Драги студенти,

Договорили смо се да данас говоримо о теми

Вукова реформа правописа

Правописно правило „пиши као што говориш“, које је изворно осмислио немачки
филолог Аделунг (о чему је сјајно писао Јован Деретић), код нас је први у својим
текстовима споменуо Павле Соларић, али га није применио у својим делима. Имате га и у
Мркаљевом Салу, са ауторовом напоменом да ће „убудуће“ наш правопис долазити под то
„начело“, али га опет сам Мркаљ није применио ни у овом ни у другим текстовима
насталим после Сала. У Салу и другим Мркаљевим текстовима, наиме, имамо
морфонолошки правопис који је био типичан за обе епохе славеносрпског језика: гласовне
алтернације на морфемским спојевима се у њему не региструју (видети моје радове о
Мркаљу које сам вам послао, из књиге Језик весма полезан). Због морфонолошког
правописа, Мркаљ није ни имао потребу за графемом којом би означио фонему /dž/ јер се
по начелима овога правописа писало: сведочба, наручбина, врачбина и сл. Мркаљ је ,
додуше, одбацио одредбе етимолошког тј. историјског правописа: не пише више јат, јери
и јерове тамо где им је по пореклу место, тј. где су некада били кроз историју српског
језика.

Дакле, ни Соларић ни Мркаљ нису у свом писању применили правописно правило

које су унели у српску филологију. Није га испрва применио ни Вук, иако се и он на њега
позивао још од Писменице српскога језика (1814). Већ у наслову написаном оригинално
графијом и ортографијом (Писменица сербскога їезика) видимо типичне црте Вуковог
писања у првој фази његовог стваралаштва: а) вокално /r/ обележено је графематском
секвенцом <ер> по узору на руски и рсл. језик, б) чува се графематска секвенца <бс> иако
се изговара /ps/, в) чува се еквивалент из грађанске ћирилице <ї> за Мркаљево решење
писања фонеме /ј/. (Из наслова се још види да Вук чува и лексичке славенизме, па користи
реч писменица, а не европеизам граматика.) Могли бисмо закључити да је своју прву
граматику Вук објавио мркаљевском ћирилицом (не и Мркаљевом!) и мркаљевским
правописом, баш као што му је Копитар и саветовао.

Радикалну реформу и писма (видели смо прошле недеље) и правописа извршио је у

Српском рјечнику (1818). Опет нам је довољно илустративан већ почетак наслова, у којем
видимо прелазак са морфонолошког на фонолошки или фонетски правопис. (Србисти се
међусобно не слажу како терминилошки одредити Вуков правопис. Једни га називају
фонетским, други фонолошким. Упамтите ово да вас не би збуњивали у литератури, а на
испиту ћемо признати и један и други одговор.) Баш због речи српски Вуку су противници
и замерали да ми нисмо Српи него Срби, карикирајући Вукову правописну идеју. Знамо да
Вуков фонетски/фонолошки правопис није доследан. Главни изузеци од идеје да се пише
као што се говори јесу: писање група /ds, dš, đs/, нерегистровање алтернација у сантхију
(код куће), нерегистровање акцента. (О овоме, као и о целом речнику, обавезно прочитати
поговор Павла Ивића издању речника из Вукових сабраних дела. Овај текст прештампан
је и у Ивићевој књизи О Вуку Караџићу.)

Вук после 1818. није суштински мењао ни графију ни ортографију, и ова два
система суштински су остали идентични до данас, мењајући се само у нијансама. Кључна
промена у правопису био је прелазак са граматичке на логичку интерпункцију крајем 19. и
почетком 20. века, чему су пресудно допринели Стојан Новаковић и Богдан Поповић
(видети мој текст о Белићу и „београдском стилу“ из књиге Вуков век). Наравно,
променили су се и многи детаљи везани са мало и велико слово, састављено и растављено
писање речи и сл., о чему сте слушали на предавањима из правописа.

Ваља посебно истаћи да Вук никада није написао правопис, већ су се правописна
правила савладавала из његових дела, као и дела његових најближих сарадника, од 1847.
године Ђуре Даничића пре свих. Ни Даничић, међутим, није написао правопис.

Промена основице књижевног језика у Српском рјечнику

 Ивић је дивно написао да је у овом речнику целокупна Вукова језичка и азбучна
реформа, да је све до њега код Вука било „тражење и колебање“, а све после њега
дотеривање у ограничено броју појединости. Селекцијом народног језика за основицу
књижевног језика Вук је коначно обезбедио демократизацију српске културе којој су
тежили сви просветитељи. Вук је у предговору (који обавезно морате прочитати!)
објаснио свој избор ијекавице као изговорне основице будућег књижевног језика за све
Србе:

а) На њој су настале наше народне песме. (Вук овде указује на значај књижевне
традиције за формирање новог књижевног језика. У време снажног утицаја немачког
романтизма, значај вредности народног стваралаштва у читавој Европи нагло расте.)

б) Ијекавски изговор најближи је рускословенском језику. (Подсетимо се, у рсл.

језику изговор јата је је.)

в) Преко дубровачке књижевности ијекавица нас повезује с „браћом римског

закона“. (Ово заслужује два коментара. Први је да Вук увиђа да неће бити довољно да се
позове само на усмену традицију, већ и на писану. Како, међутим, почетком 19. века није
било значајнијих и популарнијих писаца ијекаваца, или су и они писали <ѣ> па се изговор
није ни препознавао у писању, Вук се позива на дубровачке писце као на значајно
културно наслеђе. Други коментар везан је за „браћу римског закона“: из поделе српских
дијалеката које даје и у граматици (1814) и у речнику (1818) јасно је да под њима Вук
подразумева Србе католике.)

г) У ијекавици се и при писању разликују речи које се ту не реазликују код екаваца

(попјевати, попијевати : попевати, попевати).

Ивић даје свој коментар Вукове селекције и истиче њен кључни недостатак, који
лежи у чињеници да су сви већи културни центри били на екавској територији, у северној
Србији (Београд, Крагујевац) и данашњој Војводини (Сремски Карловци, Нови Сад).
Управо ова чињеница условиће бројне отпоре Вуковој селекцији ијекавице. Због тих
неслагања Вук је почео увиђати да ће компромис бити неопходан, па је у периоду 1828-
1834. неколико дела написати екавски, по узору управо на говор Београда и Крагујевца
(облици нисам, мени и сл. Ово обновити из историјске фонетике!). С друге стране, многи
екавци прихватили су Вукову ијекавицу и били доследни: најпознатији пример је управо
Ђуро Даничић, који је сва своја дела без изузетка штампао ијекавицом, иако је био рођени
екавац. И други велики филолог, Стојан Новаковић, почео је писати ијекавицом, али се
вратио матерњој екавици.

Једна од идеја која је могла на нивоу графије и ортографије ујединити Србе екавце
и ијекавце била је да се сачува <ѣ> у етимолошко положају, али ју је Вук одбацио јер би
тиме порушио основни принцип „једна фонема = једна графема“. за ову идеју су се
касније залагали истакнути српски интелектуалци. Јован Суботић предложио је 1847. ово
решење у својој Српској граматици, а за њега се залагао и Јован Стејић, истакнути члан
Друштва српске словесности. У 20. веку симпатије за ово решење показао је чак и павле
Ивић.

У основи, српски народни језик у речнику одговара тршићком говору у многим

карактеристичним фонетским цртама: нема фонеме /h/, извршено је јекавско јотовање (уп.
предавања из историјске фонетике!), извршене су дисимилације (мн> мл у млоги, мн > вн
у тавница, мњ > мљ у сумља), упрошћене су иницијалне сугласничке групе (пч > ч у чела,
пт > т у тица).

Све до 1818. Вук је био доста толерантан према славенизмима у свом и туђем
писаном изразу (видети моје радове из Вуковог века). Тек од Српског рјечника он
радикално протерује све славенизме. Иако их користи у свом метајезику (језику којим
описује српски народни језик у предговору и самом тексту граматике), у састав речника
лексички славенизми су унети само под једним условом: да су продрли у српски народни
језик. И за њих, дакле, важи исти критеријум као и за сву другу лексику: Вук је у речник
унео сву лексику, без обзира на порекло, која је карактеристична за
„простонародни“ говор. Отуда су у речнику и турцизми и друге речи странога порекла
(германизми и сл.). Турцизме, против којих се екцплицитно борио до 1818, сада је само
обележио звездицом, али је њихов број био веома висок (за више информација, кога
занима: Асим Пецо, Турцизми у Вуковим рјечницима).

У жељи да попише сву народну лексику, у договору са Ј. Копитарем Вук је у

речник унео и опсцену лексику, што је изузетно негатовно одјекнуло и у свештенству и у
грађанству. Уз уношење графеме за /ј/ из латинице, уношење опсцене лексике био је други
разлог да се већи део истакнутих интелектуалаца окрене против Вука. Једини позитиван
коментар у вези са појавом Српског рјечника објавио је Димитрије Давидовић, уредник
Новина српских, у своме гласилу.

На крају, да бисмо се припремили за предмет Основи нормирања српског језика

који вас чека на 4. години студија, ваља истаћи да Вуков речник није био нормативан, већ
дескриптиван, што значи да он није прописивао народну лексику, већ је описивао.

Речник је пратила и Српска граматика под истим корицама. Ово је боља

дексрипција граматике народног језика у односу на Писменицу, и остала је као њен
најбољи опис све до Мале српске граматике (1850) Ђуре Даничића. Када је Вук видео
Даничићеву граматику одустао је од идеје да и у другом издању Српског рјечника (1852)
штампа своју граматику.

ДОГОВОР У ВЕЗИ СА НАШИМ РАДОМ ДО ИСПИТА

Уколико ове недеље на састанку потврдимо постигнуте договоре, настава ће се

одржавати онлајн до краја семестра, тј. до 15. маја (још две недеље). У том случају,
послаћу вам следеће недеље још материјала у вези са Вуковом реформом и даљом
стандардизацијом српског језика до почетка 20. века, с којим ћемо стати.

Предвиђено је да у периоду од 18. маја до 1. јуна професори организују

консултације са студентима, и ја ћу вам обезбедити више термина за врло детаљне
договоре у вези са испитом, градивом, литературом и свиме што вас буде занимало.
Јављајте се и Катарини Беговић и мени до тада.

Срдачан поздрав,

Александар Милановић