Metodologija

1. Metodološki osnovi
Metodologija, kao sastavni deo nauke bavi se istraživačkim metodama pomoću kojih se
prikupljaju podaci, kao i opštim filozofijama na kojima se bazira sakupljanje i analiza podataka.
Kao i ostatak sociologije i metodologija je opterećena kontroverzama i suprotnostima, gde se
jedna od osnovnih ogleda u suprotstavljanju gledišta: da li u istraživanju društvenih pojava treba
koristiti metode prirodnih nauka (kvantitativne metode) ili humanističke metode društvenih
nauka (kvalitativne metode). Ove dve tradicije u sociologiji iscrtavaju osnovnu osu suprotnosti,
ali treba napomenuti i da podele postoje i unutar ta dva pravca, a u novijem dobu govori se o
njihovim kombinacijama, kao i o pokušajima uspostavljanja novih metodoloških tradicija, kao
što mogu biti kritička metodologija ili postmodernizam.
Metod potiče od grčke reči methodos, što znači put, način. Metodologija je širi pojam i
predstavlja logičku disciplinu, nauku koja proučava metod, razvija njegova logička načela.
Metodologija kritički analizira ukupnu istraživačku praksu određene nauke, analizira i ispituje
sposobnost, preciznost i aktuelnost metoda.
S obzirom na specifični predmet istraživanja dolazi se do situacije da se u vezi
sociologije postavlja pitanje da li je ona nauka, tj. da li je moguće na naučni način proučavati
društveni život čoveka. Naime, nauka podrazumeva korišćenje sistematizovanih metoda
empirijskog istraživanja, analizu podataka, teorijsko mišljenje i logičku procenu argumenata, a
sve u cilju razvoja znanja o određenopm problemu. U kontekstu ovih odredbi sociologija jeste
nauka, jer uključuje sistematizovane metode empirijskog istraživanja, analizu podataka i
argumentovanu, logičku ocenu teorija. Ipak, proučavanje ljudskih bića razlikuje se od
posmatranja događaja u fizičkom svetu. Za razliku od predmeta i pojava u prirodi ljudi su svesna
bića koja pripisuju smisao i svrhu onome što čine. Zbog toga društvo nije statičan i nepromenljiv
entitet. Društvene institucije postoje i menjaju se u vremenu i prostoru putem delovanja
pojedinaca. Upravo se ovde može pronaći, u toj svesnosti i razlici ljudi od prirodnih predmeta,
osnovna suprotnost u sociološkoj metodologiji – pozitivizam i antipozitivizam.
Pozitivizam je pravac koji saznajno vrednim smatra samo one iskaze koji se zasnivaju na
proverljivim činjenicama. To u sociologiji podrazumeva prihvatanje načela na kojima su
izgrađene prirodne nauke, a samim tim i prihvatanje njihovih metoda.
Logički pozitivizam je učenje koje je usredsređeno na probleme znanja i smisla. Nešto je
smisleno samo ako se empirijski i iskustveno verifikovati putem čulnog iskustva, opažanja ili
predstavlja matematičku tautologiju, analitičku istinitost. Zbog toga se kaže da pozitivizam ističe
princip verifikacije, pomoću koga pokušava da razgraniči naučno od nenaučnog.
Pojam ’’pozitivne filozofije’’ prvi je upotrebio Auguste Comte, smatrajući da među
naučnim predmetima postoji hijerarhija, a da sociologija treba da bude na vrhu te hijerarhije.
Društvom se, prema Comteu, može upravljati racionalno, bez religije ili praznoverja. Da bi se to
postiglo, naučna saznanja se trebaju akumulirati i koristiti u svrhu poboljšanja čovekove
egzistencije.
Još jedan značajan autor koji je u svom radu sledio osnovne ideje pozitivizma je Emile
Durkheim. Za Durkheima se ne može reći da je bio u potpunosti pozitivista, jer nije smatrao da
se sociološko istraživanje mora u potpunosti ograničiti samo na pojave koje je moguće direktno,
empirijski opažati ili meriti. Ipak, sledio je osnovne postulate pozitivizma.
Osnovni elementi pozitivističke metodologije:
1. Društvene činjenice – Comte je smatrao da naučno istraživanje mora da bude
ograničeno na fenomene koji se mogu objektivno posmatrati i klasifikovati. Sociologija ne treba
da se bavi unutarnjim značenjima, motivima i osećajima, jer ova svojstva postoje samo u svesti
pojedinaca i nije ih moguće islustveno opaziti, a samim tim i meriti objektivno. Durkheim se
slagao da sociologiju treba ograničiti na proučavanje društvenih činjenica, ali se nije slagao da se
činjenice sastoje samo od stvari koje se mogu opaziti i meriti. Kao primer naveo hje religiju i
uticaj verovanja, što je bio značajan element njegovog rada.
2. Statistički podaci predstavljaju drugi aspekt pozitivizma. Stvaranje statistike moguće je
brojanjem opazivih činjenica i njihovom klasifikacijom.
3. Korelacija je tendencija dve ili više pojava da postoje zajedno i govori o snazi njihovog
međusobnog odnosa.
4. Uzročnost, kao četvrti stadijum pozitivističe metodologije, podrazumeva potragu za
kauzalnim vezama među pojavama. Snažna korelacija među društvenim fenomenima može
uticati na formiranje mišljenja da jedan uzrokuje drugi. Ipak, pre svakog zaključivanja treba
dobro proveriti i proučiti dostupne podatke, jer jaka korelacija ne mora da znači uzročnost.
Prividna veza između dva fenomena naziva se sumnjiva ili nedirektna korelacija, a u tom slučaju
pravi uzročnik navedenif fenomena može biti treći faktor.
Pozitivisti su smatrali da je proučavanjem činjenica i prikupljanjem empirijskih podataka
moguće otkriti zakone ljudskog ponašanja. Prema ovom shvatanju, ljudi nemaju mnogo izbora,
već na nadražaje iz okoline reaguju predvidivo i konzistentno. Vrlo je moguće i da nisu svesni
faktora koji oblikuju njihovo delovanje. Jednostavno reaguju bez pridavanja značaja, što je
zaključak koji je izazvao najviše kritika prema pozitivizmu.
Naime, pozitivizam se bazira na ideji da se nauka koristi induktivnom metodologijom.
Induktivna metodologija počinje prikupljanjem podataka, sledi njihova analiza na osnovu koje se
kasnije razvijaju teorije. Razvijena teorija se kasnije proverava drugim skupovima podataka i
ukoliko bude više puta potvrđena smatra se da je otkrivena zakonitost u ljudskom ponašanju.
Ipak, nisu svi pozitivisti prihvatili induktivnu metodologiju. Alternativni pristup,
dedukciju, koja u potpunosti izvrće induktivni proces predstavio je Karl Poper u delu ’’Logika
naučnog otkrića’’ 1959. Dedukcija počinje sa teorijom koja se proverava pomoću dokaza, a ne
razvija se kao rezultat ispitivanja podataka. Počinje sa hipotezom (tvrdnjom koja precizno navodi
šta će se dogoditi u određenim okolnostima. Na temelju hipoteze mogu se kasnije dedukovati
predviđanja o budućnosti.
Prema Poperu, poreklo naučne teorije nije važno. Teorija može biti posledica
posmatranja i analize podataka, ali može biti i posledica trenutnog nadahnuća ili se javiti u snu.
Poper, takođe tvrdi da nije moguće formulisati naučne zakone koji će biti nužno zauvek istiniti.
Uvek postoji mogućnost da će teorija, koliko god puta pre toga bila dokazana, u jednom trenutku
biti falsifikovana, biće dokazano da je neispravna. Zakoni, bilo u prirodnim ili društvenim
naukama, nemaju trajnost koju im pripisuju pozitivisti. Zbog toga naučnici moraju biti objektivni
i što rigoroznije proveravati svoje teorije. Prirodne nauke u tu svrhu koriste laboratorijski
eksperiment. Ipak, u društvenim naukama, naročito u sociologiji, nije moguće koristiti
eksperiment kao metod iz dva razloga:
1. laboratorija je neprirodno okruženje. Saznanje da ih se proučava može uticati na
ponašanje ispitanika, a samim tim i na konačne rezultate.
2. nepraktično je organizovati laboratorijski eksperiment na sociološku temu, jer je
nemoguće smestiti celu zajednicu u laboratoriju, kao i što je nemoguće sprovesti dovoljno
dugačak ekspermient koji bi omogućio proučavanje društvenih promena.
Zbog navedenih problema sociolozi umesto laboratorijskih praktikuju terenske
eksperimente koji obuhvataju intervencije u društveni svet kako bi se proverile hipoteze putem
izolovanih društvenih varijabli. Ipak, i terenski eksperimenti uzrokuju određeni broj
nedoummica. Prvo, javlja se moralno pitanje. Naime, ukoliko bi ispitanici bili upozoreni da su
predmet eksperimenta može se javiti zakrivljenje rezultata, uzrokovano upravo njihovom svešću
o ispitivanju. Sa druge strane, ukoliko se ne objavi ispitanicima da su deo eksperimenta javlja se
moralno pitanje eksperimentisanja sa ljudima. Primer koji potvrđuje navedene probleme je tzv.
Hawthorneski učinak, nazvan po eksperimentu koji je sproveden u fabrici Western Electricity,
pogon Hawtorn 1933. godine. Eksperiment je imao zadatak da proveri faktore koji utiču na
produktivnost radnika, ali su sami radnici, svesni da su proučavani poboljšali produktivnost i na
taj način direktno ugrozili realnost rezultata eksperimenta. Takođe, terenski eksperimenti su
ograničeni na studije malog opsega i kratkog razdoblja zbog troškova istraživanja i poverljivosti
podataka.
Komparativna metoda koristi poređenje različitih društava ili skupina unutar jednog
društva u istom ili različitim vremenima. Zasniva se na analizi onoga što se dogodilo ili se
događa u društvu, a ne na situacijama koje stvaraju sami istraživači. Podaci mogu poticati iz
primarnih ili sekundarnih izvora. Komparativna metoda prevazilazi moralne probleme, kao i
verovatnoću uticaja istraživača na ponašanje ispitanika. Koristi naučnu logiku pozitivizma,
uspostavljanje korelacija. Takođe, omogućava proučavanje uzroka velikih društvenih promena u
dužem vremenskom periodu, kao i istorijski razvoj društva. Marx je koristio ovu metodu da bi
potkrepio svoju tvrdnju da društva prolaze kroz različite stadijume. Durkheim je koristio u
proučavanju podele rada, kao i prelaska iz mehaničke u organsku solidarnost. Max Weber je
poredio rane kapitalističke zemlje i civilizacije Kine i Indije kako bi dokazao da je
protestantizam uslovio pojavu ranog kapitalizma.
Kada se govori o pozitivizmu potrebno je napomenuti da pozitivizam, ako i
antipozitivizam, u sociologiji imaju svoje saznajne ciljeve. Kao saznajni cilj pozitivisitički
orijentisanih autora navodi se objašnjenje društvenih pojava.
Objašnjenje je naučni iskaz kojim se neka pojava povezuje sa drugim pojavama kako bi
se utvrdio uzrok njenog nastanka, funkcija, poreklo... Naučno objašnjenje predstavlja ispravni
logički argument čije su premise iskazi o generalizacijama, opštim pravilnostima, značajnim
uslovima, a čiji zaključak izražava činjenicu, pojam koji se objašnjava.
Osnovne komponente naučnog objašnjenja:
1) jedan ili više naučnih zakona, tj. iskaza o opštim pravilnostima (z1, z2,...zn)
 2) skup iskaza o uslovima u kojima nastaje pojava, tj. iskaza o početnim uslovima (n1,
n2,..., nn)
3) iskaz o pojavi koju treba objasniti
Iskazi o opštim pravilnostima (1) i iskazi o početnim uslovima (2) čine eksplanans, dok
iskaz o pojavi koja se objašnjava (3) predstavlja eksplanandum. Iskaz o pojavi koja se objašnjava
se podvodi pod naučne zakone pomoću iskaza o početnim uslovima i na taj način se dobija
objašnjenje. Ipak, da bi se konačni iskaz mogao smatrati objašnjenjem potrebno da zadovolji
određeni broj uslova:
- iskazi u eksplanansu ne smeju da logički slede iz iskaza u eksplanandumu.
- iskazi u eksplanansu moraju da budu proverljivi
- ne sme postojati snažan razlog za sumnju u istinitost iskaza u eksplanansu.
- svedočanstvo koje podržava iskaze u eksplanansu mora da bude nezavisno od iskaza u
eksplanandumu.
S obzirom na prirodu logičku argumenta i odnos eksplanansa i eksplananduma može se
zaključiti da postoji više vrsta objašnjenja. S obzirom na kompleksnost razvrstavanja objašnjenja
u različite kategorije ovde će biti navedene samo osnovni oblici objašnjenja.
1) deduktivno-nomološka objašnjenja postavljaju uslov da eksplanandum mora biti
logička posledica eksplanansa.
2) induktivno-statistička ili objašnjenja po verovatnoći postavljaju uslov eksplanandum
nije logička posledica, već samo sledi sa velikom verovatnoćom iz eksplanansa.
3) uzročno objašnjenje govori o tome zašto se neka pojava desila na tačno određeni, a ne
neki drugi način. Prema ovome premisa logičkog argumenta mora da sadrži opis događaja koji je
uzrok događaja u eksplanandumu.
4) model suštinskog svojstva kaže da sadrži iskaz kojim se određenoj klasi objekata
svojstvo suštinsko za tu klasu objekata, a najmanje jedan objekat uključen u događaj
eksplananduma je član te klase.
5) funkcionalno objašnjenje odgovara na pitanje koje potrebe ostvaruje pojava, tj. čemu
služi.
6) teleološka objašnjenja služe objašnjavanju delovanja čoveka, jer ljudsko delovanje nije
samo posledica prošlosti i sadašnjosti, već i usmereno ka budućnosti. Ljudsko delovanje
proaktivno, pod uticajem ciljeva, težnji, namera, nadanja... U teleološkim objašnjenjima 1
premisa govori o cilju, 2 govori o načinu i neophodnim sredstvima, a 3 o preduzetoj akciji.
7) strukturalno objašnjenje odgovara na pitanje koji elementi čine neku pojavu.
8) generička objašnjenja govore o poreklu, genezi određene pojave. Događaj se
objašnjava kao rezultat više prethodnih događaja. Generičko objašnjenje je moguće raščlaniti na
niz objašnjenja po verovatnoći koja se odnose na prethodne događaje. Vrlo često ona
predstavljaju nužne uslove za događaj koji se objašnjava, zbog čega je veoma lako pomešati sa
uzročnim objašnjenjem.
Sa druge strane kao saznajni cilj antipozitivizma javlja se razumevanje. Razumevanje je naučni
postupak kojim se utvrdjuje značenje koje akteri pridaju svojim postupcima. U okviru
sociologije kao discipline javlja se značajan broj autora koji se medjusobno suprotstavljaju po
metodološkom osnovu. Ova metodološka suprotnost je u tesnoj vezi sa suprotstavljanjem
pozitivizma i antipozitivizma, iako u savremenom naučnom okruženju, zahvaljajući izmedju
ostalog tehnološkom napretku, ali i proširenju naučnih znanja, granice izmedju ova dva pristupa
bivaju sve slabije.