ESHIL

Orestija

PRVI DEO ORESTIJE

Agamemnon
Prevod: Miloš N. Đurić
LICA
AGAMEMNON, car argivski
KLITEMESTRA, žena njegova
EGIST
KASANDRA, kći trojanskoga cara Prijama
TALTIBIJE, glasnik
STRAŽAR
HOR argivskih starešina
vojska, trojansko roblje, carska nratnja
Pozornica: dvor Atrejića u Argu.
PROLOG
(PRVI ČIN)
(Pred dvorom Atrejića dižu se oltari i kipovoi božji.
Noć se primiče kraju. Na krovu leži stražar i očekuje
doglsnu svetlost.)
PRVA POJAVA
Stražar (sam).
STRAŽAR
Od ovih muka da me spasu bogovi!
Već straži mojoj puna, evo, godina
što bdim na krovu Atrejića kao pas.
Već noćnih zvezda jata sva raspoznajem,
vladare svetle što u etru blistaju,
i zimsku stud i letnji žar što donose,
kad zvezde zalaze i kad se rađaju.
I sada, evo, pazim na znak buktinje,
na ognjan zrak iz Troje što će doneti
o padu glas. To gospa mi narsđuje
na svojim nadama što muški snuje san.
I vetar, noć i kiša biju odar moj,
i nikad san i pokoj da ga pohodi.
A gde će? San mi svagda strah zamenjuje
i ne da sanku da mi oči celiva.
Pa kad se pesme setim il' pevušenja,
i pesmom tražim leka san da oteram,
ja uzdišem i žalim ove kuće kob,
gde nema više stare dobre uprave.
(Podiže se i stane piljiti u noć, prema dalekim brdima.)
Ej! Da mi danas ovoj muci grane kraj
i noćni oganj radosnu donese vest!
(Tišina. Mala pausa. Za čas plane vatra doglasnica.)
O zdravo, lučo noćna, svetlog dana sjaj
i mnogih kola igranje u Argu ti
navešćuješ, u slavu ove pobede!
Haj, ijuju!
Agamemnonovu ljubu sad izvestiću
da s odra brže ustane i radosno
po dvoru klikuje i svetlost doglasnu
da pozdravlja nam, ako pade Ilij grad,
ko otuda što sjajne vatre javljaju.
I sam ću prvo kolo da povedem ja!
Gospode uspeh dobra igra za me bi,
na straži sve mi kocke na šest dođoše.
Ej! Kad bi se domaćin dvora vratio
i ja mu rukom dragu ruku dotako!
O drugom ćutim, jer mi usta strašan bič
zavezao; da sama kuća prozbori,
najjasnije bi kazala. A zna li ko,
taj shvata moju reč, a ne zna l', ćutaću.
(Silazi s krova i odlazi u dvor. Pomalo sviće. Dolazi hor
staraca. Oni o boku nose mač, a u ruci drže palicu. Na njima
je svečano ruho, a na glavi im venac. Dok oni ulaze i zauzimaju
stav, horokođa govori uz pratnju svirale.)

DRUGA POJAVA
Hor, Klitemestra.
ULAZNA PESMA
HOR
Već deseta ovo je godina
što Prijamu žestoki dušmani,
car Menelaj i s njim Agamemnon,
dva vladara soja bogovskoga,
dva čuvara dva prestola sjajna,
mnogu silnu podigoše vojsku,
strašnu silu — tisuć' ratnih lađa,
a iz Arga, ove zemlje naše.
I klicahu silnoga Areja
ko jastrebi što visoko lete,
strašne muke iznad gnezda muče,
bol boluju za tićima svojim,
u vazduhu visoko šestare,
ko veslima krilima veslaju,
zalud svoju čuvali su pilad.
Cvile glasne iz ptičjega grla,
gorki jauk za porodom dragim,
višnji bog ti čuje, — il' Apolon,
ili gorštak Pane, ili Dive —
pa na krivce poznu Srdu šalje.
Tako čuvar gostinskoga prava,
silni Dive, Atrejiće šalje
na Parida radi preljubnice,
i u mnoge borbe teške, ljute,
baca vojsku danajsku i trojsku, —
tu se koplja u ratnika lome,
na kolenih kleči se u prahu,
i žestoka nastavlja se borba.
Kakva bila bitka sad, da bila,
suđenome primiče se kraju,
ni dim žrtve ni levanje kakvo,
ni beskrvna sveta žrtva druga,
neće stišat neugasnu srdnju.
A mi ovde ostasmo bez slave,
staro telo ne dade nam u boj,
već ko deca kretasmo se štapom.
Deca liče na slabe starkelje,
u srcu im krvca teče mlada,
al' junačke snage u njih nema.
I šta starost može kad se lišće
već poslednje na granama suši?
Tronoga je, vrluda ko dete, —
loman sanak usred bela dana.
(Klitemestra je već, u svečanom ruhu, došla s velikom
pratnjom i, dok horovođa govori dalje, ona sprema na
oltarima žrtve i darove.)
Gospo naša, Tindareju ćerko,
Klitemestro, ti kraljice naša,
šta je novo? Šta bi? Šta to sazna?
Kakvi su ti glasi pristignuli
te žrtvuješ io svim hramovima?
Svim bozima, čuvarima grada,
vladarima visova i nizi,
i nebesa i našega trga,
žrtvom plamte njihovi oltari.
Na sve strane svugde vatre gore,
silan plamen do neba se diže,
a mirisom mekanim i čistim
sveto ulje života mu daje,
prava kaplja iz riznice carske.
Ded nam reci i što smeš kazati
i sve što nam saopštiti možeš!
Rasteraj nam ovu brigu tešku,
što nas na čas zlim slutnjama muči,
a na čas nam iz žrtava tvojih
slatka nada sine i razgoni
jad beskrajni što nam srce grize!
(Pausa. Klitemestra se i dalje bavi oko svetih poslova.)
HOR
Strofa
Mogu o znamenju dobrom da pevam kada u borbu
krenuše vrsni junaci. Još milošću božjom
dišu mi godine snagom i poletom pesme
Ahejske junačke glave
i helenske mladosti lepe
dva cara i vojvode složne —
koplje im osvetno beše
u junačkoj desnici ruci —
smeona otprati ptica u Troju.
Vladarima brodova dva se
ukazala ptičja vladara —
jedan crna bi repa a drugi bela —
blizu tabora behu na jasnu vidiku, do ruke
kopljem što maše.
Žderu nedonošnji plod
iz utrobe zečice bređe,
život mu suđen ne beše.
Avaj, o avaj, klikni, al' srećno da bude!
Antistrofa
Ali kad je Atride, dva junačka različna srca,
mudri sagledo gatar u vojsci, on trganju vešte
zečje krvopije shvati ko pratnju i tada
ovo o znamenju reče:
„Jedared će polazak ovaj
razoriti Prijamu kule;
i sve bogatstvo silno
što narod ga u kule snese
svirepom silom će Sudba isprazniti.
Da samo zbog božije mržnje
ne zatvore oblaci crni
strašna usta — vojsku što grmi na Troju!
Nerado gleda i mrzi na očeve krilate psine
Artemida čista,
žao joj zečice bedne
i njena kukavna ploda,
orlovski gadan joj ručak".
Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude!
Epoda
„Ti, lepotice, čuvaš
nejaku mladunčad lavova ljutih,
sve ti je zverinje po polju drago,
slabu mu odojčad voliš, al' opet
znake nam ispuni dobre,
srećna znamenja daj nam, a zlokobna spreči!
U pomoć prizivam Peana,
u pomoć prizivam Peana,
suprotne vetrove da ne bi
na danajske brodove digla,
zapreku putu,
svirepu novu da ne bi
neprirodnu tražila žrtvu,
svađe rođačke izvor i uvir ljubavi bračne.
Ostaje strašni gnev, i on gospodari domom,
svega se seća i vreba i za krv se dečiju sveti."
Tako s velikom srećom što vojsci navestiše ptice
Kalhant proreče sudbu i carskom je oglasi domu.
Zato jednoglasno sad:
Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude!
Prva strofa
Dive, Dive, mili l' ti se
tim imenom da te zovem,
njime tebi zborim sada.
Sve na svetu merio sam,
ali s tobom, Dive, ništa
ne može se porediti,
ako zbilja treba stresti
breme sumnje uzaludne.
Prva antistrofa
No ni sila nekadašnja
puna besne bojne snage,
neće više spominjat se.
A za njom i druge nesta,
nameri se brus na kosu.
A ko Divu rado kliče,
pobedne mu peva pesme,
pravu mudrost taj će steći.
Druga strofa
Smrtnom stvoru on pokaza
kojim putem um da ide:
patnjama se pamet stiče.
Sanka nema kome spomen
o zlu delu srce mori;
protiv volje svest mu sviće.
Svest bogovi snažno drže,
al' su opet milostivi.
Druga antistrofa
I tad vođa uzvišeni
ahejskijeh silnih lađa
vrača ničim ne ukori.
Valu sudbe predade se
kad Ahejce bura veza,
da uzalud hranu troše;
od Halkide vetar dunu,
u Aulidi vojska osta.
Treća strofa
Strimonski besni dunuše vetri,
donose glad, i smetnju i očaj,
kidaju užad,
brodove krše,
dugo se vreme
oteže dvaput, —
argivsku mladost
danguba guši.
A kad je gatar protivu bure
još teži lek oglasio sada,
kad je vrač o Artemidi gukno,
na zemlju žezlo Atridi bace,
od bola gorke proliju suze.
Treća antistrofa
Stariji car govoriti stade:
„Teško je vraču odbiti reči,
teško je dete
zaklati svoje,
ponos mi dvora;
devičkom krvlju
očinske svoje
kaljati ruke.
Kako da lađe ostavim bojne,
kako da verne drugove gubim?
Vojska mi žudi devičke krvce,
njome da besne vetrove smiri.
Grešim li u tom? Srećno da bude!"
Četvrta strofa
Kad savi vrat pod jaram nužde
i kleta strast mu krenu srce,
kolebanje mu svako presta,
na svako delo spreman beše.
Kad ljude luda strast ponese,
sramota niče, beda raste.
On usudi se ćerku klati,
rad jedne žene bojak biti,
da sveti bratovu sramotu
i brodu more otvori.
Četvrta antistrofa
Dok ćerka moli: „Babo, babo!"
na devojačku mladost ljenu
bes vojvoda ne osvrće se.
Kad molitvu pred žrtvu svrše,
tad na znak očev sluge počnu:
ko jagnje dignu je nad oltar,
s ramena oklizne se veo,
pa snažno pomaknu je napred
i lepa zatisnu joj usta
da kletvu kući ne krikne.
Peta strofa
Bez reči osta, — usta zaptivena.
Dok šafranasto ruho na tle pada,
po redu svakog žreca ona strelom
iz oka bije, moli sažaljenje.
Ko kip je lepa, htela bi da zbori,
a često je za sofrom zapevala
pred vojvodama očevim u dvoru;
pri trećoj žrtvi kad se kaplja lila
peanom slatkim čista usta njena
slavljahu sreću oca dragoga.
Peta antistrofa
Što dalje bi — nit videh niti pričam.
Reč Kalhantova ispuni se uvek.
A Pravda onima što pate daje
da još i poznu doznaju budućnost.
Budućnost znaj kad svane, a ne napred,
jer znanje prerano i plač je preran.
Ko svetlost zore ona brzo sine.
(Razdanilo se. Klitemestra, posle žrtvovanja, obraća se horu.)
Da srećno bude što carica želi,
sa žrtve, evo, nama ona ide,
apijske zemlje straža jedina!
PRVA EPISODIJA
(DRUGI ČIN)
PRVA POJAVA
Klitemestra, Hor.
HOROVOĐA
Pokloniti se dođoh tebi, carice,
ta red je poštovati ljubu vođa svog,
bez muške glave kad nam presto ostaje.
Ču l' dobro što il' žrtvu s nadom prinosiš
u dobre izveštaje, rado slušaću,
al' da i ćutiš, neću ti zamerati.
KLITEMESTRA
Noć majka dobre donese nam glasove,
ta zora, kako kažu, prava beše kći!
Od svake nade čućeš radost veću još:
Argivci Prijamov osvojili su grad.
HOROVOĆA
Šta kažeš? Al' oprosti, sumnja pusti reč.
KLITEMESTRA
Sad Troja ahejska je! Jasno kažem li?
HOROVOĐA
Veselje osvaja me; suzi gradi put.
KLITEMESTRA
Ta suza otkriva mi srce odano.
HOROVOĐA
Za Trojin pad da l' imaš dokaz pouzdan?
KLITEMESTRA
Da! Imam! Ali samo bog da ne vara!
HOROVOĐA
Zar tamnom u snu priviđaju veruješ?
KLITEMESTRA
U tlapnju snene duše nemam vere ja!
HOROVOĐA
Nadojiše l' te kakvi glasi beskrilni?
KLITEMESGRA
Ti rugaš mi se kao da sam devojče.
HOROVOĐA
A koliko je vremena što pade grad?
KLITEMESTRA
Te noći — velim, — koja ovaj rodi dan.
HOROVOĐA
Brzinom takvom kakav glasnik stigo bi?
KLITEMESTRA
Hefesto s Ide sjajnu svetlost izasla.
Sa visa visu leti pošta ognjena.
A s Ide primi Hermova na Lemnu hrid.
Za ostrvom ti planu treći silni plam
na Atosu, na strmom visu Divovu.
Do neba blesnu plam, i vatra selica
po moru prosu se i kolo zaigra,
pa šalje glas vitiljači na Makistu,
snop zlatne svetlosti, ko luča sunčeva.
A Makist ne bi prispor nit ga svlada san,
no skupo drži svoju stražu glasničku,
daleko posla oganj preko Euripa,
i stražu izvesti na Brdu Mesapskom.
Ta kresom dade odgovor i posla glas
odande dalje, suv potpaljujući vres.
I dalje blistav prosipo se mlaz,
pa leteć preko Asopove Nizije,
ko jasni mesec, doleti na Kiteron
i stražu diže da joj preda ognja vest.
Tu svetlost izdaleka straža prihvati,—
i kres još veći planu no što poziv bi.
Sjaj sevnu preko Gorgonskoga Jezera
i stiže tamo na goru — na Kozji Vrh
i pozva stražare da oganj pale jak.
Zažegu oni vatru silnu, obilnu,
i buknu oganj kao jezik do neba
pa pređe strme žale Drage Saronske.
I leti dalje, dalje, dokle ne stiže
na vrlet Pauk, vidik nama najbliži.
I svetlost, idskog ognja prapraunuče,
sve do nas dopade, na Atrejića dvor.
Trkači moji tako su se redali;
iz ruke luča redala se u ruku, —
pobedio je prvi ko i poslednji.
Te znake, eto, nabrajam ti kao glas
iz Troje što ga meni otpravio muž.
HOROVOĐA
Zahvaliću se bogu, gospo, docnije.
Još jednom redom rad bih čuti reči te
i divit im se, — još jedared ispričaj!
KLITEMESTRA
Od danas Troju drži vojska ahejska.
U gradu, mislim, krik se ori svakojak.
U jedan pehar mast i sirće ulivaj,
u jedno ne sliju se, dvoje ostaju.
Dvojake glase pobeđen i pobednik
imadu, jer je dvojaka im sudbina.
Tu jedni na muževlji bacaju se leš,
na braću drugi rođenu, do staraca
tu leže deca, stabla grana poslednja, —
već ropskim grlom sudbu dragih plaču svi.
A pobednike s noćna boja zove glad
na doručak što grad ga može da im da.
Tu kockom nikom ne deli se noćište,
no kockom puste sreće svako grabi ga.
U zauzetoj Troji svugde veće stanuju
po domovima, rosna stud ih ne bije
ni mraz pod vedrim nebom, nego celu noć
k'o srećni boraviće sanak bez straže.
A poštuju li čedno gradske bogove
i zauzetoj zemlji božje svetinje,
na pobednike neće pasti osveta.
Da vojsku samo kakva strast ne obuzme,
da, žedna blaga, otima što ne treba,
jer spasenja joj treba još za povratak!
A krene l' kući ne uvrediv bogova,
sa cilja natrag još će cilju prispeti,
ne ustane l' iza sna pokojnika krv
i nova kakva ne natovari joj zla.
Od mene žene takvu, eto, čuješ reč.
Da srećno bude, nesreće da ne vidim!
Ta mnogog dobra sad sam okusila slast.
HOROVOĐA
Ko mudar čovek zboriš, gospo, pametno.
A ja ću, kad sam čuo pouzdanu vest,
zahvaliti se bogovima molitvom.
Taj trud zaslužila je milost njihova.
(Klitemestra odlazi u dvor.)
Dive care i ti, noći mila,
roditeljko golemih divota!
Gustu mrežu ti si razapela,
bacila je na trojanske kule;
ni od ljudi ni od dece niko
ne ote se moćnoj mreži ropstva:
sve je teška sustignula kazna.
Ja se klanjam Divu velikome,
zaštitniku gostinskoga prava.
Na Parida luk on davno nape,
da ne baca u oblake strele
ni uludo ni pre prava časa.
DRUGA POJAVA
Hor
PRVA STAJAĐA PESMA
HOR
Prva strofa
Da Dive gađa,
sme se reći.
A svako ovo razumeće:
kako seja, tako pože. Mnogi misli:
bogovi ne mare za ljude
kad ovi zakon sveti ruše.
To ne radi pobožan čovek.
Jer Arej brzo onde stiže
gde drskost suviše poraste,
gde kuća isuviše buja
i raskoš preko mere brekne.
Toliko kuća neka ima
da skromno dane svoje traje
ko zdravim umom na svet gleda.
Jer ko je bogat preko mere
i svojom opije se srećom
te sruši silni oltar Pravdin,
svim blagom on se neće spasti.
Prva antistrofa
Zamama jadna
svlada njega,
kći pusta zavodnice strasti.
Leka nema tu. Zločinstvo ne gasi se,
no sija svojim strašnim žarom.
On iziđe ko prljav novac
što diranjem i premetanjem
sjaj gubi, istrt sav pocrni;
on liči — misli svet — dečaku
što vija pticu krilaticu
i kalja grad sramotom crnom.
Bog svaki molitvu mu prezre, —
i svakoga nepravednika
i krivca Pravda ruši, ništi.
I Parid tako prođe.
On uđe u dvor Atrejića
i sto gozbeni osramoti
domaćinove ljube krađom.
Druga strofa
Svojemu gradu
nametnu ona
lađe i koplja i štitova lom;
Troji ko miraz donese propast
ostaviv hitro muža i dom.
Grozni su gresi. Vračevi dvorski
udare u plač, započnu zbor:
„Dvorovi carski, o bračni odre,
na kome dragi ležaše lik!
Samac on ćuti, ništa ne zbori,
ne gubi vere, sasvim je blag.
Čežnja ga mori, sve mu se čini:
duh njen u dvoru vlada ko trag.
Kipove krasne, njene lepote
ne gleda više razboljen car;
otkad je okom ne vide žudnim
ljubavi svake uvenu čar.
Druga antistrofa
U snu mu svanu
zamamne slike,
ali mu praznu donose slast.
Lik ti se divan čini, al' zalud:
ruke ti nad njim izgube vlast.
Pričine čar se ne vraća više,
odleće dalje stazama sna."
Vladarska kuća jaduje tako,
drugi su jadi dublji no ti.
Svim što iz naše pođoše zemlje
satire kuće duboki bol,
u svakoj kući srce će pući.
Na srce težak pašće nam jad.
Svako se seća dragoga svoga
koga je borbe odveo mah,
ali će mesto slavnih junaka
prispeti kući urna i prah.
Treća strofa
A bog je Arej
menjač kivan,
u bojnoj gužvi kantar drži
i menja tela kao zlato;
al' ne menja ko pravi menjač,
no s lomača, iz grada Troje,
on ljudskim prahom gurne puni
i težak, suzan pepo šalje.
A svet junake plačem slavi;
u boju ovaj veštak beše,
u seči onaj slavno pade —
za ženu pade, al' za tuđu.
Potiho tako narod mrmlja,
a srce pune bol i srdnja
na vojvode na Atrejiće.
A tamo u dalekoj Troji,
u grobovima oko zida,
cvet leži divotnih junaka,
dušmanska tu ih pokri gruda.
Treća antistrofa
Gnev naroda je
koban znamen,
njegovu kletvu kivan plaća.
Ne ostavlja me mučna slutnja:
iz crna mraka čuću nešto.
Jer ti grobari silnog ljudstva
izmaći neće oku božjem.
A ko bez pravde sreću stekne,
progoniće ga crne Srde;
i s vremenom, u toku žića,
s visina sreće pašće u mrak,
sjaj uspeha potamneće mu,
a taman život nema snage;
i slava silna opasna je, —
iz oka Dive munjom bije.
Ja skromnu za se biram sreću,
gradova nikad ne rušio,
i nikada ne dočekao
da život svoj u ropstvu trajem.
Epoda
Glas ognjani rastura se,
dobre vesti gradom lete.
Ko zna jesu l' istinite,
il' su samo božja varka.
Ko je dete, ko je luda,
te da plane s glasa toga,
a svi glasi razbiju l' se,
bol obmane da ga muči?
Blagodarit bogovima
pre no sama stigne sreća
liči samo ženskoj ćudi.
Ženska želja — laka vera,
brzim krokom ona kroči,
sjajna reč joj brzo tamni.
DRUGA EPISODIJA
(TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA
Hor, Glasnik
HOROVOĐA
Obaznaćemo skoro da l' su buktilje,
te luče, straže, smena vatri doglasnih
baš istiniti, il' je slatka svetlost ta
ko sanak došla i srce opčinila.
Od luke, vidim, glasnik hita s maslinom
na glavi; putnikova pratnja, suvi prah
i blato, bliznak njegov, kazaće nam već;
to nije glasnik nem, on drvlje ne pali
u gorama, i dimom ognja ne javlja,
no radosnim potvrdiće nam pozdravom,
a mrzi me da kažem reči suprotne.
Da starom dobru novo dobro osvane!
Ko zemlji našoj drugo želi nego to,
taj prema setvi neka žetvu svoju žnje!
(S leve strane dolazi glasnik Taltibije kao bez duše
i sav prašnjav. On hita oltarima, pada na kolena
i celiva tle.)
GLASNIK
Otaca mojih grudo, zemljo argivska,
gle, desetoga leta vratih ti se ja!
Po slomu mnogih nada jedna mi se tek
ostvarila. Ta jedva smedoh slutiti
u Argu da ću smrt i dragi naći grob.
Sad zdravo, zemljo, zdravo, sjaju sunčani,
i Dive višnji, i ti, care pitiski,
što strela s luka na nas više ne mećeš!
Ti na Skamandru dosta beše protiv nas,
a sad nam opet, care Apolone, spas
i lekar budi! I čuvare bogove
na trgu zdravim sve i moju zaštitu,
glasnika dragog, Herma, slavu glasničku,
i vas junake, pratnju, — toplo primite
ostatke vojske koju koplje ne stiže!
O carske odaje, o dragi krovovi,
vi, svete klupe, bogovi pred vratima,
s tim vedrim okom, ako ikad, cara svog
što dugo odsustvova lepo primite!
Ta svima nama ko vama zasija
ko buktinja u noći Agamemnon car.
Al' pozdrav'te ga toplo! To i zasluži:
budakom Diva pravdonosca Troju svu
on raskopa i mesta ispretura sva.
Oltari padoše, i božji kipovi,
i seme cele zemlje, — sve to izginu.
U takav jaram car ti Troju zapreže
i stiže kući Atrid prvorođeni
u sjaju sreće: njega prva ide čast.
Ni Parid se ni Troja, njegov sukrivac,
razmetat neće da ne okajaše sve.
Zbog otmice i krađe sud se nad njim izvrši,
izmače mu se lov, — on kuću očinsku
i celu zemlju zatre, sruši u propast.
Greh Prijamovi dvostruko isplatiše.
HOROVOĆA
Pa srećan budi, vojske naše glasniče!
GLASNIK
I jesam! Ako hoće bog, ja rado mrem.
HOROVOĆA
Za postojbinom žudnja nauči te to?
GLASNIK
I zato od radosti suzu prolivam.
HOROVOĐA
Vi znate, dakle, gorke slasti suza tih.
GLASNIK
Šta misliš? Kaži da ti bolje shvatim reč.
HOROVOĐA
Na vašu čežnju i mi čežnjom vraćasmo.
GLASNIK
I zavičaj za vojskom zar je čeznuo?
HOROVOĐA
Iz bolna srca koliko li uzdisah!
GLASNIK
A otkuda vas mračna tuga morila?
HOROVOĐA
Već davno ćutanje je melem bolu mom.
GLASNIK
Dok cara ne bi zar te od kog beše strah?
HOROVOĐA
Ko i ti kažem: i ja rado' mreću sad.
GLASNIK
Ta sve se dobro svrši. Ali svaka stvar
u nizu godina i bedu donosi,
ne samo sreću. A ko, osim bogova,
svog veka dane provodi bez bolova?
O našoj mučnoj kad bih pričo plovidbi —
tu nevreme, pa tesna mesta, odar tvrd —
ta koji čas bi ostao bez uzdaha?
Na kopnu još nas veće muke morile.
Naš tabor beše pored zida dušmanskog,
sa neba mraz, sa zemlje vlaga livadna
ubijala nas, kosa divlja, čupava,
u odeći se gamad stala rađati.
0 zimi da vam pričam, ptičjem dušmanu,
što s Ide nepodnošljiv šiljaše je sneg,
o žezi kad o podne more počiva
i sniva san bez valova i vetrova, —
al' zašto da se jadam? Ode muka sva,
a ode i za mrtve: oni leže sad
i ne brinu se hoće l' opet ustati.
Al' zašto da sad pokojnike nabrajam,
a žive bolovi da muče ponovo?
Nek idu zbogom bede sve, naređujem!
A nama, vojske argivske ostacima,
dobitak veći je no jadi minuli.
I zato s pravom hvalimo se; sunčev zrak
po moru i po kopnu širi slave glas:
„Grad Troju uze najzad snaga argivska
i plen taj pobednički daje bozima
za ukras drevnim hramovima helenskim."
Zbog takva glasa treba proslavljati grad
i vojvode. I milostivom Divu čast
što stvori ovo! Tako, eto, znate sve.
HOROVOĐA
Ne stidim se što tvoja pobedi me reč.
Za učenje i starac uvek ti je mlad.
(Iz dvora izlazi Klitemesšra s pratnjom.)
Taj izveštaj se dvora tiče najviše
i Klitemestre, al' smo i mi srećni svi.

DRUGA POJAVA
Klitemestra, Hor, Glasnik
KLITEMESTRA
Već odavno sam od radosti kliknula,
kad obnoć stiže prvi glasnik plameni
i javi slom i propast grada Ilija.
I čuh po koji prekor: „Ognju veruješ
i misliš da je Troja sada srušena?
U žene srce baš se lako zapali!"
A takve reči zbuniše me očito,
al' ipak žrtvovah; i pobožan se klik
iz grla ženskih ovde-onde orio
po gradu, i na božjim žrtvenicima
od kada dizao se miris ugodan.
A sada — našto dalje da mi pričaš ti?
Od cara samog sve ću skoro doznati.
Požuriću se da svom mužu dostojnom
na povratku što bolji doček priredim.
Ta koji dan bi ženi slađi svanuo
no kad joj muža kući s vojske vrati bog,
i vrata otvore se? Javi mužu mom
što brže neka dođe — građanima drag!
U dvoru svome vernu ženu naći će,
onakvu kakvu ostavi; ko dobar pas
u dvoru beše ona, dušmanima zla,
i u svem drugom ista, — niko ne razbi
ni jedne brave, mada dugo ne bi ga.
Sramote ne znam, slast od muža tuđega
ne poznah više nego bojom bojen tuč.
Ja smem to reći. To je živa istina,
a hvala dobroj ženi nije sramotna.
(Ode u dvor.)

TREĆA POJAVA
Glasnik, Hor.
HOROVOĐA
To reče ona. Ti si je razumeo,
ni jedan tumač jasnije ne govori.
Sad, glasniče, za Menelaja pitam te,
za vladaoca ovoj zemlji dragoga,
da l' dođe s vama, vrati li se živ i zdrav?
GLASNIK
Ne mogu prijatelju lepu reći laž,
njen plod se samo kratko vreme uživa.
HOROVOĐA
Zar ne možeš lepotu reći s istinom?
A nema tajenja kad nisu zajedno.
GLASNIK
Iz ahejske se vojske junak izgubi,
i on i njegov brod. Ne kazujem ti laž.
HOROVOĐA
Iz Troje da li krenu, ili bura ga,
ta opšta nevolja, iz vojske otkide?
GLASNIK
Ti pogodi ko strelac vešt u belegu,
te celu tešku bedu kratko izreče.
HOROVOĐA
A da li živi il' je poginuo gde?
Šta govore brodari drugi o njemu?
GLASNIK
To niko jasno ne može ti kazati,
do Sunca gore što nam zemlju hrani svu.
HOROVOĐA
A kako grunu bura što je božji gnev
na lađe vaše posla? Kako prestade?
GLASNIK
Dan radosti da kaljam vešću žalosnom
ne priliči. Bog svaki svoje zahteva.
Kad glasnik mračna lica javlja gradu svom
neiskazana stradanja i poraze,
te gradu jednu ranu, jaram robovski,
a mnogim domovima smrti premnoge,
to dvostruk bije mač, Arejev ljubimac,
jad s dva oštrica, s dve ubice krvave; —
kad s takvim glasovima glasnik dolazi,
on s pravom tada peva pean Srdama.
Moj glas je radost, spasenje vam donosim,
i grad nam napaja se slašću pobede,
pa kako s radošću da žalost pomešam,
da božji kažem gnev i buru ahejsku?
Dva stara dušmanina, vatra i mors,
udružili se, zakletvom se vezali,
te stali biti jadnu vojsku argivsku.
U noći burnoj strašna mora stiže nas.
0 lađu lađom grunu trački vetrovi,
i one kljunom o kljun stanu treskati;
oluja, vihor, kiša lađe rasture,
ko pastir loš kad mirno stado rasplaši.
A sjajna kad se rodi svetlost sunčeva,
pred očima se beli more egejsko
od truplja ahejskog i lađa smrvljenih.
A nas i ranjen brod ponesu vali ceo,
i neko ote nas i spase, — neki bog,
ne čovek, što se srećno maši kormila.
Na putu Sreća nas je verno pratila:
nit pukotinu igde besan naće val,
nit ikad nas o kršnu tresnu hridinu.
Od ždrela morskog ako se i spasosmo,
sred bela dana sumnjali smo u sreću.
U glavi nam se novi jadi vrteli
zbog vojske što se rasprša i postrada.
A od njih ako iko i sad živi još,
zacelo spominje nas kao pokojne.
Pa šta? To isto i mi za njih kažemo.
Da srećno bude! Menelaj će zaista —
očekuj to — još prvi da se povrati.
Jer ako živa ga i zdrava sunčev zrak
ma gde obasjava, a Div još ne misli
da vladalačko istrebi nam koleno,
još ima nade da će kući prispeti.
Toliko kazah. Znate celu istinu.
(Ode.)

ČETVRTA POJAVA
Hor.
DRUGA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Ko to Lelu tako nazva
nju — što diže koplja, bitke,
pravo joj je ime dao.
Stvor nevidljiv to mu dahnu,
te on celu sudbu vide,
i jezik mu pravo reče.
Ona svima lele beše,
lele brodu,
lele vojsci,
lele gradu!
Sa dušeka sjajna, meka,
u brod uđe i otplovi
snažnim dahom Zefirovim;
mnogi lovac štitonoša
krenu za njom tamnim tragom;
na Simoent prispeo je,
bujnim lisnim obalama,
da krvave bitke bije.
Prva antistrofa
Brak taj beše prava žalost.
U grad Ilij ubaci je
srdnja, stroga osvetnica;
bruku stola i ognjišta
u dan pozni ona sveti;
kazni kolo,
kazni gozbu,
kazni ijuk
i svatovsku pesmu onu
što su tada deveri je
vili u čast nevestinu.
Al' im grknu taj svatovac,
stari negde grad Prijamov
suzu lije, uzdah vije:
proklet Parid, proklet brak mu!
Bolan kune i nariče
i građane drage plače
i krv jadnu prolivenu.
Druga strofa
U svom domu mlado lavče
pastir hrani i neguje
a bez sise materine.
U osvanku svog života
biva igra deci maloj
i starcima radost čini.
I ko dete sitno, malo,
na rukama svi ga nose;
a kad glad ga opomene,
ruci hita, repom mašs.
Druga antistrofa
A s vremenom kad poraste,
izbije mu ćud otaca:
jer za hranu hvalu vraća,
bez poziva ručak traži,
jagnjad kolje, bleka stoji.
A krvlju se puni kuća,
ukućani glede, blede:
stada nesta, silna šteta!
Ko od boga izbi krvnik,
kući beda othrani se.
Treća strofa
Tako ona
u grad Troju stiže
ko osmejak
vedra, mirna mora,
sjajan alem, blago skupo,
pogled mekan, pun ljubavi,
cvet mirisav, izvor čežnje.
Ali nada raspline se,
gorčinom se radost svrši;
s njena bekstva i dolaska
Prijamove beda stiže;
čuvar sofre, Dive, posla
Srdu nevu, izvor suza.
Treća antistrofa
Često stare
kazuju se reči:
roditi se,
ne mreti bez dece
to je puna sreća ljudska.
Al' iz sreće unucima
žalost niče neizmerna.
Ja drukčije mislim o tom.
Grešna dela i bezbožna
rađaju još više greha,
pravih slika starih „dika".
A čestitoj kući usud
lepu decu uvek daje.
Četvrta strofa
Stara obest
voli da donese
novu obest u kućama grešnim.
Pre il' posle,
u času rađanja,
svane drskost grozna, neodolna,
dete starih crnih greha,
demon krvi donese ga,
pravu sliku roditelja.
Čstvrta antistrofa
Pravda sija
i u kolibama,
pravednika ume poštovati.
Nađe l' zlato
pod prljavom rukom,
odmah ode, čistoj hita kući.
Ne poštuje moć bogatstva,
praznu hvalu gomilinu.
Sve istini ona vodi.
(Na kolima, u carskom sjaju, dolazi Agamemnon. Za
njim sedi Kasandra, ćerka Prijamova, zarobljenica.
Vunena traka ovija joj čelo, a u ruci joj se nalazi lovorova
palica, znamenje proročko. Vojska i roblje prate ih.)
TREĆA EPISODIJA
(ČETVRTI ČIN)
PRVA POJAVA
Agamemnon, Hor.
HOROVOĐA
Zdravo care,
ti razorioče
grada Troje,
Atrejev potomče
kako da ti zborim, da te zdravim,
u pohvali meru da ne pređem,
il' u čemu da te ne umanjim?
Mnogi ljudi istinu ti gaze
i neguju samo privid prazan;
s nesrećnikom svak je na plač spreman,
ali ujed žalosti preteške
u njihovo ne dopire srce!
Iz oka im radost se preliva
na obrazu lažan osmeh igra,
A ko dobro stado svoje znade,
oku toga ne ote se ništa;
gde ti laska srce tobož verno,
tu je ljubav vodena i prazna.
Kad ti vojsku rad Helene diže,
ti mi tada — neću da prećutim —
ne bi onaj koji mudro vodi
i upravlja krmilom razbora;
kao da si ljudma na samrti
srce praznim tešio nadama.
A sad kad je podvig srećno svršen,
klanjam ti se vernim srcem svojim.
A s vremenom pitaćeš i čućeš
od građana ko ti pravo i pošteno
grad čuvaše, a ko ga kaljaše.
AGAMEMNON
Pre svega drugog red je pozdraviti Arg
i naše bogove, jer oni povratak
i pravo daše što ga oteh Prijamu.
U sporu sami bozi behu sudije.
Tu jezik ne presudi. Kamen po kamen
u urnu pade krvavu i Troji slom
i vojsci njenoj propast hladno nameni,
a praznom sudu samo Nada stizaše.
Trag palom gradu sad još dim pokazuje.
Tek bura bede besni; tinja žerava,
sa starim blagom gine i dim diže gust.
A za to bogovima večna pripada
zahvalnost, jer mreže gneva beskrajnog
razapesmo, — u prah i pepeo sruši grad
rad jedne žene ona zverka argivska,
kot konjski — srčan borac štitom oružan.
Bi ponoć kada lave skokom iskoči,
krvolok pusti, skoči preko zidova
i sit se onde carske krvi naliza.
Oduljih ovaj prvi pozdrav bozima.
A sad se tebi vraćam. Tvoje reči znam,
i kažem isto, primam tvoJe shvatanje.
Ta malo ljudi takvu ima prirodu
da sreću bližnjeg poštuju bez zavisti.
Ko u svom srcu nosi otrov pakosti,
taj bede svoje teret podvostručava;
on sam pritiskuje se svojim jadima
i uzdiše kad sreću tuđu posmatra.
To smem da reknem, ovaj svet ja poznajem:
znam društva ljudskog varljivo ogledalo,
sva odanost se meni čini sad ko sen.
Odisej samo, mada pođe nerado,
u boju beše odan drug i pouzdan.
Al' ne znam je li sada mrtav ili živ.
A o drugom što traže grad i bogovi
svi zajednički donećemo odluke
u skupštini na trgu. Treba većati
o dobru da nam dugo srećno ostane.
A čemu treba leka, nege lekarske,
to s pažnjom ćemo seći ili paliti
i bolna mesta pokušat izlečiti.
A pod krov kada stigoh i svom ognjištu,
pomoliću se najpre svojim bozima
što na put me povedoše i vratiše.
A pobeda me svagda verno pratila!
(Iz dkora dolazi Klitemestra i ide prema
kolima da stane između Agamemnona i kola. Prate
je sluškinje što nose smotane ćilimove.)

DRUGA POJAVA
Agamemnon, Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
O ljudi građani, o časti argivska,
ne stidim se što pred vama ću priznati
za gospodarem svojim čežnju svagdanju.
Ta vreme kida svaki obzir. Ne pričam
što saznah od drugih, no mučan život svoj,
to dugo vreme dok pod Trojom beše on.
Već to je strašan jad kad žena bez muža
u domu svome sama sedi samcita
i navek mora slušat vesti žalosne.
Tek jedan glasnik stigne, drugi nosi već
još goru bedu — svaki kući javlja zlo.
Tolikih rana da je dopo junak taj,
koliko put je kući donošena vest,
od mreže više rupa on bi imao!
I da je umro svaki put kad stiže glas,
on drugi bio bi Gerion s trupa tri
i pokrio se zemnim plaštem trostrukim
odozgo silnim — 6 donjem ne govorim —
i svakim telom on bi jednom pogino!
Zbog takvih vesti, uvek novih bolova,
već mnogo puta kušah da se obesim,
al' drugi silom uže mi odrešiše.
(Okrene se kolima, mužu.)
Pa zato ovde nema sina Oresta,
tog tvrdog jemstva naše bračne ljubavi,
da pozdravi te. Nemoj da se začudiš!
Jer njega hrani Strofije iz Fokide
tvoj verni prijatelj. Ta on mi pomenu
dva jada; prvi je: opasnost za tebe
pod Trojom, drugi: može puk da ustane
i veće za se privoli, jer voli svet
da palu slavu još jedared udari.
To beše prav i dobar savet zaista.
A mojih suza već su bujni izvori
presahli, više nemam kap da izronim.
Iz očiju mi dugo bdenje ispi sjaj,
jer dugo seđah, čekah vatre doglasne,
al' nikad njihov plamen da donese glas.
Iza sna često zukom krila tananih
komarac dizao me; tvojih nevolja
ja više videh no što kratak traja san.
To sve otrpeh, ali sad mi prođe jad,
i pozdraviću muža, stadu verna psa,
to uže, brodu spasenje i stamen stub
visoku krovu, jedinca sina očeva,
brodaru kopno iznenada granulo,
najlepši oku danak posle vihora,
putniku žednom izvor vode hlađane.
A slatko je izmaći svakoj nevolji.
Moj vojno takva dostojan je pozdrava.
Ne zamerite! Mnoga dosad ja sam zla
pretrpela, a sada, dragi druže moj,
s tih kola siđi, ali ne staj na zemlju
tom nogom svojom što je Troju smrvila!
(Sluškinjama što drže ćilimove.)
Što oklevate, dvorkinje? Ta rekoh vam
te ćilimove da po zemlji prostrete?
Nogostup nek se odmah stvori purpuran,
da Pravda preko nade u dvor vodi ga!
A drugo moja briga, nesvladana snom,
uz božju pomoć, kako treba svršiće.
(Sluškinje prostiru ćilimove.)
AGAMEMNON
O Ledin rode, dvora moga čuvarko,
tvoj govor mojoj odsutnosti priliči.
Ti mnogo otegnu. Al' hvala pristaje
kad takva čast iz drugih usta izlazi.
A inače me ženski ne raznežavaj
i ne laskaj, ne ponašaj se preda mnom
ko čovek varvarin da padaš na zemlju.
Ne steri ćilima da bogu ne zgrešim!
Ta pošta samo bogovima pripada.
Ko smrtan čovek ne smem ja bez bojazni
da hodim tom lepotom sjajno vezenom.
Ko čoveka, a ne ko boga, poštuj me!
I bez tog puta, prostirača šarenih,
moj glas je slavan. Kloniti se gordosti
najveći je dar božji. Onog proslavljaj
ko život svrši slatkom srećom ovenčan!
Da sve mi tako uspe, srećan bio bih.
KLITEMESTRA
Al' opet želji mojoj ne protivi se.
AGAMEMNON
Od svoje volje, znaj to, ja ne odstupam!
KLITEMESTRA
Zar bogovima zakle se? To strah te zar?
AGAMEMNON
Znam, ako iko, — zato želju rekoh ti.
KLITEMESTRA
Šta misliš šta bi Prijam da to izvede?
AGAMEMNON
Zacelo gazio bi po tom purpuru.
KLITEMESTRA
Al' nemoj ljudskog bojati se prekora!
AGAMEMNON
Glas naroda je vrlo moćan, presudan.
KLITEMESTRA
Taj nije srećan kome se ne zavidi.
AGAMEMNON
Ne priliči da žena kavgu zameće.
KLITEMESTRA
Al' red je da i silni kadgod popuste.
AGAMEMNON
U kavzi zar ti stalo do te pobede?
KLITEMESTRA
Popusti! Kao jači mene poslušaj!
AGAMEMNON
Kad želiš, brže drešite mi obuću
što noge moje uslužno mi pokriva!
(Jedna od dvorkinja skida mu obuću.)
Po sagovima dok ja stupam skerletnim,
iz oka božjeg nek me zavist ne bije!
Od stida ustežem se da obesvetim
to skupo blago, ćilimove bogate.
(Silazi s kola.)
O tome dosta. Ali s usrdnošću svom
uvedi ovu tuđinku. Jer ljubazno
bog ozgo gleda gospodara milosna.
Ta ropski jaram niko rado ne nosi.
Od silna plena ona cvet je odabran,
ko dar od vojske sa sobom povedoh je.
Pa kad se, dakle, tvojoj volji podvrgoh,
ja idem u dvor skerletom koračajuć.
(Ide po ćilimovima polašno u dvor a za njim Klitemestra;
dvorkinje idu za njima i smotavaju ćilimove. Pratnja Agamemnonova sa
strane.)
KLITEMESTRA
(idući u dvor)
Ta more ga je, ko će da ga isuši?
Tog soka mnogo ima, srebra vredi on,
za boju sagu on se uvek rađa ponovo.
Za nj blaga, care, hvala bogu, imamo,
a kuća naša ne zna oskudevati.
A mnoge ja bih žrtvovala ćilime,
od mene da ih proročište tražilo
ko cenu za tvoj život, za tvoj povratak.
Dok živi koren, i list kući listaće
i širit hlad kad zvezda pasja pripali.
Na domaće si vratio se ognjište,
ti granu posle zime ko dan prolećni;
ko vetrić kada leti vino kuva Div
u gorku grozdu, tako nama dođe hlad,
gospodar valjan kad se kući povrati!
(Agamemnon prolazi kroz brata; ona govori na ulasku.)
Svemoćni Dive, molitvu mi usliši!
Izvrši što nameravaš da učiniš!
(Uđe za Agamemnonom.)

TREćA POJAVA
Kasandra, Hor.
TREĐA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Zašto sada strašne slike
kroz dušu mi navek lete
i srce mi slutnje more?
Šta u pesmi proričem bez poziva i plaće?
Zašto srce ne može mi
otresti se ludih snova,
da u dušu moju milu
useli se pokoj dragi?
Davno već je prošlo vreme
od udara palamara
kad se pesak uzvitlao,
i na more vojska se navezla,
na grad Troju krenula se.
Prva antistrofa
I povratak vidim njezin,
svedok su mi oči moje,
al' bez lire pesmu crnu
duša peva iz dubina, — nauči je sama.
Svaka hrabrost ostavi me,
odbeže me slatka nada.
Ne zbori mi duša zalud
kad pravedno srce dršće
i nemirno o grud bije
pred blizinom teškog jada.
O, smiluj se, dragi bože,
slutnje moje lažne bile!
Što se zbori ne satvori!
Druga strofa
Gde je zdravlje u najvećem jeku,
uska meća deli ga od bede,
jer mu svagda bliska bolest preti,
ali melem popravlja ga opet.
Šajka sreće ako hitro plovi,
o nevidljiv udariće greben;
strah za blago trgne li se tada,
budna briga poskoči li brzo,
pa od blaga dobar deo baci,
neće cela potonuti kuća,
a ni vali progutati šajku.
Kada prospe
Div obilne blagoslove
i sve brazde
obilnim se ospu rodom,
glad i beda
zemlju tada ostavljaju.
Druga antistrofa
Ali život izgubi li kogod,
crnu krvcu na zemlju prolije,
kakve čini mogu da ga dignu?
Čarobnika onog i veštaka
što je mrtve podizo iz groba
Div je satro za užasan primer.
Da nas nije zakon božji stego,
sudba sudbu da nije vezala,
srce tada jezik bi preteklo,
osećanja izlilo slobodno.
Al' mi ono dršće sad u mraku,
strah ga hvata,
a duša mi cela gori,
pa me veće
svaka nada ostavila
da će zora
iz tog mraka osvanuti.
(Iz palate brzo izlazi Klitemestra.)
EKSODA
(PETI ČIN)
PRVA POJAVA
Kasandra, Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
(Kasandri)
Unutra i ti pođi! Zborim Kasandri.
Dopustio ti ovde milostivi Div
da pored žrtvenika staneš njegova
i svete vode s društvom uzmeš ostalim.
(Kasandra i dalje osšaje u kolima.)
S tih kola silazi i gorda ne budi!
I sin Alkmenin, svet pripoveda,
kad prodan beše, ropskog hleba okusi.
Kad koga takva stigne kob, nek zahvali
što služi kući od starina gospodskoj.
Ko nenadano pusta blaga nagrabi
taj roblje zlostavi, bez svake milosti,
al' kod nas, kako treba, živećeš.
(Kasandra ćuti.)
HOROVOĐA
To gospa tebi jasne reči uputi.
A mreža sudbe kad je uhvatila te,
ti slušaj, ako hoćeš; ili ne slušaj.
KLITEMESTRA
(Horu)
Na lastin cvrkut ako reč joj ne liči,
te jezik znade samo neznan, varvarski,
govori tako da joj prodreš u srce!
HOROVOĆA
(Kasandri)
Ta idi! Kaže tebi što je najboljs,
pokori joj se i ta kola ostavi!
(Kasandra i sad ćuti.)
KLITEMESTRA
Ja nemam vremena da čekam robinju.
Kraj ognjišta mi stoje ovce sred kuće.
za žrtvu da ih koljem. Nemam nade ja
ovakvu radost da ću ikad imati.
(Kasandri)
Ti, volja li te slušati, ne oklevaj!
No ako ne znaš, ne razumeš govor moj, —
(Horu)
ti, mesto rečju, rukom kazuj varvarki!
HOROVOĐA
Tumača vešta kanda treba varvarka,
ko uhvaćena zverka još se ponaša.
KLITEMESTRA
Tvrdoglava je, sluša srce mahnito.
Iz grada istom pala dođe ovamo
i ne naviknu još da uzde podnosi,
al' bes joj pena isteraće krvava.
Sad dosta. Ja se više ne ponizujem!
(Ode u dvor.)

DRUGA POJAVA
Kasandra, Hor.
HOROVOĐA
A ja se neću ljutiti, jer žalim te.
Ta siđi nesrećnice, pusti kola ta,
popusti sili i ponesi jaram nov!
ZAJEDNIČKA TUŽALJKA
Prva strofa
KASANDRA
Lele meni! Lele meni!
Apolone, Apolone!
HOR
Šta zaleleka, što li zovnu Loksiju?
Tom bogu plačem niko se ne obraća.
Prva antistrofa
KASANDRA
Lele meni! Lele meni!
Apolone, Apolone!
(Silazi s kola.)
HOR
I opet s bolom zove boga ponovo,
al' bolu tome on se ne odaziva.
Druga sgrofa
KASANDRA
(Ugleda kamen Apolonu posvećen.)
Apolope, Apolone!
O zaštitniče staza, Apolone moj!
To drugi put me sasvim upropasti sad!
HOR
Proricaće o svojoj, mislim, sudbi zloj,
dar božji nosi, eto, i ko robinja.
Druga antistrofa
KASANDRA
Apolone, Apolone!
O zaštitniče staza, Apolone moj!
Ah, kud me dovede? U kakav ovo dom?
HOR
U kuću Atrejića. Ne vidiš li ti,
to ja ti kažem. Nećeš reći da je laž.
Treća strofa
KASANDRA
(brzo se strese)
Ah, bogu mrska kuća, mnoga znade zla,
zna za krvi, zna za pokolje,
to kasapnica ljudska, pod je krvav tu!
HOR
Ta varvarka ko pseto oštar ima njuh,
za tragom odlazi, ubistvo otkriće.
Treća antistrofa
KASANDRA
Ta tu svedoci stoje, ljima verujem.
Deca plaču, eno kolju ih
i njino meso peku, otac jede ga!
HOR
O tvojoj slušali smo slavi proročkoj,
al' ovde proroci nam nisu potrebni.
Četvrta strofa
KASANDRA
Jao, jao! Šta snuje to ona?
Zar ponovo nesreću tešku
i grozan jad u dvoru sprema svojima?
Lekara nema rani toj,
nit pomoći kakve!
HOR
Tih proroštava ne razumem smisao,
razumeh ono; sav je grad nam toga pun.
Četvrta antistrofa
KASANDRA
Ao, jadna, zar na to se spremaš?
U kupalu bračnoga druga
ti pereš, potom — kako ću da dovršim?
To za čas biće, ide čin
iz ruke u ruku.
HOR
Još ne shvatam. Te reči su mi nejasne,
ta proroštva sve više mrak obavija.
Peta strofa
KASANDRA
Jao, jao! Oh, šta to sada izlazi?
To neka mreža hadska! Sekira je,
njen drug na odru, krivac krvi!
Nek užasnu sada pozdravi žrtvu
razdora kućnog mahniti duh!
Prva strofa hora
HOR
A kakvu Srdu zoveš to da poklikne
u kući ovoj. Tvoja reč me zbunjuje.
U žilama mojim krv se sleđuje
kao ratniku kad koplje sruši ga
i života poslednji
kad mu zraci zalaze, crna brzo hita smrt.
Peta antistrofa
KASANDRA
Oh, gle! Oh, gle! Od krave bika sačuvaj!
Na njega tkanja padaju i tajno
već crni rozi bodu.
On u vodu pada, ruši se ranjen,
podmukle banje pričam ti kob.
Prva antistrofa hora
HOR
Pohvalio se ne bih da u proroštva
razumevam se, ali slutim: biće zla.
Zar je ikad nama mudrost proročka
dobre glase otkrila? Ta proroštva,
te veštine premnoge,
ništa drugo ne kažu nego bede, muke, zla.
Šesta strofa
KASANDRA
Jao! Kako sam jadna ja! Kakva me čeka kob!
Otkrivaš udes moj, liješ u pehar žuč.
Zašto me jadnu on ovamo dovede?
Zacelo s njim da poginem tu. Zašto li?
Druga strofa hora
HOR
Mahnita si, u zanosu proročkom,
pesmu jadikovku ti
sama sebi pevaš kao slavuj siv;
večno tužan, on u bolnom srcu svom
uzdiše za Itisom, za Itisom,
sav mu život čemeran.
Šesta antistrofa
KASANDRA
Ah, ah! Kako li lepa kob slavujem stiže glas!
Pernatu haljinu bozi mu dadoše,
suza ne roni on, život mu sladak sav,
a mene čeka udar oštre sekire!
Druga antistrofa hora
HOR
Otkuda te zanos božji obuze
i te muke mahnite?
Strašno pevaš, bolne slutnje izvijaš,
pevaš pesmu zlogukijem zvucima!
Otkud tebi glasi teku božanski,
otkud pevaš vesti zle?
Sedma strofa
KASANDRA
Avaj! Paridov brače! Grobe kuće moje!
Skamandro sveti, zavičajna reko,
na tvome bregu
nekad sam rasla, negom se digla,
a sad ću uskoro da prorok postanem
na Kokitu, na aherontskim žalima.
Treća strofa hora
HOR
A kakvu to jasno izreče reč?
Ta dete može da je shvati.
Kao ujed ljute guje žeže
tvoj gorki udes što ga plačeš.
Strah me da slušam!
Osma antistrofa
KASANDRA
Avaj, srušena Trojo, muko grada moga!
Goleme žrtve što ih otac zakla, —
pretila stada,
nikakva leka ne daše gradu,
no pade kako danas leži razoren.
Ja dišem još, a brzo pašću na zemlju.
Treća antistrofa hora
HOR
To drugo uz prvu ide ti reč.
I neki zlobni demon besni
obara se na tebe i goni te
da pevaš ljute jade, skoru propast.
Kraja ti ne znam.
KASANDRA
Da, reč mi više neće ličit nevesti
što mlada sakriva se iza koprene.
I kako vetar duše prema istoku
i goni maglu, tako poput talasa
sve veće bede rastu, suncu dižu se.
Zagonetke vam neću više davati.
Vi posvedočite da hitro kao pas
zločinstvu starom umem nagaziti trag.
Tu kuću nikad skladan, ali piskav hor
ne ostavlja, jer kletva mu je pevanje!
Da više besni, zbor se krvi napije
i neće napolje, no sedi u kući —
hor Srda, pokajnica krvi rođačke.
U dvoru vrebaju i pesmu pevaju
o starom, prvom grehu; kunu onoga
što bratu svome srdit odar pogazi.
Zar minuh ili gađam kao streljač vešt?
Il' gatara sam, brbljivica uboga?
Zakuni se i posvedoči tim da znam,
sva stara grešna dela dvora ovoga!
HOROVOĐA
A da se pravom i zakunem zakletvom,
tu leka ne bi bilo. Ali, čudim se,
ti preko mora odraste, na tuđem tlu,
pa jasno reče, ko da sama vide sve.
KASANDRA
Apolon prorok taj mi poziv prideli.
HOROVOĆA
Zar ljubav prema tebi boga osvoji?
KASANDRA
Da. Ali stid me beše da to priznam pre.
HOROVOĐA
U sreći svako voli da se razmeće.
KASANDRA
Al' zapali se plamom neodoljivim!
HOROVOĐA
Pa da l' iz pune kupe ljubav pijaste?
KASANDRA
Obećah bogu, ali reč ne ispunih.
HOROVOĐA
Već onda zar ti božja proročica bi?
KASANDRA
Već onda gradu sve proricah nevolje.
HOROVOĐA
Pa kako Apolonov gnev te ne kazni?
KASANDRA
Kad zgreših, niko ništa ne verova mi.
HOROVOĐA
Al' nama, eto, prorokuješ istinu.
KASANDRA
Lele, lele!
Već opet prožima me bol proricanja,
i muke dolaze te pamet smućuju!
Gle dečice! U dvoru, eno, vidite l'
gde sede, slična bledim prilikama sna?
Dečaci mrtvi — kao stric da zakla ih!
Gle, ruke pune mesa — njino meso to —
drob s jetrima — o strašna zalogaja, gle,
od koga rođeni im otac okusi!
Al' zato, kažem, neki lave plašljivi,
po dvoru i na odru što se premeće,
osvećuje se sada gospodaru mom
na povratku mu, — njegova sam robinja.
On — vođ mornarice, osvajač Ilija —
on ne zna kakvo zlo mu snuje kuja ta
što podmuklim ulizuje se jezikom
i, puna greha, ćuli uši radosno!
O drskosti! Tu žena mužu krvnik je!
Ta koje gadne zverke ime da joj dam?
Da zmijom zovem je il' Skilom nekakvom
što vreba lađe i u ždrela odvodi,
što Hadu žrtve mori, mržnjom nesitom
na drage reži? Kako drsko zaklikta,
ko pobednik što dušmanina potera!
I tobož radosna što srećno stiže on.
Pa ni sad ako ne veruješ, — ne marim.
Budućnost ide. Uskoro ćeš priznati
i požalit što prorok bejah istinit.
HOROVOĆA
Tijesta gozbu, meso dsce njegove, —
razumeh to, i gnušam se, i dršćem još
kad čuh gde jasno reče bez uvijanja,
a ono drugo, — s puta skrenuh, lutam još.
KASANDRA
Smrt Agamemnonovu, velim, videćeš.
HOROVOĐA
Zatvori, jadna, svoja usta zlosrećna!
KASANDRA
Al' za to što ti kažem nema melema.
HOROVOĐA
Ne, ako tako bude, ali ne do bog!
KASANDRA
Ti želiš to, al' oni smrt pripremaju.
HOROVOĐA
A ko je taj što takvo sprema nedelo?
KASANDRA
Baš nisi ušo u trag mome proroštvu.
HOROVOĐA
Razumeh delo, ali krivca ne shvatih.
KASANDRA
A sve što rekoh, vašim rekoh jezikom.
HOROVOĐA
I Delfi njime zbore, pa je tamno sve.
KASANDRA
O lele! Opet mene zgrabi groznica!
O avaj meni, Apolone Likiski!
Gle, lavica što s vukom spava dvonoga,
dok plemeniti lav ne beše kod kuće,
umoriće me jadnu! Otrov sprema već
i za me platu u napitak naliće!
I bruseć' nož za muža svoga hvali se:
nagradiće ga smrću što me dovede.
Al' zašto ovo ruglo svoje nosim još —
i štap i oko čela venac proročki?
(Strgne venac.)
Pre smrti svoje tebe najpre slomiću!
(Prelomi štap i baci ga..)
Sad propadajte! I ja s vama propašću.
Tim darom kletim drugoj sreću nosite!
Gle, sam Apolon evo skida s mene haljinu,
to ruho proročko. On sam je video
u ovom ruhu kako svet me ismeva,
i drag i nedrag složno mi se rugaju.
Ko vračara skitačica podnesoh ja
da jadnu gladnom prosjakinjom zovu me!
I prorok pošto dar mi dade proročki
u takvu bedu dovede me, — u propast.
A mesto žrtvenika mojih predaka
sad panj me čeka, moju toplu traži krv.
Al' neću mreti prezrena od bogova,
osvanuće mi drugi opet osvetnik
da majku ubije i oca osveti.
U bedi živi taj van zavičaja svog;
povratiće se rodu greh da okruni.
Ta tvrdom kletvom zakleli se bogovi
krv palog oca da će pokajati on.
Al' našto suze? Šta da ovde uzdišem?
Ta videh sudbu što grad Troju sustiže,
a oni što nam zavičaj osvojiše,
po sudu božjem tako, eto, prolaze.
Pa idem, suđeno je, hrabro umreću.
Ta vrata
(pokazuje na dvorska vrata)
pozdravljam ko vrata Hadova
i molim da me udar dobro pogodi,
bez trzanja, bez grča, da isteče krv,
sa dušom svojom da se lako rastavim!
HOROVOĐA
Jad, ženo, silan ti je, mudrost silna ti,
baš duge behu žalbe ti. Al' ako znaš
sudbinu svoju pravo, kako predano
oltaru ideš kao june za žrtvu?
KASANDRA
Tu leka nema, dragi, šta da oklevam?
HOROVOĐA
Bar poslenji života čas dragocen je.
KASANDRA
Gle, stiže dan, od bekstva mala korist mi!
HOROVOĐA
Znaj, u tu bedu smelo srce baci te!
KASANDRA
Al' mirno mreti — to je prava uteha.
HOROVOĐA
Od srećnih niko takav savet ne sluša.
KASANDRA
Jao, oče, tebi, tvojoj deci čestitoj!
(Pođe vratima, ali se naglo trgne.)
HOROVOĐA
A šta je? Kakav strah to tebe ustavi?
KASANDRA
Kuku, kuku!
HOROVOĐA
Šta zakuka? Od nečega se prepade.
KASANDRA
Dvor miriše umorstvom, sveža teče krv!
HOROVOĐA
Ta otkud? S ognjišta to žrtva miriše!
KASANDRA
To zaduh, ko iz groba da je, dopire.
HOROVOĐA
A ne kažeš da sirske pale mirise.
KASANDRA
Al' idem, — udes moj i Agamemnonov
u dvoru plakaću. Života dosta mi!
(Okrene se još jednom.)
Argivci!
Ne cvilim ko u grmu ptica plašljiva, —
al' kad ja umrem, reči mi potvrdite,
kad mesto mene žene žena izdahne
i mesto muža padne gadne žene muž!
Ko gostu dar to tražim ja na samrti.
HOROVOĐA
O jadna, žalim tvoju predskazanu kob!
KASANDRA
Još jednu reč vam želim reći poslednju, —
il' tužbalicu sebi. Lučom poslednjom
sunčanom osvetnike svoje zaklinjem,
nad krivcima kad stanu vršit odmazdu,
da pomenu i bednu, mrtvu robinju!
Životi ljudski! Kad je sreća uza vas,
i senka zbuni vas, a kad ste nesrećni,
tu mokar sunđer jednim mahom zbriše lik.
Daleko više to no ono boli me.
(Ode u dvor.)
HOROVOĐA
Ta svako za srećom nezasitno žudi.
I nijedna kuća na koju zbog sreće
pokazuje svako neće je odbit
i kazati: „Više da nisi mi ušla!"
I ovom su blaženi bogovi dali
da Prijamov obori Ilij:
od bogova poštovan vraća se kući.
Al' plaća li sada za staro ubistvo
i umire l' drugi za mrtve one,
krv mora da svojom okaje krvlju.
Ta ko bi se kleo, kad sasluša to,
da nije s prokletstvom došao na svet!
AGAMEMNON
(iz kuće)
Jao, mene more! Udar smrtno pogodi!
DRUGI STARAC IZ HORA
Mir! Čujte! Ko to viče smrtno pogođen?
AGAMEMNON
Jao meni opet! Udari me drugi put.
TREĆI STARAC
To krik je carev. Već je delo gotovo.
Sad svi da razmislimo šta da radimo!
ČETVRTI STARAC
Ja odmah, evo, predlog svoj vam iznosim:
pred dvore amo građane pozovimo!
PETI STARAC
Ja mislim: sami brže u dvor jurnimo
i golom sabljom raspravimo stvar!
ŠESTI STARAC
S tim predlogom se i ja slažem potpuno.
I glasam: na rad! Ne smemo oklevati.
SEDMI STARAC
Sad sve se vidi; koji delo vrše to,
ti nasilničku vladu gradu spremaju.
OSMI STARAC
Jer dok mi oklevamo, oni nogama
oklevanje nam gaze, — ruka njima bdi.
DEVETI STARAC
Ja ne znam kakav savet da vam ponudim.
Ko radit misli, treba i da razmisli.
DESETI STARAC
To i ja mislim; praznim samo rečima
ni jedna mudrost mrca dići ne može.
JEDANAESTI STARAC
Iz straha zar pred smrću da mi priznamo
za gospodare one što nam ruže dvor?
DVANAESTI STARAC
To trpeti se ne da. Bolja nam je smrt.
Ta smrt je lakši udes no robovanje.
TRINAESTI STARAC
Dokazuju li oni krici dovoljno
da čovek pade, da je mrtav zaista?
ČETRNAESTI STARAC
Razaznaj pravo, onda na njih diži gnev.
Kolebanje i znanje — nisu jedna stvar.
PETNAESTI STARAC
Ja s tim se slažem, jer sve za to govori
da jasno znamo šta se s Atrejićem zbi.
(Kad oni hoće da navale, otvori se pozadina
pozornice. Vidi se kupaonica u kojoj je ubispvo izvršeno.)
U kadi leži Agamemnon ubijen, pokrioen oelikim pokrioačem
s resama. Kraj kade leži mrtoa Kasandra, a pored
nje Klitemestra.)

TREĆA POJAVA
Klitemestra, Hor.
(Klitemestra zakrči put horu. U desnoj ruci joj sekira,
a po čelu joj se vide mrlje krvi.)
KLITEMESTRA
Sad mnogu reč što pre je rekoh podesno
poreći moram, al' se neću stideti.
Ko hoće dušmaninu, drugu nevernu,
da osveti se, kako može drukčije
no mrežu tako dići da ne iskoči?
Na ovaj boj već odavno sam mislila,
pobedih, najzad, posle dugih godina.
Tu stojim gde ga zgodih. Sve je svršeno.
Izvrših to, i neću da vam poričem.
Golemo tkanje, kobno ruho bogato
ko ribar mrežu, bacih brzo na njega;
ne beše mu ni bežanja ni odbrane.
Dva udarca mu dadoh, dvaput kriknu on
i uda opruži; i kad se sruši već,
još treći dodadoh ko svetu miloštu
pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih.
U ropcu tako pade, dušu ispusti.
Iz ljute rane šiknu tople krvi mlaz,
i orosi me kaplja rose purpurne.
I ja se radovah ko zrno klijalo
što nebeskom se blagoslovu raduje!
Pa kad je tako, časni starci argivski,
sad u klik, svidi l' vam se. Ja se radujem!
A liči li nad mrtvim žrtvu livati,
nad ovim s pravom, s mnogim pravom liči to.
On za me pehar nali kletim jadima,
al' kad se kući vrati, sam ga iskapi!
HOROVOĐA
Tvom jeziku se čudim, besu njegovu.
Nad mužem još se takvim hvališ govorom!
KLITEMESTRA
Vi plašite me kao ženu glupavu.
A ja vam kažem srca neustrašiva —
ta sve vi znate: hval'te ili korite,
svejedno mi je. Agamemnon leži tu,
moj muž; on pogibe od ove desnice,
od vešte osvetnice ove! Tako Je!
HOR
Strofa
Kakvu si travu otrovnu sa zemlje, ženo, pojela?
Kakva si ljuta otrova iz mora ti se napila,
te si ljutinom planula, narodnu kletvu podigla?
Pred tobom grad se zatvara,
silno te mrze građani.
KLITEMESTRA
Sad iz grada me goniš, bacaš na mene
i mržnju graćansku i kletvu narodnu,
a onda na čoveka tog ne ustade.
Ko da je reč o klanju jednog jagnjeta
iz stada bogatog ovaca runastih,
on ćerku svoju žrtvova, najmiliji
moj porod, da bi tračke stišo vetrove.
Zar nije trebalo da njega proteraš
da greh se kazni? Ali znadeš delu mom
strog sudija da budeš. Nego sad me čuj:
ti pretiš, a ja milo vraćam za drago,
pokoriću se kad me rukom savladaš.
A dadu l' bozi nadmoć meni, vi ćete,
pa bilo dockan, opametiti se još.
HOR
Antistrofa
Srčana ti si, smeona, al' ti je drsko klicanje.
Kako ti srce likuje s krvave tvoje radosti,
na tvome čelu kazuje blistava mrlja purpurna.
Prezrena, svojih lišena,
udarcem udar platićeš!
KLITEMESTRA
I ovu svetu čuj od mene zakletvu:
svog čeda Pravdom zaklinjem se osvetnom,
Erinijom i Atom, — rad njih ubih ga —
u moju kuću, mislim, neće ući strah,
dok Egist vatru na mom pali ognjištu
i dok mi dobro misli kao dosada.
To nije malen štit za moju srčanost.
Tu leži on što svoju ženu prevari,
pod Trojom onde Hrisejide milova.
Kraj njega, evo, proročica, robinja,
ta bračna druga, verna draga vračara,
što veslarsku je klupu s njime delila!
A kakvo delo, takva beše nagrada.
Tu leži on a ona poput labuda
u čase poslednje još pesmu zapeva
i pade ovde — milosnica njegova,
a meni začin mojoj gozbi osvetnoj.
HOR
Prva strofa
Ah, da mi sudba osvane brzo,
poslednji čas mi da bezbolan bude,
večan mi sanak da sudba donese!
Najodaniji pade mi čuvar,
mnoge zbog žene on podnese muke,
opet od žene mora da strada,
glavu da gubi.
Avaj, avaj, o Helena, kobno ime!
Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla!
Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam!
Silnom krvlju što se isprat ne da
večan pečat ti udari sebi;
svome domu ti bi svađa teška,
mužu svome žalost neodolna.
KLITEMESTRA
Sudbu smrti nemoj prizivati
a ni srce gnevom nadimati,
ni Helenu nemoj proklinjati,
što je svoga napustila muža
i danajske mnoge smakla duše,
neisceljiv jad nam zadala!
HOR
Prva antistrofa
Demone, na dva što nasrćeš dvora,
na sbj na Tantalov napadaš sada
ženama dvema što na tebe liče,
njima ti vladaš, i srce me boli!
Eto, nad lešem, vidim te, stojiš
i kao gavran grakćeš i pevaš
svirepu himnu!
Avaj, avaj o Helena, kobno ime!
Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla!
Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam!
Silnom krvlju što se isprat ne da
večan pečat ti udari sebi;
svome domu ti bi svađa teška,
mužu svome žalost neodolna.
KLITEMESTRA
Što si reko, sad si ispravio, —
ove kuće staru zoveš kletvu,
krvi žedna ona krvcu liže,
jer na telu roda opet rastu
čiri novi iz sokova kletih,
rana stara dok je sveža još.
HOR
Druga strofa
Demona silnog spominješ,
pretešku kletvu kolena.
Grozna li, avaj, spomena,
žedan je greha večito.
Sve ti to Dive udesi,
sve su to dela njegova.
Išta li biva bez Diva?
Nije l' to delo božije?
Avaj, avaj! Avaj, avaj!
Kako da te oplakujem, care, care!
Srce moje tebi verno šta da kaže?
U paukovoj ležiš mreži, moj junače!
Grešno tebe umoriše, te izdišeš!
Lele meni, sramotna li odra tvoga!
Dvoseklica sekira te udarila!
LJuba tvoja mučki tebe pogubila!
KLITEMESTRA
Ovo delo kažeš da je moje.
Da me nisi
zvao ženom Agamemnonovom!
Stari kivni usta osvetniče,
demon grozne Atrejeve gozbe,
stvorio se ženom tog mrtvaca;
nežnu decu da bi pokajao,
pogubi ti ovoga junaka.
HOR
Druga antistrofa
Da si ubistvo skrivila
niko poreći ne može!
Grehovi starih njegovih
sluge su duhu osvetnom.
Rekama krvi srodničke
Arej ti crni nasrće;
kuda on krokom pokroči
odmazda decu gutaće.
Avaj, avaj! Avaj, avaj!
Kako da te oplakujem, care, care!
Srce moje tebi verno šta da kaže?
U paukovoj ležiš mreži, moj junače!
Grešno tebe umoriše, te izdišeš!
Lele meni, sramotna li odra tvoga!
Dvoseklica sekira te udarila!
LJuba tvoja mučki tebe pogubila!
KLITEMESTRA
(Ja ne mislim da je smrt mu sramna.)
Zar on sam se o dom ne ogreši
i mučku smrt
svojim grehom u kuću unese?
Cvet moj nikli, Ifigeniju mi,
večni plač moj, on je pogazio.
Kaznu trpi prema delu svome!
Nek u Hadu ne hvali se jadom, —
što je sejo, to je i požeo.
HOR
Treća strofa
Pameti nemam, ne znam veštinu
leka da nađem nevolji ovoj.
Kako da krenem kad kuća se ruši?
Strah me oluje, krvave kiše;
odneće dvor nam! Kaplja već pade.
Ponovo Pravda za nove grehe
na drugom brusu mač svoj već oštri.
Avaj, avaj!
Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo,
dok još kadu ovde na tlu ne primetih,
grob srebrni, gde on leži, kuku! lele!
Ko će njega da sahrani, jaoh meni,
ko će njega da oplače, lele meni!
Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice,
i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani?
Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga,
za junaštvo izreći mu ljubav ružnu?
Na tvom grobu ko će sada, moj junače,
gorke suze prolivati, diko moja,
ko će rukom ruho svoje raskidati,
vernim srcem ko će tebe uzdisati?
KLITEMESTRA
Nije tvoje da se za to staraš.
Moje, moje ubile ga ruke,
moje ruke i sahraniće ga.
Plač njegovih neće ga pratiti.
Nego ćerka Ifigenija mi,
kako treba, dočekaće oca,
pohitaće jadikovcu čunu,
ocu svome ususret će poći,
zagrliće i poljubiće ga!
HOR
Treća antistrofa
Poruga tu se porugom vraća.
Teško je u tom sudija biti.
Ko gađa pada, — plaća ubica.
Tako će biti dokle je Diva:
ko skrivi strada, takav je zakon.
Prokleto seme ko će da zatre?
Za greh je cela vezana loza.
Avaj, avaj!
Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo,
dok još kadu ovde na tlu ne primetih,
grob srebrni, gde on leži, kuku! lele!
Ko će njega da sahrani, jaoh meni,
ko će njega da oplače, lele meni!
Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice,
i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani?
Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga,
za junaštvo izreći mu ljubav ružnu?
Na tvom grobu ko će sada, moj junače,
gorke suze prolivati, diko moja,
ko će rukom ruho svoje raskidati
vernim srcem ko će tebe uzdisati?
KLITEMESTRA
Što ti reče po istini reče.
A ja sama hoću to da rešim
i s demonom kuće Plistenića
mir da sklopim: ovo grešno delo,
ma i teško bilo, neka prosti
i odavde drugom rodu ide
da ga kolje i smrću zatire!
Od svega delić mi je dosta
ispod krova tek da mogu prognat
besna klanja, uzajamne krvi!
(Dolazi Egist s oružanim pratiocima.)
ČETVRTA POJAVA
Klitemestra, Egist, Hor.
EGIST
O draga svetlosti, o dane odmazde!
Sad mogu reći, osvetnici bogovi
da s neba gledaju zemaljska nedela;
jer čovek taj u tkanini Erinija —
na moju radost, vidim — mrtav leži tu,
okajava zločinstva ruke očeve.
Ta Atrej, car negdanji, otac ovoga,
Tijesta, oca moga — jasno reći ću —
a brata svog, u svađi oko prestola,
iz otadžbine i iz dvora protera.
Ko dobeglica svom se vrati ognjištu
Tijesto bedni, nađe zaklon pouzdan,
da krvlju svojom očev trag ne poprska.
Al' Atrej, grozni otac Agamemnonov,
s veseljem, ali neiskreno, spremi čast
mom ocu; tobož slavi pomirenja dan,
a ponudi ga mesom dece njegove!
Sa nogu i sa ruku prste odreza
i sakri pod komade mesa ostalog.
Moj otac ništa ne sluti i okusi
od jela, kući našoj — vidiš — pogubna.
Kad najzad kleto delo sazna, jauknu
te pade nauznak i prosu zalogaj
i strašnu smrt zaželi Pelopićima;
pa sruši sto i kletvu reče pravednu:
„Nek Plistenova kuća tako padne sva!"
I zato, vidiš, ovaj ovde pogibe.
I ja sam s pravom to ubistvo spremao.
Ta mene najmlađega s oca nesrećnim
on izgna, — dete bejah, još u povoju.
Odrastoh ja, i Pravda kući vrati me.
Još izdaleka vrebah toga čoveka,
i moje ruke svu mu mrežu spletoše!
Pa sad mi srcu lako, mogu i da mrem
kad videh ovog da je Pravda skleptala.
HOROVOĆA
Egiste, gordost posle greha ne volim.
Ti kažeš da si cara svesno smakao
i sam ti ovu bednu smrt mu zasnovo.
A ja ti kažem: kletvi nećeš izbeći,
i narod tebe, znaj to, kamenovaće.
EGIST
Zar tako ti odozdo, s klupe veslarske
da zboriš meni koji brodom upravljam?
Ta uvidećeš da je teško učenje
kad ostariš i kad ti treba pameti.
Al' teška glad i tamnica i starcima
lekari znaju biti, vrači odlični.
Zar ne vidite to a oči imate?
Ne otimaj se biču, gorko plakaćeš.
HOROVOĆA
Ti, babo, kod kuće si čeko ratnike,
junaku ovom bračni odar kaljao
i skovo propast ovom dičnom vojvodi!
EGIST
Još i te reči izvor suza biće ti.
Ko izvraćeni Orfej činiš mi se sad.
on slatkom pesmom svaku stvar je kretao,
a ludi lavež tvoj podjariće mi gnev.
Al' tamnica će tebe pripitomiti.
HOROVOĐA
Pa ti da meni vladar budeš argivski,
a kad mu sudbu skova, gde ti srce bi
da svojom rukom sam to delo izvršiš?
EGIST
To nadmudrivanje — to liči ženama.
Podozriv bejah ja ko davni dušmanin.
Gospodar dvora sad sam ja i umeću
da vladam gradom: ko mi se ne pokori,
u jaram ću ga; konja goni zob
za povodnika neću, ali teška glad
i tamna staja divlju ćud mu smekšaće.
HOROVOĆA
Što srcem strašivim junaka ovoga
ti sam ne smače, no ga žena pogubi,
rug zemlji nam i bogovima domaćim?
Al' Orest ako sunce negde gleda još —
pa dade l' bog da srećno amo vrati se,
i vama dvoma strašan biće sudija!
EGIST
Kad ti tako zboriš, tako radiš, znaćeš brzo sad!
Pazi, draga vojsko moja, delu već je stigo čas!
(Pratnja mu se poređa i uperi koplja.)
HOROVOĆA
Pazite, na balčak ruke svaki, za boj sprem'te se!
EGIST
I moj mač je za boj spreman, smrti ja se ne plašim!
(Stane pred četu.)
HOROVOĐA
Dobro reče, mreti hoćeš: bojna sreća sudiće.
KLITEMESTRA
(stavši između jednih i druth)
Nikako, moj dragi mužu, novo zlo ne činimo!
Još i ovaj usev žeti — mučna žetva bila bi.
Jada toga dosta već. Ne prolevajmo novu krv!
Kren'te, časni starci, svaki svome domu sućenom,
dok još niste u zlo pali. S delom se pomirimo.
Dosta li je bilo muka naših, pozdravimo ih,
teška srdnja demonova sve nas teško udari.
Tako žena svetuje vas, mari l' ko da posluša.
EGIST
(odstupajući)
Oni mene zar da ruže drskim svojim jezikom,
takve reči prosipaju izazivajući kob,
mudru miso gube i vladaru svom se rugaju?
HOROVOĆA
Rđi klanjati se — to Argivca nije dostojno.
EGIST
Ali dan će doći već i s njime moja osveta!
HOROVOĐA
Nikad, ako povratak Orestu demon dosudi!
EGIST
Znadem ja to: izgnanici hrane sebe nadama.
HOROVOĐA
Teraj samo, debljaj, osramoćuj pravdu — možeš sad!
EGIST
Ali znaj mi: gorko platićeš mi za svoj nerazum.
HOROVOĐA
Hrabro se šepuri kao peto pored kokoške!
KLITEMESTRA
Šta te briga za taj njihov lavež ludi!
Ja i ti
u tom dvoru lepo vladaćemo. Sad je naša vlast!
(Egist i Klitemestra idu u dvor, a hor u grad.)
DRUGI DEO ORESTIJE
Pokajnice
LICA
OREST, sin Agamemnonov
PILAD, prijatelj njegov
HOR zarobljenica
ELEKTRA, ćerka Agamemnonova
SLUGA
KLITEMESTRA, mati Orestova
DADILJA
EGIST, Klitemestrin ljubavnik
Pratnja Klitemestrina, građani.
Pozadina pozornice predstavlja dvor Atrejića u
Argu; sa strane nahodi se grob Agamemnonov.
(PRVI ČIN)
PRVA POJAVA
Orest, Pilad.
(Oresš, u iušničkom ruhu, s mačem o boku, sšoji iored groba. Pilad,
stariji mladić od Oresta, slično odeoen, stoji do njeŠ sa doa koplja u
ruci.)
OREST
Podzemni Hermo, stražo vlasti očeve,
pomozi me i spas mi budi, molim te!
U ovaj stigoh kraj, svom domu vraćam se
Kraj groba ovog dižem roditelju glas
da čuje, da me sasluša - - -
Inahu svome jedan srezah uvojak
sa glave mladićke, a drugi ocu prinosim.
(Stavlja na grob uvojak.)
Kad pade, ja ti, oče, smrt ne oplakah,
ne lomih ruku kad te sahranjivahu.
(Primećuje povorku koja se sa suprotne strane približuje pozornici,
ali je gledaocijoš ne vide.)
Gle, šta to vidim? Kakva ženska povorka
u crnim plaštevima ide ovamo?
Šta znači to? Da l' slutim kakvu nesreću?
Zar nova žalost našu kuću sustiže?
Il' bolje da li slutim: sad levanicu
mom ocu za ispokoj duše prinose?
Zacelo tako. Ta i sestru Elektru
po teškoj tuzi, čini mi se, poznajem.
O Dive, daj mi oca svog da pokajem,
pomoćnik budi u mom činu osvetnom.
Uklonimo se brzo s puta Pilade,
da jasno doznam kuda idu žene te!
(Orest i Pilad otidu. Dolazi Elektra, starija no Orest, odrezane
kose, u crnu ruhu, bez ikakva znaka koji bi ukazivao na njen plemićki
položaj. Kao ona, odevene su i žene, robinje, koje s njome idu. Neke od
njih nose vrčeve s levanicom, a druge se biju u grudi, kao što to
zahteva ritual.)
DRUGA POJAVA
Hor, Elektra.
ULAZNA PESMA
HOR
Prva strofa
Levanicu na grob nosim,
busanje je s plačem prati.
Crven obraz nokti su mi
izbrazdali, išarali.
Al' se plačem vazda hranim,
laneno mi već se ruho
od bolova rasparalo,
na grudma mi dronjci vise,
zbog nesreće busajuć se
plašte svoje poderasmo.
Prva antistrofa
I Feb, strašan vrač i jasan
u tom domu, gnevom dišuć'
u ponoćno doba, za sna,
zbog užasa krikom kriknu,
u gospinu grunuv sobu.
I tumači boga puni
san ovako tolkovaše:
pod zemljom se pokojnici
strahovito ljute, bune,
gnev podižu na ubice.
Druga strofa
Takvu milost neprijatnu,
lek zlu tome, majko zemljo,
iziskuje, pa me amo
bogu mrska šalje žena.
Al' se bojim da to reknem.
Otkud leka kad krv na tle pade?
Zle li kobi na ognjištu!
O propasti kuće ove!
Svetlost dvoru ugasi se,
pokrila ga tama strašna
domaćina kad izgubi.
Druga antistrofa
Puk je nekad bez gunđanja
svoga slušo vladaoca,
svim ga srcem poštovao.
Sve to proće. Takve sreće
strah je nekog, bila ona
ko bog il' još nešto više ljudma.
Udar pravde brzo obdan
spazi krivce očigledne;
a sumraku povere l' se,
to s vremenom jad ih čeka;
a noć crna čuva neke.
Treća strofa
Majka zemlja gde krvi okusi,
tu odmazda neodolno raste.
Muka što je grešno delo stvara
krivca samo zavarava,
dokle najzad čir greha ne pukne.
Treća antistrofa
Krivca neće ni stan devojački
zakloniti; sa svih strana vode
da se sliju u jedno korito,
zalud, — ni ta voda neće moći
krv oprati s ubičine ruke!
Epoda
A ja ipak (bozi me na silu
preseliše, s ognjišta očinskog
u ropstvo me oni odvukoše)
preko srca moram ko robinja
da i dobro i zlo svako hvalim,
gorku mržnju obuzdavajući.
Lice svoje haljinom zastirem,
ovlakujem udes gospodarov,
tajna žalost sledila mi srce.
PRVA EPISODIJA
(DRUGI ČIN)
PRVA POJAVA
Hor, Elektra.
ELEKTRA
O robinje, vi poslenice po kući,
kad s ovom litijom ko pratnja idete,
pomozite mi još i svojim savetom!
Kad ovu žrtvu na grob linem za dušu,
svom ocu s kakvom rečju, s kakvom molitvom
da obratim se? Da l' da kažem: nosim to
od svoje majke, mile žene mužu milome?
Ja nemam snage, ne znam šta bih kazala
ovakvu žrtvu lijuć' na grob ocu svom.
Il', kao mnogi, reknem ovu molitvu:
nek onima što ukras ovaj šalju mu
zlo za zlo vrati, poklon prema poklonu?
Il' ćutke, ružno, ko što otac pogibe,
levanicu da ovu u prah izlijem,
za leđa potom bacim vrč i otidem,
ko neko vodu kada splakne sudove?
Pomozite mi, drage, u tom bespuću!
Ta sve nas ovde mržnja veže jednaka.
Zbog straha kakva ništa kriti nemojte!
Ta svakog, bio slobodan il' živeo
u ropstvu, čeka ono što je suđeno.
Posavetuj me ako nešto bolje znaš!
HOROVOĐA
Grob oca tvoga poštujem ko žrtvenik,
i zato, kad već želiš, savet iskren čuj.
ELEKTRA
Govori ko što grobu poštu odaješ!
HOROVOĆA
Dok liješ, moli blagoslov za odane!
ELEKTRA
Pa koga da od naših sada pominjem?
HOROVOĆA
Ta sebe, svakoga ko mrzi Egista.
ELEKTRA
Zar za se tek i za vas da se pomolim?
HOROVOĐA
Učini sama što te srce svetuje!
ELEKTRA
A koga još da s društvom našim spomenem?
HOROVOĐA
Daleko živi Orest, al' spomeni ga!
ELEKTRA
Ta valja ti, baš pametno me pouči.
HOROVOĐA
Spomenuv one što ubistvo skriviše —
ELEKTRA
A kako? Nevešta sam; ti me savetuj!
HOROVOĐA
Nek neko njima dođe, bog il' smrtan stvor —
ELEKTRA
Ko sudija, da kažem, ili osvetnik?
HOROVOĐA
Iskaži prosto: krvlju krv da osveti.
ELEKTRA
A primaju li bozi takvu molitvu?
HOROVOĐA
Zar ne znaš: dušmaninu zlo se vraća zlom?
ELEKTRA
Ti, posredniče izmeđ' bogova i pokojnih,
pomozi, noćni Hermo, budi glasnik moj,
da molitve mi čuju donji bogovi,
svedoci gnevni pogibije očeve,
i s njima sama Zemlja, koja rađa sve
i klicu od svog ploda prima ponovo!
I ovu svetu vodu na grob lijući
ja zovem oca: „Na mene se sažali
i na Oresta dragog! Za dom veži brod,
jer sad se potucamo kao prodani
od majke svoje: ona sebi Egista
za muža uze, on te s njome pogubi!
I ja sam kao robinja, a Orest moj
s imanja prognan, dok se oni raspusno
naslađuju i troše tvoje muke plod.
U dobar čas da Orest ovde osvane,
to molim te, i ti me, oče, usliši!
A meni samoj srce daj čestitije
no majčino i ruku daj mi čistiju!
To za nas molim, a za svoje dušmane —
da skoro tvoj im, oče, stigne osvetnik
i one pogubi što tebe ubiše.
To uplećem u svoju lepu molitvu
i molim da ih kletva moja sustigne.
A nama šalji blagoslov sa bozima,
sa Zemljom i sa Pravdom pobedonosnom!"
Sa željom takvom ovu žrtvu izlivam,
i vi je, kako treba, plačem kitite
i pokojniku tome pean pevajte!
(Elektra stane pored groba i lije žrtvu.)
HOR
Grozne suze lijte sada
na grob svome gospodaru,
njegov grob nam posta zaklon
u radosti i u bolu.
Čuj nas, čuj nas, diko naša,
kroz mrak što ti dušu krije!
Avaj meni! Avaj meni!
Da kopljanik dođe junak
i dom spase, i ko Arej
skitske strele zapinjao
il' se bio prsimice!
ELEKTRA
(uspravljajući se)
Grob ocu prelih, — zemlja žrtvu popi već.
(Primeti na grobu pramen kose Orestov.)
Al' evo nove brige! Čujte me i svetujte!
HOROVOĐA
Govori samo! Srce od stra dršće mi.
ELEKTRA
Na grobu, gle, ja nađoh ovaj uvojak.
HOROVOĆA
Od koga? Od muškarca ili devojke?
ELEKTRA
Tu tajnu može svako lako otkriti.
HOROVOĆA
Od mlađe rado objašnjenje primiću.
ELEKTRA
Do mene ko bi drugi ovo odrezo?
HOROVOĐA
Ta drugi što bi mogli — svi su dušmani.
ELEKTRA
Al' opet vrlo liči kad ga pogledaš.
HOROVOĆA
Na čiju kosu? To ja želim čuti sad.
ELEKTRA
Na moju sasvim liči kad ga pogledaš.
HOROVOĐA
Da nije ovo tajni poklon Orestov?
ELEKTRA
Zacelo. Liči baš na kosu njegovu.
HOROVOĐA
Al' kako smede on da ovde osvane?
ELEKTRA
Ko milost posla ocu svoje kose pram.
HOROVOĐA
Odranjaće mi nove suze tvoja reč
u ovu zemlju neće l' nogom kročiti.
ELEKTRA
I meni srce zaljulja se od bola,
i ko da strela prodorna ga probode:
iz očiju mi tople suze poleću,
i nemam snage njihov tok da ustavim
kad ovaj spazih pram. Za koga inače
da pomislim da ovde stavi kosu tu?
Al' ne odreza pram ni ona krvnica,
da — mati moja, što se prema porodu
pokazala ko gruba huda maćeha.
Al' kako ja da pouzdano ustvrdim
da ukras taj na grobu ovde ostavi
moj Orest predragi, al' nada laska mi.
Avaj!
Ko glasik ovaj pram da milo prozbori,
da dvoumicom srce svoje ne mučim,
no jasno znadem ili da ga odbacim
sa glave mrske ako amo dopade,
al' ako bratov je, da sa mnom nariče,
za ukras grobu tom i u čast ocu mom!
Al' pozvaćemo bogove, jer znaju sve
u kakvoj buri ko brodari lutamo.
No ako nam je sudba da se spasemo,
iz sitna semena izrašće velik dub.
(Vraća uvojak na grob i primeti stope.)
Gle, stope ovde! To je drugo znamenje.
Ti tragovi na moja liče stopala.
Te pete i te crte kao merene
poklapaju se u svem s mojim stopama.
Al' dva čoveka ovde ostaviše trag —
sam vlasnik pramena i njegov saputnik.
Ah, muka mi je, nestaje mi razuma!
(Oresš i Pilad izlaze iz svoga zaklona. Elektra ih tek sad prime-
ćuje; uplaši se kad ugleda strana lica i za jedan korak ustukne.)
DRUGA POJAVA
Orest, Pilad, Elektra, Hor.
OREST
Zahvaljuj, bogovi ti molbu slušaju,
i moli da se i sve drugo ispuni!
ELEKTRA
A šta mi sada božja milost podari?
OREST
Pred očima ti što si davno želela.
ELEKTRA
Zar znaš čoveka koga sam dozivala?
OREST
Znam: za Orestom često čezneš, uzdišeš.
ELEKTRA
Po čemu mi se ispunila molitva?
OREST
Ta ja sam to! Ne traži nikog milijeg!
ELEKTRA
Zar meni, stranče, pleteš neku prevaru?
OREST
I protiv sebe onda pletem varku sam.
ELEKTRA
Al' jadu mome hoćeš da se podsmevaš.
OREST
I svom se jadu rugam, smejem li se tvom.
ELEKTRA
Ti Orest? U tvom liku da ga pozdravim?
OREST
Ne poznaješ me, a sam stojim pred tobom!
A baš kad vide bratske kose uvojak
i kad si mojih stopa trag posmatrala,
ti okrilati misleć' moj da gledaš lik.
Osmotri mesto gde pram ovaj odrezah:
sve poklapa se! Tvojoj kosi sličan je.
A vidi i ogrtač, tvoje ruke rad!
Baš tvoja igla zverinjem ga ukrasi.
(Elektra ga zagrli.)
Obuzdaj svoju radost i saberi se,
jer znaj da na nas mrze naši najbliži.
ELEKTRA
O slatka brigo domu oca svojega,
ti nado suzna, mladice spasonosna,
za borbu krepak očev dom obnovićeš.
Ti slatko oko, ja te četvorostruko
zavoleh: odsad moram da te pozdravljam
ko oca svog, na majku s pravom omrznuh,
i zato i ko majka ti mi osvanu,
i sestra si mi mesto sestre zaklane,
a veran brat mi bi, moj sjaj i moja čast.
Al' samo Snaga da ti sada pomogne,
i Pravda i Div treći, od svih najveći!
OREST
0 Dive, Dive, budi svedok svemu tom!
Gle porod što bez orla starog ostade!
Ovijen kolutima guje ljutice
on dušu ispusti. A ptiće sirotne
glad ljuta mori, jer još snage nemaju
da, ko i otac, gnezdu lovak donose.
I mene sad i ovu, mislim Elektru,
ti možeš videti gde, oca lišeni,
bez doma svoga ostadosmo oboje.
A uništiš li decu ovu, žrecu svom,
što obilnim te poštovaše žrtvama,
dar takav koja će ti ruka davati?
Jer, orlu ako zatreš ptiće, ne možeš
čoveku pouzdana slati znamenja,
a osuši l' se staro stablo, neće ti
o praznicima stovolovke plamteti.
Pomozi! Kuću što se sroza tbliko
iz razvalina lakom rukom podigni!
HOROVOĐA
O deco, spase očinskoga ognjišta,
umuknite nam da vas kogod ne čuje,
i jezik brbljav o svem da ne izvesti
vladare naše! Da ih jednom vidim ja
na lomači na borovoj gde izdišu!
OREST
Da krenem u opasnost, to mi naredi
Apolon silni, on me neće izdati!
Neprestano me zove, svagda preti mi
olujom bede — vrela ledi mi se krv, —
ubice ako očeve ne napadnem
te istim, kaže, načinom ne pogubim
i, ko bik besan, merom istom odmerim.
Sam inače životom svojim platiću,
satrven mnoštvom nevolja strahovitih.
Jer, veli, ako pokojnike uvrediš,
gnev njihov srodnicima rađa bolesti:
po svemu telu guba se izasipa,
lepotu staru ljutim zubom razjeda,
te meso sve u bele kraste pretvara.
I druge reče eriniske napade
iz krvi očeve što na me ustaju.
U tami budan jasno slike gledaću.
Jer kome rod u grobu traži odmazdu,
neprestano ga budi strela potajna,
i plaši besnilo i prazni noćni strah,
a narod udarcima biča gvozdenog
osramoćeno telo tera iz grada.
Pa takav jadnik ne sme s prijateljima
ni pinuti ni žrtvu s njima izliti,
od žrtve goni ga nevidljiv očev gnev,
i niko ne prima ga, klone ga se svi,
dok najzad od svih prezren, sam, inokosan,
sav jadan, ama kost i koža, ne umre.
Ja takvim moram verovati rečima
i, ma i ne verovo, čin izvršiti!
U jedno mi se mnoge želje slivaju:
reč božija, za ocem žalost velika,
i još neimaština, teška oskudnost,
i želja da mi narod, što se junaštvom
nada sve proslavi kad Troju razori,
ovako dvema ženama ne robuje.
Ta žena on je. Nije l', znaće uskoro.
TUŽALJKA
UVOD
HOROVOĐA
Moćne Mere, po Divovoj volji
učinite da se stvar izvrši,
tako da se pravda zadovolji!
„Gdeno jezik grdnu reč isturi,
grdnom rečju nek se jezik sveti",
tako Pravda viče i dug traži.
„Za ubistvo ubistvom uzvrati!
Ko uradi krivo, neka pati!"
Reč prastara tako naređuje.
PRVI DEO
OREST
Prva strofa
O moj oče zlosrećniče,
koja molba, koja žrtva
izdaleka može tebi
do tvog odra srećno stići?
Svetlost i mrak međa deli.
Al' tužaljka naša glasia
zadovoljstvo jeste pravo
za Atride, pretke naše.
HOR
Prva strofa
Sinko, dušu pokojniku
nezasitno ždrelo plama
nikad neće progutati, —
on i posle gnevom plamti.
Smrtno ranjen kad uzdiše,
osvetnik se pojavljuje.
Ubijeni roditelji
i u pepo kad se stvore,
žudno traže pokajanje.
ELEKTRA
Prva antistrofa
Oče, čuj i moje žalbe,
počuj i moj vapaj suzni!
Dvoje dece sad na grobu
tužbalicu pevaju ti.
Grob ti, evo, dočekao
pribeglice i begunce.
Gde je radost? Gde zla nema?
Nije l' beda neodolna?
HOROVOĐA
Sistem
Ali opet bog će, ako hoće,
probuditi pesme radosnije.
Mesto ovih zapevaka tužnih
carskim dvorom oriće se pean
i kap sveža liće se u čašu.
OREST
Druga strofa
Da te, oče, pod Ilijem
Likijanac koji kopljem
udario, pogubio,
kuća bi ti slavom sjala,
tvojoj deci ceo svet bi
svaku poštu iskazivo.
Grob visoko strčao bi
preko mora na obali,
i nama bi lakše bilo.
HOR
Prva antistrofa
Drag je dragim drugovima
štono slavno izginuše;
sad pod zemljom sjajan sija
kraj vladara divan vladar;
najmoćniji vladaoci
do sebe ga postaviše.
Car je bio za života;
svoj zadatak vršio je
moćnim žezlom vladalačkim.
ELEKTRA
Druga antistrofa
Ne to, oče, da si pao
pod bedemima trojanskim!
Da te koplje s drugom vojskom
kraj Skamandra u grob sruši!
No krvnici tvoji da su
smrću takvom izginuli!
Za njihovu tešku sudbu
izdaleka ko bi pito,
muka ovih ne bi imo!
HOROVOĐA
Reč ta, dete, skuplja je od zlata.
Sve te želje od sveg blaga veće
samo puste želje ostaće ti.
Al' se čuje: dvostruk bič fijuče,
pod zemljom su naši pomoćnici,
a krv prlja vladarima ruke —
šta se može, šta se gore od njih
može, deco, vama dogoditi?
OREST
Treća strofa
Reči tvoje kao strela
kroz uho mi proleteše
Dive, Dive, dockan ozdo
posla duha osvetnika
na krvničku, drsku ruku,
da pokoja otac naće.
HOR
Druga strofa
Da mi je to dočekati
da radosnim kliknem klikom
nad krvnikom ubijenim,
i krvnicom pogubljenom!
Šta da tajim, da oduške
srcu ne dam? Ko jak vetar
oko prove, u srcu mi
gnev i mržnja vitlaju se.
ELEKTRA
Treća antistrofa
Kad će Dive svemogući
svoju ruku na njih dići
i glavu im raskoliti?
Zemlja da bi odahnula!
Pravdu tražim za nepravdu —
čujte sile podzemaljske!
HOROVOĐA
Antisistem
Svaka kaplja krvi prolivene
po zakonu traži krvcu novu.
Izdisanje Erinije budi,
te zbog davno veće ubijenih
starom jadu one nov dodaju.
OREST
Čstvrta strofa
Sile mraka, gde ste? Tu su
moćne kletve ubijenih,
poslednji smo mi Atridi,
izgnanici nesrećnici!
Kuda, Dive, da krenemo?
HOR
Druga antistrofa
Srce milo zadršće mi
plač i vapaj kad ti čujem.
Gasi mi se nada svaka,
na srce mi tama pada,
reč žalosnu kad ti slušam.
Al' kad tebe jaka gledam,
nada žalost rastera mi —
vedro gledam u budućnost!
ELEKTRA
Čstvrta antistrofa
Šta da kažem? Bol što mati
zada mi ga otrpeću,
a za drugo leka nema.
Vučje besne imam ćudi
od mahnite svoje majke.
DRUGI DEO
HOR
Prva strofa
Ja udarih u lelek persijski
ko kisiska strasna pokajnica,
pa se busah u glavu i grudi,
za udarcem udarac padaše,
ozdo, ozgo, jadna moja glava
od udara silnih sva mi buči.
ELEKTRA
Lele, majko kivna, drska,
ko dušmana, bez građana,
bez jauka i žaljenja,
kako smede da sahraniš
vladaoca i svog muža!
OREST
Druga strofa
Svu sramotu reče, avaj!
Što nam oca unakazi
platiće nam, — bog to želi,
a i moja želi ruka.
Ma pogino kad je smaknem!
HOR
Druga antistrofa
Ona, da znaš, nagrdi ga,
nagrdi ga i sahrani.
Tvom životu želela je
strašan udes da pripremi.
Tako oca unakazi.
ELEKTRA
Prva antistrofa
Kob očevu znadeš, ja daleko
odbačena bejah i prezrena.
Kao ljut pas režah zatvorena,
plač mi beše bliži no smejanje.
Tajno plakah, grozne suze ronih.
Sve što ču sad u srce zapiši!
HOR
Sve razmisli i kroz uši
na dno srca reč usadi!
Tako, eto, stvari stoje.
Drugo žudiš sam da kušaš.
Hrabra srca u boj idi!
TREĐI DEO
Strofa
OREST
Ja zovem te: pomozi, oče, svojima.
ELEKTRA
Tvom pozivu se plačuć ja pridružujem.
HOR
I naša četa isto tako postupa.
svi
Pojavi se, pomozi nam!
Priteci protiv dušmana!
Antistrofa
OREST
S Arejem Arej, s Pravdom Pravda biće boj.
ELEKTRA
O bozi višnji, pravedno presudite!
HOR
Sva zadršćem kad takvu čujem molitvu.
svi
Sudbina čeka davno već,
na molbu nam osvanula!
(Orest s Elektrom korača na grob. Hor ih okruži, i svi pevaju.)
ČETVRTI DEO
HOR
Strofa
Avaj, muko nasleđena!
0 krvava rano greha,
za pevanje nestvorena!
Avaj, brige nesnošljive!
Avaj, muko neprestana!
Antistrofa
Za gnojavu tešku ranu
melem kući daće samo
naslednik joj, a ne stranac,
ljutim mačem krvavijem.
Donjim pevam bogovima.
ZAVRŠETAK TUŽALJKE
HOROVOĐA
Vi blaženi donji bozi,
čujte molbu i za pobedu
deci pomoć pošaljite!
OREST
(klečeći na grobu i opirući se rukom o zemlju)
Ti umre, oče, kako caru ne liči, —
al' kad te molim, daj mi svoje kuće vlast!
ELEKTRA
(kao Orest)
I ja te, oče, molim: dođi u pomoć
da smaknem Egista, pa da se udomim!
OREST
Prinosiće ti narod žrtve svečane,
a inače ti neće poštu odati
na zadušnice mirisne i bogate.
ELEKTRA
O svadbi svojoj i ja od svog nasledstva
iz doma očinskoga žrtvu liću ti
i od svih najpre tebi okitiću grob.
OREST
O zemljo, oca pošlji mi da vidi boj!
ELEKTRA
Persefaso, za pobedu nam snage daj!
OREST
I kupala gde pade, oče, seti se!
ELEKTRA
I one mreže, nečuvene prevare!
OREST
U nekovane baciše te okove!
ELEKTRA
I ružno tkanom pritisnuše koprenom!
OREST
Sramote takve, oče, zar te ne bude?
ELEKTRA
Zar deci svoju milu glavu ne dižeš?
OREST
Pošalji pravdu kao pomoć svojima,
il' daj da i mi latimo se prevare,
pretučen ako opet želiš pobedu!
ELEKTRA
(ustajući)
I ovaj čuj mi, oče, vapaj poslednji:
gle, tvoji ptići na tvoj grob se spustili,
na ženski i na muški sažali se plač!
OREST
(ustajući)
I ne iskopaj seme Pelopovića!
Jer tako i po smrti svojoj živećeš.
ELEKTRA
Ta deca pokojniku spomen čuvaju,
ko pluto što na valu mrežu povlači
i na dnu morskom njenoj pređi čuva trag.
OREST
Čuj vapaj naš, za tebe ovo plačemo.
Sam sebe spašćeš, poslušaš li našu reč.
(Oboje silaze s groba.)
HOROVOĐA
Već dugo naričete, al' ne korim vas.
Neožaljenu grobu čast učiniste.
Al' drugo, kad si srcem na čin pregao,
izvršuj već i sreću sada ogledaj!
OREST
Pa hoću. Neće s puta zaći pitanje
zbog čega posla žrtvu tu livenicu?
Što tako dockan vida neizvidni jad?
Mrtvacu, kome do tog nije, zašto sad —
ne mogu shvatit' — šalje bedno pozdravlje,
jer ti su dari manji nego njezin greh.
Da za kap krvi neko ceo dade mal, —
badava sav mu napor. Tako stoji stvar.
A znadeš li, to kaži meni za volju!
HOROVOĐA
Znam, sinko! Bejah prisutna. Zločinku tu
sni, strašne noćne uplašiše utvare,
i zato posla žrtvu tu livenicu.
OREST
Da l' tačno i to znate šta je sanjala?
HOROVOĐA
Da zmaja rodi, — sama to je pričala.
OREST
Pa kakav bi svršetak? Šta je svemu kraj?
HOROVOĐA
U pelene ga povila ko napršče.
OREST
A kakve hrane mlada zverka željna bi?
HOROVOĆA
San usnila gde sama ga podojila.
OREST
A kako da joj neman grudi ne rani?
HOROVOĐA
Mlaz guste krvi s mlekom zver joj izvuče.
OREST
Ta avet ne doće joj u san uzalud.
HOROVOĐA
Iza sna prenu se i vrisnu zbunjena.
I mnogi luč, u noći što se utuli,
u domu radi gospe sinu ponovo.
I ona odmah posla na grob žrtvu tu
sve misleć': jadima će ustuk biti jak.
OREST
Ja molim zemlju ovu, raku očevu,
da meni njena ispuni se pričina.
Po tolkovanju mom podudara se sve.
Ta dođe l' zmaj iz iste utrobe ko ja,
i u mbme savijaše l' se povoju,
i sisaše li dojku, moju hranilju,
i s mlazom krvi smeša l' mleko majčino,
a ona prestravljena vrisnu od bola,
to važi za nju. Ona zmajče podoji,
i mora mreti na silu: a zmaj sam ja,
i ja sam njen ubica, — tako kaže san.
HOROVOĐA
Ja biram tebe da mi snove tolkuješ.
Da bude tako! Još nam samo savetuj
šta svakoj druzi u taj poso pristaje.
OREST
Sve ukratko. Unutra, sestro, vrati se
i moju molim te da kriješ nameru!
Iz prevare junaka časna ubiše,
iz prevare će, kad ih mreža uhvati,
i oni mreti, kako reče Loksija,
Apolon gospod, svagda dosad pravi vrač.
Ko stranac udešen, u ruhu putničkom,
na dvorska vrata s Piladom ću krenuti,
ko domu ovom da sam gost i ratni drug.
A parnaskim govorićemo jezikom,
i glas i govor biće pravi fokidski.
Al' vratar možda neće rado vrata nam
otvoriti, jer demon jadom bije dom.
Pa čekaćemo dok nas neki prolaznik
pred vratima ne primeti i ne rekne:
„Šta Egist s vrata goni pribeglicu tu?
Da l' dobi izveštaj? Zar nije kod kuće?"
Na vrata ako preko praga koračim,
i onoga na tronu nađem očevu,
il' on me odnekuda sretne, — dobro znaj,
čim oko na me baci, smetne, u taj mah,
još pre no rekne: „Otkuda, stranče, ovde ti?"
već mrtav biće, mačem hitrim uhvaćen!
I Erinija neće žedna ostati,
nepomešanu krvcu piće treći put.
(Obraćajući se Elektri.)
Ti, sestro, dobro pazi na sve u kući,
da naša tačno izvrši se namera!
(Obraćajući se horu.)
A vas opominjem da jezik vežete, —
gde treba ćuti, i u pravi zbori čas!
U svemu drugom neka onaj pripazi
što amo posla me da mačem bijem boj!
(Orest i Pilad odu na levu stranu, a Elektra u dvor.)
PRVA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Mnoge zemlja hrani jade —
grozne, grdne grdosije;
bezdan morski obiluje
nemanima strahovitim.
Iznad zemlje i pod nebom
iz oblaka munja puca;
sve što leti u vazduhu,
i po zemlji sve što gmiže,
o besnilu vetra priča.
Prva antistrofa
Ali ko bi ocrtao
drsku smelost muške volje,
ko li strasti ženskog srca,
žud ljubavnu, na sve spremnu,
drugaricu bede ljudske?
Raskine li vezu bračnu
ženska ljubav zločinačka,
užasnije ona hara,
no sve bure i sve zveri.
Druga strofa
Kogod nije lakomislen
neka čuje, neka znade
Testijevu ćerku ljutu
što usmrti svoga sina.
Nesrećnica požeg smisli:
spali glavnju što joj sinu,
kad se rodi i zacvile,
usudnice namenile,
da mu život s glavnjom teče
od rođenja do samrti.
Druga antistrofa
I ubicu mrzim Skilu
kada čujem priču o njoj.
Milom ocu skrati život
a za volju dušmaninu, —
dar Minojev zaslepi je —
kretska zlatna ogrlica.
Zaspa Niso, zla ne sluteć',
a iz kose nit besmrtnu
iščupa mu bestidnica,
i Hermija odvede ga.
Treća strofa
Kad se kobnih setih žudnja,
zar taj mrski brak da krijem,
to prokletstvo našeg dvora,
ženske pletke protiv borca,
protiv borca ubojnika,
što bi vojsci čast i slava?
Da ognjište trpim hladno
i mač ženski kukavički?
Treća antistrofa
Najveći je greh lemniski, —
na čin kleti svet se gadi.
I već mnogi bruku našu
kraj lemniskog stavi jada.
Zbog zločinstva bogu mrska
rod čovečji poštu gubi.
Bog što mrzi svak prezire.
Šta ja s pravom tu ne rekoh?
Četvrta strofa
Mač oštrljat krivce gađa,
probija im srce grešno,
ubija ih rukom Pravde.
Odbaciše strah od Diva,
i zakone odvrgoše božje,
te svetinje nogom gaze.
Četvrta antistrofa
Al' nakovanj Pravda biva,
i mač kuje kovač Usud,
i sad, evo, kući vodi
dete krvi davno prolivene.
A pamtilja slavna Srda
naposletku krivce kazni.
(Dolaze Orest i Pilad u putničkom ruhu i kucaju u vrata.)
DRUGA EPISODIJA
(TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA
Orest, Pilad, Hor.
OREST
Hej, momče! Čuj, u vrata kucam ja!
Da l' čuje ko? Hej, momče, opet zovem te.
Već zovem treći put da neko otvori,
Egistov dvor dočekuje li strance još!
VRATAR
(otvara vrata)
Izvoli, čujem! Ko si, stranče? Odakle?
OREST
Izvesti gospodare da sam stigao
i da im važne nosim vesti. Pohitaj!
I noć na crnim atovima hita već,
i vreme je da konak putnik uhvati,
da pođe luci, gde će sidro spustiti.
(Vratar odlazi.)
Nek iziđe iz dvora neko nadležan, —
domaćica, al' muško biće zgodnije.
Jer tamna biva reč kad stid je zastire.
Muškarac sa muškarcem zbori slobodno
i jasno, otvoreno miso kaže svu.
(Izlazi s Oratnjom Klitešstra.)

DRUGA POJAVA
Orest, Pilad, Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
Izjavite mi, gosti, treba li vam što!
Ta sve je tu što ovom dvoru priliči;
i toplo kupalo, i odar umornom
za odmor, i još pažnje puna posluga.
A želite li saveta ozbiljnijeg, —
to stvar je muška, — kazaću muškarcima.
OREST
Dauljanin sam, gost iz zemlje Fokide.
Zaputih poslom svojim u Arg, prtljag svoj
sam noseć. Putem sretne neki neznanik
neznanca mene — Strofije iz Fokide,
u razgovoru doznah to — i upita
kud idem, sam svoj kaza put i reče mi:
„O prijatelju, kad već u Arg putuješ,
ko veran glasnik javi roditeljima
da Orest preminu, ne smetni s uma to!
Da l' žele oni da mu telo prenose,
il' da u stranoj zemlji navek počiva —
donesi o tom roditeljska uputstva.
Mladića pošto ožalismo svečano,
sad prah mu krije krilo urne medene."
To zamoli me, sad izvestih tebe ja.
No ne znam da l' to srodnicima govorim —
al' ko me sluša, taj sve pouzdano zna.
KLITEMESTRA
Vaj meni! Tvoja vest me sasvim uništi!
O kuće ove kletvo nesavladljiva,
ti vrebaš čak i sreću dobro sakritu
te izdaleka gađaš strelom dostižnom!
Ti drage grabiš meni — teškoj jadnici!
I Orest sada — kanda vrlo srećan bi,
jer nogu oslobodi kala pogubnog —
al' mir i ove kuće slatka uteha
i san o burnom kliku — sve to propade.
OREST
Ja rad bih da sam dobre vesti doneo
domaćinima tako sjajnim, uglednim,
i potom njihov gost i znanac postao.
Jer šta je gostu draže od domaćina?
Al' savest mi je moja naređivala
da kažem što vam Strofije poručuje,
kad njemu — prijatelju već obećah to.
KLITEMESTRA
Ne, nećeš manje naći no što zasluži,
i nećeš našoj kući manje biti drag.
A ipak drugi s takvim glasom stigo bi.
Al' gostu koji ceo putovaše dan
sad vreme je od umora da počine.
(Obraća se jednom od slugu iz pratnje.)
Povedi gosta sad u izbu gostinsku,
a s n>im i pratioca, saputnika mu,
nek onde trudna tela nađu odmora!
Izvršuj to i pazi, odgovaraćeš!
(Orestu)
A ja ću gospodaru našem reći to.
U krugu vernih prijatelja mi ćemo
o ovoj dogovoriti se nesreći.
(Klišemesšra s prašnjom ide na desna vraša u ženske odaje, a sluga s
Orestom i Piladom na srednja vrata.)

TREĆA POJAVA
Hor.
HOROVOĆA
Sad pregnite, mile druge!
Kad ćete pokazati
moć molitve za Oresta?
HOR
Sveta zemljo, sveta humko
iznad rake gdeno leži
car i vođa mornarice,
sad usliši, sad pomozi!
Nek lukava Pita — čas je —
s njima krene, nek ih u boj
prati Hermo, bog podzemlja,
i pomogne maču njinu!
(Dolazi stara dadilja Kilisa.)
ČETVRTA POJAVA
Dadilja, Hor.
HOROVOĐA
Zacelo stranac glase crne donese, —
ta suznu vidim Orestovu dadilju.
(Dadilji)
Na vrata dvorska, Kiliso, kud zaputi?
A žalost nekupljena saputnik je tvoj.
DADILJA
Egistu gospa posla me da zovnem ga
što brže neka dođe — stranci traže ga
da muško 6d muškbga čuje jasnije
vest novu. Lice ona pravi žalosno
pred poslugom, al' krije smeh u očima,
jer za nju cela stvar je srećno ispala,
a za dom ovaj strašan jad je poruka
što putnici je razgovetno javiše.
Koliko li će biti rad i veseo
tek on, kad reč im čuje! Jao! Jadna ja!
Koliki su se stari jadi nesnosni
na Atrejevu kuću izručivali
i u srcu mi grdan bol zadavali,
al' nikad još ovakav ne bolovah bol!
Ta druge jade strpljivo sam trpela,
al' svog Oresta, duše svoje slast i bol,
pregoret neću, — ja ga primih od majke,
othranih; namučih se, noću s odra svog
na svaki krik mu skočih — zalud sve to sad!
Ta ludo dete na živinče liči mi,
pa razumno ga treba hranit — kako ne?
U pelenama dete ne zna kazati
da l' glad ga muči, žeđ il' druga potreba —
a dečji stomak prava je samovolja.
Pogađah žud mu, često se i prevarih,
i morala sam dečje prati pelene,
i dadilja i pralja beh u isti mah.
Taj dvostruk poso ja sam nekad vršila,
i ocu dizah Oresta i podigoh,
a sada čujem jadna, mrtav Orest moj!
Čoveku idem što nam osramoti dom
i što će veso ovu prihvatiti rsč.
HOROVOĐA
Šta želi s kakvom opremom da stigne on?
DADILJA
Šta pitaš? Kaži još jedared, jasnije!
HOROVOĆA
Sa svojom stražom da l' ide ili sam?
DADILJA
Naređuje da kopljanici prate ga.
HOROVOĆA
Ne, mrskom gospodaru ne poručuj to,
nek sam on dođe, na poverljiv razgovor.
Izvesti ga što brže srca vesela!
Ta uspeh često nosi prećutana reč.
DADILJA
Pošteno misliš li kad naredi mi to?
HOROVOĐA
Dabome, učini li Dive jadu kraj.
DADILJA
A kako? Domu nade nesta — Oresta.
HOROVOĆA
Ne, još ne! To će reći samo gatar loš.
DADILJA
Šta kažeš? Znaš li bolje no što rekoh ja?
HOROVOĆA
Hajd' idi, javljaj, kako rekoh postupaj!
A bog se brine gde mu briga priliči.
DADILJA
Ja idem već i tvoju poslušaću reč.
Što bolji uspeh neka dadu bogovi!
(Dadilja otide.)

PETA POJAVA
Hor.
DRUGA STAJAĐA PESMA
HOR
Prva strofa
Dive, oče Olimpljana,
čuj molitvu moju sada,
dobru sreću daj da vidim,
daj pobedu dobroj stvari!
Reč izrekoh s pravom svaku,
ti mu, Dive, budi čuvar!
Ah, ah, Dive, daj Orestu
da savlada dušmanina!
Ti opasa njega snagom,
dvostruku će i trostruku
palit žrtvu zahvalnicu!
Prva antistrofa
Dragog oca jadno ždrebe
vuče kola puna jada,
daj trku mu pravu meru!
Preko polja ovog sada
neumorno neka leti
srećno stigne svojoj meti!
Ah, ah, Dive, daj Orestu
da savlada dušmanina!
Ti opasa n>ega snagom,
dvostruku će i trostruku
palit žrtvu zahvalnicu!
Druga strofa
Čujte i vi, bozi verni,
što čuvate dvorske izbe
gde ss krije blago silno,
krvcu starih zločinstava
operite novom pravdom!
Nek prestane staro klanje!
A ti što u silnom grotlu
na prestolu krasnom sediš,
daj da dom taj glavu digne,
da očima vidi dragim
sjajnu svetlost u slobodi
posle mračne, tamne noći.
Druga antistrofa
Pomozi mu, Majin sine,
podaj snage pregaocu
smelo delo da izvrši.
Zagonetna reč je moja:
obnoć oči pomračuje,
a ni obdan nije vidan.
A ti što u silnom grotlu
na prestolu krasnom sediš,
daj da dom taj glavu digne,
da očima vidi dragim
sjajnu svetlost u slobodi
posle mračne, tamne noći.
Treća strofa
Odmah tada zvonku pesmu,
začin igri, lek od straha,
ženski glasi zapevaće;
iz naših se neće grla
naricanje razlegati.
Sreća gradu zasijaće,
a i meni ševa zapevaće,
kletva drage ostaviće.
A tvom delu čas kad svane,
pa ti „Sine!" ona vrisne,
ti joj tada bez drhtanja
vriskom „Oče!" odgovori,
i krv prolij bez krivice!
Treća antistrofa
Persejevo smelo srce
nosi sada u grudima,
i svojima čini ljubav
što pod zemljom i na zemlji
pokajanje očekuju!
Svoj krvavi vrši poso
i ubistvom kazni one,
što ti oca usmrtiše!
A tvom delu čas kad svane,
pa ti „Sine!" ona vrisne,
ti joj tada bez drhtanja
vriskom „Oče" odgovori,
i krv prolij bez krivice!
(Dolazi Egist.)
TREĆA EPISODIJA
(ČETVRTI ČIN)
PRVA POJAVA
Ešst, Hor.
EGIST
Ne dođoh nezvan, glasnik došo po mene,
a čujem da su stranci stigli nekakvi
i novost nama nose ne baš prijatnu, —
smrt Orestovu. Za dom ovaj, ranjav još
od krvi ranije i bolom izmučen,
i ovaj udar biće breme krvavo.
Da l' treba to za živu smatrat istinu?
Il' samo reči ženske što ih rađa strah
u vazduhu se viju te ih nestaje?
Šta znadeš o tom da mi jasno bude sve?
HOROVOĆA
Da, čusmo, al' unutra sam ti pohitaj
i strance pitaj! Šta ti vredi moja reč
kad čovek može sam da pita nekoga?
EGIST
To želim: stranca videti te pitati
da l' beše prisutan kad umiraše on,
il' samo tamne glase ču te govori.
Mom oštrom vidu ništa neće sakriti.
(Ode u dvor.)

DRUGA POJAVA
Hor.
HOR
Šta da kažem, Dive? Čim da počnem
da se bogu molim, da ga zovem?
I rečima najzad kako verno
da izrazim svoja osećanja?
Sada će se u grudima muškim
šiljak mača omastiti krvlju,
i tako će il' udarom smrtnim
zatrt kuću Agamemnonovu,
il' slobodi palit oganj i žar
i uzeti vladalačko žezlo
i vratiti sjaj sreće predačke.
Takvu borbu sam će divni Orest
ko nov takmac sa dva takmičara
zametnuti. Neka steče pobedu!
EGIST
(iznutra)
Ah, jao meni, jao!
HOR
Čujete li? Čujte!
A šta je? Svrši li se stvar?
HOROVOĐA
Uklonimo se; nek ne misle da smo mi
ubistvu krive dok se podvig vrši sad!
Završila se borba, — odluka je tu.
(Hor se povuče. Već je noć. Pozornica je nekoliko trenušaka prazna.
Na srednja vrata istrči sluga.)
TREĆA POJAVA
Sluga, Hor.
SLUGA
Vaj meni! Jao, gospodara ubiše!
Vaj meni još jedared! Vičem treći put.
Egista smakoše!
(Kuca u vrata ženskog stana.)
Što brže možete
otvorite! I ženskom stanu vrata sad
odjazite! Tu treba snage mladačke,
al' ne za pomoć ubijenu, — šta će mu?
Hej, hej!
Svi gluvi, spavaju, ja vičem uzalud.
Al' gde je Klitemestra? Šta li okleva?
Sad vrat joj — čini mi se — dohvatiće mač,
kraj panja glava pašće radi odmazde.
(Izlazi Klitemestra.)
ČETVRTA POJAVA
Sluga, Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
A šta se dogodi? Šta vičeš toliko?
SLUGA
Ah, živa — kažem — mrtvi sad ubijaju!
KLITEMESTRA
Vaj meni! Shvatih smiso te zagonetke.
Na prevaru ću ginut, ko što ubismo.
Al' brže daj mi ubojitu sekiru,
da znamo gde je poraz a gde pobeda!
Tolike, eto, dopala sam nevolje!
(Sluga ošrči u žensku odaju. Na glavna vraša izlazi Oresš s Pila-
dom. Vrata ostaju otvorena, i vidi se mrtvo telo Egistovo.)

PETA POJAVA
Klitemestra, Orest, Pilad, Hor.
OREST
I tebe tražim, — onaj dosta dobi već.
KLITEMESTRA
(uiedavši mršva Egista)
Vaj meni! Pogibe mi, dragi Egiste!
OREST
Ti njega voliš? Zato u grob isti s njim!
Kad umreš, izdati ga nećeš nikada.
(Trše mač.)
KLITEMESTRA
(odgali grudi)
Stoj, sine! Odaj poštu ovim grudima!
Na njima ti si često dremo s kosicom,
iz ovih grudi pio mleko majčino.
OREST
(Piladu)
Šta sad? Poštedet majku smem li, Pilade?
PILAD
A kud će drugo što ti pitski Loksija
naredio? I kud li vernost zakletvi?
Sve ostavi, al' ostaj veran bozima!
OREST
Tvoj lepi savet primam, poslušaću te.
(Klitemestri)
Sad za mnom! Hoću pred njim da te pogubim, —
on živ ti beše od mog oca miliji.
I zato s mrtvim spavaj! NJega voliš ti,
a kog je trebalo da voliš, mrziš na lj.
KLITEMESTRA
Othranih te, i s tobom daj da ostarim!
OREST
U domu mom, ubico oca mojega?
KLITEMESTRA
Sudbina, sine, svemu onom kriva je.
OREST
Sudbina ti je i tu smrt namenila.
KLITEMESTRA
Zar nije strah te, sine, kletve majčine?
OREST
Ti rodi mene, al' me u jad uvali.
KLITEMESTRA
Ne, ne uvalih, — poslah u dom gostu svom.
OREST
Bih sramno prodan, a sin oca slobodna!
KLITEMESTRA
A gde je plata što je za te primih ja?
OREST
Tu sramotu da reknem sprečava me stid.
KLITEMESTRA
A zašto? Seti se i greha oca svog!
OREST
Ne grdi ratnika! Ti beše kod kuće.
KLITEMESTRA
Al' ženi, dete, živa muka bez muža.
OREST
Al' nju muževlja muka hrani u kući.
KLITEMESTRA
I zbilja, dete, majci zar ćeš kidisat?
OREST
Ne ja, no sama sebe ti ćeš ubiti.
KLITEMESTRA
Al' pazi! Boj se strašne kletve majčine!
OREST
Poštedim li te, šta ću s kletvom očevom?
KLITEMESTRA
Ko grob si gluv i hladan. Zalud plačem ja.
OREST
Ta očev udes ovu odredi ti smrt.
KLITEMESTRA
Vaj meni! Rodih i othranih guju tu!
OREST
Da, dobar vrač je ona u snu utvara.
Tvoj čin je bio greh, to isto trpi sad!
(Odvodi majku na glavna vrata. Za njima ide Pilad. Hor dolazi ponovo;
dok se on skuplja, govori horovođa.)

ŠESTA POJAVA
Hor.
HOROVOĆA
I ovo jadnih dvoje ja oplakujem;
al' jadni Orest kad je na kraj stigao
tom silnom klanju — jeste želja sviju nas —
nek dvoru ovom ne gasi se zenica.
TREĆA STAJAĆA PESMA
Prva strofa
Stiže najzad rodu Prijamovu
teška pravda, ruka osvetnička.
I u kuću Agamemnonovu
dva su lava stigla, dva Areja.
Uskok što ga Pit javio
dođe kući, steče venac,
mudrost božja dovela ga.
Nek dom klikne domaćinu,
nesta jada, nesta hulja
što harčili blago skuno,
nesta sreće zločinačke.
Prva antistrofa
Stiže kom je mila borba tajna
i ko žudi za osvetom muklom.
I divova stiže ćerka prava —
s pravom pravdom smrtnici je zovu —
i u borbi Orestovu
diže ruku na dušmane
dišuć' mržnjom smrtonosnom.
Nek dom klikne domaćinu,
nesta jada, nesta hulja
što harčili blago skupo,
nesta sreće zločinačke.
Druga strofa
To proreče Loksija Parnaski
štono drži silno srce zemlje.
On ne vara, a napada sada
na lukavstvo staro, zločinačko.
A providnost božja kako može
od pomoći biti zlikovcima?
Vlast nebesku treba poštovati.
Sunce, evo, granulo je,
okovi su pali teški!
Ustaj, kućo! Dugo, dugo
ležala si oborena.
Druga antistrofa
Kad svi gresi budu okajani,
i sve ljage sprane, i s ognjišta
očišćanjem oterana kletva,
svesvršavno vreme staće na prag.
Vedra lica neka sreća sine
i nek svugde klicanje se ori:
„Strani dusi ostaviće kuću!"
Sunce, evo, granulo je,
okovi su pali teški!
Ustaj, kućo! Dugo, dugo
ležala si oborena.
(Pozadina se rasklopi; vide se ubijeni Egist i Klitemestra; pored
njih stoji Orest s maslinovom grančicom u ruci, i kraj njega Pilad; od
slugu jedni buktinjama osvetljavaju pozornicu, a drugi drže tkanje,
pod kojim je Klitemestra ubila Agamemnona. Pred dvorom se kupi
narod.)
EKSODA
(PETI ČIN)
PRVA POJAVA
Orest, Pilad, Hor.
OREST
(pokazujući na mrtva tela)
Tu leže naše zemlje dvoje silnika,
što oca ubiše mi, kuću zatrše!
Na presto seli, mili jedno drugome,
a mili i sad, što svedoči udes njin,
i veza njina osta verna zakletvi.
A kleli su se da će smaći oca mi
il' pasti zajedno, — i reč održaše.
I ovo glete, strašnog čina svedoci,
tu zamku, jadnog oca moga okove,
sindžire na ruke i puta na noge!
(Pokazuje na tkanje što ga sluge drže.)
Raširite i naokolo nosite
tu mrežu ljudsku, neka vidi roditelj,
ne moj, no onaj sve što vidi, Helije,
to bezbožničko delo moje matere!
Na sudu nek mi svedok jednom bude on,
da majku s punim pravom smrću kaznih ja!
O Egistovoj smrti nije ovde reč,
tog sramotnjaka stiže smrt po zakonu.
Al' o njoj, što nad mužem užas učini,
od koga decu pod srcem je nosila,
drag teret nekad, a sad mrzak dušmanin,
šta misliš? Je li guja ili aspida,
što trulež rađa dodirom, bez ujeda,
zbog drskosti, zbog svoga srca opakog?
(Sluge se vrate s tkanjem.)
Al' gde da nađem pravo ime za tu stvar?
Je l' zamka to za zveri? Il' u kovčegu
za mrca pokrov? To je mreža lovačka,
to negve, saponi što noge sapinju.
A takve zamke voli drumski razbojnik
što prolaznika vara, pljačka, ubija,
i od te pljačke živi, — lukavštinom tom
on lovi bogat lov i gove srcu svom.
(Pogleda na mrtvu Klitemestru.)
Pod jednim krovom s takvom ja ne živeo,
bez dece bolje da me bozi ostave!
HOR
Strofa
Avaj, avaj, strašnih dela!
Žalosnom li pade smrću!
Lele, lele!
Čekaocu i bol cveta.
OREST
Da l' učini il' ne učini? Ruho to
svedoči da Egistov omasti ga mač.
Još vreme nije mrlju krvi zatrlo
što mnoge boje ništi na tom grimizu.
Sad hvalim sebe, sebe sad oplakujem
dok zborim haljini, ubici oca svog,
oplakujem i dela, patnje, sav svoj rod,
i ruke ukaljane jadnom pobedom.
HOR
Antistrofa
Niko neće bez nevolje
život mirno proživeti.
Lele, lele!
Sad il' sutra svako stradaU
OREST
(s jasnim znacima početnog rastrojstva)
Da znate, — ne znam kako će se svršiti,
jer konji duše moje skreću s puta svog,
i uzde uma mog iz ruke padaju,
u grudma strah mi svoju pesmu počinje,
i srce žudi mahnito da zaigra —
pri svesti dok sam, ovo čuj me, narode:
ne ubih — kažem — svoju majku bespravno,
taj bogu mrski rug, mog oca krvnicu;
napitak za to vrač mi dade Loksija
u Pitu — on mi reče, izvršim li čin,
na mene niko neće bacat krivicu;
a propustim li, — kaznu tu ne spominjem,
jer do tog jada strele nema ničije.
I sada gledajte me: s ovom grančicom
i vrvcom idem spreman pupku zemljinu,
u sveto mesto, Loksijinu svetinju,
do sjajnog ognja što ga večnim zove svet,
od materine krvi bežim, — ne da bog
da pomoć tražim na kom drugom ognjištu.
A vas Argivce molim, jad mi pamtite,
da potvrdite kad se vrati Menelaj!
Ko beskućnik iz ove zemlje odlazim,
te živ i mrtav glas ovakav ostavljam.
HOROVOĐA
Ti dobro uradi, al' ne daj ustima
da reči zbore zle, i nemoj psovati!
Ti argivski nam narod oslobodi sav,
i brzo srubi glavu dvema gujama.
OREST
Ah, ah!
Gle, strašne žene vidim, ko Gorgoie
u crnu ruhu, — guste guje kosu im
preplele! Ovde više ja ne ostajem.
HOROVOĐA
A kakve tlapnje tebe, diko očeva,
to muče? Ne daj strahu da te pobedi!
OREST
Ne, nisu tlapnje. To su moji užasi!
Ta oni, materini osvetnici psi.
HOROVOĆA
To s ruku tvojih jošte sveža kaplje krv,
pa zato nesvestica dušu hvata ti.
OREST
Al' sve ih više, Apolone gospode!
Iz očiju im krv se cedi nemila!
HOROVOĆA
Očišćanje ti treba. Čim te dirne Feb,
od svih tih jada oslobodiće te on!
OREST
Vi ne vidite njih, al' ja ih vidim, ja.
I gone me, ne mogu više ostati!
(Otrči.)

DRUGA POJAVA
Hor.
HOROVOĆA
Pa srećan nek ti bude put, i milostiv
nek bog te pazi i od bliskog čuva zla!
(Narod se razilazi; pozadina se sklopi.)
HOR
Na vladarske naše dvore
strašan oluj sručio se,
treći put je udario.
Najpre dečje grunu klanje
strašne muke Tijestove!
Drugi udar cara stiže,
na kupanju smakoše ga, —
pade junak, vođ ahejski.
Evo trećeg: da li srećom
il' propašću da ga zovem?
Šta će biti naposletku,
bes prokletstva gde će stati?
(Odlazi u dvor.)

TREĆI DEO ORESTIJE

Eumenide
LICA
PITIJA, sveštenica
APOLON
OREST
DUH KLITEMESTRIN
HOR ERINIJA (EUMENIDA)
HOR sveštenica boginje Atene
ATENA
Većnici, sveštenici, narod atinski
PROLOG
(PRVI ČIN)
Pozornica predstavlja Apolonov hram u Delfima. Iz svoga stana dolazi Pitija sa s
vešteničkim ukrasom, s lovorovim vencem na glavi i s proročkom palicom u ruci.
PRVA POJAVA
PITIJA
Od bogova se najpre Zemlji obraćam
i molim, prvom proroku, pa Temidi,
što posle majke druga, prema pričanju,
na ovaj presto sede; s voljom njenom tad,
ne silom, Feba, druga ćerka Zemljina
i Titanka, na presto treća pope se.
To Febu na dan rodni ona pokloni,
i on po babi Febi dobi ime Feb.
On jezero i delski greben ostavi,
na Paladin brodovit iskrca se žal
i dođe u kraj ovaj, ispod Parnasa.
A pratili ga, poštu mu odavali
potomci Hefestovi, put mu krčili,
i tim od kraja divljeg pitom stvarali.
Kad stiže, sav mu narod poštu činio
i s njime Delfo, zemlji ovoj krmilar.
Div proročkom veštinom obdari mu duh,
na presto stavi ga ko vrača četvrtog,
i tako Divov prorok posta Loksija.
Ta boštva najpre prizivam u molitvi,
a pozdravljam i Paladu u predvorju.
I nimfe slavim koričke u pećini
gde ptice viju gnezda, bozi borave —
kraj drži, dobro pamtim, bučni Bromije,
u borbi štono Bakhantkinje povede
i Penteju ko zecu samrt pripremi —
i Plistov izvor i moć Posidonovu
i višnjeg Diva što sve svrši prizivam;
i zatim boga puna na svoj sešću tron.
I nek mi pristup više sad no ikad pre
blagoslove! Pa ima l' Helen koji tu,
po kocki neka idu! To je običaj.
Jer kako bog me vodi, tako proričem.
(Uđe u hram, ali se posle nekoliko trenutaka prestravljena vraća.)
Ah, užas je izreći, užas glednuti!
Iz Loksijine kuće strah me istera;
izgubih svest, ne mogu ići uspravno,
već trčim rukama, ne brzim nogama.
Jer staru ženu strah u dete pretvara.
Dovučem se do iskićenog svetišta
i tu na pupku bogu mrska primetim
čoveka, moli zaštitu, a sveža krv
sa ruku još mu kaplje; drži trgnut mač
i maslinovu granu lepu, uzrasnu,
a smerno okićenu vrvcom vunenom
sa sjajna runa. Jasno to izložiću.
Pred tim čovekom videh čudan ženski hor,
na stolicama sedi i san boravi.
To nisu žene, već su, mislim, Gorgone,
al' svojim likom baš ni na njih ne liče.
Već videh sliku: žene ručak Fineju
rasturaju, al' ovaj hor je na pogled
bez krila, crn je, celim bićem strahotan.
I hrkom one hrču nepodnošljivom,
iz očiju im kanlje voda odvratna.
A s ruhom njihnim nikome ne priliči
ni pred kip božji ni u ljudske stanove.
Još takva roda, gakvih žena ne videh,
ni zemlje da se gakvim diči plemenom
i da ga hrani bez štete i kajanja.
A dalje za tu kuću nek se stara sam
gospodar njezin, moćni, silni Loksija.
Ta on je lekar, prorok, tumač znamenja
i svima drugima i kuće očišća.
(Pitija ode u svoj stan. Pozadina se rasklopi, i u hramu pred
kamenom, vunicom omotanim, vidi se Orest. On u jednoj ruci drži
mač, a u drušj maslinovu grančicu, obavijenu vunenom vrpcom. Oko njega
na stolicama spavaju Erinije. U tamnoj pozadini pojave se Apolon i
Hermo.)

DRUGA POJAVA
Orest, Apolon, Hermo, Hor Erinija.
APOLON
Ne ostavljam te! Svagda čuvar biću tvoj
pa bio blizu il' daleko 6d tebe;
i dušmanima tvojim neću biti blag.
Sad vidiš mahnitice savladane snom,
te gadne od sna iznemogle devojke,
te stare ćerke Noći, koje ne voli
ni bog ni čovek niti zverka ikakva.
A rodile se na zlo, jer je tama zla
prebivalište njihovo u Tartaru,
a mrzi na njih čovek i bog olimpski.
Al' opet beži od njih, nemoj klonuti!
Ma prošo kopnom dalekim, tle pustio
pod nogom lutaličkom, goniće te još
i pučinom i gradovima ostrvskim.
Umoriće te muke takve, al' ih ti
podnesi, a kad u grad stigneš Paladin,
tu spusti se i kip njen stari zagrli!
I onde za to naći ćemo sudije
i reči utešne i blage meleme,
i sasvim ćeš se muka tih oprostiti.
I ja te nagnah majci krv da proliješ.
OREST
O Apolone moćni, ti za pravdu znaš,
pa kada znaš, nauči za me mariti!
Da dobro činiš, za to tvoja jamči moć.
APOLON
To pamti, da te nikad strah ne savlada!
(Obraćajući se Hermu.)
A ti ga, brate, krvi oca jednoga,
moj Hermo, čuvaj! Veran svome imenu,
ti vođ i pastir budi štićeniku mom.
Glasnika svetu službu sam Div poštuje
kad pratnjom svojom sreću nose ljudima.
(Hermo odvede Oresta.. Apolona nestaje u pozadini. Ispod zemlje
ustaje Klitemestrin duh i obraća se zaspalim Erinijama.)
TREĆA POJAVA
Klitemestra, Hor.
KLITEMESTRA
Da, spavale bi! Na što vaše spavanje?
Vi mene, dakle, tako zanemariste!
I za me drugi važi zakon: pokojni
što ja ih ubih psuju me neprestano.
I lutam pod sramotom, javno kažem vam:
najtežim prekoravaju me prekorom.
Gde takav užas prepatih od najdražih,
bog nijedan za mene gnevom ne planu,
a pogubi me ruka sina rođenog.
(Odgali vrat, pa se obrati horovođi.)
A gledaj srcem svojim ove rane tu,
jer duh, kad oko spava, jasno prozire,
dok danju ne može daleko videti.
S imanja mog se često vi nasrkaste
levanica bez vina, treznih žrtava;
na ognjištu i sveta jela žrtvovah
u noći, kad se žrtva bogu nijednom
ne prinosi. Sad sve to vidim prezreno.
A on vam ode kao srndać, pobeže,
da — ispred klopke lakim skokom iskoči
i silnom sad se podrugom podruguje.
Al' čujte, jer o duši svojoj govorim!
Osvetite se, podzemaljske boginje,
ja, Klitemestra, u snu sada zovem vas!
(Hor zastenje.)
Vi stenjete, a mladić dalje odmiče,
jer pomagače ima drukčije no ja.
(Hor zastenje.)
Snom tvrdim spavaš, srca nemaš za jad moj,
ubica Orest, majčin krvnik, uteče!
(Hor zaječi.)
Ti ječiš, spavaš! Nećeš brže ustati?
A šta je dužnost tvoja no zlo stvarati?
(Hor zaječi.)
To san i umor, jaka saveznika dva,
aždaji strašnoj, eto, snagu slomiše.
(Hor dvaput zastenje.)
HOROVOĆA
(U snu)
Ta zgrabi, zgrabi, zgrabi, zgrabi, pripazi!
KLITEMESTRA
Zver u snu goniš, kevćeš, ko pas lovački,
što službu svoju nikad ne zaboravlja.
Šta radiš? Ustaj! Nek te hajka ne smori!
Na štetu misli i kad san te savlada!
Nek u srce te dirne prekor pravičan,
jer svaki razum bocka on ko ošljača!
Potrči! Duni za njim dahom krvavim,
iz utrobe ga mori parom ognjenom,
i goni, satiri ga novom poterom!
(Duha nestane. Hor Erinija se budi, najpre se probudi horovođa, a
zatim redom svi ostali.)

ČETVRTA POJAVA
Hor.
HOROVOĆA
Hej budi, budi drugu ti, ko tebe ja!
Ti spavaš? Diži se, iza sna trgni se,
da vidimo je l' naša pesma jalov trud.
Prva strofa
A. Ah, lele! Šta li, drage, mi pretrpesmo —
B. Da, mnogo ja pretrpeh, a sve uzalud.
A. Ah, bolnu, tešku prepatismo nevolju,
jad neprebolan!
Iz mreže zver nam iskoči i pobeže!
B. San prevari me, lov mi uteče.
Druga antistrofa
A. Hej sine Divov, baš si lopov podmukao —
B. Ti mladić u prah sruši stare bogove —
A. Begunca štitiš, zmiju roditeljima,
sina bezbožna,
ti bog ubicu majke nama ugrabi!
B. Pa ko će takvo delo pravdati?
Drugastrofa
A. Oštar prekor u snovima
u srce me udario,
kao vozar na kolima
kad bič zgrabi po sredini.
B. Strašna jeza poduze me
ko kad kivan krvnik
bije bičem ubojitim.
Druga antistrofa
A. Tako rade mlađi bozi,
na Pravdin se penju presto,
krvave mu kaplju kapl>e
oko nogu, oko glave.
B. Pogledajte pupak zemljin
kako na se natovari
strašnu mrlju, greh ubistva.
Treća strofa
Sam ognjište oskrnavi svoje,
sam proročku svoju kuću
grdnim grehom opogani.
Štiti ljude mimo zakon božji
i vlast ruši Sudiljama starim.
Treća antistrofa
Vređa mene, onog ne izbavi;
i pod zemlju da se skloni,
on se nikad neće spasti.
Zbog svojega greha on će ia se
izazvati drugog osvetnika.
(Apolon se ponovo pojavljuje, drži napregnut luk sa strelom.)
PRVA EPISODIJA
(DRUGI ČIN)
PRVA POJAVA
Apolon, Hor.
APOLON
Iziđite, naređujem! Napustite
dom ovaj! Nosite se s praga proročkog,
da ne stigne te sjajna guja krilata,
s tetive kad je pustim, zlatnog užeta,
da ne skoči iz droba crne pene bol
i grude krvi gutane da ne bljuješ.
Ne priliči da ovom domu pristupiš,
no gubilište gdeno oči kopaju,
i seku glave, kolju, decu jalove
i seme nište; gdeno strašno sakate
i kamenuju, gde na kolac namiču,
i vriska stoji mučenika. Čujete l'
u kakvoj svetkovini uživate vi,
a bogovi se na nju gade. Kaže to
vaš oblik sav. I vama dolikuje stan
u pećinama lavova krvožednih,
a ne da krvlju sjajni dom taj gadite.
Van odavde, ko stado bez svog čobana,
a takav krd ni jednom bogu nije drag.
(Istera hor iz hrama.)
HOROVOĆA
O care Apolone, čuj i našu reč!
Ti u tom činu nisi samo sukrivac
no sam sve skrivi, — sve je tvoja krivica.
APOLON
A kako? Dopuštam ti rok za odgovor.
HOROVOĐA
Ti naredi da čovek majku pogubi.
APOLON
Naredih: moraš oca pokajat! Pa šta?
HOROVOĐA
A zatim svežoj krvi dade zaštitu.
APOLON
I ovom domu pozvah ga pod okrilje.
HOROVOĆA
Šta grdiš nas, a mi ko pratnja stigosmo?
APOLON
Ne priliči u ovaj dom da uđete.
HOROVOĆA
Al' dužnost naše službe to naređuje.
APOLON
A kakva dužnost? Još se hvališ
službom tom!
HOROVOĐA
Ubicu majke progonimo s ognjišta.
APOLON
A da l' i ženu koja muža pogubi?
HOROVOĆA
Krv svoje krvi tim se činom ne lije.
APOLON
Bez ikakve je časti i bez važenja
spoj sveti kojim Div i Hera vežu brak.
Vi svojom rečju poričete Kiparku,
što smrtnom stvoru sreću daje najveću.
Ta ljubav suđena i Pravdom štićena
u braku važi više nego zakletva.
Kad popuštaš ubici druga bračnoga
i ne svetiš ga nit se gnevom puniš na nj,
e onda ni Oresta s pravom ne goniš.
Ta jedno, vidim, srce gnevom puni ti,
za drugo, očigledno, iišta ne mariš.
Al' boginja Palada pravdu krojiće.
HOROVOĆA
Al' onog ostaviti neću nikada!
APOLON
A ti ga goni, — meći muku na muku!
HOROVOĐA
Ne smanjuj moju službu svojom porugom!
APOLON
Ni na dar ne bih tvoje službe primio.
HOROVOĆA
Ta velik si na Divovu na prestolu,
al' mene goni majke krv na osvetu,
i zato hitam u lov za čovekom tim!
(Hor mahnito odjuri.)
APOLON
A ja ću u pomoć beguncu, spašću ga!
Kad štićenika izda kogod namerno,
to strašno plaća, bio čovek ili bog.
(Apolona nestane. Pozornica se menja. Nova glavna dekoracija pred-
stavlja hram Atene Polijade na atinskom akropolju. Pred hramom je
stari boginjin kip, a pored njega žrtvenik. Pojavljuje se Orest, padne
pred kip i zagrli ga.)

DRUGA POJAVA
OREST
Atena carice, na Loksijinu reč
osvanuh, — milostivo krivca dočekaj!
Očišćanje mi ne treba, ta ruka mi
već očisti se, strah me jezni minu već,
jer u dom uđoh mnogi, idoh s mnogima
dok zemljama i morem lutah jednako.
I veran Loksijinoj reči proročkoj
tvom domu i tvom kipu stigoh, boginjo!
Tu ostaću dok sudu kraj ne sačekam.
(Najpre se iojavljuje horovođa s prvom polovinom hora, a zatim
čanovi drugog poluhora.)

TREĆA POJAVA

Epiparoda
HOROVOĐA
(kao da na zemlji vidi krv)
Ha! Evo ga! Begunčev jasan to je trag!
Koračaj kuda bezglasan te vodi znak!
Ko lovni pas što goni lane ranjeno
po krvavome tragu tražimo ga mi!
Od teška truda kojim njega trudimo
već dašćemo! Na zemlju svaki proćoh kraj,
i sve bez krila gonih krivca po moru
i amo stigoh, brza kao galija.
Tu negde on se savre, tu se ščučunji:
od krvi ljudske sladak miris dopirs.
HOR
Gle, gledaj opet, pazi da se bežanjem
ubica majčin ne sakrije nekažnjen!
Gle, kleči, misli da je našo sklonište
i besmrtnome biću zagrlio kip,
pred sudom želi da se opravda.
Badava! Na tle pade materina krv!
I zemlja — lele! — popi je!
U život više nema povratka.
No daćeš u zamenu da ti rujni sok
iz živa tela sišem; hoću iz tebe
da osvežim se pićem nepitkim.
Ko živu senku baciću te pod zemlju
ubistva materina greh da okaješ.
I tu ćeš videt: boga uvredi li ko
il' ko se ogreši
o gosta il' o roditelje predrage,
krivicu svoju mora svak da ispašta.
Jer silni Had je onde smrtnim ljudima
pod zemljom sudija,
on vidi sve i u pamet zapisuje.
DRUGA EPISODIJA
(TREĆI ČIN)
PRVA POJAVA
Orest, Hor.
ORG.ST
Opreznosti me mnogoj moja nevolja
naučila, te znam gde treba zboriti
a gdeno ćutati. Al' mudar učitelj
u ovoj stvari naredi da govorim.
Na rukama mi sva se krv osušila,
i spran je strašan greh ubistva majčina.
Dok mrlja sveža beše, na svom ognjištu
Feb očisti je toplom krvlju prasećom.
A dugo bilo bi da pričam s kojima
u društvu bejah, ali nikom ne škodih.
Sve vreme očišća i stari zajedno.
I sada čistim ustima i pobožno
Atenu zovem, ovoj zemlji vladarku,
da meni pomogne, — bez borbe steći će
ko svoga verna saveznika zasvagda
i mene, zemlju, ceo narod argivski.
Pa bilo krajevima zemlje Libije,
uz Triton, dragu reku zavičaja svog,
da sedi ili hitrim hita korakom
da svoje brani, il' na Polju Flegarskom
ko smeon vođa vojsku raspoređuje,
nek dođe, — bog i kad je dalek čuje me —
od ovih nevolja da mene izbavi!
HOROVOĐA
Ni Apolon te neće spasti, a ni moć
Atenina! Bez odbrane ćeš lutati,
iz duše zadovoljstvo svako nestaće!
Ti žrtvo beskrvna, ti senko avetna,
zar nećeš odgovorit? Reč mi prezireš?
A moj si, moja žrtva, za me hranjena.
I neću da te koljem, častićeš me živ.
Sad čuj nam pesmu, svome srcu vigove!
(Hor se, na poziv horodođe, postavlja u red.)
Haj'te, sestre, vrstajte se brže
u kolo se uhvatimo sada
da strahotnu zapevamo pesmu
i da svoju objavimo službu
što je naša izvršuje družba.
Mi želimo da krojimo pravdu.
Kom su ruke čiste i bez ljage,
ko životom živi čestitijem,
do tog naša ne šunja se srdžba,
on će mirno život svoj da traje.
A ko zgreši ko taj čovek ovde
i krvave krišom krije ruke,
mi mu onda dolazimo smelo,
da čoveku mrtvu svedočimo,
krv prolitu da osvećujemo.
PRVA STAJAĐA PESMA
HOR
Prva strofa
Majko moja, majko Noći,
što me mrtvim, što me živim
za sud rodi, saslušaj me!
Letin sin mi pravo gazi,
on mi zeca grabi toga,
čija krvca mora teći,
krv majčinu da otkaje.
Nad tom žrtvom ja sad bajem:
nek bezumlje i ludilo
duh mu more, srce lome!
To je pesma Erinija —
bez forminge srce veže
i suši srž u kostima.
Prva antistrofa
Usud jaki neodolni
tu mi večnu dade službu:
ako ludo čovek neki
ruku digne ubojnicu,
njega svugde progonimo
dokle grob ga ne pokrije,
ne može ga ni smrt spasti.
Nad tom žrtvom ja sad bajem:
nek bezumlje i ludilo
duh mu more, srce lome!
To je pesma Erinija,
bez forminge srce veže
i suši srž u kostima.
Druga strofa
Ovu službu od rođenja vršim
ali ne smem besmrtniku prići,
nikad ni s kim ne sedam za sofru,
belo ruho, stajaći ogrtač,
nikad ne bi praznična mi radost.
Volim kuće da obaram,
svoj kad svome glavu ssče.
Ovako ga napadamo,
ma koliko snažan bio,
krv mu svežu ispijamo!
Druga antistrofa
Ove brige mesto drugih brinem,
nebesnike oslobodih od njih,
o ubistvu ne vode istragu —
naše pleme mrsko i krvavo
Div iz dvora pogna nebeskoga.
Volim kuće da obaram,
svoj kad svome glavu seče.
Ovako ga napadamo,
ma koliko snažan bio,
krv mu svežu ispijamo.
Treća strofa
Ma se slava i do neba digla,
u prah pada, gine, rastura se,
kad u crnu navalimo ruhu
i zlokobno zaigramo kolo.
Snažnim skokom skačem, igram,
plahovito krivca gazim,
stoji tutanj noge krepke;
on se žuri, al' posrće,
osveta ga strovaljuje.
Treća antistrofa
A da pada, zbog ludila ne zna,
mrakom takvim greh ga obavio,
ali ljudi, puni jeze, šapću:
„Gustom tamom dvori potamneli."
Snažnim skokom skačem, igram,
plahovito krivca gazim,
stoji tutanj noge krepke;
on se žuri, al' posrće,
osveta ga strovaljuje.
Četvrta strofa
Kaznu čeka. Znamo sredstva,
znamo cilju naći pute,
greh mu s uma ne smećemo.
Jesmo svete, neumolne,
dužnost mrsku i nečasnu
odgurnute otpravljamo;
baciše nas bozi u glib večni,
nepristupan ni zdravu ni slepu.
Četvrta antistrofa
Ima l' koga ko ne bledi,
ko ne zebe, ko ne dršće
kad moj čuje zakon večni?
Sam ga Usud predo meni,
a bogovi potvrdnli.
Stara pošta još mi traje;
pod zemljom sam, gde caruje tama,
al' sam časna, jer boravim sama.
(Pojavljuje se boginja Atena, naoružana kopljem i štitom.)
TREĆA EPISODIJA
(ČETVRTI ČIN)
PRVA POJAVA
Atena, Orest, Hor.
ATENA
Daleko na Skamandru vaš ja poziv čuh,
gde primah i pregledah ono zemljište
što ahejske ga vojvode i knezovi
ko velik deo ratnog plena zasvagda
u državinu meni celo dadoše —
dar odabran za Tesejeve sinove.
Odande stigoh, brzim hitah korakom
bez krila, moga štita nosio me svod,
ko kola s upregnutom jakom omadi.
U svojoj zemlji nov ja svet primećujem,
ne zebem, al' su čudo mojim očima.
A ko ste? Svima vama zborim jednako
i strancu tome što kraj kipa sedi mog,
i vama; ni na kakav ne ličite stvor,
nit bog vas vide kad i krugu boginja,
nit vaše obličje na ljudski liči lik.
Al' blnžnjem rugati se što je nakazan
pošteno nije, niti pravdi priliči.
HOROVOĐA
Sve ukratko ćeš čuti, ćerko Divova!
Ta mi smo grozna deca Noći strahotne,
a Kletve zovu nas pod zemljom, kod kuće.
ATENA
Sad ime tvoje i poreklo poznajem.
HOROVOĆA
A odmah i za službu moju doznaćeš.
ATENA
Da čujem, samo jasna neka bude reč!
HOROVOĐA
Ubice gonimo iz kuća njihovih.
ATENA
A gde ubica stiže na kraj bežanju?
HOROVOĐA
Gde nigde nema radosti ni nadanja.
ATENA
I ovom takvim gonjenjem priprećuješ?
HOROVOĐA
Da. Usudi se on da majku pogubi.
ATENA
Da l' strah od gneva druge moći nagna ga?
HOROVOĐA
Ko sme te nagnati da majku pogubiš?
ATENA
Tu dve su stranke, a ja samo jednu čuh.
HOROVOĆA
Ne zaklinje se, a to ne da ni nama.
ATENA
Ti voliš pravo imati no krojiti.
HOROVOĐA
A kako? Reci! Obiluješ mudrošću!
ATENA
Ne priliči da kletvom krivda pobedi.
HOROVOĆA
Saslušavaj i sudi sudom pravednim!
ATENA
Zar meni ostavljaš da spor i dokrajčim?
HOROVOĐA
Dabome, takvu pažnju i zaslužuješ.
ATENA
(obraćajući se Orestu)
A šta ćeš na to, stranče, ti da izjaviš?
Svoj zavičaj, poreklo i svoj kaži jad,
a onda se od ove brani optužbe,
ukoliko u pravo svoje veruješ
i kip taj grliš kraj mog sedeć' ognjišta
i kajan, ko Iksion, moliš očišćaj.
Na sve to razgovetan daj mi odgovor!
OREST
Ateno, gospođo, iz reči poslednjih
ukloniću ti najpre brigu veliku.
Ja ne molim očišćenje, krv nikakva
ne skrnavi mi ruke što tvoj grle kip.
A jako za to svedočanstvo reći ću:
krvniku zakon mučanje naređuje
sve dotle dokle neko ruke krvave
ne pokropi mu svežom krvlju prasećom.
A mene davno već u drugim kućama
krv opra praseća i voda s izvora.
Oslobađa te od te brige moja reč.
A za rod kakav mi je odmah doznaćeš.
Iz Arga sam; mog oca dobro poznaješ —
to beše Agamemnon, vođ mornarice;
ti s njime u prah satre trojski tvrdi grad.
Kad stiže kući, pogibe, al' sramotno —
jer mati moja, crna duša, ubi ga;
u potaji ga pokri mrežom šarenom,
i mreža još svedoči smrt u kupalu.
I kad se vratih — dotad bejah prognanik —
pogubih majku, neću to prećutati,
i smrću smrt osvetih milog oca svog.
A za to delo kriv je sa mnom Loksija,
jer proreče mi muke, badalj za srce,
ukoliko se krivcima ne osvetim.
Da l' pravo bi il' ne bi, ti presudi to,
ma šta da bude, složiću se s presudom.
ATENA
Za smrtan stvor ta stvar je teška suviše
da o njoj sudi, pa ni meni ne liči
u ljutoj svađi toj da budem sudija.
Pogotovo kad sveti obred svrši ti,
te hramu mom ko pribeglica stiže čist,
a gradu ne skrivi, ne odbijam te ja.
Al' opet ove nije lako odbiti;
u sporu ako ne odnesu pobedu,
od brektanja im pašće otrov na zemlju,
i strašna, teška kuga zemlju moriće.
Stvar tako stoji. Da l' će one ostati
il' ići, za me opasno je oboje.
Al' kad već spor taj amo stiže preda me,
sud porotni za palu krv odrediću,
i za sve veke zakon postaviću taj.
Vi zovite svedoke, dajte dokaze
i kletve, oslonce za svoje sućenje!
Od svojih građana ću izbrat najbolje
i amo ih dovesti — raspru savesno
presudiće, i kletve neće gaziti.
(Atena ode.)

DRUGA POJAVA
Orest, Hor.
DRUGA STAJAĆA PESMA
HOR
Prva strofa
Zakoni će sada novi
oboriti staro pravo,
pobedi li stvar i delo
te ubice materine.
Moja propast u svih ljudi
lako obest izazvaće!
I potonji roditelji
mnoge jade dočekaće:
deca će ih rukom biti.
Prva antistrofa
Mi devojke mahnitice
vrebale smo grehe ljudske,
za ubistvo svetile se.
Sad krv svaku oslobađam.
Svako svugde primetiće
njegov bliži da je strado,
a napori naši stali.
Slaba leka nalaziće, —
tanki tu su razgovori.
Druga strofa
Pritisnu li koga jadi,
neka više ne zove nas,
neka niko ne jauče:
„Avaj, Pravdo,
sveta moći Erinija!"
Uskoro će takvim plačem
otac ovde, majka onde
zbog uvrede zaplakati
kuća pravde kad se sruši.
Druga antistrofa
Ponekad je i strah dobar,
i on treba da ostane
tvrda straža srcu ljudskom.
Blago onom
ko je plačuć na red viko!
Strah nikakav kada ne bi
nikad srce obuzdavo,
koji grad bi ili smrtnik
poštu pravdi još odavo?
Treća strofa
Ni slobodu bezgraničnu
ni pod jarmom život ropski
ne pohvali!
Vlast sredini bog je dao, vlado
il' ovako il' onako.
S tim u skladu kažem ovo:
obest plod je bezbožnosti; —
iz pameti samo zdrave
svim se rađa sreća mila
i napredak mnogo žuđen.
Treća antistrofa
Zasvagda mi srcu primi:
da poštuješ oltar Pravdin!
Iz gramženja
nikad kletom ne gazi ga nogom,
kazna će te dohvatiti!
Neće gresi zastareti.
Zato poštuj roditelje,
svaku njima čini poštu,
i gost pod krov kad ti uđe,
poštuj pravo gosta svoga!
Četvrta strofa
Ko je čestit s voljom, a ne silom,
bez napretka neće biti,
nikad neće bez traga propasti.
A ko drsko pogazi svetinju,
on će — tvrdim — jednom kao brodar,
što je blaga zgrno te ga vozi,
silom skupit i spremati jedra,
kad mu bura poprečnicu slomi.
Četvrta antistrofa
Iz vrtloga dozivaće burnog,
al' ga niko neće čuti;
bog se smeje obesnu čoveku
gde je klono, tone u talase
u nevolji teškoj, nenadanoj;
najzad sreća ostavi ga stara,
o hrid pravde tresne i potone,
niko za njim suze ne prolije.
(Pozornica se menja. Nameste se klupe za sudije i sto sa dve urne za
glasanje. Orest na jednoj strani zauzme mesto optuženičko, a hor
tužiočevo. Atena dolazi sa sudijama i glasnikom. Dolaze građani da
slušaju suđenje. Atena zauzme predsedničko mesto.)
ČETVRTA EPISODIJA
(PETI ČIN)
PRVA POJAVA
Atena, Orest, Hor.
ATENA
(glasniku)
Sad zovi narod. glasniče, i miri ga,
zatrubi snagom svom u trubu tirensku,
nek do nebesa oštar zvuk se razleže,
i obavesti narod glasom gromovnim!
Kad iskupi se ovde savet sudiski,
nek bude mir, da ceo grad i sudije
moj saslušaju zakon za vremena sva,
po pravdi da se spor presuđuje.
(Pojavljuje se Apolon pored Oresta.)

DRUGA POJAVA
Atena, Apolon, Orest, Hor.
HOROVOĆA
0 Apolone, u svom budi sudija,
a kakva posla s ovim sudom imaš ti?
APOLON
Ko svedok dođoh, — meni čovek pribeže
po zakonu, do moga sede ognjišta,
i ja ga očistih od greha njegova.
I dođoh kao sukrivac: on majku pogubi,
al' ja sam za to kriv.
(Obraćajući se Ateni.)
Otvori sada spor
i stvar presudi po svom znanju najboljem!
ATENA
(Erinijama)
Reč vama dajem — raspru, evo, otvaram.
Jer uzmem li da zbori najpre sudija,
on pravce u spor sudije uputiće.
HOROVOĆA
(prvi član hora)
Nas mnogo ima, al' će kratka biti reč.
(Obraćajući se Orestu.)
Na pitanja nam redom sad odgovaraj!
DRUGI ČLAN HORA
Pre svega reci da li majku pogubi?
OREST
Pogubih je — to delo ja ne poričem.
TREĆI ČLAN HORA
U tri se maha rve; prvi dobih već.
OREST
Još nisam oboren, a ti se hvališ već.
ČETVRTI ČLAN HORA
A sada moraš reći kako ubi je.
OREST
Odvratiću ti: vrat joj mačem udarih.
PETI ČLAN HORA
A ko te nagovori, čij' to savet bi?
OREST
(pokazujući na Apolona)
Tog boga proročanstvo. On svedoči to.
ŠESTI ČLAN HORA
Bog prorok nagna te da majku pogubiš?
OREST
I dosad se na udes još ne požalih.
SEDMI ČLAN HORA
Kad osude te, drukčije govorićeš.
OREST
Grob očev šiljaće mi pomoć, — uzdam se.
OSMI ČLAN HORA
Ko ubi majku uzda se u pokojne!
OREST
Ta dvostrukim se grehom ona uprlja.
DEVETI ČLAN HORA
A kako? Obavesti ove sudije!
OREST
Svog muža ubi, meni oca pogubi.
DESETI ČLAN HORA
Krv ona smrću plati, a ti živiš još.
OREST
A zašto nisi živu nju progonila?
JEDANAESTI ČLAN HORA
Kog pogubi, taj ne bi rod joj po krvi.
OREST
A ja zar svojoj majci srodnik po krvi?
DVANAESTI ČLAN HORA
Zar svojom ne hrani te krvlju, krvniče?
Zar majčine se drage krvi odričeš?
OREST
(obraćajući se Apolonu)
Sad ti svedoči, Apolone! Tolkuj im
i kazuj da li sam je s pravom ubio!
Izvrših, to je istina, ne poričem.
A da li s pravom krv učinih ili ne,
to reši ti da ovima odgovorim!
APOLON
Ja vama, sudu velikom Ateninom,
govoriću po pravdi. Vrač sam, ne lažem.
Sa trona proročkog ne rekoh nikada
o muškom, ni o ženskom, ni o državi
što Dive, ogac nebeski, ne naredi.
Težinu toga prava, kažem, shvatite
i poslušajte volju oca mojega,
jer nikad nije jača zakletva no Div.
HOROVOĆA
Div, kažeš, posla one reči proročke
za Oresta smrt očevu da iokaje,
a majci da ne čini poštu nikakvu?
APOLON
To nije isto kada junak pogine —
a Div mu, ceneći ga, žezlo pokloni —
i to od ženske ruke, ne u kreševu
gde Amazonka smrtne strele zapinje,
no čuj, Palado, i vi čujte, sudije,
da glasom svojim ovaj presudite spor!
Kad s vojne dođe, gde ga sreća pratila
u mnogom, ljubazno ga žena dočeka,
i kupalu povede. Kad se diže on
iz kade, ona velik na n>ga baci plašt,
u mrežu spetlja muža svog i ubije.
I tako pade junak nad junacima
i slavom ovenčani vođ mornarice.
To rekoh o njoj, ne bi l' gnevom plano sud
po naređenju što će pravdu skrojiti.
HOROVOĐA
Ti reče: očev udes Divu teži je,
a sam on sveza starca Krona, oca svog!
Taj čin zar tvojoj reči ne protivreči?
Vas zovem za svedoke da ste čuli to.
APOLON
Rugobe strašne, bogu mrske grdulje!
Ta puta skidaju se lako, ima lek
i mnogih mera ima za otkivanje.
Al' krvi kad se prah jedared napije,
mrtvacu nikad više nema vaskrsa!
Moj otac čini za to nema nikakvih.
Sve drugo lako gore dole prevraća
i podiže, — ne zamara ga muka ta.
HOROVOĆA
Al' gledaj kako želiš da ga izbaviš!
On proli krvcu svoje majke rođene,
u Argu zar da živi, domu očevu?
Na kom oltaru gradskom sme da žrtvuje?
I može l' bratstvo svete vode da mu da?
APOLON
I to ću reći. Čujte! Pravo kazaću.
Što zovu detetom, to mati ne stvori,
no mladi samo odnegova zametak.
A otac rađa; mati čuva mladicu
ko prijateljev zalog, ne udi li bog.
A za te reči dokaz reći ću ti jak.
I bez majke se može otac postati:
svedoči za to ćerka Diva Olimpskog,
u mračnoj majčinoj ne dozre utrobi,
a pravi plod je, ne rodi ga boginja.
A ja ću, sestro, znam to, grad i narod tvoj
učinit velikim u mnogim stvarima.
I zato ovog poslah tvome ognjištu,
za sva vremena da ti veran ostane,
ko saveznika da ga stečeš, boginjo,
a s njim potomke njegove, da savez taj
u sva vremena pozna čuva unučad.
ATENA
( Erinijama)
Govoriste već dosta! Zvaću sudije
da savesno predadu svoje glasove.
HOROVOĐA
Iz našeg tula sve su strele bačene,
sad čekam njihovu da čujem presudu.
ATENA
(opšuženicima)
A šta? Zar od vas žalbe nema nikakve?
APOLON
Što čuste, čuste. A sad, suci, glasajte
i verni svojoj ostanite zakletvi!
ATENA
Čuj zakon sada, puče zemlje atičke!
0 krvi prolivenoj sudiš prvi put.
U Egejevu puku i unapredak
za sva vremena ovo veće ostaće.
To hrid je Arejeva, stan i čadorje
Amazonki, kad besne s vojskom dođoše
na Teseja i tad nasuprot gradu mom
nov podigoše grad i tvrde bedeme;
a žrtvovahu Areju, i otuda
to sad se zove stena i breg Arejev.
Tu jednako će poštovanje i brat strah
i danju i u noći krivdu stezati
u narodu, — al' zakon da ne menjaju!
A ko mutljagom bistru vodu zamuti,
napitka čista on se neće napiti!
Ja savetujem: klonite se, građani,
i pustog bezvlašća i jarma ropskoga,
i svaki strah ne gonite iz države!
Zar voli pravdu ko se ničeg ne plaši?
Sa svetim strahom ovaj zakon poštujte,
pa grad i zemlja imaće vam zaštitu
na svetu kakve ljudi nemaju —
ni Skitija ni Pelopovi krajevi.
Još ovo: savet ne sme mito primati,
no biće blag i strog, i ja ga postavljam
ko budnu stražu kada zemlja mirno spi.
Već dugo savetujem svoje građane
za vreme potonje, a sad se dižite,
kamenčić uzimajte, raspru ovu rešite,
na umu držeć' zakletvu! Sad čuste sve.
(Sudije prilaze stolu, uzimaju svaki po jedan kamenčić, crn ili beo, i
bacaju ga ili u urnu za tužioca, ili u urnu za optuženika, ali tako
da se ne može primetiti u koju.)
HOROVOĐA
(sudijama)
Moj savet čujte: našu čast ne prezrite,
naš pohod zemlji može biti opasan!
APOLON
(sudijama)
I proroštva se bojte mog i Divova,
to kažem ja, ne kvarite mu ispunjaj!
HOROVOĆA
( obraćajući se Apolonu)
Ti krvav braniš čin, a nisi ovlašćen, —
ukaljao si svoju službu proročku.
APOLON
I otac da l' se ukalja kad očisti
Iksiona što nekad prvu proli krv?
HOROVOĆA
To kažeš, a ja, ako nravo izgubim,
osvetiću se ovoj zemlji svirepo.
APOLON
Ni sadašnji ni stari tebi bogovi
ne čine poštu, — moja biće pobeda.
HOROVOĆA
U Feretovoj kući isto učini —
od Mera ti za smrtne život iznudi.
APOLON
Zar nije pravo svome poštovaocu
pomagati, pogotovo kad moli te?
HOROVOĆA
Ti sruši stara prava, drevni poredak,
ti starim boginjama vinom doskoči.
APOLON
Ti možda, ali padne l' protiv tebe sud,
na protivnike zaman otrov bljuvaćeš.
HOROVOĐA
Ti mene staru misliš pregaziti mlad,
al' čekaću da sudsku čujem presudu;
još ne znam da l' se na grad moram srditi.
(Sudije su glsale i vraćaju se na svoja mesta.)
ATENA
Sad na me red je glas da dadem poslednji.
(Uzima kamičak i drži š u ruci.)
Kamičak ovaj za Oresta daću ja.
Ta majke nema što je mene rodila:
svim srcem hvalim celo muško načelo,
al' nisam za brak, u svom ocu živim sva.
I zato manje cenim jedne žene smrt
što ubi muža, kući štit — a Orest će
pobedit, ma se glasi izjednačili.
Iz urna glase neka brže sudije
istresu, kojima je takav poso dan!
(Dve sudije istresu glasove i ređaju ih na dve daske.)
OREST
O Apolone, kakav raspri biće kraj?
HOROVOĐA
O majko, Noći crna, da li vidiš to?
OREST
Il' u smrt idem, il' ću sunčev gledat sjaj!
HOROVOĐA
Mi u propast, il' dalje čast nam ostaće!
APOLON
Istresene kamičke brojte brižljivo,
Atinjani, ne grešite pri podeli.
Glas jedan manje, eto jada golema;
a jedan više, eto kući spasenja!
(Sudije predaju Ateni dve daske s jednakim brojem glasova.)
ATENA
(stavljajući uz jednu iolovinu svoj kamičak)
Taj čovek je od krivice oslobođen:
na obe strane kamičaka jednak broj!
(Apolon neprimetno nestaje.)

TREĆA POJAVA
Atena, Orest, Hor.
OREST
O Palado, o spase doma mojega,
ti mene, pradedovske zemlje lišena,
mom domu vrati. Mnogi Helen kazaće:
„Argivljanin je opet, živi ponovo
u domu očinskom — Palada, Loksija
i treći što sve vrši njega spasoše!"
Div, ganut smrću oca moga, odbaci
braniče majčine i mene izbavi.
Pre no što kući pođem, ja se zemlji toj
i tvojim građanima za vremena sva
odsada ovom kletvom obavezujem:
ni jedan neće amo glavar argivski
provaliti, ni koplja svetlog podići!
Ko moju bude pogazio zakletvu,
ja sam ću njemu, ma u grobu ležo tad,
natovariti teške jade, užasne,
i na put slati očaj, crna znamenja —
zacelo će mu trud i napor prisesti.
A kletvu bude l' čuvo i ko saveznik
na koplju grad Paladin svagda poštovo,
svim srcem gradu svome biću milostiv.
Sad zbogom i ti i svi tvoji građani,
nek vešta ruka svagda bije dušmane
i s koplja spasenje joj sja i pobeda!
(Orest ode.)

ČETVRTA POJAVA
Atena, Hor.
TUŽALJKA
HOR
Prva strofa
Avaj!
Mladi bozi, stari zakon
oteste mi, pogaziste.
Uvređena, jadna, gnevna,
tamaniću zemlju ovu.
Otrov, otrov štono žalost
opet rađa prosipaću.
Rašće lišaj, te bez lišća
i bez ploda sve će polje,
avaj pravdo, opusteti.
Čuma ljudstvo podaviće.
Ah, uzdišem, — šta da radim?
Narod će nas ismejati!
Avaj, avaj, ćerke Noći
žale pravo izgubljeno,
žaloste se zbog sramote.
ATENA
Bez gneva, molim, presudu podnosite!
Ta nis ge propale, iziđs jsdnak broj
glasova, — bez sramote za vas ikakve.
Sam Div nam svedočanstvo posla blistavo,
i onaj ko proreče sam tu svedok bi
da Orest kaznu za ubistvo ne plati.
Ne izlivajte na tu zemlju čemer ljut,
ne besnite i plod joj ne tamanite,
ne kropite je kapljama smrtonosnim
što seme proždiru i nište useve.
A ja se vama zavetujem svečano,
u zemlji imaćete stan po zasluzi,
na sjajnim sedećete žrtvenicima
i punu poštu činiće vam građani.
HOR
Prva antistrofa
Avaj!
Mladi bozi, stari zakon
oteste mi, pogaziste.
Uvređena, jadna, gnevna,
tamaniću zemlju ovu.
Otrov, otrov štono žalost
opet rađa prosipaću.
Rašće lišaj, te bez lišća
i bez ploda sve će polje,
avaj pravdo, opusteti.
Čuma ljudstvo podaviće.
Ah, uzdišem — šta da radim?
Narod će nas ismejati!
Avaj, avaj, ćerke Noći
žale pravo izgubljeno,
žaloste se zbog sramote.
ATENA
Bez pošte niste, — vaš božanski besni gnev
tom gradu ne bi smeo mir da remeti!
U Diva i ja uzdam se — da pretim zar?
Na Olimpu za ključeve od odaje
u kojoj grom se čuva znadem samo ja!
Al' ne treba mi to. Ti mene poslušaj,
iz ludih usta ne sej mržnju otrovnu
iz koje zemlji niče samo nesreća.
Ublaži gorku srdžbu crnog talasa,
čast svetu u mom susedstvu uživaćeš!
Kad budeš navek primala i prvine
od zemlje prostrane ko žrtvu za decu
i za brak srećan, taj ćeš savet hvaliti.
HOR
Druga strofa
Ja da, avaj, to podnesem!
Da pod zemlju stara zađem
ko gad mrzak, prezren, avaj!
Dišem mržnjom, dišem gnevom,
avaj, bože, avaj, avaj!
Kakav bol mi srce lomi?
Majko moja, Noći, čuj me!
Mladi bozi pletkom svojom
staru čast mi uništiše!
ATENA
Oprostiću ti gnev, jer ti si starija,
razume se, i mudrija si nego ja,
al' Div ni meni lošu pamet ne dade.
U drugu dođete li zemlju, kažem vam
unapred, ovaj ćete željkovati kraj.
Budućnost biće slavom još bogatija
za ovaj grad, a i časno sedište
uživaćeš kraj doma Erehtejeva.
Od muškaraca i od žena primaćeš
što nikad nigde ne biste dobivale.
Po mojoj njivi ne sej seme otrovno
što slepu strast u mladim rađa grudima
i pjanu mahnitost u ljudi trezvenih.
I ne raspiruj bes u mojih građana,
ko petli da se bore, ne uvaljuj grad
u bratski rat, ne draži jednog na drugog!
Nek spolja besni rat — a začas bukne on —
nek tu se gasi žeđ za slavom junačkom;
ne želim u svom domu bitku pevaca.
Te lepe poklone na izbor nudim ti:
za dobro primajući uzdarje i čast
da s nama deliš zemlju najpobožniju.
HOR
Druga antistrofa
Ja da, avaj, to podnesem!
da pod zemlju stara zađem
ko gad mrzak, prezren, avaj!
Dišem mržnjom, dišem gnevom,
avaj, bože, avaj, avaj!
Kakav bol mi srce lomi?
Majko moja, Noći, čuj me!
Mladi bozi pletkom svojom
staru čast mi uništiše!
ATENA
Na dobro ću te navraćat neprestano,
da ne kažeš da tebe — staru boginju
ja mlađa s građanima grada ovoga
osramoćenu s polja toga proterah.
Al' svetu poštuješ li Uverinu moć
u medu i u slatkom čaru glasa mog,
ti ostani! A nećeš li da ostaneš,
nepravično bi bilo da na ovaj grad
i narod mržnju, gnev i štetu tovariš.
Ta prosto ti je punu vlast nad zemljom tom
da stekneš, da te pošta prati večita.
HOROVOĆA
Ateno, gospo, kakav meni stan određuješ?
ATENA
Gde nikakva ti nema jada — primi ga!
HOROVOĐA
A primim li ga, kakvu čast uživaću?
ATENA
Bez tvoje volje nema kući napretka.
HOROVOĐA
Toliku moć i čast zar ti mi poklanjaš?
ATENA
Ko tebi gove, svaku sreću daću mu.
HOROVOĐA
Da l' daješ jamstvo za to za sve vekove?
ATENA
Što reknem, nikad ne smem to da poreknem!
HOROVOĆA
Zadobićeš me, vidim, — gnev ustegnuću.
ATENA
U zemlji ovoj prijatelje steći ćeš.
HOROVOĆA
Pa kaži čim da zemlju tu blagoslovim?
ATENA
Svim onim što već lepa traži pobeda.
To znači: kopno sve i morska vlaga sva
i vetrovi i nebo nek po zemlji toj
uz osmeh sunčev tihim dahom zrače svud!
Nek zemlji plod i stoka budu napredni,
da narod svagda ima sveg u obilju!
I seme ljudsko blagoslovi uspehom!
A bezbožnike trebi neštedice sve!
Jer ja se, kao vrtlarica, radujem
kad rod se pravednički zla oslobodi.
To vaš je poso. A ja stalno radiću
u ratu, nadmetanju časnom, krvavom
da pobedničkom slavom ovaj kitim grad.
EKSODA
HOR
Prva strofa
Kraj Palade primam stanak
ovaj grad ću poštovati,
što ga silni Div i Arej
ko tvrđavu vole božju.
On je ukras, on je branič
svih oltara helenskijeh.
Usrdno se za njga molim,
od srca ga blagosiljam:
nek obilje dobra roda
sjajna svetlost i zrak sunčev
iz zemljina mame krila!
ATENA
Za svoj narod ja to rado činim
kad božanstva moćna, neumolna
pomirih i ovde ih naselih.
Udes im je službu poverio
svom da ljudskom upravljaju srećom.
Koga njihov gnev ne stiže teški,
taj ne znade šta je bič života.
Gresi pređa njima ga dogone;
ma koliko on se razmetao,
nesreća se tiho približuje,
srdžba ljuta pretvara ga u prah.
HOR
Prva antistrofa
Vetar voća ne kvario —
tako milost zovem svoju —
suša nikad ne stizala,
ošca bilju ne palila!
Nikad snet nam ne banula
i plodove ne pustošila!
I Pan stada podizao,
zemlja svagda hranila ih,
svuda ovce bliznile se!
I stenina žila silna
božjem daru vrednost dala!
ATENA
Čujete li ovo, gradska stražo,
šta vam nudi Erinija časna?
NJena reč je moćna i na nebu
i pod zemljom; svud na ljudma ona
svetu volju jasno izvršuje:
jedan pesmu od radosti peva,
drugi plače od žalosti ljute.
HOR
Druga strofa
Nikad čuma, ljudska mora,
mladu snagu ne grabila!
LJupkoj momi muža dajte,
bračnu sreću, — vlast imate —
o boginje Usudnice,
vi, po majci sestre naše,
što krojite pravdu pravo,
svakoj kući druge verne,
al' i teške svakom tronu
zbog pravične službe svoje,
o boginje najčasnije!
ATENA
Radujem se što mi zemlji one
rado dele sve te blagoslove!
LJubim oči Uveri boginji
što mi reč i usta nadzirala
da savladam njihov otpor divlji,
al' ih svlada Dive, štit besede;
oko dobra kad se nadmećemo
mi pobedni odnećemo venac.
HOR
Druga antistrofa
Nikad buna, izbor jada,
gradom ovim ne besnela,
još je i to želja moja!
I građanske crne krvi
prah se nikad ne napio,
i krv krvlju ne platila
besna srdnja osvetnička!
Milo milim uzvraćali,
složno ljubav negovali,
složni bili i u mržnji!
To je lek u mnogom jadu.
ATENA
Vidite li kako dobra volja
dobroj reči ume stazu naći?
Ova lica užasna pogleda
silnu sreću obrekoše gradu.
Odanima budete l' odani
i svagda ih silno poštovali,
vazda će vam država i zemlja
sjati slavom pravde i poštenja.
HOR
Treća strofa
Radujte se, radujte se
a u sreći zasluženoj!
Raduj mi se, grade, puče,
blizu Diva ti mi sediš,
devojci si miloj mio
i umeren u čas pravi.
Kog Palada zaštićuje
i otac mu poštu čini.
(Dok se peva poslednja strofa, u pozadini se pojavljuju dognana crna i
bela jagnjad; i drugi se žrtveni pokloni donose u košarama i suđu;
dolaze sveštenice Atenine, devojčice i zubljonoše — svi u svom
zvaničnom ruhu. Načini se povorka, i Atena staje na čelo povorke.)

PETA POJAVA
Atena, hor Eumenida i hor sveštenica.
ATENA
Radujte se i vi! Prva treba
ja da idem, da vam stan pokažem
pri svetlosti ovih zubljonoša.
Sa žrtvama ovim svetim hajte
u pećinu! Svaku bedu i zlo
zatvarajte, ali sreću svaku
atinskijem građanima dajte!
A ti sada, Kranajeva lozo,
štite gradski, povedi nam gošće!
A građani nredano i smerno
neka prate pobožnu povorku!
HOR
Treća strofa
Radujte se, radujte se —
svima opet isto kažem —
grada celog stanovnici,
i bogovi i smrtnici,
puče grada Paladina!
Poštujete l' gošće naše,
nećete se nikad žalit
na nevolje u životu!
ATENA
(na čelu povorke)
Za sve te blagoslove ja zahvaljujem.
Uz sjajnu pratnju zapaljenih lučeva,
sa službenicima što kip moj čuvaju,
u podzemaljske pratiću vas odaje
onako kako treba. Sjajna povorka —
čast, ponos, dika zemlje Tesejeve sve,
i devojke i žene, buljuk starica —
u skerletnome ruhu nek se poređa
i boginjama moćnim Eumenidama —
to ime im je sada — neka poštu odaje!
Sad pođite, i lučev neka svetli plam,
da ta mi družba zemlji bude odana
i svagda stvara silne, slavne građane!
(Povorka krene. Iza Atene idu njene sveštenice, za njima sudije, a za
ovima hor Eumenida i narod. Zubljonoše na čelu povorke i sa strane.)
HOR SVEŠTENICA PRATILJA
Prva strofa
Hajte kući, silne, časne,
devičanske ćerke Noći,
odana vas prati pratnja!
svi
Svi pobožno molite se!
HOR SVEŠTENICA PRATILJA
Prva antistrofa
U skrovište hajte drevno,
tu su za vas pripremljene
svete žrtve i počasti!
SVI
Svi pobožno molite se!
HOR SVEŠTENICA PRATILJA
Druga strofa
Milostive, zemlji sklone,
hajte amo, svete gospe,
plamu zublje radujte se putem!
SVI
Sad uz pesmu pokliknite!
(Narod kliče.)
HOR SVEŠTENICA PRATILJA
Druga antistrofa
S Eumenidam' večan savez
ugovori grad Paladin.
Div svevidnik stvori to sa Sudbom.
SVI
Sad uz pesmu pokliknite!
(Narod kliče.)