ALEKSANDAR TIŠMA

VERE I ZAVERE

Roman
Poziv na kupovinu ili zamenu stana, kao pogrešno
bačeno seme, pada na neplodno, glibavo tle. Zubar Rudić
se umorno izmakao i potonuo iza strujanja što ih
savremeni svet podržava, njegova žena je zaokupljena
krhotinama svog, osećajnošću usmeravanog života. On bi
da dosegne spokojstvo; ona u njegovim plašljivim
pokušajima osamljivanja vidi znake neverstva.
Ljubomorna je na njega prvi put u njihovom četrdeset
godina dugom braku, jer prvi put on sad nju, kao njen
par, nadmašuje. Ona više nikom ne treba, dok bi on, po
njenom sudu, još mogao biti za neku poželjan, ili bi bar
mogao uobraziti da to jeste. Procenjuje ga prema
sopstvenoj prirodi, prema onom što bi činila da je na
njegovom mestu. On još ima prilike. Svako dopodne
radnog dana odlazi u gradsku ambulantu i navlači beo
mantil što mu ga peru i štirkaju medicinske sestre, kojima
vlada; one mu, kao kakve peze, uvode pacijentkinje,
mlade, oble, u tom sklopu potrebe i posla do pokornosti
snishodljive, koje on pri pregledu i lečenju posađuje u
duboku stolicu i pomoću spretnih zavrtanja isteže i spušta
poda se u skoro ležeći položaj, pa se onda naginje nad
njih, tako reći poleže, razjapljuje im rumena usta i
zaglavljuje u njih svoja ogledalca i svrdla i klešta i prste,
razgleda i posunovraćuje njihovu unutrašnjost sebi na
raspolaganje, na pipanje, na štipanje, što god hoće,
nagoni ih da kao ovce bleje „Aaaa", struže po njima i
čupa i gnječi ih, braneći im da se otimaju pritiskom svog
već mlohavog staračkog trbuha i stezanjem svojih
istanjenih, kvrgavih kolena oko i između njihovih
nabubrelih butina, o koje se krišom i požudno tare. Kroz
sve to je ona prošla, mnogo puta, kao obratna, trpna
strana, sa jezom bliskom sladostrasti i s naslućivanjem

2
sličnog strujanja u onih slučajnih, sad već napola
zaboravljenih zubolečitelja kojima je odlazila dok je još
strepela nad bleskom svog osmeha, pa i ne pomišlja da
muža oslobodi sumnje zbog grešnih unutrašnjih pokreta.
Zagleda mu lice kad stigne na ručak; vreba drhtaje
njegovih prstiju dok se prihvataju kašike i lome krišku
hleba; proverava okovratnik košulje i kravatu: da nije što
otkopčano ili skliznuto, da ne nosi. na sebi izdajničku
krivulju konca ili razmazotinu ruža. Ne nađe li nikakvog
traga prestupu, grehu, smatra se još podlije obmanutom.
„Sta si danas radio?" napada ga svojim tankim, ruski
cvrkutavim glasom, najpre pritvorno istiha, pa,
nezadovoljna ravnodušnim odgovorima što ih on pravda
umorom, sve razdraženije, sve zahtevnije: „Koga? Kad?
Zašto? S kim? Oko čega?" Da bi najzad prasnula: ,,Kao
da ja ne znam kako se ti iživljavaš, matori gade!" Kašika
lupne o tanjir, supa se prospe, zubar se hvata za slepljenu
osivelu kosu, ona prevaljuje stolicu i beži u spavaću
sobu, on ustaje i ukočenim klecavim korakom hoda od
prozora do vrata, od vrata do prozora, pokušava da čita
novine, da se smiri cigaretom, sve dok mu pogled ne
potone do stola, među rastureno suđe s ohlađenim jelom,
od koga ga obuzme tuga jalovosti, uzaludno utrošenog
truda, izneverenog očekivanja sklada. To on ne može da
podnosi dugo. Ide u sobu da je nagovori da se vrati, a
kako ona ćuti, prilazi postelji i seda na njen rub, tepa u
njena uska leđa koja potresaju jecaji, uverava je da je
samo njen, da ne pomišlja ni na jednu sem nje, u
ambulanti radi preko volje i samo da bi honorarom
dopunio penziju, a onda mu šapat pređe u nagovor, iz
saznanja da nju jedino on može da omekša, a i iz nemog
podsticaja koji ona svojim otporom skoro nameće.

3
Zavlači joj se pod jorgan i, bičujući razbijenu snagu,
pokušava da durenje savlada muškošću. Dahtavo parenje
ih načas ošamuti, pa on uspeva da je privoli da nastave
dan gde je bio prekinut. Ali u njoj ostaje žaoka gorčine i
sumnje, jer želju koju je posvedočio smatra i
protivrečnom zamoru iza kog se zaklanja, i iznuđenom.
Ućuti se, sad ona, dok on, videći kako se ambis ponovo
otvara, usplahireno nastoji da je zabavi, opisujući radni
dan ponovo s dodatnim ukrasom iznenađujućih zgoda pa
i podsmeha na svoj račun. Posluje oko nje po kući, otvara
bocu vina, nudi je, nagovara da napišu pismo Sergiju, tek
onako, iako će on već za koji dan doći. Natura joj, lukavo
utrpava u misao njihovog sina, tako odraslog, pametnog,
uspelog. I time zaista postiže da se ona razneži, malo i
ražalosti, jer Sergije nije tu pored nje, već samo navraća,
jednom nedeljno, kao po dužnosti, a i tada više njemu, s
kim uvek nađe povoda za poverljiv razgovor, dok nju i ne
vidi, ljubi je hladno i odsutno, zna ona da ga je izgubila,
jer je zarobljenik one druge, svoje žene, koja ga je
opčinila tobožnjom krhkošću, slabošću, koje su samo
izgovor da ga drži na udaljenosti, da u i stvari drži na
udaljenosti sebe od njih, njegovih, koji joj, I izgleda, nisu
dovoljno dobri, otmeni, šta li, pa im uskraćuje rođeno
unuče. Svi je se tuđe, svi je odguruju, zato što je stara:
dok si mlad, svi te žele, a kad ostariš, postaneš teret.
Rudić se sa tim ne slaže, on, iako star, ima još svoje
predmete zanimanja, rado bi se udubio u medicinski
časopis, u memoarsku knjigu, u novine, ali mu je
najpreče da nju održi iznad gliba očajanja, pa joj
protivreči, pijući, sam, jer u nje vino izaziva gorušicu. A
pijenjem stvara nov povod gorčine, jer on, eto, i u tom
prostačkom zadovoljstvu nalazi utehu, živne od njega,

4
oči mu se zamagle kao nekad, govori lako, padaju mu na
pamet brze smele misli, podmlađuje se. A šta će nju
podmladiti? Nikad ništa. S tim uzdahom uveče leže, kraj
njega, koji će zahrkati, podjarujući njenu ozlojeđenost,
njenu nesanicu.

5
Sergije odista navraća po dužnosti, i to nevoljenoj; ali,
što mu mati ne zna, i kao begunac. On joj to nikad ne bi
priznao, iako sluti da bi je time najzad odobrovoljio. No
njemu ne treba njena odobrovoljenost, njen oproštaj,
suzno privlačenje na majčinske grudi. Tuđi se tih grudi,
koje se nazirljivo njišu ispod bluza i haljina što padaju sa
koso opuštenih, ženstvenih ramena, tuđi ih se jer na
njima gori pečat očevog pada. Zbog toga pada on se i oca
pomalo tuđi, iako je njemu u celini veoma blizak, pa i
sličan. Ista čvrsta koščata građa prevučena svetlom puti
sa svetlim dlakama, četvrtasto lice kratkih crta i niska
strma čela; ista određenost u željama, radljivost,
ljubopitnost. U vreme kada su sve ove osobine uSergija
još bile neočvrsle i neizražene, on je u njihovoj
dovršenosti, tu pred sobom u liku očevom, nalazio neku
vrstu uzora. Hteo je i trudio se da postane kao taj obdan
tajanstveno odsutni čovek koji sa povratkom unosi u
kuću čvrst korak i pozdrav, užurbanost oko postavljenog
stola na koji se sa zvekom spuštaju tanjiri narezaka i
sireva, uz bocu samo njemu namenjenog vina; koji
prosipa gorku i tvrdu reč iskustva preko raširenih
šuštavih novina. Ali kako mu se i sam izgledom i
naravlju približavao, tako je iz osnove toga približavanja,
koja je bila muško sazrevanje, počela na uzor da pada sve
gušća i zamagljenija senka. Senku je stvaralo ozarenje
majčino, sagledano, iz istog tog sazrevanja, kao žensko
poturanje, podvlačenje, s činijom u ruci i očima
poniknutim nad njom, kome je otac gurao u susret svoju
zvonku tvrdoću, kao velik, ukočen ud. Ta igra svetlosti i
senke otkrivala mu je naknadno smisao onih noćnih
šaputanja i šljapkanja koja je dotle samo ovlašno beležio
iz zažarenog dečačkog sna, a ova su opet vraćala, kao iz

6
ogledala, podrugljiv pogled na svoje prouzrokovače.
Majci, koja ga je kroz detinjstvo proganjala sitničavim
ćudima vaspitanja, takav pogled više nije mogao da
škodi, ali je on bio poguban po onoga koji je njome
naizgled zrelo gospodario. Video je oca, tu čvrstu
muškarčinu, kao opsenara, sličnog onim dizačima tegova
i gutačima vatre što su popunjavali pauze na
popodnevnim bioskopskim predstavama, a njegove reči
slušao, takođe, kao klaparanja kojima su ti predstavljači
skretali pažnju na svoje podvige i ujedno skrivali podvale
u njima. Otac je bistrio politiku, pripadajući, kao
školovan čovek seljačkog porekla, nesputan državnom
službom, opoziciji; kad god su se održavali izbori, gordo
je izveštavao kako je glasao protiv vlade i izrugivao se
činovnicima podrepašima iz poznaničkog kruga koji su
mu krišom čestitali na odvažnosti. Međutim, taj isti
čovek divio se vojničkim paradama i sina izveo na glavni
trg kad je došao kralj, odbacivao je pozive rodbine iz sela
čijom se kolevkom hvalisao, o slavi dovodio trbušatog
sveštenika u kuću da osveti kolač i, časteći ga vinom i
pogačicama, pokorno klimao na deklamovanje
bogougodnih izreka kojima bi se inače podsmevao. Kada
je Sergije jednom bio poslat da odnese ocu kišobran u
ordinaciju, jer se vreme naglo pokvarilo, i popeo se
klimavim daščanim stepenicama na prvi sprat kuće koju
su mu dotle samo pokazivali, zatekao je maga iz svojih
zamišljanja kako nogom okreće točak bušilice utisnute u
čeljust neke žene sa skorenim gojzericama na
razmaknutim glomaznim nogama. Sergije je prišao i
pružio zaštitni predmet kao neki mač u koricama, a otac
je prekinuo okretanje točka i izvukao bušilicu iz
razjapljenih usta da bi iznad njih dahnuo izvinjenje zbog

7
prekida dok ne isprati sina. Žena u gojzericama se sa
Sergijem rukovala razvlačeći bezuba usta, a otac se,
klanjajući, zahvalio na toj blagonaklonosti, kao da
potvrđuje stidnu poniznost svog zanimanja i svoju punu
zavisnost od njegovog tačnog i savesnog obavljanja. U
toj podložničkoj strani očevog ponašanja, tako oprečnoj
njegovim stavovima, Sergije je takođe s užasom otkrivao
nešto puteno, i to još gore od noćnih lomova, jer
ženskasto, dakle protiv-prirodno. Bila je to tačka gađenja
koja nalaže okretanje glave i odlazak u suprotnom
pravcu; od uzora, otac je postao sramota. Ali ta sramota,
nogu oslonjenih i ovde i tamo, u nezadovoljstvu i sitoj
opreznosti istovremeno, izrasla je u trenutku očaja,
kajanja pod vešalima, baš zato što je takva, dvooslona, u
neveliku ali jedinu tvrđavu na zamagljenom vidiku prema
domu i životu; iz svog predsmrtnog straha Sergije mu je
napisao prvo i poslednje iskreno, sinovlje molbeno i
zahvalno pismo, koje je, zapravo, potrlo svu pobunu
njegovog odrastanja. A dva sopstvena braka, potom, oba
neuspela, usadila su mu u glavu sumnju da je možda sam
bio odviše samouveren u shvatanju da se odnos sa ženom
može zasnovati bez lukavog pripremanja i skrušenog
prilagođavanja; počeo je da gleda u ocu šampiona
očuvanja porodice, koja je i njemu još bila potrebna. U
Beogradu, gde živi, Sergije nje više nema; odvojen je od
žene, od svog deteta, na čiju sudbinu ne može da utiče;
klati se kao beskućnik, ali od onih koji se s čežnjom
zagledaju u jedan osvetljen prozor sluteći iza njega, i sa
samilošću i sa grozom, bliska lica do kojih ne ume
dopreti. Ta samoća, za koju zna da proističe iz
nesposobnosti da se ponaša odgovorno i muški što je
ranije toliko prebacivao ocu — čini ga manje kritičnim;

8
ostati u dane oslobođene od posla na tlu takvih saznanja
znači za njega izložiti se samomučenju i samopokapanju
bez kraja i ploda, pa činjenica da ima jedan dom gde ga
prihvataju i očekuju, gde je voljen i čak potreban, za
njega sada predstavlja naraslu tvrđavu onog istog
spasenja koja je pred njim blistala u mraku životne
ugroženosti. Dani su to kada žurno napušta Beograd i
svoj samački stan, putujući u Novi Sad k ocu i materi.

9
U tom menjanju sredina, u bivanju između njih dok ono
traje, ima i stvarnog oslobadanja. Lebdenja. Nepripadanja
ni ovamo ni onamo. Nepripadanja nikamo.
Ograničavanja na samo međuvreme i samo međuprostor.
Koji, uostalom, nisu veliki: oko dva časa, za osamdesetak
kilometara. Prvih godina sredstvo da se oni savladaju bila
je železnica, njeno skoro vojničko ustrojstvo s
uniformisanim sprovodnicima koji zalaze po vozne karte
kao u pretres stana — okreću svaku s lica na naličje i
nazad, ne propuštajući da bace letimičan pogled i na
imaoca, kao da bi i na njemu, još, moglo da se ustanovi
nešto nepropisno, recimo da je tele ili krokodil koji se
ubacio među ljude —, njen kolodvor, posebno i svrhovito
zidan, s dugim, mnogoljudnim, vetrovitim i mokrim, leti
vrelim prolazima do koloseka, kao ulicama, ali opet
naročitim, svojevrsnim, s vagonima koji su nekakve kuće
podložne usmerenom pokretu, po šinama pruženim s
neverovatnom istrajnošću i proračunatošću između
gradova, preko reka i njiva, s kupeima kao sobama, gde
klupe, tvrde i meke, odišu na građu, drvo i kožu i železo,
na ljudski dah, na mokraću iz zahoda, s metalnim
ujednačenim truckanjem i širokim oknom kroz koje se
pruža pogled na kraj što zamiče unatrag, na stanice gde
se za kratko zastaje, na električne žice što se talasaju gore
i dole, uz vrhove i s vrhova bandera. Zatim se, pedesetih
godina, počeo opredeljivati za sve gušći autobuski
promet, uglavnotn zbog njegove veće tačnosti i brzine,
ali i zbog civilne opuštenosti, pristupačnijih, uz rub
ulica ucrtanih, lako I prozirno građenih stanica, njima
nadomak postavljenih dobroćudnih džinovskih kola, u
koja se baciš preko dvaju niskih stepenika, u poslednji
čas, često i bez karte, jer je možeš izvaditi i kod

10
konduktera, momka u košulji koji ti iz džepa na
pantalonama vadi šakom kusur; zbog preglednosti sedišta
i sigurnosti da će ti jedno zapasti, zbog veće sličnosti
vozilu nego pokretnoj kući, kad si već kuću namerno
napustio. Tu ne čezneš pogledom kroz prozor — koji je
mali i zatrpan kaputima — kao sužanj iz ćelije, nego ti je
pažnja više okrenuta unutrašnjosti, saputnicima, tesno i
neizmenljivo i bez pregrade zbijenim, što ne samo da
lišava onih trenutaka otvaranja koji su nagrada svakom
zaptu, nego i onemogućuje da biraš lice na koje ćeš
usredsrediti pažnju. Lutrija je to, sa kojom se Sergije miri
kao nekad sa železničinim čvršćim ali šire postavljenim
regulama. I ne primećuje promenu, razliku, sem kad,
slučajno, ne uspevši da se ubaci u prvi autobus, svrati na
železničku stanicu — koja je i u Beogradu i u Novom
Sadu u susedstvu one prve — pa ugrabi voz i počne se
prisećati ranijih putovanja. U svest mu tada izranjaju lica
i prilike od pre desetak godina, konduktera i putnika,
kojih se sam od sebe nije nikad opominjao, neka zgoda,
odlomci razgovora, čovek koji je u jednom kasnom vozu
sve vreme putovanja kašljao iz šupljih, suvih grudi paleći
pri tom ipak cigaretu za cigaretom, a da mu žena,
posađena preko puta, nije ni jednom prigovorila; neka
jedra snaša koja se sa železničarima na povratku sa
službe, u jedno usputno selo, upustila u podrugljivošaljiv
razgovor na račun odsutnog muža, koga su svi oni
poznavali; jedan bosonog, žgoljav i kao umoljčan seljak
sa šajkačom koji je Sergiju, primivši sažaljivo ponudenu
cigaretu, naširoko izložio svoja lutanja po Bačkoj za
sezonskom zaradom na koju ga upućuje oskudnost
sopstvenog imanja, koje, i tako samo pokudno opisano,
kao da je bilo izmišljeno, nepostojeće. Gde su sad ti ljudi,

11
pita se Sergije i zamišlja ih za deceniju starijim, ili već
umrlim, ukočenim i rastočenim pod zemljom, pa mu se
čini da su ova putovanja između Beograda i Novog Sada
i Novog Sada i Beograda jedina stvarnost, koja ima svoj
razvoj i zaplete, koja meri promene i starenje, a da su
ciljevi kojima ga ona vode zamrli, zastali u nepomičnosti.
Potom zaključi da je to varka, da se, zapravo, promene
zbivaju i tamo i ovde, samo ih ponavljanja čine bleđim u
odnosu na te likove što ih sećanje osvetli kao blesak
munje, a da svaki stvor, i sam on i njegovi roditelji i žena
i kći, kada su stavljeni pod takav blesak, izražavaju jednu
neponovljivost i nepovratnost. To saznanje ispunjava ga
zebnjom, uviđa da trenutak neponovljivosti i .
nepovratnosti može da se odigra bilo kad, u bilo kojoj
nenadanoj prilici, a onda još jače kad uvidi da se taj
trenutak, da su se ti trenuci, u stvari, već odigrali i da
svako od onih kojima putuje i od kojih putuje, zajedno s
njim samim, čine zbir isto tako izrazitih, oblikovanih,
lako prepoznatljivih jer konačnih jedinki. Konačnost ga
odbija. Voli da zamišlja sebe i one koji od njega zavise i
od kojih on zavisi još nekonačnima, popravljivima,
podložnima novom, budućem oblikovanju.Sebe zbilja
takvim i oseća. Kao da tek kreće u život, pa je na njemu
da odluči u kom će pravcu, i kao da su ova putovanja
probe, izviđački pohodi do jedne ili druge mogućnosti,
koje će on, evo, osmotriti, da bi jednu prihvatio a drugu
odbacio. Ili da ne bi prihvatio nijednu, jer su mu,
zapravo, obe tegobne. Lako je jedino dok putuje, te
može, uživljavajući se u putovanje samo, da njegovu
svrhu zaturi, zabašuri. On je prosto to telo koje se klacka,
na drvenom sedištu kupea ili pojastučenom autobusa,
uporedo s drugim, njemu ravnodušnim telima, iščekujući

12
da vožnja prođe. Osećajući samo svoju težinu, svoje
rubove što se češu o druge rubove, žive i nežive,
osećajući glad ili žeđ, nestrpljenje ili pospanost, hladnoću
ili toplotu. Kao na onom putovanju što ga je zamišljao
zajedno sa Francom Šultejsom i Milivojem Vujoševićem,
u Afriku, među goleme crnce što koračaju kroz savanu
jedan za drugim, uzdignutih glava, sa po jednom
slonovom kljovom na ramenu, praćeni dalekom i
potmulom lupom bubnjeva. To je trebalo da bude put bez
cilja, upravo s jedinim ciljem da se ode, umakne, uz
prepuštanje ishoda slučajnosti narednog koraka,
narednog trenutka. Ali to putovanje se nije ostvarilo,
ostalo je želja, pa valjda stoga i obrazac svima ostalima
koja je obavio ili morao obaviti. I koja se takođe ne
ostvaruju kakvim ih u sebi gradi dok traju, kao sada
sedeći u vozu ili autobusu prema Novom Sadu i
Beogradu. Vozilo staje, on se iskrcava, na njega naleže, '
obavijajući ga, ili šibajući, vazduh znanog mesta, znane
ulice, jedne, druge, treće, iz kojih ne može da se izvuče ni
u kakvu slučajnost, nepredviđenost, već jedino da ponire
iz te u tu, redom kojim se one sastavljaju vodeći ga cilju.
Tom neželjenom cilju koji je samo odmena isto tako
neželjenog polazišta. Jedan poklopac se podigne da bi mu
načinio prolaz pod drugi, koji podjednako prigušuje. I
jedina uteha, u takvom trenutku, jeste saznanje da mu
predstoji povratak, ponovno putovanje onom drugom
cilju.

13
Tokom jedne posete Novom Sadu, u martu mesecu
1962e, Sergije saznaje da je stan njegovih roditelja
promenio vlasnika; nije više državni, već je pripao
naslednicima Jakoba Lebenshajma. Novost postaje
predmet prolazne pažnje, kao i sve druge novosti koje se,
nagomilane za nedelju dana neviđenja, izruče nad
trpezarijski sto, postavljen za doček gosta. Tu su
prozračne tanke šolje za čaj, tu je srebrni samovar iz
ostavštine Zarubinih, tu su kolači s medom i orasima što
ih njegova mati kupuje u poslastičarnici, kao zamenu za
domaće, koje ne stiže da umesi. A tu su onda još,
mešajući se skoro predmetno, neprikladnom zvekom,
saopštenja o nesrazmerno velikom računu za vodu — jer
kod suseda agronoma na trećem spratu curi česma —, o
smrti dalekog poznanika, o pojačanoj majčinoj
kostobolji, zbog koje prekjuče nije mogla ustati iz
kreveta, o peći koja opet dimi, o cveću u saksijama koje
je uvenulo jer ga je uhvatila promaja, o mačkama Topi i
Ščuki, koje su, jednu ili obe, surova ulična deca izmučila
ili su se na njih potužili susedi pošto su se uvukle u
ostavu i isprevrtale i zagadile hranu, o nekom filmu koji
su gledali, o uznemirujućoj novinskoj vesti, primljenoj ili
učinjenoj poseti. Sve se to postepeno, još dok nadolazi iz
usta očevih ili majčinih, zajedno s pitanjima koja su se
isto tako nagomilala, i ukrštajući se sa Sergijevim
odgovorima, o ženinom i kćerinom zdravlju, o njegovim
poslovima i brigama, rasplinjuje, rasteže u mirisnoj
čajnoj pari, u slasti meda i oraha, da bi najzad potonulo
i sasvim iščezlo u povinovanju onom što je stalno i
nepromenjeno, u navikama, koje su se razvile i oko ovih
povremenih porodičnih susreta. Posle čaja, koji slovi kao
užina iako mu se vreme gibljivo pomera prema

14
Sergijevim kašnjenjima, zbog neke prekoredne subotnje
obaveze u Beogradu, on, protegnuvši se, izjavljuje da mu
se šeta, jer se u autobusu, odnosno vozu, usedeo, što je
potrebno obrazložiti radi matere, koja se ovom, po
njenom mišljenju brzom izlasku, napuštanju, opire, isto
toliko koliko mu se zubar Rudić, kome je on i namenjen
kao dar, raduje. Razlozi za i protiv se sudaraju, mati tvrdi
da je Sergije izvesno umoran i da je napolju hladno,
odnosno kišno, odnosno vetrovito, on strpljivo ponavlja
svoju želju i potrebu pred očevim nevešto prikrivanim
zahvalnim pogledima, sve dok protivljenje ne malakše te
njih dvojica hvataju u predsoblju kapute i, tobož bez
žurbe, napuštaju dom. Rađa se i razbokoruje, niz ulice u
četvorokut oko kuće, koji se prelazi dva, tri, četiri puta,
muški razgovor, o istim predmetima što su bili dotaknuti
već pri prvom susretu i koji će biti razmotreni tokom
daljih ješnih sedeljki, sad na stroži, osmišljeniji način i uz
odbacivanje nevažnih, čisto osećajnih, uskličnih
pojedinosti, na čije se mesto ušunjava, da bi na kraju sve
potisnuo, izveštaj o najbitnijem — supružanskim
teškoćama. „Ona više nema mere", tvrdi otac, zastajući
na trotoaru da bi dao naglaska svojoj nedoumici. „Taj
klimakterijum, koji nikako da se završi, doći će na kraju
meni glave. Postala je sitničava, bezvoljna, ne mogu da je
poznam. Jednako se žali na bolove, na tegobe, a kad je
uzmem nagovarati da sa mnom pođe nekom kolegi, ili se
sam raspitam, obavestim, i donesem joj neki lek, neće ni
da čuje. Preuveličava teškoće, a ne vidi koliko im sama
doprinosi svojom neurednošću i panikama. Znaš da ja
gotovo, posle četrdeset i dve godine braka, pomišljam na
razvod?" Sergiju je nelagodno, koliko od zastajkivanja
koja ne voli i kojima se prolaznicima pruža prilika da ih

15
zapaze i čuju, toliko i od poveravanja, koje oseća ii,
neukusnim i kome već davno ne veruje, jer kad god je,
ranijih godina, posavetovao: ,,Pa stvarno, azvedi se",
pokazalo se da ocu samo to i treba, taj iokaz razumevanja
i sporazumevanja, nikako stvarna promena, za koju nema
snage. Sergije, dakle, vuče očev corak, isprepleten s
njegovim rečima, kao neku lepljivu, tešku smesu, po
četvorokutu ulica, znajući da će se, i jedno i drugo,
umoriti, pa vraća starca, olakšalog, gotovo razveseljenog,
u ono što je opisano kao pakao. ,,Ha, večerica, večerica,
miriše nadaleko, domaćice naša!"ulaze u sobe koje odista
odišu na cvrčavu mast i luk, jer se smatra da Sergije treba
za ova dva dana, dok je pod rukom, da naknadi trostruko
duža lišavanja amotništva i velegrada. Sedaju za sto, on i
otac, no mati dovikuje iz kuhinje pitanja i zahteve,
usmerene na to da i kebi pribavi malo sinovljeve pažnje:
da li je ogladneo, icako je napolju, ili novost koju je
propustila da mu saopšti u vreme užine, tako da on
ustaje, prelazi u kuhinju, toplu i debelo zagušenu
masnom parom, odgovara, sluša, izmičući se majci koja
trčka sa tiganjem li varjačom, potirući svaki pomen o
bolesti; otac, koji gubi strpljenje, poziva ga da popiju
pred večeru čašicu rakije; on se odaziva, izlazi, pije, pa se
na majčin ponovni doziv vraća, gledajući kako se u
međuvremenu suđe sleže u hrpe po štednjaku i pod
česmom, preteći da ve njih zatrpa. Iznosi se večera na sto
u trpezariji, koji mati, u žurbi da se baci na kuvanje, nije
stigla da raspremi; još je tu čajno posuđe kome su se
pridružile rakijske čaše i boca; sve se sad skupa gura u
stranu, pa dok mati postavlja tanjire, otac suvišno suđe
sklanja u kuhinju, gde se ono brdo, zna Sergije, još
opasnije slaže i raste. Prihvataju se jela, koje je sočno,

16
mada za njega teško, jer se odvikao od majčinih obilatih
mera i začina, ali baš zato i draži na neumerenost. Dodaju
se tanjiri, čaše napunjene vinom, seče se meso, grabulja
zaprženo ovrće, mljacka se, pije, s oblapornošću
podsećanja, I polako među njih ucure, ponovo, već
saopštene novosti, prekjučerašnje glavobolje, nevolje sa
Topi i Ščukom, peć, nešto smirenije, uz dodavanje
prethodno izostavljenih pojedinosti, pa tako i prelazak
stana u lično vlasništvo. Čije, to se ne razjašnjava, uprkos
dugom raspredanju rodbinskih veza gde na početku stoji
stari Lebenshajm, u koga je zubar Rudić stan i iznajmio,
posle pregovora održanih u istoj ovoj kući, sprat niže, tu
je Lebenshajm živeo, a docnije tiho umro, dodvorila ga
unuka, koja je njegov stan i nasledila, pa prodala, ali ne i
Rudićev, jer je kuća negde pedesetih godina bila
nacionalizovana. Da li pre ili posle Lebenshajmove smrti,
o tome poduže raspravljaju, prisećaju se, kad je večera
već pojedena i štedro zalivena vinom, nad suđem koje
joŠ uvek stoji pred njima i oko njih, s uhlađenom
skočanjenom masnom crvenom prevlakom po rubovima;
no to nije ni važno, ispostavlja se, pošto njihov stan nije
nasledila unuka koja je Lebenshajma negovala, inače
udata za Srbina, Milana Stepanova, kog Sergije,
uostalom, odlično i zna, nego druga unuka, koja živi u
Nemačkoj, ili Austriji, gde li. Sergije se prene, on se
podseća ne samo na Stepanovljevu nekadašnju devojku,
koja je zbilja bila Nemica, već i na njenu jednu rođaku,
možda baš sestričinu, nešto mlađu ali već pre ratk
privlačnu devojku dugih plavih kika i pravih nogu; pita je
li to možda ta ista koja se zabavljala, koliko zna, sa
njegovim školskim i skamijskim drugom Francom
Šultejsom; no otac i mati o tome pogotovo ne umeju ništa

17
da saopšte. Među njih se uvlači ćutanje, razjapljuju se
slike davno promaklih, opasnih i prevratnih godina, oni
ih slede ponekom kratkom rečju, rečenicom, koje se
zabadaju u tišinu kao duge, hladne igle, ali stvarajući
onde gde ranjavaju vrele opržine oko kojih zavijori para
potonulog vremena. Sagibaju glave, jer ih to potonulo
sjedinjuje više no išta u sadašnjosti, bivaju za jedan čas
mlađi dvadeset godina, Rudićevi su ljudi u punoj snazi,
žustro obuzeti jedno drugim i grčevito zaposleni oko
spasavanja svog jedinca; Sergije je mladić, divalj, željan
da im se otme, da pohrli zinuvši u svet oko sebe, jasan,
pregledan, kao nikad od tada. ,,Da, da", kažu najzad, svak
za sebe, obmotani probuđenim trakama prošlosti, o
kojima jedni drugima ne govore, jer osećaju da su samo
sopstvene i u suprotnosti s tuđima; to osećanje ih opet
razdvaja i privodi sadašnjosti. Kasno je, sad će ponoć;
mati već umorno opušta ramena iako se trsi da bude
bodra pošto bi htela da ostane što duže sa sinom; otac
ispija čašu vina ubrzano, omamljuje se navlaš za
osamljivanje sa ženom koje ga čeka. Sergije ih prozire,
on oseća kako se među njima, nad stolom, umesto mirisa
masti koji je iščileo, širi vonj mržnje i nehotičnog
privlačenja, stresa se i izjavljuje da je vreme za počinak.
Ustaju, mati užurbano pronosi posteljinu u njegovu sobu,
a on i otac se dotle povlače u kraj da ne smetaju. Još
nekoliko puta se susretnu, pogurkaju, pred kupatilom,
razmenjujući uzdahe i tapšanja po leđima, najpre sin i
mati, dok voda šušti, pa otac i sin, ali ih mati već
opominje, doziva, i oni se opraštaju, dva muškarca, od
kojih će jedan još položiti računa o svojim današnjim
greškama, a drugi u samoći osluškivati i prebirati po
podatcima došapnutim znanim, mučnim, prigušenim

18
domaćim šumovima.

19
Sutrašnji dan, nedelja, već je lišen pritiska uskladištenih
događaja koje pamćenje izvlači na svetlost dana da bi bili
saopšteni neučesniku, u neku ruku presuditelju: ako se i u
njegovom proticanju javi napetost, ona već dolazi od
blizine rastanka. Sergije se budi u stanu gde su zastori
spušteni, među senkama i šapatom koji stvaraju nevoljne
slutnje ali čiji stvarni smisao odaje topot otromljen
teretom i struganje vatralja u peći; to ga obilaze na
razdaljini kao bolesnika, i on se odista čini sam sebi
nemoćan, zbrinjavan kao u bolesti u detinjstvu. Ostaje da
leži sklopljenih očiju, prevarno, osećajući tanku grižu
savesti ali i zadovoljstvo kao pri lukavo preduzetoj
samozaštiti. Čeka dok se glasovi smire i nestanu, zna po
njihovoj siktavoj oštrini u završnici da su sva uputstva
razmenjena i da su se izvršioci razišli, pa ustaje, na
razdele, leno, kako to u Beogradu više ne čini, napipava
nogama pripremljene očeve papuče i uvlači u njih prste,
prilazi prozoru i dugo, vireći između spuštenih ali
nejednako naleglih roletni, gleda ulicu. Njen isečak pred
njim je tih, pust; jedino ugao pred rusinskom crkvom,
koju samu ne vidi, okuplja žene pod maramama i
muškarce s tamnim, na čelo navučenim šeširima; čuje
kako dva prolaznika ispod prozora razmenjuju pozdrav
pre no što će se udaljiti. To je Novi Sad njegovog
dečaštva, obamro u čudačkim, do nerazumljivosti
zamršenim obredima zatvorenih, malorekih skupina, koje
je on želeo da razbije, jer su ga gušile. Sada ga ne guše,
već ispunjavaju osećanjem da je ovamo zalutao, kao što
se zaluta u gostionu gde je sumračno i prohladno i niko
goste ne služi. U odnosu na ovaj utisak Beograd mu u
prikrajku svesti bleska čio i vedar: lupa tramvaja i
kamiona, slobodno i drsko dovikivanje ljudi što, zajedno,

20
stvaraju svadljivojedinstven razdražaj velegrada. A ovde
je sve prigušeno, čemu i sam doprinosi svojim
bezglasnim stajanjem iza rešetaka prozorskih, kao u
busiji. Ili kao u zatvorskoj ćeliji, nekad, ili u iščekivanju
agenata. Opominje se Pataka, zna da će on doći, a ako ne
dođe, sam će krenuti da ga potraži. Jer je Patak sastavni
deo nedeljnog novosadskog programa, deo tog
iskušeništva, tog hodočašća. Kao neko ritualno pranje. I
on s uzdahom polazi da se pere, istinski, u kupatilo. Ono
je prestarelo, kao sve u ovoj kući, neki komad
natopljenog rublja ili neosušene krpe širi kiseo vonj.
Umiva se, pere zube, a već ga iz pravca kuhinje zove
mati, koja ga je čula, pa proverava, izlišno, je li to zbilja
on i je li ustao. Odgovara režanjem kroz sastavljene zube,
preko kojih prevlači četku, pa se onda briše i s ponovnim
uzdahom ide da joj se pridruži. Ali prvo njenim
mačkama, jer eno ih gde, čuvši ga, pompezno
promenadno, češući rebra pa onda i rep svaka o jedan
dovratak, dolaze njemu u susret, obe sivo isprugane,
malih glava sa svetlim zelenim očima, majka i kći koje
više ne pokazuju generacijsku razliku. ,,Topi! Ščuka!"
tepa im, čučne i počne da ih pridobija, prevlačeći prste po
mekoj svilenoj dlaci njihovih leđa, pa onda, sitno i
obazrivo, po najosetljivijem mestu: iza oba uha. One se
protežu, predu, njegovi prsti izazivaju do u tančine
predviđeno dejstvo, predviđeno osećanje, što ga čini
zadovoljnim. Voli životinje, uglavnom zbog te njihove
proračunljivosti, kao dokaze svoje moći, te sa žaljenjem
pomišlja kako ljudi, najčešće, zahtevaju mnogo složenije
podvale da bi pružili iste takve dokaze zadobijenosti.
Mačke ipak nisu loš uvod ka toj težoj vrsti, na koju ga
ovog časa opominje mati: ona obožava Topi i Ščuku i

21
biće spremna da zarad njih zaboravi na drugu ljubav koja
ju je postavila pred štednjak, a posle nje i onu treću.
Pomalja se na vratima, lelujava, krhka, sa svojim uskim
dugim licem oko kog u neredu visi tanka bojena riđa
kosa, gleda razneženo prizor, susreće tronutim očima —
koje su zelenkaste i iskričave poput Topinih i Ščukinih
— sinovljev pogled, kroz riblje srezana meka usta
prošuška joj sitno tepanje. ,,Vi našle njega, mile moje?"
rusificirano, kao gotovo uvek kada se njima obraća. ,,Vi
poznale njega?" i odmah mu, dok se on uspravlja,
opširno opisuje kako ih je već rano jutros zatekla pred
vratima, kuda su se iz podruma dokrale, ,,kao da znaju da
si tu i da će zato danas dobiti dobar doručak". Pa i znaju,
naravno, tvrdi dalje, a Sergije rado povlađuje, prilazeći i
dodirujući njeno mlitavo lice usnama, da bi se potom
spustio pokraj stola na stolicu. Po stolu je — do polovine,
iza koje je suđe zgrnuto u gomilu — već prostrt stolnjak,
raspoređeni šolja, hleb, buter, a sa štednjaka, koji bukti,
puši se sveža kafa. Mačke slede gosta u korak, taru mu se
o listove nogu, pa oprezno, perolakim prednjim šapama,
ispituju gostoljubivost njegovog krila, da bi se u
sledećem trenutku obe našle cele na njemu. ,,O-ho!"
prekori ih on i nežno zbaci, micajem butine, da bi se
mogao prihvatiti jela, koje odmah i pohvali — krckavost
hleba, mirisnu svežinu maslaca— na što mati spremno,
ali s dvosmislenim osmehom, odgovara: „Zahvali tati!
Ustao je rano da bi imao što voliš; to je jedini put u
nedelji kad me posluša", završi kriveći usnice. ,,Ali,
mama!" pokuša da je odobrovolji Sergije, ,,pa drugih
dana on radi!", čime, međutim, u nje izazove samo
nipodaštavajući sev. ,,Da, žuri kod onih svojih sestrica."
Oluja je na pomolu, te on hitro skrene razgovor pitajući

22
je kako se jutros oseća, i kad čuje da joj se javilo žiganje
u nozi koje je muči od prošle zime, upušta se u
didaktičko izlaganje o korisnosti banja, od kojih jedna,
srećom, postoji u samom Novom Sadu, pa kad u nju
dolaze čak iz Srbije i Bosne, ne vidi zašto se ona, koja je
tu, ne bi njome koristila. Mati ga, međutim, prekine
praskavo, ukazujući kako kuća, domaćinstvo, leže na
njenim plećima, te nije slobodna da se posvećuje sebi;
kada bi on, njen sin, bio bliže... Srećom je, do izricanja te
pretpostavke, doručak pred njim već pojeden, te on, uz
pokret žaljenja, ustaje i kreće nazad u sobu. Mačke ga,
pune nade, slede, no on ih više ne gleda i time bezbolno
odbija; brije se i oblači, pa samo s vrata dovikne: „Maraa,
idem do Pataka!", čime je, međutim, ne spreči da i sama
uskoči u predsoblje. „Šta će ti on, bio je ovde pre neki
dan", što je čisto poštapanje, jer njoj Patak dolazi da trese
tepihe i čisti prozore, za malu nagradu, kao i u druge
poznaničke kuće ostale bez služavke; no mati ujedno
misli da ga upozori na tu promenu uloge njegovog
prijatelja. ,,Ja ga tada nisam video", opomene je on, ne
dodajući, iako bi trebalo, da na Pataka, valjda, ima pravo
prvenstva i da ima s njim drugih, neposlovnih, razloga za
sastajanje. Majci očito baš to smeta, ali, kao ni on, ne
upušta se u raspravljanje, već se zgleda s njim očajno,
provirujući na sobna vrata, kao i on na ulazna, podižući
sred predsoblja nevidljivo ogledalo. „Čekaj, a tata?"
zavapi još. Ali on otkloni. „Videćemo se u podne. Biću
tačan." Razoruža je za tren, što je dovoljno da neosetno
pritvori vrata. Olakšan, ide Pataku, a o podnevu, ne baš
tačno, stiže nazad, da bi učestvovao u nedeljnom ručku.
Jelo, iako je gotovo, okolišno i sporo se iznosi, jer se u
poslednji čas ispostavlja da nema dosta čistog suđa, što

23
se onda uznemireno i uz svadljive iskre između oca i
matere nadoknađuje. Sergije ih smiruje: ,,Ta ne žuri mi
se", i zaista on ovo odugovlačenje upisuje u dobit, jer se
njime skraćuje porodično troglasje. Koje je opasno, pošto
on više ne može da staje ni na čiju stranu a da za sobom
ne ostavi trajnu neravnopravnost. Stoga manje nevoljno
nego inače prima roditeljska raspitivanja o snahi i unuci,
koja su sinoć, usled potrebe za raspravljanjem
najhitnijeg, ostala polovična, što naročito zubar Rudić
osetljivo ne prenebregava. Da, Ljiljana je sasvim dobro,
videli su se nedavno, a mala Stojanka, kako je
obavešten, ide redovno u školu, donosi dobre ocene i
poslušna je i napredna. Razume se da niko, ni
saopštavalac ni slušači, nije zavaran ovim, istina važnim,
ali navlaš odabranim činjenicama, oko kojih zjapi, kao
vetrovima uzvitlana praznina, neodgovor na prećutano a
središnje pitanje: šta se, zapravo, u tom braku zbiva kad
on supružnike drži razdvojenim a zakonski
nerastavljenim, i kad, što je za zubara i njegovu ženu
najbolnije, oni, kao ded i baka, nemaju prava da pozovu i
ugoste snahu i unuče, da ih upoznaju, zavole i ostave u
njima trag sećanja i ljubavi. Odbijeni davno, nejasnim i
namrštenim Sergijevim izgovorom, u tom svom htenju,
oni ga više ne izražavaju, plašeći se da sina ne ozlovolje i
time stave na kocku i ove njegove usamljene dolaske;
ograničavaju se na ponuđeni krug podataka, po kom
slobodno riju, smejuljeći se nad dobrim vestima, zbog
čega ih Sergije, zahvalan, nagrađuje još širim izborom iz
njih, prepričavajući neke ženine nove kupovine i kćerine
zgode u školi. Jelo se dotle ubrzano troši, proređuje,
delimično pretvara u otpatke iseljene na rubove tanjira;
konačno se pred njima puše još samo šolje s crnom

24
kafom, a pred majkom u tanjiru čaj. Kao da susve
radoznalosti iscrpene, mada je to, razume se, samo
privid, kojim valja ulepšati sve bliži rastanak, da bi on
bio ne prepreka, već blag, dobrom uspomenom zaslađen
uvod u sledeću njegovu posetu. Dopola prečišćeni
zaključci sada se ponavljaju kao da su rešenja: mama će
se obratiti lekaru radi temeljnog ispitivanja, a o novim
obavezama u sad privatnom stanu potražiće se
merodavna obaveštenja. Popodne ih umotava u svoje
polusenke, otac treba da prilegne posle ručka, zar ne, i
mada sam prozvani to ne priznaje, sve troje ustaju od
stola sa zbunjenim osmehom oproštaja. Grle se, ljube u
obraze, mati u poslednjem trenutku, iz raspoloženja
sasvim suprotnog uzdržanosti tokom razgovora, ponudi
se da spakuje kolača za unuku; Sergije zapanjeno odbija,
a potom, videći na njoj izraz razočaranja, brzo pristaje;
pravi se mali, ali za nošenje nezgodan zavežljaj, on ga
medutim proglašuje spretnim i dokazuje to gurajući ga
pod poklopac torbe, koja se zbog ovog dodatka ne može
zatvoriti; otac predlaže da ga isprati na stanicu, ali on ovo
odlueno odbija, primajući od matere zahvalan kos
pogled. Izlazi, skoro tetura pod teretOm te višestrujne,
iskazane i neiskazane ljubavi, hukćući ide na stanicu.
Postepeno sve više usporava korak, jer mu tako nalaže
telo, koje se već prilagođuje blagosti putovanja, lebdenja,
nikudne-pripadanja. Seda u voz, ili u autobus, posmatra
putnike, posmatra •kraj kojim se promiče, podseća se na
drugo takvo putcfvanje, na zveket točkova, a onda i
lanaca, na oštre povike, na drhturava tela sabijena uz
njegovo, i on je sad ponovo samo Sergije Rudić, koji
promiče kroz prostor.

25
Imovinska nit koja se zaplela u stanu zubara Rudića, u
Ulici Marka Miljanova 12, II sprat levo, provlači se
daleko, do Mistendorfa kraj Beča. Desetak godina ona je
ležala gurnuta u stranu i pregažena zakonodavnim
strojem socijalističke Jugoslavije, koji je jednim
brektavim trzajem podržavio sve stambene zgrade,
ostavivši u njima vlasniku po dva veća ili do četiri manja
stana. Vlasnik zgrade u Marka Miljanova 12 bio je u to
vreme Jakob Lebenshajm, Nemac osamdesetogodišnjak,
koji je živeo sa neudatom kćerkom, posle pogibije
mladeg sina i odlaska starijega sa nemačkom vojskom,
što se pretvorio u nikad objašnjen nestanak. Lebenshajm
se toj vojsci u povlačenju nije hteo pridružiti, jer se, kako
je govorio, nije osećao krivim, a to umirujuće uverenje
zahvalno su proširili na sebe kako njegova kći Paula,
tako i žena poginuloga sina, Vilhelmina, koja se sa
decom u času promene ratne sreće našla bez sopstvenog
suda i odluke. Za svoju mirnu savest ovi najmlađi
Lebenshajmovi platili su najskuplje: smrću od tifusa u
logoru u kome su se neodbegli Nemci posle prevrata
našli i koji je zahvatila zaraza, dok je usedelica Paula
bolest preživela, a starac ju je sasvim izbegao, te je sa
iznurenom, ali živom kćeri, posle manje od godinu dana,
izašao na slobodu. Dedovski mlin bio mu je u
međuvremenu oduzet, ali je Vilhelminina najstarija kći
Magda, koja se spasla odmazde jer je odbegla, a zatim se
i udala za Srbina, isposlovala da se dedu i tetki vrati kuća
i isprazni za njih stan na prvome spratu, koji su i ranije
zauzimali. Ovde, u skoro ogoljenim trima sobama, koje
su se, uz pomoć Magde Stepanov, postepeno punile
najnužnijim stvarima, otac i kći proveli su bezmalo šest
godina u srazmernom spokojstvu i obezbeđenosti,

26
izdržavajući se od najamnina pet izdatih stanova.
Podržavljenje 1953. godine svelo je ovaj prihod na
gotovo ništa, jer je njime bio izuzet, pored stana u kom su
živeli, samo još jedan, i to, budući da je naspramni na
prvom spratu zakupljivalo jedno makedonsko vinarsko
preduzeće, onaj nad njima, na drugom spratu. Ova
slučajnost stavila je nov naglasak na zakupničku vezu
Lebenshajmovih sa Rudićima, kojaje i inače već nosila
lični pečat. Zubar se u zgradu, naime, uselio ne sasvim po
svojoj volji, usred rata, s proleća 1942. godine, kada je
porodičnu kuću u kojoj je dotle stanovao kupio
pravoslavni sveštenik Vlada Stanojević i zamolio ga da
se iz nje iseli kako bi je mogao sa porodicom zauzeti.
Rudić je imao načina da se sveštenikovoj želji
suprotstavi, uz podršku zakona koji je nizao prve
paragrafe usklađene sa ratnom nestašicom, ali kako su to
bili okupatorski paragrafi, uporedni sa onima što su mu
nedavno gurnuli sina u zatvor, u njemu je preovladalo
osećanje srpske solidarnosti i starovremenske
ćudorednosti, i on se priklonio sveštenikovoj volji. Ali
gde naći novi stan? Ispostavilo se da je u dubini svesti,
ma koliko opterećenoj sopstvenom nevoljom, nosio
rešenje omogućeno tudom, to jest pogibijom u velikoj
raciji, koji mesec ranije, kolege zubara, doktora Emerika
Krausa, Jevrejina, iz lepe, već tradicionalno lekarske
kuće Jakoba Lebenshajma. Otišao je kućevlasniku, kog je
kao starog Novosađanina poznavao, i lako je dobio
njegov pristanak. Preselio se i, što niko nije nikad saznao,
u ordinaciji i sporednim prostorijama zatekao ne malo
vrednih, vrlo savremenih zubarskih potrepština, koje
madarska vojska u svojoj pljačkaškoj žurbi nije stigla ili
htela da iznese, a on ih zadržao i još dugo koristio. Ova

27
pojedinost obeležila je njegovo stanovanje kod
Lebenshajma mešavinom osećanja krivice i zahvalnosti,
koje je dobilo novu podlogu kada je Sergije, zbog
pokušaja bekstva iz zatvora, bio izveden na novo
suđenje, a Rudić se, tražeći za sina što delotvorniju
odbranu, poslužio svojim kućegazdom kao posrednikom
do najuticajnijeg tadašnjeg novosadskog advokata i oca
sinovljevog školskog druga, dra Alberta Šultejsa. Ovaj se
primio odbrane i, u trenutku pravničke prosvetljenosti,
sagledao njen ugaoni kamen: mladost branjenikovu u
času prestupa. Godina punoletstva, osamnaesta, bila je tu
prekoračena upravo za nekoliko dana; međutim,
pravoslavni kalendar sa svojim trinaestodnevnim
kašnjenjem mogao je da unese spasonosnu ispravku, te je
Rudić trčao proti Stanojeviću da od njega uzme krštenicu
s pravoslavnim datiranjem i time spasao sinu glavu. No,
nije potrčao i u pomoć starome Lebenshajmu, godinu i po
docnije, kada su po njega i kćerku i snahu sa decom,
napuštene od sinova i braće, očeva i muža, došli logorski
sprovodnici partizani. Nije mogao! Ne samo zato što je
bio zubar a ne advokat, već i zato što se ovo nasilje vršilo
bez pisanog zakona, na osnovu samo prećutne, dakle
mitom i mistikom obavijene narodne volje, koju, ako bi
pokušao skrenuti s puta, pogazio bi ne neka slova, već
živo sopstveno srce, što je u tom času oslobođenja kucalo
zajedno sa opštim velikim srcem pučkog uskrsnuća.
Razume se da je zbog toga s izvesnim obnovljenim
osećanjem krivice gledao u lice kućevlasnika kada se
ovaj sa svojom, i inače kržljavom kćerkom usedelicom,
istanjenom bolešću u logoru, opet pojavio u kući. On bi
možda pokušao da grižu savesti iskupi pojačanim
susedskim uslugama, koje bi dobro došle u vreme kada

28
se stari Lebenshajm ponovo kućio. No, pri prvom
pomenu takvih unutrašnjih razmatranja, naišao je na
ogorčen, skoro divlji otpor svoje žene, koja je inače
saosećajno i bez njegovih odmazdaških zastranjivanja
pratila stradanje logoraša Nemaca. U to vreme u nje su
već nastupili prvi znaci ženske nesigurnosti, te je
podozrevala da bi zaštitnička uloga njenog muža mogla u
njegovoj pokvarenoj glavi da se izvrgne u neki nepošten
odnos prema pedesetogodišnjoj usedelici uskih leđa i
papirno bledih obraza. Jedva je skupio hrabrosti da izađe
na groblje kada je stari Lebenshajm, umrevši u snu, bio
sahranjivan, a njegovu kćer Paulu, koja je izdahnula
samo godinu dana docnije, satrvena samoćom više nego
bolestima i njihovim posledicama, nije ni ispratio na
poslednje putovanje. U njemu je ostalada dejstvuje, u
odnosu na Lebenshajmove, jedna nelagodnost, koju je
nastojao da izbaci iz glave. Stoga je činjenicu prelaska —
svoga stana, posle smrti vlasnika, u državne ruke, primio
kao umirenje, neku vrstu znaka praštanja. Kao da je jedna
viša sila pokazala, ispruženom, presuditeljskom rukom:
ovo je srpsko, ono nemačko. Nemačko, to je
Lebenshajmov ispražnjeni stan, koji je Magda Stepanov,
naslednica, uskoro prodala vinarstvu, omogućujući mu da
se proširi na ceo prvi sprat. Dok su pregovori trajali,
viđao je povremeno mladu ženu kako se uspinje
stepenicama užurbano, sama ili sa svojim crnomanjastim
mužem, javljao im se, pitao ih za zdravlje, ali je sve to
činio s ostatkom osećanja kao da im se ulaguje i pred
njima odaje svoje ranije slabosti. Odahnuo je kada je
kupoprodaja bila završena: Nemci su, računao je, dobili
svoje, novac, i niko im više, pa ni on, nije ništa dužan. A
onda mu se najednom u ambulantu javila ta ista žena,

29
poslednji predstavnik roda, s vešću da je pred
novosadskim sudom uspešno okončan postupak o
nasleđivanju njegovog stana od strane Inge Šultejs,
rođene Lebenshajm, druge preživele unuke staroga
mlinara.

30
I Patak već zna da je stan Rudićevih dobio vlasnika:
rekao mu je to Sergije. Ali kako? Na način na koji mu on
sve govori, podsmevački i razarački, podražavajući
samog Pataka. Iako Patak nije podsmešljiv po prirodi,
već samo deluje tako. Deluje kao podsmeh sam, najpre
na sopstveni račun. Malen je i dežmekast, niska čela pod
čekinjom neodređene boje, dugmastih okruglih očiju i
sedlasta nosa, naglih krutih pokreta. Pravi Patak. A pri
tom mu je ovo prezime pravo, i ono uopšte ne označava
gegavu domaću životinju, već je mađarskog porekla i na
tom jeziku znači potok, a izgovara se kratko, kao i
istoznačna srpska reč. Patakov otac se tako prozvao još
pod austrougarskom vlašću u desetim godinama, težeći
da se izjednači, odbacivanjem za tadašnje shvatanje
zazornog prezimena Polak, koje je nosilo pola Jevreja
pridošlih iz Galidje, ali ga to nije spaslo da baš od Ugara
bude 1944e poslat u jedan austrijski logor smrti. Patak
mlađi, najmladi, Eugen, izbegao je istovetnu sudbinu
samo zato što je u vreme kupljenja Jevreja po Novom
Sadu već bio pokupljen, i to u zatvor (takođe ugarski), a
u nj je dospeo ne malom zaslugom Sergija Rudića. Kao
što je, opet, Sergije dospeo onamo pod uticajem
Patakovim. Njih dvojica se dopunjuju na način nekog
savremenog Don Kihota i Sanča Panse, pri čemu ovde i
sada ovisoki, koščati Sergije sledi u zbilji ono što
dežmekasti Patak izmašta. A Patak opet izmaštava za
njega da bi ga dosegao, i tako neprimerenosti duhovnome
grade od njih više nego par — klube. U tom
klubetu davno se ne zna ko se prvi upleo u drugoga.
Odrastali su uporedo, svak u svojoj porodici, omeđeni i
ujedno zaštićeni različitim imovinskim, pa dakle i
društvenim i osećajnim datostima, Sergije u obilju,

31
Eugen u siromaštvu. Pri tom i prvo i drugo treba razumeti
sa zadrškom, primereno malom, agrarnom, u pogledu
trbušne hrane sitom a u pogledu one za glavu posnom
gradu kakav je uoči rata bio Novi Sad. Zubar Rudić je tu
istaknuta ličnost: on teše i vadi zube umesto da, kao
većina, kuje i cepa gvožđe i drvo ili ore i plevi njivu na
ivici naselja, ili, klanjajući se, dodaje preko tezge šećer i
petroleum. Žena mu drži služavku i sav joj je posao da
ovoj posao raspoređuje; sina odevaju kao da je gotov
čovek, sem što su mu pantalone potkraćene do iznad
kolena, i ujutru mu u kožnu torbu, kao kakvom
činovniku, stavljaju užinu s maslacem i salamom između
dva hleba, umotane u damastni salvet. Patak užinu ne
nosi (nema ni torbu u kojoj bi je poneo, knjige ćuška pod
mišku), a odeva ga Jevrejska crkvena opština, na čiju je
milostinju delimično upućen i stari Patak, usvojitelj
žuboravoga prezimena, raznosač novina. Jedan od onih
Jevreja koji opštepoznatu prodornost svoga soja
uravnotežuju (ili iskupljuju) izuzetnom tupošću: grub,
skoro nepismen, upravljen napretku samo zavišću
doskorašnjeg skitača; dok zubara Rudića, Srbina iz
Srema, pokreće spora i strpljiva računica seljačkog
potomka koji se prvi iščupao iz sagibanja nad blatom.
Sinovi više ne nastavljaju težnje otaca, kao što je čest
slučaj u ovoj niziji iscepkanih predanja: ambicije ovde
postaju bekstva. Sergije beži od odelitosti građanskog
doma, čije skorojevićstvo, nagonom mladog stvora, oseća
i prozire; kao merilo u suprotstavljanju služe mu ded i
baka po majci, strogi carski Rus inženjer i njegova
živahna, vazda za njim ustrčala žena, koji se jedno
drugom obraćaju sa „Mihajl Grigorjevič" i „Alina
Petrovna" i ne svađaju se i primaju nedeljom po podne u

32
svom jednosobnom ali urednom dvorišnom stanu goste
utegnute u paradna odela s početka veka. Eugen Patak
takvih, bliskih, uzora nema: pretci su mu rasuli kosti
daleko, pod drvene spomenike sa natpisima nečitljivim
za njih same; te ih on traži u vanprostornoj daljini, u
knjigama, koje sreće po kućama svojih imućnih
saplemenika kad ide da im umesto oca odnese novine, ili
da uzme par iznošenih cipela, ili da za novčić počisti
dvorište ili istrese tepih, a pošto rano shvata da ga sa
njima, i pored nepremostivih imovinskih razlika, spaja
ista kob tuđinstva, nalazi dovoljno drskosti da uočene
predmete koji se dadu spretno nositi i koristiti a ispunjeni
su naknadom za prošlost, zatraži u pozajmicu na čitanje.
Tako taj otpadnik, uvređen što mu manjinstvo i
inoverstvo nisu barem osigurali novac, rano usvaja
teorije i misaonu gimnastiku udaljenih razvijenih sredina,
a pošto mu za njih nedostaju društveni okviri, izbacuje ih
onako sirove iz glave nad zeleno obojene, urezanim
srcima i imenima prebrazdane klupe novosadske
gimnazije. Kada ga profesor zemljopisa pita o privredi
Kine, on povišenim glasom i mlatarajući kratkim rukama
govori o polufeudalnom uređenju ove zemlje; ako
odgovara o Matiji Antunu Reljkoviću, pominje
racionalizam kao duhovni izraz građanske klase koja je
izvojevala svoju revoluciju. Odstupanje izaziva
podozrenje (u profesora) i podsmevanje (u đaka); ali
kako Eugen ima odlično pamćenje, nemoguće je ne
uvideti da su mu odgovori, u delu koji je potkrepljen
ciframa i nazivima, učeni i umni. To preimućstvo gura ga
u vrh razreda, uz Rudića, koji je takođe odlikaš, ali
zahvaljujući ne samo bistrini već i domaćoj predspremi,
što ga primorava da se Eugenu zadivi. Eugen se pak divi

33
prezirnom samoograničavanju Sergijevom na odgovore
za ocenu, lišenom hvalisanja, koje mu, naočitom i
uglednom, nije, naravno, ni potrebno. Vođa razreda je on,
koji pored znanja ima i dovoljno gipke mišiće da pobedi
u trci i kao navalni igrač u fudbalu, a ne Eugen, koji je, i
pored čeličnih mišića, beznadežno nespretan i, s
izuzetkom pamćenja, do neuračunljivosti smušen. Svi
hrle za Sergijem, nastoje da ga podražavaju, love mu reč,
osmeh, očešavaju se o njega s poluljubavničkom
pubertetskom pohotom. On se tog musavog i slinavog
približavanja kloni, s čistunstvom začetim još u
preziranju roditelja, zasnovanom na uvažavanju starijih,
plemenitijih predaka; ali upravo to uvažavanje, traženje
izlaza u stranom, u ruskom, uvlači ga opet u krug
vršnjaka. Jer i oni uzdižu rusko, koje se u tim godinama
sazrevanja svetskog obračuna, u glavama napetim od
želje za promenom, jednači sa boljševizmom, modom
koja sve druge satire. Ruski film „Pastir Kostja" gleda se
kao otkrovenje i ocenjuje sa svim preterivanjima koje
ume da nagomila složno htenje, i Sergije, koji sam u
smešnim pastirevim zabunama ne nalazi tražene
uzvišenosti (kao što ne nalaze ni mnogi drugi pre no što
sebe na to zbog mišljenja ostalih prisile), podleže valu
određenom da ga uzdigne. Sada on oponaša druge,
neznatnije, da bi mogao biti od njih dvostruko oponašan;
spušta se u krčme što ih oni počinju da posećuju i
u kojima mu, zapravo, smeta vonj ustajalog pića i
opušaka; uči da se karta, da igra bilijar, osećajući blaženo
kako se izvlači iz dosadnog, omraženog građanskog
okrilja. Eugen Patak u ovom silasku u podzemlje ne
može da ga sledi, ali, proučavajući u nesrećnoj samoći
„Kapital" i „Dijalektički materijalizam", napreduje ka

34
istom ishodu. Jer sve ove divlje snage
! stisnuće pod svoju železnu šaku Komunistička partija,
pobuđena, posle napada Nemačke na Jugoslaviju i odmah
potom na Sovjetsku Rusiju, na predvodilačku ulogu; ona
će izmešati karte, boje, ljude, raspoređujući ih kako joj
treba za njenu borbu. Društva kafanskih hvalisavaca i
celomudrenih iščitača brošura biće postrojena u udarne
grupe, sa zadatkom da pale žito u ataru i ispisuju
protivfašističke iskaze na zidove kuća; tako će se Eugen i
Sergije. zajedno sa Duškom Kalićem,
bilijaristom i šaljivčinom, kao trećim, naći zajedno, jedne
noći, na njivama Bačkog Jarka, snabdeveni svećom,
šibicom i kanticom benzina. Oni će uspeti da izazovu
požar u dvema krstinama sadenutog žita, ali će crvenim
odsjajem dići na noge žandarmeriju Jarka i susednih sela
i biti već u zoru opkoljeni i uhapšeni. Veće no što su bile
ikoje razlike među njima, patnje će ih združiti.

35
„Emeio deuteron. Nach meinem Tode. Halalom utan.
Apres ma mort. Doppo mia morte. Post mortem meam.
After my death." Kakvi mu se to okrnjci kližu i nižu pod
nepcem, na jeziku? Kakvi drndavi suglasnici, kakvi
unjkavi, iskidani, urlikavi, vabeći-mameći, vrskavi,
soptavi, lelekavi, meketavi izduvci? Drži se za glavu,
hoće da mu se raspukne. Svaka reč traži izlaz, svaka hoće
da izda, da ocrni. Za reči se kažnjava, a tako lako izlete.
Zar je on šta rekao? Zar on ima išta da kaže? Ne,
naprotiv, to se reči govore u njega, one spolja prodiru
kroz prozore njegove glave, oči i uši, vijaju se ovde u
promaji i, potiskivane drugima, uvlače se u skrivene
šupljine, da se zalegnu i zamru. Ali ne da budu
zaboravljene, da dadu mira. Sve što je ikad čuo, pročitao,
zamislio, svaljuje se u neprekinutom slapu ovamo unutra,
gde više nema mesta ali kud ipak jednako ulazi, jer mora,
jer je to što je puno ujedno i prazno, gladno iako sito, jer
je jedanput negde ispao neki zaponac koji treba da
zaustavi točkove što melju i melju i gužvaju i guraju u
njega te nepoznate zvukove, da, nepoznate, jer iako im
on shvata značenje, istovremeno ga i propušta pored
sebe, nesvestan njihove težine, nesvestan odgovornosti.
Odgovoran je, ali zašto? On nikad ništa nije hteo, nikad
odlučio. Samo je slušao reči, povlađivao im ili im se
suprotstavljao u zavisnosti od drugih reči koje su se već
nalazile u njemu, usvojene pamćenjem. Uvek su to bile
tuđe reči, on svojih nema. On nema čak ni jezika koji bi
im određivao granu, sloj. Budi se iza sna ili iz
zamišljenosti i bunca ih pred sebe, u sebe, ne znajući šta
izgovara, čije izgovara, pa su mu potrebne unutrašnje
pretrage dok dokuči iz kog ih je štiva, govora, mozganja
preuzeo, iz koje oblasti, iz čijeg izražaja. On nema

36
izražaja, ima samo nadražaj, njemu samo ćelije u mozgu,
prenoseći svoje grčenje u grlo, u vilice, jezik, nepce,
pretiskuju ono što se u njih bilo za trenutak utisnulo, pa
nestalo, da bi ostavilo za sobom jedino taj trag, tu tralju,
sa kojom više ne zna šta bi činio. Njemu one nisu
potrebne, a ipak ne može bez njih, jer svojih nema. Ničeg
nema. Nema jezika, nema misli, nema odluke, nema
saznanja, nema ljubavi ni mržnje. Ima glad, kad dugo ne
jede, ima jezu kad je neobučen ili kad je zima, a ne loži
se, ima umor kad previše sedi, previše hoda, sanjivost
kad prevali veče, kočenje uda kad seuleži u krevetu.
Krevet je majčin, to je jedino što se našlo očuvano kad je
stigao, sklonjeno u šupu još kad mu se otac po drugi put
oženio i sa novom babom dovezao i njenu postelju, koja
je, međutim, odneta nakon njihovog odvođenja, kuda? i
čemu? takva starudija, verovatno iscepkana za loženje
zajedno sa ostalim stvarima, sa njegovim krevetom, sa
ormanima, stolovima, stolicama. Eugen se sad seća tih
stvari, lije za njima nevidljive suze. Žali za njima
čežnjivo, iako se tada, kad su ga okružavale, nad njima
sprdao. Voleo je da među njih uvede nekog školskog
druga, gospodičića, pa da se naceri: „Sedi, ako imaš
gde", ili: „Pazi tamo da ne odereš pantalone", i: „Kod nas
bolje nema". Izricao je to kao objavljenje, skoro ponosno,
kao glumac, što je zapravo i bio, jer to ruganje nije bilo
njegovo, već plod pročitanog i čutog, kao i sve ostalo.
Njegovo izvrtanje očiju nad ocem, koji je šepesao, nizak,
debeo, isti on u budućnosti, grokćući i slineći i režući a
noću hrčući, mala, divlja, samo starošću donekle
opitomljena životinja nesvesna darova duha koje je on
kusao; njegovo podrugljivo dodvoravanje maćehi,
pogurenoj, umazanoj, radom izmoždenoj bivšoj

37
služavcihrišćanki, koja je životom platila što se, tek u
starosti, uspela udati za suludog Jevrejina udovca,
opterećenog sinom čudakom, jedina sredena među njima,
čiju je sređenost on prikivao na stub srama kuće. Sada
čezne za njom, za tom sređenošću uz toplu čorbu, topao
štednjak, suve čarape, očišćenu petrolejku, čezne za
večerima posle leganja, kada su ga stenjanje i gunđanje i
hrkanje starih izvodili iz strpljenja, usredsređenog nad
knjigom, čiji su mu smisao otimali. Ali sada kad njih
nema, ni knjige, kojima im se opirao, nemaju smisla. Oko
njega je praznina, kao i u glavi. Sve može da uđe i da
izađe bez prepreke. Može ući komšija i zaklati ga, može
milicioner i povesti ga u zatvor. Može začuti zveket
robijaških lanaca, huktanje lokomotive koja ga odnosi u
rusku tajgu, viku vojnika da se ustane, da se hvata lopata
i kramp, da se lomi led i sleđena zemlja iscrtana u
rovove. Ništa ga ne brani, oko njega su pustoš i tišina.
Vetar napolju huji, to je iz dvorišta što ga presecaju ova
soba i kuhinja, s jedne njegove strane su stanari čiju
misao ne zna, s druge šupice i zahodi oko kojih se možda
vrzmaju nepoznati neprijatelji, vrebajući čas da ga se
dokopaju i da ga udave. Beži pred njima u štivo. To je
sada udžbenik grčkog, kog se domogao još pri dolasku,
grozničavo, na tavanu kuće preko puta, kad je saznao da
su tamo strpali biblioteku samoubice Rozenbluma. Čita i
pamti. Čudesno mu se reči urezuju u svest, prebira ih,
mljacka nad njima, oseća se njihovim gospodarem. Ali
jedan šum ga prekine, on se uznemiri, i reči neobuzdano
poteku iz njega, upaničene, ukrštaju se, prelamaju u drugi
jezik, u druge jezike, postaju igra, sprdnja i one. Samo
strah ostaje, i praznina koja od njega ne štiti. Soba bez
senki. Soba bez ičijeg daha. Soba s jednim jedinim

38
krevetom i koferom odeće pod njim i knjigama
posejanim oko kofera. Da se spakuje i ode? Nekad mu se
čini da bi trebalo da ode, to je bio i prvi poriv kad se
ovamo vratio— da nestane, da iščili iz ove praznine kao
pramen prašine. Ali je ipak ostao. Nema
kud. U svetu ima još jevrejskih opština koje daju malu
pomoć nesnalažljivim istovernicima ako dolutaju kao što
je on ovamo dolutao i, ne snašavši se, zaslužio
milostinju. Na nju je već navikao. Negde onde ili ovde,
nije li svejedno? Ovde je ipak ovaj krevet, majčin krevet
u kome se njegov ud skaredno koči dok ga trljanjem nc
smiri, ovde su još tralje njegovog podsmeha, koji može
da razvlači po sobi, pozadi u dvorištu, u šupi i u zahodu
kreveljeći se nad rečima koje kroz njega protiču kao što
se nekad kreveljio nad smetnjama njihovom proticanju.
Ovde je, nedeljno jedanput, skoro redovno, Sergije, lep.
čist, zdrav, sređen, koji se usanka u njegov podsmeh
podsmevajući se i sam, ili ga za nekoliko časaka povuče
naviše, u svoju sređenost, koja ga zamara, jer je ne
razume, ali stvara u njemu utisak one prepreke iza koje
reči dobijaju smisao.

39
Eugena Sergije povede Stepanovima, jedne od sledećih
nedelja. Pobuda je i ovde podsmešljiva: neka vide ti
novosadski malograđani s kim imaju posla! Jer Sergija
sad već razdražuje promena u vlasništvu stana njegovih
roditelja, ona predskazuje brige. Posle prve vesti, koja je
više samo iščeprkala neizravnane račune sa
Lebenshajmovima, otac i mati mu saopštavaju da im se
Magda Stepanov, ona mlinareva milosrdna i
preduzimljiva unuka, ponovo javljala, zatim drugom
prilikom: da je već i svratila do njih, nakratko, izgleda ne
toliko da bi osmotrila stan — odbijala je čak da uđe u
unutrašnje sobe— koliko da podseti na sebe; najzad,
Sergija trgne, u Beogradu, usred sednice redakcije, očev
telefonski poziv, opominjući ga neka nikako ne propusti
da doputuje u Novi Sad kao što je obećao, jer su
Stepanovi pozvali zubara Rudića na razgovor, a on se već
unapred izgovorio da će mesto sebe poslati sina. Zašto, to
preko telefona ne biva razjašnjeno, niti očeva sumnja u
njegov dolazak, koji je redovan ukoliko ga posebno ne
odjavi, te Sergije, razmislivši po spuštanju slušalice,
ponavlja u sebi davni zaključak da su mu roditelji zbilja
ostareli i da će se jednog doglednog dana, sa svim svojim
poslovima i razdorima, sasvim svaliti na njegova pleća.
Oseća se, kao i dosad, dovoljno snažan da ponese taj
teret, samo mu je žao sebe, svog napora. Trudi se stoga
da na uznemirenje odgovori mirom: otiskuje se, kao i
obično, u Novi Sad subotnjim popodnevnim autobusom,
na putu prebira nezavisne misli, stigavši kod starih
pridržava se uobičajenog toka raspitivanja, u kom su
majčino zdravlje i njene bojazni i njihovo suzbijanje
središni predmet, dok se za sutradan zakazana poseta
potiskuje među neisplaćene račune i nepodopštine

40
mačaka. Sledi šetnja sa ocem, tokom koje razmatranja
mogućih namera Magde Stepanov preseca jednim
„Videćemo" i glasnim zevom; pa večera, pa spavanje u
kasno utihnulom stanu. Sutradan za doručkom kaže majci
da će kod Eugena, i unapred se naroguši na očekivani
prigovor: zar je zaboravio šta je obećao? Ali ona ga ne
izgovara, već ispraća sina s brižnim izrazom, nemo
negodujući što traći vreme u nedostojnom društvu.
Njegovu obavezu je očito zaboravila, što Sergija, pored
olakšanja, žigne: znači da ono što su na njega svalili već
smatraju nepostojećim. Staračka sebičnost, ustanovljuje, i
dodaje kao olakšavajuću okolnost: odbrambena. Stoga
posetu Eugenu shvata i više nego obično kao međuigru:
igru između dveju stvarnosti, prisilnih i dosadnih. Ide
uobičajenim putem prema prijatelju, uličicama koje
izbijaju u tiši, siromaškiji kraj, u kom kuće postaju niže i
nastanjenije, kao spljoštene ka zemlji zazorom od
sopstvene prekorišćenosti. Bunari na uglovima, male
radionice zlatara i krojača, na kojima su sada roloi
povučeni do zemlje, kao svedeni kapci očiju koje misle
da su nevidljive ako ne vide; neravni sveže okrečeni
zidovi (proleće je) na kojima su ivice tamnijih podziđa
povučene s drhtavom tačnošću; oko kapija deca koja
zazjavaju u nedeljnoj dosadi lišenoj putovanja u okolinu.
Sve to njega vređa svojom plitkošću, traćenjem snage i
smisla, izazivajući gadljiv otpor, onaj isti koji ga je nekad
povukao u pobunu; ali i tada je na kraju svog puta naišao
samo na čudo koje se zvalo Eugen Patak. Cudo je i sada
isto, i još veće, jer se skriva samotno sred kuće bučne od
nedeljnog pripremanja ručka: kroz kapiju, preko dvorišta,
pogled na stančić koji ga pregrađuje pada kao na tvrđavu,
tamnu i zazidanu, u kojoj samo on sluti škiljavo svetlo.

41
Taj stan-pregrada, mada zabatom ide od zida do zida
celom širinom dvorišta, otvara u sebi hodnik, u kome su
vrata Eugžnove kuhinje i sobe, i taj hodnik je kao
tvrđavski lagum, put do zaklona jednako kao i do
tamnice. Kucne, ulazi, unutra je Eugen nagnut nad
knjigom. Sedi na krevetu, kratke noge u cokulama vise
mu ne dodirujući pod, ramena koja zatežu džemper
ugnuta su, oči na tek uspravljenom licu uplašeno
zaokrugljene. Odmah potom one se već smeju jer su ga
prepoznale, široke usne se razvlače, celo neobrijano
pljosnato lice s pačjim nosem zateže se ka visoko
nasađenim mesnatim ušima. „Stigao si?" „Stigao."
„Sedi." ,,Šta čitaš?" Eugen s glumljenom nemarnošću
pokazuje korice knjige, to je Voltaireov Le siecle de
Louis XIV, tome second. Sergije mu je istrgne iz ruke,
prelistava je, pa sa početka jednog poglavlja uzme da čita
naglas, mekšajući izveštačeno r i topeći nazale u korenu
nosa: ,,Si l'on compare l'administration de Colbert a
toutes les administrations precedentes, la posterite cherira
cet homme dont le peuple insense voulut dechirer le
corps apres sa mort. Les Francais lui doivent
certainement leur industrie et leur commerce, et par
consequent cette opulence dont les sources diminuent
quelquefois dans la guerre..." Zavaljuje se na krevetu kraj
Eugena, tako da mu glava lupne o prečku, i grohotom se
zasmeje. „Divno! Nisam znao da te zanima
administracija, i to sedamnaestog veka, i to francuska!
Zbilja, jesi li ti lud?" razrogači oči. ,,Ja? Zašto?"
nesigurno se nasmeši Eugen. „Zato što to čitaš ovde,
1962. godine, u ovom žabarskom Novom Sadu, gde se
administracija svodi na gurkanje imovine čas ovamo čas
onamo, sad u levi državni ćošak, sad nazad vlasnicima po

42
nekakvim međudržavnim ugovorima koji su negde
neviđeno daleko sročeni i ispotpisivani. Tebe za to
naravno nije nimalo briga. Ti proučavaš Colberta!"
„Proučavam ga zato što je njegovo doba jedno od
najsjajnijih civilizacija u Evropi. Na kojoj se, ako hoćeš,
zasniva i naš razvoj." ,,Da, ali kakve veze ti imaš s tim,
budalo? Gde je tebi civilizacija? Pa ovde nije čak ni
naloženo." Strese se. „Hladno kao u štenari." Eugen skoči
s kreveta, istegne se, malen. „Stvarno? Hladno ti je?
Hajdemo jednu švedsku!" I spusti se u čučanj, pružajući
kratke, snažne ruke pravo preda se, pa se onda izvali na
pod. ,,U zdravom telu zrav duh!" klikne. „Nikakve nas
nedaće neće pokolebati, što rekao Duško Kalić." Sergije
klimne glavom odobrovoljen. „Kalić bi nam danas dobro
došao, jer imamo klasni zadatak." „Klasni? Oho! Kako
to?" „Upravo tako što treba preseći administrativni čvor,
koji ti proučavaš kod Colberta. Stan je u pitanju,
razumeš!" izbeči oči. ,,Stan, shvataš li? Jedina svojina u
socijalizmu. A klasni neprijatelj, i to inostrani, dakle
intervent, hoće da ga otme." „Lebenshajm?" Eugena, kao
uvek, pamćenje nepogrešivo služi. ,,I to mrtav, preko
svojih ubačenih saveznika, Stepanovih", klimne glavom
Sergije. „Valja ući u brlog." „Valja ući u brlog!" prihvata
Eugen, vičući, klikćući, pa veze kreštavu ariju: „Valja ući
u brlog, kod klasnog neprijatelja vrlog", i to ponovi
nekoliko puta, dok ga Sergije ne prekine. „Dosta! Dosta,
molim te; dodatna kazna je nepotrebna." I tada izbacuje
predlog, koji mu još od polaska ovamo, doduše
nesigurno, draška misao. ,,Sem ako ne pođeš sa mnom.
Kao nagradu, dopustiću ti da svoju kompoziciju pevaš
celim putem." „Ozbiljno?" Eugenu oči sinu radoznalo.
„Ozbiljno, kako da ne", utvrđuje Sergije odluku, zbog

43
koje se već napola kaje, ali mu ona olakšava odlazak, taj
prelom prema nečemu čemu se ne oseća doraslim.
„Spremi se, kažnjeniče!" komanduje, ujedno, i sebi.
„Probiti se ili umreti, to je zadatak. Gde ti je kaput,
kapa?" ,,Tu, tu", trpa Eugen ruke u krevet, pa pod krevet.
izvlačeći kratak kaputić od zelenog tvida i plavu
francusku kapu. „Ali ja sam neobrijan, čoveče", zahvati
kažiprstom i palcem okruglu bradu. „Tim bolje",
ohrabruje ga Sergije, hrabreći, u stvari, sebe. „Nek se zna
kako izgleda proleter, čak i u nedelju!" Otvara vrata,
hvata kaputjć i navlači ga na Eugena tako da ovaj posrne,
pa ga lupi u leđa da izleti u dvorište. Napolju su, Eugen
se grči u preuskom kaputiću, nabija kapu na čelo. „Kako
izgledam s njim!" vajka se u sebi Sergije, napola
zabrinuto napola zadovoljno, zamišljajući sliku koju
zajedno ostavljaju: jedan doteran sredovečan građanin s
odrpanim kepecom koji trčka da bi uhvatio korak.

44
Stepanovi su, ispostavlja se, ipak očekivali Rudića
starijeg, ne razumevši tačno njegovo polovično
otklanjanje: obukli su se svečano, Milan Stepanov u
teget-plavo odelo s kravatom, domaćica u belu bluzu i
crnu suknju. Međutim, pošto su zajedno izašli pred gosta
— Stepanov zaustavljajući kućnog jazavičara držanjem
ogrlice, žena otvarajući gvozdenu kapiju i rasterujući
decu u pozadinu —, oni iznenađenje prvog trenutka
potiskuju trajnim olakšanjem. Muž pušta psa, koji, posle
neodlučnog režanja, veselo zamaše repom njuškajući
pridošlice, a Magda se predaje najezdi svoje troje dece,
koja, čim su čula njen uzvik olakšanja, zanemare
domaločašnje opomene kako se treba držati pred jednim
starim čika-doktorom. U ovom sastavu svi se oni manje-
više poznaju kao đaci nekadašnje, predratne novosadske
gimnazije i svi su — sem dece — zapravo vršnjaci,
Stepanov jedva koju godinu stariji od Sergija i Eugena,
pa on već na putu u kuću, preteći jazavičaru, koji se zove
Herkul, da će dobiti batina, i moleći decu da se sklone
ispred nogu, stavlja gostima svoje krupne šake na rame.
Gotovo je nežan, tamne i krupne oči tronuto su mu se
ispupčile dok tvrdi kako se davno nadao prilici da se
nađe s dva tako znamenita stara prijatelja i da je žalosno
što je tek poslovna prilika uspela da ih sastavi. Unutra, na
prostranoj zastakljenoj verandi, koja se zagreva malom
gvozdenom peći, goste opet očekujc iznenadenje: pri
njihovom grupnom, kevtanjem i dečjom grajom
propraćenom ulasku, podižu se iz pletenih naslonjača dve
prilike u kojima Sergije i Eugen prepoznaju Baltazara
Šultejsa i Inge Lebenshajm. Novo rukovanje i tapšanje po
mišicama, koje je za Sergija uzrok uzbuđenja, pošto je
Baltazar stariji brat njegovog nekadašnjeg bliskog

45
razrednog druga Franca i budući da ga pojava Inge
Lebenshajm od prvog trenutka osvoji. Odnosno, ona ga
osvaja još iz prošlosti, jer kao što mu je Baltazarova
stamena, beloputa i riđokosa prilika dočarala Francovu,
nešto mekšu i prisniju— na što nije nespreman—, tako
mu se iza slike žene koja se pred njim uspravlja javljaju
obrisi devojčice u sivim jahaćim pantalonama i sivom
pripijenom kaputiću koju je s Francom i Baltazarom
nekad viđao. Ona je sad stasita plavuša blede kože i
sigurnih pokreta, koja ga gleda pravo svojim kao dim
sivim očima, rastavljajući zamišljeno-zaboravno jake
usne razlivenih rubova, tako da mu se čini, dok drži
njenu malo vlažnu Šaku, da mu se sva otvara. Taj utisak,
koji ga više ne napušta, i koji on ne ispušta već, naprotiv,
zaneseno sledi, zadržava ga u Inginoj blizini, nagoni ga
da za nju smišlja reči koje će je zanimati i da sa
zanimanjem sluša njene odgovore. Prve takve reči koje
mu padaju na pamet, izvirući iz istine podsećanja, odnose
se na Franca, a sa Francom je povezano najzanosnije
razdoblje njegove mladosti, vreme kada se spremao da
bude istraživač afričke džungle, lovac i dobrotvor
domorodaca. Podsećanja ove vrste, ako nisu
podsmešljiva, kao što sada nisu, iziskuju neposredno i
tiho saopštavanje, tako da se njih dvoje, i nesvesno,
približavaju telima i izdvajaju, stvarajući oko sebe
nevidljiv potisak kojim se ostalo društvo zbija oko
Eugena. Taj drugi krug, širi brojem učesnika, takav je i
po predmetu razgovora, usmerujući se prirodno ka
promenama što su se zbile za dugih godina neviđenja i
nesretanja. U jednih su promene očigledne i saopštiti ih
znači samo pretočiti u reči unapred shvaćeno: da su
Stepanovi muž i žena sa mnoštvom dece i kućom

46
bučnom od prometa, a da je Eugen usamljenik
o čijoj čak ni spoljnoj urednosti nema ko da se stara.
Manje je dokučivo stanje Šultejsovih, premda pada u oči
da je sve na njima novo i praktično, na onaj blistavi način
koji ukazuje na laku kupovinu i bezbrižno održavanje—
cipela i košulja, vezica i kopči—, jer sav taj sjaj, u sredini
kojoj ne pripada, dobija smisao tek kad je protumačen,
tako reći preveden na njen jezik. Toga posla laća se
Baltazar, na suv ali iscrpan način: započeo je posle rata,
veli, zajednički život sa Inge na nultoj tački, a postao je,
u međuvremenu, vlasnik dobro uvedenog transportnog
preduzeća sa sedištem u Beču i ograncima u unutrašnjosti
Austrije i u Nemačkoj; doputovali su ovamo da bi
pogledali i možda unovčili stan, koji im je pao u krilo
posle dugih godina pravničke borbe. Taj izveštaj, premda
uverljiv, jer potvrđuje stečeni utisak, i mada se
nadovezuje na saznanje koje je i dovelo do ovog susreta,
zazvuči nestvarno u domaćinskoj, ušuškanoj atmosferi
prizemne starinske kuće Stepanovih, sred Novog Sada,
sviklog na samo državne krupne poduhvate i na oprezne
lične uspone, te izazove tajac, zastoj u razgovoru, koji se
poklopi sa istim takvim prestankom dijaloga između
Sergija i Inge, prouzrokovanog sasvim drukčijim
otporom, onim opreznosti, koji ućutkuje sve ljubavne
zaverenike. Stepanov, obavezan ulogom domaćina da
održi plamen zbližavanja, raspršava tišinu
sveobuhvatnom izjavom zadovoljstva, na koju se od
početka sprema. ,,Eh", uzvikuje on, ,,šta smo potrčali za
novostima, kao da će nas one učiniti mlađima. Ja, kad vas
ovako gledam", obraća se svima, spajajući ih toplim
pogledom i prikupljačkim zamasima tamnošakih ruku,
„prosto imam neodoljiv utisak da je ovde kod nas u ovom

47
času vaskrsnuo naš stari nekadašnji Novi Sad, pa,
dozvolite mi neskromnost, i svima nama rodna naša
Vojvodina." Svakom ponaosob trepne podstrekački. ,,Zar
ne? Zar nismo mi to, stari predratni Novi Sad, koga više
nema, koji je potonuo u viemena? Nismo li svi mi đaci
naše novosadske gimnazije — hodi, Magda, priključi
nam se i ti!" poziva on i opominje svoju ženu, koja se
udaljila da prinese rakijske čašice i bocu, ,,jer i ti spadaš
među nas, kao staro gvožde u šupu. Ha-ha! Pogledajte
nas samo! Svi smo na broju. I ja, stari bačvanski soj, plod
ove masne crnice koja rađa uz toliko rada i znoja, i ti,
Balti, i ti, Inge, predstavnici germanske vrednoće i
dovitljivosti, zajedno sa mojom neumornom Magdom—
koju ćemo zamoliti da nam skuva kaficu, zar ne,
Magda?— i drug Rudić, izdanak ne samo bregovitog
Srema nego i dalekog slavenskog Istoka, koji je oduvek u
ovu našu ravnicu unosio nemir pobune, revolucije, i naš
prijatelj Eugen Patak, knjigočatac i intelektualac par
excellence biblijskog i, šta sam to rekao, talmudskog
kova. A sve nas, tako različite po poreklu, sjedinjuje isti
ovaj vazduh koji smo sa majčinim mlekom usisali,
prašnjav vazduh, nezdrav vazduh, kažu, ali kome za nas
nema ravna na Zemlji i kome se mi ipak neodoljivo
vraćamo. U to ime, u ime tog povratka i sastanka, ja, evo,
dižem čašu i svima vam nazdravljam." Svi pristaju,
podižu sa stola nanizane i nasute čaše i otpijaju,
smeškajući se ili smejuljeći se Stepanovljevim rečima,
koje im se čine preterane ili čak neumesne, ali čijom
neprečujnom iskrenošću bivaju ipak zahvaćeni, osvojeni,
kao i oštrinom pića što ga cede u sebe. Eugen, pak, koji
je najmanje vičan piću i društvenoj toplini, nalazi u
domaćinovom iskazu podstrek da potvrdi njima istaknutu

48
učenost, pa zagalami: „Les racines! Sigurno na njih
mislite. Na korene, na koje je Maurice Barres ukazao još
1895, a razvio o njima temu najpotpunije u svojoj Udme
de la France et la guerre. Pa i Spengler je otprilike u isto
vreme ukazivao na isti problem, samo sa negativne
strane, kao na mogućnost i nužnost nestanka geografskih,
pa dakle i kulturnih zemaljskih sokova. Mislim da je
Schopenhauer bio u tom pogledu najoriginalniji, jer je
pokazao svu relativnost ljudskjh vezanosti, ne samo za
tle, već i za život uopšte. A i njega je natkrilio Einstein,
koji je temi dao jednu metafizičku dimenziju." „Samo mi
o Einsteinu nemojte govoriti", prekida ga, međutim,
Stepanov, ne iz nezadovoljstva, kako bi u prvi mah
izgledalo, već iz ganutosti koja mu zamagli oči. ,,Pa
znate li da je i on gotovo naš, da, da, Bačvanin, i to pravi,
nema dvesta metara odavde gde sedimo do kuće u
Kisačkoj ulici u kojoj je stanovao sa svojom ženom
Milevom, možda baš oblikujući u glavi teoriju
relativiteta, koja je, ako ćemo pravo, izrazit proizvod
ravničarske misli, jer samo široko, beskrajno nebo nad
ravnicom može da udahne tako sveobuhvatnu i u isti mah
svesnizujuću ideju o vasioni. Svi smo mi ovde
meditativci, mi koji živimo na ovom tlu, teški,
razočarani, sa samima sobom posvađani, često očajni
meditativci, daleki od orlovskog pogleda brđanina, koji
sve vidi kao na dlanu. Mi, naprotiv, gledamo uvis, u
nebo, a ako okrenemo pogled nadole, ka zemlji, vidimo
isto tako beskrajnu ravan kao što je nebo, koja nas
ispunjava obeshrabrenošću i tugom. 'Plačući veseli se
Mađar!', kaže jedna pesma, ponikla isto iz ove ravnice,
puna melanholije, i ona se odnosi podjednako na sve
nacije koje u njoj obitavaju. Znate li vi, gospodine druže,

49
da se ovde, na tlu ove plodne Vojvodine, gde će, ako
gurneš u zemlju gumeni đon, sutra izrasti čizma do
kolena, znate li da se ovde istovremeno odigrava najveći
broj samoubistava po glavi stanovnika na čitavoj kugli
zemaljskoj? Kada padne sumrak, kada zaduva košava, tu
se ljudi jatimice laćaju konopca i vešaju o gredu kao što
drugi kažu 'laku noć'. A zašto? Jesu li možda gladni? Da
li zebu? Ne, ova zemlja im pruža sve obilje koje je
Biblija obećala Izrailju, samo im ne pruža spokojstvo,
osećanje sigurnosti. Jer kad pogledaju uvis, ukaže im se
nebo, i u to široko ravničarsko nebo propada sve
spokojstvo i sigurnost, kao u nekim izvrnuti ambis."
Rakija nastavlja da se iz boce izliva, presečena u jedan
mah kafom, koju Magda unosi na velikom poslužavniku,
te se sad već i manje rečiti osećaju podstaknuti da izraze
svoje mišljenje, uglavnom smekšavajući Eugenove i
domaćinove suviše određene stavove: Sergije jednom
tihom opaskom, upućenom Inge, da mu je milo što živi
van panonske ravnice, u Beogradu, jer bi se inače možda
latio konopca pre no što je nju ponovo ugledao, Baltazar
nabacivanjem mogućnosti da na stanje duha utiče, uz
geografsku komponentu, i saglasnost s društvenim
uređenjem, njegova žena odgovorom Sergiju da joj on od
svih poznatih ljudi najmanje liči na samoubicu. Razgovor
se ponovo razuđuje u posebne rečice saopštavanja,
muteći se i utapajući, sem za jedno drugom najbliže, u
žagor, koji proseku tek prodorni glasovi dece, što,
provalivši na verandu iz kratkodahe igre, traže da jedu.
Magda Stepanov hitro ustaje da im udovolji, no njen
muž, koji je u žaru razgovora već skinuo sako i olabavio
kravatu, pozove je s kuhinjskih vrata moleći i za ostalo
društvo neko meze, ,,ako ti smatraš da smo to zaslužili",

50
dodaje šaljivo. Sergije se usprotivi, pogledavši na
časovnik izjavljuje da je vreme ručku, na koji ga kod
kuće čekaju; ali Stepanov neće ni da čuje o rastanku ,,sad
kad smo se ovako lepo okupili", a kako Inge dubokim
glasom i planuvši u licu ubacuje pitanje: zar je Sergiju
kuća u Novom Sadu, on se pokoleba. Kaže joj da ne zna i
da mora razmisliti pre nego što određeno odgovori, no
da, čini mu se, zapravo i nema kuće. A ima li je ona? pita
odmah u nastavku svoje kolebljive tvrdnje i dobija sličan
odgovor, izrečen olako, skoro drsko preko napućenih
usana: „Barem ne takvu koju ne bih mogla ostaviti." Sada
pocrveni on, imajući osećanje kao da mu se ona
najednom obnažila, bestidno, u odgovor na njegov
izazov, ali za njega ipak neočekivano, tu pred mužem, pa
ustaje i moli da telefonira. Inge je opet ta koja se smesta
ponudi da ga povede; oni napuštaju verandu, pri čemu se
njemu čini da ih svi gledaju iako čuje kako im glasovi i
dalje bruje izukrštano; ulaze u sobu do ulice, gde su
roletne na prozorima skoro do dna spuštene, te se u
polumraku jedva nazire sto i na njemu telefon; prilaze
mu, on okreće brojčanik i, čekajući da se neko javi, vidi
krajem oka i oseća rubom tela kako mu je žena prišla
blizu i kako je stala tik kraj njega, nepomično. Ne
razmislivši ni trenutka, iz najneposrednije potrebe, stavlja
joj ruku oko pasa, na izbočeno meso slabine, koje je
mlako i glatko pod haljinom, i dok se odaziva ocu, koji se
javio, i izveštava ga da će zakasniti na ručak, privlači je i
pripija uz sebe od potpazušja do lista noge, ništa ne
odgovarajući zubaru, koji ga uznemireno zapitkuje o
razlogu odlaganja i o toku pregovora; ćuti, potpuno
zadovoljan što može tako da miruje uz nju, do dna
provaljen njenim snažnim naslanjanjem, njenim, za njega

51
novim, mirisom, uvlačen u nju sve dublje onom
opijajućom snagom koju je, videvši je, odmah osetio, dok
ga ne prene očevo: „Halo! jesi li još tu? šta se desilo?",
koje odstrani jednim: ,,Ništa, ništa, sve je u redu, reći ću
ti kad stignem", pa okači slušalicu. Sada su sami, bez i
tog glasa koji ih je ometao, te on i drugu ruku polaže na
njeno bedro i okreće je sebi da bi spustio usne na njene.
Istoga trena vrata škripnu i na njima se pojavljuje Magda,
pita je li sve u redu, jelo je posluženo, te se oni odvajaju,
ne odveć brzo u tom polumraku koji ih štiti, i izlaze na
svetlost verande. Onde su na tanjirićima izloženi
komadići šunke i sira, uz nabubrele bačke krastavce, trse
se boce piva; svi jedu, piju, čini to sad i Sergije, skoro
željan da se opije. Inge ponovo seda pored njega,
prihvata se i sama jela, naginje visoku pivsku čašu, i oni
tu i tamo izmenjuju poneku reč, sledeći manje njen
smisao nego što je koriste kao povod da se jedno u drugo
zagledaju. Njoj je pramen pepeljaste kose, izvukavši se
ispod kopče, pao preko čela, i to je čini u njegovim očima
nekako bespomoćno i dirljivo mladom, te ima potrebu da
pruži ruku i da joj taj pramen skloni, da bi je pomilovao.
Uzdrži se, dabogme, ali mu vreme promiče u
napregnutosti te odluke, koju oseća neprirodnom;
neprirodno je, zna, i to što sedi tako dugo, 50
pošto je jelo davno pojedeno, pivo ispijeno, te se najzad
sabira, ustaje, cimne Eugena, koji, nagnut, Stepanovu
citira Le Bona, i na klimavim nogama oni se opraštaju.
,,Ali nismo ništa rekli o stanu!" klikne razočarano
Baltazar, zaustavljajući ih na pragu. Svi se začuđeno
prenu kao da je progovorio neko iz nevidljivog zaklona,
ali se polako dosete da je primedba sasvim umesna, pa
Stepanov preuzima na sebe da Sergiju, uhvativši ga pod

52
ruku, do kapije objasni šta se od njega, odnosno njegovog
oca, kog svi poštuju i cene, očekuje: da kupi stan koji je
sad Ingino vlasništvo, razume se po za nj prihvatljivoj
ceni, oko koje će se lako nagoditi. Kad će Sergije ponovo
u Novi Sad? Pa eto, onda te sledeće nedelje. Biće divno
da se ponovo sretnu, sad kad su se ovako neočekivano
zbližili. Što je, konačno, mnogo važnije od tog vražjeg
stana, je li istina? Opraštaju se kao prijatelji; svi
okupljeni pred gvozdenom kapijom, pa i deca, mašu
Sergiju i Eugenu, koji se udaljuju puni alkohola i još
nepritaloženih i skrivenih utisaka.

53
Već u ponedeljak Sergije će se mašiti telefona da obnovi
doživljaj koji je, zahvaljujući toj napravi, imao
prethodnoga dana. On sedi u svojoj kancelariji zajedno sa
Mirkom Puljezovićem i Velimirom Šotrom, čita i
precrtava, dopisuje; kada posustane ili zapne oko nekog
nepremostivog izraza, zagleda se u svoje kancelarijske
susede i zapodene sa njima razgovor o predmetu
spoticanja ili o bilo čem drugom, ili ga oni razgovorom
prekinu u razmišljanju ili u pronalaženju već bezmalo
ulovljene reči. To je kod njih tako uvek, po davno
osveštalom običaju: da se ispomažu i u poslu i u
izbegavanju posla. Pravdaju ovo, u sebi i među sobom,
prirodom tog posla, koji zamara i otupljuje, davi, secka,
gnječi, te se čovek mora iz njega promoliti s vremena na
vreme kao ronilac iz vode ako misli da opstane do
sleđećeg uranjanja. Tog dana, medutim, oni Sergiju
smetaju i kao pomagači i kao tražitelji pomoći, smetaju
mu prisustvom, koje ga sprečava da se izdvoji za trajanje
jednog telefonskog razgovora, mada u početku nije
svestan da se za takav razgovor odlučio. On je već
jučerašnji ostatak dana, nedeljno popodne, proveo u
nekoj vrsti bunila misli, koje je isprva bilo magleno od
popijenog alkohola, a potom, kada se ovaj razišao po telu
i prestao da utiče, od trezvenog prosuđivanja onog što je
iza alkoholne zavese kao sećanje ostalo. Dodir, počivanje
njegove šake na Inginom bedru, u polutami sobe iz koje
telefonira kući da odgodi ručak. Trenutak ostaje u njemu
čulno prisutan, oseća dlanom toplotu koja navire iz
Inginog zaobljenog mesa, oseća oslonjenost celog njenog
tela na svoje, a istovremeno ne može da veruje da se taj
trenutak zbio, baš zbog snage kojom on još uvek odiše.
Prima ga iz sećanja kao nešto nastalo mimo njegove

54
volje, pa čak i mimo svesti, kao kakav otok koji se pojavi
bez prethodnog upozorenja, ali ovog puta ne otok od
bolesti, već od zdravlja, od zanosa. Preko tog otoka on za
kasnim ručkom kod kuće prepričava učinjenu posetu,
vrlo rečito, gotovo brbljivo, iskupljujući, čini mu se,
krivicu, izdajstvo prema onima koje je onde trebalo da
zastupa, a zastupao ih nije, pri čemu ima i istinsku
potrebu da opisuje, da razjašnjava, kružeći oko onog
trenutka u polutami sobe kraj telefona, koji, naravno, ne
pominje. Ispada po njegovom izveštaju da je sve proteklo
na najbolji način: srećna je bila već i njegova odluka da u
posetu povede Eugena, koji je u neočekivanoj meri
osvojio domaćina kuće i, svojom razgovorljivošću,
potisnuo poslovnu nasrtljivost pravog podstrekača
susreta, Baltazara Šultejsa, tako da je ponuda stana na
kupovinu pala tek u poslednjera trenutku, kada su se pred
kapijom praštali, i bila, jerje tad mogla biti, smirena
neodređenim odlaganjem. Oca i majku, naravno,
zanimaju pojedinosti te ponude: kako? po kojoj ceni? i
zašto zapravo? — jer oni, kao ni Sergije do pre nekoliko
časova, nisu pripremljeni ni za kakvu novčanu žrtvu
kojoj ne vide ni razmere ni svrhe; ali tu se sad Sergije
povlači pod istira izgovorom nestašice vremena što ga je
u onaj razgovor naknadno uneo, pokazujući na satu da
mu valja krenuti. Sve će se razbistriti, obećava on
ustajući, nema razloga žurbi, pa prema tome ni
uznemirenju, jer on ni na šta nije pristao, a sedmica koja
je pred njima može da posluži svim troma da o predlogu
razmisle trezveno i polako i da se, kad budu ponovo na
okupu, a to će bez sumnje biti već iduće subote.
dogovore kako da se prema njemu postave. Otrže se i
iskače na ulicu. Učinio je to ranije nego obično, utvrđuje

55
po satu, i odmah ga obrva kajanje što je bio škrt,
nemilosrdan, pa i lažljiv, prikrivajući da se onde gde je
takav trebalo da bude držao u stvari meko, neodređeno,
on vrlo dobro zna zašto: zbog Inge, koja je svu njegovu
pažnju rastresla i usmerila prema sebi. Zbog toga što je
znao, osetio, da će je, pošto-poto, hteti ponovo videti,
doticati, a da će mu to omogućiti upravo odlaganje. I
odsad misli sarao na taj povod, ne imenujući ga više tako,
već ga osmatrajući i vagajući samog po sebi, kao
ponovno viđenje i doticanje. Sanjari, meškolji se na
sedištu, često puši (u vozu je, tu se može), ali mu nemir
ne pada teško, jer je samo spoljni, telesan, dok mu
unutrašnjost zaokuplja jedinstveno htenje, ravnomerno,
skoro idilično. Biti pored nje. Staviti ruku na nju. Čuti joj
glas, dubok, malo mukao. Gledati joj sive mutljaste oči,
svetlu, svilenu kosu. Putovanje mu, i pored sveg
ispoljenog nestrpljenja, prođe lako kao tren, a prelazak iz
voza, kroz stanicu, na beogradske ulice, u jednu usputnu
gostionicu da nešto prezalogaji i odatle u stan, samo su
uzgredne radnje kao u vozu pušenje. Može nastaviti da
misli na nju, to je jedino bitno. U krevetu čita (soba je
hladna, dva dana negrejana, te mu lakat zebe, mora da ga
uvlači pod jorgan), ali, iza slova, iza listanja, iza oseta
hladnoće nalazi se opet samo ona. Gasi lampu i zamišlja
da je ima pored sebe, pod istim jorganom. Zagreva se
njome, privlači je sebi i stavlja usne na njene. Pramen
njene kose dotiče mu čelo, on ga ne sklanja, već podnosi
to golicanje beskrajno, beskrajno, beskrajno. S tira
osećajem usniva, sa njim se budi. Umivanje, doručak,
žurba u redakciju. LJvek, ispod svega, ona. LJ redakciji
pozdravi. ,,Kako ste proveli vikend, kolega?" Cvrkutanja.
Najzad u svojoj sobi, sučeljen sa Puljezovićem i Šotrom.

56
Ali već i željan da ih se reši, jer iziskuju, mimo
dobačenih reči, i jedan višak pažnje, za koji se ne oseća
sposobnim. Povuče pred sebe rukopis, to je Srce na
obaraču, koji treba pročešljati do kraja radnog vremena.
Šotra unosi kafe, pijuckaju i puše. Puljezović, nepomično
zagledan u njega: „Putovali ste u Novi Sad, kolega?"
Slede vesti iz novina, zapažene a ne istumačene u
uobičajenom sastavu tokom protekla dva dana. Zahtevaju
pažnju, jer se od njega, najstarijeg ne samo po godinama,
očekuje krajnji, ili bar najoštriji sud. Odmahuje: „Sve to
nije ništa", izražavajući, zaokolišno, molbu „Ostavite me
na miru". S njom bi razgovarao, ali nje nema ovde. Tako
se rađa misao da je pozove telefonom. Odmah ga od nje
oblije znoj. Je li izvodljiva? Prvo što učini jeste da krene
za imenikom Jugoslavije; nalazi se kod sekretarice,
Jelene Bakotić, s kojom je prisan, često i dvosmislen; ona
je stub redakcije, od osnivanja u njoj, razvedena žena
prvog šefa prodaje koji je prešao u spoljnu trgovinu kad
ju je napustio; držeća je, čvrsta, sa razumnim licem
širokih jagodica, nedavno operisana na materici i
slavodobitno zaokupljena nenadano brzim ozdravljenjem.
Seda njoj nasuprot, na upražnjeno mesto odlutale
daktilografkinje, prevrće imenik i u odeljku Novog Sada
nalazi „Stepanov", ima ih troje, ali Milan samo jedan, a i
ulica se poklapa, pa ispisuje broj na kutiji s cigaretama.
Bakotićeva oštrooko primećuje njegovu usredsređenost.
,,Je li to neka nova simpatija?" pita, i Sergije odvraća da
jeste, da bi bilo shvaćeno kako nije, sve dok neočekivano
za sebe ne pocrveni. ,,0-oho", veli ona ushićeno i zlobno
u isti mah, ,,pa to je nešto ozbiljno", na što se on
nasmeši, samome sebi, što se ponaša tako neiskusno, i
izlazi gotovo klecajući od neobjašnjive omame. Na

57
hodniku staje, tu prolazi svet, činovnice s aktima pod
miškom razmahuju se suknjama, to je sad za njega
zbunjujuća povorka jer misli samo na to kako bi se
osamio i okrenuo one cifre na telefonskom brojčaniku.
Pri tome još uvek ne zna može li, sme li? Ko će se javiti?
Stepanov, Baltazar, ili sama ona? Stepanov najpre, jer,
kao nastavnik, lako može da se zadesi kod kuće pre
podne; Baltazar sigurno ne, to bi odstupalo od njegove
uzdržanosti; ona — malo verovatno, zamišlja je daleku
od kućne zvonjave, rasejanu. Onda? Čemu? Ide u sobu,
Šotra i Puljezović sede pognuti, ponovo zadubljeni u
rukopise, što mu odgovara. Seda i sam, i stavlja pred sebe
kutiju s cigaretama. Telefon je na Šotrinom stolu,
najbližem priključku u zidu; sad to Sergiju smeta, mada
zna da ne bi pred njima mogao razgovarati sa Inge. Mora,
dakle, čekati dok izađu, obojica. Biva li to? pita se, i
odgovara sebi: Biva, ali ne svakog dana. Sad mu, dakle,
valja navijati da izađu istovremeno; skoro da ih zbog toga
mrzi. Mržnja prema njima, uostalom, nije mu ni inače
nepoznata, jer se oseća gurnut među njih, porinut na to
dno, slovoprekrajačko, galijaš među galijaše.
Puljezovićevo tanko voštano lice iskošeno je kao u
uplašene ptice, Šotra svoju tešku glavu s podvaljkom drži
otromboljenu, obojica samo otaljavaju posao kao robovi,
robovi poretka čiji su ih blagoslovi mimoišli. Sergije ih
zbog toga gleda s visoka, jer njega nisu, nego je on sam
njih odbacio; ali u ovom trenutku, držeći pogled kradom
čas na Puljezoviću čas na Šotri, njegovo neuvažavanje
pomera se ka ličnijim procenama, za njega novim. Mogu
li oni da dožive nešto slično kao on, mogu li da ovako
zatrepere, još? Obojica su mlađi od njega, Puljezović za
šest,'Sotra za sedam godina; prvi je neženja, koji, koliko

58
Sergije sluti, povremeno najmi za sebe plativu ženku, a
drugi oženjen, sa troje dece, sve samim kćerima, pri
čemu na svoj lenji način ne zazire od ljubakanja,
pogotovo ako ga ne staje previše truda i troška. Ali ovo
što se sad s njim dešava više je, ili bar drukčije od
krevetskih doživljaja, jer je, iako još slutnja, toliko jako
da ga udaljuje od svakog tuđeg i čak sopstvenog iskustva.
Ili baš zato što je samo slutnja, početak, tek nagoveštaj,
lišen težine i nedovoljnosti ispunjenja? Mogućnost da je
tako prenerazi ga, pa sa strahom pomišlja na razgovor za
koji se sprema. Šta ako se pokaže da za svoje maštarije
nema osnove? Čita tuđu maštariju pred sobom, reči mu
izmiču, vraća im se nevoljno i nestrpljivo. Mlada
naslednica žuri kolima ka zamku u koji joj je, usled
stričeve smrti, pao u posed; zalutala je zbog magle;
pritiče joj u pomoć konjanik, očito vlasnik nekog
susednog imanja. To se ovih dana stalno ponavlja: na sto
mu pritiču sve same posedničke idile, neprihvatljive. Zna
kako treba postupiti: sniziti stepen bogatstva da se ne bi
pokrenula zavist i čežnja za ugledanjem, devojku staviti u
najmljena kola, možda u seoski fijaker, spasioca
pretvoriti u pešaka, a zamak, kad stigne njegov opis,
srezati u seoski letnjikovac. Ali tu gde inače spretno
zamenjuje reči, pamteći ih da bi im i dalje ostao
dosledan, sada zapinje, ne nalazi prave izraze, priviđa mu
se da je ranije neki drugi upotrebio. Priviđa mu se Inge,
njeno nasledstvo, koje je isto tako neprimereno njegovim
shvatanjima i navikama kao taj engleski ljubavni roman
navikama i zahtevima sredine, pa najednom i u
očekivanjima prema Inge otkriva istu cenzorsku,
snizujuću nameru kakva ga vodi u radu. To je, naravno,
klimavo poređenje, ali u sličnosti između izmišljotine

59
pred njim i istine u njemu ima nečeg sudbonosnog, nečeg
zloslutnog, i ona ga brine. Stvarno, šta on hoće od Inge?
Da bude njen spasilac, kao taj smešni konjanik, ili da je,
krepku i zdravu, uravnoteženu, svuče u svoj kal? U kalu
je ovde, pa je jedino pošteno da u njemu ostane sam,
rijući. Reči, tuđe reči, koje on može samo da prekraja, sa
smerom ka dnu, ne ka visini, što bi jedino zasluživalo
poštovanje. No on se najmio za dno i mora njega da
sluša. Pali cigaretu. Gorčina duvana u grlu taloži se na
gorčinu koja se u njega odozdo penje, od čitanog i od
smišljanog. I sad kao očajnik zaželi onaj jednostavni
dodir od juče, ono polaganje šake na Ingino bedro,
očišćenje. Ustaje, zapliće se u zategu Puljezovićevog
pronicljivog pogleda. „Danas vam se, kolega, ne radi?" I
najednom bez kolebanja odvraća: ,,Stvar je u tome što
imam da obavim jedan telefonski razgovor, ali nasamo."
Puljezović se trgne, raširi oči i opusti usta; Šotra, koji
mora da je slušao s pola uha, digne iznenađeno glavu;
njih dvojica se zgledaju, Puljezović ustaje, nakloni se
uslužno i migne Šotri. „Idemo, Veljko, vreme je za kafu."
Šotra sumnjičavo pogleda od jednog prema drugom, ali
ga Puljezović već hvata za rukav, vuče iza stola, te ovaj
jedva stigne da zgrabi cigarete i upaljač pre no što se
izgube. Sergije odahne i bez trunke griže savesti prilazi
Šotrinom stolu, noseći kutiju s cigaretama. Zove centralu
i, nišaneći okom u kutiju, daje broj. Zatim čeka. Zna da
će dugo čekati, jer je sredina prepodneva, kada su
razgovori najgušći; proklinje taj svrab govorenja kome u
vreme stanke usred rada podleže čitava nacija, pogotovo
deo kome je na dohvat državni, dakle besplatni telefon.
Može vezu da ne dobije ni do podneva, pa će neko
Puljezovića ili Šotru, videći da se vuku po hodniku,

60
upitati za razlog tog tabanaškog štrajka, i pući će bruka.
Oblije ga znoj. Okrene ponovo centralu i, pošto je posle
neuobičajeno dugog čekanja dobije, menja poziv u hitan.
Spušta slušalicu s novim olakšanjem, koje mu je već
potrebno, jer se oseća iznurenim. Pali cigaretu i ponovo
čeka. Najzad zazvrji. Podiže slušalicu, najednom miran,
gotovo siguran da posle ovoliko napetog truda zvonjava
oglašava da će uspeti. Međutim, glas u slušalici, premda
je ženski, nije Ingin: isuviše je usplahiren a da bi iza
njega mogao iscrtati njeno spokojno, skoro tromo lice.
„Ovde Sergije Rudić", kaže on tome glasu upitno. I:
„Dobar dan." „Dobar dan", odgovara glas u kom već
poznaje Magdin, viši, tanji od Inginog. „Otkud vi? Zar
niste otputovali?" „Jesam", veli on pošto shvati vrstu
zabune koju je izazvao. „Govorim iz Beograda." ,,Ah! Pa
to je divno!" I on mora da pomisli kako je ljupka ta njena
neobrazložena radost. „Hvala vam", izražava svoje
dopadanje, ne nalazeći drugog načina. „Javljam vam se
zato što smo juče naš razgovor naglo prekinuli, pa sam
imao utisak kao da sam nekako pobegao i tako ispao
neljubazan." Ućuti, ali ona ništa ne odgovara, te on
proveri: „Halo! Čujete li me?" ,,Da, da, čujem vas",
veli Magda. „Samo ne mogu da se setim nikakve
neljubaznosti. Vaša poseta nam je bila veoma prijatna."
„Zbilja?" On se gotovo gane. ,,Tim bolje. Hteo sam samo
da potvrdim da ću iduće nedelje biti ponovo u Novom
Sadu i da ću rado nastaviti razgovor sa vama. Mislim, sa
svima vama. Jer i vaša sestra će još biti u Novom Sadu,
zar ne?" ,,Da, da", čuje s olakšanjem kako ona kaže, sad
kao uz bruj nekog razigranog zvona, ,,ona i Baltazar
ostaju preko Uskrsa." „Odlično. Onda ćemo se svakako
videti." „Biće nam drago", ponovi ona i neočekivano

61
nadoveže: „Povedite, molim vas, i vašeg prijatelja.
Milanu se on veoma dopao, a i meni." „Eugena?" I ovo
ga gane kao da se hvala na njega odnosi. „Potrudiću se da
ga svakako dovedem. Sigurno ću ga dovesti." „Fino.
Onda vas čekamo." ,,Da", potvrđuje on, osećajući da bi
razgovor na ovoj tački trebalo završiti; ali još ga kopka
mogućnost da je Inge blizu, mogućnost da i s njom
progovori makar reč, ili da joj nešto poruči. Razbija
glavu kako da to učini, pa kad mu se sopstveno ćutanje
već učini predugim, ubaci kao prelaz, neodređen ali
siguran: ,,Vi ste tamo svi dobro? Stepanov, i deca, pa i
Inge i Baltazar?" ,,Da, svi smo dobro, hvala." ,,Je li
gospođa Inge kod kuće?" odvaži se najzad, s lupanjem
srca. Ali glas kojim mu Magda odgovara bezdušno je
stvaran, baš kao i sadržina odgovora. ,,Ne, ona se izvezla
s Baltazarom u šetnju." ,,A tako. Pa onda pozdravite sve."
„Hvala, hoću. Čekamo vas." I njemu ne preostaje drugo
nego da izgovori završni pozdrav i, sačekavši njen, da
okači slušalicu. Uzbuđen je, isceđen, a i nezadovoljan.
Ona se „izvezla u šetnju" s mužem, šta li to znači? To da
je juče među njima trajao neki sukob, koji je nju i naveo
da se prepusti, skoro nametne njegovom dodiru, a da je
danas to već izglađeno, pa dakle i dodir zaboravljen?
Muči ga neizvesnost, ali zna da je više ne može otkloniti,
ovaj jedan hitac ispaljen je mimo mete, vidi, i sad mu
valja čekati do ponovnog susreta. Zamišljerij polazi k
vratima i otvara ih; zagleda se u hodnik, ali Sotre i
Puljezovića nigde nema. Ostavlja vrata otvorena, neka
vide da je ulaz slobodan kad požele da se vrate.

62
Iza Ingine vožnje, međutim, ne stoji nikakvo pomirenje,
pa ni ranija bračna zategnutost, nego navika. Baltazar i
ona imaju kola već čitavu deceniju — sada treća po redu,
pri čemu su prva prodali, a druga zadržali da ih samo
Inge koristi — pa im je vožnja davno postala
svakodnevna potreba. Pre svega za Baltazara, koji rado
naglašava da kola treba ili imati i voziti ili ih se odreći, i
čije je opredeljenje za prvu alternativu posebno osnaženo
škrtim prometom na ulicama i drumovima Jugoslavije.
Krenuvši iz Beča, prvi put od vremena detinjstva na
istok, a sasvim prvi put u tom smeru automobilom, on se
izložio dvojnom, protivrečnom osećanju zgražanja i
olakšanja, prezira i ponesenosti. Tik iza
austrijskomađarske granice — jer oni su se odlučili da
putuju preko Budimpešte, radi razgledanja ovog
znamenitog grada — pred točkove njegovog peugeota
prostrli su se neširoki i zapušteni, ali gotovo prazni
drumovi, mameći njegovu inače opreznu prirodu da se
raspusti i olabavi, te je čas davao gas, prateći zabrinutim
okom brzinometar, čas, zbog neke rupčage koja bi njega i
Inge bacila do pod krov, pritiskao kočnicu meljući među
zubima psovke. ,,Vidi kako nigde nikog nema", govorio
je Ingi, zavaljenoj pored njega dremovno na suvozačkom
sedištu, ili: ,,Kakvacesta!Pa ovo nije ni kolski put, ovo je
sramota!" Ali je u stvari likovao, jer je ovde njegov
snažni automobil mogao najzad da ispolji svoje prednosti
i jer je tek tu osetio sav vlasnički ponos, koji bi na
glatkim cestama Austrije bio potisnut mnoštvom teških
blistavih vozila. Iako je bilo predviđeno po prvobitnom
planu putovanja — koji je razradio on, nagnut nad
mapama, jer Inge za tehničke proračune nije imala ni
dara ni sklonosti — da se zaustave već u Sombathelju,

63
prvom većem mađarskom gradu, gde bi se odmorili i
ručali, njega je relativna pustoš drumova uvukla u trku sa
samim sobom, te su kroz mesto zamišljenog prekida puta
jednostavno prošišali — uz njegov izgovor, proceđen
među zubima, da tu, izgleda, nema šta da se vidi— i
produžili pravo za Budimpeštu, kao dostojniji cilj
radoznalosti. No, kako su ovamo stigli već izgladneli,
Baltazaru je odjednom pomanjkalo strpljenja da se,
shodno planu, odvezu do nekog hotela, iznajme sobu,
presvuku se i izađu u razgledanje, nego je kola zaustavio
pred jednom od prvih gostiona na prilazu gradu čiji su se
fabrički dimnjaci i krovovi crneli u daljini, da bi što pre
ručali. Bila je to nevelika budimska krčma s baštom, sada
pustom; sastajalište, uglavom večernje, iskusnih vinopija
i parova željnih zgledanja uz cigansku muziku, gde su ih
u ovo nevremc dočekali nezastrti stolovi i jedan kelner
naslonjen na tezgu s cigaretom među prstima, koji im je,
na traženje jelovnika, saopštio da mogu dobiti samo gulaš
ili sočivo sa svinjskim mesom. Opredelili su se za prvo
jelo, verujući da će ga dobiti na sto brže, ali su dosta
dugo čekali, jer se ono u kuhinji, po svoj prilici,
podgrevalo, što ga ipak nije učinilo sasvim toplim, a
nikako, naravno, svežim, i uza nj popili po pivo, iz boca,
tanko i kiselkasto, ni nalik na holandska i bavarska piva
što su ih navikli da troše kod kuće. Baltazara je ovaj loši
ručak oneraspoložio, zavio mu, tako reći, u crno celu
Budimpeštu, i pošto su platili i ukrcali se u kola,
najednom je predložio da razgledanje grada ostave ipak
za povratak, kako bi preostali, još zamašni deo dana
iskoristili da stignu na cilj, u Novi Sad. Inge je na to lako
pristala — razgledanje ona nije ni volela. I tako su preko
najbližeg mosta prešli u Peštu i odatle, ne dotičući centar,

64
izbili neočekivano brzo na sam put za Jugoslaviju, usled
čega su, sasvim mimo plana, još na dan polaska stigli iz
Beča u Novi Sad, istina vrlo kasno, pred ponoć. Ovaj
vozački uspeh, skopčan, ipak, sa besomučnim zamorom,
ostavio je u Baltazaru, bolje reći učvrstio u njemu, ono
dvojno, pobedničko i nezadovoljničko, osećanje, koje je
potom proželo i nastojanje da kola ni u Jugoslaviji ne
stoje neiskorišćena. Čim je stigao, započeo je ono što je
na putu propustio: da razgleda. A kako je ipak teško bilo
naći, u malom i jednoličnom Novom Sadu od sto hiljada
stanovnika, zamenu za dvomilionsku mađarsku
prestonicu, on se, prenebregavajući gradske ulice sa
siromaškim izlozima ili niskitn, u dremež utonulim
porodičnim kućama, otiskivao, svakim danom sve radije,
u okolinu. U korist tog proširenja kruga kretanja govorilo
je i godišnje doba, mart na prelazu u april, sveži osunčani
dani i kišom ispran, nadaleko proziran vazduh, koji je, ne
kao u bregovitoj i vlažnjikavoj okolini Beča, pružao
duboke uvide u zelenilo ravnice. Najčešće bi se, upalivši
motor, ispeli u Petrovaradinsku tvrđavu, na drugoj obali
Dunava, odnedavna ispražnjenu od vojske, i, po stazama
što su okružavale bedeme, „ispružali noge" i „udisali
vazduh", kako je Baltazar ove obilaske označio iz
potrebe da svemu odredi svrhu. U stvari je njega, pored
svežeg vazduha na sto metara nad Dunavom i dalekog
pogleda u ravnicu, ispunjavala zadovoljstvom već i sama,
od cigala sačinjena gromada tvrđave, delom zato što je u
doba njegovog dečaštva u Novom Sadu, mada stalno i
prisno prisutna kao prizor, bila, zbog tadašnje kasarnske
namene, nepristupačna, te je imao utisak da najzad
prisvaja nešto što mu je dugo bilo nepravedno
uskraćivano, a delom stoga što je u međuvremenu saznao

65
da je tvrđavu sazidala još austrougarska monarhija,
stvorivši, na ovom inače beznačajno jednoličnom
prostoru, na njegovoj doslovno jedinoj stenovitoj
uzvisini, nešto stameno i trajno, čime se i on kao
potomak mogao dičiti. Opipavao je kamene zidove,
upozoravao Inge na njihovu visinu i debljinu, pokušavao
da pred njom izračuna koliko je cigala, koliko maltera i
crepa trebalo ugraditi u desetine i desetine zdanja,
hodnika, kula, stražarnica, ne toliko što ga je zbir
zanimao, već što je želeo da je zablesne ogromnim
ciframa, zapravo bogatstvom i moći koji u njima
počivaju. Na ove račune navodila ga je i sumnja da ona
ne deli njegovu ushićenost. Ne zato što bi pokazivala
znake zlovolje prema Novom Sadu, zajedničkoj domaji,
naprotiv; već što je u tom gradu davala prvenstvo upravo
onom što je on s prezirom mimoilazio. Zapravo je i u
šetnje automobilom išla nerado, više je volela da se maje
po kući svoje sestre od strica, da ujutru ostaje dugo u
krevetu u mračnoj dvorišnoj sobi, koja im je bila
dodeljena kao gostinska, prethodno oduzeta od dece,
zgurane u jednu, njoj susednu, i/. koje su ona, iz
zaboravnosti ili dosade. stalno navraćala u bivšu. Dok bi
Baltazar već davno bio ustao, po navici ranoranioca —
koji kod kuće mora svaki dan da vozi čitav sat od vile u
Mistendorfu do kancelarije u Beču — tiok bi se kupao,
brijao, oblačio i doručkovao na verandi, gde bi im
Magda, u to vreme već davno na poslu, ostavljala belu
kafu u termosu, a nareske i buter, pekmcz i hleb
prekrivene uštirkanim salveticama, Inge je u polumraku
teskobne dvorišne sobe leškarila, ne retko uzevši sebi u
krevet jedno od mlađe Magdine dece koje bi došlo da joj
se umiljava i tamo sezadržalo. Baltazarje nestrpljivo

66
ustajao od stola za kojim je čekao da mu se ona pridruži,
jer je tako bio navikao u Mistendorfu, gde je ona njegov
raspored vremena poslušno sledila, i pošto mu se žurilo
da pojede, jer je jedva čekao da zapali svoju jutarnju,
prvu lulu, ulazio je u sobu, zvučnim tvrdim nejednakim
korakom, s rukama na leđima, da ženu svojom pojavom
opomene; no ona bi, trgavši se na taj poznati štropot iz
dremeža, i promrmljavši ,,sad ću, sad ću" ili „tako mi se
ne ustaje", ponovo pala na teške pernate jastuke, ne
mareći što će prignječiti malu Anu i Vojislava, uz nju
priljubljene, koji bi obnovljeni pritisak dočekali
prigušenim smehom. Kako Inge i on nisu imali dece—
zbog čega mu je večito bilo žao — nije bio navikao da sa
ženinim telom, njemu na očigled, bilo ko sem njega ima
dodira, pa ni tobože nevina deca, čije se stvarne, mada
polusvesne duboke putenosti dosećao iz sopstvenog
detinjskog iskustva, i to baš sa takvim odraslim
polunepoznatim tetkama koje bi banule u posetu i
zatrpale tek probuđena čula svojim ženskim mirisom i
pritiskom; smetalo mu je, takođe, što se ta nepodopština
čini u zamračenoj, neprovetrenoj, suvišnim stvarima
nakrcanoj sobici, iz koje je on jedva čekao da umakne, a
Inge, sasvim suprotno, težila da u njoj što duže ostane.
Dolazak u Novi Sad bio je njegova zamisao, koja se
začela još kada su poslovne novine što ih je redovno
primao objavile vest o proširenju prava nasleđivanja u
Jugoslaviji i na austrijske državljane, i u glavi tu novinu
povezao sa Inginim pravom na stan njenog dede mlinara;
on je bio taj koji je ženu podstakao da obnovi prilično
olabavelu vezu sa sestrom od strica, govoreći joj u pero
preporuku da u Novom Sadu najmi advokata, a kada mu
se učinilo da njegovo, nastojanje 'nije tiočekano s

67
dovoljno poslovnosti, rešio je da prvi ' slobodni termin —
uskršnji odmor — žrtvuje započetom preduzeću. Pri tom
mu od samog početka, imućnom i bezdetnom, nije ni na
pamet padalo da taj stan, ili stanove, zaglavljene u napola
zaboravljenom panonskom gradiću, pripoji svojoj, ili
Inginoj, ne maloj samostalnoj imovini, nego je samo
sledio uverenje da je civilizovan čovek dužan da uzme i
čuva ono što mu pripada. Ingi je on prvoj jasno stavio do
znanja takav svoj stav, odmah dodavši da će nasledstvo,
bez obzira na visinu vrednosti, biti poklonjeno njenoj
najbližoj rodbini, Stepanovima, koji, sa četvoro dece na
vratu, sigurno neće imati ništa protiv da poklon prime;
ovo opredeljenje nije ostalo bez traga ni u Inginim
pismima upućenim Magdi. Baltazar je, dakle, krenuo u
Novi Sad s voljom da stvori reda onde gde je dugo
vladao nered, u koji je on uračunavao i prinudni odlazak
svoj i svoje porodice iz tog, nekad svog grada; bio je
istovremeno svestan da će pri raščišćavanju nailaziti na
prepreke i otpore, pa je i iz tog unutrašnjeg uverenja
njegova vožnja do cilja bila obojena onom mešavinom
rešenosti i mrzovolje, poleta i gorčine. Ipak, sve što je
potvrđivalo njegove pretpostavke sada ga je izvodilo iz
ravnoteže. Kuća Stepanovih, u stalnom besporetku zbog
mnoštva dece, i gostiju koje domaćin neštedimice
okuplja, zbog nemoći Magdine da sav taj krš koji drugi
ostavljaju savlada, razloži, izbaci, zbog njenog
lakomislenog popuštanja muževljevim i dečjim
zahtevima, koji kao nemilosrdan žrvanj drobe i kao
podunavska košava raznose ne samo njihove redovne
prihode nego i sve što im je od porodice pripalo, ranije
nasleđeni stan, novac i predmete od vrednosti
nagomilane pokolenjima, preteći da unište i to što im on

68
sad sprema da ustupi, kroz to nepromišljeno tavorenje, u
stalnoj besparici zbog preteranih troškova, ali i
razbacivanja onog što se ima, neizbirljivog gomilanja
beskorisnih sitnica po ormanima, stolovima, ćoškovima.
Sporost i oklevanje sa kojima se pristupalo osnovnoj,
korisnoj svrsi njihove posete: rešavanju vlasništva
oduzetih stanova. Nesposobnost advokata kog je
Stepanov odabrao jedino zato što mu je drug iz škole.
Zapuštenost kuće koju je trebalo da naslede i koju su
odmah po dolasku osmotrili; zapuštenost celoga grada s
njegovim kućama nagrizenim iz dna vlagom, šalitrom,
starostavno krečenim, prašinom prekrivenih kapija,
zagušenih oluka i kanalizacija. Osornost osoblja u
trgovinama, u tramvajima, u bioskopima. Obest mladih
ljudi po ulicama, okosatelih, u džemperima i vetrovkama,
tim tobožnjim obeležjima civilizacije sa Zapada, što su ih
oni kao jedina prihvatili. Razlog više da se u svom
„peugeotu", kao kakvom oklopu, izvozi među zidine
stare vojne utvrde. Ali ni ova ga nije zadovoljavala.
Zašto u njoj nema natpisa koji bi obelodanjivali vreme
nastanka, imena graditelja, pokrovitelja, projektanata;
zašto nisu dobavljeni ili rekonstruisani i vraćeni na mesta
topovi i ostalo tvrđavino oružje, da bi dočarali starinu?
Na jednoj od šetnji on i Inge naišli su, slučajno,
nenavedeni nikakvim natpisnim strelama, na ulaz malog
muzeja tvrdave; kupili su ulaznice i, u pratnji postarije
žene s pletivom u rukama obišli tri dvorane ispunjene
zemljopisnim kartama i lutkama obučenim u stare nošnje;
katalog, međutim, nisu mogli dobiti, bio je rasprodat.
Zašto? žestio se Baltazar, bečeći svoje svetlosmeđe, sitne
oči u Inge, težeći da sa njom podeli svoje zgražanje. Ali
ona je pospano i ravnodušno prolazila pored znamenja

69
zvanične prošlosti, kao da joj ne nedostaje ništa što je u
njoj izgubljeno, kao da sva živi u sadašnjosti kakvom je
sadašnjost ovde shvatana, predana njoj s nekom
pitomošću koju u nje ranije nije poznavao.

70
Inge je već navikla na Baltazarove zlovolje. Podnosi ih
pomireno, jer se kao nerotkinja oseća nepotpunom
ženom. Voli odnose sa muškarcima, neposrednu obljubu
koliko i strujanje obostrane privlačnosti koje nju
priprema. Od mladosti zna da je privlačna i po navici
nastoji da u tom svojstvu ne podbaci. Kći lekara koji,
mada prvo muško dete mlinara Lebenshajma, nije pristao
da se kao naslednik podredi porodičnom zanimanju i
poslovima, već je nastupima gnevnog očaja izdejstvovao
da bude poslat u Grac i Beč na skupe studije, odakle se
vratio sa razmaženom mladora —, odrasla je u senci
prebacivanja i natezanja s novcem, iako ono nju nije
trebalo da dotiče. Ni njenog, dve godine starijega, brata
Ditriha. Otac, doktor Karl Lebenshajm, slabunjava tela,
razdražljivih, treperavih živaca, nije umeo da se potvrdi u
svom poslu medu tromim, mesnatim žiteljima Novog
Sada i okoline, koji su bili spremni da dobro plate
nameštanje iščašenog zgloba, puštanje krvi i previjanje
bubotaka i posekotina zadobijenih za krunjačom i
vršalicom; zevao je i čitao novine i zurio kroz prozor
čekajući retke pacijente koje bi mu u ordinaciju, mučno
urednu, uvela sobarica sa belom keceljom i belim
prevezom preko čela, jer je njegovoj ženi, kćeri profesora
bečke gimnazije, bilo ispod časti da se upliće u delatnost
koja donosi novaca. Ona se, okruglasta i bela, po ceo dan
udešavala, podrezivala i turpijala nokte, kupala se,
oblačila; čitala žurnale i knjige što ih je naručivala od
kuće; izdavala naređenje kuvarici i sobarici kad ova nije
bila zauzeta oko gospodina i mogla da se posveti
spremanju i deci. Sama jedino što je izvodila decu u
šetnju. Lepo bi se svi troje obukli i prošli Glavnom
ulicom, gde bi mati obavila kupovine u parfimeriji i

71
cvećarnici, a u povratku bi seli da se odmore kod
poslastičara Dornštetera, na plišanim stolicama, gde bi ih
kolačima poslužila sredovečna devojka obučena poput
njihove sobarice, pod nadzorom vlasnikovog visokog,
kao britva tankog, glatko očešljanog sina. Sve to nije bio
prekomeran luksuz, ali je stajalo više nego što je dr Karl
Lebenshajm zarađivao, te je svakog prvog u mesecu,
kada bi mu prispelo plaćanje mesara, pekara i trgovca
mešovitom robom, kod kojih je kuvarica pazarila na
knjižicu, morao stari Lebenshajm da posegne krupnom,
brašnom obeljenom šakom u sopstveni džep. On je to
činio s natezanjem, koje je unekoliko bilo veštačko, pošto
se u stvari mirio s mišlju da pomaže sina ljubimca, po
stasu i naravi nalik na davno upokojenu ženu, i pošto ga
je to čak ispunjavalo ponosom, mada bi, kao čovek
srećno uravnotežen, bio isto toliko ponosan da mu je
prvenac u svom poslu sticao bogatstvo. Takvog sina on je
imao u Peteru, oniskom, glavatom, temeljnom, tamne
kose i kratka kosa čela, koji se rado bavio mlinom,
oženio majstorskom ćerkom i rađao razuzdanu, zdravu
decu. Peteru se nije dopadao bratov život na visokoj nozi,
što je on davao do znanja prigovorima i predlozima za
štednju, na porodičnim nedeljnim sedeljkama na koje je
stari Lebenshajm obavezivao celu porodicu i koje ni Karl
sa svojom suprugom i decom nije imao smelosti da
izbegava ukoliko je hteo da onaj priliv svakomesečne
novčane pomoći ne presahne. Za širokim ovalnim
stolom, na koji je neudata, zakržljala Paula unosila
kuglofe i belu kafu, dok je stari Lebenshajm golicao
unučiće da bi se zajedno sa njima smejao, a Peter mrvio
svoje otrovne opaske, bečka strana porodice osećala se
uniženom, kao gurnuta u neku baru, pri čemu ju je

72
napolju, van porodičnog kruga, očekivao još gori Novi
Sad, gde, kao što se Karlova žena izrazila u pismu majci,
ni u najbogatijoj kući nisi sigurna da ćeš naići na čestit
zahod. Oni su se sve dublje osamljivali i, namesto veza
koje ovde nisu uspevali stvoriti, snažili su one stare,
prema Beču, gde je Gizela, pored roditelja, imala stariju
polusestru Boni, udatu za Nemca iz Pruske, pravnika
Alberta Šultejsa. Dve žene razmenjivale su pisma puna
čežnje i vedrog podsećanja na devojačke godine, a i
žalbi, koje nisu bile jednostrane, pošto je u Austriji
vladala privredna oseka, koju penzija profesora gimnazije
nije mogla da ublaži kao što je ovde to činila kasa
mlinareva. Uzajamne žalbe i želje, ojačane
raspoloženjem nemačkog istorijskog trenutka da se
blagostanje potraži i otme na zaostalome Istoku, urodilo
je, korak po korak, smelom odlukom da Boni i njen muž
oprobaju sreću u istom onom Novom Sadu gde se Gizela
i inače osećala usamljena. Nastalo je razdoblje
grozničavih priprema, za pravnika i njegovu ženu i
dvojicu sinova pronađena je, s dosta teškoća, pristala
porodična kuća, a onda su Bečlije stigle, praćene
vagonom punim nameštaja i odeće, posuđa, slika i knjiga.
Gizela i njen muž više nisu bili sami, a i njihova deca
našla su u braći Šultejs — Baltazaru, hromom u levu
nogu zbog tuberkuloze kostiju, i bucmastom Francu —
nešto starije, pa stoga autoritativne i za ugledanje
predodređene drugove. Odnos među decom odražavao je,
uostalom, u malome, odnos njihovih roditelja, jerje i
među ovima stariji par, Šultejsovi, iako noviji go svom
došljaštvu, ubrzo preuzeo vođstvo. Albert Sultejs, koji
nije znao ni srpski ni madarski, i odmah shvatio koliko ga
to unazađuje u gradu s mešanim stanovništvom, obišao

73
je, tako reći čim je stresao prašinu s cipela, ugledne
Nemce u mestu i obavestio ih o svojoj nameri da zasnuje
advokatsku kancelariju, a kako je bio čovek dobre
spoljašnjosti i sigurnog ponašanja — tamnoriđ, krupan, s
dubokim muževnim glasom — i umeo da istakne na
primamljiv način svoje dobre službene veze u Austriji i
Nemačkoj, iznajmljena porodična kuća s tablom
prikovanom kraj kapije nije ostala dugo u svom
privatnom spokojstvu. Bile su to tridesete godine, kada se
nacionalsocijalizam već ispeo na vlast i svojim
oružanjem i pretnjama sejao u svetu strah, a među
Nemcima uverenje da ne valja ostati učauren u svoje
lične račune, već se treba neštedimice baciti u vrtlog
svetskih zbivanja, koja će Nemstvu doneti vlast i
bogatstvo. U takvom prelaznom vremenu ispitivanja
novih mogućnosti uvoza, izvoza, ulaganja, primanja i
davanja kredita, nije bilo neuputno povezati se i
savetovati sa čovekom iz centra, obrazovanim i veštim,
preko članstva u studentskim, pa docnije i stručnim
udruženjima, povezanim s najuticajnijim krugovima
dveju nemačkih država, kakav je bio doktor Šultejs. Nisu
prošle ni dve godine a on je postao pravni savetnik
najvećih trgovina i fabrika u Južnoj Bačkoj i Sremu —
gde su Nemci bili vodeći privrednici— i time osigurao
razuđen građanski život svojoj porodici. Imao je za to i
lične volje i preduzimljivosti: uzeo je da priređuje
ručkove, izlete, najmio sinovima — koji su ppšli u
gimnaziju — profesore da uče strane jezike, a Franca,
zdravog, upisao je i u školu jahanja i školu mačevanja.
Lebenshajmlekar i njegova porodica sledili su ga u
svemu, ali uz saplitanja uzrokovana upućenošću na
mlinarevu novčanu pomoć i sporijom prilagodljivošću

74
društvenim zahtevima. Šultejs se svojom otvorenom,
širokogrudom prirodom nametao Nemstvu Novoga Sada
kao vođa, a ni gradani Srbi i Mađari nisu mogli sasvim
da se otmu sugestivnosti njegove ličnosti i moći, dok je
Lebenshajm ostao u prisenku svoje slabe prakse, čame,
dosade. Kada je hitlerizam, sa osnivanjem Kulturbunda,
uzeo maha u Bačkoj, doktor Šultejs je medu prvima
nabavio uniformu za sebe i za svoju decu, pa su počeli
javno isticati svoju pripadnost, on na večernjim
skupovima, na koje je odlazio u ulaštenim crnim
čizmama i crnim jahaćim pantalonama i u tesnom
koporanu, s kapom sa štitnikom, koji su ga činili još
muževnijim, a Franc i u ime Baltazara, koji je, hrom od
detinjstva, stajao postrani, na nedeljnim marševima uz
muziku, u kratkim kožnim čakširama, svetlosmeđoj
košulji i belim dokolenicama. Dr Lebenshajm, krhak i
mrzovoljast, odbojan prema bučnim i znojnim naporima,
nije se mogao odlučiti za slična presvlačenja, ali isto tako
nije imao ni čvrstine da od njih zaštiti svoju decu, pa su
Ditrih i Inge svake nedelje pre podne navlačili svoju
poluanđeoskupoluizletničku odeću i uz zvuke truba i u
taktu bubnja kružili ulicama Novog Sada. Ni jedno od
njih to nije volelo: Ditrih stoga što je, kao 1 otac mu, bio
povučen, uz to takođe slabunjav, kratkovid, s naočarima,
te se u stroju osećao neravnopravnim, a Inge zato što je
isuviše volela svoje meke devojačke haljine koje su
isticale njenu napupelu ženskost a da bi ih bez otpora
zamenila za jednoobraznost dokolenica i kratke suknene
suknje. Osim toga, ona je, otvorenijih čula nego u sebe
zagledani Ditrih, osećala svu neprirodnost uticaja što ga
bodri Šultejsovi vrše na njene roditelje, naročito na
majku, koja je večito lepršala put svoje polusestre i

75
vraćala se odatle puna smernica i uputstava. Slutila je da
joj otac, čiju je slabost prozirala, pati u žrvnju između tih
zahteva jedne jače, nasilne krvi, i svoje prave prirode, pa
se Šultejsovih, umesto njega, tuđila. Ali, uz koga da se
privije? Otac se ispred njene mogućne nežnosti povlačio
u samoću ordinacije, u svoju kiselu dosadu i čamu, mati
je ludovala za uspesima kuće koja je, u stvari, bila
suparnička. Okrenula se, dakle, suparniku suparnika, a to
su bili deda Lebenshajm i stric Peter Lebenshajm, koji
nisu odobravali nedeljne „maskarade" — kako je starac
nazivao defilea uz muziku— smatrajući da pametan
Nemac u tuđoj državi ne treba da izaziva one s kojima
živi i od kojih između ostalih živi. U ovih dvaju zanatlija
— jer oni su svoj posao, i pored bogatstva koje im je
donosio, smatrali zanatom—još je živela nemarna i
savitljiva skromnost doseljenika, koji zadovoljstvo traže
u sitosti i slozi, u lepom domu i zdravlju, podalje od
šarenih i leporekih slavlja koja bolje priliče zaslepljenim
domorodcimadokonjacima. I kuće su im odisale
jednostavnošću: dedin stan na prvom spratu njegove
kuće, gotovo momački, deljen sa usedelicom
tetkaPaulom, i Peterov u prizemnoj zgradici podignutoj
na praznom zemljištu pozadi mlina, čiji je zamašni
ostatak, kao dvorište, služio za igru njegovoj deci.
Ovamo je i Inge najradije dolazila da se igra, povlačeći se
iz ukočene zlovolje svoga doma i iz nabućene raskoši
porodične kuće Šultejsovih, u kojoj se osećala, usled
stida zbog svoje ushićene matere, obmanjivanom i
zloupotrebljavanom. U mlinskom dvorištu carevala su
Peterova jedno drugom do uha izrasla deca — među
kojom je Magda bila najstarije žensko i neka vrsta
pomoćne domaćice — uz čitavo jato komšijske,

76
domamljene ovamo mogućnošću da se do mile volje jure,
skrivaju iza naslaganih trupaca drva i praznih gvozdenih
bačava, da se pentraju na vršalicu koja je u prikrajku
dremala, sa svim svojim točkovima i polugama, od leta
do leta, kada bi ih mlinar poslao sa svojim majstorima u
atar po brzu dodatnu zaradu, da sa svojim lutkama i
sabljama izrezanim od razbacanih dasaka oponašaju rat
ili porodicu, majstora ili bolesnika i lekara. Ingina mati
nije bila zadovoljna tim kćerinim prepuštanjima prostom
uživanju, ali se nije usuđivala da ih zabranjuje, jer je
devojčica bila mlinareva mezimica, koju je on želeo da
ima što češće i što duže u svojoj blizini. Mlin je
danonoćno radio, treštao svojim mašinama, šištao i
praskao remenima, žuborila je voda protičući iz dubokog
bunara kroz cevi u kotlarnik, radnici su dvorištem
užurbano promicali, beli od brašna i prteći na leđima
teške vreće, ili se odmarali, pušeći i pijući pivo i
pljuckajući posađeni uz hladoviti zid Peterove zgradice, u
kojoj je Peterova žena Vilhelmina, bosa u papučama, po
ceo dan pekla krofne i dodavala ih deci kroz prozor
kuhinje. S vremena na vreme dvorištem bi prošao deda,
velik i rumen, belokos, obučen u odelo od somota posuto
brašnom, brašnjav i sam, žmirkajući kroz brašnom
obeljene trepavice plavim očima tražeći Inge, a kad bi je
pronašao, sagnuo bi se, podigao je i izljubio divlje,
grebući joj lice brašnjavim belim čekinjama. U ovom
carstvu ujednačene, osmišljene buke i pšenične prašine
Inge je iskusila i prve ljubavne poljupce: izmenjala ih je
sa RašomRadomirom Denićem, učenikom Srednje
tehničke škole iz sela Bačko Dobro Polje, koji se, da bi
mogao ostati preko leta u gradu radi pripremanja
popravnog ispita iz matematike, najmio u mlinu za

77
ispomoć preko sezone. Ispit ga nije mnogo zabrinjavao,
govorio je namigujući da je to svršena stvar između
njegovog profesora i preceptora, a nije ga više od toga
zaokupljao ni posao, za koji se smatrao slabo plaćenim;
uzdisao je, kolutajući očima, i tresao u neverici okruglu
gustokosu glavu na dugom vratu kad god bi se iskrao iz
mlina, gde je na ceduljice beležio količinu ujma. Činio je
sve to tim češće jer je bio bacio oko na Inge; mešao se sa
decom, šutao sa muškarcima loptu, koja kao da je sama
sedala na njegovu dugu, naoko klimavu nogu u
prašnjavoj izlizanoj cipeli; jedne večeri, kada se Inge
našla u kapiji, zgrabio ju je oko struka i poljubio u usta.
Posle ju je onamo pozivao znacima, i mada se ona
nećkala, uvek bi ga na kraju poslušala, iz radoznale
potrebe za ponavljanjem toga stiska i vrelog, mokrog
dodira njegovih usana. Najzad ju je odmamio u
unutrašnjost mlina, kuda joj je deda branio pristup; u
ogromnom mraku, koji se jedva gdegde cepao poa
zrakom sijalice preprečene spletom greda, i dnevne
svetlosti prigušene prašinom nahvatanom na sićušna
okna s debelim okvirima, u zamršenom susretanju strmih
drvenih stepenica, točkova i kožnih remena što su divlje
treštali i stenjali, u strahu od dedinih radnika i od dede
samog, koji su promicali iza ukrštenih stupova bacajući
ogromne senke, predavalase požudnim ustima i brzim
grubim prstima mladićevim, koji su joj se uvlačili pod
haljinu i palili joj meso do dna utrobe. Više od poljubaca
i milovanja Raša od nje ovde nije zahtevao, već ju je
pozivao u đačku podstanarsku sobu jednog prijatelja,
koja nije bila pod prismotrom gazdarice kao njegova, u
udaljenom delu grada, kuda ona niti je mogla da ode
zbog majčinog nadzora, niti je to htela. Tako je prošlo

78
leto. Popravni je Raša odista položio, a mlinu više nije
bio potreban, te su se odsad mogli viđati samo po
dogovoru, uveče na korzou, ukoliko bi Inge —
četrnaestogodišnjakinja — dobila dozvolu da izađe.
Mladić je postajao nestrpljiv zbog čestih uzaludnih
čekanja, a grljenje po zabačenim ulicama i šetnje u
povorci s drugim parovima nisu ga zadovoljavali, te je
sada ogorčeno zahtevao da mu ona dođe u prijateljev
stan. Oko toga su se žilavo svađali, razilazili, opet
sastajali slučajno ili pošto bi je on pred školom sačekao, i
tako je to trajalo do proleća, kada je izbio rat. Raša je
otputovao u selo i nije se više ni vratio; grad je preplavila
mađarska i nemačka vojska, preuzela ga nova civilna
uprava koja je i doktora Lebenshajma i doktora Šultejsa
usisala u svoja rastegljiva nedra, na mesta koja su Srbi
milom ili silom napustili. Prema ovima je okupacija
isturila gord i prezriv zid; potonuli su u polusvet. To
prestrojavanje gurnulo je Inge u naručje sloja koji je ona
dotle pokušavala da izbegne, jedinog sada na visini
njenog društvenog položaja. Otac joj je postao načelnik
zdravstva u gradu, a nedugo potom u županiji, usled čega
su mu porasli uticaj i ugled, pa i prihodi; nije više morao
da moljaka novaca od oca i brata niti da kćer prepušta
njihovom uticaju. Igre u dvorištu mlina, u duga
popodneva i večeri, prestale su; njihovo mesto zauzeli su
skupi žurevi po kućama novih upravljača s najmljenim
muzičarima i poslugom, vežbe u školi jahanja, balovi
patriotskih udruženja, preko leta vožnje čamcima na
dunavske sprudove s hranom ponetom u korpicama
obloženim ledom. Inge, koja je upravo stasavala u zrelu
devojku, uživala je i u tim novim, odraslijim i
raskošnijim zabavama, ali je u njoj ostalo nelagodno

79
osećanje da ih se domogla po cenu okrnjene
samostalnosti. Taj utisak ju je, kao i ranije, zapljuskivao
iz najuže porodice; iako je ova sada plivala u obilju,
nesklad između visokih htenja i stvarnih sposobnosti kao
da se još više produbio. Osvrtala se uznemireno za
svojom majkom, koja je letela sa posela na poselo,
neumereno se udešavala i brbljala, odskora i pušila, sve
dok na jednom prijemu, kod zajedničkih prijatelja,
upozorena sašaptavanjem, smejuckanjem i praskom
jedne čaše koju je ispustila tetka Boni a otac se sagnuo da
krhotine pokupi, nije pošla u nagonsku potragu za njom i
zatekla je u udaljenoj zamračenoj sobi, na kauču među
nabačenim bundama, u pijanom prepletu sa doktorom
Šultejsom. Odjurila je kući i pomislila da se ubije; zatim
da sve ispriča Ditrihu, koji je spavao u susednoj sobi;
konačno: da raščisti sa roditeljima kad i oni stignu. Ali
san ju je zavarao, obučenu, uplakanu, u dubokoj fotelji
trpezarije, gde je ostala neotkrivena; a sutradan, kada se
digla ukočenih udova i s gorčinom u ustima, učinilo joj
se da više nema s kim o bilo čemu da raspravlja, jer su se
i otac i mati i brat ponašali kao da se ništa nije desilo.
Tražeći danima i nedeljama načina da se osveti ili izbavi,
tražeći, na kraju, samo nekog ko bi bio drukčiji od njenih
slabošću nagrizenih ukućana i njihovog potkupljivača i
napasnika, pronašla je neočekivano izlaz u vezivanju za
mlađeg sina tog mrskog čoveka, Franca. Franc je bio rid
kao i otac mu i brat, ali s odbleskom starog bakra u
talasastoj kosi, blede, bele puti, osetljiv i ćutljiv. Znala je
da mu se dopada, primetila stotinama puta kako, čim je
ugleda, mora da proguta pljuvačku, bledeći sve do zenica
plavih očiju; ocenila je da bi zaluditi ga predstavljalo
pravu, jetku osvetu, mesto mekog sumora dobrovoljnog

80
odlaska u smrt. I uzela je da ga zaluđuje: dodirom,
pogledom, laskanjem. Ali iz njega je, zajedno sa izjavom
ljubavi, provalilo otkriće: da je sanjar koji se grozi svoga
oca, njegove nasrtljive vlasti nad porodicom, njegovog
nametanja i nasilnog usmeravanja ka neposrednoj koristi,
novcu, politici. Francov san sastojao se u tome da,
zajedno sa nekolicinom vernih drugova, krene u Afriku,
koju je zamišljao kao nedro nevinosti i neiskvarenosti, i
da onde, u još nedirnutoj prirodi, među nekoristoljubivim
ljudima, nađe područje svojoj istraživačkoj radoznalosti.
Pokazao je Ingi, usplahireno kao da se razodeva, knjige i
sveske što ih je skupio i ispunio beleškama o
tajanstvenom crnom kontinentu, a onda ih je pobacao u
ugao i pao skršen na stolicu izjavljujući da je sve to
propalo, uništeno, jer se družina koju je godinama
spremao za svoju ekspediciju raspala, jer ju je on sam
morao razbiti za ljubav očevog ograđivanja u nacionalno
megalomanstvo, koje gura u rat, u kom će on, Franc,
bezuslovno poginuti. Bio je to, umesto potomka ohole
pruske kuće, kakvim su ga svi zamišljali, zaneseni,
neostvareni tražilac smisla, obuzet užasom što neće stići
ni na prag svojih životnih težnji. Ispostavilo se da i on
zna za vezu svoga oca sa majčinom polusestrom, zbog
koje ga se srami i gadi, i to je u Inge izazvalo provalu
poverenja prema njemu, gotovo ništa slabiju nego što je
bila njegova strast prema njoj. Počeli su da vode ljubav,
nadnesenu senkom propasti koju jc njegova svest držala
u pripravnosti i dok su se predavali jedno drugome, usled
čega su im zagrljaji bili meki i plašljivi kao u starih i
bolesnih. Franc je posle mature morao pravo u vojsku, i
to saznanje napajalo je svaki njihov susret setom. Morala
je ona da ga teši i ohrabruje, kako ne bi, urlajući i grizući

81
ruke, odao svoj strah pred tim svetom opijenim oružjem
što je u njega upirao užagrene oči, svetom koji nije
zasluživao iskrenost i bio sumnjičav prema slabostima.
Podupirala ga je, kao sestra, i pri tom se pitala kud joj se
dela njena osveta. No, shvatala je da ovu ipak nije
izneverila, da se sveti čuvajući Francovu tajnu, koju
jedina zna, krijući je od onih što bi je željno isprevrtali I
isprljali. Čuvala je čistotu, sred kala, postajući i nehotice
primerna verenica koja olakšava vojniku odlazak u rat.
Ispratila je Franca na voz koji ga je, zajedno s još
stotinak novosadskih mladih Nemaca, odneo u Rajh u
kasarnu, primala je njegova pisma i odgovarala na njih,
osamila se, dočekala njegovo dvodnevno odsustvo pred
odlazak na front i podelila sa Šultejsovima tugu i crninu
kad su dobili obavest da je poginuo u prvoj bitci, na
Krimu. Nije se, dakle, prevario u predosećanju svoje
propasti: ovaj dokaz, smrtno jak, podario je naknadnu
težinu svemu što je ispovedao. Sada je Inge upravljala
čežnjiv pogled u daljinu, kao da je ona istraživač željan
da proučava nepoznato, dok joj je sve što je bilo poznato,
prisutno, izgledalo surovo i bespredmetno. Rat će, sudeći
po izveštajima, Nemačka sigurno dobiti, ali ona to nije
verovala, ne što bi imala drukčijih podataka, nego zato
što je Francova pogibija potvrdila drukčiji, njome
predskazani, ishod. Postala je neka vrsta unutrašnjeg
neprijatelja, koji u potaji tetoše svoje nepoverenje. Oko
nje su se proslavljale pobede i ispredali planovi o
preseljenju u daleke, nenaslutljivo bogate oblasti pošto
zavlada mir, a ona je u sebi mislila: „Čekajte samo!"
Ponekad bi se sama uplašila svojih zlobnih sumnji, jer su
one dovodile u pitanje i njenu sigurnost i dobrobit, ali bi
u takvim trenutcima osetila onu vrtoglavicu od dvojnosti,

82
od neprepoznavanja sebe, koja ju je mučila pre veze sa
Francom, i brzo bi se vraćala sigurnosti svog protivljenja.
Ipak se zgranula kada se tok rata zaista prozlio po
Nemačku; bledeći više nego drugi, slušala je vesti o
ruskoj protivofanzivi i proterivanju nemačkog korpusa iz
Afrike; samo je ona među svima iz svog kruga znala da
su to stvarni predznaci poraza. U to vreme i stric Peter je
bio povučen u vojsku, i mada su ga rasporedili u Srbiju—
,,tu blizu", govorili su deda i otac, „bolje nego na front"
— ona ga je ispratila na dunavsku skelu sa istim grobnim
slutnjama kao ranije Franca. Postajala je sve ćutljivija,
bezvoljnija; prestala je da uči, u školu odlazila kao na
besmislena neotklonjiva sedenja, a slobodno vreme
provodila bazajući ulicama, gledajući kuće, drveće,
Dunav, sa osećanjem da se oprašta. Sada je ponovo išla
dedi u mlin, ali ne da se igra — društvo je bilo preraslo
igre i vršalica je stajala u uglu dvorišta napuštena — već
da posedi kod strine raspitujući se o vestima iz Srbije, a
jedva dva meseca docnije, pošto je i ovamo prispela ona
krajnja, o stričevoj pogibiji, da podeli s njom potištenost.
U proleće 1944, kada je sovjetska vojska već stezala
obruč oko Mađarske i Nemačke, uniformu je obukao i
Ditrih, uprkos kratkovidosti; dok su mati i otac pred
činjenicom rastanka s njim glumili čvrstinu, a Albert
Šultejs ih bodrio glasovima o novopronađenom raketnom
oružju, ona je u zavojačenju slaboga i vredovnoga videla
trzaj pred smrt. Prvi put, kao da ju je rastanak s bratom
oslobodio obaveze ćutanja, tajenja, rekla je kako smatra
da je Nemačka izgubila rat i da im se valja spremati za
bekstvo. Otac i mati su se prenerazili, proglasili je
histeričnom, ali je u stvari njen iskaz bio onaj prvi kamen
istine koji je načeo i poljuljao njihovo samozavaravanje.

83
Još joj se protiveći i svađajući se s njom, spremali su se
da izvrše njeno predskazanje. Zanemarili su kupovine —
kao ona školu —, povukli se takođe u sebe, u najuži
porodični i prijateljski krug, sašaptavajući se oprezno o
načinu kako da izvuku i imovinu i glavu. Stari
Lebenshajm, koji je u pogledu ishoda rata odavno došao
do istog zaključka kao Inge, izjavio je da nikud neće ići,
a Paula i Peterova žena Vilhelmina sa decom, sada obe
oslonjene samo na njegovu pomoć i volju, nisu se
usuđivale da se odvoje u neizvesnost. Iz sasvim drukčijeg
ugla gledanja, Sultejsovi su govorili kako se rat sada
pretvara u totalni, izjednačujući civilstvo i vojsku, te su iz
ove, za njih gotovo ohrabrujuće činjenice, izvlačili
zaključak da im se svima valja latiti oružja i uzeti učešće
u odbrani. Međutim, ipak su oni prvi poslali sanduke s
vrednim stvarima u Prusku, Albertovoj porodici, što je
doktor Lebenshajm saznao tek od trgovačkog agenta
Adama Rohuta, koji je obema porodicama nabavljao po
skupljoj ceni kafu, sapun i drugu robu iščezlu sa tržišta.
Otkriće umalo nije dovelo do raskida, i jedino Gizelina
pristrasnost sagradila je nov most preko razorenog
poverenja. Prekori što su ih u toj prilici razmenjali
konačno su razotkrili laži kojima su se obe strane štitile
od prezira druge; udružili su napore da se spasu. Sada su,
ne krijući jedni od drugih, pakovali, zajednički sastavljali
bale odeće i opreme kojima treba dati prednost i preko
Rohuta ih slali za onim prvim sanducima. Agent im je
pribavio i vozilo — kamionet jedne farbare — kojim će
sami krenuti sa preostalim stvarima, a kao mogućni
vozač pojavio se šofer Mađar, koga je doktor
Lebenshajm zbog kile oslobodio službe u vojsci. Odredili
su datum polaska, pa su ga odgodili, jer se ispostavilo da

84
Lebenshajm ne može da napusti svoju sanitarnu službu
bez odobrenja vojnih vlasti, a da doktor Šultejs neka
krupna dugovanja nije uspeo da utera. U dane oklevanja
pala je vest da je i Ditrih poginuo na domaku
Budimpešte, i kao što je njegov odlazak naveo Inge da
progovori, ovaj drugi, krajnji, kao pucanj, podstakao ih je
da prekrate neizvesnost. Rešeno je da žene sa Baltazarom
i Inge krenu kamionom sami, a da ih muževi slede čim se
iščupaju iz obaveza, zbog čega je, u poslednjem času,
smer bekstva izmenjen u korist Beča. Priređen je bio još
jedan ispraćaj, ali prikriven, jer se komšiluku nije smelo
odati da se beži: Paula i Vilhelmina došle su, tobož, u
posetu da poplaču na Gizelinom ramenu, a stari
Lebenshajm, pošto se izgrlio sa snahom i unukom, ostao
je da sedi u gotovo ispražnjenom stanu, s glavom među
krupnim Šakama, dok je njegov sin, napolju pred kućom,
davao poslednja uputstva šoferu. Krenuli su put Austrije,
drumovima koje su već ispunila izbeglička vozila. Na
domaku Zagreba, uveče, sišli su sa druma i odspavali do
hladnog jutra, a onda su nastavili put i sledeće večeri
stigli pred Beč. Stari profesor i njegova žena, Gizelini i
Bonini roditelji, bili su tad već poodavno u izbeglištvu
zbog bombardovanja, ali su se obe žene nadale da će u
njihovom susedstvu, sa kojim su ih vezivala mnoga
prisna poznanstva iz detinjstva, osvežavana pri
dopisivanju pozdravima, moći da saznaju tačno boravište
starih ili, u najgorem slučaju, da dobiju ključeve njihovog
stana. Grad ih je, međutim, dočekao neprijateljski; već na
prilazima zaustavila ih je vojna predstraža, i pošto im je
pregledala dokumenta i nestrpljivo saslušala nameru, dala
im do znanja da dalje ne smeju pa ih skrenula na
sporedan put koji je mimo Beča vodio dalje na zapad.

85
Kako su znali da bi pokoriti se značilo izgubiti vezu sa
ostatkom porodice, zaustavili su se već iza prve okuke
puta, a Boni, najotresitija, primila se zadatka da nekako
sama prodre u Beč i dovede neku pomoć ili odande javi
muževima šta se desilo. Trebalo joj je da se vrati čitav
dan i noć i pola sutrašnjeg dana, za koje vreme su Gizelu
sa šoferom i decom, u kamionetu spuštenom preko
jednog jarka u šumarak, uznemiravale vojne patrole i
dovodili do očaja neizvesnost i čama. Ni Boni nije prošla
bolje u svojoj samostalnoj misiji: pošto se uz silna
moljakanja ubacila u jedan vojni automobil, koji je stao
zbog kvara na motoru, i do večeri dospela u predgrađe,
gde je jedva našla konak, morala je u Beč ući pešice,
samo da bi se uverila kako u njemu vladaju nered, glad i
pustoš. Očev stan je zaposela vojska, te je u njega nisu ni
pustili, od komšija nije zatekla nikog; na pošti, koju je
potražila da bi telefonirala u Novi Sad, čekala je pred
šalterom u redu do podneva, jednom poterana u podrum
uzbunom, i bila konačno odbijena, jer su razgovori s
„područjem vojnih operacija", u koje se Novi Sad u
međuvremenu svrstao, bili zabranjeni. Za sve to vreme
pojela je dva kuvana jajeta sa komadom hleba u jednom
od retkih otvorenih bifea. Njen izveštaj s puta, a još više
njen izgled, u saglasnosti s iskustvom ostalih, koji su od
nje dva dana očekivali spas, otkrili su im u jedan mah da
su izbeglice bez podrške i oslonca, pa čak i bez cilja. Ovo
poslednje, međutim, nisu smeli jedni drugima priznati, pa
su rešili da pravac po drugi put promene, sada ponovo u
korist Pruske, gde su im bile i najvrednije stvari i gde su
jedino mogli da se nadaju susretu sa dvojicom zaostalih
doktora. Pošli su prema severu. Ali to je značilo isto što i
u vožnji čamcem seći rečnu struju. Na zapad se, uz

86
probijanje duž kolona i zastoje zbog zagušivanja, moglo:
onamo su se svi kretali; ka istoku je svaki pokret izazivao
podozrenje i odbijao se, kao od zida, od vojnih jedinica u
povlačenju; severni pravac pak sabirao je i delio ove dve
teškoće iz časa u čas prema ćudi slučaja. Izlazili su na
puteve da bi sa njih bili vraćani; prelazili desetine
kilometara da bi dosegli neko bespuće ili račvanje koje ih
je vodilo nazad. Za ove zaokolišne vožnje kamionet je
utrošio svu zalihu goriva, te su dalje morali voziti da bi
ga nabavili, upravljajući se prema uputstvima pitanih
vozača, ne vodeći dalje računa o smeru. Svaki dan su
proračunavali koliko ih deli do cilja, i ne retko
zaključivali da su se od njega samo udaljili. Drugi njihov
proračun odnosio se na hranu koju su za put poneli: i ona
se zastrašujuće brzo trošila. Kada im je preostala još
samo jedna pola slanine i nekoliko pari kobasica, rešili su
da u tu poslednju zalihu ne diraju, nego da nabavljaju
hranu rasprodajući ponete stvari, u čiju vrednost i svrhu
su i inače gubili poverenje. Zastajali su u naseljima i, kao
Ciganičergari, nudili pred kućama ćilim ili bundu za
pregršt krompira i lonac masti. Prinudna razmena
omogućavala im je da u poneku kuću uđu i skuvaju nešto
na štednjaku, da se operu i prenoće u štali; sklonjenost im
je bila tim potrebnija što su dublje ulazili u zimu, sa
kišama i susnežicom, s oštrim vetrom. Sada su već brojali
dane do zvaničnog početka zime, pa do Božića, do Nove
godine, a onda unazad, da zaključe koliko su zime
prebrodili. Na kraj njen nisu se usuđivali misliti, kao ni
na kraj puta, jer, ma koliko im on bio težak, osećali su da
prava teškoća dolazi tek kad stanu. To bekstvo koje su
preduzeli zavaravajući se da će jednu sigurnost zameniti
drugom, utopilo se u sveopšte bekstvo, koje kao da je

87
zahvatilo svekoliko čovečanstvo i postalo samo sebi
svrha. Hrane je bilo sve teže naći, ona je bila sve tanja,
sve trulija, bolesnija; gorivo za kamionet kamčilo se od
šofera vojnih vozila na šolje — za vunene džempere i
zlatne prstenove, a put ih je pri tom vodio mimo struje,
napola protiv nje, ka jednom cilju koji je već i njima
izgledao lažan i izmišljen. Shvatali su da beže ispred
neizbežnog, te da je svejedno dokle će i kada stići, kao
što je svejedno da li su i odakle krenuli. Noću su već čuli
kanonadu bitaka, ponekad bi pored njih projurila koja
jedinica u rasulu bekstva, pa se činilo da samo što nisu
pali u ruke Rusa, a Pruska je još uvek bila dalje ka severu
nego što su u tom pravcu prešli za devet nedelja.
Konačno se šoferMađar pobunio i rekao da ih napušta i
vraća se kući. Žene su ga odvratile od odluke ukazujući
da bi time prekršio svoju obavezu datu čoveku koji ga je
spasao ratovanja i možda smrti; ali se po njemu videlo da
je samo privremeno pokoleban. Sutradan, u tirinškom
selu Štarnah, zavejao ih je sneg, a kako su u jednoj kući
za Boninu mašinu za pletenje dobili džačić krompjra i
dozvolu da kuvaju, rešili su da ovde prenoće. Kuća je
bila prostrana, a prazna; gazdarica, Katarina Šnel, čekala
je iz rata muža i dva sina, a postariji sluga. Hubert, bio joj
je i jedino društvo i jedina ispomoć. Ti ćutljivi ljudi,
oboje visoki, koščati, bezbojnih očiju i kose, kao da su
brat i sestra, zapanjili su se pred komadima slanine i
kobasice koje su žene-izbeglice stavile da se kuvaju uz
krompir, i postali prema njima trapavo ljubazni. Dali su
im posebnu sobu, omogućili da se operu i iskuvaju rublje.
Sutradan, dok se rublje sušilo i kuvao ručak, predložili su
neku vrstu zajedničkog domaćinstva za vreme boravka
izbeglica: na kuhinjskom stolu pojavili su se, pored

88
krompira, tarana i luk. Dok je vatra pucketala a Šultejsovi
i Lebenshajmovi se istezali u tek opeglanoj, još
vlažnjikavoj odeći, šofer je izjavio da će u okolini
potražiti benzin.Dugo se majao oko kamiona, zatim su
čuli kako ga je upalio i udaljio se. Uveče nije stigao, te su
još jednu noć prespavali kod Šnelove; ujutru, kada je
Boni krenula u selo da ga traži, prepoznala je iza pojate,
napola zavejane svežim snegom, svoje i Gizeline stvari
istovarene iz kamioneta: krevete za sklapanje, slike,
usisivač za prašinu, dok je svežanj posteljine nedostajao.
Uz pomoć Huberta uneli su predmete u kuću da se
otkrave i uzeli da tumače šoferov postupak, koji je i sam
po sebi bio jasan: da je otišao, ostavivši ih same na
domaku bojišta, daleko od cilja i spasa i mogućnosti da
se sretnu sa očevimamuževima. Zasuzili su, ali više radi
Šnelove, jer su se svi osećali toliko iscrpljeni da je
prisilni ostanak izazvao u njima osećanje olakšanja.
Snelova i Hubert su, međutim, obrt prihvatili s
mrštenjem; odmah su postavili pitanje kako se izbeglice
misle hraniti. Srećom, prilikom dolaska su iskrcali sve
zalihe hrane, ali ostaci slanine i kobasica, uz gladne oči
domaćice i njenog sluge, nisu pružali izgleda da dugo
potraju. Ipak je to malo mrsa poslužilo kao spona za
dogovor; Lebenshajmova i Sultejsova obećale su da će i
one i deca učestvovati u svim domaćim i poljskim
poslovima, i mada je to, u kući s nekoliko pilića
okruženoj zavejanim njivama, zvučalo prazno, domaćini
su se gunđajući složili. Iste noći probudila ih je bliska
grmljavina topova; kada je svanulo, nastao je muk, a
potom su zaštektali mitraljezi, prasnule puške, i videli su
kroz prozore kako sredinom sela promiču siva vojna
vozila. Hubert je izašao da izvidi šta se zapravo dešava;

89
stigao je ubrzo, bled od uzbuđenja, govoreći da je na
raskršću sreo ruske vojnike. Žene su zavrištale, no
Hubert ih je ućutkao i pozvao da se sklone na tavan
pojate; merdevinama, prislonjenim uz stražnji zid, popele
su se Šultejsova, Lebenshajmova, Inge i gazdarica, a
Hubert i Baltazar sklonili su merdevine u jarak iza kuće i
ušli da čekaju. Pred veče su naišla četiri ruska vojnika s
mašinkama; stavili su Huberta i Baltazara uza zid,
pretresli ih, pa pustili. Baltazar je progovorio srpski, što
je vojnike unekoliko odobrovoljilo; pitali su ima li još
nekog u kući i, dobivši odrečan odgovor, zadovoljili se
da pretresu ormane, izvuku nešto rublja, zatraže pića i,
pošto su ispili pola boce rakije, koja se zatekla u kući,
otišli su. Nastupila je neizvesna noć; Hubert je izvukao
merdevine da bi ženama doturio malo hrane i
posavetovao im da prenoće u senu, kog je tavan bio pun,
pa se spustio, sakrio ponovo merdevine i sa Baltazarom
legao na počinak. Sutradan je Šnelova sišla da skuva
ručak; dok je poslovala oko štednjaka, iz bašte su,
neopaženo, naišla dva ruska vojnika, ušla u kuću,
zatražila pića, pa kako ga nije bilo, otišla. Uveče su sa
tavana sišle Lebenshajmova i Šultejsova, dok je Inge bila
ostavljena u skrovištu. Selo je izgledalo pusto, niko od
komšija nije prolazio, niti su se videli ruski vojnici. Ali
sledećeg jutra, na dvama seljačkim kolima, prispelo ih je
odjednom dvadesetak; ispregli su konje i vezali ih u štali,
naložili u dvorištu vatru, jeli su, pili, prali se, pevali;
uveče su se bez pitanja smestili u sobama, odnekud
dovukli bure vina, napili se i provalili među ukućane.
Huberta i Baltazara isterali su u štalu, pa su se bacili na
žene i smenjivali se na njima s divljačnom nezasitošću
sve do jutra. Onda su upregli konje i, isto onako naglo

90
kao što su došli, odjurili. Iste večeri stigla je pred kuću
druga jedinica, artiljerijska, i sve se ponovilo. Na to su
žene ponovo prešle na tavan, ali baš kad su ih hladnoća i
čama, nakon noći i dana skrivanja, domamile u kuću,
naišao je treći talas vojske i podvrgao ih istom
nasilničkom postupanju. Posle toga se više nisu ni
sklanjale; nadale su se da je najgore prošlo. No, vojska je
i nadalje stizala, talas po talas, snabdevena ili već
nalivena alkoholom, razdražena na Nemce, sveteći se na
njihovim ženama, kojih kao da je nalazila premalo za
svoj ukus i potrebe. Bilo je to iscrpljujuće nadmetanje
između snaga požude i snaga podnošenja, u kome je prva
podlegla Lebenshajmova, pobegavši, jedne noći,kada su
novi vojnici iznenadno zalupali na kapiji, kroz prozor u
njive; našla ju je Boni sutradan kraj ograde bašte
prerezana vrata i iscepanih haljina. Hubert ju je pokopao
na mestu pogibije, pošto rizik sahranjivanja na groblju
nisu smeli da uzmu na sebe. Ingi je pogibiju njene matere
saopštio Baltazar, ispevši se, čim je vojska otišla iz kuće,
na tavan sa kotaricom hrane. Bila je tada već toliko
izmoždena zbivanjima, koja su do nje dopirala samo kroz
sluh, kao povici, krici, lud smeh, i zato tim strašnija i
neizvesnija, da je novost u nje izazvala tek slabašne,
skoro ravnodušne jecaje. Baltazar je nastavio da joj
redovno odlazi i jednog puta se duže zadržao jer su u
kuću iznenadno — čuli su im govor — naišli ponovno
vojnici, koje nije valjalo upozoriti na tavan pojate;
ispružio se na seno kraj nje, i kako je drhtala od straha
kao i dotle u svakoj takvoj prilici, uzeo je da je teši,
miluje, zatim daje grozničavo ljubi i konačno je sa njom
izvršio snošaj. Cinio je to potom svake noći, a Inge ga je,
sa onom ravnodušnošću koja je njome ovladala posle

91
materine smrti, primala i navikavala se na njega. Zbog
ovih noćnih susreta ostala je na tavanu i duže nego što je
bilo neophodno; vojska se već bila razredila i povukla,
kao zaraza, prema zapadu, ostavljajući za sobom
malobrojne i disciplinovane jedinice obezbeđenja, kada
je Šultejsova konačno naredila sinu da svoju štićenicu
preseli iz potkrovnog skrovišta u kuću. Sišla je
merdevinama ponovo na dnevnu svetlost, pod retke
protreptaje zimskog sunca, u bruj nepovišenih glasova, i
susrela se sa ukućanima kao avet sa avetima. Ona
ubledela, poluslepa od stalnog mraka, sa skramom
prljavštine na telu, dve žene podbule od bdenja i silom
popijenog alkohola, prekrivene modricama i ugrizinama,
i muškarci povijenih leđa i slomljenih pogleda od
uniženja. Ali redovna ishrana, čistoća, rad, i ponovno
uspostavljanje zakonitosti u selu i okolini vraćali su ih
njihovom pređašnjem izgledu i odnosima. A takođe i
razmiricama: Katarina Snel ponovo se počela žaliti da
ih zaludno hrani. Rešili su da je napuste čim se sklopi
mir, i tako su i postupili. Ali u Prusku im se više nije išlo:
shvatili su da je čitavo njihovo putovanje u pravcu te
nepoznate zemlje bilo pogreška, da bi bolje prošli da su
ostali u okolini Beča, ma i gladnog, pustog, koji je ipak
bio topliji po podneblju i ljudima, i svoj. Krenuli su,
dakle, nazad, ka jugu. Putovali su peške, od sela do sela,
zamenjujući sitne odevne predmete, među njima i poneki
ruski poklon, za konak i hranu. Imali su sreće: stari
profesor Arnholc i njegova žena bili su živi, već pristigli
iz seoskog izbeglištva, čak im je i stan u bombama
oštećenom Beču bio čitav, mada opljačkan. No,
raspitivanje o očevima, doktorima Lebenshajmu i
Šultejsu, kog su se odmah latili i dugo nisu odustajali,

92
nije donelo sličan vaskrsni ishod. Nije ih bilo kod
Šultejsove sestre u Pruskoj, koja je pripala sovjetskoj
okupacionoj zoni, nije ih bilo u Novom Sadu, gde je
potragu za njima obavila Magda a po izlasku iz logora
nastavio mlinar Lebenshajm. Nije bilo čak ni njihovih
imena, ni likova, u sećanjima i izveštajima izbeglica koji
su tokom godina do njih doprli. Na kraju, morali su se
pomiriti s mišlju da su obojica stradali, po svoj' prilici
zajedno, u nekom od poslednjih bombardovanja Novog
Sada, ili u borbaraa oko grada ako su stigli da se iz njega
otisnu, ili čak u nekoj od onih prikrivenih, tajnih akcija
odmazde, lične ili nacionalne, koje prate prevrate. Taj
nestanak, koliko ih je unazadio, toliko je i podstakao
njihovo osamostaljivanje. Nastavili su u Beču svoju sitnu
trgovinu radi podmirenja gladi, a Baltazar se uporedo
najmio kod jednog starog mehaničara, dedinog
poznanika, kao ispomoć. Bilo je to vreme ponovnog
oživljavanja saobraćaja, bez sredstava za nj, kada su
svaki bicikl, svaka kolica, sve što se kotrljalo na
točkovima bez pogonskog goriva predstavljali bogatstvo,
a ispod vičnih ruku Baltazarovog gazde izlazila su, od
starog gvožđa i letava pripojenih zavrtnjima, baš takva
čuda tehnike. Baltazar nije imao sklonosti ni sposobnosti
za bilo kakav složeniji rad rukama, ali je umeo da nanjuši
i jevtino nabavlja upotrebljivu starež nagomilanu po
tavanima i šupama, te se stari gazda u tim poslovima sve
više oslanjao na njega, a kada je našao novu i pravu
ispomoć— dva mehaničara puštena iz zarobljeništva—
uzeo ga je za ortaka. Bilo je to jezgro firme Hofmajer i
Šultejs, koja se u godinama privrednog uspona ponovo
osamostaljene i neutralne Austrije razvila u transportno
preduzeće sa sopstvenim parkom teških vozila. Baltazar

93
je postao imućan, želeo je da osnuje svoj dom i ujedno
sredi odnos sa Inge brakom. Učinio je i jedno i drugo
iako mu je mati, Ingi polutetka, savetovala da se ne ženi
devojkom koja je i bez braka već živela s njim, a pre toga
s Francom, kao, uostalom, i mati joj s njegovim i
Francovim ocem. ,,Laka krv", rekla je. Zbog tog
prigovora, neposlušanog, odnosi između troje preostalih
begunaca postali su zategnuti. Baltazar, kada je sazidao
kuću u Mistendorfu, nije majku onamo preselio, nego ju
je ostavio kod roditelja da sačeka njihovu smrt i zauzme
njihovo mesto. Pri tom je i on smatrao da je Inge laka
žena. Nije rađala, i to je pripisivao njenom neunošenju u
bračni život, budući da su lekari, kojima su se obratili,
tvrdili da su i on i ona sposobni za oplodnju. Nadao se da
će u nje jednom ipak nastati preokret, možda pošto
zaboravi Franca ili pošto zaboravi način na koji se s njim,
Baltazarom, saživela. Podbadan tom mišlju, koja je Inge
u njegovim unutrašnjim očima činila stalnim predmetom
pažnje, obležavao ju je redovno i metodično, kao i sve
što je činio. Ali njuje baš ta njegova upornost držala na
rastojanju: osećala se korištenom, kao još onde na
tavanu, bez mogućnosti da umakne ili prigovori. Zato je
tražila prilike da se vezuje i sa drugim muškarcima koje
bi joj slučaj naneo u blizinu, ma ponekad i s manje
muževnima i njoj manje privrženima nego što joj je muž.
Ti nedozvoljeni odnosi — sa hotelskim susedom na
nekom od zimovanja što ih je provodila sama, ili s nekim
zajedničkim poznanikom ili prijateljem — vraćali su joj
osećanje slobodne odluke, koje je u nje bilo neprestano
na granici iščezavanja još od detinjstva.

94
Baltazar nije zadovoljan prvim sastankom sa Sergijem
Rudićem; očekivao je određeniji ishod; stoga sedmicu
koja ga deli od sledećeg viđenja koristi da bi se za nj
temeljitije pripremio. Najpre mora da savlada tromost
svog pašenoga Milana Stepanova, koji, premda se čitav
poduhvat vodi u korist njegove dece, dakle zapravo i u
njegovu, nije dovoljno priležno obavio svoj deo posla.
Treba posegnuti unazad, u zamršaje i petlje koji se
skrivaju iza Stepanovljevih uveravanja — iznetih još u
prepisci pre posete Šultejsovih, a onda i ovde, lično —
kako je pravna strana nasleđivanja stana sređena; sve
iznova proveriti, a onda, kako se ispostavlja, početi s
novog početka. Pre svega videti oči u oči tog mnogo
pominjanog advokata, doktora Branka Nikolića,
Stepanovljevog školskog i studijskog druga, u čije se
sposobnosti i dobru volju pašenog svesrdno kune, ali koji
je, izgleda baš zbog lične vezanosti za klijenta, ovome
teško dostižan. Posle šetnji, dakle, što ih preduzima sa
Inge, obilazeći znamenitosti više okoline negoli samog
grada, posle ručkova zatim, na koje se svi okupljaju i koji
se odužuju duboko u popodneva zbog dečjih nestašluka i
Stepanovljevih beseda uz kafu i vino, on sprovodi čitave,
iz dana u dan menjane strategeme kako bi se konačno
uspostavila čvrsta i odgovorna veza sa znalcem zakona.
Usleđuju telefonski pozivi, na koje se niko ne odaziva,
zatim uspešniji, kada se razgovor uspostavlja ali i
rasplinjuje u privatno, pred Baltazarom, koji od
nestrpljenja šeta goredole po zamračenoj trpezariji, u
raspitivanja o zdravlju, o poslovima, o planovima za
prvomajske praznike, da bi rezultirali, po spuštanju
slušalice, pašenogovim objašnjenjem, datim uz rasejan
osmeh što ga njegovo lice pozajmljuje iz unutrašnje

95
prijatnosti posle ćaskanja s prijateljem, kako ovaj, čini se,
opet nema vremena da dođe, ili da ih primi, guše ga
važna ročišta, porodične obaveze, i slično. Najzad se, na
Baltazarovo već strogo nastojanje, ugovara sastanak, u
advokatskoj kancelariji, za četvrtak u pet časova. Ali ni
on neće ispuniti Baltazarova očekivanja. Razočarava ga
već i izgled zastupništva zakonitosti: stan je to na prvom
spratu najamne kuće čije stepenište još i u tom kasnom
popodnevnom času odiše na luk i kupus; čekaonica je
predsoblje nagurano stolicama na kojima sede dve starije
građanke u vunenim tokama i jedan momak poklopljen
kačketom, te bi se prispele stranke s pravom mogle
zapitati čemu onda zakazivanje i određivanje časa za
posetu. To pitanje Baltazar sebi odmah i postavlja, ali
izgovoriti ga postaje suvišno pošto Stepanov, poveden
kao pratnja i veza, nezbunjen opsadom, probija njen
lanac bez okolišenja i kuca na vratima koja nose, na
zalepljenoj požuteloj cedulji, natpis štampanim slovima
„Čekaj na red". On ta vrata odmah i otvara, nestaje u
njima s uzvikom, da bi se uskoro potom pojavio u
proširenom prorezu, praćen suvonjavim nosatim
čovekom u prsluku koji živim očima pretražuje
predsoblje sve dok ih ne zaustavi na Baltazaru. „Čast mi
je", kaže, rukujući se i otkrivajući od duvana požutele
zube, ,,sad ću ja, čim svršim sa strankom", ali u stvari
ostaje sred čekališta, uzima od Stepanova, koji ga je
zaobišao, ponuđenu cigaretu, pali je, uvlači dimove,
ćaska, pogledajući svaki čas radoznalo u Baltazara, dok
ne provali iz njega suzdržavana pretpostavka: ,,Pa
nemoguće je da se nas dvojica ne poznajemo; kaže Stepa
da ste i vi išli u Prvu mušku; koja ste generacija?"
Zapljušte cifre godišta, imena i nadimci profesora, u

96
glasove preneta slova razrednih odeljenja azbučnim
redom, koja ipak ne mogu da promene činjenicu da je
Baltazar mlađi od dvojice vršnjaka i da je u Novom Sadu
proveo premalo godina da bi bio zapažen i upamćen.
Doktor Nikolić se s tim ne miri, već, čim mu je Baltazar
potvrdio da su im tri-četiri od pomenutih profesora bili
zajednički, budi svoja sećanja na njih, pozivajući u
pomoć Stepanova, koji mu se rado pridružuje, pa se stanu
obojica smejati — do grcanja — jednom po jednom
pokretu i uzrečici, odglumljenoj sceni šamaranja zbog
nakaradnog odgovora na času nemačkog jezika, u
Nikolićevoj skoro majstorskoj interpretaciji i šamarača i
šamaranog uzastopno i naizmenično. Baltazar ne nalazi
vezu između sebe i scene, pogotovo što se ona odnosi na
propitivanje iz jezika s kojim on nije nikad ni mogao
imati teškoća, ali se uzdržano-učtivo smeši, uviđajući da
je pao u klopku nesporazuma kakva se pred njim otvara i
na najneočekivanijim mestima otkad se upustio u borbu
za nasledstvo svoje žene. Zamke su to, mreže i provalije
neorganizovanog, istočnjačkog, balkanskog duha, zna,
dok istovremeno Nikolić i Stepanov smatraju da su u
Nemcupovratniku razbudili nešto suštinski zajedničko,
što ih spaja sa mladošću i velikim svetom istovremeno,
čijim se i oni osećaju pripadnicima. Nesporazum je
potpun i postaje sve dublji ukoliko se razgovor u
predsoblju dalje razgranava; Nikolić misli da čini
Baltazaru uslugu i da mu ukazuje čast što ostavlja iza
sebe u kancelariji stranku da čeka s prekinutom rečju u
razjapljenim ustima, a Baltazar upravo nestrpljivo viri
preko advokatovog ramena ka tom nevidljivom
nesretniku koji ga sprečava da prekine reku anegdota i
pređe na stvar. Najzad se žrtva pomalja na vratima,

97
pokazujući predsoblju dva metra visoku telesinu
potamnelu od sunca sa žitnih polja; ali Nikolić, čim ju je
uočio, pogura je šakama u prsa nazad u kancelariju, kuda
istovremeno pozivai prijatelje: „Hajdete i vi! Hajdete
samo! Sadćemo mi to sve, časkom", dok preostalima
okreće jedno unapred negodujuće lice: „Strpljenja, molim
vas! Hitan posao, šta se može!" Čime postiže da se u
istinskom pravozastupničkom prostoru, preko pisaćeg
stola nadevenog papirićima i papirčinama, ispod kojih
davljenički proviruju telefon i mastionica, ukrste, između
Baltazara i Stepanova zdesna, suncem opaljene telesine
sleva, i jedne vremešne plavojke za pisaćom mašinom u
sredini, dva nepomirljivo različita predmeta: zaostavština
Jakoba Lebenshajma i potraživanje izdržavanja Leposave
Grujin iz sela Vilova. Nikolić cima niti toga ukrštanja,
pozivajući čas telesinu— Leposavinog oca— da nastavi
započetu priču, čas daktilografkinju da na osnovu nje
dokuca novu rečenicu, čas Baltazara da se malo strpi i
oprosti mu što se njime ne bavi. Ovaj bi na to rado
pristao, ali mu ne da sam Nikolić, koji među klauzule o
izdržavanju ubacuje maglovita ciljanja na teškoće oko
prenosa imovine inostranih lica, potkrepljujući ih s
vremena na vreme citatima iz knjižica što ih vadi iz fioka
stola sa zaglušnom škripom dok ih izvlači i Štropotom
dok ih gura na mesto. Škljocaju i pište fioke, štekće
visoka gvozdena mašina, šušte papir i indigo, praskaju
šibice, a povremeno zabrunda iz telesine glas, podzemno
jednoličan, o nekakvim obećanjima, o batinama, o svadbi
sa sto osamdeset zvanica, gde su pojedene četiri svinje i
dvanaest jaganjaca i ispijena dva bureta vina, tako da
Baltazar mora da, kao iz neke čudovišne sprave što
istovremeno i secka i gnječi i zamućuje, izvlači otcepke

98
jedne po njega nepovoljne pravne dijagnoze. Ali kada
najzad zaprepašćeno uzvikne: ,,Pa, znači, to još ništa nije
sređeno!" Nikolić se žustro usprotivi, tvrdeći da je,
naprotiv, sve na najboljem putu, da je on potrebne mere
preduzeo, podneo molbu, žalbu, dobio rešenje, što odmah
želi i da dokaže prevrćući spise po stolu, koji se pod
njegovim šakama, međutim, neposlušno nadimaju rastući
sve raspuštenije dok ga gotovo ne zaklone, a da se
traženo lpak ne ukaže. No to je čisto administrativni
problem, izjavljuje umirujući, čime Baltazara samo
uznemiri: suština je u nalaženju zajedničkogjezika sa
protivničkom stranom, jer socijalističko zakonodavstvo
daje prvenstvo korisniku, obdelavaocu lmovine, a ne
vlasniku, što bi bila karaktenstika kapitalizma. Baltazar
pokušava da ovom pogledu suprotstavi jedan
nepolitičniji, pitajući nije li svrha zakona da se izvrši
pravo, pa i ono na svojinu, ako je već stečeno na
zakonom predviđen način, što Nikolić ne osporava, već
samo prenebregne prelazeći ponovo na podnesak o
izdržavanju Leposave Grujin, koji se pod udarcima
žilavih daktilografkinjinih prstiju pretače u novih
nekoliko redaka, da bi se zatim obratio neposredno
Stepanovu, kao obaveštenijem u pitanjima načela i
uređenja, s lakim sporazumnim podmigivanjem: ,,Je li,
Stepo, da mi znamo da uzmemo meru bcz greške?" i
onda zastranjenje ipak izgladio optimističkim
predskazanjem: ,,Sve će se to dobro svršiti, garantujem.
Samo me pustite da na miru radim!" Ovo je skoro prekor,
koji on potkrepljuje žalbom na preopterećenost
poslovima, zbog kojih, eto, čovek ne stiže ni da se
posveti prijateljima, kao što bi on sada želeo, u potvrdu
čega nudi kafu, ako su Baltazar i Stepanov samo

99
raspoloženi, sad će on viknuti ženi, tamo negde dublje u
stanu, da je pristavi. Baltazar odbija, nema snage da se
upusti dublje u zavrzlamu, već ustaje na noge i izjavljuje
kako uviđa da se ovako delikatan razgovor ne može
obaviti u vrevi kancelarije i samo moli Nikolića da
pronade ona dobijena pismena rešenja i ponese lh, kao
zastupnik njegove žene, na razgovor sa Sergijem
Rudićem, zastupnikom korisnika nasleđenog stana, koji
će se obaviti u nedelju kod pašenoga. Na što Nikolić,
pošto je bacio upitan pogled na Stepanovljevo lice 1 s
njega pročitao zadovoljnu saglasnost, rado pristaje, skače
i on sa svog mesta, u znak ne samo oproštaja nego i
oduševljenja, jer je, veli, odavno naraeravao da se na
miru sastane s prijateljem iz starih dana, pa kad su ga već
dosad poslovi u tom omeli, neka poslovi propust i
nadoknade. Ova igra rečima mu se svida, te joj se
ponovljeno vraća, i smeje joj se, i opet vraća, dok ispraća
svoje goste, moleći za dopuštenje telesinu, a onda se
posebno izvinjavajući, u predsoblju, onim dvema ženama
i čoveku s kačketom i nekakvom pridošlici s rukom u
gipsu, zbog zadržavanja. ,,Doći ću, svakako ću doći",
maše još i s vrata, preko cigarete nalepljene na usnu
lomatajući rukama u prugastoj košulji što se isteže iza
proreza prsluka, kao okovana ptica krilima.

100
Nikolić ne izneverava obećanje, i sledeće nedelje kod
Stepanovih biva predstavljen Sergiju kao neka živa
opomena na poslovnu svrhu njegove ponovne posete.
Neprijatna opomena, jer ukazuje na sopstveni, uveče
prethodnog dana uočeni propust, i jer bi on, zapravo, iz
sujeverja želeo da sve bude tačno kao kad je ovamo
došao prvi put. To je razlog što nije prenebregao da
udovolji Magdinoj volji i poveo sa sobom Eugena, koga
već smatra i nekom vrstom amajlije u pustolovini
započetoj sa Inge; idući po njega, u potaji se nadao da će
primiti preko prijatelja i neku njenu poruku ohrabrenja: ta
on je čitavu proteklu sedmicu proveo u istom gradu, u
istim ulicama kao ona, za razliku od njega odsutnog, pa
su se mogli lako sresti, ili je Eugen, neproračunljiv kakav
je, mogao navratiti u kuću gde je bio tako lepo primljen.
Čitave subotnje večeri, koju po običaju provodi u
roditeljskom stanu, misli o tome i koleba se ne bi li
skoknuo do Eugena, da tu poruku ranije čuje pa je onda
ponese u krevet i onde ljuljuška, kao što je sad već
navikao da čini danima sa ponekom — samo, na njegovu
žalost, još uvek zamišljenom, izmaštanom —
pojedinošću daljeg zbližavanja sa Inge. Zbog te
obuzetosti, koja se spolja izražava kao rasejanost,
obećani razgovor sa ocem i majkom o sudbini njihovog
stana ostvaruje se šturo, iako su domaćini orni da se
objasne. Njih je prilika da promene svoj život i uplašila i
razdragala; čini im se najednom da bi sve što je u njemu
bilo jednolično i zamorno moglo biti otklonjeno, ali se
ujedno osećaju i na ivici neizvesnosti, a kliznuti u nju, u
njihovim godinama, značilo bi propast. Prodati sve što se
od vrednosti ima, uzeti negde zajam, pa kupiti stan?
zašto? da bi se nešto nepokretno posedovalo, ili da se

101
više ne bi plaćala kirija? I izložiti se na taj način nekoj
budućoj, uvek mogućnoj, još strožoj nacionalizaciji, koja
bi ih onda ostavila i lišene uštedevine i uvaljane u
obaveze? Ili odbiti ponudu pa se pomiriti sa večitom
strepnjom od vlasnika koji želi da svoj posed isprazni za
sebe, ili za drugu neku prodaju, ne prezajući možda ni od
grubosti, od podvala, od parničkih prinuda, za čije se
otklanjanje ne osećaju dorasli niti takvim smatraju
Sergija? Ili, naprotiv, uzvratiti pritisak, latiti se, uz
pomoć lukavih savetodavaca, pravnih začkoljica, pa
pokušati od Nemca uzeti velike novce za iseljenje? Ali
šta onda? Stvarno se iseliti? Kamo? Ta prinuda, daleka,
zapravo još nepostojeća, najednom kao da otvara vrata u
neslućena nova rešenja, u premeštanja, putovanja: jer se
ispostavlja da su i zubar i njegova žena maštali svako za
sebe da starost provedu u nekom lepšem, zdravijem,
toplijem predelu nego što je Novi Sad, za koji su ih
prikovale godine rada, privređivanja. Rudić, koji je od
pre dve godine penzioner, mogao bi svojeprinadležnosti
primati u bilo kom mestu Jugoslavije, u nekom gradiću
na moru, recimo, gde bi mu se sigurno takođe pružila
prilika za dopunski, honorarni posao. Ili bi se mogli
oboje povući u starački dom, sa novcem dobijenim od
bogatih inostranaca, možda u stranoj valuti, pa iz tog
skučenijeg boravišta shvaćenog samo kao polazište,
otiskivati se na zanimljiva i duga krstarenja, luksuznim
brodovima, po toplim morima? Međutim, kad novac
presahne? Ako naiđu bolesti, gotovo neizbežne u
njihovim godinama? Sve ove mogućnosti i strepnje,
složivši se jedna po jedna u razgovorima tokom sedmice,
sada izbijaju iz njih gejzirski, istiskivane i izvlačene
prilikom da se iskažu pred trećim, koji je mlađi pa prema

102
tome sada čvršći, koga vole i kome veruju ali koga i
proklinju u stražnjem kutiću svoga straha kao uzročnika,
možda i nedovoljno svesnoga lakomislenosti u koju ih
navodi. Sergije mora da ih smiruje i suzbija; on se čudi
— i iskazuje im svoje čuđenje — što su toliko zabrazdili
u promene i u mašte, od kojih se i u njemu,
nepredviđeno, rađaju bojazni i osećanje odgovornosti
zbog njihove budućnosti. Putovati, da, o tome se može
misliti, kaže, i uzgred sračunava troškove takvih
mogućnih stranstvovanja, unapred verujući da bi oni brzo
samleli dobit od ustupanja stana i svalili oca i mater
njemu na brigu. Starački dom? Čini mu se da je na to
prerano misliti, dokle god su u snazi, a otac i u
mogućnosti da uz penziju ponešto zaradi, pri čemu i
nehotice baci proveravajući pogled na zubara, ispitujući
na njegovom licu stepen umora, na rukama čvrstinu i
sigurnost. Uostalom, Šultejsovi ništa slično ne nameću,
čak i ne sugerišu; oni bi, sudeći po onom što izjavljuju,
samo želeli da stan unovče i dobijeni novac predadu
Stepanovima, što je sasvim razumljivo i, pravo govoreći,
hvalevredno, mora da doda — stavljajući se, pomalo, na
stranu žene koja ga je opčinila. Predlaže, dakle, da se
njihova rasprava kreće zasad u tom pravcu: mogu li, i
isplati li im se, kupiti stan u kome se i bez toga osećaju
kao da je njihova svojina, jer ih iz njega ne može niko
maknuti ukoliko sami na to ne pristanu? Da li im se čini
da bi promena vlasništva povećala ili, naprotiv, smanjila
tu sigurnost? Ovo pitanje, međutim, otvara novu
nedoumicu, jer sve troje istovremeno shvataju da ne
raspolažu nikakvim znanjem, podatcima, o moći vlasnika
stana kad on želi da ga proda, a Sergije, sam, i to da je
bio obavezan da se o tim pravima obavesti. Zahvata ga

103
griža savesti: umesto što je u Beogradu šest dana sanjario
o Inge, koja će se sutra možda ponašati kao da i nije bilo
onog njihovog uzbudljivog dodira u trpezariji, trebalo je
da iskoristi silno vreme za posetu nekom advokatu-
znalcu, goroganu kakvih u Beogradu ima za svaki prst, i
da od njega, plativši koliko treba u takvim prilikama,
dobije gotove razloge za da i ne, za kupovinu i odbijanje,
da se naoruža! Ali on to nije učinio. I šta sad? Gleda oca i
mater, misle li oni istu misao, dosećaju li se njegovog
propusta, njegovog nemara. Ništa slično, međutim, ne
čita na tim licima; ona su nagnuta, očito, ka zamislima
koje ispred njih protivrečno huče, te olakšano odahne.
Olakšano? Njihova je krv, zanos njihovih zanosa, na
žalost neostvarenih u odnosu na očekivanja koja su s
njim imali, zbog čega i dočekuju starost u brigama oko
osnovnih stvari kao da se nalaze tek na početku života,
brigama nedostojnim njihovih godina. On s tim mora
prekinuti, taj lanac nemoći preseći. Ni sam nije dečko,
zaboga, jahač na oblacima! Advokat tu treba, a ne ideje!
Meškolji se, i da nije već veče, imao bi da iz istih stopa
ustane i trkne do najbližeg, pa ako ga taj ne zadovolji,
onda do sledećeg, sve dok ne raščisti ono što je bitno:
koliko ih zakon, i koji, štiti, koliko ugrožava. Pa
nestrpljivo kaže: „Izgleda da smo propustili najvažnije:
advokata, koji bi umeo da nam da jasan savet. Zato
najbolje da odluku odložimo; ja ću tako sutra
Šultejsovima i reći." Zatim, dosećajući se da to neće
moći tako jednostavno učiniti, sam sebi popušta: „Pitaću
ih jedino za cenu koju traže, a onda ću zahtevati rok za
razmišljanje. Dug rok, redmo mesec dana. Važi?" I kako
se s tim rešenjem, potvrđujući svoju srodnost sa sinom,
oni olakšano slože, i kako je čaj davno popijen, predlaže

104
da se razgovor prekine u korist uobičajene muške šetnje
,,da malo provetrimo glave". Uz majčino nevoljno
sleganje ramenima izlaze, i začudo im obojici ponestane
volje da ponovo dirnu ispuštenu nit; veče je zračno, još
svetlucavo na završetku dugog proletnjeg dana, pa dižu
oči nebu napuštajući zemaljsku oblast koristi i nužnosti.
Otac neočekivano progovori o selu, Neštinu u Sremu, o
zdravoj izvorskoj vodi koja je, uz obaren krompir ili
kupus, siromaške večeri u krugu porodice činila slatkim i
okrepljujućim. On je vezu sa tim svetom presekao kada
je za verenicu, a zatim za ženu, izabrao Lizavetu
Mihajlovnu, koja se i kao devojka tuđila sela, kiše, vetra,
čak i slobodnog vazduha, tvrdeći da joj izazivaju
glavobolju, mada je ta boljka, tvrdi zubar ispoljavajući
neočekivano dubok lekarski uvid, bila u nje od početka
znak nekog protesta, možda nesvesnog, protiv
muževljevog nižeg porekla. Zapostavio je roditelje,
pustio ih da umru bez njegovog prisustva i pomoći, braću
i sestre od sebe odbio, i sad, kada je star, nema više nikog
koga bi mogao nazvati svojim ili ko bi njega nazvao
svojim. Govori kao da mu Sergije nije sin, kao da nema
ni njega, ni ženu, i Sergije, koji je jedinac i lišen je slične
potrebe za širim porodičnim osećanjem, ima najednom
utisak da korača pored stranog čoveka. Nije mu zbog
toga krivo, naprotiv, oseća olakšanje, jer on u ovom času
i gleda u ocu stranog čoveka, čoveka s njemu
nedokučivim iskustvom i težnjama, budući da, dok ga
sluša, svu pažnju usredsređuje na uvećanja i smanjenja
razmaka do Eugenove kuće. Još želi da onamo svrati radi
mogućne Ingine poruke, i pazi na očeve korake nastojeći
da ih svojom voljom odvuče sa uobičajene kružne
putanje, kako bi onda, kao uzgred, rekao': „Ovde me

105
pričekaj, svratiću do Eugena na jednu reč". Razvlači tu
putanju istovremeno u dva pravca, jer na suprotnoj strani
od Eugenove kuće je ona Stepanovih, i u njoj Inge i
Baltazar, kuda takođe ima potrebu da bane, mada bi to,
zna, bilo neumesno s obzirom na sutrašnji sastanak; no
onda barem da ih sretne, možda u sličnoj večernjoj šetnji,
jednoj od onih koje su se dale naslutiti iz Magdinog
obaveštenja preko telefona. Ali zubar na uglu ne zastaje,
ne sledi Sergijev sa uobičajenog pravca kolebljivo
istureni korak, već zaokreće, i kako baš u istom trenutku
strastveno priziva uspomenu na najmlađu sestru, Bojanu,
koja je umrla od tuberkuloze sa osamnaest godina—
pokisla je, preznojena posle rada u polju —, Sergije nema
srca da ga prekine i skrene. Ovo ga ljuti, i najednom
nalazi u majčinim prigovorima osnove, jer je, eto, kiša
koju je otac naveo kao pust izgovor bila stvarni ubica
mlade devojke, a da on tu podudarnost ne primećuje.
Đavolske vezanosti! pomišlja, i poželi da se taj čovek
koji uz njega korača propovedajući nikad nije ni izvukao
iz svog sela, iz blata, iz sujeverja svojih posnih večera;
oseća u njegovom prisustvu na gradskim pločnicima
jedno nezasluženo uplitanje. Ali, naravno, i sam je
proizvod tog uplitanja, pa i nemoć da se odupre
uobičajenom pravcu šetnje samo je dokaz neotklonjivosti
nasleđa, te se tu konačno odriče poruke koje možda i
nema. Ako je zbilja ima, dobiće je sutra. I s tom mišlju,
koja je tvrda od gorčine, vraća se kući, na večeru koju je
mati već pripremila; jede ćutke, rano se povlači na
spavanje i prvi put od prošle nedelje ne sanjari u krevetu
o Inge; čini mu se nedostižna, varljiva, izmišljena, on
sam nje nezaslužan, sa svojim korenima opterećenim
blatom i lažnim čežnjama. S istim utiskom ide sutradan

106
Eugenu, u dvorišnu krletku, gde ga ptičica već čeka.
Naravno bez ikakve poruke ili novosti bilo kakve, sem
članka o pre-rafaelitizmu pročitanog u ,,Time"u, koji
redovno uzima u Američkoj čitaonici, pored knjiga,
„Pregleda" i biltena s odlukama Kongresa SAD i
agencijskim vestima. Sve su to sad papiri koji leže
razbacani oko kreveta i nagomilani u uglu posle nekog
nedavnog čitačevog nastupa čišćenja. ,,Pa šta?" isturi on,
i za sebc nenadano, zlovolju pred Eugena željnog odziva.
,,Browning, Rossetti...", muca ovaj i kupi sa zemlje
rasute listove, slaže ih jedne na druge, okreće iz
naopakog položaja, čita sa nemogućim izgovorom o
nekakvom novom uglu posmatranja i otkrićima
prevratničkim za shvatanje engleske književne baštine.
,,A šta se to pa mene tiče?" ne popusti Sergije. ,,I šta se
isto tako tebe tiče? Šta za tebe predstavlja to busanje
tuđim, kad svojega nemaš? Oni to proizvode za nedeljne
dokoličare zavaljene u foteljama, a kod tebe je sve to
đubre, hartija za potpalu. Jednog veštog advokata ti meni
nađi", upre u njega kažiprst, ,,a s prerafaelitima me ostavi
na miru!" Onda ga Eugenovo snuždeno lice zapljusne
kajanjem, te se nasmeje samom sebi, toj nadmenosti
glomaznijoj i od filoloških nadmudrivanja dalekih
univerzitetskih umova. „Hleba, bratac! Hleba i krova nad
glavom i pod krovom dobru žensku, to ti obezbedi!"
zahteva, ne više od Eugena već od sebe. „Ali za to mi,
naravno, nismo sposobni. Pa onda, đavo neka nas nosi.
Idemo Švabama da nam oni odrede šta ćemo i kako
ćemo. Ustaj, vreme je za pokret." Eugen poslušno
napušta ležeći položaj, navlači cipele, džemper, uplašen
kao izgrđeno dete, jer je danima razmišljao koji bi dar —
razume se duhovni, on drugog nema — podneo Sergiju

107
kao dobrodošlicu. Batrga za njim na kratkim nogama,
brunda, zatim upita: „Kako si putovao?" —jer ne može
da objasni prijateljev nenadani jed drukčije nego
neprilikom, ali Sergije tek sad pobesni: „Dosta tog
petljanja. Polazak!" Skoro posvađani stižu pred kuću
Stepanovih, pa ipak Sergije oseća potrebu da još jednom
ukopa međaš svoje zlovolje. ,,I ne blebeći stalno, već me
pusti da razaberem šta taj šepavac zapravo hoće." No sve
je to samo odbrana, uviđa čim su ušli i čim je ugledao
Inge: plašio se da će je zateći izmenjenu. A ona to nije:
ima istu zapreminu i iste boje koje su ga privukle i nosi
mu ih u susret zračeći istu težnju za spajanjem koja
smesta prelazi na njega. Spajaju prste, šake, ali on ima
osećanje da se kroz njih i mimo njih, ispod i iznad njih,
spaja sve njihovo, da su im tela samo lažno i varljivo
ostala na rastojanju. Gleda u nju da bi raspoznao oseća li
i ona tako, hvata skoro zažaren osmeh na njenim usnama
i u očima, i već je siguran. Rukuje se i sa ostalima, seda,
u saznanju da je ipak ptisutan samo za nju i radi nje. Sve
drugo glumi. Glumi srdačnost prema domaćinima,
poslovnu pažnju prema Baltazaru i advokatu. Čak glumi
sebi da ovog hoće da pronikne. I ta gluma, kao i sve
ostalo u ovoj prilici, pošto je nadahnut, polazi mu za
rukom: doktor Nikolić se vrpolji, napušta nadmoćni stav
stručnjaka, jer iako je zastupnik Baltazarov, proključa u
njemu ljubav prema otadžbini, oličena sada, pred njim, u
ratnom junaku Sergiju Rudiću, o kome je podosta slušao
i koga su mu već na ulici pokazali. Sam je, doduše,
okupaciju proveo u dubini Mađarske, u Pečuju,
studirajući i češući se o učenice na korzou i o kćeri
gazdarica svojih podstanarskih soba i upoznajući čari
noćnog života u tom gradu strmih ulica i bezbednom od

108
racija i sumnjičenja, ali je dolazio o ferijama kući
dovoljno često i primao dovoljno vesti — između redova
u pismima i šapatom od rodbine koja ga je posećivala—
da se buntovni koreni njegovog bića ne sasuše. Paljenje
žita, pisanje parola i podmetanje eksploziva smatrao je i
tada uzaludnim izlaganjem opasnosti — ne samo
počinilaca već i neumešanog stanovništva — ali su se
istovremeno mišice njegovih nepokretanih udova trzale
od želje da izvede slične poduhvate. A ovaj ljubazni
čovek sa kravatom stvarno ih je izvodio — od tog
saznanja ne može da se otrgne. Ljubazan je i sam,
srdačan, pokušava da u sećanju pronađe zajedničke
poznanike kao mostove za zbližavanje sa Sergijem, a o
stanu govori oprezno i uopšteno, bez one uverenosti koju
je pokazao pred Baltazarom i Stepanovim u svojoj
kancelariji, pa i maločas, dok gosti nisu stigli. Sve se
može rešiti među razumnim ljudima, glasi sada njegovo
polazno načelo; u zakonu treba gledati osnov sređenog
života, ne prepreku do njega. Stan je za to da se u njemu
živi i koliko je moguće uživa, pa bi bilo besmisleno
nametati bilo kome da ga napusti bez svoje volje i
interesa. On se, dabogme, može kupiti, i na Sergiju je da
razmotri da li mu to, odnosno njegovim roditeljima,
odgovara; ako ne, pružiće im se prilika da ga zamene za
neki drugi, odgovarajući, koji bi im pribavio njegov
klijent. Pa i to samo ako se Sergije slaže. On pri tom baca
nagovorne, skoro preklinjuće poglede na Baltazara i
Stepanova, zovući ih za svedoke da drukčije sad ne može
govoriti, premda oni znaju kakvo je njegovo pravo
mišljenje. I dok se Baltazaru ovaj preobražaj čini čudnim
do neshvatljivosti, te nastoji da ga suzbije pozivajući se
na pravo vlasnika, Stepanov oduševljeno prihvata

109
umerenost koja odgovara njegovoj ulozi domaćina sviju.
„Tako je!" uzvikuje on, grleći levom rukom Sergija a
desnom Baltazara, koji je ovim stiskom prekinut u pola
prigovora, ,,ta nismo mi trgovci, nego ljudi, i prijatelji
pre svega; nećemo, valjda, lomiti ovu prazničnu trpezu
zbog jednog stana, pa ni zbog mnogo većeg! Radujmo se
što smo zajedno i proslavimo ovaj retki trenutak u slozi.
Eto, ove malenkosti koje vam pruža moja trpeza —
nudimo vam od svega srca. Izvolite, uzimajte. Sergije,
Baltazare, uzmi! Inge, ti još nisi uzela paprike. Kucni se
tamo sa našim Eugenom koji je danas tako ćutljiv.
Magda, draga, je li pečenje isečeno?" Domaćica, kojoj je
ovo upozorenje upućeno dok je u prolazu spuštala na sto
korpicu s narezanim hlebom, živo zaklima glavom i već
se trčeći vraća u kuhinju, odakle iznosi ogromnu činiju
prasetine koja se još puši. Miris pečenog nežnog mesa
zapljusne čula razdražena pićem, za časak razgovor
prestaje da bi u ispražnjeni zvukovni prostor propustio
hrskave i coktave šumove. Stižu i krastavci, izrezani u
kolutove, koje pred svakog stavlja Inge, pozvana u
pomoć; do Sergija se ona nagnula preko ramena Eugena
Pataka, koji mu sedi sučelice, pa ga odozgo pogledne
pravo u oči. Taj otpočinak njenog sivog zamagljenog
pogleda oduzme mu dah; otpije piva da prikrije
uzbuđenje i s očajanjem skreće pogled na Eugena. Kad bi
bio na njegovom mestu, slobodan a ne priklješten između
Stepanova i Nikolića, nenadziran, skočio bi i umešao se
među žene i tada bi mogao da joj nešto prišapne. Da je
upita je li primila pozdrav koji joj je uputio preko Magde,
i da joj kaže kako je za njom čeznuo i da je mora videti
nasamo. Uspeva mu da uhvati Eugenov pogled i da u
njemu izazove plamičak razumevanja. pitanja. Kako da

110
mu dojavi? Naglo ispruža noge pod stolom prema
Eugenu, u istom trenutku kada se dosetio, i s oba stopala
zahvata njegov članak. Eugen se trgne, pokuša da izvuče
nogu iz klešta, ali ga Sergije ne ispušta. Konačno se
Eugenov džombasti članak smiruje među njegovim
stopalima i on počinje da ga lagano stiska i otpušta. Tri
puta kratko, pa jednom dugo i jednom kratko i opet dugo,
pa triput dugo. Slušaj! U zatvoru su se morzeovom
azbukom služili ne samo kucajući o zidove i radijatore,
već, u skupnim sobama pod stražarskim nadzorom, i
putem dodira. Sada on vidi po Eugenovom licu da je
shvatio, pa ponavlja poziv. Oseti kako se Eugenova
slobodna noga — sad zna da je to desna, dakle slušao je
levom — priljubljuje uz njegovu levu, i on prima i
dešifruje stiske, duge i kratke. Slušam. Kaži. Na to se
ponovo usredsređuje i, jedući, dodajući susedima čas
slanik čas hleb, u prekidima dojavljuje. O-t-i-d-i k-o-d I-
n-g-e i r-e-c-i d-a ć-u j-e č-e-k-a-t-i k-o-d t-e-b-e u š-e-s-t.
Koža na leđima usija mu se od napregnutosti, ali malo
zatim, presrećući Eugenov zapanjeni pogled iznad punih
tanjira, prima od njega u gležanj sasvim drukčiju poruku:
OK. I olakšano povuče nogu. To je poslednji čas, jer se
oko njega lomljenje mesa i pratećih jela stišalo, pa još
jedino on, naoko izglad-nelo, zataškava svoju podstolnu
radnju brsteći sadržinu činija. Briše usta i hvata lažan, u
suštini negodujući, Nikolićev osmeh; gasi gajoš sa
zalogajem u ustima. ,,Ne plašite se, doktore, da nisam o
vašim rečima razmišljao iako sam se ovako naklopio na
jelo. I mislim da sam stigao do ključne tačke, a to je
cena." Advokat, međutim, kao zatečen, rukama
uzdignutim u visinu lica otklanja odgovornost prema
Baltazaru. ,,To nije moja stvar. Ja sam ovde da bih

111
pokazao pravac u kome pogodba može da se kreće,
prema prilikama. A pogodbu, to već prepuštam
strankama." Baltazar se, s izrazom prozvanog, nakašlje i
započinje dug, očito pripremljen govor. On se, da bi
unapred ublažio svoj zahtev, vraća na cilj razgovora:
izvlačenje nemarom umrtvljene svojine u službu života, i
to budućeg života, što ga ovde oličavaju najmlađi rođaci
njegove žene, Magdino četvoro dece. Stepanov tu
uznastoji da ubaci reči protivljenja, u ime očinske
uverenosti da će mališane i bez podrške sa strane moći da
izvede na put, ali ga Baltazar stišava ukazivanjem da je
utrt put uvek sigurniji i lakši od onog koji tek valja
probijati, pa prelazi na proračune. Ispostavlja se da je i
pored uzdržanosti i čestih izbivanja van grada stigao da
se ponegde raspita o cenama, koje su, međutim, dodaje
on, na žalost, veoma različite, što tumači stambenom
krizom, prisutnom u Jugoslaviji i posle toliko godina,
zapravo već decenija, proteklih od rata. Prisiljen je,
dakle, bio da se sam lati olovke i papira, uzimajući kao
osnovu cenu ovdašnje gradnje, koju mu je bilo lako
ustanoviti u dvama građevinskim preduzećima čije je
poslovnice posetio, te je došao do proseka od oko
osamdeset hiljada dinara po kvadratnom metru. Spreman
je da od te svote odbije čak dvadeset odsto s obzirom
daje zgrada u Marka Miljanova 12 stara preko trideset
godina, mada s druge strane stoji činjenica da se vreme
njenog podizanja podudara sa najboljim predratnim
godinama građenja, koje garantuju daleko veću solidnost
od današnje. Kako se radi o stanu od devedeset
kvadratnih metara, smatra da njegova realna otkupna
cena iznosi pet miliona osamsto hiljada, koje je on voljan
da odmah zaokrugli na pet miliona petsto hiljada ukoliko

112
bi zubar Rudić, kao što i propisi nalažu, platio dažbine
kupovine. Šta Sergije o tome misli? Sergije, međutim, ne
misli ništa, jer je Eugen usred Baltazarovog kazivanja,
dobivši udarac u potkolenu kost, s'grimasom bola i
ujedno zabavljenosti napustio svoje mesto i izgubio se
šantucajući u pravcu kuhinje. On se ne vraća, dugo se
zadržava. Znači li to da ne uspeva da sa Inge progovori
nasamo, ili da ona ne pristaje na predlog koji joj je
preneo, preneo možda nevešto, ili, od koje pomisli
Sergija oblije znoj, čak pogrešno, nakaradno, ne
pročitavši kako treba u gležanj utisnute znakove ili prosto
izvitoperivši njihovo značenje u svom zbrkanom mozgu?
Veli Baltazaru da trenutno ne može ništa da odgovori,
dok se i sam ne raspita i ne proračuna svoje mogućnosti,
a kako govori zamuckujući, ljudi oko stola stiču utisak da
ga je visina cene razočarala. Baltazar se smrknuto
zagleda u sto, a Nikolić, koji u ovom malaksaju
pregovora vidi opasnost po svoj posrednički ugled,
ubacuje da se najbolje pogodbe sklope onda kad ponudu
smenjuje protivponuda i da se ne bi trebalo obeshrabriti
od početnog utiska, u čemu ga podrži Stepanov, tvrdeći
da nema poslovnog razloga dovoljno vrednog da pomuti
prijateljstvo, te da, ukoliko teškoća ima, valja preći na
drugo polje, od njih čisto, a to je ovaj lepi dan, ovaj
neuobičajeno bogati skup, koji sjedinjuje u ljubavi i
zadovoljstvima. Kao prilog njegovom ukazivanju stižu,
kroz kuhinjska vrata koja su se naglo otvorila
propuštajući miris pržene slasti, Magda i Inge, sa
poslužavnicima punim savijača od jabuka koje se puše, i
s rojem dece umazane oko punih usta primercima istog
jestiva oko Eugena, koji se, kao i ona, već časti iz šake.
Razlegnu se glasovi odobravanja, deca povuku Eugena

113
za rukave i peševe ka njegovom mestu za stolom, Magda
i Inge ih pozivaju da pomognu u sklanjanju nečistog
suđa, pa kad se to uz mnogo lupe i ispomažućih ruku i
uzvika obavi, spuštaju na upražnjena mesta pladnjeve iz
kojih kulja opojan miris. Sergije ispruža noge i grabi
njima Eugenove, trza ih, zahteva, sve dok se ovaj ne
zgnezdi i, posle meškoljenja koje se čini beskrajno, ne
signališe OK, kao prošlog puta. Sergije proveri sadržaj
poruke na Eugenovom licu, koje se pobedonosno cakli,
zatim skrene pogled ka Inge, i onajedva primetno klimne
glavom. Na to odahne, skupi noge i nalije čašu. Srećan
je, i samo strepi da tu svoju sreću nečim ne pokvari.
Kucne se sa svima; Baltazara, koji još izgleda snužden,
moli da bude strpljiv; ako on, Sergije, nije u stanju da
dade izravan odgovor na njegovu ponudu, to ne znači zlu
volju već samo neobaveštenost. No on će saznati sve što
treba i u to ime sad moli celo društvo da mu dozvoli da
ode. Gotovo svi se tome usprotive, Baltazar jer je smerao
da iznudi određenije izjašnjenje, Stepanov jer mu se ne
rastaje ni od jednog gosta, Nikolić pošto mu se samom
još ne ide kući, Magda jer još nije okusio kolača. Jedino
Inge ćuti, i Sergije ovo beleži kao još jedno osiguranje
svog blaženstva. On ustaje uzimajući šaljivo za put
komad savijače, koji u dva zalogaja trpa u usta, pa daje
nem znak Eugenu da učini isto i da ga sledi. Prijatelj ga
posluša i pored udvostručenog negodovanja. Nikolić se
takođe podiže, ali do pola svoje visine, ostavljajući ruke
na naslonu stolice, pa Stepanovu polazi za rukom da ga
jednim lakim pritiskom u rame svali nazad u sedeći
položaj. ,,Ti si mi još potreban", ustvrdi ozbiljno, mada
očigledno samo s ciljem da pod krovom zadrži bar nekog
spolja. Sergije pruži advokatu ruku, prisiljavajući ga da

114
ponovo ustane, premda ovog puta u znak ostajanja.
Ustaje i Baltazar, priključujući se Stepanovu, koji se
izmakao od stola da bi one što odlaze ispratio. Napolju
im u čela udari sunce. Baltazar, koji se nije odmicao od
Sergija, povlači ovog za rukav da zaostane i promrmlja
nagovorno: „Onda, nećeš zaboraviti?" oslovljavajući ga
prvi put neposredno na ,,ti", koje se ranije samo
podrazumevalo. „Bojim se", objasni on, ,,da Milan nije
dovoljno energičan da bi te podsećao, ali ja te, evo,
molim — ovde je moja firma — čim budeš nešto odlučio,
javi mi, ili, ako ti je teško, onda doktoru Nikoliću". Pri
čemu iz gornjeg džepa sakoa vadi i pruža svakako od
ranije pripremljenu posetnicu. Sergije se prene. ,,A ti?
Zar odlaziš?" Baltazar raširi ruke. ,,Na žalost već
prekosutra." „Oboje?" ne uspe Sergije da skrije
razočaranje. ,,Da, i ja i Inge", čvrsto potvrdi Baltazar.
„Zadržali smo se i ovako duže nego što smo smeli. Znaš
kako je, poslovi." ,,Da, da", mora da se složi Sergije.
,,Onda srećan put." I pruža mu ruku. „Javićeš mi šta si
rešio?" „Hoću, na časnu reč." I svečano se praštaju pred
kapijom, gde su stigli ostale. Kao i prošlog puta, ne
izostaje mahanje sve dok ne zamaknu za ugao. Tek tu se
Sergije domogne Eugena, grabi ga za rukav. „Šta je
rekla? Hoće doći?" „Aha", smejulji se ovaj. Sergije
pogleda u ručni sat: prošlo je pola tri. „Tačno u šest?"
proveri. Eugen slegne ramenima. „Valjda. Nije se
protivila." ,,Od prvog časa? Odmah je pristala?" „Aha." I
mune Sergija pod plećku, da se ovaj zatetura. Uzvrati
udarac, ali se Eugen izmakne i potrči. „Stani, ludo!"
dovikne mu Sergije, osvrćući se da vidi posmatra li ih ili
sluša iko. Zaista, jedan prolaznik s kišobranom preko
ruke zagleda ih oštro. Sergije uspori korak. „Stani, bre, ja

115
moram kući." ,,Pa idi." ,,A, ne, sad te ne mogu pustiti iz
ruku. Moraš sa mnom." Eugenu oči zablistaju, neodlučno
stane. „Tvojima će biti krivo?" ,,Ne brini, sa mnom si." I
poziva ga bliže, pokretom koji vuče nevidljivi povodac.
Eugen mu se potčinjava, ali samo do rastojanja na korak
iza njega, te se Sergije, skrećući prema Marka Miljanova
ulici, jednako osvrće. ,,I baš je odmah pristala?" ne može
da ne ponovi. „Kad ti kažem!" „Dobro te je razumela?"
„Valjda." ,,Kako valjda, boga li ti tvoga", posegne
Sergije nazad da ga dokopa, ali bez uspeha. I zgromi ga
sumnja. „Zna li ona uopšte gde ti stanuješ?" „Rekao sam
joj." „Kako si joj rekao?" „Lepo, objasnio, i dao ulicu i
broj." To Sergije teško može zamisliti, znajući Eugenovu
spetljanost, te oseti kako se hladi. Ipak, pokušava da se
povrati, nastavljajući put ćutke, samo pogledajući preko
ramena sledi li ga Eugen. To neprekinuto povlađivanje
čini mu se odviše jednostavno, ima utisak da bi se iza
njega mogla kriti klopka nesporazuma. Čak Ingine
poruge. Ili Eugenove? Ne, on zna da Eugen ne bi stavio
na kocku njihovo prijateljstvo, a valjda je shvatio da se u
ovoj stvari ne sme šaliti. No, ipak? Ulazi u kuću bezmalo
obeshrabren, zvoni, a kad otac otvori vrata, gurne Eugena
bez reči preda se. Izlazi mati, ona ne krije razočaranje:
oduvek smatra da je Eugen njenog sina skrenuo s pravog
puta i da, dok god je s njim, može na njega loše da utiče.
Sergije to zna, i saznanje ga kao uvek ispuni besom, ali
sad jc bes skoro dobrodošao, jer ga sumnja i dalje
nagriza. ,,Doveo sam Eugena", saopštava, ,,jer se kod
Stepa novih nismo mogli čestito izrazgovarati. Ali da
ručamo, to više nismo u stanju, je li, Eugene?" Mati
zavapi, pljesnuvši rukama, pre no što je gost stigao da se
izjasni. ,,A ja podgrevam ručak još od jedan, pačje

116
pečenje!" Njih dvojica se zgledaju, Sergije slegne
ramenima, a Eugen preslika njegov pokret. ,,Eto, vidite",
užurba se olakšano mati, „sedite za sto." I tako moraju da
pojedu još jedan ručak. Preobilan, otegnut. Mučan zbog
očevog i majčinog nastojanja da prema Eugenu budu
ljubazni, ne uspevajući ipak prikriti kako im je žao što ne
mogu da budu nasamo sa jedincem, kako su računali.
Pitaju nezvanog gosta kako je, šta radi, i njegove
odgovore — otvorene do samoogovaranja, drukčije ih
Eugen i ne ume dati — primaju sa sumnjičavošću koja
odaje da najboljeg prijatelja svoga sina i povremenog
kućnog tresitepiha nisu nikad ni pokušali da proniknu.
On još uvek nema stalni posao? Samo čita, tako? Dobija
pomoć, i to mu je dovoljno za izdržavanje? Najzad
Sergije prasne, rekavši da, valjda, svako uređuje život po
sopstvenom ukusu, zar ne? Čime izazove nemio tajac.
Prekraćuje ga podnoseći izveštaj o razgovoru kod
Stepanovih: nabraja ko je bio prisutan, stavljajući
poseban naglasak na advokata, čije prezime, uostalom, u
Rudića starijeg izazove neodređena prisećanja. To
postaje predmet kraće raspre: možda su već i dolazili u
dodir, u nekoj prilici, pravničkoj ili zubarskoj, pa je on to
zaboravio. Onda se zaokolišno raspletu pojedinosti
razgovora, mogućnosti koje je on otkrio za Rudiće;
jedino svotu, pomenutu od Baltazara, Sergije ne navodi,
iz stida pred Eugenom, kome bi se ona mogla učiniti
ogromna. No zubar opaža prazninu i baca na Sergija
upitan pogled, prateći ga trenjem palca o kažiprst, tik nad
svojim tek ispražnjenim tanjirom. Sergije mu mahne
glavom i ustane, pa se tobož leno uputi u kuhinju. Mati je
onde, sada ulazi i otac. ,,Pet i po miliona", protre Sergije
kroz zube, na što mati, koja ga nije čula, zatraži da joj se

117
cifra ponovi, i kad je shvati, zanese se zabezeknuta. „Ali
sad bar znamo", umiruje je zubar. Sergije se vraća u
sobu, gde nalazi Eugena zadubljenog u novine; seda,
sada će se služiti crna kafa. Pogleda na sat: dvanaest do
pet. Odahne: dva sata su prošla a da gotovo i nije
pomislio na Inge. Za to mora biti zahvalan ocu i majci,
njihovoj prinudi, obrednom pritisku, te menja ponašanje.
Kad mati unese crnu kafu, dočekuje je srdačnim
uzvikom, a pošto ona sedne za svoju šolju, ponudi je
cigaretom— što je stara njegova, ali davno nekorišćena
šala — pa govori o sledećem dolasku, o letu koje se bliži
i čiji će deo možda provesti ovde, kupajući se u Dunavu.
Ujedno je to mito da ga puste otići: šest nije daleko.
„Idemo, Eugene?" prekine prijatelja u ćutanju. Ovaj se
prene, skoči, licem mu preleti smešak izvinjavanja zbog
zanetosti, izveštačen u meri do koje je to bio i sam uzrok.
Ali Rudići od toga ništa ne primećuju: pogađa ih jedino
činjenica sinovljevog odlaska. „Zar već?" ,,Pa tek je pet!"
„Nikad nisi otišao ovako rano!" uzvikuju, čime samo
podjare njegovu neumoljivost. „Treba večeras još da
pročitam nešto važno za preduzeće", slaže smrknuto,
baca stvari u torbu, zagrli oca, majku, i s Eugenom čas
ispred čas iza sebe uspeva za svega minut da se provuče,
obučen i ispraćen, do izlaznih vrata. Spuste se na ulicu.
Neodlučnoga Eugena Sergije potegne za rukav prema
stanici, jer zna da će mati za njima pogledati kroz prozor.
Tek kad su prošli krivinu, čija je granična crta
zaklanjanja davno proverena, zastaje da upita: ,,Šta sad?"
Pogleda na sat: pet je i dvadeset. Do Eugenovog stana
trcba im deset minuta, no da li da put predu zajedno?
,,Daj mi ključ", odluči, i pruži ruku. Eugen ga gleda s
nerazumevanjem, a istog časa Sergije se doseti da nikad

118
nije video prijatelja kako zaključava vrata, niti su ona
ikad bila prepreka da k njemu ude. ,,Ti nemaš?" proveri.
„Šta?" ne shvati Eugen. „Nemaš ključ od stana?"
„Imam." ,,Pa gde je?" „Tamo u prozoru", neodređeno
mahne Eugen u pravcu kuće. Obojica se gotovo
istovremeno zasmeju, Sergije lupne Eugena u pleća, ovaj
uzvrati udarac, smeh im od novih podsticaja prelazi u
hihot, dok se ne zacene. Uspravljaju se. Sergije razmisli,
uviđa da mu Eugenova aljkavost zapravo ide na ruku,
uklanjajući još jedan obzir. Pogleda na sat: skoro je pola
šest. „Onda ja sad idem kod tebe", izjavljuje, uzbuđen
smelošću koju tek sad otkriva u toj odluci. Izmakne se,
no Eugen i dalje stoji, kolebljiv. „Pođi i ti nekud",
posavetuje mu. „Kuda?" „Kud bilo. Samo nemoj blizu
kuće, Valjda umeš da provedeš sat vremena negde, bilo
gde." I podstakne ga: „Hajde, idi." Eugen se još uvek
koleba, zatim slegne ramenima, okrene se i stane. ,,Idi",
veli mu Sergije. ,,Samo sat vremena. Onda se slobodno
vrati kući. Ja ću, čim svršim, krenuti na stanicu. Hajde,
zdravo." I Eugen stvarno krene, više se ne osvrćući,
izbacujući kratke noge s glumljenom odlučnošću, od koje
se Sergiju na čas stegne srce. Skoro da bi ga pozvao
nazad da mu rekne kako ga ovim teranjem ne izneverava
i kako nema ničeg čudnog u tome da se sat vremena
provede besposlen van kuće. I šta još? ne zna. Eugen je
dotle već nestao iza ugla. Sergije odahne i žurno pođe
svome cilju. Stigavši, zaista nalazi vrata otključana, pa
pošto ih otvori, vrati se do prozora da pronađe ključ. U
udubljenju iza stakla ga nema. Ide do drugog prozora, ne
nalazi opet ništa. Oseća kako nepotrebno gubi vreme, pa
napušta potragu i ulazi u kuhinju. Kao da je zašao u
smetlište, tako bez živog stvora deluje njen nered.

119
Nogom razgrne hartije po podu, gradeći putanju kao brod
kroz vodu; spušta torbu pred krevet i osvrne se.
Najvažnije je naći zamenu ključu: za to će poslužiti
jedina, nakrivljena, stolica sa lavorom, prislonjena uza
zid. Skida lavor sa stolice i prenosi ga u pustu sobu,
zatim stolicu zaglavi pod bravu, povuče kvaku: stolica
dabogme ne sprečava, samo otežava ulaženje. Ali ko bi k
Eugenu želeo ući? Nikad još nikoga nije video kod njega
otkako živi sam, niti je za svih tih godina, decenija, ikog
čuo da je zakucao na ta vrata. Nije obraćao pažnju na to
odsustvo ljudi, društva, jer mu je ono bilo, ovde, zapravo
prirodno. Zbog Eugenovog čudaštva? Zbog njegove
krajnje usamljenosti u svetu? Ponovo ga vidi kako
zamiče za ugao, onim ukrućenim korakom s koga prosto
vrišti nemanje kud, i opet zažali što ga je pustio da ode ne
objasnivši mu ništa, oterao od sebe. Ali sad je kasno za
slična premišljanja, Inge može svakog časa naići.
Pogleda na sat: osam do šest. Ona neće doći pre vremena,
te bi još mogao da pokupi hartije sa poda i složi ih na
hrpu, ili možda da provetri prostoriju, ili da poravna
krevet. Noge mu kreću, pa onda ruke, da izvrše nalog
volje, ali i zastanu. Oseća koliko to sad nije presudno,
jedino je presudno hoće li se Inge uopšte odvažiti da na
poziv preko posrednika dođe ovamo. Ako ga je zavolela,
doći će, ako nije, neće. I kao uvek kada čini nešto
prevratno, od davnih đačkih vremena, Sergije se sad
opušta. Više nema šta da učini. U ćeliji je, dobiće batina i
biće možda ubijen; pištolj mu je u džepu i mora da ga
izvuče bez zapinjanja ako želi da opali prvi. Trenutci su
to u kojima je jasno skoro sve što će se desiti. Jer se u
njemu odluka već stvorila, treba samo čekati. To su smrti
sred života, rascepi, posle kojih ako još šta nastane, stiže

120
kao dopuna i objašnjenje. Sada ih još nema, a nema ni
ranijih više, jer ih je prevratni čin ukinuo. Kakva blagost!
Kakva praznina! Jedini trenutci koji su pravi, jer nisu deo
lanca koji svoje beočuge nadovezuje na stotine ostalih, da
te okuje. Beočug sam, go, koji može biti samo početak.
Ali još nepoznatoga. Jedan jedini krug, zatvorenost u
sebe sama. Savršenstvo. On se skoro strese kad začuje
korake koji se približuju: to je već drugi beočug, početak
vezivanja. Vrata se otvore, ulazi Inge. Sergije ustane,
priđe joj, i dok desnu ruku polaže na njeno bedro, gde je
prvi put na njoj počinula, levom gurne stolicu pod bravu.
Soba je polumračna od večeri koja sazreva, Inge je u
belom ogrtaču zategnutom pojasom, sva je svetla,
obličasta, potpuno odgovara predstavi koju ima o njoj.
Oslobodiv ruku sa stolice, otkopčava joj pojas, dugmad
ogrtača, svlači sa nje ogrtač obnavljajući njenu pojavu u
sivoj suknji i svetlo zelenoj bluzi kakva je bila kad se sa
poslužavnikom punim kolača nagnula preko Eugenovog
ramena. Tada se bio odlučio, a ona je to zapamtila i nije
se presvukla. Nastavljajući tu odluku, svlači sa nje bluzu,
suknju, košulju, grudnjak, čarapepantalohe i cipele, te se
ona najednom smanji za pedalj; baca i sa sebe odeću i
ponovo joj stavi ruku na bedro. Ono je toplo, pod
jabučicom prsta oseća sitne usekotine koje mu je nanelo
rublje. Vodi je krevetu i polaže je na nj. Ispruža se preko
nje, usne stavlja na njene usne, ruke na njene polegle
grudi, gnezdi se i utiskuje se u nju. Sada su jedan lanac,
kao da su uvek jedno bili, i to je iskustvo koje ga spaja sa
dotadašnjim njegovim životom.

121
Ljubavni susret sa Inge, kratko pripreman i jednostavno
ostvaren, čini izuzetak u Sergijevom životu. Život; je to
okrenut širim, opštim zbivanjima, ili, prostijej rečeno,
rešavanju odnosa sa muškarcima, ne sa ženama. Žene se
u njemu javljaju kao dopuna tih odnosa, možda i ikao
njihov izraz, ali uvek u zavisnosti od muške strane.
Ženke koje je bliže upoznao u doba sazrevanja pripadale
su i tako reći navirale iz istog pokreta za koji se i on
opredelio, i bile, kao i on, nošene težnjom ne za
uživanjem, kog su mogle imati i u svojim,
svakodnevicom pridavljenim porodicama, već za
trajnijim i višim ostvarenjima, za jednakošću i pravdom.
Te devojke, prkoseći ustaljenim merilima, nosile su se
nemarno, češljale se jednostavno i prale nenamirisanim
sapunima, vukle su sa sobom, umesto torbice sa
šminkom i češljićem, knjige i izražavale se dubokim
duvanskim glasom ne prezajući ni od psovki, što ih je
lišavalo opojnosti onih njihovih vršnjakinja koje su se
pridržavale uzora iz filmova i ilustracija, pomno se
doterujući i odgovarajući na pokušaje približavanja
izvrtanjem očiju i mišjom cikom. Sergije je sebe
uveravao da su one prve— prave, a da su druge lažne, i
prema tom uverenju se upravljao u svom izboru. S
izvesnim teškoćama, doduše. Jer, dok je otpor onih lažnih
pobuđivao na nove pokušaje, jednostavnost ovih prvih,
pravih, umrtvljivala je želju za daljim otkrićima. Kako s
razgovora o nekom društvenom problemu, o knjizi, o
niskostima malograđanskog življenja, preći na ponudu
ljubavnog čina? to je dugo zaokupljalo i mučilo Sergija,
kao i mnoge njegove vršnjake istomišljenike, navodeći
ih, paradoksalno, da mnogo više vremena utroše u
pridobijanje tih srazmerno neprivlačnih drugarica nego

122
Što bi bili spremni da posvete onima koje su osuđivali
zbog nameštene nepristupačnosti a u potaji za njima
žudeli. Duge šetnje, praćenja do kuće i nazad bez dodira
rukom o ruku, uz suve ili nategnute, unapred znane
dijaloge, s licemerno prikrivenom, potiskivanom a
ujedno veštački podjarivanom težnjom da se nešto i za
telo preduzme, lomile su ga i bile mu na dosadu, a da
ipak nije uspevao da ih izbegne, jer je za ženkom imao
potrebu uslovljenu svojim uzrastom i jer ga je učenje
pokreta upućivalo da se za zadovoljenje potrebe slobodno
postara. Na ove grčevite pokušaje bacala je senku i
ujedno ih činila smešnim lakoća sa kojom se do žena
dolazilo pomoću novca u onim krčmama koje su, od
nastanka okupacije, skupine pobunjene omladine počele
da posećuju, u nedostatku boljeg, neupadljivog
sastajališta. Opet s merom licemerja, jer dok su javno ova
mesta niske zabave prihvatali tek kao nužnost, prelaznu
neminovnost, čak kao probno bojno polje svojih idejnih
prodora i osvajanja, pravdajući izbor koliko razlozima
konspiracije toliko i opštom zaostalošću, potkupljivošću
još nezrelih, koje je valjalo ubeđivati na njihovoj ravni, ni
sami nisu ostajali sasvim nepotkupljeni. Kartati se i igrati
bilijar pijući špricere da bi se neometano i bez
sumnjičenja porazgovaralo o smicalicama nekolicine
ljotićevaca u razredu i o merama kojima im se valja
suprotstaviti — to nije isključivalo draž igre i pića,
kafanskog žamora i dobacivanja, nego je nju, naprotiv,
navikavalo. Kelnerice u krčmama, što su se smenjivale
skoro iz meseca u mesec, bile su ujedno prostitutke i na
dati mig ili dogovor s gazdom odlazile su sa gostom u
dvorišnu sobu da se pare, i mada su Sergije i njegovi
drugovi nastojali da sa tim, od siromaštva i zavisnosti

123
napola poživinčenim stvorenjima približno svojih godina
uspostave ljudski odnos, pitajući ih kolika im je plata,
odakle su, ogovarajući sa njima gazduizrabljivača,
postizali su po pravilu samo to da su i sami bivali
odvučeni na prag sramotnoga čina. Ili u sam čin, poneki,
koji ne bi odoleli opojstvu pića i primamljivosti tih u
krpice pregledljivo zategnutih tela, pa tajno, sami, ili,
naprotiv, otvoreno, s obesnim kliktanjem, pošli za
primerom redovnih gostiju, vinopija i razvratnika. Grupa
je takve ocenjivala kao nezrele ili nepromišljene, ali im je
prekršaj pridavao i neki nimb inadžijske zrelosti, koga se
ni Sergije, u svojoj težnji da se poistoveti, nije mogao
odreći, tako da se i on nekoliko puta, posle kolebanja
koje nije bilo lišeno brige da učini pravi izbor, prepustio
opštem iskušenju. Međutim, ti dodiri su ga bez izuzetka
razočaravali: posle trenutka omame, izazvane unapred, i
stvarno napred, u prednjoj krčmenoj prostoriji, gde se
pilo, dobacivalo, uz jedan ustanovljeni red koji je
prikrivao grubu suštinu, cilj — zaticao je sebe u
memljivoj, musavoj sobici ostrag, na krevetu koji se lepi
od bezbrojnih na nj naslaganih dodira, na telu koje je,
isto kao i krevet, bilo od stisaka, trenja, uštrcaja ulepljeno
i umazano, izazivajući gađenje. Sklanjajući se od daljih
razočarenja, odabrao je najzad, sebi drugaricu: ćerku
sitnog trgovca kolonijalnom robom, Maru Mirković, koja
je bila uredna, bezbojna, i koja je naruženost ožiljcima od
škrofula na vratu nadoknađivala pravilno građenim
telom. Mara je bila srećna što se dopala naočitom i zbog
odanosti hvaljenom saborcu; ćutljivo je podsticala
njegovo približavanje i time Sergija oslobodila čistilišta
raspravljanja kojim su druge uslovljavale svoje ustupke.
Lišio ju je nevinosti jedne večeri u parku, na klupi,

124
podelivši s njom strahovanje od čuvara i prolaznika, a
zatim i olakšanje što su i jedan i drugi izostali, kao na
završetku opasnog zadatka. Ništa ih nije vezivalo sem
ponavljanja sličnih večernjih izbivanja udvoje i dogovora
o ilegalnom radu, koji se, međutim, već odvijao u
kružocima, s ostalima, ne remeteći taj samo njihov,
izdvojeni posao. Znalo se da idu zajedno, na savremen,
nemalograđanski način, i zbog toga su oboje dobili u
poštovanju. Rukovodstvo se staralo da im se poveravaju
ozbiljniji zadatci i da oboje učestvuju u njima
ravnopravno. Tako se desilo da je u isto vreme kada su
Sergija, zajedno sa Duškom Kalićem i Eugenom
Patakom, poslali da zapali kamare sena u bačkojaračkom
ataru, Mara dobila zadatak, skupa s jednom drugaricom,
da baci eksploziv kroz prozor Konjičke kasarne, i da
oboje budu u gotovo isti čas iste noći uhvaćeni — on sa
svojima na cesti, u begu, ona kod kuće, potkazana od
doušnika— i bačeni u isti žrvanj isleđenja. Sedeli su
nedeljama u istoj zajedničkoj sobi, zagledani po
naređenju nepomično u isti beli zid, dobijali batine od
istih stražara ako bi se pomerili ili pokušali nekom nešto
prišapnuti, bili jedno za drugim odvođeni na saslušanja i
sačekivali jedno drugoga raščupanog i okrvavljenog. Tu
se među njima razvila prva lična nežnost, jer su se u
svom strahu od povreda i poniženja grčevito hvatali za
pomisao da u blizini imaju, na dohvat pogleda i ponekad
šapata, nekog svog kome je posebno do drugoga stalo,
čije postojanje potvrđuje sopstveno postojanje, koje je u
opasnosti da bude uništeno. Davali su jedno drugome
tajne znake ohrabrenja, upozoravali ostale da onom
drugom priteknu u pomoć nekim zalogajem sačuvane
hrane ili ovlaženom krpicom, a kada su mogli,

125
izmenjivali su nečujnim pokretima usana, u prolazu, reči,
najprostije: „Kako si? Drži se!" koje su im zbilja ulivale
hrabrosti i sujetu da ne očajaju. Suđeno im je bilo u
razmaku od nedelju dana— najpre Mari, pa Sergiju— i
oboje su broju godina robije dosuđenih drugome
pridavali skoro više važnosti nego sopstvenima, pri čemu
su i jedne i druge osećali napola proizvoljnima, iz
uverenja da će ih skora pobeda i onako učiniti
bespredmetnima. Pa i pored tog uverenja, godilo im je da
izračunavaju kada bi se, ukoliko bi osuda imala da se
dokraja ostvari, videli ponovo na slobodi, i zamišljanje
toga susreta u dalekoj budućnosti takođe ih je zbližavalo.
Bili su srećni što će dospeti u isti zatvor— u L., u
severnoj Mađarskoj — i čim su onamo stigli, uspostavili
su preko starih zatvorenika vezu. Razvila se grozničava
prepiska: na hartijicama za cigaretu, krajičcima novinske
strane, sitnim, najsitnijim slovima, sa što više reči koje
hrabre, uveravali su jedno drugoga u ljubav i vernost. Ta
izmišljotina, budući to samo po pobudi iz koje je
stvarana, predstavljala je za njih hranu isto toliko važnu
kao što su bili komadi slanine i kolača dobijeni u
kolektivu, pravičnom podelom paketa; ushićavala ih kao
i ti dodatni zalogaji sa ukusom domaćeg i slobodnog,
dovodila do ekstaze kao najvatreniji sastanci. Na krilima
ovog ushićenja oboje su se uključili u pokušaj bekstva,
koji je krajem druge godine njihovog tamnovanja počela
da priprema grupa zatvorenika. Ta grupa, sastavljena od
starijih članova partije — što je tada značilo: ljudi
između dvadeset pet i trideset godina — okoristila se i
Sergijevom vezom, jednim dobroćudnim i podmitljivim
ključarem, da o svojim planovima obaveštava žensko
odeljenje tamnice preko Mare, usled čega je ona postala

126
ključna ličnost poduhvata, kao i Sergije na muškoj strani.
Sada su njihova pisma, sadržavajući i dalje ljubavne
poruke, kroz slatke reči provlačile i naloge: nada u skori
zagrljaj značila je ubrzanje priprema, upozoravanje na
hladno vreme i potrebu za jačom odećom i obućom —
predviđanje dugog marša preko brdovite okoline L. do
slovačkih partizana. I u njima, kao prenosiocima, ta dva
sastojka su se mešala, te su bekstvo očekivali kao
mogućnost viđenja, a o viđenju sanjarili isključivo uz
podrazumevanje bekstva. Kada je dan za akciju bio
odredcn. oboje su već imali vodeća zaduženja: on u
svojoj muškoj ćeliji, ona među ženama. I zapravo zbog
toga nisu se sreli ni u kratkom dahu slobode koji im je
bio dat. Jer dok je Sergije sa grupom najsnažnijih imao
zadatak da prodre u stražarnicu i spreči tamošnju rezervu
ljudstva da stane na put glavnini zatvorenika koja će
dotle biti puštena iz ćelija, Mara je trabalo da, odmah po
otvaranju ženskih ćelija, izvede drugarice iz zgrade ka
šumovitom obronku poviše mesta. Sergije je svoj zadatak
ispunio, ali dok je završio vezivanje smene zatečene na
spavanju i, s otetom puškom u ruci, pohrlio sa svojim
drugovima niz stepenice pa kroz dvorište prema kapiji,
puškaranje koje je onde nepredviđeno nastalo uzbunilo je
malu nemačku posadu u gradu, tako da se napolje više
nije moglo. Bili su pohvatani i, dok su s rukama dignutim
uvis čekali kraj zida šta će s njima biti, Sergije je ugledao
otvoren kamion kako polako zaokreće u dvorište zatvora
i kako vojnici s njega zbacuju, među prvima, Marin leš.
Taj prizor njenog leša, bačenog kao stvar u napola
otkravljeni, prljavi sneg zatvorskog dvorišta, Marina
mlitava nepomičnost, razbacanost njenih udova i glave
prema pravcima pada kao u pocepane lutke, predočio mu

127
je u trenutku konačnost neuspeloga bekstva za nju, kao i
konačnost koja možda i njega uskoro očekuje. Tu više
nisu bili u pitanju borba ili pokornost, uspeh ili neuspeh,
već postojanje ili nepostojanje, a na Marinom bačenom
lešu nepostojanje se videlo s takvom neopozivošću da je
ono gurnulo u sunovrat sav smisao nastojanja koja su do
njega dovela. Ništa od tih nastojanja, uzajamno
podsticanih i ispreplitanih ljubavnim izjavama, više nije
ostalo, bila su zbrisana kao slova sunderom sa table, tim
lešom, kao konačnom pretnjom i porugom. Sergije je
buljio u taj leš cvokoćući zubima koliko od zime toliko i
od zaprepašćenja, on nije prestao da u njega bulji ni dok
su ga samog tukli, derali sa njega odeću, cipele, opet
tukli, psovali ga i tražili da prizna, a kad su ga u zoru,
izmrcvarenog, sa ostalima, kundacima poterali u zgradu i
gurnuli u samicu, još uvek je pred očima, razrogačenim u
tamu, imao Marin leš, pljesnut o zemlju, iskrenute glave i
razbacanih udova kao pregršt slučajno sastavljenih krpa
na motki srušenog strašila. Osećao je da je sa njime — sa
Marom — oboren ne samo plan bekstva iz zatvora,
zamišljen lakomisleno od nekoliko usijanih glava i
posebno u njemu naduvavan ljubavlju, nadom u skori
susret na slobodi, već i čitavo njegovo dotadašnje
shvatanje života kao borbe za pobedu dobra. Borba za
pobedu je bila jedno — on je u nju, i u njen krajnji uspeh,
i sada verovao — a Mara, bačena tamo na dvorište, mrtva
zauvek, zauvek izlučena iz kola života, iz kretanja,
mišljenja, nešto sasvim drugo. Ona sa tom pobedom nije
imala ničeg, za veke vekova, kao ni isprljani sneg u koji
je pljesnula i s kojim se sjedinila, da bude zajedno s njim
sljuštena sa lica zemlje, a samim tim, jer se to događalo
za večnost, nije imala sa pobedom ničeg zajedničkog ni

128
ranije, jer ona više ni ranijega nije imala, jer nije imala
ničega, jer je postala ništa, jer jeste ništa. Sada je čekao
hoće li i on postati ništa. Hrane nije dobijao, ni vode,
stražari su ulazili u samicu jedino da bi ga tukli, sveteći
se za ubijene i ranjene drugove. Od njih, iz njihovih
povika slivenih u psovke, saznao je da su svi pobunjenici
pohvatani ili poubijani pri prvim koracima bekstva, da je
ceo poduhvat bio nezasnovan, neizvodljiv, preduzet iz
puste želje, koja nikakve veze nije imala sa
mogućnostima, sa stvarnošću. Sada su mu se u svest
vraćali prigovori nekih plašljivijih zatvorenika, koji su
još u početku dogovora opominjali da se ne sme pribeći
nasilju bez sigurnog proračuna, bez podrške spolja,
saveznika ili pomagača među stanovništvom. No njih je
većina ismejala kao kukavice, on prvi u svom zanosu
očekivanog ljubavnog spajanja, spreman da optuži i za
izdaju, kao što jeste optužio Eugena kada mu se ovaj
jedne noći prikučio i priznao mu svoj strah. Odgurnuo ga
je s gađenjem, kao bednog, hladnog crva, sutradan
dojavio svojoj vezi, i Eugen je, po presudi rukovodstva,
bio isključen iz kolektiva, s njim nije bilo dozvoljeno
razgovarati. Posmatrao ga je nekoliko dana kako se
uvija— baš kao crv— on koji se uvek tro o druge, lcako
krije oči, kopni, i ne pokušavajući da prekrši zabranu
mada se sa njenim povodom i dalje nije slagao, pa se u
trenu izbijanja pobune pribio uz kriminalce. Sada mu je
pak Eugen prvi pritekao u pomoć, jednom koricom hleba
umotanom u hartiju, koju mu je trećeg dana izdvojenosti
doturio stražar pošto ga je reda radi i on iscakao s praga
samice, uz glasne povike, i ta korica hleba bila je za
njega znak da će možda preživeti. Sa hartije nije mogao
ništa pročitati, jer ga iz samice ni u zahod nisu puštali, ali

129
ju je sačuvao, i kad su ga prvi put izveli— ah, ti slatki
prvi puti, jedan po jedan, vraćanja u život— izvukao ju je
iz poruba pantalona i stavio pred napola oslepele oči. ,,Ja
sam na spratu s kriminalcima, bićeš izveden na sud",
pročitao je, i ispunilo ga je polovično pouzdanje. Ono se
obistinilo, i to baš tako, kao polapola, jer je i bio osuđen
na smrt kao svi učesnici pobune, ali, zahvaljujući
pravoslavnoj krštenici, spasen omče s preinakom kazne
na novih dvadeset godina robije. Izvršenju presude, u
krugu zatvora, jednog jutra krajem maja, morao je da
prisustvuje sa svim ostalim zatvorenicima, neumešanim u
pobunu ili pomilovanim iz drugih razloga, i to je bilo još
jedno, dva, deset ponavljanja Marinog obeživoćenja,
deset pokliča koje je omča prekinula i učinila za one što
su ih izbacili nepostojećim, potonulim u njihovo
nepostojanje. Klatili su se pred njim, ti njegovi drugovi
koji su maločas viknuli one vrele reči, reči koje je i on u
sebi izvikivao i u sebi pothranjivao, klatili su se kao
stvari okačene na neki ogromni podnebesni čiviluk, nemi,
hladni, nesvesni svog klaćenja i izgleda svog klaćenja u
očima još živih — nije ih bilo. Bio je još samo on,
dobijao je ponovo hrane, nisu ga više tukli, mada je i
dalje ležao u samici, izdvojen. Njega nisu kao sve
političke zatvorenike — i Eugena s njima —
transportovali u Ukrajinu, da kopa rovove i vadi mine,
već je ostao da u samici sačeka primicanje fronta i bude,
pred pljuskom sovjetskih granata, povučen i poslat u
nemački logor. Onde je ponovo — kroz pretrpan i
zagušljiv marveni vagon kao relej — iskočio na prirodnu
svetlost i u prirodni prostor, ali na svetlost i u prostor koji
kipte od gneva, batina, napora: u kamenolom. Nosio je
posrćući blokove kamena na ramenu i grbači, uza

130
stepenice sa kojih je pokliznuti značilo pasti ili biti
gurnut u ambis. Usredsređivao se stegnutih zuba na svaki
korak, sagibao se pod udarcima da zaštiti lobanju,
dovijao se kako da ugrabi svaki zalogaj, i zahvaljujući
tom upinjanju i tome što je kasnije stigao u tu
mlevaonicu zdravlja, ostao je živ, vratio se kući. Vratio
se ispošćen, isušen, otečenih gležnjeva i s opterećenjem
svojih patnji i svojih skršenih čežnji, u Novi Sad, koji je
bio isti kao pre, dakle slegao i ušančen u svakidašnjicu,
ali grozničavim poratnim vremenom ujedno i pomeren,
izmaknut neprepoznatljivo u stranu ispod njegovog
koraka. Otac i mati nisu više stanovali u starom stanu;
uzeo im ga je trbušati pop, koji je istovremeno, kao
ispisivač krštenice, bio Sergijev spasilac. Zubarska
ordinacija više nije postojala; u nastupu domoljublja
Rudić ju je predao državi i krenuo da, kao u ranoj
mladosti, radi za platu. Mihajl Grigorjevič i Alina
Petrovna, prvobitni nehotični podstrekači Sergijevog
borbenog opredeljenja, prognani na početku okupacije
kao nestarosedeoci u Srbiju, umrli su, najpre ona pa on, s
one strane ratne granice, usamljeni i osiromašeni, kao
dvostruki izgnanici. Trebalo je zaboraviti smrti, promene,
i okrenuti se budućnosti, kao što su Sergiju otac i mati,
naglo ostareli od briga oko njega, i pohlepni da se za njih
naplate, savetovali, vešajući mu se oko vrata i zalivajući
ga suzama radosnicama. Povinujući im se a i bežeći od
njih, Sergije se prijavio Komitetu partije. Ali tu su sada
zasedali oni koji su, dok je on stradavao, sumnjali u
smisao stradavanja i zato ostali pošteđeni; oklevao je da
od njih primi zadatke koje su mu nudili. Jedini s njim
ravnopravan, Eugen, vrativši se u Novi Sad gotovo u isti
mah kad i Sergije, posle zarobljavanja od strane Crvene

131
armije, trunuo je u svom dvorišnom stančiću, iz kog su
mu otac i mati pri kraju okupacije bili odvedeni; čitao je
knjige iščeprkane po tavanima napuštenih jevrejskih kuća
i previjao rane od marševa i promrzlina. On je svojim
uporednim uskrsnućem pružio Sergiju priliku — tako je
to bar ovaj osetio — da sc uz njega prizemlji, da se, kao i
on, povuče u zavetrinu ponovo nađenog obitavališta, u
skičanje nad zadobijenim povredama. Ali se Sergije tom
iskušenju otrgao, zapravo, dao se od njega otrgnuti, jer ga
je odbijalo Eugenovo mučeništvo, kao neko izobličujuće
ogledalo njegovog sopstvenog, a valjda još više to što su
leševi Mare i obešenih drugova dali za pravo Eugenu, a
ne njemu. Sergije je još uvek osećao to — tude — pravo,
a svoje krivo, no nije umeo da se nad njima svije kao nad
promrzlinama Eugen; budući čovek dela, mogao je ili da
u ime onog što se pokazalo kao pravo istupi, ili da
Eugena okrivi zbog toga što se to, doduše, pokazalo kao
pravo, ali je sada bilo ponovo proglašeno za krivo.
Bežeći od odluke, bežeći od Eugena i njegovog
bolesničkog mamca, pošao je za drugim pozivom, Mite
Gardinovačkog, bivšeg svog i Eugenovog instruktora u
SKOJ-u, koji je, za razliku od njih, izbegao hapšenje i
prebegao u Srem u partizane, te je sad, kao demobilisani
poručnik, svratio da uzme dokumenta i spakuje stvari
gred odlazak na dužnost kulturnog atašea u Varšavi.
Zustar i preduzimljiv kao i u ilegalnosti, on je svoj novi
raspored — premda ga još nije preuzeo — počeo još u
hodu da unapređuje, među ostalim i kadrovski; saznavši
u Komitetu da se Sergije vratio, pronašao ga je i pozvao
da pođe sa njim, a tek kad je ovaj dao pristanak, jurišao
je na Ministarstvo spoljnih poslova da ga i postave za
pomoćnika atašea. Sergije je, dakle, opet napuštao dom,

132
uz žaljenje roditelja, koji ga se još nisu nagledali, ali nisu
mogli ni skriti da im laska cilj ovog udaljavanja; dok je
Eugena ponovni rastanak samo ražalostio, jer je posle
njega ostajao sasvim sam. Sergije je, pak, bio od sada sve
manje negoli to. Otputovao je u Beograd, pa odatle, u
specijalnom vagonu, sa još pet novoprimljenih
službenika ambasade za Varšavu, i već na tom putovanju
dugom dva dana i dve noći izmešao sa njima i telo i
imovinu i mišljenje. Zajedno su jeli, zajedno pevali,
obaveštavali jedni druge kad ko spava i kad je u zahodu.
Na to međusobno trenje podsticala ih je razdraganost što
su iz stega vojne jedinice, ili zatvora, ili logora, zaplivali
pravo u svet diplomatije, stranstvovanja i obilja, koje ih
je pomalo još i plašilo i zbijalo na gomilu. Za put su
dobili sledovanje iz diplomatskog magacina — jednaka
smeđa odela muškarci, tamno plave kostime žene, lepog
rublja, cipela, konzervi hrane i piva i vina — i te
poklonjene skupocenosti predskazivahu im neslućen
uspon, kome su se ipak, kao bivši borci za ravnopravnost,
između sebe rugali. Glavnu reč u tom nipodaštavajućem
smeru vodio je Gardinovački, kojem, kratkom,
krivonogom, s rano proređenom grguravom kosom i
nakostrešenim brčinama odnegovanim u vojsci,
diplomatska preobuka nikako nije stajala, te ju je on
šaljivo pritezao i prekopčavao, uspevajući jedino da po
njoj rastre prve mrlje i istegline. Svi su se, željni smeha,
rado okupljali oko njega, a više od ostalih žene, Micka i
Ljubica, Slavonka i Beograđanka, prćasta visokogruda
plavuša i tamna, čvrsta crnka, daktilografkinja i
blagajnica. Ove su, opet, odmah postale predmet jagme
među muškarcima, koji su predosetili da treba da ih
pridobiju još u slobodi putovanja, ako misle da se njima

133
docnije, u strožim odnosima ambasadske svakidašnjice,
okoriste. To su želeli svi sem Stanoja Buturlije, koga je u
Varšavi očekivala žena, poslata pre ostalih kao domaćica
ambasade, dakle Gardinovački, Sergije i Vlado Zec,
mlad, smeđ, koščat obaveštajni oficir. Gardinovački je
rado zadirkivao Micku, ali kada bi ga uhvatio dremež —
a to mu se dešavalo svaki čas, čim bi prestao da prednjači
u razgovoru— naslanjao je glavu na mesnato Ljubičino
rame, te se podrazumevalo da ona predstavlja njegov
izbor, tobože zbog blagajne kojom će rukovati, kako ga
je obedio ćutljivi ali, u retkim govornim javljanjima,
zajedljivi Buturlija, dok su se oko preostale, Micke,
naizmence trudili Zec i Sergije, s podjednakim uspehom.
U Varšavu su stigli jedinstveni, sprijateljeni, i kad su ih
službeni automobili prevezli do dvospratne zgrade tik
pored ambasade, zakupljene za smeštaj osoblja, nastojali
su da se usele nablizu jedni drugima. U razmeštanju su
im pomogli Buturlijina krupna, srdačna žena i, s ne
manje volje ali manje spretnosti, trgovinski ataše Marko
Ravlec sa ženom studentkinjom, dok su se iste večeri u
ambasadi sastali sa svojim šefom, Darkom Vujinovićem,
ambasadorom, vojnim atašeom pukovnikom Ilijom
Marašem i sekretarom ambasade Rajkom Tomićem, koji
su stanovali van zajedničke kuće. Odmah se osetila
razlika između starih, koji su se već bili međusobno
uskladili i prilagodili ozbiljnom, sredovečnom
Vujinoviću, i novopridošlih, u kojima je još strujala
prisnost duge zajedničke vožnje. Razmestivši ih u dva
reda stolica, kao u učionici, ambasador im je održao
predavanje o političkim prilikama u Poljskoj i njenim
odnosima sa Istokom i Zapadom, uživajući vidljivo u
svojoj obaveštenosti i sposobnosti da sklapa složene

134
rečenice uz upotrebu tačno odmerenih kvalifikativa.
Kada se sastanak završio, izašli su iz zgrade ošamućeni
koliko umorom toliko i razočaranjem. ,,Br", stresao je u
ime svih svoje retke a ipak ulepljene uvojke
Gardinovački. „Dođe mi da zapevam ono ,Hladan vetar
poljem piri', ali moram prvo podmazati grlo, uhvatila mi
se u njemu santa leda." I, prsnuvši u smeh, pošli su svi
zajedno u stan da se napiju pića preostalog sa puta. Piće
im je i nadalje služilo kao povod da budu zajedno: bilo ga
je mnogo a Gardinovački se starao da se na nj nipošto ne
zaboravlja. Pili su kruškovac i brendi koji im je služila
Mileva Buturlija kao domaćica, pili rakiju koju su
Gardinovačkom i Zecu slali rodaci po kuririma, pili
vodnjikavo i nakiselo pivo što su ga kupovali po
radnjama i votku nabavljanu ispod ruke, pili vina i
konjake koje su im poklanjale kolege iz zapadnih
ambasada i viski koji je Buturlija za njih krao iz
ambasadorovih zaliha. I cela Varšava oko njih pila je s
nekom ogorčenom odlučnošću, pa su, pijući, imali utisak
da se samo povinuju opštem raspoloženju i usmerenosti
grada. Kada bi izasli iz svoje zgrade, sa njenim napola
nameštenim sobama nalik na kasarnske, u neku kafanu ili
poslastičarnicu sačuvanu od ratnog rušenja i sabijenu
među ruševine, nailazili su na ljude i žene koji su ili bili
pijani ili se spremali da se opiju, pa ako su hteli da
izbegnu sumnjičave poglede i mogućnu svađu, nije im
drugo ostajalo nego da se, posle mrzovoljnog osvrtanja,
vrate u svoju zgradu da čine to isto. Znali su da ta opšta
sklonost ka samoomamljivanju potiče iz složenoga
položaja Poljske između nevoljenih Rusa i omrznutih
Nemaca, jednih koji su im oduzeli komad zemlje i drugih
kojima su isti toliki komad, voljom prvih, oni oduzeli,

135
kao što je ambasador podrobno objasnio; ali su se i sami,
premda nesudeonici i nežrtve, osećali zahvaćeni
gorčinom. Razjedala ih je, u stvari, diplomatska bolest,
protiv koje, kao neprofesionalci, nisu bili imuni:
zatrpanost sredinom koju nisu ni poznavali ni
razumevali, pa prema njoj nisu umeli stvoriti odstojanje.
Sedeli su u svojim kancelarijama i sastavljali raspise ili
odgovarali na njih, tražili ili davali podatke o knjigama,
pozorištima, slikarskim postavkama, orkestrima i
časopisima koje sami nisu videli, odnosno čuli, gurali se
na predstavama i skupovima čiji su im sadržaji bili
nedokučivi ili samo napola dokučivi, kucali se punim
čašama i smejali se i lupkali jedni druge po ramenu na
prijemima čija ih je mnogojezična zbrka ošamućivala. U
tom dangubnom poslu jedino što ih je snažilo bila je
njihova politička vera i neko maglovito slavenoljublje, no
i ta vera i ta naklonost bile su svojstvene u istoj meri
onima koji su zastupali druge državne interese. Sergija je
ova nesaglasnost izmedu osećanja i interesa posebno
pogađala, jer je po majci bio Rus i svoje opredeljenje za
revoluciju dobrim delom dugovao ljubavi prema dalekoj
Rusiji, kao idealu. Sada je sa njom došao u neposredan
dodir preko njenih predstavnika u Varšavi, koja je od
njih, kao od nezvanih naredbodavaca, zazirala. Sam je
pokušavao da ih gleda sa starom naklonošću, ali mu to
nije polazilo za rukom: bili su ćoškasti i nepoverljivi, a u
prisnijem dodiru, što je značilo pri piću, nasrtljivi. Pjotr
Larkin i Vsevolod Samorodni, obojica oniski i, premda
mladi, s mekim trbusima i širokim podvaljcima
mnogojeda, najneposrednije kolege po rasporedu u
sovjetskoj ambasadi, čuvši ga kako pravilno i tečno
govori ruski, navalili su dolaziti u svako doba dana da sa

136
njim piju, a kad su saznali da je i potomak Rusa, i to
emigranata, smrkli su se i ućutali, da bi mu docnije, u
jednom uglu svoje ambasade, na prijemu, stariji od njih,
Larkin, s prezrivom otvorenošću ponudio novaca za
dojavu uputstava iz Beograda. Sergije je o ovoj ponudi
obavestio Draga Zeca i rešio da se ubuduće ograniči na
kontakte za koje dobije naređenje. Ali to je bilo teško
ostvariti, jer se ispostavilo da je Gardinovački, njegov
šef, bezdano len i neshvatljivo neodgovoran. On ne samo
da nije imao znanja, školska i lična, koja je naveo u
anketnom listu Ministarstva, nego se nije ni trudio da bilo
šta usvoji iz oblasti za koju je snosio odgovornost. Iz
stranih jezika zanimali su ga, sem psovki, samo nazivi
jela i pića; kulturu je smatrao dokolicom besposlenih, i to
je Sergiju u poverenju na vreme saopštio; zevao je na
pozorišnim predstavama i koncertima kojima je po
dužnosti prisustvovao, i kad god je mogao, predavao je
besplatnu kartu svome pomoćniku. Njega su isključivo
zanimali ljudi koje bi mu slučaj naneo na put, ali i kod
njih samo intimne, skrivene strane, koje je sa strašću
istraživao i o njima obaveštavao druge. Za ambasadora,
od kog je zazirao zbog odstojanja koje je ovaj oko sebe
stvarao, prokljuvio je da se, kao stari, predratni komunist,
dobrovoljac još u aprilskom ratu, namerno predao
Nemcima i borbu zamenio zarobljeničkim logorom, da bi
sačuvao glavu; za Maraša da je opsenar koji karijeru
gradi na zaslugama španskog borca, jer je rat, zapravo,
proveo u zavetrini francuske internacije; za Tomića da je
pederast. Optuživao je ovo troje da sačinjavaju kliku koja
se po dogovoru uzajamno podržava, potiskujući ostale,
niže službenike ambasade, kao belci crnce, kako je
doslovno govorio i pisao u nekakvim izveštajima nad

137
kojima se znojio u svojoj kancelariji umesto da svršava
poslove, i slao ih u zemlju svojim tobože uticajnim
pobratimima. Sergije se našao u položaju da ga ili
podražava, svodeći i sebe na ogovarača-neradnika, ili da
se otrgne od njegovog vođstva i radi sve po svojoj glavi.
Rešio je da se ponovo obrati Zecu: izneo mu je ceo
slučaj. Ovaj ga je saslušao, načinio pred njim zabeleške u
svoj notes, ali očito nije ništa preduzeo, jer je
Gardinovački nastavio da se Sergiju obraća sa istom
neobuzdanom prisnošću kao pre. Sem što je u kancelariji
zahtevao da Sergije sa njim deli nezadovoljstvo radom,
sprečavajući i ovog da radi, ulazio mu je bez najave u
sobu u zajedničkoj kući i zadržavao se kod njega satima
pijući iz ponete boce i nagoneći Sergija da takođe pije.
Ponekad je dovodio i devojke, Micku i Ljubicu, pa bi se
pilo učetvoro, što se jedne večeri završilo tako da je
otišao sa Ljubicom samom, ostavivši Micku uz šaljivo
pijan nagovor da prespava kod Sergija, što je ona s malo
ustručavanja prihvatila. Te noći je Sergije otkrio Mickino
telo, vitko i čvrsto, razdraženo i od najlakšeg njegovog
dodira, spremno da se neumorno podaje kako god on
zaželi. Novina ga je ispunila muškim ponosom i ujedno,
prema Gardinovačkom, osećanjem obaveze koje mu je
bilo mrsko, ali koje nije mogao mimoići ni izlučiti iz
sebe. To osećanje je s vremenom raslo, nadimajući se,
kao trulo meso, jer je Gardinovački sve upadljivije i
bestidnije podsećao na svoju zaslugu, moreći Sergija
upitnim namigivanjem i polurečima, tražeći maltene da
mu on svakoga jutra ispovedi pojedinosti poslednjeg
ljubavničkog uspeha. Najzad ga je odvukao u stranu i u
poverenju mu saopštio kako je saznao — preko Ljubice
— da se Micka u Sergija ozbiljno zaljubila —

138
„zatreskala", kako se izrazio — i posavetovao ga,
izvrćući oči s tronutim izrazom, da se devojkom oženi,
kao što sam, rekao je, misli da učini s Ljubicom. Sergiju
ova misao nije bila strana, jer je imao utisak da će mu se
Micka trajno dopadati i jer je verovao da će ga ona,
zasnovavši s njim domaćinstvo, odeliti od nelagodnog
uplitanja Gardinovačkog. Poveo je sa njom razgovor o
braku i ona je zamisao prihvatila sa tolikim
oduševljenjem da je u njemu svako kolebanje uminulo.
Obavestio se o uslovima registracije u stranoj zemlji i
zatražio potrebna uverenja od kuće, javljajući roditeljima
u dugom pismu radosnu odluku, a uporedo s njim učinio
je to, ili bar tvrdio da je učinio, i Gardinovački. Obred je
bio obavljen u ambasadi, u prisustvu celokupnog osoblja,
uz piće i govore, no, samo između Sergija i Micke, jer su
se Ljubica i Gardinovački u poslednji čas sporečkali i
odgodili sjedinjenje. Micka se sa svojim stvarima
preselila u Sergijevu sobu i on je bio zadovoljan, jer je
sad posle rada mogao da se povuče i zaključa, da bi
uživao u njoj kako je već navikao. Ipak, u pozadini svesti
stajalo mu je saznanje da taj brak nije sasvim ispravan,
jer Micka nije njegov pravi izbor, već izbor slučaja, a da
ni on nije njen, već prilike koju je prihvatila. Upoznajući
je sve bolje, uveravao se da Micka — siromašna
poslužiteljska kći koja je u inostranu službu uletela iz
želje dase otrese briga u kući s mnogo dece — jedva i
podnosi svoj sadašnji život u izgladneloj, u ratu ogoleloj
Poljskoj, kipteći od nestrpljenja da ga zbaci i promeni.
Zamišljala je da će Sergije u službi brzo napredovati i
premeštajem u neku bogatiju, zapadnu zemlju izvući nju i
sebe iz internatski sumračne, zajedničke varšavske kuće,
u neku sanjanu raskoš, a kako se to nije odmah obistinilo,

139
počela je da mu prebacuje da je nesposoban i bezvredan.
On je pokušavao da je odobrovolji nadama ili da je uveri
kako preteruje, i kad bi mu to pošlo za rukom, umela je
da bude vesela i raskalašna kao u vreme njihove
neozakonjene ljubavi, ali ako bi izgubio volju da se
raspravlja, durila se danima i svetila za svoje
neraspoloženje uskraćujući i njemu mir i slogu. Kada su
prvi put pošli zajedno na odmor, u Dubrovnik, poveo ju
je onamo kroz Novi Sad, da bi je predstavio ocu i materi,
i njoj se njegov građanski dom svideo, pa je i prema
svekrvi i svekru bila srdačna; međutim i taj je utisak
pokvarila zahtevom da Sergije od roditelja zatraži novaca
za njene kupovine. U letovanju je uživala, no više zbog
mogućnosti da svoje nove haljine nabavljene u Novom
Sadu i svoju lepu obnaženost pokazuje na plaži i u hotelu
negoli u zadovoljstvima što ih pruža sunce, more — nije
umela plivati — te se Sergije s njom vratio u hladnu
vetrovitu Varšavu s olakšanjem što je neće morati po ceo
dan imati pored sebe. Ali, ovde je ponovo sve
nipodaštavala, ružila, a kao njen saveznik, za Sergija
nenadano, u tim nezadovoljstvima, javio se
Gardinovački. Ovaj je, mimo povremenih nesporazuma,
nastavio svoju vezu sa Ljubicom i uporno je nastojao da
se ona odvija učetvoro, kao kada su svi bili slobodni; no
Sergije je, pored pređašnjih ustručavanja, sada nosio teret
neusklađenog braka, i nemirna priroda Gardinovačkoga,
njegova radoznala potreba da se meša i da utiče,
razdraživala ga je. Razdraživalo ga je, kao dotle, i
njegovo neznanje, nemarnost u poslu, koje je morao sam
nadoknađivati; međutim, kad god je pokušavao da zbaci
sa pleća tu ulogu zamene, tražeći da se dužnosti njegove i
Gardinovačkoga razgraniče ili upozoravajući na štetu što

140
ih neposlovnost njegovog šefa nanosil ambasadi, sudarao
se ne samo sa nepopustljivim, lepljivim, i ličnim i
poslovnim zagrljajem prouzrokovačevim nego i sa
ćutljivom odbojnošću sveg ostalog osoblja. nošao je do
zaključka da Gardinovački ovde ima moći i uticaja više
nego što mu ih pribavlja samo zvanje, i slutio, po čestim
njegovim zadržavanjima kod Zeca, da se oni oslanjaju na
uzdržanog, nedokučivog partijskog sekretara. Ambasada
je odista bila podeljena — kako je to Gardinovački već
prvog dana promućurno istakao između bivših
zarobljenika i interniraca, koji su sačinjavali vrh, mozak,
i nižeg, partizanskim zaslugama preporučenog osoblja,
koje se isticalo više iskazima odanosti negoli znanjem i
sposobnostima. Sergije je i po svojoj prošlosti i po
sklonostima imao više zajedničkog sa prvom grupom, ali
ga je od nje držalo na odstojanju tutorstvo
Gardinovačkoga. Ova složenost odnosa postala je
višestruka posle izbijanja sukoba između Jugoslavije i
Sovjetskog Saveza, uz koji su pristale sve ostale
socijalističke zemlje, pa i Poljska. Za Sergija je jedinstvo
svih tih zemalja koje su se borile i izborile za iste ciljeve
predstavljalo aksiom, onu najčvršću potpornu tačku koja
je sama, i jedina, mogla da drži ravnotežu sa njegovim
razarajućim iskustvom iz zatvora i sa njegovim
logoraškim patnjama, a imala je posebnu težinu u
njegovom poreklu. No, istovremeno, osećao je svu
opasnost da bude obezvređen u svojoj prošlosti, u svom
riziku, u svojoj žrtvi, ako se prikloni optužbama koje su
stizale iz Rusije. Napetost je rasla tako reći iz časa u čas,
u ambasadi su održavani dugi i iznurujući sastanci na
kojima su optužbe i protivoptužbe čitane i raspravljane,
svi su opominjali i kleli se u budnost i vernost, muškarci

141
su svakog jutra silazili u betonski podrum ambasade da
isprobavaju pištolje koje su sledovali, ali je iza tog
grozničavog jednosmernog upinjanja ključala potajna
podvojenost i sumhja, neka zabezeknuta i žučljiva
zloslutnost. Ti ljudi ušančeni u jugoslovenskoj ambasadi
i njoj susednoj stambenoj zgradi, čim bi se neki sastanak
završio i ostavio ih same ili u grupi s najbližima, dolazili
su sebi kao posada nekog brodića koja tek po izlasku na
palubu vidi da nevreme preti da je prevali i utopi. Novine
koje bi izjutra otvorili siktale su protiv njih mržnju,
mržnju je treštao radio koji su slušali u svojoj sobici,
mržnja i prezir i pretnja ogledali su se na licima
prolaznika, među kojima je, okolo ambasade, bilo očito
na tuce agenata i podmetnutih svađalica; kada bi
zazvonio telefon i neko digao slušalicu, nepoznat glas
siknuo bi mu u uho psovku i pogrdu; u trgovinama,
restoranima, na zvaničnim mestima svi su im okretali
leđa ili ih povišenim glasom— da svi uokolo čuju —
pozivali da priznaju svoju zabludu. I mada su sebe
uveravali da su u pravu, ta opšta, nepodeljena neverica
uokolo razjedala ih je i izazivala nepoverenje jednih
prema drugima, u traženju krivca. Sergije se takođe u
sebi grizao, okretao se prezavo na sve strane da nađe
odgovora na svoje nedoumice, grozničavo je slušao
unutrašnje i spoljne glasove i suprotstavljao jedne
drugima, gubeći prisebnost. U jednom času razdraženja,
u svojoj sobi sa Mickom, kada ga je ona, kao već toliko
puta, saletela trivijalnim žalbama — sad na šofera
arabasade, što joj nije hteo prevesti kupovinu, jer je bio
naručen za Vujinovićevu kćerčicu, koja je pohađala
udaljenu školu — najednom je planuo i viknuo na nju da
umukne, jer ima prečih i važnijih briga, pa joj je u

142
nekoliko mucavih reči naznačio svoja razmišljanja.
Micka je zanemela, stišala se za ceo taj dan, izlazila i
ulazila više puta, a uveče je svoju krevetninu prenela u
odelitu sobu koju je pre braka zauzimala. Sutradan u
kancelariji Gardinovački je Sergija dočekao s
neuobičajenom ozbiljnošću i postavio mu nekoliko
pitanja iz kojih je izbijala upadljiva obaveštenost o
njegovom razgovoru sa ženom. Sergije se ipak na vreme
pribrao i odbio da prizna bilo kakvo svoje političko
kolebanje, a kada Gardinovački nije prestao da ga saleće,
oštro ga je prekinuo pozivajući se na hitan posao dobijen
neposredno od ambasadora. Jedva je sačekao da se radno
vreme svrši i, idući u stopu za Mickom, ugurao je u
zajedničku sobu i uzeo je ispitivati o njenom odnosu sa
Gardinovačkim. Pokušala je da izbegne odgovor, kao on
pred drugim tog jutra, no Sergije, poučen sopstvenim
primerom, zaključao je vrata i gurnuo ženu na kauč,
rekavši da je neće pustiti nikud dok ne prizna. Pri tom je
zamah njegove ruke ispao žešći no što je hteo, Micka je
za trenutak izgubila dah, zatim joj se lice zgrčilo i počela
je vikati kako nju ni rođeni otac nije nikad udario, pa
neće ni on, koji je kukavica i bednik, deli ženu sa svojim
šefom, čija je ona, uostalom, ljubavnica postala još i pre
nego Sergijeva. ,,Lažeš!" viknuo je na nju Sergije
zgranuto, ne verujući u toliku njenu izvitoperenost. Ali
Micka se od te reči još više razbesnela. „Lažem, kažeš?
Pa ja se ne bih ni udala za tebe da nije bilo njega, da me
nije on nagovorio, jer sam mislila da sam s njim trudna;
svi to znaju, i Ljubica zna, i Zec, svi, svi, samo ti, budalo,
nikad ništa nisi znao!" Sergije se pribrao, osetio je da
mora odmah raščistiti čitavu grozotu i krenuo je napolje.
Micka je skočila da ga spreči, no on ju je udario, ovog

143
puta istinski i voljno, nadlanicom iz zamaha u lice, tako
da se složila na pod i ćuteći podigla šaku obrazu.
Otključao je vrata, izvadio ključ i ponovo ga okrenuo
spolja, pa ga je izvadio iz brave i stavio u džep kaputića.
Učinilo mu se da je Micka još nešto uzviknula, ali čim je
odmakao hodnikom više je nije čuo. Pošao je
Gardinovačkom. Ovaj je ležao na otomanu i spavao, u
odelu i cipelama, nepokriven. Skočio je čim je Sergije
ušao, kao da je znao šta se zbilo, i nasmešio se usiljeno.
Sergija je sam taj osmeh, toliko suprotan osećanju tek
razbuđenog čoveka i prirodi Gardinovačkoga, najednom
uverio, umesto bilo kakvih reči, u istinitost Mickine
izjave, pa je stao pred njega i rekao: „Micka mi je sve
priznala. Ti si đubre!" Gardinovački je otkoraknuo nazad
prema otomanu, kao da se povlači ispred Sergija, ali je
onda Pokazao mesto pored sebe. „Čekaj. Sedi", rekao je.
,,U pitanju su sada mnogo važnije stvari. Na kocki su
naše glave, naša budućnost." ,,Ne bulazni", odvratio je
Sergije, poznavši u ovim rečima svoje sinoćne upućene
Micki, samo unakažene pritvorstvom i spletkom. „Nego
red kako si se usudio da me tako svinjski obmanjuješ."
Gardinovački, kao žaleći što ga ne može privoleti da
razgovaraju udobno, takode je odustao, u pola pokreta,
od sedenja, i isprsio se pred Sergijem. „Govorim ti da
ćemo se uvaljati u blato", rekao je nagovorno, kao da je
pravi povod razgovora već postao bespredmetan.
„Sprema se izdaja, i ja i ti moramo je sprečiti." „Kakva
izdaja?" pokušao je Sergije da strese sa sebe njegovu
zamku.,, Izdaja međunarodnog proletarijata, eto kakva",
nastavio je Gardinovački tečno. „Oni matori", pokazao je
ka prozoru, napolje, očito ciljajući u ambasadu, ,,hoće da
nas prodaju Zapadu, i mi to moramo sprečiti." ,,Ne

144
govori gluposti", rekao je Sergije, ne mogući ipak da se
sasvim otme sugestiji tako teških reči. ,,Ko smo mi pa da
nešto sprečavamo?" Gardinovački se nagnuo napred i
skoro šapatom saopštio: „Preuzećemo vlast u ambasadi,
ti i ja, razumeš. Micka mi je rekla kako ti misliš. I dobro
misliš. Noćas ti i ja hapsimo Vujinovića, Maraša i Zeca i
preuzimamo ambasadu. Ostali će nam prići kad vide da
smo jači." Sergije se zagledao u njega, shvatio da
Gardinovački misli ozbiljno, a u istom času i to koliko je
smešan, sa svojim klišetiranim rečenicama iz nesvarenih
brošura, sa svojim kratkim krivim nogama i opuštenim
brčinama, sav jedan promašaj prirode i nesređenih
prilika. „Idiote!" otelo mu se, i najednom se zasmejao, jer
mu je i obračun zbog Micke sa tom brkatom,
spletkarskom usijanom glavom došao bespredmetan,
beznačajan, jer ga je rastrežnjenost od njega rastreznila i
od nje. Okrenuo se da pođe napolje. ,,Ne, to nećeš!" čuo
je, međutim, kako za njim viče Gardinovački, a kada se .,
začuđeno osvrnuo, ugledao ga je kako priskače stočiću
koji je stajao stranom naslonjen na zid. Trgao je na
stočiću fioku i pružio u nju ruku, a Sergije je istog trena
shvatio da se maša pištolja koji je posle gađanja onamo
ostavljen. Sergije je svoj imao u džepu, jer je zbog svađe
sa Mickom propustio da ga kao inače odloži; pomisao da
bi ga Gardinovački, uza sve podlosti još i mogao ubiti,
ispunila ga je gadljivim gnevom. Dok jc ovaj hvatao
pištolj — bio je to stvarno pištolj, Sergije ga je preko
ploče stočića video kako se izdiže, crn, obujmljen
bledom šakom Gardinovačkoga — on je iz džepa
izvukao svoj i, oklevajući samo za trenutak, povukao
oroz. Grunuo je pucanj; Gardinovački je kao opržen trgao
ruku na čijem se kraju labavo klatio pištolj sličan

145
ulovljenom raku, uhvatio se za grudi obema rukama, pri
čemu mu je pištolj ispao iz šake, malo se okrenuo prema
Sergiju, s izrazom čuđenja na licu, zatim se zaneo,
posrnuo, pa je pao na kolena i pružio se po podu
tresnuvši o njega šiljkovima cipela. Sergije je s
nevericom pratio to zbivanje koje je sam izazvao; on je
gotovo očekivao da će Gardinovački najednom skočiti na
svoje gipke krive noge i razvući brkove u cerekav smeh
kao toliko puta, ali je istovremeno bio, pun strave,
načisto da se to nikad neće dogoditi. Gledao je u
ispruženo telo, koje je ležalo na trbuhu, s jednom rukom
podavijenom pod glavu kao podlogom, s palim pištoljem
kao produžetkom te ruke, i najednom je video kako se
ono kreće, kako se, zapravo, iz njega nešto kreće, nešto
crno i tečno, šireći se u lokvu koja polako natapa zeleni
ćilim. Utroba mu se prevrnula, oblio ga je znoj, noge su
mu odrvenele. Čuo je iza sebe buku, ali se još uvek nije
pomerio; video je kako promiče, kao senka, Vlado Zec i
prilazi opruženome telu; kako se spušta u čučanj, kako
mu ruka pada na vrat Gardinovačkoga i nešto pretura po
njemu. Zatim je Zec ustao i stao između Gardinovačkog i
Sergija. „Ubio si ga načisto", rekao je Sergiju, crven kao
patlidžan. „Budalo blesava! Šta ćeš sad?" Čekao je na
odgovor, zagledan široko u Sergija; ali mu se po očima,
razrogačenim toliko da su se oko plavih dužica ocrtavali
celi kolutovi beline, videlo da osluškuje više sebe nego
ono spolja. Prošao je prstima kroz pravu kosu, protrljao
čelo, učinio kratak korak, unazad, ka Gardinovačkom,
zatim isti takav napred ka Sergiju, pa. ne skidajući
sjaktav pogled sa ovoga, naglo pružio ruku. ,,Daj taj
pištolj." Sergije ga nije odmah shvatio, tako da je Zec
morao da mu sasvim priđe i istrgne mu iz ruke oružje.

146
Povukao ga je ka džepu kaputa, s očitom namerom da ga
onamo smesti, ali se predomislio, okrenuo se, ponovo
čučnuo pred Gardinovačkim i, sasvim pognut, zagledao
se u njega. Digao je slobodnom rukom sa poda pištolj
Gardinovačkoga, koji samo što nije zahvatila lokva što se
širila, pa je njega spustio u džep, dok je Sergijev pištolj s
naglom odlukom gurnuo u mrtvačevu podavijenu šaku i
nekoliko puta oko njega ovio prste koji su se nasilnom
oblikovanju opirali. Kada se podigao, već su i ta mrtva
šaka, i pištolj labavo polegnut u nju, bili podliveni, tanko
po dnu, crnom lokvom. ,,A sad napolje!" siknuo je na
Sergija. ,,I da nisi nikom ništa pisnuo. Inače", presekao je
šakom sebi ispod grla, „bićeš brzo gde i on!" Prišao je
vratima, otvorio ih i izgurao Sergija u hodnik. Ovde su, s
vrata najudaljenije sobe, provirivali Ravlec i njegova
raščupana žena, a nešto bliže, na Sergijevim vratima,
odjekivala je oštra lupnjava. Zec je doviknuo
Ravlečevima: „Povucite se! Desila se nesreća", na što su
oni nestali. Zatim je prišao Sergijevim vratima, nekoliko
trenutaka osluškivao i upitao Sergija: ,,Je li to ona?"
Sergiju je trebalo vremena da se pribere, da shvati smisao
pitanja. Zatim je odgovorio: ,,Da, Micka. Zaključana."
,,Gde je ključ?" upitao je Zec. Sergiju je opet trebalo
vremena da se seti, pa se onda mašio u džep, u jedan pa u
drugi, dok nije pronašao ključ i izvukao ga. Zec mu ga je
uzeo iz ruke i prineo ga bravi kao da će je otvoriti, no
onda se predomislio i gurnuo ga u džep. „Neka sad",
mahnuo je Sergiju, „hajdmo Buturliji." Krenuli su, Zec je
Sergija požurivao gurkajući ga u lakat, sišli su
stepenicama i onde, na prvom odmorištu, ugledali
Buturliju, koji je, u košulji i dižući na ramena tregere,
žurio gore, praćen na dva koraka Milevom. Oboje su sada

147
stali, a Zec je još jednom džagnuo Sergija i rekao
Buturliji: ,,Skloni ga u ambasadu, i zaključaj ga dobro,
ovde će biti pretres. Ali da vas niko ne vidi." Zatim je,
promislivši, dodao: „Najbolje u podrum. Imaš li pištolj?"
upitao je. Buturlija se lupnuo po stražnjem džepu
pantalona, na što se Zec okrenuo Sergiju. „Jesi li shvatio?
Da ni pisnuo nisi!" Sergije je mahinalno klimnuo
glavom, a Buturlija ga je uhvatio za lakat i obrnuo.
„Dela, čuo si." Krenuli su dole niz stepenice, kraj Mileve,
koja je, bečeći oči, stezala okovratnik svoje kućne
haljine, u dvorište. Buturlija je uhvatio Sergija za
nadlakticu i poveo ga tik kraj zida, pa zalomivši pored
ugla u dubinu dvorišta, kroz sasušeni visoki korov, ka
gvozdenoj ogradi koja je okružavala susednu zgradu
ambasade. Kada su stigli do ograde, malo se pognuo,
povukao Sergija u stranu i onda ga gurnuo ka dvema pri
dnu razmaknutim šipkama. „Puži", rekao je, ,,ali kad
prođeš, da se nisi makao." Sergije se poslušno spustio na
kolena i između dveju šipaka provukao do u dno živice
što je opasivala ogradu sa strane ambasade. Ne osvrćući
se, čuo je kako se Buturlija zadihano približava, a zatim
kako mu komanduje: „Diž' se." Ustao je, obojica su se
provukli kroz živu ogradu i krenuli ka stražnjem ulazu u
ambasadu. Iza ugla je režeći iskočio vučjak Reks, no
Buturlija ga je kratkim zviždukom ućutkao. Otključao je
vrata i, pred psom koji ih je sumnjičavo pratio, ušli su u
zgradu. U njoj je vladala popodnevna pustoš. Pokazao je
nemo Sergiju ka stepenicama koje su vodile naniže u
podrum, pa su se spustili; Buturlija je opet upotrebio
ključ, otvorio gvozdena vrata i pustio Sergija da kroz njih
prođe. Začulo se okretanje ključa u bravi, Sergija je
okružio mrak. No on je poznavao prostoriju u koju je bio

148
uveden: bila je to dvorana za gađanje, zazidanih prozora.
Pošao je duž zida do mesta gde je znao da se nalazi
električni prekidač i okrenuo ga. Onda ga je ponovo
okrenuo, vraćajući mrak, iako mu je bilo poznato da
svetlost ne prodirc nikud napolje. U očima mu je ostala
slika koju je i očekivao: betonsko prostranstvo i sivoća,
narušeni u dnu trima metama sa ljudskim obrisom. Sada
mu se činilo da nije ovamo slučajno doveden, da je ono
Zečevo uputstvo: „Najbolje u podrum", bez bliže
naznake, u stvari značilo da ga treba uvesti baš ovamo,
gde su ove mete u koje se puca, da bi se u njega pucalo
kao i u njih. Ne kao u njih, zapravo, jer one služe za
vežbu, a vežba služi, opet, da se mogne uspešno pucati u
one koje treba slistiti sa površine zemlje. Kao njega, sad,
koji je učinio jednu neizmernu, beskrajnu glupost, jedan
neoprostiv prestup. Video je ponovo, u sebi, scenu: kako
je pucao u Gardinovačkoga, i osetio ponovo koliko je to
bilo nemoguće, ludo, koliko nedopustivo u njegovom
položaju, prema njegovom stepenu svesti, zrelosti, a
koliko je na to bio, ipak, naveden, hirovima baš tog istog
Gardinovačkog, kojima je mesecima i mesecima
nasedao. Pa i zaslužio je da umre, pomislio je, gotovo s
čežnjom, jer nije mogao zamisliti da bi produžio živeti:
izaći na oči ljudima koji su mu poklanjali poverenje,
Vujinoviću, Marešu, ponovo Zecu, sa svojim ludačkim, i
ujedno smešnim činom. Ne, bolje da odmah umre!
Osluškivao je zamišljajući kako Zec, tamo negde kod
skrivenog prolaza kroz gvozdenu ogradu, izdaje Buturliji
novo naređenje i čekao je kad će ponovo začuti korake
izvršiočeve. Ali se ništa nije čulo, a i sam je slutio da se
opasnošću samo teši, da nje, takve, po njegov život,
nema. Postoji ona druga opasnost: da bude kažnjen za

149
svoju glupost, za taj čudovišni prestup, da bude ismejan,
ispljuvan, odgurnut od društva sebi ravnih, svaljen u
blato, gde mu je i mesto. Osetio je slabost, i čučnuo,
upirući leđa u zid. Ali, noge su mu se toliko tresle da je
morao sesti na betonski pod. Da, bio je u tom času željan
smrti, premda je znao, ujedno, da je to zato što je
podlački svestan da mu smrt još nije blizu, jer je Zec
rekao da ga treba skloniti zbog pretresa — svakako
policije — i jer je njegov pištolj zamenio za pištolj
Gardinovačkoga, gurnuvši ga ovome među već ukrućene
prste. No, nije bio sasvim siguran, pa je ipak osluškivao,
dugo, dugo, i trgao se kad je najednom stvarno začuo
korake. ,,To je sad", pomislio je za tren zamišljajući
sukljaj vatre upravljen u svoja prsa, koji će ga spržiti.
Koraci su se približili, vrata su se otvorila, i na njima je
zastao Buturlija, ali ne da bi u njega pucao, već da bi mu
naredio neka ustane i pođe s njim. Po zgradi su tad već
gorela svetla, Buturlija ih je za sobom gasio, a kad su
izašli, dočekao ih je mrak. Reks je odnekud zarežao,
Buturlija ga je smirio zviždukom i poveo Sergija živici i
onim razmaknutim šipkama. Ali više mu nije pretio,
samo ga je vodio, a kad su prešli u zgradu za stanovanje,
zaustavio se sa njim pred sopstvenim stanom i lako
zakucao na vratima. Otključalaje Miieva i pustila ih
obojicu klimnuvši Sergiju lako glavom; Buturlija ga je
sproveo kroz sobu u jednu susednu, manju, gde je stajao
otoman namešten za spavanje, potom mu je uneo na sto
tanjir jela i komad hleba i čašu vode i rekao mu neka
spava. „Kako je prošlo?" usudio se Sergije da upita, no
Buturlija ga je ućutkao sa ,,Š-š!" kao da je beslovesno
dete i pripretio mu prstom. Stvarno ga, dakle, nije
očekivala smrt, već ono drugo, sramota, i on je ovu

150
izvesnost uzeo na znanje s istim osećanjem kao kada bi,
dok je bio dečak, počinivši u susedstvu ili na ulici kakvo
nevaljalstvo, izbegao osvetu drugova begom kući, pod
zaštitu majčinu. Kao tada, on je i sada proklinjao i
prezirao sebe, i kao i tada, mrzeo je svoju zaštitu, ne
mogući ipak da je se liši, jer ga je prestup učinio
nemoćnim da dela samostalno i odgovorno. Skutrio se u
Buturlijinoj sobi, pojeo je što mu je bilo dato, zapalio
cigaretu s osećanjem da čini nešto za šta nije izmolio
dopuštenje, popušio je i ugasio, a onda je utrnuo svetlo i
legao na otoman. Malo je spavao, jer su ga prizori
počinjenog držali u uzbuđenju, a kada bi ga zavarao san,
ti isti prizori su ga budili, preobličeni i izvitopereni u
košmar. Ujutru ga je Buturlija pozvao u kupatilo i potom
mu doneo na sto hrane, a on se usudio da zatraži cigareta,
kojih mu je ponestalo. Prosedeo je dan nagađajući po
zvukovima šta se u kući radi; video je kako se drugovi —
ali ne svi, bez Gardinovačkoga! — okupljaju u ambasadi
i kako slušaju Zečevo saopštenje o njegovoj pogibiji—
da li istinito, ili lažno, to nije umeo da odluči —
odmahujući brižno glavama i nagađajući, sigurno, već i
po njegovom, Sergijevom, odsustvu, šta se stvarno
desilo. Krv mu je od tog zamišljenog odmahivanja
jurcala kroz glavu, ali je bio i zahvalan Zecu što ne mora
to odmahivanje da gleda, odnosno što ne mora biti gledan
dok ga zamišlja, što je zaštićen od javne bruke. Uveče je
legao i opet se dugo prevrtao bez sna, a tek što je zaspao,
probudilo ga je paljenje električnog svetla i ulazak u sobu
Vlade Zeca sa Stanojem Buturlijom. Obojica su bili
obučeni kao da je dan, a Buturlija je nosio i na pod
spustio prtljag, u kom je Sergije poznao svoj suri kožni
kofer i preko njega prebačen ogrtač. „Oblači se", rekao

151
mu je Zec, i on se brzo izvukao iz posteljine. Buturlija ga
je poveo — kroz spoljnu sobu, gde je Mileva spavala, ili
barem u mraku ležala — u kupatilo, i naredio mu da se
obrije, što je on učinio, služeći se priborom poslaganim
nad umivaonikom. Kada su se vratili u sobu, onde je za
stolom sedeo Zec, nalakćen, sa nekim spisima
poslaganim pred sobom. „Sedi", naložio je pokazujući na
naspramnu stolicu, i Sergije ga je poslušao, a Buturlija je
ostao da stoji kraj vrata. Zec je gurnuo pred Sergija spise
i nalivpero. „Potpiši." Sergije je stavio nekoliko potpisa
na mestima koja mu je Zec pokazao, na što je Zec
sklonio spise u unutrašnji džep kaputa, tako da je na stolu
ostao samo jedan pasoš. „Napravio si nam grdnu
nevolju", progovorio je s prekornim izrazom, ispod koga
je Sergije, ipak, nazreo neku skrivenu pomirljivost. ,,Sad
kada su oči celoga sveta uprte u nas, sad kada nas svi
gledaju kroz lupu, ti ideš i pucaš u ljude po ambasadi!"
Oćutao je posmatrajući Sergija, kao da očekuje šta će
odvratiti, zatim je odmahnuo i nastavio. ,,A najgore je to
što si imao sreće, koju nisi ni malo zaslužio. Prva ti je
sreća što smo skandal morali zataškati po svaku cenu, a
druga što smo znali da te je Gardinovački vrbovao za IB.
Zato smo udesili da bude najpovoljnije i za tebe i za nas,
a to je da objavimo da se on sam ubio." Opet je s
očekivanjem pogledao u Sergija, pa pošto se on nije
oglasio, nezadovoljno je zamahao glavom i uzdahnuo.
„Ideš, dakle, u zemlju. Ideš tobož kao kurir, sa
Buturlijom, koji će šofirati, naravno sa spisima koji su
nebitni i koji već stoje u kolima. A pravi razlog tvoga
puta znamo samo ti, ja i Buturlija. Inače, ako saznaju
Poljaci, ideš u aps, a onda će te oni malo propustiti kroz
šake pa ćeš propevati i otići na robiju od dvadeset godina.

152
Zapamti to! Imaš celim putem da ćutiš i da slušaš
Buturliju. A kod kuće da nastaviš da ćutiš kao grob. Čim
pređeš granicu, ti više nisi službenik naše ambasade,
prestaju sve privilegije i zaštita. Maločas si potpisao da si
ubio Gardinovačkog, to ostaje za svaki slučaj kod nas, ali
će biti izvešteno i Ministarstvo. Nisi, naravno, više ni
član partije, bićeš isključen zbog nediscipline, jer si posle
ove kurirske misije odlučio da se više ne vratiš na
dužnost. I to tu stoji potpisano", rekao je lupnuvši se po
grudima. „Prema tome, pazi šta ćeš dalje. Najbolje je da
zaboraviš sve što si ovde radio i video, inače ćemo te mi
podsetiti, pa ćeš se rđavo provesti. Je li ti jasno?"
„Jasno", odgovorio je Sergije mahinalno. ,,E onda uzmi
pasoš", doturio mu je Zec knjižicu. ,,I pokazuj ga gde
treba. Ali nigde sem toga ni reči. Ti ništa ne znaš, a
najmanje o Gardinovačkom, koga na dan samoubistva
nisi ni video. A kad pređeš granicu, daj pasoš Buturliji. I
to je sve." Ustao je, Sergije je za trenutak imao nestvarno
osećanje da će se Zec sa njim rukovati, ali to se, naravno,
nije desilo. „Uzmi stvari", rekao je još Zec. Poslušao ga
je. Buturlija je otvorio vrata i sva trojica prošli su kroz
prednju sobu u predsoblje. Sad je svetlo gorelo i u
Pokrajnjoj kuhinji, na vratima se pojavila Mileva i
predala Buturliji nekoliko zamotuljaka i poljubila se s
njim. Izašli su i spustili se stepenicama u dvorište,
naišavši na veliku ambasadinu škodu koja se crnela pred
kapijom. Buturlija je tiho otvorio prtljažnik i uzeo od
Sergija kofer pa ga onde bez šuma smestio. Zatim je ušao
na šofersko mesto i otvorio Sergiju vrata da uđe pozadi.
Sergije se ukrcao i skoro se nasadio na veliku tvrdu
kurirsku tašnu, ostavljenu na sedištu. Napolju je jedna
prilika — bio je to savitljivi, tanki Zec — sagibajući se

153
otkračunavala krila gvozdene kapije pa ih uz štropot
otvorila. U istom trenutku Buturlija je uključio motor i
upalio svetla. Zec se pognuo prema njima i viknuo
glasnije nego što je morao: „Srećan vam put. I pozdravite
sve kolege u ministarstvu", zatim su kola krenula. Farovi
svetala otkrili su u mraku nekoliko prilika kako žurno
uzmiču ustranu, a onda je Buturlija zaokrenuo i zavezli
su se praznim varšavskim ulicama. Kad su izašli iz grada,
Buturlija je pustio punu brzinu. Vozili su se ćutke kroz
predjutarje, koje je postupno belelo, zatim kroz siv,
oblačan dan. Nisu se zaustavljali, sem da bi mokrili; u
dva maha Buturlija je, ne prekidajući vožnju, dodao
Sergiju po sendvič iz zamotuljka, pa jedan i sam pojeo
držeći volan slobodnom rukom. Na granici prema
Cehoslovačkoj je svak svoj pasoš pružio cariniku. Ovaj
ih je pažljivo razgledao, ali je bez reči udario u njih
pečate. Isto se desilo i sa čehoslovačke strane, a zatim i
na prelazu iz Čehoslovačke u Mađarsku. Sergije je svaki
put strepeo da će ga pozvati da izađe i odvesti na
saslušanje i mučenje, kako mu je zapretio Zec; odahnuo
je tek u Mađarskoj. Tu je i zadremao. Kada se probudio,
Buturlija je vozio kroz buku Budimpešte, a skupljao se
sumrak. Na mađarskojugoslovensku granicu stigli su
kasno uveče, a u Suboticu, pred železničku stanicu, oko
ponoći, Buturlija se zavalio na sedištu i pružio nazad
ruku. „Daj pasoš!" Uzeo je knjižicu i stavio je u
unutrašnji džep kaputa. Zatim je rekao Sergiju da sačeka
dok se on raspita za voz prema Novom Sadu, izašao je i
vratio se ubrzo sa vešću da do prvog voza ima sat i četvrt.
Pozvao je Sergija da se iskrca, ušli su u restoraciju i prvi
put tog dana pojeli toplo, a onda su popili po dva
špricera. Sada je Buturlija postao govorljiv, pohvalio je

154
domaće piće, koje ima drukčiji, ,,slađi", kako je rekao,
ukus od bilo kog stranog, potapšao Sergija po ramenu, i
kao da ništa ne zna o razlogu njegovog povratka, rekao
mu kako mu zavidi što se rešio tuđine. Izašli su na peron,
šećkali po njemu pušeći, a kad je voz bio postavljen,
Buturlija je pomogao Sergiju da podigne kofer i čak mu
mahnuo dok je kompozicija kretala. Sergije se svalio na
jedno od mnogih slobodnih mesta. U njemu se još uvek
kovitlalo sve ono što je poslednjih dana doživeo, ali ga je
domaći vazduh — nešto u mirisu voza i isparenja iz
odeće putnika, što je i Buturlija maločas objašnjavao, a
da mu on nije verovao — ispunjavao mirom, rasterujući
bolne čvorove u mozgu. Pušio je, otvarao prozor,
dolazilo mu je da peva. Na novosadskoj železničkoj
stanici, kad je sa svojim koferom krenuo izlazu i ugledao
milicionera koji je kraj sebe propuštao putnike, setio se
da nema nikakvih isprava i da bi, ako bi se to ispostavilo,
teško mogao da objasni odakle takav dolazi. Milicioner
ga srećom nije legitimisao — kao ni bilo kog drugog,
koliko je Sergije mogao videti — pa ipak se on do
tramvajske stanice prokradao kao lopov i jedva je
dočekao da kola — sa nekoliko putnika— krenu u grad.
Razdanjivalo se kad je zazvonio kod svojih, koji su se
odazvali bunovni a onda ga uzeli ljubiti i grliti što im je
nenadano došao. Kada su ga upitali nije li s njim Micka i
koliko će ostati, on im je, odlučivši se na to nenadano,
rekao najednom sve, odnosnogotovo sve: da je napustio
ambasadu i da se ni u nju ni ženi ne misli vratiti. Njima je
ova odsečnost, s obzirom na i dotad krivudavu sinovljevu
životnu stazu, bila dovoljno jasan znak da je on ponovo
pao u teškoće, pa ga nisu dalje ispitivali, a narednih dana
obilazili su ga kao da je u karantinu. Njemu je ta pažnja

155
odgovarala, ali mu je i smetala. Otkako je umakao iz
Varšave, prestao je pritisak prekora i pretnji kojima je
onde bio izložen, ali je taj pritisak ustupio mesto
praznini, pustoši, koje je sad, u Novom Sadu, uzdržanost
roditelja samo naglašavala. Niko ga više nije pitao o
onome što je učinio, niko čak nije ništa ni znao o
učinjenom, a ono je ipak postojalo i, umesto da
splašnjava, da se troši, raslo je u samom njemu, nadimalo
se, ispunjavajući prazne prostore ćutanja i neznanja. To
ubistvo, koje je počinio iz gluposti, nepromišljenosti,
naglosti, za koje je čak imao opravdanja u
pokvarenjaštvu Gardinovačkoga, sad kada je zapalo u
pustoš bez odjeka, lelujalo je oko njega neuhvatljivo kao
otrovni gas, koji kao da je zagađivao i sami vazduh što ga
je udisao, hranu koju je jeo, cigarete koje je pušio. Njemu
bi bilo dobro došlo da ga je neko ispitao i saslušao, po
njegovoj ili protiv njegove volje — neko kome bi on
mogao da se objasni, da se izgovori — ali niko takav u
Novom Sadu nije postojao, jer ni za koga ovde ubistvo
Gardinovačkoga koje je on izvršio nije postojalo. A da ga
on nekome obznani, na to se nije mogao odvažiti, jer sem
što je pamtio Zečevu zabranu, njemu je za takvo otkriće
bio potreban sagovornik u koga ima neograničeno lično
poverenje. Takav sagovornik bio je samo jedan, i to baš u
Novom Sadu: Eugen, pa se Sergije više puta rešavao da
ga potraži u onom njegovom razvaljenom stanu i da mu
sve prizna. No, između njega i Eugena stojalo je od
zatvorskog vremena jedno drugo neizrečeno priznanje:
da je on, Eugen, bio u pravu kad se ogradio od
ishitrenosti, od ludosti pobune, i sad kad se toga prisećao,
Sergije je dolazio do uverenja da je ista ishitrenost, ista
ludost pokrenula i ubistvo Gardinovačkoga i da priznati

156
jedno bez drugoga ne bi bilo mogućno. A da prizna sve,
da ceo svoj život prostre pred Eugena kao promašaj i
zabludu, to mu nije dozvoljavao odnos prema Eugenu,
koji sej uvek u njega ugledao. Ostajao je, dakle, kod kuće
i zavlačio se u samoću, čitajući knjige i novine koje je
otac donosio s posla, i slušajući sa radija neprekidni mlaz
vesti o sve istom sukobu, čijim se on sad već odbačenim.
razgrizenim otpatkom osećao. Jednog dana našao je u
novinama, iza povorke uobičajenih i ranije na radiju
čutih, pretećih vesti, među čituljama, oglas o pomenu
Dimitriju Gardinovačkom, sa slikom— mladalačkom,
gustokosom, još neobrkovljenom — ispod koje su stajala
imena roditelja i dveju sestara. Pored uobičajenih reči
žaljenja, u oglasu se govorilo samo o smrti, bez naznake
njenog uzroka. Ovo prećutkivanje ispunilo ga je— kao
ranije roditeljska uzdržanost— olakšanjem; ali kada je
ono minulo, ostao mu je u ustima ponovo gorak ukus: što
će istina o smrti Gardinovačkoga ostati zauvek zakopana
zajedno sa njegovim smešnim, za tolike nepotrebne
zaplete krivim telom, a što će zajedno sa njom biti
zakopan i jedan bitan deo njega, Sergija. Ovaj zaključak,
ma koliko apstraktan, nije ga napuštao, nego se
produbljavao u neku bolešljivu setu. Imao je, u svom
ležećem, novinama i knjigama zatrpanom trošenju
vremena, napade beznađa koji su se graničili sa plačem;
napade samosažaljevanja iako je priznavao da nema zašto
da bude sažaljevan jer je počinio zločin i čak ostao za nj
nekažnjen; jednostavno mu se činilo da je najzgaženiji,
najuzaludniji stvor na svetu. To predavanje razdraženim
živcima prekinuo je tek poštar, podnevši mu na potpis
prijemnicu uz službeno pismo, koje ga je pozivalo na
dosluženje vojske u Užičku Požegu. Iako ništa nije

157
ukazivalo na to da je poziv podstaknut iz Varšave— niti
se to ikad potvrdilo— njegov smisao se isuviše poklapao
sa Zečevim pretećim prcdskazanjima a da ga Sergije ne
bi shvatio kao odmazdu. Ona nije odgovarala njegovoj
krivici — ni približno — ali ga je najednom, kao
zamahom čarobnog štapića, oslobodila osećanja praznine
i onog nerazumljivog muka što se oko njega prostirao,
oslobađala ga sujevernog straha da će, pošto kazna
izostane, morati da ispašta samotnim kajanjem, gubeći
razum. Živnuo je. Izašao je na ulicu, pogledao jedan, pa
sutradan još jedan film; potražio je Eugena, koji mu se uz
vrisak obisnuo oko vrata; čak je uspeo da mu napola
šaljivo otkrije kako je u diplomatiji pretrpeo neuspeh, pa
će uskoro svoju privrženost domovini morati da
posvedoči marševskim korakom i baratanjem puškom. U
naznačeni dan otputovao je preko Beograda u Požegu,
potražio kasarnu, predao uputnicu i, sa dvadesetak drugih
pridošlica, sve samih, što zbog prerane demobilizacije,
što zbog službe u neprijateljskim vojskama, zakasnelih
redova, stao na tekuću traku šišanja, kupanja, sledovanja
uniforme i punjenja slamarice. Bio je opet na dnu,
sličnom onom zatvorskom, ili logorskom: okružen
žicama i prisiljen da čini što mu senaređuje; no ta je
prisila nosila privid — obostrani — dobrovoljnosti, i nije
bila uperena protiv života, već, samo privremeno, protiv
slobode. Morao je da čini stvari koje se od svoje volje ne
čine: da ustaje u zoru na jek pištaljke i da juri da stigne u
zahod i u stroj, da izlazi na vazda iste egzercire u kišna
okolna brda,kisnući i sam— bio je decembar— da jede iz
umašćenel porcije uz dreku i viku oko svakog pokreta
koji su muj propisali ili na koji se sam rešio; ali je
zauzvrat bio zaštićen od manjka ličnosti koji ga je

158
odskora mučio, jer je ovde, u vojsci, ličnost i inače bila
na odmet, ničem potrebna, jer je bilo potrebno samo
njegovo telo, njegova poslušnost, a njih je imao i mogao
dati. Odeljenje kome je pripao sačinjavalo je, sem njega,
devet vojnika: šest Bugara zemljoradnika, dva Crno
gorca iz dalekih planinskih sela i jedan Zemunac,
Tomislav Gajdoš, koji se, čim je u Sergiju poznao
gradskog čoveka, grčevito uhvatio za nj, isposlovavši
dadobiju krevete jedan do drugoga. Za razliku od
Sergija,] ovo je bio iskusan vojnik, koji je, mobilisan pod
Nezavisnom Državom Hrvatskom, dve poslednje godine
rat proveo u domobranima, te se sad s krajnjom dosadom
i podsmevačkim prezirom podvrgavao obuci i kasarn1
skim pravilima na koje su ga prisiljavali poludoučeni,
od njega po godinama mlađi partizanipodoficiri. I on je,
dakle, ovo šestomesečno dosluženje smatrao kaznom, ali
nezasluženom i za njega otežanom time što se pred kraj
rata bio oženio, dobio sina, nedavno i nameštenje kao
knjigovođa u fabrici aviona, te je svim silama žudeo da
nastavi započeti mali ali topli život iz koga je bio nasilno
otrgnut. Sa tim kržljavim ali na vojsku oguglalim,
mekookim i bledunjavim malograđaninom i saradnikom
okupatora Sergije se, usled podudarnosti u njihovim
sudbinama, neosetno sve više zbližavao. Godili su mu
njegovi smešno sitni ciljevi, njegova plitka sanjarenja,
kao još jedan teg koji ga je za noge vukao dnu, kome se
priklanjao. U prekidima vežbi, kada bi se sklonili u kraj
da zajedno popuše cigaretu, u kratkom razmaku između
večere i povečerja koje im je ostavljano za čišćenje
opreme i oružja i u nedeljnim popodnevima koja su
provodili lunjajući po kasarnskom krugu—jer se dozvole
za izlazak u grad, zbog napetosti na granicama, nisu

159
izdavale — slušao je Gajdoševa prizivanja doma
izgovarana milozvučnim glasom: opise bogate trpeze, sa
najprisnijim prijateljima, šetnji po obali Save sa ženom i
sinom— opise koji bi ponekad, na Gajdoševim ušiljenim
usnama, prešli u jedan od priprostih kafanskih napeva
(„Bele ruže, nežne ruže", „Tužna je nedelja") kao vrhovni
izraz jada i nadanja. Jedva se uzdržavao da pred tim
izlivima izanđale osećajnosti ne prsne u smeh, a ponekad
se morao savladavati da prijatelju ne preseče pesmu
udarcem šake u meka plačevna usta, pa ipak se
istovremeno s nekom voljnom samozatajnošću
potčinjavao tim izazovima svom dobrom ukusu i
opredeljenju i čak sebe pitao nije li Gajdoš u pravu što od
života traži samo te ušećerene, umrtvljene plodove. Sam
o sebi Gajdošu ništa važnoga nije otkrivao—ni svoju
borbu, ni zatvor i logor, a pogotovo događaje u Varšavi
— nego se prikazivao, kao i svima ostalima u kasarni, pa
i komandnom osoblju, kao čovek bez određenog uverenja
i zanimanja — što je trenutno i bio; ali je prateći u
pričama životne prizore vršnjakaknjigovode, i nehotice
uz njih doslikavao one sopstvene, i izgledalo mu je da sa
mnogo više truda i žrtve zapravo nije postigao ništa više,
već i mnogo manje od politicki ravnodušnog, samoživog
Gajdoša. Možda Gajdoš — mišljaše — sa svojim
sićušnim prohtevima i isto tako neznatnim zamislima i
zalaganjima oličava jedan sigurniji, ujednačeniji,
bezbedniji smer od onih zaletanja na koja se sam
odlučivao, dobijajući zauzvrat batine, glad, zimu, i
osećanje krivice; možda je Gajdoš— bačen kraj njega u
ovu rupu poslušnosti — čak primer koji mu valja slediti u
budućem životu? Kada je knjigovođa, koji je na
dosluženje dospeo dve nedelje pre krevetskog komšije,

160
isto toliko ranije obukao civil i oprostio se klikćući svojoj
slobodi, Sergije je zapao u tugu,'kao ljubavnik koga je
napustila neprivlačna, ali jedina dragana. Bez Gajdoševih
žalopojki, najednom je sam uvideo koliko je nepravedno
i nepodnošljivo da on, koji je već toliko žrtvovao i patio,
trči na komandu, škljoca oružjem i salutira među žicama
zajedno sa petstotinak seljačića koji ni za šta gore ne
znaju; obuzelo ga je nestrpljenje da već jednom bude
demobilisan, pa je na dan otpuštanja svoje civilno odelo
— koje je primio iz magacina izgužvano i plesnivo po
rubovima — obukao ushićen kao i njegov prijatelj u
prethodnici. U vozu je pevao, a kada se iskrcao na
beogradskoj železničkoj stanici radi presedanja, požurio
je u restoraciju da popije pivo i pročita novine zavaljen
na stolici i prekrštenih nogu, bez nadzora. Zatim su ga
topli žuti sunčani zraci što su poigravali po prljavim
prozorskim oknima izmamilivan zgrade; bio je mesec
jun, drveta u parku preko puta stanice su listala, a
tramvaji i automobili kao da su razuzdano, uz nestašne
cilike i groktaje, pocupkivali u medeno gustom vazduhu.
Pomislio je s nelagodnošću na svoj sumračni, ukiseljeni
dom u Novom Sadu i, naglo se odlučivši, krenuo peške u
Zemun, Gajdošu, koji ga je tokom svojih poveravanja
nebrojeno puta zakleo da će se i u civilstvu družiti. U
jednoj prizemnoj kući prislonjenoj uz breg, u
vlažnjikavom prizemnom stanu, prijatelj iz vojske
dočekao ga je sa razdraganošću koja nije izneverila
zaricanja i obećanja, izljubio se s njim i uveo ga u
kuhinju da mu predstavi svoju okruglu, rumenu, od posla
oznojenu ženu, a onda i u sobu, da pokaže sinčića koji se
igrao na prostirci ispred ormana. Zadržao ga je na ručku,
a kako im je pričanje začas progutalo popodne, i na

161
večeri i spavanju, davši mu, posle savetovanja sa ženom,
sobicu deteta iz koje su izgurali krevetac i na njegovo
mesto uneli iz spavaće sobe otoman. Slično su prošla još
dva dana, za kojih je Sergije, dok bi Gajdoš bio na poslu,
trošio svoj sitniš skitajući po Zemunu i prelazeći u
istraživačke pohode do Beograda, a pred veče se vraćao
da uz večeru popriča a potom ode na spavanje. Gajdoš se
topio od zadovoljstva što ima s kim da obnovi svoju
čežnju za domom i tako ga sebi učini još privlačnijim, ali
njegova žena postepeno je gubila strpljenje, i Sergije,
primetivši to, nagovestio je da će ih napustiti i otputovati
kući. Gajdoš se uzvrpoljio između čekića i nakovnja,
ispraćajući zabrinutim pogledom ženu koja ih je
posluživala i idući za njom na prstima u kuhinju da joj se
umiljava, pa je posle dugog šuškanja s njom predložio
Sergiju da se za stalno nastani u sobici, ali uz plaćanje
neznatne najamnine, da bi i žena našla svoj račun. Pri
tome, spuštajući glas, dao je do znanja da bi najamninu
rado sam podmirivao, pod uslovom da to skriju od žene,
ali se Sergije sa ovim nije složio rekavši da nije bez
novaca a da ima i nameru da se zaposli. Ovo poslednje
oduševilo je Gajdoša i on je obećao da će učiniti sve da,
preko svojih veza po preduzećima u Zemunu i Beogradu,
nađe Sergiju posao. Pri tome su ostali. Sergije je
otputovao u Novi Sad da se sa zakašnjenjem javi
roditeljima i uzme stvari koje su mu kod njih stajale.
Dočekalo ga je, sem olakšanih i radosnih zagrljaja, jedno
debelo pismo varšavske ambasade, u kome je, s lupanjem
srca, otkrio ne ono čega se neodređeno pobojao, nego,
zapleten u nizove paragrafa, zahtev da se njegov brak sa
Mickom, zbog toga što je samovoljno napustio zajednicu,
razvrgne na njegovu štetu. Odmah je potpisao i otposlao

162
dokument, kratko obavestivši roditelje o njegovoj
sadržini, a nekoliko dana potom, osetivši kako mu se u
raspoloženje useljava stara čama, saopštio je da mu je u
Beogradu ponuđeno zaposlenje i, sa stvarima složenim u
koferu, otputovao nazad Gajdošu. Ispostavilo se da je
njegova laž bila istina: Gajdoš mu je u međuvremenu
stvarno našao posao, i to ne u Zemunu, iako se ovde
prvenstveno raspitivao, nego u Beogradu, gde je
potražnja za radnom snagom bila šira i življa. Sutradan je
Sergije prešao mostom Savu i, posle ne mnogo zamorne
provere dokumenata — vojnička knjižica važila je kao
vrhovna preporuka — zatim kupovanja taksenih maraka i
pisanja molbe, vratio se u Zemun kao novoprimljeni
službenik Direkcije za knjigovodstvenu instruktažu, sa
zadatkom da sačinjava spiskove nedovoljno obučenih
finansijskih službenika po beogradskim preduzećima i da
za njih, preko sindikalnih rukovodstava, ugovara
predavanja koja će im u organizaciji Direkcije održavati
profesori ekonomskog smera. Bio je to kratkoročan i
labavo zasnovan posao, ali je i ceo Dirkin, kako se
skraćeno zvala ustanova, bio takav: izmišljen, pa odmah
napola upušten, privremeno bačen u baraku kraj
železničke stanice i onde ostavljen na dušu i savest
sedam službenika i jednog direktora. Ovaj, imenom
Živadin Mijušković, domogao se zvučnoga zvanja
zaslugama isto tako polovičnim kao što je bilo i ono: kao
urednik, pred rat, lista Ekonomičar, koji je, manje iz
rodoljubivih nego ucenjivačkih motiva, napadao
zvaničnu privrednu politiku, raskrinkavajući širenje
nemačkog kapitala u Jugoslaviji; unesen u spiskove
Gestapoa, bio je za vreme okupacije više puta hapšen, pa
puštan, budući da je policija umela da razlikuje stvarne,

163
na rizik spremne neprijatelje od prigodnih. Ipak je
očekivao da će kao stradalnik od fašizma i zbog veštine u
baratanju perom postati urednik nekog dnevnog ili
nedeljnog lista, ali ni partijskim komitetima nije
nedostajalo njuha za razlikovanje pravog od slučajnog
privrženika, te su njegovo smerno ali uporno laktanje u
sazvežđe štampe isto tako lagano i neumitno suzbijali,
dok mu je, naprotiv. napredovanje u privredi,
prehvaljivanjem njegovih znanja u toj oblasti, bilo
uslužno nuđeno. Sergija je ovaj lepuškasti, mekoputi
čovek krupnih i sjajnih smeđih učiju, razočaran u
gospodare koje je sebi odabrao, prihvatio kao još jednog
intelektualca nepotpuno i nepravilno iskorišćenog, a kada
je tokom jednog razgovora saznao da je za vreme
okupacije bio zatvaran, poželeo je da se s njim i zbliži.
Ali Sergije, poučen iskustvom sa Gardinovačkim, nije se
davao tom srodničkom zagrljaju, nego se pretvarao — ne
mnogo, jer je napola to bilo istina — da ga prošlost više
ne zaokuplja i da ne očekuje za svoja stradanja drugu
nagradu nego da ga na njih što manje podsećaju. Čime je
direktora, oslobodenog strahovanja da bi u novom
saradniku mogao steći i suparnika, još više pridobio, i
brzo se pored njega uspinjao među osobljem Dirkina,
sastavljenog od knjigovodstvenih stručnjaka iz
predratnog vremena, koji su nemoćno širili ruke pred
novim i uvek drukčijim propisima što su valjali struku
tamo i amo kao oluja čun, i od blagajnice i tipkačica, već
od jutra zamorenih svojim prisnijim domaćičkim
dužnostima. Postao je čovek za vezu Živadina
Mijuškovića, koji sam, težak na nogama i pričljiv, nye
rado napuštao svoju ušuškanu, ma i u baraku uglavljenu
sobu s foteljama nabavljenim u Upravi narodnih dobara,

164
u koju su žene, čim bi stigla poseta, unosile rakiju i kafu.
Sergiju je, pak, odgovaralo da se kreće, jer se, dok je
izbivao, oslobađao naduvavanih knjigovodstvenih
začkoljica, koje su ga, uostalom, u jednom ličnijem
tumačenju, očekivale i kod kuće. Jer on je ostao da
stanuje kod Gajdoša, iz osećanja obaveze i iz lenosti da
potraži nešto bolje, plaćajući, na zadovoljstvo domaćice,
za bivšu dečju sobicu, nastavljajući druženje koje je
izgubilo u međuvremenu smisao i osnovu. Kako se
Gajdoš ipak i dalje nije odricao navike da sa njim uveče u
kuhinji ispija bocu domaćeg vina, pod svevidećim okom
žene koju je smatrao uzornom, Sergije je gledao da stiže
kući pred samo spavanje. To je bilo već drugo mesto sa
kog je bežao. Treće je bila njegova prava kuća, u Novom
Sadu, kojoj je uzeo navraćati svake subote i ostajati u
njoj preko nedelje da bi učinio zadovoljstvo roditeljima, i
vraćati se odatle s uzdahom olakšanja, a četvrto: skriveno
u spletu beogradskih ulica Ministarstvo spoljnih poslova,
gde je nekada dobio postavljenje za varšavsku ambasadu
i gde su — bilo mu je to stavljeno do znanja — postojali
tragovi, pisani i zapamćeni, o neslavnom i krvavom
završetku tog postavljenja. Sve ove tačke pritiska, pak,
kao eksere zabodene u živo meso, natkriljavala je, dajući
im težinu, opšta pretnja novoga rata, vesti o graničnim
upadima, optužujući govori, diverzantske eksplozije,
bojeći Sergijeva izmicanja plamenom privremenosti, kao
skokove po žeravici, dok ga ne zahvati neki novi opšti
požar i prekrije svojim pepelom. Tim žustrije je grabio
privremenost, videlo i svežinu dana, vazduh koji je
mogao udisati na ulicama bez strepnje i pritiska, te je
oduševljeno jezdio s kraja na kraj Beograda pod
izgovorom poslova i razonode. U tom nemirnom kretanju

165
naišao je na Ljiljanu, ekspeditorku u listu koji je
objavljivao knjigovodstvene sheme Dirkina, zbog čega je
onamo često navraćao odnoseći devojci adrese novih
pretplatnika. Začudio se usrdnosti sa kojom ih je ona
prihvatala i unosila u svoje spiskove, pa ih umnožavala i
seckala radi lepljenja na primerke lista. Bila je slična
Micki, prćasta i smeđooka, ali bez njene proračunatosti,
sva grozničava od želje da mu ugodi. Isprva nije verovao
da je ta predanost prava, da može u bilo kog biti prava, i
počeo se, u stvari, za nju zanimati iz potajne želje da je
razotkrije kao lažljivicu. Ali, udesivši nekoliko puta da
joj dođe pred kraj radnog vremena i otprati je kući, što
mu je omogućilo da se s njom zbliži, uverio se ne samo u
istinitost njenog izgaranja već i u to da je ono deo jednog
mnogo šireg, koje se upotpunjuje s njegovim. Živela je
sama kod jedne starice generalice, kojoj nije bila rod, već
joj kao susetki odlazila otkako joj je mati umrla. Otac joj
je bio advokat s velikom praksom i političkim
ambicijama, brat, stariji od nje celih devet godina, već
pre rata student, te su obojica njeno bavljenje kod otmene
starice, gde je mogla samo korisno da nauči, odobravali i
podsticali. Za vreme okupacije otac se uključio u pokret
Draže Mihajlovića i bio pred kraj rata izabran u njegov
Centralni nacionalni komitet, zbog čega su ga partizani,
čim su ušli u Beograd, odveli i streljali; brat, koji se sa
očevim nazorima nije slagao i hteo da spere ljagu sa
imena, prijavio se kao dobrovoljac u
Narodnooslobodilačku vojsku i mesec dana potom
poginuo na Sremskom frontu. U stan su se uselili oficiri,
nju je generalica pozvala k sebi i ona se kod nje sklonila
sa svojim stvarima kao neki pogorelac. One dve pogibije
u porodici, jedna za drugom, i onaj stan u kome je

166
odrasla i koji više nije bio njen, ali pored kog je
svakodnevno prolazila, stvorili su u nje osećanje ukletosti
i otcepljenosti od života u isti mah. To je bio razlog što je
Sergijevo zanimanje susrela sa grčem izgladnelog kučeta,
i njegovo udvaranje sa žarom koji je bio tim žešći što nije
gradio nikakve izglede u budućnost. Bila bi mu postala
nežna i požrtvovana ljubavnica da se time zadovoljio.
Ali, njega je zadivila njena istančanost, neuzdržanost i
toplina njene ljubavi, koju je tumačio kao snagu, iako ga
je Ljiljana uveravala da su joj životna predviđanja
ponorno tamna. Ta predviđanja su se slagala sa
njegovima u tom trenutku, a udvostručavanje mu se
priviđalo kao savez. Poverio joj je svoju prošlost, prvoj
njoj od svih ljudi celu, sa svim njenim tajnim i
neskrivenim povredama, i od tada su im sastanci proticali
u uzajamnom predočavanju zala koja su ih snašla, pri
čemu im se činilo da su ona istovetna: njeni i njegovi
gubitci u poplavi nasilja. Tronut tom saglasnošću,
zatražio je da se za njega uda, a ona je pristala sa
ushićenjem kojim je prihvatala i svaki drugi njegov
podsticaj. Potražili su stan i našli ga posredstvom
generalice, kod penzionisanog predratnog načelnika
Ministarstva građevina, koji im je prepustio svoju radnu
sobu s bibliotekom i klavirom, jer je morao školovati sina
i kćer, a imao na vratu bolešljivu ženu. Sergije je saopštio
Gajdošu da se seli, zamolivši ga ujedno za poslednju
uslugu: da bude svedok pri registraciji, uz jednu
Ljiljaninu koleginicu, daktilografkinju u njenom listu.
Gajdoš je, uz žaljenje za prijateljevim svakodnevnim
prisustvom, rado pristao, izmamivši zauzvrat obećanje da
će se i dalje viđati i posećivati, što nije bilo ispunjeno;
posle ceremonije Sergije je odveo Ljiljanu u Novi Sad da

167
je upozna sa roditeljima, obradovanim novinom, a onda
se sutradan vratio s njom u Beograd, da nastave posao.
Nastali su meseci ljubavi, međusobnog telesnog
upoznavanja, ispitivanja sklonosti i stupnjeva strasti.
Ljiljana mu se u svemu_prilagođavala, umela je da bude
strastvena kada je on to bio i bezazlena ako se on osećao
zadovoljen. Njega je tolika povodljivost gotovo
uznemiravala, kao u početku njihovog poznanstva; nije
mogao sasvim verovati u njenu istinitost, te ju je stavljao
na ispite, samo da bi se ponovo i uvek uveravao kako je
ničim ne može poljuljati. No čim je zatrudnela, ona se sa
istom usrdnošću predala svom novom stanju. Ispopuštala
je haljine, zanemarila udešavanje u korist sitničavo stroge
čistoće, prestala je da se zanima za susrete u krevetu, a
kada bi do njih došlo, podnosila ih je rasejano, sa
osmehom u očima upravljenim u stranu, ka još
nevidljivom biću koje je očekivala. Soba, koja ju je dotle
oduševljavala zbog prisustva mnoštva knjiga i klavira —
na kom je umela, kad bi se našli sami u stanu, da tiho
odsvira Sergiju neku etidu iz nepotpuno zapamćenog
učeničkog repertoara — sada joj se činila nezdrava zbog
prašine i zaptivenosti koje su uzrokovale baš te knjige i
klavir; kupatilo nedovoljno zbog česte zauzetosti i
pomanjkanja tople vode; stisnutost u toj mnogočlanoj
porodici načeta zdravlja nepodesnom za donošenje na
svet i uzgajanje deteta. Dok je ranije sa stanodavcima,
koji su poštovali uspomenu njenog oca, bila dražesno
ljubazna, osvajajući ih neposrednošću i skromnošću, sada
je prema tim istim ljudima postala nabusita, zahtevna, da
bi najzad u jednoj prepirci, pošto joj je načelnikovica
dobacila da i druge žene rađaju decu, vrišteći, izobličena
lica, i držeći se obema rukama za narasli trbuh, optužila i

168
nju i celu njenu porodicu da joj iz pakosti uskraćuje njena
plaćena prava. To je značilo raskid, i ona je morala
takoreći da pobegne generalici — što je učinila u stvari s
voljom i nestrpljenjem — dok je Sergije jedva izmolio da
privremeno ostane, makar bez nje, kao podstanar. Viđali
su se sad kao ljubavnici, dakle ono što je Sergije pokušao
preskočiti da budu. Generalica, sedamdesetogodišnja
muškobanjasta udovica bez dece, koja se Ljiljaninoj udaji
za Sergija od početka protivila, tvrdeći da za tako
ozbiljnu vezu nema čvrste osnove u društvu lišenom reda
i morala kakvo je posleratno, prigrlila je ponovo svoju
štićenicu kao iz krletke odletelu pa u ranama vraćenu
pticu. Kada bi Sergije došao u posetu ženi, generalica ga
je puštala u Ljiljaninu sobu kroz kolonu vrata otvorenih
širom u celom stanu, i zadržavala se stalno u blizini
nakašljavajući se gromko i bacajući u prolazu negodujuće
poglede na par kao da ga zatiče u namerama za neki
nečastan čin. Pokušavao je da privoli Ljiljanu da dođe k
njemu u nekadašnji zajednički stan — gde je on ponovo
uspostavio skladan odnos — no ona je pristala samo
jednom, a i tada se za vreme zagrljaja trzala kao da će
neko banuti s nožem isukanim na njih, iako su vrata bila
zaključana. Kuburila je i sa zdravljem: trudnoća joj je
oštetila bubrege, zadebljala na nogama vene. Sergije ju je
nagovarao da zatraži uput u bolnicu i onde saceka
porođaj; no, generalica je smatrala da bi bilo opasno
izložiti je nesređenosti i prljavštini koja vlada u
državnom zdravstvu i najmila je, po preporuci neke
prijateljice, lekara i babicu koji su radili u spregu. Sve to
Sergije je saznavao u odlomcima, između dvaju
generaličinih nakašljavanja i negodujućih prolazaka kroz
veliku, mračnu trpezariju u kojoj su tepisi prigušivali bat

169
njenih koraka i štapa s drškom od sedefa. Kada su trudovi
nastupili, zadržali su ga u salonu, čija su vrata prvi put
bila zatvorena; sedeo je i pušio, prateći očima babicu,
vremešnu krupnu ženu koja je pronosHa lavore i čaršave
dobacujući mu pokoji umirujući smešak, i slušao,
prigušene daljinom i zidovima, Ljiljanine zadihane žalbe,
stenjanja. Tek kasno uveče pojavio se lekar, sed, rumen
starac, i ušao u sobu, da bi kao neki zao čarobnjak iz
onog neodređenog mrmljanja razdrešio krike koji su bili
toliko raspušteni da ih Sergije nije mogao pripisati
Ljiljani i u koje se umešao dečji plač. Izašla je babica i
svečano mu rekla da je dobio kćer, na što se Sergije s
njom rukovao i dao joj novaca. Posle te vesti, međutim,
dugo niko nije izlazio, a kada se negde posle ponoći
pomolio lekar, rumen i svež kao da je podne, progovorio
je Sergiju o žalosnoj nepredviđenosti, koja je proizašla,
kako je rekao, iz specifične konstitucije mlade majke, i
usled koje je dete rođeno s iščašenim kukom. Odmah je
dodao, na Sergijev uplašeni uzvik, da će se mana moći
ispraviti operacijom, koja se vrlo često i uspešno obavlja,
pa je, naklonivši se ljubazno, izašao. Sergije je zakucao
na vrata. Pred njim se isprečila generalica, oslanjajući se
na štap, smrknuta ali i pobedonosna izraza, i rekla mu da
je najbolje da pođe kući, jer bi u sobu mogao samo uneti
zarazu. Pošlo mu je za rukom da preko njenog ramena,
kroz druga vrata trpezarije, ugleda Ljiljanino bledo,
smanjeno lice na jastuku postelje i nad njim nagnutu
plećatu babicu — ništa više. Javio je svojima da su dobili
unuku i čekao da vidi Ljiljanu i dete. Pripušten im je bio
jednog od narednih dana, samo do fotelje postavljene na
sredinu trpezarije nasuprot stolu za kojim je Ljiljana
dojila dete. Video je smežuranu malu glavu, Ljiljaninu

170
nabreklu dojku išaranu plavim žilama i gornju polovinu
njenog lica, jer joj je usta i bradu prekrivala gaza. Ćuteći
je sačekao dok se dete nagutalo mleka i zaspalo, i kad ga
je Ljiljana položila u krevetac, rekao joj je koliko je
zabrinut zbog iščašenja kuka o kome je obavešten. Njoj
su na oči pokuljale suze. Ustao je da joj priđe i uteši je,
no ona je od njega odskočila kao od zmije i pribila se uza
zid šireći oči nad maskom od zavoja. Generalica,
nevidljiva do tog trenutka negde iza vrata, prišla je
oslanjajući se na štap i više pokretom nego rečima
naložila mu da izađe. Scena se ponavljala u razmacima
od po nekoliko dana, a zatim nedelja, nepromenjeno, jer
se Ljiljana s generalicom i detetom ušančila u krug
nesreće koju je sebi bila predskazala i sada je smatrala
potvrđenom, ne mogući ni zamisliti da se iz njega može
probiti. Sergije je pokušao da se obavesti, najpre iz
knjiga, a zatim ugovorivši preko poznanika u Direkciji
razgovor s lekarima: svi su preporučivali što raniju
operaciju. Ali Ljiljana nije htela o njoj ni čuti, plašila se
same reči, kočila se kao sleđena i pri njenom pomenu.
Jednom mu je i rekla, zloupotrebljavajući njegovu
poverljivost iz ranih dana njihove ljubavi: ,,Ti si ubica!
Ti bi i nju da ubiješ, samo da bi se mene ponovo
dočepao. Ali nećeš, zapamti!" Ta čudovišna optužba,
izrečena sa silovitošću i mržnjom koju u nje nije mogao
pretpostaviti, zadugo ga_je ućutkala. Odlazio je ženi i
detetu još samo po dužnosti i da ne bi srušio most stvoren
navikom, a svojim roditeljima, koji su ga zasipali
ponudama da posete ili u svom domu prihvate snahu i
unuku, oštro je izjavio da je ona zbrinuta i da sa takvim
predlozima prestanu ako žele da ga i daljeviđaju. Znao je,
međutim, da snosi odgovornost za malu bolesnicu, koja

171
će, pošto prohoda, svoju manu ustaliti, ovekovečiti, pa se
upustio u razgovor sa pravnikom koji je zastupao Dirkin i
zatražio od njega mišljenje o svojim ovlašćenjima.
Pravnik, Stanimir Veljković, pokazao je veliko
zanimanje za slučaj, no kako je bio neiskusan u sličnim
sporovima, odgodio je odgovor dok se ne konsultuje sa
kolegama; posle izvesnog vremena pozvao je Sergija u
kafanu i rekao mu: „Zakon kaže da se tu ništa ne može
dok ženu ne navedete da vam se vrati. Privolite je
nekako, pa ćete imati odrešene ruke." Sergije je savet
prihvatio klimajući glavom, ali je znao da se još dugo
neće moći njime koristiti, jer je Ljiljanu u međuvremenu
zaticao sve odlučnijom, sve skvrčenijom u nesreći, te je
rešio da, po cenu težeg docnijeg zahvata, pričeka.
Njegovo bavljenje zakonima, ma i tako posredno i
površno, imalo je ipak jednu posledicu: da se upisao na
pravni fakultet kao vanredni student. Bio je to ujedno
ishod njegovih već dosta dugo vodenih razgovora sa
samim sobom, oko nekorisnog prolaženja vremena na
poslu koji ga ne zanima, a ti razgovori, opet, bivali su
podstaknuti zaokretom društva, sitog ratobornih pokliča i
lišavanja u njihovo ime. Nastupio je suprotni talas, koji
je svoj zalet pripremao još u tamnicama, logorima,
odredima i brigadama stvorenim ratom, pa, godinama
susprezan i potiskivan, peneći se razorio sačuvane
bunkere zazora i uskosti. Mijušković, jedna od žrtava
potiskivanja, isposlovao je spajanje svoje direkcije sa
štamparijom „Globus", čije je zvučno ali lošim
poslovanjem zasenčeno ime preuzeo i u kojoj je —
zadovoljavajući najzad svoju ambiciju — počeo izdavati
privredni list. Otprilike u isto to vreme prvi put je
proslavljena u susednoj Mađarskoj — sa kojom su se

172
međudržavni odnosi sredili — godišnjica pobune
Lskog zatvora, na koju je i Sergije zvanično pozvan.
Njegova fotografija i kratka izjava izašla je u nekolikim
novinama, otkrivajući Mijuškoviću i ostalim
globusovcima jedno novo živo odličje kojim se mogu
pohvaliti i u slučaju potrebe pokriti; Sergiju je pri
povratku bila priređena mala zakuska u klubu štamparije,
a Mijušković mu je ponudio posredovanje da bude
primljen u partiju. Sergiju je srce zadrhtalo, ali je bio
dovoljno obazriv da zatraži rok za razmišljanje, pa je u
samoći prizvao u sećanje ne samo svoja teška iskustva sa
politikom već i obrise one glomazne zgrade u kojoj su
postojali pismeni tragovi tog iskustva. Odbio je ponudu
izgovorom da je suviše star da svoju odanost partiji sada
dokazuje, što se Mijuškoviću dopalo kao znak
skromnosti, te ga je odsad još snažnije podržavao i među
prvima premestio u list. Sergije je čitavo ovo narastanje
svoga značaja doživljavao sa izvesnom gorčinom,
osećajući ga zakasnelim, tim više što je ono ostalo
prignječeno, kao nekim nezgrapnim teškim predmetom,
neraščišćenim porodičnim prilikama. Njegova kćer
Stojanka — nazvana tim imenom po želji svoje kume,
generalice— izrasla je u devojčicu koja je u školu pošla
šepajući; Ljiljana se i dalje grčila nad njom u stavu
dosegnute nesreće. Trebalo ih je obe iščupati iz iščašenja
i privesti zdravom životu, koji je sve upornije i šire
postavljao svoje zahteve, podvesti ih pod zakonska
pravila koja je Sergije izučavao i koja su tom opštem
htenju davala za pravo. Pomenuo je Mijuškoviću svoju
potrebu za domom i naišao kod njega na potpuno
razumevanje; nakon godinu dana natezanja sa Opštinom,
kojoj je njegov slučaj bio pismeno objašnjen a

173
Mijuškovićevim ličnim i poslovnim vezama podržan, bio
mu je dodeljen jednoiposoban stan u novogradnji na
Karaburmi. Trebalo je sačekati skoro još toliko da stan
bude dovršen; Sergije je to vreme upotrebio da bi ponovo
pridobio Ljiljanu. Češće ju je posećivao, nosio njoj i
detetu korisne poklone, bio ljubazan i prema generalici, i
uspeo je da diplomski ispit proslavi kod njih, gotovo
pozvan, doduše s jestivom što ga je sam nabavio i doneo,
ali u opuštenosti koju je stvorilo saznanje o njegovom
napredovanju. Zatim je jednom — bilo je proleće, april—
na prečac, telefonskim pozivom, izazvao Ljiljanu iz
kancelarije, da bi je taksijem prebacio na gradilište i
pokazao joj novi stan. Ona se oduševila čistim, svetlim
sobama, balkonom sa čije se četvorokatne visine pružao
slikovit pogled na zelene brežuljke, udisala je sa njega
žedno svež i topao vazduh, i mada je istovremeno bila i
uznemirena, jer je kroz sat i po Stojanku trebalo dočekati
pred Školom — za što joj je Sergije unapred stavio na
raspolaganje iznajmljeni taksi — nije se opirala njegovim
slatkorečivim vodičkim opisima jednog zajedničkog
života na ovom zdravom, zračnom mestu. Sergije se
postarao za nameštaj, primio je ključeve stana i počeo se
useljavati, kad se generalica razbolela i pala u postelju od
pogoršanja svoje reume. Teško je bilo ovu podudarnost
ne oceniti kao plod smišljenosti i njoj sledstvene glume;
no, ta gluma je očigledno izvirala iz generaličinog
najdubljeg bića, budući da se ona više nikad nije podigla
iz bolesti. Negovala ju je Ljiljana, uz pomoć nekadašnje
generaličine služavke koja je već godinama navraćala
samo povremeno, puneći kuću više mumlanjem i
struganjem papuča nego tutnjem rada. A potom Ljiljana i
Stojanka zajedno, tako što je mala preuzela kupovine i

174
čitanje starici iz novina. Sergiju se sada dešavalo da na
vratima stana zatekne cedulju ispisanu štampanim dečjim
slovima: Vratiću se brzo, i, pošto bi sišao na ulicu, da
svoju kćer ugleda kako, izbacujući desnu nogu kao da
njome kosi, vuče nisko nad zemljom torbu s bocom
kisele vode i bakalukom. Pritrčavao joj je, saginjao se da
je poljubi u četvrtasto oblikovano lice s okruglom
bradicom — lice slično svome, ne Ljiljaninom — i,
digavši je zajedno s teretom, ponese uza stepenice. Ona
je ozbiljno prihvatala njegovu pomoć, ali bi se, čim
stignu na prag, izmigoljila, otključala vrata i odšepesala u
kuhinju ili u generaličinu sobu da joj preda što je
poručila. Ostajao je lišen njenog toplog pritiska na
ramenu i grudima, kao pokraden, i kada bi stigla
Ljiljana—zadihana od žurbe, sa nekog prekorednog posla
ili roditeljskog sastanka u školi — ne bi odoleo da joj ne
prebaci što malu nemilosrdno upošljava, otržući je od
dečjih zadovoljstava. Ali ona, koja je prema detetovim
slabostima bila tako osetljiva, uzvraćala je, neočekivano,
da je dobro što se privikava na teškoće i tegobe. „Zašto?"
pitao je Sergije. „Zato što je očekuje život, a život je
težak." ,,Ne mora biti težak", tvrdio je on. „Pređite kod
mene, pa će vam odmah biti lakše." ,,A šta bi bez nas
Nana? (Tako je zvala generalicu.) Ne bi mogla napustiti
svoju kuću. Umrla bi." I tu je razgovor prestajao. Morao
je čekati dok ona zbilja ne umre, u svom stanu, pa da se
onda vidi dalje. No, starica je živela i živela, imala je
jako srce, dobar krvotok, jela je, pila, redovno silazila na
nužnik, umela je, uz Ljiljanine pomagačke ruke, i da se
opere u kupatilu, glas joj je odzvanjao krepko i važno kao
pre. Sergije je shvatio da je to njen drugi umišljaj: da
poživi dugo, duže od njega koji joj je zapretio

175
rasturanjem kućnog poretka. Obeshrabrio se. Nastojao je
da Ljiljani i Stojanki odlazi ređe, ostavljajući im novaca
umesto svog prisustva i pomoći, i potražio i sebi zamenu
za njihovo društvo. U to vreme vezao se prvi put čvrsto
za jednu stranu ženu, razvedenu kalkulantkinju
izdavačkog ogranka „Globusa", koji je u sklopu lista bio
osnovan i u koji je i sam prešao. Citalaštvo je bilo željno,
posle tmurnih, politički podsticajnih štiva, lake i
neobavezne reči, a Mijušković je to osetio: štampao je
nedeljno po jedan ljubavnoavanturistički roman,
crpeći iz nepresušnih izvora zapadnih specijahzovanih
kuća. Izbor iz te prebogate ponude morao je da prepusti
onima koji znaju strane jezike: prevodiocima, uglavnom
poluizgladnelim profesorima srednjih škola koji najčešće
nisu imali pouzdana politička merila; ali je zato
ustanovio lektorsko odeljenje sa proverenim Sergijem na
čelu, koje mu je garantovalo da se ni u jedan „Globusov"
roman neće prokrasti štetne tendencije. Sergije, koji je
izvlačio najviše koristi iz tog lukavog ustrojstva, jer je
rad bio nevelik, prost, a dobro plaćen, nije mogao, pored
sveg likovanja, da ne oseća njegovu površnu, ljigavu
osnovu, njegovu oprečnost moralu i društvenoj koristi u
koje se u svojim najboljim godinama kleo, pa se
postepeno rastuživao, obeshrabrivao. Napustio je
kalkulantkinju, koja ga je već bila počela uvlačiti u, svoj
domazluk, u svoje plitke, grabljive računice, i uzeo da se
ponovo zadovoljava slučajnim povremenim susretima sa
ženama svojih godina i nezavisnim kao on što je. Bio je,
u stvari, sam, usamljen; putovanja u Novi Sad, koja su
dugo za njega predstavljala samo obavezu i teret, sada su
se izdvojila— a da on to nije ni primetio — u jedina
ostrva prisnosti i topline. Potražio je ponovo Eugena, i

176
našao ga zagnjurenog u knjige, u reči, ali ne radi koristi,
već, kao u nekadašnjim bezglavim danima pobune i onim
nepoverljivim, poratnim, oskudice, predanog njima u
samozaboravu i samozatajnosti. Kao da je našao ponovo i
sebe nevinog od iskustva, sebe svedenog na misli i
maštu. To ga je odmaralo, kao udisanje debele lopte
vazduha između dvaju zaranjanja u muljevitu reku. Reka
je bila njegova beogradska svakidašnjica, zarađivanje
novca tesanjem besmislenih ljubavnih i pustolovnih
istorija po nekim nepostojećim predelima, ubijanje
preostalog vremena u kancelariji s Puljezovićem i
Šotrom, van kancelarije s nekom novom ili starom
poznanicom i, najteže, jednom ili dvaput mesečno,
viđenje sa malom sakatom Stojankom, koju je trebalo
operisati a koja nije bila operisana, sa sve manje
mogućnosti da se to uspešno naknadi, i čiji je svaki
izbačaj one iščašene desne noge značio potmuo prekor i
podsećanje da je Sergiju život kliznuo ukrivo. L taj već
tromi, jednolični, naizgled nepopravljivi tol zasekao je
susret sa Inge, blesnuvši iz gliba belinorr vodoskoka.

177
Za tim bleskom on sad tumara, po Beogradu i Novom
Sadu. Zastaje, njuši vazduh: ponovo je proleće, zrelo,
gusto, mami da se duboko udahne, opet i opet,
sklopljenih očiju. Krošnje su nadenute sočnim zelenim
lišćem, vrapci stoglasno izvikuju svoju veselu glad, žene
su skinule čarape, kapute, pod haljinama im se nazire
obris mesa, pokretljiv obris, koji mami. Sergije ih
upoređuje sa Inge, dugo se osvrćući. Neka je pokrupna
kao ona, druga šiljastija, lakša. Poneka i podseti na nju.
Tada je sledi, dugo, da bi je najzad prestigao, i uverio se
kako joj lice nimalo ne odgovara očekivanom. To bodro
puno lice sa dvogrbo povijenim nosem, usnama što
iskaču, sasvim mirnim očima i pepeljastom kosom uvek
malo u neredu, jedinstveno je, i ono i telu daje posebnu
odliku koja je Inge. On je žudi znajući je, kao da je na nju
već navikao, iako sad, ako se u mislima vrati susretu u
Eugenovoj sobi, sa čuđenjem uviđa koliko ju je malo
ispitao, iskusio. Bio je suviše nagao, suviše oblaporan, jer
je znao da će se s njom odmah i rastati, te nije sebi uzeo
vremena, ni odstojanja, da je dobro osmotri, oproba,
provrti na sve strane, kako bi sada bar mogao ustanoviti
da je poznaje. Ne poznaje je, ne, uopšte je ne poznaje!
Samo ju je omirisao, dotakao, ušao u nju, koliko je
potrebno da bi za njom potom žalio, ne i da bi se njome
sebi mogao pohvaliti. Da je sad tu, s njim, ponovo! On
zamišlja njihov ponovni zagrljaj, već smiren jednim
zadovoljenjem, već staloženiji, slastonosniji. Valja se s
njom, preko nje, crpe je i zamara. Požuda u njemu
usključa, izvije se, nategne. Onda se trudi da na nju ne
misli. Udubljuje se u rukopis na pisaćem stolu, pa se s
nestrpljenjem od njega odvaja. Doseća se kako bi mogao
napisati jednu tipologiju zabavnog romana. Prosto uzeti

178
pred sebe jedan po jedan i ispisati glavna lica, pa glavne
uzroke zapleta — udes, prevare, ljubavna razočaranja —
i njihova razrešenja, naravno uvek srećna. Što znači da bi
najpre morao izvući rubrike, kao u knjigovodstvu, da bi
ih tim sadržajima ispunio. Uz sledeću kafu iznosi svoju
misao Puljezoviću i Sotri, proširujući je u poslednjem
trenutku udvorički na timski rad. Sam ovaj pomodni izraz
dovoljan je da osigura ismevački pristup razgovoru, za
koji se sva trojica zalažu, jer ih samoporuga krepi, kao
jedini unutrašnji lek. Puljezović s pritvornom
uzdržanošću upotpunjuje predlog zadatkom izučavanja
ispravki koje njih trojica unose u srceparajuću, njima
poverenu jezičku podlogu, čime otvara nove nesagledive
vidike sprdnji. Jer te ispravke, podvlači on smerno, nisu
samo ćud i pravac ličnosti, već svest društva: pokazuju
šta ono sve ne prihvata, ili otklanja da prizna kao
prihvatljivo. Bogatstvo, plemstvo, društvene veze, sve što
izlazi iz okvira svakom dostižnog, što je stečeno bez
zasluge. Čime bi se dokazalo da je ovo društvo
zasnovano na mitu zasluge, kada, s druge strane, i ono ne
bi imalo potrebe za ušećerenom pričom, koja to odriče.
Tema ih zaokuplja nekoliko dana; Šotra, koji je
sporomisleniji od Puljezovića ali to nadoknađuje
temeljitošću, potrudio se da iscrta jedan dijagram, s čije
bi uspravne strane bila izvršena podela po željama —
autora i čitalaca— a s položene po zabranama, te bi se u
središtu stekla, kao rezultanta, shema „Globusovog"
idealnog proizvoda. Izaći s tom shemom pred direkciju i
radnički savet, možda je i patentirati, stvoriti za ovo
društvo i ovaj trenutak crtežom izraženi obrazac
prihvaćenog masovnog štiva. Rudić, Puljezović i Šotra
kao pronalazači, kao doktori čitologije, diljem zemlje

179
slavljeni otkrivači zakona o kretanju književnog ukusa,
produbljivači marksizmalenjinizma na polju razvoja
mašte! Sala se grana, rascvetava, golica moždane vijuge i
glasne žice na razvijanje novih izdanaka, sve
izvitoperenijih, protivsmislenijih, dok se ne zaguši sama
u sebi, kao kašalj. Gotovo se zgade zbog nje jedni
drugima, jer su je tim krajnostima iscrpli. Kao što ih je
isprva sjedinila, tako im sada otkriva međusobne razlike:
Šotrino seljačko samozadovoljstvo uspinjanjem, i za sebe
nenadanim, među mudrijaše, Puljezovićevo jedva
susprezano starogospodsko ogorčenje, Sergijevo
dvosmisleno slobodarenje na pepelu napuštenog
fanatizma. Okreću glave jedno od drugoga, vraćaju se
poslu. Ali sad je razgolićen ne samo on, već i oni, što ga
obavljaju. Sergije mora da se upita — ovog puta u sebi
— sa kakvim se to ljudima izjednačio, tonući, a da to nije
primećivao, nego čak verovao, u poslednje vreme, da se
uspinje. Otpadci društva! Puljezović, sin predratnog
dvorskog savetnika, koga su od detinjstva » pripremali
za ambasadora —što je jednom u poverenju odao — i
slali još kao osnovca u švajcarski internat, poučavali
jezicima, tenisu, da bi se iz lebdenja prizemljio
„Globusu" kao ispravljač prevedenih avanturističkih
romana. Sam on ništavan, sem izvesne jetke visprenosti,
mali, žgoljav, umoljčan, kakav bi bez sumnje bio i da su
se ispunili snovi njegovog tate. Što on, naravno, i ne
sluti, te tu gorčinu, proizvod sopstvenog sastava, tumači
kao svesno opiranje, koje, uostalom, troši priklanjajući se
naređenjima izazivača svog nezadovoljstva, kresanjem
storija svojih inostranih istomišljenika s jednakom
strogošću kao Šotra, kog je baš potiskivanje gospode
Puljezovićevog kova uzdiglo. Uzdiglo bez osnove, bez

180
one po tvrdnji izmišljenog timskog ispitivanja nužne
zasluge, jer on, sem što koristi uskomešalost društvenih
slojeva da bi se uz što manje truda i uboja održao na
površini, ne gaji, na svoj potuljeni način, ništa manje
zlovolje prema izravnavanju, kome ima da zahvali za
svoje mesto, negoli Puljezović, kog, uostalom, nastoji,
nevešto, da u svemu podražava. Najzad sam on, Sergije,
koji pristaje da reže i kovrdža te urečeničene šećerleme, u
službi otupljivanja mozgova. Po zamisli jednog
Mijuškovića, novinara budžaklije i ucenjivača, koji bi to i
ostao da ga nije podigao ratni talas. Talas kome je on
doprineo da se vine, on, Sergije, onim nevešto
podmetnutim ali istinskim, sažižućim, požarom u
krstinama žita kraj Bačkog Jarka što su za trenutak
osvetlile nebo plemenovima odmazde. Najednom mu se
čini da je jedino to i vredelo u njegovom životu, taj
usplamsaj koji je izazvao, taj gest, sam po sebi malo
značajan po ishod jednog rata, u težini nekoliko desetina
kilograma žitnog zrnevlja otetog ustima neprijateljskih
vojnika ili čak ne njima, već nekom zarobljeniku,
logorašu — ali ipak, znak, bačen u visinu, kao krik, bez
traga, ali večit, jer ostvaren u prostoru života. Da je tada
poginuo? Da su, umesto što su ga opkolili i, posle
obostrane pucnjave uprazno, savladali — gađali dobro,
pribrano, ti mobilisani noćni čuvari žita, težaci
zaglupljeni naredbom kao on sad ovom slovokrojnom na
stolu, i oteli mu sledeći dah, budućnost? Bio bi ime,
prostor u jubilarnim spomenicama što ih sastavljaju
njemu slični poslušnici, i u čituljama koje bi svakih deset
godina objavili njegovi roditelji, dok su živi, ime, možda
sa slikom, kao ime Gardinovačkoga, sa đačkom
fotografijom, lik bez bora, lik začuđenih mladih očiju,

181
večno mlad. Večan, u stvari, zaustavljen u onom trenutku
usplamsaja, nikad nepri pušten iskustvu, znanju.
Kvarenju, zapravo, kojim je označen ceo preostali život.
Ovo srozavanje, ovo ništavilo. Strah od smrti, koji ga je
slomio pred prizorom Marinog u sneg bačenog
prostreljenog tela. Drhtavo puzanje pred kapoima da bi se
sačuvao od udaraca palicom u glavu. Služenje poretku,
koje ga je gurnulo ubesmisleno ubistvo. Srozavanje u kal
među preživele grabljivce, unakazitelje čistote. Nespretne
ljubavi, otetal zadovoljstva. I sad ta Inge, polustrankinja,
polusećanje, koja se pojavila kao gola, iz kupatila,
filmska diva pred sobarom, da mu sebe pokloni i ostavi
ga zabezeknutog. Onde u Eugenovoj sobici-štali, među
rasutim knjigama i otpadcima, sukljaj njegove
pobedonosne sperme. Tuda žena, koja mu se prepustila iz
ko zna kakvog hira, iznenađena njegovom ustremljenom
požudom, radoznala da oseti njen izvorni napon, da bi se
odmah zatim povukla, izgubila, vratila u svoju kuću, da
iz sebe ispere njegovu sluz. To, dakle, umesto plamena
samopregora, čistog. Dolazi mu da je se odrekne. Kakva
ljubav! Mucanje petparačke razdraganosti, kao u romanu
koji upravo preorava. S takvim mislima putuje kući, na
redovni obilazak krajem nedelje. Otac, mati, mačke,
neisplaćeni računi. Uzgred ipak i pitanje stana. To jest,
ne uzgred, ispostavlja se čim su ga načeli, jer se već
užlebilo u strastvene slojeve sva tri mozga. Mati je oca
mekšala u časovima prisnosti, i on— krijući oči od stida
— dozvoljava mogućnost da otputuje u svoje selo, u
Srem, radi sređivanja, konačno, izvesnih svojih prava na
očevinu, iz kojih bi se eventualno mogla izvući svota za
kupovinu Inginog nasledstva. Sergije oseća težinu
poniženja u tom skrivanju pogleda, u mucavosti očevog

182
obećanja, on zamišlja sramni prizor povratka
školovanoga brata, prvi put otkako se osamostalio,
očekivan s prekorom i podsmehom, radi kasiranja nekih
njiva, detova kuće, šume. Usprotivi se toj zamisli, doduše
bez obrazloženja, tako da mati, odgurnuta sa obale jedne
od svojih retkih pobeda, cikne. Pa zašto je on onda svih
ovih poslednjih sedmica mutio, podgovarao, stvarao
nervozu? Neka se konačno izjasni. Želi li on taj stan za
sebe, pošto oni umru, kani li da se u njega useli, treba H
mu on uopšte? Sergije začuđeno odriče. A što, napada
dalje mati, zar ne bi baš taj stan, svojina, mogao postati
mamac za Ljiljanu i malu, da se najzad sve troje okupe,
kao prava porodica, u kom slučaju bi ona mogla mirno da
sklopi oči? Sergije uviđa koliko je dalekosežne čežnje
razbudio svojim zalj ubljeničkim posredovanjem i sad
već uplašeno istrajava pri svome. Ne, njemu ništa ne
treba, nikakvih izgleda za nastavljanje zajedničkog života
sa Ljiljanom zasada nema, a najmanje je ono zavisno od
svojine nad stanom u Novom Sadu, kamo bi se žena i kći
još teže dale prisiliti negoli k njemu u Beogradu; najbolje
će biti, veli, da Baltazarovu ponudu glatko i konačno
odbiju. Ustaje i ide k Eugenu. Prolazi istim ulicama kao
uvek: to je najpre poširoka Birčaninova, u kojoj se Ulica
Marka Miljanova završava, zatim jedan kratak deo
krivudave Karađorđeve, pa cela dužina uske, mirne,
zaptivene i na jelo i podrumsku memlu odišuće
Karlovačke ulice, koja vodi u Birčaninovoj slično široku,
razvaljenu Strumičku ulicu, gde, nedaleko od ugla,
stanuje Eugen. Prolazio je tim ulicama koliko puta! I po
ovakvom ranom letu, i po kiši, i po zimi, uvek u žurbi da
stigne, još kao mladić-dečak koji je Eugenu nosio
zapovesti i uputstva, poruke o mestu i času sastanaka,

183
brošure i letke, primane ponekad baš od Mite
Gardinovačkog, a docnije, odrastao. obnavljao sve to kad
je već bilo prošlost, kao sad. Ali sad on vidi to svoje
prolaženje uvek istim ulicama, istim pločnicima, vidi ga
spolja kao da je neko drugi koji neprimetno i neosetno
klizi istom putanjom zagledan u priliku koja žuri. Koja se
ipak menjala tokom tih godina, mršavila, pa se
popunjavala mesom sitosti, dobijala po obrazima i čelu
bore, sigurno se i pogrbljivala i razlabavljivala u svom
sklopu i stavu. Vreme ga je trošilo, okolnosti su ga
prilagođavale sebi u tom stalnom prolaženju istim
ulicama, i da je stvarno neko savesno pratio njegove
nailaske — što bi bilo sasvim moguće, jer u tim
zabačenijim ulicama Novog Sada stanari se sporo
menjaju — taj bi o promenama na Sergiju imao jasnu
sliku. Mogao bi se raspitati o njemu, kao što u malim
sredinama ljudi imaju običaj da se raspituju, te da u
spoljnim menama sagledava i one unutrašnje, ono
lomljenje njegovog poleta, njegove vere, sve do tajnog
ljubavnog sastanka sa dopadljivom Švabicom, do tog
razigravanja njegovog tela sa željenim drugim, kao
naknadom za odricanje od pravih, bitnih nastojanja. Ali s
ulaskom u Eugenovu sobu ta se razmišljanja brišu.
Prijatelj leži na krevetu, s uzglavljem prema prozoru, s
knjigom rastvorenom na prsima, s onim gladnim izrazom
neumornog čitača na čvornovatom, niskočelom licu koje
odaje i čudaštvo i glumu, skrajnutost i samoisticanje. Taj
stav draži, i Sergije podrugljivo naginje knjigu sebi: /
promessi sposi od Manzonija. „Dobro?" pita, i seda na
krevet, s kraja, uprevši ruku preko Eugenovog trupa u
mekotu dušeka, osećajući sluzokožom u nosu miris tela
nad kojim se naginje, i iza tog mirisa miris postelje i još

184
jedan miris koji mu je ovde ušao u čulo. Tu je još
nedavno stiskao i gužvao Inge; dovoljan je jedan odsečak
sećanja na taj događaj pa da njime bude sasvim
zaokupljen. Pri tome ima začuđujući utisak da je ona
uvek bila povezana sa ovim prostorom, te da prostor,
soba, taj krevet, nered na njemu i oko njega, nose njen
pečat, njen otisak, da ih je upravo ona stvorila takvima i
da je bez nje on manjkav. ,,Eh!" ne može da odoli
iskušenju da je pomene. „Kad pomislim ko je ovde na
tvom mestu nedavno ležao!" I polegne preko ćebeta
uranjajući u njega lice, da bi iz neposredne blizine
udahnuo miris. Eugen ga pogleda razdragano, pa se
promeškolji. ,,Je li ti pisala?" pita, kao što bi, valjda,
neko dete pred prizorom ljubavnog protezanja starijeg
brata. Sergije uvređeno trgne glavu. „Koješta. Pa ne zna
mi ni adresu", jer je to već i sam s jedom zaključio. ,,Nisi
joj je dao?" kezi se Eugen. „Nisam." ,,Pa javi joj sad."
„Kako da javim, nemam ni ja njenu." „Zna je Magda."
Sergije upitno digne glavu. „Odlaziš kod nje?"
,,Svakodneeevno!" nasmeje se zadovoljno Eugen.
„Njupam kolače kao nikad." ,,I?" pita Sergije. ,,Je li joj se
Inge javila?" ,,Pa naravno. Samo ne pismom, nego
telefonom. Ali ako hoćeš, zatražiću njenu adresu."
Sergije promisli. „Nemoj još. Nisam odlučio treba li da
dođe, kao da nismo svoji. Je li, Magda?" dovikne u
pravcu kuhinje, gde ona posluje, među mališanima koji
su se onamo stuštili i sad izlaze u guščijem poretku
držeći u ruci po parče hleba s pekmezom. ,,Sta, šta!" viče
ona, nevidljiva, ali se odmah potom i pomalja na vratima,
još se uvlačeći u jednobojnu tamnu haljinu kojom
zamenjuje kućnu. „Kažem za Eugena da se retko da
videti." „Ali Eugen..." I tu se njeno napeto lice ublaži,

185
oblikujući u uglovima usana jamice. „Eugen je naš
ljubimac." I on to jeste očigledno. Deca mu se veru u
krilo, mažući mu po pantalonama pekmez, zbog čega im
Magda užasnuta pritrči i pokušava da ih svuče i krpom
obriše njihove tragove, čime međutim postiže samo to da
ostala, s drugog kraja stolice, pužući zauzimaju
oslobođeni prostor. „Strašno!" vajka se ona, ali ostaje
usamljena u svom uredovanju, svi ostali se smeju. ,,Pusti
ih!" razoružava je najzad sam domaćin. ,,Kad su se
dočepala sebi sličnog, neka uživaju", i toči u čaše. Sergije
ispija pivo, koje je maločas u načelu odbijao; utapa se u
mekotu gostoljublja. Ono je, smatra, ponešto preterano,
mada ujedno uviđa da je i nametnuto njegovim i
Eugenovim bespotrebnim dolaskom; stoga pominje
Stepanovu kako je ponovo razgovarao sa roditeljima, koji
su konačno odbacili zamisao o kupovini stana. Stepanov
samo odmahne, zabavljen i dalje rvanjem svoje dece s
Eugenom, koje ga na mahove zasmejava; gleda ih i otpija
iz čaše, propušta dim cigarete kroz mesnati nos, oči mu
se ganuto cakle, snažni trup i noge, napola razgolićeni,
skladno se i udobno gnezde u pletenoj stolici. Ceo on, i
sve oko njega, taj stari rasklimani nameštaj koji je ipak
probran za udobno sedenje i ćaskanje, hrana, piće,
cigaretni dim, automobil i čamac u dvorištu, deca, žena
koja ih opslužuje, usmereni su, podešeni, sasvim'
očigledno, zadovoljstvu, kome ni gost ili uljez ne može
sasvim da se odupre. Sergije oseća koliko je to jedan
širok sklop osobenosti, i koliko složen, mada deluje kao
da je sam po sebi dat. Koliko je potrebno uverenosti da bi
se stvorio i održao, koliko čak snage, upornosti, iako je
prividno izrastao iz najprostije potrebe. Četvoro dece!
broji on skoro zgranuto tevabiju koja opseda Eugena

186
otimajući mu šaljivo zalogaje pre no što on uspe da ih
prinese ustima — pa zamišlja, nehotice, sav onaj rad i
govorni pritisak koji je potreban da se ona obuzdaju. Ili
makar samo održe — jer je svestan i uzgrednih, gostu
nevidljivih, teškoća i nedaća koji prate njihovo
podizanje: raspri i bolesti, nepovoljnih ličnih osobenosti
koje roditelj mora da otkriva i suzbija iz časa u čas. On
ne može da pri tom ne uporedi pokajnički sa ovom
uzavrelom porodičnom slikom sopstveno šturo učešće u
građenju makar slične povezanosti, koje se uz to
pokazalo nepotrebnim. Zagleda pažljivo Stepanova. Seća
ga se još iz gimnazijskog vremena, koje ga je približilo
krugu oko Šultejsovih: od sebe nekoliko godina starijeg,
garavo lepog, krupnog, sporopokretnog i, već tada,
nerazdvojnog od Magde. Ali ta je vezanost, za razliku od
skoro svih ostalih koje su se ispostavile kao igra
mladosti, istrajala; zna, odnekud, valjda još iz
procenjivačkih razgovora sa svojim vršnjacima u kojima
se stalno pretresala doraslost ovoga i onoga za uključenje
u pokret, da je on i pod okupacijom, kao student prava u
Pečuju, navraćao k njoj kao svojoj devojci, ne obazirući
se nimalo na njeno nemstvo, i da je ne manje
neočekivano — što su Sergiju mnogo kasnije jednom
pričali roditelji — nju odveo sebi, u studentski stan, kada
se ratna sreća okrenula i njoj zapretio logor. Gest junačne
vernosti ili ljubavne sebičnosti? On to nije u stanju da
proceni, a ne bi bio u stanju ni kad bi mu se Stepanov
ispovedio, jer se naprosto radi o dva različita shvatanja,
sklopa mišljenja, životna obrasca. On je Stepanova uvek
smatrao čovekom bez značaja, pa i sad ga takvim smatra:
rasplinute misli, kratkog vida, a pre svega uskih, sebičnih
opredeljenja. Okrenuti glavu od krvave stvarnosti

187
okupacije i poći na studije prava k nasilniku koji prava
krši, samo da bi se ostalo uz skut devojke koju volimo!
Samo zato, zbilja, jer on studije nije čak ni završio,
zaboravio je na njih čim je opasnost za njega i njegovu
ljubljenu progrmela, povukao se s njom u Novi Sad da bi
svio gnezdo i napravio tu silnu nemirnu decu, opet
sebično, jer je njima pre svega nju opteretio, njima i
sopstvenom potrebom za društvom, za dokolicom, za
praznim pričama uz piće, povlačeći se sam iz poslova u
dim dostojanstvene očinske dgarete i u bačko
mudroslovlje. Da li to bar i Magda sagledava, pita se,
gledajući je, još uvek ljupku, skakutavu, ali s dve bore
umora zaparane pokraj uglova usana, preko onih rupica
koje se pomole samo kad se nasmeši. Da, sigurno ga jeste
prozrela, ona koja je od njega po svoj prilici pametnija,
nesklona bombastici, vazda uposlena, hitrooka, Nemica
najzad, navikla na jedan radniji i budniji, poslovniji
pristup životu; rastrežnjena posle godina ljubavne
istrajnosti tako isto istrajnim njegovim leporekim
badavadžisanjem, koje njoj donosi samo zamor.
Međutim, nije li baš to pravi život: predavati se
sopstvenim slabostima, i praštati drugima njihove, da bi
on mogao proticati ovako zaludno, krepko, obilato,
nemarno prema svrsi, koje sem njega samog valjda i
nema? On skoro sa zavišću gleda Eugena kako se utapa u
taj zaborav zaludnosti, njemu tako stran, u nadigravanje s
decom, brbljanje sa Stepanovim, sav razgolican, očaran!
Eugen hvata taj pogled prekornog čuđenja i, tumačeći ga
nestrpljenjem, trgne se kao zatečen u prestupu, uzvrati
Sergiju upitnim mrdanjem obrva, pa zaustavi u prolazu
Magdu. ,,A da li se javlja Inge?" pita utanjenim glasom,
koji Sergija prosvrdla do korena zuba. „Šta kaže, kad će

188
opet doći?"—da bi posle njenog rasejano neodređenog
odgovora zatražio, piljeći izdajnički u Sergija: „Možete li
nam dati njenu adresu, hteli bismo da joj pišemo!"
Sergije usplamti, mada ga je, u stvari, Eugen prečicom
doveo do cilja — ali pobogu, kako očigledno! — i pošto
su adresu već tri puta ponovili, a zatim ju je Stepanov još
i ispisao, kaligrafski, na otkinutom rubu novina, poziva
da se ide. Presreće ga, naravno, otpor, no kako iz kuhinje
baš u tom trenutku pahne miris početnog zagaranja, kome
se Magda, praćena obema kćerima ustremljuje, ostaje pri
svome. Ali zato će, obećava, Eugen navratiti ponovo na
partiju šaha, po podne, pošto on, Sergije, otputuje; na taj
način bez okolišenja obznanjuje ko je kvariigra. Isto to
biva očigledno i kod kuće, gde ga dočekuju smrznuta
lica, pošto je odsustvovanjem pružio priliku ostalima da
rasprave njegove sinoćne izjave. Mati zbog njih svu noć
— što znači: jedan njen delak — nije spavala, a svoj
nemir nije uskratila ni mužu. Jer šta znači Sergijevo
priznanje da svoju ženu i kćer nema načina da privede
roditeljskoj kući, ako ne odbacivanje svojte? Lizaveta
Rudić, koju je u brak gurnula studentska ljubav na prvi
pogled, prihvatila je i materinstvo samo kao posledicu te
ljubavi, kako je prihvatila i prekid studija romanistike sa
šest položenih ispita, i prehranjivanje svog muža kod ,
njene majke i oca dok je čekao službu; no otkako joj je
ljubav ušla u staračku krizu, ima potrebu da nabraja i
tetoši svoje gubitke. Neprilike sa sinom, zbog njegovog
zanesenjaštva koje ga je odvelo u zatvor i logor a nju
primoralo u njenim najlepšim godinama da pere krvavo
rublje i da mu sprema pakete — dok se znalo gde je —
da plače za njim i da za njega strepi, strepeći i za sebe i
za muža stoga što i na njih pada senka njime izazvane

189
sumnje— sve te neprilike ona je podnosila kao u nekom
polusnu, propadajući sve dublje u ono što joj je od otetog
ostalo, u svoj narušeni brak, u svoju ložnicu; no sad i ta
ložnica zjapi kamenitom hladnoćom i oštricama
nesporazuma. Muž, koji je teškoće sa sinom nosio na
jednom drugom, muškom stupnju, raščišćavajući ih i
ublažavajući, jer ih je razumevao; koji je najmljivao
advokate da prestupniku smanje kaznu i nalazio zajmove
za isplatu njihovih honorara, koji je s razdaljine
novčanim pošiljkama sahranio njene i svoje mrtve i
preko svih tih iskušenja sačuvao dom, za sebe i za nju,
sada je umoran ostareli zubar koga još trpe na
dvočasovnom honorarnom radu, njoj sumnjivom po
pobudama, koji se sve više izmiče ne samo iz postelje
nego i iz razgovora, iz prisustva, dobijajući— na njen
užas— prostačke crte koje se mogu objasniti jedino
njegovim poreklom, u mladosti nikako ili jedva primetne:
sedi nalakćen za stolom i pije preko mere, mljacka pri
jelu i kopka nos kad misli da ga ne gledaju, mrzovoljan je
prema njenim ugađanjima koja ne ustupaju ranijima,
okrenut sve više samo sinu, gostu jednom u sedmici, isto
tako ćutljivom i hladnom prema njoj i pored svih
prikrivanja i glume. Nju to sad boli, jer se i sama, stareći,
vraća svojim korenima, onoj ušuškanosti tročlane ruske
emigrantske porodice, ustaljenih ali mekih običaja kao
što im je bio govor, porodice u kojoj otac-glavar ne može
biti van spavaće sobe viđen bez ulaštenih čizama i
vojnički skrojene bluze, u kojoj se njena ustrčala mati
vazda oslovljava sa ,,vi" a ona sama predstavlja čuvano i
dvoreno blago. Nedostaje joj ta prisnost puna uvažavanja,
tepanja, milozvučan govor sastavljen od skladnih slogova
i nadeven, gde-gde, zvonkim stihovima; čini joj se da je

190
pala u neporodicu, medu dva muškarca podjednako
bezobzirna i zatvorena u sopstveni mrak; željna je da ima
kraj sebe nekoga kome se može izjadati i ko se želi njoj
izjadati, i veruje, nepromišljeno, iz nagona, da bi tu
bliskost, uskraćenu od neposrednog potomka, našla u
proširenoj porodici. Ona je i ranije s vremena na vreme
zahtevala da joj Sergije dovede snahu i unuku, ili da nju
pozove k njima, ali je uvek popuštala pred njegovim
izgovorima na neprilike putovanja i primanja gostiju,
naslućujući u njihovoj pozadini bračnu neslogu koja će se
jednom srediti i dići branu pred njenom osećajnom
potrebom. Sada, međutim, kad je Sergije izrekao da do
sjedinjenja porodice neće nikako ni doći, u njoj uskipi
potiskivano nezadovoljstvo, iznoseći na površinu gorčine
koje ni sebi nije svesno priznavala. ,,Zašto?" upire preko
postavljenog stola u njega pitanje, kao nož. „Zašto? Zar
mi nismo dosta dobri za te tvoje beogradske dame? Zar
sam ja sina zato uzgajala da bude samac, odbačen od
svoje kćeri, od svoje žene? Zar mi nismo nikome po
volji? Zar nikom ništa lepog ne možemo pružiti? Šta si ti
to uradio pa da nas ona tako prezre?" Sergije, iznenađen
njenom žestinom, mora da odstupi: da on nije rekao ništa
slično, niti je išta slično tačno; posredi su samo teškoće
zbog razlika u vaspitanju, koje će, veruje on, jednom biti
prebrođene. Uverava, da bi je smirio i razoružao, kako i
sam upravo pomišlja da povede ozbiljan razgovor sa
ženom radi spajanja dvaju domaćinstava i normalnog
zajedničkog života. I dok to izgovara, stvarno tako misli,
donekle i pod utiskom posete Stepanovima, koja mu je
njega samog prikazala kao nebrižljivog muža i oca i kao
čoveka tuđeg osnovnim životnim zadatcima, a kratku
vezu sa Inge — na fonu iste te posete, sa njenom

191
porodičnom toplinom i zdravom sebičnošću — udaljila
kao slučajnu i neprirodnu. Šta bi on s tom strankinjom?
razmišlja, dok ga voz nosi ka Beogradu, pokraj njiva
posivelih u predvečerju, koje pali crvene usplamsaje u
prozorima zemlji prignutih naselja. Da je pozove k sebi?
Da ide k njoj? Da povremeno, jedanput ili dvaput
godišnje, putuje s pasošem noć i dan kako bi je video i
odveo u neki zabačeni hotel i onde krišom obležao? Ili da
ona tako dolazi k njemu, pod lažnim izgovorom i uz
pomoć dogovorenih poruka? Koliko bi to moglo
potrajati? I, ako bi i dugo potrajalo, koliki bi to bio deo,
vremenski i sadržinski, njihovog punog vremena, koje bi
proveli jedno bez drugoga? On bi se mogao njome i
oženiti, jer mu odgovara, jer ga privlači i uzbuđuje, no da
li bi napustila muža i pošla za njega, ovamo u
Jugoslaviju, u zaplete njegovog ličnog života koje ni sam
ne ume da razmrsi? Bi li se zadovoljila, kao mužem a ne
ljubavnikom, prepravljačem prevedenih avanturističkih
romana, dvaput ženjenim i opterećenim detetom koje
mora da pomaže? Da li bi se pomirila, da li privikla na
skučeniji život od onog koji sada vodi, na majušan stan,
vožnju autobusima, tegljenje namirnica sa pijaca i iz
trgovina? I ako bi, po cenu kolikih nagovora, utišavanja,
objašnjavanja s njegove strane? On zamišlja njeno lice,
plahih crta i zamagljenog izraza, na pozadini panterski
napregnutih prilika koje vrebaju, uokolo, a zatim,
pogledav u prozor, isto to lice na pozadini sopstvenog
lica, što mu ga okno vraća prošupljenog mrakom njiva,
osvetljenog samo po čelu jagodicama škrtom
železničkom lampom.Star je već, trošan, načet, suviše
načet a da bi nekog ko je svež i bodar imao da svuče na
svoju ravan. Na ravan koju, ni kad je neopterećen

192
ženom_neurne da uravnoteži i učvrsti. Saginje glavu i
ražaljuje se nad sobom. Mladost se završila, i to što se
desilo sa Inge samo je njen odblesak, kao te prilike na
posuknulom prozorskom oknu. Napušta voz loman, čini
mu se da nikad nije tako teško teglio svoju torbu do
tramvajske stanice. Uokolo buči svet, vozila se ukrštaju,
ljudi sa koferima jurišaju preko prelaza, park pred
stanicom zaposednut je kao da je zemljotres isterao
stanare iz kuća; tu napolju, pod vedrim letnjim nebom,
živi se, jede, dogovara o noćenju, ponegde o ljubavnom
spajanju kakvo je bilo njegovo sa Inge, sveta ima
neizmerno mnogo i u njemu svak ima svoju nameru,
svoju žurbu, tiska se nošen njome, odgurujući i čepajući
druge koji zaostaju u pomanjkanju snage. Najednom mu
pred oči izlaze njegovi roditelji, onde kod kuće, gde su
ostali posle njegovog odlaska, posađeni za stolom, pod
lampom, dvoje umornih starih ljudi koje je sin napustio
da bi se još koprcao za nekomsvetlošću, plamenom,
nadom, kao što su se doskora i oni koprcali—uzalud, jer
su svejedno dospeli do ovog mrtvila u svom ćorsokaku, i
izgleda mu sasvim beskoristan sopstveni pokušaj da se
još opredeljuje. Opredelio ga je život, mladost koju je
imao kao svak što je ima, koja je za trenutak zasvetlela
ognjem zapaljenog žita, a onda odmah i zgasnula,
zatrpana kricima i leševima, Mare, robijaša i logoraša,
Gardinovačkog, što ga je on načinio lešom, pretvorivši se
od tada i sam u leš. Da, baš u to, uviđa, stižući u svoj stan
i paleći u njemu lampu nad golim stočićem i garniturom
naslonjača od svetlog drveta na rasklapanje, kupljenih na
rasprodaji posle jednog sindikalnog kongresa, za koji su
pravljene. Od tada, a tome je šestsedam godina, ništa nije
u toj sobi izmenio, ništa dokupio, jedino tu lampu koja je

193
osvetljava, jer se grlo u staroj bilo ugljenisalo pa se
morala baciti. No i tada se dugo služio noćnom
lampicom, dok se nije rešio na prinovu, ne znajući kako
će ga malo truda stajati kupovina i pogađanje majstora da
je pričvrsti za tavanicu. I ovamo da dovede Inge?
Pomisao je skoro smešna. Istina, kod Eugena je došla i,
ne pogledavši oko sebe, legla je na krevet. Ali to je bio
mah. Trenutni napon, njegov napon, koji je njoj doleteo
kao iskra, zapravo njegov i Eugenov, jer se ni on ne bi
usudio da joj ponudi taj krevet, tu sobu, da nije imao kraj
sebe Eugena, da nije gledao njegovim očima, mislio
njegovim mozgom, koji previda predmete i njihovu
upotrebljivost, potapajući ih u apstrakciju kalambura. Sve
ove godine on se poistovećivao sa Eugenom, iako su
preko sedmice razdvojeni; samo mu je on ostao parnjak,
jer je i on leš, izgoretina posle onog trenutnog požara. Ali
Eugen sad nije ovde, i kad ga nema, gubi se vrednost
njihovog nemara, njihovog podsmeha predmetima i
upotrebljivosti tih predmeta, podsmeha graknulog iz
onog požara, iz slasti uništenja koja ga je rodila. Ostaje
samo zapuštena soba, kao činjenica. Kao legitimacija
njegovog prisustva posle smrti koja se slučajno nije
desila. U njoj stoji: Sergije Rudić, star trideset osam
godina, svršeni pravnik, prepravljač prevedenih
pustolovnih romana, dvaput ženjen, otac hromog deteta
koje živi sa nerazvedenom majkom. Lep bilans! Za šta on
pruža izgleda, sem za tavorenje?Još deset pa možda još
deset godina, i onda gotovo. Nikud. Put je utrt. Samo ta
zapuštena soba, ta samoća, ta zgrčenost na klackalici sa
čijeg je suprotnog kraja otpala težina, smisao. Može se na
njoj samo održati, uz stalan grč, uz krivljenje koje već
urasta u kosti. Ili — silazak. U potpunu bezvoljnost, u

194
alkoholizam možda, u zagušljivo čovekomrzačko
nezadovoljništvo. Šta izabrati? Leže s tim pitanjem i zuri
u njega kroz mrak. Sada je već siguran da se njegovo
stanje ne bi ništa popravilo ako bi kraj sebe pod
pokrivačem imao ženu, ma i Inge. Previo bi se nad nju i
ugrabio časak ushićenja, a posle bi se razdvojili, i pred
njim bi bila ista ova soba, obeležje i znamen tavorenja.
Pali dgaretu. Zatim je, zgađen, zgnječi u pepeljari. Ustaje
sa kauča i, u mraku, prilazi otvorenom prozoru. Naginje
se napolje. Veče je nepomično, ambis pod njegovim
četvrtim spratom okružen je samim zidovima isprskanim
svetlećim četvorinama prozora. Iza njih se ne spava, iza
drugih, potamnelih, polegalo se da bi se sveže ušlo u
sutrašnji, radni dan. Ljudi se meškolje u krevetima,
ispijaju poslednju čašu vode, pokrivaju decu, dogovaraju
se šapatom. Mravinjaci koji zamiru ispuštajući poslednje
pomisli na sutra, kao toplotne talase. Jer ih zagreva
zajedništvo. Zamišlja i sebe zahvaćenog tim strujanjem,
tu na prozoru, s leđa, gde spavaju Ljiljana i mala. Kao da
čuje njihov dah. Brinuo bi se jesu li legle site,
nepremorene, i šta ih sutra očekuj ne bi se otresao na
pustoš svoje sobe nego bi smišljao kako da je učini
udobnijom, upotrebljivijom. Prosvrdla ga odluka da to i
ostvari, kao što je obećao majci, koja ga je, uostalom, na
obećanje navela iz iste potrebe. Vraća se u krevet,
nemirno se prevrće, kujući planove. Vidi sebe kako
nagovara, vidi Ljiljanino usplahireno lice, usredsređeno
ispitivačke oči male, uzrujan pali lampu. Soba je pred
njim ponovo osvetljena, sa drvenim naslonjačama po
kojima je razmestio odeću redom kojim ju je svlačio.
Možda ipak ne, zaključuje. Ali sutradan se namera
ponovo javlja i on za celo vreme rada ima na umu

195
telefon, kojim bi se mogao, zapravo morao javiti Ljiljani.
Ipak to ne čini, plaši se njenog odbijanja, svog
razočaranja. Onda pomišlja da bane kod generalice, pod
izgovorom da ga je put onamo naneo. Kreće ka njenom
stanu, prolazi pored kuće, računajući: ako slučajno sretne
nekog od svojih, popeće se. Ali nikog ne sretne, na ulici
nikog i nema, omorina je stanare proterala u hlad iza
spuštenih žaluzina, samo su radnje razglavile svoje
vratnice, pokazujući ulici prodavce pospana izraza
nalakćene na tezge. Pred kafanama, oko stolova ispod
lisnatih drveta, razdrljeni nosači, taksisti i poneki
usamljenik ispijaju pivo. Pola grada je već pobeglo,
krenuvši na odmor; i on će morati da se raspita šta
smeraju njegovi: Ljiljana će sigurno zatresti glavom jer
ona mora ostati da neguje generalicu. Ali mala? Padne
mu na pamet da bi nju on mogao povesti nekud na more,
na dve-tri nedelje, zbližiti se s njom u svakodnevnim
prijatnim zanimanjima letovanja, naučiti je da pliva,
očvrsnuti njene tanke mišiće i bledu kožu, pa je vratiti u
grad osnaženu, pred Ljiljanu: evo ti je! I tako ih obe
pridobiti. Misao ga razgali, okrene se na petama i hita
nazad. Pred generaličinom kućom ipak zastaje: zna da će
presuditi trenutak u kom se susret zbude, možda
neraspoloženje što se nije najavio ili kakva sitna nezgoda
koja se maločas, dok se on odlučivao, odigrala. Ulog je
suviše ozbiljan a da bi ga bacio pred sud slučajnosti, valja
se osigurati. Pozvati najpre Ljiljanu i malu na razgovor,
nekud van Kuće, na izlet možda, na Avalu, gde nije
ovako sparno. Nastavlja da hoda mimoilazeći kuću i više
se ne vraća. Ide u centar, seda i on pred kafanu, i
naručuje pivo. Sad je i sam jedan od dokonjaka koje je u
prolazu okrznuo mrzovoljom, mada možda svaki u glavi

196
vrti neku namisao, za sebe presudnu. Osvrće se, vidi oko
sebe sve sama lica masna od znoja, zadrigla od
uzaludnosti. Ni na jednom izraza unutrašnje pažnje,
svetlosti. Biološki se ovde živi, pored svih primisli, pa i
on tako živi. Ljubavnica koju je stekao za jedan sat, žena
koja ga neće, nesporazumom izvitopereno roditeljstvo.
Sredina koja još nije uobličila sređen, utemeljenim
pravilima usmeren život. I najednom biva svestan koliko
je nerazlučivo deo te sredine, a koliko je malo o njoj znao
dok se u nju uključivao sazrevajući; koliko je njegovo
zalaganje za njeno menjanje bilo nezasnovano, vođeno
knjiškim i zamišljenim uzorima, koji se na nju ne daju
navući. Mihajl Grigorjevič i nedeljni prijemi s
rukoljubima, Černiševski i Istorija SKOJ, a onda ova
balkanska raspasanost! Nestrpljivo poziva kelnera da
plati, pa odlazi. Ali ostaje suočen sa svojom
zaglibljenošću. Ona ga čini očajnim, jer nalazi za nju
stalno nove dokaze, u razbrbljanoj kancelariji, u svadljivo
uskipelom autobusu. Uz to je ova degradacija nabijena
čulnošću: upozorava ga na zategnute ženske stražnjice,
na otkrivena bela pazuha obrasla dlačicama orošenim
znojem. Izlaz pred odgovornošću, shvata. Valjda jedini
izlaz za ljude lišene višeg nacrta, pomirene sa svojom
pukom telesnošću. Kao za podsmeh, na povratku s posla
sreće svoju kalkulantkinju; ima na sebi tanku šarenu
haljinu koja je spreda razgolićuje do dna žleba među
okruglim dojkama, ocrtava joj sedlastu stražnjicu i
šuštavo ističe kratke, tuste, suncem opaljene noge.
Zastaju, i dok razmenjuju površna pitanja i odgovore,
jezik im se zapliće kao pijanima. Oboje se istovremeno
nasmeju svojoj zbunjenosti, koja i nije to, već omama
podsećanja. Idu zajedno na ručak, potom dugo sede

197
napolju pred restoranom pijući hladne špricere, pritisnuti
omorinom, dok gotovo ne malakšu. Više se među njima i
ne postavlja pitanje hoće li ostati zajedno, već kod koga
će. Sergijev stan je bliže, ali on, kad pomisli na nj, oseti
otpor prema unošenju sebe i ove žene među stvari što ih
je danima gledao očima istražitelja, pa pošto plate, bez
reči zakorakne u pravcu koji vodi k njoj. Onde je već sve
poznato: njena majušna soba, u kojoj se mora šaputati jer
čovek od koga se razvela još zauzima susednu; trosed na
razvlačenje, mnoštvo drvenih i vunenih ukrasa po stolu i
komodi; kupatilo s povešanim, njenim i tuđim, rtačima i
peškirima. Ali je nov njegov bes što je ovamo ponovo
ušao, pošto mu se jednom već učinilo da se zauvek i na
svoju sreću izvukao, i taj bes ga na časak obrva, prelazeći
i na nju kao trpljenje kom se dragovoljno i sa
iznenađenim jecajima predaje, pa zajedno propadaju u
neku zagrljajnu tuču. Iz nje se podižu iznureni, klizavi od
znoja, sedaju na dva kraja troseda da puše i ćute, sve dok
dan ne zamre. Onda se oblače i idu opet zajedno na
večeru, koja protiče napeto, jer ih ovaj novi susret koliko
spaja toliko i razdvaja. Sergije, kad stigne kući, misli
kako je uludo i ružno stucao dan i usniva s odlukom da
Ljiljanu svakako nazove. On to i čini jednog od narednih
dana i zatiče je raspoloženu za razgovor: mala je upravo
završila drugi razred gimnazije, i to s odličnim uspehom,
savladavši i nenaklonost jedne jedine profesorke, koja
predaje astronomiju i jedva joj je dala prolaznu ocenu, ali
ju je pod pritiskom ostalih članova kolegijuma morala
povisiti na vrlo dobar. Sergije strpljivo sluša opis ovog
malog rata i predlaže da se uspeh proslavi izletom u
okolinu. Ljiljana, posle kratke stanke od nedoumice,
oklevajući pristaje, zatim se i sama sve više zagreva za

198
ideju, želi da sazna kamo Sergije smera, i on ponavljajući
naglas ono što je ranije smišljao, spomene Avalu.
Ljiljana bi da čuje pojedinosti: kad, kako? — no on to ni
sam ne zna i priznaje da ne zna, pobuđujući u nje
razočaran uzdah: ah, tako! Ali će se koliko danas
raspitati, nastoji da je ponovo zadobije, a ona neka
pripremi malu za subotu, nedelju, kad im je najzgodnije,
pa će se sutra tačno dogovoriti. Po podne ide u putničku
agenciju u KnezMihailovoj ulici, raspituje se, gleda
prospekte; jedna starija činovnica, koja želi da se za
njega zauzme, hvali vožnju gliserom do Đerdapa, koju je,
veli, nedavno sama oprobala sa mužem i unukom, i daje
mu potrebna obaveštenja o ceni i časovima polaska i
dolaska. Njemu se svidi njena preporuka, izgovorena
pregledno i razložno, a uspeva mu da je na isti način
prenese Ljiljani tako da ona, pošto izrazi bojazan od
prehlade usled vožnje na vodi, koju on suzbije opisom
glisera kao skoro hermetički zatvorenog vozila, daje svoj
pristanak za nedelju. Sergije odmah seda i piše u Novi
Sad, kratko: da neće ovog vikenda doći u redovnu posetu,
pošto je sa ženom i ćerkom ugovorio zajednički izlet.
Zamišlja majčino zadovoljno lice kad pročita to
delimično i nepovoljno obaveštenje kojim joj se sin
uskraćuje, pa se i sam oseti zadovoljan i čvrst. Kupuje
karte u agendji, a u jednoj susednoj prodavnici slatkiše za
put; u nedelju ujutru u pola devet staje taksijem pred
generaličin stan. Ljiljana i mala nisu sišle, kako je
dogovoreno, te on čeka, izašav na pločnik; vreme je
izračunato za polazak broda u devet časova, zbog čega
često pogleda na ručni sat a zatim na prozore drugog
sprata. Stoga izostaje obrednost susreta za koju se
pripremio; kada se Ljiljana i mala pojave, on jedva stiže

199
da utvrdi kako su pretoplo obučene—Ljiljana je u
štofanom kostimu, mala u pantalonama i vetrovki—i već
ih raspoređuje i tako reći gura u kola. Ne prebacuje im
ipak zbog zakašnjenja, ali mu je razgovor, baš zbog tog
odricanja, škrtiji no što je želeo; tek sad primećuje da ih
je smestio, mimo prvobitne volje, obe na stražnja sedišta,
zbog čega mu se valja okrenuti kad god kojoj želi da
uputi reč. To su kratka okretanja: da bi se ustanovilo
kako je vreme povoljno, vedro, i stavile primedbe na
pravac vožnje, oko kog između njega i Ljiljane zavlada,
isprva, nesporazum. Kad stignu na domak pristaništa,
zapodeva mali spor i sa taksistom, koji je stao daleko od
pristana, iza kog se vide dva jednaka niska brodska trupa;
ispostavlja se da je prolaz do njih zabranjen vozilima, što
Sergije nije znao, jer je propustio da posle kupovine
karata izađe na Dunav i obavesti se. Sami su na cesti, pa i
pristan je već prazan, što govori da je čas polaska, ne
samo po kazaljkama njegovog časovnika, blizu; plativši
taksisti, pokreće svoje društvo napred, ali s manje žestine
no što bi želeo, iz obzira prema kćerinoj mani. Pa ipak se
žurba ne može izbeći, i ona hrama teže no što ju je ikad
video, ili mu se tako čini zbog prazne ceste, kojom je
pušta s Ljiljanom napred, kažnjavajući i nehotice sebe
punim prizorom premeštanja njene falične noge u ravan
sa onom zdravom, koja kao da bezobzirno grabi napred,
podvrgavajući se neizrečenoj naredbi. Ta naredba je i
preka potreba, jer kad su stupili na pristan, sa njega mlad
mornar u majici već povlači most položen na bok bližeg
od dvaju brodova; zastaje u pokretu koliko da baci na
pridošlice prekoran pogled, a Sergijevo pitanje je li to
izletnički brod za Đerdap već ostavlja bez odgovora, da
bi se sav posvetio dovršenju svog posla. Oni stupaju na

200
brod u istom trenutku kada se most iza njihovih nogu
izmakne, a trup vozila zaljulja; ljuljajući se i sami, silaze
stepenicama u utrobu, ispunjenu redovima klupa s
prolazom u sredini, kroz koji se tiska poslednja grupa
putnika. Napred su klupe zauzete i njih troje polaze za
grupicom, te kad se ona smesti, nalaze prostora još samo
u dnu, i to rastavljeni: Ljiljana je sela na jedino nezauzeto
mesto s kraja klupe u desnoj polovini, misleći očito da ga
preda maloj, jer je poziva sebi rukom; ali Sergije pogura
dete dalje i stavlja ga pored sebe na polupraznu klupu
leve polovine iza Ljiljaninog reda. Oni će putujući, da se
ne bi dovikivali, težiti sporazumevanju znakovima, ali ne
zadugo. Sergije će, naime, nastojati da se sav posveti
maloj, sad kada je se domogao same: pokazivaće joj
obale, na njima livade, šume, naselja, železničku prugu, a
u razmacima, kao za neki uzvrat, pokušavati da i on od
nje što više sazna, postavljajući joj pitanja o školi, pre
svega o njenom lepom uspehu i teškoćama koje je trebalo
savladati i koje su mu već saopštene, ali ih želi ponovo
saznati iz njenih, u njegovom očekivanju dečje
uzbuđenih reči; zatim o njenim drugaricama i o
pogledima na ljude, na budućnost. Mala prati njegova
upozorenja i objašnjenja sa nemom, ponešto rasejanom
pažnjom, a na pitanja odgovara maloreko i nerado,
upozoravajući na zatvorenu prirodu, uzrokovanu, po
njegovom mišljenju, okruženjem samih odraslih,
starijih osoba delimično i bolesnih. On bi ipak smogao
strpljenja da izazove i sačeka njeno dublje poveravanje,
ali ga u tom istrajavanju, neprekidno, ometaju Ljiljanini
znaci. Ne bi li mala skinula vetrovku, pošto je u brodu
toplo? Ne duva li joj s prozora? Nije li žedna? pokazuje
ona živim kretnjama, na koje onda i Sergije i dete

201
odvraćaju sa svoje strane odrečno, mada ponekad
protivrečnim kretnjama; najzad, nakon jednog Sergijevog
nestrpljivog trzaja — jer je bio opet onemogućen u po
objašnjenja— Ljiljana ustaje sa klupe i, pognuta, kao da
time ublažuje prekršaj, dolazi do njih i ponavlja svoje
predloge glasnim govorom. Uspeva da privoli malu da
skine suvišni komad odeće, pa se vraća, noseći ga, isto
onako pognuta, kao kroz rov; ali sad, pošto je pokušaj
prodora ostvaren, ona ga ponavlja počešće, nudeći čas
jelo, čas piće, a konačno, uvidevši i sama da odstupa od
ponašanja ostalih putnika, koji mirno sede čavrljajući
među sobom zagledani kroz velike zasenčene prozore
okrenute vodi što šumi i nemim, sve brdovitijim
obalama, odlučuje da ostane da stoji pokraj njih, povijena
pod teretom torbi, kutija i zembilja što sadrže njene
ponude. Sergije vidi da je neophodno da joj se načini
mesta, on se osvrće i lakim gurkanjem oslobađa delić
klupe, koji joj onda nudi, što ona najpre odbije, pa
primorana teretom ipak prihvati. Sada im je, međutim,
tesno, Sergije oseća na prsima klizanje prvih kapljica
znoja, a vidi kako se i maloj lice napeto žari, sluša iz
blizine romor ženinih novih predloga, saveta, koji ga
izbacuju iz ispitivačkoukazivačkog sedla. Za sve to
vreme na klupi napred i levo od njih stoji ono jedno
mesto upražnjeno, te on najzad ustane i, uz pokret
neodređenog objašnjenja, izađe iz reda da bi se njih dve
mogle u njemu raširiti. Zauzima Ljiljanino bivše mesto.
Razume se, zamena mu nije po volji, čini mu se iznuđena
Ljiljaninom sebičnošću. Mada i — odmara, jer je već u
nizu godina navikao da putuje sam. Razgleda obale s
pažnjom prilagođenom ne dečjem, već sopstvenom
interesovanju. Čitao je u novinama da će se u Đerdapu

202
podići džinovska hidrocentrala, i sada razmišlja kako će
njeno ostvarivanje uticati na obličje prirode. Potopiće se
neka naselja, možda baš ovo čije ukrug sabijene kuće sa
crvenim krovovima pročešljava pogledom. Onde sad žive
ljudi, sa svojim stvarima razmeštenim oko sebe kako oni
smatraju da jedino mogu biti, a sutra će to prekriti voda i
selo će se naći na njenom dnu kao neka igračka pod
staklom, dok će ljudi morati potražiti nov predeo, a
ovamo će svraćati da sa obale gledaju u reku koja je
progutala deo njihovog života, nazirući, za tihih dana,
možda i obrise i boje svoje ulice, svoje kuće. Kao,
otprilike, što on svraća u Novi Sad. I danas bi bio onde
da nije ovog izleta. Nalazio bi se sad — proverava na
satu — za stolom sa ocem i materom i pričao o
koječemu, misleći kako da im umakne i ode Eugenu. Ili
bi već bio kod Eugena, džapao se s njim nad nekom
rasklopljenom knjigom, začuđen što još nalazi reči
sporazumevanja sa tim čudakom i pitajući se, valjda, kud
bi od njega dalje — ka Stepanovima? Uvek ga onde u
Novom Sadu potpiruje neki nemir, neko čuđenje što je to
svoje staro sedište našao nepromenjeno, a što je nalaženje
ipak sasvim besplodno. Jer je Novi Sad za njega, kao što
će ovo selo biti za svoje stanovnike, preplavljen tuđim
fluidom, onim nečim što je priteklo dok on nije bio onde
i tako za njegove oči spustilo grad u dubine nedodira. Ili
nepravog dodira. Dodira koji je samo podsećanje,
obilazak bivšeg, kao kad se izađe na groblje. Istinit,
pravi, za svih tih godina obilaženja, bio je samo onaj
kratki sastanak sa Inge u Eugenovoj sobi, jedino se tada
osetio svojim. I sada ponovo pomišlja na Inge, kako bi to
bilo da je ona s njim na ovoj vožnji. Sva prisutna,
uhvatljiva, sa svojim čvrstim trupom posađenim tu na

203
klupi, sa nogama skrštenim pod sedalom, sa glavom
nagnutom prema njemu, zaklonjenom prhkim
pramenovima kose do vrhova jagodica koje se pretapaju
u dvogubo povijen kratki nos, ispupčene usne, u proreze
peščano plavih očiju. Stavio bi joj ruku oko pasa, položio
je na ono malo ispupčenje što ga je prvo u nje dodirnuo,
drugu bi spustio u njeno krilo. Osećao bi rukama njenu
toplotu, osećao bi lako, meko pomicanje koje dolazi od
disanja. Svakog trenutka, šezdeset puta u minutu, po
jedno pomeranje, koje prelazi u njega kao udar,
dokazujući da je živa, istinita. Ali on istovremeno oseća
da je neprilično predavati se tom zamišljanju, na tri
koraka od kćeri i žene, koje je poveo na ovaj put da bi ih
sebi približio, a da je isto toliko neprilično gurati od sebe
istinu za volju cilja koji je izmislio. Gsvrne se: njih dve
sede priljubljene jedna uz drugu, okrenute prozoru. Sada
kad im vidi profile jedan kraj drugog, čine mu se veoma
slicne: isti prćasti nosevi i meke, oble brade, samo što je
u male okvir lica četvrtastiji, na njega. Ne vide ga i
verovatno na njega ne misle; ako bi se iskrao i sakrio,
možda bi se mirno iskrcale ne čudeći se što ga nema i tek
se posle, navedene nekim povodom da ga se sete, zapitale
kamo se to deo i da li je jutros uopšte bio sa njima. Jer i
one, kao on, imaju samo jedan istinit život, a ovaj
zajednički izlet koji im je priredio kao da je samo
prikaza. Odvraća glavu i više ih ne traži. Neka za sebe
odgonetaju smisao ovog klizanja po vodi na koje ih je
nagnao. On za sebe čini isto, razgledajući znamenitosti
na koje glasno upozoravaju obavešteniji putnici, a i
putnike same, one koji upozoravaju i druge koji se
ponuđenom znanju povinuju. Kad pristanu u Kladovu,
iskrcava se prvi, zatim se spaja sa svojima ostajući na

204
odstojanju. Uokolo se stvaraju grupe, iz jedne obližnje
neko poziva u razgledanje. Mislio je da će krenuti za
njom, ali Ljiljana izjavljuje da je mala zagrejana, vetar bi
joj naškodio, valja je smestiti u zaklon. Traže pogledom
neku gostionicu, pa kako ne primećuju ništa slično, a
Ljiljana se zbog toga uznemiruje, Sergije krupnim kora
kom kreće u naselje da se raspita. Navraća u poštu, prvu
zgradu sa natpisom, no ona je zaključana; zamišljajući
Ljiljanu nestrpljivom, ulazi u sledeću kuću i, od dečaka
koji u dvorištu šutira loptu o zid, saznaje da treba ići
nizvodno do prve gostionice. Vraća se ženama, vodi ih u
tom pravcu, idu dugo, nagađaju, dok Ljiljana stalno
maloj namešta vetrovku za vratom, da je vetar — slab,
uostalom — ne bi produvao. Nailaze na nekakvu
prizemnu krčmu na čijoj je firmi nevešto naslikana riba;
Sergije krene prema njoj, no pošto ga Ljiljana upozori da
to nije mesto za njih, nastavlja put. Ali najednom su
izvan naselja; pred njima se pruža samo voda i, s druge
njene strane, stenovita obala. Vraćaju se, dakle, i ipak
ulaze u krčmu. Prostorija je mala, sa četiri stola, od kojih
samo za jednim sede dve devojke i postariji sed čovek.
Jedna od devojaka — tanka kao bolesno drvce — i sedi
čovek istovremeno ustaju i prilaze im; očito su to vlasnik
i njegova pomoćnica ili kći. Sergije pita šta imaju za jelo,
čovek s pritajenim osmehom ponosa odgovara da imaju
smuđa i salate od krompira. Sergije se okreće upitno
Ljiljani, koja se nepoverljivo mršti: ne, ona i mala ne
jedu ribu, ima li šta drugo? Čovek odriče s prkosnim
trzajem ramena; Sergije uzme da nagovara Ljiljanu da
ipak probaju ribu, ali se ona sad sasvim nakostreši i
izjavljuje da je, znajući da ide na nesigurno, ponela
dovoljno hrane. Sergije poručuje za sebe prženog smuđa i

205
salate, zatim pita Ljiljanu i malu šta će piti. Samo
mineralne vode, odgovara u ime obeju Ljiljana. Ona se
zatim laća svoje torbe i zembilja, položenih na slobodnu
stolicu, ali pre no što će ih razdrešiti, uzvrpolji se i pita
Sergija gde bi mogla oprati ruke. On se osvrne, vidi u
dnu dvorane neka vrata, čija trošnost i oguljenost ne
ohrabruju, te se diže i prilazi devojci koja je ostala za
zauzetim stolom. Pita je li onde pozadi zahod, pa pošto
dobije potvrdan odgovor, otvara vrata i nailazi na dosta
nečist čučavac, no, srećom, između njega i vrata, i na
slavinu sa lavaboom. Obrne slavinu, voda procuri,
odlakne mu. Daje Ljiljani znak da ga sledi, ova ustaje
zajedno s malom i on ih obe propušta u zahod. Seda za
sto. Umoran je. A umorili su ga pažnja koju ženi i kćeri
pokazuje i nelagodnost što vidi i zna da ih ta pažnja ne
može zadovoljiti. To osećanje zadržava se u njemu i za
vreme ručka, koji on jede iz dvaju jednakih dubokih
tanjira što mu ih krčmar stavlja natovarene jelom na sto,
a Ljiljana i mala iz kutija i salveta. Onde ima jaja, pečene
piletine i kolača, sve naizgled suvo i posno, a sam se
sladi vrućom svežom ribom koja miriše na ulje i tiganj,
močeći je ukiseljenim meko narezanim krompirom i
lukom, i zalivajući crnim vinom. Pokušava da predloži
zamenu jela, ili makar ponekog zalogaja; ali Ljiljana to
odlučno odbija, a mala, mada joj se oči radoznalo šire na
očeve tanjire, potčinjava se zabrani. On je zbog toga
skoro mrzi, a mržnja mu se podvoji kad pogleda u
Ljiljanu, koja to besmisleno odricanje nameće. Ne može
u sebi da joj oprosti što je malu učinila tako strašljivom i
pokornom, tako suprotnom zamisli koju je on nekad imao
o svom porodu; uviđa da je skretanje toliko duboko da
onemogućuje svaku njihovu bračnu bliskost. Sada je

206
odmerava samo kao ženku, što već odavno nije činio; još
uvek je vitka, tanana, gipka i po svim tim spoljnim
obeležjima primamljiva, ali njega to telo ostavlja hladnim
i čak odbija, kao materija koja nije meso i koža i krv,
nego samo njihov veštački stvoren oblik i boja. Ipak, i
baš tad, kao u inat njoj a i sebi, on uzme da izlaže plan
letovanja, polagano, podrobno, ostavljajući otvorenim
izbor mesta i datuma, kao da se i ne radi o njegovoj želji
već o odgovoru na neizrečeno traženje. I, stvarno, ovim
strpljivim nagazivanjem uspeva da obmane Ljiljanino
nepoverenje: pošto odluka ne predstoji neposredno, ona
pristaje da se uljuljka uz nju vezanim obećanjima i,
bacivši na malu ispitivački, pa nagovoran pogled, upušta
se i sama u ružičasta predviđanja. Morski slan vazduh,
čempresi, sunce; jedino, dabogme, treba paziti da se ne
pretera; i sama bi, oh, tako rado nekud pošla, ni mora ni
gore nije videla od pre rata, kad ju je još otac vodio,
zajedno s bratom, na letovanje, i to na njihovo sopstveno
ostrvce Banovići kod Budve; mora, međutim, da čuva
generalicu, ali će jednako uživati čitajući pisma male o
radostima koje su njoj pale u deo. I zagleda se u Sergija,
videći u njemu najzad oca svoje kćeri, razneženo. Uspeh
u njenom odobrovoljavanju prelazi, povratnim dejstvom,
i na njega, podliven jakim vinom; oseti se najednom
stešnjen u krčmi i predlaže da se ide. Plaća, ustaju.
Napolju je jarko podne, sunce žeže, vetrić se primirio,
široka voda mami svojim nečujnim hodom i sirovim
mirisom. Obuzme ga želja da se okupa, prilika je, u
Beogradu nikad ne stigne da se izvuče iz grada na Savu
ili Dunav, a u Novom Sadu zadržavaju ga sinovlji obziri
da kuću ne napusti zadugo. „Jeste možda ponele
kostime?" pita, no kao što je već unapred razočarano

207
očekivao, dobija odrečne odgovore. Ni sam to nije
učinio, ali ga propust ne sprečava da se razmašta;
poslednje takvo nepredviđeno kupanje doživeo je kao
svetkovinu pri završetku rata kada je voz iz Nemačke
kojim je stizao zastao u Bogojevu, tako reći na domaku
cilja, zbog kvara na lokomotivi; on i ostali povratnici iz
logora poiskakali su iz vagona i razmileli se po polju
zasutom suncem kao gušteri, a sam je s nekolicinom
najpreduzimljivijih prodro do barovitog rukavca Dunava.
Skinuli su se nagi i okupali, a onda legli poleđuške u
oštru travu i predali se suncu. Tek tu, u ljubakanju gole
kože sa živom vodom i štedrom toplotom iz travnate
zemlje i slobodnog neba, u miru pesme zrikavaca i
kreketanja žaba, u dremežu osiguranom saznanjem da će
im drugovi iz voza javiti kad lokomotiva bude ispravna,
ne naredbama, praćenim kevtanjem pasa i udarcima, već
veselim pozivima koji predskazuju pitominu doma, u tom
telesnom očišćenju vodom drukčijom od mlazeva tuša
uparenih ili ledenih zatvorskih i logorskih kupatila, gde
su sa sebe skidali gadiluk i bolesti robovanja da bi
sledećeg trenutka nastavili da ih na sebe slažu, u toj
blagosti bezmernog zaustavljenog vremena u krilu
prirode on se prvi put opet osetio ljudskim bićem i
poverovao da je živ i spasen. Sada bi rado ponovio taj
doživljaj, u ime oslobođenja koje nazire u ovom novom
okupljanju svoje male porodice, potvrđenog složnim
razgovorom o skorom letovanju. ,,Da se malo
pokvasimo, a?" predlaže im, gledajući čas u jedno čas u
drugo. ,,Pa rekla sam ti da nemamo kostima", iščuđuje se
Ljiljana. „Ništa zato", uzvrati on uporno. „Nego onako,
makar malo. Da zađemo tamo u šumicu", pokazuje dole
prema obali, pravcem suprotnim od naselja. ,,Da se

208
izujemo i makar skvasimo noge. A ja bih se, bome, i
smočio. Vi biste dotle sele u hlad, da udišete ovaj divni
vazduh." „Nemamo ni ćebeta." Da, to zbilja nemaju, a on
se ne usuđuje da ponudi u zamenu svoj sako, koji nosi
pod rukom, iako bi taj, spojen sa gornjakom male i
Ljiljaninim kostimskim kaputićem, činio dovoljnu
prostirku da se na nju smeste. Ljiljana ga gleda
skupljenih obrva, kao da u njegovoj poletnosti, koju i nije
do kraja izrazio, vidi neki napad,ispad; mala se stidljivo
povlači u stranu. ,,Pa dobro, kuda ćemo onda?" pokuša
da ispunjenje svoje želje održi mogućnim, tim
ukazivanjem na prazninu koja ih izvan nje vreba. No za
Ljiljanu to nije praznina. „Idemo da nađemo ostale",
poziva ona uz nestrpljiv trzaj, koji razgolićuje članak na
njenoj slobodnoj ruci. „Već je dva. Kad se, zapravo,
vraćamo?" ,,U pola pet." „Eto vidiš. Šta, čak u pola pet?
Pa onda ćemo stići u mrak!" Gotovo je prestravljena, i
njihova potraga za glavninom grupe ispada napeta i
užurbana. Nalaze je u naselju, pošto su ga bezmalo celog
prošli, na terasi nekakvog motela, okrenutog reci, gde
raštrkana po stolicama poodmicanim od stolova izlaže
lica suncu. „Trebali smo odmah ovamo doći", ne propusti
da primeti Ljiljana, i mada bi je mogao podsetiti da je
ona zahtevala zaklon od vetra, on prima u suštini
opravdani prekor bez reči. Uspinju se na terasu, on skupi
prazne stolice za jedan nezastrt sto, zove kelnera, koji,
jedini u poslu pod pritiskom ovolikih gostiju, dugo
propušta kraj uha njegove opomene; ali se ispostavlja da
Ljiljana i mala ništa neće, odnosno skoro neće, jer su u
stvari žedne, a nemaju poverenja u ponuđena pića. Zašto,
kad su u krčmi pristale na isto ovakvo, nemoguće je
ustanoviti; na kraju se ipak odlučuju za koka-kolu, koja

209
za susednim stolovima boji mnoge poluprazne boce,
samo što ponovljeno zahtevaju da bude nehlađena. U
njenom iščekivanju, opipavanju, opreznom koštanju i
prepiranju je li odista bezopasno mlaka prolazi preostalo
vreme, za Sergija napeto i mučno. On odahne zajedno s
njima kada se oglasi poziv za polazak— svi ustaju — i
pošto se spusti u brod, sam potraži odelito mesto, doduše
u istom redu sa ženom i kćeri, ali podalje od sredine gde
su one, u uglu kraj prozora, koji njih straši zbog mogućne
promaje. Dosta se čeka na polazak, jer je dvoje izletnika
zakasnilo. Oni se pojavljuju zajapureni — mladi su,
momak i devojka — i prvi minuti uzvodnog kretanja
ispunjeni su šaljivim nagađanjem o razlozima njihovog
docnjenja. Potom pažnju ponovo privuče reka, strme
obale, znamenita mesta; svima je drago da podsete kako
su ovuda prošli pre podne i da zapaze razlike što ih
proizvodi novo doba dana sa suncem na suprotnoj strani.
Sergije, dugogodišnji putnik-ponavljač, poznaje tu
mučnu sličnost bez podudarnosti i vidi u njoj, u ovom
trenutku, opredeljenje u koje je upravo zagazio. Ne:
otisnuti se u nepoznato kao nekad, u požar podmetnut
kao igračka, koji će ga baciti na neispitane putanje, uz
samu ivicu uništenja ako treba, već: prelaziti istu,
proverenu stazu. Uvek će biti ovako sa Ljiljanom i
malom, zna, i znao je od početka, zato se od njih odvojio:
nositi se s njihovom već okoštalom, sad i u malu
presađenom i proširenom, opreznošću, nepoverljivošću,
uticati na njih strpljivo i samozatajno, da bi— šta? Da bi
mogao sa njima živeti? Ili da bi uspeo da ih pretvori u
nešto slično sebi? A i tada — u šta? U bundžije?
Prevratnike? — što on više ni sam nije. Usklađivanje
priroda, po svoj prilici koje on i inače i sve vreme vrši,

210
od kuće do kancelarije, od kancelarije do kuće, pa do
Novog Sada i nazad. Sad bi ovo još bio dodatak. Može li
ga podneti? Sura brda nema, nepoznata, polegla sa desne
strane reke, ravncdušna su na njegovo pitanje. Ona traju.
Želja mu se vine ka njima kao veličanstvenim
nedostižnim uzorima. Biti kao ona, i kao reka među
njima. Prosto postojati. Sklapa oči. Kroz njih, pod
smračujućim poklopcima, protiču sada njegovi postupci,
isprsivanja i izvijanja, marševi, saginjanja, tegljenja
kamenih tereta, stajanja u stroju pod zamahnutim
kundacima i palicama — zar nije i to trajanje, ako se
rastavi u sastojke? Pa neka im se doda i ovo mučno,
mlako ponavljanje. To je odluka, i on se prene. Naginje
se preko krila nepoznatih ljudi u lice svojima, pita je li im
udobno, nisu li žedne, gladne, zabavlja li ih vožnja, kojoj
će, uostalom, sad evo kraj. Ohrabruje ih na ponovnu
prisnost preko tih ljudskih prepreka koje mu služe kao
mostobran i odstupnica; budi u njima neposredno sećanje
i poveravanje, vraća ih na ferije, u još lepšem, širem
predelu pored mora. Stižu u Beograd živahne, tim pre što
još nije mračno, niti je zahladnelo; pa ipak ih sklanja u
kabinu pristaništa dok ne privede taksi, tek sa trećeg ugla,
dosegnutog u takmičarskom trku. Da, on se takmiči— sa
nečim što ne ume tačno da odredi — stavljajući ih u kola
i ne prestajući da hvali ovaj zajednički provedeni dan,
koji je samo predujam za mnoge buduće, te pošto ih
istovari pred kućom i rekne šoferu svoju adresu, pada s
uzdahom premorenosti na sedište vozila koje s trzajem
kreće. Od sada je sve još samo pitanje izdržljivosti,
zaključuje. I pri tome ostaje. U ponedeljak poziva
telefonom Ljiljanu da je pita kako su zatekle kuću i da li
su se odmorile; strpljivo sluša njen izveštaj, u kom

211
generaličine žalbe na usamljenost zauzimaju dostojno
mesto, i srećan je što su izostale mogućne ozbiljnije
posledice. Odlučuje: raspi tivanje će ponoviti svaki
drugi-treći dan, da ne bi ispustio nit kojom se za odlutali
deo porodice ponovo prikačio, a i da je ne bi suviše
zategao pa prekinuo. To je već neka usmerena i ustaljena
delatnost prema cilju, koja ga umiruje a i oslobađa
odgovornosti u svemu što ona ne obuh'vata; ako nju
obavlja, kao obred vere, može u preostalom vremenu da
čini skoro što hoće. Da sanjari. Da šeta. Da čita. Protivno
odluci, on se jednog od praznih dana javlja kalkulantkinji
i ugovara s njom sastanak po istom redu i obredu kojim
je prošao nedavni: zajednički ručak, odlazak k njoj,
večera. I ne kaje se više, potom. Zadovoljstvo i
rasterećenje što ih postiže nisu potpuni, ima u njima grča
i ne prolaze bez osećanja pretrpanosti, ali su ipak
zadovoljstvo i rasterećenje, koje sad smatra da zaslužuje
odricanjem na drugoj strani. Odricanjem od iskrenosti,
kojom se ranije tašto hvalisao u sebi; sada je zamenjuje
pokornošću osvajanja. Govori Ljiljani u telefon kako
često pomišlja na zajednički provedene časove, hvali
pamet i ozbiljnost male, predviđa dalje zbližavanje s
njom. Onda sav očajan gleda u svoju šaku, što je ostala
na spuštenoj slušalici i oznojila prste. Brzo pobeći u
maštu. Inge. Ali Inge sad stoji pred njim zamagljena,
prekrivena plevom pretvaranja. Kopati za njom? To ne
sme. I najednom mu, mesto nje, iskrsne u misli Eugen,
podsmešljivo razvučenih širokih usana. Kada bi njemu
mogao da ispriča iskustva proteklih dana, ili, još bolje, da
ih je mogao pred njim sticati, bilo bi mu, zna, lakše;
Eugen je ona so koja i neukusnim zalogajima daje
smisao, koji je besmisao. Smisao i besmisao napora,

212
smisao i besmisao mladosti. Piše Eugenu pozdravnu
dopisnicu u kojoj ga moli — osećajući koliko je to
zakovrnuto, ali ne odustajući baš zato — neka uputi
jedno pismo Inge — ima njenu adresu pribeleženu na
krajičku novina — s pozivom da dođe u Novi Sad, što
pre. Odlakne mu: učinio je konačno nešto protivno redu,
ustaljenosti, planu; ima ponovo vazduha. Moli Ljiljanu
da izađu u prirodu utroje i sledeće nedelje, i pošto ona sa
druge strane žice okleva pozivajući se na generaličine
potrebe, odmah sužava — zahvalan za razlog — svoj
prvobitni poziv na zajednički ručak. Dobivši pristanak,
piše ponovo kući da ga ne očekuju. Vodi Ljiljanu i malu
u Topčider, u restoran na vazduhu, pod drvećem, gde se
umesto ribe može jesti i natur-šnicla. Sve prolazi u redu,
jer je Sergije već navikao na Ljiljanina strahovanja i mere
predostrožnosti, pa za njih ne haje, nego govori i postupa
kao da ih nema, samo sačekavši da prođu. Mala to
primeti i žmirne očima zaverenički, dolazeći najednom
slična dedi, zubaru Rudiću, s kojim je Sergije u sebi nije
nikad upoređivao. Otkriće ga trone, potapše je po ruci i
klimne joj glavom: izvući ću te. Ali istovremeno nazre
u tom sopstvenom pokretu drugu očevu crtu, ne spoljnu
već unutrašnju: njegovu založljivost, optimizam. I otac bi
njega uvek tako obodrio pred pretećim preteranostima
svoje žene, podmećući im leđa, primajući na sebe njene
izlive ljubomore i nedokazanosti; zaklanjajući ispred njih
njega, Sergija, kako bi mogao rasti i razvijati se njima
neopterećen. A on je ipak pošao tim pravcem,
preteranosti i mašte, nestvarnosti i podvižništva,
suprotno očevom razumnom, pragmatičnom
usmeravanju, koje mu je delovalo plitko. Izgleda mu, dok
sedi pod granatim kestenom, kaputa obešena o naslon

213
stolice, prijatno napunjen jelom i nudeći ga svojoj kćeri i
ženi, da je i ovo samo trenutak svečanog zatišja sred
podsećanja i podlokavanja koje potiče iz neprimetnog
prikrajka, iz naših samih priroda, radi rušenja, lakog i
brzog, svega onoga što se gradi lepim namerama i
žnacima. Činimo, a onda primetimo da ničeg od našeg
činjenja nema, da se stvarnost zanela u sasvim drugom,
neželjenom pravcu, pa moramo trčati da je odbranimo,
premda nam je već tuđa, nismo za nju ništa krivi. Vidi
očevo unezvereno lice za poseta ui zatvoru, kako preko
zgrčenih suvih usana mrvi ohra brenja u koja ni sam ne
veruje; vidi ga posle sudenja, skoro onesveslog. Rodio ga
je i vezao se za njega zajedno sa svim nastranostima koje
je u njega, zajedno sa svojim pretcima i sa pretcima svoje
žene, uneo; a on je rodio malu i sad isto tako posrće za
povredama koje joj je nanelo nešto drugo u njoj, što on i
ne poznaje. Oseća koliko je sve to beznadno, i skoro
radosno otpušta svoje zvanice kući, kojoj im se, kažu,
žuri. Tek je rano popodne, zlatno od letnjeg sunca, koje
mu samoću čini jasnijom. Kuša ga misao da se odveze na
stanicu i otputuje u Novi Sad, da se baci oko vrata ocu —
mogao bi prespavati pa se vratiti u Beograd ujutru. Ali se
podsticaju lako odupre predočavajući sebi onu mučnu
malorekost koja mu se nametne čim se nađe sa ocem oči
u oči. On je to, ali jedan drugi, kome se opirao i opire
otkad zna za sebe. Baš zato što su slični, i što zna da otac
to zna, i što sluti njegovo likovanje nad tim znanjem i
oseća njegova nespretna nastojanja da ga kao sina sa
sobom poistoveti. Otac je lik u ogledalu, samo sa crtama
poodmaklijeg doba, trošenja, srozavanja; sopstvena
karikatura. A sad je on sam taj lik u ogledalu, i mala ga
sigurno kao takvog gleda, oseća. Kako izaći iz tog

214
vrzinog kola? Poslušnošću, kako je odlučio i kako se već
uputio? Iduće nedelje će morati u Novi Sad, ne sme ih
lišavati tako dugo sebe, odvikao ih je od toga u poslednje
vreme, a i stariji su, treba im češće ta doza varke da
imaju nekog svog koji će im biti sličan. Čini pripreme
obrnute od pretprošlonedeljnih. Piše kući da će doći, a
preko telefona Ljiljani, pošto se raspitao kako im se
dopalo u Topčideru i kako su zatekli generalicu,
nagoveštava da se neće videti krajem ove sedmice zbog
njegovih obaveza prema roditeliima. Njoj kao da je
odlaknulo. Zar je tolika odbojnost i njena prema njemu?
Celu sedmicu provodi neveseo zbog tog otkrića, koje
njegove napore pokazuje ne samo jalovim, kakvi su mu
se već i dosad činili, nego neprirodnim, glumačkim,
sličnim samoubilačkom skoku s mosta u prazno rečno
korito. Ali on će taj skok svejedno izvesti, i ovamo i
onamo, izvodiće ga odsad do kraja života, jer se na to
rešio, jer mu je to jedino ostalo i kao zadatak i kao
smisao. Seda za sto u „Globusu" revnosno, preseca
pokušaje Puljezovića i Šotre da prošire načeta posprdna
razglabanja, i oko jednog nenadano iskrslog posla —
pravničkog, u času kad je advokat baš na odmoru —
oduševljava Mijuškovića predlažući nova rešenja.
Kalkulantkinju ne poziva, iako pomišlja na nju u sparnim
večerima kad ga muči sumnja da će još ikad sresti Inge.
Taj slučaj treba uknjižiti kao jednokratan, nezaslužen
dobitak, zaključuje; posegnuti za njegovim ponavljanjem
značilo bi tražiti više nego što se može. Sedajući u subotu
po podne u voz i sastavljajući u misli raspored narednih
dana, izostavlja posetu Stepanovima, kod kojih se već
suviše izložio, otrcao pregovaračkim izvijanjima čija je
pozadina u međuvremenu svima već sigurno postala

215
providna. Ali kad prispe, i pošto siđe na stanici iz voza,
letnje veče namami ga da put do kuće pređe pešice, pod
svežim premazom lakog vetra i obećanjem odlaganja
znanog porodičnog susreta. Iz krive Karađorđeve ulice,
pak, kojom korača, do Stepanovih je svega pedesetak
koraka bočno, što ga najednom navede ne samo da
promeni odluku, već da suprotnu pomeri u vremenu na
sam ovaj nepodesni čas. Otvori kapiju, sa torbom u ruci,
ulazi u dvorište. Veranda je osvetljena, i širok zamagljen
mlaz beline pada na jedan tamno crven automobil.
Sergiju, mada ga je samo ovlaš zagledao, jasno je da to
nisu Stepanovljeva kola, da kuća ima gosta. Uzbudi se od
slutnje i, umesto ka vratima, krene prema automobilu.
Istog se trenutka na sjajnom metalnom trupu spusti
poklopac prtljažnika — čiji on nepropisni položaj nije ni
primetio — i na svetlost izroni Inge. Sergije se trgne,
ošamuti ga neverica, no to je stvarno Inge, njen korak,
njen pokret, njen oblik, izraz. On podigne obe ruke —
iako u jednoj drži torbu — i požuri prema njoj, da bi ih
oko nje sklopio. Usne mu padaju na njenu meku kosu, na
njen obraz, čelo, nalaze joj usta, i najednom se sa njega
skotrlja svaka nedoumica, oslobađajući put jednostavnoj i
jedinoj želji da ostane sa njom zajedno.

216
 „Otkud ti?" pita je Sergije, pošto su zadihani razdvojili
usne. „Eto, došla sam", trgne Inge ramenima i nasmeši
se. „Kad?" „Juče, mislim." „Misliš?" začudi se on. Inge
zanese oči u stranu. ,,U stvari da, juče uveče." ,,Pa što mi
nisi javila?" „Kako?" ,,Ne znam. Telefonom. Ili da si
došla u Beograd." „Mislila sam da ćeš ti sutra doći." ,,A
ja došao danas", nasmeje se Sergije, ushićeno, ali skoro
nečujno, kao što i ceo razgovor vodi i kao što ga ona
takođe prihvata, polušapatom. Stoje i gledaju se na
mlečnoj svetlosti koju zrače prozori verande, sve dok
negde u kući ne lupnu neka vrata, ili fioka ormana, što ih
u istom trenu nagna da odskoče u dubinu dvorišta, gde ih
senka skrije. Inge uzdrhti. ,,Sad će da me pozovu. Izašla
sam samo da uzmem džemper." „Idi unutra i reci im da
ga nisi našla", naloži joj Sergije, no kad je koraknula,
učini mu se da je premalo zatražio. ,,Odnosno idi i kaži
da ćeš se duže zadržati." Pa se tek tada seti da upita: „Jesi
sama? Baltazar?" ,,Ne, ne, on je ostao", veli Inge
odrešito, zamahnuvši glavom; od tog znaka zlovolje
njime prostruji likovanje izbranika. ,,Pa onda si slobodna,
mila", oduševi se. „Onda smo slobodni! Noć je naša. I
sutrašnji dan je naš, i prekosutrašnji. Čuj, hajde da nekud
pobegnemo." ,,Kud?" „Bilo kud. Jednostavno da odemo
nekud gde ćemo biti sami." Ona se zamisli. „Kolima?"
On, koji na kola nije pomišljao iako ona sve vreme stoje
pred njima osvetljena, sada se s nedoumicom zagleda u
sjajnu metalnu napravu. „Možeš li?" Ona, međutim, ne
vidi teškoću tu gde on; skupe joj se obrve kao kad je
maločas odmahnula glavom, ali ovog puta ne odbojno,
već usredsređeno. „Mogu, valjda mogu. Magdi ću reći, a
ona neka smisli za ostale neki izgovor." Njemu poskoči
srce od tako jednostavnog rešenja. ,,Pa onda hodi.

217
Odnosno idi. Idi i reci joj. Ali, molim te, sigurno. I ne daj
da te nagovore da ostaneš. I vrati se brzo!" Inge se
nasmeje. „Koliko naređenja!" ,,Pa ne mogu dugo bez
tebe, sad", opravdava se Sergije, i sam razgaljen znacima
strepnje koje je pokazao. „Jednostavno reci i dođi. Ja ću
te čekati." „Nećeš unutra?" On se trgne. ,,Ne, nikako. To
bi odužilo objašnjavanje. Milan, deca... ne, nikako.
Sačekaću te ovde." „Ali ako te vide?" ,,Pa idem napolje."
I već se odvoji od nje, držeći joj samo ruku. „Idem na
ulicu. Staću iza ugla. A ti odmah dođi, molim te, požuri."
„Dobro, dobro, brzo ću. Samo da joj kažem i pokupim
najnužnije stvari." ,,Da, da, idi." I pušta joj ruku. „Ali
sigurno, i brzo." Pa koračajući unazad, kreće kapiji. Kad
je do nje stigao, zastane. No, i Inge stoji. Tada joj mahne.
,,Idi." I hvata, pipajući za leđima, kvaku; polako otvara
kapiju. Iskorakne napolje u istom trenutku kad se i ona
pokrenula ka verandi, u presek njene svetlosti. On je sada
na ulici. Stoji. Ulica je osvetljena, njome idu ljudi,
tromim ili živim korakom, nekud. Niko ne stoji, kao on.
Ali niko i ne očekuje ženu koju voli, nagovorenu u dve
reči da krene s njim kud bilo. To je neverovatno, ta
razlika između njega i svih ostalih ljudi koje vidi. Hteo bi
da im to vikne u lica, da svi znaju. Međutim, jasno mu je
da mora tajiti i zbog toga se smejulji. Jedan prolaznik,
visok, krut, pogleda ga sa zanimanjem, i to ga podseti
kako je obećao da će čekati iza ugla. Sad ide za ugao. Ali
ne daleko i ne zadugo. Vuče ga da se približi ivici
ugaonog zida i da izviri, ne nailazi li Inge. Strepi da bi je
nešto moglo sprečiti. Da je zaustavi Magda, prosudivši
kako je njena namera neizvodljiva, ili sramna, šta on zna.
Ili da se umeša Milan, sa svojim sporim mudrijanjem. Da
se jedno dete baš sad poseče, treba ga hitno prebaciti u

218
bolnicu, sačekati do dubokih noćnih sati šta će s njim
biti. Mogućnosti se okreću u kovitlac, trlja čelo da bi ih
odagnao. Pokušava da se smiri koračanjem. Deset puta će
onamo, pa nazad, i dok to učini u nekoliko navrata, ona
mora izaći. Ali ne može da se za toliko odmakne od ugla,
osećaj daljine ga zaustavi kao oštrica ispred očiju, i on
žuri nazad, do ugla, da viri. Najzad zabrekću kola, i on
vidi krajem oka kako se prostrana kapija koju osmatra
rastvara na oba svoja krila, uvlačeći u svoj rascep
stražnjicu i noge pa celu priliku Milana Stepanova u
kratkim pantalonama i majici, a odmah zatim i svetlost
žmigavca. Na to se sklanja, panično. Šta će tu Milan?
Pođe li za njom, makar korakom, stići će do ugla skoro
kad i kola i videće njega, Sergija, kako se pripio uza zid,
sličan lopovu. Valja se skloniti. Što dalje. Iskorakne, pa
se uvuče u prvu kapiju. Promiču neki automobili, ali ni
jedan nije njen, nije ona u njima. Da se ipak nije desio
nesporazum? Milan otvorio kapiju sa sasvim drugim
ciljem? Izleti, i utom primeti, koso preko puta, tamno
crvena kola i njenu glavu osvetljenu iznad upravljača.
Potrči preko kolovoza, izmakavši za dlaku jednom brzom
automobilu, koji, udaljujući se, divlje zatuli. Ne mari,
već, smejuljeći se kao maločas, optrčava kola i na vrata
koja stoje otvorena za njega ubacuje se unutra. Pored
Inge je, s torbom u ruci. Ona ga je samo časom
pogledala, steže rukama upravljač i polako pokreće kola.
Polaze klizeći. Onda ubrzaju, lete ulicom, kraj svetiljki
koje odskakuju za njima, pretičući druge automobile.
Nižu se kuće, ulice, preskaču jednim mostom vodu, među
njivama su, na hrptu neke ceste koja ih vodi pravo
napred. Sergije prati s nestrpljenjem te znakove
odmicanja, pa se povremeno okrene k njoj da je pogleda,

219
njen profil sa dvogubo povijenim nosem i ispupčenim
usnama, njenu gipku, jaku ruku koja se spušta na menjač
brzine kao ptiče na granu koja je dno njegovog krila,
njeno sopstveno krilo, ugnuto dole istureno svojim
posuvratkom, oblim butinama i okruglim kolenima
napred. Još uvek je u grču neverice. Njih dvoje u kolima
koja im pripadaju i kojima ona vešto upravlja i koja kao
da su ispaljen hitac one raskoši što je oko Inge uvek
vejala, obećavala; sami, bez posrednika, bez smetnje bilo
kakve, na putu bez odredišta, u pustom, ravnom prostoru,
napuštajući sve stege, sve vezanosti. Zna da je ovo
najviše što je ikad doživeo, najbogatije. Šta još može da
sledi? Ne zna, i ne sme da zamišlja. Niti hoće. Hoće
samo da sedi ovako pored nje, dok ih mašina vuče napred
u noć, da je gleda sa strane videći preko nje kako
promiče tle koje ga se ništa ne tiče.

220
Inge se to tle, nad kojim promiču, vrlo prisno tiče, i
upravo tome ticanju Sergije ima da zahvali što je ima
pored sebe. Na tom tlu je ona još proletos otkrila ne
krhotine brodoloma kao Baltazar, već oblike u njoj
duboko užlebljenog, zanimljivog života. Dok joj je muž
pri zajedničkim obilascima znamenitosti, od kojih je
njega najviše privlačila Petrovaradinska tvrđava, merio
debljinu bedema i raspitivao se o vremenu kad su
podignuti, Inge je počesto bacala pogled dole, preko reke,
na grad, tražeći među stadima krovova, koja su tornjevi
desetina crkava nadvisivali strmo kao ćutljivi čobani, ono
tajno, razmiljeno kretanje koje je znala da onde praminja.
Iako je pod Baltazarevim uticajem prihvatila kao cilj
putovanja u Novi Sad, posle preloma od dveju decenija.
prodaju očevine, i pristajala na nju, ta prodaja je u njoj
primila značenje ne konačnog otkidanja, kao kod njega,
već, naprotiv, podsećanja i novog vezivanja. Zajedno su
razgledali, nekoliko puta, i kuću u Marka Miljanova 12,
ne ulazeći u stanove iz osećanja obzira, poslovnog i
građanskog; ali dok je on po izgledu zgrade samo
procenjivao vrednost njenog na prodaju ponuđenog dela,
Inge je pretraživala pogledom fasadu, kao lupom, i skoro
ciknula kad je pored čvrste Hrastove kapije, u slojevima
više puta nabačene krečne boje, otkrila četiri ravnomerno
raspoređene rupice i odmah se dosetila da su ih tu ostavili
klinovi kojima je decenijama ranije bila pričvršćena
lekarska tabla njenog oca. Smisao ovog zapažanja bio je
za nju bolan, ličan prizoru zabačenog, slučajno očuvanog
traga azorene grobnice, ali je ono u njoj izazvalo talase
ne udaljavanja već približavanja. Kroz slike što ih je taj
zapažaj pobudio: sliku njenog oca, sumorno ušćutalog
praznoj ordinaciji, njene matere ustreptale u pripremama

221
elegantnih izlazaka, njenog brata ravnodušnog i prhkog
kao da je već tada nosio saznanje skorog nestanka, kroz
prizore onog prituljenog, ali značenjima krcatog
saobraćaja koji je tu imao svoje mesto, kroz njihovu
snagu i razbirljivost, po kojima im ni jedan docniji nije
bio ravan, ona je osetila da još i danas jednim svojim,
zatvorenim ali živim delom, pripada tome mestu. Zatim
je jedanput sama, dok je Baltazar išao za poslovima,
posetila i dedin bivši mlin. Nije više radio: visoku plećatu
zgradu ispunjavala je sada prodavnica nameštaja,
sadržavajući na dva sprata, u prostoru iz kog su mašine
bile izbačene i nekud odnete, stolove sa stolicama
poređanim uz njihove sjajne ploče, ormane, kaučeve,
lustere i lampe, fotelje i tepihe, sve to vidljivo kroz široke
staklene izloge koji su zamenili škiljave, rešetkama
osigurane prozore. Ali sa otvorene kapije ugledala je
prostranstvo nekadašnjeg mlinskog dvorišta sa kućicom
svoga strica i strine u dnu, i mada se, zavirivši, uverila da
je sve u tom prostoru izmenjeno, vršalica odneta, zemlja
počišćena za red kamiona koji su ćutljivo čekali sasvim
drukčiji tovar negoli nekadašnja nemirna seljačka kola s
njihovim, zbog konačnoga ubiranja ploda zadovoljnim
vozačima, ipak joj je pred oči izašlo detinjstvo, igre, prvi
poljupci, prateći je na čitavom putu kući, kao sluhom
željno uhvaćena stara muzika. Imala je osećanje kao da je
dolaskom u Novi Sad dospela pod zatvoren svod, gde je
sve gušće i pritisnutije nego inače, i vazduh i reči i
kretnje i postupci, pa oni i nju svojim teretom nekako
guraju ka zemlji, čineći joj disanje osetnijim i koračanje
tvrđim ali i pouzdanijim, svu njenu telesnost
naglašenijom. Iz toga obuhvata njeno boravište, Beč,
izgledalo joj je pusto i hladno, kao prostrana dobro

222
provetrena zimska soba; odnosi koje je onde stvorila i
održavala— ovlašni i lišeni težine. Zapravo, odnosi u
smislu koji je ovde osećala u Beču kao da nisu ni
postojali, već umesto njih samo položaji, njeni i tuđi:
položaji vlasnika, iznajmljivača, supruge i supruga,
ljubavnice i ljubavnika, kupca i prodavca. Pri tom je
Baltazara, po sebi razumljivo, uvrštavala u Beč, iako je
koračao pored nje u Novom Sadu; osećala je da on ne
pripada ovamo, već onamo, sa svojim hladnim razumom
sa svojom smišljenošću, sa svojom radoznalošću koja
razgleda spolja, i meri. Iako je i sam delimično odrastao
ovde, on se sada svemu čudio, dignutih riđe-plavih, skoro
bezbojnih obrva: i sporosti posluge u radnjama, i
mnoštvu besposlenih po ulicama, i prosjacima-Ciganima,
i gomilama neuklonjenih otpadaka pred kućama,
škiljavom osvetljenju, grbavim pločnicima nestrpliv i
neuviđavan, uzeo je običaj da uveće kada bi se syi
okupili za stolom i. namireni večer m, posecieli pre
spavanja, izlaže ta svoja čudenja, svojt pitanja, iako je
na njih već dobio odgovore za istih takvih ranijih večeri,
doduše nejasne kakve je i mogao samo dobiti, pospane,
prigušene obilnim jelom i umorom trčkaranja koje je
preko čitavog dana ispunjavalo kuću Stepanovih. Zašto?
želeo je da zna; zar se to isto ne bi dalo izvesti
praktičnije, jednostavnije, pa i jevtinije? Ta su pitanja,
mada ih on glasno nije proširivao na srodnike svoje žene
kao predmet, i njih po svojoj usmerenosti obuhvatala, i
zapravo ih nudila kao najbliži primer. Jer i u njihovoj je
kući, kao u gradu-celini, sve bilo podložno neredu,
potrebi trenutka, slučajnosti. Četvoro dece i govorljivi ali
neradni muž; stara, za majstorsku porodicu zidana,
mnoštvom pregrada i hodnika zatamnjena i zapušena

223
zgrada sa velikim dvorištem i baštom u koju je savremeni
život s kolima, vodovodom, električnim štednjakom i
hladnjakom zario nezgrapne prste čineći je samo
zamršenijom; velike potrebe i mali prihodi uz široko
gostoljublje i naviknutost na odavno odum
samosnabdevačko obilje, podbadali su i u isto vreme
unazađivali njen opstanak od jutra do večeri, prisiljavali
je na neminovno kašnjenje, kao napravu u koju je
upregnuto ćudljivo kljuse umesto motora. Teret te
neuskladenosti izvlačila je Magda, ustajući rano da
poizumiva i obuče decu i dade njima i mužu doručak;
hitajući na posao u Opštinu, gde je imala, u odeljenju
trgovinu, samostalnu referadu, kradući onde vreme za
pauzu da bi otrčala na pijacu i u mesaru da nakupuje
namirnice, žureći kući da ih skuva, iznese, podeli i
ostatak dana provede razarajući vrelom vodom, sapunom,
četkom otpatke i mrlje kako bi se raščistila putanja za
trku, koja će, ista, započeti sledećeg jutra. Kao ispomoć
dolazila joj je, dvaput nedeljno, susetka udovica, baba
Mara, da posvršava grublje i zaostale poslove, no kako je
ta veza trajala već dugo, i baba se odomaćila, shvatala je
služenje, srpskoj naravi i inače strano, više kao družbu,
sebi redovnu i donekle unosnu razbibrigu u okruženju
dobrih suseda i njihove dece koju je poznavala od izlaska
iz materice i smatrala skoro kao unučiće, te je delala više
savetom i novostima iz komšiluka nego snagom, ne
podnoseći da bude ostavljena sama u kuhinji ili udaljenoj
sobi, tako da je Magda zapravo, morala raditi sa njom
uporedo i na ravnoj nozi. Baltazaru je ova starica, vazda
u crnini i zabrađena — iako je jedva prešla pedesetu
godinu — posebno smetala, i on se nije ustručavao da u
nekoliko navrata pošto bi je domaćini isplatili i

224
razgovorljivo ispratili pokuša dokazati kako sa njom trpe
samo suvu štetu, jer ako saberu njenu nadnicu i vrednost
hrane koju pojede izlazi da bi u dane babaMarinog
služenja, ako bi ga se odrekli, mogli da se pogoste u
restoranu uz mnogo manje smetanja i halabuke. Ovim
razlozima, pogotovo poslednjim, on nije zastupao samo
štednju, već je i neizrečeno suzbijao nazore Milana
Stepanova, koji je vidljivo najviše držao do babaMare i
njene ispomoći,budući da u njoj nije morao sudelovati,
sem razgovorom, kog se pak rado prihvatao. On je voleo,
i to često isticao, da bude u neposrednom dodiru sa
„narodom" pod kojim je podrazumevao jednostavne ljude
iz svoje okoline: sa bakama, piljaricama, seljacima koji
su tu imali kuće a dane provodili na svojim njivama van
grada, i takođe bili spremni, ne bez sujete, da popričaju o
svojim poslovima i pogledima sa školovanim a ipak
pristupačnim susedom. Znali su ga od malih nogu i zvali
iz milošte Braca, a i on je znao njih kao prijatelje i
poznanike svog doskora živog oca i rano preminule
matere, koje je pominjao s ponosom kao da su bili
plemići i vajkao se što je sam napustio njihov stalež
časnog fizičkog rada i čistih, na uzajamnim uslugama
zasnovanih odnosa, zamenivši ih lakomisleno za knjiško
zanimanje — predavao je ekonomiju i ustav u zanatskoj
skoli — koje otuđuje i odvaja od pravog, proizvođačkog,
zdravog života. Ti njegovi lamenti i pohvale nisu se,
medutim, slagali ni sa njegovim izbegavanjem da
učestvuje u kućnim poslovima, koji su nesumnjivo
spadali u vrstu hvaljenih, ni sa njegovom nemoći, davno
pokazanom i sad već nepominjanom, da na krivome putu,
ako ga je već izabrao, istraje dovršenjem započetih
studija, čime bi sebi osigurao samostalniji prostor

225
delovanja, s manje otudenosti a u svakom slučaju s više
prihoda. Baltazar je prozirao licemernost ovih iskaza, no
kako se nije usuđivao, s obzirom na svoj položaj gosta,
da je izravno žigoše, udarao je, kao neravan protivnik,
umesto na nosioca poroka, na one koji su ga samo
omogućavali. On je imao i intimnih, osećajnih razloga da
se žesti na svog domaćina, kog je ranije znao samo iz
videnja. Razočaravala ga je, još od dolaska, očigledna i
glasno iskazivana raspoloženost sa kojom je Stepanov
živovao u tom Novom Sadu, koji je Baltazar smatrao
mestom u opadanju, sniženim posle izgona Nemaca i
dolaska na vlast neznalačkog puka na najdublju
provinciju Evrope i sveta, u što se, uostalom, uveravao i
stvarnim dodirom koliko sa — jedino vrednim —
svedočanstvima prošlosti, toliko i sa savremenim
ustanovama, u koje je ubrojio, ne na poslednjem mestu,
zbunjujuću advokatsku kancelariju doktora Nikolića.
Procenjivao je, i iz Beča i odavde sa lica mesta, da grad
njegove mladosti zaostaje, propada, zaglibljen u
bezakonje, u neredu i pogrešnom radu, u dembelisanju
bez zaslužene osnove, u praznim razgovorima uz pivo—
loše pivo— i kafu— primitivno, u turskim džezvama
kuvanu, taložnu kafu —, a Milan Stepanov, primer tog
zaostajanja i propadanja, koliko jedan od njihovih
uzročnika toliko i žrtva, žmirkao je veselo očima,
zavaljen na verandi svoje nasleđene majstorske kuće, sa
decom koja su oko njega obigravala učeći se
neodgovornosti i neradu — budući uzročnici i žrtve bez i
najmanje sumnje. Baltazar je u ovu kuću došao da spase i
pomogne — makar u visini vrednosti jednog trosobnog
stana — a Stepanov, u korist čije je dece, dakle u čiju je i
vlastitu korist to činio, prihvatao je njegovo nastojanje s

226
pola pažnje, skoro s dobrodušnim mirenjem, nemarno
prepuštajući Baltazaru sve napetosti i sudare, a sam se iz
njih gospodski zaboravno izvlačeći, kao da je bogataš, a
ne nastavnik niže škole opterećen neodgovorno
umnoženom porodicom. Pri ovakvim zapažanjima
Baltazar nije mogao mimoići misao koliko bi on sam
učinio za svoj porod ako bi ga imao. Što ga pak nije
imao, bila je bolna tačka njegovog inače uspešnog života,
čime su zamerke na račun Stepanova samo dobijale na
gustini. Deca rođake njegove žene i njenog muža bila su
zdrava, živahna; najstariji sin Petar, Pera— nazvan po
dedi kolaru— lep i bistar, kći Katarina, uglasta i tanka,
naružena naočarima, ali ljubomorno odana ocu i zato
njegova ljubimica, Ana, smešljiva samoživa mudrica,
najmanji, Vojislav, bucmast, toliko punih obraza da su
mu visili kao lopte iznad kratkog vrata, i umiljat kao
kuče. Sva ta mlađarija po ceo dan se provlačila kroz
kuću, zajedno sa psom Herkulom — čiji rast nije
opravdavao njegovol mitološko ime— čineći jedno vazda
prisutno zadihanol toplo i bučno kolo, pošto je Stepanov,
čvrstih živaca, zastupao gledište da se deca najbolje
vaspitavaju bezl grdnji i kazni, učeći se sama na
posledicama svojih prestupa, koje će kadtad iskusiti.
Baltazar nije biol istoga mišljenja i sa brigom je
posmatrao to stasanjel lišeno pravca, koje će, smatrao je,
energije što ga onol razvija ostaviti besplodnim kao i
očeve, pa je u toml smislu razgovarao, u pogodnim
trenutcima, ne sal samim Stepanovim, vinovnikom
pogrešnog usmera[ vanja, već sa rođakom Magdom i, u
izdvojenostil gostinske sobe, sa svojom ženom. No, dok
je Magda jošl i imala sluha za njegove zamerke,
protivstavljajući imf jedino svoju nemoć da decu obuzda

227
pored muža koji joj u tome samo odmaže svojom
mekošću, Inge je, pošto bi ga mirno saslušala, slegala
ramenima tvrdeći da nije sigurna u isključivu pravilnost
ni jednog ni drugog metoda vaspitanja i da joj se
mališani čine zadovoljni. Ovaj poslednji argument je
Baltazara posebno pogodio, I jer je u njemu, pošto je
porazmislio, našao Ingin možda i nesvesni nagoveštaj
suprotnosti koja proizlazi iz njegovog načina vođstva, to
jest da ona sama pored njega nijezadovoljna. On je to
oduvek slutio, ali nije sebi sasvimpriznavao. Gledao je
svoju ženu kako zri u dobrom zdravlju, gledao je kako
mirno i pribrano obavlja poslove i saobraća sa ljudima na
koje je upućena, i to gaje umirivalo i navodilo da dalje ne
traga. Znao je da mu ona nije verna, ali to nije pripisivao
nikakvom zastraJ njivanju njene prirode, znajući da su joj
prohtevi zaj telesnim dodirima prosečni i više nego
zadovoljenii njegovim prilaženjima, nego pre njenoj
samovolji — ispoljavanoj i u odevanju i odabiranju
nameštaja, slika ukrasa — koja ne želi i ne može da se
ograniči nal jednolično, za izbor zatvoreno ustrojstvo
braka. Timl više ga je ogorčilo što se Inge svoje
uznositosti odriče baš u Novom Sadu, gde bi za nju imala
najviše razloga, prilagođavajući se lako neurednom
domaćinstvu svoje sestre od strica i njenog muža,
razvlačeći po kući svoju Čistu lepotu kao biserje po
mulju, pristajući na beskorisne duge razgovore sa
Stepanovim, koji je u njoj našao dobrodošlog slušača
umesto svoje uvek zauzete žene, pa i sa baba-Marom
kada bi se rastorokala, i sa komšijama lcoji bi navratili
pod izgovorom kakvog posla — opravke automobila,
poreskih začkoljica, zajedničkih troškova — a onda
ostajali, zadržani, na čašicu rakije, koja bi se izvrgla u

228
sedeljku. Sama je u tim prilikama najčešće ćutala, jer joj
je takva bila narav, ali joj je lice u slušanju dolazilo
glatko i rastvoreno, kakvog ga u Mistendorfu i Beču
Baltazar nikad nije video, telo joj se savitljivo
prilagođavalo strmoleđnoj stolici ili napola raspadnutoj
fotelji, gotovo polegalo u nju, dok bi joj ruke — njene
lepe, bele i snažne ruke — rasejano poigravale prstima na
stolnjaku ili u kosi nekojeg od dece koje bi u njenom
krilu našlo mek oslon za svoja kratka, radoznala
proučavanja ponašanja odraslih. Bila je na vidljiv, skoro
opipljiv način ono što je tvrdila da jesu Stepanovljeva
deca: to jest zadovoljna, a Baltazar je, u svojim daljim
razmišljanjima, te dve zadovoljnosti povezivao, tumačeći
njenu prisustvom navodne njihove, u kojoj je uskraćeni
majčinski nagon nalazio naknadu. Čime je, zapravo, na
nju preslikao sopstvenu potrebu, iz nesvesne težnje da
zamagli jednu mnogo širu, za njega nepovoljniju: da Inge
nadoknađuje prazninu ne samo žene nerotkinje. Uzrok te
šire praznine, pak, bio je u činjenici da Baltazara nije
volela, a nije zavolela ni jednog od svojih slučajnih
ljubavnika, pa se u nje stvorilo uverenje da je nesposobna
za dublje vezivanje sa muškarcem. Sećala se svoga
zanosa prema Francu, i onog jednostavnijeg, iz
radoznalosti izraslog i podsticanog, prema Radomiru
Deniću; ali oba ta muškarca spadala su u njen život pre
odlaska od kuće, što ju je navodilo na zaključak da je
upravo taj odlazak Prekinuo njenu sposobnost da voli.
Taj odlazak je bio označen slomom njenog devojaštva,
nestankom oca, jezivom smrću matere, gubitkom doma,
gubitkom] oslonca, uz naporedno Baltazarovo, krvlju i
strahom iznuđeno prodiranje u njen život. To prodiranje,
njegovnačin, nadnosili su se nad Ingino sazrevanje kao

229
lednioblak, čineći ga tvrdim i zlobnim. Kada je, još u
jednoj od prvih godina braka, obrativši se po
Baltazarovom nagovoru ginekologu, saznala da joj na
putu da zatrudni ne stoji nikakva telesna, već možda
jedino ernocionalna mana, ona nije pošla na dalja
ispitivanja, jer ju je odgovor zapravo zadovoljio,
potvrđujući njenosopstveno mišljenje. Pošto je hladna,
proračunata (takvora se osećala), razorena u svojoj
sposobnosti da I voli, smatrala je pravednim, i čak
prirodnim, da bude lišena — a i oslobođena — funkcije
koja se začinje u ljubavi i na nju se oslanja. Osećala je to
lišavanje slobode i kao neku vrstu nehotične, više, osvete
Baltazaru, kao teg na tasu njihovog poravnanja koji će joj
omogućiti da živi uz njega bez trpkog osećanja da je
samo ona oštećena, i dati joj za pravo da ga bez
unutrašnjeg roptanja sluša kao žena. I u Novi Sad je pošla
slušajući njega, bez ikakvog oduševljenja i očekivanja,
jer joj se zamisao o prodaji stana činila koliko beznačajna
toliko i odbojna, a susret sa Magdom i njenim mužem,
koji će se, preko svoje dece, prodajom okoristiti, isuviše
zamoran i složen. Magdu je pamtila kao samovoljnu
odraslu devojku koja se u prelomnom času po porodicu
odmetnula i vezala za studenta Srbina Milana Stepanova,
ne mnogo ozbiljnog ni nadarenog, razmenjujući s njim
pisma i poruke dok se u kući rešavalo o odlasku ili
ostanku, i konačno na skoro prevratnički način odbegla
za njega, bez venčanja, u Pečuj. Njoj je, doduše, vreme
dalo za pravo, jer je trčeći za svojim dečkom izbegla
stradanje ili smrt, te je Inge s njom, kad se rat završio,
kao jedinom do koje se moglo dopreti, stupila u prepisku,
koja je dobila u toplini i težini u vreme dedinog
prihvatanja iz logora i njegovog zbrinjavanja u kom je i

230
Steparfov imao svoj časni uđeo; ali je baš zato strahovala
da će se neposrednim dodirom sa njima zaglibiti u
lepljivi čemer neiskrene zahvalnosti i možda isto takvih
prekora. Umesto toga, kuća sestre od strica dočekala ju je
sa radošću, kliktanjem dece i veselim lavežom i
poskakivanjem neolančanog psa, krepkim, davno
nekušanim jelima i sa starinskom, već zaboravljenom
udobnošću. Iznenadila se kada je, po dolasku u kasno
veče, na opomenu da kapija stoji nezaključana, dobila
odgovor da niko i ne zna gde joj je ključ; kada je
sutradan sestra digla telefon i prosto javila u kancelariju
da neće doći jer ima goste iz Beča; kada ju je povela sa
sobom na pijacu, peške, jer je ova bila stvarno „odmah
iza drugog ugla" i otkrila joj se brdima tek ubranog
povrća i voća iza kojih su stajali, brinući se očito više za
razgovor koji su među sobom vodili nego za cene i kusur,
brkati seljaci i rumene zabrađene seljanke, kao sišli sa
slika njenih uspomena iz detinjstva. Bio je to svakako
život na nižem stupnju od onog na koji je u Beču i
Mistendorfu navikla, ali život privlačno gust i bujan od
domaćih mirisa, od lene ravničarske prašine, što se kao
tanak veo podizala iza kolskih toekova i lagano se opet
slegala uvlačeći se u usta svojim slatkastim ukusom, od
višejezičnog govora koji ni na jedan jezik ne obavezuje,
od jednog ljuljanja i zanošenja bez kraja koje je svojim
toplim mamurlukom obuhvatalo podjednako i poslovne i
domaće odnose među ljudima. Ona je sagledavala i
pukotine i začepljenja u tim odnosima: neravnopravnu
raspodelu dužnosti, od koje je njena sestra stradavala,
udvorničku ispraznost ili smišljenu zamagljenost
razgovora, videla je koliko se tu uludo troši vremena i
reči i novca iz nemara i neznanja; ali se na to brzo

231
navikavala jer je u njoj već postojao kalup, iz detinjstva,
iz divnih neodgovornih časova i dana u dedinom mlinu, u
koji je ovaj život ulegao kao nabrekla noga u slamom
obloženu drvenu klompu. Došlo je u njoj do promene
merila: umesto „čemu" i „kako" počela je sebi postavljati
pitanje „želim li to", gotovo jedino važeće pitanje u kući
njene sestre. Predavala se tom merilu kao promenljivom
vetru koji i greje i rashlađuje, kao zuju buba što je iz
dvorišta pratio svako njihovo delovanje i razgovor.
Posmatrala je podsmešljivo Stepanova dok se jadao da
mora na posao a razbaškarivao se kao mačak čim bi se
našao među svojima, posmatrala Magdu kako dureći se
otaljava stotine sitnih ali nezaobilaznih domaćih
dužnosti, posmatrala decu i babaMaru i komšije i psa
kako oblaporno, kao na sisaljku, uvlače u sebe korisne i
sebi prijatne sokove gde su ih upravo nalazili, i smešila
se nad tim klubetom htenja uvek istih kao u drevnoj
bajci, s istim greškama, istim rečima, prema ulozi
određenoj svačijom tipskom naravi. Ta bajka se, i pored
sudaranja razlika, nije raspadala, jer ju je držala na okupu
uzajamna zbliženost, onaj nerazumni zamah koji je pre
dve decenije zadržao Magdu kraj njenog dečka Srbina,
neuspešnog studenta i kolarskog sina, i koji je Stepanova
zadržao kraj Magde kada su se za njenim petama oglasile
trube osvete. Oni su rado prepričavali događaje tog
vremena, odlomke grozničave prepiske, munjevito
odlučena putovanja, krivotvorena dokumenta i lažna
predstavljanja, bežanije i zajednička noćivanja uz
opasnost da budu otkriveni, zaboravljajući ono što je u
tim događajima bilo mučno i ponižavajuće, ističući u
njima samo uzbudljivost i ludu mladalačku veru, od kojih
su im se i sada lica rasplinjavala u napućen čulni osmeh,

232
iz kog se razaznavalo šta su u naknadu za ondašnje
teškoće jedno drugom pružali, i šta za sadašnje,
verovatno, još pružaju. Upoređivala je to skoro hvalisavo
prepričavanje sa svojim i Baltazarovim kamenim
ćutanjem o zbivanjima koja su njih dvoje spojila i
dosećala se da uzrok ovog drugoga nije u grubosti
činjenica — jer je takvih bilo na pretek i u sećanju
Stepanovih — već u neusklađenosti njihovih učešća, u
grehu koji im je ležao u osnovi. Prizivala je ponovo u
sećanje Franca Šultejsa i Rašu Denića, te veze koje su
prethodile, veze koje ona nije uspela da zadrži jer je bila
suviše mlada i jer su spoljna uplitanja bila žešća,
neotklonjivija. Ili jer nije posedovala Magdinu upornost,
određenost u opredeljenju, Što ju je ponovo vraćalo
zaključku da je za ljubav nesposobna, pa je dobila ono
što je i zaslužila. Taj zaključak je, međutim, ovog puta
nije umirivao, kao pre, već ispunjavao ogorčenjem prema
sebi samoj. I kad je naišao Sergije, Francov drug ne samo
iz škole već — kako se ispostavilo — i iz znamenite
afričke avanture, pokazavši od prvog trenutka da mu se
ona dopada, i pokazavši to s jednom skoro nabusitom
otvorenošću koja je njoj istovremeno bila i smešna i
dirljiva jer je u maniru, u pokretima kojima se ispoljavala
— istezanju vrata, širenju očiju, debljanju glasa —
neodoljivo podsećala na ponašanje dečaka iz vremena
dedinog mlina, zapljusnulo ju je golicavo osećanje da se
stara prilika iz mladosti možda ipak vraća, pa nije
oklevala da se uz njega pripije u polumraku trpezarije
kraj telefona. Cekala je radoznalo da li će se ponovo
pojaviti, poturala mu se, zavodila ga pogledom i
kretnjom, kako nije činila sa svojim udvaračima u Beču,
smatrajući to nepotrebnim i staromodnim; upotrebila sve

233
one zamke koje je ranije prezirala a sad razmišljanjem i
prisećanjem izvlačila iz zaturenog saznanja, a čim ju je
Sergije pozvao — preko Eugena, posrednika, što je
takođe delovalo neuobičajeno za njeno bečko iskustvo a
ličilo nepogrešivo na one naivne, a drske, šiparičke
poruke iz davnih dana — pošla je bez razmišljanja da se s
njim susretne u ishabanoj samačkoj sobi prijatelja, kao u
nekom đačkom stanu, pozajmljenom, krišom od
narogušene gazdarice. Kada se vratila sa tog bezočnog
palanačkog randevua — i izgovor joj je bio palanački: da
ide ,,malo u šetnju" — videla je po Baltazarevom licu da
pogađa šta se zbilo. No, bila je spremna da se u tom času
s njim razračuna, posvada, potuče, sve u skladu sa svojim
novim unutrašnjim usmerenjem; čak se pomalo i nadala
da će je on navesti na ispad. U tom slučaju će, razmišljala
je, ostati u Novom Sadu, kratko ili dugo, videće, pod
izgovorom da je uvređena, a u stvari iz želje da još poživi
u toj staroj kući, sa Magdom, sa Stepanovim i njihovom
decom, da se lenji, da upija razgovore i mirise, da
sačekuje Sergija, koji će sigurno opet doći, i da se s njim
pari, sveteći se za ono što je propustila i što su joj
uskratili. Baltazar, međutim, kao da je osetio da je
dodirnuta granica, nije joj uputio ni reč prekora, ili
sumnje, već ju je samo s nešto više žestine nego inače
obležao, kao uvek kad bi otkrio da ga je prevarila, i
požurivao je odlazak. Vratili su se u Mistendorf. Onde su
je čekali poslovi: kuća je bila prašnjava, frižider i
zamrzivač prazni, jedna davno odlagana parti — kako su
odskora zvali kućne sedeljke — s Baltazarovim
poslovnim prijateljima i njihovim ženama dospela do
obaveze. Žustro je uzela u postupak sve te zadatke, a
kada su bili obavljeni, osetila se jalovo ispražnjenom.

234
Više nije imala volje da bilo šta čini, ili ne čini. Osvrtala
se po stanu i osetila sebe u njemu kao predmet— sličan
bilo kojem kojije tu korišćen, premeštan, čišćen— sam
po sebi bez svrhe. Njoj se, međutim, posle boravka kod
Magde više nije htelo da bude predmet, nešto slučajno i
ravnodušno što se stavlja ovamo i onamo prema potrebi.
Želela je zadovoljstva, neki cilj, a kako ih oko sebe nije
nalazila, počela je da je razdire zlovolja. Izgubila je želju
za jelom, drhtala je od neobrazloženih nemira, znojila se i
kad je sedela besposleno, slabo je spavala a budila se sa
osećanjem kao da je stomak pretovarila jelom, iako je
prethodne večeri jedva šta okusila. Zatim je potištenost
dobila izrazito bolesnička obeležja: izostala joj je
menstruacija, koju je navikla da ima redovnu, utroba joj
se napinjala kao da ju je ispunjavao otok od umetnutog
tuđeg komada tela. Čekala je da taj otok prsne,
razgnevljena na sebe tako nadutu, 1 da je raznese zajedno
sa sobom. Ali se ništa nije desilo, samo su joj se tegoba i
slabost povećavali. Najzad je telefonirala i otišla lekaru
— namerno nepoznatom, izabranom nasumce sa spiska u
njoj najbližem bečkom kvartu, jer joj se činilo stidno da
sa svojim nerazjašnjivim žalbama izađe pred oči koje će
je i sutra gledati. Ali je dobila skoro istovetan odgovor
kao onda u jednoj od prvih godina braka, mada i obrnut,
od postarijeg, na vedar način ravnodušnog interniste,
pošto ju je ovlaš pregledao: „Izgleda mi da vaše smetnje
nisu od one vrste lcoje ja lečim. Poslaću vas ovde u
susedstvo doktoru pfajferu, koji je ginekolog, ako svoga
nemate." Dobroćudno joj se osmehnuo. ,,Ne bojte se, nije
bolest, ako se ne varam. Ali to će vam najbolje reći
doktor Pfajfer." Otrčala je na adresu ispisanu na
formularu za recept umesto leka i, posle pregleda koji je

235
protekao kao u grču polusna, saznala da je jednostavno
trudna. Otišla je kući. Imala je potrebu da s nekim podeli
tu neverovatnu novost koja je, u trideset petoj . godini,
gura u pravcu za nju, za njenu svest o sebi, već davno
zatvorenom. Ali s kim? Sigurno ne sa Baltazarom, koji,
po njenom osećanju, nije bio otac tog neočekivano i
nepredviđeno u njoj začetog deteta, kome to uverenje ne
bi mogla skriti niti je osećala u sebi snage da ga skriva, i
koji bi je odmah stavio pred pitanje što ga u sebi oturuje
a kome se ipak nasrtljivo vraća: Sta učiniti? Nije htela da
rešava šta da učini, a nije ni mogla, suviše zagušena
novim saznanjem a da bi joj ostalo volje i snage za
odluku. Nosila je u sebi prvi put nešto živo što raste, što
je napinje i od čega joj se okrenulo naopačke celo fizičko
i osećajno biće. Osluškivala ga je, opipavala. Da, ono je
bilo živo, tu u njoj, duboko u trbuhu, pritiskivalo joj je
stomak i brizgalo joj u usta kiselu, i gladnu i gadljivu
pljuvačku, a oko nje su stajale samo stvari njenih soba,
bez ikoga kome bi se mogla poveriti. Tada je pomislila
na Magdu i njenu kuću i osetila je da taj novi život, začet
u onom prostoru, onamo i spada, u ono komešavo,
lepljivo, živo okruženje, i rešila je da otputuje. Nekoliko
dana se još rvala sa svojom odlukom, proveravajući
njenu ozbiljnost i svoju želju da je sprovede, krijući je od
Baltazara, koji bi je mogao preseći nekim razlogom, a
onda je, jednog petka ujutru, čim se on odvezao na posao,
potrpala u svoj auto najnužnije stvari i napisala na
otvorenom stolnom bloku poruku da putuje u Novi Sad
po Magdinom hitnom pozivu i da će se javiti čim stigne,
pa je odjezdila. Nije mislila da će onde tako reći odmah
sresti Sergija, ali kad se on pomolio iz mraka i pozvao je,
sledila ga je kao one prve večeri, bez predomišljanja i s

236
istom lukavom drskošću preskočenih i prenebregnutih
godina.

237
Borave u Titelu, udaljenom od Novog Sada tridesetak
kilometara, koje su prevalili nasumce, tražeći u mraku,
cepanom farovima automobila, pogodno zastanište. Nisu
imali predstavu kakvo bi ono trebalo da bude dok su
svetlima budili sela ušorena kraj druma, sa crkvama
vijugavih tornjeva, sa četvrtastim robnim kućama u
staklu iza kog su treptali ljubičasti neoni, sa krčmama što
su kroz širom otvorena vrata propuštale purpur sedeljke i
unjkavu svirku, sa poslednjim mladim noćnicima koji su
tumarali po pustim uglovima; prepuštali su se
tražilačkom nagonu, kao nekom neobaveznom pozivu,
nekoj želji koja je i odgađala ostvarenje za volju
izvesnosti da će ih vožnja, zamor, potreba da se sjedine,
kadtad zaustaviti, oglasivši se kao cilj. Nagoveštaj toga
cilja javio im se sa uzvišenjem koje je nenadano niklo iz
ravnice na ivici trećeg za njima nestalog sela, uronivši im
u oči svojom tromom gromadom kao preko polja
pružena, pred daljim napredovanjem isprečena ruka;
skrenuli su na raskršću niz tu ruku, njoj poslušni, i jezdili
ostavljajući je sleva kao putokaz, sve dok ih nisu
prihvatile nove kuće, ulice, svetiljke, a na njihovom
završetku, gde se pred farovima ponovo otvaralo prazno
nebo, pored pločnika, u železnoj ogradi, desetak letnjih
stolova sa stolicama čiju su belinu polivala bleskom dva
fenjera. Za stolovima je bilo gostiju, vrtela se neka
kelnerica noseći izdignut poslužavnik, te je Inge,
pogledavši u Sergija upitno, polako zaustavila kola. Izašli
su, osvrnuli se, iznad fenjera, u njihovom zasenčenom
odsjaju, pročitali „Hotel Anker", i zadovoljno se protegli.
Ovde stanuju. Imaju dve sobe na prvom spratu, jer su
odmah tako, dve, i zatražili od poslu nevičnog mladog
portira za kojim su se dugo ogledali po malom

238
polumračnom predvorju iza kafanske, tada prazne,
dvorane: dve starinske, duguljaste sobe s visokim
tavanicama, po jednim krevetom, ormanom, stolom i
stolicom, koje čak nisu jedna do druge nego se ukoso
zgledaju vratima. Tako im ih je on dao, noseći napred
ključeve pa ih onda dugo i nespretno uglavljujući u brave
— iako su mogli birati, pošto je hotel upola prazan, sem
njih tu borave stariji bračni par i jedan trgovački putnik
koga poznaju po zviždukanju dužinom hodnika. No oni
su se prepustili vodstvu i volji tog mladog službenika
državnog ugostiteljstva, koji im je dugo razgledao
isprave — Sergijevu ličnu kartu i Ingin pasoš, nešto
sravnjivao, trljao nos od korena do vrha, pa im onda dao
prijavnice ne da ih popune nego samo potpišu, što je
posebno naglasio—jer su bili u tom raspoloženju
prepuštanja, plovidbe usmeravane slučajnošću na kakvu
su se i otisnuli. To raspoloženje ih drži bez prestanka,
kao melodija na koju se nabasa pa onda ona više ne
napušta vijuge mozga u koje se uvukla, već se stalno
ponavlja, vraća, prelazeći sama u sebe i isključujući
svojim zvučnim prostiranjem sve ostale. Peru se u
kupaonici na kraju hodnika pored zahoda, velikoj,
prohladnoj, što odiše na karbol i glinu, s ogromnom
obijenom kadom iza koje je neložena furuna, tako da ih
voda iz zarđaiog tuša pogađa ledenim mlazem od kog se
brane brzim sapunanjem i trljanjem kao zimski putnici na
čekalištu pod slobodnim nebom. Predraet je to razgovora,
ta ledena voda, uz temeljnu razmenu iskustava koja rastu
i usavršavaju se svakim danom, gotovo posebna zabava
koju pripremaju i unapred slade sačekujući jedno drugo
na hodniku dok hladni cvokotavi obred unutra traje, pre
no što će se, podsećajući se na njega u mnogolikim

239
pojedinostima, spustiti stepenicama u kafansku dvoranu
gde se služi doručak. Doručak im donosi debela kuvarica
koja na tutanj njihovih koraka — ponekad moraju da ga
ponove, ustajući od stola i marširajući po nauljanom
podu naperenih peta — izviri kroz drveno prozorče koje
klizi na žlebu, pa nestane, pa se pojavi na vratima cela,
šušteći u čistoj beloj kecelji, s na tajanstven način već
pripremljenom, istina mlakom, belom kafom, uz koju su
s dirljivom proračunatošću složene četiri zemičke i, na
tanjiriću, po kockica upakovanog maslaca i okrugla
kutijica džema. Jedu. Jedu sa proždrljivošću koju iz njih
izmamljuje ne toliko posni i od hlađenja i mlačenja
bezukusni obrok, koliko otvorenost jutra prema danu
kome se nadaju. Iako, ili baš zato što u tom danu— bilo
kojem — nema odredenosti, još manje razloga žurbi.
Rano je, sunce još pospano žrairka iznad mrkih kućnih
krovova preko široke ulice, razlivajući se duboko kroz
prozore i otvorena vrata do pola dvorane. Podmeću mu
lice, zgledaju se s njim. Zagolicani a nezadovoljeni, žele
ga više. Izlaze iz dvorane i sedaju za jedan od metalnih
belih stolova s metalnim belim stolicama koje su još
hladnjikave pri dodiru tela. Tu već vlada dnevna živost,
dva-tri stola su zauzeli meštani, kojima kelnerica — ista
ona što su je ugledali prve večeri, niska, mršava, crna, sa
šiškama spuštenim do dugih obraza — raznosi crnu kafu
i pivo. Poručuju kafe. Sede kraj ograde, koja je takode
bela, metalna, ponekad leđima lako oslonjeni na nju,
ponekad preko nje izbačene ruke. Takoreći na ulici. A
ulica je ovde i sav grad, odnosno selo, sve je to jedan
spoj, nanizanih kuća, debelolistog drveća, neba, sunčane
kugle. Pruže li ruku, dohvataju sunce. Ali su i oni njemu
na dohvatu, svemu na dohvatu. Gosti za stolovima —

240
seljaci što su rano zaseli oko nekog dogovora, ili mladići,
studenti na ferijama, koji ovde razbijaju dosadu neradnog
jutra — gledaju ih neštedimice, a isto tako i retki
prolaznici, kočijaši na bokovima kola u koja je upregnut
miran konj, jer su za selo novina, nedokučivost,
nepredviđena boja, predmet nagadanja. Oni to osećaju i
znaju, i prepuštaju se toj radoznalosti isto kao suncu,
neizbežnosti koja je, uostalom, prijatna jer im nc hudi,
već ih razgaljuje, podstiče, slično njemu, svojim
mehuričastim zračenjem. Opuštaju se pijući kafu i pušeći.
Sunce im greje temena, leđa, butine, rastače ih i nadima;
čini im se, ako bi ostali dugo tako, da bi se rasplinuli i
stali da lebde kroz titrave krošnje put neba. „Toplo je, da
idemo", kaže jedno od njih. Plaćaju i ustaju, koraknu
kroz otvor na ogradi koja je samo igračka, podražavanje,
jer biti izvan nje ne čini nikakvu razliku. Vide isti
odsečak ulice, u istom prostiranju, na jednoj strani u
nedogled pružen— odande su stigli— na drugoj očas
spotaknut o prazninu. Prazninu čini reka Tisa i oni idu k
njoj. Ne vidi se iz ulice, iako je tu na stotinak koračaja,
što čini posebnu draž ovog malog pohoda. Koji je
ponavljanje prvoga, iz večeri kada su prispeli. Ufnivši se
ovlaš i večeravši, izašli su tad da prošetaju pre nego što
će leći— hteli su da vide gde su— i radoznalost ih je
okrenula u pravcu te praznine, te nevidelice. Znali su da
Titel leži na Tisi, Sergije određeno, Inge po neizvesnom
sećanju, ali kako ni jedno od njih ovde nije nikad bivalo,
koraci su im se zatezali od prezavog istraživačkog
drhtanja, a čula im bubrila od spremnosti na
nepredviđene prizore. Izbili su iz okruženja kuća a još
uvek su videli samo zemlju i nad njom, nedogledno i u
nedogled uzdignuto, posuto krupnim letnjim zvezdama,

241
noćno nebo. Zagor poslednjih gostiju iz hotela bio se
utopio u tišinu, čuo se samo daljinom utanjeni lavež
pasa-čuvara. Noge su im se pele, morali su paziti po
čemu gaze i tako nisu ni zapamtili trenutak kad su stigli
na vrh nasipa. Tek im je prestanak napora penjanja
dozvolio— i ujedno naložio— da dignu oči sa tla. I već
su se, bez prelaza, pre bilo kakve pripreme, nalazili na
vodi, tik nad njom, koja se široko i pitomo, odzrcavajući
zvezde u svom ljeskavom proticanju, prostirala desno i
levo, propuštajući preko sebe pogled na šumovitu
onostranu obalu i, podalje, na kostur mosta, obujmivši ih
svežinom svoga mokrog daha. Čulo se samo lagano
pljuskanje, kako voda tapše po obrazu skoro ravnu obalu.
Kliknuli su, oboje u isti mah, i obgrlili jedno drugo
rukama; osetili su da je to, eto, taj poklon, ili njegov
znamen, koji su sebi obećavali ne birajući put već se
prepuštajući njegovom vođstvu. Dugo su šetali nasipom,
sami, jer je mesto već spavalo; zagrljeni, skoro zapleteni
jedno u drugo i rukama i koracima, kratkim i tihim, da ne
prekriju njihovim šumom onaj istančani, šaputavi šum
što im ga je slala Tisa; prošli ispod mosta, koji je takođe
stajao tih, bez prometa, i tek kad se nasip uzeo račvati u
dva skoro uporedna pravca, neodlučnost, kao pretnja
njihovoj predanosti slučaju, obrnula ih je povratku. Ali su
ujutru posle doručka i kafe pošli najpre na reku, pa su
ovo i uobičajili. U to doba ona je bez tajni, sirova i hitra,
zeleno sura, žilasta, kao jegulja. Kvasi i briše, nosi
svojim tokom dodir zemlje u koritu i vazduha nad
sobom, premešta ih, bezazleno svojevoljno. Više ne
mami u šetnju duž svog toka, koji je i inače nedostižljiv,
nego u sjedinjenje, i oni se, pošto su se zasitili ljeskavog,
prizora, vraćaju u mesto. Prvog jutra u traženje pribora za

242
kupanje. Koračaju dugom glavnom ulicom, zagledaju
trgovine, koje su nadaleko razbacane. Ali zauzvrat
otkrivaju na svom putu sve tačke gradića bitne za njihov
produženi boravak. Poštu, okrugle fasade na jednom
uglu, pijacu na trgu uvučenom u splet poprečnih ulica
kao u neki trbuh, kiosk sa cigaretama i onaj s novinama.
Najzad je tu i nekakva radnja s uzanim ulaznim vratima,
u čijem su izlogu, veličine dvaju prozora, pribodene
košulje, ženska bluza, dve izbledele kravate na pruge, par
muških čarapa, maramice. Ulaze u radnju, gde ih iza
tezge dočekuje visoka i mršava mlada prodavačica,
ustajući sa nevidljive stolice sva obamrla od samoće. Ona
ih gleda i sneno i radoznalo i zbunjeno kao prethodne
večeri portir, kao jutros kuvarica i kelnerica, jer im se
pojava ne podudara sa predstavom o uobičajenim
namernicima, a kad joj kažu šta žele, saginje se i dugo
birka po kutijama u dnu rafova. Najzad podiže na tezgu i
otklopi jednu u kojoj je dvoje muških gaćica za kupanje,
u crnoj boji, i dok ih Sergije raeri preko struka, otvara i
drugu, gde se već nalazi izbor izmešanih i raznobojnih
ženskih kostima. Sergije se brzo odlučuje, jer su gaće ne
samo iste boje i kroja već i iste veličine. Inge poduže
bira, da bi se opredelila za tamnoplav jednodelan kostim
što se nad njenim raširenim prstima lako isteže. Plaćaju i
izlaze zadovoljni, skoro razdragani, jer se nisu nadali
tako lakoj kupovini, i ta ih razdraganost vraća onim
drugim pazarnim mestima koja su u njih utisnula klice
potrošačke želje. Uzimaju cigarete, novine, kilo kajsija i
kilo sitnih jabuka u fišecima od novina, vraćaju se u hotel
natovareni. Tu istu snabdevačku turu prevaljuju i ostalih
dana, izostavljajući jedino radnju s kratkom robom koja
im je već dala sve što su želeli i ostavila u njima, uprkos

243
uspehu, trag onog osećanja nesigurnosti sa kojim su u nju
ušli, i koja ih od nje, mada i privlači, na neki način
odbija. U hotelu ostavljaju višak kupovine, peru u
kupatilu voće, i polaze na kupanje. Već imaju svoje
mesto. Samo su se prvog dana, kod postarijeg brkatog
ribara što je na obali ispod nasipa tovario alat u plitki crni
čun, raspitali gde je u Titelu plaža; čim im je objasnio,
dosta zaokolišno, sporo, mereći ih pogledom kao da će
odgovor u zaključku zavisiti od utiska koji o njima bude
stekao — da ih ima dve, jedna nizvodno prema mostu i
druga na ušću Begeja u Tisu (koji su tek u tom trenutku
razaznali u produženju njegovog pruženog prsta, kao
svetliju vodenu traku što okomito silazi prema suprotnoj
obali) — krenuli su, i bez dogovora, uzvodno, kamo se
njegova preporuka nije prostirala, ali gde su im oči, dok
su ga slušali, našle privlaČan oslonac u gustom
priobalnom drveću. Topole su to, visoke i vitke, koje se
nižu, zapravo, u podnožju njima već znanog
bregaputokaza što se pruža i ovde, uz Tisu, strmo i suro,
nezatravljen, tako da grade jezičak bujnoga bilja između
dvaju praznih i po sebi beživotnih elemenata: zemlje i
vode. Zašli su u njihovu senku i putem, u koji su točkovi
mnogih kola urezali žlebove, koračali dugo, iraajući kraj
sebe stalno, desno i levo, visoka žilava stabla na kojima
se granje začinjalo nisko, uz rame s njima, a skakalo
naviše, do vrhova, kratko, strmo, grguravih listova,
dopuštajući nebu i suncu da proviruju i kroz njihov splet
bacaju šarene pege. Najzad ih je voda ipak odmamila:
gledali su je celim putem između drveća, desno od sebe,
kako im pritiče svojim ozbiljnim zelenim raširenim
okom, pa su krenuli k njoj. Zagazili su na ispucalu
zemlju, morali su krivudati među stablima, ovde ničijom

244
rukom neproređenima, našli su se na obali. Bilaje čvrsta,
ilovačasta, jedra, sasvim usko oslobođena oklopa šume,
kao da su se topole i reka cenkali ko će više prostora
zauzeti. Skinuli su se, navukli kostime i seli na obalu.
Bili su sasvim sami. Reka je ovde mnogo uža nego ispred
nasipa, pa ipak im je trebalo vremena dok su shvatili da
je ovo samo jedan njen rukavac a da nasuprot sebi imaju
ostrvo. To saznanje je u njima izazvalo nov kliktaj, kao
prvi pogled na Tisu, sinoć; osetili su se kao pred otkrićem
novog kontinenta. Brzo su savili odeću u klupko, sklonili
je u šiblje i zašli u vodu. Nakvašeno tle bilo je tvrdo i
sklisko, uhvatili su se za ruke da pojačaju jedno drugom
oslonac. No obala je padala strmo i uskoro su se mogli
pustiti u vodu. Zaplivali su, sa dvadeset-trideset zamaha
našli su se pred suprotnom obalom. Kad su stali, pod
tabane im se, oprezno ugrčene, podvukao, kao milovanje,
baršunast pesak. Pesak se protezao i duž obale, koja je
šira i tek se postupno, žbunjem koje raste što dalje sve
višlje i gušće, zaodeva šumom. Stresli su sa sebe vodu i,
zadihani, pružili se po žalu. Ovde im je od tada drugo
boravište. Prvo je još uvek onde na pravoj, bačkoj,
titelskoj obali, kojoj se primiču u rano prepodne, putem
izbrazdanim kolskim točkovima, pod topolama, duž
strme padine Titelskog brega. Nalaze to mesto bezmalo
nepogrešivo, skrećući ka obali kad im dotuži hodanje,
kad im na koži već zarosi znoj, stižući uvek na metu, ili
blizu nje, tako da je mogu očima pronaći i ispraviti
razliku. Obala je svuda jednaka, ali oni drže do toga da se
uvek vrate na to isto, svoje mesto, s nekom vrstom
praznoverja, bojeći se da drugo ne bi bilo tako potaman
njihovom ukusu, ne primećujući da je baš ono, i druga na
kojima su se slučajno zadržali, stvorilo i taj ukus. Skidaju

245
se, sedaju uz obalu. Sunce u tim ranim časovima upire u
nju, podižući se lagano preko ostrva, još zalepljeno za
najviše vrhove njegovih drveta. Greju se, tako sedeći,
kolena skupljenih rukama, lica uzdignutih prema suncu.
Koje od njih bude nestrpljivije, smoči nogu, ili obe, u
priobalnu mlaku vodu, što stoji, ili čak struji uzvodno, po
ćudi neke neprimetne prepreke ili okuke, a to je znak za
drugoga da ono odluči. Plivaju na ostrvo. Onde dugo leže
sušeći se, sasvim uz vodu, jer sunce ne stiže da preko
drveća duboko obuhvati obalu, pa se postepeno podižu
sve dalje od nje, bliže žbunju, drveću, da bi oko podneva
već zašli u čestar, u hlad. S vremena na vreme bućnu se u
vodu, plivaju malo, pa izađu i vrate se na mesto. Kad
ožedne, ili im se puši, otplivaju sa ostrva na obalu i
pojedu nekoliko jabuka ili kajsija, popuše po cigaretu.
Odgađaju ručak, mada rano ogladne. Sami su, nigde
nikoga nema, ne čuje se ništa, sem što se sa reke ponekad
oglasi nevidljiv ribar ili sa brega isto tako nevidljiv
vinogradar. Tada oni sami utišaju glas da ne bi bili
primećeni. Ali, razgovor ne prekidaju. Govore jedno
drugom kakva je voda, kakvo je sunce — da ovo hladi a
ono žeže— kakva je jabuka, kajsija, kao da tek po
kazivanju jednoga ono drugo može da sazna svojstva
svega što ravnopravno dele ili kao da sami tek kroz svoje
kazivanje drugome otkrivaju utiske i saznanja. Stalan jeto
romor među njima, kojim nadoknađuju mnoge godine
lišene ljubavničkog sporazumevanja. Kada iscrpu
povode trenutka, oni, kao da se plaše da će izgubiti niti
saglasja, načinju bez prelaza razgovor oko nekog ranijeg
zapažanja koje su propustili da jedno drugom iskažu ili
koje dobija drukčiji vid pod uticajem novijeg, najnovijeg.
„Juče je bilo još toplije", recimo; ili: „Pesak onamo kao

246
da je najmekši". Međutim, van tog kruga zajedničkih
opažaja ne zalaze daleko; ako im se desi da pomenu
nekog iz njegove ili njene prošlosti ili sadašnjosti, Sergije
svoju ženu, kćer, Inge oca, brata, ili Stepanove ili
Baltazara radi kakvog poređenja, brzo se izgovore i
preklize preko predmeta, jer nisu sigurni da će drugo za
nj imati isto razumevanje, pa se vraćaju neposrednom
iskustvu, utisku, razmišljanju, koji ih najtešnje zbližuju i
sjedinjuju. Govor im je povod da se zgledaju, a gledanje
povod da se požele. Inge posle kupanja— kada ih je
sunce već potisnulo u dubinu ostrva — skida kostim i
cedi ga, pa ga ne oblači odmah, već razapinje na grane
nekog žbuna, a sama leže na pesak, izlažući se suncu.
Razgovor im se nastavlja, ona se premešta s boka na bok,
širi ruke i noge, ponekad tako da joj stidnica leže Sergiju
pravo pred oči. On gleda tu nežnu udoljicu nasađenu
među njena o pesak spljoštena stegna, obraslu zlatastom
mekom dlakom koja se naniže proređuje i prosvetljava,
presečena okomito ružičastim usnama koje se
podrhtavajući razdvajaju i razgolićuju rub vlažne crvene
unutrašnjosti; zahvalan joj je na tom uvidu u nju, tako
nemarnom i prisnom, koji ga nenamerno poziva. ,,Sad
hodi bliže", kaže joj, pa dok se ona nalakćuje i
zakotrljava prema njemu, zapuzi joj u susret, ljubije
među jake butine, ljubi joj trbuh, pupak, ljubi joj grudi,
usne, i oni se spajaju. Dugo leže jedno preko drugog, u
izukrštenom zagrljaju, dok im znoj rastrljava po koži
nahvatani pesak. Spiraju ga u vodi, ponovnim kupanjem.
Glad, i skrivanje sunca u vrhove topola iznad brega,
opominju ih da moraju ići. Navlače kostime, preplivavaju
rukavac, stresaju se sebe vlagu i presvlače se, pa polako
odlaze u mesto. Onde ih dočekuje— uvek kao

247
iznenađenje— sunce na sredini neba, nezaklonjeno
bregom. Međutim, nije više rano, samo je letnji dan dug.
U glavnoj ulici radnje su ponovo otvorene; iz tog pravca
nekolike radoznale oči prate njihov silazak sa nasipa
preko kolovoza do pločnika. Ova pažnja, u kojoj žagri
spoznanje njihove veze, njene naravi, i predskazanje
onog što će činiti kad zađu među zidove i sklone se od
pogleda, samo ih tešnje spaja, kao još jedna nužnost.
Prolaze terasom, na kojoj, užarenoj suncem, nema sada
nikoga, i ulaze u dvoranu. Vreme ručka je davno prošlo a
večera je još daleko, te moraju da ponove svoju glasnu
koračnicu po prozuklom podu da bi domamili kelnericu,
koja priča u kuhinji. Gotovih jela ima, a kako su gladni,
odriču se sveže pripremanog, koje bi iziskivalo čekanje;
jedu gustu čorbu, ili paprikaš, sa mnogo salate, u kojoj
„Anker" srećom nikad ne oskudeva, i piju pivo.
Otkačinju ključeve sa zida portirnice, u to doba prazne, i
penju se na sprat. Skidaju se i ležu. Sunčeva svetlost
prodire kroz nezastrte prozore malaksalim, ružičastim
sjajem, koji više ne zasenjuje, već jasno i trezveno
ocrtava i vaja svaku nit i nabubrenje. Grle se zagledani
jedno u drugo, u lica, koja se smeše i lako grče, u prsa što
se nadimaju i opuštaju podrhtavajući, u udove zategnute
željom za potpunim obuhvatom. Cutljivo se proučavaju.
Sada već znaju kako koje odgovara na koji stisak,
podstavljaj, zamah, prodor, poznaju one jedva vidljive
stupnjeve bubrenja usana, širenja nozdrva, tamnjenja
očiju i titranja kože orošene znojem koji odaju meru
zanesenosti i očekivanja, i dok ih procenjuju i porede,
uvek iznova likuju nad njihovim ponavljanjem kao da su
novina. Za njih i jesu novina, to sigurno vraćanje istoga
izraza, iste kretnje, istog osmeha, taj dokaz da su jedno

248
uz drugo i jedno u drugome baš oni, ponovo, i isti kao što
su bili i kao što su očekivali.da će biti, to nešto trajno,
koje postižu nagonom i umešnošću svog zagrljaja. Grle
se i leže jedno kraj .drugog sve dok sunce ne zgasne,
topeći ih polako u neopredeljenost polutame i nevid
večeri. Tad ustaju ožalošćeni, jer je svako veče kraj i zato
opomena da će se i ovaj njihov iskorak udvoje kad-tad
završiti. Vrlo su nežni jedno prema drugome, kad se
mimoiđu pomiluju se pruženim, omekšalim rukama.
Izlaze u kupatilo da se operu pred večeru, najpre jedno,
pa drugo, sačekujući se u naspramnim sobama sa
otvorenim vratima. Obučeni pomno, silaze na večeru. U
dvorani je u to vreme poviše gostiju: pored postarijeg
bračnog para i trgovačkog putnika, čiji se boravak u
hotelu poklapa s njihovim, na večeri su i nekoliki titelski
samci — advokat, dva službenika, vodnik milicije— a
naiđe, mada obično docnije, i neko društvo iz obližnjeg
sela. U ovom okruženju Inge i Sergije više ne pobuđuju
zazjavačku pažnju koja ih prati po ulicama: svet koji
večerava u kafani navikao je na strana lica. Labavljenje
obruča čini ih slobodnijima, ali im uskraćuje osećanje
zajedničkog podnošenja, slabi zavereničku vezanost, koju
vole. Trezveniji su malo, i jasnije, izoštrenije vide
nedostatke u svom gošćenju: žmiravost svetala,
jednoličnost jela, mrlje po stolnjaku, muve što se
dremljivo spuštaju na tek napunjene tanjire, ravnodušnost
umorne kelnerice. Nastoje da što brže obave obed i izlaze
da još posede napolju, uz čašu vina. Ali ne pred
„Ankerom", kamo pređe deo gostiju s večere i gde se iz
drugih pravaca okuplja mesna momčadija da razgovara o
utakmicama i obležajnim podvizima, već niže, prema
reci, u maloj čardi čija se terasa, osvetljena petrolejkama,

249
nadnosi nad samu reku. Tu se sastaju vinogradari i ribari,
jedu hladnu soljenu ribu i piju vino, utapajući razgovor u
šum vode i šum rečnoga vetra koji slobodno nadima
stolnjake i odeću, kao jedra na brodu. Opet su na reci,
kao celoga dana, samo omotanoj tamom, stišanoj,
ohlađenoj. Piju svoje vino i gledaju se pod treperavim
svetiljkama, čija rn malaksavanja ovde, međutim, ne
smetaju. Čine se jedno drugom lepi, ne onako izazovno
kao na sprudu sred reke, niti razloženo u pojedinosti kao
u krevetu ozarenom zalazećim suncem, nego svedeno na
osnovne ljudske oblike i boje kao na slici. Obuzima ih
nova čežnja jednoga prema drugome, čežnja donekle
beznadežna, jer i u njoj leži saznanje o koncu dana,
podsećajući na opštu konačnost. Ostaju dugo na terasi
čarde, pijući vino i držeći se, kad im prsti nisu zauzeti
cigaretom ili čašom, za ruke. Osećaju vrelinu jedno
drugoga, osećaju kožu šake kako dodiruje i miluje,
osećaju spremnost da te pozive ispune u sledećem i
zagrljaju, pa ipak odugovlače, jer im izgleda da je sada
poziv sam, poziv pre ostvarenja, najviši stupanj njihove
uzajamnosti. I kad napuste čardu, ne vraćaju se u
„Anker", već se, ruka u ruci, upućuju nasipom prema
mostu, u šetnju. Gaze u skoro potpunom mraku, pošto su
svetla iz gradića zaklonjena kućama, s izuzetkom retkih
uličnih svetiljki na koje se gde-gde otvori pogled preko
niskog plota ili kroz usek među sljubljenim krošnjama
voćnjaka. Opet ih prati šum vode i vetra koji — ako ga
ima— tare listove retkoga drveća jedan o drugi, u visini.
Sami su, nema sem njih šetača, i razgovor ponovo oživi.
No to više nije onaj mrmor što ga proizvode da bi se
njime spajali, ne osvrću se na zapaženo da bi ga jedno
pred drugim protumačili; veče sa svojom završnom

250
ozbiljnošću, opomenom da je sve u životu konačno,
nagoni ih na šira razmišljanja. U takvoj jednoj šetnji
zaokupi ih i smisao njihovog odnosa, koji se neizbežno
usredsređuje oko pitanja kako bi mogli da ga neometano
produže. Sergije smatra da bi njihovu želju da ostanu
zajedno najjednostavnije rešio dvostruki razvod, ali Inge
odvraća da ga ona ne bi postigla, da joj ga Baltazar ne bi
dao. Na tu poteškoću, koja je za Sergija samo tobožnja,
vraćaju se više puta, i nju sa Ingine strane potkrepljuju
sve novi razlozi, nevoljno izrečeni, iz njenog iskustva
brakolomnice. Predočava Baltazarove neme sumnje,
nevidljive istrage i nastupe velikodušnosti u svakoj prilici
kad je ona pokušavala da život započne bez njega, čitavu
jednu mužjačku borbu koja je, međutim uvek bila lšena
spremnosti za raščišćavanje i rastanak. Ali šta onda?
Uvek se kriti, potajno i naretko sastajati, blatiti se
krivicom koje i nema? — izlaže Sergije suprotnu
alternativu iz zalihe ranijih svojih unutrašnjih
raspravljanja. Inge obara glavu, pogođena tim
stavljanjem pred izbor više nego što Sergije sluti, ali
onda se strese i tvrdokorno ponavlja svoje uverenje: od
Baltazara sigurno ne može očekivati ni razumevanja ni
milosti. Ona ne pominje svoju trudnoću, koja svih ovih
izletničkih dana vlada njome ravnopravno sa suncem i
rekom i telesnim spajanjima sa Sergijem, kao njihov
gospodar, okrilje, kao izvor sopstvene i trome i jarosne
prijemčivosti za njih— iako je želela i želi sve vreme da
mu o toj novosti progovori. Ne dopušta joj to, međutim,
strah da bi svojim otkrićem dovela sebe pred svršen čin,
pred odluku da rodi za koju još nije spremna, pri čemu je
razgovori o razvodu samo učvršćuju. Sergije oseća grč u
njenom protivljenju, i ne znajući mu izvor, gubi tle za

251
raspravljanje, za protivdokaze. Pomišlja da je Inge ipak
suviše vezana za svoj način života, za svoj standard, što
ga iznova vraća kolebanjima iz ranijih, samotničkih
čežnji za njom. Sada su čežnje ispunjene, Inge je ovde,
drži je za ruku i može je odvući u krevet kad mu se ushte,
siguran da će mu se ona prepustiti podatno i oblaporno.
Isuviše, možda, misli, jer još uvek ima osećanje da ne
može njome ovladati, jer joj je vatra prejaka, sažiže ga
prebrzo, on se u njoj gubi ne uspevajući da je sagleda ne
samo čulima već i racionalno, čime bi se, veruje, uzdigao
u njenog gospodara. Ne zna da ga to sažiže upravo
novost, prisutna u njoj i kao predskazanje, koga ni ona
nije bila svesna, na onom prvom, kradom pripremljenom
sastanku, iza kog je ostao zadovoljen ali i željan. Sada
mu se čini da će zauvek ostati tako željan, pobeđen,
ustremljen ka njoj i prisiljen da je na prepade hvata u
zamku kakva je i ovaj izlet u Titel. On, međutim, želi
trajnost, želi sigurnost, želi pregled nad zbivanjem u
kome strastveno učestvuje; sit je onih koja njime
oslepljujući vladaju. Plaši se da će ova ljubavna veza biti
još jedan poraz, tim besmisleniji što zna, oseća, dok drži
Inge za ruku i kreće sa njom po nasipu nazad, ka krevetu,
da mu je predana. Ali samo neposredno, željom, dok u
njenoj misli, u volji, ima nečeg što mu se opire. Nemica
je, uprkos svemu, pomišlja sa zgražanjem, u kome ima i
osvetničkog svetogrđa, te kad je zbilja odvede kući—
tako to oni zovu ovde u Titelu— u hotel, u svoju ili njenu
sobu, pada po njoj sa svežom pomamom osvajača i
ujedno roba koji se domogao gospodarice. Da bi sutradan
opet, sa ovladavanjem sunca, svanula u njemu sigurnost
trajanja. I zadržala se sve do pozne večeri. Koja, jedna,
njihovo saznanje da se moraju vratiti prelomi u odluku.

252
To veče je vetrovito, već kad su kročili iz restorana na
ulicu zasula ih je prašina, podižući i goste terase na noge.
Razmišljaju da li da ipak pođu do čarde, pa reše, posle
nećkanja, da pokušaju, samo će Inge trknuti u sobu po
njegov sako i svoj džemper. Utopljeni, s osećajem
naoružanih za boj, polaze da ispune dug navici, koso
napred, boreći se i istinski protiv naleta hladnoće koja
kao da prodire iz dalekih stepa, jer nad njima je večernje
nebo još vedro, ozvezdano. Čarda je pusta — ribari i
vinogradari očito su davno spoznali promenu vremena —
i gazda, iznenađen u sobičku iza šanka odakle moraju da
ga dozovu, iznosi pun litrenjak i čaše zajedno sa
okovanim fenjerom jer je zidne petrolejke pogasio. Sami,
nalakćeni oko plamička koji se povija preteći da će se
ugasiti, brzo i ćutke ispijaju čaše, puše cigarete, osećajući
više nego i jednom da su na plovidbi koja ih prebrzo nosi
u nepoznato. Kad plate i koraknu na nasip, iznad
uzbibanih krošnji topola već se kotrljaju oblaci, vetar im
leprša odeću kao da su i oni dva zatečena drveta. Ne
popuštaju, ipak već se hvataju za ruke i zakoračuju u
ceptavi mrak. Ali broje, u sebi, dane koje su proveli u
ovom zaklonu, uviđajući da ih je premnogo— pet— da
se ne bi dalo nikome nikakvog znaka o sebi. Progovore
istovremeno, prekidajući jedno drugome reč u slogu.
Zastanu, zasmeju se shvativši uslovljenost ovog slaganja,
i opet istovremeno, ali istrajavajući sada do kraja,
spominju — on kancelariju i porodicu, ona Magdu i
Baltazara. Okvase ih debele mlake kapi, vetar staje kao
iza zalupljenih nevidljivih vrata i ceo nasip, do kostura
mosta, osvetli munja. Zabubnja kiša odišući na zemlju i
vodu, oni se okreću i potrče. Stižu u hotel mokri, uzimaju
ključeve, penju se na sprat i otvaraju obe sobe da se

253
rasterete pokisle odeće. Inge, koja se prva presvukla,
ulazi kod Sergija; staju pred prozor i gledaju kako kiša,
koso pod uličnom lampom, zastire krovove. Nebo
procepi munja, osvetle se krovovi i mokre krošnje bašta i
voćnjaka, potom uz grmljavinu ponovo zacari bliža
svetlost fenjera sa krupnom kosom kišpm u svom
središtu. Čekaju stojeći dok se nevreme ne smiri i pretopi
u tihu, sitnu kišu; otvaraju prozor i svlače se da legnu.
Blizina ih odmah uzbudi i doživljuju jedno od najlepših
parenja, žustro i nežno u isti mah. Ali su u međuvremenu,
u sebi, prečistili ono što su na nasipu, u oluji, kroz sevove
nagovestili kao brigu i potrebu: da će sutra otići. Bude se
rano, smesta ustaju, tuširaju se. Napolju je divan, tih,
sunčan dan, ali njihovu odluku to više ne uzdrmava.
Osećaju oboje i jednovremeno da im valja raščistiti
prostor koji je pred njima sada zamršen, da ne mogu
jednostavno nastaviti da se po njemu valjaju kao u ovom
kratkom skoku u stranu. Doći će u Titel ponovo čim
Sergije umiri roditelje zbog izostanka, otkaže kćeri
letovanje i uzme odsustvo, a Inge se objasni s Magdom i
pogleda da li je Baltazar pisao i šta je pisao; ili će otići u
neko drugo mesto, u pravo letovalište, možda na more? O
tome razgovaraju za doručkom, koji im ovoga puta
iznose odmah i svež, jer mu je vreme — na što ukazuje
prisustvo staroga bračnoga para i nekolicine činovnika-
samaca — a pri isplati računa portiru, ovog puta vrlo
uslužnom, čak postave pitanje: da li će i kroz nedelju-dve
dana biti u „Ankeru" mesta, sasvim suvišno. To
nastavljanje u budućnost im je, međutim, potrebno, taj
neprekid, makar putem raspitivanja i obećanja jednog
povratka za koji dobro znaju da bi bio nategnut, jer bi im
svugde bilo isto ovako dobro i lepo ako se pogodi isti

254
ovakav njihov sporazum. No, da li hoće? Nagriza ih
sumnja, trnu pred pomišlju da će se izlet u Titel izdvojiti
u nešto izuzetno i neponovljivo, da je to dar tako krupan i
velikodušan kakav više ne mogu dobiti. Zato povratak,
suprotno naglosti sa kojom su se za njega odlučili, otežu.
Inge vozi polagano, sve pored brega, na ovom delu sveg
obraslog travom, svetlo zelenom u sunčanom jutru, a kad
stignu do njegovog repa, gde tone u oranice kao ostrvo u
more, dvoume se kojim putem da okrenu dalje, kao da su
onaj noćni pravac izgubili pri dnevnoj svetlosti. Nešto od
toga je istina, jer što su tada, u dolasku, prepuštali
slučajnosti i slutnji, sada valja odrediti, a pošto se
određenosti plaše, kao odstupanja od osvedočeno
srećnog, slučajnog, izbora, snalaze se teže nego kada
ništa o ovom kraju nisu znali. Čitaju sa putokaza natpise
mesta, u dva maha prepiru se oko toga da li su kroz njih i
ovamo prošli, da nisu zalutali? Nesigurnost ih iscrpljuje,
jer je dvostruka, te u selu Kaću zastaju pred krčmom da
se raspitaju i popiju kafu. Krčma je prazna, odiše na dim i
proliveno pivo, iz dvorišta se čuje kokodakanje kokoši,
kafa koju im za sto donosi ispijen neuredan gazda vodena
je i prezaslađena. ,,Ne, ovo nije Titel", kaže Inge, kao da
se poziva na neku davnu uspomenu, i Sergije tužno
potvrđuje glavom. Jedno vreme drže se za ruke, pa
uzdahnu, plaćaju i izlaze; sedaju u kola i odsad bez
zaustavljanja, pa i razgovora, putuju do Novog Sada.
Ovde Inge hoće da Sergija pošto-poto doveze do same
kuće, dok joj on predlaže sredinu između svoje i
Magdine, te kad se zaustave u svoj konačnosti — na uglu
Miljanova ulice, dakle ipak po Inginom — vremena im
preostane, ako ne žele da budu kažnjeni zbog ometanja
saobraćaja, samo za brz dogovor o načinu kako će jedno

255
drugo obavestiti o najglavnijem: o ponovnom susretu.

256
Dokle dogovor još čeka na ostvarenje, u njegovo
neočvrslo tkivo utiskuje se, nenajavljeno, Baltazar.
Baltazar, koji je, uzaludno očekujući od Inge vesti, posle
one jedne jedine kratke da je stigla, pozvao telefonom
Novi Sad i od Magde saznao da mu je žena otputovala na
odmor, ne zna se kud. Posle čega je, sluteći neverstvo,
predao kormilo preduzeća najstarijem poslovođi i, mnogo
ranije nego što je najavio — žrtvujući nekoliko
ugovorenih sastanaka i dosta novca očekivanog od
njihovog ishoda — uzeo i sam tronedeljni odmor i
odvezao se kolima u Novi Sad. Stigao je u srodničku
kuću kada se Inge već vratila iz Titela, ali je u nemilom
iznenadenju koje je pokazala pri susretu dobio potvrdu za
svoju sumnju. Činjenica pak što nije kraj nje našao
saučesnika i što ništa u njenom ponašanju nije ukazivalo
na njegovu blizinu — jer se po ceo dan držala kuće,
razgovora na verandi, dece — nije razvejala njegovo
podozrenje, nego ga je, naprotiv, izoštrila, kao dokaz da
se ovog puta radi o složenijem, dakle opasnijem
prestupu. Na to mu je ukazivala i zaprepašćujuća
promena koju je na Ingi otkrio. Više nego pocrnela, bila
je sva ispucala od sunca, što ni njenim prikazom boravka
u jednom malom zabačenom mestu kraj Tise — kako je,
neimenovano, opisala Titel — nije bilo objašnjeno na
prihvatljiv način, budući da se inače na letovanjima, i
mnogo dužim, zbog osetljive kože krajnje oprezno
izlagala suncu i vraćala se sa njih gotovo bela, što je on i
voleo, videći u tom neprepuštanju bronzanoj histeriji još
jedan primer njene izuzetnosti. Sada pak kao da je želela,
i uspela, da se poprostači: išla je po kući u širokoj i
pogužvanoj haljini koja je nosila tragove musotina rečne
obale i spakovanih obeda i padala bezoblično oko njenog

257
očigledno raskrupnjalog tela, čije je nemarno, mlohavo
držanje odudaralo od uobičajene reske čvrstine i s čijeg je
postolja njeno lice, odebljalo takođe, i oljušteno po
jagodicama i nosu do crvenila mesa, nosilo zadovoljan i
tup izraz zaborava i sitosti. Kada su ostali sami i on
pošao da je zagrli, ona je odskočila kao ubodena, a zatim,
pogledavši ga na taj novi, razlabavljeni način, sama mu
se ponovo primakla i bestidno se tarući o njega izazvala
ubrzan, za njega nezadovoljavajući ovlašan snošaj.
Pokušao je da je rečima u samoći navede da objasni
prirodu promene koja se na njoj odigrala, no ona je
poricala da to uopšte postoji; kada ju je upitao s kim je
provodila vreme u onom malom mestu na Tisi —
ponovivši s podsmešljivom doslovnošću njenu zamenu
za naziv, da bi je zbunio — odgovorila je kratko kako je
mrzi da ulazi u pojedinosti pošto joj se spava. I takav
providan izgovor bio je neuobičajen u njihovim
razgovorima, ali je Baltazar po čvrstini sa kojom je bio
izrečen — čvrstini tako suprotnoj sadržaju— osetio da su
dospeli do tačke iza koje bi s njom morao poremetiti
odnose— na što se, upućen na nju istrajnošću svoje želje,
nikad nije smeo odlučiti—pa je prekinuo istragu
namislivši da je zameni strpljivim posmatranjem. Ovo je,
međutim, postalo nepotrebno čim se pojavio Sergije. Već
po njegovoj koži, preplanuloj isto kao njena što je bila,
samo bez zapaljenog crvenila i ljuštenja po nosu i
jagodicama, pogodio je da su bili zajedno u onom
neimenovanom mestu, a jedan brz pogled na ženino lice,
ozareno ushićenjem i kroz ljuspavu skramu, s očima
užagrenim i skoro iskrenutim od širenja, odao mu je i
prirodu tog boravka udvoje. Otkriće ga je stavilo pred
zadatak da se odluči kako će se prema njemu odnositi, ali

258
je, u stvari, još pre svesti, rešenje naturila njegova
navika: da bez znakova negodovanja sačeka kraj i ovog
zapaljenja, skretanja na stranputicu, ostajući
nepokolebljivo kraj svoje žene dok ga ona, kao kakvu
bolest, ne prebrodi, da bi je potom mogao ponovo
potpuno prisvojiti. Izložio je Sergiju i Inge jedno
pribrano, obavešteno ali nepoljuljano lice, i zadržao se na
belegu, stojeći i koračajući uz njih na svojim nejednakim
nogama kao klimava senka. Sergije se odmah našao
uhvaćen u tu senku i njome prikotvljen: morao je priznati
da je u Novi Sad stigao na godišnji odmor i da ga
namerava udružiti sa letnjim radostima svojih novih
prijatelja — što je, za sve očigledno, značilo: sa Inge —
uz sad već neizbežno pristajanje na prisustvo suparnika.
Ovo pak dvojstvo, željenog i nametnutog, promišljenog i
zatečenog, proširilo je svoje suprotstavljene krake na celo
društvo, premreživši ga dvosmislenošću. Prividno je tu
sve u redu: gosti iz Austrije ponovo su napunili kuću,
prijatelj i pregovarač u porodičnom poslu unosi svoju u
opštu dokolicu, leto je, vreme odsustava, izleta, kupanja,
lake hrane i voća, na raspolaganju im stoji prostrana
porodična kuća i, na Dunavu, „letnjikovac" Stepanovih,
koji od lane čeka da bude korišćen, s dodatkom sad već
triju kola i čamca, za prevoz i ševrdanje; ali sve to ipak
natkriljuje, stešnjuje i povremeno dovodi do sudara
prisustvo brakolomne ljubavi. Ona zahvata i obližnji dom
Rudićevih. Njima je stigao sin jedinac, posle
neobjašnjivog pa naknadno s mukom objašnjenog
nestanka, posle tvrdnji da će letovati sa svojom kćeri
posvećujući se njenom telesnom okrepljenju i duhovnom
okretanju ka jezgru porodice: sad najednom sam. Milo im
je što ga imaju pored sebe nadugo, nakon mnogih godina

259
prvi put neužurbanog da ponovo ode; ali ta nova
privrženost ne slaže se sa njegovom dobi i obavezama.
Ne slaže se ni njegovo ponašanje, koje je nemirno i
naprasito. On ustaje rano, ali ne iz potrebe da se uključi
ujutarnji porodični život, ili da, izašavši, uživa u svežini
docnije sparnih i suncem spečenih ulica; posle ovlašnog
doručka zavlači se u sobu, da bi, čujan po ujednačenoj
škripi parketa, proizvodio oblake cigaretnog dima koji i
kroz zatvorena vrata provaljuje natapajući ceo stan.
Zatim naglo odlazi, u nevreme, kad je ručak skoro već
spremljen, što, ako mu se kaže, sasluša rasejano, ne
odustajući od namere i ne umejući da odgovori kad će se
vratiti. A vraća se ponekad, ipak, odmah, tek što je
postavljen sto, na majčinu radost, koju ume da pomuti
izjavljujući da još nije gladan i da će jesti docnije,
zasebno; ili izostane tokom celog popodneva, večeri,
lišavajući čak i oca zajedničke šetnje na koju ga je
navikao za vreme mnogo skučenijih poseta. Iz njegovih
škrtih, nerado datih odgovora i obaveštenja shvataju da
vreme provodi kod Stepanovih, sa kojima se odskora
zbližava; da hrli, mada s oklevanjima i zastojima, k
njima; ali ne mogu da pojme pozadinu te, za njega očito
obespokojavajuće i iscrpljujuće veze. Razgovaraju o
tome između sebe, dok ga čekaju, udvoje, obnavljajući
delimično, kroz zajedničku brigu, onu davnu brižnost iz
vremena kada je bio u zatvoru i predstavljao žižu svake
njihove misli. Nagađaju nije li se na njega pojačao
pritisak oko stana, mada je sam Sergije celu stvar u
međuvremenu proglasio bespredmetnom; ponovo
razmatraju svoju odluku i mišljenje, pa dolaze do
zaključka da će ih menjati ukoliko to bude zahtevao
njegov mir. Ali kad mu pomenu svoja razmišljanja,"on se

260
obrecne: „Zar opet?", kao da su im oni pokretači.
Smetaju mu. Smetaju mu a bez njih ne može. Smeta mu
njihova pozornost, uporni pokušaji da dopru do njegove
tajne, i saznanje da tajna postoji i kosi se sa njihovim
težnjama. Pa i sa njegovima se kosi. Biti kradljivac
ljubavi, uljez u tuđ brak — taj položaj mu se gadi. No, ne
može da ne nastavi svoje prikradanje, jer ga Inge zanosi.
Ujutru, čim se probudi, vidi u sebi njeno zamagljeno lice
sa pramenom kose palim niz obraz, sa očima potonulim u
dim, vidi njeno stegno kao svetao, plameni luk, jednu
dojku belo i kožasto isturenu prema pazuhu osenčenom
svetlim maljama, pa oseća kako mu je sva težnja
nabrekla da se prigne k njoj, da se uhom prisloni na njen
trbuh i da sluša kako joj grgoću creva a iznad glave mu
mrmolji njen glas. Međutim, ode li radi nje Stepanovima,
neće je zateći samu, a i što bude imao od nje, obučene,
ograđene granicama priznatog, kratkotrajno je, iscrpće se
za nekoliko sati. Ceka zrelije doba dana, vreme plaže,
koje može da se razvuče u gubljenju računa, u skupnoj
zaboravnosti. Čekati pak mora kod kuće, to mu je
osnovica, izgledište, opravdanje što je u blizini, svaki čas
spreman i sposoban da preskoči međe ulica do kuće
Stepanovih. A sem te busije još jedna: Eugen. S
Eugenom može zavarati sate, a kad ih utroši, pogurati na
cilj prijatelja kao štit: evo zašto sam došao, on je hteo, a i
dosada s njim ne može se podneti nasamo. Tim više što
Eugen osigurava dobrodošlicu. Deca ga obožavaju,
zabavljaju ih nerazumljive rečenice koje on navodi iz
svojih štiva kruto i ozbiljno, kao da su bajalice za njih
sročene. Kupe se oko njega, vešaju mu se o ruke, vuku ga
sa sobom. A kako su deca smetnja ostvarivanju svake
smišljene radnje, to i ostali svesrdno prihvataju i traže

261
ovaj živi i pokretni gromobran-vrtešku koji ih odvlači sa
sobom i briše s puta. ,,Gde je Eugen?" čuje se kad god se
želi sesti za sto ili naslagati namirnica u korpe ili poći u
ono što svi zovu letnjikovcem, na kupanje i pecanje.
Čamac je već prenesen onamo, treba samo otpremiti za
njim ljudsko i drugo meso, zajedno sa hlebom,
paradajzom, paprikom, mlekom za decu. Pošto bi ona
odvajanje od Eugena smatrala nesrećom i kaznom,
zapada ih, uz njega, veliki žuti Baltazarov automobil, dok
se stariji Stepanovi strpavaju sa Sergijem uz Inge u njen
crveni volkswagen, pošto je njihov fiat — i inače
jogunast i kvarljiv — premalen da uz četiri čoveka primi
korpe, zembilje i balone pune jestiva i pića. Desi se da
Magdu zadrže kućni poslovi (iako je već i ona uzela
godišnji odmor i od jutra stoji za štednjakom), pa se
karavan razdvoji: nestrpljiva deca sa svojim zabavnim
prijateljem i ozbiljnim vozačem odlaze napred, dok ih
drugi tovar sustiže tek posle sat ili dva vremena, njima
posebno dragog zbog slobode od nadzora. I za Sergija su
ovo dragoceni raskoraci: grabi za ruku Inge i odvlači je
kroz ulice opustošene žegom u Eugenovu sobu, na brz
zagrljaj. Što, naravno, ni blizu ne može da zadovolji
njegovu stalnu težnju da je se do sitosti nauživa, već
jedino da nagomilano nezadovoljstvo izoštri u jed. A taj
jed se potom razvlači i nadima na zajedničkom
plandovanju kojim moraju da zamene škrte ljubavne
dodire čim dotrče nazad Stepanovima i ovi oglase svoju
pripremljenost za odlazak na Dunav. Pošto se sedne u
kola, a isto tako kad se stigne na cilj, Inge postaje za
Sergija nedostupna. Stepanovi su svoj „letnjikovac",
zapravo daščaru sa jednom jedinom prostorijom, podigli,
po romantičnoj zamisli glave porodice, daleko od svakog

262
naselja, plaže, okupljanja bilo kakvog, iskrčivši, kraj
teško pristupačnog dunavskog rukavca, komad vrbaka,
koji sem što primorava vozila na vratolomna vrludanja
po mulju i naslagama opalog lišća, deluje kao iišotina na
kosmatoj glavi i svačije odsustvo trenutno žigoše
uzvicima nedoumice ili straha. Tu se mora stalno biti
svima na očima, sa ostalima jesti i piti, plivati kad svi
plivaju, ležati na uskoj suvoti u krokodilskoj zbliženosti.
Jedini je izuzetak Baltazar, koji sa svojih nogu, zbog
jedne kraće, ne skida pantalone ni cipele, tim pre što, rob
ove nametnute sujete još od detinjstva, nije naučio
plivati; usamljeno šetkanje unaokolo kojim nadoknađuje
propuštene vodene vežbe omogućuje mu — i samo
njemu — potpuniji i za ostale nepredvidljiv pregled.
Drugi njegov omiljeni način razgibavanja je veslanje, u
kome može da ispolji snagu svojih širokih prsa i dugih
ruku; ali Stepanovljev čamac je trosed, suviše mali da bi
bitno razredio društvo, a suviše velik da bi se njime,
pošto ga se ostali nakoriste, mogao Sergije izvesti na
vodu sam, to jest sam sa Inge. Deca su tu, ako niko drugi,
stalni dodatak, tako da on, ako i uspe da se ubaci u
vodeno vozilo u isti mah sa svojom draganom, mora sve
vreme dok vesla odgovarati na ćudljive zahteve i pitanja
mlađih putnika, a nju, koja ga pri tom jedina zanima,
gledati obuzetu brigom da koje od njih, u žaru
premeštanja ili podražavanja gusarskih preduzimljivosti,
ne izazove brodolom. Ima je, a nema. Čak stiče utisak da
mu se Inge naročito izmiče. Kao da je strasnije, dublje
zaokupljena decom svoje sestre od strica, koju je ranije
samo posmatrala, uzdignutih obrva, pri njihovim
nestašlucima, trudeći se jedino da im podeli dovoljno
poklona, da bi njima iskupila svoje spokojstvo i

263
ravnodušnost. Sada se trza čim preteraju u
vratolomijama, opominje ih, ispružajući, s nehotičnom
žustrinom, ruku, kao da bi da ih zaštiti ili spase od
opasnosti kojoj se po njenom utisku izlažu. Brižljivija je i
prema njihovim roditeljima. Dok je za svog prvog
boravka kod Stepanovih samo negodovala protiv
Magdine preterane revnosti, uviđajući, ipak, da je to deo
njene prirode koji se ne može preobratiti, sada joj pritiče
u pomoć, pri pakovanju, oblačenju dece, spravljanju
sendviča, koje, čini se Sergiju, ume da učini, zahvaljujući
nekom čarobnom znanju, obilatijim i ukusnijim nego bilo
ko drugi. Milana Stepanova, preko čijih je opširnih
izlaganja i busanja njena pažnja umela da klizne s
rasejanošću ravaom uvredi, kao i njene dimno sive oči
preko njegove masleno-kudrave pojave, sada ona sluša s
pažnjom, nalakćena i upijajući u njega pogled, kao da ga
pomno proučava i u sebi beleži neke značajne zaključke.
Što je sve i tačno zapaženo, jer se za Inge srodnička
porodica, doskora primer onoga što sama ne može i neće
da bude, pod utiskom trudnoće pretvara u jedinu svojtu,
koja je, uz to, već prešla njoj tek predstojeći put.
Neiskustvo, dvoumljenja, strah, sve je to gura prema
Stepanovima, u njihovo, za nju srećom otvoreno, naručje.
Kada se spuštala, po drugi put, sama, u Novi Sad, u nekoj
vrsti bekstva pred odgovornošću koju je na nju natovarila
ginekološka dijagnoza, još je bila nesigurna da li tu
odgovornost neće zbaciti uz pomoć nekog potkupljivog
lekara, onde ili u Beču, te jel izlet sa Sergijem, koji je
tako brzo i lako prihvatila,] značio zapravo odgodu,
udvostručeno bekstvo, u razrešavanju te nedoumice. Ali
izlet se završio, a pre negoj što je stigla da ga nastavi
ponovo u Titelu ili drugde,] stigao je Baltazar, opomena

264
na ozbiljnost i neotklonjivost odluke. Odluke koja je i
sama u međuvremenuj promenila težinu i značenje, opet
pod uticajem rastućeg] ploda u njoj. Jer dok ju je taj plod
u početku mučio kao stran predmet u utrobi, gonio na
povraćanje i razdraživao prohtevima za hranom koja joj
je istovremeno bilai odvratna, upravo tokom boravka u
Titelu, za onihj vrelih dana predavanja suncu i vodi,
ljubavnoj neumerenosti i osećajnoj prisnosti, on se u njoj
ustalio, I navikao, a navikao i nju na sebe, ustanovivši u
Inginom telu, umesto prvobitne tegobe i uznemirenosti,
jedno sito i tromo blaženstvo, njoj dotle nepoznatu i
nezamislivu ravnotežu plodnosti. Oseća se jaka kao
nikad, krepka kao nikad, jede proždrljivo i spava duboko,
bez snova, sa olakšanim i strasnim predavanjem mrtvilu i
zaboravu u čijem se ulaznom ponoru već nazire,
smešljivo, predskazanje sledećeg buđenja. Deblja i
volišto deblja, jer u širenju svog mesa oseća sigurniju
podlogu za nošenje primljenog tereta; posmatra ul
ogledalu svoje lice, naduveno na račun očiju koje su se i
utisnule u duplje, osuto crvenim pegama, i nalazi u
njegovom ružnjanju podatke nove koristonosne snage
kraj koje joj se njegova ranija, jasnoćom crta sazdana
ljupkost, čini nevažna i besadržajna. Prvi je ovo put da u
svom telu i na njegovim spoljnim obeležjima pronalazi
neku znatniju svrhu, dublji cilj, prvi put shvata da ono
može da bude izvor nečeg većeg i vrednosnijeg nego što
su uživanje i pružanje uživanja, nečeg važnijeg i od nje
same, jer joj omogućuje da sebe ponovi i tako prevaziđe.
Abortus, taj nasilni povratak neoplođenosti, ne ulazi joj
više u glavu; sva je zaokupljena razvojem, svojom
rastućom težinom i obimom, budućnošću svoje trudnoće.
A ova je oličena, tu kraj nje, u Stepanovima. Dom i deca.

265
Naravno, načisto je sa razlikama, zato toliko i posmatra.
Podseća se, i podstiče Magdu i Stepanova da se podsete,
na mladenački ljubavni zamah koji ih je sastavio i sprečio
da se razdvoje, i koji je u njima, kao neka nezadrživa
mašina, izradio ta četiri mala otiska njih samih. Umesto
takvog prirodnog uzročno-posledičnog sedla, ona je
vezana za muža koji nije otac deteta koje u sebi nosi i za
ljubavnika koji je tuđi muž. Shvata koliko joj je
uskraćeno i s čežnjom posmatra srodnički porodični skup
u čijem je sklopu dosad nalazila toliko nedostataka. On
ima osnovni preduslov da se održi: rano i čisto zasnovanu
ljubav, koja ga održava, kao korenje pruženo duboko u
zemlju, hranljivim i lekovitim sokovima prošlosti. Šta
može ona da stavi na njihovo mesto? Parenja, iz požude i
iz straha, nadnesena, u oba slučaja, pogledom iskošenim
u stranu, svojim sopstvenim pogledom, prema suparniku
koji ne sme da zna. Prikrivanje, laži. Njima ne može da
se osigura rast i dolazak na svet njenog ploda, to joj je
jasno. Dete iziskuje opredeljen odnos, sklad sa okolinom,
konačnost u stavu i nameri. Dom. Ona to skoro jarosno,
kao zahtev materinstva, baca u lice svojim mužjacima,
neizgovoreno, doduše, ali sadržano u bestidnoj
poslovnosti sa kojom im se podaje. Mrzi njihovu pohotu,
koja vodi računa samo o sebi, o rasterećenju, to muško
pražnjenje koje ih ostavlja lomnima i bezvrednima za
sebe i za druge, odsečenima, kao nožem, od budućnosti.
Uskratila bi im sebe, prkosnički, barem jednom od njih,
samo da se opredelila, a popušta im, još uvek, sad
jednom sad drugom, zbog neodlučnosti, iz računa da će
se na jednog od njih sutra morati osloniti. A iz poniženja
svog dvostrukog popuštanja beži deci, Magdi, Stepanovu,
uključuje se u ženske poslove oko štednjaka i stola koje

266
je ranije izbegavala, i na kupanju, koje obožava, igra
ulogu negovateljice i brižne tetke samo da bi od sebe
odvratila napadaje muškaraca. Privija se uz Eugena, koga
oseća sličnim sebi, neupletenim u kolo požude a ipak
prisiljenim da mu služi usled svoje nesamostalnosti.
Brine se da ne bude gladan, pa ga nutka svojim sočnim
sendvičima koje priprema s voljom i proračunom što joj
ga je odskora usadio nagon hraniteljke. Pridružuje mu se
u igri s decom, uči njegove pokrete i dosetke i slaže ih u
sebi radi budućeg podsećanja. Mazi se oko njega, tapše
ga po mišićavom ramenu, svesna da ga zavodi, ali
sestrinski, jer se on neće usuditi da joj postavi mužjačke
zahteve. Poverava mu, s prenemaganjem primerenim
nepostojećoj poverljivoj prijateljici, svoje tuđenje i od
muža i od ljubavnika, čije uloge on i inače poznaje, i
moii, izvrćući oči, da je što god više može ogradi od njih,
ostajući uz nju. Najzad ga uzme sramežljivo podgovarati
da bude tvrđi u prepuštanju stana za njoj neprilične
ljubavne susrete, što joj Eugen, ne odolevajući skoro
suznom pogledu lepih sivih očiju, ne samo obeća, već i
ispuni, odbijajući u nekoliko mahova Sergija u njegovim
nagoveštajima, pod izgovorom da mu susedi stavljaju
primedbe na sumnjivo strano društvo koje uleže u kuću.
Ovaj besni, bledi, stiska zube dok se vozi sa Inge i
Stepanovima na plažu,. dobro sluteći po Eugenovoj
spetljanosti, odakle smetnja potiče, a Inge ga gleda
olakšano, sažaljivo, zadovoljna što se oslobodila jedne
sada za nju nevažne, besadržajne telovežbe. Prema
Baltazaru ne raspolaže sličnom branom, i on, podstican
ljubomorom, obležava je i češće nego kod kuće. Češće
čak i duže od stvarne svoje telesne potrebe i moći, kao da
bi njihovim prevazilaženjem, kinjenjem i ceđenjem

267
svojih žlezda, svetio poniženje. U tom samopodsticanju
na neprirodni napor odvažuje se i na dotle neokušana,
sređenom braku nepristajuća zastranjenja, na grubosti i
prostaštva, grizući i štipajući Inge, tu u tuđem stanu, na
dosluhu dece, znajući da ona neće smeti vrisnuti.
Izbezumljuje se i izbezumljuje je, crvenu, uprženu
suncem i isceđenu vodom, čudno za njega otupelu, njemu
se čini pokornu. U jednoj noći, kada ju je već čitav sat
gnječio popreko oba kreveta i najzad joj obujmio jednom
rukom trup a drugom noge ispod butina, stežući je u
grumen kao da bi da iz nje istisne svaki oblik, ona se
očajnički bacakne, rastavivši silom klešta njegovih ruku i
odgurne ga od sebe. ,,Ne viŠe! Noseća sam!" jekne. On
je pogleda sa strane, odozdo, kako mu je glava skoro pala
s kreveta, i čim shvati, udari je iz dalekog zamaha šakom
po obrazu. Šamar je pukao, lanuo je njen jauk, i time je
probijen zid licemerne tišine koji ih je obuzdavao; baca
se na nju i udara je s leva i sa desna, šakama, pesnicama,
po obrazima, vilicama, vratu, prsima. Inge se brani, štiti
lice i telo rukama, zavrće pod sebe trbuh da joj ga
Baltazar ne ozledi, pa od bola zarida. Tek tada on je
napušta, skotrlja se u svoj krevet. Ona, skutrena, tiho
plače. Na to se on podnimi na lakat, pokrije je čaršavom
koji je ležao uvaljan oko njenih nogu, zatim sebe pokrije
svojim. Lampa na njegovom noćnom stočiću gori, tišina
je, čuje se samo njen uzdržani, pa onda na mahove u
grcaje provaljeni plač; on se nada da ako do sada nisu
nikog probudili, ni sada neće. Razmišlja. Odnosno, to i
nije razmišljanje, već njegovo uvek isto svođenje računa
s njom, koja je neverna: sada otežano i zaoštreno
saznanjem da je u neverstvu i dete ponela, kao kakav
denjak koji zateže i priteže. Baš denjak; ne zavežljaj ili

268
vreću: nešto folklorno sa tla koje više nije njegovo a ni
njeno, nešto umašćeno, što odiše na luk i rakiju, čega se
gadi. Gadi se tog njenog prtljaga u trbuhu, ali taj prtljag
je ujedno vesnik umirenja za njega. Kao da je sada,
njime, bitkama došao kraj. Uvek, otkako je posmatrao
Inge kako ga vara, očekivao je sa zebnjom da će sa
nekim zaneti, i da će to biti završetak njegove vladavine
nad njom. Međutim, sad kad se strepnja obistinjuje,
ispostavlja se da ona donosi ne kraj njegovoj vlasti već
samoj sebi. Zbog te lepljivosti, zbog te smrdljivosti
pridošlog tovara, koju on oseća. Koju i ona mora da
oseća, veruje Baltazar, inače ne bi čekala da ga on
grizenjem i gnječenjem razotkrije, niti bi sad tako grcavo
plakala preko mišice pod čaršavom što ga je na nju
prebacio. Oseća se i ona nesigurna sa tim plodom
pokupljenim u polusvetu tuđinstva, i ta nesigurnost koja
će se samo pojačavati privezaće je uz njega konačno, kao
što je njega za nju vezala sopstvena neravnopravnost.
Rodiće to kopile, neće ga moći odbaciti, a kad se bude
osvestila, moraće ga zavoleti jer je žena, i biće od njega,
Baltazara, zbog svoje ljubavi zavisna. Ne kao da ga on
neće zavoleti; voleće ga iako je došlo iz tog polusveta, i
baš zato, jer mu postavlja u zadatak da ga uzdigne na
svoj stupanj. Može da zamisli kako će se s njim igrati,
kod kuće na velikom, praznom tepihu dnevne sobe, kad
stigne s posla kući, polegavši, u odelu, da se s njim
izravna; kako će mu donositi i pokazivati jednostavne pa
sve složenije igračke i učiti ga rečima. Inge će ih iz
prikrajka posmatrati sa strahom da se u njemu ne probudi
zlo, da njeno dete ne zadavi ili gurne s glavom napred na
zid; pa kada bude videla da ga on, naprotiv, diže na
ramena i potom pažljivo ponovo spušta među igračke, da

269
bi pošao na sprat da se istušira, legaće mu zahvalno u
naručaj. Već sluti te buduće predane zagrljaje i od njih
mu se budi nova želja, te se prebacuje, prekotrljava na
Ingin krevet, pomiluje je, skida čaršav koji je samo ovlaš
pao po njoj ne uplevši joj se u udove, pripija se i ponovo
se tare sa njom, takvom kakva leži, uplakanom,
nepokretnom. Zatim se obriše čaršavom, ponovo je
pokrije njime, prevalja se nazad u svoj krevet, pokrije se i
ugasi lampu. „Sve je jasno, Inge", izgovori u nastali
mrak. „Imaćemo detešce, naslednika ćemo imati. Sad
samo pripazi šta radiš, jer si mati našeg deteta, a ja sam
spreman na sve, ti to znaš, da sprečim bilo kakvu gadost
koja bi nas ukaljala." Namesti se za spavanje i zaspi.
Jutro ga budi sa željom da pokaže svoju novu
samouverenost. Prsi se i raskoračuje ulazeći u kupatilo,
seda za doručak trljajući dlanove i pitajući svakog kako
je spavao, baca oko sebe upitne poglede iz bistrih očiju, a
ženu, koja je ustala pre njega i već pomaže Magdi, zove
da mu se pridruži dovlačeći je zajedno sa stolicom bliže
sebi. Okuplja decu i trudi se da ih zabavi, meša se u
pripreme za plažu perući ispod česme balone i dodajući
korpe, bučno dočekuje goste — Eugena i Sergija - koji
stižu pred podne. Požuruje društvo, jer je, kako izjavljuje,
šteta da se od tako lepog dana — sunčanog, bez
povetarca — propusti ma i minut; čime, u stvari,
sprečava da druga grupa, u kojoj su Inge i njen ljubavnik,
zaostane. Na Dunavu, kad se svi skinu i razmile po žalu,
ushoda se ispred letnjikovca, pod drvećem povijenih
lisnatih grana, ali tako da su mu svi pred očima, kao neki
petao, na kog i podseća krestom crvene kose, jutros
valovito uzdignute češljem. No sve to ne zadovoljava
nadimanje njegovog ponosa, treba mu i da ga izgovori.

270
Zaustavlja se kraj Stepanova, koji sunđerom pere
automobile priterane uz vodu, zaviri u kuću, gde žene
režu hleb i sole kupus za prvi obrok, zaobilazi Sergija
zauzetog oko čamca već nakrcanog decom, i otkrivši
među njima Eugena, skoro zatrpanog goluždravim malim
telima, kao kakvog neugroženog Laokoona, pruža mu
ruku. ,,Ta izvucite se, Eugene, iz te gužve koja ne priliči
našim godinama i pustite ih neka se gnječe između sebe.
Hajdemo malo u hlad." Odvlači ga, iznenađenog i
polaskanog pozivom, u malu kružnu šetnju oko kupačkog
logorišta. Čini mu se da može najbolje da se poveri tom
jedinome iz društva koji sa Inge nije povezan krvlju,
telom, i koji bi trebalo da je stranac u ovom Stepanovsko-
Rudićkom okruženju kao i on sam, makar i bio Sergijev
prijatelj; jer šta, zapravo, kao siromašak i Jevrejin, ima sa
njim zajedničko? Tom pretpostavkom mu se i obraća na
prvim koracima hoda udvoje, zastavši da mu se zagleda u
lice. ,,Dobro mesto za letnje opuštanje, zar ne? Samo
suviše tesno za moj ukus. Suviše bučno, suviše
načičkano. Sunce, voda, jelo, poluogoljene žene, sve na
jednoj gomili. Nigde širine, mira da se malo odahne,
morate stalno biti s drugima i činiti ono što drugi čine.
Imam utisak da ste vi tu pomalo žrtva, kao i ja, jer vam
tu, zapravo, ništa nepripada. Meni da, jedna od žena. Ali
mi i nju osporavaju, kao što znate." A kako Eugen
zbunjeno širi ruke, on mu ih umirujući pritisne uz telo.
,,Ja vam ništa ne prebacujem, razumem vas. Oni su
biološki gladniji, i mi im tu i nehotice ustupamo prostor.
I čak utisak da su nas istisnuli. Ali oni se brzo zamore,
pazite što vam kažem. Ono što steknu bez po muke, ne
umeju da zadrže, da odneguju. Pogledajte samo!"
pokazuje rukom ka čamcu, u koji deca, gurajući se i

271
galameći pre nego što će ga porinuti, nastoje da složnom
snagom podignu veliki nepravilni kamen o debelom
konopu. „Znam, vi ih volite, i ona vas vole, ali ne zbog
vrednosti vaše ličnosti, vašeg znanja i duha, nego zbog
komičnog bleska koji oni za njih proizvode. Sama ta deca
neće nikad poći vašim stopama. Kad odrastu predaće se
uživanju u istim ovim telesnim lagodnostima i ni za šta
drugo neće znati, a čika Eugen će im ostati u sećanju kao
čudak koji je umeo da izgovara zamršene reči. O meni da
i ne govorimo, ja sam za njih uštogljen stranac. Svet
civilizacije ostaće za njih zauvek zatvoren, sem kad su u
pitanju automobili i frižideri, koje prave po našim
licencama i kvare ih neznalačkim rukovanjem. Pri tom
nisu ona za sve ovo kriva, to su pametna deca, dobra
deca, kao i sva druga, vi to najbolje znate. Ali čemu se
uče među starijima! Gledajte tu kamenčinu kojom samo
što ne izlome i ne potope čamac, ko im ju je dao u ruke
ako ne njihovi stariji? Kao da sidro nije još pre vekova i
vekova pronađeno! Ali njima je lakše da drže takvo jedno
ruglo na štriku za stoku nego da naprave ili nabave ono
što je čovek davno izmislio kao najspretnije i najlakše za
pričvršćenje čamca za dno ili obalu." Načinili su
polukrug oko krčevine i okreću se na petama. ,,Eto", čini
i Baltazar obrt u svom govoru, ,,ja sam u jednoj stvari
pokušao da im pomognem, videli ste." Naginje se na uho
sagovorniku. ,,Sa onim stanom, da ne propadne, da bi
makar deca imala neke koristi od dedovine. Ali njih baš
briga!" razgnevljuje se. „Jednostavno ih nije briga, kao
da ja predlažem neku glupost, nešto neprirodno, a ne
najlogičnije rešenje za obe strane. Jednostavno ih mrzi da
misle. A mrzi ih zato štojmje mozak zauzet hranom,
lenstvovanjetm, valjnškanjem I 'neka im bude, najzad.

272
Samo, neka ne diraju u moje!" On se zaustavlja i
uspravlja, privlačeći kraću nogu čitavoj, kao u stav
mirno. ,,Vi razumete na šta ciljam? Radi se o vašem
prijatelju, naravno. Kome sam isto pokušao da
pomognem svojim predlozima, a koji je od svega shvatio
samo to da bi mogao da mi se umeša u brak. No-no!"
zaustavlja on Eugenovo zbunjeno i zarumenjeno
ograđivanje. „Ostavimo se pravila malo-građanskog reda,
bar vi i ja, koji smo, nadam se, ljudi širih vidika. Malo
zabave, to da, to ne možemo ne dozvoliti kraj današnjeg
tempa života. Ali sad je u pitanju nešto drugo. Ona čeka
dete, Eugene! Da, da," potvrduje zabezeknutome
slušaocu. „Zar vi to niste znali? Onda razumem vašu
dosadašnju, kako da kažem, neobazrivost prema ovom
slučaju. Ali sad kad znate, zar ne, vi ćete mi pomoći?
Barem na taj način, nadam se, što nećete više podržavati
tu nemoguću vezu, koja sad već narušava porodične
principe. Ja sam sa svoje strane preduzeo korake da se to
prekine i stekao sam utisak da ću odsad biti slušan, pa
molim i vas najlepše da delujete na vašeg prijatelja da se
urazumi." Klimne glavom, primajući na znanje pokornu i
zabezeknutu zanemelost Eugena, koji u svojoj
nespretnosti i ne pokušava da zahtev suzbije poricanjem
ili makar skretanjem na drugi predmet, već se nestrpljivo
ogleda za Sergijem, koji je postao nevidljiv zajedno sa
čamcem i malim Stepanovima u njemu. U nedostatku
uočljivog oslonca, razgovor dvaju šetača skreće za
izvesno vreme ponovo u pravcu opštih tema, ali čim se
obnovi cika i iz rukavca zakovrdženog u vrbovo šiblje
isklizi žuti vitki pramac, oni se uz značajan sporazumni
pogled rastaju, i dok Baltazar nastavlja kruženje oko
plaže, Eugen trči da prenese poruku. Sergije je njome

273
zgranut, baš kao maločas onaj koji mu je prenosi, a
takode se poput njega ogleda za susednim beočugom u
tom lancu blagovesti. Inge je, međutim, dosledno s
Magdom; upravo izlaze lž kuće s poslužavnicima punim
hrane, na koje deca arlaučući jurišaju. Prilazi i Stepanov,
bacajući sunđer u vedro; sa podsmešljivom sporošću
pridružuje im se Baltazar. Sedaju na panjeve uokolo,
jedu, i dok su im usta začepljena hranom, a nekima u
istoj meri i ustručavanjem, razmenjuju dramatične poruke
samim očima. Sergije pita, Inge se čudi, Baltazar
obrazlaže, Eugen i levo i desno prevodi; jedino Stepanovi
ne primećuju ništa sem izuzetne predanosti svojih gostiju
podmirenju gladi. Ovo ih ispunjava domaćinskim
zadovoljstvom, te udvostručuju nuđenje, usled čega
sedeljka oko poslužavnika i balona potraje duže nego što
bi inače. Za Sergija je ovo mučenje, a kada se završilo,
nastaje drugo, jer Inge, upozorena njegovom vatrenom
očnom gimnastikom i muževljevim smrknutim
svođenjem riđih obrva, nalazi izlaz ostajući uz sestru od
strica, pod izgovorom da joj mora pomoći u raspremanju
suđa. Zatim se ona s Magdom, a naravno i decom,
ukrcava u čamac, ostavljajući muškarce da nastave
očijukanje uz neobavešteno učešće Milana Stepanova, i
inače sitog radne samoće. Ovaj iznosi pivo hlađeno u
muljevitom plićaku, nudi uokolo cigarete i pali ih, pa uz
dalje široke pokrete izlaže zamisao o nabavci jednog
većeg i čvršćeg, pravog ribarskog čamca, uz koji bi
docnije dokupio motor, što bi društvu omogućilo da se ne
odriče, ni na vodi, skladnog zajedništva. Iako je očito da
se ova namera ne može ostvariti pre idućeg leta, on se
upušta u vrlo podrobne opise ne samo željenog plovila,
dočaravajući debljinu jelovih dasaka i nepromočivost

274
katrana, nego i onih skupnih izleta njime preko celog
dana na udaljene peskovite ade, s obedima na
devičanskim sprudovima, podnevnim odmorom u hladu
ponetog šatora, kupanjem bez kostima — dovodeći svoje
slušatelje, obuzete sasvim drugim mislima, do zamora, a
Sergija, posebno, do očaja. On čeka Ingin povratak
grizući usne i ponavljajući u sebi bez prestanka, kao
snimak sa zagrebane gramofonske ploče, Eugenovo
otkriće, gotovo i ne verujući više da ga je pravilno
razumeo, i čak da ga je čuo onako kako se seća. A ona
kasni. Otplovila je u tom prokletom čunu kojim mu
jednako izmiče, pa i kad se nalazi sa njim u njemu;
otisnula se na vodu, otklizila po njoj s tuđom dečurlijom i
sa sestrom, kojoj se možda baš sad poverava. Da li u
saglasnosti sa Eugenovom tvrdnjom koja i sad u njemu
krešti? ili upravo suprotno njoj, sa sadržajem koji je
nepoznat ali koji, sudeći po njenom odbojnom ponašanju
poslednjih dana, sluti samo na zlo? Sunce polako zapada,
okončavajući još jedan dan sa njom a bez nje, dan
proveden željno a uzaludno, kao i raniji na uštrb njegovih
sopstvenih porodičnih obaveza. Ako se Eugenova vest
pokaže lažnom, raskinuće sa njom, odlučuje gotovo s
olakšanjem, i otputovaće, već sutra ujutru, u Beograd,
pokupiti kćer i poći s njom na jug, bilo kamo, na ovaj još
kratki ostatak odmora, da se iskupi. Stepanov opisuje
način katranisanja svog budućeg plovila, debelim palcem
podražavajući spori zamah četke i sjakteći očima od
zadovoljstva, a on ga u sebi proklinje, proklinje sva
vozila koja su u stanju da udalje Inge, proklinje njen
automobil, automobil njenog muža, i muža samog, koji je
takođe neka vrsta vozila koje je odvlači. Kada se stvarni,
žutokljuni čamac pomoli iza vrbaka, on je za sve

275
okupljene na obali nalik na priviđenje, i ustumaraju se
oko njega, sneno ustavši na noge, baš kao da to i jeste.
Njegova činjeničnost ih zatim rasprši. Stepanov se
doseća da se bliži čas povratka, a on nije kola do kraja
oprao, pa poziva decu da mu pomognu; Baltazar
zaustavlja Eugena, spremnog da im se pridruži, moleći ga
da u ispražnjenom čamcu, kojim bi voleo da napravi
šetnju od stotinak zaveslaja, zauzme mesto krmanoša; i
tako Sergije dobija slobodan prilaz Ingi. Otrže je od
Magde, koja kupi i unosi u kuću razbacane ostatke jela,
pa joj sikne na uho: ,,Je li istina, govori! Je li istina?" Na
što ona, smatrajući da se radi samo o pridobijanju Eugena
i da je sada već čas da bude otvorena, priznaje: „Istina
je." I beži nazad Magdi, boreći se sa kajanjem i
ganutošću. On ostaje kao ošinut, ne kreće se već gleda u
žene kako posluju, treba mu vremena dok se doseti da ju
je ispitao polovično, da zapravo najbitnije nije saznao.
Ali ona je sad oprezna, krije se iza Magde, ne odvaja se,
bauljajući oko nje kao izgrđeno slušče, te on mora da
uvreba trenutak kada se njena zaštitnica, ne sluteći ništa,
zatrči prema deci da im otme cediljku kroz koju su uzeli
da seju pesak. Čekaj, čekaj", hvata Sergije Inge za
mišicu, i ne ispušta je. ,,Je li moje? Ili nije?" Iz čega ona
shvata da je potvrdila više nego što je želela. Pogleda ga
uplašeno, ali po njegovom odlučnom, skoro divljem licu
vidi da se više ne može povući, skrije oči. ,,Ne znam.
Valjda." A pošto on stisak čelično pojača, prizna kroz
lagan vrisak: „Nemoj, boli. Naravno da je tvoje." I
pogleda ga ispod zgužvanih veđa oštro kao za onih
dnevnih, najžešćih zagrljaja u titelskoj hotelskoj sobi. U
njemu se propne ponosna želja, ispusti joj mišicu i
posegne za njenim bedrom, ali se ona istog časa

276
izmigolji, a utom pljesne i blizina vesala pred uronom
žutih prsa čuna u njihovo vidno polje: Baltazar i Eugen
se vraćaju.

277
„Neverovatno!" mrmlja u sebi Sergije, hodajući gore-
dole po sobi iza zatvorenih vrata i spuštenih roletni, i
idući ka Stepanovima da se uključi u njihova kupačka
zadovoljstva, a i sred samih tih zadovoljstava, nag, na
obali Dunava, vrebajući Inginu takođe obnaženu priliku.
Ta prilika ga i dalje opčinjava, i kad je vidi i kad je samo
zamisli, to tusto telo s jakim vratom i usko svedenom
glavom iz koje ga gledaju neprozirno sive oči i mame,
crveneći se, nabubrele, uvek malo rastvorene ursne. Sada
se, međutim, u tom telu dešava nešto za njega
nedokučivo, neko klijanje koje će ga postepeno naduti do
razobličenosti i rascepiti da bi iz njega otvorilo put
jednom ljigavom i zboranom, prodorno plačućem stvoru.
On, koji je jednom već postajao otac, nije tako razmišljao
o telu žene koja je tada nosila njegov plod: naprosto je,
živeći s njenim telom u nežnosti a potom u raskoraku,
posmatrao s brigom njegovo rašćenje, i podešavao mu
svoje postupke, jer je događanje u tom telu bilo za njega
sastavni deo sopstvene saživljenosti sa njim. Ili su mu ga
možda mlađe godine, sa svojim neznanjem, činile u isti
mah bliskim i odsutnim, ili valjda brak, koji hiljadama
sitnih i krupnih promena, sudara i razrešenja, zamagljuje
približavanje vrhovne promene? Sada tog zamagljivanja
nema, brak nije njegov, on se odvija u tuđoj ložnici i
tuđoj kuhinji, obezjašnjen pregradama i prećutkivanjima,
isturajući njemu na videlo, i kad ga pred sobom ima i kad
je od njega udaljen, samo to jedno telo, Ingino telo, u
kome raste njime uneti začetak. To telo postaje za njega
predmet, izdvojen, kao neka retka buba pod
uvećavajućim staklom. Proučava ga, tražeći na njemu
promene koje su njegovoj pažnji izmakle usled
svakodnevnog sretanja, i čini mu se da zaista prepoznaje

278
znake koje po pretpostavkama drugog stanja mora da
pokazuje: udebljalost, tromost, neku musavost po inače
uvek ujednačeno beloj, a odskora preplanuloj koži. To je
jedna nova Inge, pomalo odbojna, ali u isti mah i
privlačnija nego pre, baš zbog te nesavršenosti koju
pokazuje, a čiji uzrok on zna da potiče iz njihovog
spajanja. Kao da je oblažu rublje i odeća prokvašeni
sluzinama opštenja, trenja, od kojih sva odiše na strast i
samozaborav. Ali i na nešto što više nije samo ona i samo
on, već i ono treće koje se u njoj priprema: na ojede, na
pelene, na mleko. Više nisu sami i više nije samo
Baltazar između njih, već i ta promena u njoj koja je nosi
samostalno i koju ona nosi ne pitajući njega da li na nju
pristaje. Ima sad u njoj, oseća, jedna nezavisna volja,
koja je istovremeno i vezuje za njega i od njega odvlači,
volja koja se, uostalom, već i ispoljila kroz njeno
nećkanje da ga redovno viđa nasamo, objašnjeno tek sad,
i kroz nevoljno priznavanje njegovog očinstva. Shvata da
bi je mogao izgubiti a sluti i pravac u kom se od njega
otima: ka sigurnosti, ka zakonitosti, ka prestanku
neodređenosti u kojoj ju je dosad držao. Kao da se
povlači u zemlju, u neku špilju u njoj, u legalo gde je on
više neće moći dosegnuti. Izmiče mu, uviđa dok je gleda
kako od njega krije oči, kako se privija uz Magdu i
Eugena, kako napasno zakriljuje decu svoje sestre od
strica. To mu godi, jer voli da je zna čednom, ali ga i
razgnevljuje, pošto se svojom čednošću suprotstavlja
njemu. Misli li ga sasvim odbaciti? Proučava njeno lice,
to sada crvenim pečatima i mrljama bledila osuto lice po
kome promiču senke jakih, njenoj prirodi ranije stranih,
uslužiteljskih i pokroviteljskih uzbuđenja, i ne može da
veruje da će se ona na njemu, i u njoj odakle se

279
odslikavaju, zadržati. Vratiće mu se ona, misli, dok je
prode to trudničko besnilo, dok izbaci to oživelo meso iz
sebe i nadoji ga se, naljulja, nasluži; opet će se osvrnuti
za onim koji je umeo da je zanese u oplodnju, željna da je
ponovi ili makar posrče zadovoljstva ponavljanja. Ali, od
te misli se ražalosti. Moraće čekati, a i pošto je dočeka, to
će biti žena sa širokim odsekom sopstvenog, od njega
odvojenog iskustva, podeljenog još uz to sa drugim;
iskustva u kom će za njega propasti čitav jedan tovar
njene zanimljive, i inače pred njim često nedokučive,
umirujući jednostavne a onda najednom razdražujući
zakučaste ličnosti. Ili će se čak izroditi, kao ona druga
žena, takođe zbog deteta, koje je on iz lakomislenosti,
radi udobnosti, takođe prepustio, pa je više nikad neće
moči obuzdati. Zar mu se uloga zbilja svuda svodi na
oplodnju? zar je to njegova sudbina? Ili u samom njemu
leži nesposobnost da zadrži ono što je stvorio, iscrpavši
svu volju, možda i svu privlačnost, u stvaranju? Je li on
pastuv ovoga sveta, ove generacije u kojoj mu valja
odživeti vek, ovog kruga novosadsko-beogradskog u kom
se kreće, s odskocima i zahvatima u dalje predele, dalje
zemlje, koji, međutim, neobeleženi plođenjem, deluju
kao ludi, slučajni iskoraci u prazno? Zamišlja kako će
ostareti, sam i suvišan, čvorugav kao drvo, siv, dlakav,
gluv, bez odziva oko sebe a s plodovima razbacanim
nadaleko, gde oni rastu i granaju se među stranim
izdancima, odričući ga se. Srameći ga se, tuđeći, čak, kao
nekog patrljka potrebnog jedino da im bude prvi zamah,
grub, nizak, čisto nagonski, živototvoran, a već
nesposoban da ih podrži, obuči. Jedan tvrd ud, koji štrca
kad treba — neuzvišen podsetnik za kćeri i sinove. On
zna, skoro je siguran, da ga Stojanka već vidi takvim,

280
ulovio je to gledište u njenim nabusitim očima devojčice
u razvoju, na prekretnici, u onim nekolikim njihovim
ovlašnim susretima, pa i na onom jedinom, napola
neuspelom porodičnom izletu, i naslutio iz kakvih se
izvora njeno tuđenje, gadenje skoro, hrani: iz majčine
pristrasnosti, možda nedovoljno ižražene, možda
otvorene, i iz njegovog neprisustva, iz te udaljenosti koja
najlakše izazove podozrenje na nemar, na sebičnost. Za
koje mala verovatno čak ima razloga, jer mada se od nje
izmakao pod pritiskom matere, njenih sumanutosti, stoji
činjenica da je tako postupio s osećanjem olakšanja,
čuvajući sebe od sudara, čuvajući svoju celost, svoju
ljudskost za nešto drugo. Ne za brak, očigledno. Ili za
drugi brak? Možda je u njemu već tada radila takva
računica, iako Inge još nije poznavao, bar ne kao ženu, a
kao devojke je se nije sećao, premda ju je, ako sad
razmisli, sve vreme od prvih susreta, kada se pred njim
pojavila kao Francova drugarica u sivim jahaćim
pantalonama i lakovanim crnim čizmama, na neki način
obeležio kao izabranicu. Jesu li mu, dakle, prvi i drugi
brak poslužili kao vežba, da sazna granice svoje moći, da
iskusi mogućne sukobe i prepreke, a u drugom i
roditeljske sposobnosti i iskušenja? Mala je u tom slučaju
bila predmet pokusa, neuspelog uostalom, jer se rodila
nesavršena, istina krivicom matere, njenog telesnog
sklopa, a zatim ostala takva ponovo njenom krivicom,
krivicom njene ustrašenosti, nedostatka smelosti, no
svakako i njegovom, jer nije umeo izabrati zdraviju
podlogu za svoj pokušaj ijerje nije umeo skrenuti na put
razuma, razumnog rizika. Mala, dakle, treba da bude
žrtvovana, otpisana, kao škart u proizvodnji, da bi se
preko nje moglo dopreti do boljeg stroja koji obećava

281
savršeniji učinak? Sergije se s tom mišlju polako miri.
On se miri lomeći u sebi osećajnost, svoje plemenite
zamisli sa kćeri, koja bi sad trebalo da je uz njega, baš
ovih dana, na osunčanoj nekoj plaži, razgibavajući
mršavo telo u plavoj, slanoj vodi, koja bi joj svojim
otporom očvrsnula trome mišiće, svojim ispijajućim
valovima otvorila u njoj glad, žeđ, uštavila joj bledu
kožu, isprala i ojačala svilastu kosu, učinila čvršćim,
oštrinom svojih pokretnih ogledalaca, njen nesigurni
pogled. Taj pogled ga progoni, ona molbenost u njemu,
ona strepnja da će je pozlediti svojom muškaračkom
nametljivošću, na koju nije navikla, bez koje je odrasla, u
čisto ženskoj uščuvanosti, ali i pustoši, ta strepnja koja
sadržava i molbu da je ne ostavi u njoj, kad ju je već
uzmutio grubim obećanjem. Ali on obećanje nije ispunio,
a sad već zna da ga neće ni ispuniti, nestaće jednostavno,
ućutati se, ostavljajući njoj da pamti krhotinu jedne
mogućnosti izbavljenja. Pustiće je niz struju, s tom
čudovišnom, u nju vazda zabrinuto zagledanom majkom,
da vene, da venjenje usisa u svoj razvoj, u svoje
zaobljavanje, u svoje pretvaranje u ženu, tako da žena
neće nikad ni postati, već hroma stara devojka, večno
bleda, povijena, strašljiva, raspinjana neostvarenim i
neostvarljivim čežnjama, izjedana gorčinom sećanja na
njegovo lažljivo obećanje koje ju je, da je bilo ispunjeno,
moglo iščupati iz suvote. Hoće li joj on to moći učiniti?
Sa stidom oseća da hoće, jer ga samog životni sokovi,
kojih je sramotno pun, vuku onamo kamo bi nju on
trebalo da vuče, u odmeravanje snage, u pustolovinu, u
rizik, ka suncu, ka živoj vodi, ka pokretu, onamo gde je
Inge. Inge je, čini mu se sad, njegova poslednja karta,
poslednja ulaznica u budućnost; vratila mu se, iz

282
zanemarenih dubina želje, upravo u trenutku kada je sve
želje već hteo da žrtvuje za svoje prvo dete, u zabuni,
previdevši da je ono namenjeno za žrtvu, kao provera,
kao ćorsokak koji tek ima da ukaže na drugi, pravi, široki
put, široku cestu, i u koji bi se on zaglavio da se Inge nije
i po drugi put pojavila, vratila. Ali se vratila sada ne više
sama, već sa njegovim detetom u utrobi, što on, doduše,
nije znao, ali je ono, dete, sokovima svoga rašćenja
hranilo dane i noći u Titelu, ona izležavanja na suncu,
ona opuštanja u vodi, one šetnje, one neobuzdane
zagrljaje na širokim krevetima hotela „Anker", u
popodnevima, kada je sunce zarilo Ingino lice dok se
grčilo pod njegovim stiskom. I ne hoteći možda, ona mu
je ukazivala na to trojstvo, na tu vezanost krvlju:
pokazivala mu šta od nje dobija, koliko dobija i može da
očekuje pošto je u nju usadioj svoje seme. A jednom
usađeno, seme raste, i rašće dalje sve dok je ne razglavi,
ta njegova tvorevina, koja će je zauvek obeležiti kao
majku, što dosad nije nikad bila, i to kao majku njegovog
deteta. Može li da propusti ovu priliku? Priliku da zauvek
ostane sa Inge, uz njenoj bogato telo, uz njen zamagljeni
pogled sivih očiju koji ga podiže u skok, uz njene spretne
ruke, spretne noge, uz njenu šašavu, laku, dimnu kosu
koja joj lebdi nad čelom kao zastor ispred sveta? Zna da
je to suviše krupnaj ponuda, suviše velik dobitak u
izgledu a da bi ga sel mogao odreći. Suviše dugo čeka,
čeka još od vremena kad ju je prvi put ugledao u jahaćim
pantalonama i lakovanim čizmama, laku, okretnu,
drukčiju od svih dotadašnjih njemu poznatih devojaka, i
još ranije, kada je, sluteći je, s radoznalošću i sujetom
ušao u svet Šultejsovih kom je i ona pripadala. I danas on
još u čulima nosi otisak tog sveta: porodičnu kuću nalik

283
na mali dvorac, s popločanim dvorištem iza uredno
ispletene i zeleno obojene žičane ograde, s čvrstim,
tamno obojenim, do sjaja čisto držanim vratima, s
prostranim sobama koje odišu na kožu i bakar, na strano
piće i skup duvan, raštrkano namešten za prihvatanje
brojnih i razmaženih gostiju, s mnogo jedno u drugo
nastavljenih prolaza, kuda se povlači, gde se šuška, tajno
vodi ljubav, čini greh ne narušavajući ono dostojanstvo
prema spolja, prema svetu, prema zvaničnome, ne
siromašeći hranu, odevanje, porodičnu gordost, ništa. I
kovanje planova o bekstvu u Afriku sa Francom
Šultejsom, detinjasto i knjiško, bilo je nastavak te sujete,
uz saznanje da se ona za njega, Sergija, neće moći ovde u
Novom Sadu ostvariti, dok je napuštanje pustolovine od
strane Franca, u korist stvarnije, osvajačke, pod oružjem i
zastavom narasle Nemačke, podstaklo Sergija,
izneverenog, da se protiv te Nemačke okrene, paleći njoj
namenjeno žito. Sada se sprema, čini mu se, na istu takvu
diverziju, bolje opremljen, imajući taoce, Inge i njeno
njime začeto dete, dejstvujući tako reći na neprijateljskoj
teritoriji, umesto obratno, kako je bilo za vreme rata; sada
on napada, grabi, osvaja, a neprijatelj mora razvijati
svoju odbranu prema njegovim prodorima. Kakva će ona
biti nije mu teško pogoditi: kao u svih napadnutih i
napadom ugroženih, pozivanje na pravo da se ono što se
ima i dalje zadrži. Zar mu nije Inge rekla, doslovce — on
se tačno seća trenutka i mesta, večernje ozvezdane
samoće na hrbatu nasipa pruženog u nedogled - da
„Baltazar nikad neće dati razvod"? Š'to znači da mu ga
on mora uzeti nasilno, nemilosrdno, kao što su i oni
uzimali. Uništiti mora, ubiti! I u istom trenutku kada ga
mozganje, čisto načelno, dovede do te tačke, on shvata da

284
stvarno i izistinski mora ubiti Baltazara. Taj zaključak ga
prestravi. Oseća da ne želi da ubije, da ne može da ubije.
Ono pre, kada se valjalo iščupati iz zatvora, bio je
spreman da ubija, ali po tuđoj odluci, po naredbi, u
pobuni, da bi sebe i druge oslobodio kinjenja, gladi,
čame, po svom ljudskom pravu da ne bude rob, ubijajući
ne određenog čoveka već protivnika, tamničara,
posednika oružja koje ga prisiljava da robuje i zadržava
ga u ropstvu, a kada je u Varšavi ubio Mitu
Gardinovačkog, on opet nije ubijao nekog određenog, baš
njega, već čoveka koji ga je napao i hteo da ubije. Tu mu
se, međutim, misao zaustavlja i neminovno opet zaokreće
u načelnom pravcu. Jer ubistvo je, oseća, ubistvo pa ma
pod kojim uslovima bilo izvršeno, pri čemu bi, čak, ono
učinjeno sa ciljem i upereno protiv određenog dlja
moralo, za mislećeg čoveka kakvim on sebe smatra, da
dobije prednost. Ne biti samo pion u igri istorije, ne
pucati naslepo, izbezumljeno, tako reći slučajno i na
sreću, već promišljeno i gađajući u čoveka koji smeta —
zar ne bi upravo to bila prilika da iskupi svoja podavanja
snagama koje su delovale izvan njega i ne vodeći računa
o njemu? Nije li to onaj njegov dug prema sebi čije bi ga
ispunjenje ponovo postavilo, ravnopravnog, na noge?
Naravno, on shvata klimavost te željene ravnoteže,
shvata opasnost da stupanjem na njen lelujavi tas bude
povučen u ambis ne više načelne već stvarne propasti.
Ubistvo u mirno doba, zbog žene — za to se ne dobijaju
ordeni, ne upisuje se ime u spomenice i hronike, već se
ide na ordinarnu robiju, s koje i pokušaji bekstva nisu
više slava i junaštvo, nego podvala, hajdučija. Izgubio bi
to malo životne prćije što ima, to malo neba odozgo,
trave pod nogama, sna u sopstvenom krevetu, mogućnost

285
da se kreće, zaleće, mogućnost da se okušava makar i u
besmislenim ili pogrešnim ljubavima, izgubio bi mir
svojih zbog njega već toliko uznemiravanih roditelja,
poštovanje svoje hrome kćeri. I tako mu se misao ponovo
vraća na to hromo devojče koje ga možda sada očekuje,
brojeći dane leta, sećajući se sve nesigurnije njegovih
poziva, obećanja, skidajući sa njima na slici koju je o ocu
stvorilo sloj po sloj uverljivosti, istinitosti, pouzdanja,
dok pred njom ne bude ostala samo izgrebana, u nju
nacerena gola pozadina. Ne, oseća, on nju ne može, ne
sme gurnuti još i u to poniženje da ima oca ubicu,
robijaša, da misleći na njega iz svoje teskobne sobe u
koju se ne usuđuje da dočara svetle, zanosne prizore koji
joj po uzrastu pripadaju, svoj unutrašnji vid opterećuje
predstavom o zidinama, lancima s utegom, i njegovim
likom u prugastom haljetku i s obrijanom lobanjom,
umesto slika osunčane plaže i brčkavog plivanja udvoje
koje joj je podastreo kao mamac. Mora, dakle, da bira
izmedu nje i Baltazara, između jednog i drugog bogalja.
To ga izravnanje smuti. Najednom Baltazarova pojava
iskrsne pred njim kada dozove u pamet kćer, i obratno,
dok gleda ili zamišlja Inginog muža kako hramajući,
jedini on obučen, krstari oko „letnjikovca", proturajući
čas tu čas tamo svoju plameno riđu kosu kroz lisnato
žbunje i izmedu debala drveta, pred njega izlazi
Stojankin tanušni bledi lik. Prosvrdla ga sujeverna misao:
ne navodi li ga zlo u njemu, sotona, da preko jednog
nanese bol drugome? Mora da pritegne svoje rasudivanje
kako bi iz smeše isterao samoga neprijatelja i prikačio
mu sve mane i poroke koje je na njemu dosad ustanovio i
nabrojao. Iako hrom, on ne nosi na čelu trnov venac
stradanja, naprotiv: otkako ga zna, isijavao je sitost i

286
samozadovoljstvo svoje nacije, svoje porodice, i čitave
jedne vrste ljudi, šire i od nacije i od klase, koju su
Sergije i njegovi istomišljenici krstili malo uopšteno i
prigodno ali pogođeno, fašistima. Priseća ga se još iz
vremena advokatske kuće: kako je sedeo onde, stamen i
sveznajući, iako svega koju godinu stariji od sanjarski
oduševljivoga Franca, pućkajući na kratku englesku lulu,
koja je u đačkom Novom Sadu sakrivanih paklića zete i
ibra predstavljala prezriv izazov; kako se užirivao u one
teške nepomerljive stvari, žmirkajući nadmoćno prema
sobi mlađeg brata, gde se ovaj dogovarao sa Sergijem o
lovačkim noževima i kanuima za savladavanje afričkih
brzaka, čekajući sveznadarski onaj veći, pravi lov, u
kome, doduše, neće učestvovati zbog kraće noge ali iz
kog će poneti najraskošniji plen. Da, protivnik nije bio
Franc, koji je lovački nož zamenio automatom da bi
ostavio kosti i zaluđeni mozak u ruskoj stepi, nego taj
neborac koji je iza zidova tople kuće gojio svoj prezir,
svoju pakost invalida, i u bekstvu, posle izgubljene bitke
koju su vojevali drugi, zavukao Inge u seno izbegličkog
tavana. Dobio je, ili zapravo oteo, više nego što mu
pripada; zaslužio je da mu plen bude preotet. Sergije se,
dakle, penje na stepenice izvršioca pravde, i sa te visine
smanjuje se i njegova obaveza prema maloj. Ona je samo
pojedinost u tom njegovom uspinjanju, jedan usek na koji
je stavio stopalo, neuspeo usek, pa zar mu onda nije i
suđeno da bude napušten, što pre, jer je nesiguran za
trajnije upiranje, klizav, bolestan. Bolesni se napuštaju,
zanemaruju, to je zakon svakog okršaja, svake pobune. A
oni koji neće da otpadnu, kao Baltazar, moraju biti
gurnuti u provaliju. Oni bi to trebalo sami da shvate i da
se ne isprečuju. Imati kraću nogu, to osuđuje na nizinu,

287
na zaostajanje, na traženje nadoknade van ukrštanja
krepkih zadovoljstava, možda u oblasti duha,
razmišljanja, ili u oblasti milosrđa, tog iskrenutog ali ne
manje snažnog samoljublja; dok Baltazar, kao da to ne
shvata, traži za sebe pun udeo u telesnosti, u
posedovanju, u vladanju drugima. On hoće čak i tuđe
dete da prisvoji, dete koje sam nije u stanju da zametne,
rešen da bude potpun, da ima sve, kao neki
srednjovekovni vlastelin, što i jeste krajnja svrha, san,
svakog zakasnelog samodršca, svakog fašiste. Logor on
hoće, u kome je, njemu na milost i nemilost izloženo,
zajemčeno sve ono što čovek inače stiče trudom i
isticanjem: žena, deca, pun dom, oblast upravljanja. On
je neman, samoživa i lukava, koja, nemajući moći da
stvara, svojim pipcima dovlači pod sebe zdrava, vredna
ljudska bića da bi ih zagušila i samlela svojim tvrdim
nesitim trbuhom. I Inge će on tako samleti, i njegovo dete
će tako samleti, nikad neće prestati njegova samovolja
ako joj Sergije ne stane na kraj. Vidi sebe u ulozi viteza
koji probada aždaju, pri čemu je Inge, poprskana krvlju
kao katran crnom i gustom, neka vrsta princeze. Pa i jeste
to, za njega, koji nikad bolju od nje neće moći dobiti i
koji je to znao otkad ju je prvi put video, ne smejući se
nadati da će se s njom i zbližiti, i potvrdio se stostruko u
tom svom znanju kada se zbliženje, posle tolikih godina
čekanja, ostvarilo. Dići će je u svoje naručje iz one
prolivene krvi, belu, u beloj košulji, iz onog kala ubijene
nemani, i preneti na čist ležaj, na sunce, na svevidnost, u
mir, u pahuljičavu svetlost neremećenog spajanja, kakva
im je bila poklonjena tokom onih nekoliko dana u Titelu.
Titel je bio proba njihovog zajedničkog življenja, i oni su
je prošli nezasićeni, neoravnodušeni, neposvađani;

288
dokazali su da pripadaju jedno drugome. Dokazali su
zakon, zakon prirode, koji je iznad pisanih zakona po
kojima ona pripada Baltazaru. I on će se pridržavati tog
višeg zakona. Onaj društveni, stvoren u nesporazumu,
pod pritiskom i uticajem grabljivaca, moraće zaobići,
izigrati. Moraće sa Baltazarom svršiti tako da mu to niko
ne mogne pripisati, moraće ga uništiti u potaji, lukavo,
kako je i Baltazar prigrabio ono što mu ne pripada.
Otrovati ga, ili zadaviti na pustom mestu, u šetnji pošto
ga sa kupališta namami među drveće, ili na vodu.
Najbolje na vodu, u koju bi ga zatim mogao baciti, s
kamenom oko vrata, da nikad ne bude nađen, tim pre što
bi mogao tvrditi da se sam udavio, neplivač kakav jeste.
Odlučuje se nedvosmisleno za vodu, jer je to jedini
Baltazaru nesavladivi element za koji zna, jedini njegov
tako reći prirodni neprijatelj, u kom se može sakriti potez
izvršioca. Gurnuće Baltazara u vodu pošto se s njim
izveze u čamcu. Ili ga čak neće gurnuti, nego će pod njim
potopiti čamac pa isplivati sam. Stepanovljev čamac i
inače je stari, trošan, i znano takav; dovoljno je na
njegovom dnu otkovati dasku pa da ga voda malo-
pomalo zalije. Naći se u njemu, sam sa Baltazarom, na
širini Dunava, dovoljno je da se nesreća učini
verodostojnom; ima toliko potapanja čamaca posle kojih
se plivači spasu a neplivači potonu. On će isplivati,
vičući u pomoć, glumeći ojađenost, bespomoćnost, a kad
se bude sleglo zgražanje zbog žrtve nesmotrenosti—
jedne u mnoštvu tokom svake sezone kupanja— ostaće
sam sa Inge. Povešće odmah brakorazvodnu parnicu
protiv Ljiljane — tu teškoće nema, čitava decenija
odvojenog života lako se dokazuje— a čim se ova
okonča, uzeće za ženu Inge. Dotle će se i dete roditi,

289
njegovo dete, i on će ga jednostavno usvojiti, ili će u
dogovoru sa Inge već prethodno sebe prijaviti kao oca.
To će, naravno, izazvati izvesnu nedoumicu, izvestan
udar u poznaničkom krugu, pa i u porodici, među
Stepanovima, koji zasad samo slute, i kod njegovih
roditelja; šaputaće se o toj neobičnoj slučajnosti koja je
udovicu unesrećenoga neplivača doterala pravo u naručje
izneveritelja njegovog spasavanja, a Sergije zna da takve
glasine kad-tad dopru do onih koji ih profesionalno
osluškuju a onda tumače. Zna, sem toga, da na jednom
mestu, u jednoj fioci nekog pisaćeg stola u zgradi koju u
Beogradu s nelagodom obilazi, stoji zapisano, poverljivo,
doduše, ali neizbrisivo, njegovo prvo ubistvo, s njegovim
potpisom, i da bi ono hajkače pisane pravde, koja sad
jedina zvanično važi, navelo na njegov trag. Okovi,
dakle, ipak, i obrijana glava. Samica i skupne ćelije, opet.
Sram na njegovom imenu, na imenu njegovog oca i
njegove kćeri, sram na imenu deteta koje mu se još nije
rodilo i koje bi mu jednom, možda, dovela Inge, gizdava
u nekom svom bečkom kostimu, na razgovor preko
rešetaka, da vidi oca! On se strese. Koješta! Zna da je to
koješta. Zna da Inge ne bi nikad došla, već bi odjezdila u
svom crvenom automobilu pravo u Beč, da se nikad ne
vrati. Da je on nikad ne vidi, da više nikad sa njom ne
doživi onu raskošnu neometanu slast koja ih je zasipala u
Titelu, kad nije postojala ni prošlost ni budućnost, već
jedino dan što ga sekund po sekund troše na suncu, u
vodi, kao ptice i ribe. On, dakle, mora ostati čist, ničim
osumnjičen pred njom, a to znači i pred svima koji bi na
nju mogli uticati; ne sme dozvoliti da slika okovanog i
obrijanog robijaša u svesti njegove kćeri bude
udvostručena istom takvom slikom u svesti Inginoj. Ne

290
sme biti ubica. Ubica mora biti neko drugi. Neko ko će
preuzeti nalog njegove volje, ali ne i opterećenje. Neko
koga će izlučiti iz sebe, poloveći se; i tu mu misao odmah
pada na Eugena. Baš kao na drugu svoju polu, kojom ga
je uvek i osećao.

291
Do prelaska na delo Sergije ne propušta više vremena
nego što ga sadrži ostatak dana, potreban ne toliko da bi
utvrdio svoju odluku i proverio predmete na kojima i
pomoću kojih će je izvesti, koliko da bi stesnio
odstupnicu za sebe i Eugena. Kada se uveče, posle
zajedničkog povratka Stepanovima, oprašta od prijatelja,
on još ništa ne odaje: jedino što ga pita da li neće,
protivno običaju, još nekud izlaziti. Ide zatim kući,
večera s roditeljima, porazgovara s njima o dnevnim
događajima, pa se s ocem otisne u uobičajenu šetnju,
strpljivo učestvujući u hvalama blagosti letnjeg smiraja.
Opet kod kuće, čeka da ostali legnu, a onda se iskrade u
kuhinju i kroz nju u ostavu, gde na vrhu stelaže stoji
drveni sandučić s alatima; prebira po njemu i odlučuje se
za dleto široke jake sečice i čvrste drške, te pošto ga
uzme, vraća sanduk na mesto. Zatvara se u svoju sobu,
gasi svetlo i čeka. Prati sluhom kako se šumovi u stanu
stišavaju, i tek pošto ih zameni muk, a u ovaj se zatim
ušunja očevo hrkanje, ustaje sa stolice, navlači letnji
kaputić, stavlja dleto u unutrašnji džep i na prstima se
iskrada iz stana. Prelazi brzo razdaljinu do Eugenove
kuće, duž ulica po kojima saobraćaj zamire, i našavši na
njoj kapiju nezatvorenu kao da je dan, prolazi nečujno
dvorištem, do poprečnog nazida s hodnikom, u kom
leluja bleda svetlost. Prilazi prozorčetu i, približivši mu
lice, ugleda prijatelja opruženog na krevetu, gde drži
rasklopljenu knjigu prema sveći nataknutoj pravo na
Prozorski zid. Tišina je, niotkud se ne čuje niko.
Odmakne se od prozora, zađe u stražnje dvorište da
proveri nije li se onde ko zadržao, pa odande već čujno
ide ka svome cilju. Kucne, začuje Eugenov uzvik
iznenađenja neuobličen u reč, otvori vrata. U sobici je

292
toplo, sparno, ali on povuče vrata za sobom i staje u krug
isijavanja sveće. „Nešto si zaboravio?" upita ga Eugen ne
ustajući, što Sergija začudi kao da je neočekivano
prozvan. ,,Ne, ništa nisam zaboravio", kaže on: ,,još po
podne sam rešio da ti dođem, samo sam ćutao, da ne bi
nekom nešto izbrbljao. Pa i sad hoću da ovaj razgovor
ostane među nama; zato, molim te, pre svega da ugasimo
sveću." I ne čekajući da ga Eugen posluša, pruži ruku i
kažiprstom i palcem prignječi fitilj. Nastane mrak, on
čeka da mu se oči na nj priviknu, i kad već nazre
pramenje mesečine što pada na Eugenovo, njome
obeljeno lice, s knjigom još uvek rasklopljenom na
prsima, sedne na rub kreveta. „Imam za tebe zadatak.
Treba sutra da udavimo Baltazara." Eugen cupne da se
krevet zatrese, knjiga padne na pod, on se povuče naviše
do uzglavnice. „Baltazara? Šta ti je uradio?" „Uradio je
to što je Ingin muž i što je rekao da se od nje nikad neće
rastaviti. A ja hoću da je uzmem za ženu." ,,Pa ti imaš
ženu", provali iz Eugena posle kratkog oklevanja. „Imam
je, ali ću se rastati i uzeti za ženu Inge. Dete sa kojim je
trudna moje je, i hoću da ga rodi za mene." „Ribjonak?"
prevodi spremno, šegačeći se, Eugen, „Ribjonak", složi
se, ozbiljno, Sergije. „Ili ribjata, ako sudbini bude tako po
volji. U svakom slučaju, meni treba čista situacija,
situacija bez Baltazara." ,,Da ja razgovaram s njim?"
pokuša da uzmakne Eugen. Sergije ga zamalo ne udari.
,,Ti da razgovaraš! Da razglasiš. Da rastrabunjaš. Pa baš
to treba sprečiti. Niko ništa ne zna, čoveče. Čak ni Inge."
„Inge ne zna da je trudna?" skoro s ushićenjem izvali
Eugen, sjakteći očima na beloj polusvetlosti. ,,Magarče!
Nego ne zna da će biti udova, niti će ikad saznati kako je
to i zašto postala. Desiće se nesrećan slučaj. Čamac

293
Stepanovih, u kome ćete se voziti ti i Baltazar, propustiće
vodu i potonuće. Ti ćeš isplivati, a Baltazar će propasti
na dno kao sekira. Niko tebe neće kriviti. Imaćeš i
svedoke, decu, jer će ona stajati na obali dok ti budeš
zapomagao u pomoć. Panjatno?" „Njepanjatno. Jer šta
ako pomoć ipak stigne?" „Odakle! Mi ostali, Stepanov,
Magda, Inge i ja bićemo u tom času još u gradu, nikog
nigde u blizini; dok stignemo, sve će biti gotovo." „Ali
zašto ja? Zašto ne ti?" „Zato, magarče, što bi na mene
svak posumnjao. Ako ne odmah, onda pošto se rodi dete.
Ako još i tada ne, onda pošto uzmem Inge za ženu. A na
tebe niko ne može posumnjati, pa i ako posumnja, nema
osnove da te optuži. Ostaćeš čist." „Hoću vraga! Svako
će se pitati zašto ga nisam izvukao." „Reći ćeš da nisi
mogao. Da si pokušao, da si zaplivao prema njemu, ali
dok si stigao blizu, on je već potonuo." ,,A š'ta ako ne
potone! Šta ako se uhvati za čamac i počne da me
preklinje da ga izvučem?" „Zaboravljaš na kamen."
„Kakav kamen?" „Kamen koji je vezan za čamac i uvek
je u njemu kad se vozi. Taj će odvući i čamac i njega na
dno." ,,Ali dok ga ne odvuče! Dok se bude praćakao po
površini. Kako da mu ne pružim ruku? Ja to ne mogu."
„Možeš, možeš, i te kako možeš. A ako ne možeš, moraš.
Podseti se samo kako su te oni puštali da crkavaš." „Oni?
Ko?" ,,Pa Švabe, boga ti tvoga. Fašisti. Zar si
zaboravio?" „Baltazar nije bio fašist." ,,Ne, zbog kraće
noge. Inače stopostotan. Je li ikad mrdnuo prstom za nas
dok smo trunuli u zatvoru, dok su nas prebijali,
izgladnjavali? Seća li se makar sad i jednog od naših koji
su istrunuli u njihovim logorima? A ti nad njim unapred
prolivaš suze." ,,On je nedužan." „Niko nije nedužan.
Čak ni mi nismo nedužni. Uhvatili smo se u kolo, i ono

294
se neće prekinuti dok i jedan od nas bude živ, i sa jedne i
sa druge strane. Pristali smo da ubijamo, i time stali na
drugu stranu, na stranu smrti, gde zakoni života više ne
važe. Nas može da spase jedino to da nas ne zateknu na
delu. A ja sam sve udesio da ti ne budeš zatečen na delu,
prema tome neće ti biti ništa." „Ali ja ću znati, Sergije!"
,,Pa ćeš zato imati grižu savesti, hoćeš to da kažeš? E pa
imaj! Jedini je ti nisi imao. Jedini si se ti u ćorki izvukao
iz đubreta, ostao si i živ i neokrnjene savesti. U redu, bio
si u pravu! Znao si da ne možemo pobeći. Ali to tvoje
znanje je bilo prestup, Eugene, ne zaboravi, jer si već bio
prekoračio granicu na stranu smrti, a tvoja logika je tu
stranu terala u laž. Ti si nas uterao u laž, ti si nas izdao,
druže! I ako zbog te izdaje nisi nikad odgovarao, onda
znaš vrlo dobro da to možeš da zahvališ samo meni. Ja .
sam ćutao o tvojoj izdaji, ja dosad nisam nikad nikome
rekao da je Eugen Patak napustio drugove u odsudnom
času, da se složio s fašistima kada je trebalo protiv njih
okrenuti njihove sopstvene puške i da bi trebalo
njegovom krvlju sprati krv onih koji su verovali i jurišali,
koji su izginuli ostajući verni svojoj strani. Da nije mene,
Eugene, ti bi danas bio streljani izdajnik, to ti je valjda
jasno. Ti mi, dakle, duguješ život, i to baš ovaj drugi
život, Baltazarov život, bez obzira kakva su tvoja lična
osećanja. Tvoj život je u mojoj šaci i ja ti sad naređujem
da taj život zameniš za Baltazarov. Razumeš? Na-re-đu-
jem." ,,Da? A šta ako ne poslušam?" „Ako ne poslušaš,
onda ću sutra krenuti po gradu, u Sekretarijat unutrašnjih
poslova, u Savez boraca i interniraca, u redakcije novina,
u Jevrejsku opštinu, u Stambeni odsek, u sve kuće koje
posećuješ, u sve u kojima prašiš tepihe, u radnje u kojima
pazariš, u mlekaru, u pekaru, na pijacu, i svima ću reći da

295
je Eugen Patak lagao, on nije bio žrtva nego dželat, on je
izdao drugove, on je sačuvao život onda kad su ga svi
bacili za ideale u koje su se zarekli, i ti više nećeš imati
mira, svi će početi da istražuju, da prevrću, da zahtevaju
da im se opravdaš, navaliće na tebe kao pacovi, rastrgaće
te, izgrišće iz tebe sav preostali život. Više nećeš moći
izaći na ulicu, nećeš moći živeti u svojoj kući, nećeš
moći glumiti svoj nemar, svoju rasejanost, svoje
šegačenje, sve će se to srozati u jad i bedu, bićeš prognan
iz ljudskog društva." ,,A zar ja 266
nisam i ovako prognan?" smešljivo raširi Eugen ruke. ,,A
ne, ne", odrekne Sergije. ,,Ti se samo praviš. Ti samo
izigravaš prognanika da bi sa sebe skinuo odgovornost
odraslih. Glumiš nespretnjaka, budalu, šta ja znam, da bi
mogao leškariti i baškariti se u ovom brlogu nereda,
nečinjenja, u tom tvom udubljivanju u knjige, koje je
takode samo jedna gluma, da iza listova sakriješ svoje
izdajničko lice. Ali ja ću ti zderati tu obrazinu, i svi će te
gledati, gledaće te kao čudo neviđeno, kao nakazu, koja i
jesi ako ne učiniš ovaj jedan ljudski odgovorni čin."
Eugen se uspravi, silazi s kreveta i učini dva koraka
prema vratima. „Mislio sam da si mi drug", kaže,
okrenuvši se prema Sergiju, a onda se na njega baci iz
punog zaleta. Sergije, iznenađen, pokuša da se osloni na
noge uzmičući, ali gubi ravnotežu i svaljuje se na pod.
Rvu se, dahćući i udarajući čas nogama a čas glavama u
oplatu i noge kreveta. Sergije je veći i teži, ali Eugen ima
gipkije i snažnije mišiće, njegov stisak iznuruje i Sergije
postepeno onemoća pod njim. Gledaju se na sivom
odsjaju svetlosti koja rasplinuto tone ka podu, preko
njihovih iskeženih lica. „Kao što vidiš, jači sam od tebe",
zastenje Eugen. Sergije strese glavu koliko mu to pritisak

296
Eugenove ruke, visoko na grudima, dozvoljava. ,,Ne
možeš mi ništa", hripne. „Mogu sve", usprotivreči Eugen,
,,mogu te zadaviti ako hoću." I on pomeri podlakticu na
Sergijevom vratu do same brade. Sergije ne može da
diše, krv mu udara u glavu, oči naviru iz duplja, on
uzalud pokušava da se pomeri, istegne, pa samo
prošapće: ,,Onda si... isto... ubio." Eugen pomera
podlakticu dalje uz Sergijev vrat i naleže na nju. ,,I na to
bi pristao? Toliko ti je stalo do te krave?" Sergije, bez
daha, krkljajući, potvrdi samo spuštanjem kapaka. Na to
Eugen polako povlači ruku s njegovog vrata, pa u jednom
skoku stane pravo na noge. ,,U redu, imaš me", kaže i
seda na krevet. Sergije postepeno nadoknađuje vazduh,
diše duboko, kašlje, podiže trup i oslanja ga na unazad
pružene drhtave ruke, trese glavom, hukće, zatim kratko,
iskidano, izgovara uputstva koja je unapred tačno smislio
i rasporedio. Čim je rekao sve, ustaje, opipava krsta,
iskreće trup i na trupu vrat levo i desno, dovodi u red
odeću, zavuče ruku u unutrašnji džep sakoa, pa kad
napipa dleto, izvuče je i krene. Na vratima se osvrne.
„Onda do sutra na Dunavu." ,,Do sutra na Dunavu",
ponovi Eugen. „Kod Stepanovih da te posle osam ne
vidim. To će biti znak da je sve u redu." „Biće sve u
redu", odvrati Eugen. Sergije se zagleda u njega,
proučava mu lice u polutami, pa slegne ramenima i
krene. Korak mu je krut i drhtav, jedva uspeva da stopala
polaže ujednačeno na dvorišnu kaldrmu, da bi izbegao
buku. Kapiju nalazi poluotvorenu kao što je bila, izlazi na
ulicu, pa se upućuje napolje iz grada i hoda sve dok ne
stigne, u kasnu noć, na obalu Dunava. Poduže luta dok ne
pronađe rukavac s drvenom kućom Stepanovih i pred
njom nasukani čamac vezan za kamen na obali. Opipava

297
dno čamca, dletom pažljivo i polako odvaja dve daščice,
traži i nalazi u pesku nekoliko kamičaka i ugura ih pod
odvojene daske, zatim sve premaže muljem sa obale.
Kreće kući, idući u širokom luku, sasvim drugim ali
podjednako opustelim ulicama, uvlači se u stan i,
ostavivši dleto na mesto, leže u svojoj sobi da spava.

298
„Značit tak!" približno u isto vreme, posle noći ispunjene
mučnim snovima, obraća se Eugen knjigama ppslaganim
u uglu i skliznulim sa gornile sve do krevetskih nogu.
„Značit, s vami tože akončenno", mrmlja, dižući poneki
svezak sa vrha i rastvarajući ga nasumce da bi pročitao
koju reč, red. ,,... des beruchtigten Volksgerichtshofs...",
,,Au clair 'de la lune, pres de la mer, dans les endroits
isoles de la campagne...", ,,La mujer Iloka que hasta mi
alma se parte...", ,,Za otvrdnutu svijes' prignuti na
skrušenje od pokore.. ", „Ruslan staet, i konj retivij..."
„Kakve gluposti!" strese glavu. Pa ipak, s tim rečima je
proveo godine, decenije, i ako mu je išta ostalo od života,
onda su to one, ne događaji. Ili: one u nedeljivoj smeši s
događajima. „Dobro jutro, gospođo" Sergijevoj majci,
svima kojima čini usluge za novac; ,,O, kako ste danas
lepi" blagajnici Jevrejske opštine kad joj dođe po pomoć;
Herin šestopreg kada se zakotrlja s plavih nebesa prema
još plavljem moru, Ingino čvrsto telo kako ga zamišlja u
krevetu i njen slatkasti miris kada joj se približi;
Onjeginovo pismo Tatjani; psovke iz Petronija nad
kojima, i napamet znanim, uvek zagrokće; senka
maćehina ujutru, kada se zajedno sa njim budi i strah da
će se ona trgnuti na očevo režanje; Lucijin očaj u zamku
banditskog vođe; Jagova tako shvatljiva pakost; pakost
zatvorskih čuvara, pratilaca transporta, njihova surovost;
Lir u paklu neshvatanja kao i on sam. Ipak uvek u
iščekivanju ovog drugog, štiva, ne drugog događaja, kao
da su događaji samo stanka, prazan prostor koji će
dovesti ponovo do štiva. A čemu? Da bi se štivom taj isti
prazan prostor potisnuo u zaborav, do sledećeg događaja,
pa preko njega do novog štiva. Sve u svemu da bi se
prelebdeo, presanjario prazan prostor, prazni prostori.

299
Pošto drukčijih i nema. Pošto je svet sam prazan prostor,
pustoš, hladnoća, ostavljenost, nerazumevanje,
neprihvaćenost, neužlebljenost ni u šta. Zato ti veštački
žlebovi, reči, koje su svaka po jedna bušotina do
korenova, do prošlosti, do navika, običaja, do prisnosti.
One sa svojim u početku čudnim sklopovima slova,
slogova, iz kojih je on, neživ među njima, tek postepeno
naslućivao i u sebe uvlačio, navikavajući se,' glasovni
njihov prenos, da bi ubrzo postale, kad se tako ' upoznaju
i orode jedna s drugom, sočne, zvučne. značne i preko
svojih značenja dokučenih po rečenicama. Kakva
talasanja, međusobna prožimanja njega njima! Predavao
im se kao davljenik, kao slepac, kao isušena vlat koja
žedni za sadržajem, vlagom. Vlaga života. On je još
oseća u sebi, u mesu, u kostima, u mišićima, u plućima,
može njoj zahvaljujući da se kreće, da misli, da udiše
divni jutarnji vazduh, može da podigne knjigu koju hoće,
i da je odbaci, može da udari tresačem ćilim ili pesnicom
čoveka kao što je sinoć mogao Sergija. Ali Sergije ga je
slomio. Zato što je veza ne-preko-reči, jedina, veza druge
vlage sa njegovom, brat, ali brat urastao u žlebove, sa
vlastitom snagom, vlastitim htenjem, vlastitom ljubavlju.
I stoga ne pravi brat, on je to oduvek znao. Samo
posuđeni, na poslugu, za tu prazninu vremena određenu
da se kreću, pogodan kao most, kao sredstvo, kao
olakšica. Nije, zapravo, Sergija nikad mnogo ni voleo.
Divio mu se, to da, na neki način. Ali ne zbog njegovih
vrlina — nikakve vrline to nisu: malo određenosti, malo
pouzdanosti, umereno čovekoljublje, smisao za šale iste
vrste — već zbog tog nagona koji je u njemu čvrst, jasan,
kao gvozdeni odlivak. To jest zbog nečeg nezasluženog,
neizvojevanog, nesavladanog,

300
270
skoro nemuštog, skoro životinjskog, da, životinjskog. pa i
životinje se mogu voleti zbog samog njihovog nagona, i
zapravo se i vole zbog nagona, zbog njega jedino; nagon
i jeste to drago, čisto u njima, to nepatvoreno, koje je
Odiseju nagnalo suze na oči kada ga je Argos poznao,
dok je već prema Eurikleji bio manje prostodušan,
iskušao ju je, jer nije životinja, već samo čovek. Ali on,
Eugen, nikad nije imao psa, nije osećao prava da ga ima,
plašio se da bi ga životinja kednog dana prozrela, shvatila
da on nije gospodar, celovit, u sebe siguran vladar, već
upućen na dopunu, na oslonac u životinji, kakav je imao
u Sergiju. Pa bi ga dgrizao, režeći; ismejao bi ga, kao što
ga je ismejao i agrizao Sergije. Nije, dakle, smeo ni njega
držati, ni njega imati; trebalo je da shvati još dok mu je
dolazio po knjige da je samo pas i da će ga ugristi;
trebalo je da ga odgurne u zatvoru posle pobune kada mu
je život visio o koncu, o korici doturenog hleba, da ga
zavitla u ambis smrti kao poslednji svoj ropski lanac koji
nije mogao smaći inače. Bio je, međutim, tada bolećiv,
osećao je: ako to učini, onemogućiće povratak među
ljude, među reči, zapravo među knjige, u ove ferije koje
je sebi priredio dolaskom nazad u ovu sobu u kojoj još
može da sanja maćehinu senku i da drži knjige i da iz
njih upija reči u večerima kraj sveće. Još za tim jednim
povratnim dahom žudeo je odande iz memle i pustoši, iz
psovki i udaraca, iz gladi i zime, za ovim nepregledom
reči, kao morem. Pa, eto, imao je te ferije, to osećanje
obilja, nepreglednosti i neiscrpnosti; a šta bi još sem toga
mogao imati? Ništa, baš ništa. Pitanje je samo trajanja,
ali trajanje je, zapravo, nebitno ako mu je cilj samo
omama, drogiranje: svako buđenje iz njega podjednako je

301
utvarno i ponižavajuće, ta ruka na ramenu koja hvata i
drmusa: „Dosta!" Sada se to desilo, i što je ruka i što je
glas Sergijev, zapravo je prirodno, jer je on i omogućio
ovo međuvreme, ovo bekstvo, kao još jedan tamničar sa
kojim si se sporazumeo u paklo cigareta ili novčanicu.
Treba platiti, ali on neće da plati, bar ne tu visoku cenu,
koja nije pogođena; ili jeste? U svetu s one strane života,
kako se Sergije izrazio, cena nikad nije do kraja i jasno
određena; tu se prodaješ na veresiju, i kad ti zatraže cenu,
ona je jednaka imenitelju sveta kome pripada. Dakle ipak
smrt, onda; samo čija? Baltazarova ilj sopstvena?
Baltazara mu je u ovom času žao više nego sebe; zapravo
ne žao, jer ga ne voli, ne ceni, čak zavidno pomalo i mrzi
zbog vlasti nad Inge; ali oseća da Baltazar ne ulazi u
račun, u sporazum, ne pripada ovoj strani; dok on sam?
On sam ako bi platio traženu cenu, svejedno bi izgubio;
izgubio bi premoć reči nad delom koja ga drži u
ravnoteži na tom konopcu izvučenom preko provalije od
smrti, od tolikih smrti. Gadi mu se od nje; samo nju mu
otkad zna za sebe naturaju; njome ga kljukaju, njome
mažu i prekrivaju. Virnuti iza knjiga, iza spasonosno
rasklopljenih stranica, uvek znači suočiti se s njom, s
jezom po koži, s trncima u potiljku. To je njihov psalam,
to im je himna, i sad ga nateruju, konačno, da je i sam
zapeva, iz punog grla, slavljenički, posle svih stiskanja
zuba sa kojim se provlačio među njihovim ukrućenim,
nebu dignutim glavama, redovima. E pa neće to dočekati;
Eugen neće zapevati. Eugen je primao njihove pesme,
čitao ih, upijao, stvarao od njih, mešajući ih s otrovom
samoće, opijat, ali da rastavi grlo, da naduje prsa, da
zazveči glasnim žicama, radi tih laži za koje je uvek znao
da su laži, i kad se njima zanosio, i kad su mu one

302
naterivale suze na oči — dotle neće pasti. I on odbacuje
poslednju knjigu koju je, već rasejano prebirući, podigao
sa gomile — nekakav je to latinski trebnik, koji je
izmolio od vanbračnog sina kanonika Bodulića, lane, pri
pretresu pisaćeg stola posle pogreba— šutne nogom u
one što se gomilaju rasute, pa im se isceri, okrene leđa i,
gurnuvši vrata, izlazi iz stana.

303
Zato, kad u zrelo prepodne Sergije stigne na Dunav pred
„letnjikovac" Stepanovih, zajedno s vlasnicima i sa Inge
u uobičajenom drugom prevozu — on uzalud traži očima,
još iz kola koja su zakrenula pod drveće ka rubu
malenoga zaliva, prizor pometnje iza tek progrmelog
brodoloma. Pometnje nema, a svakako ni brodoloma, jer
njegov predmet—žuti čun Stepanovih— bezbedno i
pitomo stoji izvučen na obalu, okružen uobičajenim
korisnicima, među čijom golotinjom strši jedini obučen, a
zdrav i čitav, Baltazar. Sergije stisne usne da bi zadržao
psovku i, uklešten besom, teško se iskobeljava iz
automobila, što čini samo nestrpljivijom njegovu žurbu
da se baci na Eugena — kog je među golima takođe
uočio — i pozove ga na odgovornost. Ali dok bi da krene
po tek dosegnutom tlu, već stane. Jer u kratkom roku
njegove jarosne obnevidelosti i premeštanja ukrućenih
nogu na zemlju čamac je promenio mesto, ousnuvši se od
obale na blistavo sivu vodu, a u njemu stoji Eugen. Stoji
a ne sedi, drži u ruci jedno od vesala— dok drugo,
zakačeno za vile, leži na vodi koso prema plovilu — i
sasvim nepropisno, kao da je u afrikanskom čunu,
zamače ga čas levo čas desno, napredujući ka sredini
reke krivudavo kao pijan. Sergije bi da o tome s nekim
razmeni reči, da izrazi čuđenje, gnev, ali sem što su svi
njegovi maločašnji saputnici već isprednjačili, s
korpama, bocama, zembiljima, prema brvnari, gde ih
Baltazar ispomažući dočekuje, sem što, dakle, nema ko
da ga sluša, i on sam zna da ono što bi želeo da bude
saslušano ionako ne sme izreći. Izdaju Eugenovu. Izdaju
koju je, uviđa sad, zapravo i očekivao, predviđao, jer evo
gde se više čudi Eugenovom neobičnom načinu vožnje
negoli vožnji samoj, koja je očiti beg. Beg ispred

304
obećanja koje, dabogme, nije ispunio, koje je bilo i ludo
očekivati da će ispuniti, on tako ćudljiv, neusredsređen,
neodgovoran, te je Sergije u stvari, ponašajući se kao da
mu veruje i postupajući kao da mu veruje, svoj mir u toj
veri dugovao saznanju da je sve što je na njenoj osnovi
smislio, samim tim što je upleo Eugena, postalo šašavo i
nemoguće. Šašavo je i nemoguće i ovo što Eugen sada
čini: beži, a kamo? Dokle? Do Crnog mora? Ali baš kad
ovo preterivanje Sergija zagolica na smeh, vidi da Eugen
odbacuje veslo — da, baš odbacuje, daleko u pustu vodu,
kao da mu nikad više, a ni bilo kom drugom, neće trebati,
pa se saginje ka dnu čamca. Utom se već primećuje da
čamac tone, njegov rub dospeva sasvim blizu površja
vode, eno ga već i preplavljenog njome. Eugen se ipak
drži sred potopljenog trupa na nogama rastavljenim u
naporu da sačuva ravnotežu, potrebnu tim više što on
ujedno svojski radi: nešto razvlači i rasteže, pa onda s
mukom podiže i prigrljuje na grudi drugo nešto veliko i
nezgrapno u čijem sivom nepravilnom volumenu Sergije
prepoznaje odvezani kamen za usidravanje. Sad mu se
grlo najzad oslobodi pred grudvom negodovanja i on
vikne ,,Ne!"; ali glas izleti prskav i slab, nadjačan ujedno
dr ugim glasom koji stiže u istom trenu s reke, iz pravca
čamca koji je već nevidljiv i na čijoj se lelujavoj osnovi
Eugen oprezno okrenuo, do listova u vodi, i, držeći
kamen obema rukama stisnut na grudi, govori preko
njega kao da recituje prema obali. „Stigao si, Hagene!"
dovikuje, očito Sergiju, mada im se na toj razdaljini
pogledi više ne stapaju. „Hoćeš preko Dunava u hunsku
zemlju kod Kriemhilde? Ali Siegfrid nije mrtav, eno ti
ga, a ovaj skeledžija ne prevozi ni za grivnu od čistoga
zlata!" Sada je i pažnja ostalih već privučena glasnom

305
predstavom na vodi, Sergije vidi da su se svi okrenuli
onamo, zaboravno još držeći u rukama predmete koji su
se u njima zadesili, i najzad se i sam sjuri na obalu među
njih. ,,Ne! Ne dajte mu!" viče, sad već punim glasom,
kojim je ovladao, u času kad i njime ovladava užas
saznanja da će ostati bez Eugena, polovice sebe. No
Eugen je tada već do vrata u vodi, a u sledećem trenutku
ona ga zapljusne i preko glave, on tone i nestaje. Više se
ne pojavljuje, pa se sad svi na obali ustrče u svim
pravcima i viču slično Sergiju. Stepanov zahteva da se
smesta pronađe čamac, kao da ga nije video kako tone, a
utom se žuta pljoska pojavi na vodi, ali samo kobilicom,
izvrnuta, i dok u ostalih izazove uzvike olakšanja, Sergiju
se od njegovog prizora stisne stomak, jer zna da u njemu
više nije kamen, da je ispao i potonuo zajedno s
Eugenom. On jurne i baci se u vodu, zapliva nasumce, s
naporom jer na sebi ima cipele i odeću; treba mu mnogo
zamaha i dugo vremena dok stigne do mesta na kom je
ugledao čamac, ali tada već ni čamca nema onde, nema
ničega, samo voda, mirna i ravnodušna, nigde bilo čega i
bilo koga uzduž i popreko Dunava što mu se prostire
ravno oko glave. Prema njemu se sad s obale otiskuju i
ostali plivači, Inge, Stepanov, deca, koju Magda uzalud
nastoji da spreči da zađu u dubinu; svi zamahuju rukama,
dozivaju, sve dok se ne zamore. Tada počnu, jedno po
jedno, da se vraćaju, zadihani i preneraženi, na obalu, gde
se Inge plačući baca na grudi jedinom suvom Baltazaru,
saopštavajući mu iskidano, kroz suze — kao da i on nije
bio očevidac — da se Eugen, domaločas s njima, živ,
neobjašnjivo i neshvatljivo utopio.

306