Agatha Christie Breme

www.balkandownload.
org
www.balkandownload.org
Agatha Christie
writing as Mary Westmacott

The Burden
The Burden © 1956 The Rosalind Hicks Charitable Trust. All

rights reserved.
AGATHA CHRISTIE and the Agatha Christie Signature
are registered trademarks of Agatha Christie Limited in the
UK and elsewhere. All rights reserved.
www.agathachristie.com
Izdavač:
BDR MEDIA d.o.o.
www.bdrmedia.rs
Za izdavača:
Milan Gavrilović
Glavni i odgovorni urednik:

Vladan Divović
2
pod imenom
Meri Vestmahot
Prevela sa engleskog:
Jelena Ljumović Aleksić
BDR MEDIA d.o.o. 2019.
3
Jer moj je jaram nežan i moj teret je lak“

Jevanđelje po Mateju glava 13, stih 30
„ Gpspode,, koliko li su samo uživali
Kada su moj duh probudili;
A ja biram Tebe, pre nego mi duh umre,
Strahoviti bol, greh tog ubice,
I zabij te strele u moje mrtvo srce!“
ROBERT LUIS STIVENSON
4
PROLOG
Bilo je hladno u crkvi. Bio je tek oktobar, previše rano da bi se

uključilo grejanje. Napolju je sunce zajedno s kišom obećavalo toplotu i
dobro raspoloženje, ali ovde, unutar hladnog, sivog kamenja, osećala se
samo vlaga i jasni predznaci nastupajuće zime.
Lora je stajala između dadilje, veličastvene u svojoj najboljoj, svečanoj
odeći, i gospodina Hensona, sveštenika. Vikar je ostao u krevetu, savladan
blagim gripom. Gospodin Henson je bio mlad i vitak i imao je isturenu
adamovu jabučicu. Govorio je visokim, nazalnim glasom.
Gospođa Frenklin, slabašna i privlačna, oslanjala se o ruku svog
supruga. On je, pak, stajao uspravno, ozbiljnog izraza na licu. Rođenje
njegove druge ćerke delimično ga je utešilo nakon gubitka Čarlsa. Želeo je
sina. A sada, nakon svega što im je doktor rekao, činilo se da ga nikada
neće imati...
Prelazio je pogledom sa Lore na nedonošče koje je, samo za sebe,
srećno gugutalo u dadiljinim rukama.
Dve ćerke... Naravno, Lora je bila dobro, drago dete i, kao što to obično
i biva sa bebama, novi član njihove porodice je bilo divno biće, ali čovek je
želeo sina.
Čarls... Čarls, sa svojom tananom kosicom, Čarls koji je umeo da zabaci
glavu unazad kada se nasmeje. Tako lep dečak, tako drag, mio,
inteligentan. Zaista, veoma neobičan dečak. Bilo je veoma žalosno što, ako
je već neko od njegove dece moralo da umre, to nije bila Lora...
Iznenada mu se pogled ukrstio sa pogledom njegove starije ćerke.
Njene oči izgledale su tako krupne i tragične nasred sitnog, bledog lica, i
Frenklin je pocrveneo od krivice - kako je uopšte mogao samo to i da
pomisli?
Možda je dete moglo da nasluti šta mu se vrzmalo po mislima.
Naravno da je bio privržen Lori... samo... samo ona nije bila i nikada ne bi
ni mogla da bude Čarls.
5
Oslanjajući se i dalje na svog supruga, poluzatvorenih očiju, Anđela

Frenklin je govorila više za sebe: „Moj dečak... moj prelepi dečak... moja
duša... I dalje ne mogu da poverujem u to. Zašto to nije moglo da se desi
Lori?“'
Ona nije osećala krivicu zbog svojih misli i reči. Okrutnija i iskrenija
od svog muža, više u dodiru sa svojim najprimitivinijim potrebama,
priznavala je sebi jednostavnu činjenicu da joj njeno drugo dete, ćerka,
nikada neće značiti, niti bi mogla da joj znači onoliko koliko joj je značio
njen prvorođeni sin. U poređenju sa Čarlsom, Lora je bila sušta suprotnost,
tiho dete koje ju je razočaravalo, pristojnog ponašanja, nije stvarala
nikakve probleme, ali joj je nedostajalo... šta joj je to nedostajalo?
Nedostajala joj je ličnost.
Ponovo je pomislila: „Čarls... nikada ništa neće moći da mi nadoknadi
gubitak mog Čarlsa.“ Osetila je pritisak suprugove ruke na svojoj mišici i
otvorila je oči - trebalo je pomno da prati službu krštenja. Ne može se
opisati koliko je bio iritantan glas gospodina Hensona!
Nekom neobičnom zainteresovanošću Anđela je pogledala bebu koja
se meškoljila u dadiljinom naručju. Kako velike i ozbiljne reči za tako
sićušna smotuljak.
Beba, koja je do tada spavala, trepnula je i otvorila oči. Imala je
očaravajuće plave oči - iste kakve je imao i Čarls - i veselo je zagugutala.
Anđela je pomislila: „Ima Čarlsov osmeh.“ Nalet majčinske ljubavi ju je
preplavio. Njena beba - lično njena preslatka bebica. Po prvi put je
Čarlsova smrt zašla za zavesu prošlosti.
Anđela se susrela sa tužnim pogledom Lorinih tamnih očiju i iznenada
znatiželjno pomislila: „Pitam se o čemu li ovo dete razmišlja?“
Dadilja je, takođe, bila potpuno svesna Lore koja je tiho i uspravno
stajala pored nje.
„Ova malena je tako tiha“, pomislila je. „I previše tiha, ako se ja pitam -
prosto nije prirodno da jedno dete bude toliko tiho i lepo vaspitano, kao
što je ona. Nikada je niko nije primećivao, nisu joj poklanjali pažnju -
možda nije trebalo tako da bude - barem mi se tako čini...“
Prečasni Justas Henson približavao se trenutku koji ga je oduvek činio
nervoznim. Nije obavio mnogo krštenja u svom životu. Kad bi bar vikar
sad bio ovde. S odobravanjem je primetio Lorin ozbiljni izraz lica i tužne
6
oči. Izrazito lepo vaspitano dete. Iznenada se zapitao šta li njoj prolazi
kroz glavu.
Sva sreća, pa ni on, niti dadilja, a ni Artur ili Anđela, nisu to znali.
Nije bilo fer...
Oh, stvarno nije bilo fer...
Njena majka je volela njenu malenu sestricu isto koliko je volela i
Čarlsa.
Nije bilo fer...
Mrzela je tu bebu - mrzela, mrzela, mrzela!
„Volela bih da i ona umre“
Stajala je kraj oltara i svečane reči čina krštenja su joj odzvanjale u
ušima - ali je mnogo jasnije, mnogo glasnije čula svoje misli, prevedene u
reči:
„Volela bih da i ona umre...“
Osetila je nežno gurkanje. Dadilja joj je dodala bebu, uz šapat:
„Budi pažljiva, uzmi je - mirno - i dodaj je svešteniku.“
Lora joj je odgovorila takođe šapatom: „Hoću.“
Beba je bila u njenim rukama. Lora ju je pogledala. Pomislila je: „Šta bi
bilo ako bih sad raširila ruke i pustila je da padne - na kameni pod? Da li bi
je to ubilo?“
Pravo dole, na kamen, tako tvrd i siv - ali, s druge strane, bebe su bile
potpuno umotane - tako dobro obložene. Da li bi mogla to da uradi? Da li bi
se usudila?
Oklevala je, a taj trenutak je prošao - beba se nalazila u nervoznim
rukama velečasnog Justasa Hensona, koji očigledno nije posedovao
uvežbanu lakoću vikara. Upitao je za imena i ponavljao ih nakon Lore, Širli,
Margaret, Evelin... Voda je kapala na bebino čelo. Beba nije zaplakala, samo
je gugutala, kao da je bila oduševljena što joj se dešava nešto ovako
neobično, uprezno, dok se sve u njemu treslo, velečasni je poljubio bebino
čelo. I vikar je to uvek činio, setio se on. Sa očiglednim olakšanjem vratio je
bebu dadilji u ruke.
Krštenje je bilo okončano.
7
PRVI DEO
LORA - 1929.
Prvo poglavlje
Iza naizgled tihe spoljašnjosti deteta koje je mirno stajalo ispred

fontane, besnela je sve snažnija srdžba i jed.
Još otkad je Čarls umro, nadala se Mada je tugovala zbog Čarlsove
smrti (mnogo je volela Čarlsa), njena tuga je bila pomračena bolnom
čežnjom i očekivanjima. Naravno, dok je Čarls bio među njima, Čarls, lep,
šarmantan, opušten i bezbrižan, sva ljubav je bila usmerena ka Čarlsu.
Lora je smatrala da je to potpuno u redu, to je bilo sasvim kako treba. Ona
je oduvek bila tiho, dosadno, drugo dete, toliko često neželjeno, koje se
rodi prerano nakon prvorođenčeta. Njeni otac i majka bili su pažljivi
prema njoj, ukazivali su joj pažnju, ali je Čarls bio dete koje su voleli.
Jednom prilikom je načula kada je majka rekla jednom svom prijatelju
koji im je došao u posetu:
„Lora je drago dete, naravno, ali je prilično dosadna.“
I ona je prihvatila tu presudu sa beznadežnom iskrenošću. Ona i jeste
bila dosadno dete. Bila je sitna i bleda, a njena kosa se nije kovrdžala.
Njene reči nikada nisu veselile i zasmejavale druge - kao što su se smejali
svemu što bi Čarls izgovorio. Bila je dobra i poslušna i nikome nikada nije
stvarala probleme, ali nije bila, niti će ikada biti - pomislila je s tugom -
bitna.
Jednom je čak i dadilji rekla: „Mamica voli Čarlsa mnogo više nego što
voli mene...“
Dadilja se odmah brecnula na nju:
„Veoma je budalasto reći takvu stvar i nije nimalo istinito. Tvoja majka
voli oba svoja deteta podjednako - ispravno, ona je takva. Sve majke vole
svu svoju decu podjednako.“
8
„Mačke ne vole svu svoju decu isto“, rekla joj je Lora setivši se
nedavnih novorođenih mačića.
„Mačke su samo životinje“, rekla je dadilja. „Uostalom“, dodala je, uz
iznenada probuđenu veličanstvenu jednostavnost svog zvanja: „Bog te
voli, nemoj to nikada da zaboraviš.“
Lora je prihvatila tu njenu tvrdnju. Bog te voli - On mora. Ali čak i Bog,
pomislila je Lora, verovatno najviše voli Čarlsa... Jer je sigurno mnogo više
uživao u tome kako je napravio Čarlsa, nego u tome kako je ispala ona -
Lora.
„Naravno“, tešila se Lora, „ja mogu sebe najviše da volim. Ja mogu sebe
da volim više nego Čarlsa, mamicu, taticu ili bilo koga drugog.“
Nakon te spoznaje Lora je postala još bleđa, još tiša i još neprimetnija
nego pre. Bila je toliko dobra i poslušna da bi i dadilja na trenutke počela
da se oseća neprijatno. Čak je poverila jednoj od služavki svoju
neprijatnost i strah da će Loru možda Bog pozvati k sebi' mladu.
Ali, Čarls je bio taj koji je umro, ne Lora.
2.
„Zašto tom detetu ne nabavite psa?“ Gospodin Baldok je, ničim

izazvano, upitao svog prijatelja i bliskog druga, Lorinog oca.
Artur Frenklin ga je pogledao poprilično zaprepašćeno pošto su se
upravo nalazili usred nimalo ostrašćenog razgovora o posledicama
Reforme.
„Kom detetu?“, upitao ga je zbunjeno.
Gospodin Baldok je krupnom glavom pokazao ka mirnoj Lori, koja se
vozikala na svom ružičastome biciklu oko drveća na travnjaku ispred kuće.
Bila je to prilično spora i dosadna vožnja, bez i jedine trunke napetosti
zbog moguće opasnosti ili povrede. Lora je bila pažljivo dete.
„Zašto bih, pobogu, to uradio?“, zahtevao je odgovor gospodin
Frenklin. „Psi su, po mom mišljenju, jedna velika neprijatnost. Neprestano
utrčavaju u kuću blatnjavih šapa i uništavaju tepihe.“
Svojim dubokim glasom, u stilu velikog predavača koji je kod svakoga
uspevao da izazove ogorčenje i bes, gospodin Baldok je nastavio: „Pas ima
9
neverovatnu sposobnost da razvije ljudski ego. Za psa, ljudsko biće koje

mu je gazda, jednak je Bogu kome se treba klanjati i koga treba obožavati. I
to ne samo obožavati već, što je mnogo bitnije u današnjem dekadentnom
sumraku civilizacije, i voleti.“
„Posedovanje psa prosto ljudima udari u glavu. Zbog toga se osećaju
bitno i moćno.“
„I ti to smatraš pozitivnim uticajem?“ odgovorio mu je gospodin
Frenklin.
„Svakako da ne“, rekao mu je gospodin Baldok. „Ali posedujem i veliku
slabost da uživam u tome da gledam druge kako su srećni. Voleo bih da
vidim Loru srećnu.“
„Lora je savršeno srećna“, rekao mu je Lorin otac. „Uostalom, ima
mače“, dodao je.
„Eh“, rekao je gospodin Baldok. „To ni izbliza nije isto. I sam bi shvatio
kad bi se potrudio da o tome razmisliš. To je tvoj osnovni problem. Ti
nikad ne razmišljaš. Evo, uzmimo za primer tvoj malopređašnji argument
o ekonomskim uslovima u vreme Reforme. Da li si, makar na tren, zastao i
pomislio...“
I tek tako vratili su se na pređašnju temu, razmenjujući činjenice i
mišljenja, prilično uvažavajući stavove onog drugog, dok je gospodin
Baldok iznosio zapanjujuće i provokativne izjave.
Međutim, neko slabašno nezadovoljstvo nastavilo je da mori um
Artura Frenklina i iste večeri, kada je ušao u sobu svoje supruge dok se
ona presvlačila za večeru, naglo ju je upitao:
„Lora je dobro, zar ne? Zdrava je, srećna i sve ostalo?“
Njegova žena se okrenula zaprepašćeno raširivši svoje plave oči,
prelepe tamnoplave oči boje različka, iste kakve je imao i njen sin, Čarls.
„Dragi!“ rekla je. „Pa naravno! Lora je uvek dobro. Ona čak nikada
nema napade besa kakve imaju ostala deca. Ja nikad ne brinem za Loru.
Ona je zaista pristojno dete u svakom smislu. Pravi je božji dar.“
Nekoliko trenutaka kasnije, dok je zakopčavala kopču biserne ogrlice,
iznenada ga je upitala: „Zašto? Zašto si me večeras pitao to u vezi Lore?“
Artur Frenklin je rekao neodređeno:
,,Zbog Baldija - zbog nećega što je rekao.
10
„Oh, Baldi!“ Glas gospođe Frenklin je zvučao kao da je to beskrajno

zabavlja. „Znaš valjda kakav je on. Voli da komplikuje.“
I tako je, u datim okolnostima, dok su izlazili iz trpezarije nekoliko
dana kasnije kada je gospodin Baldok došao na ručak, Anđela nabasala na
dadilju u hodniku kuće i potrudivši se da govori što glasnije da bi je svi
čuli, upitala jasnim i zvonkim glasom:
„Sa gospođicom Lorom je sve u redu, zar ne? Ona je zdravo i srećno
dete?“
„Oh, pa svakako, gospođo.“ Dadilja je zvučala iskreno i pomalo kao da
se brani. „Ona je veoma dobra mala devojčica, s njom nikada nema
nikakvih problema. Nije nimalo nalik mladom gospodinu Čarlsu.“
„Znači, Čarls ti priređuje razne probleme, zar ne?“ upitao ju je
gospodin Baldok.
Dadilja se okrenula ka njemu snishodljivo.
„On je pravi dečak, gospodine, uvek smišlja neke nove nestašluke!
Nalazi načine da se zabavi, znate. Uskoro će krenuti u školu. Svi dečaci su
uvek nestašni i aktivni u njegovom uzrastu. S druge strane, ima problema
sa varenjem, a često se, bez mog znanja, dočepah previše slatkiša.“
Sa osmehom na usnama, koji je govorio da je svesna koliko je sve to
štetno po njega, odmahujući glavom nastavila je dalje niz hodnik.
„Bez obzira na sve, ona ga obožava“, rekla je Anđela Frenklin dok su
išli ka salonu.
„Očigledno“, rekao je gospodin Baldok. Razmislio je, i dodao: „Odvek
sam smatrao da su sve žene blesave.“
„Dadilja nije blesava - štaviše, daleko je od toga.“
„Nisam ni mislio na dadilju.“
„Misliš na mene?“ Anđela ga je ošinula pogledom, ali ne previše
ozbiljno. Na kraju krajeva, bio je to Baldi, slavni ekscentrik, kome je bio
dopušten povremeni bezobrazluk. Zapravo, to je bila jedna od njegovih
najprimamljiviju! osobina.
„Razmišljam o tome da napišem knjigu o problemima sa kojima se
suočava drugorođeno dete“, rekao je gospodin Baldok.
„Baldi, nemoguć si! Nije valjda da zagovaraš da treba imati samo
jedno dete? Mislila sam da je to sasvim nerazumno sa svakog gledišta.“
11
„Oh! Vidim ja mnogo toga dobrog u porodici sa desetoro dece. To jest,

ako im se dozvoli da se razvijaju na pravičan način. Da imaju svoja kućna
zaduženja, da se stariji brinu o mladima, i sve što uz to ide. Da porodična
mašina zdravog domaćinstva radi kao podmazana. Uzgred, oni bi u tom
slučaju zaista morali da budu od koristi - ne samo da im se stvara privid da
su korisni. Ipak, u današnje vreme, poput nekih glupana, mi ih podelimo i
razdvajamo, trpamo ih u nekakve grupe sa 'zajedničkim godištem'! I to
nazivamo obrazovanjem! Svašta! To je apsolutno protivprirodno!“
„Ti i tvoje teorije“, rekla je Anđela obzirno. „Nego, šta si to hteo da
kažeš o drugom detetu?“
„Problem s drugim detetom je što se njemu čovek najčešće ne raduje
onako kao prvom“, rekao je gospodin Baldok promišljeno. „Prvo dete je
prava avantura. Sve u vezi sa njegovim dolaskom na svet je zastrašujuće i
bolno. Žena je sigurna da će umreti, a muž (evo, na primer, naš Artur) je,
takođe, ubeđen da će žena umreti. Nakon što se sve to završi, odjednom se
nađeš sa tim malenim pokretnim zamotuljkom koji vrišti iz sve snage, a
samo to dvoje ljudi znaju šta su sve prošli da bi ga uopšte i stvorili! Samim
tim, isto toliko ga i cene! To je nešto sasvim novo, naše je, i prekrasno je!
Zatim, najčešće previše brzo nakon toga, stiže i 'dete broj dva' - i čitava
frka i panika kreću iz početka - ali ovaj put nema toliko straha, umesto
toga sve je mnogo dosadnije. I eto ga, vaše je, ali to više nije novo iskustvo
i, pošto vas nije ni izbliza toliko koštalo kao prvo, nije ni izbliza toliko
prelepo.“
Anđela je slegnula ramenima.
„Ove neženje sve znaju najbolje“, promrmljala je ironično. „Ali, zar nije
isti slučaj i s 'brojem tri', 'brojem četiri' i svom narednom decom?“
„Ne baš. Primetio sam da je najčešće veći vremenski razmak pre
deteta 'broj tri'. 'Broj tri' se najčešće rađa zato što prethodno dvoje dece
postaje sve nezavisnije i zato 'što bi bilo baš lepo ponovo imati bebu u
dečijoj sobi'. Zanimljiva stvar. Bebe su jedna strahovito odbojna mala
stvorenja, ali tu valjda prorade prirodni biološki instinkti. I tako se to
nastavlja. Neka deca su fina, neka bezobrazna, neka su pametna, a neka
dosadna, ali se oni među sobom manje više slože, i na kraju ostaje samo
jedna jedina misao, a to je da retko koje dobije bezuslovnu ljubav i pažnju
kao prvorođeno dete.“
,,I sve to nije nimalo fer, je l' to pokušavaš da kažeš?“
12
„Upravo tako. To je osnovna činjenica života, život naprosto nije fer!“

,,I šta mi možemo da učinimo povodom toga?“
„Ništa.“
„Onda, zaista, Baldi, ne razumem zašto o tome pričaš.“ „Rekao sam to
već Arturu pre neki dan. Ja sam u osnovi bundžija mekog srca. Volim da
ljudi oko mrene budu srećni. Volim da ljudima nadoknađujem ono što nisu
dobili i što ne mogu da steknu. Time se stvara izvesna ravnoteža. Osim
toga, ako to ne uradite...“, tu je na tren zastao, „to može biti veoma
opasno...“
3.
„Ja stvarno mislim da Baldi često priča besmislice“, ozbiljno je rekla

Anđela svom mužu kada ih je gost napustio.
„Džon Baldok je jedan od najčuvenijih učenjaka ove zemlje“, rekao joj
je Artur Frenklin s dozom oštrine u glasu.
„Oh, znam ja to“, Anđela mu je odgovorila s blagim potcenjivanjem. ,,I
ja bih mu se pokorno divila kada bi govorio o zakonima i pravima starih
Grka i Rimljana ili o nepoznatim pesnicima elizabetanskog doba. 1 Ali, šta
on može znati o deci?“
„Pretpostavljam apsolutno ništa“, odgovorio joj je suprug. „Nego,
predložio je pre neki dan da nabavimo Lori psa.“
„Psa? Ali ona već ima mače.“
„Sudeći po njegovim rečima, to ni izbliza nije isto.“
„Vrlo neobična izjava... Čak se sećam da je jednom izjavio da ne voli
pse.“
,,I ja mislim da ih ne voli.“
Anđela je promišljeno nastavila: „Čarls bi, s druge strane, možda
trebalo da dobije psa... Delovao je poprilično preplašeno pre neki dan kada
su oni štenci kod vikara naleteli na njega. Ne volim da vidim kad se dečak
plaši psa. Kada bi imao svog psa, navikao bi se na njih. Treba i da nauči da
1
Engleska, druga polovina šesnaestog veka, doba vladavine kraljice Elizabete - prim. prev.
13
jaše. Volela bih kada bismo mu kupili ponija. Eh, kad bismo samo imali
konjušarnicu!“
„Bojim se da poni ne dolazi u obzir“, rekao joj je Frenklin.
U kuhinji, služavka Etel je rekla kuvarici: „Onaj matori Baldok je isto to
primetio.“ „Šta jeprimetio?“
„Gospojicu Loru. Da neće još dugo ostati na ovom svetu. Čak su se
raspitivali kod dadilje o njoj. Ah, vidi se to na njoj, bez sumnje, jadno dete.
Nije ni trunku nevaljala, ne kao gospodin Čarls. Samo me ti slušaj šta ti
kažem, ona neće poživeti da odraste.“
Ali, Čarls je bio taj koji je umro.
Drugo poglavlje
Čarls je umro od dečije paralize. Umro je u internatu. Dva druga

dečaka iz škole su se takođe zarazila, ali su se oporavili.
Za Anđelu Frenklin, posebno u njenom trenutnom delikatnom stanju,
taj udarac je bio toliko snažan da ju je potpuno slomio. Čarls, njen voljeni,
njena duša, njen prelepi, veseli, živahan dečak.
Ležala je u zamračenoj sobi, zureći u plafon. Nije mogla ni da plače. A
njen muž, Lora i ostale sluge, u tišini su se šunjali po potpuno utihloj kući.
Na kraju je doktor savetovao Arturu Frenklinu da povede ženu nekuda u
inostranstvo.
„Potrebna joj je potpuna promena vazduha i okoline. Mora da se
trgne. Trebalo bi poći negde gde je svež vazduh, planinski. Možda u
Švajcarsku.“
I tako su Frenklinovi otišli, ostavivši Loru pod budnim okom dadilje,
uz svakodnevne posete gospođice Viks, ljubazne i prijatne, ali krajnje
dosadne guvernante.
Za Loru je period roditeljskog odsustva bio pun zadovoljstva.
Tehnički, bila je gospodarica kuće! Svakog jutra bi 'odlazila do kuvarice i
naručivala obroke za taj dan. Gospođa Brenton, kuvarica, bila je punačka i
dobronamerna žena. Umela je da se izbori sa pomalo čudnijim Lorinim
zahtevima i nekako uspevala da jelovnik bude onakav kakav bi bio da ga je
14
sama planirala, ne urušavajući pritom Lorin novonastali osećaj značaja.

Roditelji joj nisu nedostajali i zbog toga što je maštala o tome kako će njen
život izgledati jednom kada se vrate.
Bilo je užasno što je Čarls mrtav. Prirodno, oni su njega najviše voleli -
njoj je ta činjenica bila potpuno pravedna i jasna, ali sad - sad - ona će biti
ta koja će okupirati tron Čarlsovog kraljevstva. Sada je Lora njihovo jedino
dete, dete u koje će ulagati sve svoje znade i kome će poklanjati svu svoju
pažnju. U sebi je smišljala scene i zaplete, zamišljajući dan njihovog
povratka kući. Majčine raširene ruke...
„Lora, dušo moja. Ti si mi sad sve na svetu!“
Dramatične scene, prepune emocija. Scene, toliko daleko od
stvarnosti, od onoga kako bi se zaista ponašali Anđela ili Artur Frenklin.
Ali, za Loru, te scene bogate dramom grejale su joj srce i, malo-pomalo,
počela je toliko da veruje u njih da joj se činilo da su se već dogodile.
Dok je koračala stazom ka selu, u mislima je vodila razgovore. Upitno
je dizala obrve, odmahivala glavom, mrmljajući sebi u bradu.
Toliko se unela u to bogato šarenilo sopstvene emotivne maštarije, da
nije ni primetila gospodina Baldoka. koji je putem iz sela išao ka njoj. Pred
sobom je gurao pletenu korpu na točkovima u kojoj je često kući nosio
potrepštine koje bi kupio.
„Zdravo, mlada Lora.“
Okrutno prekinuta u uživanju u svojoj zamišljenoj, porodičnoj drami u
kojoj njena majka oslepi, a ona, Lora, odbije da se uda za viskonta2 uz
reči: „Nikada se neću udati. Meni je moja majka sve!“, Lora se prepala i
pocrvenela.
„Tvoji otac i majka su još na putu, je li?“
„Tako je, neće se vratiti bar još deset dana.“
„Dakle tako. Da li bi volela sutra da popiješ čaj sa mnom?“
,,Oh, da.“
Lora je bila iznenađena i uzbuđena. Gospodin Baldok, redovni
profesor na univerzitetu udaljenom tridesetak kilometara, imao je malenu
kolibu u selu u kojoj je provodio raspuste, a povremeno i pokoji vikend.
2
Viskont - engleska plemićka titula, brat grofa - prim. prev.
15
Prezirao je sve uobičajene društvene norme i uvredio čitav Belburi

odbijajući, najčešće veoma neljubazno, razne pozive na druženja mnogih
uglednih građana. Artur Frenklin je bio njegov jedini prijatelj - a to
prijateljstvo je trajalo već dugi niz godina. Džon Baldok nije bio
druželjubiv čovek. Prema svojim studentima bio je veoma okrutan i
izrazito ironičan, tako da su se samo najbolji izdigli, uspevajući da se
izdvoje u društvu, dok su ostali nestali na rubu prošlosti. Napisao je
mnoštvo obimnih, značajnih knjiga o nepoznatim trenucima u istoriji, a te
knjige su bile tako napisane da je samo nekolicina ljudi uspevala da shvati
šta je njima želeo da kaže. Bledi pokušaji njegovih izdavača da se potrudi
da piše na malo čitljiviji način, odbijeni su uz prezrive poglede. Gospodin
Baldok je, naime, insistirao na tome da su ljudi koji umeju da cene njegove
knjige apsolutno jedini čitaoci vredni njegovog vremena! Bio je posebno
neprijatan prema ženama, što je mnoge od. njih toliko opčinilo, da su se
uvek vraćale po još. Taj muškarac tvrdokornih predrasuda i jedva
podnošljive arogancije, ipak je imao neobično nežno srce koje bi uvek
izdalo sve njegove principe.
Lora je znala da je bila čast kad te gospodin Baldok pozove na čaj i
ponašala se shodno tome. Pojavila se na zakazanom sastanku uredno
obučena, očešljana i okupana, ali je, svejedno, sa sobom ponela i dozu
sumnje, jer je gospodin Baldok bio izuzetno uznemirujuć čovek.
Kućepaziteljka gospodina Baldoka ju je uvela u biblioteku. Gospodin
Baldok je podigao pogled sa knjige koju je čitao i zagledao se u nju.
„Zdravo, šta ti radiš ovde?“, upitao ju je.
„Pozvali ste me na čaj“, odgovorila mu je Lora.
Gospodin Baldok ju je pogledao iznenađeno. Lora je izdržala njegov
pogled. Bio je to ozbiljan, mada ljubazan pogled, koji je uspešno skrivao
svu njenu unutrašnju nesigurnost.
„Istina, pozvao sam te“, reče gospodin Baldok, trljajući svoj nos. „Hm...
da, tako je bilo. Ne pada mi na pamet zbog čega sam to uradio. Pa, ako je
tako, sedi.“
„Gde?“, upitala ga je Lora.
To pitanje je bilo izuzetno smisleno. Biblioteka u koju su uveli Loru,
bila je ogromna prostorija u kojoj su se police za knjige prostirale od poda
do plafona. Sve su bile pretrpane knjigama, ali je u prostoriji i dalje bilo
16
mnogo onih koje nisu mogle da stanu na police i stajale su naslagane u

velike gomile na podu i stolovima. Stolice su, takođe, bile prepune knjiga.
Gospodin Baldok kao da se iznervirao.
„Pretpostavljam da ćemo morati da učinimo nešto povodom toga“,
rekao je razdraženo.
Odabrao je fotelju, koja je bila manje pretrpana od ostalih, i uz mnogo
huktanja i uzdisanja, spustio je velike dve gomile prašnjavih knjiga sa
fotelje na pod.
„Evo, izvoli“, rekao je i udario dlanom o dlan, da se reši prašine. Usled
toga, naglo i glasno je kinuo.
„Zar ovde niko nikad ne čisti prašinu?“, upitala ga je Lora, dok se
mirno spuštala na svoju fotelju.
„Ne, ako im je život mio!“ odgovorio joj je gospodin Baldok. „Ali,
moram ti priznati, to je teška borba. Ne postoji stvar koju ijedna žena više
voli od toga da ti upadne sa velikim, žutim usisivačem, naoružana gomilom
preparata u spreju prepunih nekakvih masnjikavih premaza, koji mirišu
na terpentin ili još gore. Krenu da pipaju sve moje knjige i da ih slažu na
gomile, kako im padne na pamet, a najčešće po veličini, ne obraćajući ni
malo pažnje na tematiku tih knjiga! I to nije sve. Zatim uključe onu mašinu
zlog izgleda, koja ispušta nesnošljivu buku, sve dok na kraju ne obave svoj
posao i ne izađu odavde, zadovoljne poput mačke koja je progutala
kanarinca, a meni ostave biblioteku u takvom stanju da ne mogu mesec
dana da nađem ni jednu jedinu knjigu koju tražim. Žene! Šta li je Gospod
imao na umu kada je njih izmislio, stvarno ne znam. Usuđujem se da
kažem da mu se činilo da Adam deluje previše samouvereno i
samozadovoljno; uostalom, bio je gospodar celog univerzuma, davao je
imena životinjama i sve što uz to ide. Verovatno je pomislio da ga valja
malo postaviti na mesto. Priznajem, ima u tome istine. Ali svejedno, čin
stvaranja žene je zaista bio previše. Vidi gde je to dovelo jadne muškarce!
Dobili su šamar u lice, usred Prvobitnog greha!“3
„Žao mi je“, reče Lora, izvinjavajući se.
„Kako to misliš, žao ti je?“
„Što to osećate prema ženama, jer, valjda sam i ja žena.“
3
Prvobitni ili praroditeljski greh iz Bibliije, greh Adama i Eve - prim. prev.
17
„Ne, još uvek nisi, hvala bogu“, reče gospodin Baldok. ,,I još dugo nećeš
biti. Naravno, doći će do toga, ali nema svrhe unapred razmišljati o
neprijatnim stvarima. Usput, ja nisam zaboravio da mi ti danas dolaziš na
čaj. Ni jednog trenutka! Samo sam se pretvarao da sam zaboravio, zbog
nekih svojih razloga.“
„Kojih razloga?“
„Pa...“, gospodin Baldok je ponovo protrljao svoj nos. „Jedan od njih je
da sam želeo da vidim šta ćeš ti na to da kažeš.“ Klimnuo je potvrdno
glavom. „Jako si se lepo pokazala. Zaista, veoma lepo...“
Lora je zurila u njega, ništa ne shvatajući.
„Imao sam još jedan razlog. Ako ćemo ti i ja da budemo prijatelji, a po
svemu sudeći, stvari se kreću u tom smeru, moraćeš da me prihvatiš
onakvog kakva sam - neotesano i neprijatno matoro gunđalo. Shvataš?
Nema svrhe od mene očekivati lepe govorancije. Na primer, drago dete,
veoma mi je drago što te vidim - radovao sam se tvom dolasku.“
Gospodin Baldok je poslednje fraze izgovorio visokim falsetom,
očigledno se šaleći. Trzaj je prešao ozbiljnim Lorinim licem. Nasmejala se.
„To bi bilo baš smešno“, rekla je.
„Zaista bi. Veoma smešno.“
Lora se ponovo uozbiljila. Pogledala ga je sumnjičavo.
„Stvarno mislite da ćemo mi postati prijatelji?“, raspitivala se.
„To je samo pitanje obostranog pristanka. Da li se tebi dopada ta
ideja?“ Lora je razmišljala.
„Pa, to mi deluje pomalo... čudno“, rekla je promišljeno. „Mislim,
prijatelji su obično deca koja dođu da se igraju s tobom.“
„Sa mnom nećeš moći da se igraš ringeraja, niti bilo šta slično, nemoj
ni da ti to pada na pamet!“
„To je ionako samo za bebe“, odgovorila mu je Lora s prekorevanjem.
„Naše prijateljstvo bi, na prvom mestu, bilo zasnovano na
intelektualnom nivou“, rekao joj je gospodin Baldok.
Lora je delovala zadovoljno.
„Nisam sigurna da znam šta to znači, ali mi se dopada kako to zvuči“,
rekla mu je.
18
Gospodin Baldok joj je odgovorio: „To znači da, kad se vidimo,

možemo da razgovaramo o temama koje nas oboje interesuju.“
„Kakvim temama?“
„Pa... na primer, o hrani. Ja volim hranu, a pretpostavljam da je i ti
voliš. Ali, s obzirom na to da ja imam šezdeset i nešto, a ti imaš - koliko
beše, deset godina, ne sumnjam da će se naši stavovi po toj temi naveliko
razlikovati. To je veoma zanimljivo. Zatim, biće tu još raznih tema - boje -
cveće - životinje - istorija Engleske.“
„Mislite, stvari poput silnih žena Henrija VIII4?“
„Upravo tako. Ako pomeneš Henrija VIII u društvu, devetoro od
desetoro ljudi će odmah početi da priča o njegovim ženama. To je zapravo
velika uvreda čoveku koga su nazivali najboljim vladarom sveg Hrišćanstva
i koji je bio neopisivo spretan i domišljat kralj, a danas ga pamte samo po
bračnim brodolomima, sve u pokušaju da začne zakonskog naslednika
trona. Njegove proklete ženetine nisu imale apsolutno nikakvu istorijsku
važnost.“
„Pa, ja smatram da su bile veoma bitne.“
„I evo nas!“, uskliknnuo je gospodin Baldok. „Diskutujemo.“
„Ja bih baš volela da sam bila Džejn Sejmur.“5
,,A zašto baš ona?“
„Ona je umrla“, reče Lora ekstatično.
„Umrle su i Nen Bolen i Ketrin Hauard.“6
„One su pogubljene. Džejn je bila udata za njega tek godinu dana, a
onda je rodila bebu i umrla i svima je sigurno bilo neopisivo žao zbog
toga.“
„To je samo jedna tačka gledišta. A sad, pređimo u drugu sobu da
vidimo ima li išta da se pojede uz čaj.“
4 Henri VIII Tjudor-kralj Engleske od 1509-1547, otac Kraljice Elizabete, čuven po svojih
šest žena, a posebno po onima koje je pogubio - prim. prev.
5 jedna od supruga Henrija VIII - prim. prev.
6
takođe supruge Henrija VIII - prim. prev.
19
2.
„Ovaj čaj je predivan“, rekla je Lora radosno.

Očima je gutala zemičke sa borovnicama, rolnice sa džemom, eklere,
sendviče sa krastavcem, čokoladni keks i ogromni, naizgled potpuno
nejestivi, kolač od šljiva.
Iznenada se zakikotala.
„Pa Vi ste me zaista očekivali na čaju“, rekla je. „Osim ako... da li svaki
dan pijete čaj uz sve ove đakonije?“
„Bože me sačuvaj“, rekao joj je gospodin Baldok.
Sedeli su, jedno pored drugog kao pravi prijatelji. Gospodin Baldok je
pojeo šest sendviča sa krastavcima, a Lora četiri eklera i pomalo svega
ostalog.
„Imaš sjajan apetit. Drago mi je što to vidim, mlađana Lora“, rekao joj
je gospodin Baldok zadovoljno, nakon što su završili sa hranom.
„Uvek sam gladna“, reče mu Lora. ,,A retko kad sam bolesna. Čarls je
često bio bolestan.“
„Hm... Čarls. Pretpostavljam da ti Čarls mnogo nedostaje?“
„Oh, da, nedostaje mi. Stvarno mi mnogo nedostaje.“
Guste obrve gospodina Baldoka su se izvile.
,,U redu, dobro je. Ko je pa rekao da ti ne nedostaje?“
„Niko. I nedostaje mi - zaista.“
Ozbiljno je klimnuo glavom, kao odgovor na njenu iskrenost, i
nastavio da je promatra. Bio je začuđen.
„Bilo je veoma tužno što je on tako umro“, Lorin glas je nesvesno
podražavao boju nekog drugog glasa, starijeg, odraslog glasa, od koga je
prvobitno čula tu frazu.
„Da, to je veoma tužno.“
„Veoma tužno za mamu i tatu. I sad... ja sam im sve što im je ostalo na
ovom svetu.“
,,I? To je to?“
Pogledala ga je ne shvatajući šta je želeo da kaže.
20
Povukla se u svoj lični svet mašte. „Lora, dušice moja. Ti si mi sve na

svetu - moje jedino dete, moje blago...“
„Pokvareni puter“, rekao je gospodin Baldok. To je bio jedan od
njegovih izmišljenih izraza koje je koristio da naglasi veliku neprijatnost.
„Pokvareni puter! Pokvareni puter!“ Razdražljivo je odmahivao glavom.
„Hajde da izađemo malo u baštu, Lora“, reko joj je. „Možemo da
gledamo ruže. A ti možeš da mi pričaš kako provodiš dane.“
„Pa, ujutru dođe gopođica Viks i imamo časove.“
„Ta matora karakondžula!“
„Zar Vam se ona ne dopada?“
„Njoj piše Girton na sred čela. Usput, zapamti moje reči, nemoj nikada
da ideš u Girton, Lora!“
„Šta je Girton?“
„To je koledž za žene. U Kembridžu. Naježim se kad pomislim na
njega!“
„Ja, kad napunim dvanaest, idem u internat.“
„Internati su leglo zlobe!“
„Mislite da mi tamo neće biti lepo?“
„Usuđujem se da kažem da će tebi biti lepo, poprilično. U tome i čuči
opasnost takvih mesta! Udaraćeš druge devojke po člancima štapom za
hokej na travi, vratićeš se kući za praznike, zaljubljena u učiteljicu
muzičkog, a na kraju ces, najverovatbije, završiti na mestima poput
Girtona, Samervila ili tome slično. Oh, pa dobro, ostalo nam je još nekoliko
lepih godina dok ne dođe do najgoreg. Hajde da ih dobro iskoristimo. Šta
ćeš da radiš kad porasteš? Pretpostavljam da imaš određenu ideju o tome
kako želiš da ti život izgleda?“
„Mislim da bih mogla da idem da negujem leprozne...“
„To je dovoljno bezazleno. Samo nemoj da jednog od njih dovedeš
ovamo i smestiš u krevet svog muža. Sveta Elizabeta od Mađarske je
upravo to učinila. Krajnje tvrdoglava predanost, rekao bih. Bez sumnje,
bila je prava božja svetica, ali i veoma bezobzirna supruga.“
„Ja se nikada neću udati“, rekla je Lora glasom prepunim
samoodricanja.
21
„Nećeš? Oh, ali ja mislim da bih se ja udao da sam na tvom mestu.

Matore usedelice su gore od udatih žena, po mom mišljenju. Svakako, to je
teška muka za nekog muškarca, ali usuđujem se da kažem da smatram da
ćeš biti mnogo bolja supruga od većine žena.“
„To ne bi bilo u redu. Moraću da se brinem o mamici i tatici, kada
ostare. Nemaju nikoga osim mene.“
„Imaju kuvaricu, kućepaziteljku, baštovana i odličan priliv novca, kao i
mnogobrojne prijatelje. Oni će biti dobro. Roditelji moraju da se nose sa
tim da će ih deca napustiti kad im dođe vreme. Ponekad to ume da bude i
veliko olakšanje.“ Iznenada se zaustavio pored ružičnjaka. „Ovo su moje
ruže. Je l' ti se dopadaju?“
„Prelepe su“, odgovorila mu je Lora ljubazno.
„Sve u svemu, više ih volim od ljudskih bića“, rekao joj je gospodin
Baldok. „Pre svega, žive mnogo kraće.“
Zatim je čvrsto uhvatio Loru za ruku.
„Zbogom, Lora“, rekao joj je. „Sad moraš da ideš. Prijateljstvo nikada
ne treba previše opterećivati i natezati. Uživao sam što si došla kod mene
na čaj.“
„Doviđenja, gospodine Baldok. Hvala Vam što ste me pozvali. I ja sam
veoma uživala kod Vas u poseti.“
Kulturna i ljubazna fraza joj je izletela iz usta u maniru beznačajnog
ćaskanja. Lora je zaista bila lepo vaspitano dete.
„Tako je“, gospodin Baldok ju je prijateljski potapšao po ramenu.
„Uvek reci šta si naučila. To je osnovna ljubaznost, a poznavanje pravih
reči i fraza je ono na čemu čitavo društvo počiva. Kad dođeš u moje godine,
moći ćeš da govoriš ono što želiš.“
Lora mu se nasmešila i izašla kroz gvozdenu kapiju koju je držao
otvorenu. Zatim se okrenula ka njemu, oklevajući.
„Šta je sad bilo?“
„Pa, da li je to stvarno sad tako? Mislim, to da smo mi sad prijatelji?“
Gospodin Baldok je protrljao svoj nos.
„Jesmo“, odgovorio joj je uz uzdah. „Da, rekao bih da je tako.“
„Nadam se da Vam to ne smeta previše?“ upitala ga je Lora ne
skrivajući napetost u glasu.
22
„Ne previše... Samo moram da se naviknem na to.“

„Da, svakako. I ja moram da se naviknem na tu ideju, takođe. Ali
mislim - bar mi se čini - da će to biti daš lepo. Doviđenja.“
„Doviđenja.“
Gospodin Baldok je gledao za sićušnom figurom koja se udaljavala i
promrmljao sam za sebe: „Vidi sad u šta si se upetljao, matora budalo!“
Krenuo je istim putem nazad prema kući, a usput ga je presrela
njegova kućepaziteljka, gospođa Rouz.
„Zar je devojčica otišla?“
„Da, otišla je.“
„Pobogu, pa nije se dugo zadržala, zar ne?“
„Zadržala se sasvim dovoljno“, odgovorio joj je gospodin Baldok. „Deca
i ljudi nižeg društvenog staleža nikada ne znaju kad je vreme da odu.
Čovek to mora sam da im kaže.“
„Pobogu!“, rekla je gospođa Rouz, zureći za njim zaprepašćeno, dok je
prolazio pored nje i nastavio putem ka kući.
„Laku noć“, reče gospodin Baldok. „Povući ću se u svoju biblioteku i ne
želim da me ponovo neko prekida.“
„Što se tiče večere...“
„Poslužite šta god želite.“ Gospodin Baldok ju je otpustio, mahanjem
ruke. ,,I odnesite sve one slatkiše, pojedite ih ili ih bacite mački.“
,,Oh, hvala Vam puno gospodine. Moja mala sestričina...“
„Dajte ih sestričini, mački, ili bilo kome“
Ušao je u biblioteku i zalupio vrata.
„Pobogu!“, opet je uzviknula gospođa Rouz. „Od svih matorih neženja...
Ali opet, ja sam jedna od retkih koja ga zaista razume! To se ne bi moglo
reći i za ostatak sveta.“
Lora je stigla kući. Osećala se neobično značajnom. Uživala je u tom
osećanju.
Provirila je kroz kuhinjski prozor, gde se Etel, kućepaziteljka, borila da
savlada jednu neobično tešku i zamršenu šaru u miljeu koji je heklala.
„Etel“, progovorila je iznenada Lora. „Imam prijatelja.“
23
„Da, dušo“, rekla joj je Etel, mrmljajući i dalje sebi u bradu. „Pet ravnih
bodova, pa dvaput dupli pod, pa osam bodova...“
„Ja imam prijatelja.“ Lora je naglasila informaciju.
Etel je i dalje mrmljala tihim glasom:
„Pet duplih bodova, a onda tri prazna do sledećeg - ali na kraju mi se
to ne poklapa - gde li sam pogrešila?“
„Ja imam prijatelja“, povikala je Lora, očigledno izludela zbog manjka
saosećanja koji joj je pokazivala njena osoba od poverenja.
Etel je podigla glavu, preplašena.
„Pa, samo protrljaj to mesto, draga, dobro ga protrljaj“, rekla je
nejasno.
Lora je okrenula glavu u gnušanju.
Treće poglavlje
Anđela se užasavala povratka kući, međutim, kada je došlo vreme za

to, ni izbliza nije bilo toliko strašno koliko se pribojavala.
Dok su se kolima približavali ulazu, rekla je mužu: „Eno je Lora, čeka
nas na stepenicama. Izgleda veoma srećno.“
Iskočivši iz automobila čim je stao, privrženo je zagrlila rukama svoju
ćerku i povikala:
„Lora, dušice. Mnogo sam srećna što te vidim. Jesmo li ti mnogo
nedostajali?“
Lora joj je obzirno odgovorila:
„Niste mnogo. Bila sam veoma zaposlena. Ali, napravila sam ti
podmetač od pruća.“
Iznenada je Anđelinim umom proletelo bolno sećanje na Čarlsa -
setila se načina na koji bi trčao preko trave, bacio se na nju, grlio je.
„Mamice, moja mamice, mamice!“
Koliko ju je samo bolelo to sećanje. Odagnala je nezvane slike iz glave,
nasmešila se Lori i rekla:
„Podmetač od pruća? Zaista lepo, dušo.“
24
Artur Frenklin je uvrnuo jedan pramen ćerkine kose.

„Rekao bih da si porasla, mačkice.“
I svi su ušli u kuću.
Šta je tačno Lora očekivala, to nije znala. Mamica i tatica su bili tu,
došli su kući. Bili su srećni što je vide, gurali su se oko nje, zapitkivali je sve
i svašta. Nisu oni bili ti koji su se pogrešno ponašali, već je to bila ona. Nije
bila... nije bila... šta to nije bila?
Ona sama nije govorila, niti je delovala, niti se osećala, onako kako je
mislila da će biti.
Ništa se nije dešavalo onako kako je ona planirala. Ona nije - zaista -
zauzela Čarlsovo mesto. Nešto je fajilo u njoj, u Lori. Ali, sve će biti
drugačije sutra, govorila je samoj sebi. Ili narednog dana, ili onog nakon
narednog. Ona je sad bila srce kuće, ponovila je Lora, iznenada se setivši te
fraze koja joj se dopala u nekoj staroj dečijoj knjizi koju je našla na tavanu.
Svakako, ona je sad bila to, bila je srce kuće.
Nesrećna okolnost je bila ta što se ona sama, Lora, uopšte nije tako
osećala. Osećala se isto kao i pre, kao obična Lora.
Samo Lora...
2.
„Baldiju se, izgleda, Lora veoma dopala“, rekla je Anđela.

„Zamisli, pozvao ju je kod sebe na čaj, dok smo bili na putu.“
Artur je odgovorio da bi veoma mnogo voleo da zna o čemu su pričali.
Nakon nekoliko trenutaka, Anđela mu je odgovorila: „Ja mislim da bi
trebalo da kažemo Lori. Znaš, kao joj ne kažemo, čuče to od nekog - od
služavki ili ko zna koga. Uostalom, sad je previše velika da bismo joj pričali
bajke o rodama i slično.“
Anđela je ležala u velikoj fotelji od pruća, ispod drveta kedra.
Okrenula je glavu ka svom mužu, koji je sedeo u stolici.
Bore patnje su i dalje bile urezane na njenom licu. Život koji je nosila u
sebi još uvek nije uspevao da zamagli njen neopisivi osećaj gubitka.
25
„Biće dečak“, rekao je Artur Frenklin. „Znam da će biti dečak.“

Anđela se nasmešila i odmahnula glavom.
„Nema svrhe sad pričati o tome“, rekla mu je.
„Kad ti kažem, Anđela. Znam.“
Bio je ubeđen. Prilično ubeđen.
Dečak kao Čarls. Neki drugi Čarls, nasmejan, plavook, nezaustavljiv i
prepun ljubavi.
Anđela je pomislila: „Možda će biti dečak - ali neće biti moj Čarls.“
„Pretpostavljam da ćemo biti jednako zadovoljni i ako bude devojčica“,
nastavio je Artur, ali nije zvučao previše ubedljivo.
„Arture, znaš da ti želiš sina!“
„Da“, uzdahnuo je. „Ja bih želeo da dobijemo sina.“
Muškarac želi sina - muškarcu je sin potreban. Ćerke - to jednostavno
nije bilo isto.
Iznenada ophrvan svešću o sopstvenoj krivici rekao je:
„Lora je stvarno draga devojčica.“
Anđela se iskreno složila s njim.
„Znam. Tako je dobra i tiha i od pomoći. Nedostajaće nam kada ode u
internat.“
Dodala je još: „Zato se delimično i nadam da neće biti devojčica. Lora
bi mogla da bude malkice ljubomorna na mlađu sestru - ne da bismo joj za
to ikada pružili neki pravi razlog.“
„Naravno da ne bismo.“
„Ali, deca su ponekad takva - i to je sasvim prirodno.
Zato mislim da bi trebalo da joj kažemo, da je pripremimo.“
I tako je Anđela Frenklin rekla svojoj ćerki:
„Je lʼ bi volela da dobiješ mlađeg brata?“
„Ili sestru“, odmah je neubedljjivo dodala.
Lora je samo zurila u nju. Te reči za nju nisu imale nikakvog smisla.
Bila je zbunjena. Nije razumela.
Anđela joj je nežno kazala: „Vidiš, dušice, ja ću dobiti bebu... sledećeg
septembra. To će biti baš lepo, zar ne?“
26
Pomalo se uznemirila kad je videla Loru kako mrmlja nešto

nerazgovetno i povlači se unazad, potpuno crvenog lica od naleta emocija
koje njena majka nije mogla da shvati niti razume.
Anđela Frenklin se zabrinula.
„Pitam se...“ rekla je svom mužu. „Možda smo pogrešili? Ja joj nikada
nisam ništa ispričala o... o tim stvarima, znaš? Možda ona ne shvata kako...“
Artur Frenklin joj je rekao da, s obzirom na enormno, gotovo
astronomsko rađanje mačića u kući, male su šanse da je Lori potpuno
nejasno kako dolazi do razmnožavanja i kako život funkcioniše.
„Da, ali možda misli da kod ljudi to ide drugačije. Možda ju je ovo sad
zaprepastilo.“
To i jeste zaprepastilo Loru, ali njen šok nije imao nikakve veze sa
biologijom, već činjenica da njoj nije ni na pamet palo da bi njena majka
mogla da ima još jedno dete. Mislila je da je sagledala čitav svoj život
veoma jasno. Čarls je bio mrtav i ona je sad bila jedino dete svojih
roditelja. Bila im je, kao što je to sama sebi umela da kaže, sve u životu.
A sad - sad - dobiće nekog novog Čarlsa.
Ni jednog jedinog trenutka nije posumnjala, isto kao što ni Artur i
Anđela nisu sumnjali, da će nova beba biti dečak.
Neutešnost ju je preplavila.
Dugo je Lora sedela sklupčana na ogradi iza koje je rastao krastavac,
boreći se da ne podlegne očajanju.
Tada je donela odluku. Ustala je s ograde i odšetala do kolskog prilaza,
pa putem, sve do kuće gospodina Baldoka.
Gospodin Baldok, škrgućući zubima i peneći od besa, pisao je
zajedljivu kritiku životnog dela kolege istoričara za jedan ugledni,
intelektualni časopis.
Okrenuo je svoje nabusito lice ka vratima, kada je gospođa Rouz,
prethodno pokucavši i otvorivši vrata, svečano najavila:
„Traži Vas mlada gospođica Lora.“
„Oh“, rekao je gospodin Baldok, trudeći se da obuzda svoj snažni nalet
jeda. „Dakle, to si ti.“
Bio je uznemiren. Lepo će se provesti ako ovo dete nastavi da uleće
kod njega kad god joj padne na pamet. Nisu se tako dogovorili. Dodavoia
27
sa svom decomi Daš im prst i oni bi celu ruku. Uostalom, i onako nije voleo
decu. Nikada mu se nisu sviđala.
Njegov uznemireni pogled se zaustavio na Lori. U Lorinom pogledu
nije bilo izvinjenja. Lice joj je bilo ozbiljno, duboko pogođeno nečim, ali
istovremeno i potpuno ubeđeno u svoje božansko pravo da u ovom
trenutku bude tu gde je. Nije mu uputila ni jednu od njenih uobičajenih,
ljubaznih fraza kada ga je ugledala.
„Htela sam da dođem, da Vam kažem...“ započela je. „Da ću dobiti
malog brata.“
„Oh“, bilo je sve što je gospodin Baldok rekao i sam zatečen tim
vestima.
„Pa...“, rekao je, boreći se da dobije na vremenu. Lorino lice je bilo
potpuno bledo i bez ikakvog izraza. „To su stvarno prave vesti, zar ne?“
Zaustavio se. „Da li si srećna zbog toga?“
„Ne“, rekla je Lora. „Mislim da nisam.“
„Prave zveri, te male bebe“, složio se gospodin Baldok s njom, prepun
empatije. „Bez zuba i bez kose, a vrište kao da će glava da im otpadne.
Naravno, njihove majke ih vole, moraju. Da nije tako, ti jadni mali divljaci
nikada ne bi bili negovani, nikada ne bi odrasli. Ali, neće ti toliko smetati
kada napuni tri, četiri godine“, dodao je, uz ohrabrenje. „Do tad će već biti
skoro jednako dobar kao mače ili štene.“
„Čarls je umro“, rekla je Lora. „Da li mislite da postoji šansa da i moj
novi brat isto tako umre?“
Preleteo je oštroumnim pogledom preko nje, a onda joj je odlučno
rekao:
„Ne bi trebalo tako da razmišljaš ni na tren.“ Dodao je još: „Munja ne
udara dvaput u isto mesto.“
„Moja kuvarica kaže da to znači da se ista stvar nikad ne ponavlja dva
puta?“ upitala ga je Lora.
„Tako je.“
„Čarls...“ započela je Lora, a zatim zaćutala. Gospodin Baldok je
ponovo bacio promućuran pogled ka njoj.
„Nije sigurno da ćeš dobiti malog brata, znaš? Iste su šanse da ćeš
možda dobiti malu sestru.“
28
„Izgleda mi da mamica misli da će biti dečak.“

„Da sam na tvom mestu, ne bih se puno oslanjao na to. Ona ne bi bila
prva žena koja je pogrešila u proceni.“
Lorino lice se iznenada razvedrilo.
„Kao kod Džehošafata“, rekla je. „Dulcibelinog poslednjeg mačeta. Na
kraju se ispostavilo da je ženka. Sada ga kuvarica zove Džozefin“, dodala je.
„Eto vidiš“, rekao joj je gospodin Baldok ohrabrujuće. „Ja nemam
običaj da se kladim, ali i ja bih stavio pare na to da će biti devojčica.“
„Stvarno biste to učinili?“ upitala ga je Lora grozničavo.
Nasmešila mu se, zahvalnim i neočekivano ljupkim osmehom, koji je
prilično iznenadio gospodina Baldoka.
„Hvala Vam“, rekla je. „Sada ću poći.“ Dodala je, ljubazno: „Nadam se
da Vas nisam prekinula u Vašem poslu?“
„Potpuno je u redu“, odgovorio joj je gospodin Baldok. „Uvek mi je
drago da te vidim, ako je u pitanju nešto zaista bitno. Znam da ne bi tek
tako upala ovde, samo da bi ćaskala.“
„Naravno da ne bih“, rekla mu je Lora iskreno.
Povukla se, zatvarajući pažljivo vrata za sobom.
Taj razgovor ju je poprilično oraspoložio. Gospodin Baldok je bio, i to
je znala, veoma mudar čovek.
„Mnogo je veća verovatnoća da će on biti u pravu, nego mamica“,
pomislila je.
Sestrica? Da, mogla bi da se suoči sa tom pomisli. Sestrica bi bila tek
još jedna Lora - i to lošija Lora. Lora, bez kose i zuba i bez ikakvog smisla.
3.
Kada su isplivale iz udobne izmaglice anestezije, Anđeline plave oči

boje različka željno su postavljale pitanje koje su se njene usne previše
plašile da izgovore.
„Da li je... dobro... da li je...?“
Medicinska sestra je progovorila živahno i odsečno, kao što to sve
medicinske sestre rade.
29
„Dobili ste prelepu ćerku, gospodo Frenklin.“

„Ćerku... ćerku...“ Plave oči su se ponovo zatvorile.
Razočaranje ju je preplavilo. Bila je toliko sigurna, toliko ubeđena... I
sad, tu je tek još jedna Lora...
To je probudilo njen stari, razdirući bol. Čarls, njen prelepi, nasmejani
Čarls. Njen dečak, njen sin...
U prizemlju, kuvarica je razdragano rekla:
„Pa, gospojice Lora. Dobila si mlađu sestru, šta kažeš na to?“
Lora je, staloženo, odgovorila kuvarici:
„Znala sam da ću dobiti seku. Gospodin Baldok mi je to već rekao.“
„Matori neženja poput njega, šta on uopšte o tome zna?“
„On je veoma pametan čovek“, rekla je Lora.
Anđela se veoma sporo oporavljala, dok nije povratila svu svoju
snagu. Artur Frenklin je bio zabrinut za svoju ženu. Bebica je imala skoro
mesec dana kada se, as velikom dozom oklevanja, obratio svojoj ženi.
„Zar je to toliko bitno? Što je devojčica, hoću da kažem, a ne dečak?“
„Ne, naravno da nije. Nije zaista bitno. Samo... bila sam toliko ubeđena
da je dečak.“
„Čak i da je beba bila dečak, to opet ne bi bio Čarls, znas?
„Ne, naravno da ne bi bio on.“
Dadilja je ušla u sobu, noseći bebu u naručju.
„Evo nas“, rekla je. „Kakva si ti predivna devojčica. Ideš sad kod tvoje
mamice, zar ne?“
Anđela je ovlaš prihvatila bebu, gledajući dadilju s negodovanjem, dok
je ova napuštala sobu.
„Kakve idiotarije pričaju ove žene“, promrmljala je besno sebi u bradu.
Artur se nasmejao.
„Lora, dušo, dodaj mi taj jastuk“, rekla je Anđela.
Lora ga joj je donela i ostala da stoji pored kreveta, dok je Anđela
udobnije smeštala bebu. Lora se osećala zadovoljno, zrelo i na neki način
značajno. Ta beba je bila samo smešna, sićušna stvar. Na nju, na Loru se
njena majka sada potpuno oslanjala.
30
To veče je bilo prohladno. Vatra koja je gorela u kaminu ih je prijatno

grejala. Beba se mrštila i gugutala srećno.
Anđela je spustila pogled na te tamnoplave oči i na usne koje kao da
su se već izvijale u osmeh. Spustila je pogled i iznenada, u potpunom šoku,
shvatila da gleda u Carlsove oči. U Čarlsove oči kad je bio beba. Skoro je
zaboravila kako je izgledao u tom uzrastu.
Ljubav je bez trena zadrške poletela njenim venama. Njena beba,
njena duša. Kako je mogla da bude tako hladna, kako je mogla da ne pruža
ljubav ovom preslatkom stvorenju? Kako je mogla da bude toliko slepa?
Veselo, prelepo dete, baš kao Čarls.
„Moja šećerlemo“, promrmljala je. „Moja najdraža, najmilija dušo.“
Nagnula se nad dete u naletu obožavanja. Bila je nesvesna činjenice da
Lora stoji tu pored i posmatra je. Nije ni primetila kada se Lora tiho iskrala
iz sobe.
Ali ju je možda neka neobjašnjiva neprijatnost primorala da kaže
Arturu:
„Meri Vels ne može da bude tu za krštenje. Šta misliš da Lora bude
kuma? Mislim da bi joj se to dopalo.“
Četvrto poglavlje
„Jesi li uživala u krštenju?“ upitao ju je gospodin Baldok.

„Ne“, odgovorila mu je Lora.
,,I jeste poprilično hladno u toj crkvi“, rekao je gospodin Baldok.
„Mada, lepo je unutra“, dodao je. „Onaj crni, mermerni oltar je upečatljiv.“
Loru kao da te informacije nisu dirnule.
Bila je preokupirana trudom kako da formuliše svoje pitanje.
„Mogu li nešto da Vas upitam, gospodine Baldok?“
„Naravno.“
„Da li je pogrešno moliti se da neko umre?“
Gospodin Baldok ju je postrance ošinuo kratkim pronicljivim
pogledom.
31
„Moje mišljenje je da bi to bilo neoprostivo mešanje“, rekao je.

„Mešanje?“
„Pa, Gospod je onaj koji vodi čitavu stvar, zar ne? Otkud ti pravo da se
ti mešaš u njegov posao? Zar se to tebe tiče?“
„Mislim da to Bogu ne bi preterano smetalo. Kada je beba krštena i sve
to, ona posle ide u raj, zar ne?“
„Ne vidim gde bi drugo mogla da ode“, priznao je gospodin Baldok.
„ A Bog voli svu decu. Tako piše u Bibliji. Dakle, bilo bi Mu drago da je
vidi tamo.“
Gospodin Baldok je koračao po prostoriji. Bio je ozbiljno uznemiren,
ali nije želeo da se to vidi.
„Vidi, Lora“, napokon joj je rekao. „Ti moraš - prosto moraš da gledaš
svoja posla.“
„Ali možda to spada u moj posao.“
„Ne, ne spada. Ništa ne spada u tvoj posao, osim brige o sebi samoj.
Moli se za šta god poželiš, što se tiče samo tebe. Moli Ga za plave uši ili
dijamantsku tijaru ili da porasteš i osvojiš neko takmičenje u lepoti.
Najgore što bi moglo da ti se dogodi je da ti se molitve i ostvare.“
Lora ga je gledala očigledno ne shvatajući šta pokušava da joj kaže.
„Stvarno to mislim“, rekao je gospodin Baldok.
Lora mu se ljubazno zahvalila i rekla da je došlo vreme da pođe kući.
Kada je otišla, gospodin Baldok je protrljao bradu, počešao glavu,
kopao nos i nimalo se unoseći napisao kritiku knjige svog smrtnog
neprijatelja prepunu ovacija i hvalospeva.
Lora je hodala do svoje kuće duboko zaokupljena mislima.
Kada je prolazila pored male rimokatoličke crkve, na tren je oklevala.
Žena koja je svaki dan dolazila i radila kod njih u domaćinstvu kao
ispomoć u kuhinji bila je katolikinja. Zalutali isečci njenih razgovora su se
Lori vraćali u misli. Upijala ih je očaranošću primerenom nečemu retkom i
neobičnom, a takođe i zabranjenom. Dadilja, koja je odano posećivala
protestantsku crkvu, imala je vrlo čvrste i nepokolebljive stavove o osobi
koju je nazivala Skarletna žena. Ko ili šta je bila ta Skarletna žena, Lora nije
imala predstavu, osim da je na neki nejasan način povezana sa Vavilonom.
32
Ali, ono čega se Lora sada setila je bilo kada je Moli prepričavala u
kuhinji kako se molila uz ličnu molitvu Gospodu - na neki način je to bilo
povezano sa svećom. Lora je oklevala još nekoliko trenutaka, duboko
udahnula vazduh, pogledala levo-desno duž puta i neprimetno se uvukla u
dvorište.
Crkva je bila mala, prilično mračna i nimalo nije mirisala kao crkva u
parohiji u koju je Lora išla svake nedelje. Nigde nije bilo ni znaka Skarletne
žene, ali je tu bila visoka, gipsana figura žene u plavom ogrtaču. Ispred nje
su se nalazili poslužavnik i žičani svećnjaci u kojima su gorele sveće.
Odmah pored se nalazio stočić sa novim, neupaljenim svećama, kao i
kutija sa prorezom za doniranje novca.
Lora je i dalje oklevala. Njene teološke ideje su bile ograničene i
zbunjujuće. Znala je za jednog Gospoda, za Gospoda koji ju je predanu
voleo, samo zato što je On bio Bog. Takođe, postojao je i Đavo, sa rogovima
i repom. On je bio majstor zavođenja. Ali Skarletna žena kao da se nalazila
negde između. Ova gospođa u plavom ogrtaču joj je delovala pouzdano i
činilo joj se da bi bila rada da joj pomogne u njenim ličnim molitvama.
Lora je duboko uzdahnula i strpala ruku u džep u kome se nalazila
njena, još uvek netaknuta, zaliha nedeljnog džeparca.
Gurnula je novčiće u prorez u kutiji i čula kad su pali na dno uz zvonak
zvuk. Nestadoše, zauvek! Zatim je uzela sveću, upalila je i stavila u žičani
svećnjak. Govorila je tihim i ljubaznim glasom.
„Ovo je moja lična molitva. Molim te, odvedi bebu u raj.“ Dodala je:
„Što pre možeš, molim te.“
Stajala je tu još neko vreme. Sveće su gorele, a dama i plavom ogrtaču
je i dalje delovala pouzdano i blagonaklono. Lora je na tren-dva osetila
nalet praznine. Zatim, blago se namrštivši, izašla je iz crkve i krenula ka
kući.
Na terasi su se nalazila bebina kolica. Lora im je prišla i stala pored
njih, gledajući u uspavano novorođenče.
Dok ga je gledala, glavica prekrivena svetlim paperjem umesto kose se
pomerila, kapci su se otvorili, a plave oči su pogledale u Loru, nemoćne da
se usredsređe.
„Uskoro ćeš otići u raj“, rekla je Lora svojoj sestri. ,,U raju je predivno“,
dodala je ubedljivo. „Sve je od zlata i dragog kamenja.“
33
„Tamo sviraju harfe“, dodala je nakon nekoliko trenutaka. ,,I ima puno
anđela, sa pravim krilima od perja. Tamo je mnogo lepše nego ovde.“
Zatim se setila još nečeg.
„Videćeš tamo i Čarlsa“, dodala je. „Samo pomisli na to! Videćeš
Čarlsa.“
Anđela Frenklin je izašla kroz vrata salona.
„Zdravo, Lora“, rekla je. „Je lʼ ti to pričaš s bebom?“
Nagnula se iznad bebinih kolica. „Zdravo, dušice moja mila. Znači,
probudila se?“
Artur Frenklin je izašao za svojom ženom na terasu i rekao je:
„Zašto žene uvek trtljaju takve gluposti bebama? A, Lora? Zar ne
misliš da je to baš čudno?“
„Ja ne mislim da su to gluposti“, odgovori mu Lora.
„Stvarno to ne misliš? Šta onda ti misliš da sve te reči predstavljaju?“
Nasmešio joj se, izazivajući je.
„Mislim da je to ljubav“, rekla je Lora.
Zatekao ga je nespremnog njen odgovor.
Lora je stvarno bila čudno dete, pomislio je. Bilo je teško dokučiti šta
se krije iza tog smirenog, pomalo hladnog pogleda.
„Moram da nađem neko parče mrežice, nekakav muslin ili tako nešto“,
rekla je Anđela. „Da stavim preko kolica kad je beba ovde napolju. Uvek se
plašim da će mačka skočiti na nju, leći joj na lice i ugušiti je. Imamo
previše mačaka na imanju.“
„Ma, hajde“, rekao je njen suprug. „To je samo još jedna od bapskih
priča. Ne verujem da je ikada ijedna mačka ugušila neko novorođenče.“
„Oh, ali jesu, Arture, jesu. To stalno piše u novinama.“
„Ne mora da znači da je istina.“
„U svakom slučaju, ja ću da nađem neku mrežu, a moram reći i dadilji
da s vremena na vreme baci pogled kroz prozor, da se uveri da je beba
dobro. Oh, bože dragi, koliko bih volela da naša dadilja nije morala da ode
da obiđe svoju sestru na samrti. Ova nova, mlada dadilja... Moram da
kažem da nisam preterano srećna što je ona s nama.“
34
„Zašto nisi? Deluje kao sasvim fina devojka. Privržena je bebi, ima
sjajne preporuke i ostalo.“
„Oh, da, sve znam. Ona zaista deluje u redu. Ali, ima tu nečeg... Postoji
ta rupa od godinu i po u njenoj biografiji i pismima preporuke.“
„Prestala je da radi, da bi se vratila kući da neguje svoju majku.
„One to uvek kažu! A to je nešto što ne može da se proveri. Možda nije
radila zbog nekih razloga koje ne želi da saznamo.“
„Misliš da je imala nekakvih problema?“
Anđela ga je upozoravajuće presekla pogledom, očima mu pokazujući
u pravcu Lore.
„Molim te, pazi šta pričaš, Arture. Ne, nisam mislila ništa slično. Htela
sam da kažem...“
„Šta si htela da kažeš, draga?“
„Zapravo, i ne znam šta sam htela“, rekla je Anđela sporo. „Samo,
ponekad kad pričam s njom, čini mi se kao da je napeta jer ne želi da
saznamo nešto o njoj.“
„Da je traži policija?“
„Arture! To je stvarno blesava šala.“
Lora se lagano povukla. Ona je bila inteligentno dete i nije joj trebalo
mnogo da jasno shvati da oni, njena majka i otac, žele da razgovaraju o
novoj dadilji, a da ih njeno prisustvo ne remeti u priči. Nju lično nova
dadilja nije zanimala. Bila je bledunjava, tamne kose i imala je nežan glas.
Ponašala se ljubazno prema Lori, mada je bilo očigledno da je ona ni
najmanje ne interesuje.
Lora je razmišljala o Dami u plavom ogrtaču.
2.
„Požuri, Džozefina“, rekla je Lora ljutitim glasom.

Džozefina, ranije znana kao Džehošafat, nije se aktivno opirala, ali je
pokazivala sve znake pasivnog otpora. Lora ju je prekinula u predivnoj
popodnevnoj dremki tik uz ogradu staklene bašte i sada ju je vukla i nosila
iznevši je iz bašte kraj kuhinje, ponevši oko kuće, sve do terase.
35
„Evo ovde!“ Lora je spustila Džozefinu na zemlju. Metar dalje na

šljunku nalazila su se bebina kolica.
Lora je polako prelazila travnjak. Kada je stigla do velikog drveta
limete, okrenula je glavu.
Džozefina bi s vremena na vreme zamahnula repom kao da je
potpuno zaboravila šta hi trebalo da učini i krenula da se liže po stomaku,
isturivši jednu nogu napred. Mačja noga je delovala nesrazmerno velika u
odnosu na telo. Zevnula je i osvrnula se da pogleda šta se događa u okolini.
Zatim je, lenjo, krenula da se liže iza ušiju, obavila i taj posao, ponovo
zevnula, i na kraju ustala i lagano i zamišljeno odšetala odatle i zašla iza
ugla kuće.
Lora ju je pratila, zatim je ponovo, odlučno podigla sa zemlje i odvukla
nazad. Džozefina je besno pogledala Loru i nastavila da sedi na zemlji,
mlateći repom. Čim je Lora otišla do istog onog drveta, Džozefina je opet
ustala, zevnula, protegla se i odšetala odatle. Lora ju je ponovo donela na
isto mesto, nagovarajući je usput.
„Ovde je sunčano, Džozefina. Baš je lepo!“
Nije moglo biti jasnije da se Džozefina nimalo ne slaže sa Lorinom
izjavom. Sada je već bila veoma lošeg raspoloženja, repom je vitlala
levo-desno, spuštajući uši.
„Zdravo, mlada Lora.“
Lora se prepala i okrenula. Gospodin Baldok je stajao iza nje. Nije ga
čula niti je videla kada je lagano došetao travnjakom do nje. Džozefina,
iskoristivši iznenadnu Lorinu zbunjenost, naglo je skočila na drvo i uspela
se najviše što je mogla. Zaustavila se tek Ana jednoj od visokih grana i
pogledala ih sa zlokobnim zadovoljstvom u očima.
„Eto je na delu prednost mačaka nad ljudima“, rekao je gospodin
Baldok. „Kad požele da se sklone od ljudi, samo se popnu na drvo. Najbliži
ekvivalent tome za nas je da se zaključamo u toalet.“
Lora je delovala pomalo iznenađeno njegovim rečima. Toaleti su
spadali u kategoriju za koju je dadilja (ona stara dadilja) govorila da
'mlade dame nikad ne izgovaraju'.
„Ipak, na kraju čovek mora odatle da izađe“, nastavio je gospodin
Baldok. „Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ostali ljudi žele da
36
uđu unutra. S druge strane, ta tvoja mačka će ostati na drvetu sigurno

nekoliko sati.“
Istog trena, Džozefina je demonstrirala opštu mačju nepredvidivost,
tako što se sjurila niz drvo ka njima i nastavila da se mazi i uvija oko
pantalona gospodina Baldoka, glasno predeći.
„Evo, upravo sam ovo čekala“, kao da je govorila.
„Zdravo, Baldi.“ Anđela je izašla na terasu. „Da li si došao da se
pokloniš najnovijem članu naše porodice? Oh, gospode, ove mačke. Lora,
draga, odnesi Džozefinu odavde. Smesti je u kuhinju. Još nisam nabavila tu
mrežu. Artur mi se podsmeva, ali mačke stvarno mogu da skoče, zaspu na
bebinim grudima i tako je uguše. Ne želim da se mačke navikavaju na to da
dolaze ovamo, na terasu.“
Dok je Lora odlazila, noseći u naručju Džozefinu, gospodin Baldok je
zabrinuto gledao za njom.
Nakon ručka, Artur Frenklin je odvukao svog prijatelja u radnu sobu.
„Imam ovde jedan članak...“ započeo je.
Gospodin Baldok ga je prekinuo bez ikakve najave ni lažne
ljubaznosti, kao što je i bio njegov običaj.
„Samo trenutak. Ima nešto što ja tebi želim da kažem. Zašto ne
pošaljete to dete u školu?“
„Loru? To nam i jeste namera - odmah nakon Božića, ako se ne varam.
Kada napuni jedanaest godina.“
„Nemojte da čekate do tad. Pošaljite je sad.“
„To bi bilo na polugodištu, usred školske godine. Uostalom, gospođica
Viks je veoma...“
Gospodin Baldok nije časio ni časa da iznese svoje mišljenje o
gospođici Viks.
„Loru ne treba da podučava jedna sasušena učenjakinja, ma koliko da
joj je veliki mozak“, rekao mu je. „Ona želi nešto što će joj odvlačiti pažnju,
druženje s drugim devojčicama, neke nove probleme, ako to može tako da
se kaže. U suprotnom, mada ne mora da znači, može doći do tragedije.“
„Tragedije? Kakve tragedije?“
„Par divnih, malih dečaka su pre neki dan uzeli svoju novorođenu
sestricu iz kolevke i bacili je u reku. Rekli su da je beba mnogo opterećivala
37
njihovu mamicu, morala je puno da radi oko nje. Oni su zaista iskreno
verovali u to, rekao bih.“
Artur Frenklin je nemo zurio u njega.
„Misliš da su to učinili zbog ljubomore?“
„Zbog ljubomore.“
„Moj dragi Baldi, ali Lora uopšte nije ljubomorno dete. Nikada to nije
bila.“
„Otkud ti to znaš, zaboga? Ljubomora čoveka izjeda iznutra.“
„Nikada nije pokazala ni jedan jedini znak ljubomore. Ona je veoma
milo i nežno dete, ali bez ijedne snažne emocije, rekao bih.“
„Ti bi to rekao!“ Gospodin Baldok se brecnuo na Artura. „Ako mene
pitaš, ti i Anđela uopšte ne poznajete svoje rođeno dete.“
Artur Frenklin mu se toplo nasmešio. Bio je naviknut na Baldijeve
ispade.
„Pazićemo na bebu“, rekao mu je. „Ako je to ono što te brine. Reći ću
Anđeli da bude još pažljivija. Reći ću joj i da ne posvećuje previše pažnje
novorođenčetu, veća da se više posveti Lori. To bi trebalo da bude
dovoljno.“ Dodao je, uz malu dozu znatiželje: „Uvek sam se pitao šta ti vidiš
u Lori. Ona je...“
„Osećam u njoj tračak veoma retkog i neobičnog duha“, odgovorio mu
je gospodin Baldok. „Ili se makar meni to čini.“
„Dakle, popričaću s Anđelom o tome, ali ona će mi se samo nasmejati.“
Međutim, Anđela se, na muževljevo veliko iznenađenje, uopšte nije
smejala.
„Ima nečega u tim njegovim rečima, da znaš. Svi dečji psiholozi se
slažu u tome da je ljubomora prema novoj bebi prirodna i da se skoro ne
može izbeći. Mada, iskreno, ja nisam primetila znake ljubomore kod Lore.
Ona je spokojno dete i ne bih baš rekla da mi je posebno privržena. Moram
da se potrudim da joj pokažem da zavisim od njene pomoći.“
I tako, nedelju dana kasnije, kada su se ona i njen suprug spremali na
jednonedeljnu posetu nekim starim prijateljima, Anđela je popričala sa
Lorom.
38
„Lepo ćeš paziti bebu, zar ne, Lora? Dok mi nismo tu? Mnogo mi je
drago što te ostavljam ovde, znajući da ćeš ti paziti na sve. Nova dadilja
nije dugo sa nama, znaš?
Majčine reči su radovale Loru. Zbog njih se osećala zrelo i značajno.
Njeno maleno, bledo lice se ozarilo.
Nažalost, sve lepe rezultate majčinih reči skoro istovremeno je uništio
razgovor između dadilje i Etel, u dečijoj sobi, koji je Lora slučajno načula.
„Baš ljupka bebica, zar ne?“ rekla je Etel, čačkajući detence prstom
previše grubo, usled naleta iznenadne nežnosti. „Prava malena lepotica,
lutkica. Zaista čudno kako je gospojica Lora oduvek bila tako obična. Nije
ni čudo da se njeni otac i majka nikad nisu vezivali za nju, a odmah su
zavoleli i gospodina Čarlsa, kao i ovu malenu. Gospojica Lora je fino dete,
ali ne možeš o njoj reći ništa više od toga.“
To isto veče je Lora klekla pored svog kreveta i molila se.
Dama u plavom ogrtaču kao da se nije obazirala na njenu ličnu
molitvu, pa se Lora obratila šefu nad šefovima.
„Bože, molim Ti se“, molila se Lora. „Neka beba umre i ode u raj što pre.
Najbrže moguće.“
Uvukla se u svoj krevet i mirno ležala. Srce joj je snažno lupalo,
osećala je krivicu i osećala se grešno. Uradila je ono što joj je gospodin
Baldok rekao da ne radi, a gospodin Baldok je bio veoma mudar čovek.
Nije osećala krivicu zbog molitve i zapaljene sveće Dami u plavom ogrtaču
- verovatno zato što se nije previše ni nadala da će nešto time postići.
Takođe, nije smatrala ni velikom štetom to što je Džozefinu donela na
terasu. Ne bi ona sama stavila Džozefinu u bebina kolica. Znala je da bi to
već bio veliki greh. Ali ako bi Džozefina, sama od sebe...?
Ipak, večeras je prešla sve granice lepog ponašanja. Gospod je bio
svemoćan...
Blago drhteći, Lora je napokon zaspala.
Peto poglavlje
Anđela i Artur Frenklin su se odvezli svojim automobilom.
39
Gore, u bebinoj sobi, nova dadilja, Gvinet Džouns, smeštala je bebu u

krevetac.
Osećala je neku neobjašnjivu neprijatnost. Osećala je neka čudna
strujanja i slutnje u poslednje vreme, a večeras...
„Ja to samo umišljam“, rekla je sama sebi. „Budalaština! Nije ništa.“
Zar joj doktor nije lepo rekao da je velika verovatnoća da više nikada
neće imati još jedan napad?
Imala ih je kada je bila dete, a od tada nije imala ni naznaku da bi to
moglo opet da joj se ponovi, sve do tog groznog dana...
Konvulzije usled rasta zuba, tako je njena tetka nazivala te njene
napade u ranom detinjstvu. Međutim, doktor je upotrebio jedan drugi
naziv. On joj je otvoreno i bez ikakvog uvijanja rekao kako se zove njena
bolest. I uz sve to je naglasio, bez pogovora: „Ni u kom slučaju ne smeš da
radiš sa bebom niti sa decom. To ne bi bilo bezbedno.“
Ali, ona je već platila svoju skupu obuku. To je sada bio njen zanat -
ono što je umela da radi - i imala je sve potrebne sertifikate - debelo
plaćene - uostalom, volela je da neguje bebice. Godina je proletela i nije
imala ni jedan jedini znak mogućeg napada i povratka bolesti. To su bile
obične budalaštine, to što ju je doktor tako preplašio.
Tako je rešila da se prijavi na biro, jedan drugi biro, i uskoro je dobila
zaposlenje i smeštaj. Tu je bila veoma srećna, a bebica je bila predivna.
Spustila je bebu nežno u krevetac i sišla u prizemlje da večera. Usred
noći ju je ponovo probudilo neko neprijatno osećanje, skoro pritajeni užas.
Pomislila je:
„Spremiću sebi šolju toplog mleka. To će me smiriti.“
Upalila je petrolej lampu i stavila je na stočić kraj prozora.
Nije bilo nikakvog upozorenja. Srušila se na pod kao klada i ostala da
leži, izvijajući se i treskajući. Petrolej lampa je pala za njom, a plamen je
suknuo duž tepiha i stigao do ivice muslinskih zavesa.
2.
Lora se iznenada probudila usred noći.
40
Sanjala je - imala je košmar - mada nije mogla da se seti detalja. Nešto

ju je jurilo, nešto... Ali sada je bila bezbedna, ležala je u svom krevetu, bila
je u svojoj kući.
Napipala je prstima lampu na noćnom stočiću, uključila je i bacila
pogled na svoj maleni časovnik. Bilo je dvanaest sati. Ponoć.
Pridigla se u krevetu, osećajući neobjašnjivu potrebu da ostavi svetlo
upaljeno.
Osluškivala je. Kakav neobičan zvuk, krckanje... „Možda su to
provalnici“, pomislila je Lora, koja je, poput većine dece, uvek sumnjala na
provalnike kada bi začula neki neobičan zvuk. Ustala je iz kreveta i otišla
do vrata, odškrinula ih i oprezno provirila napolje. Sve je bilo mračno i
tiho.
Međutim, osećao se nekakav miris, nekakav čudan miris. Lora je
ispitivački njuškala. Zakoračila je u hodnik i otišla ka odajama u kojima je
spavala posluga. Ništa.
Prešla je na drugu stranu hodnika, gde su zatvorena vrata vodila do
manjeg hodnika iz kojeg se ulazilo u bebinu sobu i dečije kupatilo.
Zatim je skoro odskočila, zastrašena. Ka njoj je kuljao nezaustavljivi
dim.
„Gori! Kuća gori!“
Lora je vrisnula, potrčala ka krilu za poslugu i počela da ih doziva:
„Požar! Kuća gori!“
Nije nikada mogla tačno da se seti šta se dešavalo nakon toga.
Kuvarica i Etel - Etel je trčala niz stepenice, do telefona, kuvarica je
otvorila vrata ka malom hodniku, ali ju je dim oterao. Zatim ju je kuvarica
tešila: „Biće sve u redu.“ Sećala se i nepovezanog mrmljanja: „Doći će
uskoro vatrogasci - oni će ih skloniti sa prozora - ne brini, malena moja.“
Ali, neće sve biti u redu. Lora je to znala.
Bila je slomljena spoznajom da je njena molitva uslišena. Gospod je
delovao - učinio je svoje, brzo i učas neopisivim užasom. Ovo je bio Njegov
način, Njegov užasni način, da bebu povede u raj.
Kuvarica je povela Loru sa sobom, niz stepenice.
„Pođi za mnom, gospojice Lora - nemoj da časiš časa - svi moramo
izaći iz kuće.“
41
Ali dadilja i beba nisu mogle da izađu iz kuće. Bile su tu, gore, u dečijoj
sobi, zarobljene!
Kuvarica se bučno sjurila niz stepenice vukući Loru za sobom. Kada su
izašle na glavni ulaz, pridružile su se Etel na travnjaku pred kućom i kada
je kuvarica malo opustila svoj stisak, Lora je istog trena potrčala nazad uz
stepenice.
Ponovo je otvorila vrata ka hodniku ispred dečije sobe. Negde, u
daljini, kroz sav taj dim, začula je tihi, dečji plač.
Iznenada, nešto u Lori je oživelo - toplota, strast, ta neuračunljiva
emocija zvana ljubav.
Njen um je bio trezven i bistar. Negde je čula ili pročitala da, da biste
spasili čoveka iz kuće u požaru, treba da potopite krpu u vodu i stavite je
oko svojih usta. Utračala je u svoju sobu, nakvasila peškirić iz kupatila
vodom iz bokala, umotala ga oko lica i zakoračila kroz maleni hodnik,
nestavši u dimu. Svuda oko nje, po hodniku je palacala vatra, a grede su
padale sa plafona. Tu, gde bi odrasla osoba videla samo opasnost i šansu
da izgubi život, Lora je odlučno zakoračila napred, prepuna dečije, do tad
neznane, hrabrosti. Mora stići do bebe, ona mora da spasi bebu. U
suprotnom, beba će izgoreti na smrt. Saplela se o Gvinet, koja je ležala na
podu u nesvesti, ne znajući o šta se saplela. Gušeći se, pokušavajući da
udahne barem malo vazduha, nekako je uspela da nađe put do kreveca.
Baldahin oko njega je štitio bebu od dima.
Lora je zgrabila bebu, stegla je čvrsto ispod svog spasonosnog vlažnog
peškira. Borila se da dođe do vrata, a pluća su joj vapila za vazduhom.
Međutim, nije mogla da se vrati istim putem kojim je i došla. Plamen
je kuljao oko nje.
Lora je i dalje bila smirene glave. Vrata ka tavanu! Napipavala je oko
sebe, našla kvaku i gurnula ih. Došla je do stepenica koje su vodile gore, u
prostoriju na tavanu. Ona i Čarls su ih jednom upotrebili, da bi se popeli na
krov. Ako bi uspela nekako da otpuzi preko krova...
Kada su stigli vatrogasci, dve žene, kukajući nepozvezano, dotrčale su
do njih u spavaćicama, ponavljajući:
„Beba... unutra je beba u dečijoj sobi, onoj tamo.“
42
Vatrogasac je glasno zviznuo, napućivši usta. Taj kraj kuće je goreo, a

plamen je dosezao visoko u nebo. „Nemaju šanse“, rekao je sam sebi.
„Nikada ih nećemo izvući žive odatle.“
„Jesu li svi ostali izašli iz kuće;“', upitao ih je.
Kuvarica je, osvrćući se oko sebe, povikala: „Gde li je gospojica Lora?
Bila je odmah iza mene. Gde li bi ona mogla da bude?“
U tom trenutku ih je jedan od vatrogasaca pozvao: „Hej, Džo, neko je
na krovu - na onom tamo kraju. Daj merdevine.“
Nekoliko trenutaka kasnije, spustili su svoj teret nežno na travnjak -
to je bila neprepoznatljiva Lora, sva crna, sa spaljenim ručicama,
polusvesna, ali je i dalje u naručju čvrsto držala majušni umotuljak čija je
glasna dreka svima jasno stavljala do znanja da je tu nešto i te kako živo.
3.
„Da nije bilo Lore...“ Anđela se zaustavila, trudeći se da savlada svoja

osećanja.
„Saznali smo sve o jadnoj dadilji“, nastavila je. „Ispostavilo se da je bila
epileptičar. Njen doktor ju je upozorio da ne sme ponovo da radi kao
dadilja, ali je ona svejedno to učinila. Misle da je ispustila petrolejsku kada
je dobila napad. Uvek sam osećala da nešto sa njom nije u redu - da postoji
nešto što nije želela da saznam.“
„Jadna devojka“, rekao je Frenklin. „Platila je to svojim životom.“
Anđela, okrutna u svojoj majčinskoj ljubavi, nastavila je da priča,
odbacujući ikakvo žaljenje prema Gvinet Džouns.
,,A beba bi izgorela na smrt da nije bilo Lore.“
„Je li Lora sada dobro?“ upitao ih je gospodin Baldok.
„Jeste. U šoku je i ima opekotine na rukama, ali nisu strašne. Doktori
kažu da će biti sve u redu.“
„Drago mi je zbog Lore“, rekao je gospodin Baldok.
Anđela je ozlojeđeno dodala: ,,A ti si rekao Arturu da je Lora previše
ljubomorna na jadnu bebicu i da bi mogla da joj učini nešto nažao!
Stvarno! Vi, neženje!“
43
„Dobro de“, rekao joj je gospodin Baldok. „Ja ne grešim često, ali
moram da priznam da mi to čini dobro.“
„Samo idi i pogledaj njih dve.“
Gospodin Baldok je učinio šta mu je rečeno. Beba je ležala na tepihu
ispred kamina u dečjoj sobi, mlateći nožicama i gačući nerazgovetno.
Pored nje je sedela Lora. Njene ruke su bile obmotane zavojima i
izgubila je trepavice od vatre, što je njenom licu davalo pomalo komičan
izraz. Ljuljala je neke raznobojne krugove u vazduhu, da privuče bebinu
pažnju. Okrenula je glavu i pogledala gospodina Baldoka.
„Zdravo, mlada Lora“, rekao joj je gospodin Baldok. „Kako si? Čujem da
si bila pravi heroj. Izvela si velikodušno spašavanje.“
Lora je bacila pogled ka njemu, a zatim se ponovo koncentrisala na
šarene krugove.
„Kako su tvoje ruke?“
„Poprilično su me bolele, ali su ih namazali nečim i sada su mnogo
bolje.“
„Ti si zaista čudno dete“, rekao je gospodin Baldok, uz tresak sedajući
na obližnju fotelju. „Jedan dan se nadaš da će mačka skočiti i ugušiti tvoju
malenu sestricu - da, znam da si se tome nadala - mene ne možeš da
prevariš - a sledećeg dana puziš po krovu, noseći istu tu bebu na
bezbedno, rizikujući pritom sopstveni život.“
,,U svakom slučaju, spasila sam je“, odgovorila mu je Lora. „Nije
povređena - ni najmanje.“ Nagla se iznad deteta i strastveno progovorila.
„Nikada neću dozvoliti da joj se bilo šta desi, ama baš ništa. Čuvaću je
čitavog svog života.“
Obrve gospodina Baldoka su se lagano, upitno izvile na gore.
„Dakle, sada ovde imamo ljubav. Ti je voliš, zar ne?“
„Oh, da!“ Odgovor je bio jednako ostrašćen. „Volim je više od bilo čega
na svetu!“
Okrenula je svoje lice ka njemu i gospodm baldok se uplašio. Izraz na
njemu uporedio je sa razbijanjem čaure. Dečje lice je sijalo od strasti i
osećanja. Uprkos primetnom manjku trepavca i obrva, to lice je bilo
prepuno najlepših osećanja, da je iznenada izgledalo prelepo.
44
„Shvatam“, rekao joj je gospodin Baldok. „Shvatam... I pitam se, kuda li

će nas to odvesti?“
Lora ga je pogledala, zbunjena, i sa malom dozom zebnje.
„Zar to nije dobro?“ upitala ga je. „Da je ja volim, to sam mislila?“
Gospodin Baldok ju je pogledao. Njeno lice je bilo zamišljeno.
„Dobro je to za tebe, mlada Lora“, odgovorio joj je. „Oh, da, za tebe je to
odlično...“
Odlutao je nekuda u mislima, nesvesno tapkajući bradu.
Pošto je bio istoričar, uglavnom je bio fokusiran na prošlost, ali bilo je
trenutaka kada nije mogao da predvidi budućnost i to ga je neopisivo
nerviralo. Ovo je bio jedan od tih trenutaka.
Pogledao je Loru i Širli koja je puzala i obrve su mu se ljutito spojile.
„Gde li će njih dve biti za deset godina“, pomislio je. „Ili za dvadeset, za
dvadeset i pet? A gde ću biti ja?“
Odgovor na poslednje pitanje je odmah znao.
„Pod zemljom“, rekao je gospodin Baldok sebi u bradu. „Pod zemljom.“
Znao je to, ali nije zaista verovao. Ništa više nego što ijedna osoba
prepuna vitalnosti, živa, može da poveruje u to.
Kako je mračna i misterozna bila ta budućnost! Za dvadeset i koju
godinu, šta li bi sve moglo da se dogodi? Možda još jedan rat? (Mada
sumnjam u to!) Nove boleštine? Ljudi bi mogli da vezuju mehanička krila
na sebe, možda, i da lete iznad ulica poput nekakvih rajskih anđela!
Putovanja na Mars? Možda ćemo živeti pijući neke grozne tablete,
rastopljene u vodi, umesto da uživamo u šniclama i grašku!
„O čemu razmišljate?“ upitala ga je Lora.
„O budućnosti.“
„Mislite, sutrašnjici?“
„Mnogo dalje od toga. Pretpostavljam da umeš da čitaš, mlada Lora?“
„Naravno“, odgovorila mu je Lora, iznenađena njegovim pitanjem.
„Pročitala sam skoro sve knjige Doktora Dulitla i sve knjige o Viniju Puu
i...“
„Molim te, spasi me tih groznih priča“, rekao joj je gospodin Baldok.
„Kako ti čitaš knjigu? Počneš od početka i čitaš je do kraja?“
45
„Da. Zar Vi ne radite isto to?“

„Ne“, odgovorio joj je gospodin Baldok. „Ja bacim pogled na početak,
da steknem ideju o čemu se radi, a onda odem na kraj da vidim šta se
dogodilo s glavnim likom i šta je pokušavao da dokaže. A onda, tek onda,
vratim se da vidim kako je došao do kraja i šta ga je navelo da okonča
priču na taj način. Tako je mnogo zanimljivije.“
Lora je delovala zainteresovano, mada očigledno nije odobravala
njegov pristup.
„Mislim da nijedan pisac ne želi da se njegova knjiga čita na taj način“,
rekla je. „Naravno da ne želi.“
„Mislim da bi trebalo čitati knjigu na način na koji je pisac to želeo.“
„Ah“, rekao je gospodin Baldok. „Ali zaboravljaš drugu stranu novčića,
što bi rekli grozomorni advokati. Imamo tu i čitaoca. I čitalac, takođe, ima
svoja prava. Pisac piše knjigu na način koji se njemu sviđa. Sve uradi na
svoj način. Koristi interpunkciju i glupira se sa smislom rečenica, kako god
mu drago. A čitalac čita knjigu na način na koji on želi da je čita i pisac ne
može da ga spreči u tome.“
„Po Vama to zvuči kao nekakva bitka“, rekla mu je Lora.
„Ja volim bitke“, odgovorio joj je gospodin Baldok. „Istina je da nas sve
potpuno okupira prolaznost vremena. Hronološki raspored nije ni od
kakvog značaja. Ako pomisliš na večnost, možeš da uživaš u vremenu kako
god poželiš. Ali niko ne razmišlja o večnosti.“
Lora je izgubila interesovanje za njegove reči. Ona nije razmišljala o
večnosti. Ona je razmišljala samo o Širli.
A gledajući njen posvećen, privržen pogled, prepun ljubavi, gospodin
Baldok je ponovo postao svestan nekog neobičnog predosećaja.
46
DRUGI DEO
ŠIRLI - 1946.
Prvo poglavlje
Širli je hitro koračala stazom. Pod rukom je nosila reket i za njega

zakačene patike. Smeškala se sama sebi, pomalo hvatajući dah.
Mora da požuri, ne sme da zakasni na večeru. Stvarno nije trebalo da
odigra taj poslednji set, pomislila je. Ionako se nije baš proslavila. Pem je
bila poput nekakvog zeca. Pem i Gordon nisu mogli da se nose sa Širli i -
kako mu je beše bilo ime? - Henrijem. Nego, kako se Henri preživao,
upitala se?
Razmišljajući o Henriju, Širli je malo usporila tempo.
Henri je, za nju, bio potpuno novo iskustvo. Nije bio ni nalik lokalnim
mladićima. O njima nije puno razmišljala. Robin, vikarov sin. Fin i zaista
privržen, starinskih, džentlmenskih manira koji su joj godili. Studirao je
orijentalne jezike na Univerzitetu u Londonu i bio je previše intelektualan
tip. Zatim, tu je bio Piter. Piter je bio zaista mlad i neiskusan. A tu je bio i
Edvard Vestburi, koji je bio znantno stariji. Radio je u banci i, stoga, bio
preterano sklon politici. Svi su bili izdanci Bilburija. Međutim, Henri je bio
došljak, stigao je u Bilburi kao nečiji nećak. Sa sobom je doneo osećaj
slobode i nezavisnosti.
Širli je uživala u toj poslednjoj reči. To je bio kvalitet kome se ona
iskreno divila.
U Bilburiju nije bilo nezavisnosti, svi su bili međusobno povezani i
pomno se bavili tuđim poslovima.
Sve u svemu, bilo je previše porodične solidarnosti u Bilburiju. Svi su
u Bilburiju imali svoje korenje. Svi su pripadali tu.
Širli su sve te fraze pomalo zbunjivale, ali smatrala je da tačno
izražavaju ono što je osećala.
47
Zaista, Henri nikako nije pripadao ovde. Najbližu pripadnost nudila

mu je činjenica da je bio nečiji rođak. Čak i u tom slučaju, verovatno je bio
rođak žene koja je u Bilburi dospela udajom, dakle nije bila prava
Bilburižanka.
„Naravno, to su sve budalaštine“, rekla je Širli samoj sebi. „Jer, na kraju
krajeva, Henri sigurno ima oca i majku, kao i svoj dom, poput svih ostalih.“
Ali, u svojim maštarijama, ona je zaključila da su Henrijevi roditelji
sigurno umrli veoma mladi, u nekom dalekom kraju sveta. Ili je, možda,
imao samo majku, koja je sve vreme provodila na Rivijeri i imala puno
muževa.
„Budalaštine“, ponovo je rekla Širli samoj sebi. „Zapravo, ti ne znaš
ama baš ništa o Henriju. Ne znaš ni kako se preziva - niti ko ga je poveo sa
sobom ovog popodneva.“
Osećala je da je sasvim normalno da ne zna ništa o Henriju. Henri bi
se uvek iznenada pojavljivao, pomislila je. Nejasno, sa nepoznatom
prošlošću - da bi odmah ponovo nestao, a i dalje niko nije znao kako se
preziva, niti čiji je rođak. On je bio tek jedan privlačni mladić, zavodljivog
osmeha, koji je odlično igrao tenis.
Kada je Pem upitala: „Kako bi bilo najbolje da igramo?“ Širli je bila
zadivljena opuštenošću i trenutnim odgovorom koji joj je Henri dao:
„Ja ću igrati sa Širli, protiv vas dvoje“, i odmah nakon toga zavrteo svoj
reket, rekavši: „Ko prvi servira?“
Bila je sasvim sigurna da Henri uvek čini upravo ono što poželi.
Upitala ga je: „Hoćeš li se dugo zadržati ovde?“.
Odgovorio joj je nejasno: „Ne bih rekao da ću se zadržavati.“
Nije predložio da se ponovo vide.
Širli se istog trena namrštila. Poželela je da je to učinio...
Ponovo je bacila pogled na sat i ubrzala korak. Zaista će dosta da
zakasni. Mada, Lora joj neće prebaciti zbog toga. Lora joj nikad ni zbog
čega nije prebacivala. Lora je bila anđeo...
Napokon je ugledala kuću. Bila je topla, u istinskom
rano-džordžijanskom stilu.7 Bila je pomalo zakrivljena na jednoj strani i
7
Džordžijanski stil u arhitekturi - pojam koji označava arhitekturu džordžianskog doba, tokom
vladavine Džordža I, Džordža II, Džordža III i Džordža IV, koji su vladali između 1714. i 1830.
godine u Engleskoj. Rani stil podseća na evropski rokoko - prim. prev.
48
primetno je bilo da je renovirana. Koliko je shvatala, to je bilo neophodno

zbog požara koji je progutao jedno krilo zgrade, koje nikada nisu ponovo
izgradili.
Širli je ponovo, nesvesna i nemoćna da to izbegne, usporila korak.
Danas joj se uopšte nije išlo kući. Nije želela da zađe za te prijatne zidove
koji su se oko nje sklapali, dok je kasno popodnevno sunce bacalo svoje
zrake kroz zapadne prozore, obasjavajući pomalo izbledele zastore od
cica. U toj kući vladao je neopisivi mir. U njoj je bila Lora sa svojim milim
licem, koje joj je uvek želeleo dobrodošlicu i pronicljivim, zaštitničkim
pogledom. Etel, koja bi uletela u trpezariju, glasno zveckajući posuđem,
spremljene večere. Toplota, ljubav, zaštita, dom... To je, svakako, bilo
najvažnije u životu. Ona je sve to imala, bez ikakve muke i bez bilo kakve
želje. Okruživalo ju je, pritiskalo...
„Zanimljiv izbor reči“, pomislila je Širli. „Pritiskalo? Šta li sam time
htela da kažem?“
Ipak, to je bio savršen opis onoga što je zaista osećala. Pritisak - stalni,
konstantni pritisak. Poput tega koji je jedanput nosila u rancu na nekoj
pešačkoj turi.
U početku gotovo da nije primećivala njegovu težinu, a zatim je
postajala sve očiglednija, pritiskala ju je, usporavala, urezivala ranac u
njena ramena, vukla je na zemlju. Teret...
„Šta sve meni neće pasti na pamet?!“, rekla je Širli sebi u bradu i,
potrčavši ka ulaznim vratima, hitro ušla u kuću.
Hodnik je bio u polumraku. Sa gornjeg sprata Lora je svojim nežnim,
prilično promuklim glasom, dozivala čitavim stepeništem:
„Širli, jesi li to ti?“
„Jesam. Plašim se da sam zaista prilično zakasnila, Lora.“
„Nimalo nije važno. Imamo samo makarone - one zapečene. Etel ih je
ostavila u rerni.“
Lora Frenklin pojavila se iza zavoja stepeništa na spratu. Bila je
tanano, krhko biće, skoro bezbojnog lica i dubokih, smeđih očiju koje su
bile usađene pod neobičnim uglom, koji je, na neki neobjašnjiv način,
davao prilično tragičan izgled njenom licu.
Sišla je dole, smeškajući se Širli.
„Jesi li uživala?“
49
„Oh, jesam“, odgovorila joj je Širli. „Je li bila dobra partija tenisa?“
„Nije bila loša.“
,,Je li bio neko uzbudljiv i nov? Ili samo znanci iz Bilburija?“
„Uglavnom svi iz Bilburija.“
Čudno kako, kada te ljudi nešto pitaju, ne želiš da im odgovoriš. A
opet, odgovori bi bili potpuno bezazleni. Bilo je sasvim prirodno da Lora
želi da zna da li joj je bilo lepo.
Ako je ljudima stalo do tebe, uvek su želeli da znaju...
Da li bi Henrijevi prijatelji i porodica želeli da znaju? Pokušavala je da
zamisli Henrija kod kuće, ali nije joj polazilo za rukom. Zvučalo je smešno,
ali nije mogla da vidi Henrija u okruženju njegovog doma. A opet, sigurno
ga je imao!
Nebulozna slika joj je iskočila pred očima. Henri ulazi u prostoriju u
kojoj sedi njegova majka, platinasta plavuša. Ona se upravo vratila sa juga
Francuske i pažljivo nanosi na usne karmin neke iznenađujuće boje.
„Zdravo, majko. Dakle, vratila si se?“ - „Jesam. Ti si igrao tenis?“ - „Da.“ U
njenom pitanju ne bi bilo nikakve znatiželje, zapravo, ne bi bilo nikakvog
interesovanja. Henri i njegova majka bi oboje bili prilično
nezainteresovani za ono što je onaj drugi činio.
Lora ju je znatiželjno upitala:
„Pričaš sama sa sobom, Širli? Usne ti se pomeraju, a obrve dižu i
spuštaju.“
Širli se nasmejala:
,,Oh, samo vodim neki izmišljeni razgovor.“ Lora je upitno izvila svoje
tanke obrve. „Delovalo je kao da prilično uživaš u njemu.“ „Zapravo je bio
veoma smešan i budalast.“ Verna Etel je u tom trenu provirila iz trpezarije
i rekla:
„Večera je postavljena.“
Širli je povikala: „Moram da se operem“, i otrčala na sprat.
Nakon večere, dok su sedele u jednom od salona, Lora je kazala:
„Danas sam dobila prospekte iz Svete Katarine, koledža za sekretarice.
Koliko znam, to je jedna od najboljih institucija u zemlji. Šta ti misliš o
tome, Širli?“
Grimasa je naružila prelepo Širlino mlado lice.
50
„Da učim da stenografišem i kucam, a onda da se zaposlim?“

„Što da ne?“
Širli je uzdahnula, a zatim se nasmejala.
„Zato što sam lenji đavolak. Mnogo više bih volela da ostanem kod
kuće i ne radim ništa. Lora, draga, već sam godinama u školi! Zar ne mogu
malo da se odmorim?“
„Najviše bih volela da te nešto zaista zanima, da želiš da se obučiš za
nekakav posao.“ Na trenutak se Lorino čelo naboralo kada se namrštila.
„Ja sam opuštena“, kazala joj je Širli. „Samo želim da sedim u kući i da
maštam o visokom, zgodnom mužu i velikom porodičnom bogatstvu
dovoljnom da mogu da gajim veliku porodicu.“
Lora joj na to nije ništa odgovorila. I dalje je delovala zabrinuto.
„Ako upišeš kurs u Svetoj Katarini, glavno je pitanje zapravo da li bi
trebalo da živiš u Londonu. Da li bi želela da sa nekim deliš stan - na
primer, sa rođakom Anđelom...“
„Ne s rođakom Anđelom. Imaj malo srca, Lora.“
„Ako se sa Anđelom, onda svakako sa drugim članom porodice.
Verujem da postoje i hosteli. Kasnije, možeš da iznajmiš stan zajedno sa
još jednom devojkom.“
„Zašto ne bih mogla da živim sa tobom?“ zahtevala je Širli odgovor.
Lora je odmahnula glavom.
„Ja bih ostala ovde.“
„Ostaćeš ovde? Nećeš poći u London sa mnom?“
Širli je zvučala obeshrabreno i razdraženo.
Lora joj je jednostavno objasnila: „Ne želim da vršim loš uticaj na
tebe, draga.“
„Loš uticaj na mene? Kako je to, uopšte, moguće?“
„Ne bih da budem posesivna. Razumeš?“
„Poput majke koja pojede svoje mladunče? Lora, ti nikada nisi bila
posesivna.“
Lora je zamišljeno rekla: „Nadam se da nisam, ali čovek to nikada ne
može sa sigurnošću da zna.“ Mršteći se, dodala je: „Čovek nikada u
potpunosti ne može znati kakav je neko drugi zaista...“
51
„Iskreno mislim da ne bi trebalo da sumnjaš u sebe, Lora. Ti nisi

nimalo dominantna - barem ne prema meni. Ti mi ne naređuješ, ne
zlostavljaš me, niti pokušavaš da organizuješ moj život umesto mene.“
„Zapravo, upravo sad to pokušavam da uradim - organizujem da odeš
na kurs za sekretarice u London, kad ti to ni najmanje ne želiš.“
Obe sestre su se naglas nasmejale.
2.
Lora je ispravila leđa i protegla ruke.

„Četrdeset osam“, rekla je.
Prebrojavala je stabljike graška.
„Trebalo bi da dobijemo dobru cenu od Trendlsa“, kazala je. „Drške su
im dugačke, a na svakoj stabljici se nalaze četiri cveta. Grašak nam je ove
gotine zaista uspeo, Horderu..“
Horder, koji je bio prljavi, namrgođeni starac, čvornovatih ruku, složio
se s njom.
„Ove godine smo dobro prošli, grašak nije nimalo loš“, rekao je preko
volje.
Horder je bio čovek veoma siguran u svoju poziciju. Stariji,
penzionisani baštovan koji je zaista odlično poznavao zanat kojim se bavio
i koji je, pred sam kraj svog života, nakon petogodišnjeg rata, dobro i
naplaćivao. Svi su se otimali o njega. Lora ga je dobila čistom snagom volje,
mada mu je gospođa Kindl, za čijeg se muža šuškalo da se obogatio
prodajom municije, nudila mnogo veću platu.
Međutim, Horder je više voleo da radi za gospođicu Frenklin.
Poznavao je njenog oca i majku. Pošteni i ljubazni ljudi. Sećao se gospojice
Lore kada je bila sasvim malo dete. Ipak, ta osećanja ne bi bila dovoljna da
prihvati ovaj posao. Bila je istina da je voleo da radi za gospojicu Loru. Ona
je puno tražila, i to je bila istina. Kod nje nije bilo šanse da se zabušava.
Ako ne bi bila u kući, tačno je znala šta bi sve trebalo da se uradi dok je
odsutna. Hvalila ga je na sva usta i divila mu se. Bila je i veoma darežljiva,
često mu je donosila hranu i šolje jakog, zašećerenog čaja. Nisu se svi tako
ponašali u današnje vreme, ljudi nisu delili svoj čaj bi šećer, s obzirom da
52
su morali biti racionalni. I sama je bila hitar i vredan radnik, gospojica

Lora. Mogla je brže da plevi korov nego on - a to je puno govorilo o njoj.
Imala je i pregršt raznih, pametnih ideja - uvek je gledala unapred, ka
budućnosti - planirala je - i nije se plašila da isproba novotarije. Na primer,
ta nova staklena zvona. Horder nije gledao blagonaklono na njih. Lora mu
je priznala da, naravno, možda ona greši, ali... Shodno tome, Horder je
rešio da se složi da pokušaju s tim novim izumom. Paradajz je rodio toliko
dobro da je bio iznenađen.
„Pet je sati“, izjavila je Lora, bacivši pogled na ručni sat. „Veoma dobro
smo prošli.“
Osvrnula se oko sebe na metalne vaze i korpe pune njihove sutrašnje
zarade, trebalo ih je sve odneti u Milčester u kome je ona snabdevala
cvećaru i lokalnu piljaru.
„Povrće je dostiglo odličnu cenu“, rekao joj je stari Horder sa
divljenjem u glasu. „Nikada ne bih ni pomislio da bi to bilo moguće.“
„U isto vreme, sigurna sam da smo pametno postupili što smo počeli
da se prebacujemo na sečeno cveće. Ljudi su ga ostali željni tokom čitavog
rata. Uostalom, sada skoro svako gaji povrće.“
„Ah!“, reče Horder. „Više ništa nije onako kako je nekada bilo. U vreme
tvojih roditelja bilo bi nezamislivo gajiti bilo šta da bi se prodavalo na
pijaci. Dobro se sećam ovog mesta, kakvo je bilo - kao sa razglednice!
Gospodin Vebster je bio glavni u domaćinstvu. On je došao ovde
neposredno pre požara. A tek taj požar! Sreća pa nije čitava kuća izgorela.“
Lora je klimnula glavom, skidajući gumenu kecelju koju je nosila.
Horderove reči su je vratile godinama unazad. „Neposredno pre požara...“
Taj požar je bio prekretnica u njenom životu. Kao kroz maglu,
prisećala se sebe pre tog događaja - bila je nesrećno, ljubomorno dete,
željno tuđe pažnje, željno ljubavi.
Međutim, u noći požara, rodila se nova Lora. Lora, čiji je život
iznenada postao zadivljujuće ispunjen. Od trenutka kada se borila da se
probije kroz dim i plamen, noseći Širli u svojim ručicama, njen život je do-
bio svoj cilj i smisao - đa zauvek brine o Širli.
Spasila je Širli od sigurne smrti. Širli je bila njena. U istom tom
trenutku (barem joj je sada to tako izgledalo) dve do tada najbitnije figure
njenog života, njeni otac i majka, iznenada su se povukli na neko drugo
53
mesto. Njena izgarajuća čežnja da je primete, da im bude potrebna,

odjednom je izbledela i potpuno nestala. Možda ih ona, na kraju krajeva, i
nije toliko volela, koliko je žudela da oni zavole nju. Ljubav je bilo ono što
je iznenada osetila prema tom majušnom stvorenju po imenu Širli. I ta
ljubav je zadovoljavala sve njene žudnje, ispunjavala je njenu jedva
shvatljivu potrebu. Nije više ona, Lora, bila bitna - to je bila Širli...
I brinula je o Širli, vodila računa da joj se ništa loše ne desi, čuvala ju
je od opasnih, gramzivih mačaka, budila se usred noći da se poštara da ne
dođe do novog požara. Uzimala je i nosila stvari za Širli, donosila joj
igračke, igrala se svega i svačega s njom kad je malo porasla, negovala je
kad bi bila bolesna...
Naravno, dete sa jedanaest godina nije moglo da predvidi budućnost.
Frenklinovi, koji su otišli na kratak odmor, vraćali su se iz Le Tuketa
avionom kada se avion srušio pri povratku...
Lora je tada imala četrnaest godina, a Širli tri. Nisu imale nikakve
bliske rođake. Stara rođaka Anđela im je bila najbliži rod. Lora je bila ta
koja je sačinila sve planove, pažljivo ih vagajući, odmerivši ih na način da
su svima bili prihvatljivi i na kraju ih je predala odraslima, nepokolebljiva
pred ikakvim odbijanjem. Jedan stariji advokat i gospodin Baldok su bili
izvršioci testamenta i poverenici dece i imanja. Lora im je predložila da
napusti školu i ostane da živi kod kuće, a nova, odlična dadilja bi nastavila
da vodi računa o Širli. Gospođica Viks bi napustila svoju kućicu, došla bi da
živi u njihovoj vili i da podučava Loru. Takode bi, barem na papiru, bila
zadužena za vođenje domaćinstva. To su bili odlični predloži, praktični i
lako izvodljivi. Jedino im se blago protivio gospodin Baldok i to samo zbog
toga što nije voleo žene s univerziteta Girton. Takođe je tvrdio da će
gospođica Viks potruditi da ostvari svoje ideje o tome kako da što pre
pretvori Loru u dosadnu učenjakinju.
Ipak, Lora nije nimalo sumnjala u gospođicu Viks - zato što je znala da
gospođica Viks neće biti ta koja će voditi domaćinstvo. Gospođica Viks je
bila žena snažnog intelekta i entuzijazma koji je gajila prema matematici.
Troškovi domaćinstva je nimalo nisu zanimali. Lorin plan je odlično
funkcionisao. Lora je bila sjajno obrazovana, gospođica Viks je živela
lagodno ne razmišljajući o sutrašnjici, što joj je ranije u životu bilo
uskraćivano, a Lora je vodila računa o tome da ne dolazi do nemilih
sukoba između gospodina Baldoka i gospođice Viks. Izbor novih članova
posluge, odluka o tome koji će vrtić pohađati Širli, a nakon toga i katoličku
54
školu u obližnjem gradiću, sve te odluke su naizgled dolazile od gospođice

Viks, a zapravo, Lora je bila ta koja im je kumovala. Domaćinstvo je bilo
harmonično. Kasnije su Širli poslali u jedan čuveni internat. Lora je tada
već imala dvadeset i dve godine.
Godinu dana nakon toga počeo je rat i promenio njihov život. Širlin
internat je premešten u novu zgradu u Velsu. Gospođica Viks je otišla u
London i dobila posao u Ministarstvu. Njihovu vilu privremeno je oduzelo
Ministarstvo vazduhoplovstva da bi u nju smestilo oficire. Lora se
prebacila da živi u kolibici za baštovana, a radila je na lokalnoj farmi,
obrađujući zemlju. Istovremeno je uspevala da gaji povrće u sopstvenoj
bašti vile, iza visokih zidina.
Sada, godinu dana kasnije, rat sa Nemačkom bio je završen. Vila im je
iznenađujuće brzo vraćena. Lora je odmah pokušala da je načini toplijom
da bi oviše podsećala na dom. Širli se zauvek vratila iz internata,
prekinuvši školovanje, i ponizno je izjavila da ne želi da nastavi da se
obrazuje na univerzitetu.
Ona nije bila, to su bile njene reči, dete koje koristi mozak! Njena
direktorka je u pismu namenjenom Lori na malo drugačiji način potvrdila
tu izjavu:
„Iskreno, smatram da Širli nije tip devojke kojoj bi univerzitetsko
obrazovanje značilo. Ona je veoma draga devojka i veoma pametna,
međutim, nesumnjivo nije akademski tip.“
I tako je Širli došla kući, a njihova stara i verna služavka Etel, koja je
radila u fabrici koja je prestajala sa radom nakon rata, dala je otkaz na tom
poslu i vratila se kod njih. Više nije bila kućepaziteljka kao pre, već je došla
kao desna ruka i prijateljica. Lora je nastavila da razrađuje svoje planove
za proizvodnju povrća i rezanog cveća. Više nisu imali novca koliko su
navikli da imaju, s obzirom na trenutne poreze. Ako ona i Širli žele da
sačuvaju svoj dom, bašta će morati sama da se otplaćuje, kao i da donosi
profit, ili se makar tome Lora nadala.
To je bila slika koju je Lora zamislila kada je pomislila na prošlost, dok
je odvezivala i skidala svoju radnu kecelju. Otišla je u kuću da se umije i
opere ruke. Tokom svih tih godina glavna i centralna figura nježnog života
bila je Širli.
Bebica Širli, koja se naokolo tetura i bebećim, nerazumljivim glasom,
mucajući usput, govori Lori šta koja od njenih lutaka ume da radi. Starija
55
Širli, koja se vraća iz vrtića i zbunjujuće im opisuje gospođicu Dakvort,

priča o nekom Tomiju i Meri, o groznim stvarima koje je Robin radio i šta
je sve Piter nacrtao u svojoj čitanki, kao i šta je gospođica Dak rekla na sve
to.
Starija Širli, koja se vratila iz internata, prepuna utisaka o devojkama
koje je volela, devojkama koje je mrzela, o anđeoskoj dobroti gospođice
Džofri, učiteljice engleskog, o podloj zlobi gospođice Endrjuz, učiteljice
matematike, kao i o svim uvredama nanošenima učiteljicama francuskog
jezika. Širli je uvek sa lakoćom i nesvesno sve govorila Lori. Njihov odnos
je zaista bio začuđujući. Nisu se ponašale u potpunosti kao sestre, pošto je
razlika u godinama između njih bila prevelika i razdvajala ih je, a opet, nije
ih razdvajala čitava generacija, kao što je to bio slučaj kod roditelja i dece.
Nikada se nije pojavila potreba da joj Lora postavlja pitanja. Širli je jedva
čekala da sve podeli s njom - „Oh, Lora, toliko toga imam da ti pričam!“ A
Lora bi slušala, smejala se, komentarisala, iskazivala neslaganje, odo-
bravala, u zavisnosti od slučaja do slučaja.
Sada, kada se Širli vratila kući za stalno, Lori je izgledalo kao da se
ništa nije promenilo, kao da je sve ostalo potpuno isto. Svaki dan su sledile
razmene mišljenja i komentara, shodno različitim aktivnostima kojima su
se bavile. Širli joj je pričala o Robinu Grentu, o Edvardu Vestburiju. Bila je
iskrena i otvorena i njoj je bilo sasvim prirodno, ili se makar tako činilo, da
svakodnevno komentariše sve što bi joj se dešavalo.
Međutim, juče se vratila sa tenisa kod Hargejvsa i bila je neobično
ćutljiva i kratka u odgovorima na Lorina pitanja.
Lora se zapitala zbog čega. Naravno, Širli je sazrevala. Imala je
sopstvene misli, sopstveni život. To je jedino bilo prirodno i ispravno. Lora
je sada morala da odluči kako da se postavi prema tome na najbolji način.
Lora je uzdahnula, ponovo pogledala na ručni sat i odlučila da poseti
gospodina Baldoka.
Drugo poglavlje
Gospodin Baldok je bio zauzet u svojoj bašti kada je Lora naišla

stazom. Ispustio je zvuk nezadovoljstva i odmah je upitao:
56
„Šta misliš o mojim begonijama? Prilično su dobre?“

Gospodin Baldok je, zapravo, bio izuzetno loš baštovan, ali je bio
neizmerno ponosan na rezultate koje je postizao sa svojim cvećem i
potpuno nesvestan ikakvih nedostataka. Od njegovih prijatelja se
očekivalo da ne obraćaju pažnju na ovo poslednje. Lora je poslušno
pogledala u pravcu retkih i dosta propalih begonija i rekla mu kako su
veoma lepe.
„Lepe? One su veličanstvene!“ Gospodin Baldok, koji je sada bio
starac, mnogo deblji nego što je to bio pre osamnaest godina, ispustio je
tihi zvuk bola kada se ponovo sagnuo da počupa poneki korov.
„Problem je u ovako vlažnom letu“, zarežao je. „Čim počupaš sav korov
i opleviš baštu, đavolija se ponovo pojavi. Ne znam kojim bih rečima
izrazio ono što osećam kad poželim da iskažem svoje mišljenje o tom
prokletom korovu! Možeš ti da pričaš šta god želiš, ali ja smatram da je on
delo đavoljih ruku!“ Pomalo se zadihao, a zatim nastavio, dok su mu reči
izletale iz usta, isprekidane borbom za vazduh: „Pa, mlada Lora, šta je bilo?
Nevolje? Pričaj mi o tome.“
„Uvek dođem kod Vas kada sam zabrinuta. Odvek sam to radila, od
svoje šeste godine.“
„Bila si veoma neobično dete. Bledunjavog lica i ogromnih očiju.“
„Volela bih kada bih znala da li sam u pravu.“
„Na tvom mestu, ja se za to ne bih brinuo“, odgovorio joj je gospodin
Baldok. „Beži! Iš! Nestani, ti neopisiva gnusobo jedna!“ (Sve to je bilo
upućeno korovu.) „Ne, kao što rekoh, ja se ne bih time zamarao. Pojedini
ljudi naprosto znaju šta je ispravno, a šta nije. A oni drugi nemaju ni
najmanju predstavu o tome. To je isto kao što su pojedini muzikalni, a
pojedini nisu!“
„Nisam sigurna jesam li u pravu ili nisam, u moralnom smislu. Mislim,
nisam sigurna da li postupam mudro.“
,,E, pa to je već sasvim drugačija stvar. Sve u svemu, svi činimo mnogo
više budalastih stvari, nego onih zaista mudrih. U čemu je problem?“
,,U Širli.“
„Naravno da je Širli. Ti nikad ne misliš ni na koga drugog, niti na bilo
šta drugo.“
57
„Rešila sam da je pošaljem u London, da se obuči za posao

sekretarice.“
„Meni to deluje neopisivo glupo“, rekao je gospodin Baldok. „Širli je
fino dete, ali je, isto tako, poslednja osoba na svetu koja bi bila savesna i
sposobna sekretarica.“
„Svejedno, mora nešto da radi.“
„Tako tvrde u današnje vreme.“
„Volela bih i da upozna razne nove ljude.“
„Pobogu, bože me sačuvaj, dođavola“, rekao je gospodin Baldok
mašući svojom povređenom rukom kako bi naglasio užasavanje. „Ljude?
Šta misliš pod tim ljude? Neku razuzdanu gomilu? One za koje će raditi?
Druge devojke? Mladiće?“
„Rekla bih da prvenstveno mislim na mladiće.“
Gospodin Baldok se nacerio.
„Njoj ni ovde ne ide tako loše. Onaj mamin sinčić, Robin, toliko se
zaljubio u nju, samo je gleda onim svojim blagotelećim pogledom. Mladi
Piter je takođe pečen, a čak je i Edvard Vestburi počeo da stavlja brilijantin
na ono malo kose što mu je ostalo. Mogao sam da ga namirišem u crkvi
prošle nedelje. Baš sam pomislio: 'Na koga li se ovaj nameračio?' Ubrzo
sam shvatio, nakon što smo izašli iz crkve, a on se uvijao kao posramljeni
pas dok je pričao s njom.“
„Mislim da nju nijedan od njih ne zanima.“
,,A zašto bi je i zanimao? Daj joj malo vremena. Ona je veoma mlada,
Lora. Hajde, sad, reci mi zašto zaista želiš da je pošalješ u London? Ili i ti
planiraš da ideš s njom?“
„Oh, ne. O tome se i radi.“
Gospodin Baldok se uspravio.
„Dakle, o tome se radi, je li?“ Znatiželjno ju je posmatrao. „Šta si sad
smislila, Lora?“
Lora je spustila pogled na šljunkovitu stazu.
„Kao što ste i sami upravo rekli, Širli je jedino što je meni važno. Ja...
Toliko je volim da se plašim da je ne... da je ne povredim. Da ne pokušam
da je previše vežem za sebe.“
Glas gospodina Baldoka je bio neočekivano nežan.
58
„Ona je deset godina mlađa od tebe i, na neki način, pre ti dođe kao
ćerka nego kao sestra.“
„Ja sam je odgajila, tako je.“
Klimnuo je glavom.
„Pošto si inteligentna, shvataš da je majčinska ljubav zapravo
posesivna vrsta ljubavi?“
„Da, upravo se o tome radi. A ja ne želim da budem takva. Želim da
Širli bude slobodna i... prosto, da bude slobodna.“
„I zato želiš da je pošalješ nekuda iz gnezda u kome je zaštićena?
Hoćeš da je pošalješ u svet, da pokuša sama da se snađe?“
„Tako je. Ali sam istovremeno nesigurna da li postupam mudro.“
Gospodin Baldok je protrljao nos, kao što je to uvek činio kada se
iznervira.
„Vi, žene!“ rekao je. „Nevolja sa vama je što stalno nešto smišljate, a
zatim se premišljate. Kako iko, uopšte, može da zna postupa li mudro? Ako
mlada Širli ode u London, zaljubi se u nekog egipatskog studenta i dobije
bebu boje bele kafe ovde u Blumsberiju, ti ćeš reći da si kriva za sve. Bez
obzira što bi to verovatno bila Širlina greška, kao i greška mladog
Egipćanina. A ako uspe i dobije dobar posao kao sekretarica, pa se na
kraju uda za svog šefa, onda ćeš reći da si bila u pravu. Budalaštine! Ne
možeš ti da organizuješ život drugima. Ili je Širli dovoljno pametna da
pravilno postupi ili nije. Vreme će pokazati. Ako misliš da je ta ideja sa
Londonom dobar plan, učini to, ali ne shvataj je previše ozbiljno. To je tvoj
osnovni problem, Lora, ti život shvataš preozbiljno. To je problem mnogih
žena.“
,,A Vi ga ne shvatate tako?“
,Ja korov shvatam preozbiljno“, odgovorio joj je gospodin Baldok,
zureći ljutito po aleji. ,,I biljne mušice. Shvatam i svoj stomak ozbiljno, jer
mi se pakleno osveti ako to ne učinim. Ali mi nikada ne bi ni na pamet palo
da živote drugih ljudi shvatam preozbiljno. Pre svega, imam previše
poštovanja prema njima da bih se tako ponašao.“
„Vi ne razumete. Ne bih mogla da podnesem da Širli napravi haos od
svog života i bude nesrećna.“
„Ma nemoj mi reći“, rekao joj je šaljivo gospodin Baldok. „Zašto ie
važno da li je Širli nesrećna? Većina ljudi je nesrećna, s vremena na vreme.
59
Moraš da izdržiš nesreću u ovom životu, baš kao što moraš da izdržiš
razne druge stvari. Potrebna ti je hrabrost da bi se kretala u današnjem
svetu, hrabrost i veselo srce!“
Oštro ju je pogledao.
„ A šta je sa tobom, Lora?“
„Sa mnom?“, rekla je Lora, iznenađena.
„Da. Šta ako bi ti bila nesrećna? Da li bi mogla to da podneseš?“
Lora se nasmešila.
„O tome nikad nisam razmišljala.“
„Zašto nisi? Razmisli malo više o sebi. Nesebičnost kod žene može biti
kobna, poput preteranog mešenja testa. Šta ti želiš od svog života? Imaš
već dvadeset i osam godina, u pravom si dobu za udaju. Zašto se ne bi malo
upustila u lov na muškarce?“
„Baldi, Vi ste zaista neobičan čovek.“
„Dođavola s kolokvijalnostima!“ zarežao je gospodin Baldok. „Žena si,
zar ne? Nisi ružna, savršeno si normalna žena. Ili možda nisi normalna?
Kako reaguješ kad muškarac pokuša da te poljubi?“
„Nije baš da su se pretrgli od truda“, rekla mu je Lora.
„Zašto je to tako, dođavola? Zato što ne radiš ono što bi trebalo da
radiš.“ Pripretio joj je prstom. „Sve vreme misliš na nekog drugog. Eto te,
stojiš tu u tom svom finom i urednom kaputiću i suknji kao prava fina,
skromna devojka, kojom bi moja majka bila oduševljena. Zašto ne ofarbaš
usne u neku jarkocrvenu boju, a i nokte, da se slažu?“
Lora je nemo zurila u njega.
„Uvek ste govorili da mrzite karmin i crvene nokte.“
„Mrzim ih? Naravno da ih ja mrzim. Ja imam sedamdeset i devet
godina! Ali, oni su simbol, znak da si spremna i da si se upustila da igraš
igru koju ti je priroda namenila. Na neki način, oni su otvoreni poziv na
parenje. Slušaj, Lora, ti nećeš svakom zapasti za oko. Ne zračiš seksepilom
i njim ne možeš da se boriš. A većini žena on je glavno oružje. Postoji jedan
određeni tip muškarca koji bi mogao da naiđe i da da sve od sebe da te
zavede, bez da ti prstom mrdneš - taj tip muškarca znao bi da si ti prava
osoba za njega. Međutim, male su šanse da se to dogodi. Moraš i ti da se
60
potrudiš. Moraš da se setiš da si i ti žena i da odigraš ulogu žene koja traži

svog čoveka.“
„Dragi moj Baldi, ja volim Vaše lekcije, ali ja sam oduvek bila tako
beznadežno obična.“
„Dakle, ti želiš da budeš stara usedelica?“
Lora je pocrvenela od stida.
„Ne, naravno da to ne želim. Samo mislim da su male šanse da se
udam.“
„Defetizam!“ zarežao je gospodin Baldok.
„Ne, zaista nije o tome reč. Samo mislim da je nemoguće da se bilo ko
zaljubi u mene.“
„Muškarci mogu da se zaljube u bilo koga“, rekao joj je gospodin
Baldok pomalo okrutno. ,,U ženu sa zečjom usnom, aknama, isturenom
vilicom, kao i u ženu sa neobičnom lobanjom ili u ženu kretena! Seti se
barem polovine udatih žena koje poznaješ! Ne, mlada moja Lora, ti samo
ne bi da se mučiš! Ti želiš da voliš – a ne da tebe vole - a mogao bih da
kažem i da tu ima još koječega. Biti voljen, znači nositi veoma težak teret.“
„Mislite da previše volim Širli? Da sam posesivna?“
„Ne“, polako joj je odgovorio gospodin Baldok. „Ne mislim da si
posesivna, oslobađam te od te krivice.“
„Da li... da li iko može nekoga previše da voli?“
„Naravno da može!“ ponovo je zagrmeo. „Čovek može u svačemu da
preteruje. Može previše da jede, previše da pije, previše da voli...“
Citirao je:
„Znala sam na hiljade načina da volim A zbog svakog je moj voljeni
zažalio.“
„Stoga, prihvati to što si rekla, mlada bora, i pomiri se s tim.“
2.
Lora je prošetala do kuće smeškajući se usput samoj sebi. Kada je ušla

u kuću, Etel se pojavila iz odaja u zadnjem delu vile i obratila joj se
zavereničkim šapatom:
61
„Tu je jedan gospodin koji Vas čeka, gospodin Glin Edvards. Prilično
mlad gospodin, smestila sam ga u salon dok se ne vratite. Rekao je da će
Vas sačekati. Izgleda sasvim na mestu, hoću reći, ne prodaje usisivače niti
priča neke tužne priče.“
Lora se kratko nasmešila, ali je verovala Etelinom rasuđivanju.
Glin Edvards? Nije mogla da se seti tog prezimena. Možda je to jedan
ođ mladih oficira koji su živeli ovde tokom rata.
Krenula je hodnikom i ušla u salon.
Mladić je hitro ustao kada je ušla. Bio je za nju potpuni stranac.
Zapravo, u narednim godinama, kada je Henri bio u pitanju, osećaće
sasvim isto. Bio je stranac. Nikada, ni jednog jedinog trenutka, nije postao
ništa drugo.
Pun iščekivanja, mladić se osmehivao prilično šarmantnim smeškom
koji je u trenu nestao. Činilo se kao da je zatečen.
„Gospođica Frenklin?“, rekao je. „Ali, Vi niste...“ Njegov osmeh se
iznenada opet pojavio, ovaj put sa više samopouzdanja. „Pretpostavljam
da je ona Vaša sestra.“
„Mislite na Širli?“
„Tako je“, odgovorio joj je Henri sa očiglednim olakšanjem. „Širli.
Upoznali smo se juče... igrali smo tenis. Ja sam Henri Glin Edvards.“
„Izvolite, sedite“, rekla mu je Lora. „Širli bi trebalo uskoro da se vrati.
Otišla je na čaj kod vikara. Jeste li možda za šeri? Ili biste radije džin?“
Henri joj je odgvorio da bi više voleo šeri.
Sedeli su i razgovarali. Henrijevi maniri bili su besprekorni, pokazivao
je blago snebivanje koje je bilo razoružavajuće. Da je bio previše siguran u
svoj šarm, to bi kod Lore stvorilo dodatni otpor. Ovako, razgovarao je sa
lakoćom, bio je veseo, nimalo neobičan i obraćao se Lori pristojnošću lepo
vaspitanog mladića.
„Odseli ste u Bilburiju?“ upitala ga je Lora.
„Oh, ne. Odseo sam kod tetke u Endsmuru.“
Endsmur je bio skoro sto kilometara udaljen, na drugoj strani
Milčestera. Lora je bila blago iznenađena. Henri je morao mnogo toga da
objašnjava i to je i znao.
62
„Juče sam sa sobom poneo nečiji tuđi reket“, rekao joj je. „Vrlo
nepromišljeno s moje strane, znam. Stoga sam pomislio da bi bilo najbolje
da dojurim ovamo, vratim ga i pokušam da pronađem svoj. Našao sam ne-
što goriva, pa sam se dovezao.“
Gledao ju je prilično iskreno.
„Jeste li pronašli svoj reket, je li s njim sve u redu?“
„Oh, jeste“, odgovorio joj je Henri. „Imao sam sreće, zar ne? Plašim se
da Vam nisam sve dovoljno jasno objasnio. Vidite, u Francuskoj sam uvek
gubio svoju opremu.“
Razoružavajuće je zatreptao.
,,I tako, kada sam se već zatekao ovde, pomislio sam da potražim Širli“,
rekao je.
Je li ona to kod njega videla neki sićušni znak stida ili, možda, nije?
Ako se i postideo, Lori to nije bilo nimalo mrsko. Zapravo, više joj se
dopadalo nego da je bio previše siguran u sebe.
Ovaj mladić je bio privlačan, bez sumnje. Osetila je šarm kojim je
nadaleko zračio. Ono što nije mogla da shvati bilo je iznenadno i snažno
osećanje neprijateljstva koje ju je preplavilo.
Ponovo ta posesivnost, zapitala se Lora? Ako je Širli upoznala Henrija
dan ranije, bilo je veoma čudno što joj ga nije pomenula.
Naslavili su razgovor, već je prosio sedam. Henri se, očigledno, nije
zamarao standardnim pravilima poseta. Bilo je jasno da je bio rešen da
ostane sve dok ne vidi Širli. Lora se zapitala koliko li će se Širli još zadržati.
Obično bi se vratila kući mnogo ranije.
Ponudivši Henriju nejasan izgovor, Lora je izašla iz salona i otišla do
radne sobe u kojoj se nalazio telefon. Pozvala je vikara.
Vikarova žena se javila.
„Širli? Da, Lora, ovde je. Igra mini golf sa Robinom. Sad tu je pozvati.“
Nastupila je pauza, a zatim se začuo Širlin glas, veseo, živahan.
„Lora?“
Lora joj se suvoparno obratila: „Čeka te jedan muškarac.“
„Muškarac? Ko?“
63
„Preziva se Glin Edvards. Došao je pre sat i po i još uvek je ovde.

Mislim da nema nameru da ode dok te ne vidi. A on i ja polako ostajemo
bez zajedničkih tema za razgovor!“
„Glin Edvards? Nikad nisam čula za njega. Gospode... Bolje bi bilo da
dođem, da to sama rešim. Šteta. Na putu sam da srušim Robinov rekord.“
„Koliko sam shvatila, juče je s tobom igrao tenis.“
„Nije valjda Henri?“
Širli je zvučala kao da joj je sav vazduh izbijen iz pluća, kao da ne
može da veruje. To je iznenadilo Loru.
„Mogao bi da bude Henri“, ponovo joj je odgovorila istim, suvoparnim
tonom. „Odseo je kod tetke u...“
Širli ju je, i dalje bez daha, naglo prekinula:
„To jeste Henri. Odmah dolazim.“
Lora je spustila slušalicu blago zaprepašćena. Polako se vratila u
salon.
„Širli će se uskoro vratiti“, rekla je, dodajući da se nada da će Henri
ostati na večeri.
3.
Lora se naslonila u svojoj stolici na čelu trpezarijskog stola

posmatrajući njih dvoje. Bio je tek sumrak, još mrak nije pao, i zavese nisu
bile navučene na prozore. Večernja svedost je bila darežljiva prema
mladim licima, koja su se sa lakoćom nadnosila jedno nad drugo.
Gledajući ih, bez imalo ostrašćenosti, Lora je pokušavala da shvati
sopstveni osećaj neprijatnosti. Da li joj se, možda, Henri prosto nije
sviđao? Ne, nije to moglo biti u pitanju. Priznala je sebi da je Henri
šarmantan, dopadljiv i da ima fine manire. Ipak, pošto još uvek nije znala
ništa o njemu, teško da je mogla da donese ikakav ispravan sud. Možda je
bio pomalo opušten, previše slobodan, previše nezavistan? Da, to je
najbolje objašnjavalo njene sumnje - nezavisnost.
Sigurno da je srž neprijatnosti koju je osećala bila ukorenjena u
Širlinom ponašanju. Osetila je iznenadnu, snažnu zaprepašćenost, sasvim
prirodnu kada se otkrije nešto što čovek ne zna o nekom drugom, o
64
nekome o kome veruje da zna apsolutno sve. Lora i Širli nisu preterano
pokazivale naklonost jedna prema drugoj, ail godinama unazad, Širli je
uvek prepričavala Lori svaki svoj trenutak mržnje, ljubavi, želje,
frustracije.
Međutim, juče, kada ju je Lora uzgred upitala: „Je li bio neko posebno
zanimljiv? Ili su bili sve sami poznati iz Bilburija?“, Širli joj je odgovorila
nonšalantno: „Uglavnom svi iz Bilburija.“
Lora se zapitala zašto joj Širli nije spomenula Henrija. Iznenada se
setila kako je Širli ostala bez daha preko telefona, kada je samo uspela da
prozbori 'Henri?'
Ponovo se usredsredila na razgovor koji se odvijao tik pored nje.
Henri je upravo završavao svoju rečenicu...
„...ako želiš. Mogu da dođem po tebe u Karsvel.“
„To bih baš volela. Nikada nisam bila zaluđena za trkama...“
„Marldon je prilično neugledno trkalište, ali moj prijatelj ima konja
koji će se trkati. Mogli bismo...“
Lora je smireno, bez trunke strasti, zaključila da je ovo klasično
udvaranje. Henrijevo neočekivano pojavljivanje u njihovoj kući, gorivo koje
je nekako uspeo da nabavi, silni drugi, nejasni razlozi - jednostavno ga je
Širli snažno privukla. Nije htela sebe da ubeđuje kako se ništa iz toga neće
izroditi. Upravo suprotno, verovala je da upravo posmatra kako se nešto
veoma važno razvija pred njenim očima.
Henri i Širli će se venčati. Znala je to, bila je u to ubeđena. A Henri je
bio stranac... Nikada ga neće poznavati više nego što ga poznaje sad.
Hoće li ga Širli ikada zaista upoznati?
Treće poglavlje
„Pitam se...“ rekao je Henri. „Da li bi došla da upoznaš moju tetku.“

Sumnjičavo je pogledao u Širli.
„Plašim se da bi ti bilo užasno dosadno“, dodao je.
65
Bili su naslonjeni na ogradu na livadi na kojoj su se konji okupljali

pred trku i slepo gledali u pravcu jedinog konja, broja devetnaest, koga su
jednolično šetali ukrug.
Ovo je bila treća trka konja na kojoj je Širli bila u Henrijevom društvu.
Ostali momci su devojke izvodili u bioskop, ali Henrija je zanimao sport.
To je bila tek još jedna od uzbudljivih razlika koje su krasile Henrija u
odnosu na ostale mladiće.
„Sigurno mi ne bi bilo dosadno“, rekla mu je Širli uljudno.
„Zapravo, ne znam kako bi to uspela da izbegneš“, odgovorio joj je
Henri. „Ona radi horoskope i ima neke čudnovate ideje o piramidama.“
„Znaš li, Henri, da ja čak ne znam ni kako se tvoja tetka zove?“
„Zaista ne znaš?“ upitao ju je Henri iznenađeno.
„Je li i ona od Glin Edvardsovih?“
„Nije. Ona se preziva Fejrborou. Lejdi Mjurijel Fejrborou. Zapravo, i
nije toliko loša. Ne smeta joj da odlazim i dolazim kad mi je volja. I uvek se
revnosno zauzme za mene u nekoj krizi.“
„Ovaj konj izgleda veoma depresivno“, rekla je Širli, gledajući u broja
devetnaest. Skupljala je snagu da kaže nešto potpuno drugačije.
„Nije ni za šta“, složio se Henri. „Jedan od najgorih konja Tomija
Tvinsdona. Mislim da će se srušiti na prvoj prepreci.“
Uveli su još dva konja u ring i još ljudi je došlo da se nasloni na ogradu
i osmotri ih.
„Koja je ovo trka po redu? Treća?“ Henri je pogledao u svoju karticu.
„Da li su brojevi već izašli? Hoće li učestvovati broj osamnaest?“
Širli je bacila pogled ka tabli iza njih.
„Hoće.“
„Možda možemo s njim da se okušamo, ako je cena u redu.“
„Ti znaš zaista mnogo toga o konjima. Je li, Henri? Da li si... Da li si
odrastao sa konjima?“
„Moja iskustva se uglavnom svode na klađenje.“
Širli je i dalje prikupljala snagu da ga pita ono što je želela.
„Zapravo je baš čudno, zar ne, koliko malo toga znam o tebi? Da li su ti
majka i otac živi, ili si siroče, poput mene?“
66
„Moji otac i majka su ubijeni u operaciji Blic 8. Sedeli su u Cafeu de

Paris.“
„Oh! Henri - to je zaista strašno!“
„Jeste, zar ne?“ složio se Henri, ne pokazujući pritom emocije koje bi
pratile tako tužnu sudbinu. Činilo se da je i sam to shvatio, pa je dodao:
„Naravno, to se dogodilo pre više od četiri godine. Mnogo sam ih voleo, ali
ne može se živeti u prošlosti, zar ne?“
„Pretpostavljam da ne može“, rekla mu je Širli nesigurno.
„Otkud tolika žeđ za informacijama?“, upitao ju je Henri.
„Svako voli da zna sve o drugima“, odgovorila mu je Širli, gotovo se
izvinjavajući.
„Zaista?“, Henri je delovao iskreno iznenađeno.
„Bilo kako bilo, trebalo bi da upoznaš moju tetku“, odlučno je nastavio.
„Da sve bude kako treba, kako dolikuje, zbog Lore.“
„Zbog Lore?“
„Lora je veoma konzervativna osoba, zar ne? Treba da je uverimo da
sam vredan poštovanja.“
Nedugo nakon toga, stigla je ljubazna poruka od lejdi Mjurijel kojom
je pozvala Širli na ručak u svom domu, dodavši da će Henri doći kolima po
nju.
2.
Henrijeva tetka je neodoljivo podsećala na Belu Kraljicu 9. Njena odeća

je bila poput kostima, mešavina različitih, jarkih, vunenih komada odeće,
koje je neumorno plela. Imala je punđu svetlosmeđe kose, prošaranu
sedim, a nemirni pramenovi neuredno su padali oko njenog lica.
Uspevala je da istovremeno zvuči odsečno i sasvim nejasno.
„Veoma lepo što si uspela da dođeš, draga moja“, rekla joj je toplo,
rukujući se čvrsto sa Širli, dok joj je ispalo klupko vune na pod. „Budi srce,
Henri, i podigni ga.
8
Vazdušni napadi tokom Drugog svetskog rata - prim. prev
9
Elizabeta Vudvil, kraljica Engleske, supruga kralja Edvarda IV, od 1464-1470. - prim. prev.
67
A sad reci mi, kada si rođena?“

Širli joj je rekla da je rođena osamnaestog septembra 1928. godine.
„Ah, pa da. Devica - tako sam i mislila. U koje vreme?“
„Plašim se da to ne znam.“
„Uh! Koliko me to nervira! Moraš to da saznaš i da mi kažeš. To je
najvažnije od svega. Gde su mi druge igle - tražim moje osmice? Pletem
odeću za mornaricu - džemper sa rol kragnom.“
Podigla je džemper koji je plela.
„To će morati da bude džemper za nekog izuzetno krupnog i visokog
mornara“, rekao je Henri.
„Pretpostavljam da ih u mornarici ima svih veličina“, opušteno mu je
odgovorila lejdi Mjurijel. „Kao i u vojsci, uostalom“, dodala je odmah zatim.
„Sećam se majora Taga Mureja - imao je sto šezdeset kilograma - morali su
da uprežu posebne konje da bi njega prevezli, zbog težine. Nisu čak mogli
da ga spreče da jaše. Na kraju je slomio vrat jednog dana na jahanju“,
dodala je razdragano.
Veoma star batler, koji je primetno podrhtavao, otvorio je vrata i
najavio da je ručak serviran.
Ušli su u trpezariju. Obrok nije bio ni po čemu poseban, a srebrni
pribor za ručavanje je bio potamneo.
„Jadni stari gospodin Melšam“, rekla je lejdi Mjurijel kada je batler
napustio prostoriju. „On zaista apsolutno ništa ne vidi. A toliko se trese
dok drži nešto u rukama da nikad nisam sigurna hoće li hrana bezbedno
stići do stola. Više puta sam mu ponovila da je najbolje da spusti hranu na
ormar, sa strane, ali on to neće. Ne dozvoljava nam ni da sklonimo
srebrninu, mada, naravno, on ne vidi dovoljno dobro da bi je očistio kako
dolikuje. Još se stalno svađa i raspravlja sa poslugom koju čine strankinje,
što je jedino što čovek može u današnje vreme da nađe. Stalno govori kako
nije navikao na takvo njihovo ponašanje. A ko je pa navikao? Međutim, s
obzirom na rat i ostalo...“
Prešli su u salon i lejdi Mjurijel je održala kratak govor o biblijskim
proročanstvima, merama piramida, o tome koliko je dolično platiti za
ozloglašene kupone za odeću, kao i za teškoće održavanja uredno
zasađenih biljaka.
68
Nakon toga je naglo umotala svoje pletivo i najavila da će povesti Širli

u šetnju kroz baštu, a Henrija je poslala kod vozača sa porukom za njega.
„On je veoma mio dečak, moj Henri“, rekla je, dok su se ona i Širli
šetale. „Naravno, izuzetno je sebičan i strahovito ekstravagantan. Ali, šta se
drugo moglo očekivati - s obzirom na to kako je odgajan?“
„Da li je on povukao na majku?“ Širli je oprezno ispitivala.
„Oh, dragi Bože. Ne, nikako. Jadna Mildred je uvek bila neverovatno
ekonomična. To je prosto bila njena strast. Ne mogu da shvatim što ju je
moj brat oženio - nije čak bila ni lepa, a bila je beskrajno dosadna. Verujem
da je bila najsrećnija kada su živeli na farmi u Keniji, među ozbiljnim
farmerima. Kasnije, naravno, umešali su se u razuzdano visoko društvo,
što njoj ni najmanje nije odgovaralo.“
„Henrijev otac...“, Širli se tu zaustavila.
„Jadni, divni Ned. Tri puta je išao na sud zbog bankrota. Ali je bio
sjajno društvo. Henri me ponekad veoma podseti na njega. Ovo je veoma
redak peruanski ljiljan, ne uspeva svugde. Ja sam oduvek imala dosta
uspeha u odgajanju tog cveta.“
Otkinula je usahli pupoljak i bacila postrance pogled ka Širli.
„Koliko si lepa, draga moja - molim te, nemoj da se uvrediš što ti to
kažem. I veoma si mlada.“
„Imam skoro devetnaest godina.“
„Da... shvatam... Da li i ti svašta znaš da radiš - kao sve ostale pametne
devojke u današnje vreme?“
„Ja i nisam baš pametna“, rekla joj je Širli. „Moja sestra želi da
pohađam kurs za sekretaricu.“
„Sigurna sam da bi to bilo veoma lepo. Možda bi mogla da budeš
sekretarica nekog člana parlamenta. Svi kažu da je to veoma zanimljivo. Ja
ne shvatam zašto. Ipak, pretpostavljam da se ti ni sa čim ne bi dugo bavila
- brzo bi se udala.“
Uzdahnula je.
„Ovo danas je veoma čudan svet. Upravo sam primila pismo jedne od
mojih najstarijih prijateljica. Njena ćerka se udala za zubara. Zubara. U
moje vreme, kad sam ja bila mlada, devojke se nisu udavale za zubare. Za
doktore, da, ali ne za zubare.“
69
Iznenada se okrenula.
„Ah, evo Henrija. Pa, Henri, pretpostavljam da ćeš sad preuzeti
gospođicu... gospođicu...“ „Frenklin.“
„Gospođicu Frenklin od mene.“
„Mislio sam da odemo malo do Buri Hita.“
„Jesi li uzeo gorivo od Harmana?“
„Samo nekoliko litara, tetka Mjurijel.“
„Neću ti to dozvoliti, čuješ li me? Moraš sam da se snađeš za gorivo.
Imam dovoljno problema da ga nađem za sebe.“
„Nije ti to od velike važnosti, draga tetka. Pusti to sad.“
„Pa, dobro - samo ovaj put. Zbogom, draga moja. Ne zaboravi da mi
pošalješ tačne podatke o vremenu rođenja - nikako. Tek tad mogu
precizno da ti uradim horoskop. Trebalo bi da nosiš zelenu boju, dušo - sve
device u horoskopu treba da nose zeleno.“
„Ja sam vodolija“, rekao joj je Henri. „Rođen sam dvadesetog januara.“
„Nestabilan“, brecnula se njegova tetka. „Zapamti to, dušice. Sve
vodolije su krajnje nestabilne, ne možeš se osloniti na njih.“
„Nadam se da ti nije bilo previše dosadno“, rekao joj je Henri kad su
otišli.
„Nimalo mi nije bilo dosadno. Mislim da je tvoja tetka zaista prijatna.“
„Ne bih išao tako daleko. Ipak, nije loša.“
„Mnogo te voli.“
,,I ne posebno. Samo joj ne smeta da budem tu.“ Dodao je: „Moje
odsutsvo se bliži kraju. Uskoro ću biti otpušten iz vojske.“
„Šta ćeš onda da radiš?“
„Zapravo, ne znam. Razmišljao sam o tome da postanem advokat.“
„Ozbiljno?“
„Međutim, to zahteva prilično truda i muke. Mislim da ću možda da
krenem sa nekakvim poslom.“
„Kakvim poslom?“
„Zavisi od toga gde imam prijatelja koji bi bio spreman da mi
pomogne. Imam nekoliko veza u banci. A poznajem i nekolicinu poslovnih
ljudi koji bi mi darežljivo dopustili da krenem sa dna u njihovim
70
preduzećima.“ Dodao je: „Nemam mnogo novca, znaš. Zapravo, da budem

precizan, primam trista funti godišnje. To je lično moj novac, to sam hteo
da kažem. Većina mojih rođaka je strahovito zla - od njih nema nikakve
vajde. Stara, dobra Mjurijel tu i tamo priskoči u pomoć, ali ni njoj nije lako
ovih dana. Imam baku koja je razumno darežljiva ako joj sve lepo objasniš.
Znam da je to prilično nedovoljno...“
„Zašto mi sve to govoriš?“ upitala ga je Širli, zbunjena iznenadnom
navalom informacija.
Henri je pocrveneo. Automobil se zaneo, kao da ga vozi neko pripit.
Progovorio je tiho, jedva razumljivo.
„Mislio sam da znaš... Dušo... tako si lepa... Želim da te oženim... Moraš
se udati za mene... ti moraš... moraš...“
3.
Lora je posmatrala Henrija sa tihim očajanjem.

To je bilo isto, pomislila je, kao da pokušava da se popne uz strmo
brdo, na poledici - čim malo kreneš napred, odmah otklizaš unazad.
„Širli je previše mlada“, rekla je. „Previše mlada.“
„Lora, devetnaest joj je godina. Moja baka se udala sa šesnaest, a pre
svog osamnaestog rođendana je već rodila blizance.“
„To je bilo veoma davno.“
„Mnogi su se venčavali mladi tokom rata.“
,,I već su zažalili.“
„Zar ne misliš da posmatraš to sa prilično mračne strane? Širli i ja
nećemo nikad zažaliti zbog braka.“
„Ti to ne možeš da znaš.“
„Ali, znam.“ Nasmešio joj se. „Ubeđen sam u to. Ja zaista ludo volim
Širli. I učiniću sve što je u mojoj moći da je usrećim.“
Gledao ju je, prepun nade. Zatim je nastavio:
„Zaista je mnogo volim.“
Kao i ranije, njegova očigledna iskrenost ju je razoružala. On je zaista
voleo Širli.
71
„Naravno, jasno mi je da nisam posebno stituiran...“ I eto ga opet,

razoružavajući. Finansijski aspekt inje bilo ono što je brinulo Loru. Ona
nije želela da se Širli, što bi se današnjim jezikom reklo, dobro uda'. Henri i
Širli ne bi imali puno novca da započnu zajednički život, ali bi imali sasvim
dovoljno, ako budu pažljivi. Henrijeva budućnost nije izgledala ništa gore
od budućnosti stotine drugih mladića otpuštenih iz vojske koji su morali
da krče sopstveni put. Bio je dobrog zdravlja, pametan, šarmantan i sjajnih
manira. Da, možda je to bilo ono pravo. Lora mu nije verovala zbog tog
njegovog šarma. Niko nije imao prava da poseduje toliko šarma koliko ga
je imao Henri.
Ponovo je progovorila, a u glasu joj se čuo autoritet.
„Ne, Henri. Zasad nema ni govora o braku. Možete biti vereni,
najmanje godinu dana. To će vam oboma dati dovoljno vremena da se
uverite da je brak ono što želite.“
„Zaista, Lora, ponašaš se kao da ti je pedeset godina. Kao da si joj otac,
i to iz viktorijanskog doba, a ne sestra.“
„Ja moram da zauzmem mesto našeg oca u odnosu na Širli. To će ti
dati dovoljno vremena da nađeš posao i mesto na kome ćete živeti.“
„To sve zvuči depresivno.“ Osmeh mu je i dalje sijao od šarma. „Mislim
da ti ne želiš da se Širli uda ni za koga.“
Lora je pocrvenela od stida.
„Gluposti.“
Henri je bio zadovoljan onim što je uspeo da postigne kod Lore. Otišao
je da pronađe Širli.
„Lora me uništava“, rekao joj je. „Zašto se ne bismo odmah venčali? Ne
želim da čekam. Mrzim kad nešto moram da čekam. Zar ne mrziš i ti? Ako
neko previše dugo čeka nešto na kraju izgubi interesovanje. Naravno,
mogli bismo samo da odemo i da se tiho venčamo u opštini. Šta kažeš na
to? To bi nas spasilo mnogo muke.“
,,Oh, ne, Henri. Ne bismo mogli to da učinimo.“ „Ne shvatam zašto ne!
Kao što sam rekao, spasilo bi nas mnogo muka, sve nas.“
„Niko, draga moja Lora, u tvojim očima nikada neće biti dovoljno
dobar za Širli.“
„Da, pretpostavljam da je to istina... Ali, da li Vam se dopada?“
72
„Da, dopada mi se. Rekao bih da je prijatan momak.“

„Mislite da će joj biti dobar muž?“
„Ja ne bih išao toliko daleko. Sumnjam da će se, kao suprug, pokazati
nezadovoljavajućim u mnogo čemu.“
„Onda joj ne smemo dozvoliti da se uda za njega.“
„Ne možemo je mi sprečiti da se uda za njega, ako to ona želi. Ako
smem da se usudim da kažem, neće biti mnogo lošiji od bilo koga drugog
koga bi Širli izabrala za supruga. Mislim da je neće tući, neće joj sipati
otrov u čaj, niti će biti grub prema njoj pred drugima. Puno toga može da
se kaže, Lora, za supruga koji je prijatan i ima lepe manire.“
„Znate li šta ja mislim o njemu? Mislim da je neopisivo sebičan i... i
okrutan.“
Gospodin Baldok je upitno izvio svoje obrve.
„Ne bi me čudilo da se ispostavi da si bila u pravu.“
„Dakle?“
„Da, ali njoj se taj momak sviđa, Lora. Mnogo joj se sviđa. Zapravo,
luda je za njim. Mlađani Henri možda nije po tvojoj volji, iskreno govoreći,
nije ni po mojoj, ali nema sumnje da je sasvim po Širlinoj volji.“
„Kad bi samo mogla da vidi kakav je on zaista!“, povikala je Lora.
„Svakako će to otkriti jednog dana“, proročanski je primetio gospodin
Baldok.
„Da, kada bude prekasno! Želim da ona sad shvati kakav je on!“
„Ako opet smem da primetim, mislim da to ne bi ništa promenilo. Ona
se nameračila da ga dobije, znaš.“
„Kad bi barem mogla da otputuje nekuda... na neko krstarenje ili u
Švajcarsku - ali je to sve tako komplikovano sad nakon rata.“
„Još nisam dovoljno odrasla za to. Zar ne bih morala da imam Lorinu
saglasnost?“
„Da, pretpostavljam da bez toga ne može. Ona je tvoj zakonski
staratelj, zar ne? Ili je to onaj starac, kako se beše zvaše?“
„Iskreno, mislim da ni ne znam. Baldi je moj poverenik.“
„Problem je u tome što se ja ne sviđam Lori“.
„Sviđaš joj se. Sigurna sam da joj se sviđaš.“
73
„Ne, ne dopadam joj se. Naravno, to je zato što je ljubomorna.“

Širli se nasekirala. „Zar zaista tako misliš?“
„Nikada joj se nisam sviđao - još od samog početka. A zaista sam se
trudio da budem pažljiv prema njoj.“ Henri je zvučao povređeno.
„Znam. Veoma si pažljiv prema njoj. Međutim, uzevši sve u obzir,
zaista smo je iznenadili, Henri. Poznajemo se - koliko? - tek tri nedelje.
Pretpostavljam da nije preveliki problem da sačekamo godinu dana.“
„Dušo, ja ne želim da čekam godinu dana. Hoću da se oženim s tobom
odmah - sledeće nedelje - sutra. Zar ti ne želiš da se udaš za mene?“
„Oh, Henri, želim - zaista želim.“
4.
Gospodin Baldok je bio pozvan na večeru da upozna Henrija. Nakon

toga, Lora je, gotovo bez daha, pitala:
„Dakle, šta mislite o njemu?“
,,De, de, polako. Kako mogu da procenim nekog samo zato što sedi sa
suprotne strane stola? Ima fine manire, ne ponaša se prema meni kao da
sam izlapeli matorac. Sluša me snishodljivo.“
„I to je sve što imate da kažete? Je li dovoljno dobar za Širli?“
Gospodin Baldok je sporo progovorio: „Ako mene pitaš, nikad nije
pametno pokušavati da sprečiš ljude da se venčaju jedno s drugim. Da se
razumemo, i ja bih to pokušao da učinim kada bih imao ozbiljan razlog.
Kada bi on imao ženu i petoro dece ili epileptične napade ili kad bi ga
vlasti tražile zbog pronevere. Želiš li zaista da ti kažem šta bi se tačno
desilo kada bi, nekim čudom, uspela da ih razdvojiš i poslala Širli na neko
krstarenje ili u Švajcarsku ili na ostrvo usred južnih mora?“
„Recite?“
Gospodin Baldok je saosećajno uperio prst ka njoj.
„Vratila bi se odatle sa nekim drugim momkom, potpuno istim kao što
je ovaj. Ljudi znaju šta žele. Širli želi Henrija i, ako ne može da dobije
Henrija, tražiće okolo, sve dok ne nade mladića koji će je najviše podsećati
na njega. Video sam to mnogo puta u životu. Moj najbolji prijatelj je bio
oženjen ženom koja mu je od života napravila pakao, stalno mu je zvocala,
74
maltretirala ga, naređivala mu... Nikad nije imao ni trena mira, nikome nije
bilo jasno kako je izdržao da je ne ubije. I onda ga je pogledala sreća!
Dobila je upalu pluća na oba krila i umrla! Šest meseci kasnije, izgledao je
kao novi čovek. Nekoliko veoma finih žena se zanimalo za njega. Osa-
mnaest meseci kasnije, šta je on učinio? Venčao se sa ženom koja je bila još
gora od one prve. Ljudska priroda je neistražena misterija.“
Duboko je udahnuo.
„Zato, prekini da šetkaš i da dramiš, Lora. Već sam ti više puta rekao
da preozbiljno shvataš život. Ne možeš drugima da kontrolišeš živote.
Mlada Širli mora sama da pronađe svoj put. Ako mene pitaš, ona ume
mnogo bolje da brine o sebi nego ti. Ja brinem za tebe, Lora. Oduvek sam
brinuo za tebe...“
Četvrto poglavlje
Henri se šarmantno predao, kao što je to činio u svakoj situaciji. ,,U

redu, Lora. Ako to mora biti tako, ako veridba mora da traje godinu dana...
u tvojim smo rukama. Usuđujem se da kažem da znam da će ti biti veoma
teško da se razdvojiš od Širli, ako pritom ne prođe izvesno vreme da se
navikneš na tu pomisao.“
„Nije u tome...“
„Zaista nije?“ Njegove obrve su se izvile, a osmeh je delovao blago
ironično. „Širli je tvoje jagnješce, zar ne?“
Njegove reči su kod Lore izazvale neprijatno osećanje.
Nakon što je Henri otišao, nastupili su teški dani.
Širli nije bila neprijateljski nastrojena, ali je bila hladna. Bila je
ćudljiva, uznemirena i, mada joj ništa nije otvoreno zamerala, osećala se
izvesna doza blagog prebacivanja. Živela je samo za dolazak pošte, a
pisma, kada bi i stizala, nisu bila onakva kakvim bi se nadala.
Henri nije bio osoba koja je pisala puno. Njegova pisma su bila kratke
žvrljotine.
75
„Draga, kako si? Mnogo mi nedostaješ. Juče sam jahao u jednoj trci.
Nisam se naročito proslavio. Kako je tvoj zmaj od sestre? Tvoj zauvek,
Henri.“
Ponekad bi protekla čitava nedelja bez ijednog pisma.
Jedanput je Širli otišla u London i sreli su se nakratko, što je, takođe,
bilo razočaravajuće.
On je odbio Lorin poziv da dođe kod njih na selo.
„Ne želim da dolazim tamo samo na jedan vikend! Želim da se oženim
tobom i da te imam stalno za sebe, a ne da dolazim tamo i da se setkam
naokolo' pod budnim Lorinim okom. Nemoj da zaboraviš, Lora će dati sve
od sebe da te okrene protiv mene.“
„Oh, Henri, ona nikada ne bi učinila tako nešto. Nikada. Jedva da te i
spominje.“
„Sigurno se nada da ćeš me zaboraviti, rekao bih.“
„Kao da bi to ikada moglo da se desi?“
„Ljubomorna, matora žena.“ „Oh, Henri. Lora je prava dušica.“ „Prema
meni nije.“
Širli se vratila kući, nesrećnija i nemirnija nego što je bila pre odlaska.
Protiv svoje volje, Lora je počela da oseća sve veći umor i da popušta.
„Zašto ne pozoveš Henrija da dođe kod nas za vikend?“
Širli joj je potišteno odgovorila:
„Ne želi da dođe.“
„Ne želi da dođe? Zaista neobično.“
„Ja ne mislim da je to imalo neobično. On zna da ga ti ne voliš.“
„Ali, volim ga. Lora se trudila da joj glas zvuči ubedljivo.
„Oh, Lora, nije istina!“
„Mislim da je Henri veoma privlačna osoba.“ „Ali ne želiš da se ja
udam za njega.“ „Širli - to prosto nije istina. Samo želim da budeš sasvim,
sasvim sigurna da je to ono što želiš.“ „Ali ja i jesam sigurna.“ Lora je
očajnički povikala:
„Stvar je u tome da te ja previše volim. Ne želim da načiniš neku
grešku.“
76
„Pa, onda nemoj previše da me voliš. Ja ne želim da me ti zauvek

voliš!“ Dodala je: „Istina je, da si ti zapravo ljubomorna.“
„Ljubomorna?“
„Ljubomorna na Henrija. Ne želiš da volim bilo koga drugog, osim
tebe.“ „Širli!“
Lora joj je okrenula leđa, potpuno prebledela u licu.
„Ti nikad nećeš želeti da se ja za ikoga udam.“
Zatim, dok je Lora odlazila, jedva se držeći na nogama, Širli je potrčala
za njom, nudeći joj izvinjenje iz sveg srca.
„Draga moja, nisam tako mislila. Nisam, zaista. Zaista sam okrutna. Ali
neprestano se čini kao da si potpuno protiv... Henrija.“
„To je zato što mislim da je sebičan.“ Lora je ponovila reči koje je već
izgovorila gospodinu Baldoku. „On nije... on prosto nije - ljubazan. Ne
mogu, a da ne pomislim da bi na neki način mogao da bude... okrutan.“
„Okrutan“, ponovila je Širli zamišljeno tu reč, bez i trunke sekiracije.
„Da, Lora, pomalo si u pravu. Henri ume da bude okrutan.“
Zatim je dodala: „To je jedna od stvari koje su me i privukle kod
njega.“
„Ali, pomisli - da si bolesna - ili u nekoj nevolji - da li bi brinuo o tebi?“
„Nisam sigurna da sam tip osobe koja voli da se o njoj staraju drugi.
Umem sama da se staram o sebi. I nemoj toliko da brineš o Henriju. On me
voli.“
„Voli?“ pomislila je Lora u sebi. „A šta je to ljubav? Lakomislena,
pohlepna strast jednog mladića? Da li je Henrijeva ljubav prema njoj išta
više od toga? Ili je istina da sam ja samo ljubomorna?“
Nežno se izvukla iz Širlinog čvrstog zagrljaja i otišla, duboko
potresena.
„Da li je istina da ja ne želim da se ona uopšte uda? Ne samo za
Henrija? Za ikoga drugog? Sada mi to tako ne izgleda, ali to je zbog toga što
se niko drugi nije nudio da je oženi. Ako bi neko drugi naišao, da li bih se
osećala isto kao i sad? Da li bih sebi govorila: Ne on, samo ne on? Da li je
istina da je ja previše volim? Baldi me je upozoravao... Previše je volim i
zato sad ne želim da se ona uda - želim da je zadržim kraj sebe - da je
nikad ne pustim da ode. Šta ja, zapravo, imam protiv Henrija? Ništa, ja
77
njega ni ne poznajem. Nikada ga nisam poznavala. On je ono što i jeste bio

na samom početku - samo stranac. Jedino što zaista znam je da me ne voli.
A možda ima i prava što je to tako.“
Sledećeg dana, Lora se srela sa mladim Robinom Grantom, koji je
izlazio iz vikarijata. Izvadio je lulu iz usta, pozdravio je i prošao pored nje
na putu ka selu. Nakon što joj je rekao da se upravo vratio iz Londona,
usputno je spomenuo:
„Video sam sinoć Henrija. Bio je na večeri sa nekom glamuroznom
plavušom. Bio je veoma pažljiv prema njoj. Ne smeš to Širli da kažeš.“
Tu se pomalo zlurado nasmejao.
Mada je Lora ispravno prepoznala informaciju kao ono što i jeste bila,
običan pakosni trač s Robinove strane, pošto je i on bio prilično zaljubljen
u Širli, opet se blago unervozila.
Henri nije bio tip muškarca koji bi ostao veran, pomislila je.
Posumnjala je da su Širli i on već bili blizu diskusije na tu temu, čim su se
upoznali. Šta ako Henri postane blizak sa nekom drugom devojkom? Šta
ako Henri raskine veridbu...?
„To je ono što si i želela, zar ne?“, govorio joj je podrugljivi glas u
njenoj glavi. „Ti ne želiš da se ona uda za njega. To je jedini razlog zbog
koga si insistirala na dugoj veridbi? Hajde, sad, priznaj!“
Ipak, ona ne bi bila srećna kada bi Henri raskinuo veridbu sa Širli. Širli
ga je volela. Širli bi patila. Samo kad bi, nekako, mogla da bude sigurna,
potpuno sigurna, da je sve to za Širlino dobro...
„Ma nemoj“, rekao je podrugljivi glas u njenoj glavi. „To je za tvoje
dobro. Ti si ta koja želi da zadrži Širli...“
Međutim, ona nije želela da zadrži Širli na taj način - ne Širli,
slomljenog srca, ne nesrćenu Širli, koja žudi za svojom ljubavlju. Ko je
uopšte ona bila da zna šta je dobro, a šta ne, za Širli?
Kada je stigla kući, Lora je sela i napisala pismo Henriju:
„Dragi Henri“, pisala je. „Razmislila sam ponovo o svemu. Ako ti i Širli
zaista želite da se venčate, ne mislim da imam prava da stojim na putu
vašoj sreći...“
Mesec dana kasnije, Širli, u belom satenu i čipki, duala se za Henrija u
parohijskoj crkvi Bilburija. Venčao ih je vikar (koji je imao nazeb), a nju je
predao gospodin Baldok, u svečanom sakou, koji je bio previše uzak za
78
njegov trenutni stas. Mlada je sijala i grlila je Loru na rastanku. A Lora je,
sa žestinom u glasu, kazala Henriju: „Budi dobar prema njoj, Henri. Bićeš
dobar prema njoj?“
Henri, bezbrižan kao uvek, odgovorio joj je: „Draga Lora, a šta ti
misliš, hoću li?“
Peto poglavlje
„Zaista misliš da je lep, Lora?“

Širli, sad već supruga čitava tri meseca, stajala je pred njom željno
iščekujući odgovor.
Lora, nakon što je završila razgledanje stana (dve sobe, kuhinja i
kupatilo), izrazila je svoje toplo odobravanje.
„Mislim da si ga veoma lepo uredila.“
„Bio je grozan kad smo se uselili. Kakva prljavština! Većinu stvari smo
sami uradili - ne i plafone, naravno. Bilo je jako zabavno. Da li ti se sviđa
crveno kupatilo? Trebalo bi da imamo protočnu toplu vodu, ali obično nije
preterano topla. Henri je smatrao da bi crvena boja doprinela osećanju
toplote - kao u paklu!“
Lora se nasmejala.
„Izgleda da se sjajno zabavljaš.“
„Imali smo neopisivu sreću što smo uopšte uspeli da nađemo stan.
Zapravo, Henri je poznavao ljude koji su nam ga samo predali. Jedina
neobična činjenica u vezi sa svim tim jeste što izgleda da uopšte nisu pla-
ćali račune dok su bili ovde. Ljutiti mlekadžija i besni vlasnik prodavnice
pojavili su nam se na vratima, ali naravno, to nema nikakve veze sa nama.
To je zaista bezobrazna prevara prema tim vlasnicima - posebno prema
vlasnicima malih radnji. Henri misli da mi s tim nemamo nikakve veze.“
„To vam samo može otežati kupovinu na kredit“, rekla je Lora.
„Ja plaćam sve naše račune svake nedelje“, odgovorila je Širli
revnosno.
„Imaš li dovoljno novca, draga? Bašta mi je veoma uspešna u
poslednje vreme. Ako ti je potrebno dodatnih stotinu funti, izvoli.“
79
„Lora, pravo si srce! Ne treba, dobro smo. Zadži taj novac, u slučaju
neke nužde - možda se ozbiljno razbolim.“
„Dok te gledam to mi zvuči kao sasvim apsurdna pomisao.
Širli se radosno nasmejala. „Lora, ja sam neopisivo srećna.“ „Neka si
živa i zdrava!“ „Zdravo! Evo ga Henri.“
Henri je otključao vrata, ušao u stan i pozdravio Loru na svoj
uobičajeni, veseli način. „Zdravo, Lora.“
„Zdravo, Henri. Mislim da vam je stan zaista sladak.“
„Henri, kako ti je na novom poslu?“
„Novi posao?“ upitala je Lora.
„Da. Otarasio se onog prethodnog. Tamo mu je bilo jezivo zagušljivo,
kočili su ga. Ništa nije bilo da se radi, osim da se lepe markice i ide u
poštu.“
„Ja jesam voljan da krenem od dna“, rekao je Henri. „Ali ne i iz
podruma.“
„Kako ti je sada?“ Širli je nestrpljivo ponovila svoje pitanje.
„Rekao bih da obećava“, odgovorio joj je Henri. „Naravno, još je rano
da to zaključim.“
Nasmešio se šarmantno Lori i rekao joj da mu je veoma drago što je
vidi.
Njena poseta je lepo prošla i vratila se u Bilburi as osećajem da su svi
njeni strahovi i oklevanja bili zaista besmisleni i bespotrebni.
2.
„Henri, kako je moguće da smo toliko dužni?“

Širli je govorila uznemirenim glasom. Ona i Henri su bili u braku malo
duže od godinu dana.
„Znam“, složio se Henri s njom. „Tako se i ja uvek osećam! Nemoguće je
da neko može toliko da bude dužan. Nažalost, neko jeste“, dodao je tužnim
glasom.
„Kako ćemo ikada moći to da otplatimo?“
„Uvek možemo da odložimo plaćanje“, rekao je Henri nejasno.
80
„Dobro je da sam našla posao u onoj cvećari.“

„Da, zaista je dobro. Nemoj da pomisliš da sam ikada poželeo da
moraš da radiš. Samo ako ti se dopada.“
„Dopada mi se. Dosađivala bih se nasmrt da ne radim ništa po ceo
dan. Na poslu nije teško, samo neko uđe da kupi nešto.“
„Moram priznati“, rekao je Henri podižući sa stola gomilu neplaćenih
računa, „sve ovo je veoma depresivno. Zaista mrzim Dan Device Marije.
Taman se oporaviš od Božića i obračuna poreza, a zatim taj praznik.“ Bacio
je pogled na poslednji račun koji je držao u ruci. „Ovaj čovek koji je
napravio police za knjige zahteva svoj novac na veoma bezobrazan način.
Baciću njegov račun pravo u kantu.“ Uradio je kako je i rekao i prešao na
sledeći račun. „'Dragi gospodine, sa žaljenjem Vas molimo da obratite
pažnju... Tako se to radi na ljubazan način.'“
„Znači, platićeš taj račun?“
„Neću ga platiti, ali ću ga odložiti da ga platim kasnije“, odgovorio joj je
Henri. Širli se nasmejala.
„Henri, ja te zaista obožavam. Ali, zaista, šta ćemo da radimo?“
„Nećemo večeras da brinemo o tome. Hajde da izađemo na večeru, na
neko veoma skupo mesto.“ Širli ga je pogledala zabezeknuto. „Hoće li nam
to pomoći?“
„Neće pomoći našem finansijskom stanju“, priznao joj je Henri.
„Upravo suprotno! Ali će nas razveseliti.“
3.
Draga Lora,
Da li bi ikako mogla da nam pozajmiš stotinu funti? U maloj smo
finansijskoj stisci. Ja sam bez posla već dva meseca, kao što verovatno i
sama znaš (Lora to nije znalaj, ali sam na putu da postignem nešto zaista
krupno i dobro. U međuvremenu, izlazimo iz stana uz pomoć lifta za
poslugu, da bismo izbegli potražioce. Zaista mi je veoma žao što te
opterećujem svim tim, ali sam pomislio da bi bilo bolje da ja obavim
'prljavi posao' i da ti tražim pomoć, pošto sumnjam da bi Širli bila spremna
na to.
81
Tvoj zauvek, Henri.
4.
„Nisam znala da si pozajmio novac od Lore!“

„Zar ti nisam rekao?“ Henri je lenjo okrenuo glavu ka njoj.
„Ne, nisi.“ Širli je zvučala neraspoloženo.
„Dobro, draga, nemoj sad da mi otkineš glavu. Da li ti je Lora rekla?“
„Ne, nije. Videla sam u štednoj knjižici.“
„Dobra, stara Lora. Poslala mi je novac bez ikakvih problema.“
„Henri, zašto si pozajmio pare od Anje? Volela bih da nisi to učinio. U
svakom slučaju, nije trebalo to da uradiš, a da me prethodno ne
konsultuješ.“
Henri se iscerio.
„Ti mi ne bi dozvolila.“
„Sasvim si u pravu. Ne bih.“
„Širli, istina je da je naša situacija prilično očajna. Dobio sam pedeset
funti od stare Mjurijel. I postarao sam se da uzmem još makar stotinu funti
od Velike Berte - to je moja baka. Nažalost, ona me je odbila bez reči.
Izgleda da je imala nekakav naknadni porez, pretpostavljam. Od nje sam
dobio samo lekciju. Pokušao sam da pozajmim na još nekoliko mesta,
nisam uspeo. Na kraju, ostala mi je samo Lora.“
Širli ga je gledala zamišljeno.
„Udata sam dve godine“, razmišljala je. „Sad mi je jasno kakav je zaista
Henri. Nikad neće moći dugo da zadrži posao, a novac troši kao da raste na
drveću...“
Ipak, i dalje je uživala u braku s Henrijem, mada joj je bilo jasno da taj
brak ima nekoliko mana. Henri je, dosad, imao četrnaest različitih poslova.
Izgleda da mu nije bilo nimalo teško da pronađe posao - imao je širok krug
bogatih prijatelja - ali se, takođe, činilo prilično nemoguće da posao i
zadrži. Ili bi se umorio od posla i dao otkaz ili bi oni njega otpustili.
Takođe, Henri je trošio novac kao da ga bere s grane i nije imao nikakav
problem da uvek pronađe novog zajmodavca. Njegov način rešavanja
82
njihovih novčanih problema je bio da pozajmi još novca. Henriju nije

smetalo da pozajmljuje. Širli jeste.
Uzdahnula je:
„Da li misliš da ću ikada uspeti da te promenim, Henri?“
„Da me promeniš?“, zapitao ju je Henri zapanjeno. „Ali, zašto?“
5.
„Zdravo, Baldi.“
„Vidi, vidi, pa to je mlađana Širli“, gospodin Baldok je trepnuo,
zavaljen u dubine svoje velike i izanđale fotelje.
„Nisam spavao“, dodao je pomalo agresivno.
„Naravno da niste“, taktično mu je odgovorila Širli.
„Dugo je prošlo od kad si bila ovde“, rekao je gospodin Baldok.
„Pomislio sam da si nas zaboravila.“
„Ja Vas nikad neću zaboraviti!“
„Jesi li povela i tog tvog muža?“
„Ovaj put nisam.“
„Razumem.“ Proučavao ju je. „Izgledaš poprilično mršavo i bledo, zar
ne?“
„Na dijeti sam.“
„Vi, žene!“ frknuo je. „Jesi li u nekoj nevolji?“, ispitivao ju je.
Širli ga je presekla pogledom. „Naravno da nisam!“
„Dobro, dobro. Samo sam hteo da znam. Više mi niko ništa ne govori.
Osim toga, sve sam gluvlji. Ne mogu više da prisluškujem kao ranije. Zbog
toga mi je život postao poprilično dosadan.“
„Jadni gospodin Baldi.“
„Doktori mi kažu da više ne smem da se bavim baštovanstvom i da se
naginjem nad svoje aleje sa cvećem. Krv mi tako udara u glavu ili tako
nešto. Proklete budale - samo grakću li grakću! To je sve što danas rade ti
doktori!“
„Stvarno mi je žao, Baldi.“
83
„Tako da možeš i sama da vidiš“, nastavio je gospodin Baldok tužno,

„da ako si želela nešto da mi kažeš, to neće otići nigde odavde. Ne moramo
ni Lori da kažemo.“
Nastupila je kratkotrajna pauza.
„Na izvesni način“, kazala je Širli, ,,i jesam došla nešto da Vam kažem.“
„Tako sam i mislio“, rekao je gospodin Baldok.
„Mislila sam da biste mogli... malo da me posavetujete.“
„Ne bih se time bavio. To je previše opasno.“
Širli nije obraćala pažnju na njegove reči.
„Ne želim da se obratim Lori. Njoj se Henri, zapravo, ne dopada. Ali
Vama se dopada Henri, zar ne?“
„Meni je Henri sasvim prihvatljiv“, odgovorio joj je gospodin Baldok.
„On je najzabavnija osoba za priču, a takođe ume da sluša na fin,
saosećajan način kada matori jarac pokušava da se reši nakupljenog jeda.
Ono što mi se još kod njega dopada jeste činjenica da on kao da nikad i ni
zbog čega ne brine.“
Širli se nasmešila.
„On zaista ni o čemu ne brine.“
„To je veoma redak kvalitet u današnje vreme. Svi koje poznajem
imaju probleme s nervima zbog preterane brige. Da, Henri je jedan
prijatan momak. Ja se ne zamaram njegovom moralnošću, kao što Lora to
čini.“
Zatim je nežno rekao:
„Šta je sad uradio?“
„Mislite li da bih bila budala, Baldi, kada bih prodavala svoj nasleđeni
kapital?“
„Da li to radiš?“
„Da.“
„Kada se udaš, kontrola nad tvojim nasledstvom prelazi u tvoje ruke.
Sve to postaje tvoje, možeš da činiš s tim šta misliš da je potrebno.“
„Znam.“
„Je li ti Henri predložio da to uradiš?“
84
„Ne... zaista nije. To sam odlučila sasvim sama. Nisam želela da Henri
bankrotira. Mislim da Henriju uopšte ne bi smetalo da bankrotira. Ali bi
meni smetalo. Mislite li da sam pogrešno postupila?“
Gospodin Baldok je razmišljao.
„Na jedan način, jesi. A na drugi, nimalo.“
„Razložite mi to.“
„Ti i nemaš puno novca. Možda ti u budućnosti bude preko potreban.
Ako misliš da tvoj privlačni muža može da se stara o tome, razmisli
ponovo. U tom slučaju, ispadaš budala.“ ,,A onaj drugi način?“
„Ako bismo posmatrali situaciju na drugi način, potrošila si svoj novac
da bi bila mirna. To je možda veoma mudar način rešavanja vaših
problema.“ Presekao ju je pogledom. ,,I dalje ti je drag tvoj muž?“
„Da.“
„Da li ti je dobar muž?“
Širli je polako šetala po sobi. Jedanput ili dvaput je odsutno prešla
prstom duž stola i po zadnjoj strani fotelje i pogledala prašinu koja se na
njemu nakupila. Gospodin Baldok ju je posmatrao.
Na kraju je donela odluku šta želi da mu kaže. Stala je pored kamina
leđima okrenutim njemu i odgovorila:
„Ne preterano.“
„Na koji način?“
Glasom, u kome nije bilo nikakvih emocija, Širli je kazala:
„Ima aferu sa drugom ženom.“
„Je li ta afera ozbiljna?“
„Ne znam.“
„I zato si ti došla ovamo?“
„Da.“
„Jesi li ljuta?“
„Besna sam kao ris.“
„Vratićeš mu se?“
Širli je neko vreme ćutala. A onda je odgovorila: „Da, hoću.“
85
„To je tvoj život“, odgovorio joj je gospodin Baldok. Širli mu je prišla i

poljubila u vrh glave. Gospodin Baldok je izrazio negodovanje.
„Hvala Vam, Baldi“, rekla je.
„Nemoj meni da se zahvaljuješ. Ja nisam ništa učinio.“
„Znam“, kazala je Širli. „To i jeste ono što je kod Vas najlepše!“
Šesto poglavlje
Problem je u tome, pomislila je Širli, što se čovek prosto umori.

Zavalila se u svoje sedište u metrou.
Pre tri godine nije znala za umor. Možda je tome doprineo i život u
Londonu. Prvo je radila samo pola radnog vremena, ali sad radi puno
radno vreme u cvećari na Vest Endu. Nakon toga, obično mora nešto da
kupi, a zatim, tu je povratak kući usred najveće gužve i na kraju spremanje
i kuvanje večere.
Istina, Henri je zaista bio zahvalan što kuva!
Zažmurila je, zavaljena u sedište. Neko ju je snažno zgazio i trgla se iz
misli.
Pomislila je: „Zaista sam umorna...“
Misli su joj se uporno vraćale na prethodne tri i po godine njenog
bračnog života...
Početna sreća...
Računi...
Još sreće i zadovoljstva... Sonja Kleghorn...
Ostavljanje Sonje Kleghorn. Henri, ponizan, šarmantan, pun ljubavi...
Ponovo novčani problemi...
Tužbe na sudu...
Mjurijel priskače u pomoć...
Preskup i bespotreban, ali zaista predivan odmor u Kanu...
Prečasna gospođa Emilin Blejk... Spašavanje Henrija iz čeličnog stiska
gospođe Emilin Blejk...
86
Henri, zahvalan, ponizan, šarmantan... Nova finansijska kriza... Velika

Berta priskače u pomoć... Mala Lonzdejlka...
Finansijski problemi... I dalje mala Lonzdejlka... Lora...
Nedozvoljavanje Lori da se umeša... Neuspeh da se Lora osujeti u
tome... Svađa sa Lorom...
Upala slepog creva. Operacija. Oporavak... Povratak kući...
Poslednja faza male Lonzdejlke...
Njene misli su se tu zaustavile i nastavile da ispituju poslednju stavku.
Odmarala se u njihovom stanu. To je bio treći stan u kome su živeli,
ispunjen nameštajem kupljenim na rate - to su im predložili tužioci nakon
poslednje tužbe.
Zaćulo se zvono na vratima, a ona se osećala previ še lenjo da ustane
da vidi ko je. Ko god da je, otići će. Međutim, ta osoba nije htela da ode.
Uporno je nastavljala da zvoni.
Širli je besno ustala. Otišla je do vrata, širom ih otvorila i našla se,
licem u lice, sa Suzanom Lonzdejl.
„Oh, to si ti, Su.“
„Da. Mogu li da uđem?“
„Zapravo, prilično sam umorna. Upravo sam se vratila iz bolnice.“
„Znam. Henri mi je rekao. Jadna dušice, donela sam ti cveće.“
Širli joj je iz ruke preuzela buket ljiljana, bez ikakvog vidljivog znaka
zahvalnosti. „Uđi“, rekla joj je.
Ona se vratila na sofu i podigla noge. Suzan Lonzdejl je sela u fotelju.
„Nisam želela da te sekiram dok si bila u bolnici“, kazala je. „Ali zaista
smatram da bismo morali da raščistimo neke stvari.“
„Kakve stvari?“
„Pa... u vezi Henrija.“
„Šta u vezi Henrija?“
„Draga, ne nameravaš valjda zaista da glumiš noja, zar ne? Da zabijaš
glavu u pesak?“
„Ne bih rekla.“
87
„Valjda ti je jasno, zar ne, da se nešto veoma značajno dešava između

mene i Henrija?“
„Morala bih da budem slepa i gluva da to ne znam“, rekla je Širli
hladno.
„Da... svakako. Mislim, Henriju si i ti veoma draga. Ne bi voleo da te na
bilo koji način povredi. Ali, eto nas tu.“
„Gde smo to?“
„Ono o čemu ja pričam je zapravo razvod.“
„Želiš li da kažeš da Henri želi razvod?“
„Da.“
„Zašto mi onda to sam nije pomenuo?“
„Oh, Širli, draga! Pa znaš kakav je Henri. On zaista prezire kada mora
nešto definitivno da razreši. Osim toga, ne želi da te uznemirava.“
„Ali ti i on želite da se venčate?“
„Da. Toliko mi je drago što me razumeš.“
„Rekla bih da zaista razumem“, kazala joj je Širli sasvim polako.
,,I reći ćeš mu da je sve u redu?“
„Razgovaraću s njim, da.“
„To je zaista predivno s tvoje strane. Osećam da na kraju svega...“
,,Oh, hoćeš li više otići?“, pitala ju je Širli. „Tek sam izašla iz bolnice i
zaista sam umorna. Odlazi više, odmah - čuješ li me?“
„Zaista...“ rekla je Suzan ustajući teškom mukom iz propale fotelje,
„zaista smatram... mogla bi makar da se ponašaš civilizovano.“
Izašla je iz sobe i s freskom zalupila ulazna vrata.
Širli je ostala da leži potpuno nepomično. Jedna suza joj se prikrala i
lagano skotrljala niz obraz. Ljutito ju je obrisala rukom.
„Tri i po godine“, pomislila je. „Tri i po godine... i sve se svelo na ovo.“ U
tom trenutku, iznenada, potpunog nemoćna da se tome odupre, počela je
naglas da se smeje. „Ovo osećanje je zvučalo baš kao rečenica iz neke loše
pozorišne predstave.“
Nije znala da li je prošlo pet minuta ili dva sata kada je začula Henrijev
ključ u bravi.
88
Ušao je, veseo i bezbrižan, kao i obično. U ruci je nosio ogromni buket
žutih ruža sa dugim drškama.
„Za tebe, draga. Zar nisu lepe?“
„Baš su ljupke“, rekla je Širli. „Ja sam već dobila ljiljane. Nisu toliko
lepi. Zapravo, pre bi se moglo reći da su jeftini i da im je davno prošlo
vreme.“
„Ko ti je poslao to cveće?“
„Nije poslato. Donela ga je Suzan Lonzdejl.“
„Kakva drskost“, rekao je Henri srdito.
Širli ga je pogledala blago iznenađenu.
„Zašto je dolazila kod tebe?“ upitao ju je.
„Zar ne znaš?“
„Pretpostavljam da mogu da pogodim. Ta devojka je postala potpuna
napast.“
„Došla je da mi kaže da ti želiš razvod.“
„Da ja želim razvod? Od tebe?“
„Da. Zar ga ne želiš?“
„Naravno da ne želim da se razvedemo“, odgovorio joj je Henri besno.
„Ne želiš da se venčaš sa Suzan?“
„Bilo bi mi krajnje mrsko da budem sa Suzan u braku.“
„Ona hoće da se uda za tebe.“
„Da, plašim se da je to istina.“ Henri je izgledao utučeno. „Ona me
neprestano zove i piše mi pisma. Ne znam kako da je se rešim.“
„Da li si joj rekao da želiš da je oženiš?“
„Čovek svašta priča“, rekao joj je Henri nejasno. „Pre bi se moglo reći
da se nešto izgovori, a zatim se neko drugi s tim složi... Ili mora da se složi,
manje-više.“ Uputio joj je zbunjeni osmejak. „Ti se ne bi razvela od mene,
zar ne, Širli?“
„Možda i bih“, odgovorila je Širli.
„Draga...“
„Postajem prilično... umorna, Henri.“
89
„Ja sam grozna osoba. Potpuno sam te pokvario.“ Kleknuo je pored

njenih nogu. Sevnuo je onaj njegov čuveni, zavodljivi osmeh. „Ali, ja te
zaista volim, Širli. Sve ove ostale gluposti se ne računaju. To mi ništa ne
znači. Nikad nisam poželeo da budem u braku sa bilo kim drugim osim sa
tobom. Možeš li da izdržiš da me trpiš ovakvog?“
„Šta zaista osećaš prema Suzan?“
„Zar na tren ne možemo da zaboravimo na Suzan? Ona je tako
dosadna.“
„Samo želim da razumem.“
„Pa...“ Henri je naglas razmišljao. „Pre neke dve nedelje sam se naljutio
na nju. Nisam mogao ni da spavam koliko sam bio ljut. Posle toga i dalje
sam mislio da je sjajna. Nešto kasnije sam pomislio da možda počinje da
postaje, barem mrvicu, dosadna. A još kasnije sam shvatio da je definitivno
dosadna. I sad, u poslednje vreme, postala je potpuna napast.“
„Jadna Suzan.“
„Nemoj više da brineš zbog Suzan. Ona nema ni mrvicu morala i prava
je kučka.“
„Ponekad, Henri, stvarno pomislim da si sasvim bezdušan.“
„Nisam bezdušan“, rekao joj je Henri ljutito. „Ja samo ne shvatam zašto
ljudi moraju da se lepe na sve. Sve je zabavno dok ga ne shvataš ozbiljno.“
„Sebični đavole!“
„Jesam li, zaista? Pretpostavljam da jesam. Tebi to ne smeta previše,
zar ne, Širli?“
„Neću te napustiti. Ipak, bez obzira na to, zaista mi je svega preko
glave. Tebi se ne može verovati s novcem, a sigurno ćeš nastaviti sa tim
besmislenim aferama sa raznoraznim ženama.“
„Ne. Neću. Obećavam ti.“
„Henri, molim te, budi iskren.“
„Pokušaću da ih nemam, ali, molim te, pokušaj da me razumeš. Širli,
nijedna od tih afera mi ništa ne znači. Za mene postojiš samo ti.“
„Ako sam pametna i sama treba da uletim u neku aferu!“ kazala je
Širli.
Henri je rekao da ne bi mogao da je krivi kada bi to učinila.
90
Zatim joj je predložio da odu negde gde je zabavno, da večeraju.

Bio je savršeno društvo čitave te večeri.
Sedmo poglavlje
Mona Adams je priređivala koktel. Mona Adams je volela zabave,

posebno ako ih je ona priređivala. Njen glas je bio promukao pošto je često
morala da viče da bi je njeni gosti čuli. Koktel je prošao veoma uspešno.
Uzviknula je kad je pozdravila gosta koji je kasno došao.
„Ričarde! Pa ovo je prekrasno! Vratio si se iz Sahare? Ili si bio u
pustinji Gobi?“
„Ništa od toga. Zapravo, bio sam u Fezanu10“
„Nikad čula. Izuzetno mi je drago što te vidim! Fantastično si
preplanuo. S kim bi voleo da proćaskaš? Pem, Pem, dođi da te upoznam sa
ser Ričardom Vildingom. Znaš, čuvenim svetskim putnikom - kamile,
velika divljač i pustinje - znaš za te uzbudljive knjige. Upravo se vratio s
nekog mesta, negde u... sa Tibeta.“
Okrenula se i ponovo uzviknula nešto nekom drugom.
„Lidija! Nisam imala pojma da si se vratila iz Pariza. Kako je to divno!“
Ričard Vilding je slušao Pem koja mu je veselo pričala:
„Videla sam Vas na televiziji - baš sinoć! Koliko Asam uzbuđena što
vas upoznajem. Molim Vas, recite mi...“
Ričard Vilding nije imao vremena ništa da joj kaže.
Doveli su mu još jednog poznanika da mu pravi društvo.
Napokon je uspeo da se izvuče i sa četvrtim pićem u ruci došao je do
sofe, gde je sedela najlepša devojka koju je ikada video u životu.
Neko je rekao:
„Širli, moraš da upoznaš Ričarda Vildinga.“
Ričard je istog trena seo pored nje. Rekao joj je:
10
regija u Libanu - prim. prev.
91
„Koliko su iscrpljujuće ove zabave! Umalo da to zaboravim. Da li biste

se iskrali odavde sa mnom i otišli da na miru negde popijemo piće?“
.Volela bih“, odgovorila ie Širli. „Ovo mesto sve više počinje da liči na
pravu cirkusku šatru.“
Praćeni prijatnim osećajem kao da odnekud beže, izašli su na hladan,
noćni vazduh.
Vilding je pozvao taksi.
„Pomalo je kasno za piće“, rekao joj je bacivši pogled na sat. „Sem toga,
dovoljno smo popili. Mislim da je vreme za večeru.“
Dao je adresu malog, ali veoma skupog restorana kraj ulice Džermijn.
Naručili su i on se smeškao sa suprotne strane stola svojoj gošći na
večeri.
„Ovo je najlepša stvar koja mi se dogodila otkad sam se vratio iz
divljine. Zaboravio sam koliko zastrašujuće mogu da budu koktel zabave u
Londonu. Zašto ljudi uopšte odlaze na takva mesta? Zašto sam ja otišao?
Zašto si ti tamo bila?“
„Instinkt za boravkom u masi, pretpostavljam“, rekla je Širli bezbrižno.
Imala je osećaj da se upušta u nekakvu avanturu i zbog toga su joj se
oči sjajile. Pogledala je u privlačnog muškarca bronzane puti koji je sedeo
preko puta nje.
Bila je delimično zadovoljna sobom jer je uspela da ugrabi najvažniju
zverku zabave.
„Znam sve o tebi“, rekla je. „I pročitala sam tvoje knjige!“
„Ja ne znam ništa o tebi - osim da ti je ime Širli. Kako glasi dalje?“
„Glin Edvards.“
,,I udata si.“ Spustio je pogled na njen domali prst, na kom se nalazila
burma.
„Jesam. I živim u Londonu, a radim u cvećari.“
„Da li ti se dopada da živiš u Londonu, radiš u cvećari i odlaziš na
ovakve zabave?“
„Ne preterano.“
„Šta bi drugo volela da radiš... ili da budeš?“
92
„Čekaj da razmislim.“ Širli je delimično zatvorila oči. Progovorila je

sanjalačkim glasom. „Volela bih da živim na ostrvu... na nekom prilično
udaljenom ostrvu, dalekom od svega. Volela bih da živim u beloj kući sa
zelenim žaluzinama i da ne radim ništa po ceo dan. Svuda oko mene bi bilo
voća i raskošnog cveća, izmešanog... po bojama i mirisu... svake noći bih
posmatrala mesečinu... a more bi u sumrak bilo tamno-ljubičaste boje...“
Uzdahnula je i otvorila oči.
„Zašto čovek uvek bira ostrvo? Pretpostavljam da pravo ostrvo uopšte
ne bi bilo toliko lepo.“
Ričard Vilding je nežno progovorio: „Zaista neobično što si to rekla.“
„Zašto?“
„Mogao bih da ti pružim takvo ostrvo.“
„Hoćeš da kažeš da poseduješ ostrvo?“
„Posedujem veliki deo jednog ostrva. Prilično liči na ostrvo koje si
opisala. More je noću boje crnog vina, a moja vila je bela sa zelenim
žaluzinama. Cveće raste isto kao što si ga opisala, divlje i izmešano, po boji
i mirisu, i niko nikad nikuda ne žuri.“
„To zvuči predivno. Zvuči kao ostrvo iz snova.“
„Ali je veoma stvarno.“
„Kako uopšte nateraš sebe da odeš odande?“
„Nemirne sam prirode. Jednog dana ću se tamo vratiti i zauvek
nastaniti i više nikada neću otići odande.“
„Mislim da tako i treba da učiniš.“
Prišao im je konobar noseći predjelo i razbio čaroliju. Počeli su
bezbrižno da pričaju o svakodnevnim stvarima.
Nakon večere, Vilding je odvezao Širli kući. Ona ga nije pozvala da
uđe. Kazao joj je: „Nadam se... da ćemo se uskoro ponovo videti.“
Zadržao je njenu ruku u svojoj trenutak duže nego što je bilo
neophodno i ona je pocrvenela kada ju je izvukla.
Te noći je sanjala ostrvo.
93
2.
„Širli?“
„Da?“
„Ti znaš, zar ne, da sam ja zaljubljen u tebe?“
Lagano je klimnula glavom.
Bilo bi joj teško da opiše poslednje tri nedelje svog života. Bile su
potpuno nestvarne, bilo je nečeg sasvim nerealnog u njima. Koračala je
kroz te tri nedelje kao da uopšte nije bila prisutna.
Znala je da je bila veoma umorna - i da je i dalje umorna, ali iz tog
njenog umora se izrodilo predivno, maglovito osećanje da se ne nalazi na
nekom određenom mestu već kao da pluta.
U toj izmaglici njene životne vrednosti su se pomerile i promenile.
Kao da je Henri i sve vezano za Henrija postalo maglovito, kao da je
počivalo daleko u prošlosti. Dok je, s druge strane, Ričard Vilding stajao
ispred nje i zauzimao centralno mesto u njenim mislima - romantična
figura, veća od samog života.
Sad ga je pogledala sa ozbiljnim i zamišljenim očima.
Rekao joj je:
„Da li je tebi uopšte stalo do mene?“
„Ne znam.“
Šta je zaista osećala? Znala je samo da ovaj čovek okupira njene misli
sve više i više svakog dana. Znala je da je njegova blizina uzbuđuje. Bila je
svesna da je to što radi opasno, da je može poneti iznenadni talas strasti. A
znala je i da, definitivno, ne želi da prestane da se viđa s njim...
Ričard joj je rekao:
„Ti si veoma odana, Širli. Nikada mi nisi ništa rekla o svom suprugu.“
,,A zašto bih ti pričala o njemu?“ ,Ja sam o njemu svašta čuo.“ Širli je
kazala:
„Ljudi vole svašta da pričaju.“
„On ti je neveran i rekao bih da nije posebno pažljiv prema tebi.“
„Nije istina. Henri je fin čovek.“
94
„Ne pruža ti ono što zaslužuješ - ljubav, pažnju, nežnost.“

„Henri me voli - na svoj način.“
„Možda. Ali ti želiš više od toga.“
„Navikla sam da ništa ne želim.“
„Ali sad želiš. Želiš... svoje ostrvo, Širli.“
„Oh! Ostrvo. To je bilo samo sanjarenje.“
„To je san koji bi mogao da se ostvari.“
„Možda. Ja ne mislim da je tako.“
„Mogao bi da se ostvari.“
Hladnjikavi povetarac je doleteo preko reke do terase na kojoj su
sedeli.
Širli je ustala i čvrsto obmotala kaput oko sebe.
„Ne smemo više da pričamo o tome“, rekla je. „Ovo što radimo je
suludo, Ričarde. Suludo i opasno.“
„Možda. Ali ti ne voliš tvog muža, Širli. Ti voliš mene.“
„Ja sam Henrijeva žena.“
„Ti voliš mene.“
Ona je samo ponovila:
„Ja sam Henrijeva žena.“
Ponavljala je to kao nekakvo versko pravilo.
3.
Kada je stigla kući Henri je ležao ispružen na sofi. Na sebi je imao

bele, flanelske pantalone.
„Mislim da sam istegao mišić.“ Napravio je bolnu grimasu.
„Šta si radio?“
„Igrao sam tenis u Rehemptonu.“
„Ti i Stiven? Mislila sam da ćete igrati golf.“
„Promenili smo mišljenje. Stiv je poveo Meri, a zajedno sa Džesikom
Sendis, bilo nas je četvoro.“
95
„Džesika? Je li to ona tamnokosa devojka koju smo sreli u Arčersu pre

neku noć?“
„Hm... Da, jeste.“
„Je li ti ona najnovija?“
„Širli! Rekao sam ti, obećao sam...“
„Znam, Henri, ali šta uopšte znače obećanja? Ona je tvoja najnovija
devojka - vidim ti to u očima.“
Henri je posramljeno rekao:
„Naravno, ako si rešila da umišljaš...“
„Ako sam rešila da umišljam, pre bih zamišljala da imam ostrvo“,
promrmljala je Širli.
„Zašto baš ostrvo?“
Henri se uspravio na sofi i rekao: „Zaista se osećam pomalo ukočeno.“
„Onda bi bilo najbolje da se sutra odmoriš. Prijala bi ti jedna mirna
nedelja, za promenu.“
„Da, to bi možda zaista bilo lepo.“
Međutim, sutradan joj je Henri svečano objavio da se oseća mnogo
bolje, bolovi su prolazili.
„Zapravo, složili smo se da odigramo revanš“, rekao je.
„Ti, Stiven, Meri... i Džesika?“
„Da.“
„Ili samo ti i Džesika?“
„Svi mi“, rekao je bezbrižno. „Kakav si ti lažov, Henri.“
To nije izgovorila ljutitim tonom. Čak su se njene oči pomalo
osmehivale. Setila se mladića koga je upoznala na partiji tenisa pre četiri
godine i kako je ono što ju je najviše privuklo njemu bila njegova
nezavisnost. I dalje je bio jednako nezavisan.
Taj stidljivi i zbunjeni mladić koji joj je narednog dana došao u posetu
i koji je poslušno sedeo i razgovarao s Lorom sve dok se ona nije pojavila,
bio je isti mladić koji se sad odlučno nameračio da osvoji Džesiku.
„Henri se nije nimalo promenio“, pomislila je.
96
„On ne želi da me povredi, ali je prosto takav“, bila je njena sledeća

misao. „On uvek mora da uradi ono što poželi.“
Primetila je da Henri i dalje pomalo šepa, pa mu je rekla impulsivno,
ne razmišljajući:
„Stvarno mislim da ne bi trebalo da ideš da igraš tenis - sigurno si se
juče prilično povredio. Zar ne možeš to da odložiš za naredni vikend?“
Međutim, Henri je želeo da ide, pa je i otišao.
Vratio se kući popodne oko šest sati i srušio na krevet. Izgledao je
toliko bolesno da se Širli zabrinula. Ne obraćajući pažnju na Henrijeve
proteste, ustala je i pozvala doktora.
Osmo poglavlje
Kada je Lora ustajala od ručka narednog dana, pozvonio je telefon.

„Lora? Ja sam, Širli.“
„Širli? Šta se dogodilo? Glas ti neobično zvuči.“
„U pitanju je Henri, Lora. U bolnici je. Ima dečju paralizu.“
„Isto kao Čarls“, pomislila je Lora, u mislima preletevši preko svih
prethodnih godina. „Kao Čarls...“
Tragedija, za koju je tada bila previše mala da bi je razumela, iznenada
je dobila potpuno nov smisao.
Očajanje u Širlinom glasu je bilo istovetno očajanju koje je osećala i
njena majka.
Čarli je umro. Hoće li i Henri umreti?
Zapitala se. Hoće li Henri umreti?
2.
„Dećja paraliza je isto što i polio, zar ne?“, upitala je gospodina

Baldoka sumnjičavo.
„Novo ime za istu bolest, to je sve. Zašto?“
97
„Henri se razboleo.“
„Jadničak. A ti se sad pitaš hoće li preživeti?“
„Pa... da.“
„Nadajući se da neće?“
„Ispada da sam nekakvo čudovište.“
„Hajde, mlada Lora - ta pomisao ti je pala na pamet.“
„Užasne stvari padaju ljudima na pamet, neprestano“, rekla je Lora.
„Ali, zaista nikome ne bih poželela da umre - stvarno ne bih.“
„Ne bi“, rekao je gospodin Baldok zamišljeno. „Ne verujem da bi to
poželela... barem ne sada...“
„Kako to mislite - sada? Oh, ne mislite valjda na one prastare
budalaštine sa Skarletnom ženom?“ Nije mogla, a da se ne nasmeši kada se
toga setila. „Ono što sam došla da Vam kažem je da više neću moći da dola-
zim svaki dan da Vas obilazim. Odlazim danas popodnevnim vozom u
London - da budem sa Širli.“
„Da li te ona želi uz sebe?“
„Naravno da će želeti“, rekla je Lora srdito. „Henri je u bolnici. Ona je
sama. Potreban joj je neko da bude pored nje.“
„Verovatno je tako. Verovatno. Sasvim si u pravu. Tako valja postupiti.
Ja zaista nisam više bitan.“
Gospodin Baldok, sada već poluinvalid, uživao je da preteruje usvom
samosažaljenju.
„Dragi moj, zaista mi je žao, ali...“
„Ali, Širli je na prvom mestu! U redu, dobro... ko sam uopšte ja? Tek
jedan zamorni starac od osamdeset leta, nagluv, poluslep...“
„Baldi...“
Gospodin Baldok se iznenada nacerio i namignuo joj.
„Lora, stvarno padaš na sve tužne priče“, rekao joj je. „Ljudima koji
žale sami sebe nisi potrebna i ti da ih sažaljevaš. Samosažaljenje je
praktično posao s punim radnim vremenom.“
98
3.
„Zar nije prava sreća što nisam prodala kuću?“ upitala je Lora.
Prošla su tri meseca. Henri nije umro, ali je nekoliko puta bio veoma
blizu smrti.
„Da nije insistirao da izađe i igra tenis nakon prvih znakova bolesti,
njegovo stanje sad ne bi bilo toliko ozbiljno. Kao da je...“
„Loše je, zar ne?“
„Gotovo je sasvim izvesno da će, do kraja života, biti bogalj.“
„Jadničak.“
„Naravno, to mu još nisu rekli. Ipak, pretpostavljam da šanse i dalje
postoje... ali opet, možda su to samo rekli da pokušaju da oraspolože Širli.
U svakom slučaju, kao što sam rekla, sreća pa nisam prodala kuću. Zaista
neobično - sve vreme sam imala neki neobičan osećaj da ne treba da je
prodam. Stalno sam govorila sebi da sam smešna, da je kuća prevelika za
mene, da Širli još uvek nema decu, pa joj nije potrebna kuća na selu. Osim
toga, zaista sam želela da prihvatim ovaj posao, da vodim Dečji dom u
Milčesteru. Međutim, kao što se ispostavilo, nije došlo do prodaje, pa
mogu da povučem kuću sa tržišta i Širli će imati gde da dovede Henrija
kada izađe iz bolnice. Naravno, to se neće desiti još nekoliko meseci.“
„Da li i Širli misli da je to dobar plan?“
Lora se namrštila.
„Ne, iz nekog samo njoj znanog razloga, opire se toj ideji. Mislim da
znam zbog čega.“
Pogledala je oštroumno u gospodina Baldoka.
„Bolje bi bilo da znam... Širli je možda Vama rekla nešto što sa mnom
ne bi podelila. Ona više skoro da nema svoj novac, zar ne?“
„Meni se nije poverila“, rekao je gospodin Baldok. „Da, sumnjam da joj
je išta više ostalo.“ Dodao je: „Pretpostavljam da je i Henri potrošio sve što
je ikada imao.“
„Čula sam svašta“, rekla je Lora. „Od njihovih prijatelja i nekih drugih
ljudi. Da su imali strahovito nesrećan brak, da je potrošio sav njen novac,
da ju je zanemarivao i da je neprestano imao afere sa drugim ženama. Čak
99
i sad kad je toliko bolestan, ne mogu da se nateram da mu oprostim. Kako

je mogao tako da se ponaša prema Širli? Ako je iko zaslužio da bude
srećan, to je bila Širli. Bila je toliko puna života i željna sreće... i prepuna
poverenja.“ Lora je ustala i nemirno šetkala po sobi. Trudila se da umiri
svoj glas kada je nastavila:
„Zašto sam joj ikada dopustila da se uda za Henrija? Trebalo je to da
zaustavim, znate. Ili makar da usporim taj proces, da ona ima dovoljno
vremena da shvati kakav je on zaista. Ali, to je nju mučilo - želela ga je. A ja
sam htela da ona dobije ono što želi.“
„Nemoj tako, Lora.“
„Još gore. Želela sam da joj pokažem da nisam posesivna. Da bih to
samoj sebi dokazala, osudila sam Širli na nesrećan život.“
„Već sam ti to jednom rekao, Lora, previše brineš oko sreće i nesreće.“
„Ne mogu da podnesem da gledam kako Širli pati! Vama to ne smeta,
rekla bih.“
„Širli, Širli! Ja brinem za tebe, Lora... oduvek je tako bilo. Još otkad si se
vozikala po bašti na onom tvom vilinskom biciklu, ozbiljna poput sudije.
Imaš veliki kapacitet za patnju, a to ne možeš da sakriješ poput drugih,
tako što ćeš se utopiti u samosažaljenje. Ti ama baš nimalo ne misliš na
sebe.“
„Zašto bih ja bila bitna? Nije moj suprug u bolnici sa dečjom
paralizom!“
„Moglo bi se pomisliti da jeste s obzirom na to koliku dramu od toga
praviš! Da li ti znaš šta ja želim za tebe, Lora? Želim ti puno svakodnevne,
sitne, životne radosti. Muža i nekoliko bučne, nevaljale dece. Oduvek si bila
tragična, mala figura, otkad te znam - potrebno ti je malo ravnoteže, da bi
mogla ispravno da se razvijaš. Ne moraš da nosiš patnje celog sveta na
svojim ramenima - naš Gospod Isus Hrist je to već učinio za nas. I ne
možeš da živiš tuđe živote umesto nekog, čak ni umesto Širli. Pomozi joj,
da, ali nemoj toliko da patiš zbog toga.“
Lora je progovorila, potpuno bleda u licu: „Vi to ne razumete.“
„Ista si kao i sve druge žene, moraš da praviš dramu oko svega.“
Lora ga je nekoliko trenutaka posmatrala u tišini, a zatim se okrenula i
izašla iz sobe.
100
„Glupava, stara budala, eto šta sam ja“, rekao je gospodin Baldok
naglas, samom sebi. „Dobro, sada sam valjda sve rekao i preterao koliko
sam hteo, pa neka snosim posledice.“
Uplašio se kada su se vrata širom otvorila, a Lora je gotovo proletela
kroz njih, pravo do njegove fotelje.
„Vi ste zaista pravi matori đavo“, rekla je i poljubila ga.
Kada je ponovo otišla, gospodin Baldok je mirno ležao i treptao očima
od stida.
Prešlo mu je u naviku da mumla sebi u bradu, pa je sad uputio molitvu
ka plafonu iznad sebe.
„Pazi na nju, Gospode“, rekao je. „Ja ne mogu. Osim toga, sigurno sam
preterao kad sam i pomislio da bih to mogao da pokušam.“
4.
Kada je čuo da je Henri bolestan, Ričard Vilding je napisao Širli pismo,

izražavajući uobičajeno saosećanje. Mesec dana kasnije joj je ponovo
pisao, moleći je da se vide. Ona mu je odgovorila u pismu:
Mislim da ne bi bilo dobro da se vidimo. Henri je sada jedina stvarnost u
mom životu. Nadam se da ćeš razumeti. Zbogom.
Na to, on joj je odgovorio:
Rekla si mi ono što sam od tebe i očekivao. Neka te Bog blagosilja, moja
draga, sad i zauvek.
Širli je pomislila da je to kraj te priče...
Henri će preživeti, ali ona se sada suočavala sa praktičnim teškoćama
egzistencije. Ona i Henri su bili bez novca. Kada je izašao iz bolnice,
nepokretan, prvi na spisku neophodnosti bio je dom.
Očigledno, rešenje tog problema bila je Lora.
Lora, darežljiva, puna ljubavi, prihvatila je kao jedinu mogućnost da će
Širli i Henri doći da žive u Bilburiju. Ipak, iz nekih čudnovatih razloga,
činilo se da Širli pokušava to da izbegne.
Henri, ogorčeni, ali borbeni invalid, bez trunke nekadašnje
bezbrižnosti, rekao joj je da je luda.
101
„Ne shvatam šta imaš protiv toga. To je očigledno najpametnije za nas.

Hvala bogu što Lora nije prodala kuću. Tamo ima dovoljno mesta. Možemo
da imamo čitav poseban deo za nas, a možemo čak da imamo i prokletu
medicinsku sestru ili ispomoć, ako je to ono što mi je neophodno. Stvarno
ne shvatam zašto se ti buniš?“
„Zar ne bismo mogli da živimo kod Mjurijel?“
„Imala je moždani udar, znaš to. Verovatno će uskoro imati još jedan.
Ima medicinsku sestru koja živi sa njom i prilično je izgubila pamet, a, sa
sadašnjim porezima, njena primanja su se prepolovila. To ne dolazi u
obzir. Zašto da ne odemo kod Lore? Ponudila je da nas primi, zar ne?“
„Naravno da jeste. Neprestano to ponavlja.“
„Onda je sve u redu. Zašto ne želiš da ideš tamo? Znaš da te Lora
obožava.“
„Mene voli, to da - ali...“
„Dobro, kad si navalila! Lora tebe obožava, a mene ne voli! Još bolje!
Moći će da likuje zbog toga što sam sad bespomoćni invalid i da uživa
koliko joj volja.“
„Nemoj da govoriš tako, Henri. Znaš da Lora nije takva.“
„Šta mene briga kakva je Lora? Šta mene briga za bilo šta? Da li ti
uopšte shvataš kroz šta ja prolazim? Da li shvataš kako je biti bespomoćan,
nepokretan, da ne možeš sam da se okreneš ni u krevetu? I uostalom, šta
to tebe zanima?“
„Zanima me.“
„Vezana si za bogalja! Prava uživancija za tebe!“ „Ja se ne bunim.“
„Ista si kao i sve ostale žene, presrećna što ćeš napokon moći da se
ponašaš prema muškarcu kao da je dete. Ja zavisim od tebe i očekujem da
ćeš u tome uživati.“
„Pričaj o meni šta god želiš“, rekla mu je Širli. „Vrlo dobro znam koliko
ti ovo teško pada.“
„Ne možeš ni da naslutiš. Ne bi ni mogla. Koliko bih samo voleo da
sam mrtav! Zašto me ovi prokleti doktori ne dokrajče? Jedino bi to bilo
pametno. Hajde, reci mi još koju umirujuću, lepu stvar.“
„Dobro“, rekla mu je Širli. ,,I hoću. I ovo će te stvarno razbesneti. Ova
situacija je gora po mene, nego po tebe.“
102
Henri je besno sevao očima. A zatim se, mada nerado, nasmejao.

„Shvatila si da blefiram“, rekao joj je.
5.
Mesec dana kasnije Širli je pisala Lori.

Draga moja Lora. Stvarno si srce što ćeš nas primiti kod sebe. Ne smeš
da slušaš Henrija niti ono što priča. Sve ovo mu jako teško pada. Nikada
ranije nije morao da podnosi bilo šta što nije želeo, pa sad ima neopisive
izlive besa. Grozno je što se ovo dogodilo nekome kao što je Henri.
Lorin odgovor, brz i pun ljubavi, stigao je povratnom poštom.
Dve nedelje kasnije, Širli i njen muž invalid, stigli su kući.
Dok ju je Lora snažno grlila, Širli se zapitala kako je ikada mogla da
pomisli da ne želi da se vrati ovamo?
Ovo je bio njen dom. Vratila se pod skute Lorine brige i zaštite.
Ponovo se osećala kao malo dete.
„Lora, draga, toliko sam srećna što sam ovde... Toliko sam umorna...
neopisivo sam umorna...“
Lora je bila zaprepašćena izgledom svoje sestre.
„Moja draga Širli, mnogo si toga preturila preko glave... nemoj više ni o
čemu da brineš.“
Širli je napeto rekla: „Nemoj, molim te, da obraćaš pažnju na
Henrijeve ispade.“
„Naravno da neću da obraćam pažnju na išta što Henri bude govorio
ili radio. Kako bih i mogla? Zaista je strašno da se tako nešto desi bilo
kome, pogotovo muškarcu kao što je Henri. Da bude potpuno bespomoćan.
Neka se breca na mene koliko god želi.“
„Lora, pa ti stvarno razumeš...“
„Naravno da razumem.“
Širli je glasno uzdahnula s olakšanjem. Sve do tog jutra, jedva da je
shvatala pod kakvim stresom je živela sve ovo vreme.
103
Deveto poglavlje
Pre nego što je ponovo otputovao u inostranstvo, ser Ričard Vilding je

prvo otišao do Bilburija.
Širli je pročitala njegovo pismo tokom doručka, a zatim ga je pružila
Lori, koja ga je takođe pročitala.
„Ričard Vilding. Je li to onaj svetski putnik?“
„Jeste.“
„Nisam znala da ti je on prijatelj.“ „Pa... jeste. Tebi će se dopasti.“ ,,U
tom slučaju neka dođe na ručak. Da li ga dobro poznaješ?“
„Družili smo se izvesno vreme“, rekla je Širli. Mislila sam da sam
zaljubljena u njega.“ „Oh!“ rekla je Lora iznenađeno. Zapitala se...
Ričard je stigao ranije nego što su očekivale. Širli je bila gore sa
Henrijem, a Lora ga je dočekala i odvela pravo u baštu.
Istog trena je pomislila: „Ovo je muškarac za kakvog je Širli trebalo da
se uda.“
Dopale su joj se njegova smirenost, njegova toplota i saosećajnost.
Kao i autoritet kojim je zračio.
Oh! Da samo Širli nije upoznala Henrija, sa njegovim šarmom,
nestabilnošću i prikrivenom okrutnošću.
Ričard se uljudno raspitivao o bolesniku. Nakon učtivih pitanja i
odgovora, Ričard Vilding je rekao:
„Sreo sam ga samo nekoliko puta. Nije mi se dopao.“
A onda ju je iznenada iskreno upitao:
„Zašto je nisi sprečila da se uda za njega?“
„Kako sam mogla?“
„Mogla si da nađeš način.“
„Jesam li, zaista? Pitam se.“
Nijedno od njih dvoje nije smatralo da je u njihovom izuzetno brzom
zbližavanju i otvorenosti bilo ičeg neobičnog.
Rekao joj je, smrtno ozbiljan: „Mogu da ti kažem, ukoliko nisi to i sama
shvatila, da ja Širli volim duboko i snažno.“
104
„To sam i pomislila.“

„Mada mi to ništa ne vredi. Posle ovoga, nikad neće napustiti tog
čoveka.“
Lora mu je odgovorila suvoparno:
„Zar bi mogao to da očekuješ od nje?“
„Ne, zaista. Ona ne bi bila Širli kada bi to uradila.“ Zatim je nastavio:
„Misliš li da ga voli?“
„Ne znam. Logično je da ga veoma sažaljeva.“
„Kako se on drži?“
„Nikako“, rekla je Lora odsečno.
„Nema ni mrvu izdržljivosti niti hrabrosti. On se samo... breca na nju.“
„Svinja!“
„Trebalo bi da ga sažaljevamo.“
„Sažaljevam ga na izvestan način. Međutim, on se oduvek ponašao
veoma loše prema njoj. Svi to znaju. Jesi li i ti to znala?“
„Ona mi to nije rekla. Naravno, svašta sam čula.“
„Širli je odana“, rekao je. „Odana je do samog kraja.“
„Jeste.“
Nakon nekoliko trenutaka tišine, iznenada grubim glasom Lora je
rekla:
„Potpuno si u pravu. Trebalo je da sprečim to venčanje. Nekako. Bila je
suviše mlada. Nije imala dovoljno vremena da sve sagleda. Da, načinila
sam neopisivu zbrku.“
Odgovorio joj je osorno:
„Pazićeš na nju, zar ne?“
„Širli je jedina osoba na svetu do koje mi je stalo.“
On je rekao:
„Pazi, evo je, nailazi.“
Oboje su posmatrali Širli, dok je travnjakom išla ka njima.
On je progovorio:
„Kako je samo mršava i bleda. Jadno moje dete, moje hrabro, drago
dete...“
105
2.
Posle ručka Širli je prošetala sa Ričardom pored potoka. „Henri je

zaspao. Mogla sam malo da izađem.“ „Da li on zna da sam ja ovde?“
„Nisam mu rekla.“
„Je li ti teško sa njim?“
„Jeste - prilično. Ne postoji ništa što mogu da kažem ili učinim da mu
bude bolje. To je najteže.“
„Ne smeta ti što sam došao ovamo?“
„Ne, ako si došao da mi kažeš zbogom.“
„Naravno da je zbogom. Posle ovoga nećeš ostaviti Henrija.“
„Neću. Nikada pa neću ostaviti.“
Zastao se i uzeo njene ruke u svoje.
„Želim samo jedno da ti kažem, draga moja. Ako ti budem potreban -
ikada - samo pošalji jednu, jedinu reč: „Dođi.“ I ja ću stići sa drugog kraja
sveta.“
„Dragi moj Ričarde.“
„Dakle... ovo je zbogom, Širli.“
Zagrlio ju je. Njeno izgladnelo i izmučeno telo iznenada je oživelo.
Poljubila ga je divlje, očajnički.
„Volim te, Ričarde. Volim te, volim...“
Zatim je prošaputala:
„Zbogom. Nemoj da me pratiš...“
Uz veliki napor se odvojila od njega i potrčala nazad ka kući. Ričard
Vilding je psovao sebi u bradu. Proklinjao je Henrija Glin Edvardsa i bolest
po nazivu polio.
3.
Gospodin Baldok je bio vezan za krevet. Još gore, dve medicinske

sestre brinule su o njemu. Obe ih je prezirao.
106
Lorine posete bile su jedina svetla tačka. Medicinska sestra koja bi u

tom trenutku zbrinula o njemu uviđavno bi se povukla, a gospdin Baldok
bi tada mogao Lori da priča o svim njenim falinkama.
Glas mu se dizao do visina falseta:
„Tako je prokleto uljudna. 'Kako smo od jutros?' Ovde sam samo ja
jedan, rekao sam joj. Onaj drugi je prokleti, nacereni majmun.“
„To je veoma nepristojno s Vaše strane, Baldi.“
„Šta me briga! Medicinske sestre su debelokošci. Nije ih briga ni za
šta. Samo je podigla prst i rekla: 'Nevaljali nevaljalac!' Koliko bih samo
želeo da mogu tu ženu da skuvam u loncu ulja!“
„Nemojte preterano da se uzbuđujete. To nije dobro za Vas.“
„Kako je Henri? I dalje izigrava mučenika?“
„Da. Henri je zaista pravi pokvarenjak! Pokušavam da ga sažaljevam,
ali ne mogu da se nateram.“
„Vi, žene! Tvrdog srca! Krajnje saosećajne kad je reč o mrtvoj ptici, a
skroz bezosećajne kad jedan mučenik prolazi kroz pakao.“
„Širli je ta koja prolazi kroz pakao. On se samo... istresa na njoj.“
„Prirodno. Ona je jedina osoba na kojoj može da se istresa. Za šta
drugo ti služi supruga, ako ne možeš na nju da se izdireš kad ti je teško?“
„Veoma se plašim da će se slomiti.“
Gospodin Baldok je prezrivo frknuo: „Ona neće, Širli je jaka. Ona je
snažna i izdržljiva, naša Širli.“
„Ali strahovito joj je teško.“
„Da, verujem da jeste. Ipak, udala se za njega.“
„Ali nije znala da će dobiti dečju paralizu.“
,,M to je ne bi sprečilo! Šta to čujem, o nekom romantičnom liscu koji
je došao ovde kod nje, da inscenira dirljiv oproštaj?“
„Baldi, kako Vi čujete sve te stvari?“
„Dobro načuljim uši. Za šta ti služe medicinske sestre, ako ne da od
njih čuješ sve lokalne skandale?“
„To je bio Ričard Vilding, čuveni svetski putnik.“
„Znam ko je on. Priča se da je prilično dobar momak, pošten i
karakteran. Doneo je jednu besmislenu odluku da se oženi pre rata. I to
107
nekom čuvenom drocom sa Pikadilija. Morao je nakon rata da je se reši.

Čini mi se da je i tu postupio iskreno i otvoreno. Priznao je da je bilo
suludo što se upustio u taj brak. Eh, ti idealisti!“
„Fin je, veoma je fin.“
„Da ti se nije možda dopao?“
„On je muškarac za kakvog je Širli trebalo da se uda.“
„Pomislio sam da se možda tebi sviđa. Šteta.“
,Ja se nikada neću udati.“
„Trla baba lan“, rekao je gospodin Baldok nepristojno.
4.
Mladi doktor je rekao: „Trebalo bi nekuda da otputujete, gospođo Glin

Edvards. Odmor i promena vazduha je ono što Vam je sada potrebno.“
„Nemoguće je da nekuda otputujem.“
Širli je bila prilično osorna.
„Veoma ste iscrpljeni. Upozoravam Vas.“ Doktor Grejvs je govorio
glasno, snažno naglašavajući reči. „Uskoro ćete potpuno kolabirati ako ne
budete pazili.“
Širli se nasmejala.
„Biću ja dobro.“
Doktor je sumnjičavo odmahivao glavom. „Gospodin Glin Edvards je
veoma težak pacijent“, rekao joj je.
„Kada bi samo mogao, barem malo, da se pomiri sa sudbinom“, kazala
je Širli.
„Da, on svoju situaciju shvata tragično.“
„Da ne mislite možda da sam ja loša po njega? Da ga... možda
iritiram?“
„Vi ste njegov pojas za spašavanje. Znam da Vam je teško, gospođo
Glin Edvards, ali, verujte mi, dolično radite svoj posao.“
„Hvala Vam.“
108
„Nastavite sa tabletama za spavanje. To jeste velika doza, ali on mora

da se odmara noću, pošto je danju toliko nervozan. Zapamtite, pazite da ih
ne ostavljate njemu na dohvat ruke.“
Širlino lice je iznenada prebledelo.
„Ne mislite valjda da bi on...“
„Ne, ne, ne“, doktor ju je hitro prekinuo. „Mogu slobodno da kažem da
on definitivno nije osoba koja bi izvršila samoubistvo. Da, znam da
ponekad govori da bi to želeo, ali to samo histerija progovara iz njega.
Opasnost u vezi ovih lekova je u tome što čovek može da se probudi usred
noći, prilično omamljen, i da zaboravi da je već popio svoju dozu, pa da
uzme još jednu. Zato, vodite računa o tome.“
„Naravno da hoću.“
Pozdravila se sa doktorom i vratila se Henriju.
Henri je bio u jednom od svojih loših raspoloženja.
„Dakle, šta je rekao - sve lepo napreduje! Pacijent je samo malo
nervozan, možda. Nema potrebe da se brinete zbog toga!“
„Oh, Henri.“ Širli je sela u fotelju. „Zar ne bi mogao, barem ponekad, da
budeš malo ljubazan?“
„Ljubazan? Prema tebi?“
„Da. Toliko sam umorna, strahovito sam umorna. Ako bi mogao -
barem ponekad - da budeš ljubazan...“
„Ti nemaš na šta da se žališ. Nisi ti iskrivljena masa beskorisnih
kostiju. Ti si dobro.“
„Ti misliš“, pitala je Širli, „da sam ja dobro?“
„Je li te doktor ubedio da otputuješ nekuda?“
„Rekao je da su mi potrebni promena i odmor.“
,,I otići ćeš, pretpostavljam! Da provedeš prijatnih nedelju dana u
Bornmutu!“
„Ne, ne idem nikuda.“
„Zašto ne ideš?“
„Ne želim da te ostavim.“
„Meni je svejedno da li ideš ili ne ideš. Od kakve si mi koristi ovde?“
„Izgleda da ti stvarno nisam ni od kakve koristi“, rekla je Širli tupo.
109
Henri je nemirno okretao glavu.

„Gde su mi tablete za spavanje? Nisi mi ih ni dala sinoć.“
„Jesam, dala sam ti ih.“
„Nisi. Probudio sam se i tražio ih. Ona sestra se pretvarala da sam ih
već popio.“
,,I popio si ih. Samo si zaboravio.“
„Je lʼ ideš večeras na onaj događaj u vikarijatu?“
„Ne, ako ti ne želiš da idem“, rekla je Širli.
„Samo idi! U suprotnom će svi da pričaju kako sam ja jedan običan
sebični nasilnik. Rekao sam i medicinskoj sestri da može da ide.“
„Onda ću ja ostati.“
„Ne moraš da ostaneš. Lora će paziti na mene. Smešno - nikad mi se
nije preterano sviđala Lora, ali ima nečeg u njoj što je veoma utešno kad si
bolestan. Poseduje neku unutrašnju snagu.“
„Jeste. Lora je oduvek bila takva. Ona ti nešto pruža. Bolja je od mene.
Ja te, izgleda, samo ljutim.“
„Nekad si stvarno previše naporna.“
„Henri...“
„Da?“
„Ništa.“
Kada je otišla da ga obiđe pre odlaska u vikarijat, prvo je pomislila da
Henri spava. Nagla se nad njim. Oči joj se napuniše suzama. Kad se
okrenula da pođe, povukao ju je za rukav.
„Širli...“
„Da, dragi?“
„Širli... nemoj da me mrziš.“ „Da te mrzim? Kako bih mogla da te
mrzim?“ Promrmljao je: „Toliko si bleda, tako mršava... Stvarno sam te
izmučio. Nisam mogao da se zaustavim... ja Ane mogu to da sprečim.
Oduvek sam mrzeo bilo kakvu bolest ili bol. Tokom rata mislio sam kako
mi ne bi smetalo da poginem, ali nisam mogao da shvatim kako svi oni
mladići mogu da nastave da žive sa opekotinama, unakaženi ili... ili
osakaćeni.“ „Shvatam. Razumem te...“
110
„Ja sam pravi sebičnjak i toga sam savršeno svestan. Ali popraviću se -
u glavi ću se popraviti. Čak i ako nikad ne budem mogao da popravim telo.
Možda bismo, ipak, mogli da pokušamo da uživamo, samo budi još malo
strpljiva. Samo nemoj da me ostaviš.“
„Nikad te neću ostaviti, nikad.“
„Ja te stvarno volim, Širli... zaista... uvek sam te voleo. Za mene nikada
nije postojao niko drugi, osim tebe - i nikada neće ni postojati. Svih ovih
meseci... bila si toliko dobra i strpljiva prema meni. Znam da sam se
ponašao kao pravi đavo. Reci da mi opraštaš.“
„Nemam šta da ti oprostim. Volim te.“
„Čak i ako je neko bogalj... i dalje može da uživa u životu.“
„Mi ćemo uživati u našem životu.“
„Zaista ne vidim kako!“
Uz čujni drhtaj u glasu, Širli je rekla:
„Uvek možemo da jedemo.“
,,I da pijemo“, kazao je Henri.
Na njegovom licu pojavila se bleda slika nekadašnjeg zavodljivog
osmeha.
„Neko možda uživa u rešavanju matematičkih zagonetki.“
„Ja sam pre za ukrštene reči.“
Rekao je:
„Sutra ću ponovo biti đavo, pretpostavljam.“
,,I ja pretpostavljam da će biti tako. Ali mi sad to više neće smetati.“
„Gde su moje tablete?“
„Sad ću ti ih dati.“ Poslušno ih je progutao.
„Jadna, stara Mjurijel“, iznenada je rekao. „Zašto si se sad setio nje?“
„Setio sam se kad sam te prvi put odveo da je upoznaš. Imala si onu
žutu haljinu na pruge. Trebalo je češće da idem i obilazim Mjurijel, ali
postala je neverovatno dosadna. Mrzim dosadne ljude. A sad sam ja postao
dosadan.“
„Ne, nisi.“
Iz hodnika u prizemlju, začuo se Lorin glas: „Širli!“
111
Poljubila ga je. Štrcala je niz stepenice, osećajući nalet sreće koji joj je
strujao telom. Sreće i nekakvog trijumfa.
U hodniku u prizemlju, Lora joj je rekla da je medicinska sestra već
krenula.
„Znači da kasnim? Potrčaću.“
Pojurila je niz kolski prilaz, okrećući glavu da dovikne:
„Dala sam Henriju tablete za spavanje!“
Ali je Lora već ušla u kuću i zatvarala je vrata.
112
TREĆI DEO
LUELIN - 1956.
Prvo poglavlje
Luelin Noks je otvorio žaluzine na hotelskim prozorima i pustio u

sobu noćni vazduh slatkog mirisa. Pred sobom je mogao da vidi kako
trepere svetla gra da, a u daljini svetlela je luka.
Po prvi put u nekoliko poslednjih nedelja, Luelin je bio opušten, kao
da je pronašao mir. Možda ovde, na ostrvima, bude uspeo malo da se
zaustavi, da razmisli o sebi i o budućnosti. Skica njegove budućnosti mu je
bila okvirno jasna, ali što se tiče detalja, oni su bili u izmaglici. Prošao je
kroz agoniju, prazninu, neopisiv umor. Uskoro, zaista veoma skoro, moći
će iznova da započne život. Jednostavniji, manje zahtevan život. Život
čoveka koji je isti kao i svi drugi ljudi - sa jednom jedinom negativnom
razlikom: on će svoj život započeti sa četrdeset godina.
Vratio se nazad u sobu. Bila je oskudno nameštena, ali čista. Oprao je
lice i ruke, raspakovao malo stvari koje je imao, a zatim je napustio sobu i
spustio se dva sprata niže do hotelskog predvorja. Tu se nalazio jedan od
hotelskih radnika; sedeo je za stolom i nešto pisao. Na trenutak je podigao
pogled, ljubazno ga uputio ka Luelinu, ali bez nekog posebnog
interesovanja ili znatiželje, i ponovo se vratio svom poslu.
Luelin je prošao kroz kružna vrata i izašao pravo na ulicu. Vazduh je
bio sparan i topao, prepun blage, mirišljave vlage.
Nije sa sobom nosio očekivanu egzotičnu, tropsku letargiju. Njegova
toplota bila je sasvim dovoljna da opusti napetost. Vrtoglavi tempo
moderne civilizacije ovde još uvek nije stigao. Činilo se kao da se čovek,
kad zakorači na ostrvo, vrati vekovima unazad. U vreme kada su ljudi
lagano obavljali sve što su imali, promišljeno, bez žurbe ili stresa, ali ne
gubeći svoj cilj i svrhu. I ovde je bilo siromaštva, i bola, i raznih bolesti, ali
nije bilo nervoze, grozničave užurbanosti, zebnje pri pomisli na
113
sutrašnjicu, svih tih neprestanih i uobičajenih pratioca razvijenijih

civilizacija širom sveta. Nepokolebljiva lica karijeristkinja, okrutna lica
majki, ambicije za svoj podmladak, izmučena, siva lica poslovnih ljudi u
stalnoj borbi da sve što imaju ne nestalne u trenu, napeta, umorna lica one
većine koja se bori za bolju egzistenciju ili makar da zadrži ono što tre-
nutno poseduje - svega toga nije bilo na licima ljudi koji su prolazili pored
njega. Većina njih bi ga okrznula pogledom, dobrodušnim pogledom, jer su
prepoznali da je stranac, a zatim bi njihov pogled otišao dalje i nastavljali
bi sa svojim životima. Hodali su sporo, bez žurbe. Možda su samo izašli
malo na vazduh. Čak i ako su nekuda pošli sa nekom namerom, nije bilo
osećaja hitnosti. Ono što se danas ne uradi, može se uraditi sutra. Prijatelji
koji su ih čekali uvek mogu da sačekaju još koji tren, bez ikakvog
nerviranja.
Dostojanstveni, ljubazni ljudi, pomislio je Luelin, koji su se retko
smešili. Ne zbog toga što su bili tužni, već zbog toga što čoveka, da bi se
smejao, neko mora da zabavlja. Ovde osmeh nije korišćen kao društveno
oružje.
Prišla mu je žena sa bebom u naručju i zakukala mehaničkim,
beživotnim glasom. Nije razumeo šta mu je govorila, ali njena ispružena
ruka, kao i melanholično zapevavanje reči koje je izgovarala, bile su tu
otkad je sveta i veka, pomislio je. Spustio je novčić na njen dlan, a ona mu
se zahvalila istim mehaničkim gestom i krenula dalje. Beba je spavala,
naslonjena na njeno rame. Bila je lepo negovana, a ženino lice, mada
umorno i istrošeno, nije bilo upalo niti mršavo. Verovatno joj ništa nije
falilo, pomislio je, već je prošenje, prosto, bio njen zanat. Nastavljala je da
ga radi mehanički, ali ljubazno, i imala je dovoljno uspeha u tome da može
da obezbedi hranu i smeštaj za sebe i svoje dete.
Zašao je za ugao i krenuo strmom ulicom ka luci. Dve devojke išle su
mu u susret i prošle su pored njega. Pričale su i smejale se. Nisu se
okretale, ali je bilo očigledno da su biie veoma svesne grupice od četiri
mladića koji su hodali odmah iza njih.
Luelin se nasmešio. Ovako izgleda udvaranje na ostrvima, pomislio je.
S ponosom su nosile svoju tamnuj lepotu, koja će verovatno nestati kad
mladost prođe.
114
Za desetak godina, a možda i manje, izgledaće isto kao ova. starija

žena koja se tetura uzbrdo, držeći svog supruga podruku, vesela, i dalje
dostojanstvena, bez obzira na gubitak svoje telesne skladnosti.
Luelin je krenuo niz strmu, usku uličicu. Izlazila je pravo na prednji
deo luke. U njoj su se nalazili kafići sa širokim terasama, u kojima su ljudi
sedeli i pili jarko obojena pića iz malenih čaša. Vladala je poprilična vreva,
mnoštvo ljudi je šetalo ispred kafića. Ovde se Luelin ponovo susreo s
njihovim pogledima, koji su govorili da znaju da je stranac, ali nisu
pokazivali preveliko interesovanje za njega. Navikli su na strance. Stizali su
mnogi brodovi i stranci bi se iskrcavali na obalu, ponekad na nekoliko sati,
a ponekad i da ostanu - mada najčešće ne dugo, jer su hoteli bili osrednji i
nije. se mnogo ulagalo u njihove instalacije niti spoljašnji izgled. Stranci,
zapravo, nisu preterano zanimali ostrvljane, govorili su njihovi pogledi.
Stranci su bili drugačiji i nisu se uklapali u život na ostrvu.
Neosetno, Luelin je počeo da hoda sitnijim koracima. Koračao je
odsečnim, brzim tempom. Tempom čoveka koji ide na određeno mesto i
nestrpljiv je da stigne što pre, hodajući najbrže moguće, pri tom Ane
smanjujući uživanje u šetnji.
Međutim, tada i tu nije bilo određenog mesta na koje je trebalo da
stigne. To je bila čista istina, i duhovno i fizički. Bio je samo jedan od
običnih ljudi među svojim vrstom.
Istovremeno sa tom pomišlju, preplavila ga je topla i prijatna svest o
ljudskom bratstvu koju je osećao sve snažnije tokom prethodnih
suvoparnih i praznih meseci. To osećanje je bilo skoro nemoguće opisati -
taj osećaj bliskosti, saosećanja sa svojom sabraćom, svim ljudima sveta. To
osećanje nije imalo nameru, cilj, a bilo je i sasvim daleko od bilo kakvog
dobročiniteljstva. To je bila svest o ljubavi i prijateljstvu, koji ništa nisu
pružali, ali ni tražilli, nisu za cilj imali da bilo šta dobiju niti da pruže. Neko
bi možda to opisao kao trenutak ljubavi koji čoveka ispuni potpunim
razumevanjem, koji je bio beskrajno prijatan, a opet, upravo zbog toga što
je bio, nije mogao da potraje.
Luelin je pomislio, koliko li je često čuo i izgovorio reči: „Voli sebe i
bližnjega svoga.“
Svaki čovek je mogao to da oseti, mada ne bi uspevao dugo da zadrži
to osećanje.
115
Iznenada je shvatio da u tome čuči nagrada, u obećanju lepše

budućnosti koje nije razumeo. Čitavih petnaest godina, ili još duže, osećao
je razdvojenost upravo od tog osećanja - osećanja da pripada ljudskom
rodu. Bio je čovek na nekom drugom mestu, odvojen od bratstva, čovek
posvećen služenju drugima. Ali sada, sada kad su slava i muka
iscrpljenosti bili iza njega, ponovo je mogao da postane jedan od mnogih,
deo ljudskog bratstva. Više nije morao nikome da služi - već samo da živi.
Luelin se osvrnuo oko sebe i seo za sto u jednom kafiću. Izabrao je sto
u poslednjem redu, odmah uza zid, odakle je mogao da posmatra druge
stolove, kao i ljude koji su šetali ulicom, a iza njih, svetlost luke i brodove
koji su u njoj bili usidreni.
Konobar, koji mu je doneo porudžbinu, upitao ga je li, saosećali s njim,
divili mu se - da, to mu je najteže padalo. Žene... Žene, sa očima poput
koker španijela. Žene, sa svojom sposobnošću da nekoga obožavaju, koju
samo one poseduju.
Zatim, naravno, tu je bila i štampa. On je čak i sada bio vest. (Hvala
bogu, to neće dugo da potraje.) Toliko nepristojnih i drskih pitanja: Koji su
Vaši sljedeći planovi? Da li biste sad rekli da...? Mogu li da Vas citiram i da
kažem da verujete...? Možete li da nam kažete koja je poruka svega toga?
Poruka, poruka, uvek poruka! Za čitaoce određenog časopisa, za svoju
zemlju, za žene i muškarce, za ceo svet...
Međutim, on nikada nije imao nikakvu poruku koju je mogao da im
prenese. On je samo bio izaslanik koji je poruku prenosio, što je bilo nešto
sasvim drugo. Ipak, izgleda da niko nije uspevao to da razume.
Odmor - to je bilo ono što mu je sada bilo potrebno. Odmor i vreme.
Vreme da shvati ko je i šta bi trebalo da radi. Vreme da sabere svoje misli.
Vreme da krene iznova, sa četrdeset godina, i da živi svoj život. Mora da
otkrije šta mu se dogodilo, Luelinu Noksu, čoveku, tokom poslednjih
petnaest godina koliko je bio zaposlen kao izaslanik koji prenosi poruku.
Pijuckajući jarko obojeni liker dok je posmatrao ljude, svetla, luku,
pomislio je da bi ovo moglo biti odlično mesto da sve to otkrije. On nije
priželjkivao samoću pustinje, želeo je da bude među sabraćom. Njemu nije
bilo u prirodi da bude usamljenik ili asketa. Nije ga privlačio monaški stil
života. Sve što mu je trebalo bilo je da napokon sazna ko je i šta je bio
Luelin Noks. Jednom kada to bude znao, moći će ponovo da zakorači u
život.
116
Možda se sve, na kraju, svodi na Kantova11 tri pitanja:

Šta znam?
Čemu mogu da se nadam?
Šta bi trebalo da uradim?
Od ta tri pitanja, mogao je da odgovori samo na jedno, ono drugo.
Konobar se vratio i zastao kraj njegovog stola. „Je lʼ Vam se dopadaju
časopisi?“ Luelin mu se nasmešio.
„Da.“
„Plašim se da nisu najnoviji.“
„To nije važno.“
„Tako je. Ono što je bilo dobro pre godinu dana, dobro je i sad.“
Govorio je sa smirenim ubeđenjem. Zatim je dodao:
„Vi ste sa onog broda? Sa Santa Margarite? Odatle?“ Glavom je
pokazao na usidren brod u luci.
„Da.“
„On kreće nazad sutra u podne, je li tako?“
„Možda. Ne znam. Ja ostajem ovde.“
„Došli ste u posetu? Ovde je prelepo, tako kažu turisti. Ostaćete dok ne
dođe naredni brod? Do četvrtka?“
„Možda i duže. Možda ostanem ovde neko vreme.“
„Imate ovde neka posla?“
„Ne, nemam nikakva posla na ostrvu.“
„Ljudi se obično ne zadržavaju dugo ovde, osim ako nemaju neka
posla. Kažu da hoteli nisu dovoljno dobri i da nemaju šta da rade.“
„Ovde može da se radi isto što i na bilo kom drugom mestu.“
„Za nas koji ovde živimo, to je tačno. Mi imamo svoje živote i svoje
poslove. Ali za strance nije tako. Mada, ima pojedinih stranaca koji su došli
ovamo da žive. Tu je ser Vilding, Englez. On ovde ima veliko imanje -
11
Imanuel Kant, rođen 1724, umro 1804, rodonačelnik klasičnog nemačkog idealizma, jedan
od najvećih filozofa svih vremena - prim. prev.
117
nasledio ga je od svog dede. On sad živi ovde i piše knjige. Veoma je slavan
senjor i izrazito poštovan.“
„Mislite na gospodina Ričarda Vildinga?“
Konobar je klimnuo glavom.
„Da, tako se zove. Mi ga ovde poznajemo dugo, dugo godina. Tokom
rata nije mogao da dolazi, ali posle toga se vratio na ostrvo. On, takođe, i
slika. Ovde ima puno slikara. Tu je jedan Francuz, koji živi u kolibi gore u
Santa Dolmei. A tu je i Englez sa svojom ženom, na drugoj strani ostrva.
Oni su veoma siromašni, a slike koje on slika su veoma čudne. Ona rezbari
statue u kamenu...“
Iznenada je prekinuo s pričom i pojurio ka stolu u ćošku na kom je
stajala okrenuta stolica, da naglasi da je taj sto rezervisan. Sada je hitro
skinuo stolicu sa stola, spustio je i malo odmakao, klanjajući se u znak
dobrodošlice ženi koja je dolazila tu da sedne.
Ona mu je uzvratila osmehom dok je sedala za sto. Nije delovalo da je
išta naručila, ali je on odmah otišao u pravcu bara. Žena se laktovima
oslonila na sto i ostala da posmatra luku.
Luelin ju je posmatrao osetivši uzbudljivo iznenađenje.
Nosila je špansku maramu sa vezenim cvetovima na
smaragdno-zelenoj pozadini, poput mnogo drugih žena koje su koračale
ulicama, ali je bila, i u to je bio gotovo sasvim siguran, Amerikanka ili
Engleskinja. Njena plava kosa i beo ten upadljivo su se razlikovali. Sto za
kojim je sedela bio je skoro potpuno prekriven velikom tropskom
puzavicom koralne boje. Onaj ko bi za njim sedeo sigurno je imao osećaj
da viri iz pećine ispunjene bujnom vegetacijom i posmatra spoljni svet,
tačnije, svetlost usidrenih brodova i njihov odsjaj u mirnom moru luke.
Devojka, ne sasvim mlada, sedela je skoro nepomično poput nekoga
ko smireno nešto iščekuje. Konobar joj je ubrzo doneo piće. Osmehnula se
u znak zahvalnosti, ne progovarajući. Zatim je rukama obuhvatila čašu i
nastavila da posmatra luku, lagano ispijajući svoje piće.
Luelin je primetio prstenje na njenim rukama, usamljeni smaragd na
jednoj i gomilu dijamanata na drugoj ruci. Ispod egzotičnog šala nosila je
jednostavnu crnu haljinu sa rolkom.
Nije gledala niti je obraćala pažnju na ljude koji su sedeli oko nje. I oni
jedva da su bacili pogled na nju, a čak kad bi to i učinili, činili bi to bez
118
preteranog interesovanja. Bilo je jasno da je ona dobro poznata u tom

kafeu.
Luelin se zapitao ko li je ona. Pomislio je kako je prilično neobično da
mlada žena njenog staleža sedi sama bez ikakve pratnje. Ipak, bilo je
očigledno da se ona osećala savršeno prijatno. Delovala je kao da je to deo
njene svakodnevne rutine. Možda će se njen pratilac uskoro pojaviti i
pridružiti joj se.
Međutim, vreme je prolazilo, a devojka je i dalje sedela sama za
stolom. Povremeno bi glavom gestikulirala ka konobaru i on bi joj doneo
novo piće.
Prošlo je skoro više od sata kada je Luelin zatražio račun i spremao se
da krene. Kad je prošao pored njenog stola, pogledao ju je.
Činilo se kao da nije svesna ni njega niti okruženja. Zurila je u svoju
čašu, zatim u more, pritom ne menjajući izraz lica. Bio je to izraz nekoga
ko je kilometrima daleko.
Dok je Luelin odlazio iz kafea krećući se uzanom i strmom ulicom koja
je vodila do njegovog hotela, osetio je iznenadni nagon da se vrati nazad,
da joj se obrati, da je upozori. Zbog čega li mu je reč 'upozorenje' prošla
mislima? Zašto je mislio da je ona u nekakvoj opasnosti?
Odmahnuo je glavom. U tom trenutku nije mogao ništa da uradi, ali je
bio sasvim siguran da je bio u pravu.
2.
Nakon dve nedelje, Luelin Noks je i dalje bio na ostrvu. Dani su mu

tekli u prijatnoj kolotečini. Šetao je, odmarao, čitao, ponovo šetao, spavao.
Uveče, pre večere, sišao bi do luke i seo u jedan od kafea. Uskoro je iz svoje
svakodnevne rutine izbacio čitanje. Više nije imao šta da čita.
Sada je živeo sam, sam sa sobom, i znao je da tako treba da bude. Ipak,
nije bio usamljen. Nalazilo se među jednakima, bio je jedno s ostalima, čak
i kad im se nikad ne bi obratio. Nije tražio, ali ni izbegavao kontakte s
drugima. Razgovarao je sa mnogo ljudi, ali ni sa kim nije imao ništa više od
razmene uobičajenih ljubaznih fraza. Poželeo bi im sve najbolje, oni bi
njemu poželjeli sve najbolje, ali niko od njih nije želeo da gura nos u život
onog drugog.
119
Ipak, postojao je izuzetak od tih uzdržanih, mada prijatnih

poznanstava. Neprestano se interesovao za devojku koja je dolazila u kafić
i sedela ispod grma puzavice. Mada je obilazio nekoliko različitih restora-
na i kafea duž šetališta pored luke, najčešće je odlazio u kafe u kome je
prvi put sedeo. U njemu je nekoliko puta susreo tu Engleskinju. Uvek bi
dolazila kasno uveče i sedela za istim tim stolom. Otkrio je da ona često
ostane da sedi i kada svi gosti odu. Mada je za njega predstavljala
misteriju, bilo mu je jasno da je niko drugi ne smatra misterioznom.
Tednog dana je pitao konobara:
„Senjora koja ovde sedi, ona je Engleskinja?“
„Jeste, Engleskinja je.“
Živi ovde na ostrvu?“
„Da.“
„Ne dolazi ovamo svake večeri?“
Konobar mu je odgovorio ozbiljnim glasom:
„Dođe kad može.“
Bio je to neobičan odgovor i Luelin je nastavio da razmišlja o njemu.
Nije ga pitao kako se ona zove. Da je konobar želeo da mu kaže njeno
ime, rekao bi mu ga. Kazao bi: „Ona je gospođa ta i ta i živi tu i tu.“ Pošto
nije rekao ništa u tom smislu, Luelin je zaključio da postoji neki značajan
razlog zbog koga njeno ime nije podelio sa strancem.
Umesto toga, upitao je konobara:
„Šta ona pije?“
Mladić mu je kratko odgovorio: „Brendi.“ Zatim se udaljio od njegovog
stola.
Luelin je platio piće i poželeo im laku noć. Probijao se između stolova
i kratko ostao da stoji na pločniku pre nego što se priključio reci večernjih
šetača.
Zatim se, sasvim iznenada, okrenuo i odlučno i rešeno, poput pravog
Amerikanca, čvrstim i sigurnima korakom prišao stolu prekrivenom
puzavicama.
„Da li bi Vam smetalo da sednem pored Vas da kratko
porazgovaramo?“, pitao je.
120
Drugo poglavlje
Sasvim polako prebacila je pogled sa svetla luke na njegovo lice. Njene

oči su nekoliko trenutaka i dalje bile širom raširene, a pogled mutan.
Mogao je da oseti njen trud da se usredsredi na njega. Bila je, što mu je
bilo sasvim jasno, odlutala nekuda veoma daleko.
Takođe je odmah primetio, osetivši iznenadni tračak tuge, da je ona
veoma mlada. Ne samo mlada po godinama (imala je, po njegovoj proceni,
negde oko dvadeset tri, dvadeset četiri godine), već mlada u smislu da je
bila nezrela. Podsećala je na razvijeni pupoljak čiji je rast zaustavljen
iznenadnim mrazom - i dalje je izgledao uobičajeno, ali je, zapravo, prestao
da se razvija u rascvetali cvet. Neće primetno uvenuti. Samo će vremenom
pasti na zemlju, neotvoren. Izgledala je kao izgubljeno dete, pomislio je.
Takođe ga je privukla njena lepota. Bila je veoma lepa i ljupka. Muškarci će
je uvek smatrati lepom, uvek će žudeti da joj pomognu, da je zaštite, da
brinu o njoj. Što bi se reklo, sreća je prevagnula u njenu korist. A opet,
sedela je sama, posmatrajući nejasne i nepojmljive daljine. Negde na svom
laganom, zasigurno srećnom životnom putu, ona se izgubila.
Oči su joj sad bile širom otvorene i duboko plave. Proučavala ga je.
Rekla je, pomalo nesigurno: „Oh?“
On je čekao.
Zatim se ona nasmešila.
„Izvolite, molim Vas.“
Privukao je stolicu i seo pored nje.
Upitala ga je: „Vi ste Amerikanac?“
„Jesam.“
„Sišli ste sa broda?“
Istog trenutka je ponovo skrenula pogled ka luci. Uz dok stajao je
privezan jedan brod. Uz dok je, skoro uvek bio usidren neki brod.
„Jesam sišao sa broda, ali ne sa tog broda. Ovde sam već nedelju ili
dve.“
„Većina ljudi se ne zadrži toliko“, rekla je.
To je bila izjava, a ne pitanje.
121
Luelin je gestom pozvao konobara da dođe.

Naručio je kurakao12.
„Mogu li nešto da naručim za Vas?“ Hvala Vam“, rekla je. I dodala: „On
zna šta.“
Mladić im se naklonio i otišao.
Sedeli su nekoliko trenutaka u tišini.
„Pretpostavljam da ste se osetili usamljenim?“, napokon je rekla.
„Ovde nema puno Amerikanaca niti Engleza.“
Shvatio je da pokašava sebi da objasni zašto joj se obratio.
„Ne“, iznenada je rekao. „Nisam bio usamljen. Otkrio sam da... volim da
budem sam.“
„Svako to voli, zar ne?“ Iznenadila ga je toplina kojom je govorila.
„Razumem Vas“, rekao je. „Zato Vi dolazite ovamo?“
Klimnula je glavom.
„Da budete sami. A sad sam ja došao i to pokvario?“
„Niste“, kazala je. „Vi mi ne smetate. Znate, Vi ste samo stranac.“
„Znam.“
„Čak Vam ni ime ne znam.“
„Da li želite da ga znate?“
„Ne. Više bih volela da mi ga ne kažete. A ja Vam neću reći moje.“
Zatim je sumnjičavo dodala:
„Ali, možda ste ga već čuli. Svi u kafeu me poznaju.“
„Ne, nisu mi pominjali Vaše ime. Mislim da oni znaju da ne želite da ga
iko zna.“
„Oni to zaista znaju i razumeju. Svi oni, svi do jednog, imaju savršene
manire. Njihovi maniri nisu naučeni - oni su rođeni sa njima. Sve dok
nisam došla ovamo nisam mogla da verujem da urođena ljubaznost može
biti tako divna... tako pozitivna.“
Konobar im je doneo piće. Luelin je platio.
Pogledao je u čašu koju je devojka držala stegnutu prstima obe ruke.
12
liker od narandže - prim. prev.
122
„Brendi?“
„Da, brendi puno pomaže.“
„Pomaže Vam da se osećate usamljeno? Jesam li pogodio?“
„Da. Pomaže mi da se osećam... slobodno.“
,,A niste slobodni?“
„Da li je iko zaista slobodan?“
Razmislio je o njenom pitanju. Ona te reči nije izgovorila ogorčeno -
kao što ih ljudi najčešće izgovaraju. Naprosto je postavila jednostavno
pitanje.
„Sudbina svakog čoveka leži samo u njegovim rukama - da li je to ono
na šta ste mislili?“
„Ne, ne bih rekla da je to. Ne sasvim. Mogu da razumem takvo
osećanje, mišljenje da je čovekov put unapred ucrtan kao kurs onog broda
i da čovek mora da ga prati, ponovo poput broda, i sve dok to čini, biće
dobro. Međutim, ja se pre osećam poput broda koji je, sasvim iznenada,
skrenuo sa svog ucrtanog kursa. Tada shvatite da ste izgubljeni. Ne znate
gde ste i osuđeni ste na milost i nemilost vetrova i mora, a i dalje niste
slobodni, zatekli ste se usred nečega što ne razumete - i od čega vam nema
spasa.“ Dodala je: „Kakve gluposti ja pričam. Pretpostavljam da to iz mene
progovara brendi.“
Složio se.
„Nesumnjivo, delimično progovara brendi. Kuda Vas on vodi?“
„Oh, daleko... to je sve - vodi me daleko odavde.“
„Od čega Vi to, zapravo, pokušavate da pobegnete?“
„Ni od čega. Zaista ni od čega. To je ono što je... najgore. Ja sam prava
srećnica, zapravo. Imam sve.“ Ponovila je potpuno trezveno: „Sve... Oh, ne
želim da kažem da nikada nisam tugovala i patila, ali nije u tome stvar.
Nisam osoba koja teži prošlosti i kuka nad njom. Ja je ne dižem iz mrtvih
da bih je iznova proživljavala. Ja ne želim da se vratim nazad, čak ni da
idem napred. Ja samo želim da odem nekuda odavde. Sedim ovde, pijem
brendi, ali sam zapravo tamo negde iza luke, i idem sve dalje i dalje - do
nekog nestvarnog mesta koje, zapravo, ne postoji. Kao u onim snovima
koje smo sanjali kao deca, u kojima letimo - bestežinski - laki - samo
plutamo.“
123
Pogled joj je ponovo odlutao. Luelin je sedeo i posmatrao je.

Vratila se u sadašnjost, uz iznenadni, preplašeni trzaj. „Izvinite.“
„Nemojte se vraćati ovamo. Idem ja sad.“ Ustao je. „Mogu li s vremena
na vreme da sednem pored Vas da razgovaramo? Ako biste radije da to ne
činim, samo mi recite. Razumeću.“
„Ne, bilo bi mi drago da sednete pored mene. Laku noć. Ja ću ostati još
malo. Znate, ne mogu uvek lako da se izvučem.“
2.
Prošlo je više od nedelju dana kada su ponovo razgovarali. Čim je on

seo za sto, ona je rekla: „Drago mi je što još niste otišli. Uplašila sam se da
možda više niste ovde.“
„Ne nameravam da idem uskoro. Još nije vreme.“
„Kuda ćete kad odete odavde?“
„Ne znam.“
„Mislite - čekate dalja uputstva?“
„Moglo bi i tako da se kaže, da.“ Polako je nastavila:
„Prošli put kad smo razgovarali pričali smo samo o meni. Nismo
uopšte pričali o Vama. Zašto ste došli ovamo - na ostrvo? Da li ste imali
neki poseban razlog?“
„Možda je to bio isti onaj razlog zbog koga Vi pijete brendi - da
pobegnem od drugih ljudi.“
„Uopšteno od ljudi ili mislite na neke određene ljude?“
„Ne mislim na sve ljude. Mislim na ljude koji me znaju - ili su me
poznavali - onakvog kakav sam nekad bio.“
„Da li Vam se nešto - dogodilo?“
„Da, nešto mi se dogodilo.“
Nagnula se napred, ka njemu.
„Da li ste Vi isti kao ja? Da li Vam se desilo nešto što Vas je skrenulo sa
utvrđenog kursa?“
Odrično je odmahnuo glavom dok su ga osećanja preplavljala.
124
„Ne, zaista nije. Ono što ste meni desilo je suštinski i sastavni deo mog
životnog puta. Taj događaj je imao određeni značaj i nameru.“
„Ali, ono što ste kazali o ljudima...“
„Oni ne razumeju, znate. Oni me sažaljevaju i žele da me odvuku
nazad - ka nečemu što je već gotovo.“
Zbunjeno se namrštila.
„Ne razumem baš...“
„Imao sam posao“, rekao joj je sa smeškom. „Zatim sam ga izgubio.“
„Važan posao?“
„Ne znam.“ Razmišljao je. „Ja sam mislio da je važan. Ali, niko ne može
biti sasvim siguran šta je važno, a šta ne. Čovek mora da nauči da se ne
oslanja samo na sopstvene vrednosti. Vrednosti su uvek relativne.“
,,I tako ste digli ruke od svog posla?“
„Nisam.“ Toplo se nasmešio. „Dobio sam otkaz.“
„Oh.“ Iznenadila se. „Da li Vam je to... zasmetalo?“
„Jeste, i te kako mi je zasmetalo. Svakome bi smetalo. Ali, sada je s tim
gotovo.“
Namrštila se gledajući u svoju praznu čašu. Kada je okrenula glavu,
mladić koji je strpljivo čekao kraj stola, hitro je zamenio praznu čašu
punom.
Otpila je nekoliko gutljaja, a zatim rekla:
„Mogu li nešto da Vas pitam?“
„Samo izvolite.“
„Da li smatrate da je sreća veoma bitna?“
Razmišljao je o njenom pitanju.
„Izuzetno je teško dati odgovor na to pitanje. Ako bih rekao da je sreća
od vitalnog značaja, a da u isto vreme nimalo nije bitna, pomislili biste da
sam poludeo.“
„Možete li malo bliže da mi to objasnite?“
„Pa, to je otprilike kao seks. Seks je od vitalnog značaja, a opet, nije
toliko bitan. Vi ste udati?“
Primetio je tanku burmu na njenom prstu.
125
„Bila sam udata dvaput.“

„Da li volite svog muža?“
Namerno ju je pitao u jednini, a ona mu je odgovorila bez imalo
okolišanja.
„Volela sam ga više od svega na svetu.“
„Kada se osvrnete na svoj život s njim, šta Vam prvo padne na pamet,
koji su to trenuci koje ćete zauvek pamtiti? Da li je to momenat kada ste
prvi put spavali š njim - ili nešto sasvim drugo?“
Iznenada se glasno nasmejala, a sa smehom ju je preplavila
očaravajuća radost.
„Njegov šešir“, rekla je.
„Šešir?“
„Da. Na našem medenom mesecu. Odleteo mu je s glave i kupio je neki
lokalni, domorodački. Neverovatno smešnu, slamnatu stvar, a ja sam mu
rekla da bi bolje meni pristajao. Zato sam ga stavila na glavu, a zatim je on
na glavu stavio moj šešir - jedan od onih budalastih ukrasa za glavu, kakve
sve žene nose, i pogledali smo jedno u drugo, smejući se. Svi turisti
razmenjuju osvoje šešire, rekao je, pa dodao: 'Blagi bože, koliko te samo
volim...'„ Glas joj je pukao. „Nikada to neću zaboraviti.“
„Eto, vidite?“, rekao je Luelin. „To su ti čarobni trenuci - trenuci
pripadanja - trenuci večne divote - to nije seks. A opet, ako seks nije dobar,
brak je potpuno uništen. Takođe, na neki način, hrana je bitna - bez nje
nam nema života, a opet, sve dok si sir, ne razmišljaš mnogo o tome. Sreća
je jedna vrsta životne hrane, podstiče napredak, veliki je učitelj u životu,
ali ona nije svrha naših života i sama po sebi nije dovoljna.“
Dodao je nežno:
„Da li je sreća ono što Vi želite?“
„Ne znam. Trebalo bi da sam srećna. Imam sve što bi trebalo da me
učini srećnom.“
„Ali želite nešto više?“
„Manje“, brzo je rekla. „Ja želim manje od života. Sve ovo mi je previše -
sasvim previše.“
Dodala je, prilično neočekivano:
„Sve to je preteško.“
126
Neko vreme su samo sedeli u tišini.

Napokon je opet progovorila: „Kada bih znala barem šta je to što
želim, umesto što sam toliko negativna i glupa.“
„Vi znate šta želite. Želite da pobegnete. Zašto onda to ne učinite?“
„Da pobegnem?“
„Da. Šta Vas sprečava? Novac?“
„Ne, nije novac. Imam novca - ne previše, ali sasvim dovoljno.“
„Šta je onda?“
„Previše toga. Ne biste razumeli.“ Njene usne su se izvile u iznenadni,
ironični osmeh. „Moja priča je kao Čehovljeva priča o tri sestre, koje su
uvek kukale kako žele da odu u Moskvu. Nikad nisu otišle i nikada i neće
otići, mada pretpostavljam da su mogle prosto da odu na železničku
stanicu i sednu u voz za Moskvu, bilo kog dana u njihovim životima! Kao
što bih i ja smogla da kupim kartu i otplovim onim brodom što isplovljava
večeras.“
„Zašto to ne učinite?“
Posmatrao ju je.
„Vi mislite da znate odgovor na to“ rekla je.
Odmahnuo je odrečno glavom.
„Ne, ne znam odgovor. Pokušavam da Vam pomognem da ga sami
otkrijete.“
„Možda sam kao Cehovljeve junakinje. Možda, u stvari, ne želim da
odem.“
„Možda.“
„Možda je beg tek jedna od ideja koje mi prolaze kroz glavu.“
,,I to je moguće. Svi mi imamo fantazije, koje nam pomažu da
podnesemo život.“
„Beg je moja fantazija?“
„Ja to ne znam. To Vi znate.“
„Ja ne znam ništa - ama baš ništa. Svaki put kad mi se ukazala ikakva
prilika, pogrešno sam postupila. A kad neko uradi nešto pogrešno, mora
toga da se drži, zar ne?
„Ne znam.“
127
„Ne morate to stalno da ponavljate.“

„Žao mi je, ali to je istina. Tražite od mene da donosim zaključke o
nečemu o čemu nemam pojma.“
„Pričala sam uopšteno.“
„Ne postoji priča koja je uopštena.“
„Hoćete da kažete da ništa nije apsolutno dobro ili apsolutno zlo?“
zurila je u njega.
„Ne, nisam to mislio. Naravno da postoje dobro i zlo, ali ti pojmovi su
toliko daleko od naše mogućnosti da ih shvatimo da jedino možemo da
živimo sa našim sopstvenim, delimičnim shvatanjem.“
„Zar nije opšte poznato šta je dobro?“
„Naučeni ste šta je dobro, prateći poznate i uvrežene kanone
današnjice. Ili, ako odemo malo dalje, možda možete to i da osetite
koristeći svoje instinktivno znanje. Ali, čak je i to predaleko od pravog
pojma. Ljude su spaljivali na lomačama, ne sadisti ili nasilnici, već pošteni i
učeni ljudi, koji su verovali da je to što rade dobro. Čitao sam o nekom
suđenju u doba stare Grčke, kada su optužili čoveka koji je odbijao da
dozvoli da njegove robove muče da bi saznali istinu, što je tada bio običaj.
Smatrali su ga osobom koja je namerno prekršila zakon i opstruirala
pravdu. U Americi je postojao jedan pošteni, bogobojažljivi činovnik, koji
je pretukao na smrt svog trogodišnjeg sinčića, koga je obožavao, zato što je
dete odbilo da se pomoli pred spavanje.“
„To je sve grozno!“
„Tako je, grozno je zato što je protok vremena promenio naše stavove
i ideje.“
„Dakle, šta onda možemo da učinimo!“'
Njeno ljupko i začuđeno lice se naglo ka njemu.
„Možemo da pratimo sopstvenu ideju, skromno - i sa nadom.“
„Da pratimo sopstvenu ideju - da, to mogu da shvatim, ali moja ideja je
nekako... pogrešna.“ Nasmejala se glasno. „Kao kada pleteš džemper i
greškom ti pobegne jedan šav, skroz do kraja leđa.“
„To već ne bih znao“, rekao je. „Nikada nisam štrikao.“
„Zašto mi sad ne kažete svoje mišljenje?“
„To bi bilo samo moje mišljenje.“
128
„Pa?“
„Osim toga, moglo bi da utiče na Vas... Imam osećaj da je na Vas lako
uticati.“
Njeno lice je ponovo postalo ozbiljno.
„Tako je. Možda je u tome problem.“
Čekao je nekoliko trenutaka, a zatim je rekao glasom koji kao da
iznosi jasne činjenice:
,,U čemu je tačno Vaš problem?“
„Ni u čemu.“ Gledala ga je beznadežno. „Ja nemam problem. Ja imam
sve što bijedna žena mogla da poželi.“
„Ponovo generalizujete stvari. Vi niste bilo koja žena.
„Vi ste Vi. Da li Vi imate sve što želite?“
„Da, da, da! Ljubav i nežnost i novac i luksuz i prelep okoliš i
družbenika - sve. Imam sve što bih i sama sebi birala. Ne, problem sam ja.
Nešto nije u redu sa mnom.“
Pogledala ga je prkosno. Za divno čudo, osetila je utehu kada joj je,
istim onim, razložnim glasom rekao:
„Da. Nešto zaista nije u redu s Vama - to je potpuno jasno.“
3.
Odgurnula je svoju čašu brendija. Rekla je: „Mogu li da pričam o sebi?“

„Ako to želite.
„Zato što, ako to učinim, možda uspem da uvidim kada je... sve pošlo
naopako. Mislim da bi mi to pomoglo.“
„Da. To bi moglo da pomogne.“
„Sve je bilo veoma lepo i obično - ceo moj život, hoću da kažem. Imala
sam srećno detinjstvo, predivan dom. Išla sam u školu, radila uobičajene
stvari i niko nikad nije bio zao prema meni. Možda bilo bi bolje po mene
da su bili. Možda sam bila razmaženo derište - ali ne, zaista ne mislim da
sam bila. Vratila sam se kući iz škole, igrala tenis, plesala, upoznavala
razne mladiće i pitala se čime bih mogla da se bavim - sve sasvim obične
stvari.“
129
„Sve to zvuči prilično uobičajeno.“

„Zatim sam se zaljubila i udala.“ Glas joj se blago izmenio.
,,I živela zauvek srećno...“
„Ne.“ Glas joj je zvučao zamišljeno. „Volela sam ga, ali sam vrlo često
bila nesrećna.“ Dodala je: „Zato sam Vas i pitala da li mislite da je sreća
zaista presudno bitna.“ Zaustavila se na tren, a zatim nastavila: „Teško je to
objasniti. Nisam bila veoma srećna, ali opet, na neki čudan način, to je bilo
prihvatljivo - to je bilo ono što sam izabrala, što sam želela. Nisam u sve to
uletela zatvorenih očiju. Naravno da sam ga idealizovala - svi to rade.
Međutim, sećam se kako sam se jednog jutra probudila veoma rano - bilo
je oko pet sati ujutru, tik pred zoru. To je baš hladno doba dana, vreme za
istinu, zar se ne slažete? I tada sam znala - jasno sam uvidela - kakva će mi
budućnost biti. Znala sam da neću biti zaista srećna, shvatila sam kakav je
on, sebičan i okrutan na veseo i šarmantan način, ali sam takođe videla i
da jeste bio šarmantan i veseo i bezbrižan - i da sam ga volela, njega i
nikoga drugog, i da bih radije bila nesrećna u braku s njim, nego da budem
zadovoljna i bezbedna bez njega. Smatrala sam da bih mogla, uz malo
sreće i ako ne budem previše glupa, da uspem da uživam u takvom životu.
Prihvatila sam činjenicu da ga volim više nego sto bi on mene ikada mogao
da voli i da ne smem - nikada - da mu tražim više nego što je bio spreman
da mi pruži.“
Zaustavila se na tren, pa nastavila:
„Naravno da nisam to sebi tako jasno objasnila. Sad opisujem ono što
je tada bilo samo osećanje. Ali, bilo je stvarno. Ponovo sam nastavila da ga
dižem u nebesa, da govorim sebi koliko je divan, da mu pripisujem ple-
menite osobine koje nisu bile ni blizu istine. Ali, imala sam svoj trenutak -
trenutak u kome čovek sagleda svoju budućnost, trenutak nakon koga
može da ode ili da ostane i nastavi da se bori. U tim hladnim, ranim
jutarnjim minutima, kada sam videla koliko je sve to teško i... da... koliko je
zastrašujući život koji me čeka, priznajem, pomislila sam da svemu tome
okrenem leđa. Ali, umesto toga, rešila sam da nastavim.“
Rekao je veoma nežno:
,,I sada žalite...?“
„Ne, ne!“ Eksplodirala je. „Nikada nisam zažalila. Svaki minut tog
braka je bio vredan muke! Mogu da žalim samo zbog jedne stvari - zbog
toga što je on umro.“
130
Mrtvilo iz njenih očiju je nestalo. To više nije bila žena koja je plutala
kroz život na putu ka bajci. Žena koja se naginjala ka njemu preko stola je
bila strastveno puna života.
„Umro je previše rano“, rekla je. „Kako ono beše Magbet kaže? 'Trebalo
je da umre kasnije?' To ja osećam prema njemu. Trebalo je da umre
kasnije.“
On je odmahivao glavom.
„Svi to mislimo kada neko naš umre.“
„Zaista? Ne bih to znala. Znam da je bio bolestan. Shvatam da bi
doživotno ostao nepokretan. Shvatam i da je to veoma teško podnosio i da
je mrzeo svoj život, kao i da se istresao na svakome, a posebno na meni.
Ali, on nije želeo da umre. Uprkos svemu, nije želeo da umre. Zato toliko
strastveno i mrzim što mu se to desilo. On je bio ono što bi se moglo
nazvati genijem za život - da je imao pola života, čak i četvrt, on bi u tome
uživao. Oh!“ Strastveno je podigla ruke ka nebu. „Mrzim Boga što je
dozvolio da on umre.“
Tu se zaustavila i pogledala ga sumnjičavo. „Nije trebalo to da kažem -
da mrzim Boga.“
On joj je smireno odgovorio: „Mnogo je bolje mrzeti Boga, nego mrzeti
druge ljude. Boga ne možeš da povrediš.“
„Ne mogu. Ali on može da povredi mene.“
„Ne, draga moja. Mi povređujemo jedni druge, a povređujemo i sebe.“
„A Bog je samo naše žrtveno jagnje?“
„On je oduvek to i bio. On nosi sav naš teret... teret našeg revolta, teret
naše mržnje i teret naše ljubavi.“
Treće poglavlje
Tokom popodneva, Luelin je stvorio novu naviku da ide u duge šetnje.

Krenuo bi iz grada i suludo izuvijanim putem išao uzbrdo, sve dok i grad i
zaliv ne obiležali pod njegovim pogledom začuđujuće nestvarni i
nepomični u mirnoći popodneva. To su bili sati sieste i nigde na vidiku nije
bilo jarko obojenih tačkica koje bi se pomerale na pučini ili po usijanim
131
putevima i ulicama. Ovde gore, na brdima, jedini ljudi koje je Luelin sretao
su bili pastiri koji su gonili koze, mali dečaci, koji su lutali naokolo sami,
pevajući veselo pod suncem, ili oni koji su sedeli pred kućama i sami se
igrali s gomilicama kamenja. Oni bi ozbiljno poželeli Luelinu dobar dan',
bez ikakve znatiželje. Bili su naviknuti na strance, koji užurbano šetaju
njihovim ostrvom, raskopčanih košulja, glasno dišući. Ti stranci su bili ili
pisci ili slikari, i oni su to znali. Nije ih bilo puno, i nisu im predstavljali
nikakav novitet. Pošto Luelin nije sa sobom nosio nikakve rekvizite, nije
imao platno, niti štafelaj, čak ni blok za skiciranje, smestili su ga među
pisce i ljubazno mu govorili: „Dobar dan“.
Luelin bi uzvratio njihov pozdrav i nastavio da šeta.
Nije imao određeni cilj u svojim lutanjima. Osmatrao je okoliš, ali mu
ni to ništa posebno nije značilo. Ono najvažnije nalazilo se u njemu. Mada
mu još uvek nije bilo sasvim jasno šta je to najvažnije, niti je razaznavao,
postepeno je poprimao svoj oblik i veličinu.
Staza ga je povela kroz šumarak banana. Jednom kada se našao usred
tog zelenog prostranstva, bio je zaprepašćen saznanjem da se odmah
izgubi svaki osećaj za cilj ili pravac. Nije se moglo nikako znati dokle sve
sežu banane, kao i gde ili kad će uspeti da izađe iz šumarka. Ta staza je,
možda, bila kratka, a mogla je i kilometrima da se proteže. Sve što je čovek
mogao, bilo je da nastavi da ide svojim putem. U nekom trenu će se stvoriti
tačno na mestu na koje ga je put odveo. Ta poenta je bila jasna i
nepromenljiva. On nije mogao da utiče na nju. Ono na šta je mogao da
utiče bio je njegov lični napredak - njegova stopala koračala su tom stazom
nošena sopstvenom voljom da stignu do cilja. Mogao je da se okrene ili da
nastavi napred. Imao je slobodu izbora. Da putuje, s nadom...
Iznenada kao da je izronio iz zelene nepomičnosti stabala banana i
obreo se na pašnjaku, skoro uznemiren tim iznenađenjem. Malo niže,
pored puta koji je takođe vijugao do podnožja, sedeo je muškarac i slikao
za svojim štafelajem.
Leđima je bio okrenut ka Luelinu, koji je video samo obrise njegovih
snažnih ramena ispod tanke, žute košulje i stari, filcani šešir, širokog
oboda, koji je bio nabijen na vrh slikareve glave.
Luelin se polako spuštao tom stazom. Kada je krenuo da se približava
ravni, ubrzao je korak, posmatrajući s iskrenim interesovanjem delo koje
je nastajalo na slikarskom platnu. Na kraju krajeva, ako se slikar smestio
132
pored onoga što je očigledno bila dobro utabana staza, bilo je jasno da mu
nije smetalo da neko posmatra njegov rad.
To je bila moćna slika, naslikana jarkim bojama i snažnim potezima
četkice. Više se oslanjala na opšti utisak nego na isticanje detalja. Bila je
ugodna oku, a umešnost slikara je bila očita, mada sama slika nije imala
neko dublje značenje.
Slikar je okrenuo glavu i osmehnuo se.
„Nije baš moje životno delo“, rekao je. „Samo hobi.“
Muškarac je imao negde između četrdeset i pedeset godina. Imao je
tamnu kosu prošaranu sedim vlasima. Bio je zgodan, ali Luelin nije bio
svestan njegove privlačnosti koliko njegovog šarma i magnetizma njegove
ličnosti. Bilo je izvesne topline u njemu, kao i ljubaznosti i vitalnosti koje
su iz njega isijavale i činile ga osobom koju, ako jednom sretnete, nećete
lako zaboraviti.
„Neopisivo je zadovoljstvo kada istisnete bogate, sočne boje na paletu
i nabacate ih svuda po platnu!“ rekao je slikar zamišljeno. „Ponekad znam
šta želim da postignem, a nekad i ne, ali je zadovoljstvo uvek prisutno.“
Hitro je pogledao pridošlicu. „Vi niste slikar?“
„Nisam. Samo sam ovde odseo.“
„Shvatam.“ Čovek je, sasvim iznenadno, povukao potez četkicom na
kojoj se nalazila jarko ružičasta boja i prevukao je preko plavetnila mora
na slici. „Čudno“, rekao je. „Ovo čak izgleda dobro. Pomislio sam da bi
upravo tako izgledalo. Neobjašnjivo!“
Spustio je četkicu na paletu, uzdahnuo, sklonio oronuo šešir sa čela i
polako se okrenuo da bi bolje osmotrio svog posetioca. Iznenada su mu se
oči suzile sa interesovanjem.
„Izvinite“, rekao je. „Zar Vi niste doktor Luelin Noks?“
2.
Primetio je kako je posetilac ustuknuo, mada nije bilo fizičkog

pokreta, a zatim je Luelin tiho odgovorio: „Tako je.“
Samo trenutak kasnije, video je koliko je čovek preko puta njega brzo
shvatao situaciju.
133
„Zaista nepromišljeno s moje strane“, rekao je. „Imali ste zdravstvenih

problema, zar ne? Pretpostavljam da ste ovamo došli da se sklonite od
ljudi. Ne morate da brinete. Amerikanci retko dolaze na ovo ostrvo, a
lokalno stanovništvo ne zanima niko drugi osim njihovih rođaka i rođaka
njihovih rođaka, njihovih rođenja, smrti i brakova. A ja se ne računam. Ja
ovde živim.“
Pogledao je drugog muškarca.
„To Vas iznenađuje?“
„Da, prilično.“
„Zašto?“
„Nikad ne bih pomislio da biste Vi bili zadovoljni takvim životom.“
„Naravno, u pravu ste. Ja nisam prvobitno došao ovde da bih živeo.
Nasledio sam od pradede veliko imanje. Bilo je u prilično lošem stanju
kada sam ga preuzeo. Postepeno je počelo da napreduje. Zanimljivo.“
Dodao je: „Moje ime je Ričard Vilding.“
Luelin je čuo to ime. Svetski putnik, pisac, čovek s puno različitih
interesovanja i širokog i obimnog znanja u mnogim sferama - arheologiji,
antropologiji, entomologiji. Čuo je da se priča kako za ser Ričarda Vildinga
ne postoji tema za razgovor o kojoj on makar nešto ne zna. Opet, nikad se
nije pretvarao da je stručnjak u nečemu. Uz ostale vrline krasio ga je šarm
skromnosti.
„Naravno, čuo sam za Vas“, rekao je Luelin. „Zapravo, veoma sam
uživao u nekoliko Vaših knjiga.“
,,A ja sam, gospodine Noks, bio na vašim skupovima - odnosno, na
jednom, da budem precizan. U Olimpiji, pre godinu i po dana.“
Luelin ga je iznenađeno pogledao.
„Izgleda da Vas to iznenađuje“, rekao je Vilding, veselo se osmehnuvši.
„Iskreno, iznenađuje me. Pitam se zašto li ste bili tamo.“
„Da i ja budem iskren, došao sam da se podsmevam, rekao bih.“
„To me već ne iznenađuje.“
„Ne čini mi se ni da Vas nervira.“
„Zašto bi me nerviralo?“
134
„Pa, ljudsko ste biće, i verujete u svoju misiju - barem pretpostavljam.“

Luelin se nasmešio.
„Da. Razumljivo je da to pretpostavljate.“
Vilding je ćutao nekoliko trenutaka. Zatim je progovorio
razoružavajućom vedrinom:
„Znate, zaista smatram zanimljivim što smo se ovako upoznali. Nakon
što sam prisustvovao vašem skupu, ono što sam najviše želeo je bilo da
Vas upoznam.“
„Svakako Vam ne bi bilo teško da to organizujete?“
„Na određeni način, ne bi. Vi biste morali da se upoznate sa mnom!
Međutim, ja sam želeo da Vas upoznam pod sasvim drugim okolnostima -
pod takovim okolnostima da možete, ako to poželite, da mi kažete da se
nosim dođavola.“
Luelin se ponovo nasmešio.
„Ti uslovi su sad ispunjeni. Više nemam nikakvu dužnost.“
Vilding je zainteresovano gledao u njega.
„Sad se pitam, da li tako govorite zbog Vašeg zdravlja ili zbog
promenjenog pogleda na svet?“
„Ja bih rekao da je to samo pitanje funkcije.“
„Nije mi sasvim jasno.“
Drugi muškarac nije ništa rekao.
Vilding je počeo da pakuje svoj slikarski materijal.
„Želeo bih da Vam objasnim kako je došlo do toga da dođem da Vas
slušam u Olimpiji. Biću potpuno iskren, jer mislim da niste osoba koju
istina vređa ako nije uperena da Vas povredi. Bio sam veoma protiv - i
dalje sam - onoga što je trebalo da predstavlja skup u Oimpiji. Ne mogu ni
da Vam opišem koliko mi je mrska ideja o masivnoj religiji - što to i jeste -
predstavljenoj preko govornika, uz pomoć zvučnika. To vređa sve moje
instinkte.“
Primetio je na Luelinovom licu na tren da ga čitava ta priča pomalo
zabavlja.
„Da li Vam to zvuči izrazito britanski i malo smešno?“
„Prihvatam to kao Vaše lično mišljenje.“
135
„Dakle, zato sam i došao tamo, kao što sam Vam rekao, da Vas
ismevam. Očekivao sam da ću se veoma razbesneti.“
,,A ostali ste smireni?“
Pitanje je bilo postavljeno više kao podrugivanje nego što je bilo
ozbiljno.
„Ne. Moji stavovi o tome su ostali nepromenjeni. Ne dopada mi se da
Bog bude izložen u potrošačke svrhe.“
„Čak ni zbog potrošačkih ljudi u potrošačko doba? Zar ne vadimo
Boga iz budžaka tokom sezone praznika?“
„Tu ste u pravu, tako je. No ono što me je zaista dirnulo bilo je nešto
što nisam očekivao - Vaša očita iskrenost.“
Luelin ga je pogledao sa iznenađenjem na licu.
„Smatrao sam da se to podrazumeva.“
„Sad kad sam Vas upoznao, jasno mi je što ste tako mislili. Ipak, to je
mogao biti samo trik - udoban i odlično plaćeni trik. Postoje politički
trikovi, mazanje očiju - zašto onda ne bi postojali i religiozni trikovi?
Priznajem, imate talenta za oratorstvo, svakako. Rekao bih i da je to nešto
od čega biste mogli izuzetno lepo da živite, ako to radite na visokom nivou
ili ako nađete nekoga da to uradi za Vas. Pretpostavljam da je bilo u pitanju
ovo drugo?“
To je delom bilo pitanje.
Luelin mu je trezveno odgovorio: „Da, neko me je promovisao na
visokom nivou.“
„Nisu brinuli o troškovima?“
„Nisu brinuli o troškovima.“
„To je ono što mene intrigira, znate. Kako ste mogli to da podnesete?
Zapravo, to me je zanimalo nakon što sam Vas video i čuo.“
Prebacio je svoj slikarski materijal preko ramena.
„Da li biste došli kod mene na večeru jedne večeri? Neopisivo bih
uživao u razgovoru s Vama. Ona kuća dole u podnožju je moja kuća. Bela
vila sa zelenim žaluzinama. Slobodno odbijte ako ne želite. Nemojte se
truditi da nađete izgovor.“
Luelin je na tren razmišljao pre nego što mu je odgvorio.
136
„Veoma bih voleo da dođem na večeru.“

„Odlično. Večeras?“
„Hvala na pozivu.“
,,U devet sati. Ne morate se presvlačiti.“ Odšetao je niz brdo. Luelin je
još neko vreme stajao i gledao za njim, a zatim nastavio šetnju.
3.
„Dakle, idete u vilu senjor Vildinga?“

Vozač ulubljene kočije je bio iskreno zainteresovan. Njegovo staro
vozilo je bilo veselo ukrašeno oslikanim cvećem, a konj je imao ogrlicu od
plavih perlica. Konj, kočija i vozač su delovali podjednako radosno i
spokojno.
„On je veoma simpatičan - senjor Vilding“, nastavio je vozač. „On ovde
nije stranac. On je jedan od nas. Don Estobal, koji je bio vlasnik vile i
imanja, bio je star, veoma star. Pa je dopuštao sebi da bude prevaren, po
ceo dan je čitao knjige, a brodom su mu stalno stizale nove. U vili postoji
soba sa knjigama od poda do plafona. Meni je nejasno šta čovek radi sa
tolikim knjigama. Kada je umro svi smo se zapitali hoće li vila biti prodata?
Međutim, tada je došao ser Vilding. Često je bio ovde, kao dečak, jer se
sestra Don Estobala udala za Engleza i njena deca, kao i deca njene dece su
dolazila ovamo da provedu školski raspust. Ipak kada je Don Estobal
umro, imanje je pripalo ser Vildingu i on je došao ovamo da ga preuzme.
Čim je stigao, odmah je krenuo da ga sređuje i potrošio je mnogo novca da
ga dovede u red. Tada je nastupio rat i on je otišao odavde na mnogo
godina. Uvek je govorio, da će se vratiti ovamo ako ga ne ubiju - što je na
kraju i učinio. Prošle su već dve godine otkad se vratio ovamo sa svojom
novom ženom i od kad su počeli ovde da žive.“
„Znači, bio je dvaput oženjen?“
„Da.“ Vozač je stišao glas, kao da se obraća u poverenju. „Njegova prva
žena je bila zla žena. Bila je lepa, ali ga je varala sa drugim muškarcima -
čak i ovde, na ostrvu. Nije trebalo da je oženi. Međutim, kad su žene u
pitanju, on i nije mnogo pametan - previše im veruje.“
Zatim je dodao, kao da se izvinjava:
137
„Muškarac bi trebalo da zna kome može da veruje, ali ser Vilding to ne

zna. Ne zna ništa o ženama. Mislim da nikada neće ni naučiti.“
Četvrto poglavlje
Njegov domaćin primio je Luelina u prostranoj, dugačkoj prostoriji,

prepunoj knjiga od poda do plafona. Prozori su bili širom otvoreni, a
negde odozdo, iz daljine, čuo se šum mora. Pića su bila spremna i
postavljena na niski sto uz prozor.
Vilding ga je pozdravio sa očiglednim zadovoljstvom, odmah se
izvinjavajući zbog izostanka svoje supruge.
„Ona pati od jakih migrena“, rekao je. „Nadao sam se da će joj mir i
tišina ovdašnjeg života prijati i da će se njeno stanje popraviti, ali njeno
zdravstveno poboljšanje je jedva primetno. Doktori izgleda nemaju
rešenje za to.“
Luelin je ljubazno iskazao svoje žaljenje.
„Prošla je mnogo toga“, rekao je Vilding. „Više nego što bi ijedna
devojka podnela. A bila je tako mlada - i dalje je.“
Čitajući sa njegovog lica, Luelin je nežno rekao:
„Vi je mnogo volite.“
Vilding je uzdahnuo:
„Možda i previše za sopstvenu sreću.“
,,A za njenu?“
„Nema te ljubavi koja bi bila prevelika, da joj nadoknadi sve što je
izgubila i propatila.“
To je izgovorio sa velikom strašću.
Između dvojice muškaraca već je postojao iznenađujući osećaj
prisnosti koji je, zapravo, postojao od prvog trenutka kad su se sreli. Kao
da ih je sama činjenica da nisu imali ništa zajedničko - nacionalnost,
vaspitanje, način života, uverenja - pripremila da prihvate jedan drugog
bez uobičajenih barijera uzdržljivosti i konvencionalnosti. Bili su poput
dvojice muškaraca zarobljenih na pustom ostrvu ili nasred mora na splavu
138
na neodređeni vremenski period. Mogli su iskreno da razgovaraju jedan s

drugim, skoro dečjom jednostavnošću.
Seli su da večeraju. Obrok je bio izvrstan, prelepo serviran, a izuzetno

jednostavan. Bilo je tu i vina, koje je Luelin odbio.
„Ako više volite viski...“
Drugi muškarac je odmahnuo glavom.
„Hvala Vam, ja bih samo vodu.“
„Je li to, izvinite na pitanju, zbog principa?“
„Ne. Zapravo, to je način života kog više ne moram da se pridržavam.
Sada više ne postoji razlog zbog koga bih odbio vino. Prosto, nisam se
nikada navikao na njega.“
Dok je izgovarao reč sada', Vilding je oštro podigao glavu. Delovao je
veoma zainteresovano. Zaustio je nešto da kaže, a zatim kao da je sam
sebe zaustavio, počeo je da priča o raznim stvarima. Bio je odičan govornik
i znao je mnogo o raznim temama. Ne samo da je celog života puno
putovao i to u najudaljenije krajeve sveta, već je posedovao talenat da
prenese sve što je video i doživeo osobi s kojom je razgovarao tako da se i
ona osećala kao da je tamo bila.
Ako ste želeli da idete u pustinju Gobi ili u Fezan ili u Samarkand 13
kad biste popričali sa Ričardom Vildingom o tim mestima, imali biste
osećaj kao da ste zaista bili tamo.
Nije se radilo o tome da vam je on držao predavanje, niti se na bilo
koji način postavljao iznad vas. Njegova priča je bila prirodna i spontana.
Potpuno nezavisno od uživanja u Vildingovim pričama, Luelin je
shvatio da je sve zainteresovaniji za ličnost samog govornika. Njegov šarm
i magnetizam bili su neporecivi, a takođe, kako je Luelin zaključio, Vilding
upošte nije bio svestan toga. Vilding se nije trudio niti pokušavao da bude
šarmantan, to mu je bilo urođeno. Bio je, takođe, čovek sa mnogo drugih
talenata. Bio je oštrouman, pametan, ali ne i arogantan, čovek as mnogo
živopisnih interesovanja prema idejama drugih ljudi, kao i prema drugim
13
Samarkand - grad u Uzbekistanu, star preko 2700 godina, središnja tačka na putu svile, na
Uneskovoj listi svetske kulturne baštine - prim. prev.
139
mestima. Mogao je da se specijalizuje u jednoj od tih oblasti - ali opet,

možda je u tome ležala njegova tajna: nikada nije morao da bira, a nikada
to ne bi ni mogao. To ga je činilo humanom, toplom i u osnovi
pristupačnom osobom.
A opet, barem je tako delovalo Luelinu, kao da još uvek u potpunosti
nije odgovorio na sva sopstvena pitanja - ona pitanja koja sebi postavljamo
kao deca. „Zašto mi se ova osoba toliko dopada?“
Odgovor nije čučao u raznim Vildingovim vrlinama, već bi se pre
moglo reći, u samom čoveku.
Iznenada, Luelinu je bilo jasno. Dopadao mu se zato što, bez obzira na
sve svoje vrline, taj čovek je i dalje posedovao mane. Bio je osoba koja je
mogla, Koja bi mogla, iznova i iznova da čini razne greške. Posedovao je
toplu, ljubaznu i emotivnu prirodu koja ga je sasvim sigurno navodila na
pogrešan put zbog toga što sam nije verovao u sopstveno prosuđivanje.
Ispred njega se nije nalazila precizna, hladna, logična osoba koja je
dobro procenjivala ljude i dela. Naprotiv, nasuprot njemu stajao je
muškarac toplog srca i impulsivnih uverenja, uglavnom u druge ljude, što
ga je činilo predodređenim za propast, jer je svet posmatrao uvek kroz
ljubaznost, a ne kroz činjenice. Da, ovaj čovek je imao mana, a samim tim
ga je bilo lako voleti. Preda mnom stoji, pomislio je Luelin, neko koga
zaista nikad ne bih želeo da povredim.
Vratili su se u biblioteku i ispružili na dve velike fotelje. Vatra u
kaminu je gorela više da bi pružila osećaj toplote ognjišta, nego što je za
tim zaista bilo potrebe. Spolja je dopirao šum mora, a miris nekog
tropskog cveća koje je cvetalo pod mesečinom uvlačio se u sobu.
Vilding je razoružavajuće rekao:
„Vidite, ja sam veoma zainteresovan za ljude. Oduvek sam bio takav.
Uvek me je zanimalo šta je to što ih pokreće, ako mogu tako da kažem. Da
li to zvuči previše hladno i analitički?“
„Ne, kad dolazi od Vas. Vas zanimaju Vaša sabraća i sva ljudska bića,
zato što brinete za njih. Zato ste zainteresovani za njihove živote.“
„Da, to je istina.“ Tu je zastao. Zatim je nastavio: „Ako se čovek nađe u
prilici da pomogne drugom ljudskom biću za mene je to nešto najvrednije
na svetu.“
„Ako“, ponovio je Luelin.
140
Drugi muškarac ga je oštroumno pogledao.

„To zvuči neobično skeptično kad dolazi od Vas.“
„Ne, samo prepoznajem neverovatno velike teškoće u tome što
predlažete.“
„Zar je to teško? Ljudska bića žele da im neko pomogne.“
„Da, svi mi imamo tendenciju da verujemo da bi neko drugi, nekim
magičnim čudom, mogao da nam stvori ono što ne možemo - ili ne želimo -
da stvorimo sami za sebe.“
„Saosećanje - i vera“, rekao je Vilding iskreno. „Ako verujete u dobro u
čoveku, to je kao da prizivate to dobro da se pojavi. Ljudi su skloni snažno
da odgovore kada osete da neko veruje u njih. To sam otkrio više puta u
životu.“
„Koliko ta njihova sklonost traje?“
Vilding se trgnuo kao da su ga te reči pogodile u neku skrivenu ranu.
„Možete svojom rukom navoditi dečju ruku po papiru, ali kad sklonite
svoju ruku, dete i dalje mora samo da nauči da piše. Vaše delo može,
zapravo, taj proces da uspori.“
„Da li pokušavate da mi uništite veru u čovečanstvo i ljudsku
prirodu?“
Luelin se nasmejao kad je rekao:
„Mislim da od Vas tražim da se sažalite nad ljudskom prirodom.“
„Dakle, kad ohrabrujem ljude da daju sve od sebe...“
„Zapravo ih primoravate da žive na veoma visokom nivou. Da biste
dosegli ono što drugi očekuju od Vas, morate živeti pod neopisivo velikim
pritiskom. A preveliki pritisak na kraju vodi do kolapsa.“
„Da li onda čovek treba da očekuje najgore od drugih?“ veselo ga je
upitao Vilding.
„Čovek bi trebalo i tu mogućnost da ima u vidu.“
„Vi ste kao božji čovek!“
Luelin se nasmešio:
„Hrist je rekao Petru da će ga se on, pre nego što se oglasi petao, tri
puta odreći. On je znao slabosti Petrovog karaktera bolje nego Petar lično i
voleo ga je bez obzira na to.“
141
„Ne“, rekao je Vilding energično. „Ne mogu da se složim sa vama. u

mom prvom braku“, tu se zaustavio, a zatim nastavio: „moja supruga je
bila - mogla je da bude - osoba izuzetnog karaktera. Upala je u loše
društvo. Sve što joj je bilo potrebno bili su ljubav, poverenje i vera. Da nije
bilo rata...“ Tu je prestao da priča. „To je bila jedna od manjih ratnih
tragedija. Ja sam bio odsutan, a ona usamljena, izložena lošim uticajima.“
Ponovo je zastao pre nego što je gromko nastavio: „Ja je ne krivim.
Priznajem - bila je žrtva okolnosti. To me je tada slomilo. Mislio sam da
više nikada neću biti isti čovek. Ali vreme leči sve...“
Načinio je gest rukom.
„Zašto Vam pričam ceo svoj život, ne znam. Radije bih slušao o Vašem
životu. Vidite, Vi ste nešto sasvim novo za mene. Želim da znam sve Vaše
'zašto' i 'kako'. Bio sam impresioniran kada sam došao na onaj skup,
istinski, duboko impresioniran. Ne zbog toga što ste zaveli svoju publiku -
to sam mogao potpuno da razumem. Hitler je isto to činio. Lojd Džordž je
to činio14.
Političari, religiozni lideri i glumci, svi oni to uspešno rade, manje ili
više. To je dar. Ne, nije me zanimao efekat koji ostavljate na ljude, zanimali
ste me Vi. Zašto je određeni cilj Vama bio toliko značajan?“
Luelin je polako odmahivao glavom.
„Pitate me nešto na šta ni sam nemam odgovor.“
„Naravno, zbog Vaših snažnih religioznih uverenja.“ Vilding je to
izgovorio sa određenim stidom koji je zabavljao drugog muškarca.
„Hoćete da kažete, zbog moje vere u Boga? To je jednostavnija fraza,
zar se ne biste složili? Ali to nije odgovor na Vaše pitanje. Vera u Boga me
je mogla odvesti u molitvu u tihoj sobi. To ne objašnjava ono što želite da
Vam objasnim. Čemu javno obraćanje?“
Vilding je na to sumnjičavo rekao:
„Pretpostavljam da mislite da tako možete činiti više dobra, da lakše
možete dopreti do ljudi.“
Luelin ga je spekulativno pogledao.
14
Lojd Džordž - vođa liberala i bivši britanski premijer koji je vodio Englesku tokom pobede u
Prvom svetskom ratu. Smatra se jednim od najznačajnijih političara prve polovine XX veka -
prim. prev.
142
„Treba li da pretpostavim, zbog načina na koji govorite o tome, da Vi

niste vernik?“
„Ne znam, prosto ne znam. Na neki način verujem. Želim da verujem...
Svakako verujem u pozitivne vrline - u ljubaznost, u pomaganje drugom u
nevolji, u iskrenost, oproštaj.“
Luelin ga je neko vreme ćutke posmatrao.
„Čestit život“, rekao je. „Čestit čovek. Da, to je mnogo lakše nego se
truditi da veruješ u Boga. To nije lako, veoma je teško i vrlo zastrašujuće. A
ono što je još strasnije jeste dozvoliti sebi da poveruješ da Bog veruje u
tebe.“
„Zastrašujuće?“
„To je zastrašujuće za taj 'posao'.“ Luelin se iznenada nasmejao: „On
nije imao ni predstavu, jadničak, o čemu se tu radi. U svetu prepunom
smišljenih pravila i propisa, nagrada i kazni, koje je delio svemoćni Bog
isključivo svakom prema zasluzi, on je bio izdvojen. (Zašto? Ne znamo.
Zato što se zbog određenih kvalitetna izdvajao iz svoje generacije? Zato što
mu je data čudesna moć percepcije pri rođenju?) U svakom slučaju, svi
ostali su mogli da nastave da žive svoje živote, nagrađivani i kažnjavani, ali
taj 'posao' je morao da zakorači u ono što je njemu sasvim sigurno
izgledalo kao neka nova dimenzija. Nakon života prepunog zasluga, on nije
bio nagrađen parohijama i hordama. Umesto toga, trebalo je da podnosi
neizdrživu patnju, da izgubi veru i da gleda kako mu prijatelji okreću leđa.
Morao je da istrpi te strahote. Tek onda, možda, s obzirom da su ga
pripremali za slavu, što bismo mi u Holivudu rekli, mogao je da čuje božji
glas. I sve to, zbog čega? Da bi mogao da shvati šta je zapravo Bog. 'Samo
miruj i znaj da sam ja Gospod.' Užasavajuće iskustvo. Najviša tačka koju je
čovek dosad dosegao. Naravno, to nije dugo trajalo. Nije ni moglo. A on se,
verovatno, pošteno namučio, pokušavajući to nekome da objasni, jer tada
nije bilo ni odgovarajućeg rečnika, a telesnim terminima ne možeš
objasniti duhovno iskustvo. Čak ni onaj koji je na kraju sastavio Knjigu o
Diobu nije znao o čemu je reč, ali je napisao dobar i moralan srećan kraj,
shodno toj eri, što je bilo veoma lepo s njegove strane.“ Luelin se tu
zaustavio.
„Tako da, shvatate“, rekao je. „Kad kažete da sam ja možda izabrao
javno govorništvo zato što sam time mogao da učinim više dobra i da
pomognem ljudima, to je potpuno promašen smisao. Jer ne postoji nume-
143
rička vrednost u pomaganju ljudima, a termin 'činiti dobro' zapravo i

nema neko značenje. Šta znači činiti dobro? Spaljivati ljude na lomači da
biste im spasili dušu? Možda. Spaljivati žive veštice zato što su oličenje
zla? To se može veoma lako opravdati. Podizanje standarda života onih
manje srećnih? Danas smatramo da je to važno. Boriti se protiv okrutnosti
i nepravde?“
,,S tim se sigurno morate složiti?“
„Ja smatram da su to sve problemi nastali ponašanjem ljudi. Šta je
dobro činiti u tom slučaju? Šta je ispravno? Šta je loše činiti? Svi smo mi
ljudska bića i imamo odgovore na ta pitanja shodno našim sposobnostima
da ih shvatimo. Mi na ovom svetu imamo život koji treba da živimo. Ali sve
to nema nikakve veze sa duhovnim iskustvom.“
„Ah“, reče Vilding. „Sad počinjem da shvatam. Mislim da ste Vi sami
prošli kroz neko slično iskustvo. Kako se to dogodilo? Šta se desilo? Da li
ste oduvek znali - čak i kao dete...?“
Nije završio pitanje.
„Ili..“, polako je progovorio.
„Niste imali predstavu?“
„Nisam imao predstavu“, odgovorio je Luelin.
Peto poglavlje
Nisam imao predstavu... Vildingovo pitanje je odvelo Luelina nazad u

prošlost. U daleku prošlost. On, kao dete...
Čist, oštar miris planinskog vazduha osećao je u nozdrvama. Hladne
zime, vrela, suva leta. Malena, bliska zajednica. Njegov otac, visoki, mršavi
Škot, ozbiljan, skoro svirep. Bogobojažljivi, ispravan čovek. Intelektualac,
uprkos svom jednostavnom životu i pozivu. Čovek koji je bio pravedan i
nimalo fleksibilan i koji svoju privrženost, mada iskrenu i duboku, nije
olako pokazivao. Njegova tamnokosa majka bila je Velšanka visokog glasa
koji je čak i najobičniji govor pretvarao u muziku... Ponekad, kad bi se
spustilo veče, recitovala bi pesmu na velškom jeziku koju je pre mnogo
144
godina njen otac komponovao za Ejstedfod15 . Njena deca jedva su

razumela taj jezik, značenje reči im je izmicalo, ali je muzika poezije u
Luelinu budila žudnje koje nije mogao da razume. Njegova majka
posedovala je neobično, intuitivno znanje, nije bilo potkovano intelektom
kao kod njegovog oca, već je to bila prirodna, urođena, samo njena
mudrost.
Svojim tamnim očima je prelazila preko okupljene dece, a njen pogled
bi se najduže zadržao na Luelinu, njenom prvorođenom detetu, a on bi u
njemu video procenjivanje, sumnju, pa čak i nešto nalik strahu.
Od tog pogleda dečak bi se uznemirio. Uplašeno bi upitao: „Šta je bilo,

majko? Šta sam uradio?“
Zatim bi se ona nasmešila, toplim, dragim osmehom, i kazala:
„Ništa, dragi. Ti si moj dobri sin.“
Angus Noks bi naglo okrenuo glavu i prvo pogledao u svoju ženu, a
zatim u dečaka.
To je bilo srećno detinjstvo, normalno, dečačko detinjstvo. Nije bilo
luksuzno, zapravo, bilo je spartansko na mnogo načina. Strogi roditelji,
disciplinovan život. Puno dužnosti i obaveza u domaćinstvu, odgovornost
prema mlađoj deci, uključenje u aktivnosti društvene zajednice.
Bogobojažljiv i unapred određen život. On se u njega uklapao, prihvatao ga
je.
Ipak, želeo je da se obrazuje, a otac ga je u tome podsticao. Gajio je
klasičnu škotsku naklonost prema učenju i želeo je da njegov najstariji sin
postane nešto više od običnog zemljoradnika.
„Ja ću učiniti koliko mogu da ti pomognem, Lueline, ali to neće biti
puno. Moraćeš skoro sve da uradiš sam.“
On je to i učinio. Ohrabren od svog učitelja, nastavio je da se obrazuje i
izdržavao je sebe tokom studija. Radio je u vreme raspusta, konobarisao
po hotelima i kampovima, a noću prao sudove.
Sa ocem je diskutovao o budućnosti. Ili će biti učitelj, ili doktor,
odlučio je. Nije pouzdano osećao kojim pozivom želi da se bavi, ali su mu
ta dva zanimanja delovala podesno. Na kraju je izabrao medicinu.
15
Eisteddfod - velški tradicionalni festival literature, muzike i izvođenja koji datira iz XII veka
- prim. prev.
145
Tokom svih tih godina zar nijednom nije osetio ni trunku

posvećenosti, neke posebne misije? Kopao je po prošlosti, pokušavajući da
se seti.
Bilo je tu nečega... da, kad se osvrne sa današnje tačke gledišta, bilo je
nečega. Nečega što ni sam nije mogao da razume. Nekog straha - da je
najbliže suštini što će ikad moći da priđe. Iza uobičajene spoljašnjosti sva-
kodnevnog života čučao je neki strah, užasan strah od nečega što ni sam
nije razumeo. Postajao je svesniji tog straha kada bi ostao sam i upravo
zbog njega koliko je god mogao uronio je u društveni život.
Negde u to vreme je počeo svesno da primećuje Kerol.
Poznavao je Kerol čitavog života. Išli su zajedno u školu. Ona je bila
dve godine mlađa od njega, nespretno, veselo dete, sa protezom na zubima
i veoma stidljivo. Njeni roditelji su im bili prijatelji i Kerol je mnogo
vremena provodila u kući Noksovih. U godini kada je polagao svoje
poslednje ispite, Luelin se vratio kući i počeo da posmatra Kerol
drugačijim očima. Proteza je nestala, kao i nespretnost. Umesto toga, tu je
bila lepa devojka, koja je volela da koketira i sa kojom su svi momci bili
žuđeli da izađu.
Do tog trenutka devojke nisu igrale bitnu ulogu u Luelinovom životu.
Radio je previše i naporno, a osim toga, bio je emocionalno nezreo.
Međutim, sad se probudila muževnost u njemu. Počeo je da se zamara
time kako izgleda, trošio onoliko teško zarađenog novca koliko je mogao,
na nove kravate i kupovao nove slatkiše da ih pokloni Kerol. Njegova
majka se smeškala i uzdisala, kao što to majke rade, na znake da je njen
dečak zakoračio u svoju zrelost! Došlo je vreme kada ga mora izgubiti zbog
druge žene. Bilo je još uvek previše rano da se razmišlja o braku, ali ako
tako mora biti, Kerol je bila odgovarajući izbor. Bila je iz dobre kuće,
pažljivo su je vaspitali, imala je veselu narav, a bila je i zdrava - mnogo bolji
izbor nego neka nepoznata devojka niz grada. „Dovoljno je dobra za mog
sina“, reklo je majčino srce, a zatim se nasmešila samoj sebi, pretpostavlja-
jući da se sve majke tako osećaju otkad je sveta i veka! Oklevajući je
popričala s Angusom na tu temu.
„Još je rano za to „, rekao joj je Angus. „Momak tek treba nešto da
napravi od svog života. Mogao je i gore da prođe. Ona je dobra devojka,
mada, izgleda, nije posebno pametna.“
146
Kerol je bila i lepa i popularna i uživala je u svojoj popularnosti. Dosta

je izlazila sa momcima, ali je svima jasno stavila do znanja da joj je Luelin
najdraži. Ponekad je ozbiljno razgovarala s njim o njegovoj budućnosti.
Mada nije pokazivala, bila je pomalo uznemirena zbog njegovih nejasnih
odgovora i onoga što se njoj činilo kao manjak ambicije.
,,Lu, moraš imati jasne planove o tome šta želiš da radiš kad završiš
fakultet.“
„Svakako ću naći posao. Puno toga se nudi.“
„Zar danas ne moraš da se specijalizuješ za neku oblast?“
„Ako neko ima sklonosti prema nečemu određenom, da. Ja nemam.“
„Lueline Nokse, sigurno želiš da uspeš, zar ne?“
„Da uspem - u čemu?“ Njegov osmeh ju je blago zadirkivao.
„Pa... da uspeš u nečemu“
„Takav je život, zar ne, Kerol? Ideš s jednog mesta na drugo.“ Prstom je
crtao liniju u pesku. „Rođenje, rast, škola, karijera, brak, deca, dom,
naporan posao, penzija, starost, smrt. Od granica ove zemlje do granica
sledeće.“
„Nisam uopšte mislila na to, Lu, i ti to odlično znaš. Mislila sam da
stigneš nekuda, da se za tebe čuje, da postigneš nešto, da dođeš do samog
vrha, tako đa svi budu ponosni na tebe.“
„Pitam se tla li je to uopšte bitno“, rekao je.
„Ja bih rekla da je i te kako!“
„Smatram da je važan način na koji proživiš život, a ne kuda te život
odvede.“
„Nikada do sad nisam čula veću glupost. Zar ne želiš da budeš
uspešan?“
„Ne znam. Ne bih rekao.“
Kerol je odjednom bila kilometrima daleko od njega. Bio je sam,
sasvim sam, i bio je svestan svog straha. Propadao je, padao je strahovitom
brzinom. „Ne ja - neko drugi.“ Malo je falilo da glasno poviče.
,,Lu! Lueline!“ Kerolin glas se čuo iz daljine, kao da je daleko i da
dopire do njega kroz gustu i divlju šumu. „Šta ti se desilo? Izgledaš veoma
neobično.“
147
Ponovo se vratio, vratio se Kerol, koja je zurila u njega zbunjenim i

uplašenim izrazom na licu. Bio je svestan naleta neopisive nežnosti prema
njoj. Spasila ga je, pozvala ga je da se vrati sa pustopoljine. Uhvatio ju je za
ruku.
„Ti si toliko mila.“ Privukao ju je k sebi, poljubio je nežno, skoro
stidljivo. Njene usne su mu spremno odgovorile.
Pomislio je: „Mogao bih sad da joj kažem... da je volim... da ćemo se
veriti kada diplomiram. Zamoliću je da me čeka. Jednom, kad Kerol
postane moja, biću bezbedan.“
Ipak, te reči ostale su neizgovorene. Osetio je nešto nalik ruci na
svojim grudima kako ga gura odatle, ruci koja mu je branila prisnost.
Stvarnost tog osećanja ga je prepala. Ustao je.
„Jednog dana, Kerol“, rekao joj je. „Jednog dana ja... moraću da
porazgovaram s tobom.“
Podigla je pogled ka njemu i nasmejala se zadovoljno. Ni ona nije
želela da se sve prebrzo razvija. Najbolje je ostaviti situaciju onakvom
kakva jeste. Uživala je, nevino i srećno, u svom mladalačkom, devojačkom
trijumfu, dok su joj se udvarali toliki mladići. Jednog dana, ona i Luelin će
se venčati. Osetila je to u njegovom poljupcu. Bila je potpuno uverena u
njegova osećanja.
Njegov neobičan manjak ambicije je nije zaista zabrinjavao. Žene u
ovoj zemlji su verovale u svoju moć nad svojim muškarcima. Žene su bile
te koje su sve planirale i podsticale svoje muževe da nešto postignu. Že na i
deca bili su osnovno muško oružje. Ona i Luelin će želeti najbolje za svoju
decu, a to će biti podstrek koji će Luelinu biti dovoljan da uspe.
Što se Luelina ticalo, on se vratio kući ozbiljno nespokojan. Doživeo je
veoma neobično iskustvo. Glave pune nedavno naučenih lekcija iz
psihologije sa strepnjom je analizirao samog sebe. Možda je u pitanju ot-
por prema seksu? Zašto je podigao taj odbrambeni zid? Večerao je zureći u
svoju majku, pitajući se s neprijatnošću da li, možda, ima Edipov
kompleks?
Svejedno, došao je kod majke da ga ona razuveri pre nego što se vratio
na koledž.
Grubo ju je upitao:
„Tebi se sviđa Kerol, zar ne?“
148
Evo ga, pomislila je s bolom u srcu, ali je odlučno rekla:

„Ona je draga devojka. I meni i tvom ocu se veoma dopada.“
„Hteo sam da joj kažem pre neki dan...“
„Da je voliš?“
„Da. Hteo sam da je zamolim da me čeka.“
„Nema potrebe za tim ako te ona voli, momče.“
„Ali... nisam mogao to da izgovorim, reči mi nisu izlazile sa usana.“
Ona se nasmešila. „Nemoj da te to brine. Muškarci u danas često
nemušti. I tvoj otac je bio takav. Sedeo je i gledao me, dan za danom, više
kao da me je mrzeo nego kao da mu se sviđam. A nije mogao ništa da
prozbori, osim: 'Kako si?' i 'Danas je zaista lep dan.“'
Luelin joj je trezveno kazao: „Ovo je bilo nešto drugo. Kao da me je
neka ruka sprečavala da joj to kažem. Kao da je to meni, nekako...
zabranjeno“
U tom trenutku je i majka osetila snagu i veličinu njegovog problema.
Polako je ogovorila:
„Možda je stvar u tome da ona nije prava devojka za tebe. Oh...“, rukom
je ućutkala njegovo protestovanje. „Teško je reći da li je tako kada si mlad i
kad ti krv proključa. U tebi postoji nešto... tvoja srž i suština... koji znaju šta
treba, a šta ne treba raditi i koji te spašavaju od samog sebe i nagona koji
nisu iskreni.“
,,U meni postoji nešto...“ Razmišljao je o tome.
Iznenada ju je pogledao sa očajanjem u očima.
„Ali ja zaista ništa ne znam... o sebi.“
2.
Kada se vratio u koledž trudio se da mu svaki trenutak bude ispunjen

poslom ili u društvu prijatelja. Strah je ispario iz njega. Ponovo se osećao
samouvereno i sigurno.
Čitao je nerazumljive disertacije o manifestacijama adolescentskih
seksualnih nagona i objasnio je sebi svoje ponašanje na način kojim je bio
zadovoljan.
149
Diplomirao je visokim ocenama i to ga je, takođe, ohrabrilo da ponovo

veruje u sebe. Vratio se kući, rešen, sa jasnom slikom svoje budućnosti
pred sobom. Pitaće Kerol da se uda za njega i prodiskutovaće sa njom o
raznim mogućnostima i poslovima koji su mu se nudili sada kad je
zaslužio diplomu. Osetio je neopisivo olakšanje kad je video kako se
njegov život razvija pred njegovim očima, tako jasno i unapred određeno.
Posao, koji je bio podesan za njega, u koji je imao vere da će ga dobro
obavljati i devojka koju je voleo i sa kojom je želeo da svije dom i dobije
decu.
Kada je stigao kući odmah se prepustio svim društvenim događajima.
Uvek je bio u gužvi i među svim tim ljudima on i Kerol su bili par i tako su
bili prihvaćeni. Retko je bio sam, a kada bi noću legao u krevet, spavao je i
sanjao Kerol. To su bili erotski snovi i radovao im se. Sve je bilo normalno,
sve je bilo u redu, sve je bilo onako kako treba da bude.
Ubeđen u svoja uverenja, prepao se kad mu je otac jednog dana rekao:
„Šta nije u redu, momče?“
„Nešto nije u redu?“ Zurio je u njega.
„Ne ličiš na sebe.“
„Ali, odlično se osećam! Nikad nisam bio bolje!“
„Možda si fizički dobro.“
Luelin je piljio u svog oca. Taj mršavi starac, upalih obraza, duboko
usađenih očiju koje su plamtele, polako je klimao glavom.
„Naiđu vremena“, rekao mu je, „kad muškarac mora da bude sam.“
Ništa mu više nije rekao. Okrenuo se da ode, a Luelin je ponovo osetio
kako ga obuzima onaj iracionalni strah. On nije želeo da bude sam - to je
bila poslednja stvar koju je želeo. On nije mogao, nije smeo da bude sam.
Tri dana kasnije, prišao je svom ocu i rekao:
„Idem na kampovanje u planine. Sam.“
Angus je klimnuo glavom. ,,U redu.“
Njegove oči, oči nekog mistika, posmatrale su svog sina sa čudnim
razumevanjem.
Luelin je pomislio: „Nasledio sam nešto od njega - nešto što on
razume, a o čemu ja još uvek ne znam ništa.“
150
3.
Bio je sam tu, u pustari, već skoro tri nedelje. Dešavale su mu se

neobične stvari. Od prvog trenutka samoća mu je bila sasvim prihvatljiva.
Zapitao se zašto li se toliko dugo borio protiv te pomisli.
Pre svega, zaista je mnogo razmišljao o sebi i budućnosti sa Kerol. Sve
se odvijalo pred njegovim očima potpuno jasno i logično, i nakon nekog
vremena je shvatio da posmatra svoj život spolja, kao posmatrač, a ne
osoba koja u tome učestvuje. To je bilo zbog toga što nijedna od njegovih
unapred planiranih budućnost nije bila stvarna. To su bili logični i
razumljivi putevi, ali, zapravo, nisu postojali. On je voleo Kerol, želeo ju je,
ali se neće oženiti njom. Imao je druge planove. Kao i do tad, nije znao
kakve. Nakon što je priznao sebi tu činjenicu, nastupila je druga faza - faza
koju je jedino mogao da opiše kao nekakvu prazninu, ogromnu prazninu
prepunu odjeka. Bio je ništa, u njemu nije bilo ničega. Više nije osećao
nikakav strah. Time što je prihvatio tu prazninu, oterao je strah.
Tokom te faze jedva da je išta jeo i pio.
Ponekad se osećao pomalo ošamućeno.
Poput prikazanja pred njim su se pojavljivale scene i ljudi.
Jednom ili dvaput, video je jedno lice potpuno jasno, to je bilo lice
neke žene i u njemu je budilo neopisivo uzbuđenje. Imalo je krhku, veoma
lepu strukturu kostiju, sa udubljenim slepoočnicama i duboko usađenim,
skoro tragičnim očima. Iza nje je jedanput video pozadinu od plamena, a
drugi put, iza nje je stajala senka neke građevine koja je podsećala na
crkvu. Shvatio je da gleda u nju kad je bila dete. Svaki put je bio potpuno
svestan njene patnje. Pomislio je: „Kad bih samo mogao da joj
pomognem...“ Međutim, istovremeno je znao da njoj nema pomoći i da je
sama ideja pogrešna i nepoštena.
U drugoj viziji je video gigantski kancelarijski sto, napravljen od
bledog, uglačanog drveta, a za njim je sedeo muškarac veoma jake vilice i
sitnim, pronicljivim, plavim očima. Muškarac se nagnuo preko stola, kao
da se sprema nešto da kaže, a da bi naglasio to o čemu će da priča,
dohvatio je rukom mali lenjir i gestikulirao njim.
151
Zatim je sledeći put video ćošak neke prostorije iz čudnovatog ugla.

Blizu je bio prozor, a kroz prozor je mogao da vidi obrise visokih borova
prekrivenih snegom. Između njega i prozora, stajalo je jedno lice. Lice je s
visine gledalo u njega - okruglasti muškarac, rumenog lica, sa naočarima.
Pre nego što je Luelin uspeo jasno da ga vidi i ta slika je izbledela.
Sve te vizije su zasigurno bile samo plod njegove mašte, pomislio je
Luelin. U njima je bilo veoma malo smisla i značenja, to su sve bila lica i
predeli koje nije nikada video.
Ubrzo u njegovom umu nije bilo više piktoresknih slika. Praznina koje
je bio toliko svestan više nije bila beskrajna i zastrašujuća. Kao da se svela,
dobila značenje i cilj. Više nije plutao u njoj. Umesto toga, nosio ju je u sebi.
Tada više ništa nije znao. Čekao je.
4.
Peščana oluja je iznenada naišla - jedna od onih nenajavljenih oluja,

koje bi se za čas podigle u oblasti planinskih visoravni. Naletela je,
zavijajući i ječući, pod oblacima crvene prašine. Kao da je bila živa. Završila
se jednako naglo kao što je i počela.
Nakon toga, tišina je bila veoma osetna.
Svu Luelinovu opremu za kampovanje je odneo vetar. Njegov šator,
dole u dolini, kotrljao se kao lud. Sada više nije imao ništa. Bio je potpuno
sam na svetu, iznenada mirnom, koji kao da je bio iznova stvoren.
Sada je znao da će se ono za šta je oduvek znao da će mu se desiti,
desiti upravo sad. Ponovo je osetio strah, ali to nije bio strah koji je osećao
ranije, strah od otpora. Ovaj put bio je spreman sve da prihvati - u njemu je
počivala praznina - čista i ukrašena - spremna da primi prisustvo. Plašio se
samo zbog toga što je u svojoj poniznosti bio svestan koliko je on lično bio
mali i nebitan činilac.
Nije bilo lako objasniti Vildingu ono što se nakon toga desilo.
„Shvatate, ne postoje reči koje bi to opisale. Meni je sasvim jasno šta
se dogodilo. To je bilo priznavanje Boga.
Najbolje bih mogao to da opišem kada bih rekao da je to kao kada bi
slep čovek, koji veruje u postojanje Sunca zbog pisanih dokaza i zbog toga
152
što je osetio njegovu toplotu na svojoj ruci, iznenada otvorio oči i ugledao
ga.
Ja jesam verovao u Boga, ali sada sam ga upoznao. To je bila direktna,
lična spoznaja, poprilično neopisivo iskustvo. Najstrašnije moguće
iskustvo za svako ljudsko biće. Tada sam shvatio zašto je Bog, da bi prišao
ljudima, morao da se pojavi u ljudskom obličju.
Nakon toga - a to je trajalo tek nekoliko sekundi - okrenuo sam se i
otišao kući. Trebalo mi je dva ili tri dana da stignem, a kada sam stigao, bio
sam veoma slab i iscrpljen.“
Ćutao je nekoliko trenutaka.
„Moja majka se strahovito uplašila zbog mene! Nije razumela ništa što
sam joj pričao. Moj otac je, čini mi se, slutio o čemu je reč. U najmanju ruku
je znao da sam doživeo izvesno neopisivo iskustvo. Ispričao sam majci da
sam imao neobične vizije koje nisam mogao da objasnim, a ona mi je rekla:
'U porodici tvog oca postoji dar vidovitosti. Njegova baka je to imala, a ima
ga i jedna od njegovih sestara'.“
„Nakon nekoliko dana odmora i hrane, ponovo sam se osetio dovoljno
snažnim. Kada su ljudi pričali o mojoj budućnosti, ja sam ćutao. Znao sam
da će se sve to samo rešiti. Trebalo je samo da prihvatim - a ja sam
prihvatio - ali šta je bilo to što sam prihvatio, još uvek nisam znao.
Nakon nedelju dana, u našem komšiluku je bio veliki crkveni skup.
Neka vrsta revivalističke misije, mislim da biste je Vi tako opisali. Moja
majka je želela da ide, a i moj otac se s tim složio, mada nije bio previše
zainteresovan. Ja sam pošao s njima.“
Gledajući u Vildinga, Luelin se smešio.
„To nije bio skup koji bi Vas zanimao - bio je prost, prilično
melodramatičan. Mene nije dirnuo. Bio sam čak pomalo i razočaran što je
bilo tako. Razni ljudi su ustajali da podele svoja iskustva. Zatim sam
primio naredbu, jasnu i potpuno nepogrešivu.
Ustao sam. Sećam se lica, koja su se okretala ka meni.
Nisam znao šta ću da kažem. Nisam mislio - niti tumačio sopstvena
uverenja. Reči su prosto bile u mojoj glavi. Ponekad bi izlazile brže nego
što bih ih razumeo, morao sam sporije da govorim da bih ih sustigao. A
opet sam žurio da stignem da ih izgovorim pre nego što ih izgubim. Ne
mogu Vam opisati kakav je to osećaj - ako bih Vam rekao da je to poput
153
plamena i meda, da li biste me razumeli? Plamen me je pržio, ali je tu bila i

slatkoća meda, slatkoća pokornosti. Istovremeno je užasna i prekrasna
stvar biti božji glasnik.“
„Užasna poput armije s barjacima“, promrmljao ie Vilding.
„Da. Psalmist je znao o čemu priča.“
,,I? Nakon toga?“
Luelin Noks je raširio ruke.
„Iscrpljenost, potpuna i apsolutna iscrpljenost. Sigurno sam govorio,
rekao bih, najmanje tri četvrt sata. Kada sam došao kući, sedeo sam pokraj
vatre, drhteći, previše istrošen da bih podigao ruku ili progovorio ijednu
reč. Moja majka je razumela. Rekla je: „Takav je i moj otac bio, posle
Ejstedfoda.' Dala mi je pačje supe i stavila termofor s vrelom vodom u moj
krevet.“
Vilding je promrmljao: „Imali ste sve potrebno nasleđe. Misticizam
svojih škotskih predaka i poetiku i kreativnost velških - kao i glas, takođe. I
sve što ste opisali stvara zaista istinski kreativan prikaz - strah, frustracija,
praznina, koju je pratio iznenadni nalet moći i, nakon svega, klonulost.“
Neko vreme je ćutke razmišljao, a zatim ga je upitao:
„Zar nećete nastaviti Vašu priču?“
„Nije ostalo još mnogo toga da se ispriča. Sutradan sam otišao da se
vidim sa Kerol. Rekao sam joj da na kraju ipak neću postati doktor, da ću
biti neka vrsta propovednika. Rekao sam joj i da sam se nadao da ćud se
oženiti njom, ali da sad moram da napustim te nade. Nije me razumela.
Rekla mi je: 'Doktor može da čini isto toliko dobra koliko i sveštenik.' A ja
sam joj odgovorio da nije bilo pitanje koliko ću dobra činiti. To je bila
naredba koju sam primio i morao sam da joj se povinujem. Kazala je da je
glupo što ne mogu da se oženim. Ja nisam bio katoličke veroispovesti, zar
ne? A ja sam joj odgovorio: 'Sve što ja jesam i što imam, mora pripadati
Bogu.' Naravno, ona to nije mogla da shrvati - kako bi i mogla, jadna
devojka? To nije bio rečnik koji je razumela. Otišao sam kući i rekao isto to
majci i zamolio je da bude dobra prema Kerol, moleći je da me shvati. Ona
mi je rekla: 'Ja tebe odlično razumem. Neće ti ostati ništa da pružiš ženi'.
Zatim se slomila i rasplakala, govoreći: 'Znala sam - oduvek sam znala -
bilo je tu nečega. Bio si drugačiji od ostalih. Ah, ali to je muka svih žena i
majki.'
154
Rekla je i: 'Da sam te izgubila zbog druge žene, to bi bilo prirodno,

takav je život. Barem bih imala tvoju decu, da ih ljuljam na kolenima. Ali
ovako, bićeš zauvek izgubljen za mene.'
Ja sam je uveravao to nije istina, ali istovremeno smo oboje znali da su
njene reči pogodile suštinu. Sve ljudske veze - morale su da nestanu.“
Vilding se nemirno pomerio u fotelji.
„Morate mi oprostiti, ali ja to ne mogu da shvatim, takav način života.
Ljudska privrženost, ljudsko saosećanje, biti u službi humanosti...“
„To nije život o kome Vam ja govorim! Govorim o osobi koja je
izdvojena, o čoveku koji je više bitan od svoje sabraće, ali je istovremeno i
mnogo manje važna - i to je nešto što ne sme nikada da zaboravi, ne sme
da zaboravi koliko je beskrajno mali i da takav mora i da ostane.“
„To ne mogu da shvatim.“
Luelin je tiho nastavio da govori, više za sebe nego za onog ko ga je
slušao.
,,U tome, naravno, čuči glavna opasnost - da će čovek to zaboraviti. Sad
uviđam da je to trenutak u kom mi se Gospod smilovao. Spašen sam na
vreme.“
Šesto poglavlje
Vilding je izgledao kao da su ga poslednje Luelinove reči pomalo

zbunile.
Rekao je, s blagom primesom stida: „Dobro je što ste mi sve to
ispričali. Molim Vas, verujte kad Vam kažem da to nije samo vulgarna
znatiželja s moje strane.“
„Znam to. Vi posedujete iskren interes prema drugim ljudima.“
„A Vi ste toliko neobičan primerak ljudskog roda. Čitao sam u raznim
časopisima o Vašoj karijeri. Ali, mene nisu zanimale te stvari. To su samo
prazne činjenice.“
Luelin je potvrdno klimnuo glavom. Njegov um je i dalje bio okupiran
prošlošću. Prisećao se dana kada ga je lift odneo na trideset i peti sprat
visoke zgrade. Recepcija, visoka, elegantna plavuša koja ga je dočekala,
krupni, nabijeni muškarac širokih ramena koji ga je poveo, i na kraju
155
poslednje svetilište: izdvojena kancelarija magnata lično. Šljašteće svetla

površina nepreglednog kancelarijskog stola i muškarac koji je ustao iza
njega, ispružene ruke, izgovarajući reči dobrodošlice. Izražena vilica, male,
oštroumne, plave oči. Iste onakve, kakve je video u viziji dok je bio na
planini.
„...Veoma mi je drago što se konačno upoznajemo, gospodine Nokse.
Koliko vidim, zemlja je spremna za veliki povratak Bogu... to preobraćanje
mora biti ogromnih razmera... da bismo postigli te rezultate, moramo
potrošiti mnogo novca... bio sam na nekoliko Vaših skupova... lično, bio
sam veoma impresioniran... potpuno ste ih opčinili, gutali su svaku Vašu
reč... bilo je sjajno... sjajno!“
Bog i uspešni poslovi. Da li je to delovalo toliko neskladno? Ali, zašto
bi? Ako je sposobnost zarađivanja bio jedan od božjih darova svetu, zašto
se ne bi koristio da se proširi njegova reč?
Luelin, nije nimalo sumnjao niti se pitao, jer su mu ova prostorija i
ovaj čovek bili pokazani u viziji. To je sve bio deo skice, njegove skice. Da li
je ovde bilo ikakve iskrenosti, jednostavne iskrenosti koja je možda
delovala groteskno poput najranijih duboreza na oltarima? Ili je samo bilo
u pitanju prepoznavanje i prihvatanje poslovne prilike? Spoznaja da će i
Bog možda na kraju morati da plati?
Luelin to nikada nije saznao, a zapravo, nije se ni mučio to da shvati,
To je sve bio deo njegove skice. On je bio samo glasnik, ništa više, pokorni
čovek sa misijom.
Petnaest godina... Od onog malog skupa na otvorenom, na samom
početku, do velikih amfiteatara, hala, ogromnih stadiona.
Lica, zamućene enormne količine raznih lica, malenih u daljini, većih u
prvim redovima. Čekanje, glad...
A njegov posao? Uvek isti.
Hladnoća, unutrašnji strah, praznina, čekanje.
Tada bi doktor Luelin Noks ustao i... reči bi same došle, letele bi
njegovim umom i na kraju izlazile kroz njegova usta... Nisu to bile njegove
reči, nikada njegove reči. Ali slava, ekstaza dok ih je izgovarao, pripadali su
njemu.
(Naravno, upravo tu je čučala opasnost. Baš čudno da to nikad nije
shvatio do ovog trenutka.)
156
Zatim, kao rezultat svega toga, divljenje žena, poštovanje muškaraca,

njegov sopstveni osećaj će da kolabira, gotovo smrtonosne mučnine,
gostoljubivost, ulagivanje, histerija.
On je, lično, odgovarao na sve to najbolje što je umeo. Više ne kao
božji glasnik, već kao neadekvatno ljudsko biće, mnogo poniznije nego svi
oni koji su aga gledali sa budalastim obožavanjem. Jer, vrlina je iščilela iz
njega, nestalo je sve što je čoveka činilo dostojanstvenim. Bio je bolesna,
iscrpljena figura, prepuna očaja, crnog, praznog, šupljeg očaja.
„Jadni doktor Noks“, govorili su svi. „Izgleda tako umorno.“
„Umorno. I sve umornije...“
Fizički, bio je snažan muškarac, ali ne dovoljno snažan da sve to izdrži
petnaest godina. Mučnine, vrtoglavice, preskakanje srca, teškoća da dođe
do daha, pomračenja, nesvestice - prosto, njegovo telo se gasilo.
I otud on u sanatorijumu u planinama. Ležao je tamo, nepomičan,
zureći kroz prozor u mračne obrise drveća koje je presecalo nebo. Bilo je
tu i jedno okruglo, rumeno lice, koje se naginjalo nad njim iza naočara sa
debelim staklima. Posmatrao ga je poput sove, u svojoj ozbiljnosti.
„To će biti dugačak put, moraćete da budete veoma strpljivi.“
„Da, doktore?“
„Srećom, snažne ste konstitucije, ali ste se nemilosrdno naprezali.
Srce, pluća - svi organi u Vašem telu su pogođeni.“
„Da li to pokušavate da mi kažete da ću umreti?“
Postavio je to pitanje sa blagom znatiželjom.
„Svakako nećete. Mi ćemo Vam pomoći da se oporavite. Ali, kao što
sam već rekao, to će biti dugačak put. Na kraju ćete odavde izaći kao zdrav
čovek. Jedino...“
Doktor je oklevao.
„Jedino šta?“
„Morate ovo ozbiljno da shvatite, doktore Noks. Ubuduće ćete morati
da vodite miran život. Više ne smete izlaziti na scenu i živeti javnim
životom. Vaše srce to ne bi podnelo. Nema više skupova, nema naprezanja,
nema govorancija.“
„Nakon što se odmorim...“
157
„Ne, doktore Noks, ma koliko se dugo odmarali, moje stručno

mišljenje će ostati nepromenjeno.“
„Shvatam.“ Malo je razmislio o tome. „Shvatam. Znači, istrošio sam
se?“
„Upravo tako.“
Istrošen. Iskorišćen od strane Boga, za njegove lične ciljeve. Taj božji
instrument, s obzirom da je bio ljudskog roda i krhak, nije dugo potrajao.
Njegova korist je potrošena. Iskorišćen, ostavljen, odbačen.
I šta sad?
To je bilo glavno pitanje. Šta sad?
Jer, na kraju krajeva, ko je uopšte bio Luelin Noks?
Moraće to sam da otkrije.
2.
Iznenada se začuo Vildingov glas i prenuo ga iz misli.

„Da li je na mestu da Vas pitam kakvi su Vaši planovi za budućnost?“
„Nemam nikakvih planova.“
„Zaista? Možda se nadate da ćete se vratiti...“
Luelin ga je prekinuo jedva primetnom grubošću u glasu.
„Za mene nema povratka.“
„Možda neka drugačija aktivnost sa istom svrhom?“
„Ne. Moram da povučem jasnu liniju - tako mora biti.“
„To su Vam oni rekli?“
„Ne u toliko reči. Javni život i govorancije nisu dolazile u obzir, to su
naglasili. Više nemam platformu za širenje njegove reči. To znači da sam s
tim završio.“
„Možda tihi život u nekom kraju sveta? Znam da život nije Vaš izraz.
Hteo sam da kažem, da budete sveštenik u nekoj crkvi?“
„Ja sam bio evangelista, gospodine Ričarde. To je nešto sasvim
drugačije.“
158
„Izvinite. Mislim da sad shvatam. Morate da započnete potpuno novi

život.“
„Tako je. Privatan život, kao svaki čovek.“
,,I to Vas zbunjuje i plaši?“
Luelin je odrično odmahnuo glavom.
„Ništa nalik tome. Ja sad znam, jasno sam to shvatio u ovih nekoliko
nedelja koliko sam ovde, da sam izbegao veliku opasnost.“
„Kakvu opasnost?“
„Čoveku se ne sme poveriti prevelika moć. Ona ga kvari - iznutra.
Koliko bih još dugo uspeo da izdržim, a da se ona ne uvuče u moju srž?
Pretpostavljam da je to možda već bilo na delu. U tim trenucima kada sam
se obraćao ogromnim masama nepoznatih ljudi - zar nisam već počeo da
pretpostavljam da sam ja taj koji im se obraća, da sam ja taj koji im donosi
poruku, da sam ja taj koji zna šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da čine? Ja
više nisam bio božji izaslanik, već predstavnik Boga lično? Shvatate li?
Samopromovisan u vizionara, u uzvišenog, u čoveka koji je iznad svih
drugih ljudi!“ Tiho je dodao: „Bog me je, u svojoj beskrajnoj milosti, spasio
svega toga.“
„Dakle, Vaša vera nije umanjena time što Vam se desilo?“
Luelin se samo nasmejao.
„Vera? Za mene je to čudna reč. Da li verujemo u sunce, u mesec, u
stolicu na kojoj sedimo, u zemlju kojom hodamo? Ako neko poseduje
znanje, da li mu je potrebna vera? I ratosiljajte se ideje da sam ja na bilo
koji način propatio i preživeo neku tragediju. Nisam. Pratio sam svoj
unapred određen put - i dalje ga pratim. Bilo je dobro po mene, ispravno
da dođem ovamo - na ostrvo. Biće dobro po mene i da ga napustim, kada
dođe pravi čas.“
„Mislite, dobićete neku drugu - kako to Vi nazivajte - naredbu?“
„Ne. Ništa u tom smislu. Malo-pomalo, pojaviće se neki drugi put. Biće
ne samo onaj koji sam priželjkivao, već i onaj koji ne mogu izbeći. Tada ću
se prepustiti. Situacija će biti jasna u mojoj glavi. Znaću kuda moram da
idem i šta treba da radim.“
„Tek tako?“
159
„Ja tako mislim - da. Pokušaću da objasnim - mislim da je stvar u tome

da budem u harmoniji sa samim sobom. Pogrešan put - a pritom ne mislim
pogrešan u smislu činjenja nekog zla, već prosto pogrešnog životnog puta -
to se odmah oseti. To je kao da pogrešiš korak dok plešeš ili da otpevaš
neku falš notu - ne slaže se.“ Dirnut nekim iznenadnim sećanjem, rekao je:
„Da sam žena, usuđujem se da kažem da je to kao da pogrešim petlju dok
štrikam.“
„A šta je sa ženama? Da li ćete se, možda, vratiti kući? Pokušati da
pronađete svoju mladalačku ljubav?“
„Mislite na sentimenalni kraj moje priče? Teško. Osim toga, Kerol je
udata već mnogo godina“, nasmešio se. „Ima troje dece, a njen muž je
veoma uspešan u svetu nekretnina. Kerol i ja nikada nismo bili suđeni
jedno drugom. To je bila ljubav između momka i devojke koja nikada nije
imala dublje značenje.“
„Da li je u Vašem životu bilo drugih žena, tokom svih ovih godina?“
„Hvala bogu, nije. Da ih je bilo, da sam je tada upoznao...“
Nije završio tu rečenicu, zbunjujući pomalo Vildinga tim rečima.
Vilding nikako nije mogao da zna za sliku koja se pojavila u Luelinovoj
mentalnoj viziji - dugačka, tamna kosa, krhke i nežne crte lica, tragične oči.
Jednog dana, Luelin je to znao, upoznaće je. Bila je isto toliko stvarna
kao što su to bili i kancelarijski sto i sanatorijum. Postojala je. Da ju je
upoznao tokom godina svoje posvećenosti, morao bi da je se odrekne. To
bi od njega bilo zahtevano. Da li bi mogao to da učini? Sumnjao je u sebe.
Njegova tamnokosa dama nije bila Kerol, nije bila nikakva lakomislena
afera, brođena zbog buđenja proleća i uzavrelih mladalačkih čula. Ali ta
žrtva ipak nije od njega zahtevana. Sada je bio slobodan. Kada se sretnu...
Nije imao nikakve sumnje da će se jednom sresti. Pod kojim uslovima, na
kom mestu, u kom trenutku večnosti - sve mu je to bila nepoznanica.
Kameni oltar u crkvi, vatrena stihija, to su bile jedine indikacije koje je
imao. A opet, imao je nekakav unutrašnji osećaj da se taj dan bliži, da više
nije tako daleko.
Prasak kojim su se vrata među policama otvorila, iznenadio ga je i
prepao. Vilding je okrenuo glavu i ustao iz fotelje očigledno iznenađen.
„Draga, nisam te očekivao...“
160
Nije nosila španski šal, niti crnu haljinu s rolkom. Ovaj put je na sebi
imala nešto prozračno i lepršavo, svetloljubičaste boje i možda je baš zbog
te boje Luelin pomislio da je sa sobom donela i blagi starinski miris
lavande. Zaustavila se kad ga je ugledala. Njene oči, širom raširene i
pomalo vlažne, zurile su u njega sa toliko očitim manjkom emocija da ga je
to gotovo zaprepastilo.
„Najdraža moja, da li ti je bolje? Ovo je doktor Noks. Moja supruga.“
Luelin joj je prišao, prihvatio njenu labavu ruku i zvanično rekao:
„Veoma mi je drago što se upoznajemo, gospođo Vilding.“
Izraz u njenim raširenim očima je napokon postao ljudski. Pokazivao
je, mada jedva vidljivo, olakšanje. Sela je u fotelju koju joj je Vilding
primakao i počela brzo da priča, veoma odsečnim glasom.
„Znači, Vi ste doktor Noks? Naravno, čitala sam o Vama. Koliko je
čudno što ste došli ovamo - na ostrvo. Zašto se ovde došli? Mislim, šta Vas
je na to nagnalo? Ljudi to ne čine baš često. Zar ne, Ričarde?“ Delimično je
okrenula glavu ka njemu i dalje besmisleno brzajući:
„Hoću da kažem, ne zadržavaju se na ostrvu. Dođu ovamo brodom, a
zatim ponovo odu. Kuda? Često sam se to pitala. Kupuju voće i one
smešne, male lutkice bi slamnate šešire koji se ovde prave, a onda se vrate
sa svim tim stvarima na svoje brodove kojima odlaze odavde. Kuda se
vraćaju? U Mančester? Liverpul? Možda u Čičester, pa onda nose svoj
slamnati šešir u crkvu ili katedralu. To bi bilo zabavno videti. Stvari su
zabavne. Ljudi kažu: 'Ne znam da li sam došao ili sam otišao.' Moja stara
medicinska sestra je imala običaj to da kaže. Ali, to je istina, zar ne? To je
život. Da li neko dolazi ili odlazi? Ko to zna.“
Odmahnula je glavom i iznenada se nasmejala. Pomalo se ljuljala na
fotelji. Luelin je pomislio: „Za minut ili dva, onesvestiće se. Pitam se, zna li
on uopšte?“
Brz pogled na Vildinga mu je dao odgovor na to pitanje. Vilding, taj
iskusni svetski čovek nije imao pojma. Naginjao se ka svojoj ženi lica
prepunog ljubavi i napetosti.
„Draga, ti goriš. Nije trebalo da ustaješ.“
„Osećam se bolje - zahvaljujući svim onim tabletama koje sam popila.
Uklonile su mi bol, ali sam od njih ošamućena.“ Naglo se i nesigurno
161
nasmejala. Rukama je sklonila svetlu, sjajnu kosu sa svog čela. „Nemoj da

se sekiraš zbog mene, Ričarde. Sipaj gospodinu Noksu piće.“
„ A za tebe? Možda malo brendija? Dobro bi ti došlo.“
Na licu joj se pojavila grimasa:
„Ne, ja bih samo kiselu vodu s limunom.“
Zahvalila mu se osmehom kad joj je doneo čašu.
„Tebe piće nikad neće ubiti“, rekao joj je.
U trenutku, osmeh joj se ukočio na licu.
„Ko to može da zna?“
,Ja znam. Nokse, za šta ste Vi? Za neki sok? Viski?“ „Za mene brendi i
kisela voda, ako može.“ Netremice je gledala njegovu čašu dok ju je držao.
Iznenada je rekla: „Mogli bismo da otputujemo. Hajde da otputujemo
nekuda, Ričarde.“ „Iz ove vile? Sa ostrva?“ „To sam mislila.“
Vilding je sebi sipao viski i stao kraj stolice na kojoj je sedela.
„Otići ćemo kuda god želiš, najdraža. Bilo kuda i u bilo kom trenutku.
Večeras, ako tako želiš.“
Uzdahnula je. Bio je to dugačak, dubok uzdah.
„Ti si tako... dobar prema meni. Naravno da ne želim da odem odavde.
Uostalom, kako bi ti to i mogao? Treba da vodiš imanje. Napokon uspevaš
u tome.“
„Da, ali to zapravo nije bitno. Ti si meni na prvom mestu.“
„Mogla bih ja nekuda da odem - sama - barem na kratko.“
„Ne, otići ćemo zajedno. Želim da se osećaš zaštićeno, da neko uvek
bude uz tebe.“
„Misliš da mi je potreban čuvar?“ Počela je da se smeje. To je bio blago
nekontrolisani smeh. Iznenada je prestala, kao što je i počela, stavivši ruku
na usta.
„Želim da osećaš i znaš - uvek - da sam tu za tebe“, rekao joj je Vilding.
„Ja to osećam i znam - zaista.“
„Otići ćemo u Italiju. Ili u Englesku, ako to želiš. Možda si nostalgična
za Engleskom.“
„Ne“, rekla je. „Nećemo ići nikuda. Ostaćemo ovde. Biće isto, gde god
da odemo. Sve je uvek isto.“
162
Oklembesila se u svojoj maloj stolici. Oči su joj trezveno zurile nekuda

u daljinu. Zatim je iznenada podigla pogled preko svog ramena, gledajući
Vildingovo zbunjeno i zabrinuto lice.
„Dragi Ričarde“, rekla je. „Toliko si divan prema meni. Uvek si tako
strpljiv.“
On joj je nežno rekao: „Važno je da shvataš da je meni sve drugo
nebitno osim tebe.“
„Ja to znam - oh, ja to stvarno znam.“
On je nastavio:
„Nadao sam se da ćeš ovde biti srećna, ali polako počinjem da
shvatam da ovde nema puno... razonode.“ „Tu je doktor Noks“, rekla je.
Njena glava se hitro okrenula ka gostu koga je počastila iznenadnim,
veselim i vragolastim smeškom. Pomislio je: „Kako je veselo i očaravajuće
stvorenje ona mogla da bude - ili je bila.“
Nastavila je: „ A što se tiče ostrva i vile, pa to je pravi zemaljski raj.
Jednom si mi to rekao i poverovala sam ti, a sad znam da je to istina. Ovo je
raj na zemlji.“
„Ah!“
„Ali, ja to veoma teško podnosim. Zar ne mislite, doktore Noks“,
neobično odsečni i brzi tempo njenog govora se vratio: „da čovek mora biti
veoma snažnog karaktera da bi mogao da podnese da živi u raju? Poput
onih starih primitivnih naroda, koji blagosloveno sede u redovima ispod
nekog drveta sa krunama na glavama. Oduvek sam mislila kako te njihove
krune deluju veoma teško; bacali su svoje zlatne krune u nepomično more
- tako ide ta crkvena himna, zar ne? Možda im je Bog dopustio da bace
svoje krune zato što su toliko teške. Naporno je stalno nositi krunu. Čovek
ne treba da ima svega previše, zar ne? Ja mislim...“ Ustala je i pomalo
posrnula. „Ja mislim da je možda najbolje da se vratim u krevet. Mislim da
si u pravu, Ričarde, možda me stvarno trese groznica. Ail krune su
preteške. To što sam ovde je poput ostvarenja sna, samo što ja više nisam
u tom snu. Trebalo bi da budem na nekom drugom mestu, ali ne znam na
kom. Kad bih samo znala...“
Iznenada se onesvestila, a Luelin, koji je čekao da se to dogodi, bio je
dovoljno hitar da je uhvati na vreme i da je preda Vildingu u naručje.
163
„Bolje bi bilo da je smestite ponovo u krevet“, otresito ga je

posavetovao.
„Da, da. A zatim ću pozvati lekara.“
„Biće joj bolje kada se naspava“, rekao je Luelin.
Ričard Vilding ga je sumnjičavo pogledao.
Luelin je rekao: „Dozvolite da Vam pomognem.“
Dva muškarca su prenela devojku u nesvesti kroz vrata, kroz koja je
ušla u prostoriju kad im se pridružila.
Kratkim putem kroz hodnik stigli su do otvorenih vrata spavaće sobe.
Nežno su je spustili na veliki, drveni, izrezbareni krevet, sa baldahinom od
bogatog, tamnog brokata. Vilding se vratio u hodnik i povikao: „Marija...
Marija!“
Luelin je hitro pogledom preleteo preko sobe.
Proverio je iza zavesice niše u kupatilu, otvorio policu sa staklenim
vratancima i provirio i tu, a zatim se vratio u spavaću sobu.
Vilding je i dalje nestrpljivo dozivao: „Marija!“
Luelin je prišao toaletnom stočiću.
Nekoliko trenutaka kasnije, Vilding je ušao u sobu, a pratila ga je
niska, tamnoputa žena. Ona se hitro kretala po sobi, prišla je krevetu i
uzviknula kada se nagnula nad onesvešćenom devojkom.
Vilding joj je ljubazno kazao:
„Pobrini se za svoju gospodaricu. Ja ću pozvati lekara.“
„To neće biti neophodno, senjor. Ja znam šta treba da radim. Do sutra
ujutru biće kao nova.“
Vilding je, odmahujući glavom, nevoljno napustio sobu.
Luelin ga je pratio, ali je zastao kod dovratka.
Rekao je: „Gde ga krije?“
Žena ga je pogledala i trepnula od iznenađenja.
Zatim je, sasvim nesvesno, pogledala ka zidu iza njegove glave.
Okrenuo se. Tu je visila mala slika, pejzaž u stilu Koroa.16 Luelin je
16
Žan Batist Kamij Koro, francuski slikar, 1796 - 1875, za koga se smatra da je oslobodio
francusko pejzažno slikarstvo neoklasičnih kanona i otvorio put ka umetnosti nove epohe,
odnosno impresionizmu - prim. prev.
164
podigao sliku s eksera na kom je visila. Iza slike se nalazio maleni sef,
poprilično star, nalik sefovima u kojima su ranije žene čuvale svoj nakit, ali
koji ne bi predstavljao nikakav izazov današnjim lopovima. Ključ je bio u
bravi. Luelin ga je pažljivo otvorio i bacio pogled unutra. Klimnuo je
glavom i ponovo ga zatvorio. Njegove oči su se susrele s Marijim u pogledu
punom savršenog razumevanja.
Sedmo poglavlje
„Dakle, Vi i dalje dolazite ovamo?“

Noks je odlagao svoje pitanje sve dok se konobar nije udaljio od
njihovog stola.
Gospođa Vilding je neko vreme ćutala. Večeras nije posmatrala luku.
Umesto toga, piljila je u svoju čašu. U njoj se nalazila gusta, zlaćana
tečnost.
„Sok od pomorandže“, rekla je.
„Shvatam. Gest dobre volje.“
„Da. To pomaže - načiniti gest dobre volje.“
„Bez ikakve sumnje.“
Kazala je: „Da li ste mu rekli da ste me viđali ovde?“
„Nisam.“
„Zašto niste?“
„To bi ga povredilo. A i Vama bi nanelo bol. Osim toga, nije me pitao.“
„Da Vas je pitao, da li biste mu rekli?“
„Da.“
„Zašto?“
„Jer što se jednostavnije neke stvari reše, to bolje.“ Uzdahnula je.
„Pitam se, da li uopšte razumete?“
„Ne znam.“
„Da li uviđate da ja njega ne mogu da povredim? Da li shvatate koliko
je on dobar? Koliko veruje u mene? Koliko misli samo na mene?“
165
„Da, vidim sve to. On želi da stane između Vas i svake tuge, svakog zla.“
„Ali, to je previše.“
„Da, to je previše.“
„Čovek se nađe usred nečega. I onda ne može odatle da ode. Čovek se
pretvara - dan za danom se pretvara. I onda se umori i poželi da vikne:
'Prekini da me voliš, prekini da me paziš, prekini da brineš o meni, prekini
da me nadgledaš i posmatraš.'„ Stegnula je obe ruke ču pesnice. „Ja želim
da budem srećna s Ričardom. Stvarno to želim! Zašto ne mogu? Zašto mi je
muka od svega?“
„Zadrži me buteljkom, uteši me jabukama, jer je meni muka od ljubavi.“
„Da, baš tako. Ja sam kriva. To je sve moja greška.“
„Zašto ste se udali za njega?“
,,Oh, to!“ Oči su joj se naglo raširile. „To je jednostavno. Zaljubila sam
se u njega.“
„Shvatam.“
„Moglo bi se reći da je to bila nekakva zanesenost. On je veoma
šarmantan i seksualno privlačan. Da li me razumete?“
„Da, razumem Vas.“
,,A bio je i veoma romantičan. Jedan dragi starac, koji me je poznavao
čitavog života me je upozorio. Rekao mi je: 'Imaj aferu s Ričardom, ali
nemoj da se udaješ za njega.' Bio je potpuno u pravu. Vidite, ja sam bila
veoma nesrećna, a Ričard je samo naišao. I ja sam sanjarila. O ljubavi i
Ričardu i ostrvu i mesečini. To mi je pomagalo i nije nikome škodilo. I sad
živim taj san - ali ja više nisam ista osoba kakva sam bila u tom snu. Ja sam
samo ona osoba koja je taj san sanjala - i to nije dobro.“
Pogledala ga je preko stola, pravo u oči.
„Da li ću ikada moći da postanem osoba kakvu sam sanjala? To bih
veoma volela.“
„Ne, ako to niste bili zaista Vi.“
„Mogla bih da odem odavde - ali kuda? Ne mogu da se vraćam u
prošlost, jer tamo više ničeg nema, sve je porušeno. Moram da počnem
iznova, a ne znam kako i odakle. Uostalom, nikada ne bih mogla da
povredim Ričarda. On je već previše puta bio povređen.“
„Zar je bio?“
166
„Jeste, od one žene kojom se oženio. Ona je bila urođena namiguša.

Veoma privlačna i prilično dobre naravi, ali bez trunke morala. On je nije
tako video.“
„Ne bi ni mogao.“
,,A ona ga je varala - strašno - i to ga je skoro uništilo. Krivio je sebe,
kao da je on nju izdao na neki način. Nije smatrao da je ona kriva, samo je
prema njoj osećao sažaljenje.“
„On je prepun sažaljenja prema drugima.“
„Može li iko da bude prepun sažaljenja?“
„Može i to Vam smeta da okolnosti i ljude vidite onakvim kakvi su.“
„Osim toga, to je i uvreda“, dodao je.
„Kako to mislite?“
„To znači upravo ono o čemu je govorila molitva Fariseja17. „Gospode,
hvala Ti što ja nisam poput ovog čoveka.“
„Zar Vi nikada ne osećate sažaljenje prema nekome?“
„Osećam, to je ljudski. Ali se plašim toga.“
„Kakvo zlo to može doneti?“
„Može nekog naterati da dela.“
„Zar bi to bilo pogrešno?“
„Moglo bi da da veoma loše rezultate.“
„Po Vas?“
„Ne, ne po mene. Po tu drugu osobu.“
,,U tom slučaju, šta bi trebalo neko da čini ako oseti sažaljenje prema
drugoj osobi?“
„Da ih ne dira, da ih ostavi tu gde pripadaju - u božim rukama.“
„To zvuči užasno neumoljivo... i grubo.“
„To nije ni izbliza toliko opasno kao što je potpomaganje i
pokoravanje sažaljenju.“
Nagnula se ka njemu.
„Recite mi, da li Vi uopšte osećate ikakvo sažaljenje prema meni?“
17
Fariseji su bili jevrejska religijska stranka, prethodnici rabinskog judaizma. Strogo su
poštovali Mojsijeve zakone - prim. prev.
167
„Trudim se da ga ne osećam.“
„Zbog čega?“
,,U slučaju da treba da Vam pomognem da osetite sažaljenje prema
sebi samoj.“
„Mislite da ja ne osećam nikakvo samosažaljenje?“
„Zar ga osećate?“
„Ne“, kazala je polako. „Zapravo ga ne osećam. Ja sam sve nekako
pomešala u svojoj glavi i to je sigurno samo moja greška.“
„Obično jeste, ali u Vašem slučaju možda i nije.“
„Recite mi - Vi ste mudar čovek, propovedali ste ljudima - šta treba da
radim?“
„Vi to znate sami.“
Pogledala ga je, a onda se, iznenada, sasvim neočekivano, nasmejala.
Bio je to veseo, zvonak smeh.
„Da“, rekla je. „Znam. Odlično razumem. Da se borim.“
168
ČETVRTI DEO
KAO ŠTO JE BILO

NA SAMOM POČETKU - 1956.
Prvo poglavlje
Luelin je podigao pogled i osmotrio zgradu pre nego što je ušao

unutra.
Bila je jednolična poput ulice u kojoj se nalazila. U tom delu Londona i
dalje su primetna bila razaranja nastala ratom, a svuda su se videli i opšti
znaci rasula. Efekat je bio depresivan. Luelin se i sam osećao depresivno.
Zadak koji je došao da obavi je bio veoma bolan. Nije pokušavao da ga
izbegne, ali je ipak bio svestan da će mu biti drago kada ga skine s pleća na
najbolji način na koji je umeo.
Uzdahnuo je, uspravio ramena, popeo se nekoliko stepenika i ušao u
zgradu.
Unutar zgrade je bilo užurbano, ali na uredan i kontrolisan način. Svi
su žurili, ali su disciplinovano koračali hodnicima. Pored njega je prošla
mlada žena u bezličnoj, plavoj uniformi i zaustavila se na tren.
„Kako mogu da Vam pomognem?“
„Želeo bih da vidim gospođicu Frenklin.“
„Žao mi je. Gospođica Frenklin jutros ne može nikoga da primi.
Odvešću Vas u kancelariju njene sekretarice.“
Ljubazno je insistirao da ga gospođica Frenklin primi. „Veoma je
važno“, rekao joj je, a zatim dodao: „Ako biste bili ljubazni da joj odnesete
ovo pismo.“
Mlada žena ga je odvela u čekaonicu i produžila užurbano dalje. Pet
minuta kasnije, prišla mu je žustra, punačka žena, ljubaznog lica.
169
„Ja sam gospođica Harison, sekretarica gospođice Frenklin. Plašim se

da ćete morati da sačekate još nekoliko minuta. Gospođica Frenklin je
pored jednog deteta koje se upravo budi iz anestezije nakon operacije.“
Luelin joj se zahvalio i počeo da joj postavlja razna pitanja. Istog trena
se oraspoložila i živahno počela da mu priča o Vorli fondaciji za decu
ometenu u razvoju.
„To je veoma stara fondacija, znate. Datira čak iz 1840. godine.
Natanijel Vorli, naš osnivač, bio je vlasnik fabrike brašna.“ Njen glas je
nastavio da teče: „Bila je u veoma lošem stanju - fondova nije bilo, bilo je i
sve manje investicija... a troškovi su rasli... naravno, sve su to bile greške
prethodnih administracija. Ali otkad je gospođica Frenklin načelnica...“
Lice joj se ozarilo, a brzina kojom je govorila povećala.
Gospođica Frenklin je očito bila sunce njenog neba. Gospođica
Frenklin je raščistila Augijeve štale, 18gospođica Frenklin je reorganizovala
ovo i ono, gospođica Frenklin se borila sa drugim autoritetima i pobedila i
sad je, potpuno prirodno, gospođica Frenklin postavljena za nadzornicu i
sve je bilo najbolje što može biti na ovom svetu i svim ostalima. Luelin se
zapitao zašto je entuzijazam koji bi neka žena pokazala prema drugoj uvek
zvučao tako žalosno prosto. Zapitao se da li bi uopšte trebalo da mu se
dopadne ta efikasna gospođica Frenklin. Pomislio je da je ona, očito,
matica svih pčela. Druge žene su zujale oko nje, dok je ona samo glancala
svoje krake i napredovala na krilima moći koje su joj druge pčele davale.
Tada ga je, napokon, odvela na sprat i duž hodnika. Gospođica Harison
je pokucala na vrata i sklonila se u stranu, pokazujući mu rukom da uđe u
ono što je očigledno bilo najsvetije od svih svetih mesta - privatnu
kancelariju gospođice Frenklin.
Sedela je za stolom, delovala je krhko i veoma umorno.
Posmatrao ju je, zadivljeno i zaprepašćeno, kada je ustala da mu priđe.
Rekao je, jedva dolazeći do daha: „Ti...“
Jedva se primetno namrštila i zbunjeno izvila obrve, te delikatno
smeštene obrve, koje je tako dobro poznavao. To je bilo isto to lice - bledo,
nežno, sa širokim i tužnim usnama, neobično postavljenim tamnim očima i
kosom sa visokim zaliscima, koja je pobednički letela unazad, poput
18
Augijeve štale su po starogrčkom mitu, štale kralja Augija koje su bile strahovito zapuštene,
a Herakle ih je očistio za jedan dan - prim. prev.
170
nekakvih krila. Tragično lice, pomislio je, a opet te darežljive usne su bile
stvorene za smeh, a to ozbiljno, ponosno lice bi nežnost mogla preobratiti.
Rekla je nežno: „Doktore Lueline? Moj zet mi je napisao da ćete doći.
Zaista lepo od Vas.“
„Plašim se da su vesti o smrti Vaše sestre sigurno bile veliki šok za
Vas.“
„Jesu. Bila je toliko mlada.“
Njen glas je utihnuo na tren, ali je posedovala veliku samokontrolu.
Pomislio je: „Ona je disciplinovana, uspela je sebe da disciplinuje.“
Bilo je nečeg monaškog u njenoj odeći. Nosila je jednostavnu crninu,
sa malim, belim okovratnikom.
Tiho je rekla:
„Volela bih da sam ja ta koja je umrla - a ne ona. Ali možda svaki čovek
to poželi.“
„Ne uvek. Samo - ako je nekome veoma stalo - ili ako nečiji život već,
sam po sebi, deluje nepodnošljivo.“
Tamne oči su se raširile. Pogledala ga je upitno, a zatim rekla:
„Vi ste zaista Luelin Noks, zar ne?“
„To sam bio. Sada sebe nazivam doktor Murej Luelin. To me spašava
od neprestanih izliva žaljenja i manje je zbunjujuće za druge ljude, kao i za
mene.“
„Viđala sam Vaše fotografije u časopisima i novinama, ali mislim da
Vas ne bih prepoznala.“
„Ne biste. Većina ljudi me danas ne prepoznaje. Ima mnogo drugih lica
u vestima - a možda sam se i ja sam smanjio.“
„Smanjio?“
Nasmešio joj se.
„Ne fizički, već u značaju.“
Nastavio je:
„Znate da sam Vam doneo određene lične predmete Vaše sestre. Vaš
zet je smatrao da bi trebalo da ih imate. Te stvari su u mom hotelu. Možda
biste mogli u njemu da večerate sa mnom ili, ukoliko Vam više odgovara,
mogu Vam ih i ovde doneti?“
171
„Biće ml drago da ih dobijem. Želim da mi ispričate sve što znate... o

Širli. Prošlo je toliko vremena otkad sam je poslednji put videla. Skoro tri
godine. Još uvek ne mogu da verujem da je mrtva.“
„Znam kako se osećate.“
„Želim da čujem sve što možete da mi kažete o njoj, ali... ali, nemojte
mi govoriti nešto tek da biste me tešili. Pretpostavljam da i dalje verujete u
Boga. Pa, nemojte! Žao mi je ako Vam ovo zvuči prostački, ali bolje je da
znate kako se osećam. Ako Bog postoji, on je okrutan i nepravedan.“
„Zato što je dozvolio da Vaša sestra umre?“
„Nema potrebe da diskutujemo o tome. Molim Vas, nemojte meni da
pričate o religiji. Pričajte mi o Širli. Čak ni sad ne shvatam kako je došlo do
te nesreće.“
„Prelazila je ulicu i teški teretni automobil ju je srušio i pregazio. Na
mestu je poginula. Nije patila niti je osetila ikakav bol.“
„To mi je i Ričard napisao. Ali sam pomislila da se možda trudi da
bude ljubazan, da me poštedi. On je takav čovek.“
„Da, on je takav čovek. Ali ja nisam. Možete biti uvereni da je istina da
je Vaša sestra na mestu umrla bi da nije patila.“
„Kako je došlo do toga?“
„Bila je kasna noć. Vaša sestra je sedela u jednom od onih kafea na
otvorenom u ulici pored luke. Otišla je iz kafea, prešla ulicu ne gledajući, a
teretnjak se pojavio iza ugla i naleteo na nju.“
„Bila je sama?“
„Sasvim sama.“
„Gde je bio Ričard? Zašto nije bio sa njom? To mi zvuči tako neobično.
Ne bih nikad pomislila da bi je Ričard pustio da sama noću ide u nekakav
kafić. Mislila sam da će je on paziti, da će brinuti o njoj.“
„Ne smete njega da krivite. On ju je obožavao. Pazio ju je na svaki
mogući način. U tom konkretnom slučaju, nije ni znao da je napustila kuću.
Lice joj se smekšalo.
„Shvatam. Bila sam nepravedna.“
Skupila je ruke pred sobom.
172
„To je toliko okrutno, toliko nepravedno, toliko besmisleno. Nakon

svega što je Širli preživela. Da spozna samo tri godine sreće.“
Nije joj odmah odgovorio, samo je sedeo i posmatrao je.
„Izvinite, Vi ste veoma voleli svoju sestru?“
„Više od svega na svetu.“
„A opet, tri godine je niste ni videli. Zvali su Vas, više puta, da odete da
ih posetite, ali Vi nikada niste otišli?“
„Bilo mi je teško da napustim svoj posao, da nađem nekog ko bi me
zamenio.“
„To je moguće, ali je moglo da se reši. Zašto niste želeli da odete kod
njih?“
„Ali jesam, jesam!“
„Ipak ste imali neki razlog da ne odete?“
„Rekla sam Vam. Moj posao ovde je...“
„Da li toliko volite svoj posao?“
„Da li ga volim? Ne.“ Delovala je iznenađeno njegovim pitanjem. „Ali je
to važan posao, vredan pažnje. Upotpunjava potrebu. Sva ta deca nalaze se
u grupi za koju niko ne haje. Ja mislim - i zaista verujem - da je ono što
radim korisno.“
Govorila mu je iskrenošću koja mu je zvučala čudno.
„Naravno da je korisno. Uopšte ne sumnjam u to.“
„Ovo mesto je bilo u rasulu, u neopisivom rasulu. Bilo je potrebno
mnogo posla da bi se ponovo podiglo na noge.“
„Vi ste odličan administrator, to mi je jasno. Imate takvu ličnost.
Umete da rukovodite. Da, siguran sam da ste ovde uradili preko potreban i
koristan posao. Da li Vam je bilo zabavno?“
„Zabavno?“
Pogledala ga je preplašenim pogledom. „To nije reč iz rečnika stranih
reči i izraza. Može biti zabavno, ako ih volite.“
„Ako volim koga?“
„Decu.“
Progovorila je sporo i tužno:
173
„Ne, ne volim ih. Ne zaista. Ne na način na koji mislite. Volela bih da ih

volim, ali onda bi...“
„Ali onda bi to bilo zadovoljstvo, a ne obaveza. To ste želeli da kažete,
zar ne? A obaveza je ono što Vi stalno morate da imate.“
„Zašto to mislite?“
„Zato što Vam to piše na čelu. Pitam se, zašto li je to tako?“
Iznenada je ustao sa stolice i počeo nemirno da korača po kancelariji.
„Šta ste radili čitavog svog života? To je tako zbunjujuće, tako
neverovatno, znati Vas toliko dobro, a ne znati apsolutno ništa o Vama. To
je... to razdire dušu. Ne znam uopšte odakle da počnem.“
Njegova uznemirenost je bila toliko iskrena i stvarna da je samo
mogla da zuri u njega.
„Sigurno mislite da sam potpuno lud. Vi ne razumete. Kako biste i
mogli? Ali, ja sam došao u ovu zemlju da bih Vas upoznao.“
„Da biste mi doneli Širline stvari?“
Nestrpljivo je odmahnuo rukom.
„Da, da, tako sam i ja mislio. Da dolazim da obavim nešto što Ričard
nije imao srca da uradi sam. Nisam imao pojma - ni najmanju ideju - da ćeš
to biti ti.“
Naslonio se preko stola, ka njoj.
„Slušaj me, Lora, sigurno si već čula za ovo - možda je najbolje da ti
odmah sve ispričam. Pre mnogo godina, pre nego što sam započeo svoju
misiju, video sam u viziji tri scene. U porodici mog oca postoji tradicija
vidovnjaštva. Pretpostavljam da sam i ja to nasledio. Video sam tri stvari,
jednako jasno, kao što sad gledam tebe. Video sam kancelarijski sto i
čoveka sa jakom vilicom koji je sedeo iza njega. Video sam prozor kroz koji
su se videli obrisi borova i delić neba, kao i muškarca sa rumenim,
okruglastim licem, koji je ličio na sovu. Tokom svog života, u različitim
trenucima, video sam i preživeo te dve scene. Muškarac iza velikog stola je
bio multi milioner koji je finansirao naš religiozni pohod. Mnogo godina
kasnije sam ležao u krevetu u sanatorijumu i pogledao sam kroz prozor na
snegom prekrivene borove i delić neba, a doktor rumenog, okruglog lica je
stajao pored mog kreveta, govoreći mi da su moj život i moja misija
evangelističkog propovednika završeni.
174
Treća stvar koju sam video u viziji si bila ti. Da, Lora, ti. Bila si preda
mnom, isto toliko jasno, kao što te sad vidim. Bila si mlađa nego što si sad,
ali sa istom tugom u očima, sa istom tragedijom na svom licu. Nisam te
video ni u kakvom specijalnom okruženju, ali negde u daljini, poput
nekakvog izbledelog platna u pozadini, ugledao sam crkvu. A nakon toga, u
pozadini je bio samo požar.“
„Požar?“
Bila je uplašena.
„Da. Da li si se ikada našla u požaru?“
„Jednom. Kad sam bila dete. Ali crkva... kakva crkva? Katolička crkva,
sa Devicom Marijom u plavom ogrtaču?“
„Nisam video ništa toliko određeno. Nije bilo boja - ni svetala. Bila je
hladna, siva i... da, video sam oltar. Ti si stajala kraj oltara.“
Video je kako sva boja nestaje s njenog lica. Lagano je podigla ruke ka
slepoočnicama.
„To ti nešto znači, Lora. Šta je to bilo?“
„Širli Margaret Evelin, u ime Oca i Sina i Duha svetoga...“ Njen glas se
polako gubio.
„Širlino krštenje. Ja sam bila Širlina kuma. Držala sam je u naručju i
želela sam da je ispustim na kameni pod! Želela sam da umre! To je ono
što je bilo tada u mojoj glavi. Želela sam da umre. I sad - sad - ona je
stvarno mrtva.“
Iznenada je zarila lice u svoje šake.
„Lora, najdraža, shvatam... oh, sad mi je sve jasno. A požar? I to ti
nešto znači?“
„Molila sam se. Da, molila sam se. Palila sam sveću za moju ličnu
molitvu. A znaš li koja je to molitva bila? Molila sam se da Širli umre. I
sad...“
„Prestani, Lora. Prekini to uporno da ponavljaš. Požar... šta se
dogodilo?“
„To je bilo iste te noći. Probudila sam se. Svuda je bilo dima. Kuća je
gorela. Pomislila sam da su moje molitve uslišene. A zatim sam začula
bebu kako tiho plače i iznenada je sve bilo drugačije. Jedino što sam želela
je bilo da je spasem i iznesem iz kuće na sigurno. To sam i učinila. Nije bila
175
ni uprljana garom. Iznela sam je i spustila na travu. Tada sam shvatila da je

sve nestalo - ljubomora, želja da budem najvažnija - svega toga više nije
bilo i ja sam je volela, obožavala sam je do ludila. I nikada nisam prestala
da je volim.“
„Draga moja - oh! Moja dušo.“
Ponovo se naslonio preko stola, da bi joj bio bliže.
Iznenada je uzviknuo:
„Sad shvataš, zar ne, da je moj dolazak ovamo...“ Vrata su se otvorila i
prekinula njegove reči. Gospođica Harison je, bez daha, uletela unutra:
„Stigao je specijalista - gospodin Breg. On je sad na A odeljenju i traži Vas.“
Lora je ustala od stola.
„Odmah dolazim.“ Gospođica Harison se povukla i Lora je užurbano
rekla:
„Žao mi je, ali sad moram da idem. Ako možete da mi pošaljete po
nekome Širline stvari...“
„Više bih voleo da dođeš da večeramo u mom hotelu. Smešten sam u
Vindzoru, pored Čering Kros stanice metroa. Možeš li da dođeš večeras?“
„Plašim se da je to neizvodljivo.“
„Onda sutra.“
„Teško mi je da se uveče odvojim od obaveza...“
„Uveče ne radiš. Već sam se raspitao za to.“
„Imam druge planove, obaveze...“
„Ne radi se o tome. Ti se plašiš.“
„Ako tako hoćeš, neka ti bude. Plašim se.“
„Mene?“
„Rekla bih da je tako.“
„Zašto? Zato što misliš da sam lud?“
„Ne. Ti nisi lud. Nije u tome stvar.“
„Ali se i dalje plašiš. Čega?“
„Želim da budem ostavljena na miru. Ne želim da niko niti išta ometa
moj... moj način života. Sad već ne znam o čemu pričam. Moram da
krenem.“
176
„Ali, večeraćeš sa mnom - kada? Sutra? Prekosutra? Čekaću ovde u

Londonu sve dok ne pristaneš.“
„Onda, neka bude večeras.“
„Da skineš to sa dnevnog reda!“ Iznenada se nasmejao i na njeno
iznenađenje, nasmejala se i ona njemu. Zatim je povratila svoju ozbiljnost i
brzo otišla do vrata. Luelin je stao sa strane da bi je propustio i otvorio joj
vrata kada je izlazila.
„Vindzor hotel, u osam sati. Čekaću te.“
Drugo poglavlje
Lora je sedela ispred ogledala u spavaćoj sobi svog majušnog stana.

Dok je proučavala svoje lice, na usnama joj se pojavio čudan osmejak. U
desnoj ruci je držala karmin, upravo gledajući naziv ugraviran sa strane
ukrasnog pakovanja. Fatalna jabuka.
Ponovo se setila nekontrolisanog nagona koji ju je tako iznenada uveo
u luksuzni, parfimisani enterijer prodavnice šminke pored koje je prolazila
skoro svakog dana.
Prodavačica joj je iznela razne karmine, isprobavala ih za nju na
zadnjoj strani svoje tanke ruke sa egzotičnim prstima i tamnocrvenim
lakom na noktima.
Bile su to malene mrlje ružičaste, skarletne, crveno-ružičaste, bordo i
ciklama boje. Pojedine su se jedva razlikovale jedna od druge, osim po
nazivima koji su Lori zvučali neopisivo maštovito.
Ružičasta munja, Puterasti rum, Mistični koral, Tiha ružičasta, Fatalna
jabuka.
Ime ju je privuklo, ne boja.
Fatalna jabuka... sa sobom je nosilo podsećanje na Evu, na izazov, na
stasavanje u ženu.
Dok je sedela ispred ogledala pažljivo je nanosila karmin na usne.
Baldi! Iznenada je pomislila na Baldija, kako joj se rugao i učio je
pameti, pre mnogo godina. Šta joj je, beše, ono govorio? „Pokaži da si žena,
izbaci ponosno svoje atribute, pojuri svog čoveka...“
177
Tako nekako. Je li ona to upravo sada činila?

Pomislila je: „Da, to je upravo to. Samo večeras, samo ovaj jedan jedini
put želim da budem žena. Da budem ista kao sve druge žene, da se
istaknem, da se našminkam da bih privukla svog muškarca. Nikada ranije
nisam to poželela. Nisam mislila da sam takav tip osobe. Na kraju, ipak
jesam. Samo to nisam znala ranije.“
Njeno sećanje na Baldija je bilo toliko snažno da je gotovo mogla da ga
zamisli kako stoji tu, iza nje, klimajući svojom velikom i teškom glavom u
odobravanju, izgovarajući svojim bučnim glasom:
„Tako je, moja mlada Lora. Nikada nije prekasno da čovek nešto
nauči.“
Dragi Baldi...
Neprestano tokom celog njenog života Baldi je bio tu. Njen prijatelj.
Njen jedini iskreni, pravi i verni prijatelj.
Setila se njegove posmrtne postelje od pre dve godine. Poslali su po
nju, ali kada je stigla u njegovu kuću, doktor joj je objasnio da je već
prekasno, da on sigurno više nije u stanju da je prepozna. Brzo je kopneo
pred nihovim očima i bio je tek ponekad polusvestan.
Sela je pored njega držeći njegovu čvornovatu ruku među svojim
rukama i posmatrala ga.
Ležao je skoro nepomično, povremeno ispuštajući neke zvuke i
izduvavajući vazduh kao da ga je mučila nekakva unutrašnja srdžba. Jedva
je prozborio reči koje su isprekidano sišle s njegovih usana.
Kada je otvorio oči, pogledao ju je kao da je ne prepoznaje i rekao:
„Gde je dete? Pošaljite nekoga po nju, hoćete li? I nemojte mi pričati
gluposti kako je za nju loše da gleda nekog ko umire! To je samo još jedno
iskustvo, ništa više... Osim toga, deca prirodno shvataju smrt, mnogo bolje
nego mi.“
Rekla je:
„Tu sam, Baldi. Ja sam pored tebe.“ Međutim, on je zatvorio oči i samo
ozlojeđeno promrmljao:
„Umirem, ma nemoj? Ja ne umirem. Svi su doktori isti - natmureni
đavoli. Pokazaću im ja.“
178
Zatim je ponovo upao u svoje polubudno stanje. Izgovarao je

povremeno jedva razumljive reči koje su samo pokazivale kuda mu je um
trenutno lutao, među mnoštvom sećanja iz života.
„Prokleta budala - to istorijski nema nikakvog smisla...“ Zatim bi se
glasno, likujući nasmejao! „Matori Kurtis i njegov obrok od kostiju. Moje
ruže su uvek bile bolje od njegovih.“
Zatim je iskočilo njeno ime.
„Lora - trebalo bi joj nabaviti psa...“
To ju je zbunilo. Pas? Zbog čega pas?
Onda se učinilo kao da se obraća kupećaziteljki:
,,...i skloni sve te odvratne slatkiše - jesu za dete - ali meni je muka da
gledam u njih...“
Naravno sve raskošne čajanke kod Baldija bile su najhitniji događaji
njenog detinjstva. Koliko se samo svaki put namučio da ih organizuje.
Ekleri, makaroni, merenge torte... Suze su joj iznenada navrle na oči.
Zatim, potpuno neočekivano, otvorio je oči i pogledao pravo u nju,
prepoznajući je, obraćajući joj se. Iznosio je samo jasne činjenice.
„Nije trebalo to da uradiš, mlada moja Lora“, rekao joj je s grdnjom u
glasu. „Nije trebalo to da uradiš, znaš? To će samo doneti nevolje.“
I kao da je to najnormalnija stvar na svetu, malo je okrenuo glavu na
svom jastuku i umro.
Njen prijatelj...
Njen jedini prijatelj.
Još jednom, Lora je pogledala svoje lice u ogledalu. Sada je bila
zbunjena onim što je videla. Zar je zaista za to bio zaslužan samo
tamnocrveni karmin koji je isticao liniju njenih usana? Tih punih usana -
nije bilo više ničega asketskog u njima. Zapravo, dok je sebe proučavala,
shvatila je da više nije bilo ničeg asketskog u njenom izgledu.
Progovorila je poluglasno, kao da se svađa sa nekim drugim, a
istovremeno se svađajući sa sobom.
„Zašto ne bih pokušala da izgledam lepo? Samo ovaj jedan jedini put?
Samo večeras? Znam da je previše kasno, ali zašto ne bih i ja osetila kako
to izgleda? Samo da imam čega da se sećam...“
179
2.
Odmah ju je upitao: „Šta se tebi desilo?“

Staloženo je uzvratila njegov pogled. Spopala ju je iznenadna
sramežljivost, ali ju je ona vešto sakrila. Da bi održala stav koji je zauzela,
kritički ga je proučavala.
Dopadalo joj se ono što je videla. Nije bio mlad - zapravo, izgledao je i
starije od godina koje je imao (a iz štampe je znala koliko godina ima) - ali
je bilo neke dečačke nelagodnosti u njemu koja joj je delovala istovremeno
čudno i neobično milo. Pokazivao je željno iščekivanje, pomešano sa
stidljivošću. Posedovao je neobičan izraz lica kao da je prepun nade, kao
da je čitav svet i sve u njemu, nešto potpuno novo i sveže za njega.
„Meni se nije ništa desilo.“ Dozvolila mu je da joj pridrži kaput dok ga
je skidala.
„Nesumnjivo jeste. Izgledaš drugačije - mnogo drugačije nego što si
izgledala jutros!“
Oddsečno mu je odgovorila: „To je samo zbog karmina i malo šminke,
ništa više!“
Prihvatio je njene reči.
„Sad mi je jasno. I pomislio sam danas da su ti usne mnogo bleđe nego
kod ostalih žena. Prilično si ličila na časnu sestru.“
„Da... da... pretpostavljam da jesam.“
„Sad izgledaš lepo, zaista lepo. Ti i jesi lepa, Lora. Nadam se da ti ne
smeta što ti to kažem?“
Odmahnula je glavom. „Ne smeta mi.“
„Govori mi to što češće“, vikao je njen unutrašnji glasić. „Ponavljaj to,
neprekidno. To je ionako sve što ću ikada imati.“
„Doneće nam večeru ovde u moju sobu. Mislio sam da bi ti tako više
volela. Ali možda... da li ti to smeta?“
Pogledao ju je napetim pogledom.
„Mislim da je to savršeno.“
180
„Nadam se da će i večera biti savršena. Nekako se plašim da neće.

Nikada nisam previše razmišljao o hrani, sve do sad, ali bih voleo da bude
baš kako treba, za tebe.“
Nasmešila mu se dok je sedala za sto, a on je pozvao konobara.
Osećala se kao da se nalazi u nekakvom snu.
Jer ovo nije bio muškarac koji je jutros došao u Fondaciju kod nje. Ovo
je bio neki potpuno drugačiji muškarac. Mlađi muškarac, neiskusan,
nestrpljiv, nesiguran u sebe, očajnički željan da joj udovolji. Iznenada je
pomislila: „Znači, ovakav je bio u svojim dvadesetim. Ovo je nešto što je on
propustio - i sad se vratio u prošlost da to pronađe.“
U trenutku ju je preplavio osećaj tuge i očajanja. Sve ovo nije bilo
stvarno. Ovo je bila nekakva bajka 'šta bi bilo kad bi bilo', u kojoj su
zajedno glumili. Ovo su bili mladi Luelin i mlada Lora. Bilo je glupo i
prilično patetično, izgubljeno u vremenu, ali neobično slatko.
Večerali su. Obrok je bio osrednji, ali nijedno od njih kao da to nije ni
primetilo. Zajedno su istraživali puteve ljubavi. Pričali su, smejali se, jedva
primećujući o čemu su razgovarali.
Zatim, kada je konobar napokon otišao ostavivši katu na stolu, Lora je
kazala:
„Ti znaš svašta o meni - dosta toga, u svakom slučaju, ali ja ne znam
ništa o tebi. Pričaj mi.“
Ispričao joj je, opisujući joj njegovu mladost, njegove roditelje i način
na koji su ga odgajali.
„Da li su i dalje živi?“
„Moj otac je umro pre deset godina, a majka prošle godine.“
„Da li su bili... da li je ona bila... veoma ponosna na tebe?“
„Mislim da se mom ocu nije dopadala misija koju sam preuzeo.
Emocionalna religija ga je odbijala, ali mislim i da je prihvatio da za mene
nije bilo drugog puta. Moja majka je to bolje razumela. Bila je ponosna na
moju svetsku slavu - poput svih majki - ali je bila tužna.“
„Tužna?“
„Zbog svega onog - normalnog, ljudima bliskog - što sam propuštao. I
zbog toga što me je manjak tih iskustava razdvajao od ostalih ljudskih bića.
Naravno, i od nje.“
181
„Da, mogu to da razumem.“

Razmišljala je o tome. On je nastavio da joj priča čitavu svoju priču
koja je njoj zvučala potpuno neverovatno, poput bajke. Sve je to bilo za nju
sasvim nepojmljivo iskustvo i na neki način joj je bilo odbojno. Rekla je:
„To je strahovito komercijalno.“
„Mašinerija? Da.“
Kazala je: „Kad bih samo mogla to jasnije sebi da predstavim. Želim da
shvatim. Ti osećaš - osećao si - da je to veoma važno, izuzetno vredno.“
„Bogu?“
Njegovo pitanje ju je zbunilo.
„Ne, ne, nisam to mislila. Mislila sam - tebi.“
Uzdahnuo je.
„Teško je to objasniti. Pokušao sam isto to da objasnim Ričardu
Vildingu. Pitanje da li je to vredno nikada nije bilo postavljeno. To je bilo
nešto što sam morao da radim.“
„Pretpostavljam da bi bilo isto da si sve to propovedao usred
pustinje?“
„Što se mene tiče, da. Ali sigurno, u tom slučaju, ne bih propovedao
toliko dobro.“ Nasmejao se. „Glumac ne može dobro da glumi u praznom
pozorištu. Piscu je neophodno da ljudi čitaju njegove knjige. Slikar mora
da izlaže svoje slike.“
„Zvučiš - i to je jedino što mogu da razumem - kao da te finalni
rezultati tvojih propovedi nisu interesovali.“
„Ne postoji način da znam koji su bili finalni rezultati mog rada.“
„Ah, brojevi, statistike, preobraćenici - sve je to negde zavedeno, crno
na belo.“
„Da, da, znam. Ali, to je ponovo mašinerija na delu, ljudski proračuni.
Ne znam da li su to rezultati koje je Bog želeo ili koje je zaista dobio. Ali
shvati ovo, Lora: ako je od svih miliona ljudi koji su dolazili da me slušaju
Bog želeo jednu, samo tu jednu dušu i odabrao mene kao način da dopre
do te duše, to bi meni bilo dovoljno.“
„Slično kao da uzmeš električnu bušilicu da razbiješ orah.“
182
„Da, tako je, zar ne? Barem po ljudskim standardima? To je uvek naš
osnovni problem, naravno. Što moramo da primenimo ljudske standarde
da bismo odredili vrednost - ili pravdu i nepravdu - koju činimo Bogu. Mi
nemamo, ne možemo ni imati, ni najmanju ideju o tome šta Bog zaista
očekuje od ljudi, osim što nam se činida On zahteva od svakog čoveka da
postane nešto što bi mogao da bude, ali se još uvek toga nije sam dosetio.“
Lora je odgovorila pitanjem:
,,A šta je sa tobom? Šta Bog sad zahteva od tebe?“
„Oh... samo da budem običan, normalan čovek. Da zarađujem za život,
da se oženim, da podižem porodicu, da volim svoje bližnje.“
,,I ti ćeš biti zadovoljan - tim?“
„Zadovoljan? Šta bih više mogao da poželim? Šta bi više ijedan čovek
mogao da poželi? Možda sam ja hendikepiran. Izgubio sam petnaest
godina - običnog života. Tu ćeš ti morati da mi pomogneš, Lora.“
„Ja?“
„Znaš da želim da se oženim s tobom, zar ne? Shvatila si, morala si da
shvatiš, da ja tebe volim.“
Sedela je veoma mirno, skoro nepomično, i posmatrala ga. Bajkovitost
njihove svečane večere je prekinuta. Sada su ponovo bili onakvi kakvi su.
Vratili su se u sadašnjost koju su sami za sebe stvorili.
Sporo je progovorila: „To je nemoguće.“
Odgovorio joj je, kao da nimalo ne haje za njene reči. „Je li? A zašto?“
„Ne mogu da se udam za tebe.“
„Pustiću te da se navikneš na tu pomisao.“
„Vreme to neće promeniti.“
„Hoćeš da kažeš da nikad ne bi mogla da me zavoliš? Lora, izvini, ali
mislim da to nije istina. Mislim da me već sad voliš barem malo.“
Emocije su je obuzele poput požara.
„Da, volim te. Ja te stvarno volim...“
Rekao joj je, veoma nežno: „To je predivno, Lora... najdraža Lora, moja
Lora.“
Ispružila je ruku kao da želi da ga zadrži na distanci.
„Ali ne mogu da se udam za tebe. Ne mogu da se udam ni za koga.“
183
Zurio je nepokolebljivo u nju.

„Šta li je to u tvojoj glavi? Ima tu nečega.“
„Tako je. Ima tu nečega.“
„Zavetovala si se da činiš dobra dela? Zavetovala si se na celibat?“ „Ne,
ne, ne!“
„Izvini, pričam budalaštine. Reci mi, najdraža moja.“
„Da, moram da ti kažem. To je nešto što sam mislila da nikada nikome
neću reći.“
„Možda i nećeš. Ali svakako moraš meni da kažeš.“
Ustala je i prišla kaminu. Ne gledajući u njega počela je da priča tihim i
odlučnim glasom.
„Širlin prvi muž je umro u mojoj kući.“
„Znam. Rekla mi je.“
„Širli je izašla te večeri. Ja sam bila sama u kući s Henrijem. On je
svako veče pio tablete za spavanje, veoma snažnu dozu. Širli me je dozvala
kad je izlazila da mi dovikne da mu je dala tablete, ali sam se ja već vratila
u kuću. Kad sam otišla u njegovu sobu, oko deset sati uveče, da vidim da li
mu je bilo šta potrebno, rekao mi je da nije popio svoju večernju dozu
tableta za spavanje. Zapravo, on jeste popio svoje tablete - ali je bio pospan
i zbunjen, kao što se često dešava sa ljudima koji piju određene lekove i
umislio je da ih nije popio.
Dvostruka doza tih tableta ga je ubila.“ ,,I ti se zbog toga osećaš
odgovornom?“ „Ja i jesam bila odgovorna za to.“ „Tehnički, da.“
,,I više od toga. Ja sam znala da je on popio svoje tablete. Čula sam kad
mi je Širli to doviknula.“
„Da li si znala da će ga dvostruka doza ubiti?“
„Znala sam da bi to moglo da se desi.“
Namerno je dodala:
„Nadala sam se da će se to desiti.“
„Shvatam.“ Luelin je iznenada bio tih, hladan, bez ikakvih emocija.
„Njegovo stanje je bilo neizlečivo, zar ne? Mislim, definitivno bi bio
nepokretan do kraja svog života.“
„To nije bilo ubistvo iz milosrđa, ako to hoćeš da kažeš.“
184
„Šta se nakon toga desilo?“

„Ja sam prihvatila svu odgovornost. Niko me nije okrivio za zločin. Čak
se postavljalo pitanje da li je to moglo da bude samoubistvo - to jest, da li
mi je Henri možda namerno rekao da nije popio svoje tablete da bi dobio
još jednu dozu. Nikada nismo ostavljali tablete na mestu na kome bi
mogao da ih dohvati, zbog njegovih čestih napada očaja i besa.“
„Šta si ti rekla na to?“
„Rekla sam da smatram da to nije moguće. Henri nikad ne bi pomislio
tako nešto. On bi nastavio da živi godinama - godinama, tokom kojih bi ga
Širli služila, podnosila njegovu sebičnost i groznu narav, žrtvujući
sopstveni život zbog njega. Ja sam htela da ona bude srećna, da živi svoj
život. Nedugo pre toga, upoznala je Ričarda Vildinga. Zaljubili su se jedno
u drugo.“
„Znam, ispričala mi je.“
„Možda bi i ostavila Henrija, da je sve bilo normalno. Ali Henrija, koji
je bio bolestan, koji je bio bogalj, zavisan od nje - tog Henrija nikad ne bi
ostavila. Mada ga više nije volela, nikad ga ne bi ostavila. Širli je obila
odana, ona je bila najodanija osoba koju sam ikada upoznala. Oh, zar ne
shvataš? Nisam mogla da podnesem da joj čitav život bude protraćen,
uništen. Stvarno me nije bilo briga šta će to doneti meni.“
„Ali, zapravo, to tebi nije ništa donelo.“
„Nije. Ali ponekad... poželim da jeste.“
„Da, usudiću se da kažem da i ja verujem da se tako osećaš. Ali ti tu
zapravo ne možeš ništa. Čak i ako to nije bila greška, ako je lekar
posumnjao u neki tvoj milosrdni nagon, možda čak i nemilosrdni, znao je
da nije imao dokaza, a bez dokaza ne bi mogao da te optuži ni za šta. Da je
postojala ikakva sumnja da je to Širli učinila, to bi bila potpuno drugačija
stvar.“
„To se nikada niie dovodilo u sumnju. Štaviše, služavka je čula kada mi
je Henri rekao da nije popio svoje tablete i tražio da mu ih donesem.“
„Da, to je sve ispalo lako za tebe - i previše lako.“ Pogledao ju je. „ A
kako se sada osećaš zbog toga?“
„Želela sam da Širli bude slobodna, da...“
„Ostavi na trenutak Širli po strani. Ovde se radi o nečemu između tebe
i Henrija. Šta osećaš prema Henriju? Da je to što se desilo najbolje za sve?“
185
,,Ne.“
„Hvala bogu na tome.“
„Henri nije želeo da umre. Ja sam ga ubila.“
„Da li si požalila?“
„Ako me pitaš... da li bih to opet učinila... da.“
„Bez griže savesti?“
„Griže savesti? Oh, da. Bilo je pravo zlo, učiniti tako nešto. Toga sam
svesna. Živim s tim od tog trena. Ja to ne mogu da zaboravim.“
„Otud Fondacija za decu sa problemima u razvoju? Dobra dela? Jasno
zacrtana, neumoljiva dužnost. Na taj način ti spiraš svoje grehe.“
„To je sve što mogu da učinim.“
„Ima li neke koristi od toga?“
„Kako to misliš? Da li je vredno mog vremena?“
„Ne pričam o koristi prema drugima. Da li to tebi pomaže?“
„Ne znam...“
„Ti, zapravo, žudiš za kaznom, zar ne?“
„Mislim da želim da nadoknadim štetu.“
„Kome? Henriju? Ali Henri je mrtav. A iz svega što sam ja čuo, teško da
bi bilo šta drugo Henrija manje zanimalo od dece ometene u razvoju.
Moraš da se suočiš s istinom, Lora, ne možeš da nadoknadiš štetu i spereš
taj greh.“
Nekoliko trenutaka je nepomično stajala, kao da ju je pogodio grom.
Zatim je zabacila glavu, a lice joj je porumenelo od stida. Pogledala ga je
prkosno, a srce joj je poskočilo od iznenadnog divljenja koje je osetila
prema njemu.
„To je istina“, rekla je. „Trudila sam se, možda, to da izbegnem.
Pokazao si mi da je to nemoguće. Rekla sam ti da ne verujem u Boga, ali,
zapravo, verujem. Znam da je ono što sam učinila čisto zlo. Mislim da
verujem, u dnu svog srca, da ću biti prokleta za sva vremena zbog toga.
Osim ako se ne pokajem - a ja se ne kajem. Uradila sam to što sam uradila
sasvim svesno. Želela sam da Širli ima novu šansu, da bude srećna, i ona
jeste bila srećna. Znam da njena sreća nije dugo potrajala - samo tri
186
godine. Ali ako je te tri godine bila srećna i zadovoljna, makar i umrla tako
mlada, onda je vredelo sve to što sam učinila.“
Dok ju je posmatrao pred Luelinom se pojavilo najveće iskušenje u
njegovom dotadašnjem životu. Iskušenje da zauzda svoj jezik i da joj
nikada ne kaže istinu. Da joj dozvoli da i dalje živi u svojim iluzijama, pošto
su one bile sve što je imala. Voleo ju je. A pošto ju je voleo, kako je mogao
da njenu neustrašivu hrabrost pretvori u pepeo? Ona ne sme nikad da
sazna.
Prišao je prozoru, raširio zavese i posmatrao osvetljene ulice ne
videvši ništa pred sobom.
Kada se okrenuo glas mu je zvučao grubo.
„Lora, da li znaš kako je tvoja sestra umrla?“ upitao ju je.
„Pregazio ju je...
„Da. Ali kako je došlo do toga da je pregazi automobil - to ne znaš. Bila
je pijana.“
„Pijana?“ ponovila je tu reč, skoro kao da ne shvata njeno značenje.
„Misliš - bila je na nekoj zabavi?“
„Nije bilo nikakve zabave. Krišom je izlazila iz kuće i odlazila dole u
grad. To je radila s vremena na vreme. Sedela bi u kafeu i pila brendi. Nije
to često činila. Ono što je svakodnevno radila bilo je da pije kod kuće. Pila
je vodicu od lavande i kolonjsku vodu. Pila bi ih dok se ne bi onesvestila.
Sluge su to znale. Vilding nije.“
Širli - pila? Ali ona nikada nije pila! Nema šanse! Zbog čega?“
„Pila je jer joj je njen sopstveni život bio nepodnošljiv. Piće joj je bilo
beg.“
„Ne verujem ti.“
„To je istina. Sama mi je to rekla. Kada je Henri umro, postala je poput
nekoga ko je izgubio svoj životni put. Takva je bila - poput izgubljenog,
zbunjenog deteta.“
„Ali, ona je volela Ričarda i Ričard je voleo nju.“
„Ričard jeste voleo nju, ali da li je ona ikad njega zaista volela?
Kratoktrajna opčinjenost - to je bilo sve. Oslabljena svojom tugom i dugom
brigom o invalidu, udala se za njega.“
„I nije bila srećna. Ne mogu da verujem u to.“
187
„Koliko si ti, zapravo, poznavala svoju sestru? Da li iko ikad deluje isto
dvema različitim osobama? Ti si Širli uvek smatrala bespomoćnom
bebicom koju si izbavila iz požara. Ti si videla slabu, bespomoćnu Širli,
uvek željnu ljubavi i zaštite. Ja sam upoznao jednu potpuno drugačiju
osobu, mada možda i ja grešim podjednako koliko i ti. Ja sam je smatrao
hrabrom, galantnom mladom ženom, željnom avanture, sposobnom da
izdrži sve udarce, sposobnom da ostane pri svome.
Ženom, kojoj su problemi i teškoće bili neophodni da bi izvukli sve
sposobnosti njenog duha na videlo. Bila je umorna i napeta, ali je
pobeđivala u svojoj bici, dobro je vodila život koji je izabrala. Uspevala je
da izbavi Henrija iz očajanja i sjajno se držala u noći kada je umro. Ona je
volela Henrija i Henri je bio čovek koga je želela. Njen život jeste bio težak,
ali prepun strasti i njoj veoma vredan.“
,,A zatim, kada je Henri umro, ona je bila bačena nazad u okrilje tuđe
brige, nežnosti i požrtvovanja, kao i napete ljubavi. Borila se da se izbavi
odatle, ali nije uspevala da postane slobodna. Tada je otkrila da joj piće
pomaže. Zamagljivalo je njenu stvarnost. A kad piće obuzme neku ženu.
nije lako toga se rešiti „
„Nikada mi nije rekla da nije bila srećna - nikada.“
„Nije želela da ti znaš da je nesrećna.“
,,I ja sam joj to učinila - ja?“
„Tako je, jadno moje dete.“
„Baldi je znao...“ rekla je Lora polako. „Na to je mislio kada je rekao:
'Nije trebalo to da uradiš, mlada Lora'. Davno, veoma davno me je
upozorio. Ne mešaj se. Zašto mislimo da znamo šta je najbolje za druge?“
Naglo se okrenula ka njemu. „Ona nije to... namerno uradila? To nije bilo
samoubistvo?“
„To je pod znakom pitanja. Moglo bi da bude. Zakoračila je sa pločnika,
pravo pod točkove automobila. Vilding, u dnu srca, misli da je to namerno
učinila.“
„Ne. Oh, ne!“
„Međutim, ja se ne slažem sa njim. Ja imam mnogo bolje mišljenje o
Širli. Mislim da je veoma često bila na granici očajanja, ali ne verujem da bi
se ikada potpuno predala njemu. Mislim da je ona bila borac. Mislim da bi
uvek nastavljala da se bori. Mada, ne možeš ostaviti piće tako što samo
188
pucneš prstima. Povremeno mu se vraćaš. Mislim da je s pločnika

zakoračila u večnost ne znajući šta radi niti kuda je krenula.“
Lora je utonula u sofu.
„Šta da radim? Oh! Šta sad da radim?“
Luelin joj je prišao i zagrlio je.
„Udaćeš se za mene. Počećeš život iznova.“
„Ne, ne. Nikada ne bih mogla to da učinim.“
„Zašto ne? Potrebna ti je ljubav.“
„Ti i dalje ne razumeš. Moram da platim. Za sve što sam učinila. Svako
mora da plati.“
„Suviše si opsednuta mišlju da moraš da platiš.“
Lora je glasno ponovila: „Svako mora da plati.“
„Da, s tim se slažem. Međutim, zar ne shvataš, drago moje dete...“
Oklevao je, pre nego što joj je rekao poslednji delić gorke istine koji je
morala da zna. „Za sve to što si ti učinila, neko je već platio. Širli je platila.“
Pogledala ga je s užasom u očima.
„Širli je platila... za ono sto sam ja učinila?“
Klimnuo je glavom.
„Da. Plašim se da ćeš morati da živiš sa tim saznanjem. Širli je platila.
Širli je mrtva, a dug je poništen. Ti moraš da ideš dalje, Lora. Moraš, ne da
bi zaboravila prošlost, već da bi prošlost ostala tamo gde joj je mesto, u
tvom sećanju, ali ne i u svakodnevnom životu. Moraš da prihvatiš ne
kaznu, već sreću. Tako je, draga moja, sreću. Moraš da prestaneš da pružaš
i naučiš da primaš. Bog nam deli čudne karte... On sad tebi pruža, u to
iskreno verujem, sreću i ljubav. Ponizno ih prihvati.“
„Ne mogu! Ne mogu!“
„Moraš.“
Podigao ju je da ustane.
„Ja tebe volim, Lora, i ti voliš mene - ne onoliko koliko ja tebe, ali me
ipak voliš.“
„Da, volim te.“
Poljubio ju je - dugim, gladnim poljupcem. Kada su se razdvojili, rekla
mu je, tiho i isprekidano se smejući:
189
„Volela bih kad bi Baldi znao za ovo. Bio bi srećan!“ Kada se pomerila,
saplela se i umalo pala. Luelin ju je na vreme uhvatio.
„Budi pažljiva. Jesi li si se povredila? Mogla si da udariš glavu o taj
mermerni dimnjak.“
„Glupost.“
„Da, glupost - ali ti si meni toliko dragocena...“ Osmehnula mu se.
Osetila je svu njegovu ljubav i uzbuđenost.
Neko ju je želeo, onako kako je u detinjstvu žudela da je žele.
I sasvim iznenada, skoro neprimetno, njena ramena su se blago
spustila. Kao da je breme, nekakvo lagano breme, ali svejedno, ipak breme,
stavljeno na njih da ga nosi.
Po prvi put u životu, osetila je i potpuno razumela svu težinu ljubavi...
190

Agatha Christie Breme

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Agatha Christie Breme

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

writing as Mary Westmacott

The Burden © 1956 The Rosalind Hicks Charitable Trust. All

Glavni i odgovorni urednik:

BDR MEDIA d.o.o. 2019.

Jer moj je jaram nežan i moj teret je lak“

ROBERT LUIS STIVENSON

Bilo je hladno u crkvi. Bio je tek oktobar, previše rano da bi se

Oslanjajući se i dalje na svog supruga, poluzatvorenih očiju, Anđela

Iza naizgled tihe spoljašnjosti deteta koje je mirno stajalo ispred

„Zašto tom detetu ne nabavite psa?“ Gospodin Baldok je, ničim

neverovatnu sposobnost da razvije ljudski ego. Za psa, ljudsko biće koje

„Oh, Baldi!“ Glas gospođe Frenklin je zvučao kao da je to beskrajno

„Oh! Vidim ja mnogo toga dobrog u porodici sa desetoro dece. To jest,

„Upravo tako. To je osnovna činjenica života, život naprosto nije fer!“

„Ja stvarno mislim da Baldi često priča besmislice“, ozbiljno je rekla

Čarls je umro od dečije paralize. Umro je u internatu. Dva druga

sama planirala, ne urušavajući pritom Lorin novonastali osećaj značaja.

Prezirao je sve uobičajene društvene norme i uvredio čitav Belburi

mnogo onih koje nisu mogle da stanu na police i stajale su naslagane u

Gospodin Baldok joj je odgovorio: „To znači da, kad se vidimo,

„Ovaj čaj je predivan“, rekla je Lora radosno.

Povukla se u svoj lični svet mašte. „Lora, dušice moja. Ti si mi sve na

„Nećeš? Oh, ali ja mislim da bih se ja udao da sam na tvom mestu.

„Ne previše... Samo moram da se naviknem na to.“

Anđela se užasavala povratka kući, međutim, kada je došlo vreme za

Artur Frenklin je uvrnuo jedan pramen ćerkine kose.

„Baldiju se, izgleda, Lora veoma dopala“, rekla je Anđela.

„Biće dečak“, rekao je Artur Frenklin. „Znam da će biti dečak.“

Pomalo se uznemirila kad je videla Loru kako mrmlja nešto

„Izgleda mi da mamica misli da će biti dečak.“

Kada su isplivale iz udobne izmaglice anestezije, Anđeline plave oči

„Dobili ste prelepu ćerku, gospodo Frenklin.“

To veče je bilo prohladno. Vatra koja je gorela u kaminu ih je prijatno

„Jesi li uživala u krštenju?“ upitao ju je gospodin Baldok.

„Moje mišljenje je da bi to bilo neoprostivo mešanje“, rekao je.

„Požuri, Džozefina“, rekla je Lora ljutitim glasom.

„Evo ovde!“ Lora je spustila Džozefinu na zemlju. Metar dalje na

uđu unutra. S druge strane, ta tvoja mačka će ostati na drvetu sigurno

Anđela i Artur Frenklin su se odvezli svojim automobilom.

Gore, u bebinoj sobi, nova dadilja, Gvinet Džouns, smeštala je bebu u

Lora se iznenada probudila usred noći.

Sanjala je - imala je košmar - mada nije mogla da se seti detalja. Nešto

Vatrogasac je glasno zviznuo, napućivši usta. Taj kraj kuće je goreo, a

„Da nije bilo Lore...“ Anđela se zaustavila, trudeći se da savlada svoja

„Shvatam“, rekao joj je gospodin Baldok. „Shvatam... I pitam se, kuda li

„Da. Zar Vi ne radite isto to?“

Širli je hitro koračala stazom. Pod rukom je nosila reket i za njega

Zaista, Henri nikako nije pripadao ovde. Najbližu pripadnost nudila

primetno je bilo da je renovirana. Koliko je shvatala, to je bilo neophodno

„Da učim da stenografišem i kucam, a onda da se zaposlim?“

„Iskreno mislim da ne bi trebalo da sumnjaš u sebe, Lora. Ti nisi

Lora je ispravila leđa i protegla ruke.

su morali biti racionalni. I sama je bila hitar i vredan radnik, gospojica

mesto. Njena izgarajuća čežnja da je primete, da im bude potrebna,

školu u obližnjem gradiću, sve te odluke su naizgled dolazile od gospođice

Širli, koja se vraća iz vrtića i zbunjujuće im opisuje gospođicu Dakvort,

Gospodin Baldok je bio zauzet u svojoj bašti kada je Lora naišla

„Šta misliš o mojim begonijama? Prilično su dobre?“

„Rešila sam da je pošaljem u London, da se obuči za posao

potrudiš. Moraš da se setiš da si i ti žena i da odigraš ulogu žene koja traži

Lora je prošetala do kuće smeškajući se usput samoj sebi. Kada je ušla

„Preziva se Glin Edvards. Došao je pre sat i po i još uvek je ovde.

Lora se naslonila u svojoj stolici na čelu trpezarijskog stola