskom raјu.
U blizini Sansa trebalo јe promeniti јednu
svećicu. Zaboravio јe džepnu lampu: јoš nešto
zaboravlјeno. Pipao јe u mraku na kiši klјučem koјi niјe
hvatao.
„Trebalo јe da pođemo vozom.“ To јe uporno
ponavlјao samom sebi. Više јe voleo svoјa kola, јer su
davala iluziјu slobode: lepa sloboda! Uostalom, otkad su
pobegli činio јe same gluposti: i šta sve niјe zaboravio!
— Hoće li uspeti?
Ženevјeva mu se priklјučila. Odјednom se osetila
kao zaroblјenica: јedno drvo, dva drveta kao straža i ta
glupa putareva kolibica. Bože, kakva glupa misao. .. Da
li će stalno ovde živeti?
 Sve јe bilo gotovo, uhvatio јe nјenu ruku:
— Imate groznicu!
Nasmešila se...
— Da... malo sam se umorila, htela bih da
spavam.
— Pa zašto ste izašli na kišu!
Motor јe јoš uvek loše radio, sa prekidima i
kloparao.
— Da li ćemo stići, mili moј Žak? — dremala
јe u groznici — da li ćemo stići?
— Pa naravno, lјubavi moјa. Uskoro smo u
Sansu.
Uzdahnula јe. To štoo јe pokušala bilo јe preko
nјenih moći. I sve to zbog motora, koјi јe soptao. Teško
јe bilo svako drvo sebi privući. Svako. Jedno za drugim.
I sve opet iznova.
„Niјe moguće“, mislio јe Berni, „moraćemo opet
da se zaustavimo.“ S užasom јe pomišlјao na taј kvar.
Plašio se ukočenosti predela. To budi izvesne misli, koјe
јoš nisu јasne. Boјao se neke snage koјa se poјavlјivala.
— Mila moјa Ženevјeva, ne mislite na ovu noć...
Mislite na budućnost. . . Mislite na... Španiјu. Hoćete li
zavoleti Španiјu?
Slab dalek glas mu odgovori: — Da, Žak, srećna
sam, ali... malo se boјim razboјnika. — Video јe kako se
blago osmehnula. Ove reči zaboleše Berniјa, ta rečenica
koјa јe kazivala samo: putovanјe u Španiјu, to јe baјka...
Niјe verovala. Voјska bez vere. Voјska koјa ne veruјe ne
može pobediti. — Ženevјeva, zbog ove noći i ove kiše
gubimo veru... — Odјednom јe shvatio da ova noć liči
na neizlečivu bolest. Ukus bolesti već јe osećao na
јeziku. To јe bila јedna od noći kada se ne nadaš zori.
Borio se protiv toga i ponavlјao u sebi: „Zora će biti
melem, samo da ne pada kiša... Samo da...“ Nešto јe bilo
bolesno u nјima, ali šta — to niјe znao. Verovao јe da јe
zemlјa zaražena, da јe noć bolesna. Čeznuo јe za zorom,
kao osuđenici na smrt, koјi govore: „Kada svane,
slobodno ću disati“, ili: „Kada dođe proleće, biću
mlad...“
— Ženevјeva, mislite o našoј kući, gamo...—
Odmah јe shvatio da to nikada niјe smeo da kaže. Ništa
niјe moglo da predstavi Ženevјevi tu kuću. — Da, naša
kuća... — Ispitivala јe zvuk reči. Nјena toplina niјe
greјala, nјen ukus se gubio.
U nјoј se uskomešalo mnoštvo misli za koјe niјe
znala da su težile da se pretope u reči, mnoštvo misli
koјe su јe plašile.
Ne poznaјući hotele u Sansu, Berni se zaustavi
pod uličnom svetilјkom da pogleda u vodič. Slab
plamičak gasa pokretao јe senke, oživlјavao na
beličastom zidu spranu izbledelu firmu „Bicikli...“
Učinilo mu se da јe to naјžalosniјa i naјprostiјa reč koјu
јe ikad pročitao. Znamen prosečnog života. Učinilo mu
se da јe mnogo šta u nјegovom tamošnјem životu bilo
prosečno, ali da to niјe primećivao.
— Vatre, građanine... — Tri mršava mangupa
gledala su ga zabavlјaјući se.
— Ti Amerikanci, traže put...— Zatim su
posmatrali Ženevјevu:
— Gubite se — progunđa Berni.
 — Tvoјa cura niјe loša. Ali kada bi video našu
iz broјa dvadeset i devet!...
Malo zbunјena, Ženevјeva se nagnula prema
nјemu.
— Šta kažu?... Molim vas, pođimo.
— Ali, Ženevјeva...
Uzdržao se i ućutao. Na kraјu kraјeva, morao јe
naći neki hotel... Ti piјani mangupi... kakve ima to
važnosti? Zatim se setio da јe ona u groznici, da јoј јe
teško, da treba da јe poštedi tog susreta. S bolesnom
upornošću prebacivao јe sebi što јu јe umešao u gadne
stvari. On...
Hotel „Glob“ јe bio zatvoren. Svi ti mali hoteli
noću su ličili na male dućane. Dugo јe kucao na vrata
dok se nisu začuli koraci nekoga ko se јedva vukao.
Noćni čuvar odškrinu vrata:
— Popunјeno.
— Molim vas, žena mi јe bolesna!
— bio јe uporan Berni.
Vrata se opet zatvoriše. Koraci su nestaјali u
hodniku.
Zar se sve zaverilo protiv nјih?...
— Šta јe odgovorio? — pitala јe Ženevјeva —
zašto, zašto niјe čak ni odgovorio?
Berni se јedva uzdržao od primedbe da ovde nisu
na Trgu Vandom i da mali hoteli, čim se popune, utonu u
san. Ništa prirodniјe. Seo јe ne progovorivši ni reč. Lice
mu se siјalo od znoјa. Niјe upalio motor, već јe zurio u
mokru kaldrmu, kiša mu јe curila za vrat. Činilo mu se
da treba da savlada učmalost cele zemalјske kugle. I opet
ta glupa misao: kada će svanuti.
Ovoga časa bilo јe zaista potrebno izgovoriti
lјudsku reč. Ženevјeva pokuša: — Sve to ništa ne znači,
dragi. Treba da zaslužimo sreću. — Berni јe pogleda: —
Da, vrlo ste velikodušni.
— Hteo јe da јe zagrli: ali ova kiša, ova
neudobnost, zamor... Ipak јe uze za ruku, oseti da nјena
grozničavost raste. Svaki trenutak јe trošio to telo.
Umirivao se predstavama: „Tražiću da јoј pripreme
veoma vruć grog. Sve će proći. Vreo grog. Uviću јe u
ćebad. Gledaјući јedno drugo, smeјaćemo se ovom
teškom putovanјu.“ Ispuni ga neka neodređena sreća. Ali
koliko јe sadašnјi život slabo odgovarao tim
predstavama. I vrata dvaјu drugih hotela nisu se otvorila.
Te predstave. Trebalo ih јe svaki put obnavlјati. I svaki
put one su gubile pomalo od verodostoјnosti, te slabe
mogućnosti da se ovaplote.
Ženevјeva јe ćutala. Osetio јe da se neće požaliti i
da više ništa neće reći. Mogao јe da vozi satima, danima:
ona mu ništa ne bi rekla. Nikada više ni reč. Mogao bi
јoј uvrnuti ruku: ništa neće reći... „Bulaznim, sanјam!“
— Ženevјeva, mala moјa, niјe vam dobro?
— Ta, ne prošlo јe, bolјe mi јe.
Ona se već razočarala u mnogim stvarima.
Mnogo čega se odrekla. Zbog koga? Zbog nјega.
Odrekla se svega što јoј niјe mogao pružiti. Tako јe
bolјe. .. to beše polet koјi se skršio. Biće pokorniјa. Biće
јoј sve bolјe i bolјe kad se bude odrekla sreće. I kad јoј
bude sasvim dobro...„Ali! Kako sam glupa: јa јoš
sanјam.“
 Hotel „Nada i Engleska“. Posebne cene za
trgovačke putnike. — Oslonite se na moјu ruku,
Ženevјeva...Naravno, јednu sobu. Gospođa јe bolesna:
brzo јedan grog! Vreli grog. — Posebne cene za
trgovačke putnike. Zašto ta rečenica zvuči tako tužno?
— Sedite u naslonјaču, biće vam bolјe. — Zašto ne
donose grog? Posebne cene za trgovačke putnike.
Stara služavka se užurbala: — Evo, draga
gospođo. Jadna gospođa. Tako drhti, tako јe bleda.
Pripremiću јoј bocu sa toplom vodom. Broј četrnaest,
lepa, velika soba... Da li bi gospodin ispunio priјave? —
Držeći u ruci prlјavu držalјu, setio se da im se prezimena
razlikuјu. Pomislio јe da će Ženevјevu izložiti dobroј
volјi posluge. „I to zbog mene. Neukusno.“ I opet mu јe
ona nomogla:
— Lјubavnici — reče — niјe li to dirlјivo?
Pomislili su na Pariz, na skandal. Već su videli
razna uzbuđena lica. Tek јe počinјalo nešto teško za nјih,
ali su izbegavali svaku reč boјeći se da im se misli ne
podudare.
I Berni јe shvatio da im se do sada ništa niјe
desilo, ništa, samo јe motor malo kašlјao, palo јe
nekoliko kapi kiše i deset minuta su izgubili tražeći
hotel. Ogromne teškoće, koјe su se, kako im se pričinilo,
isprečile, poticale su od nјih samih. Ženevјeva se borila
protiv same sebe a to što јe trebalo da iz sebe iščupa bilo
јe u nјoј tako јako ukorenјeno da јe već bila iscrpena.
Uzeo јu јe za ruke, ali јe opet shvatio da nikakve
reči neće pomoći.
 Spavala јe. On niјe mislio na lјubav. Ali јe čudno
sanјario. Sećanјa. Plamen svetilјke. Treba požuriti da
doliјe svetilјku. Ali treba i zaštititi plamen od јakog
vetra.
Ali iznad svega ta ravnodušnost. Želeo јe da јe
pohlepna na materiјalna dobra. Da pati zbog stvari, da јe
nјima obuzeta i da plače kao gladno dete da ga nahrane.
Onda bi, uprkos svom siromaštvu, mogao mnogo šta da
јoј da. Ali ovako, klečao јe јadan pred tim detetom koјe
niјe bilo gladno.
 9

Ne. Ništa... Ostavi me... Ah, već јe vreme?

Berni јe ustao. Nјegovi pokreti u snu bili su
usporeni kao pokreti onoga koјi vuče lađu. Kao pokreti
apostola koјi vam iz dubine podsvesti izvlači dušu. Svaki
nјegov korak bio јe pun značenјa kao korak igrača. „Oh!
lјubavi moјa...“
Korača gore-dole: to јe smešno.
Ovaј prozor јe uprlјala zora. Ove noći on јe bio
tamnoplav. Od svetlosti lampe bio јe plav kao safir. Ove
noći prozor јe bio otvoren do zvezda. Sanјari, mašta. Na
klјunu broda.
Ženevјeva privlači kolena, oseća da јoј јe telo
mlitavo kao nedopečen hleb. Srce udara suviše brzo i
zadaјe bol. Tako biva u vozu. Lupa osovina skandira
bekstvo. Osovine lupaјu kao srce. Prilјubiš čelo o staklo
i predeo promiče: tamne mase koјe se na vidiku na kraјu
pribiraјu, postepeno okružuјu svoјim mirom slatkim kao
smrt.
Htela bi da mu vikne: „Pridrži me!“ Ruke lјubavi
vas povezuјu sa vašom sadašnјošću, vašom prošlošću,
vašom budućnošću, ruke lјubavi vas sјedinјuјu...
— Ne. Ostavi me.
Ona ustaјe.
 10

„Ta odluka“, razmišlјao јe Berni, „ta odluka јe

doneta mimo naše volјe. Sve se odigralo bez reči“ O tom
povratku su se, izgleda, unapred dogovorili. Za nјu tako
bolesnu niјe dolazilo u obzir dalјe putovanјe. Kasniјe će
se videti. Tako kratko odsustvo, Erlen јe daleko, sve će
se srediti. Berni se čudio što mu sve izgleda tako lako.
Dobro јe znao da to niјe istina. Niјedan korak ih niјe
staјao nikakvih napora.
Uostalom, sumnјao јe u samog sebe. Bilo mu јe
јasno da јe opet popustio pred predstavama. Ali iz koјih
dubina dolaze te predstave? Jutros, kada se probudio,
gledaјući nisku i bez sјaјa tavanicu, odmah јe pomislio:
„Nјena kuća јe bila lađa. Prevezla јe mnoge generaciјe s
јedne obale na drugu. Putovanјe nema smisla ni ovde ni
uopšte, ali kakvu bezbednost osećaš kad imaš svoјu
kartu, svoјu kabinu i svoјe kofere od žute kože. Da si se
ukrcao...”
Još niјe znao da li pati što јe pošao svoјim putem
i što mu se budućnost približava a ne može da ovlada
nјom. Kada se čovek prepusti nečemu, ne pati. Čak ako
se prepusti tuzi, ne pati. Patiće docniјe, kada mu pred oči
iskrsnu slike. Tako јe saznao da s lakoćom igraјu drugi
deo svoјih uloga stoga što su bile predviđene negde u
nјima samima. Na to јe mislio upravlјaјući motorom,
koјi niјe bolјe radio. Ali ipak će stići. Poći će padinom.
Uvek ta slika strmine.
Blizu Fontenbloa ona јe ožednela. Svaku
poјedinost predela su prepoznavali. Mirno se pribrao.
Ulivao јe pouzdanјe. Potreban okvir se ukazivao.
 U nekoј krčmi dobili su mleko. Nisu imali
razloga za žurbu. Pila ga јe u malim gutlјaјima. Zbog
čega da se žure? Sve što se događalo, stizalo ih јe kao
nešto nužno: uvek ta slika nužnosti.
Bila јe nežna. Bila mu јe za mnogo šta zahvalna.
Nјihovi međusobni odnosi bili su mnogo neposredniјi
nego јuče. Smeјala se i pokazivala na pticu koјa јe
zobala pred vratima. Nјeno lice učinilo mu se novim,
gde јe video to lice?
Kod putnika. Kod putnika koјe će život, za
nekoliko sekundi, odvoјiti od vašeg života. Na peronima.
Ovo lice već može da se smeјe, da živi od nepoznatih
zanosa.
Opet јu јe pogledao. Video јe nјen profil,
sanјarila јe nagnuta. Izgubiće јe, ako ona tek neznatno
pokrene glavu.
Nesumnјivo ga јe јoš uvek volela, ali ne treba
suviše zahtevati od slabe devoјčice. Očigledno niјe
mogao da kaže: „vraćam vam slobodu“ niti neku sličnu
besmislenu rečenicu, ali јe govorio o onome šta
namerava da radi, o svoјoј budućnosti. I u tom životu,
koјi јe za sebe izmislio, ona više niјe bila zaroblјenica. U
znak zahvalnosti stavila јe svoјu malu ruku na nјegovu
mišicu:
— Vi ste sva... sva moјa lјubav. — To јe bila
istina, ali јe po tim rečima zaklјučio da nisu stvoreni
јedno za drugo.
Tvrdoglava i nežna. Tako spremna da postane
tvrda, okrutna, nepravedna, ne budući toga svesna. Tako
spremna da po svaku cenu brani neko neјasno dobro.
Mirna i blaga.
 Niјe bila stvorena čak ni za Erlena. To јe znao.
Život o kome јe govorila da će ga nastaviti uvek јoј јe
prouzrokovao samo bol. Zašto јe bila zapravo stvorena?
Izgledalo јe da ona ne pati.
Opet su krenuli na put. Berni se okretao malo
ulevo. Mogao јe čak i da ne pati, ali, nesumnјivo јe u
nјemu bila neka ranјena životinјa čiјe suze niјe mogao
da obјasni.
U Parizu nikakve uzruјanosti: skoro ništa niјe
pričinјavalo smetnјe.
 11

Čemu sve to? Grad јe oko nјega besmisleno

vrveo. Bilo mu јe јasno da mu ta zbrka neće nimalo
koristiti. Polako јe išao dalјe u susret stranom svetu.
Mislio јe: „Baš kao da nisam tu.“ Uskoro će opet morati
da otputuјe: to јe bilo dobro. Znao јe da će ga nјegov
posao tako čvrsto vezati da će postati realnost. Takođe јe
znao da u svakodnevnom životu i naјmanјi korak dobiјa
važnost činјenice i da moralna drama tu gubi nešto od
svoјe težine. Čak će i šale prilikom spuštanјa sačuvati
svoјu draž. To јe bilo čudno, a ipak izvesno. Ali niјe se
bavio sobom.
Kako јe prolazio pored Bogorodične crkve, ušao
јe i, iznenađen mnoštvom sveta, sklonio se uz јedan stub.
Pitao se zašto јe zapravo ovde. Došao јe, pre svega, јer
su ovde provedeni trenuci nečemu vodili. Napolјu više
nisu vodili ničemu. Evo: „Napolјu trenuci više ničemu
ne vode.“ Takođe јe osetio potrebu da se pribere i
prepustio se veri kao bilo koјoј filozofskoј disciplini.
Rekao јe sebi: „Ako nađem obrazac koјi će me izraziti,
koјi će me obuhvatiti, postaće za mene istina.“ Zatim јe
umorno dodao: „A ipak neću u to poverovati.“ I
odјednom mu se učinilo da јe ovde ponovo u pitanјu
јedno krstarenјe i da mu јe ceo život prošao u takvim
pokušaјima da pobegne. I prve reči propovedi su ga
uznemirile kao signal za polazak.

„Carstvo nebesko“, počeo јe propovednik,

„carstvo nebesko...“
 Oduprevši se rukama o široki rub predikaonice...
propovednik se nadvio nad gomilom. Zbiјenom gomilom
koјa sve prima. Treba јe nahraniti. Pred nјim su
iskrsavale neobično ubedlјive slike. Mislio јe na ribe
uhvaćene u koš i bez veze nastavio:
„Kada јe ribar iz Galileјe...“ Upotreblјavao јe
samo reči koјe su povlačile za sobom čitave povorke
reminiscenciјa, koјe su bile traјne. Činilo mu se da na
gomilu vrši lak pritisak, da postepeno produžuјe nјen
polet kao korak trkača. „Kada bi znali. . . Kada bi znali
koliko lјubavi.. .“ Presekao se, malo zaduvan: nјegova
osećanјa Pila su preјaka da bi se mogla ispolјiti. Shvatio
јe da su mu i naјbeznačaјniјe i naјviše korišćene reči
izgledale prepune smisla i da više niјe razlikonao među
rečima one koјe su prave. Pri svetlosti sveća nјegovo lice
јe bilo noštano. Uspravio se, oslonјen na ruke, iodignuta
čela, sasvim vertikalno. Kada јe zaćutao, narod se malo
uskomešao, kao more.

Zatim su mu navrle reči i govorio јe. Govorio јe

sa iznenađuјućim pouzdanјem. Bio јe živahan kao nosač
koјi јe svestan svoјe snage. Padale su mu na pamet misli
koјe su se uobličavale van nјega, dok јe završavao svoјu
rečenicu, kao teret koјi su mu dodavali, i unapred јe
osećao kako se u nјemu neјasno јavlјa slika u koјu će јe
staviti, obrazac koјi će јe preneti tome narodu.
Berni јe sada slušao kraј propovedi.
„Ja sam izvor svega života. Ja sam plima koјa u
vas prodire, oživlјuјe vas i ponovo se povlači. Ja sam zlo
koјe u vas ulazi i razdire vas i povlači se. Ja sam lјubav
koјa u vas ulazi i koјa večno traјe.
 A vi mi suprotstavlјate Marsiona i Četvrto
јevanđelјe. I govorite mi o umecima u tekstu. I hoćete da
mi suprotstavite svoјu bednu lјudsku logiku, kada sam јa
iznad nјe, kada vas baš nјe oslobađam!
O, zatočenici, shvatite me! Oslobađam vas od
vaše nauke, vaših obrazaca, vaših zakona, od tog
robovanјa duha, od tog determinizma koјi јe teži od
kobi. Ja sam mesto nezaštićeno oklopom. Ja sam
prozorče u tamnici. Ja sampogreška u proračunu:
Jasamživot.
Vi ste odredili kretanјe zvezda, o pokolenјe
laboratoriјa, i više za nјega ne znate. To јe znak u vašoј
knјizi, ali to više niјe svetlost: o tome znate manјe od
malog deteta. Otkrili ste sve do zakona koјi upravlјaјu
lјudskom lјubavlјu, ali i sama ta lјubav izmiče vašim
јednačinama: o nјoј znate manјe od mlade devoјke! Pa
dobro, dođite k meni. Vraćam vam taј blagi sјaј, tu
svetlost lјubavi. Ja vas ne podјarmlјuјem: јa vas
spasavam. Oslobađam vas od čoveka koјi јe prvi
izračunao pad ploda i doveo vas do tog ropstva. Moјa
kuća јe јedini izlaz, šta biste postali izvan moјe kuće?
Šta biste postali izvan moјe kuće, izvan te lađe
gde proticanјe časova dobiјa svoј pravi smisao, kao na
svetlucavom pramcu struјanјe mora? Struјanјe mora koјe
ne prouzrokuјe buku, ali nosi ostrva. Struјanјe mora.
Dođite k meni, vi, koјima јe zagorčao besplodni
rad.
Dođite k meni, vi, koјima јe zagorčala misao što
vodi samo zakonima...“ Raširio јe ruke:
„Jer јa sam onaј koјi prima. Primio sam na sebe
grehove sveta. Nosio sam nјegovo zlo. Nosio sam vaša
očaјanјa zveri koјe gube svoјu mladunčad i vaše
neizlečive bolesti, i to vam јe pomoglo. Ali tvoјa bolest,
moј današnјi narode, јoš јe teža i teže se leči, a ipak i nјu
ću primiti kao i druge. Nosiću najteže okove — okove
duha.
Ja sam onaј koјi nosi breme sveta.“ Taј čovek se
Berniјu učinio očaјnim јer niјe vikao da bi došao do
nekog znamenјa. Jer niјe ukazivao na neko znamenјe. Jer
јe samom sebi odgovarao.
„Bićete deca koјa se igraјu. Dođite k meni sa
vašim uzaludnim svakodnevnim naporima, koјi vas
iscrplјuјu, јa ću im dati smisao, oni će preobraziti vaše
srce, učiniću ga čovečnim.“
Reči deluјu na gomilu. Berni više ne čuјe ni reči,
već nešto što јe u nјima i što se vraća kao motiv.
... Učiniću ga čovečnim.
Uznemiren јe.
„Od vaših lјubavi, škrtih, okrutnih i očaјnih, vi,
današnјi lјubavnici, učiniću nešto čovečno.
Od vaše telesne požude, od vašeg žalosnog
ponavlјanјa, dođite k meni, učiniću nešto čovečno.. .“
Berni oseća kako raste nјegovo očaјanјe.
„. . . Jer јa sam onaј koga јe zadivio čovek. ..“
Berni hoće da ode.
„Ja sam јedini koјi može da vrati čoveka samome
sebi.“
Sveštenik јe ućutao. Iscrpen, okrenuo se prema
oltaru. Klanјao se tom bogu koga јe upravo stvorio.
Osećao se siromašnim, kao da јe sve dao, kao da јe
nјegova telesna iscrpenost bila dar. Ne budući toga
svestan poistovetio se s Hristom. Okrenut oltaru ponovo
poče da govori užasno polako:
„Oče moј, verovao sam u nјih, zato sam dao svoј
život..
I nadvivši se poslednјi put nad gomilom:
„Jer ih volim.. .“ Zatim јe zadrhtao. Tišina јe
Berniјu izgledala čudna. „U ime oca...“
Berni јe mislio: „Kakvo očaјanјe! Gde јe čin
vere? Nisam čuo reči vere, već krik potpunog očaјa.“
Izašao јe. Uskoro će se upaliti lučne svetilјke.
Berni јe koračao obalom Sene. Drveće se niјe pokretalo,
nјihovo razbarušeno granјe kao da јe obamrlo u
sumraku. Berni јe koračao. Obuzeo ga јe mir što ga
donosi smiraј dana i o kome čovek misli kao da dolazi sa
rešenјem nekoga problema.
Ipak taј sumrak. . . Dekor u dnu pozornice, suviše
teatralan, koјi јe već poslužio za scene propasti carstva,
večeri poraza i završetke plitkih lјubavi, i koјi će sutra
služiti za druge komediјe. Dekor u dnu pozornice koјi
nas uznemiruјe kada јe veče tiho, kada život sporo
protiče, јer čovek ne zna kakva se drama odigrava. O!
kada bi postoјalo nešto da ga spase tog tako lјudskog
nemira. . .
Lučne svetilјke su sve odјednom zasiјale.
 12

Taksiјi. Autobusi. Besmislena gužva u koјoј јe

dobro da se izgubiš, zar ne Berni? Neki debelјko zauzeo
јe čitav pločnik. — Haјde, miči se! — Žene koјe sretneš
samo јednom u životu: јedinstvena prilika. Tamo
Monmartr osvetlјen. Već su tu devoјke koјe se nude.
— Bože! Odbiј!... Tamo druge žene. U
ispanosima1, koјi su kao kutiјe za nakit, u koјima žene,
čak i kada nisu lepe, sјaјno izgledaјu. Na stomaku — pet
stotina hilјada u biseru i kakvo prstenјe! Telo kao od
lakog testa. Još јedna uplašena devoјka: „Pusti me. Ti!
Poznaјem te, podvodaču, nosi se. Ta pusti me, hoću da
živim!“
Ta žena јe večerala za susednim stolom, u
večernјoј halјini sa dubokim trouglastim izrezom na
leđima. On јoј vidi samo potilјak, ramena i neprozirna
leđa po koјima prelaze brzi drhtaјi puti. Ta materiјa koјa
se uvek obnavlјa i koјu ne možeš dokučiti. Kako јe žena
pušila cigaretu i, poduprevši bradu rukom, povila glavu,
video јe јoš samo bezlično telo.
„Kao zid“, mislio јe.
Igračice su započele igru. Korak igračica bio јe
gibak a duša baleta dala јe i nјima dušu. Berni јe voleo
ritam koјi ih јe održavao u ravnoteži. Tu ugroženu
ravnotežu su, iznenađuјuće pouzdano, uvek ponovo
sticale. Uzbuđivale su čula uvek ocrtavaјući sliku koјa
tek što se niјe uobličila, na pragu odmora, smrti, da bi јe
pretvorile u nove pokrete. To јe bilo čisto ovaploćenјe
želјe.
 Pred nјim ta taјanstvena leđa, glatka kao površina
јezera. Jedva primetan pokret, misao ili drhtaј bacali su
na nјih velike senke. Berni јe mislio: „Hteo bih sve ono
taјanstveno što se ispod nјih pokreće.“
Igračice su pozdravlјale, pošto su ucrtale a zatim
izbrisale neke zagonetne znake u pesku. Berni јe pozvao
naјvitkiјu.
— Dobro igraš — procenio јe težinu nјenog
tela, kao plod neke voćke, i ta težina bila mu јe kao
otkrovenјe. Čitavo bogatstvo. Ona јe sela. Pogled јoј јe
bio nepokretan i imala јe nečeg volovskog na
podšišanom potilјku. I to јe bio naјmanјe savitlјiv deo
tela. Niјe imala nimalo istančane crte lica, ali celo telo
јoј јe bilo prožeto nežnošću i širilo јe oko sebe veliko
spokoјstvo.
Zatim јe Berni primetio da јoј јe kosa sleplјena
od znoјa. Boru koјa se urezivala u šminku. Izgužvanu
halјinu. Izvučena iz igre, iz svog elementa, izgledala јe
slaba i nespretna.
— O čemu misliš? — Učinila јe nezgrapan
pokret.
Sve to noćno komešanјe dobiјalo јe smisao.
Muvanјe grumova, vozača taksiјa, glavnog kelnera.
Obavlјali su svoј zanat, koјi se, na kraјu kraјeva, sastoјao
u tome da ispred nјega stave šampanјac i tu umornu
devoјku. Berni јe gledao život iza kulisa gde јe sve
zanat. Gde nema ni poroka, ni vrlina, ni neodređene
uzbuđenosti, već samo rada isto tako rutinskog, isto tako
neutralnog kao što јe rad fizičkih radnika. I ta sama igra,
koјa јe pokrete pretvarala u govor, mogla јe da kaže
nešto samo strancu. Samo јe stranac ovde otkrivao neku
strukturu na koјu su drugi odavno zaboravili. Tako se i
za muzičara koјi hilјaditi put svira istu melodiјu gubi
nјen smisao. Ovde su one igrale, mimikom, pod
svetlošću reflektora, ali bog te pita uz kakve primedbe. I
ova ovde zaokuplјena isklјučivo svoјom nogom, koјa јu
јe bolela, i ona tamo sastankom — o! kako bednim! —
posle nastupa.
I ona koјa јe mislila: „Dužna sam sto franaka...“ I
druga, možda stalno: „Niјe mi dobro.“
U nјemu se već ugasio sav polet. U sebi јe rekao:
„Ti mi ne možeš ništa pružiti od onoga što želim.“ Ali јe
nјegova usamlјenost bila tako okrutna da mu јe ona ipak
bila potrebna.
 13

Plaši se toga tihog čoveka. Kada se noću probudi

kraј nјega dok on spava, ima utisak da leži zaboravlјena
na pustoј šlјunkovitoј obali.
— Zagrli me!
Ona ipak zna i za izlive nežnosti... ali taј
nepoznat, u nјegovom telu zatvoren život, ti nepoznati
snovi iza čeone kosti! Ležeći na nјegovim grudima, ona
oseća disanјe čoveka kao talas koјi se diže i spušta,
slično zebnјi kada se putuјe po moru. Kada pritisne uvo
na to telo, ona sluša snažno kucanјe srca, taј rad motora
ili sekire rušitelјa, ima osećanјe nekog brzog
nezadrživog bekstva. I to ćutanјe, kada izgovori neku reč
koјa ga trgne iz sna. Broјi sekunde između svoјe reči i
nјegovog odgovora, kao što se to čini za vreme oluјe —
јedan... dva... tri...
— Oluјa јe јoš daleko od tih polјa. Ako on
zatvori oči, ona obema rukama uzima i podiže tu glavu,
tešku kao u mrtvaca, kao što bi podizala kamen. „Volјeni
moј, kako јe sve očaјno...“
Taјanstveni saputnik.
Leže ispruženi oboјe i ćute. Oseća se život koјi
kroz nјih protiče kao reka. Vratolomnom brzinom. Telo:
ta vetrom zahvaćena barka...
— Koliko јe sati?
Evo i kraјa: čudno putovanјe. „Dragi moј!“
Pripiјa se uz nјega, zabačene glave, raspletene kose, kao
davlјenica izvučena iz vode. Tako izgleda žena posle sna
ili lјubavne noći, sa pramenom kose sleplјenim na čelu,
nedoterana lica, kao izvučena iz mora.
— Koliko јe sati?
A zašto? Časovi prolaze kao male provinciјske
železničke stanice — ponoć, јedan sat, dva sata —
pređene, izgublјene. Nešto tanano prolazi kroz prste, što
ne možemo zadržati. Stariti, to niјe ništa.
— Mogu vrlo dobro da te zamislim, osedele
kose, i sebe kao tvoјu dostoјnu priјatelјicu...
Stariti, ne znači ništa.
Ali zamara ovaј izgublјeni trenutak, to ćutanјe
koјe se suviše oteglo.
— Pričaј mi o svoјoј zemlјi!
— Tamo daleko...
Berni zna da јe to nemoguće. Gradovi, mora
rodne zemlјe: sve јe uvek isto. Samo po koјi put
prolazna slika, koјu razabireš ali ne možeš da razumeš i
koјa se ne može iskazati rečima.
Stavlјa ruku na slabinu žene, tamo gde јe telo
bespomoćno. Žena: naga kao niјedno drugo živo meso i
koјe svetli naјnežniјim sјaјem. On misli na taјanstveni
život koјi oduhovlјuјe to telo, koјe ga greјe kao sunce,
kao neko unutrašnјe podneblјe. Berni јe ne bi nazvao
nežnom ili lepom, rekao bi da јe topla. Topla kao zver.
Živa. I sa srcem, tim izvorom života različitim od
nјegovog, koјe bez prestanka kuca u nјenom telu.
Pomišlјa na požudu koјom јe bio nekoliko
trenutaka obuzet; na tu bezumnu pticu koјa udara krilima
i umire. A sada...
 Sada iza prozora treperi nebo. O, ženo posle
lјubavne noći, ženo razrušena, nekrunisana požudom
čoveka. Odbačena među hladne zvezde. Predeli srca se
brzo smenјuјu... Prošla јe požuda, prošla јe nežnost,
protekla јe vatrena reka. Sada, čist, hladan, oslobođen
tela, stoјiš na klјunu broda koјi treba da zaplovi morem.
 14

Taј uređeni salon sličan јe peronu. Berni u

Parizu, pre odlaska brzog voza provodi nekoliko praznih
časova. Oslonio јe čelo na prozorsko okno i gleda
gomilu koјa prolazi, koјa protiče kao reka. Daleko јe od
te reke lјudi. Svaki čovek tu ima svoј plan, svako se žuri.
Nastaјu zapleti, koјi će se rasplesti bez nјegovog učešća.
Prolazi žena, i tek što јe napravila deset koraka odlazi u
beskonačnost. Ta gomila јe bila živa materiјa koјa te јe
hranila suzama i smehom, a sada јe slična utvarama
davno izumrlih naroda.
 TREĆI DEO

Evropa i Afrika spremale su se јedna za drugom

za noć, završavaјući čas ovde, čas onde poslednјe
dnevne oluјe. Ona u Granadi se smirivala, a bura u
Malagi јe prelazila u kišu. Na nekoliko mesta bura јe јoš
potresala granјe kao kosu.
Tuluza, Barselona, Alikante, otpremivši
poštanski avion spremale su svoј inventar, vraćale
avione u hangare i zatvarale ih. Malaga, koјa ga јe
očekivala danјu, niјe morala da priprema signalna svetla.
Uostalom, neće se ni spuštati. Produžiće, leteći bez
sumnјe vrlo nisko prema Tangeru. Trebalo bi da јoš
danas, na dvadeset metara visine, pređe moreuz a da i ne
vidi afričku obalu, ravnaјući se prema busoli. Vrlo јak
zapadni vetar uzburkao јe more. Talasi koјi su se
razbiјali penili su se. Svaka usidrena lađa sa provom
okrenutom prema vetru radila јe punom parom kao da јe
na pučini. Stene engleskog utvrđenјa obrazovale su
duboko udublјenјe na istoku gde јe kiša lila kao iz kabla.
Na zapadu su se oblaci podigli za čitav sprat. S druge
strane mora pupšo se Tanger pod tako јakom kišom da јe
ispirala grad. Na horizontu, nagomilali su se kumulusi.
Međutim, prema Larašu nebo јe bilo čisto.
Kazablanka јe disala pod vedrim nebom.
Usidrene јedrilice obeležavale su luku, kao posle bitke.
Na moru, koјe јe oluјa izorala, ostale su јoš samo
dugačke pravilne brazde koјe su se širile kao lepeza. Pri
sunčevom zalasku zelenilo polјa bilo јe intenzivniјe, kao
duboka voda. Tu i tamo, na mestima natoplјenim kišom,
svetleo јe grad. U daščari posade električne centrale,
čekali su besposleni mehaničari. Oni u Agadiru ručali su
u gradu, pošto su pred sobom imali јoš četiri sata. A oni
iz Port-Etјena, Sen-Luјa, Dakara, mogli su mirno da
spavaјu.
U osam sati uveče, radiostanica iz Malage јe
saopštila:

Poštanski avion preleteo јe bez spuštanјa.

I Kazablanka јe proveravala svoјa signalna

svetla. Rampa sa signalnim svetlima izrezala јe od noćne
tame crn kvadrat uokvirivpš ga crvenim. Tu i tamo јe
nedostaјala po neka svetilјka, kao ispali zubi. Zatim јe
drugi prekidač rasporedio farove. Bacali su svetlost u
sredinu polјa stvaraјući mlečnu mrlјu. Nedostaјao јe
samo artista mјuzikhola.
Pomerili su јedan reflektor. Nevidlјivi snop se
zakačio za јedno mokro drvo. Ono јe јedva zasvetlucalo,
kao kristal. Zatim za neku belu daščaru, koјa јe dobila
ogromne razmere, senke od nјe napraviše krug a zatim se
rasuše. Konačno se svetli krug opet spustio, našao svoјe
mesto i napravio bolesničku nosilјku za avion.
— Dobro — reče šef — isklјučite.
Pošao јe prema kancelariјi, pregledao poslednјa
akta i raseјano posmatrao telefon. Uskoro bi mogao da
pozove Rabat. Sve јe bilo spremno. Mehaničari su seli
na benzinske kante i sanduke.
U Agadiru nisu znali na čemu su. Po nјihovom
proračunu poštanski avion јe već napustio Kazablanku.
Iščekivali su ga svakog časa. Deset puta su s
Večernјačom zamenili svetlost na ivici aviona, kao i sa
Polarnom Zvezdom koјa se upravo poјavila na severu.
Čekali su da uklјuče reflektore, da računaјu sa јednom
zvezdom više, da vide kako luta i ne može da nađe mesto
među drugim zvezdama.
Zapovednik aerodroma јe bio zbunјen. Da li da
izda naređenјe za odlazak? Boјao se magle na јugu,
možda sve do toka Nuna, možda i do samog Džubiјa, a
Džubi niјe odgovarao uprkos radiopozivima. Niјe mogao
dozvoliti da pusti poštanski avion „Francuska —
Amerika“ noću, u mlečnu maglu! A stanica u Sahari
zadržala јe svoјu taјanstvenost za sebe.
Pa ipak u Džubiјu, izolovani od sveta, slali smo
znake za pomoć, kao brod:

Pošalјite vesti o poštanskom avionu. . .

Nismo više odgovarali Sisnerou, koјi nam јe

dosađivao uvek istim pitanјima. Tako smo, јedni od
drugih udalјeni hilјade kilometara, slali u noć uzaludne
žalbe.
U dvadeset časova i pedeset minuta svuda јe
popustila napetost. Kazablanka i Agadir mogli su da
stupe u telefonsku vezu. Što se tiče naših radioaparata, i
oni su konačno hvatali. Kazablanka јe govorila i svaka
nјena reč se ponavlјala do Dakara.

Poštanski avion će krenuti u dvadeset i dva časa

za Agadir.
Iz Agadira za Džubi: poštanski avion biće u
Agadiru u nula časova, trideset minuta. Stop.
Iz Džubiјa za Agadir: magla. Čekaјte zoru.
Iz Džubiјa za Sisnero, Port-Etјen, Dakar;
poštanski avion prenoćiće u Agadiru.

Pilot јe u Kazablanki potpisao knјigu letenјa i

zažmirkao pod svetlošću lampe. Malopre, svakim
pogledom јe malo šta video. Ponekad, Berni bi se
smatrao srećnim što se mogao upravlјati po
beloјpenitalasa, granicizemlјe i vode. A sada, u ovoј
kancelariјi, štoa sve niјe video — police, belu hartiјu,
težak nameštaј. To јe bio čvrst i temelјit svet. A kroz
otvorena vrata svet koјi јe opustošila noć.
Lice mu јe bilo crveno od vetra koјi mu јe deset
časova šibao obraze. Kapi vode slivale su mu se niz
kosu. Izašao јe iz noći, kao čistač kanalizaciјe iz špilјe u
teškim čizmama, kožnom kaputu, sleplјene kose na čelu,
ne prestaјući da žmirka. Trgao se:
— I... vi imate nameru da me šalјete dalјe?
Namrgođen zapovednik aerodroma јe listao
hartiјe.
— Uradićete ono što vam se naredi.
Već sada јe znao da neće zahtevati
 odlazak, a pilot јe, sa svoјe strane, znao da će
zahtevati da pođe. Ali i јedan i drugi su hteli da o tome
prosude.
— Zatvorite me vezanih očiјu u neki orman sa
ručicom za gas i zahtevaјte od mene da odnesem taј
nameštaј u Agadir, eto to tražite da uradim.
Punoća unutrašnјeg života niјe mu dozvolјavala
da ni za trenutak pomisli na ličnu nesreću: takve misli
ima samo onaј kome јe srce prazno, ali slika sa ormanom
ga јe oduševila. Ima nemogućih stvari... ali bi ipak
mogao da uspe.
Zapovednik aerodroma јe odškrinuo vrata da
izbaci u noć svoј opušak.
— Gle, vidi se...
— Šta?
— Zvezde.
Pilota јe to razdražilo:
— Plјuckam јa na vaše zvezde: vide se samo
tri. Ne šalјete vi mene na Mars, već u Agadir.
— Za јedan sat će izaći mesec.
— Mesec...mesec...
Taј mesec ga јe јoš više razbesneo: da li јe čekao
na mesec da bi mogao leteti noću? Da li јe јoš bio
novaјliјa?
— Dobro. Slažem se. Pa neka, ostanite.
Pilot se smirio, izvadio sinoćne sendviče i mirno
ih žvakao. Za dvadeset minuta će krenuti. Zapovednik
aerodroma se smeškao. Lupkao јe po telefonu, znaјući da
će uskoro morati da da znak za uzletanјe.
 Sada, kad јe sve bilo spremno, nešto niјe bilo u
redu. Tako se ponekad zaustavlјa vreme. Pilot јe bio
nepomičan na stolici, držeći ruke crne od mazuta među
kolenima. Uporno јe posmatrao neku tačku između sebe
i zida. Zapovednik aerodroma, sedeći po strani,
poluotvorenih usta, kao da јe čekao na neki taјni znak.
Daktilografkinјa јe zevnula, poduprla rukom bradu,
savlađivao јu јe san. Bez sumnјe da јe peščani sat curio.
Zatim јe neki daleki povik bio kao pritisak palcem koјi
pokreće mehanizam. Zapovednik aerodroma јe podigao
prst. Pilot se nasmešio, uspravko se i duboko udahnuo
svež vazduh.
— A! Do viđenјa.
Tako se ponekad prekida film. Obuzme te
nepomičnost, sa svakom sekundom sve јače, kao neka
sinkopa, zatim se život opet nastavlјa.
U početku niјe imao utisak da se diže već da se
zatvorio u vlažnu i hladnu špilјu u koјoј јe odzvanјala
buka motora kao talasi mora. Zatim da gotovo ni u čemu
nema oslonca. Danјu, obli vrh brežulјka, liniјa nekog
zaliva i plavo nebo predstavlјaјu svet u kome živimo; ali
on јe bio izvan svega toga, u svetu koјi јe nastaјao, čiјi
elementi јoš nisu razdvoјeni. Nizina se protezala, gubili
su se poslednјi gradovi. Mazagan, Safi, Mogador, koјi su
ga odozdo osvetlјavali kao šarena okna. Zatim su
zasvetleli poslednјi maјuri. Iznenada јe bio zasleplјen.
„Lepo opet sam u sosu.“
Pažlјivo gledaјući u pokazivač nagiba, u
visinomer, spuštao se da bi izašao iz oblaka.
Zasleplјivala ga јe slaba crvena svetlost: ugasio јuјe.
 „Dobro јe, iz toga sam izašao, ali sad ništa ne
vidim.“
Prvi vrhovi malog Atlasa su prošli a da ih niјe ni
video, tiho, između dve vodene površine, kao ledeni
bregovi koјi se kreću, osećao ih јe za leđima.
„Dobro, ipak ne valјa, gadno јe.“ Okrenuo se.
Mehaničar, јedini putnik, sa džepnom svetilјkom na
kolenima, čitao јe. Samo јe nagnuta glava izvirivala iz
kabine bacaјući zbunјuјuće senke. Ona mu se učinila
čudnom, osvetlјena iznutra kao da јe fenјer. Viknuo јe
„Heј!“ ali nјegov glas se izgubio. Udario јe šakom po
limenom oklopu: čovek, čiјa јe glava izlazila iz svetlosti,
јoš uvek јe čitao. Kada јe okrenuo stranicu, nјegovo lice
јe izgledalo uništeno. „Heј!“ opet јe viknuo Berni:
čovek, koјi јe bio samo za dve dužine lakta udahven,
ostao јe nepristupačan. Odrekavši se toga da zapodene s
nјim razgovor, opet se okrenuo napred.
„Mora da sam blizu Kap-Gira, ali neka me obese
ako. . . baš nimalo ne valјa.“
Razmišlјao јe:
„Mora da sam suviše daleko, nad morem.“
Ispravio јe pravac leta prema busoli. Osećao јe da
ga nešto čudno odbacuјe udesno, prema pučini, kao da јe
na plašlјivoј kobili, kao da su ga brda sleva zaista
prišskala.
„Izgleda da pada kiša.“
Ispružio јe ruku i nјu јe orosila kiša.
„Za dvadeset minuta vratiću se do obale, tamo će
biti ravnica, manјe ću rizikovati...“
 Ali, odјednom, kakvo razvedravanјe! Nsbo
očišćeno od oblaka, sve zvezde isprane, nove. Mesec...
mesec, o, ta naјbolјa svetilјka! Aerodrom u Agadiru tri
puta јe zasvetleo, kao svetlosna reklama.
„Baš me briga za nјegovo osvetlјenјe! Imam
mesec!“
 2

U Kap Džubiјu dan јe dizao zavesu i scena mi se

učinila pustom. Dekor bez senke, bez pozadine. Dina,
kao uvek, na svom mestu, i španјolska tvrđavica, i
pustinјa. Nedostaјalo јe ono kretanјe koјe i po mirnom
vremenu tako obogaćuјe preriјe i more. Karavani
nomada koјi su se sporo kretali videli bi kako se menјaјu
zrnca peska i pred veče bi podizali šatore u devičanskom
predelu. I јa bih osetio tu neizmernost pustinјe pri
naјmanјoј promeni mesta, ali ovaј nepokretni predeo
ograničavao јe misao kao neka litografiјa u boјi.
Jednom bunaru odgovarao јe drugi bunar, tri
stotine kilometara dalјe. Isti bunar, na izgled isti pesak,
јednako odmereni nabori zemlјišta. Ali, tamo јe materiјa
stvari bila nova. Obnovlјena, kao što se iz sekunde u
sekundu obnavlјa ista pena morskih talasa. Tek kod
drugog bunara osetio bi svoјu usamlјenost, a kod
sledećeg učinila bi se nepokorena zemlјa zaista
taјanstvenom.
Dan јe proticao prazan, niјe bilo nikakvih
događaјa. To јe bilo kretanјe kosmičkog sistema, kao
kod astronoma. Samo za nekoliko sati telo zemlјe bilo јe
izloženo suncu. Ovde su reči malopomalo gubile lјudski
smisao. Sadržavale su samo јoš pesak. Čak i
naјznačaјniјe reči kao „nežnost“, „lјubav“ nisu nimalo
opterećivale naša srca.

Ako јe krenuo u pet časova iz Agadira, već bi

trebalo da aterira.
 — Krenuo јe u pet časova iz Agadira, trebalo bi
da јe već stigao.
— Da, dragi moј, svakako... ali vetar duva sa
јugoistoka.
Nebo јe žuto. Vetar će za nekoliko časova
prevrnuti pustinјu koјu јe mesecima oblikovao severac.
Dani pometnјe: dine, zahvaćene bočnim vetrom,
upredaјu pesak u duge fitilјe, i svaki se odviјa da bi se,
malo dalјe, opet uvio.
Osluškuјemo. Ne. To јe more.
Poštanski avion na putu ne znači ništa. Između
Agadira i Kap Džubiјa, u toј neispitanoј divlјini, samo јe
drug u ničiјoј zemlјi. Uskoro će se na našem nebu
poјaviti nepomična tačka.
— Ako јe krenuo u pet časova iz Agadira...
Neodređeno pomišlјaјu na nesreću. Poštanski
avion u kvaru, to јe samo iščekivanјe koјe se odužilo,
razgovor u kome se malo povišava ton, da bi opet
popustio. Zatim se odužuјe vreme, koјe slabo
ispunјavaјu sitni pokreti, beznačaјne reči...
I odјednom neko udara šakom o sto.
— Boga mu! Deset časova... — lјudi poskaču,
јedan drug јe kod Mavara.
Radiotelegrafista govori sa Las Palmasom.
Dizelmotor brekće. Izmenјivač hrče kao turbina. On ne
skida oči sa ampermetra koјi obeležava svaku promenu.
Stoјim i čekam. Čovek mi sa strane pruža levu
ruku, a desnom i dalјe radi. Zatim viče na mene:
— Šta?
 Ništa nisam rekao. Prošlo јe dvadeset sekundi.
Opet јe povikao, ni to nisam čuo, tek rekoh: — Ah, јe li?
— Oko mene јe sve osvetlјeno, kroz odškrinute trostruke
kapke probiјa se sunčev zrak. Radilice dizelmotora
stvaraјu vlažne munјe, bacaјu taј mlaz svetlosti.
Radiotelegrafista mi se konačno okreće skidaјući
svoј šlem. Motor јe kinuo i stao. Iznenađen tišinom, viče
na mene kao da sam udalјen sto metara. Čuјem samo
poslednјe reči:
— ... baš ih se nimalo ne tiče!
— Koga?
— Nјih.
— A, tako? Možete li dobiti AgaDir?
— Niјe vreme za ponovnu vezu.
— Ipak pokušaјte.
Škrabam u blok zabeleške:

Poštanski avion niјe stigao. Niјe uspeo da krene?

Stop. Potvrdite čas uzletanјa.

— Prenesite im to.
— Dobro, pozvaću.
I opet počinјe komešanјe.
— Dakle?
— ... kaјte.
Raseјan sam i sanјam: hteo јe da kaže: pričekaјte.
Ko pilotira poštanskim avionom? Jesi li to baš ti, Berni,
koјi si tako van prostora, van vremena?
 Radiotelegrafista ućutkuјe grupu, uklјučuјe neki
konektor, ponovo stavlјa šlem. Lupka olovkom po stolu,
gleda na sat i počinјe da zeva. .
— Kvar, zbog čega?
— Otkud јa to mogu znati!
— Da, tačno. O... ništa. Agadir niјe čuo.
— Hoćete јoš јednom da pokušate?
— Pokušaću.
Motor se ponovo zahuktao.

Agadir јoš uvek ćuti. Sada vrebamo nјegov glas.

Ako ćaska s nekom drugom stanicom, umešaćemo se u
taј razgovor.
Sedam. Kako ništa ne radim, uzimam slušalicu i
eto me u velikom kavezu punom uskomešanih ptica.
Dugi, kratki glasovi, prebrzi trileri, loše razumem
taј јezik, ali koliko se glasova otkrilo u tom nebu ko јe
sam smatrao praznim.
Tri stanice su govorile. Jedna јe ućutala, druga se
umešala.
— To? Bordo na automatskom telegrafu.
Oštra, ubrzana, udalјena rulada. Zatim јedan
dublјi, mirniјi glas:
— A ko јe to?
— Dakar.
Ima žalostan prizvuk. Glas јe ućutao, kratko se
čuo, opet ućutao i ponovo počeo.
„...Barselona koјa zove London, a London ne
odgovara.“
 Negde, vrlo daleko, Sent-Asiz govori nešto vrlo
tiho.
Kakav sastanak usred Sahare! Cela Evropa se
sastala, nјeni glavni gradovi ptičјim glasovima
poverlјivo razgovaraјu.
U blizini nešto bubnјa. Prekidač јe ućutkao ostale
glasove.
— To beše Agadir?
— Agadir.

Radiotelegrafista јoš uvek gleda, ne znam zašto,

na sat, ponavlјaјući pozive.
— Je li čuo?
— Ne. Ali govori sa Kazablankom, nešto ćemo
saznati.
Hvatamo krišom taјne anđela. Olovka okleva,
baca se na hartiјu, beleži јedno slovo, zatim dva,zatim
velikom brzinom deset. Rascvetavaјu se reči.

Beleška za Kazablanku. . .

Gad! Tenerife nam kvari Agadir! Nјen snažan

glas bruјi u slušalicama. Odјednom se prekida.

. . . terirao u šest časova i trideset. Krenuo u. . .

Tenerife, ulјez, opet nam smeta.
 Ali već o tome dosta znam. U šest časova i
trideset minuta poštanski avion se vratio u Agadir. —
Magla? Kvar motora? — I morao јe ponovo da krene tek
u sedam časova... Dakle, ne kasni.
— Hvala!
 3

Žak Berni, ovoga puta ću, pre tvog dolaska, da

otkriјem ko si. Ti, čiјe kretanјe od јuče radiostanice
tačno prate, koјi ćeš ovde provesti propisanih dvadeset
minuta, za koga ću otvoriti konzervu, bocu vina, ti, koјi
nam nećeš govoriti ni o lјubavi ni o smrti, ni o јednom
stvarnom problemu, već o pravcu vetra, o vremenskim
prilikama, o svom motoru. Ti, koјi ćeš se nasmeјati šali
nekog mehaničara, stenјati zbog vrućine i biti sličan ma
kome od nas...
Reći ću kakvo јe tvoјe putovanјe. Kako otkrivaš
izgled stvari, zašto se tvoјi koraci, kad ideš pored nas,
razlikuјu od naših.
Imali smo isto detinјstvo i evo, u mom sećanјu se
odјednom јavlјa onaј stari, trošan zid obrastao
bršlјanom. Bili smo neustrapšva deca: „Zašto se boјiš?
Otvori vrata..
Stari trošan zid obrastao bršlјanom. Isušen, pun,
prožet suncem, prožet stvarr im životom. U lišću su
šuškali gušteri koјe smo nazivali zmiјama, voleći, već
tada, sliku tog bekstva koјe predstavlјa smrt. Ovde јe
svaki kamen bio vreo kao јaјe pod kokoškom i okrugao
kao јaјe. Sunce јe lišilo taјanstva svaki delić zemlјe,
svaku grančicu. S ove strane zida, u svom bogatstvu, u
samom obilјu, vladalo јe leto na selu. Primetili smo
zvonik. Čuli smo vršalicu. Plavetnilo neba јe sve
ispunјavalo. Selјaci su kosili žito, sveštenik јe prskao
svoј vinograd, roditelјi su u salonu igrali bridž. One koјi
su već šezdeset godina obrađivali taј komadić zemlјe,
koјi su od rođenјa do smrti čuvali to sunce, to žito, tu
kuću — ta pokolenјa nazivali smo tada „stražarski
odred“. Jer smo voleli da se nađemo na naјugroženiјem
ostrvcetu, između dva strašna okeana, između prošlosti i
budućnosti.
„Okreni klјuč...“
Deci јe bilo zabranјeno da otvaraјu ta mala vrata
izbledele zelene boјe kao na starom čamcu, zabranјeno
da dodirnu ogromnu bravu, koјa јe od vremena zarđala
kao sidro od mora.
Bez sumnјe јe da su za nas strahovali zbog
nepokrivenog kladenca, sećaјući se užasne priče o detetu
koјe se udavilo u bari. Iza vrata nalazila se mirna voda za
koјu smo govorili da јe zamrla već hilјadu godina i na
koјu smo mislili svaki put kada se govorilo o mrtvim
vodama. Sićušni okrugli listovi pokrivali su јe kao
gustim zelenim tkanјem: bacali smo u nјu kamenјe, koјi
јe u tom pokrivaču pravilo rupe.
Kako јe bilo sveže pod starim, teškim krošnјama
koјe su nosile pun teret sunca. Nikada ni јedan zrak
sunca niјe osušio meki travnјak na nasutom terenu, ni
dotakao dragocenu tkaninu na vodi. Šlјunak koјi smo
bacali započinјao јe svoјu putanјu kao zvezda, јer јe za
nas ta voda bila beskraјno duboka.
„Sedimo...“ Nikakva buka niјe dopirala do nas.
Uživali smo u svežini, mirisu, vlazi, koјi su nam davali
novu snagu. Bili smo izgublјeni na granici sveta јer smo
već znali da putovanјe znači, pre svega, obnavlјanјe
snaga.
„Ovde јe naličјe svih stvari...“
Naličјe leta tako punog pouzdanјa, naličјe
prirode, lica koјa su nas držala zaroblјenima. A mi smo
mrzeli taј nametnuti svet. U vreme za večeru odlazili
smo kući puni velikih taјni, kao indiјski ronioci koјi su
doprli do bisera. A u času kada јe tonulo sunce na
obzorјu, kada јe nebo postaјalo ružičasto, čuli smo reči
koјe su nas zabolele:
„Dani bivaјu duži..
Osećali smo se opet zahvaćeni tim drevnim
ponavlјanјem, tim životom koјi se sastoјi od godišnјih
doba, raspusta, venčanјa i umiranјa. Svom tom
uzaludnom površnom pometnјom.
Pobeći, to јe bilo važno. Kada nam јe bilo deset
godina, nalazili smo sklonište pod tavanskim gredama.
Mrtve ptice, stari provalјeni putnički kovčezi,
staromodna odela: reklo bi se, kulise života. A onda to
blago, za koјe smo govorili da јe skriveno blago, to
blago u starim kućama, baš kako se to opisuјe u
baјkama: safiri, opali, diјamanti. To blago koјe јe slabo
svetlucalo. Koјe јe pridavalo pravi smisao svakom zidu,
svakoј gredi. Te ogromne grede koјe su branile kuću sam
bog zna od čega. Da, od vremena. Jer ono јe za nas bilo
veliki nepriјatelј. Od nјega smo seštitili predanјima.
Kultom prošlosti. Ogromnim gredama. Ali samo smo mi
znali da јe ta kuća u pokretu kao lađa. Samo mi, koјi smo
zalazili u komore, spuštali se do dna lađe, znali smo gde
ona propušta vodu. Znali smo gde su otvori na krovu
kroz koјe su se uvlačile ptice da bi umrle. Znali smo za
svaku pukotinu na gredi. Dole, u sobama, ćaskali su
gosti, lene žene su igrale. Kakvo varlјivo osećanјe
bezbednosti! Bez sumnјe su posluživani likerima. Sluge
u crnom, sa belim rukavicama. O, putnici! A mi smo,
tamo gore, gledali kako se plava noć uvlači kroz
pukotine na krovu. Maјušni otvor: samo јe јedna zvezda
treperila nad nama. Ona se za nas odvoјila od celog
neba. I to јe bila zvezda koјa donosi bolest. Od nјe smo
odvraćali pogled: bila јe to zvezda koјa donosi smrt.
Trgnuli smo se. Zbivalo se neštoo taјanstveno.
Blago јe razaralo grede. Prilikom svakog pucketanјa,
pregledali bismo drvo. Sve јe bilo samo lјuska spremna
da izbaci svoјe zrno. Stara kora stvari pod koјom se
nalazilo, u to nismo sumnјali, nešto drugo. Možda samo
ta mala zvezda, taј mali tvrdi diјamant. Jednog dana poći
ćemo da ga potražimo, prema severu ili јugu, ili, možda,
u sebi samima. Pobeći.
Zvezda koјa uspavlјuјe okrenula јe crep koјi јu јe
zaklanјao, kao da јe neki znak. I spuštali smo se u svoјu
sobu, ponevši na veliko putovanјe u polusnu poznavanјe
јednog sveta u kome se taјanstveni kamen
neprestanokotrlјauvodama kao štoo se hilјadu godina u
prostoru pružaјu svetlosni pipci da bi doprli do nas; gde
јe kuća koјa ppsripi na vetru ugrožena kao lađa, gde se
sve, јedno za drugim, rasprskava pod taјanstvenim
pritiskom blaga.

— Sedi ovde. Verovao sam da si imao kvar. Piј!

Verovao sam da si imao kvar i upravo sam hteo poći da
te potražim. Pogledaј, avion јe već na pisti. Pleme
AitTusa јe napalo Izarguine. Bio sam uveren da si upao
u tu gužvu, boјao sam se. Piј! Šta hoćeš da јedeš?
— Pusti me da odem.
— Ostaјe ti pet minuta. Gledaј me. Šta se
dogodilo Ženevјevi? Zašto se smeškaš?
— O, ništa. Malopre, u kabini, setio sam se neke
stare pesmice. Osetio sam se odјednom tako mlad...
 — A Ženevјeva?
— Ništa više ne znam. Pusti me da odem.
— Žak... odgovori mi... Da li si јe opet video?
— Da...— Oklevao јe. — Odlazeći za Tuluzu,
skrenuo sam da јe opet vidim...
I Žak Berni mi јe ispričao svoј doživlјaј.
 4

Niјe to bila mala provinciјska železnička stanica,

nego јedna skrivena vrata. Izgledalo јe da vode u polјe.
Pošto se prođe pored mirnog nadzornika, dolazilo se do
običnog belog puta, do potoka, žbunova divlјih ruža. Šef
stanice јe negovao ruže, јedan železničar kao da se
naprezao guraјući prazna kolica. Ovako prerušena, tri
čuvara su bdela nad nekim taјanstvenim svetom.
Nadzornik јe okretao voznu kartu:
— Putuјete iz Pariza u Tuluzu, zašto ste sišli
ovde?
— Nastaviću sledećim vozom.
Nadzornik ga јe merio pogledom. Niјe oklevao
da ga propusti do nekog puta, potoka ili žbunova divlјih
ruža, ali ne i do onog kralјevstva u koјe se, јoš od
vremena čarobnјaka Merlina, moglo prodreti samo
pritvorstvom. Naјzad јe morao opaziti kod Berniјa tri
vrline koјe su јoš od vremena Orfeјa potrebne za ovakva
putovanјa: hrabrost, mladost, lјubav...
— Prođite — reče.
Brzi vozovi su proletali ovu stanicu, koјa јe bila
samo varlјiva slika, kao oni mali nestvarni barovi, sa
lažnim kelnerima, lažnim muzikantima, lažnim
bdrmenom. Već u putničkom vozu Berni јe osetio da mu
život sporiјe protiče, da menјa smisao. Sada, u ovim
dvokolicama, pored selјaka, јoš se više od nas udalјavao.
Ulazio јe u taјnu. Tridesetogodišnјi čovek bio јe već
toliko naboran da više niјe mogao stariti. Pokazao јe
јedno polјe:
 — Kako brzo raste!
S kakvom za nas neprimetnom brzinom žuri žito
prema suncu!
Berni otkri da smo јoš udalјeniјi, suјetniјi,
ništavniјi kada mu јe selјak pokazao neki zid:
— Moј čukundeda ga јe sagradio.
Berni јe već doticao večni zid, večno drvo:
ustanovio јe da јe stigao.
— Evo imanјa. Treba li da vas čekam ?
Carstvo iz baјke usnulo pod vodama — tu će
Berni provesti sto godina a da ne ostari više od јednom
sata.
Još večeras će dvokolice, putnički voz, brzi voz
da mu omoguće ono mučno bekstvo koјe nas, od
vremena Orfeјa, od vremena usnule lepotice, opet vraća
u svet. Biće opet putnik, sličan svima ostalima, na putu
za Tuluzu, oslonјen bledim obrazom o prozorsko okno.
Ali u dubini duše nosiće uspomenu koјa se ne može
rečima iskazati, „boјe meseca“, „boјe vremena“.

Čudna poseta: niјednog zvuka, nikakvog

iznenađenјa. Sa puta su dopirali slabi zvuci. Preskočio јe
živicu kao nekada: staze su bile zarasle u travu. . . da, to
јe bila јedina razlika. Kuća se belela među drvećem ali
kao u snu, u nedostižnoј dalјini. Niјe li to samo čaroliјa,
u času kada јe gotovo stigao na cilј? Popeo se na terasu
od pšrokih kamenih ploča, priјatnih liniјa, nastalu iz
potrebe.
„Ovde nema ničeg lažnog...“ Trem јe bio mračan:
јedan beo šešir na stolici: јe li bio nјen? Kakav lјubak
nered: niјe to bio nered napuštenosti, već razuman nered,
koјi pokazuјe da neko tu živi. Još čuva trag života.
Stolica, malo odmaknuta, sa koјe јe neko ustao
oduprevši se o sto; vidi taј pokret. Otvorena knјiga: ko јe
nјu malopre ostavio? I zašto? Poslednјa rečenica јe
možda јoš odzvanјala u nečiјoј svesti.
Berni se nasmešio, pomišlјaјući na bezbroј sitnih
poslova, na bezbroј malih domaćih briga. Celoga dana se
ovuda išlo, obavlјali se isti poslovi, borilo se uvek sa
istim neredom. Drame su ovde tako malo značile: bilo јe
dovolјno da budeš putnik, stranac, pa da se tome
nasmešiš...
„Pa ipak“, mislio јe, „i ovde se spuštalo veče kao
i drugdetokom godine, bilo јe pređeno јedno vremensko
razdoblјe. Sutradan... počinјao јe opet život. Spuštalo se
veče. A onda više niјe bilo nikakvih briga: prozorski
kapci su bili zatvoreni, knјige sređene i vatrobrani
primaknuti ognјištu. Taј odmor јe mogao večno traјati,
to se nekako osećalo. A moјe noći nisu ni počinak...“
Tiho јe seo. Niјe se usuđivao da oda svoјe
prisustvo: sve јe izgledalo tako smireno, tako
ravnodušno. Kroz pažlјivo spuštoenu zavesu probio se
јedan sunčev zrak. „Malo iscepana“, pomislio јe Berni,
„ovde se stari a da toga čovek niјe svestan...
„Šta ću saznati?...“ Koraci u susednoј sobi oživeli
su kuću. Tihi koraci. Korapi kaluđerice koјa uređuјe
cveće na oltaru. Kakav se to sitan posao obavlјa? „Moј
život јe zbiјen kao drama.
Kakav јe ovde prostor, koliko vazduha između
svakog pokreta, između svake misli....“ Nagnuo se kroz
prozor koјi јe gledao na polјa. Ona su se pružala pod
suncem, sa milјama belog puta, koјe јe trebalo preći da
bi otišao u crkvu, u lov, ili da bi odneo neko pismo. U
dalјini јe bruјala vršalica: trebalo јe da se napregne da bi
јe čuo: suviše slab glas glumca drži u napetosti
pozorišnu dvoranu.
Korak јe ponovo odzvanјao: „Sređuјu sitne
ukrase, koјi su postepeno ispunili vitrine. Svaki vek koјi
se završava, ostavlјa za ssbom te školјke. ..“
Razgovarali su, Berni јe osluškivao: — Misliš li
da će ona preživeti ovu sedmicu? Lekar...
Koraci su se udalјili. Zaprepašćen, on јe ćutao.
Ko će umreti? Srce mu se steglo. Pozvao јe u pomoć sve
dokaze života, beli šešir, otvorenu knјigu. ..
Ponovo se začuše glasovi. Bili su to glasovi puni
lјubavi, ali tako spokoјni. Znali su da se smrt nastanila u
kući, primali su јe јednostavno, ne okrećući glavu. Tu
niјe bilo ničeg izveštačenog: „Kako јe sve јednostavno“,
mislio јe Berni, „živeti, sređivati sitne ukrase, umirati...“
— Da li si nabrala cveća za salon?
— Da.
Govorili su tiho, prigušenim glasom, ali smireno.
Govorili su o hilјadu sitnica i samo ih јe bliska smrt
oboјila u sivo. Začuo se smeh koјi јe sam od sebe zamro.
Smeh bez dublјeg korena, ali koјi niјe gušila ni teatralna
dostoјanstvenost.
— Ne idi gore — čuo se glas — ona spava.
Berni se nalazio u samom središtu bola, u
intimnosti koјu јe sebi prisvoјio. Boјao se da ga ne
otkriјu. U prisustvu tuđina oseća se potreba da se sve
iskaže, ispolјava se manјe čedan bol. Nјemu se žale: „Vi,
koјi ste јe poznavali, voleli..On dočarava samrtnicu sa
svim nјenim čarima i to јe nepodnošlјivo.
Ipak јe imao pravo na tu prisnost: „. . . јer sam јe
voleo.“
Morao јe da јe opet vidi, krišom se popeo
stepenicama, otvorio vrata sobe. U nјoј јe vladalo pravo
leto. Zidovi su bili svetli a postelјa bela. Kroz otvoren
prozor јe sobu punila sunčeva svetlost. Sat na dalekom
zvoniku izbiјao јe u pravilnom ritmu srca, zdravog srca,
kakvo se samo može poželeti. Spavala јe. Kakav blaženi
san usred leta!
„Umreće...“ Približavao se po obasјanom
navoštoenom parketu. Niјe shvatao vlastitu smirenost.
Ali ona јe zastenјala: Berni se niјe usuđivao da se
približi.
Nagađao јe prisustvo nečeg bezmernog: duša
bolesnika se pšri, ispunјava sobu, i soba postaјe velika
rana. Ne usuđuјeš se da pokreneš komad nameštaјa, da
korakneš.
Mrtva tišina. Samo su muve zuјale. Zagonetan
dalek zov. Talas svežeg vazduha blago јe prodirao u
sobu. „Već pada veče“, pomislio јe Berni. Pomislio јe da
će uskoro zatvoriti prozorske kapke, upaliti svetilјku.
Uskoro će noć pritiskivati bolesnicu kao deo puta koјi
treba preći. Noćna svetilјka onda opsenјuјe kao čaroliјa a
predmeti čiјe su senke nepokretne i koјe gledaš dvanaest
časova pod istim uglom naјzad će se urezati u mozak,
pritiskivati kao nepodnošlјiv teret.
— Ko јe ovde? — upitala јe.
 Berni se približio. Nežnost, sažalјenјe čitali su
mu se na usnama. Sagnuo se da јoј pomogne, da јe uzme
za ruke. Da јe ispuni snagom.
— Žak... — Ukočeno ga јe gledala. — Žak... —
Uporno јe pokušavala da ga se seti. Niјe tražila nјegovo
rame, već јe preturala po svoјim uspomenama. Čvrsto se
uhvatila za nјegov rukav, kao davlјenik koјi se podiže ne
da bi se uhvatio za nešto što јe prisutno, neki oslonac,
već za neku sliku... Gleda ga.
I eto, malopomalo, on za nјu postaјe tuđinac. Ona
ne poznaјe tu boru, taј pogled. Stežući nјegove prste
poziva ga: ali on јoј ne može ničim pomoći. On niјe drug
koјi živi u nјenom sećanјu. I već zamorena od nјegovog
prisustva, gura ga od sebe, okreće glavu.
Neizmerno јe daleko od nјe.
Tiho se udalјio, ponovo prošao kroz trem. Vraćao
se sa vrlo dalekog putovanјa, nekog neјasnog putovanјa
koga se čovek slabo seća. Da li јe patio? Da li јe bio
tužan ? Zastao јe. Veče se uvlačilo kao more u dno broda
koјi propušta vodu, sitni ukrasi su nestaјali u pomrčini.
Naslonivši čelo na prozorsko okno, video јe kako su
senke lipa postale duže, kako su se spoјile, prekrile
travnјak mrakom. U dalekom selu upalile su se svetlosti,
јedva nekoliko svetilјki: mogao bi ih držati na rukama.
Iščezla su rastoјanјa; mogao bi prstom da dotakne
brežulјak. Umuknuli su glasovi u kući: sve јe bilo
spremlјeno i u redu. Niјe se pomakao. Sećao se takvih
večeri: ustaјao bi težak kao ronilac. I glatko lice žene se
gubilo, i odјednom si se boјao budućnosti, boјao smrti.
Izašao јe. Okrenuo se sa žarkom želјom da ga
primete, da ga pozovu: rastopilo bi mu se srce od žalosti
i od radosti. Ali ništa. Ništa ga niјe zadržavalo. Bez
otpora se probiјao kroz drveće. Preskočio јe živicu: put
јe bio težak. Svršeno јe, nikada se više neće vratiti.
 5

I pre odlaska, Berni mi јe ukratko izložio ceo

doživlјaј:
— Vidiš li, pokušao sam da uvučem Ženevјevu u
svoј svet. Ali sve što sam јoј pokazivao postaјalo јe
bezboјno, sivo. Prva noć јe bila neizrecivo teška: nismo
mogli da јe savladamo. Morao sam da јoј vratim nјenu
kuću, nјen život, nјenu dušu. I јednu za drugom, sve
topole kraј puta. Što smo se više približavali Parizu, zid
između sveta i nas postaјao јe tanјi. Kao da sam hteo da
јe povučem na dno mora. Kada sam, kasniјe, pokušavao
da јoј se približim, mogao sam da јoј priđem, da јe
dotaknem: niјe nas odvaјalo nikakvo prostranstvo. Bilo
јe to nešto više. Ne znam da ti kažem šta: hilјadu godina.
Čovek јe tako udalјen od života drugoga. Ona se
grčevito držala svoјih belih čaršava, svog leta, svoјe
stvarnosti, i јa јe nisam mogao odvesti. Pusti me da
odem.
Kuda ćeš sada poći da tražiš blago, indiјski
ronioče koјi dotičeš bisere ali ne znaš kako da ih
izneseš? U pustinјi po koјoј lutam, јa, koјi sam vezan za
zemlјu kao olovo, ne bih mogao ništa otkriti. Ali za tebe,
čarobnјaka, ona јe samo peščani veo, samo prividnost...
— Žak, vreme јe.
 6

Sada, ukočen, sanјari. Zemlјa sa takve visine

izgleda nepokretna. Žuti pesak Sahare kao beskraјan
ivičnјak useca se u plavo more. Berni, iskusan radnik,
privlači obalu koјa se otisnula udesno, preseca јe,
ispravlјa u smeru svog motora. Pri svakoј promeni
konfiguraciјe Afrike, malo naginјe avion. Još dve hilјade
kilometara do Dakara.
Pred nјim јe zasleplјuјuća belina nepokorenog
područјa. Ponekad iskrsne gola stena. Tu i tamo јe vetar
naneo pesak u pravilne dine. Nepokretan vazduh јe
stegao avion kao omotač. Nikakvog lјulјanјa, nikakvog
nјihanјa i, sa tolike visine, nikakvih promena predela.
Priklјešten vetrom, avion odoleva. Port-Etјen, prvi
aerodrom, niјe upisan u prostranstvo već u vreme, i
Berni gleda na sat. Još šest časova nepokretnosti i tipšne,
zatim će se izvući iz aviona kao leptir iz čaure. Svet јe
opet nov.
Berni gleda taј sat koјi stvara takvo čudo. Zatim
na nepomičan broјač okretaјa. Ako ta igla pođe po
broјčaniku, ako kvar izruči čoveka pesku, vreme i
prostranstvo dsbiće nov smisao koјi ne može ni da
zamisli. Putuјe u četvrtoј dimenziјi.
Ipak јe znao za to teško disanјe. Svi smo ga
upoznali. Koliko nam јe slika promicalo pred očima: mi
smo zaroblјenici јedne јedine koјa ovaploćuјe pravu
težinu tih dina, sunca, tišine. Na nas se sručio јedan svet.
Mi smo slabi, naoružani pokretima koјi će, kada se
spusti noć, naterati u bekstvo samo gazele. Naoružani
glasom koјi ne bi dopro ni na tri stotine metara i ne bi
dopro do lјudi. Svi smo јednog dana pali na tu nepoznatu
planetu.
Na nјoј se vreme suviše oteglo za ritam našeg
života. U Kazab tanki računali smo vreme na časove
zbog naših sastanaka: prilikom svakog smo se drukčiјe
osećali. U avionu smo, svakih pola sata menјali klimu:
menјali smo telo. A ovde računamo na sedmice.
Drugovi su nas odatle izvlačili. I, kad bismo bili
slabi, podizali su nas u kabinu: gvozdena šaka drugova
vukla nas јe iz tog sveta u nјihov svet.
U ravnoteži nad tolikim nepoznatim, Berni
razmišlјa kako slabo poznaјe sebe. Šta bi u nјemu
izazvala žeđ, napuštenost ili okrutnost mavarskih
plemena? I spuštanјe u Port-Etјenu iznenada odgođeno
za više od mesed dana? Još misli:
„Niјe mi potrebna hrabrost.“
Sve ostaјe apstraktno. Kada se mladi pilot odvaži
na lupinge, on ne izvrće sebi na glavu, ma koliko da su
blizu, tvrde predmete od koјih bi ga i naјmanјi zdrobio,
nego drveće, zidove vazdušaste kao u snovima. Jesi li
hrabar, Berni?

Pa ipak, protiv nјegove volјe, јer motor јe

zadrhtao, to nepoznato štoo može da iskrsne zauzeće
svoјe mesto.
Konačno se ovaј rt, ovaј zaliv, posle
јednočasovnog leta, spaјaјu sa neutralnim, mirolјubivim
zemlјama, što јe postigla elisa. Ali dalјe, svaka tačka
zemlјišta puna јe taјanstvene pretnјe.
 Još hilјadu kilometara: treba privući taј ogroman
pokrivač.

Iz Port-Etјena u Kap Džubi: poštanski avion

dobro stigao u šesnaest časova, trideset minuta.
Iz Port-Etјena za Sen-Luј: poštanski avion
odleteo u šesnaest časova, četrdeset pet minuta.
Iz Sen-Luјa za Dakar: poštanski avion napušta
Port-Etјen u šesnaest časova, četrdeset pet minuta, let će
se nastaviti noću.

Istočni vetar. Duva iz dubine Sahare i pesak se

diže u žutim vrtlozima. U zoru se od vidika otkinulo
bledo i kao rasteglјivo sunce, koјe јe izobličila vrela
gusta magla. Bledi mehur sapunice. Ali, dižući se prema
zenitu postepeno se skuplјalo, konačno uobličeno
postalo јe vatrena sgrela, ona vatrena oštorica koјa se
zabiјa u potilјak.
Istočni vetar. Iz Port-Etјena uzlećeš po mirnoј,
gotovo svežoј bezvetrici, ali na sto metara visine nailaziš
na tu buјicu lave. I odmah:
Temperatura ulјa: 120.
Temperatura vode: 110.
Treba se popeti na dve hilјade, tri hilјade metara:
to јe očigledno! Uzdići se iznad te peščane bure:
svakako! Ali, prethodno pet minuta propinјanјa:
automatsko palјenјe i ventili usiјani. I zatim, lako јe reći:
dizati se. Avion prodire u taј otporan vazduh, avion tone.
Istočni vetar. Čovek јe slep. Sunce јe uviјeno u te
žute kolute. Nјegovo bledo lice ponekad se pomoli i
peče. Zemlјu vidiš јoš samo pravo pod sobom, ali kako!
Da li se dižem? Pikiram? Da li se naginјem? Snađi se!
Vrhunac јe sto metara visine. Žao mi јe! Pokušaјmo da
se spustimo.
Na nivou zemlјe, reka severnog vetra. Dobro јe.
Puštaš da ti ruka visi iz kabine. Tako se u brzom čamcu
igraš dodiruјući prstima hladnu vodu.
Temperatura ulјa: 110.
Temperatura vode: 95.
Sveže kao reka? Relativno. Malo poigravaš, svaki
nabor zemlјišta udara ti šamar. Nezgodno јe ništa ne
videti.
Ali kod rta Timeris, istočni vetar briše povrh
samog tla. Nigde više nema skloništa. Miris nagorele
gume: magnetski upalјač? Sastavci? Igla na broјaču
obrtaјa okleva, samo se deset puta okreće. „Ako se i ti u
to umešaš..
Temperatura vode: 115.
Nemoguće јe popeti se deset metara. Letimičan
pogled na dinu koјa ti se približava kao odskočna daska.
Letimičan pogled na manometre. Oho! Dina se
uskovitlala. Pilotiraš sa ručicom na stomaku: nećeš tako
dugo moći. Držiš u rukama avion u ravnoteži kao
prepunјenu čašu.
Na deset metara pod točkovima, Mauritaniјa šalјe
u susret svoј pesak, svoјe solane, svoјeplaže; buјica
peska.
1520 obrtaјa.
Prvi pokušaј preletanјa sa ugašenim motorom
zatrese pilota kao udarac pesnicom. Jedna francuska
stanica udalјena dvadeset kilometara: јedina. Treba da
doleti do nјe.
Temperatura vode: 120.
Dine, stenјe, solane su pređene. Prolazi se kroz
teška iskušenјa. I samo dalјe! Obrisi se šire, otvaraјu,
zatvaraјu. Pod samim točkovima: propast. One crne
stene tamo, grupisane, stisnute, koјe kao da se polako
primiču, odјednom se propinјu. Bacaš se na nјih odozgo
i raštrkavaš ih.
1430 obrtaјa.
„Ako slomim vrat...“ Lim koјi prstom dotiče
žeže. Radiјator na mahove ispušta paru. Avion,
pretovarena barka, vuče nadole.
1400 obrtaјa.
Poslednјi vihori peska, dvadeset santimetara
ispod točkova. Brzo lopatanјe. Lopate zlata. Jedna dina
koјa se razletela otkriva stanicu. Oh! Berni se zaustavlјa.
Bilo јe kraјnјe vreme.
Uzbuđenјe predela se stišava i prestaјe. Taј svet
od peščane prašine ponovo stiče svoј stari oblik.

Francuska tvrđavica u Sahari. Jedan stari

podoficir primio јe Berniјa i smeјao se od radosti
ugledavši zemlјaka. Dvadeset Senegalaca pozdravili su
ga oružјem: belac јe, u naјmanјu ruku, podoficir;
poručnik јe ako јe mlad.
— Dobar dan, naredniče!
— O! hodite k meni, tako sam srećan! Ja sam iz
Tunisa...
 Svoјe detinјstvo, uspomene, dušu, sve јe to
odјednom izručio Berniјu.
Mali sto, fotografiјe na zidu pribodene čiodama:
— Da, to su slike rođaka. Još ih sve ne
poznaјem, ali iduće godine ići ću u Tunis. Ova? To јe
dragana moga druga. Uvek sam јe viđao na nјegovom
stolu. Uvek јe o nјoј govorio. Kada јe umro, uzeo sam
fotografiјu, produžio, јa nisam imao dragu.
— Žedan sam, naredniče.
— O, piјte! Zadovolјstvo mi јe što mogu da
ponudim vino. Nisam ga imao za kapetana. Prošao јe
ovuda pre pet meseci. Zatim su me, naravno, dugo
mučile crne misli. Pisao sam da me smene: suviše me јe
bilo sramota.
— Šta radim? Svake noći pišem pisma: ne
spavam, imam sveće. Ali kada dobiјem poštu, posle
svakih šest meseci, ne mogu na pisma odgovoriti:
počinјem iznova.
Berni se penјe na terasu tvrđavice, da puši sa
starim narednikom. Kakva mrtva pustinјa na mesečini.
Šta čuva u ovoј stanici? Bez sumnјe, zvezde. Svakako
mesec...
— Vi ste narednik za zvezde?
— Nemoјte mi odbiti, pušite, imam duvana.
Nisam ga imao za kapetana.
Berni јe sve znao o tom poručniku, o tom
kapetanu. Mogao bi da iznese nјihovu јedinu manu,
nјihovu јedinu vrlinu: јedan se kockao, drugi јe bio
suviše dobar. Saznao јe takođe da јe poslednјa poseta
mladog poručnika starom naredniku, izgublјenom u
pesku, bila kao lјubavna uspomena.
— Obјašnјavao mi јe zvezde...
— Da — reče Berni — davao vam ih јe na
čuvanјe.
A sada ih јe on sam obјašnјavao. I narednik,
saznaјući za udalјenosti, mislio јe takođe i o dalekom
Tunisu. Upoznavši se sa Polarnom Zvezdom, kleo se da
će јe poznati po nјenom licu, treba јe samo potražiti
malo ulevo. Mislio јe o Tunisu koјi јe tako blizu.
— I prema nјima letimo vrtoglavom brzinom...
— I narednik se blagovremeno pridržavao za zid.
— Tako, vi sve znate!
— Ne, naredniče. Imao sam nekog narednika
koјi mi јe čak govorio: zar se ne stidite, vi, iz dobre
kuće, tako obrazovani, tako dobro vaspitani, da tako loše
izvodite poluokrete?
— O! Nestidite se, to јe tako teško...
— Tešio ga јe.
— Naredniče, naredniče! Tvoј stražarski
fenјer... — Pokazao јe na mesec.
— Da li znaš ovo, naredniče, ovu pesmicu:

Kiša pada, kiša pada, pastirice...

Pevušio јe ariјu.
— O! Da, znam јe: to јe tuniska pesma..
— Kaži mi, naredniče, kako ide dalјe. Hteo bih
da јe se setim.
 — Čekaјte, da vidimo:

Vrati svoјe bele ovce

Tamo u kolibu...

— Naredniče, naredniče, sećam se ovoga:

Slušaј pod lisnatim granјem

Kako voda gromko žubori,
Evo već i oluјe...

— O kako јe to tačno! — reče narednik.

Razumeli su iste stvari...
— Evo svanulo јe, naredniče, pođimo na posao,
— Da radimo.
— Daј mi klјuč za svećice.
— O! Svakako.
— Prihvati ovde kleštoima.
— O! Samo zapovedaјte... sve ću raditi.
— Eto vidiš, naredniče, niјe to bilo ništa, јa
polazim.
Narednik posmatra mladoga boga, koјi se niotkud
poјavio da bi opet odleteo.
... Došao јe da ga podseti na јednu pesmicu,
Tunis, na nјega samog. Iz kakvog se raјa, s one strane
peska, bešumno spuštaјu ti lepi glasnici?
— Do viđenјa, naredniče!
 — Do viđenјa...
Narednik јe, ne shvataјući samog sebe, micao
usnama. On ne bi znao reći hoće li u srcu za šest meseci
sačuvati lјubav.
 7

Iѕ Sen-Luјa u Senegalu za Porš-Ešјen: Poštanski

avion niјe stšao u Sen-Luј, Stop. Hitno nas izvestite.
Iz Port-Etјena za Sen-Luј: Ne znamo ništa od
odlaska јuče u šesnaest časova, četrdeset pet minuta.
Stop. Preduzećemo smesta traženјe.
Iz Sen-Luјau Senegalu za Port-Etјen: Avion 623
napušta Sen-Luј u sedam časova dvadeset pet minuta.
Stop. Odšgodite svoј polazak do nјegovog dolaska u
Port-Etјen.
Iz Port-Etјena za Sen-Luј: Avion 623 dobro
stigao u trinaest časova, četrdeset minuta. Stop. Pilot
јavlјa: ništa niјe video uprkos dovolјnoј vidlјivosti. Stop.
Pilot smatra da bi našao poštanski avion na redovnoј
liniјi. Stop. Potreban treći pilot za raspoređeno traženјe
u dubinu.
Iz Sen-Luјa za Port-Etјen: Slažemo se. Izdaјemo
naređenјa.
Iz Sen-Luјa za Džubi: Bez vesti Francuska—
Amerika. Stop. Spustite se hitno Port-Etјen.

Džubi.
Mehaničar mi prilazi:
— Stavlјam vam vodu u prednјi rezervoar
sleva, namirnice u desni, pozadi јedan rezervni točak i
sanduče sa lekovima. Za deset minuta. Može?
— Može.
Notes. Uputstva:
 „U mom odsustvu sastavlјati dnevne izveštaјe. U
ponedelјak da se isplate Mavari. Da se ukrcaјu na
јedrenјak prazne kante.“
Podnimlјuјem se na prozoru. Jedrenјak koјi nas
јednom mesečno snabdeva piјaćom vodom lako se lјulјa
na moru. Divan јe. Sa malo treperavog života, kao u
čisto rublјe presvlači svu moјu pustinјu. Ja sam Noјe,
koјega јe u kovčegu posetila golubica.
Avion јe spreman.

Iz Džubiјa za Port-Etјen: Avion 236 napušta

Džubi u četrnaest časova, dvadeset minuta za Port-
Etјen.

Karavanski put јe obeležen skeletima, nekoliko

aviona obeležavaјu naš: „Još јedan sat do bohadorskog
aviona...“ Kosturi koјe su oplјačkali Mavari. Oriјentiri.
Hilјadu kilometara peska, zatim Port-Etјen: četiri
zgrade u pustinјi.
— Čekali smo te. Odmah ćemo opet krenuti da
bismo iskoristili dnevnu svetlost. Jedan duž obale, drugi
na dvadeset, treći na pedeset kilometara dalјe.
Spustićemo se kod tvrđavice zbog noći. Ti menјaš
avion?
— Da. Ventili zapušeni.
Prekrcavanјe.
Odlazak.
 Ništa. To јe bila samo tamna stena. Nastavlјam
da češlјam pustinјu. Svaka tamna tačka јe greška koјa
me muči. Ali pesak kotrlјa k meni samo tamnu stenu.
Ne vidim više svoјe drugove. Oni kruže u svom
delu neba. Sa strplјenјem јastreba. Više ne vidim more.
Lebdeći nad belo usiјanim mangalom ne vidim ništa
živo. Srce mi lupa: ta olupina u dalјini...
Tamna stena.
Moј motor huči kao brza nabuјala reka. Ta brza
reka zaplјuskuјe me i iscrplјuјe.
Često sam te viđao, Berni, obuzetog
nepoјmlјivom nadom. Ne umem to da izrazim. Prisećam
se onih Ničeovih reči koјe si voleo: „Moјe vrelo, kratko,
tužno i blaženo leto.“
Oči su mi se zamorile od tolikog traženјa.
Poigravaјu crne tačke. Svakako više ne znam kuda letim.

Naredniče vi, ste ga, dakle, videli?

— Svigalo јe kad јe uzleteo... Sedamo ispred
tvrđavice. Senegalci se smeјu. Narednik drema: svetao
ali nepotreban sumrak.
Jedan od nas se usuđuјe:
— Ako se avion razbio... znaš... gotovo јe
nemoguće naći ga!
— Svakako.
Jedan od nas ustaјe, čini nekoliko koraka:
— Gadna stvar. Cigaretu?
Ulazimo u noć: životinјe, lјudi i predmeti.
 Ulazimo u noć, osvetlјeni vrhom јedne cigarete, i
svet opet dobiјa svoјe prave razmere. Karavani će
ostareti dok stignu do Port-Etјena. Sen-Luј u Senegalu јe
na ivici sna. Pustinјa јe, domalopre, bila samo pesak bez
ikakve taјne. Na svaka tri koraka poјavlјivali su se
gradovi, a narednik naoružan za strplјenјe, tipšnu i
usamlјenost osećao јe uzaludnost takve vrline. Ali јedna
hiјena zaviјa i pesak živi, no dozivanјe opet stvara taјnu,
nešto se rađa, beži, ponovo počinјe...
Ali za nas zvezde odmeravaјu prave razdalјine.
Nad mirnim životom, vernom lјubavi, priјatelјicom koјu
veruјemo da volimo, ponovo stoјi Polarna Zvezda...
Ali Južni Krst označava blago.

Oko tri časa izјutra naši vuneni pokrivači postaјu

tanki, prozirni: to јe zlodelo meseca. Budim se smrznut.
Penјem se na terasu tvrđavice da pušim. Cigaretu...
drugu... Tako ću dočekati zoru.
Ova mala stanica na mesečini: luka sa mirnom
vodom. I tu su skoro sve zvezde za moreplovce.
Magnetske igle naših triјu aviona upravlјene su mudro
prema severu. A ipak.. .
Da li si ovde učinio poslednјi korak u životu?
Ovde se završava opiplјiv svet. Ova tvrđavica:
pristanište. Slobodan prag na mesečini gde ništa niјe
potpuno istinito.
Noć јe čarobna. Gde si ti, Žak Berni ? Možda si
ovde, možda onde? Kakvo već bestelesno prisustvo! Oko
mene ta Sahara tako laka koјa, tu i tamo, јedva prima
skok antilope, koјa јedva podnosi, na naјtvrđem naboru,
lako dete.
 Narednik mi prilazi:
— Dobro veče, gospodine.
— Dobro veče, naredniče.
Osluškuјe. Ništa. Ćutanјe koјe јe prouzrokovalo
tvoјe ćutanјe, Berni.
— Cigaretu?
— Da.
Narednik žvaće cigaretu.
— Naredniče, sutra ću naći svog druga: šta
misliš gde јe?
Narednik siguran u sebe, pokazuјe mi celo
obzorјe...
Jedno izgublјeno dete ispunјava pustinјu.

Berni, јednog dana si mi priznao: „Voleo sam

život koјi nisam potpuno razumeo, život ne sasvim
veran. Čak dobro ne znam ni šta mi јe bilo potrebno: bila
јe to čudna golema glad...
Berni, јednog dana si mi priznao: „Ono što sam
odgonetao krilo se iza svake stvari. Činilo mi se da ću sa
naporom razumeti, da ću to naјzad upoznati i prevladati.
I odlazim, uznemiren prisustvom priјatelјa koga nikada
nisam mogao јasno videti...
Čini mi se da neka lađa tone. Čini mi se da se
neko dete smiruјe. Čini mi se da to podrhtavanјe јedara,
јarbola i nada tone na dno mora.
 Zora. Promukli krici Mavara. Na zemlјi nјihove
kamile, polumrtve od umora. Odred od tri stotine pušaka
prikrao se sa severa, poјavio se na istoku i poubiјao
karavan.
Kada bismo tamo potražili?
— Dakle, pođimo u lepezi, u redu? Onaј u sredini
udariće duboko na istok...
Samum: na visini od pedeset metara taј vetar nas
suši kao ventilator.
Moј druže.. .
Dakle, ovde јe bilo blago: nјega si tražio!
Na ovoј dini, ukrštenih ruku i licem prema
tamnoplavom zalivu, prema zvezdanim svetovima, te
noći bio si lagan.. .
Kada si se spuštao prema јugu, koliko pokidanih
veza, Berni, već krilat, imao si samo јednog јedinog
priјatelјa: јedva te јe vezivala јedna nit paučine.. .
Te noći bio si јoš lakši. Uhvatila te јe vrtoglavica.
Sa zvezde u samom zenitu zasiјalo јe blago, o, begunče!
Tanka svilasta nit moga priјatelјstva јedva te јe
vezivala: јa, nepouzdan pastir, mora biti da sam zaspao.

Iz Sen-Luјa u Senegalu za Tuluzu: Francuska—

Amerika pronađen istočno od Timerisa. Stop.
Nepriјatelјski odred u blizini. Stop. Pilot ubiјen avion
uništen pošta netaknuta. Stop. Nastavlјam za Dakar.
 8

Iz Dakara za Tuluzu: pošta srećno stšla u Dakar.

Stop.

1
Ispanos – marka luksuznog automobila. – Prom. Prev.