Православни мисионарски центар Отац Данил

Сисојев.

Беседе Свештеномученика Оца Данила Сисојева

Свештеник и Мисионар Отац Георгије Максимов:

O oцу Данилу

Упознао сам се са oцем Данилом 1999 године, када смо заједно

наступали на конференцији која је била посвећена
православном погледу на стварање света и последично,
полемици са такозваним "православним", теистичким
еволуционизмом. Отац Данил је био такав човек да само га
упознавши први пут, било је затим веома лако наставити са
њим комуникацију. Наше даље општење и пријатељство се
наставило фактички 10 година, можда и мало више. Отац
Данил је био човек код ког се речи нису разилазиле са
животом, како је веровао тако је и живео. Сама смрт то такође
потврђује. У животу је био веома целовит човек, а притом јако
добар и пажљив према људима, са јако пуно љубави. Неки
људи гледајући његове наступе, можда на телевизији, када су
саме околности или сама тематика препостављали
неопходност да са своје стране оштро посведочи истину, они
погрешно препостављају да је отац Данил био у животу јако
оштар човек који је ишао свуда и све около вређао. Наравно,
тако нешто је јако далеко од чињенице какав је отац Данил
био. Не само људи који су делили исте погледе као и он, већ и
људи сасвим другачијих ставова су осећали његову љубав.
Сећам се, раније један мој познаник се придржавао ставова
који су били директно супростављени ономе што је говорио
отац Данил, притом тај човек, Андреј му је име, говорио је да је
био такав човек који ако би схватио да се човек са њим не
слаже макар у нечему, прекидао бих контакт с њим. Наравно,
био је у контакту што се посла тиче, али просто људски већ није
комуницирао. Желео је да са њим буду у контакту само
потпуни истомишљеници. И он је говорио: "Kада сам срео оца
Данила видео сам човека који не само да је у једно или нечему
малом, већ у свему најважнијем говорио директно супротно од
онога што сам мислио, али сам свеједно желео да са њиме
општим, јер сам осећао да ме воли". Затим је Андреј већ био у
стању да се избави од тих заблуда које је имао. И ову љубав
оца Данила су многи осећали, чак понекада и његову полемику
са исламом људи неправилно представљају. Када говоре да је
прилаз оца Данила тобоже био у томе да вређа муслимане... На
који начин би могао да крсти 80 муслимана? Шта, у питању је
80 мазохиста? Нико са њим не би разговарао од муслимана, а
они су то радили, и током општења са њим, они су откривали
веру. Сам ја се сећам да сам био сведок, када сам присуствовао
на његовој беседи за оглашене. Тамо је дошла млада породица
из Дагестана. Сећам се, након ове беседе, када је момак,
Дагестанац пришао оцу Данилу и говорио тако да је било
очигледно да га је све то дубоко дотакло, говорио је: "зашто
нико од вас то нама није говорио, зашто нико из Православне
Цркве није дошао у Дагестан нашим прецима и рекао им све
ово? Ово што ви говорите смо били дужни да знамо!" Такође и
један Чеченац му је долазио да би га обратио у ислам, почео да
разговара са њим и сам, током процеса општења, то није био
први сусрет, први разговор, он је питао: "Зашто ми оче Даниле
не предлажете да се крстим?" Он му је одговорио :"Ако си
спреман, ако верујеш у Христа, онда може". И он га је крстио са
именом Александар. Управо љубав која је била у оцу Данилу,
она је привлачила. Отац Данил није волео заблуде и спорио
је са њима, али не зато што је мрзео људе који су исповедали
ове заблуде, већ зато што је волео ове људе и желео да им
помогне да сазнају како да се ослободе ових заблуда. Сваки
човек који је општио са оцем Данилом, краће или дуже, осећао
је то на себи. Узгред, то и разликује оца Данила од неких људи
који можда данас говоре да желе да га подржавају, почињу да
мисле да је подражавање оца Данила изговарање тешких речи
о некоме или нечему. Понекада се људи свесно труде да
прекомерно оштро говоре о нечему. Али, покушавајући да га
подражавају у строгости, без подражавања у љубави, они се
показују веома другачијим од онога што је био отац Данил. На
почетку је потребно научити се да се воле људи онако како их
је волео отац Данил, тако да реч истине коју је говорио, не
рањава људе, већ исцељује њихове душе. А оштре речи, чак
ако су и исправне, изречене без љубави, знамо да само
повређују и рањавају човека, не помажу му да сазна истину. За
разлику од мене, за разлику од велике или апсолутне већине
његових вршњака, отац Данил је растао у верујућој породици,
од ранијег детињства је стекао веру у Бога и чувао ју је. Он није
имао периоде сумње, лутања, одступништва, то јест, његова
вера, не просто вера, већ богоопштење, сазревало је јако
рано, захваљујући томе, он је иако млад човек, примио
мученички венац у 35. години. Али захваљујући томе што је
почео јако рано, управо свој духовни живот, живот у правој
хришћанској средини, он је на том путу био, да тако кажем,
развијенији, много развијенији од великог дела његових
вршњака, чак и од неких људи који су старији од њега, који су у
Цркву дошли много касније од њега, који су почели црквени
живот много касније од њега. Међутим, ово поверење у Бога,
љубав према Богу, била је заиста његова најважнија црта
карактера. У питању је човек који је апсолутно, потпуно
озбиљно, волео Бога, живог Бога. За њега је то било најважније.
Како рећи ово? Сваки свештеник ће вам рећи да треба волети
Бога, сваки свештеник ће рећи да Бог треба да буде на првом
месту, али не може сваки свештеник да говори два сата
заредом о самом Богу, о Богу и самом Богу, са толиким
надахнућем, одушевљењем, са толиком љубављу, тако да то
загрева срце људи. Без прелажења на неке друге теме
савремености или нешто слично томе, размишљања о
моралности, већ управо о Богу и само о Богу. Тако може да
говори само човек који поседује праву љубав. Отац Данил је
говорио, наравно, да добија претње, штавише, упозоравао је
своје пријатеље и блиске парохијане да ће бити убијен, то није
било једном и заправо сви ми смо се трудили да се правимо да
не примећујемо те речи. Знате, чак када се присећам тога,
разумео сам један тренутак у Јеванђељу, тамо где је написано
када Господ иде са Апостолима у Јерусалим. Он им први пут,
потпуно јасно, без прича, говори о томе да ће бити убијен у
Јерусалиму. Након тога, Апостоли почињу да постављају
потпуно невезана питања, која су била, како изгледа, потпуно
неповезана са тиме: ко је међу њима главни, итд. Рекло би се,
учитељ вам говори тако нешто, а ви почињете да говорите о
апсолутно неповезаним стварима. Ја сам се сетио да смо се и
ми такође исто односили према речима оца Данила, јер кад
слушаш такве речи из уста човека кога волиш, а Апостоли су
такође волели Господа, наравно, теби је тешко то да слушаш,
не знаш како правилно да реагујеш на то, желиш да промениш
тему разговора, мислим да су том тренутку Апостоли и из истог
разлога пребацивали разговор на нешто друго. У случају оца
Данила, знали смо да правимо шале на ту тему. Он се према
томе потпуно односио мирно, без било какве егзалтације, без
икакве, како би можда неки други то радили, театралности или
хистеричности. Он је о томе говорио потпуно спокојно, као делу
његовог хришћанског живота. Неке борбе или сумње, страхова
није имао, ако их је имао, то је било јако давно. То јест, јако
давно их је савладао у себи, на духовном нивоу. У време када
сам га упознао, десет година пре његове смрти, ми смо већ
разматрали ову тему, у принципу је говорио да такве ствари,
страховања, типа, шта ће радити са мном или шта ће бити са
мени блиским особама, итд. Сви ови страхови су од лукавог,
ништа не дају, не помажу да испуњаваш вољу Божју. Ми смо
имали такав разговор, девет година пре његове смрти, он ми је
тада помогао и разјаснио ове ствари. Он је био апсолутно
неузнемирен, није се бацао у опасност, није провоцирао, није
желео то по сваку цену, није стремио томе, али се није ни бојао
тога. За њега је било најважније да испуни вољу божју, да
служи Христу. Ово за њега нису биле само речи, већ принцип
његовог живота. Желео сам да још говорим о њему као
свештенику и пастиру. У питању је био такав свештеник коме,
то не говорим само ја, коме је било потпуно лако послати било
кога. Рецимо појави се човек који се повезао са "Јеховиним
сведоцима", или атеиста или муслиман, или кришнаит или
будиста или ко год већ, сатаниста, неки окултиста. Можете га
послати оцу Данилу и бити потпуно мирни, јер ће као прво,
отац Данил наћи време, срести се са њим не у трку, већ
темељно поразговарати. А као друго, наћи шта да му каже и
како да му каже. То је такође оца Данила јединствена црта
која је представљала спој његове љубави, образованости и
аполгетско-полемичког талента. Зато што другог човека са
спојем таквих особина ја не познајем. Код нас у Москви постоје
наравно добри свештеници, али такви да можеш бити сигуран
да можеш да пошаљеш било ког човека том свештенику и да ће
све бити добро, таквог нема. Мене, да будем искрен,
изненађује то што се дешавало код неких свештеника и што
сам имао прилике да чујем, "треба да будете опрезнији или ће
се десити исто што и са оцем Данилом". А шта се лоше десило
са оцем Данилом? Зар не називамо то достојном смрти за
хришћанина? Смрћу за Христа, на месту свог служења? Или "не
треба говорити то и то, или ће се одједном нешто догодити.
Можда ће те убити. Или не просто убију, него ћеш почети да
имаш проблеме". Шта, ми смо дакле хришћани само кад нема
проблема". Хришћани само онда када нам ништа не прети? Ја
не мислим да свештенослужитељ или просто православни
хришћанин треба да се руководи таквим стварима.
Преподобни Пајсије Светогорац је управо говорио да ништа у
духовном животу хришћанин не може да постигне ако пре тога
не донесе одлуку да иде до смрти ради Христа у овом или оном
делу. А човек који се на то одлучи може да учини много. Отац
Данил је учинио јако много, он је фактички изменио однос
према теми мисије у принципу у Руској Православној Цркви.
Раније, сећам се још за живота оца Данила, пре његовог
мученичког краја, тема мисије се представљала као нешто
попут црквеног фолклора. Угао црквеног фолклора, у њему
постоје песме и још нешто, дечје ствари, "а ево овде и малог
угла где су мисионари, таква чудна створења, погледајте шта
они раде, јако је занимљиво". Отац Данил је успео својим
примером, својим учењем, животом и својом смрћу да
преломи то и да дозволи да се јако много људи у Православној
Цркви присети да мисија представља испуњење Христових
заповести. А Христос нам није оставио Своју заповест да бисмо
је ми игнорисали, већ да бисмо је испунили. И то испуњавање
оживљава нашу душу и нашу веру. Људи на које је утицао отац
Данил има много и слава Богу, сваке године се овај број
повећава. Чак рецимо људи који нису знали оца Данила за
време живота, например, сниматељ екипе која је дошла у храм
оца Данила да сними репоражу о њему након његове смрти,
овај сниматељ је био изузетно дирнут оним што је видео,
односом код духовних чеда оца Данила према ономе шта се
догодило. То га је подстакло да се интересује тиме ко је био
отац Данил, шта је говорио, то га је толико одушевило да је
заједно са својом супругом постао мисионар, отишао на
Тајланд и примио свештени чин, већ неколико година служи
као свештеник, постао мисионар који је на цео свој живот
отишао у другу земљу да помаже ширењу православља.
Примера таквог одушевљења има прилично. Ја знам да је
неколико мисионара отишло у Туву, да су два свештеника
отишли у Камбоџу и тамо фактички у овом тренутку раде на
стварању заједница Православне Цркве у правом смислу те
речи, чврстих заједница. Има много таквих примера и не само
таквих, постоје и материјали, где људи управо говоре како је
пример оца Данила утицао на њих. Мене је изненадило колико
се поштовање оца Данила брзо раширило по различитим
земљама. У Румунији су православно верујући људи
организовали петицију, сакупљање потписа за канонизацију
оца Данила. Када сам погледао ко се потписује под том
петицијом тамо је било јако много људи из најразличитијих
земаља, највише је наравно било из Србије, Румуније и из САД
такође. Посебно се у целини потписала таква неканонска,
расколничка група која је захваљујући саветима оца Данила, уз
његову помоћ, дошла у јединство са канонском црквом. Видео
сам све њихове потписе на тој петицији. O томе се јако пуно
може говорити, али ето неколико примера да се може
разумети колике су димензије ове личности биле. Сећам се у
време када сам и сам почео да одлазим на мисионарска
путовања, сећам се да ме је отац Данил буквално месец дана
пре свог краја, можда месец и по дана, питао: "да ли бисте
хтели да идете у мисију у Индију, у државу Гоа, тамо има много
руских људи који немају православни храм, заједницу. Жао ми
је руских људи који просто одлазе тамо и без икакве
могућности духовне бриге потпадају под утицај
нехришћанских, неправославних погледа на свет, религија". Ја
сам му одговорио: " Не оче, наравно да не желим". А мало
више од две године након тога, ја сам већ седео у авиону који
ме је носио у индијску државу Гоа, тамо смо ја и још један
свештеник, затим и други свештеник, управо започели малу,
периодичну духовну бригу о људима који су живели тамо.
Макар мало епизодно присуство. То наравно није велика
мисија, али сматрам да ми је отац Данил помогао. Били су и
други слични примери. Најважније је да се често могу видети
људи који воле, уважавају оца Данила, Господ их такође шаље
у мој живот, мени је то драгоцено, често ми нешто и заједно
радимо, они на неки начин помажу, понекада и веома важно,
ја такође сматрам да је захваљујући молитвама оца Данила, да
Господ преко њега на тај начин помаже. Поводом вашег
питања о његовом односу према претњама, сећам се једног
таквог момента, то није било непосредно пред смрт, можда
годину дана пре смрти, отац Данил ме је звао и почиње да ми
говори на начин као да жели да ме подржи, да ме ободри. Ја
нисам схватао шта се дешава, са чим је то повезано пошто се у
моме животу ништа није догађало, ја га питам: "оче, шта се
догодило?" Он ме питао: "вама нису претили?" Ја сам касније
схватио да када смо разговарали, да су њему стизале претње,
прилично озбиљне, јер су му долазили, јер знате, по интернету
људи свашта пишу, али овде су стизале озбиљне претње, њега
су звали из службе државне безбедности, упозоравали га да
све то може бити озбиљно. А он је помислио да пошто смо се
заједно бавили полемиком са исламом, он је помислио да сам
и ја добио такве претње. И прва ствар коју је учинио јесте да ме
је звао и није било типа "Ево, види, прете ми, сажали се на
мене", не. Он ме је звао да би ме подржао, да мене ободри. То
јест, његова прва мисао је била о неком другом, а не да му
неко други прети и да о томе треба да исприча некоме или
нешто слично. Такав је био отац Данил. Мени самом је јако
вредно што је такав човек био у мом животу, оставио ми тако
високу лествицу служења и хришћанског живота којој је још
потребно много да стремим. За оца Данила је било веома
важно да би молитва, учешће у служби било свесно код људи,
зато је код себе у парохији делио текстове свеноћног бдења,
Литургије, одушевљавао људе на појање за време Литургије, то
је дозвољавало да људи буду проникнути богослужењем, да га
много више схватају. Отац Данил је веома волео да проповеда,
он је имао тај дар, за време Литургије је држао три проповеди,
једну пре Литургије, пре исповести, другу након Јеванђеља, и
трећу када је излазио са крстом и сваки пут је имао шта да
каже. И сваки пут су га људи слушали. Постоји још један важан
тренутак, отац Данил је о томе такође говорио да је важно
доносити догматске истине на проповедима. То је оно што
нигде нисам слушао осим код оца Данила. Постоје одличне
проповеди, постоје јако добри, талентовани проповедници, али
у великој мери, у крајњој мери, како сам ја видео, можда се
неко неће сложити, у великој мери наше проповеди се своде на
моралисање. "Хајде да будемо добри, да не будемо лоши".
Уопште, ова проповед моралности је прилично једнообразна,
иако може бити веома талентована, уређена по свим
правилима реторике, међутим о догматима Цркве, о вери
Цркве, не може да се чује. Ја схватам зашто. Сада, када сам већ
постао свештеник схватам, зато што се многи свештеници не
припремају за проповед, а морална проповед се може
изговорити без припреме. За догматику је ипак потребна
припрема, треба сести, размислити о нечему, прочитати нешто.
То је наравно први разлог. Други разлог је можда, не знам, не
желим да осуђујем друге свештенике, можда они мисле да сви
њихови парохијани добро знају догмате тако да нема потребе
да их подећају на то. Али уопште није тако заправо. И трећи
разлог због која је то, мислим раширено је што свештеници
мисле да парохијанима то није занимљиво, да им није блиско,
да неће разумети. Пример оца Данила показује да уопште није
тако. Његови проповеди су са великим задовољством слушали
људи из најразличитијих друштвених слојева, нису обавезно
били само из интелигенције, са високим образовањем.
Најразличитији људи су слушали, са великим одушевљењем,
као што и до сада слушају. Његове проповеди су веома
популарне, као врло јасно, једноставно и доступно објашњење
управо чистих православних убеђења и вероучења. Мислим да
је акценат на овоме јако важан. Одлично је када свештеник,
попут оца Данила, стреми да је у свему сагласан са учењем
Православља, онако како су учили Свети Оци, тада је то
одлично. Код неких свештеника су у глави такви ставови да је
можда боље што немају проповеди на догматске теме. Јер ако
би почели да говоре, онда наравно, њихови слушаоци би
добили само повређивање своје вере. Код оца Данила тога
није било. Још бих рекао о једној јединственој црти оца Данила
управо као свештеника, али и хришћанина. Ми у принципу сви
јако волимо своје мишљење и сматрамо га најправилнијим и
узвишенијим. Као што је преподобни Максим говорио: "Ум
телесног човека је на природан начин заљубљен у своје мисли
и сматра их најбољим, чак иако су у питању најбесмисленије".
Међутим, тим пре, са свештеницима се дешава таква, да тако
кажем, професионална деформација, када након пар година од
свог рукополагања сматрају себе непогрешивим. То је
прилично тужно да се види. Човек је добар, има много доброг у
њему, али је себи утувио неку идеју у главу, и није могуће
преубедити га зато што је навикао да га окружују људи који
лове сваку његову сваку реч, говоре: "Оче, оче, како сте то лепо
рекли, како је то добро", и он почиње да мисли да све што он
помисли, све је истина на највишем нивоу и није могуће да се
преубеди у принципу. Код оца Данила није било тако, њему сте
могли да покажете када у нечему није био у праву, могли сте да
му покажете "Ево, оче, Свети Оци говоре другачије" и он би се
истог тренутка одрицао свог мишљења. "То је то, ако Свети Оци
говоре тако, значи да ћу следити оно што они говоре. Не
онако како сам ја измислио, како бих ја желео." Таква
спремност, која је такође последица љубави према истини, јер
он није имао љубав према сопственом мишљењу, просто зато
што је било његово, он је имао жељу, стремљење да сазна
истину, правду Божју и да следи за њом. Ако се испостављало
да је у нечему његова мисао отишла, уклонила се, он је
апсолутно лако, ја сам био сведок томе, ко га је добро знао,
њему блиски пријатељи су то знали, да се веома лако тога
одрицао. Такође као знак његовог смирења је служило то што
је текстове својих књига, чак малих брошура, он обавезно слао
својим друговима, питао за мишљење, молио да му укажу на
грешку, молио за критику. Није слао да би га хвалили, није
дозвољавао себи да то објави док не добије неку повратну
информацију. Он је заиста, као што преподобни Максим
наставља своју мисао: "Духовни човек што му помисао више
говори да је у праву, то се више труди да друге чини судијама
својих мисли". Тако је и отац Данил и радио. Сећам се и мени је
слао, као и другим пријатељима и молио да му јавимо ако
нешто није у реду, итд. Још један карактеристични пример.
Сећам се када је слао књигу на преглед и стигла је рецензија,
не од пријатеља, стигла је од критичара, ми седимо заједно,
његови другови, неки од парохијана читамо, читамо управо да
бисмо схватили. И тамо једна парохијанка почиње да се буни:
"Како су се усудили да тако кажу, да тако напишу!" Он jу је
умирио: "Не, рекли су тачно. Примедба је исправна". Мени се
чини да је такав однос заиста хришћански, у томе се
показивало и његово смирење. Мислим да је отац Данил
урадио огроман посао да би људима открио вредност
светоотачког, неискривљеног Православља. Заправо, управо то,
неразмућено Православље и може да промени човеков живот
на боље. Може да одушеви човека, може да дозволи човеку да
гори вером. Знате, оно што ме је посебно дирало није то што су
људи који уопште нису веровали и слушали оца Данила и
обратили се. Знам такође и за такве примере, да је атеиста,
који је чак хулио на Цркву, скоро незнабожац, послушао беседе
оца Данила а сада је свештеник, итд. Такви примери постоје,
али ме заправо они не изненађују, као пример људи који су већ
били много година уцрквењени, али "обично" уцрквењени.
Они су ми говорили да су управо кроз беседе оца Данила, кроз
књиге оца Данила они за себе поново открили Православље,
поново се разгорели Православљем, иако су пре тога били
такви, обични, млаки хришћани. За мене је то више за
изненађење, зато што на почетку, стећи и разгорети се вером,
заправо није толико компликовано. А када се мало "угасиш", па
се поново разгорети вером, то се можда може и назвати чудом.
То је управо то чисто, светоотачко Православље које је
засновано на попутном поверењу речи Божјој. Отац Данил је
није открио, све ове књиге су биле и пре њега, али је он, да
тако кажем, актуализовао реч Божју, показао реч Божију
људима који се не би сетили да је траже у књигама или који се
не би досетили да књиге које они читају заправо није просто
неки историјски споменик написан у четвртом веку већ оно што
је актуелно за тебе сада и овде. То што може да помогне твом
животу овде и сада. Као што је познато оца Данила су
муслимани изазвали на полемику, он се сложио да у њима
учествује. Пре оца Данила, муслимани су предлагали и другима
да учествују у полемици, например, познатом ђакону Андреју
Курајеву, али је он одбио да учествује у полемици. Отац Данил
је сматрао да он нема права да одбије, као свештеник који по
речи Апостола треба увек да буде спреман да пружи одговор
свакоме ко пита са кротошћу и страхом о нашој нади. Наравно,
отац Данил се је сложио, договорили су се да се одрже три
полемике. Пре прве расправе, отац Данил, како ми је сам
признао, бринуо се уочи одржавања, у принципу то се може
разумети. Он ми је говорио да је у сну видео сатану који се са
огромном мржњом баца на њега, а испред њега, испред оца
Данила се налази као провидан зид који ђаво ни на који начин
не може да пробије. У тренутку када је то видео, у њему се
појавила помисао сујете да је то због њега, захваљујући њему. У
том тренутку је зид нестао, ђаво је прошао кроз њега и ухватио
њега. Тада је отац Данил схватио да је зид који га је штитио
представљаo молитве Светих, благодат Божја по молитвама
Светих која га је окруживала. Он је почео ватрено да се моли
Пресветој Богородици да га спаси. Ђаво је тада био одбачен, а
затим је отац Данил чуо речи: "Нећеш изгубити, али нећеш ни
победити", које је он повезао са полемиком која се одржала
следећег дана. У принципу, он је тако и оценио своје учешће у
полемици, у томе се такође показивало и смирење оца Данила.
По мом мишљењу је отац Данил тамо, одлично показао
православну тачку гледишта. Сама чињеница да су се
муслимани одрекли од организације трећег сусрета, након
другог разговора су рекли да им је то довољно, мислим да то о
многоме говори. А затим је отац Данил неке од организатора
ових полемика са стране муслимана крстио. Није их било пуно,
али су постојали и такви случајеви. Сетио сам се још једног
случаја када је отац Данил предавао у православној гимназији.
Причао је да је једном приликом деци задао тему за састав:
"Шта ће остати после мене, шта ћу понети са собом?" Неки од
родитеља су затим долазили узнемирени, говорили оцу
Данилу: "Како можете овакве теме да дајете деци за састав?
Они не треба да мисле о томе да ће умрети, да размишљају о
смрти." Отац Данил им је одговорио: "А зашто? Зар мислите да
су они бесмртни? Или мислите да они о толико важном питању
не треба да размисле?" Слава Богу што је међу нама био човек
кога смо видели као некога ко заиста гори љубављу према Богу.
И само искуство познанства и општења са таквим човеком је
веома драгоцено и ја сам захвалан Богу за тај сусрет, за ту
личност у мом животу.

СВЕТО ПРЕДАЊЕ И САВРЕМЕНО БОГОСЛОВЉЕ

Данас ћемо говорити о Светом Предању и савременом

богословљу. Говорићемо и о томе да када се поведе реч о
богословљу, богословљу као науци, као нечему што се учи на
богословијама многи људи мисле: то се нас не тиче, то је за
студенте, за свештенике, а нама обичним људима није потребно
да то знамо, уопште није обавезно да то знамо. Са друге стране,
постоје људи који се професионално баве богословљем, који су
професионални љубитљи богословља постоје и такви. Они
дуживљавају богословље као неку врсту игре, игре са цитатима
Отаца Цркве, Светог Писма, када човек ствара некакав свој
богословски систем. Као за неку последицу имамо појаву која
реално није потребна било коме.
Пре него што говоримо о односу Светог Писма и Предања Цркве
са савременим учењима која су раширена, хајде да кажемо шта
је богословље, зашто нам је уопште потребно богословље.
Потребно је рећи зато што многи људи граде лажно свој духовни
живот јер не познају богословље. Главна вест Новог Завета је да
се сви заједно спасавамо кроз веру у Господа нашега Исуса
Христа, истинитог Бога и истинитог чповека. Преко вере сви
добијамо оправдање, по вери стичемо спасење, по вери
добијамо отпуштење грехова у Крштењу и није случајно значај
вере толики да практично пред сваком Тајном читамо Символ
Вере. Када дођете на исповест, има међу нама људи који долазе
на исповест? Сећате се шта се чита пре него се исповеде
сопствени грехови? Символ Вере. У нашем Требнику је написано,
тј. прво питање које свештеник поставља гласи: „Реци ми, чедо,
да ли верујеш као Црква наша, која је на Истоку основана и са
Истока по целој васељени раширена и која и до сада у Истини
непоколебљиво и неизменљиво стоји? И да ли не сумњаш у
њено Свето Предање?“
Човек исповеда Символ Вере, а већ затим исповеда своје
грехове: убиства, блуд, пијанство, свађе и све остало - само уз
услов да је исповедио Символ Вере. Ако није исповедио Символ
Вере не може да исповеди ни друге грехове. Дакле, богословље
за нас није само просто реч о Богу, већ знање, нека информација
захваљујући којој, коју примајући к срцу сви заједно налазимо
пут ка Небу. Академско богословље, богословље као наука може
се поредити са картографијом. У њему се детаљно говори о мапи
помоћу које се може отићи на Небо. Ми имамо тачна знања о
томе ко смо ми, ко је Бог, куда ћемо кренути, како ћемо кренути,
како ићи правилно и неправилно. Све те мапе откривају се
управо у нашем православном богословљу. Зато човек који не
познаје веру Цркве, строго говорећи, не може се назвати
хришћанином. Како је говорио свети Максим Исповедник:
Истинита Црква је тамо где је право, истинити исповедање.
Права вера у Свету Тројицу, Богочовека Христа, васкрсење тела,
једну Цркву, Свето Писмо и Свето Предање претпоставља
могућност спасења. Човек који неправилно веруеј не може
достићи вечни живот. То је крајње важно запамтити јер код нас
јако често имамо прилике да чујемо следеће речи: „Ето, главно
је чинити добра дела, птопуно су ти непотребна теолошка
знања“. Оци Цркве тај став оцењују као јерес гносеомахије. Сада
већ прелазимо и на тему данашње беседе.
Прво о чему бих хтео да говорим је јако распрострањена јерес,
јерес гносеомахије тј. борба са знањем. То је тврдња да знање
православних догмата човеку није важно за спасење. Јако често
имам прилике да у разним савременим књижицама чита
усхићене приче о непросвећеним монасима који су чинили чуда,
иако у древној Цркви постоји мноштво сличних повести када су
били послани Анђели Божији или човек послат од Бога да би
уразумили неуке монахе, да би им показали да је без вере
немогуће спасење. На крају крајева, шта читамо у јутарњим
молитвама: „Нека ми се уместо дела урачуна вера, Боже мој,
стога не тражи дела која ме оправдавају“. Сећате се, читали смо
на јутарњој речи ове молитве. Заиста, без праве вере немогуће
је спасити се управо зато што не знамо Ко нас спасава, како да
се спасимо, где трагати за спасењем и на који начин се спасење
савршава. Схватате? И зато када људи говоре: „О, па нама није
важно, ми ћемо се ионако спасити“, треба поставити питање: „А
како мислиш да се спасиш, ако не знаш шта је
спасење?“ Схватате? То је исто као када човек у запаљеној кући
говори: „Није ми важно где се налази излаз“. Можда то њему и
није важно, али неће изаћи из тог дома. Гарантовано неће изаћи.
Управо у томе је задатак богословља. Управо зато су сви Свети
Оци наглашавали неопходност непрестаног бављења сваког
хришћанина светим догматима. Свако од нас обавезно мора да
зна Катихизис. Свети Филарет Московски је написао Катихизис и
последњи Сабор 2008. године потврдио је његову неопходност
за сваког хришћанина. Свети Теофан Затворник је говорио да
Катихизис треба читати сваке годни, поново га ишчитавати.
Схватате зашто? Зато што се човеку јако често чини да нешто
памти, али провери га, испоставиће се да није запамтио. Када
студент излази на таблу, до тог тренутка мисли му лете ка
звездама, спреман је да свима говори о материји коју је чуо, а у
стварности се испоставља да човек ништа не зна. Исто тако је и
са вером. И то је најстрашније. Ако неко не зна да зида кућу, она
ће се срушити. Ако човек слабо познаје веру, претрпеће
бродолом вере. Заплешће се, гарантовано. И заиста, како говори
Свети Јован Златоуст: Све наше несреће потичу од непознавања
божанских догмата. Није случајно што је један од нових
Светитеља, Свети Филарет Амфитеатров, митрополит кијевски,
себи за правило одредио да сваке недеље прочита Катихизис.
Тај човек је доктор богословских наука, највећи подвижник, али
је сваке недеље читао Катихизис да не би у нечему скренуо од
знања о Богу. То је лекција свакоме од нас јер сви ми заједно
морамо да схватимо да је богословље управо то Откривење које
нам је дошло од Бога и које морамо да следимо. Управо зато сви
разговори да немамо времена, да морамо отићи у град, бавити
се децом, представљају изговоре који ће нас коштати вечног
живота. Сложићете се, јако скупа цена! Не теба то да радимо.
Зато, наравно, треба да се бавимо изучавањем учења Цркве.
Међутим, сада се јавља питање: како, где наћи то учење? Како
то урадити? Овде прелазимо на нешто што реално представља
другу опасност која се јавља на путу наштег духовног раста. Ова
опасност се налази у такозваном „богословствовању“. Шта је то?
То је када се човек игра богословљем, када сматра да је
богословље, учење о Богу, одређена научна дисциплина која се
стваралачки може развијати. Ова болест реално може погубити
човека. Истинско богословље мора бити изграђено на
Богоопштењу. Није случајно што се у Цркви као главни пример
богословља истиче Боговиђење. Ако узмете древне Оце Цркве
видећете да је за њих богослов човек који чично општи са Богом.
Такав човек је истински богослов. И зато су сматрали да истински
богослов настаје на тридесетом ступњу лествице, сећате се код
Светог Јована Лествичника? Када човек достигне божанску
љубав тада постаје истински богослов. Зато што види Бога лицем
у лице и зато може говорити о Њему. Ето правог богословља,
аутентичног богословља у коме сваки човек треба да се вежба.
Али пређимо сада даље на питање о богословљу као одређеној
научној дисциплини која треба да постоји. У чему је суштина?
Ствар је у томе што нажалост сви не достижу одмах тридесети
степен лествице. Има их и који одричу да треба да се успињу
њоме. И управо да бисмо и могли да се пењемо лествицом Бог
нам је дао могућност да познамо вољу макар Га још увек и не
видели лицем у лице. За то нам је Бог дао Своје Откривење које
постоји у форми Светог Писма и Предања Цркве. Научно
богословље је систематско излагање учења Божијег које нам
даје могућност да знамо где је Бог и где је Његова воља, а где је
фалсификат. Овде је јако важно запамтити да у богословљу у том
смислу не може бити места за стваралаштво. Стваралаштво у
богословљу је знак јереси. Схватате зашто? Замислите да ученик
почне да стваралачки преосмишљава оно чему су га научили на
часовима математике. Ето, глупи ученици говоре да су 2+2=4,
врло напредни говоре да су 2+2=4,78. Исто тако и када човек
покушава да се у богословљу бави уметничким стваралаштвом,
чиме се заправо бави? Бави се исправљањем Господа Бога. Бого-
словити значи усвојити оно што је рекао Бог. У стварности,
бављење научним богословљем је такође духовни рад. У ком
смислу? Мењамо сопствени поглед на свет, инетелект. Зато труд
познања Бога треба да заузима све. Постоје јако занимљива
места у посланици Ефесцима Апостола Павла. Тамо пише:
„Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином“ (Еф. 6:14). Свети
Теофан Затворник тумачи ове стихове на следећи начин: „Шта
значи опасавши бедра ума? Наш ум поседује унутрашњу
енергију“. Приметили сте да наш ум непрестано ради, стално
неке мисли, мисли...Чак некада не можемо да заспимо зато што
у глави има јако пуно мисли. Ум у нама непрестано ради. Оци
Цркве га називају самопокретним, тј. Бог је у ум поставио
кретање. Свети Теофан говори да се наши проблеми јављају зато
што наш ум троши ту енергију на испразне ствари. Као
последица тог испразног рада ума јавља се шта? Јављају се
лажни, зли поступци. Јављају се управо због неправилног рада
ума. Да се тако нешто не би догодило неопходно је да наш ум
буде испуњен нормалним радом. Чиме? Апостол Павле говори
да треба да буде испуњен истином. Шта је истина? То је јако
важно питање. Чиме човек треба да се бави, о чему треба да
мисли? Постоји врлина под именом
„богомислије“ (размишљање о Богу). Управо тиме човек треба
да се бави. То је учење које обухвата целокупан човеков живот:
Ко је Бог, како се појавио свет, како Бог управља светом, који су
закони Промисла у овом свету. Јако лепо и занимљиво учење,
зар не? Како се извршило наше спасење, шта је првородни грех,
како је изграђен човек, шта га чека, како се спасавамо, како гину
људи, шта нас очекује на крају. Наш задатак је да урнимо свој ум
у познање тог Откривења. Свети Теофан Затворник говори:
„Чиме ум треба да се бави? Ето, Символ Вере. Почни да
брижљиво разматраш... Верујем у Једнога Бога Оца,
Сведржитеља... Шта значи „верујем“? Ум ће сазнати праву веру.
Шта је вера у Бога? Или вера Богу? По чему се разликују? Шта
значи истинске вере? Тако ће ум бити заузет и на тај начин ће се
мењати. Знате често сликају монахе као исушене. Понекада
говоре да су древни Светитељи били у стању да јако мало једу,
многи мисле да им се допадало да себе тако муче. Заправо
уопште није ствар у томе. Светитељи су постили јер их је мрзело
да једу. Схватате? Они су бдели јер их је мрзело да троше време
на сан. Имали су много интересантнија занимања. Њима је
просто било занимљиво да се баве богомислијем, познавањем
узрока Васељене, познавањем знања о мењању себе и управо
зато су и постили, молили се. Они су се већ налазили толико
дубоко у реалности да им ситнице као јело, одећа, сан нису биле
занимљиве. Управо зато им је било потпуно свеједно шта о
њима говоре. Управо такав рад ума треба да има сваки
хришћанин. Само трудећи се на тај начин човек може да се
ослободи од ропства свакодневице које прождире сво време.
Када прође сео дан, а човек није урадио ништа. Сећате се, било
је тога? Зашто је дан прошао? Није јасно зашто. Управо такав рад
и помаже човеку да се избави из те збрке. Управо кроз
богословље. Који су принципи? У почетку човек треба да схвати
опште обрисе слике. Када сликају слику прво ураде скицу,
обрисе слике. А затим почињу да сликају део по део. Тако и ми.
У почетку треба да насликамо скицу. Слава Богу, то већ имамо.
Скица се назива Никејски Символ Вере. То је најопштија скица
наше слике коју треба да насликамо у својој глави. А затим на
основу Предања Цркве треба све те делове да сликамо. Како
треба да сликамо? Овде постоји јако важна ствар да не бисмо
отишли у лажни ћорсокак. Све што имамо, све делове слике,
треба да заснујемо на два извора: Светог Писма и Предања
Цркве. Шта занчи на основу Светог Писма? Јако једноставно.
Сваки поступак треба да буде заснован на Светом Писму. Свети
Антоније Велики је говорио: „Ако хоћеш да се спасиш, за сваки
свој поступак имај сведочанство из Светог Писма“. Зато што се у
Светом Писму налази кључ за сликање наше огромне слике.
Друга ствар уз коју се нећемо заплести у разумевању Светог
Писма треба да схватамо слово Божије као што га је разумела
Црква и како га схвата до данас. Како дефинисати то? Јако
једноставно. Постоји принцип који је формирао Преподобни
Викентије Лерински, Отац из петог века. Он је говорио: „Учити
треба ономе чему су учили сви Свети, свуда и увек“, тј. не треба
да постоји лично предање. Треба да постоји опште, заједничко
учење Васељенске Цркве. Врхунац тачности формулисања
учења Цркве представља учење Васељенских Сабора. То учење
је потпуно целовито. И његово усвајање је вло лако за сваког ко
буде читао саме Свете Оце. Ми треба да се учимо од Светих,
њиховом схватању свега. Овде треба изградити следећи условни
рефлекс. Просто рефлекс, схватате? Као када прстом дотакнеш
нешто врело и аутоматски га одмакнеш. Тако и код нас треба да
буде. Ако видимо неку мисао која се код Отаца стално понавља
и она ми се не допада онда је то дијагноза обољења. Дијагноза
не Отаца, већ моја. Значи ту је болест. Болест мога ума, коју
треба да променим. Не треба да мењам Оце Цркве већ себе,
своје мишљење. Да не бих ја исправљао Бога, већ Бог мене. То
је рад који треба чинити непрестано. Зато и говори апостол
Павле: „Пази на себи ина науку, истрај у томе јер чинећи ово,
спасићеш и себе и оне који те слушају“ (1 Тим. 4:16). До чега у
реланости доводи искривљење овога принципа? Можемо то
видети у савременом животу. Дотаћи ћу се неких
најраспрострањенијих лажних учења, између осталог и код
православних, али које су се рашириле управо зато што се људи
нису удубљивали у учење Цркве, већ су га заменили некаквим
људским бајкама и измишљотинама. Најједноставнији пример.
Постоји учење у Светом Писму да је Бог љубав. Тако говори
Апостол Јован Богослов: „Бог је љубав, и који пребива у љубави,
у Богу пребива“ (1 Јн. 4:16). И заиста учење да је Бог Љубав
познато нам је из Светог Писма и из сопственог искуства. Свако
ко је испробао и покушао да се исповеди могао је у то да се
увери. Приметили сте? Зато што вам се греси опраштају. Зар то
није знак пројаве Бога као љубави према нама? Свако је од нас,
макар мало осетио љубав Божију. Међутим, јавља се саблазан
рећи да је Бог само љубав. Схватате разлику? Када кажемо да је
Бог љубав ми Га описујемо реално, какав је Он заиста. Он је
заиста Љубав, Он љуби. Он је и Сам љубав зато што је Бог
Тројица. Отац љуби Сина и Светога Духа, Син љуби Оца и Духа,
Дух љуби Оца и сина. Божанска љубав која царује у Тројици
саопштава се нама. Када ми општећи са Богом ступамо у савез и
живимо Његовим животом у Цркви. Опраштање грехова је
управо и последица љубави Бога Тројице. Међутим, када
говоримо да је Бог само Љубав, ми додајемо речима Божијим.
Из тога настају следеће последице, због тога што се говори да је
Бог само љубав, људи говоре: „Значи, Бог ће спасити све људе.
Како може Бог љубав да не спаси све људе?“ Схватате логику?
Све ово се јавља само због додавање једне речи „само“. Јер ако
је Бог само Љубав како онда да не спаси све? Зар је немоћан,
слаб? Али, ако Бог није само Љубав, ако има особине као што је
Правда, Праведност онда се јавља друго питање. Како ће се Бог
односити према онима који чине зло и не кају се због тога? Зар
Бог може да се помири са злочинцем који не жели да се одрекне
свог злочина? Онда Бог неће бити Праведан. Схватате? Као што
свако ограничавање Бога доводи до тога да се човек уместо Богу
поклања измишљеној фикцији која нема везе са стварношћу.
Сећам се, једном је дошао новинар са телевизије код мене. То је
било након цунамија 2004. Године. Сећате се, 26. Децембра 2004.
године је био велики цунами који је изазвао поплаве, од кога је
погинуло пола милиона људи у изсточној Азији. И поставља ми
питање: одакле, зашто се догодила таква катастрофа? Изнео сам
мисао која се и чује у Библији у сличним случајевима да је у
питању гнев Божији. А у вези са цунамијем је и јасно зашто је то
био гнев Божији: гнев Божији се обрушио на разврат, на
развратнике који су блудничили и развраћали децу и на
муслимане вахабите-убице. Били су уништени кампови
терориста на Суматри. Ту је Господ конкретно показао однос
према убиству и блуду. То је разумљиво. За православног
хришћанина то је нормално и разумљиво зато што знамо да је
наш Бог, Бог Који мрзи зло и љуби праведност, Који није
равнодушан према добру и злу. Али у току преноса су почели да
вичу: „Како можете! Тако се не може говорити о Богу! Бог је само
Љубав! Како смете тако да говорите о Богу!“ А шта ви мислите?
Ако је по вама Бог само Љубав, онда шта, мимо Његове воље се
то догодило? Богу је промакло то што се догодило? Цунами се
догодио без Његове воље? Заправо се испоставља да ако
уводимо једну лажну реч – „само“, на тај начин одмах
одбацујемо да је Бог Сведржитељ. Зато што је овај реални свет
кога гледамо својим очима такав да у њему очигледно делује
правосуђе Божије. Ко не верује нека оде на гробља и погледајте
на раскошне надгорбне споменике из деведесетих, погледајте и
датуме. Тамо одмах постаје јасно да су криминалци који су
живели од крађе, убиства и свега осталог да су пре свих стигли
на „стално место становања“. Шта се показало у томе?
Правосуђе Божије. Схватате? Реални свет је такав да у њему
очигледно делује правосуђе Божије. Мислим да не треба ићи
далеко да се то схвати. Довољно је погледати се у огледало.
Приметили сте да вам је лоше када учините неку гадост. Јавља
се јако занимљиво питање. Људи који су следбеници теорије да
је Бог само Љубав, а таквих људи има јако много и у свету, та
митологија је својствена људима овога света, притом говоре:
„Бог никога не кажњава, човек сам себе кажњава.“ Типа, лизао
си секиру на мразу, заледио ти се језик, сам си крив. И шта?
Испоставља се да Бог не управља свето и да је узалудно милити
Му се. Разумете? Ако Бог не управља светом, ако се све догађа
због неких мојих поступака, само мојих, које нико осим мене не
може да промени, онда су све моје молбе апсолутно
бесмислене. Певаћемо на сахрани „многаја љета“? А зашто?
Узалуд да пијемо вотку? Или када молимо Бога да нам дарује
„хришћански крај живота, без бола, непостидан, миран и добар
одговор на Страшном Христовом суду“. А зашто? Ако се све
догађа искључиво због наших поступака, ако Бог не може ништа
да промени? Схватате? Једна реч, видели сте, доводи до тога да
уништава целокупно хришћанство. Ништа не остаје од
хришћанства. Апсолутно ништа. Шта је хришћанство без молитве,
без опраштања грехова, без Судњег дана? То није хришћанство.
Ту Христос уопште није потребан. Схватате? Ништа ту од
хришћанства није остало. Добили смо, опростите, хиндуизам са
хришћанским омотом. То је хиндуизам, карма. Човек је урадио
нешто, карма га је стигла. И све ово јер су људи увели једну
лажну реч. Видите како страшна ствар. Једна лажна реч доводи
до тога да се руши апсолутно све, руши се учење. Сећам се, на
интернету сам говорио са једни следбеником тог учења. Ја га
питам: „Зашто се ти молиш?“ Он ми одговара: „Када се молим,
моје духовно расположење се побољшава“. Ја му говорим: „То
се зове медитација, а не молитва“. Схватате? То јест личне
молитве са личним Богом, личног општења ту нема. Нема, тачка.
Добијамо да полазећи из ставова да бисмо, тобож, боље
мислили о Богу, ми смо потпуно изгубили реалног Бога.
Изгубили контакт са Њим. Добро је рекао један англикански
богослов: „Ето, пишеш ми да Бог никога не кажњава, већ да си
се ти сам, дотакнувши огољену жицу, повредио тако и Бог,
тобоже, ти си се од Њега окренуо, и постало је горе. Тим
речима се ме лишио и наде. Ако је Бог страшни Цар Који се
разљутио имам наду. Цара могу да умолим“. Схватате? А
елетричну жицу не могу да умолим ни при каквим условима.
Схватате разлику? Бог који је описан у Библији, Кога познајемо
из свакодневног искуства, Бог Који награђује праведнике заиста
награђује, и кажњава грешнике, Који се не мири са злом, даје
људима по њиховим делима то је реални Бог, Кога просто
видимо у животу. И у Библији видимо. Бог који се гневи, чак пада
у јарост, страшне речи зар не? Који има и љубимце. Многе то
смућује: „Како то?“. То је реални Бог у Коме се реално можемо
спасити. Схватате зашто? Зато што је Он Живи Бог, схватате? Није
фантазија, илузија, безлична сила. А када уместо реалног Бога
почињемо да стварамо неку аморфну љубав, добијамо потпуно
очајање. Јер на љубав која никако не реагује на твоје поступке
не можеш да се ослониш. Схватате, на Бога Који је само љубав
не можеш се ослонити. Разумете зашто? Навео сам вам овај
пример јер је јако, јако распрострањен. Не ради се о неким
појединим теолозима који се држе овога. У питању је масовно
доживљавање света које имају стотине хиљда, можда и
милиони људи у Русији. Управо то људе и мотивише да не иду у
храм. „Бог љубав ће нас ионако помиловати“ слушали сте ово?
„Немам ја зашто да идем у ваш храм, Бог је у мојој души, Он је
добрица... Све ће бити у реду.“ Одлично је рекао један човек да
такви људи уместо Бога имају Деда Мраза. Прави Деда Мраз,
даваће само поклоне, ништа неће питати. Међутим, реални Бог
је потпуно другачији. Он је заиста онакав кавим Га описује реч
Божија, Свети Оци Цркве. Он безмерно љуби, незамисливо, ми
чак не можемо да замислимо колико је велика Његова љубав.
Како Он говори: „Ако дођеш до самог краја зла, ако Ме позовеш
из бездана, Ја ћу те извести одатле.“ Бог говори да ако постоји
неки човек који је чинио безакоња, прељубе, убиства, крађе и
изненада се покајао, ниједно зло дело неће памтити.
Незамислива љубав. Код кога? Личног Цара, Владара Васељене.
Са друге стране Он говори: Ако је човек био праведник, потпуни
праведник који је уздајући се у праведност, решио да чини грехе,
ни једног доброг дела нећу се сећати. Схватате? Важно је оно
што је сада са њим. Лично општење, незамислива правда и
незамислива љубав. Незамисливо милосрђе и најстрашнији
гнев. То је реални Бог Кога познајемо, Који управља реалним
светом. И Он је рекао да је спасење могуће само кроз један пут.
Ми сада долазимо до друге теорије која је данас веома
распрострањена међу многима, а дриектно противречи Библији.
Ова теорија звучи овако: „Бог мора да спаси све зато што је Он
љубав“, већ смо о томе говорили. „Како Бог да погуби, не знам,
несрећне Папуанце који нису чули за Њега?“
Чули сте такву теорију? Сигурно сте је чули, зар не? Код нас у
Русији постоји неко преизобиље љубави према Папуанцима, не
знам зашто, али становници Папуа Нове Гвинеје међу
православним уживају посебно уважавање. Све то говоре
искључиво да би рекли да је учење Библије, учење Цркве да су
једини пут ка Богу Христос и Његова Црква да је то учење лажно.
Да би оповргли ово учење, почињу да измишљају различите
лажи. Почнимо са таквим, позитивним одговором. Као прво,
реално се спасење не остварује у томе да се човек не пече на
врелом тигању. Спасење се остварује у сјеињењу човека са
Извором живота, Богом. Од њега добија опроштај грехова,
очишћење, ослобођење. Кроз Крв Сина Божијег човек добија
силу Светога Духа која се излива у њега. И човек постаје
богослично биће, које општи са Богом лице у лице. Јавља се
питање колико путева, чак и да не говоримо о Богу, колико
путева постоји до вас? Да би се дошло до вас? Само један лични
контакт. Другог пута нема. Да ли ја могу са вама на неки други
начин осим кроз лични разговорда општим? Ја могу да вам
пишем, преко електронске поште, мобилног телефона, то ће
опет бити лични контакт, тако? Други начин да са вама остварим
лични контакт је немогућ. Ја могу да унајмим детективе који ће
о вама да сакупљају материјале, могу да закажем да сателит
прати човека, међутим, личног контакта ипак неће бити.
Разумете, да би био лични контакт неопхдно је лично општење.
Други пут просто не постоји. Онда се јавља питање: „Како могу
да општим са Богом мимо Његове речи?“ Могуће је? Ако не
будем разговарао са Богом, како ћу општити са њим? А како ћу
разговарати ако не кроз Његову личну реч? А Ко је лична Реч
Божија? Исус Христос. Он је „Слово које беше у почетку у Бога“,
сећате се? „У почетку бијеше Ријеч и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч
бјеше Бог. Он беше у почетку у Бога. Све кроз Њега постаде, и
без Њехга ништа не постаде што је постало“. То јест, ако је по
дефиницији спасење у општењу са Богом, онда је пут Богу само
један. Лично општење. Другог пута нема. Људи говоре: „Како? Ја
лично општим са Богом.“ Ако општиш мимо Христа, ти се просто
бавиш самообмањивањем. Мимо Христа општење са Богом није
могуће, зато што је Христос Лице Бога ако желите. Христос је
Божије самооткривење, Слово. И зато разговор да се о Богу
може сазнати нешто мимо овога, јесте глупост, фантазија. Сада
долазимо до другог. Већ смо рекли да реални Бог заиста
поседује особину као што је праведност. Неки људи говоре:
„Како тако, зар Бог не може просто тако некоме да опрости?“ Не
може, зато што је Праведан. Схватате, Бог не може Самог Себе
да слаже. Бог не може да иступи против сопствене природе.
Управо због тога Он не може да зажмури на дела безакоња. Он
ен може да се претвара да тобож злог дела није ни било. Зато
што свако зло треба да буде кажњено. Свако од нас се бунио: „О,
тајкун проклети зашто до сада није у затвору?“ или „Како се
усуђују да о нама тако говоре када смо тако добри?“ Све ово
претпоставља да за зло треба да буде и плата. Подсвесно сваки
човек то схвата. То није признак неког човековог порока, то је
знак да човек уме да мисли. Зашто? Зато што ако је Бог логичан,
уме да мисли, Он уме и да расуђује. А ако има и власт, онда
расуђујући, има власт и да суди. То је у вези са схватањем Бога
као разумног Бића. Ето, ми као разумна бића очигледно умемо
да разликујемо зло од добра, постоје добри и лоши, то је начин
нашег мишљења, он усходи до мишљења Самог Бога. Бог никада
безакоње без казне не може да остави због Своје сопствене
природе. Зато што Он тада мора да се одрекне од чега – Свог
разума. Људи који говоре да Бог може да остави грех без казне,
зажмури, претпостваљају да је код Бога почела склероза. То није
могуће, схватате? Бог је апсолутно савршени Разум и немогуће
је да делић разума откаже, схватате? И Он се у такве игрице, „Дај,
сада ћу да затворим очи и нећу приметити“ не упушта. Ја схватам
да бисмо врло често ми желели да тако буде. Знате, када деца
краду бомбоне, прекривају иконе да „Бог не примети“. И сами
знате да тако нешто није могуће. Дакле, Бог никада на зло не
затвара очи, за свако зло мора да постоји казна. Овде се јавља
питање: „А ко је без зла?“ Да ли постоје људи који никада нису
учинили зло? Сви су сагрешили, схватате, о томе говори Библија.
Зато је Једини Свет – Христос. Он је узео на Себе грехе света, узео
је казну нашу на Себе и Његовом раном се исцелисмо, како о
томе говори Пророк Исаија. Учење о Искупљењу је заправо
повезано са најобичнијом ствари, са тим да зло треба да буде
кажњено, али се ради о добровољном узимањеу наше казне на
Себе да би нам подарио опроштај. Ако се одрекнемо учења о
Искупљењу, остаје нам једна варијатна. Један жена ми је рекла:
„Мени није потребан ваш опроштај, ја желим да са мном
поступају по праведности, јер са мном поступају
неправедно!“ Рекао сам јој: „Мила, не знаш шта тражиш. По
праведности ћеш онда и добити.“ Заиста, човек који не жели да
прими Христа, добиће по правди плату. На пример, зашто ће
погунути Папуанци, такво је питање? Зашто ће бити кажњени?
Они неће бити кажњени зато што се нису крстили, већ зато што
су људождери, убице, прељубници и идолопоклоници. Схватате,
биће кажњени зато што су поступали против сопствене савести.
Савест је глас Божији који је звучао у њиховим душама. Када
питају: „Зашто неки народи гину, не чувши реч Божију?“ Постоје
два одговора. Први је лењост православних за који ће
православни да одговарају, а са тачке гледишта Бога ради се о
томе да Бог од раније зна усмереност воље људи, зна да ће ти
људи одбацити благодат. Да их не би казнио више за
одбацивање Јеванђеља, Бог им не шаље мисионаре. Схватате?
Ако је човек имао могућност да оверује у Христа и одрекао се
Њега, подигао против Њега лични бунт, поред тога што је убица,
лопов, прељубник, пијаница, одговараће и зато што је против
Самог Бога подигао буну. Нормално је да ће казна за њега бити
већа. И управо учење о Искупљењу нам показује да живимо из
милости, спасавамо се из милости, што значи да не можемо да
рачунамо на спасење својим добрим делима. Ово је такође јако
важно, јер иза таквих представа да Бог спасава због добрих дела
стоји Пелагијева јерес осуђена на Сабору. Када човек мисли:
„Чинићу много добрих дела и због тога ћу бити спасен.“ У чему
је грешка? Као прво, добро дело је нешто што је човек ионако
дужан да чини. У питању није заслуга. Схватате, када човек једе,
он ради нешто што му је пријатно, корисно и неопходно. Добро
дело је исто тако храна за ум и дух. Мој дух се тако развија и
расте. Да ли је потребно да будем награђен зато што сам
нахранио себе? Ето, попио сам кафу а сад ћу награду да примим
за то, јер сам попио вашу кафу. Схватате колико је глупо? Исто
тако када човек чини добра дела, он чини оно што је ионако
дужан да ради. О томе реч Божија директно говори. Христос
говори: „Тако и ви када извршите све што вам је заповјеђено,
говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо
дужни учинити“. А зла дела не треба да чинимо, јер нас то убија,
за њих ће нас Господ питати. Управо зато је хришћанима јако
једноставно да се спасавају. Ако покушавамо да се спасимо
својим добрим делима, настрадаћемо. А ако будемо памтили да
се спасавамо искључиво Крвљу Христа Спаситеља и благодати
која кроз њу долази, која нам долази по вери, у Тајнама, тада је
врло лако спасавати се. Неки говоре: „Ја не верујем да могу да
се спасим.“ Шта треба да одговримо на ово? Постоји начин,
знате како изгледа? Потребно је исповетити Никејски Символ
вере, покајати се за своје грехе и проћи посебни тајни чин.
Постоји посебни чин на путу спасења, знате? Када човека три
пута погуржавају у воду са речима „Крштава се слуга Божији, у
име Оца, амин и Сина, амин и Светога Духа, амин.“ Дају му тајно
помазање и једе тајанствену храну, зове се Свето Причешће. То
је све, спасен је. Разумете? Друга ствар је задржати то спасење и
усвојити га. Али, спасење је већ дато. Човеку који је крштен,
миропомазан и причешћује се, спасење је већ дато. Друго не
треба да тражи, све му је већ у рукама. Друга ствар је што је
портребно усвојити, поступати по томе, вршити тај рад о кмое
смо говорили, слику у својојглави насликати, поступати по њој,
схватате? То већ није добијање спасења, то је усвајање спасења.
Спасење је већ дато. Спасени човек чини дела спасења, добра
дела, он је спреман да сваки тренутак чини добро, за то нас је
Господ и спасио, да бисмо вршили добра дела, схватате? Добра
дела су потребна за спасеењ, али не да бисмо њима зарадили
спасење, већ да бисмо већ добијено спасење усвојили. Да бисмо
постали слични Богу. Све то је потребно, али не тако да нам Бог
рачуна колико смо тамо добрих дела урадили или не. Ради се о
томе да се чине добра дела ради Бога, да би на тај начин постали
богослична бића. Када људи почињу да мисле да се спасавамо
својим добрим делима, они гарантовано осуђују себе на очајање.
Зато што у тренутку искрености схваташ да наших добрих дела
за спасења нема довољно, ако ћемо поштено. А човек који
прима Откривење Божије схвата да су добра дела потребна, али
за нешто друго у делу спасења. И овде долазимо до питања о
Причешћу. Како се Крв Христова дотиче нас? Ми знамо да је
Христос умро на Крсту, о томе смо малочас говорили, узевши
нашу казну на Себе и Његовом раном смо исцељени. Али како је
тај догађај који се догодио пре 2000 година повезан са нама?
Долазимо до питања о пресуштаствљењу Светих дарова. Постоји
теорија, распрострањена међу протестантима, да Причешће
представља сећање на смр Господњу. Постоје и богословски
системи у Православљу који говоре је код протестанта сећање,
код римокатолика пресуштаствљење, а ми смо такви
православни, ми не верујемо у тобожње пресуштаствљење, ми
верујемо да се хлеб и вино ипостазирају у Божанство Бога Сина.
Ова теорија почиње да се шета по разним местима, а одговор је
врло једноставан. Христос је рекао: „Ово је Тело Моје и ово је
Крв Моја“. Није рекао да су у питању хлеб и вино, није рекао да
су у питању симболи тела, рекао је да је у питањеу Тело и Крв.
Зашто је ово важно за спасење? Једино средство да се спере грех
је? Крв Христова, другог нема, схватате? Ми се спасавамо Крвљу
Христовом, а не просто вером у Крв, већ самом Крвљу. А како та
Крв има приступ нама, на који начин? Кроз Причешће! О томе се
ради, када пијемо реалну Крв у Причешћу, она тада и спира наше
грехе. Зато се и говори: „Причешћује се слуга Божији на
остављење грехова и живот вечни“. То је јако важно. А ако код
нас у Чаши није Крв, већ образ, симбол, ипостазирано вино и
хлеб, онда шта? Ми смо и даље у гресима нашим. Никакви греси
нису очишћени. Схватате, све је врло просто. Нама се чини да је
то високо богословље, не, не, просто питање обичног спасења.
Сваки догмат је питање обичног спасења. Ако Христос није Бог,
крв не-Бога нас неће спасити. Схватате, наш проблем је што смо
отишли од Извора живота. А ако Христос није Извор живота,
онда је то то, све је бесмислено. Дотакао бих се и врло страшне
јереси која је сада општеприхваћена, јерес о томе да нас
заправо Бог обмањује. Постоји такво учење да ће се тобож сви
спасити, независно од своје вере, зато што нас Христос све
плаши: „Казнићу вас, казнити“, а када дође Страшни Суд,
Христос ће рећи: „Ма то је била шала, плашио сам вас да бисте
се лепо понашали“. У реалности, ничега таквог неће бити. То
учење, учење о свеопштем спасењу је веома популарно и како
говори Јован Лествичник „крајње опасно за страсне људе“.
Заправо је то повод да се чине само безакоња и сами схватате,
зар не? Ако ће Бог свима опростити, онда живи како хоћеш.
Живи како хоћеш! Апсолутно, Бог ће те ионако спастити. То је
лаж. Реални Бог тако неће поступити. Зашто смо тако сигурни?
Просто, ми гледамо на улицу, видимо да Бог, реални Бог сада
тако не поступа. Како Бог и сада делује? Он на почетку упозорава
на добар начин, затим упозорава на лош начин, а када не допире
до човека ни преко лошег, онда му Он одмах и узвраћа. Тако
реални и сада делује. То смо видели и сами, зар не? Свако од
нас овде је то видео у свом сопственом животу. Видели сте како
Бог кажњава безакоње. Да је човек чинио безакоње и да је
добио своје. Заправо, то видимо редовно. А зашто сматрамо да
у дан Суда неће бити тако? То као прво. Као друго, постоји важан
моменат што сваки човек заправо жели праведност. Сви људи, у
овој или оној мери, желе праведност. Многи се узнемиравају,
долазе код свештеника, говоре: „Зашто је свет тако неправедно
уређен? Зашто се овде дешавају таква безакоња? Зашто је
праведницима лоше, а грешницима добро?“ Често заиста тако и
јесте. Ако нема истинског Суда са истинском платом по делима
човека, ово питање остаје без одговора. Ако не буде вечне казне
за грешнике, непокајане грешнике, неће бити одговора на ово
питање. То јест, човек ће остати без одговора на једно од
најважнијих питања. И испоставиће се да Бог није Онај каквим је
Себе представљао. И поново долазимо до чега? Ако бог није
праведан, следи да хришћанство није потребно. Уопште.
Укључујући и молитву и све остало. Враћамо се на оно чиме смо
почели. Ако је Бог само Љубав, спасење није могуће. Да ако је
Бог само Љубав, немогуће је молити се. Све је бескорисно и
бесмислено. Ако Бог не буде узвратио грешницима вечним
огњем, у таквој ситуацији је молитва бескорисна. Ако не буде
потпуне плате за добра и зла дела, као што је Христос рекао:
„Праведници ће отићи у живот вечни, а грешници у муку вечну“,
ако тога не буде, све остало је бесмислица. Јако је важно
упамтити да ми говоримо о реалним стварима, реалном животу,
о реалном Богу, реалној ситуацији у којој се налазимо. Нама није
занимљљиво како је могуће замислити рецимо како се свет
појавио. Сећам се, један теолог је говорио: „Да ли можемо да
замислимо да се свет није појавио за шест дана, већ за шест
милијарди година?“ Па, можеш да замислиш. „Да ли можемо да
замислимо да се у Чаши не налазе Крв и Тело, већ хлеб и
вино?“ Па, можеш да замислиш, можеш да замислиш шта год
хоћеш. Није важно оно што можеш да замислиш, схватате, човек
може прилично тога, важно је знати шта заиста јесте у
стварности. Истинско богословље управо то и даје. Ми можемо
живети у реалном свету, знати реалног Бога, реалног човека, не
фантазирати ни о Богу ни о човеку, зрати реални пут ка спасењу
и шта нас чека у будућности. Када православни говоре о
антихристу, са чиме је то повезано? Христос им није занимљив.
То је јако важно. Ми не треба да своје мисли прљамо злим
фантазијама, не треба да мислимо да неко може да нам одузме
Свемогућуг Бога против наше воље, јер Он је Свемогућ, Без
Његове воље не можеш. Дужни смо да се учомо богопознању и
тада нећемо скренути ни десно, у страхове од разноразних
заклињања, гатања, пасоша и још нечег другог, нити лево
нећемо упасти, у либерализам, екуменизам. Ићи ћемо царским
путем васељенског Православља, Православља Св. Отаца Цркве
Православља Библије, Православља Свете Тројице. За нас је
важније од свега управо то.

Нека благодат Свете Тројице пребива на свима вама.

Одговор Светог Писма на проблеме младих

Ваше Високопреосвештенство, драги оци, браћо и сестре, гости

конференције. Тема нашег реферата је библијски одговор на
проблеме омладине. Имао сам прилике да чујем сјајан говор на
тему проблема савремене омладине, а после још неколико, јер
учествујем на многим конференцијама попут ове. Једино што се
разликује су цифре, проблема је све више, више и више. Сви
кажу: треба се борити, треба се борити, треба се борити. Боримо
се, боримо се, а проблема је све више. Зашто? Разлог невоље је
заправо у томе што постоје узроци а постоје и последице. Није у
неморалности, јер и тај морал треба извести из нечега. Ето, ја
сам на позив држао предавања у једној средњој школи у којој је
постојао проблем наркоманије. Тамо је почело масовно
дрогирање. Тамо су ме лепо замолили: Оче, немојте само о Богу
говорити. Па, зашто сте онда само мене позвали, што нисте
звали неког психолога? Психолог је био, али никаквих резултата
није било. Апсолутно никаквог. Па добро хајде, рекох, и онда
сам почео да говорим, и као што ви сада седите пвде тако су
седели ученици. Започео сам овако: Ваша драга директорка,
професорка средње школе, замолила замолила ме је да не
говорим о Богу већ о моралу. А ја никако не желим да говорим
о моралу. Не желим. А зашто? Па зато што православна вера не
зна за моралност. Она зна за Заповести Божије. У чему је разлика
између моралности и Заповести? Морал је норма коју су људи
измислили и, етп, младом човеку говоре: Ти не смеш да пијеш.
А зашто? Зато што то није добро. А зашто? Зато што нећеш моћи
да имаш породицу. А шта ће ми породица? Па зато што је она
неопходна за постојање друштва. Живећу онда за своје
задовољство и све ће бити супер. Ту се, заправо, јавља тај
проблем: "А шта ће мени све то?" - Да би друштво било снажно.
- Шта ће мени снажно друштво? Истину да кажем, млади човек
је у праву, човек је важнији од друштва, од државе. Човек ће
живети у вечности, а друштво неће. И лично ће свако од нас
стати пред суд Божији а друштво и држава неће. Заборављање
овога доводи до страшних ствари. Људи покушавају да направе
неки друштвени ред, и неки уговор са друштвом а опет ће све то
пропасти. Шта се може рећи савременом човеку? Оно о чему
говори највиша Реч Божија - Библија! Тамо су дивне речи:
Весели се, младићу, у младости својој, поступај по зову срца свог,
све што ти падне на памет, али се увек сећај да ће те за све то Бог
довести на Суд. Ради шта хоћеш, само памти да ћеш пред Богом
одговарати за сва своја дела. Сам ћеш пред Бога стати. Друштво
ћеш лако обманути, и жену, и децу, и мужа, и полицајца, али
Бога нећеш моћи да превариш, јер Он прониче у сва дела људска
и Божији одговор на све проблеме савременог човека, а не само
омладине иако омладина то снажније осећа, јесте: Истина је
најважнија на свету, Свемогући Бог је важнији од свих
друштвених институција, Бог и Његова Света Воља су важнији од
наших представа о било чему. Треба да знамо да је почетак
Премудрости страх Господњи. Без страха Божијег и
страхопоштовања пред Богом ништа се не може постићи. Без тог
схватања да се све одређује тиме да ли смо са Богом или нисмо,
без тога ништа не функционише. Погледајте само проблем,
страшан проблем - пијанства. Свето Писмо забрањује пијанство,
Апостол Павле говори: Пијанице неће наследити Царство Божије.
Међутим, да ли је грех у вину? Бог је створио винову лозу,
грожђе. Да ли је грех у виновој лози? Бог нас је научио како се
прави вино. А ми смо то злоупотребили, тако да грех није у вину
већ у пијанству. Зашто онда уопште настаје алкохолизам, зашто
се људи опијају? Реч Божија даје одговор: Зато што људи желе
да осете радост, као што је казано. Виновесели срце човека"
(ПС.103), али не знају за истинску радост коју пружа живо
општење са Богом. Није лоше вино већ пијанство. Истина је да
се само Крвљу Господњим лечи пијанство, то је оно право пиће
које испуњава срце човека. Радио сам десетак година у Центру
Јована Кронштандског у Москви где смо се бавили и
проблемима наркоманије, алкохолизма, секти, и могу да кажем
да искуство клиничких испитивања говори да је 7% лечених
престало да пије, а искуство Цркве показује да је 80% оних који
су одлучили да се лече престало да пије. Разлика је врло проста:
у једном случају човек блокира проблем, у другом га лечи.
Проблем пијанства је што човек тражи срећу, али је не налази. Е,
а зашто човек не може да наће срећу? Врло просто, сви ћемо
умрети, отићи ћемо са овог света, знате? Сви смо дошљаци овде,
сви ћемо отићи из овога света. И омладина је тога свесна. Сећате
се овога? Сократ је говорио да мудар човек треба сваки дан да
се сећа смрти. Премудри Сирах говори: Памти последњи дан и
нећеш никада сагрешити. На питање "Са чиме ћемо отићи
одавде?" људи не знају истину и говоре: Ми не знамо, зато хајде
да блокирамо мисли о смрти, хајде да заборавимо смрт, тај
страшни ужас. Како нам говори глас смрти? Глас смрти нам
говори језиком чамотиње и туге, кроз депресију, злобу и мржњу,
кроз болест нам говори, а говори нам и кроз то што старимо.
Психологија зна за кризу средњих година, човек схвата: ускоро
ћу умрети, прошло ми је пола живота... о, какав ужас, боље да се
напијем, променим жену, и тако побегнем. Али не може се
побећи. Од смрти још нико није побегао. Запамтите, постоји
смрт, али постоји и успење. Постоји смрт која у геену огњену
носи све људе који не знају за Бога, који не испуњавају Заповести,
не очишћују своје срце Светим Тајнама, не испуњавају реч
Свемогућег Бога, њих чекају вечне муке, не само у будућности,
већ и сада их чекају вечне муке. Зашто људи покушавају да
побегну од смрти? Беже од ње као безумни и тону све дубље и
дубље, спуштају се у смрт, а смрт једе њихове душе, зато што они
не знају за живоносну Божију Реч. Али постоји и успење. Преп.
Гаврило - он није умро, он је заспао сном радости. Као што је
говорио свети Апостол Павле да је смрт добитак, имам жељу
умрети и са Христом бити, што је много боље. То је излаз за
сваког човека, било које нације, који је спознао Бога, који се
сјединио са Богом на крштењу, који се очистио, обновио, добио
опроштај грехова, који се лично срео са Богом, живи Његовом
силом, такав ће наћи одговоре на сва питања. Алкохолизам се
лечи истинском радошћу из директног општења са Богом. Жеља
за смирењем - зашто људи пуше? Не говорим из личног искуства,
никад нисам пушио, већ из искуства других. Кажу ми: Када
попушим цигару, проблем одмах делује лакши, једноставнији.
Проблем треба решавати не кроз поједностављење, већ кроз
решавање реалног проблема. Реч Божија је кључ, ту се налазе
сви одговори за решавање свих животних проблема. Надам се
да сви свакодневно читате Реч Божију? Јер то је светлост која
нам осветљава пут, која нам помаже да идемо исправним
животним путем. Људи често кажу: ''Шта ће ми породица?" И
стварно - шта ће ми породица? Наравно да је лепо и пријатно у
браку када је жена добра или муж добар. А шта ако није? Је л'
тога има? Па, наравно, има тога колико хоћете. Људи не схватају
да је, заправо, добра или лоша жена повезана са другим
стварима. Исус, син Сирахов, говори: Добра жена даје се ономе
ко се боји Господа а што се зле жене тиче - боље је живети са
змијом или шкорпионом, како говори Исус, син Сирахов, него са
таквом женом. И Соломон каже да је зла жена, свадљива жена,
извор невоље. Успешан брак и породица зависи од тога да ли се
људи боје или не боје Бога, јер онај ко поштује Бога неће се
сваћати, неће мрзети, неће варати муж жену или жена мужа.
Такав човек зна да Бог све види, биће спреман да истрпи ради
Господа. Сви желе срећу без трпљења, неће моћи, руска
пословица каже: "Без стрпљења нема спасења." Покушаји да се
досегне срећа без Бога, без страха Господњег су осућени на
потпуни неуспех. Зашто је хришћанима потребно да се подрже
породичне вредности? Врло просто, брак је Света Тајна, муж
постаје сличан Христу, а жена Цркви, а ако тога нема, брак је
онда само форма друштвеног уговора и то је то. Ако је уговор
добар - одлично. А ако није, није нам се допало, поништићемо
га, склопићемо други и тако. То је логично, схватате? Однос
човека са Богом уређује све остало, породицу, однос родитеља
и деце. Људи питају: Зашто треба поштовати родитеље? Па, тако
треба ваљда? Разговарао сам са једном младићем, каже: Све се
променило, родитељи су живели у неком другом времену, они
сада ништа не схватају. У принципу је људски разумљиво.
Међутим, постоји Заповест: Поштуј оца свога и мајку своју да ти
добро буде и да дуго поживиш на земљи коју ти Бог даје. Треба
поштовати родитеље, не што знају много или мало, иако, међу
нама речено, они знају више јер имају животног искуства, а то
искуство нема везе са поседовањем компјутера или мобилног
телефона. У сваком случају, чак иако имаш родитеље
алкохоличаре, безбожнике, треба да их поштујеш, као оруђе
кроз које ти Бог даје живот. Један мој пријатељ, отац Олег
Стењајев, који је био у Чеченској републици за време првог
чеченског рата, причао ми је да су и рововима најпре гинули
војници који су вређали своје родитеље. То је истина. Онај који
не поштује своје родитеље, он ће раније умрети. Јер је презрео
извор живота, не човека, већ Бога и зато ће умрети рано. И зато
се увек сећајте да је за нас Бог увек на првом месту и да имамо,
поновићу се, не моралност већ Заповести, лични контакт човека
са Богом. Човек треба да ходи пред Богом, да живи са Богом,
Његовом силом и моћи. У томе је човеков пут. Запамтите,
човекова личност је најважнија, понављам, зато што човек може
да се сретне са Творцем, лицем у лице. Још једно питање је
зашто конференције често не дају резултат, нити наступи
чиновника или политичара? Зато што често људи говоре: Које је
то друштво да мени командује? Ту је омладина у праву. Ето,мени
кажу: "оче Данило, ти мораш да урадиш то и то." А зашто ја то
морам да урадим, где то пише? Каква је разлика да ли слуша
десет или сто људи? Овде је важно рећи да је друштво ниже од
човека, али постојиmНеко Ко је виши од човека а то је свемогући
Бог, ко има право да заповеда јер је Он твој Творац, има права
на то јер је Он твој Спаситељ, Он ти даје живот. Има право јер ће
ти Он судити у последњи дан. Због Њега ми можемо нешто да
урадимо и било какав покушај да се од човека направи обичан
шраф изазива бунт у човековом срцу. Праведни бунт!
Преподобни Гаврило је кренуо против система, не зато што је
био праведник државе, већ није хтео да му држава узме душу и
ту је био апсолутно у праву. Душа човека живи са Богом, а не са
човеком. Нико на земљи не полаже право на душу човека осим
Господа Бога, Који нас је створио и то је правило којим се треба
руководити у животу. Проблем је што се не замишљамо, не
доводимо мисли до краја, а непромишљене мисли доводе до
непромишљених одлука, схватате. И последње што ћу рећи,
запамтите да постоје два пута, само два пута. Ни десет, ни сто,
само два: пут живота и пут смрти. По речима блаженог
Августина: Путем живота иду Божија деца. Главни мото је: љубав
према Богу до презира према себи. Ко је спреман да се одрекне
свега ради Бога, он ће добити живот вечни. Он неће просто
живети у Рају. Замислите алкохоличара у Рају: И, па шта? Да ли
ће му бити добро тамо? Тешко. Живећи у Рају, човек постаје чедо
Божије, бог по благодати, ви можете постати богови, замислите,
сви ви можете постати богови по благодати, деца Божија,
натприродна бића. То је пут живота и преподобни Гаврило је
ишао њиме. Други пут је пут смрти - суштина је, по бл.Августину,
што човек воли себе до мржње према Богу. Самољубље, жеља
да се живи по своме, како ја желим, а не како Бог жели, то је
корен злог избора. Упамтите - не треба поступати како ја хоћу,
нити како хоће друштво, родитељи, држава, већ како Бог
заповеда. И зато желим да вас позовем на нови пут, вечни пут,
стари пут свете Речи Божије. Изучавајте Закон Божији дан и ноћ!
Нека Реч Божија никада не одлази ни од уста ваших, ни од очију
ваших. Како је написано: Блажен је човек који изучава закон дан
и ноћ. (Пс.1) Учите напамет Реч Божију. Многи цитирају стихове
сјајних песника и све је то лепо, како говори Свети Василије, да
ли песник много помаже у тешком избору? Не, не много. А
знање Светог Писма ће помоћи да се оријентишеш у овом
животу, помоћи ће нам Господ да изаберемо пут живота. И
зашто да умремо, зашто да идемо путем ђавола, путем смрти,
распада. Сви који се удаљују од Бога гину, Бог истребљује оне
који чине прељубу и удаљују се од њега. (Па.73) Упамтите то и
нека милост Божија буде са вама!
 Беседа православним мисионарима

Као прво, шта је заправо православна мисија? Јер када говоримо

о мисији ми имамо неке најчудније представе о мисији: људи
мисле да ако је човек, рецимо, отишао на неку православну
манифестацију, да је онда развио православну мисионарску
делатност. Или ако је отишао и попио чај са својим друговима он
је такође мисионар. То наравно у реалности није мисија у
правом смислу те речи. Мисија представља објаву неповређеног
Јеванђељског учења људима који се налази ван граница
Православне Цркве. И једино то. Јер ако говоримо са људима
који су крштени али нису уцрквењени, људима који себе
сматрају православнима, то још увек није мисија, већ
катехезација. Потпуно друга реч, сасвим други рад, сасвим друга
награда од Господа за то дело, другачија од награде за мисију.
Мисионар је човек који се обраћа људима ван Цркве. Када
говоримо о томе треба одмах да разумемо шта значи то ван
граница Цркве. Чиме се то мисионари баве, зашто да се бавимо
тиме? Најважније је да схватимо да на земљи постоје само две
врсте људи: homo sapiens и homo christianus. Потпуно два
различита створења која се међусобно разликују у мери у којој
се разликује жив човек од мртвог. Живи хришћанин се разликује
од обичних неживих људи по речима апостола Павла: И вас који
бијасте мртви због пријеступа и гријехова својих, у којима
некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у
ваздуху, и нас, који бијасмо мртви због гријехова оживи са
Христом (Еф. 1-2,5). Када мисионар иде да проповеда где он
иде? Он иде на место које се у Делима апостолским назива
влашћу сатане, тамом (Дела ап. 26:18). Апостол то назива и
местом где живе чеда гнева Божијег (Еф. 2:3) у области и сени
смрти (Мт. 4:16), људи који су поробљени и ухваћени ђаволском
силом. И наравно, мисионар зато иде у потпуно другачији свет.
Иде у свет који живи по другим законима. Хришћански закон и
закон обичног света су потпуно различити закони. И штавише,
када човек долази у тај свет он се сусреће са својеврсном
духовном реалношћу. Када мисионаримо ми се налазимо на
граници три света. Налазимо се у свету људи, духовно
најразличитијих људи, налазимо се на граници са небом, и то у
правом смислу, јер смо ми директни Христови посланици, како
каже апостол Павле: посланици Христови (2 Кор. 3:3), јер
објављујемо неповређену вест Откровења људима који не знају
Истину, који не знају за спасење. И на крају, ступамо у директну
борбу са Луцифером, јер се сатани уопште не свиђа када
мисионар отима плен из његових шака. На почетку је врло важно
разумети да су данас, нажалост, захваљујући развоју потпуно
нецрквених, тачније - демонских учења, попут хуманизма,
људи дошли до безумног закључка да сви могу да се спасу, није
важно да ли си хришћанин или не, важно је да је човек добар и
само право у рај, право у рај, нимало ме не дирај. Овакви
ставови, наравно, противрече Светом Писму, учењу Васељенске
Цркве, штавише, противрече и здравом разуму и искуству, јер
реално ни један човек који је живео ван Цркве, који живи у
другим религиозним традицијама, никада не рачуна да ће
добити оно спасење којем се нада хришћанин. Штавише, када
на пример, разговарате са муслиманима, вест о томе шта може
да добије хришћанин за њих представља скандал. Сећам се
разговора са једним Турчином у Турској, он ми говори: највише
на свету маштам да Бога видим лицем у лице. Ја знам да то није
могуће, јер када је Мухамед пожелео да види Алаха Алах му је
рекао да се попне на планину. Када се он окренуо, видео је да је
планина нестала. Зато знам да није могуће видети Бога лицем у
лице. А шта је наша главна нада? Спасење из загрљаја
проклетства и смрти, ми добијамо опроштај грехова, вечни
живот, постајемо деца Божија и сусрећемо се са нашим
небеским Оцем лицем у лице. Како говори Господ: Блажени
чисти срцем јер ће Бога видети (Мт. 5:8). И та главна
хришћанска нада на спасење у смислу општења са Богом,
обожења, вечног живота у васкрслом телу пред лицем Божијим
представља потпуно непознату вест за све остале људе. И зато,
узглед речено, када хришћани говоре да ван Цркве нема
спасења они говоре нешто са чиме се у реалности слажу сви
људи. Занимљиво је да ни у једној од религиозних традиција
људског рода до хришћанства није било никакве наде за срећан
крај. Мање-више несрећни или можда мало бољи исход, али
добар крај сусрета са Творцем нико и никад није обећао. И
реално, били су у праву. То исто се догађа и данас. Људи који
нису примили Крштење, шта се дешава са њима након смрти,
знате? Реално? Иду у пакао. Другог пута за њих нема. Могу се
смишљати било какве теорије, свеједно. Христос их не чека у
паклу, Он је тамо сишао у конкретном тренутку, у Велику Суботу,
Он је из пакла ослободио оне људе који су Га тражили за време
свога живота, а сви они људи који сада, за време свог живота,
нису пожелели да буду са Христом гину заувек. Схватите,
мисионарство је директна последица сажаљења према људима.
Како можете онда спокојно да живите ако знате да ваши блиски
људи, рођаци, познаници, ваша сабраћа по Адаму и Еви у
огромном броју силазе у долину сене смрти заувек? Да ли ће
вам бити интересантвно да ли су у питању традиционалне или
нетрадиционалне религије? Да ли ће вам то бити важно?
Потпуно је неважно. Схватите, ако се неко убио на
традиционалан начин, рецимо обесио или на нетрадиционалан
начин, нпр. скочио на гранату каква је разлика? Свеједно је
погинуо. Човек иде у пакао. Није важно да ли иде у пакао
држећи се ислама или рецимо секте Јеховини сведоци, он гине.
То је најстрашније што може човеку да се деси. Управо зато што
нам је жао, неописиво жао тих људи, ми покушавамо да их
спасимо. Међутим, можемо да спасимо само знајући врло
важну ствар ко смо ми? Ми смо изабраници? Ко нас је изабрао?
Бог. Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети,
народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из
таме на чудесну свјетлост своју (1 Петр. 2:9). Схватате? Нама је
дата пуноћа истине, ми знамо апсолутну Истину, ми знамо да
смо од Бога и да свијет сав у злу лежи. Сећате се одакле је овај
цитат? Апостол Јован Богослов о томе говори, сећате се? (1 Јн.
5:18). И управо зато смо ми тријумфалисти, ми се не стидимо
да свима напоменемо да ми поседујемо апсолутну Истину. Али,
запазите да ми немамо никакве заслуге у томе. Нисмо је ми
освојили, нама су је поклонили. И ми желимо да поделимо овај
поклон, желимо да људи који се налазе у тами пронађу светлост.
Да људи који су у заблуди нађу истину. И зато никако нисмо у
једнаком положају са онима којима идемо. Ми смо весници
Божији, ми смо изабраници Божији и призивамо у то
изабраништво све остале, да и они постану као и ми. И управо
зато никакав равноправни дијалог мисионар нема права да води.
Он нема права да каже: Ви имате право на своје мишљење, а ми
имамо право на своје мишљење. Јер мисионар уопште нема
права на своје мишљење, знате? Знате, постоји једна
организација у свету која ни за један проблем нема своју тачку
гледишта? Чули сте за њу? Зове се Православна Црква. Она
уопште нема своју тачку гледишта ни на шта. Она увек гледа са
тачке гледишта Господа Бога. И са нама мора бити исто. Ми не
треба да имамо своју тачку гледишта, ми треба да гледамо са
тачке гледишта Бога. Како говори свети Максим Исповедник: Бог
и ја смо већ већина. И то огромна. Зашто ово наглашавам? Зато
што, нажалост, када људи покушавају да отпочну проповед, они
почињу да говоре: Хајде да изградимо приоритетне односе са
представницима других религија, да уважавамо њихове ставове.
То је могуће само под условом када човек не схвата шта се са
њиме догађа. Разумете? Ви ћете уважавати став наркомана који
сматра да има права на хероин? Да ли ћете уважавати његово
мишљење? Не. Лажна религија је ствар која је гора од хероина у
стварности. Схватате? То је ствар која убија човека у буквалном,
реалном смислу те речи. Нормална, хришћанска, Христова
љубав захтева беспоштедну нетрпељивост према лажним
мишљењима, праћену беспоштедном (према себи
беспоштедном) љубављу према онима који гину. Не сме се
осећати нетрпељивост према онима који гину, али се
истовремено не сме штедети лажна мишљења другог човека,
управо зато што она убијају душу. Мисионарски принцип гласи:
Увек уважавај човека, никад не уважавај његова убеђења.
Разумете? Треба да одвојимо грех од грешника, ми љубимо
блудника, али мрзимо блуд, љубимо пијаницу, али мрзимо
пијанство. Према томе исто тако љубимо јеретика, али мрзимо
јерес, љубимо незнабошца, али мрзимо незнабоштво, љубимо
муслимана, али мрзимо ислам. Граница мора да буде врло
јасна. Неопходно је да стално проверавамо себе, јер је данас
велика наша несрећа што људима не говоре о овим стварима. И
управо зато нису способни ни за какав добар труд. Када се човек
сматра једноставно, не знам, некаквим информатором, онда
наравно да ништа неће урадити. Мисионар носи мисију, он је
оруђе спасења које се врши преко њега. Штавише, ако желите
да постанете мисионари, улазите у једну врло древну замисао,
знате то? Знате када је мисија била осмишљена? Када још није
било света. Још пре стварања света Бог Отац је желео да створи
свет као поклон Свом Сину: све је за Њега саздано, како говори
Свето Писмо (Кол. 1:16). Он је желео да Син Божији постане
првородни међу многом браћом, сећате се како апостол Павле
говори у посланици Римљаним. А ми људи постајемо служитељи
дела Бога Оца у привођењу нове браће Његовом Сину. Видите
како је древна замисао мисије.
Наш задатак је да нађемо у овом свету, да прођемо са ситним
ситом и пронађемо људе којима је истина важнија од њих
самих. Разумете, и ако их нађемо чинимо их децом Божијом.
Ми то не радимо својом снагом, већ оним не схватљиво
снажним оружијем које посредујемо. Најстрашније оружије у
Васељени је реч Божија. Неповређена, најснажнија реч
Божија је оружије које је снажније од нуклеарне бомбе. Она
подрива сву ђаволску силу и зато реч Божија мора да се
предаје максимално чистом. Зато је мисионар обавезан да
говори са влашћу, али само са Божијом влашћу. Управо зато
мисионар има ограничења. Мисионар је ограничен оним што
говори. Мисионар мора да говори овако: Не желим да знам
међу вама ништа сем Исуса Христа и то распетог (1 Кор.
2:2). Ово су предивне рачи. Мисионар нема право да говори ни
о чему сем о светом Јеванђељу. Мисонар нема право да буде
весник националне културе, традиције, космополитизма,
патриотизма, либеризма,друштвених вредности. Ове ствари да
су му потпуно по страни. Мисионар мора да буде, како свет
говори, затуцани фанатик, а у реалности широко грудни
мудрац. Мисионар је дужан да говори само реч Божију,
неослабљену, чисту. Бог је рекао изволите да испуните
разумете? И тако ће та несхватљива сила речи Божије деловати
кроз њега.Занимљиво је да управо када мисионар почне тако
да проповеда онда и његов живот почиње да се мења. Сећате
се шта је рекао апостол Јаков: Нека зна да ће онај који обрати
грешника са путе заблуде његове, спасити душу од смрти, и
покрити мноштво грехова.(Јак.5:20) Можда за већину вас то
није актуелно, можда сте ви праведници, немате грехове за
праштање. Ако ипак неко има грехове на души, ако је некоме
спасење ипак потребно онда је ово предиван и брзи начин да
се покрије мноштво грехова. И због тога постоји мисија. Учешће
у овим апостолском делу је неопходно оно даје могућност да
се постигну необичне висине светлости. Желео бих овде да
кажем да из оваквог схватања мисионарења проистиче врло
важна ствар мисионарење не може да буде културолошко. У
ком смислу? Ако ја носим културу руског народа, онда нисам
весник Исуса Христа, већ весник руског народа. Ако ја говорим
да је неопходан повратак својим коренима, ја сам весник
земље.Где је корен? У земљи. У реалност морамо да се
вратимо, не својим коренима, већ небеском Оцу. Својим
кореновима је врло апстрактан појам, а небески Отац је
Личност,И мисионар треба да призива човека личном контакту
са личним Богом, што је много више од културе, традиције и
свега осталог. И управо зато је дужан да упамти да све што
ради пред Богом ради за Бога и за спасење душе.Ако постоји
неки елеменат неисправности, мисонар ће одмах бити
исправљен. То је тако добро у реалности. Један проповедник је
приметио да чим помислиш ох, како сам ја добар човек, мисија
одмах креће да се распада. Када, сагласно Светом Писму, човек
може да мисионари? Шта мислите у ком тренутку има право на
мисионарење? У ком тренутку црквеног живота? Свето Писмо
говори о једном оглашеном који је био изузетак мисионар
Аполос.Он је био оглашен, упућен на пут Господњи (Дела
ап.18:25) како је написано у Делима Апостолским. Будући
оглашен, он је учио о Господу не знајући чак до краја учење о
Господу, знао је само за крштење Јованово. Њега су исправили,
али му нису притом забранили да мисионари.Желео сам ово да
говорим о овоме, јер многи људи говоре : Ја треба прво
духовно да узрастем, да се усавршим, подигнем се на висине
светлости,а затим ћу тада, када будем достојан, ићи да
мисионарим. Је л` разумете шта ово значи? То значи да човек
никад неће кренути да мисионари.Као прво, не знам како ће
неко достићи висине светлости ако му није жао људи,а друго
ако и сам заборави како је он сам пришао Христу, разумете? И
зато сматрам да ако човек осећа призивање у свом срцу да
јавља...Јеванђеље о Царству, он то треба да чини одмах, треба
да чини онда када је Бог позвао, не раније и не касније. Не
треба чекати. Јер, када говоре да ниси достојан да, наравно да
ниси достојан. Како уопште можеш да будеш достојан да
будеш оруђе Божије? Како можеш да будеш да достајан да
будеш помазаник Светог Духа и весник Исуса Христа?
Разумете? Како можеш да будеш достојан да будеш уста Бога
Оца? Након тога не може да се буде достојан, ти си грешан,
човек нечистијех усана, и живиш усред народа нечистијех
усана. (Ис.6:5)Међутим, ти ниси достојан, али си призван. Тако
и кажи нисам достојан, али идем јер ме је Бог позвао. Жао ми
је људи који гину. Управо је то пут који даје могућност људима
да делују. Ја нисам достојан, нисам заслужио, али ми је жао
људи. Желим да будем са Христом. Постоји још један важан
моменат. Ствар је у томе што многи људи не могу да добију
стоструки плод у Царству Небеском.Зар не? Сви сте
девственици, сачували сте свету и часну девственост након
светог Крштење за Царство Божије? То је стоструки плод,
сећате се? Тридесетоструки плод су они у браку,
шездесетоструки часне удовице и удовци, а стоструки
девственици. Сећате се приче из Јеванђеља, о доброј земљи
која је донела тридесетоструки, шездесетоструки и стоструки
плод? То је заједничко, традиционално тумачење свих Светих
Отаца Цркве. Међутим, свети Амвросије Милански говори:
Немој да мислиш да Бог даје само једну награду. Код Бога се
награде сумирају. И ви можете да добијете већу награду у
Царству Небеском. Замислите, каква ће награда бити
мисионару ? Он се налази у часном браку то је тридесетоструки
плод, плус обраћа мноштво људи Христу то је стоструки плод,
сада већ стотридесетоструки плод,... то је више од монаха. Још
ако чини и подвиге милосрђа, награда се ... још увећава,
разумете? Нажалост, ми смо себе научили једној лажној
премиси, а то је да, из неког разлога сматрамо да хришћанство
учи да је корист лоша. Одакле нам то? Како говори један мој
познаник који је послован човек наш велики проблем се
састоји у томе што ми исувише често не читамо... Јеванђеље
онако како је написано. Он говори: Јеванђеље је написано као
сјајни трговачки пројекат. Зашто не сабирати благо на земљи?
Је л` је речено да уопште не сме сабирати благо?Не. Зашто не
сабирати? Зато што лопови краду, рђа квари, сећате се ? Шта
следи из тога? Да ли је потребно да сабирамо блага. Али где?
Где је нормално да се блага чувају и где ћемо имати добру
камату. На Небесима? Разумете?И ова је нормалан, добар
приказ нормалног хришћанина. Он говори: Мени је ово мало.
Зашто само да будем породичан човек? То је сјајно, али ми је
мало. Желим већу награду. Само да уђем у рај, макар и са
стране.Ово, извините, није хришћанска изрека. Сећате се како
говори апостол Павле: Браћо, ја за себе не мислим још да сам
то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а
стремим за оно што је предамном. (Фил. 3:13) Такав је
мисионарски прилаз. Мисионар говори. Обратио сам једног
одлично! Хајде макар још једног. Зашто он тако каже?Зато што
жели још. Жели да Христу приведе још више и више људи.Он
говори : Желим да Богу Оцу приведем још нове деце
Божије,преко њих ће се оправдати, преко њих ћу добити
награду. Нажалост, нама су у главу усадили једну потпуно
лажну ствар. Комунистичка школа је за то заслужна. Хришћани
треба да буде налик на брвно. Он не треба ништа да жели,
ништа да ради, не треба да стреми ничему, себе треба сматра
будалом и идиотом и буде миран. То није хришћанство, то је
стоицизам. Хришћанство тражи да човек добије што већу
награду од Бога. На пример, да ли треба тражити славу?
Наравно да треба. Који нормалан човек не жели славу? Само,
шта ће нам привремена слава? Слава треба да буде вечна.И ко
може да дарује вечну славу осим вечног Бога,зар не? Логично.
Како проверити славу? Бог је рекао : Прославићу оне који
Мене прослављавају (Сам. 2:30). Како је најбоље прославити
Бога?Ако га не прославиш сам, већ обратиш још на пример сто
људи да заједно прославити Бога. И шта мислите колико ће
већа награда бити? Сто пута већа награда! И ти можеш да
добијеш славу од Бога и да спасиш људе, јер ћеш бити
оруђе...спасења и у Царству Небеском никако нећеш бити
најмањи. Биће то врло високи узлет. Када будеш излазио из
овог света одмах ћеш на Небеса да се успнеш. И ту постоји још
један фактор користи. Замислите да сте обратили Богу сто људи
и умрли. И тих сто новообраћених људи је почело да се за вас
моли Богу. Шта мислите, како ћете пролазити поред демона?
Бићете окружени својеврсним молитвеним покривачем,та
молитва ће вас и подићи на Небеса. Зато је и речено да када
човек обрати човека са лажног пута спасава своју душу од
смрти (Јак. 5:20). Он и другог спасава и његова сопствена
душа оживљује.Постоји још један моменат. Када се човек бави
православном мисијом, он се бори са ђаволом и сам постаје
све снажнији и снажнији. И хајде да објаснимо још на један
једноставан начин. Ко боље зна учење Цркве мисионар или
обичан човек? Наравно, Мисионар јер је стално у додиру са
учењем цркве. Штавише, мисионару уопште није лако да живи.
Зашто? Па на пример, пожелиш да нарушиш неку заповест
Божију, неко је у међувремену пришао и бива неопходно да
проповедаш. И управо ће Бог тако да уреди...да ћеш морати да
проповедаш управо о заповести коју си хтео да нарушиш.
Видите како је непријатно? Врло непријатно. Зато многи људи и
не читају Јеванђеље јер оно често управо у правом тренутку
говори: Желиш неку гадост да учиниш? Управо ти сада о томе и
говорим . Зато га људи држе на полицама што даље од себе, да
им не улази у видно поље. Да их не изобличава сече на живо,
како се каже. У том смислу Мисионару је тешко. Са друге
стране, ако мисионар пожели да учини добро дело, да посеје
врлине иако чак и нема таленте, ако не зна како да учини ти
добро дело, Бог ће му обавезно послати човека...који ће га
томе научити. Тако се обавезно догађа, разумете? Господ чини
тако...да те преко људи које си обратио подучава, подиже те
све више и више.

Међутим, постоји један обавезан услов. Мисионар мора да се

моли. И уопште, мисија томе врло добро учи. Ако се човек не
моли, он почиње да пада духом јер му ништа не полази за
руком. Да ли схватате зашто је тако? Ако човек покушава да
буде уста Бога Оца а притом се Богу Оцу не обраћа,ништа се
неће ни догодити. Управо зато мисионарење и приморава
људе да се моле. Знате када посебно? Када упада у екстремне
ситуације. Он се налази између светова. yправо зато је његов
живот изузетно испуњен, изузетно снажан. Мисионар стиче
навику да се непрестано ocлања на Господа Бога. Разумете
зашто? Јер ако си на неки начин отишао од Бога,противник ће
те одмах поразити. Он је поред и види те. Управо зато човек
стиче навику да живи у потпуном поверењу у Бога. Често људи
питају: "А како заиста истински поверовати? Врло једноставно.
Признајеш Никејски Симбол, признајеш да је Исус наш Господ,
ушао си у Цркву,примио Свето Крштење, Свето Причешће,
живиш Телом и Крвљу Господњом, молиш се и почињеш да
носиш реч Божију другом човеку.И чим почнеш да носиш ту
реч,примећујеш да и сам почињеш да се ослањаш на Бога.
Једноставно на искуству видиш како те Бог помаже,подржава.
Разумете? Није случајно један хришћански писац написао да
ако желиш да видиш чуда неопходно је да будеш или мученик
или мисионар. Јер заиста, десна рука Божија делује управо
тамо где се човек налази на првој линији“, где се непријатељ
налази испред, када је човек у нападу против сила таме. Зато
мисионара прати Молитва, прати га такође реч Божија. Он
треба да плива у речи Божијој. Сећате се речи Светог Серафима
Саровског: "Твој ум треба да плива у Светом Писму". И
мисионарење ће те нaтeрати да то и радиш. Како? Врло
једноставно. Почиње полемика. И ти се у полемици
обрукаш,осрамотиш, како кажу. Наши мисионари знају за такве
моменте дешава се тако, зар не? Сећам се путовања у
Киргизију. Тамо смо заиста имали један смешан тренутак.
Излазимо на прву мисију. Ја говорим: "Добро, овде има
неколико секти, хајдемо одмах тамо". Моји мисионари говоре:
“Ах, ми ионако све знамо, сви смо образовани,ништа нам више
не треба. Долазе увече након посете сектама,црвени као
ракови, пуше се. Отварају Библију и траже по њој ја где је ово, а
где је оно. Све је врло једноставно, на искуству може да се
провери. Говоре људима тамо: Написано је у Библији,а затим
следи питање:" А где тачно је то написано"? Мук. Крај. И зато
човек почиње одмах да тражи реч Божију. Он схвата да његово
умишљено одлично познавање речи Божије, није баш толико
одлично. Разумете? Човек почиње у реалности да схвата да реч
Божију ипак не зна добро,да је потребно да зна још више, и
тако хтео или не, учићеш се у речи Божијој,а када сазнаш
нешто, никада нећеш бити Одвојен од тога што ти је реч Божија
рекла и обратила се теби, од онога што никако не желиш да
чујеш. О томе смо већ говорили. Реч Божија почиње да мења
тебе самога, да те прожима квасцем (Лк. 13:21),зато, заправо,
мисионарство и јесте пут ка светости на који смо сви призвани.
Знате, када крстим човека, када крстим нечије дете, ја
кажем:"Ево ти си сада пред Богом пред крстом и Јеванђељем
се закуни да ћеш се трудити да будеш свет". Код нас у храму,
хвала Богу,новац за Крштење не узимају, колико приложе
приложе, и зато говорим: "Пази, ако се сложиш са тиме, бићеш
и одговоран". "Ако не желиш да будеш свет, извини,али ти
немаш шта да тражиш у Цркви". Јер, за кога је светиња ? Сећате
се "светиња светима" објављује свештеник за време Литургије.
Сви ми смо обавезни да будемо свети. Не само да је светост
"пожељна". Да би то било добро".Не, него постоји директна
Заповест Божија, сећате је се: "Будите свети, јер сам ја свет. (1
Петр: 1:16) Господ није дао права хришћанину да не буде свет,
управо зато је мисионарење добар и удобан пут светости, пут
који те сам и исправља. Овде је врло важно да се не упадне у
још једну грешку, када мисионар почиње да мисли: "Да би
постао добар мисионар, шта треба да урадим? "Није потребно
напунити разум аргументима, тако да ћу да удавим све око
себе". По себи знам да су често сви ти аргументи просто
прича,ти мислиш да када човек то чује он просто треба да
падне на колена, поспе главу пепелом. Међутим, човек ти
говори:"Ти си будала!" Рекло би се одлични аргументи, а не
раде. То су световни аргументи. Потпуно је просто. Да би човек
постао мисионар, у ком правцу треба да иде? Мисионар ради
ка самим дубинама људског духа. Реч коју ми доносимо она
долази до дубине срца, продире све до раздеобе душе и духа,
зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца. (Јевр. 4:12).
Ако човек покушава да каже своју реч уместо речи Божије,
макар та реч била и врло добра, врло паметна, логична, остаће
само у глави. Глава може да разуме све, а срце да каже нећу!".
И шта ћете онда? Да ли сте се сусрели са тим? Сигурно сте се
срели. Човек све детаљно објасни,образложи, човек говори:
"Све разумем, али нећу да чиним, зато што нећу! И ти седиш и
размишљаш колико си се трудио и потом схваташ у чему је био
проблем ослонио си се на себе. И ту се десило оно о чему је
говорио Свети Григорије Палама: "Свака реч препире се са
другом речи. Ко ће међутим оповргнути живот? Нико. Управо ту
човек почиње да схвата да је његов задатак да сеје управо реч
Божију,Чисту, свету, у непромењеном виду, Ослањајући се на
силу саме речи Божије. Сећам се, имао сам један случај
разговарао сам са вахабитом, Чеченом. Дошао је да прокуне
моје многобоштво, итд. као што се уобичајено дешава. Ја сам
му све разложио до детаља,договорили смо се да просто
говоримо логично: ко је Бог, да говоримо о суштини
предодређења. На почетку смо се договорили да нема
никаквог обраћања, већ ћемо све логично разматрати.
Разматрамо, разматрамо, ја размишљам: Па, добро, нека чује
макар за хришћанство“, кад он мени изненада:"Оче Данило, а
што ти мени не предлажеш да се крстим?" Ето тако се дешава и
Бог тако управо и уређује да не би могао чиме да се похвалиш.
Ја за свој живот нисам обратио ни једног човека. Ни једног
човека у свом животу нисам обратио. Разумете? Видео сам
мноштво обраћења, али ја сам лично никога нисам обратио.
Разумете? Када сам се ја трудио, ништа се није догађало. Када
сам говорио реч Божију, реч Божија је САМА мењала човека.
Бог је управо тако уредио знајући моју хвалисавост,да ја не бих
могао ни једном да се похвалим. Апостол Павле говори: "А ово
благо имамо у земљаним судовима,да преизобиље силе буде
од Бога, а не од нас“ (2 Кор. 4:7). Управо тако и јесте. Бог тако
уређује да никада не би могао да се похвалиш ја сам то
урадио".Бог увек Сам то чини кроз тебе, али тако да се ти не
узнесеш. Најстрашнија грешка мисионара је преузношење.
Неки говоре: “Не треба да идем у мисионаре јер ћу да умислим
да сам значајан. На ово могу да одговорим речима Светог
Јована Лествичника: "Преузношење, сујета је таква ствар која
ће се појавити шта год радио." Постим и гордим се због
тога,разрешавам себи пост и опет се надимам. На тај начин,
можеш да се гордиш и тиме што не мисионариш. То је лако
урадити. Врло лако и једноставно. Ето, тамо постоји мисионар
који се лоше понаша, није као ја“.И даље буквално као речи из
Јеванђеља:"Боже, хвала ти што нисам као други људи." И као
онај мисионар“. Сујета, гордост су ствари које слама једино Бог.
А слама их онда када служиш самом Богу. Тада се све то и
догађа. Нема бољег начина да се избавите од сујете него да се
обрукате у некој полемици. Таква срамота,идеш као покисао, а
ето, рачунао си, како ћеш бити срећан, како ћеш Говорити:"Ето,
све сам их победио“. Онда кажеш Богу: "Боже, зар ти није жао
што ће толико људи да погине".Да, жао Ми их је, али Ми је и
тебе жао. И не дам ти да погинеш“. Разумете? И Бог ти
одговара, делом ти одговара: Како ми је говорио један стари,
искусни свештеник: "Хришћанину није тако лако да погине Бог
неће тако лако дозволити да хришћанин погине. Он је чедо
Божије, Бог ће свим средствима гледати да га спаси,не
дотичући се његове слободе воље."Тим пре се ово тиче онога
ко покушава да служи Богу. Међутим,ако се човек побуни
против Бога и каже: "Свеједно, ја ипак хоћу да буде по моме ту
се крије главна трагедија мисионара. Ако каже: "Ја хоћу по
своме,а не по Божијему." Да, пошло ми је за руком, али сам то
ја CAM урадио,СВОЈОМ снагом. Догађа се исто као и са
Навуходоносором који је рекао: Ево, велики град Вавилон који
сам изградио у своју славу, у част великог имена свога. Чиме се
то завршило? Седам година је био као животиња, док није
схватио ко влада народима. Тако је исто и са мисионаром.
Искушење преузношења није само Искушење мисионара.
Мисионару је, у том смислу, теже. Он мора баш јако да жели да
пропадне да би успео у томе. Јер будући близу Господу Богу
мисионар се налази под Његовом Посебном бригом.
Мисионара Бог очишћује. Ко се бави мисијом приметио да је
мисионару тешко да живи као други. Како је говорио апостол
Павле: "У опасности од разбојника, у опасности у граду, у
опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11:26). Све је то чинио
за спасење сопствене душе, и Бог допустио да би се истакла
његова племенитост, љубав и он заиста постао велики
праведник и светитељ. Видите да је мисија дело за спасење
душе. Зашто? људи све време одвајају, деле две Ствари. Једно
је спасење душе, а друго дело је мисија. Није истина. Tе две
ствари су неодвојиве. Мисија је управо и дата ради спасења
душе. Мисија је инструмент спасења душе и то један од
најважнијих,јер је за мисионара речено да ће се назвати сином
Божијим:“Блажени миротворци, јер ће се Синови Божији
назвати." (Мт. 5:9) Шта ради мисионар? Мири Бога и људе.
Мири грешника са Творцем. Обара сатану. И управо зато
мисионару прилада огромна награда на небесима. Да не
говорим да ће мисионар сигурно да добије и награду девете
Заповести Блаженства."Блажени сте када вас срамоте и
прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи,
због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на
небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас." (Мт.
5:11-12) У грчком - оригиналу то гласи овако: "Блажени сте када
вас вређају и прогоне ради мога имена. Радујте се када се са
вама ово догоди, радујте се и играјте од радости,јер вас чека
велика награда на небесима,јер су тако поступали са истинским
пророцима оци њихови". Заиста је велика награда у питању и
то таква награда која може да се осети и овде. Ако сте донели
неком реч Божију и човек је направио избор против и вас
увредио, ви се нећете осетити увређеним, будите сигурни.
Заиста постоји разлика. Када вас увреде због неког вашег
поступка,то је увредљиво, а ако су вас увредили због Бога то
није увредљиво. Није увредљиво, већ радосно, јер се дах
вечности може осетити од стране људи који га искуствено знају.
Разумете, то је истински укус Царства који се може пробати.
Истински укус Неба који ти дају Они који су те увредили.
Штавише, овде је потребно избећи једну опасност, опасност да
жигошеш човека који те је увредио. Не треба то радити.
Предајте га Богу и врло је могуће да ће ти након одређеног
времена рећи: "Извини, увредио сам те, а ти си ме тако дирнуо
да нисам могао да спавам ноћима, док нисам отишао и крстио
се". Знам из искуства овакве случајеве, то је врло реална
ситуација. Испоставља се да вас је увредио Луцифер. Мислим
да нема веће части него да будете увређени од стране самог
ђавола. Ако вас ђаво сматра личним непријатељем,то је реално
висока оцена. Човек хоће да се такмичи у боксу. Шта мислите
да ли ће првак света у боксу пристати одмах да се бори са
њим? Не баш. Ако на тебе устаје сатана,то нешто говори,
разумете? Значи да те је Бог поставио на огромну висину. Само
памти да те је Бог поставио, не зато што си ти то заслужио, већ
зато што је Бог тако желео. Да нико не би могао рећи: "Ја сам то
заслужио, ја то могу", итд. Дакле, то је врло важан принцип који
је неопходно да запамтимо.
Неки људи питају: „ Шта је узвишеније мисија или, рецимо,
добротворни рад ? Шта је узвишеније помагати болеснима или
мисионарити ? ″ У реалности, неће вам поћи за руком да
одвојите једно од другог. Ако будеш мисионар истовремено
ћеш помагати и несрећним људима. Како је говорио
преподобни Макарије Глухарев, апостол Алтаја : „ Ја сам
најнижи слуга народима којима проповедам ″ . А преподобни
Герман Аљаски је говорио :„Свим овим народима (на Аљасци)
сам ја дадиља″ . Тако се и дешава, почињеш да проповедаш и
биваш принуђен да помогнеш човеку. Срце ће ти се смекшати.
Узгред говорећи, срце се омекшава од мисије више него од
добротворног рада. Зашто Зато што мисионар ступа у лични
контакт са човеком. Другом човеку се може помоћи и споља, не
дотичући се његове душе. Сами знате. Може се помоћи ″без
непријатног мириса, без неке непријатности ... ″ . А тога у
мисији нема. Ако будеш просто доносио другом човеку некакав
шаблон, нико те неће слушати, разумете ? Ту је потребно
градити личне односе. И у таквим, личним односима, можеш се
обраћати самој искри образа Божијег која је запечаћена у срцу
сваког човека. То је јако лепо, виђење колико је човек леп када
почиње да се окреће Истини. Нешто најлепше, то је највећа
радост за мисионара након радости богоопштења, видети
човека који почиње да се буди. Свештеници то знају, човек је
биокао балван и одједном видиш како се појављује
интересовање, живо интересовање и срце се буди.
Задивљујућа унутрашња, духовна лепота, предивна, неописива
лепота духа и радост коју даје Бог. Видети у човеку Христов
образ, живи Христов одраз. Сећам се једног случаја, разговарао
сам са човеком ″савременим бизнисменом″ златни ланац око
врата, одело, речник да и не помињем. И одједном, почињеш
да разговарашса њим о Богу, спасењу и изненада видиш,
његове речи постају течне, очи почињу да сијају, оне више нису
фиксиране за девизни курс. Почиње живо интересовање, очи
оживљују, постаје заиста интересантно, очигледно вам је да се
душа пробудила, најдивнији тренутак. И притом то ниси
очекивао, зато што ниси то ти урадио, разумете То је на неки
начин слично тренутку када се дете рађа, слично је првом
плачу новорођене бебе. Ти као да присуствујеш овом рођењу
за вечност које се догађа пред твојим очима и схваташ да то
ниси урадио ти, осећаш да је Неко поред тебе деловао. И не
можете да замислите колико је предивно и прелепо када
видите дело Божије предсвојим очима. Ова слика је много
узвишенија од било ког достигнућа људске уметности.
Најлепша икона, жива икона која светлуца, ето каква лепота!
Схватате каква је ствар када се човек буди. И, заиста, анђели се
на небесима радују због једног грешника који се каје. Такав
човек живи и хода под потпуном заштитом Божијом, заштићен
је од Творца и Господ гледа на њега да не упадне у зло.
Последње што сам желео да кажем о мисионарењу : каква ће
награда бити у Царству. Говорио сам да је мисионар
колекционар. Он добија награду за начин живота који води :
тридесетоструку или стоструку, зависно да ли је породичан
човек, удовац или девственик. Добија награду мисионара
стоструку или више, добија награду као онај кога прогоне због
имена Господњег, велику награду. Сећате се ? Добија награду
као миротворац. И заиста, мисионар током времена постаје
сличан огромној гори. Како је говорио свети Јован Златоуст: „
Шта ће се догодити у дан Васкрсења ? Шта ће се догодити са
Римом у дан Васкрсења ? Када се небеса савију као свитак,
огњене стихије се распадну из огњеног Рима ће се подићи две
велике горе апостоли Петар и Павле који ће се подићикао две
огњене горе на Небеса ″ . Ове горе су слика тих висина,
невидљивих висина на које се успиње мисионар. То није
висина обичног земаљског живота, то је натприродна,
незамислива радост вечности коју можеш да осетиш и сада.
Сећам се једном сам разговарао са својим пријатељем-
мисионарем и он ми каже : „Знаш оче Данило, ја сам озбиљно
болестан. Више не могу да живим без мисионарења″ . Заиста,
на мисију се и навучеш јер ту радост, неописиву радост коју Бог
даје мисионарима једноставно не можеш да помешаш ни са
чим на земљи. Неки људи мисле да ту радост некако могу да
измисле, да се забаве када су у депресији и слично. Када
излазиш на проповед, почиње други живот, почиње нешто
потпуно другачије, мислим да наши мисионари овде присутни
то знају, да ? Доспеваш у други свет, зар није такo? Долазиш у
потпуну другу реалност, почињеш да предосећаш Царство
Божије док си на земљи. А затим те обухвата вечност. Знате сви
за онај израз – када су људи ″земљаци″ . Они се међусобно
помажу, гурају један другог напред. Је л знате да постоји и
небеско ″земљаштво″ , да га тако назовем ? Мисионар има
огроман број другова на Небу. Јер што више мисионариш, то ти
је више потребна помоћ светих мисионара: светих апостола,
равноапостолних, преподобних и великих просветитеља. Они
ти постају сродни, разумеш ? Они се срођују са твојом душом,
потпуно реално осећаш њихову подршку, на нивоу искуства.
Када читаш дела великих мисионара прошлости, видиш да твој
проблем који не можеш да решиш, ето, решава се, решење ти
се пред очима створи. И ти тада схваташ да је то лични поклон
теби од Светитеља. Ето, свети Макарије Глухарев говори: „ Ево
оче Данило, ти размишљаш о томе, а ето, треба урадити ово″ .
Апостоле читаш и апостол Павле каже: „ Ево треба урадити то и
то.″ И тако у свему. Светитељи су са тобом, поред тебе. И
мислим да ће мисионара, чим изађе из тела, сусрести свети
апостоли да би га одвели код себе, у свој део Раја. И нисам
сигуран да ће то бити у Рај. Преподобни Јустин Поповић каже: „
Апостола Павла нема у Рају″ . Он је још више. Он је тамо где је
Бог. Он се налази испред Престола Господњег. То јест, имате
могућност да након смрти будете и изнад Раја. Тамо где Господ
усељава Своје апостоле. Како апостол Павле говори : „ Имам
жељу умријети и са Христом бити, (чак не у Рају већ са Христом)
што је много боље″ (Фил. 1:23) . Штавише, што човек више
проповеда Јеванђеље, то се мање боји смрти, управо зато што
осећа небески, бесмртни живот који се постепено појављује
пред његовим очима. Он то види у очима других људи и
неприметно види унутар себе. Он се покрива том силом. Шта
ће бити у будућности ? Знате да се у темељима Новог
Јерусалима налазе мисионари : Петар, Андреј, Симон, Тома и
други апостоли Јагњета. То јест, место мисионара је на
несагледивим висинама. Ко хоће на те висине, молим, дођите
овде у мисионарску школу. Неки говоре : „Немогуће је научити
се мисионарству″ . Није тачно. Могуће је научити се
мисионарству. Да ли је могуће научити се речи Божијој ?
Могуће је. Да ли је могуће научити како говорити са људима ?
Опет могуће је. Све је то могуће. Потребно је учити. Главно је
наравно, да ће нас учити Онај Који је дошао у дан Педесетнице,
за Кога је написано ″подсјетиће вас на све што вам рекох″ (Јн.
14:27). Дух Свети,Утешитељ Који дарује силе које покрећу наше
мисионаре. Ето шта сам данас хтео да кажем.

Да ли свим људима треба да говоримо о Христу?

Даље Господ говори: "Не дајте светиње псима, нити бацајте

бисера својих пред свиње да их не погазе ногама својим и
окренувши се, не растргну вас." Овде Господ забрањује
ширење, давање Његове речи недостојнима. Ово је јако важно.
Ове речи Господње је важно да памтимо зато што многи људи
говоре о Христу људима којима не треба говорити.
- Како, баћушка, да знамо ко је достојан, а ко није?
Јако једноставно. Достојан човек је онај ко је спреман да слуша.
Ако човек не жели да слуша, не говорите му ништа о Христу.
Ово је јако важно зато што, ако је човек агресивно усмерен
против Христа, а ви му будете говорили о Христу, а тим пре, о
Тајнама Христовима, онда ћете у таквој ситуацији бацати бисер,
бацати светињу псима и бисер пред свиње које ће га изгазити
ногама и окренути се онда и растргнути вас. Смејаће вам се и
ругати. Као што се и сада дешава када недостојним људима
говорите о Христу, а затим се ругају и Христу и теби и окрећу се
против тебе. Зашто се тако дешава? Зато што човек нарушава
заповест Господњу. Господ забрањује да то радимо. Овде се не
говори о молитви, говори се о проповеди. Древна Црква је
одредила да је нецрквеним људима апсолутно било
недопустиво да се говори о Тајни Светог Причећша. Знате то?
Људи ван Цркве, и до сада, знате речи "оглашени, изађите" по
поретку Цркве, на ове речи некрштени треба да изађу из храма.
Зашто? Зато што пред вршење Тајне Причешћа човек нема
право да се налази у стању незнања када прилази Богу. Ако се
он налази у стању непокајаних грехова, злобе, о чему му се
може говорити? О Суду Божијем, стварању света, али му се не
може говорити о Тајнама Божијим. Ово ја јако важан принцип.
У Хришћанству су одувек постојала као два нивоа, не типа, за
посвећене и непосвећене, већ ниво за оне који су спремни да
чују и оне који нису спремни да чују. Онима који нису спремни
да чују су говорили о томе да постоји Бог Судија који ће казнити
и узвратити по делима твојим. И то је све, на томе се проповед
и завршава.
- А када ће чути за Тајне?
Када буду пожелели да приђу Богу, када пожеле да се покају,
онда ће сазнати. Човеку који је, рецимо, ван Цркве, треба да се
говори о покајању. О томе да треба да промени свој живот,
треба да му се говори о Богу, о стварању света, Страшном суду,
о Искупљењу. Али се не сме говорити о Тајнама Божијим, не
сме се говорити, на пример, о унутрашњем животу Свете
Тројице. Не сме се говорити о Тајнама Цркве, јер се зато оне и
називају Тајнама до сада. Зато што представљају тајне и не
треба да се предају свима на разматрање. Што се тиче Тајни,
треба да знате да некрштени нема право да присуствује, на
пример, Тајни Крштења, не може да присуствује, тим пре, на
Тајни Причешћа, Тајни Брака. На свим овим Тајнама некрштени
не може да присуствује, иако може да буде на вечерњој
службу, може да целива иконе, може да се покропи освећеном
водом, али не може да учествује у самим Тајнама Божијим.
Зато што о томе говори заповест Господња. И, такође, Господ
забрањује да се открива и говори пред људима који не желе да
слушају. Апостол Павле говори да се човека јеретика, након
другог или трећег уразумљења, клони. Иначе ћеш и сам бити
осуђен. Не сме се наставити са беконачним наметањем
хришћанства. Ово је јако важно, Господ захтева да не бацамо
светиње псима и да не бацамо бисере пред свиње. Ако човек
не жели да слуша, ми смо му два или три пута рекли и то је то,
на томе смо завршили.
- Знам жену која ми редовно прилази са питањима, са свим
њеним измишљотинама.
А, не треба, просто, одговарати на питања, ћутати и то је то. "Ја
не желим са тобом да разговарам." Просто, тако рећи. "Бог је
судија. Ја нећу да говорим са тобом."
- А она може да помисли да немам шта да кажем?
Нека мисли шта хоће. Ради се о томе да ће мислити како му се
свиђа, али је то његов проблем, схватате? Како ће он да
размишља. Ми нисмо у обавези да извлачимо све, ко неће, не
мора. Схватате? Памтите шта Гопсод говори: "Нека се
безбожник још прља, а праведник нека се још чисти, Ја
долазим и плата Моја са Мном. Да узвратим свакоме по
делима његовима." Нека свако ради шта хоће. Оно што ће он
да мисли, Вас се, уопште, не дотиче, схватате? То је само његов
проблем, ми аргументе користимо само за људе који су
спремни да слушају. А не за оне који бораве у стању препирке
речима, који хоће да "размрдају језик". На такве људе не треба
трошити снагу. Сећам се, када сам тек почињао да радим овде
у центру, неколико пута сам падао на такве, прилично безумне
случајеве, када су ми долазили људи, просто, да "размрдају
језик". Просто, бесконачни спор без икакве жеље да се пронађе
истина. Мени је требало доста и схватио сам тада смисао ове
заповести. "Мени се просто прича." "А ја нећу да разговарам са
тобом." Можеш да сматраш шта год хоћеш, то је твој проблем,
сматрај шта хоћеш, апсолутно ме не занима. Можеш да
сматраш да сам изгубио, да си ти победио, можеш да окачиш
себи медаљу на груди, шта хоћеш, то и ради, схватате? Ако теби
истина није интересантна, мене се то не дотиче, схватате,
уопште! То је трезвен, нормалан приступ који вам омогућава да
се не упуштате у бесконачне вербалне спорове. Иначе ће
постојати бесконачни спорови, бесконачни разговори,
бесконачно избацивање речи које само душу потреса, душу
истопи, благодати Божије нас лишава, а никакве користи не
доноси. Сигурно сте и сами долазили у такву ситуацију. Свако
од нас, зар не?
- Имам још једну недоумицу. На пример, другарица која увек
са задовољством воли да јој код куће ја читам све, говорим о
свему, као да добија задовољство од тога, али истовремено
чита потпуно другачију литературу, у суштини, има хаос у глави
и чини ми се да се никако не покреће на страну ка Богу, бар се
мени тако чини. Све време ме моли да се молим за њу, можда
и шалећи се, не знам.
Јован Лествичник говори следеће, да, у таквим ситуацијама, ако
човек пита о Богу и не препире се, не бави се оспоравањем,
жели да сазна, тада треба да му говоримо. Ако човек не жели
да зна за Бога, већ просто пита из испразне радозналости, онда
не треба говорити.

О истинском смислу и значењу епитимије

Епитимија се даје онима који не могу, не желе да се боре са
грехом, који су учинили смртни грех и не кају се због тога. Зато
је епитимија неопходна ради буђења свести о греху, да би
човек тражио опроштај од Бога, да од хришћана тражи
опроштај. Тада ће вас Бог увести у Царство своје. Зато је
епитимија управо и потребна, да би се човек излечио од зла
које у њему живи. Ако човек чини смртни грех, он себе
идентификује са смрћу, зар не? А шта се догађа када се смрт
сусреће са животом, шта се дешава? Она изгори, зар не? Ако се
човек поистоветио са њом, онда ће и он такође изгорети. Зато
човек може да се разболи и да умре ако се причешћује у
стању смртног греха. Зашто је Црква установила епитимију, да
би излечила човека који се налази у стању смрти, да би изгнала
смрт из људског срца, да човек не би био спаљен огњем
Божијим. Каква је епитимија потребна за оне који су себе
поистоветили са злом? Када се човек каје, када се мења, када
престаје да буде грешник, када се бори са страстима, епитимија
може да се скрати. Зато када и Василије Велики пише о
епитимији и говори: Притом епископ треба да гледа не просто
на дужину одлучења од Причешћа, већ на стање срца човека
који се каје. Ко се искрено каје, треба да буде примљен раније,
док за човека који се не каје, никаква епитимија није довољна.
Схватате? Епитимија је потребна управо као лек који треба да
излечи човека, да би престао себе да поистовећује са тим злом,
схватате? Да би престао да буде блудник, на пример. Да би
блудник престао да буде блудник, да би отргао од свог срца
блуд, да би замрзео блуд и рекао: не желим да будем такав.
Тада ће му Бог опростити и примити код себе. Ако човек
блудничи и причешћује се, њега ће наравно спалити огањ Бога,
несмуњиво. Управо зато што је самог себе проникао смрћу.
Управо зато што је себе самог учинио непријатељем Духа
Светога.

„КАКО ТРЕБА ЦРКВА ДА ОДГОВОРИ КАДА ЈЕ ГОНЕ И

ВРЕЂАЈУ?“

Не треба се бојати гонитеља. Зато када људи говоре: „О како је

страшно, какве ћемо страшне прогоне имати.“ Шта то значи?
Да хришћани нарушавају реч свог Господа. Да ли је то
добро?Господ је рекао: „Не бојте се!“ Чега да се бојимо? Чим
Господ заповеда да се не бојимо значи да треба да послушамо,
зар не? А не да се тресемо у ужасу пред гонитељима. И не само
да се не тресемо, већ даље Господ говори: „Што вам говорим у
тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши,
проповиједајте са кровова“ (Мт. 10:27) То јест, ја вам говорим у
малом градићу Палестине, сеоцету. Ви сте дужни да то
говорите свуда, ја вам не дајем никакво тајно учење, учење је
јавно, само што не желе сви да га чују. Тајно је у томе што га не
примају у себе, а не зато што је оно скривено. Јеретици имају
много нивоа у учењу, код хришћана није тако, код њих је учење
једно. Међутим, оно остаје тајна зато што људи не желе да га
чују. Они одбацују ово учење. Класичан пример савремености,
зар не? Књиге о хришћанској вери леже свуда, у метроу, иди и
купи! А погледајте како пишу наши савремени писци,
безбожници о хришћанству. Таква, таква глупост поражавајућа.
Зашто? Зато што учење остаје тајна, зато што људи не желе да
га приме. Али Господ говори: „Не бојте се, говорите. То што сам
вам рекао тајно, говорите јавно.“ Када они буду покушавали да
вам зачепе уста, како хришћани да одговоре на то?
Појачавањем проповеди. Тако су чинили хришћани прве Цркве,
тако и ми треба да радимо. Што више цркву почињу да вређају,
то више треба да говоримо о Христу! Ми не треба просто да
протестујемо како су лоши секташи, какви су лоши људи са
телевизије или Американци. Не треба тиме да одговарамо,
схватате? То је недостојан одговор. Какав је достојан одговор?
Какав је достојан одговор глобализацији? Глобална проповед
хришћанства. Најнормалнији, глобални одговор. А не паника
типа: „Хајде, брзо, да се повучемо у пустару, сибирску тајгу, да
се хранимо кором дрвета.“ Не, нормалан прилаз је управо овај
о коме Господ говори. „И не бојте се оних који убијају тијело, а
душу не могу убити; него се више бојте Онога Који може и душу
и тијело погубити у паклу.“ Дакле, Господ говори: „Ви се бојите
људи? А чега се бојите? Они са душом свеједно не могу ништа
да ураде. Душу не могу да убију ни на који начин. Човек има
бесмртну душу. А тело ће свеједно умрети. Хтео ти то или не. „
Али се бојте Онога Који може и душу и тијело погубити у
паклу.“ Ко то може? То може да уради Бог. Ако га се одрекнете,
Он ће вас погубити. Ако издате, бићете погубљени у паклу и
бити бачени у огањ. Зато страх од гонитеља треба побеђивати
страхом од мучења. Једном су једног Светитеља, Константина,
он је био Турчин, њега су мучили муслимани и питали: „Шта, не
бојиш се мука?“ Он је рекао: „Више се бојим адског огња. Шта
са вашим мукама? Ви ћете спалити моје тело и затим шта? Моја
душа ће бити жива, а тело ће свеједно Бог васкрснути. Мом
телу свеједно неће бити горе. А ако се сада одрекнем, тада ћу
умрети и душом и телом.“ И ми знамо за примере како су они
који су се одрекли Христа, погубили и своју душу и своје тело.
Сећате се примера једног од четрдесет севастијских Мученика,
који се уплашио мучења хладноћом, ушао у купатило да
принесе жртву идолима, ушао у купатило и умро. И погубио је и
своју душу и своје тело. То се исто догодило и у 20. веку са
познатим одступником, бившим протојерејем Александром
Осиповим, који се одрекао Бога и мислио да заради себи
велики иметак. Мислио је да ће бити срећан са својом женом,
ради које се одрекао од Бога. Чиме се све завршило? Жена га је
напустила, а он је добио рак кичме и умро у ужасним
страдањима. Он је умирући, притом одричући невидљиви свет,
био принуђен, говорио да има ужасне халуцинације. Видео је
страшна чудовишта која су му прилазила. И атеисткиња која је
седела поред њега и записивала његове последње минуте,
говорила је: „Како је жалосно видети пропаст разума, такав
интелект, а види некакве демоне.“
По чему се Христос разликује од свих осталих пророка?

Зато што Бог ако не открива себе, онда он није достојан

поверења зар не? Зашто? Зато што ми не знамо да ли може
нешто или не може, не знамо. Зато што је у питању нека Сила,
непозната коју не знамо. А тако и јесте. За муслимане је Бог
такав, далека, не схватљива Сила. "Не можемо да знамо да ли
је истинита или лажна, ништа не знамо о њему"...
A онај ко прима сведочанство онога који долази са неба, то јест,
Христа, самим тим је запечатио да је Бог истинит. Шта је печат?
Знак аунтентичности, зар не? Ако желимо да познамо Бога,
кроз кога треба да га познамо? Кроз онога који је сам дошао са
Неба, кроз Христа. То је јединствени пут Богопознања. " Јер онај
кога позна Бог, говори речи Божије, јер Бог духа, не даје на
меру." Зашто можемо веровати Христу? Зато што онај кога је
послао Бог, говори речи Божије. То јест, он је Посланик који
предаје оно што му је дао Отац.
А зашто можемо онда да верујемо, можда је он искривио реч?
Даље он говори: "Бог духа не даје на меру." Његово
сведочанство је Дух који му је дат без мере. Шта значи "без
мере"? To jeст, сва пуноћа Духа Светог почива у Христу. Не као
пророцима, као да је један имао један дар, други неки други
дар, тако? Једноме дар мудрости, другом дар предвиђања,
трећему дар изобличавања тајни срца. Не, Христу су дати сви
дарови Духа, "Бог Духа не даје на меру." Дух Свети се даје
Христу цео, у пуноћи. Зашто? Зато што је једносушан са Духом
Светим. Дух је у њему и он је сав у Духу. Сва три лица Свете
Тројице се налазе Један у Другоме. Зато што су Они
свудапристуни. И зато је Дух дат Христу без мере, за разлику од
пророка. И зато ако су веровали пророцима којима је Бог давао
на меру, по мери њихових могућности давао Духа Светога. Тим
пре више треба да се верује Христу коме је дата благодат Духа
Светога без мере.