07

ЕТРУРСКА УМЕТНОСТ

На Апенинском полуострву се бронзано доба завршило тек у VIII веку п.н.е., односно
приближно у време када су први Грци почели да насељавају јужне обале данашње Италије и
Сицилије. Међутим, судећи према записима грчког историчара Херодота, овде је много раније
дошло до једне велике миграције, јер се Етрурци досељавају из прекоморских крајева,
највероватније из Лидије у Малој Азији, заузевши крајеве Средње Италије односно подручје
Тоскане, између Рима и Фиренце.1
Порекло Етрураца је и данас загонетно. Њихов помен у античким списима је различит,2
неки аутори су их сматрали досељеницима на тлу Италије, док их други помињу као домаће
становништво. Они који су их сматрали домаћим, њихово име Тирени (Етрурци) доводе у везу
са великим кулама прозваним turis јер су их они први градили, док се у верзији њиховог
досељеничког порекла наводи њихов вођа по имену Тирен. Код Хомера овај народ се помиње
као вичан морепловству и гусарским подухватима. Данас је познато да су Етрурци своју азбуку
позајмили од Грка али њихов језик сам по себи нема сродника ни у једном познатом језику.
Такође, у културно-уметничком смислу они су били доста везани за Малу Азију и Блиски
Исток, истовремено се одликујући и сасвим оригиналним цртама без блиских паралела.
Процват етрурске цивилизације десио се изненада, (приближно око 700. г.п.н.е.) када су се
они највероватније потпуно асимиловали са староседелачким становништвом Италије. То није
била јединствена моћна држава већ по свој прилици мање, добро организоване групе
морепловаца које су наметнуле своју власт и културу аутохтоним становницима. Ова чињеница
је блиска и легенди о постанку Рима, који су по предању основали 753. г.п.н.е. потомци Енеје,
митског јунака избеглог из Троје у Малој Азији након победе Грка у чувеном тројанском рату.
Ову причу су Римљанима вероватно пренели Етрурци, као део свог културног наслеђа.
Етрурска цивилизација је била на врхунцу током VII и VI века п.н.е. када су се њихови
градови такмичили са грчким, а флота господарила западним Средоземљем и била трговачки
такмац Грцима и Феничанима. У самом Риму владали су етрурски краљеви све до 510. г.п.н.е.
када је основана република. Они су створили овај град ујединивши територију неколико села,
окруживши одбрамбеним бедемом седам римских брежуљака и саградивши првобитни храм на
Капитолском брегу. Међутим, етрурски градови никад нису били уједињени у централизовану
државу, те тако током V и IV века п.н.е. један по један град пада под власт Римљана, да би до
краја III века сви изгубили независност.
Сведочанства етрурске културе су бројна: градска утврђења, рушевине храмова, некрополе
са великим гробницама богато украшеним фрескама и рељефима, монументалне скулптуре,
саркофази, теракоте, бројни бронзани предмети, златни накит и друга дела. Међутим, ову
културу ипак најбоље познајемо преко њихових гробница које су остале нетакнуте до модерних
времена, јер их Римљани нису скрнавили када су рушили или обнављали старе градове
Етрураца. Такође, једини етрурски документи који су сачувани јесу управо кратки надгробни
натписи и ретки верски текстови. Њихова религија је била многобожачка, налик грчкој, а главна
1
Име Тоскана настало је од назива за земљу Туска тј. Етрураца.
2
Поред загонетног порекла, Етрурци се јављају и под различитим називима: Расени, Тусци и Тирени.
божанства су им била слична – Јупитер, Јунона и Минерва (еквивалент грчким боговима Зевсу,
Хери и Атини). Али за разлику од Грка, Етрурци су били преокупирани и боговима (демонима)
смрти, јер је смрт за њих представљала коначни растанак, а загробни живот је трајао вечно, тако
да су од најранијих времена неговали култ предака.

Око 700. г.п.н.е. у етрурским гробницама почиње да се подражава унутрашње уређење

стварних домова, а покривене су купастим хумкама или издуженом куполом (кошницом) налик
Атрејевој ризници у Микени. У то време и урне са пепелом покојника добијају антропоморфни
облик (облик налик људском), а понекад се постављају на високо постоље да би се истакао висок
друштвени положај покојника. Поред урни, гробнице су обиловале раскошним предметима од
слоноваче и теракоте, затим сребрним и златним накитом, као и тзв. букеро-вазама. То су биле
посуде сјајне црне боје, са рељефним украсима у облику спирала, розета, стилизованих биљних
и фигуралних предмета.
Такође, просторије за сахрањивање
су посебно обликоване и украшаване, о
чему сведочи унутрашњост гробнице из
Черветерија богата рељефним украсима на
зидовима који имитирају предмете из
свакодневног живота.

Унутрашњост гробнице, Черветери,

III век п.н.е.

Централни део етрурске гробнице заузимао је камени саркофаг чији је поклопац у

лукзусним варијантама био украшен представом покојника у полулежећем ставу. Поклопац је
обично имитирао лежај, а фигуре су дате реалистично, као на неком свечаном обеду и са
архајским осмехом на уснама. За разлику од Грка, Етрурци су давали предност меким
материјалима, а не камену, па су тако ове фигуре обично моделоване у теракоти. Иако су у
извесној мери биле схематизоване и поједностављене, врло су живо бојене и упечатљивог
утиска.
То су често ликови супружника (тзв.
двојни портрети), који показују чудну
веселост и задовољство, као да су у
гробници видели прилику за боравиште не
само тела, већ и душе. То потврђују рељефи
на бочним и фронталним странама
саркофага са сценама из живота,
такмичењима и ратовањима, као и велике
зидне слике у гробницама са представама
игара, риболова, лова, гозби, забава,
разговора и живописних предела.

Саркофаг из Черветерија, око 520. г.п.н.е.

 Једна од највећих етрурских некропола (комплекса гробница) откривена је поред античког
града Корнето, данас Тарквиније. Овде се уочава подела на неколико основних типова
гробница: гробови у облику бунара где су сахрањивани спаљени покојници у урнама, гробне
раке са покојницима у ковчезима и коначно
поменуте собе за сахрањивање (tombe
a camera), које су обухватале једну
велику просторију украшену фрескама,
рељефима, каменим лежајевима са
представама покојника и нишама за
саркофаге.

Фреска у гробници лова и риболова,

детаљ, Тарквинија, око 520. г.п.н.е.

Током V века п.н.е. етрурско схватање загробног живота се променило, поставши мање
склоно весељу и подређено доста туробном расположењу. То се одразило и на фигурама
покојника које покривају саркофаге, чији сетни израз, као и моделација у камену, настају
највероватније под утицајем грчке класичне уметности. Сада се сматра да је човекова судбина у
рукама неумољивих натприродних снага, а да је смрт велики растанак а не продужење, макар и
на другом плану, живота на земљи. Оваква веровања
рефлектује и група са поклопца једног суда за пепео, где
приказана жена поред младића, судећи према крилима која
има на леђима, представља демона смрти, а не његову
супругу. Она држи свитак у левој руци са извештајем о
судбини покојника, док младић као да показује у правцу
жене говорећи: ''Гле мој час је дошао.''

Младић и демон смрти, суд за пепео, почетак IV века

п.н.е. (Археолошки музеј, Фиренца)

Поред оне са загробном тематиком, монументална етрурска скулптура VII и VI века п.н.е.
развијала се под утицајем грчке архајске скулптуре. Тела су статично извајана, без
наглашености снаге и мишића, врло сличних ликова којима доминирају крупне очи и израз
налик архајском осмеху. Иако су овакве скулптуре доста круте, на њима доминира расположење
мира, задовољства и унутрашње снаге. Монументалне скулптуре од теракоте обично су красиле
прочеља и кровове етрурских светилишта попут Аполоновог храма из Веја.
Такође, Етрурци су били изврсни мајстори у ливењу бронзе, што потврђују ремек-дела
Портрет дечака и Химера из Ареца (фигура фантастичне животиње из грчке митологије –
спреда лав, у средини коза, страга змија).
 Чувени симбол Рима, бронзани кип Капитолске вучице
која храни Ромула и Рема,3 такође је дело етрурских
мајстора, док су две фигуре дечачића испод ње ренесансни
додатак. Чудесно свиреп израз лица и притајена снага тела,
карактеристичне су особине скоро сваке етрурске
скулптуре ове врсте.

Капитолска вучица, око 500. г.п.н.е

Од V века п.н.е. етрурска култура почиње да слаби, а 283. г.п.н.е. Римљани коначно
покоравају Етрурију. Ипак, традиције етрурске уметности ушле су у основу римске
цивилизације, посебно у домену архитектуре и инжењерских вештина. Тако римски храмови,
поред преузимања грчких карактеристика, преузимају и етрурске особине, док средишње
двориште (отворена дворана) римских кућа и палата такође потиче из Етрурије.

3
Према легенди, близанце Ромула и Рема родила је свештеница (весталка) Реа Силва из љубави са богом Марсом.
Пошто је њеног оца краља Нумитора, потомка Енеје, убио брат Амулије, исто је желео да учини и са близанцима,
плашивши се да ће му се осветити када одрасту. Међутим, корпа са близанцима коју је његов роб бацио у реку
Тибар, испливала је на обалу у близини Палатина, једног од седам римских брежуљака. Ту ју је пронашла вучица
која је децу нахранила својим млеком. Након некога времена пастир Фаустул је чувајући своја стада и пролазећи
поред пећине на брду Палатину, спазио где вучица доји два мала дечака. Причекао је да их вучица нахрани и да се
удаљи од пећине, а онда је однео дечаке у своју колибу. Његова жена Ака Ларенција је одлучила да их усвоји
пошто они нису имали деце. Назвали су их Ромул и Рем, незнајући да су то дечаци којима је судбина одредила да
буду оснивачи града Рима.
 На планирање римских градова, кроз формирање ортогоналне мреже улица повезаних са
главним саобраћајницама које се секу под правим углом - cardo (из смера југ на север) и
decumanus (из смера исток ка западу), такође је пресудно утицала етрурска традиција. Од њих
су Римљани преузели и основе градње војних логора (каструма), утврђења, мостова, система
одводњавања и аквадукта (водовода).

Од малобројних сачуваних
примера етрурске архитектуре издваја
се као остатак фортификације
(одбрамбених бедема) утврђена
градска капија у Перуђи. Она је први
монументални пример где су лукови и
полуобличасти сводови сједињени са
елементима грчких редова у једну
целину, што ће се касније потпуно
развити у римској архитектури.

Porta Augusta, Перуђа, II век п.н.е.