Dž. M.

Kuci

ISUSOVO ŠKOLOVANJE
S engleskog prevela Tanja Milosavljević

Naslov originala:
The Schooldays of Jesus
J. M. Coetzee, 2016.

Samizdat B92, Beograd 2017.

 Igunos dicen: Nunca segundas partes fueron buenas.
Don Quixote II.41

1Šp.: Neki kažu: nastavci nikad ne valjaju. (Migel de Servantes, Don Kihot, knjiga II, glava 4). (Prim.
prev.)
 Prvo poglavlje

Očekivao je da je Estrelja2 veća. Na mapi je prikazana kao tačka veličine

Novilje. Ali dok je Novilja bila grad, Estrelja nije više od razvučene
provincijske varoši smeštene u krajoliku sačinjenom od brežuljaka, polja i
voćnjaka, kroz koji krivuda lenja reka.
Hoće li u Estrelji biti moguć novi život? U Novilji je mogao da se osloni na
Imigracioni centar. Hoće li on, Ines i dečak uspeti da ovde nađu dom? Služba
za preseljenje posvećena je činjenju dobra, ona je pravo oličenje dobročinstva
koje ne gleda ko je ko; ali hoće li se njeno dobročinstvo proširiti i na begunce
od zakona?
Huan, autostoper koji im se pridružio na drumu za Estrelju, predložio je
da nadu posao na nekoj farmi. Farmerima uvek trebaju radnici, kaže. Veće
farme čak imaju spavaonice za sezonske radnike. Ako nije sezona pomorandži,
onda je sezona jabuka; ako nije sezona jabuka, onda je sezona grožđa. Estrelja
i njena okolina su pravi pravcati rog izobilja. Ako žele, može da ih odvede na
farmu na kojoj su nekad radili njegovi prijatelji.
On i Ines se zgledaju. Da li da poslušaju Huanov savet? Novac nije
problem, ima on mnogo novca u džepu, mirne duše bi mogli da odsednu u
hotelu. Ali ako su im vlasti iz Novilje stvarno za petama, tada bi im možda bilo
bolje među bezimenim sezoncima.
„Da“, kaže Ines. „Hajde da odemo na tu farmu. Predugo smo već zatvoreni
u kolima. Bolivaru je potrebno da se istrči.“
„I ja tako mislim“, kaže on, Simon. „Samo što farma nije letnji kamp. Jesi li
spremna, Ines, da po čitav božji dan bereš voće po suncu koje prži?“
„Odradiću svoj deo“, odvrati Ines. „Ni više ni manje od toga.“
„Smem li i ja da berem voće?“ upita dečak.
„Nažalost, ne, ti ne smeš“, kaže Huan. „Bilo bi protivzakonito. To je
eksploatacija dece.“
„Ne smeta mi da budem dete eksploatacija“, na to će dečak.

2 Šp. Estrella, zvezda. (Prim. prev.)

4
 „Siguran sam da će ti farmer dozvoliti da bereš voće“, kaže on, Simon. „Ali
ne mnogo. Ne toliko da se to pretvori u eksploataciju.“
Provezu se kroz Estrelju držeći se glavne ulice, Huan im pokaže pijacu,
upravne zgrade, skromni muzej i umetničku galeriju. Pređu most, ostave grad
za sobom i onda se voze pored reke sve dok ne ugledaju impozantnu kuću na
obronku. „O toj farmi sam vam govorio“, kaže Huan. „Na njoj su moji prijatelji
našli posao. Refugio3 je pozadi. Izgleda neveselo, ali zapravo je vrlo udoban.“
Refugio čine dve duguljaste barake od gvozdenog lima, povezane
narkrivenim hodnikom; na jednoj strani je higijenski blok. On parkira kola.
Niko im ne izađe u susret sem starog psa ukočenih nogu koji, ograničen
dužinom lanca, zareži na njih kezeći požutele očnjake.
Bolivar se ispravi i izađe iz kola. Osmotri izdaleka nepoznatog psa, a onda
odluči da ne obraća pažnju na njega.
Dečak utrči u barake, pa izađe. „Imaju ležajeve na sprat!“ vikne. „Smem li
da dobijem gornji ležaj? Molim vas!“
Uto se iz stražnjeg dela farmerske kuće pojavi krupna žena sa crvenom
keceljom preko komotne pamučne haljine i gegajući se uputi stazom prema
njima. „Dobar dan, dobar dan!“ dovikne im zagledajući natovarena kola.
„Putujete izdaleka?“
„Da, izdaleka. Pitali smo se da li vam možda trebaju radnici?“
„Radnici nam uvek trebaju. Svaki je posao lakši kad se podeli – tako piše u
knjigama, zar ne?“
„Samo nas dvoje tražimo posao, žena i ja. Ovo je naš prijatelj, on ima
svojih obaveza. Ovo je naš mali, zove se David. A ovo je Bolivar. Hoće li biti
mesta za Bolivara? On je deo porodice. Bez njega nikud ne idemo.“
„Stvarno se zove Bolivar“, na to će dečak. „On je Alzašanin.“4
„Bolivar. Lepo ime“, kaže žena. „Neobično. Sigurna sam da će za njega biti
mesta, pod uslovom da se lepo ponaša, da se zadovoljava ostacima jela i da
nikog ne napada i ne ganja živinu. Radnici su sad u voćnjacima, ali dajte da
vam pokažem gde ćete da spavate. Levo su muške spavaonice, a ženske su
desno. Bojim se da nemamo porodični smeštaj.“
„Ja ću s muškarcima“, kaže dečak. „Simon kaže da smem na gornji ležaj.
Simon nije moj otac.“
„Kako ti je volja, momče. Ima prostora koliko hoćeš. Ostali će uskoro…“
„Simon nije moj pravi otac, a David nije moje pravo ime. Hoćete li da
čujete moje pravo ime?“
3Šp.: sklonište, utočište; u ovom kontekstu, prostorije namenjene radnicima. (Prim. prev.)
4Posle Prvog svetskog rata, pa sve do 1971, nemačke ovčare su nazivali Alzašanima (po Alzasu,
odakle su potekli), zato što se izbegavala upotreba prideva „nemački“. (Prim. prev.)

5
 Žena zbunjeno pogleda u Ines, ali se Ines napravi da ne primećuje.
„Igrali smo neku igru u kolima“, umeša se on, Simon. „Da nam prođe
vreme. Isprobavali smo kako bi nam stajala neka druga imena.“
Žena slegne ramenima. „Ostali će uskoro doći na ručak, pa ćete moći da se
upoznate s njima. Plata je dvadeset reala dnevno, ista za muškarce i žene.
Radni dan traje od izlaska do zalaska sunca, sa dva sata pauze u podne.
Sedmog dana se odmaramo. To je prirodni poredak, njega se pridržavamo. Što
se tiče obroka, mi obezbeđujemo namirnice, a kuvate sami. Odgovaraju li vam
ti uslovi? Hoćete li se snaći, šta mislite? Jeste li već radili kao berači? Niste?
Brzo ćete da naučite, nije to nikakva velika umetnost. Imate li šešire? Trebaju
vam, sunce ume da bude baš žestoko. Šta bih još mogla da vam kažem? Mene
uvek možete da nađete u velikoj kući. Zovem se Roberta.“
„Drago mi je, Roberta. Ja sam Simon, ovo je Ines, a ovo je Huan, naš vodič,
koga ću posle da odbacim natrag u grad.“
„Dobro došli na našu farmu. Sigurna sam da ćemo se lepo slagati. Dobro je
što imate sopstveni auto.“
„Veliki put smo dosad njime prevalili. Veran je to auto. Vernost je najviše
što možeš da tražiš od automobila.“
Upravo istovare stvari iz kola, kad radnici u grupicama počnu da pristižu
iz voćnjaka. Usledi upoznavanje, pozovu njih i Huana na ručak: domaći hleb,
sir i maslinke, ogromne činije s voćem. Tu je nekih dvadesetak duša,
uključujući i porodicu s petoro dece, koje David oprezno zagleda sa svoje
strane stola.
Pre no što poveze Huana natrag u Estrelju, on nakratko popriča s Ines u
četiri oka. „Šta misliš?“ promrmlja. „Hoćemo li da ostanemo?“
„Izgleda dobro. Spremna sam da ostanem ovde dok razgledamo naokolo.
Ali moramo da imamo plan. Nisam došla čak ovamo da se skrasim kao obična
radnica na farmi.“
Nije im prvi put da razgovaraju o tome. Ako ih vlasti traže, tada bi trebalo
da budu obazrivi. Ali da li ih traže? Imaju li razloga da se boje potere? Imaju li
vlasti toliko sredstava da razašalju policajce u najzabačenije delove zemlje
zato da privedu šestogodišnjeg begunca od škole? Da li je vlastima u Novilji
uistinu bitno pohađa li neko dete školu ili je ne pohađa, ako već neće odrasti
nepismeno? On, Simon, čisto sumnja da jeste. S druge strane, šta ako im nije
stalo da privedu to dete koje ne pohađa školu već dvoje ljudi koji se lažno
predstavljaju kao detetovi roditelji i koji ga sprečavaju da ide u školu? A ako
traže njega i Ines, a ne dete, zar ne bi onda trebalo da se pritaje dok se
progonitelji ne umore i ne odustanu od potere?

6
 „Nedelju dana“, predloži on. „Hajde da nedelju dana budemo obični
radnici na farmi. Potom ćemo da vidimo šta ćemo dalje.“
On odbaci Huana u Estrelju i ostavi ga kod prijatelja koji imaju malu
štampariju. Vrativši se na farmu, pridruži se Ines i dečaku u istraživanju
njihovog novog okruženja. Obiđu voćnjak, gde ih posvete u tajne voćarskih
makaza i kosira. Davida odmame od njih i on odskita, ko zna kud, s ostalom
decom. Vrati se u vreme večere, s ogrebotinama na rukama i nogama. Penjali
su se na drveće, kaže. Ines bi da mu stavi joda na ogrebotine, ali ne da joj.
Legnu rano, poput svih ostalih, David na gornji ležaj koji je toliko želeo.
Sutra ujutru, on i Ines na brzinu doručkuju pre no što stigne kamion.
David, koji još trlja snene oči, ne sedne s njima da jede. Potom se ukrcaju
zajedno sa svojim novim drugovima i kamion ih odveze u vinograde; sledeći
primer ostalih, on i Ines zakače korpe na leđa i daju se na posao.
Dok oni beru, deca mogu da rade šta im je volja. Na čelu s najstarijim od
petoro braće i sestara, visokim mršavim dečakom koji se zove Benji i ima
gustu, kovrdžavu crnu kosu, odjure uzbrdo do veštačkog jezerceta na
zajaženom potoku iz kog se navodnjavaju vinogradi. Patke koje su tamo
plivale razbeže se, prestrašene, sve sem para čiji su mladi još preslabi da
polete, i koji u pokušaju da pobegnu povedu svoje potomstvo ka suprotnoj
obali. Ali prespori su: deca ih uz glasne pokliče preteknu i onda poteraju
natrag ka sredini jezerceta. Benji počne da ih gađa kamenjem; mlađi se
ugledaju na njega. Ne uspevajući da polete, ptice plivaju u krug kvačući na sav
glas. Jedan kamen pogodi mužjaka, uočljivog po perju raskošnijih boja. On se
napola izdigne iz vode i onda padne, i potom počne da pljuska naokolo vukući
slomljeno krilo. Benji uzvikne pobedonosno. Pljusak kamenja i grumenja
zemlje se udvostruči.
On i Ines nesigurno osluškuju larmu; ostali berači ne obraćaju pažnju.
„Šta misliš, šta se dešava?“ kaže Ines. „Misliš li da je David dobro?“
On ispusti korpu, uspentra se uzbrdo i stigne do jezerceta na vreme da
vidi kad David tako gnevno gurne starijeg dečaka da se ovaj zatetura i zamalo
ne padne. „Prestanite!“ začuje on sebe kako viče.
Onaj dečak zapanjeno bulji u napadača, a onda se okrene i baci još jedan
kamen prema patkama.
Na to David skoči u vodu, onako u cipelama i svemu, i počne da pljuska po
vodi u pravcu ptica.
„Davide!“ zovne ga on, Simon. Dete ne obrati pažnju.
Dole u vinogradu, Ines ispusti korpu i potrči uzbrdo. Nije je video da se
fizički napreže još otkako ju je pre godinu dana gledao dok je igrala tenis.
Spora je; ugojila se.

7
 Veliki pas pojavi se kao niotkud i projuri pored nje prav kao strela. Ne
prođe ni nekoliko sekundi a već je skočio u jezerce i stigao do Davida. Ščepavši
ga zubima za košulju, odvuče na obalu đečaka koji se otima i buni.
Stigne Ines. Pas legne naćuljenih ušiju, gleda u nju čekajući znak, dok
David, u mokroj odeći, plače i udara ga pesnicama. „Mrzim te, Bolivare!“
uzvikne. „Onaj dečak se bacao kamenjem, Ines! Hteo je da ubije patku!“
On, Simon, podigne uzrujano dete u naručje. „Smiri se, smiri se“, kaže.
„Patka nije mrtva – ta pogledaj! – samo je dobila udarac. Brzo će da ozdravi.
Deco, mislim da bi sada trebalo da svi lepo odete i pustite patke da se smire i
da nastave sa životom. A ti ne smeš da govoriš kako mrziš Bolivara. Ti Bolivara
voliš, svi to znamo, i Bolivar voli tebe. Mislio je da se daviš. Pokušavao je da te
spase.“
David mu se ljutito izmigolji iz naručja. „Hteo sam da spašeni patku“,
kaže. „Nisam zvao Bolivara da dođe. Bolivar je glup. On je jedno glupo kuče. A
sada ti moraš da je spaseš, Simone. Hajde, spasi je!“
On, Simon, izuje cipele i skine košulju. „Pošto insistiraš, pokušaću.
Dozvoli, međutim, da istaknem kako se ono što patka podrazumeva pod
spašavanjem možda razlikuje od onoga što ti podrazumevaš pod spašavanjem.
Njena zamisao o tome možda podrazumeva da je ljudska bića ostave na miru.“
Dotad su pristigli i ostali berači grožđa. „Nemoj ti – idem ja“, ponudi jedan
mlađi čovek.
„Neka. Lepo od tebe, ali radi se o zahtevu mog deteta.“ On skine pantalone
i u donjim gaćama uđe u smeđu vodu. Pas se gotovo neosetno pojavi pored
njega. „Beži, Bolivare“, promrmlja on. „Ne moraš da me spašavaš.“
Okupljeni na obali, berači grožđa posmatraju kad ne više tako mlad
gospodin, tela ne više tako zategnutog kao što je bilo u vreme kad je nosio
tovare u luci, krene da učini svom detetu po volji.
Voda nije duboka. Čak mu ni u najdubljem delu ne dopire do grudi. No
jedva pomera stopala po mekom muljevitom dnu. Nema nikakvih izgleda da
uhvati patka slomljenog krila, koji pljuska po površini batrgajući se u
nepravilnim krugovima, da se i ne govori o majci patki, koja je dosad već stigla
na drugu obalu i sakrila se sa svojim potomstvom u cestaru.
Bolivar odradi posao umesto njega. Proplivavši mimo njega kao duh,
samo sa glavom iznad vode, stegne slomljeno krilo čeljustima kao mengelama
i krene da vuče pticu prema obali. U prvi mah usledi silan otpor, otimanje i
pljuskanje; a onda ptica najednom odustane i prihvati svoju sudbinu. Kad on,
Simon, izađe iz vode, patak je već u naručju mladića koji je ponudio da ide
umesto njega, a deca ga radoznalo zagledaju.

8
 Mada je još visoko iznad horizonta, sunce ga jedva iole zagreje. On
drhtureći navuče odeću.
Benji, onaj koji se bacio kamenom što je prouzrokovao čitavu ovu nevolju,
miluje glavu potpuno nepokretnoj ptici.
„Kaži mu da ti je žao zbog onoga što si uradio“, kaže mladić.
„Žao mi je“, promrmlja Benji. „Možemo li da mu izlečimo krilo? Da mu
privežemo udlagu?“
Mladić odmahne glavom. „To je stvorenje divljine“, kaže. „Neće hteti da
nosi udlagu. Sve je u redu. Spreman je da umre. Prihvatio je to. Pogledaj.
Pogledaj mu oči. Već je mrtav.
„Može da buđe na mom ležaju“, kaže Benji. „Hraniću ga dok mu ne bude
bolje.“
„Okreni se na drugu stranu“, kaže mladić.
Benji ne razume.
„Okreni se na drugu stranu“, kaže mladić. „Ne daj mu da gleda“, šapne
Simon Ines, koja za to vreme briše dečaka.
Ona pritisne dečakovu glavu uz svoju suknju. On se otima, ali ona je
odlučna.
Mladići stisne pticu među kolena. Brzi pokret i sve je gotovo. Glava se
čudno klati; preko očiju se navuče skrama. On pruži Benjiju pernati leš: „Idi i
sahrani ga“, naredi. „Idi.“
Ines pusti dečaka. „Idi sa svojim drugarom“, kaže mu on, Simon. „Pomozi
mu da sahrani pticu. Postaraj se da uradi to kako valja.“
Nešto kasnije, dečak dođe kod njega i Ines tamo gde rade među čokotima.
„Dakle: jeste li sahranili sirotog patka?“ upita on.
Dečak odmahne glavom. „Nismo mogli da mu iskopamo rupu. Nismo
imali lopatu. Benji ga je sakrio u žbunje.“
„To nije lepo. Kada doveče završimo posao, otići ću i sahraniću ga.
Pokazaćeš mi gde.“
„Zašto je to uradio?“
„Zašto ga je onaj mladić spasao muka? Rekao sam ti. Zato što bi onako
slomljenog krila bio bespomoćan. Ne bi hteo da jede. Svenuo bi.“
„Ne, pitam zašto je Benji to uradio?“
„Siguran sam da nije hteo da mu naudi. Naprosto je bacao kamenje i jedno
je prouzrokovalo drugo.“
„Hoće li i malecki da umru?“
„Neće, naravno. Imaju majku da se brine o njima.“
„Ali ko će da im daje mleko?“

9
 „Ptice nisu poput nas. Ne piju mleko. U svakom slučaju, mleko daju majke,
a ne očevi.“
„Hoće li da nađu padrina5“
„Ne bih rekao. Mislim da ptice nemaju padrina, baš kao što nemaju mleka.
Padrino je ljudska institucija.“
„Njemu nije žao. Benjiju. Kaže da mu je žao, ali nije mu zaista žao.“
„Zašto tako misliš?“
„Zato što je hteo da ubije patku.“
„Ne slažem se s tobom, mali moj. Ne verujem da je znao šta radi, ne u
potpunosti. Samo se bacao kamenjem, kako to već dečaci rade. U duši nije
nameravao nikog da ubije. A posle, kad je video kakvo je divno stvorenje bila
ta ptica, kad je video kakvu je strašnu stvar uradio, pokajao se i bilo mu je
žao.“
„Nije mu bilo zaista žao. Rekao mi je.“
„Ako mu sad nije žao, uskoro će mu biti. Savest mu neće dati mira. Mi ljudi
smo takvi. Ako počinimo neko rđavo delo, ne nalazimo u tome nikakve radosti.
Naša savest se pobrine za to.“
„Ali sijao je! Video sam! Sijao je i bacao kamenje što je mogao jače! Hteo je
da ih sve pobije!“
„Ne znam na šta misliš kad kažeš da je sijao, ali čak i ako je sijao, čak i ako
je bacao kamenje, to ne dokazuje da je u duši želeo da ih pobije. Ne možemo
uvek da predvidimo posledice svojih postupaka – pogotovo dok smo mladi. Ne
zaboravi da se ponudio da neguje pticu slomljenog krila, da je čuva na svom
ležaju. Šta je još mogao da uradi? Da povuče kamen koji je već bacio? To se ne
može. Ne možeš da promeniš prošlost. Šta je učinjeno, učinjeno je.“
„Nije ga ni sahranio. Samo ga je bacio u žbunje.“
„Žao mi je zbog toga, ali patak je mrtav. Ne možemo da ga vratimo u život.
Čim se radni dan za danas završi, ti i ja ćemo da odemo i da ga sahranimo.“
„Hteo sam da ga poljubim, ali Benji mi nije dao. Rekao je da je prljav. Ali ja
sam ga ipak poljubio. Uvukao sam se u žbunje i poljubio sam ga.“
„To je dobro, drago mi je što to čujem. Mnogo će mu značiti da zna da ga
je neko voleo i da ga je poljubio kad je umro. Mnogo će mu značiti i da zna da
je imao doličnu sahranu.“
„Ti ga sahrani. Ja ne želim da ga sahranim.“
„Dobro, ja ću. A ako se sutra ujutru vratimo i grob bude prazan, i cela
pačja porodica pliva u jezercetu, otac, majka i maleni, niko ne nedostaje,

5 Šp.: krsni ili venčani kum. (Prim. prev.)

10
znademo da poljubac uspeva, da poljubac može da vrati nekog iz mrtvih. Ali
ako ga ne vidimo, ako ne vidimo pačju porodicu…“
„Ne želim da se vrate. Ako se vrate, Benji će naprosto ponovo da ih gađa
kamenjem. Nije mu žao. Samo se pravi. Znam da se pravi, a ti mi ne veruješ.
Nikad mi ne veruješ.“
Nema nikakve lopate ni pijuka, pa on pozajmi iz kamiona pajser za
montažu točkova. Dečak ga odvede tamo gde leš leži u žbunju. Perje je već
izgubilo sjaj, a mravi su načeli oči. On pajserom izdubi rupu u tvrdoj zemlji.
Nije dovoljno duboko, ne može da se pretvara kako je ovo dolična sahrana, ali
bez obzira na to, spusti mrtvu pticu u rupu i prekrije je zemljom. Stopalo s
plivaćom kožicom kruto štrči iz tla. On nakupi kamenja i naslaže ih preko
groba. „Eto“, kaže dečaku. „To je najbolje što mogu da uradim.“
Kad sutra ujutru dodu tu, kamenje je razbacano, a patak je nestao. Perje je
razbacano na sve strane. Potraže, ali ne nađu ništa sem glave s praznom
očnom dupljom i jednog stopala. „Žao mi je“, kaže on, pa ode da se pridruži
ostalim radnicima.

11
 Drugo poglavlje

Još dva dana, i berba grožđa je gotova; kamion je odneo i poslednje pune
kace.
„Ko će da pojede to silno grožđe?“ hoće da zna David.
„Neće da bude pojedeno. Biće zgnječeno u presi, a dobijeni sok pretvoriće
se u vino.“
„Ne volim vino“, kaže David. „Kiselo je.“
„Vino je nešto što nam se s vremenom dopadne. Kad smo mladi, ne
volimo ga, a onda, kad postanemo nešto stariji, počne da nam se dopada.“
„Meni nikad neće početi da se dopada.“
„To sad kažeš. Hajde da sačekamo i videćemo kako će biti.“
Pošto su obrali vinograde, pređu u maslinjake, gde rašire mreže i koriste
dugačke kuke za otresanje maslina. Posao je fizički teži od branja grožđa. On
jedva čeka podnevni odmor; ustanovio je da teško podnosi vrućinu
dugotrajnih poslepodneva i često zastaje da popije vode ili da naprosto
povrati snagu. Teško mu je da poveruje da je pre samo nekoliko meseci radio
na dokovima kao nosač, da je teglio teške terete a da se ni čestito ne preznoji.
Njegova leđa i noge izgubili su svoju staru snagu, srce mu zastajkuje, bol iz
onog lomljenog rebra neće da ga ostavi na miru.
Očekivao je da će se Ines, nenavikla na fizičke napore kakva jeste, žaliti i
prigovarati. Ali ne: po ceo dan radi s njim rame uz rame, nevesela ali bez
gunđanja. Ne mora da je podseća da je ona odlučila da pobegnu iz Novilje i
žive nomadskim životom. Pa, sad je saznala kako žive nomadi: tako što od
svitanja do sumraka dirinče u tuđim poljima, a sve za parče hleba i nekoliko
reala u džepu.
Ali barem je dečaku lepo, tom dečaku zarad čijeg dobra su i pobegli iz
grada. Posle kraćeg, gordog otuđenja, ponovo se pridružio Benjiju i njegovom
plemenu – i čak je, izgleda, preuzeo položaj vode. Zato što je on, a ne Benji,
onaj koji sad izdaje naređenja, a Benji i ostali se krodco pokoravaju.
Benji ima tri mlađe sestre. Nose istovetne platnene kecelje, imaju
istovetne konjske repove povezane istovetnim crvenim mašnama; stalno se
igraju s dečacima. U školi u Novilji, David je odbijao da ima bilo kakve veze s

12
devojčicama. „Stalno nešto šapuću i kikoću se“, rekao je Ines. „Blesave su.“ Sad
kad se najzad igra s devojčicama, uopšte ne misli da su blesave. Izmislio je
neku igru, koja se sastoji od pentranja na krov barake pored maslinjaka i
potom skakanja na zgodno postavljenu hrpu peska. Ponekad on i najmlađa
sestra skoče držeći se za ruke i pošto se isprepletenih ruku i nogu provaljaju
po pesku, skoče na noge umirući od smeha.
Curica, zove se Florita, prati Davida kao senka kud god ovaj krene; on pak
ne čini ništa da je u tome obeshrabri.
Za vreme podnevnog predaha, jedna beračica maslina je zadirkuje: „Je li
on tvoj novio?“6 Florita joj sva ozbiljna uzvraća pogled. Možda ne zna tu reč.
„Kako se zove? Kako se zove tvoj novio?“ Florita porumeni i pobegne.
Kada devojčice skoče s krova, kecelje im se otvore poput latica cveća
otkrivajući istovetne ružičaste gaćice.
Ostalo je još mnogo nabranog grožđa, pune korpe. Deca ga jedu nemilice;
ruke i usta lepljivi su im od slatkog soka. Svima sem Davidu, koji grožđe jede
zrno po zrno, pijuckajući semenke, i pedantno opere ruke posle jela.
„Ostali bi svakako mogli da nauče od njega ponešto o lepom ponašanju“,
primeti Ines. Od mog sina, rado bi dodala – on, Simon, to jasno vidi – od mog
pametnog, lepo vaspitanog sina. Koji nije nimalo nalik ovim musavcima.
„Brzo raste“, složi se on. „Možda i prebrzo. Ima trenutaka kad mi se čini
da se ponaša kao da je malo previše“ – okleva nesiguran da li je našao dobar
izraz – „previše sklon da gospodari, previše samovoljan. Ili mi barem tako
izgleda.“
„Muško je. Poseduje snažan karakter.“
Možda Ines ne odgovara nomadski život, i ne odgovara ni njemu, ali
dečaku svakako odgovara. Još nikad ga nije video tako aktivnog, tako punog
energije. Budi se rano, satire hranu, po ceo dan jurca naokolo sa svojim
drugarima. Ines je pokušala da ga natera da nosi kapu, ali kapa se odmah
izgubila, netragom nestala. Dok je pre bio pomalo bled, sada je izrazito
preplanuo.
Najbliži prijatelj mu, međutim, nije malena Florita već njena sestra Maite.
Make ima sedam godina, samo je nekoliko meseci starija od njega. Najlepša je
od triju sestara i najmisaonije naravi.
Jedne večeri, dečak se poveri Ines: „Maite me je pitala da joj pokažem svoj
penis.“
„I?“ upita Ines.
„Kaže, ako joj pokažem moj penis, ona će meni pokazati svoju stvar.“

6 Šp.: momak, mladoženja. (Prim. prev.)

13
 „Trebalo bi da se više igraš s Benjijem“, kaže Ines. „Ne bi trebalo da se sve
vreme igraš s devojčicama.“
„Nismo se igrali, pričali smo. Kaže, ako stavim penis u njenu stvar, ona će
da rodi bebu. Je li to istina?“
„Ne, nije istina“, na to će Ines. „Toj maloj bi trebalo oprati usta sapunom.“
„Kaže da Roberto dolazi u žensku sobu kad svi zaspe i stavlja svoj penis u
stvar njene majke.“
Ines dobaci njemu, Simonu, bespomoćan pogled.
„Ono što odrasli rade ponekad stvarno izgleda čudno“, umeša se on.
„Razumećeš kad porasteš.“
„Maite kaže da ga njena majka tera da stavi balon na svoj penis, zato da ne
bi rodila bebu.“
„Da, to je tačno, neki ljudi to rade.“
„A da li ti stavljaš balon na svoj penis, Simone?“
Ines ustane i ode.
„Ja? Balon? Ne, naravno da ne stavljam.“
„Dobro, ako ne stavljaš, može li Ines da rodi bebu?“
„Ti govoriš o seksualnim odnosima, dečko moj, a seksualni odnosi su za
one koji su u braku. Ines i ja nismo u braku.“
„Ali imate seksualne odnose iako niste u braku.“
„Tačno, ljudi mogu da imaju seksualne odnose iako nisu u braku. Ali
rađati bebe ako nisi u braku, to nije dobra zamisao. U celini.“
„Zašto? Zato što su te bebe huérfano7 bebe?“
„Ne, beba koju rodi neudata majka nije huérfano. Huérfano je nešto
sasvim drugo. Gde si uopšte čuo tu reč?“
„U Punta Arenasu. Mnogo dečaka u Punta Arenasu su huérfanos. Jesam li
ja huérfano?“
„Ne, naravno da nisi. Ti imaš majku. Ines je tvoja majka. Huérfano je dete
koje nema roditelje.“
„Odakle dolaze huérfanos, ako nemaju roditelje?“
„Huérfano je dete čiji su roditelji umrli i ostavili ga samog na svetu. Ili
ponekad majka nema novca da kupi hranu i da ga nekim drugim ljudima da ga
čuvaju. Tog dečaka ili devojčicu. Tako se postane huérfano. A ti nisi huérfano.
Ti imaš Ines. Imaš mene.“
„Ali ti i Ines niste moji pravi roditelji, što znači da ja jesam huérfano.“
„Davide, stigao si brodom, baš kao i ja, baš kao i ljudi oko nas, oni koji
nisu bili te sreće da se ovde rode. Benji i njegov brat i sestre takođe su

7 Šp.: siroče. (Prim. prev.)

14
najverovatnije stigli brodom. Kad putuješ brodom preko okeana, on ti opere
sva sećanja i započneš potpuno novi život. To je tako. Nema ničega pre toga.
Nema nikakve istorije. Brod pristane u luku, siđemo niz mostić i nađemo se u
ovde i sad. Vreme počne da teče. Sat počne da kuca. Ti nisi huérfano. Benji nije
huérfano.“
„Benji se rodio u Novilji. Rekao mi je. Nikad nije bio na brodu.“
„Dobro, onda, ako su Benji i njegov brat i sestre rođeni ovde, onda njihova
istorija počinje ovde i oni nisu huérfanos.“
„Ja se sedam vremena od pre broda.“
„To si mi već rekao. Ima mnogo ljudi koji kažu da se sećaju života od pre
prelaska okeana. Ali postoji jedna teškoća u vezi s tim sećanjima, a pametan si
pa mislim da shvataš u čemu je ta teškoća. Teškoća je u tome što nikako ne
možemo da znamo jesu li to što ti ljudi pamte stvarna ili izmišljena sećanja.
Zato što se izmišljena uspomena ponekad čini jednako stvarnom kao stvarna
uspomena, naročito onda kad želimo da je stvarna. Tako, na primer, neko
možda želi da je bio kralj ili lord pre no što je prešao okean, i možda to želi
toliko da sebe ubedi kako je stvarno bio kralj ili lord. Ipak, to sećanje
verovatno nije stvarno. Zašto nije? Biti kralj, to je nešto veoma retko, eto zašto.
Samo jedan u milion ljudi postane kralj. Prema tome, svi su izgledi da je neko
ko se seća da je bio kralj naprosto izmislio priču i onda zaboravio da ju je
izmislio. A slično je i s drugim sećanjima. Jednostavno nemamo načina da
budemo sigurni da li je sećanje istinito ili lažno.“
„Ali jesam li se ja rodio iz Inesinog stomaka?“
„Teraš me da se ponavljam. Mogu da ti odgovorim: 'Jesi, rodio si se iz
Inesinog stomaka' ili mogu da ti odgovorim: 'Ne, nisi se rodio iz Inesinog
stomaka.' Ali nijedan od tih odgovora neće nas dovesti ništa bliže istini. Zašto
neće? Zato što se, poput svih ostalih koji su došli brodovima, ti toga ne sećaš, a
ne seća se ni Ines. A kad ne možemo da se setimo, sve što ti, ona, što iko od nas
može, jeste da izmišljamo priče. Tako, na primer, mogu da ti ispričam kako
sam svog poslednjeg dana u tom drugom životu stajao sred tolikog mnoštva
koje je čekalo da se ukrca, sred tako velikog mnoštva da su morali da
telefoniraju penzionisanim lučkim pilotima i brodskim navigatorima, i da im
kažu da dođu na dokove i priskoče u pomoć. I mogao bih da kažem kako sam u
tom mnoštvu ugledao tebe i tvoju majku – da sam vas rođenim očima video.
Majka te je čvrsto držala za ruku izgledajući zabrinuta, ne znajući kuda da
krene. I onda sam vas, mogao bih da kažem, izgubio iz vida u gomili. Kad je
konačno došao moj red da se ukrcam na brod, koga vidim nego tebe, samog
samcatog, kako se držiš za ogradu i dozivaš: 'Mamice, mamice, gde si?' Stoga

15
sam prišao i uzeo sam te za ruku, i rekao: 'Hajde, mali moj prijatelju, pomoći
ću ti da pronađeš svoju majku.' I tako smo se ti i ja upoznali.
„To je priča koju bih mogao da ispričam o tome kako sam prvi put
ugledao tebe i tvoju majku, onako kako se ja toga sećam.“
„Ali je li to istina? Je li to istinita priča?“
„Je li istinita? Ne znam. Deluje mi istinito. Što je češće sebi ponavljam,
deluje mi sve istinitije. Ti mi deluješ istinito dok se držiš za ogradu tako
grčevito da sam morao da ti silom olabavim prste; mnoštvo na doku mi deluje
istinito – stotine hiljada ljudi, svi izgubljeni, poput tebe, poput mene, svi
praznih ruku i nespokojnih očiju. Autobus mi deluje istinito – autobus koji je
doveo penzionisane lučke pilote i brodske navigatore, sve u marinskoplavim
uniformama koje su izvadili iz sanduka na tavanu i koje su još mirisale na
naftalin. Sve to, od početka do kraja, deluje mi istinito. Ali može biti da mi
deluje tako istinito zato što tako često ponavljam sebi sve to. Deluje li tebi
istinito? Sećaš li se kako si se razdvojio od majke?“
„Ne.“
„Ne, naravno da se ne sećaš. Ali da li se ne sećaš zato što se to nije
dogodilo ili zato što si zaboravio? Nikad nećemo pouzdano znati. To ti je tako.
I s tim moramo da živimo.“
„Mislim da sam ja huérfano.“
„A ja mislim da govoriš to samo zato što ti pomisao da si sam na svetu i da
nemaš roditelje zvuči romantično. Dakle, dozvoli da te obavestim kako u Ines
imaš najbolju majku na svetu, a ako imaš najbolju majku na svetu onda sasvim
sigurno nisi huérfano.“
„Ako Ines rodi bebu, hoće li ta beba da bude moj brat?“
„Brat ili sestra. Ali Ines neće roditi bebu, zato što Ines i ja nismo u braku.“
„Ako stavim svoj penis u Maiteinu stvar i ona rodi bebu, hoće li ta beba da
bude huérfano?“
„Ne. Maite neće da rodi nikakvu bebu. Ti i ona ste još mali da pravite
bebe, baš kao što ste još mali da razumete zašto se odrasli venčavaju i imaju
seksualne odnose. Odrasli se venčavaju zato što ga je strastvena osećanja
jedno prema drugom, što nije slučaj s tobom i Maite. Ti i ona niste kadri da
osećate strast, zato što ste još premali za to. Prihvati tp kao činjenicu i ne traži
da ti objasnim zašto. Strast ne može da se objasni, može samo da se doživi.
Tačnije, mora da se doživi iznutra pre no što može da se shvati spolja. Bitno je
da ti i Maite ne bi trebalo da imate seksualne odnose, zato što su seksualni
odnosi bez strasti besmisleni.“
„Ali jesu li grozni?“

16
 „Ne, nisu grozni, naprosto su nešto nesmotreno, nesmotreno i
lakomisleno. Imaš li još pitanja?“
„Maite kaže da želi da se uda za mene.“
„A ti? Želiš li da se oženiš njome?“
„Ne. Ne želim nikad da se oženim.“
„Pa, možda ćeš da se predomisliš kad osetiš strast.“
„Hoćete li ti i Ines da se venčate?“
On ne odgovori. Dečak otapka do vrata. „Ines!“ dovikne. „Hoćete li ti i
Simon da se venčate?“
„Tišina!“ dopre Inesin ljutiti odgovor. Ona se vrati u spavaonicu. „Dosta
priče. Vreme je da ideš na spavanje.“
„Osećaš li ti strast, Ines?“ upita dečak.
„Ne tiče te se“, odvrati Ines.
„Zašto nikad nećeš da pričaš sa mnom?“ kaže dečak. „Simon priča sa
mnom.“
„Pričam“, odvrati Ines. „Ali ne o mojim ličnim stvarima. Idi da opereš
zube.“
„Ja ne nameravam da osećam strast“, objavi dečak.
„To sad kažeš“, na to će on, Simon. „Ali kad porasteš, ustanovićeš da
strasti žive sopstvenim životom. A sad požuri i operi zube, i možda će majka
hteti da ti pročita priču za laku noć.“

17
 Treće poglavlje

Roberta, od koje su prvog dana pomislili da je gazdarica farme, zapravo je

radnica kao i oni, zaposlena da nadzire radnike, da ih snabdeva namirnicama i
isplaćuje im nadnice. Prijatna je žena, svima je draga. Zanima se za privatni
život radnika i donosi deci sitne poslastice: bombone, keks, limunadu. Vlasnice
farme su, kako su doznali, tri sestre, nadaleko i naširoko poznate naprosto kao
Tri Sestre, sad već postarije i bezdetne, koje vreme provode delom na farmi i
delom u svojoj kući u Estrelji.
Roberta dugo razgovara s Ines. „Šta ćete sa sinovljevim školovanjem?“
upita je. „Vidim da je bistar dečko. Bilo bi šteta da završi kao Benji, koji nikad
nije išao u školu. Nije, doduše, da Benjiju nešto fali. Dobar je dečko, ali nema
nikakvu budućnost. Biće običan nadničar, poput svojih roditelja, ali kakav je to
život, na duge staze?“
„David je u Novilji išao u školu“, kaže Ines. „Nije ispalo dobro. Nije imao
dobre učitelje. On je prirodno pametno dete. Tempo u učionici bio mu je
prespor. Morali smo da ga ispišemo i da pređemo na školovanje kod kuće.
Upišemo li ga ovde u školu, bojim se da će biti isto.“
Inesina priča o njihovim poslovima sa školskim sistemom u Novilji nije
baš u celosti istinita. On i Ines su se dogovorili da nikom ne govore o
nevoljama koje su imali s vlastima u Novilji; ali Ines očigledno smatra kako
moze da se bez zazora poveri starijoj ženi, ion se ne meša.
„Želi li on da ide u školu?“ upita Roberta.
„Ne, posle iskustva u Novilji, ne želi. Savršeno je srećan ovde na farmi.
Dopada mu se ova sloboda.“
„Divan je ovo život za dete, ali žetva se primiče kraju, znate. A nesputano
jurcanje po farmi nije nikakva priprema za budućnost. Jeste li razmišljali o
privatnom učitelju? Ili o akademiji? Akademija svakako nije poput obične
škole. Možda bi detetu poput njega odgovarala neka akademija.“
Ines ćuti. On, Simon, tada prvi put progovori. „Nemamo novca za
privatnog učitelja. Što se tiče akademija, u Novilji ih nije bilo. Barem ih niko
nije pomenuo. Šta je tačno akademija? Jer ako je to samo kitnjast naziv za

18
školu za problematičnu decu, decu koja umeju da misle svojom glavom, nas
tako nešto ne zanima – zar ne, Ines?“
Ines odmahne glavom.
„U Estrelji postoje dve akademije“, kaže Roberta. „I nisu namenjene
problematičnoj deci. Jedna je Pevačka akademija, a druga je Plesna akademija.
Tu je i Atomska škola; ali ona je za stariju decu.“
„David voli da peva. Ima valjan glas. Ali šta se radi u tim akademijama
sem pevanja i plesanja? Drže li odgovarajuću nastavu? I primaju li ovako malu
decu?“
„Ne razumem se mnogo u obrazovanje, Ines. Sve porodice koje znam u
Estrelji šalju svoju decu u normalne škole. Ali sigurna sam da se u
akademijama uče bar osnove – znate već, čitanje i pisanje, i tome slično. Ako
hoćete, mogu da pitam Sestre.“
„A Atomska škola?“ upita on. „Šta se tamo uči?“
„Kod njih se uči o atomima. Posmatraju kroz mikroskop kako atomi rade
to što rade, šta god to bilo. Samo toliko znam.“
On i Ines se zgledaju. „Imaćemo na umu te akademije“, kaže on. „Zasad
smo savršeno zadovoljni životom ovde na farmi. Mislite li da bismo mogli da
ostanemo i kad se berba završi, ako ponudimo Sestrama da plaćamo neku
malu stanarinu? U suprotnom ćemo morati da prolazimo kroz čitavu
petljavinu registrovanja u Asistencia,8 i da potražimo neki posao i krov nad
glavom, a nismo spremni za to, još nismo – zar ne, Ines?“ Ines odmahne
glavom.
„Razgovaraću ja sa Sestrama“, kaže Roberta. „Razgovaraću sa senjorom
Konsuelo. Ona je najpraktičnija. Ako kaže da možete da ostanete na farmi,
onda biste možda mogli da se javite senjoru Roblesu. On daje privatne časove i
ne naplaćuje mnogo. Radi to iz ljubavi.“
„Ko je senjor Robles?“
„On je glavni inženjer oblasnog vodovoda. Živi tu u dolini, nekoliko
kilometara odavde.“
„Ali zašto bi glavni inženjer oblasnog vodovoda držao privatne časove?“
„Radi on još koješta drugo sem svog posla. On je čovek s mnogo talenata.
Piše istoriju naseljavanja doline.“
„Istoriju. Nisam znao da mesta poput Estrelje imaju istoriju. Ako nam date
telefonski broj senjora Roblesa, javiću mu se. I nećete zaboraviti da
razgovarate sa senjorom Konsuelo?“

8 Šp.: od asistencia social, služba nadležna za dodelu socijalne pomoći. (Prim. prev.)

19
 „Neću. Sigurna sam da joj neće smetati da ostanete ovde dok tražite neki
trajniji smeštaj. Sigurno čeznete da pređete u sopstveni dom.“
„Pa i ne. Zadovoljni smo ovako. Za nas je ovaj nomadski život još avantura
– zar ne, Ines?“
Ines klimne glavom.
„A i dete je srećno. Uči o životu, i pored toga što ne ide u školu. Hoće li na
farmi biti nekih poslova koje ću moći da radim da bih vam uzvratio
ljubaznost?“
„Naravno. Uvek ima sitnih poslova.“ Roberta zamišljeno zastane. „Još
nešto. Kao što sigurno znate, ove godine se radi popis stanovništva. Popisivači
su veoma temeljiti. Svraćaju na sve farme, čak i na one najudaljenije. Prema
tome, ako pokušavate da izbegnete popis – a ne kažem da je tako – ostankom
ovde nećete uspeti u tome.“
„Ništa ne pokušavamo da izbegnemo“, kaže on, Simon. „Nismo begunci.
Naprosto želimo ono što je najbolje za naše dete.“

Sutradan, kasno posle podne, neki kamion dođe na farmu i iz njega izađe
krupan muškarac rumenog lica. Roberta ga dočeka i povede ga u spavaonicu.
„Senjore Simone, senjora Ines, ovo je senjor Robles. Ostaviću vas da popričate
na miru.“
Razgovor je kratak. Senjor Robles, kako kaže, voli decu i dobro se slaže s
njima. Biće mu drago da mladog Davida, o kome je od senjore Roberte čuo sve
najlepše, upozna s osnovama matematike. Ako se slažu, dva puta nedeljno će
dolaziti na farmu da podučava dečaka. Neće prihvatiti nikakvu materijalnu
nadoknadu. Njemu je kontakt s bistrim mladim umom više nego dovoljna
nagrada. On sam, avaj, nema dece. Žena mu je preminula, sam je na svetu. Ako
među decom ostalih berača ima onih koji bi se pridružili Davidu na časovima,
biće dobrodošla. A roditelji, senjora Ines i senjor Simon, takođe mogu da
prisustvuju – to se podrazumeva.
„Neće vam biti dosadno da im predajete elementarnu aritmetiku?“ upita
on, senjor Simon, roditelj.
„Dabome da neće“, odvrati senjor Robles. „Pravom matematičaru su
upravo elementi nauke njeni najzanimljiviji delovi, a usađivanje tih elemenata
u mlad um najizazovniji poduhvat – najizazovniji i najzahvalniji.“

20
 On i Ines proslede ponudu senjora Roblesa malobrojnim beračima
preostalim na farmi, ali kad dođe vreme za prvi čas, David je jedini đak, a on,
Simon, jedini prisutni roditelj.
„Znamo šta je jedan“, kaže senjor Robles započinjući čas, „ali šta su dva?
To je pitanje koje se danas nalazi pred nama.“
Dan je topao, bez vetra. Sede pod senovitim drvetom ispred spavaonice,
senjor Robles i dečak za stolom jedan preko puta drugog, on diskretno sa
strane, s Bolivarom kraj nogu.
Senjor Robles izvadi iz prednjeg džepa dve olovke i stavi ih na sto jednu
do druge. Iz drugog džepa ispovrti staklenu bočicu, istrese iz nje dve bele
tablete, pa ih stavi pokraj olovaka. „Šta ove“ – dlan mu lebdi iznad olovaka – „i
ove“ – drugi dlan lebdi mu iznad tableta – „imaju zajedničko, mladiću?“
Dečak ćuti.
„Ako ne obraćamo pažnju na njihovu upotrebu kao oruđa za pisanje ili
lekova, i posmatramo ih samo kao predmete, postoji li neko svojstvo koje je
ovima“ – on pomeri olovke malo udesno – „i ovima“ – pomeri tablete malo
ulevo – „zajedničko? Bilo koje svojstvo po kom su slični?“
„Tu su dve olovke i dve tablete“, kaže dečak.
„Odlično!“ kaže senjor Robles.
„Dve tablete su iste, ali dve olovke nisu, zato što je jedna plava, a druga je
crvena.“
„Ali i pored toga ih ima dve, je li tako? Prema tome, koje je zajedničko
svojstvo tableta i olovaka?“
„Da ih ima dve. Dve olovke i dve tablete. Ali nisu iste dve.“
Senjor Robles dobaci njemu, Simonu, iznervirani pogled. Izvadi iz
džepova još jednu olovku, još jednu tabletu. Sad su na stolu tri olovke, tri
tablete. „Šta je zajedničko“ – drži dlan iznad olovaka – „ovima“ – drži drugi
dlan iznad tableta – „i ovima?“
„Ima ih tri“, kaže dečak. „Ali nisu iste tri, zato što su olovke različite.“
Senjor Robles zanemari ovo pojašnjenje. „I to ne moraju da budu olovke
ili tablete, je li tako? Mogu mirne duše da zamenim olovke pomorandžama i
tablete jabukama, i odgovor će biti isti: ima ih tri. Tri je ono što predmeti na
levoj strani, pomorandže, imaju zajedničko s predmetima na desnoj strani,
jabukama. Ima ih po tri komada u svakom skupu. Dakle, šta smo naučili?“
Potom, pre no što dečak odgovori, obavesti ga šta su naučili: „Naučili smo da
tri ne zavisi od toga šta čini skup, da li su to jabuke, pomorandže, olovke ili
tablete. Tri je naziv svojstva koje je tim skupovima zajedničko. „A“ – on ukloni
jednu olovku i jednu tabletu – „tri nije isto što i dva, zato što sam“ – on otvori
dlan u kom drži nedostajuću olovku, nedostajuću tabletu – „oduzeo po jedan

21
predmet, jedan predmet iz svakog skupa. Dalde, šta smo naučili? Naučili smo o
dva i tri, a na potpuno isti način možemo da naučimo o četiri i pet, i tako dalje
do sto, do hiljadu, do milion. Naučili smo nešto o broju, naime, da je svaki broj
naziv svojstva koje dele određeni predmeti na svetu.“
„Do milion miliona“, kaže dečak.
„Do milion miliona i dalje“, složi se senjor Robles.
„Do zvezda“, kaže dečak.
„Do broja zvezda“, složi se senjor Robles, „koji lako može biti beskonačan,
ali to još ne znamo pouzdano. Dakle, šta smo dosad postigli na prvom času?
Saznali smo šta je broj, i takođe smo saznali da je brojanje – jedan, dva, tri,
četiri i tako dalje – način da utvrđenim redom prelazimo s jednog broja na
drugi. Dakle, da rezimiramo. Reci mi, Davide, šta je dva?“
„Dva je kad na stolu imamo dve olovke ili dve tablete ili dve jabuke ili dve
pomorandže.“
„Da, vrlo dobro, takoreći tačno ali ne potpuno tačno. Dva je svojstvo koje
im je zajedničko, jabukama i pomorandžama ili nekom drugom predmetu.“
„Ali to mora da bude tvrd predmet“, kaže dečak. „Ne sme da bude mekan.“
„To može da bude tvrd predmet ili mekan predmet. Mogu da posluže bilo
koji predmeti na svetu, bez ograničenja, pod uslovom da ih je više od jedan. To
je ono važno. Svaki predmet na svetu podložan je aritmetici. Štaviše, svaki
predmet u univerzumu.“
„Ali ne voda. Ili povraćka.“
„Voda nije predmet. Čaša vode je predmet, ali voda sama po sebi nije
predmet. Drugi način da to kažemo jeste da voda nije brojiva. Poput vazduha
ili zemlje. Voda i vazduh takođe nisu brojivi. Ali zato možemo da izbrojimo
kofe pune zemlje ih kanistere vazduha.“
„Je li to dobro?“ upita dečak.
Senjor Robles spremi olovke u džep, vrati tablete u bočicu, okrene se
prema njemu, Simonu. „U četvrtak ću ponovo da navratim“, kaže. „Tada
možemo da pređemo na sabiranje i oduzimanje – kako ujedinjavamo dva
skupa da dobijemo zbir ih odstranjujemo elemente skupa da dobijemo razliku.
U međuvremenu, vaš sin može da vežba brojanje.“
„Ja već umem da brojim“, kaže dečak. „Umem da brojim do milion. Sam
sam to naučio.“
Senjor Robles ustane. „Svako ume da broji do milion“, kaže on. „Važno je
da shvatiš šta su zapravo brojevi. Zato da imaš čvrstu osnovu.“
„Sigurni ste da nećete da ostanete?“ upita on, Simon. „Ines kuva čaj.“
„Avaj, nemam vremena“, odvrati senjor Robles i odveze se u oblaku
prašine.

22
 Izađe Ines noseći poslužavnik s čajem. „Otišao je?“ upita. „Mislila sam da
će ostati na čaju. To je bio baš kratak čas. Kako je prošao?“
„U četvrtak će ponovo da dođe“, kaže dečak. „Tada ćemo da učimo četiri.
Danas smo naučili dva i tri.“
„Zar vam neće trebati čitava večnost ako učite tako broj po broj?“ kaže
Ines. „Ne postoji neki lakši način?“
„Senjor Robles želi da bude siguran da su osnove čvrste“, kaže on, Simon.
„Kad osnove budu dovoljno čvrste, bićemo spremni da na njima podignemo
naše matematičko zdanje.“
„Šta je zdanje?“ upita dečak.
„Zdanje je građevina. Ovo konkretno zdanje biće kula, rekao bih, koja će
se dizati visoko u nebo. Treba vremena da se sagradi kula. Moramo biti
strpljivi.“
„Njemu je dovoljno da nauči da sabira i oduzima, i to“, kaže Ines, „zato da
ne bude u podređenom položaju u životu. Što mora da bude veliki
matematičar?“
Ćutanje.
„Šta ti misliš, Davide?“ kaže on, Simon. „Da li bi voleo da i dalje imaš
časove? Jesi li išta naučio?“
„Već znam za četiri“, odvrati dečak. „Znam sve brojeve. Rekao sam ti, ali
nisi hteo da me slušaš.“
„Mislim da bi trebalo da otkažemo“, kaže Ines. „To je gubljenje vremena,
ništa više. Možemo da nađemo nekoga drugog da ga podučava, nekoga ko će
hteti da ga podučava računanju.“
On saopšti to Roberti („Baš šteta!“ kaže ona. „Ali vi ste mu roditelji, vi
najbolje znate.“) i telefonira senjora Roblesu. „Neizmerno smo vam zahvalni,
senjore Robles, na velikodušnosti i strpljenu, ali Ines i ja smatramo da je
dečaku potrebno nešto jednostavnije, praktičnije.“
„Matematika nije jednostavna“, na to će senjor Robles.
„Matematika nije jednostavna, slažem se, ali naš plan nikad nije ni bio da
Davida pretvorimo u matematičara. Mi samo ne želimo da on trpi posledice
zbog toga što ne pohađa školu. Želimo da se oseća sigurno baratajući
brojevima.“
„Senjore Simone, vašeg sina sam samo jednom sreo, nisam psiholog,
inženjer sam po struci, ali moram nešto da vam kažem. Podozrevam da mladi
David pati od onoga što nazivaju kognitivnim deficitom. To znači da mu
manjka određena osnovna mentalna sposobnost, a u ovom slučaju je to
sposobnost da klasifikuje predmete na osnovu sličnosti. Ta sposobnost je za
nas ljudska bića, obična ljudska bića, nešto toliko normalno da nismo takoreći

23
ni svesni da je posedujemo. Upravo sposobnost da sagledavamo predmete kao
pripadnike klasa omogućava postojanje jezika. Ne moramo da sagledamo
svako drvo kao zaseban entitet, kao što ga doživljavaju životinje, mi smo u
stanju da ga sagledamo kao primer klase drvo. To ujedno omogućava
postojanje matematike.
„Zašto pominjem klasifikovanje? Zato što je ta sposobnost u određenim
retkim slučajevima slaba ili nedostajuća. Takvi ljudi će uvek imati teškoća s
matematikom i generalno s apstraktnim pojmovima. Podozrevam da je vaš sin
jedan od njih.“
„Zašto mi govorite sve ovo, senjore Robles?“
„Zato što verujem da dečaku dugujete da njegova boljka bude dodatno
ispitana i da potom možda prilagodite oblik njegovog daljeg obrazovanja u
tom smislu. Bilo bi dobro da zakažete pregled kod psihologa, po mogućnosti
nekog specijalizovanog za kognitivne poremećaje. U Ministarstvu obrazovanja
moći će da vam daju njihova imena.“
„Da prilagodimo oblik njegovog daljeg obrazovanja: šta vam to znači?“
„Najjednostavnije rečeno, to znači da bi, ako će on već uvek imati muke s
brojevima i apstraktnim konceptima, možda bilo najbolje da ide, recimo, u
zanatsku školu, gde može da nauči neki koristan, praktičan zanat poput
vodoinstalaterskog ili stolarskog. To je sve. Primio sam na znanje da ste
odlučili da otkažete naše časove matematike, i slažem se s vašom odlukom.
Mislim da je mudra. Svako dobro vama, vašoj ženi i sinu. Laku noć.“
„Razgovarao sam sa senjorom Roblesom“, kaže on Ines. „Odtazao sam
časove. On misli da bi David trebalo da upiše zanatsku školu i da izuči za
vodoinstalatera.“
„Žao mi je što gospodin Robles nije sad ovde, pa da mu udarim šamar“,
kaže Ines. „Uopšte mi se nije dopalo kako izgleda.“
On se sutradan odveze u dolinu, do kuće gospodina Roblesa, i ostavi pred
sporednim vratima litar maslinovog ulja proizvedenog na farmi i karticu.
„Hvala vam. David i njegovi roditelji“, piše na kartici.
Potom ozbiljno popriča s dečakom. „Ako ti nađemo drugog učitelja, nekog
ko će da te podučava običnom računanju, a ne matematici, hoćeš li da ga
slušaš? Hoćeš li da radiš šta ti kaže?“
„Ali slušao sam senjora Roblesa.“
„Znaš ti vrlo dobro da nisi slušao senjora Roblesa. Išao si mu uz nos.
Ismevao si ga. Namerno si pričao gluposti. Senjor Robles je pametan čovek. On
je inženjer s univerzitetskom diplomom. Mogao si da učiš od njega, ali umesto
toga si rešio da izigravaš budalu.“

24
 „Nisam ja budala, senjor Robles je budala. Ja već umem da računam.
Sedam i devet su šesnaest. Sedam i šesnaest su dvadeset tri.“
„Pa zašto mu nisi pokazao da znaš da računaš dok je bio tu?“
„Zato što, po njegovom, moraš prvo da se smanjiš. Moraš da postaneš
sitan kao zrno graška, pa sitan kao zrno graška u zrnu graška, pa sitan kao
zrno graška u zrnu graška koje je u zrnu graška. Tek onda možeš da računaš
na njegov način, kad si sitan sitan sitan sitan sitan.“
„A zašto moraš da budeš tako sitan da bi računao na njegov način?“
„Zato što njegovi brojevi nisu stvarni brojevi.“
„Pa, kamo sreće da si mu tako i objasnio, umesto što si izigravao budalu i
naljutio ga i oterao.“

25
 Četvrto poglavlje

Prođu dani, dunu zimski vetrovi. Benji i njegova porodica se spakuju da

odu. Roberta se ponudi da ih odbaci na autobusku stanicu, gde će da uhvate
autobus prema severu, da potraže posao na nekom od rančeva u velikoj niziji.
Maite i njene dve sestre, u svojoj istovetnoj odeći, dođu da se pozdrave. Maite
ima poklon za Davida; kutijicu koju je napravila od tvrdog kartona, veoma
lepo oslikanu cvetovima i viticama loze. „Ovo je za tebe“, kaže mu. David uzme
kutijicu sav nabusit, ne rekavši ni hvala. Maite mu okrene obraz na poljubac.
On se napravi da ne vidi. Oblivena stidom, Maite se okrene i pobegne. Čak se i
Ines, koja ne mari devojčicu, rastužila zbog njenog jada.
„Zašto si tako okrutan prema Maite?“ ljutito će on, Simon. „Šta ako se
nikad više ne vidite? Zašto da te do kraja života pamti po nečemu tako
ružnom?“
„Ja tebe ne smem da pitam, pa ni ti mene ne smeš da pitaš“, kaže dečak.
„Šta da te pitam?“
„Da me pitaš zašto.“
On, Simon, zbunjeno odmahne glavom.
Te večeri Ines pronađe oslikanu kutijicu bačenu u smeće.
Čekaju da čuju nešto više o akademijama, Pevačkoj i Plesnoj, ali izgleda da
je Roberta zaboravila. Što se tiče dečaka, čini se da je on savršeno srećan tako
sam, dok jurca naokolo po farmi nekim svojim poslom ili sedi na svom ležaju
zadubljen u knjigu. Ali Bolivar, koji ga je prvo vreme pratio u svim njegovim
aktivnostima, sada radije ostaje kod kuće i spava.
Dečak se požali na Bolivara. „Bolivar me više ne voli“, kaže.
„Voli te isto kao i pre“, kaže Ines. „Samo što više nije mlad kao nekad. Nije
mu tako zabavno, kao tebi, da po ceo dan jurca naokolo. Umori se.“
„Jedna godina za psa je isto što i sedam godina za nas“, kaže on, Simon.
„Bolivar je sredovečan.“
„Kada će da umre?“
„Neće tako brzo. Ima on još mnogo godina pred sobom.“
„Ali hoće li umreti?“

26
 „Hoće, umreće. Psi umiru. Smrtni su kao i mi. Ako želiš da imaš ljubimca
koji će da živi duže od tebe, moraćeš da nabaviš slona ih kita.“
Kasnije tog dana, dok je testerisao drva za ogrev – jedan od poslova kojih
se latio – dečak mu dođe s novom zamisli. „Simone, znaš onu veliku mašinu u
šupi? Možemo li da stavimo maslinke u nju i da pravimo maslinovo ulje?“
„Mislim da ne bi išlo, dečko moj. Ti i ja nismo dovoljno snažni da
okrećemo osovinu. U stara vremena su koristili vola. Uprezali su ga u osovinu i
on je išao u krug i okretao zupčanike.“
„A jesu li mu posle davali da pije maslinovog ulja?“
„Da je hteo maslinovog ulja, dali bi mu ga. Ali volovi generalno ne piju
maslinovo ulje. Ne vole ga.“
„A je li on davao mleko?“
„Ne, mleko nam daje krava, a ne vo. Vo nema da da ništa sem svog rada.
Okreće presu za masline ili vuče plug. Mi mu zauzvrat pružamo zaštitu.
Štitimo ga od njegovih neprijatelja, lavova i tigrova koji žele da ga ubiju.“
„A ko štiti lavove i tigrove?“
„Niko. Lavovi i tigrovi odbijaju da rade za nas, stoga ih ne štitimo. Moraju
da se štite sami.“
„Ima li ovde lavova i tigrova?“
„Nema. Njihovo je prošlo. Lavovi i tigrovi su otišli. Otišli su u istoriju. Ako
želiš da nađeš lavove i tigrove, moraćeš da ih potražiš u knjigama. Volove
takođe. I vreme volova je takoreći prošlo. Danas imamo mašine da rade
umesto nas.“
„Trebalo bi da izmisle mašinu za branje maslina. Tada ti i Ines ne biste
morali da radite.“
„Istina. Ali ako izmisle mašinu za branje maslina, tada berači maslina
poput nas neće imati posla, a time ni novca. To je davnašnji spor. Neki su na
strani mašina, neki na strani onih koji beru ručno.“
„Ne sviđa mi se da radim. Rad je dosadan.“
„U tom slučaju, srećan si što imaš roditelje kojima nije teško da rade. Zato
što bi bez nas skapavao od gladi, a to ti se ne bi dopalo.“
„Neću skapavati od gladi. Roberta će mi davati da jedem.“
„Hoće, nema sumnje – zato što je dobrog srca, davače ti da jedeš. Ali da li
stvarno želiš da živiš tako: od tuđe milostinje?“
„Šta je milostinja?“
„Milostinja je ono što dobiješ zahvaljujući tuđoj dobroti, tuđoj
ljubaznosti.“
Dečak ga čudno pogleda.

27
 „Ne smeš se doveka oslanjati na ljubaznost drugih ljudi“, nastavi on.
„Moraš da daješ, pored toga što uzimaš, inače neće biti jednakosti, neće biti
pravde. Kakav čovek želiš da budeš: onaj koji daje ili onaj koji uzima? Šta je
bolje?“
„Biti onaj koji uzima.“
„Stvarno? Stvarno tako misliš? Zar nije bolje davati nego uzimati?“
„Lavovi ne daju. Tigrovi ne daju.“
„A ti bi da budeš tigar?“
„Ne žehm ja da budem tigar. Samo ti kažem. Tigrovi nisu zli.“
„Nisu ni dobri. Oni nisu ljudi, tako da su oni izvan dobrote i zloće.“
„E pa, ne želim ni ja da budem čovek.“
Ne želim ni ja da budem čovek. On prepriča Ines ovaj razgovor.
„Uznemirava me kada tako govori“, kaže on. „Jesmo li napravili veliku grešku
time što smo ga povukli iz škole, što ga podižemo daleko od društva puštajući
ga da do mile volje jurca naokolo s ostalom decom?“
„On voli životinje“, kaže Ines. „Ne želi da bude poput nas, da sedi i brine se
zbog budućnosti. Želi da bude slobodan.“
„Ne bih rekao da na to misli kad kaže kako ne želi da bude čovek“, kaže
on. Ali Ines to ne zanima.

Dođe Roberta donoseći poruku: pozvani su kod Sestara na čaj, u četiri

sata u veHkoj kući. Nek povedu i Davida.
Ines izvadi iz kofera svoju najbolju haljinu i cipele koje uz nju idu. Silno se
nervira zbog toga kakva joj je kosa. „Nisam videla frizera odcako smo otišH iz
Novilje“, kaže. „Izgledam kao ludača.“ Natera dečaka da obuče košulju
ukrašenu karnetima i cipele s dugmićima, i pored toga što se ovaj žaH da su
mu tesne i da mu žuljaju stopala. Potom mu nakvasi i začešlja kosu.
Dođu pred ulazna vrata tačno u četiri. Roberta ih povede dugačkim
hodnikom u stražnji deo kuće, u sobu pretrpanu stočićima i hoklicama i
kojekakvim tričarijama. „Ovo je zimski salon“, kaže Roberta. „Dobija
poslepodnevno sunce. Sedite. Sad će i Sestre. I molim vas, ni reči o patkama –
sećate li se? – onim što ih je ubio onaj drugi dečak.“
„Zašto?“ upita dečak.
„Zato što će da se potresu. Imaju meko srce. Dobar su one svet. Žele da
farma bude utočište za divlje životinje i ptice.“
Dok čekaju, on razgleda slike na zidovima: akvareli, pejzaži (prepozna
jezerce u kom su phvale one zlosrećne patke), lepi ali amaterski radovi.

28
 Uđu dve žene i za njima Roberta noseći poslužavnik s čajem. „To su oni“,
kaže Roberta sva zvanična: „senjora Ines i njen muž senjor Simon, i njihov sin
David. Senjora Valentina i senjora Konsuelo.“
Žene, očigledno sestre, za koje se njemu učini da su šezdesetih godina,
prosede su i jednostavno, strogo obučene. „Čast mi je, senjora Valentina,
senjora Konsuelo“, kaže on naklonivši se. „Dozvolite da vam zahvalim što ste
nam dopustile da stanujemo na vašem predivnom imanju.“
„Ja nisam njihov sin“, kaže David smirenim, odmerenim glasom.
„O“, izusti jedna od sestara u šaljivom iznenađenju, Valentina ih Konsuelo,
ne zna koja je koja. „A čiji si, onda?“
„Ničiji“, David će odlučno.
„Znači, ti si ničiji sin, mladiću“, kaže Valentina ih Konsuelo. „Zanimljivo.
Zanimljiva okolnost. Koliko imaš godina?“
„Šest.“
„Šest. I ne ideš u školu, koliko shvatam. Zar ne bi voleo da ideš u školu?“
„Išao sam već.“
„I?“
Umeša se Ines. „Upisali smo ga u školu u prethodnom mestu u kom smo
živeli, ali tamo je imao loše učitelje, pa smo odlučili da ga školujemo kod kuće.
Zasad.“
„Daju deci testove“, doda on, Simon, „mesečne testove, da procene koliko
su napredovali. Davidu se nije dopadalo da ga procenjuju, pa je pisao
besmislene odgovore u tim testovima, što ga je uvalilo u nevolju. Sve nas je
uvalilo u nevolju.“
Sestra ne obrati pažnju na njega. „Zar ne bi voleo da ideš u školu, Davide, i
da upoznaš drugu decu?“
„Draže mi je da se školujem kod kuće“, odvrati David cifrasto.
Za to vreme je druga sestra sipala čaj. „Pijete li sa šećerom, Ines?“ upita.
Ines odmahne glavom. „A vi, Simone?“
„Je li to čaj?“ upita dečak. „Ne volim čaj.“
„Onda ne moraš da ga piješ“, kaže ta sestra.
„Sigurno se pitate, Ines, Simone“, kaže prva sestra, „zašto smo vas pozvali
da dođete. Dakle, Roberta nam je pričala o vašem sinu, kako je pametan dečko,
pametan i pristojan, kako gubi vreme s decom berača a trebalo bi da uči.
Razgovarale smo o tome, moje sestre i ja, i pomislile smo da vam nešto
predložimo. Uzgred, ako se pitate gde je treća sestra, pošto sam svesna da smo
u celom kraju poznate kao Tri Sestre, reći ću vam da se senjora Alma nažalost
ne oseća dobro. Pati od melanholije i danas je jedan od onih dana kad je ta

29
melanholija savlada. Jedan od njenih crnih dana, kako ih zove. Ali ona se u
potpunosti slaže s našim predlogom.
„Taj predlog glasi da upišete svog sina u jednu privatnu akademiju u
Estrelji. Roberta vam je rekla nešto malo o akademijama, koliko znam: postoje
Pevačka i Plesna akademija. Mi bismo vam preporučile Plesnu. Poznajemo
upravitelja, senjora Aroja, i njegovu suprugu, i možemo da jemčimo za njih.
Pored plesne obuke, nude i odlično opšte obrazovanje. Mi, moje sestre i ja,
obavezujemo se da ćemo da plaćamo školarinu za vašeg sina sve dok je učenik
te akademije.“
„Ne volim ples“, kaže David. „Ja volim pevanje.“
Dve sestre se zgledaju. „Nemamo nikakvih ličnih kontakata u Pevačkoj
akademiji“; kaže Valentina ili Konsuelo, „ali mislim da ne grešim kad kažem da
ne nude opšte obrazovanje. Njihov zadatak je da ljude obuče da postanu
profesionalni pevači. Želiš li ti, Davide, da budeš profesionalni pevač kad
porasteš?“
„Ne znam. Još ne znam šta želim da budem.“
„Ne želiš da budeš vatrogasac ili da voziš lokomotivu, kao ostali mah
dečaci?“
„Ne. Želeo sam da budem spasilac, ali nisu mi dah.“
„Ko ti nije dao?“
„Simon.“
„A zašto se Simon protivi da ti budeš spasilac?“
Progovori on, Simon. „Ne protivim se da bude spasilac. Ne protivim se
ničemu što planira ih o čemu sanja. Što se mene tiče – možda njegova majka
drugačije misli – može da bude spasilac, vatrogasac, čovek na mesecu, šta god
želi. Ne upravljam njegovim životom, više se čak i ne pretvaram da ga
savetujem. Da budem iskren, izmorio nas je svojom svojeglavošću, svoju
majku i mene. Kao buldožer je. Pregazio nas je. Pregaženi smo. Nemamo više
snage da se odupiremo.“
Ines ga pogleda zinuvši od zaprepašćenja. David se osmehne sebi u bradu.
„Baš čudan nastup!“ kaže Valentina. „Godinama nisam čula takav. A ti,
Konsuelo?“
„Ne, godinama nisam“, kaže Konsuelo. „Vrlo dramatičan! Hvala vam,
Simone. Dakle, šta kažete na naš predlog da se mladi David upiše na Plesnu
akademiju?“
„Gde se nalazi ta akademija?“ upita Ines.
„U gradu, u samom centru, u istoj zgradi kao i muzej umetnosti. Nažalost,
nećete moći da stanujete ovde na farmi. Predaleko je. Previše biste vremena
trošili na putovanje. Moraćete da nađete smeštaj u gradu. Ali svakako vam ne

30
bi bilo lepo ovde, sad kad se berba završila. Bili biste previše usamljeni,
dosađivali biste se.“
„Uopšte nam nije dosadno“, kaže on, Simon. „Naprotiv, procvetali smo.
Uživamo u svakom trenutku života na farmi. Štaviše, dogovorio sam se s
Robertom da doprinosim radeći sitne poslove dok stanujemo u barakama. Tih
poslova uvek ima, čak i van sezone. Orezivanje, na primer. Čišćenje.“
On pogleda u Robertu očekujući podršku. Ona postojano zuri u daljinu.
„Kad kažete barake, mislite na spavaonice“, kaže Valentina. „Spavaonice
će preko zime biti zatvorene, tako da tamo ne možete ostati. Ali Roberta može
da vas posavetuje gde da potražite stan. A ako sve drugo omane, tu je
Asistencia.“
Ines ustane. On takođe.
„Niste nam dali odgovor“, kaže Konsuelo. „Treba li vam vremena da
porazgovarate o tome? Šta ti misliš, mladiću? Zar ne bi voleo da se upišeš na
Plesnu akademiju? Tamo bi upoznao drugu decu.“
„Želim da ostanem ovde“, kaže dečak. „Ne volim ples.“
„Nažalost“, kaže senjora Valentina, „ovde ne možeš da ostaneš. Osim toga,
budući da si mlad i da nemaš nikakva znanja o svetu već samo predrasude,
nisi u položaju da odlučuješ o svojoj budućnosti. Moj predlog“ – ona pruži
ruku, zadene mu prst pod bradu, pa mu podigne glavu tako da mu nema druge
do da gleda u nju – „moj predlog je da pustiš svoje roditelje, Ines i Simona, da
porazgovaraju o našoj ponudi, i da se posle povinuješ njihovoj odluci, kakva
god da bude, u duhu prave sinovlje poslušnosti. Jesi li me razumeo?“
David je mirno gleda pravo u oči. „Šta je sinovlja posluš nost?“, upita.

31
 Peto poglavlje

S dugačkom kolonadom od peščara na pročelju, muzej umetnosti leži na

severnoj strani glavnog gradskog trga u Estrelji. Kao što im je rečeno, prođu
pored glavnog ulaza i upute se ka uzanim vratima u sporednoj ulici, iznad
kojih kitnjastim zlatnim slovima piše Academia de la Danza,9 a strelica
pokazuje u pravcu stepeništa. Popnu se na drugi sprat, prođu kroz pokretna
vrata i nađu se u velikom, dobro osvetljenom studiju, praznom ako se izuzme
pijanino u uglu.
Uđe jedna žena, visoka, vitka, sva u crnom. „Mogu li da vam pomognem?“
upita.
„Zelela bih da razgovaram s nekim u vezi s upisom mog sina“, kaže Ines.
„Upisom vašeg sina u…?“
„U vašu Akademiju. Verujem da je senjora Valentina razgovarala o tome s
vašim upraviteljem. Moj sin se zove David. Uveravala nas je da deca koja upišu
vašu Akademiju dobijaju i opšte obrazovanje. To jeste, nastava še ne svodi
samo na ples.“ Izgovori reč ples s izvesnom dozom prezira.
„Istina, senjora Valentina je razgovarala s nama o vašem sinu. ali
objasnila sam joj, a bilo bi dobro da i vama objasnim, senjora: ovo nije obična
škola niti zamena za običnu školu. Ovo je akademija posvećena odgoju duše
kroz muziku i ples. Ako želite da vaše dete dobija regularno obrazovanje, više
će vam odgovarati državni školski sistem.“
Odgoj duše. On dotakne Inesinu ruku. „Ako smem da kažem“, kaže on
obraćajući se bledolikoj mladoj ženi, u toj meri bledoj da izgleda kao da kapi
krvi u njoj nema – padne mu na pamet reč alabastra – ali svejedno je lepa,
upadljivo lepa – možda je to i podstaklo odbojnost u Ines, ta lepota, kao da je
neka statua oživela i odlutala iz muzeja – „ako smem da kažem… Mi smo
stranci u Estrelji, tek smo došli. Radimo na farmi koja pripada senjori
Valentini i njenim sestrama, privremeno, dok se ne snađemo ovde. Sestre su
bile tako dobre da se zainteresuju za Davida i ponudile su da snose trošak
njegovog školovanja na vašoj Akademiji, o kojoj su nam rekle sve najlepše.

9 Šp.: plesna akademija. (Prim. prev.)

32
Kažu da ste poznati po tome što nudite odlično opšte obrazovanje, te da je vaš
upravitelj, senjor Arojo, ugledan pedagog. Možemo li da zakažemo razgovor s
gospodinom Arojom?“
„Gospodin Arojo, moj muž, nije dostupan. Ove nedelje još nema nastave.
Nastava počinje u ponedeljak, posle raspusta. Ali ako želite da razgovarate o
nekim praktičnim pitanjima, o tome možete i sa mnom. Kao prvo, hoće li vaš
sin stanovati u našem internatu?“
„U internatu? Nisu nam rekli da imate internat.“
„Broj učenika koje primamo u internat je ograničen.“
„Ne, David će stanovati kod kuće, zar ne, Ines?“ Ines potvrdno klimne.
„U redu. Kao drugo, obuća. Ima li vaš sin plesne papuče? Nema? Trebaće
mu. Napisaću vam adresu radnje u kojoj možete da ih kupite. Takođe, trebaće
mu i lakša, komotnija odeća. Važno je da telo bude slobodno.“
„Plesne papuče. Postaraćemo se da ih kupimo. Pomenuli ste maločas
dušu, odgoj duše. U kom pravcu usmeravate dušu tim odgojem?“
„U pravcu dobra. Pokoravanja dobru. Zašto pitate?“
„Ni iz kakvog posebnog razloga. A ostali predmeti, osim plesa? Treba li da
kupimo neke knjige?“
U pojavi te žene ima nečega uznemirujućeg, nečega što nije uspevao da
odredi. Ali sada prepozna šta je to. Ona nema obrve. Obrve su joj počupane ili
obrijane; ili možda nisu nikad ni izrasle. Ispod kose, prilično retke, pokupljene
pozadi tako da joj zateže kožu glave, pruža se prostranstvo golog čela široko
kao njegov dlan. Oči plavlje od neba susretnu njegov pogled smireno,
samopouzdano. Prozrela me je, pomisli on, prozrela je čitav ovaj razgovor. Nije
tako mlada kako je pomislio u prvi mah. Trideset? Trideset pet?
„Knjige?“ Ona nehajno odmahne rukom. „Knjige će doći kasnije. Sve u
svoje vreme.“
„A učionice?“ upita Ines. „Mogu li da vidim učionice?“
„Ovo je naša jedina učionica.“ Ona pređe pogledom po studiju. „Ovde deca
plešu.“ Koraknuvši bliže, uzme Ines za ruku. „Senjora, morate da shvatite da je
ovo plesna akademija. Na prvom mestu je ples. Sve ostalo je na drugom. Sve
ostalo sledi kasnije.“
Ines se na njen dodir vidljivo ukruti. On i previše dobro zna koliko se Ines
uzdržava od ljudskog dodira, koliko ga se kloni, štaviše.
Senjora Arojo se okrene prema dečaku. „Davide – tako se zoveš?“
On očekuje uobičajeni prkos, uobičajeno poricanje („To nije moje pravo
ime“). Ali ne: dečak podigne lice prema njoj, kao cvet kad se otvara.
„Dobro došao na našu Akademiju, Davide. Sigurna sam da će ti se ovde
dopasti. Ja sam senjora Arojo i ja ću voditi računa o tebi. Dakle, čuo si šta sam

33
rekla tvojim roditeljima u vezi s plesnim papučama i nenošenjem tesne
odeće?“
„Jesam.“
„Vrlo dobro. Čekam te u ponedeljak ujutru, tačno u osam. Tada počinje
novo tromesečje. Priđi. Opipaj pod. Divan je, zar ne? Postavljen je naročito za
ples, i napravljen od kedrova što rastu visoko u planinama, veštim rukama
stolara, majstora svog zanata, koji su ga uglačah onoliko koliko je to uopšte
moguće. Svake nedelje ga natrljamo voskom sve dok ne zasija, a stopala đaka
ga svakoga dana ponovo naglancaju. Kako je samo gladak i topao! Osećaš li tu
toplinu?“
Dečak potvrdno klimne. Još ga nikad nije video ovako pristupačnog –
pristupačnog, punog poverenja, detinjastog.
„A sada doviđenja, Davide. Vidimo se u ponedeljak, ponesi svoje nove
papuče. Doviđenja, senjora. Doviđenja, senjor.“ Pokretna vrata zatvore se za
njom.
„Baš je visoka, zar ne, ova senjora Arojo?“ kaže on dečaku. „Visoka i
graciozna, kao prava plesačica. Sviđa li ti se?“
„Da.“
„Znači, odlučeno je? Ići ćeš u njenu školu?“
„Hoću.“
„I možemo da kažemo Roberti i Sestrama da smo se raspitali i da smo
zadovoljni onim što smo saznali?“
„Možete.“
„Šta ti kažeš, Ines: jesmo li zadovoljni onim što smo saznali?“
„Reći ću ti šta mislim pošto vidim kakvo obrazovanje pružaju.“
Izlaz na ulicu zapreče im leđa nekog muškarca. Ovaj je u izgužvanoj sivoj
uniformi; kapa mu je gurnuta na potiljak; on stoji i puši cigaretu.
„Izvinjavam se“, kaže on.
Zanesen u misli, muškarac se trgne, a onda se pribere i kitnjastim
pokretom mahne im da prođu: „Señora y señores…“10 Dok prolaze pored
njega, zapahnu ih duvanski dim i vonj neoprane odeće.
Na ulici, dok oklevaju pokušavajući da se snađu, muškarac u sivom
progovori: „Tražite li muzej, senjor?“
On se okrene i pogleda ga. „Ne – bih smo u Plesnoj akademiji.“
„Ali, u Akademiji Ane Magdalene!“ Glas mu je dubok, pravi bas. Bacivši
cigaretu iz ruke, priđe im. „Da pogađam: upisaćeš se na Akademiju, momče, i
postaćeš čuveni plesač! Nadam se da ćeš jednog dana naći vremena da dođeš i

10 Šp.: Gospođo i gospodo… (Prim. prev.)

34
plešeš za mene.“ On pokaže žute zube u velikom, sveobuhvatnom osmehu.
„Dobro došao!
Budeš li pohađao Akademiju, često ćeš me viđati, stoga dozvoli da se
predstavim. Ja sam Dmitri. Radim u muzeju, gde sam glavni poslužitelj – to je
moja titula, i kako je samo veličanstvena! Šta radi glavni poslužitelj? Dakle,
dužnost glavnog poslužitelja je da čuva muzejske slike i skulpture, da ih štiti
od prašine i prirodnih neprijatelja, da ih uveče zaključa na sigurno i ujutru
oslobodi. Kao glavni čuvar, tu sam svakog dana sem subote i tako, normalno,
imam priliku da upoznam sav mladi svet s Akademije, njih i njihove roditelje.“
On se okrene prema njemu, Simonu. „Šta mislite o uvaženoj Ani Magdaleni? Je
li vas impresionirala?“
On i Ines se zgledaju. „Razgovarali smo sa senjorom Arojo, ali još nismo
doneli odluku“, kaže on. „Moramo da razmotrimo sve opcije.“
Dmitri, taj oslobodilac statua i slika, namršti se. „Ma nema potrebe. Šta tu
ima da se razmatra. Bili biste glupi da odbijete Akademiju. Doveka biste se
kajali. Senjor Arojo je umetnik, istinski umetnik. Za to ne postoji druga reč.
Čast nam je što je tu među nama, u Estrelji, koja nikad nije bila nikakav veliki
grad, da nam podučava decu plesnoj umetnosti. Da sam na mestu vašeg sina,
moljakao bih danonoćno za upis na Akademiju. Slobodno zaboravite sve ostale
opcije, koje god da su.“
On nije siguran da mu se dopada taj Dmitri, s tom svojom smrdljivom
odećom i masnom kosom. Svakako mu se ne dopada što mu pridikuje na
javnom mestu (prepodne se zahuktalo, ulice su pune ljudi). „Pa“, kaže on, „ta
odluka je ipak na nama, zar ne, Ines? A sad moramo da idemo. Doviđenja.“ On
uzme dečaka za ruku i oni krenu.
U kolima, dečak prvi put progovori. „Zašto ti se ne sviđa?“
„Čuvar muzeja? Nije reč o tome da li mi se sviđa ili ne. To je nepoznat
čovek. Ne zna nas, ne žna našu situaciju. Ne bi trebalo da zabada nos u naše
stvari.“
„Ne sviđa ti se zato što ima bradu.“
„Gluposti.“
„Nema bradu“, kaže Ines. „Postoji razlika između nošenja fine, uredne
brade i nevođenja računa o svom izgledu. Taj čovek nit se brije, nit se pere, nit
nosi čistu odeću. Nije dobar primer deci.“
„Ko je dobar primer deci? Je li Simon dobar primer?“
Ćutanje.
„Simone, jesi li ti dobar primer?“ uporan je dečak.
Pošto Ines neće da se založi za njega, on mora da se založi sam za sebe.
„Trudim se“, kaže. „Trudim se da budem dobar primer. Ako ne uspevam u

35
tome, to svakako nije zato što ne pokušavam. Nadam se da sam, sve u svemu,
dobar primer. Ali o tome moraš sam da prosudiš.“
„Ti mi nisi otac.“
„Ne, nisam. Ali to me ne čini nesposobnim – zar ne? – da budem primer.“
Dečak ne odgovori. Štaviše, izgubi interesovanje, isključi se, zagleda se
rasejano kroz prozor (prolaze kroz neverovatno sumoran deo grada, čitave
blokove kutijastih malih kuća). Usledi dugo ćutanje.
„Dmitri zvuči kao simitar“, najednom će dečak. „Za odsecanje glave.“11
Pauza. „Možda se vama ne sviđa, ali meni se sviđa. Hoću da idem na
Akademiju.“
„Dmitri nema nikakve veze s Akademijom“, kaže Ines. „On je običan
vratar. Ako hoćeš da ideš na Akademiju, ako si čvrsto odlučio, onda ćeš ići. Ali
čim počnu da se žale kako si prepametan za njih i požele da te šalju kod
psihologa i psihijatara, smesta te ispisujem.“
„Ne moraš da budeš pametan da bi plesao“, kaže dečak. „Kada ćemo da
kupimo moje plesne papuče?“
„To ćemo odmah da obavimo. Simon će sada da nas odbaci do prodavnice
obuće, na adresu koju nam je dala ona žena.“
„Tebi je takođe mrska?“ kaže dečak.
Sad je na Ines red da se zagleda kroz prozor.
„Meni se ona dopada“, kaže dečak. „Lepa je. Lepša je od tebe.“
„Trebalo bi da naučiš da o ljudima sudiš na osnovu njihovih unutrašnjih
kvaliteta“, kaže on, Simon. „Ne samo po tome da li su lepi ili nisu. Ih da li su
bradati.“
„Šta su unutrašnji kvaliteti?“
„Unutrašnji kvaliteti su osobine poput ljubaznosti i iskrenosti, i osećaja za
pravdu. Zasigurno si čitao o njima u Don Kihotu. Postoji mnoštvo unutrašnjih
kvaliteta, više nego što umem da nabrojim ovako na brzinu, morao bi da budeš
filozof pa da znaš čitav spisak, ali lepota nije unutrašnji kvalitet. Tvoja majka je
lepa isto koliko i senjora Arojo, samo na drugačiji način.“
„Senjora Arojo je ljubazna.“
„Jeste, slažem se, čini se da je ljubazna. Izgleda da si joj se dopao.“
„Znači, poseduje unutrašnje kvalitete.“
„Tačno, Davide, ljubazna je, a i lepa je. Ali lepota i ljubaznost nisu
međusobno povezane. Možemo da se rodimo lepi, a možemo da se rodimo i
sasvim običnog izgleda, niko nas ne pita šta bismo više voleli. Ljubaznost,

11 Jednosekla kriva sablja. (Prim. prev.)

36
međutim, nije slučajna. Ne rađamo se ljubazni. Naučimo da budemo ljubazni.
Postanemo ljubazni. U tome je razlika.“
„Dmitri takođe poseduje unutrašnje kvalitete.“
„Može biti da Dmitri zaista poseduje unutrašnje kvalitete, može biti da
sam prenagljeno sudio o njemu, priznajem. Naprosto nisam uočio nijedan od
njegovih unutrašnjih kvaliteta, barem danas nisam. Nisu se ispoljili.“
„Dmitri je ljubazan. Šta znači uvaženu? Zašto je rekao uvažena Ana
Magdalena ?“
„Uvažen. U Don Kihotu si začelo naišao na tu reč. Kad nekoga uvažavamo,
to znači da ga poštujemo i cenimo. Dmitri je, međutim, izrekao tu reč ironično.
Salio se, na neki način. Uvažen se obično upotrebljava kada govorimo o
starijim ljudima, a ne o nekome ko je godina senjore Arojo. Na primer, zvučalo
bi smešno da te nazovem uvaženim mladim Davidom.“
„Uvaženi stari Simon. To je takođe smešno.“
„Ako ti tako kažeš.“
Ispostavi se da se plesne papuče prave samo u dve boje, zlatnoj i srebrnoj.
Dečak odbije i jedne i druge.
„Je li to za Akademiju senjora Aroja?“ upita prodavač. „Jeste.“
„Sva deca na Akademiji opremljena su našim plesnim papučama“, kaže
prodavač. „Sva, bez izuzetka, nose zlatne ili srebrne. Pojaviš li se u crnim ili
belim papučama, momče, bogme ima vrlo čudno da te gledaju.“
Prodavač je visok, pogrbljen muškarac, brkova tako tankih kao da su mu
parčetom uglja nacrtani na naušnici.
„Čuješ li šta gospodin kaže, Davide?“, kaže on, Simon. „Zlatne ili srebrne,
ih ćeš da plešeš u čarapama. Dakle?“
„Zlatne“, kaže dečak.
„Daćete nam zlatne“, kaže on prodavcu. „Pošto su?“
„Četrdeset devet reala“, kaže prodavač. „Nek proba ovu veličinu.“
On pogleda u Ines. Ines odmahne glavom. „Četrdeset devet reala za dečje
papuče“, kaže. „Kako možete da ih tako zacenite?“
„Napravljene su od jareće kože. I nisu to neke obične papuče. Namenjene
su baš za plesače. Imaju ugrađeno ojačanje za tabane.“
„Četrdeset reala“, kaže Ines.
Prodavač odmahne glavom. „Dobro, u redu, četrdeset devet“, kaže on,
Simon.
Prodavač smesti dečaka da sedne, izuje mu cipele, pa mu navuče na
stopala plesne papuče. Stoje mu kao salivene. On plati prodavcu njegovih
četrdeset devet reala. Prodavač spakuje papuče u njihovu kutiju i doda kutiju
Ines. Oni čunke izađu iz prodavnice.

37
 „Smem li ja da ih nosim?“ upita dečak. „Jesu li stajale mnogo novca?“
„Mnogo novca za par papuča“, kaže Ines. „Ali da li je to mnogo novca?“
On sačeka hoće li Ines da odgovori, ali ona ćuti. „Mnogo novca je veoma
širok pojam“, on će strpljivo. „Četrdeset devet reala je mnogo novca za par
papuča. S druge strane, četrdeset devet reala ne bi bilo mnogo novca za kola ili
kuću. Voda ovde u Estrelji ne staje gotovo ništa, međutim, da si u pustinji i da
umireš od žeđi, dao bi sve što imaš za samo gutljaj vode.“
„Zašto?“ upita dečak.
„Zašto? Zato što je od svega važnije da preživiš.“
„Zašto je od svega važnije da preživimo?“
On taman zausti da odgovori, da ga kaže ispravnim, strpljivim, poučnim
rečima, ali nešto počne da navire u njemu. Gnev? Ne. Razdraženost? Ne: više
od toga. Obeshrabrenost? Možda: obeshrabrenost u jednom od svojih slabijih
vidova. Zašto? Zato što bi voleo da veruje kako vodi dete kroz lavirint
moralnog života, dok zapravo ispravno, strpljivo odgovara na njegova
neprestana pitanja zašto. ali gde je bilo kakav dokaz da dete upija njegove
savete ili da uopše čuje to što mu on kaže?
Zastane u pola koraka na prepunom trotoaru. Ines i dečak takođe stanu, i
zbunjeno se zagledaju u njega. „Razmišljaj o tome ovako“, kaže on. „Potucamo
se kroz pustinju, ti, Ines i ja. Kažeš mi da si žedan i ja ti dam čašu vode. Umesto
da tu vodu popiješ, ti je prospeš po pesku. Kažeš da si žedan odgovora: Zašto
ovo? Zašto ono? Ja ti, zato što sam strpljiv, zato što te volim, svaki put dam
odgovor, koji ti prospeš po pesku. Danas sam se konačno umorio nudeći te
vodom. Zašto je važno da preživimo? Ako ti se ne čini da je život važan, nek ti
bude.“
Ines preneraženo podigne ruku do usta. Što se tiče dečaka, on se namršti.
„Kažeš da me voliš, ali ne voliš me“, kaže on. „Samo se praviš.“
„Dajem ti najbolje odgovore koje imam, a ti ih odbacuješ kao neko dete.
Nemoj da se iznenadiš ako mi jednog dana ponestane strpljenja s tobom.“
„Uvek to kažeš. Uvek mi kažeš da sam dete.“
„Ti jesi dete, ponekad čak i blesavo dete.“
Neka sredovečna žena, s korpom preko ruke, zastala je i sluša ih. Potom
došapne Ines nešto što on ne razabere. Ines žurno odmahne glavom.
„Hajde, polazite“, reče Ines, „pre no što dođe policija i odvede nas.“
„A zašto će policija da nas odvede?“ upita dečak.
„Zato što se Simon ponaša kao ludak, dok mi stojimo ovde i slušamo
njegove besmislice. Zato što remeti javni red i mir.“

38
 Šesto poglavlje

Dođe ponedeljak i njemu padne u zadatak da odbaci dečaka u njegovu

novu školu. Stignu dobrano pre osam. Vrata studija su otvorena, ali unutra
nema nikoga. On sedne na klavirsku stolicu. Zajedno čekaju.
Otvore se vrata pozadi i uđe senjora Arojo, sva u crnom kao i prošli put.
Prođe ne obrativši pažnju na njega, stane ispred dečaka i uzme ga za ruke.
„Dobro došao, Davide“, kaže mu. „Vidim da si poneo knjigu. Hoćeš li mi je
pokazati?“
Dečak joj pruži svog Don Kihota. Ona namršteno zagleda knjigu, prelista
je, pa mu je vrati.
„A imaš li svoje plesne papuče?“
Dečak izvadi papuče iz njihove platnene kese.
„Dobro. Znaš li kako nazivamo zlato i srebro? Nazivamo ih plemenitim
metalima. Gvožđe, bakar i olovo nazivamo prostim metalima. Plemeniti metali
su gore, prosti metali ispod njih. Baš kao što postoje plemeniti i prosti metali,
tako postoje plemeniti i prosti brojevi. Naučićeš da plešeš plemenite brojeve.“
„Nisu od pravog zlata“, kaže dečak. „To je samo boja.“
„To jeste samo boja, ali boje imaju značenje.“
„Idem ja sad“, kaže on, Simon. „Posle podne ću doći po tebe.“ On poljubi
dečaka u potiljak. „Doviđenja, mali moj. Doviđenja, senjora.“
Ne znajući kako drugačije da ubije vreme, on odšeta u muzej umetnosti.
Na zidovima nema naročito mnogo slika. Safirni klanac u smiraj. Kompozicija I.
Kompozicija II. Pijanac. Imena slikara mu ništa ne znače.
„Dobro jutro, senjor“, kaže poznat glas. „Kako vam se činimo?“
To je Dmitri, bez kape na glavi i tako raščupan i neuredan kao da je
maločas ustao iz kreveta.
„Zanimljivo“, odgovori on. „Nisam stručnjak. Postoji li estreljska škola
slikanja, neki estreljski stil?
Dmitri ne obrati pažnju na pitanje. „Gledao sam kad ste doveli sina. To je
veliki dan za njega, prvi dan kod Arojovih.“
„Da.“

39
 „I mora da ste imali prilike da razgovarate sa senjorom Arojo. S Anom
Magdalenom. Kakva plesačica! Ali bezdetna, avaj. Želi da ima sopstvenu decu,
ali ne može. Muka je to njena, njen jad. Ne biste pomislili, je l’ te, kad je
pogledate – jad? Pomislili biste da je jedan od onih spokojnih anđela što žive
od nektara. Mali gudjaj tu i tamo, ništa više, hvala lepo. ali opet, tu su deca
senjora Aroja iz prvog braka, kojima ona zamenjuje majku. I đaci u internatu.
Tako mnogo ljubavi ima da da. Jeste li upoznali senjora Aroja? Niste? Još niste?
Veliki čovek, isdnski idealista koji živi samo za svoju muziku. Videćete.
Nažalost, noge mu nisu baš uvek na zemlji, ako me razumete. Glava u
oblacima. Stoga je Ana Magdalena primorana da se bavi onim teškim delom
posla, da sprovodi malene kroz časove plesa, da kuva za đake u internatu, vodi
domaćinstvo, da se stara o poslovanju Akademije. I ona sve to radi! I to sjajno!
Nikad se ne žali! Mirna i staložena! Jedna u hiljadu žena. Svi joj se dive i
poštuju je.“
„To se sve nalazi u istoj kući – Plesna akademija, internat, domaćinstvo
Arojovih?“
„O, ima tu mesta koliko hoćeš. Akademija zauzima čitav gornji sprat. A
odakle ste, senjor, vi i vaša porodica?“
„Iz Novilje. Tamo smo živeli sve donedavno, dok se nismo preselili na
sever.“
„Novilja. Nikad nisam bio tamo. Došao sam pravo u Estrelju i otad sam
tu.“
„I sve to vreme radite u muzeju?“
„Ne, ne, ne – radio sam više poslova no što mogu da se setim. Takav sam:
nemirna priroda. Počeo sam kao nosač na zelenoj pijaci. Potom sam jedno
vreme radio na drumovima, ali to mi se nije dopalo. Dosta dugo sam radio u
bolnici. Strašno. Strašno radno vreme. Ali i dirljivo – šta sve čovek tamo ne
vidi! A onda je došao dan kad se moj život promenio. Bez imalo preterivanja.
Kad se promenio nabolje. Motao sam se po trgu gledajući svoja posla, kad je
prošla pored mene. Nisam verovao rođenim očima. Pomislio sam da je
prikaza. Tako lepa. Tako nezemaljska. Skočio sam na noge i krenuo za njom –
pratio sam je kao pas. Nedeljama sam se motao oko Akademije ne bih li je
načas ugledao. Normalno, nije obraćala ni najmanju pažnju na mene. Zašto bi?
Na nekog tako ružnog poput mene. A onda sam ugledao oglas za posao u
muzeju, za čistača, samo dno lestvice. I, da skratim priču, zaposho sam se ovde
i ostao. Unapredili su me u čuvara i onda, lani, u glavnog čuvara. Zbog moje
vrednoće i tačnosti.“
„Nisam siguran da razumem. Govorite o senjori Arojo?“

40
 „O Ani Magdaleni. Koju obožavam. Ne stidim se da to priznam. Zar ne
biste i vi učinili isto ako obožavate neku ženu – sledili je do na kraj sveta?“
„Teško da je muzej kraj sveta. Šta misli senjor Arojo o vašem obožavanju
njegove žene?“
„Rekao sam vam, senjor Arojo je idealista. Njegov um je drugde, u
nebeskoj sferi u kojoj se vrte brojevi.“
Dosta mu je ovog razgovora. Nije tražio tom čoveku da mu se poverava.
„Moram da idem, imam neka posla“, kaže on.
„Mislio sam da žehte da vidite slike estreljske škole.“
„Drugi put.“
Još nekoliko sati do završetka nastave. On kupi novine, sedne u kafić na
trgu, poruči šolju kafe. Na naslovnoj strani je fotografija postarijeg bračnog
para pored džinovske tikve iz njihove bašte. Teška je četrnaest kilograma, piše
u reportaži, potukla je prethodni rekord za skoro ceo kilogram. Na drugoj
strani, u crnoj hronici piše o krađi kosilice za travu iz nečije šupe
(nezaključane) i vandalizmu u javnom nužniku (razbijen lavabo). Veliki deo
prostora zauzimaju izveštaji sa sastanaka opštinskog veća i njegovih raznih
potkomisija: potkomisije za javne usluge, potkomisije za puteve i mostove,
potkomisije za finansije, potkomisije zadužene za organizaciju predstojećeg
pozorišnog festivala. Tu su, zatim, i sportske strane, s prognozama za vrhunac
fudbalske sezone, predstojeći derbi između Aragonse i Severne doline.
On pregleda stubac naslovljen Poslovi-ponuda. Zidar. Klesar. Električar.
Knjigovođa. Šta on traži? Neki lakši fizički posao, možda. Baštovanski.
Naravno, nema potražnje za lučkim radnicima.
On plati kafu. „Postoji li u gradu Služba za preseljenje?“ upita konobaricu.
„Naravno“, odgovori ona i objasni mu gde se nalazi.
Služba za preseljenje u Estrelji nije ni izbhza tako grandiozna kao ona u
Novilji – svedena je na teskobni mah biro u sporednoj ulici. Za pisaćim stolom
sedi bledunjav mladi čovek žalostivog lica.
„Dobar dan“, kaže on, Simon. „Ja sam pridošhca u Estrelju. Poslednjih
mesec dana, možda malo više, radio sam lakše fizičke poslove tu u dolini –
uglavnom beračke. Sada tražim nešto stalnije, po mogućnosti u gradu.“
Činovnik dohvati kutiju s karticama i spusti je preda se na sto. „Izgleda
kao da toga ima bogzna koliko mnogo, ali kartice su većinom ćorci“, kaže mu
ovaj kao da saopštava neku poverljivu informaciju. pSfevolja je u tome što
nam ljudi ne jave kad se mesto popuni. Šta kažete na ovo: Hemijska čistionica
Optima. Znate li išta o hemijskom čišćenju?“
„Baš ništa, ali dajte da zapišem adresu. Imate li nešto što zahteva više
fizičku snagu – neki posao na otvorenom, možda?“

41
 Činovnik ne obrati pažnju na njegovo pitanje. „Magacioner u gvožđari.
Zanima li vas? Ne traže radno iskustvo, samo da se snalazite s brojkama.
Snalazite li se s brojkama?“
„Nisam matematičar, ali umem da računam.“
„Kao što rekoh, ne mogu da vam obećam da je mesto još slobodno. Vidite
li kako je mastilo izbledelo?“ On podigne karticu prema svetlosti. „To vam
pokazuje koliko je kartica stara. A ovo? Daktilograf u advokatskoj kancelariji.
Umete li da kucate? Ne umete? Imam i ovo: čistač u muzeju umetnosti.“
„To mesto je popunjeno. Upoznao sam čoveka koga su primili.“
„Razmišljate li o prekvalifikaciji? Možda vam je to najbolja opcija: da se
upišete na kurs na kojem ćete se prekvalifikovati za novo zanimanje. Dokle
god ste na obuci, nastavljate da dobijate naknadu za nezaposlene.“
„Razmisliću o tome“, kaže on. Ne pominje da se nije ni prijavio za
dobijanje naknade za nezaposlene.
Primakne se tri posle podne. On se vrati do Akademije. Na ulazu zatekne
Dmitrija. „Došli ste po sina?“ kaže Dmitri. „Gledam da uvek budem ovde kad
deca izlaze. Najzad slobodna! Tako ushićena, tako ispunjena radošću! Kamo
sreće da mogu ponovo da doživim takvu radost, pa makar na minut. Znate, ne
sećam se detinjstva, nijednog jedinog trenutka. Ama baš ničega. Mnogo mi je
teško zbog toga. Detinjstvo je čoveku oslonac. Daje mu korene na ovom svetu.
Ja sam poput drveta koje je oluja života iščupala iz korena. Shvatate li na šta
mislim? Vaš mah je srećan što ima svoje detinjstvo. A vi? Jeste li imali
detinjstvo?“
On odmahne glavom. „Ne, stigao sam potpuno formiran. Samo su me
pogledali i odmah su me obeležili kao sredovečnog. Bez detinjstva, bez
mladosti, bez uspomena. Sve isprano.“
„Šta ćete, ne vredi tugovati. Barem imamo tu sreću da se družimo s
decom. Možda će se malo njihove anđeoske prašine obrisati o nas. Oslušnite!
Za danas je gotovo s plesom. Sada će da se zahvale. Posle časova uvek
izgovaraju molitvu zahvalnosti.“
Odslušaju zajedno taj nejasni, jednolični zvuk koji se naposletku slegne u
tišinu. Zatim se vrata Akademije naglo otvore i kroz njih pokuljaju deca
strčavajući bučno niz stepenice, devojčice i dečaci, i svede i tamne kože.
„Dmitri! Dmitri!“ poviču i Dmitri se začas nađe opkoljen. On zavuče ruke u
džepove i izvadi pune šake bombona, koje pobaca uvis. Deca se obruše na njih.
„Dmitri!“
David izađe poslednji, držeći senjoru Arojo za ruku, oborenog pogleda,
neuobičajeno tih, još u svojim zlatnim papučama.
„Doviđenja, Davide“, kaže senjora Arojo. „Vidimo se ujutru.“

42
 Dečak ne odgovori. Kada dođu do kola, smesti se na zadnje sedište. Začas
zaspi i ne probudi se sve dok ne stignu na farmu.
Ines čeka sa sendvičima i kakaom. Dečak se najede i napije. „Kako je
bilo?“ upita ga ona najzad. Ne dobije odgovor. „Jesi li plesao?“ On rasejano
klimne glavom. „Hoćeš li posle da nam pokažeš kako si plesao?“
Ne odgovorivši joj, dečak se popne na svoj ležaj i sklupča na njemu.
„Šta nije u redu?“ Ines će šapatom njemu, Simonu. „Nešto se desilo?“
On pokuša da je razuveri. „Malo je ošamućen, ništa više. Proveo je ceo dan
među nepoznatim ljudima.“
Posle večere, dečak je bio raspoloženiji za razgovor. „Ana Magdalena nas
je učila brojeve“, kaže im. „Pokazala nam je Dva i Tri, i pogrešio si, Simone, i
senjor Robles je pogrešio, obojica ste pogreših, brojevi jesu na nebu. Oni žive
tamo, sa zvezdama. Moraš da ih pozoveš da bi sišli.“
„To ti je rekla senjora Arojo?“
„Jeste. Pokazala nam je kako da pozovemo Dva i Tri. Samo Jedan ne možeš
da pozoveš. Jedan mora da dođe sam od sebe.“
„Hoćeš li da nam pokažeš kako pozivaš te brojeve?“ kaže Ines.
Dečak odmahne glavom. „Moraš da plešeš. Moraš da imaš muziku.“
„Da upalim radio?“ predloži on, Simon. „Možda će biti neke muzike uz
koju može da se pleše.“
„Ne. To mora da bude naročita muzika.“
„I šta se još danas dogodilo?“
„Ana Magdalena nam je dala biskvite i mleko. I suvo grožđe.“
„Dmitri mi je rekao da posle časova izgovarate molitvu. Kome se molite?“
„Nije to molitva. Ana Magdalena zasvira u luk, a mi moramo da budemo u
harmoniji s njim.“
„Kakav je to luk?“
„Ne znam. Ana Magdalena nam ne da da ga vidimo, kaže da je to tajna.“
„Postaje sve misterioznije. Baš ću je pitati kad je opet vidim. Ali izgleda da
ti je bilo lepo. A sve zahvaljujući tome što su se senjora Alma, senjora
Konsuelo i senjora Valentina zbog dobrote svog srca zauzele za tebe.
Akademija za ples, gde učiš kako da prizoveš brojeve što stanuju među
zvezdama! I gde dobijaš biskvite i mleko iz ruku lepe gospođe! Blago nama što
smo došli ovde u Estrelju! Zar ne da je tako? Zar ne misliš da imaš sreće? Zar
ne misliš da si blagosloven?“
Dečak potvrdno klimne.
„Ja svakako tako mislim. Mislim da mora da smo najsrećnija porodica na
svetu. Nego, vreme je da opereš zube, legneš i dobro se naspavaš, kako bi
ujutru bio spreman da ponovo zaplešeš.“

43
 Dani poprime nov obrazac. On u pola sedam probudi dečaka i da mu
doručak. U sedam su u kolima. Na drumu nema nekog velikog saobraćaja;
dovede ga na Akademiju znatno pre osam. Zatim parkira kola na trgu, a
narednih nekoliko sati provede besciljno tražeći zaposlenje ili razgledajući
stanove ih – najčešće – jednostavno sedeći u kafiću i čitajući novine, sve dok
ne dođe vreme da ode po dečaka i odvede ga kući.
Dečak kratko i nerado odgovara kad ga on i Ines pitaju kako je bilo u
školi. Da, dopada mu se senjor Arojo. Da, uče pesme. Ne, nemaju časove
čitanja. Ne, nemaju časove aritmetike. O tajanstvenom luku u koji senjora
Arojo zasvira na kraju nastave neće da kaže ni reč.
„Zašto me stalno zapitkujete šta sam danas radio?“ upita. „Ja vas ne pitam
šta ste radili. Uostalom, vi ne razumete.“
„Šta ne razumemo?“ kaže Ines.
„Ne razumete ništa.“
Posle toga prestanu da ga ispituju. Nek ispriča svoju priču onda kada to
njemu bude odgovaralo, kažu sebi.
Jedne večeri on, Simon, ne razmišljajući zabasa u žensku spavaonicu. Ines,
klečeći na podu, srdito podigne pogled. Dečak, samo u gaćicama i zlatnim
plesnim papučama, zastane u pola pokreta.
„Beži, Simone!“ uzvikne dečak. „Ti ne smeš da gledaš!“
„Zašto? Šta to ne bih smeo da gledam?“
„Vežba nešto komplikovano“, kaže Ines. „Mora da se koncentriše. Odlazi.
Zatvori vrata.“
Iznenađen, zbunjen, povuče se, a onda ostane pored vrata slušajući. Ništa
se ne čuje.
Kasnije, pošto dečak zaspi, on ispita Ines. „Šta se to dešavalo tako lično da
nisam smeo da vidim?“
„Vežbao je nove korake.“
„Ali šta je to tu tako tajno?“
„Misli da nećeš razumeti. Misli da ćeš da ga ismevaš.“
„S obzirom na to da smo ga upisali na akademiju za ples, zašto bih
ismevao njegovo plesanje?“
„Kaže da ne razumeš brojeve. Da si odbojan. Odbojan prema brojevima.“
Ona mu pokaže šemu koju je dečak doneo kući: trouglovi koji se
međusobno seku, a vrhovi su im označeni brojevima. On tu ne nađe nikakvu
logiku.
„Kaže da tako uče brojeve“, kaže Ines. „Kroz ples.“

44
 On pomene to narednog jutra, na putu do Akademije. „Ines mi je pokazala
tvoju plesnu šemu“, kaže. „Čemu služe brojevi? Jesu li to položaji tvojih
stopala?“
„To su zvezde“, kaže dečak. „To je astrologija. Zatvoriš oči dok plešeš, i
onda u glavi možeš da vidiš zvezde.“
„A udaranje takta? Zar vam senjor Arojo ne udara takt dok plešete?“
„Ne. Naprosto plešeš. Plesanje je isto što i udaranje takta.“
„Znači, senjor Arojo samo svira, a vi samo plešete. Ne liči mi ni na kakvo
učenje plesa za koje sam čuo. Pitaću senjora Aroja smem li da prisustvujem
nekom njegovom času.“
„Ne smeš. To nije dozvoljeno. Senjor Arojo kaže da to nikom nije
dozvoljeno.“
„Pa hoću li te ikad videti kako plešeš?“
„Možeš sad da me vidiš.“
On okrzne dečaka pogledom. Dečak sedi nepomično, sklopljenih očiju, s
blagim osmehom na usnama.
„To nije ples. Ne možeš da plešeš sedeći u kolima.“
„Mogu. Pogledaj. Evo opet plešem.“
On zbunjeno odmahne glavom. Uto stignu pred Akademiju. Iz sumračnog
ulaza pojavi se Dmitri i razbaruši dečakovu uredno očešljanu kosu. „Spreman
si za novi dan?“

45
 Sedmo poglavlje

Ines nikad nije volela da ustaje rano. Međutim, posle tri nedelje na farmi,
nemajući šta drugo da radi sem da čavrlja s Robertom i čeka dečakov
povratak, ona jednog ponedeljka ujutru ustane rano, kako bi se odvezla s
njima u grad. Prvo odredište joj je frizerski salon. Kad ponovo počne da liči na
sebe, svrati u radnju sa ženskom konfekcijom i kupi sebi novu haljinu.
Ćaskajući s kasirkom sazna da traže prodavačicu. Odlučivši u trenutku, ona
priđe vlasnici i ova joj ponudi posao.
Potreba za prelaskom sa farme u grad tako najednom postane hitna. Ines
preuzme potragu za smeštajem i pronađe stan u roku od nekoliko dana. Sam
stan je bezličan, a četvrt sumorna, ali nalazi se nadomak centra grada i ima
park u kom Bohvar može da se istrči.
Spakuju se. On, Simon, izađe da se još jednom prošeta poljima. Suton je,
čarobni sat.12 Ptice cvrkuću u krošnjama spremajući se za spavanje. Izdaleka
dopire zveket klepetuša. Jesu li u pravu, upita se, što ostavljaju ovu gradinu
koja je bila tako dobra prema njima?
Oproste se. „Nadamo se da ćemo vas ponovo videti kad dođe berba“, kaže
Roberta. „Obećavam“, odvrati on, Simon. Senjori Konsuelo (senjora Valentina
je zauzeta, senjora Alma se bori sa svojim demonima) kaže: „Nemam reči da
vam kažem koliko smo zahvalni vama i vašim sestrama na vašoj
velikodušnosti“; na šta senjora Konsuelo odgovori: „Nije to ništa. U drugom
životu, vi ćete uraditi to isto za nas. Doviđenja, mladi Davide. Jedva čekamo da
vidimo tvoje ime ispisano svetlima.“
Prve noći u novom domu moraju da spavaju na podu, pošto im još nisu
isporučili nameštaj. Ujutru odu da kupe nešto najosnovnijeg kuhinjskog
pribora. Ponestaje im novca.
On, Simon, zaposli se na raznošenju reklamnog materijala po
domaćinstvima; plaćen je po satu. Uz taj posao ide bicikl, teška, škripava
naprava s velikom korpom zašrafljenom iznad prednjeg točka. Jedan je od

12U kinematografiji, čarobni sat (eng.: magic hour) jeste vreme neposredno pre izlaska ili
neposredno posle zalaska sunca, kad je svetlo difuzno i ujednačeno. (Prim. prev.)

46
četvorice raznosača (retko kad mu se ukrsti put s ostalom trojicom); njegov
rejon je severoistočna četvrtina grada. Dok u školi traje nastava, krstari
ulicama svoje četvrtine ubacujući letke u sandučiće: časovi klavira, lekovi za
ćelavost, kresanje živice, usluge električara (po povoljnim cenama). Posao je
donekle zanimljiv, dobar je za zdravlje i nije neprijatan (mada mora da gura
bicikl u nekim strmijim ulicama). Upoznaje grad, a ujedno i sreće nove ljude,
stvara nova poznanstva. Kukurikanje petia odvede ga u dvorište čoveka koji
drži živinu; ovaj pristane da mu svake nedelje isporuči jednu mladu kokošku
po ceni od pet rate, plus jedan real da je zakolje i uredi.
Ali zima je na pragu i on se pribojava kišnih dana. Premda je opremljen
komotnom nepromočivom kabanicom i mornarskim šeširom od istog
materijala, kiša se svejedno nekako provuče unutra. Smrznut i mokar, dođe
ponekad u iskušenje da pobaca letke i vrati bicikl u depo. Dođe u iskušenje, ali
ne podlegne mu. Zašto? Nije siguran. Možda zato što oseća određenu obavezu
prema gradu koji im je ponudio novi život, i pored toga što mu nije jasno
kakve koristi grad, koji nema nikakvih čula ni osećanja, može da ima od toga
što neko građanima distribuira reklame za dvadesetčetvorodelni escajg
upakovan u lepe poklon-kutije i sve to po veoma niskim cenama.
Razmišlja i o Arojovima, mužu i ženi, čijem izdržavanju i sam u maloj meri
doprinosi time što pedala naokolo po kiši.
Mada još nije imao prilike da isporučuje letke na adresu njihove
Akademije, ono što taj bračni par nudi – plesanje u skladu sa zvezdama kao
zamenu za učenje tabhce množenja – po svojoj prirodi se ne razlikuje od
onoga što nudi losion koji čudesno oživljava folikule dlaka ili vibrirajući pojas
koji čudesno razbija telesnu masnoću, molekul po molekul. Poput Ines i njega,
mora da su Arojovi takođe stigli u Estrelju bez ičega sem nešto najnužnijih
stvari; mora da su i oni proveh noć spavajući na novinama ih nečemu sličnom;
mora da su se i oni dovijali da prežive dok se njihova Akademija nije uhodala.
Možda je senjor Arojo, poput njega, bio primoran da neko vreme ubacuje letke
u sandučad za poštu; možda je Ana Magdalena alabasterskog lika morala da
klekne i riba podove. Grad ispresecan putanjama imigranata: da ne žive svi u
nadi, da svaki od njih nema zrnce optimizma da ga doda konačnom zbiru, gde
bi bila Estrelja?
David donese kući obaveštenje za roditelje. Na Akademiji će biti
upriličeno otvoreno veče. Senjor i senjora Arojo govoriće roditeljima o
obrazovnoj filozofiji Akademije, a đaci će izvesti mah program, posle čega će
biti poslužena mala zakuska. Roditelji se pozivaju da sa sobom povedu
zainteresovane prijatelje. Početak je u sedam sati.

47
 Kad to veče dođe, publika je razočaravajuće malobrojna, nema više od
dvadesetak duša. Mnoge od postavljenih stolica ostanu prazne. Zauzevši svoje
mesto u prvom redu, on i Ines čuju male izvođače dok se ovi sašaptavaju i
kikoću iza zavese navučene na drugom kraju studija.
Pojavi se senjora Arojo, u crnoj večernjoj haljini i sa šalom prebačenim
preko golih ramena. Jedan dugačak trenutak samo stoji pred njima i ćuti.
Njemu ponovo pada u oči njena pribranost, njena smirena lepota.
Ona progovori. „Dobro došli, svi vi, i hvala vam što ste se potrudili da ove
hladne, kišovite večeri dođete ovamo. Večeras ću vam reći nešto više o
Akademiji i tome šta se moj suprug i ja nadamo da ćemo ostvariti za naše
đake. U tu svrhu, biće neophodno da vam u kratkim crtama iznesem filozofiju
na kojoj počiva naša Akademija. Vas kojima je poznata molim za malo
strpljenja.
„Kao što znate, onog dana kad stignemo u ovaj život, ostavljamo svoje
ranije postojanje iza sebe. Zaboravljamo ga. Ali ne u celosti. Određeni ostaci
našeg ranijeg postojanja istrajavaju: ne uspomene u uobičajenom smislu reči
već nešto što možemo nazvati senkama uspomena. Potom, kad se naviknemo
na naš novi život, čak i te senke izblede, sve dok potpuno ne zaboravimo svoje
poreklo i ne prihvatimo da jedini život koji postoji jeste onaj koji vidimo
očima.
„Dete, međutim, malo dete, još nosi duboke utiske iz nekadašnjeg života,
utvare sećanja koje ne ume da izrazi rečima. Ne ume da ih izrazi rečima zato
što smo, zajedno sa svetom koji smo izgubili, izgubili i jezik pogodan da ga
prizovemo u pamćenje. Od tog iskonskog jezika ostala je samo šačica reči, ja ih
nazivam transcendentnim rečima, među kojima se najviše ističu nazivi
brojeva, uno, dos, tres.
Uno-dos-tres: je li to samo bajalica koju naučimo u školi, bezumno bajanje
koje nazivamo brojanjem; ili postoji način da vidimo kroz tu bajalicu i nazremo
ono iza i ispred nje, to jest, carstvo samih brojeva – plemenite brojeve i
njihove pomagače, kojih je previše da bi se dali prebrojati, ima ih koliko i
zvezda, brojeve rođene iz sjedinjavanja plemenitih brojeva? Mi, moj suprug i
ja, i naši pomoćnici, verujemo da taj način postoji. Naša Akademija posvećena
je tome da usmeri duše naših đaka ka tom carstvu, da ih dovede u harmoniju s
veličanstvenim kretanjem univerzuma ili, kako volimo da kažemo, s plesom
univerzuma.
„U tom nastojanju da prizovemo brojeve iz visina u kojima obitavaju, da
im omogućimo da se manifestuju među nama, da ih otelovimo, oslanjamo se
na ples. Da, ovde na Akademiji plešemo, ne nespretno, puteno ili nepristojno
već telom i dušom istovremeno, kako bi brojevi oživeli. Kako muzika ulazi u

48
nas i pokreće nas u plesu, tako brojevi prestaju da budu puke ideje, puke
opsene, i postaju stvarni. Muzika pobuđuje njihov ples, a ples pobuđuje
njihovu muziku: nijedno ne prethodi drugome. Stoga mi sebe nazivamo
akademijom za muziku jednako koliko i akademijom za ples.
„Ako su vam moje reci večeras nejasne, dragi roditelji, dragi prijatelji
Akademije, to samo dodatno pokazuje kako su reči slabašne. Reči su slabašne
– i zato mi plešemo. U plesu prizivamo brojeve da siđu odande gde žive među
uzvišenim zvezdama. Predajemo im se u plesu i, dok plešemo, oni su tako
milostivi da žive među nama.
„Neki od vas – vidim to iz vaših pogleda – i dalje su skeptični. O kakvim to
brojevima ova govori, što stanuju među zvezdama?, mrmljate među sobom. Zar
ne koristim brojeve svakog dana, na poslu ili kad kupujem namirnice? Zar nisu
brojevi naše smeme sluge?
„Moj odgovor glasi: brojevi na koje mislite, brojevi koje koristimo kad
kupujemo i prodajemo, nisu istinski brojevi već prividi. To su, kako ih ja
nazivam, brojevi mravi. Mravi, kao što znamo, nemaju pamćenje. Nastaju od
prašine i u nju nestaju. Večeras, u drugom delu našeg programa, videćete naše
mlađe đake u ulogama mrava, kako obavljaju mravlje operacije koje nazivamo
nižom aritmetikom, onom aritmetikom kojom se služimo kad obračunavamo
troškove domaćinstva i tome slično.“
Mravi. Niža aritmetika. On se okrene prema Ines. „Nalaziš li neku logiku u
svemu ovome?“ šapne. Ali Ines, stisnutih usana, suženih očiju, napregnuto
posmatrajući Anu Magdalenu, odbije da mu odgovori.
Krajičkom oka, napola skrivenog u sumračnom dovratku, on spazi
Dmitrija. Otkud to da Dmitrija – medveda Dmitrija – interesuje ples brojeva?
Ali dabome, njega zapravo interesuje ona koja o tome govori.
„Mravi su po prirodi stvorenja koja se pokoravaju zakonima“, govori Ana
Magdalena. „Zakoni kojima se oni pokoravaju jesu zakoni sabiranja i
oduzimanja. Samo to rade, iz dana u dan, svakog svog budnog sata: sprovode
svoj mehanički, dvostruki zakon.
„U našoj Akademiji ne predajemo mravlji zakon. Znam da su neki od vas
zabrinuti zbog toga – zbog toga što ne učimo vašu decu da se igraju mravljih
igara, da sabiraju jedne brojeve s drugima i tome slično. Nadam se da vam je
sada jasno i zašto. Ne želimo da pretvorimo vašu decu u mrave.
„Dosta sam govorila. Hvala vam na pažnji. Molim vas da pozdravite naše
izvođače.“
Ona da znak i skloni se u stranu. Dmitri, u svojoj uniformi čuvara muzeja,
koja je ovog puta uredno zakopčana, dugim koracima priđe i razvuče zavese

49
povlačeći u stranu prvo levu i potom desnu zavesu. U istom trenutku, odozgo
se začuje prigušeni zvuk orgulja.
Na bini se pokaže usamljena figura, dečak od jedanaest ili dvanaest
godina, u zlatnim papučama i beloj togi, u kojoj mu je jedno rame golo. Zuri u
daljinu, ruku podignutih iznad glave. Orguljaš, koji može da bude samo senjor
Arojo, odsvira niz kitnjastih improvizacija, a on za to vreme zauzme položaj.
Potom zapleše u ritmu muzike. Ples se sastoji od klizanja od jedne do druge
tačke na bini, katkad polako, katkad brzo, pri čemu na svakoj tački gotovo
zastane ali zapravo ni trenutka ne staje. Obrazac plesa, odnos dveju
uzastopnih tačaka, nejasan je; dečakovi pokreti su graciozni ali lišeni
raznolikosti. On, Simon, brzo izgubi interesovanje, zatvori oči i usredsredi se
na muziku.
Orgulje u višim tonovima zvuče šuplje, dok u nižim nemaju rezonancu. Ali
njega ponese sama muzika. Obuzme ga spokoj; oseti kako nešto u njemu –
njegova duša? – prihvati ritam muzike i kreće se u skladu s njim. Padne u blagi
trans.
Muzika postane kompleksnija i potom ponovo jednostavna. On otvori oči.
Na bini se u međuvremenu pojavio još jedan plesač, koji likom u toj meri
podseća na prvog da mora biti da mu je mlađi brat. On se takođe zaokupi
klizanjem od jedne do druge nevidljive tačke. Tu i tamo im se putevi ukrste, ali
ne izgleda da ima i najmanje opasnosti da će se sudariti. Nesumnjivo su toliko
vežbali da obojica znaju napamet korake onog drugog; ipak, kao da u tome
ima još nečega, neke logike koja diktira njihovo mimoilaženje, logike koju on
ne uspeva sasvim da dokuči, premda mu se čini da je na rubu da pronikne u
nju.
Muzika se primakne kraju. Dva plesača stignu do svojih krajnjih tačaka i
vrate se u početne statične položaje. Dmitri navuče prvo levu i potom desnu
zavesu. Iz publike dopre isprekidano tapšanje, kom se on pridruži. Ines takođe
tapše.
Na binu ponovo izađe Ana Magdalena. Sva je ozarena, što je – glasi
njegovo duboko uverenje – rezultat plesa ili muzike, ili plesa i muzike zajedno;
štaviše, i samom mu se čini da je na putu da se ozari.
„Ovo što ste upravo videli jesu Broj Tri i Broj Dva, koje su izvela naša dva
đaka viših razreda. Za kraj večerašnjeg programa, naši đaci nižih razreda
izvešće ples mrava koji sam pomenula.“
Dmitri razvuče zavese. Iza se nalazi kolona od osmoro dece, svi u
trikoima i šortsevima, sa zelenim kapama s drhtavim antenama koje ih
označavaju kao mrave. David je na čelu kolone.

50
 Senjor Arojo zasvira na orguljama marš naglašavajući njegov mehanički
ritam. Krećući se velikim koracima udesno i ulevo, natrag i napred, mravi se iz
jedne kolone od osmoro prestroje u četiri kolone po dvoje. Ostanu u tom
stroju tokom četiri takta, marširajući u mestu; zatim se prestroje u samo jedan
red od osmoro. Zadrže taj položaj, marširajući; potom naglo razbiju poredak i,
pošto muzika napusti svoj stakato ritam i postane naprosto niz teških,
neharmoničnih akorda, razlete se po bini ruku ispruženih kao da su krila i
gotovo se sudarajući (dvoje se čak i sudare, i sruše se na pod grcajući od
smeha). Zatim se ponovo uspostavi stabilni ritam marša i mravi se hitro
postroje u prvobitnu kolonu od osmoro.
Dmitri navuče zavese i ostane da stoji tamo sa širokim osmehom na hcu.
Publika glasno tapše. Muzika ne prestaje. Dmitri hitro razvuče zavesu i otkrije
insekte kako i dalje marširaju u koloni. Apaluz se pojača.
„Šta misliš?“ kaže on Ines.
„Šta mislim? Evo šta mislim: ako je on srećan, ništa drugo nije važno.“
„Slažem se. Ali šta misliš o njenom govoru? Šta misliš o…“
David mu upadne u reč, dotrčavši do njih sav zajapuren i uzbuđen, još s
otromboljenim antenama na glavi. „Jeste li me videli?“ pita ushićeno.
„Dabome da smo te videli“, odgovori Ines. „Ponosimo se tobom. Bio si
vođa mrava.“
„Bio sam vođa, ali mravi nisu dobri, oni samo marširaju. Ana Magdalena
kaže da sledeći put mogu da otplešem pravi ples. Ali moram mnogo da
vežbam.“
„To je dobro. Kad je taj sledeći put?“
„Sledeći koncert. Mogu li da dobijem torte?“
„Koliko god želiš. Ne moraš ni da pitaš. Torta je za sve nas.“
On se osvrne naokolo tražeći pogledom senjora Aroja. Radoznao je da
upozna tog čoveka, da dozna veruje li i on u više domene u kojima obitavaju
brojevi ili samo svira orgulje, a transcendentalne stvari prepušta svojoj ženi.
Ali senjora Aroja nema na vidiku: ljudi raštrkani po prostoriji su očigledno
roditelji poput njega.
Ines razgovara s jednom majkom. Pozove ga da priđe. „Simone, ovo je
senjora Hernandez. Njen sin je takođe bio mrav. Senjora, ovo je moj prijatelj
Simon.“
Amigo: prijatelj. To nije reč koju je Ines ranije koristila. To joj je sad, to je
postao?
„Izabela“, kaže senjora Hernandez. „Molim vas, zovite me Izabela.“
„Ines“, kaže Ines.

51
 „Baš sam čestitala Ines na vašem sinu. Veoma je samouveren na bini, zar
ne?“
„On je veoma samouvereno dete“, kaže on, Simon. „Oduvek je bio takav.
Možete da zamislite, nije ga lako podučavati.“
Izabel ga zbunjeno pogleda.
„Samouveren je ali ta njegova samouverenost nije uvek opravdana“,
nastavi on, sad već na mukama. „Veruje da poseduje moći koje zapravo ne
poseduje. Još je mali.“
„David je sam naučio da čita“, kaže Ines. „Ume da pročita Don I&hota.“
„Skraćenu verziju, za decu“, kaže on, „ali da, tačno je, sam je naučio da
čita, bez ičije pomoći.“
„Ovde u Akademiji nije im stalo do čitanja“, kaže Izabela. „Kažu da
čitanjem mogu da se bave i kasnije. Dok su mali, samo ples, muzika i ples. Ipak,
ubedljiva je, zar ne, Ana Magdalena. Veoma dobro govori. Zar ne?“
„A uzvišeno carstvo iz kog se brojevi spuštaju do nas, sveti Broj Dva i
sveti Broj Tri – jeste li razumeli taj deo?“ upita on.
Priđe im dečkić, koji je začelo Izabelin sin, usta musavih od čokolade. Ona
pronađe papirnu maramicu i obriše ga, što on strpljivo istrpi. „Hajde da
skinemo ove smešne uši i vratimo ih Ani Magdaleni“, kaže ona. „Ne možeš da
ideš kući hčeći na insekta.“
Veče se završilo. Ana Magdalena stoji na vratima i pozdravlja se s
roditeljima. On joj stisne hladnu ruku. „Molim vas, prenesite moju zahvalnost
gospodinu Aroju“, kaže on. „Žao mi je što mi se nije ukazala prilika da ga
upoznam. Dobar je muzičar.“
Ana Magdalena potvrdno klimne. Plave oči se načas netremice zagledaju
u njegove. Prozrela me je, pomisli on trgavši se. Prozrela me je i nisam joj
simpatičan.
Zaboh ga ta pomisao. Nije navikao da je nekome nesimpatičan, i to,
štaviše, da mu je nesimpatičan bez razloga. Ali možda to nije ništa lično.
Možda ta žena generalno ne simpatiše očeve svojih đaka, kao rivale svom
autoritetu. Ih joj možda naprosto muškarci nisu simpatični, nijedan sem
nevidljivog Aroja.
Pa, ako joj nije simpatičan, nije simpatična ni ona njemu. Iznenadi ga to:
ne dešava se često da mu je neka žena nesimpatična, pogotovo lepa žena. A
ova žena je lepa, nema zbora, s onom vrstom lepote koja podnosi i
najdetaljniju analizu: savršene crte, savršena koža, savršena figura, savršeno
držanje. Lepa je, a ipak mu je odbojna. Možda je udata, ali svejedno ga asocira
na mesec i njegovu hladnu svetlost, s okrutnom, paranoičnom čednošću. Je li
pametno to što daju svog dečaka – bilo kog dečaka, štaviše, i bilo koju

52
devojčicu – u njene ruke? Šta ako dete na kraju godine izađe iz njenih kandži
isto tako hladno i paranoično kao što je ona? Jer tako ju je procenio – njenu
religiju zvezda i njenu geometrijsku estetiku plesa. Beskrvne, bespolne,
beživotne.
Dečak je zaspao na zadnjem sedištu, stomaka punog torte i limunade. Bez
obzira na to, on se snebiva da kaže Ines šta misli: čini se da to dete čak i u
najtvrđem snu čuje šta se oko njega dešava. Stoga on drži jezik za zubima sve
dok dečaka ne smeste u krevet.
„Ines, jesi li sigurna da smo dobro uradili?“ kaže on. „Ne bi li trebalo da
potražimo neku malo manje… ekstremnu školu?“ Ines ne kaže ništa.
„Nisam razumeo ono predavanje koje je senjora održala“, uporan je on.
„Ono malo što sam razumeo zvuči mi pomalo suludo. Ona nije nastavnica, ona
je propovednica. Ona i njen muž su izmislili nekakvu religiju i sada pecaju
preobraćenike. David je premlad, previše podložan utiscima da bi bio izložen
nečemu takvom.“
Ines progovori. „Kad sam bila učiteljica, imali smo senjora C, poštara koji
zvižduće, mačka G koji prede i voz T koji trubi.13 Svako slovo ima sopstvenu
ličnost i sopstveni zvuk. Reči sastavljamo slažući slova jedno za drugim. Tako
učiš malu decu da čitaju i pišu.“
„Bila si učiteljica?“
„U Residensiji14 smo držali časove za decu posluge.“
„Nikad mi to nisi rekla.“
„Svako slovo alfabeta ima svoju ličnost. Sad ona, Ana Magdalena, daje
ličnost i brojevima. Uno, dos, tres. Na taj način ih oživi. Tako učiš malu decu. To
nije religija. Odoh na spavanje. Laku noć.“

Petoro đaka Akademije stanuje u internatu, a ostali dolaze samo na

nastavu. Tih petoro stanuje u školi zato što potiču iz delova provincije koji su
previše udaljeni da bi mogli svakodnevno da putuju. Zajedno s mladim
poslužiteljem i dvojicom sinova senjor Aroja, za ručak dobijaju domaću hranu
koju kuva Ana Magdalena. Ostali đaci donose ručak od kuće. Ines svake večeri
spakuje Davidu kutiju s hranom za naredni dan i spremi je u frižider: sendviče,
jabuku ili bananu, i neku sitnu poslasticu, čokoladicu ili keks.
Jedne večeri, dok mu ona pakuje hranu, Dejvid kaže: „Neke devojčice u
školi neće da jedu meso. Kažu da je to okrutno. Je li to okrutno, Ines?“
„Ako ne jedeš meso, nećeš biti snažan. Nećeš rasti.“

13 Početna slova španskih reči za te pojmove: poštar je cartero, mačak gato, a voz tren. (Prim. prev.)
14 La Residencia; vid. Dž. M. Kuci, Isusovo detinjstvo. (Prim. prev.)

53
 „Ali da li je okrutno?“
„Ne, nije okrutno. Životinje ne osete ništa kad ih zakolju. Nemaju osećanja
onako kako ih mi imamo.“
„Pitao sam senjora Aroja da li je okrutno, a on je rekao da životinje nisu
sposobne za silogizme, tako da nije okrutno. Šta su to silogizmi?“
Ines ostane smetena. Umeša se on, Simon. „Hteo je da kaže, čini mi se, da
životinje ne razmišljaju logično, onako kako mi to radimo. Nisu kadre da
izvlače logične zaključke. Ne razumeju da ih odvode u klanicu čak ni onda kad
svi dokazi ukazuju na to, pa stoga nisu ni uplašene.“
„Ali da li to boli?“
„Kad ih kolju? Ne boli, ako je mesar vest. Baš kao što ne boh kad odeš kod
lekara, ako je lekar vest.“
„Znači, nije okrutno, je li tako?“
„Ne, nije naročito okrutno. Krupni, snažni vo to takoreći i ne oseti. Za
njega je to kao da se bocnuo na pribadaču. A posle se ne oseća više ništa.“
„Ali zašto moraju da umru?“
„Zašto? Zato što su poput nas. Mi smo smrtni, oni takođe, a smrtna bića
moraju da umru. O tome je govorio senjor Arojo kad je u šali pomenuo
silogizme.“
Dečak nestrpljivo odmahne glavom. „Zašto moraju da umru da bi nam
dah svoje meso?“
„Zato što to tako biva kad posečeš životinju: ona umre. Ako gušteru
odsečeš rep, izrašće mu novi. Ali vo nije kao gušter. Ako volu odsečeš rep, neće
mu izrasti novi. A odsečeš li mu nogu, iskrvariće do smrti. Davide, neću da
razmišljaš o tim stvarima. Volovi su dobra stvorenja. Žele nam dobro. Na svom
jeziku, kažu: Ako mali David mora da jede moje meso da bi porastao zdrav i
snažan, dajem mu ga drage volje. Je l’ da da je tako, Ines?“
Ines potvrdno klimne.

54
„Pa zašto onda ne jedemo ljude?“
„Zato što je to odvratno“, kaže Ines. „Eto zašto.“

55
 Osmo poglavlje

Budući da Ines nikada pre nije pokazivala zanimanje za modu, on ne

očekuje da se ona dugo zadrži u prodavnici Modas Modernas. Ali nije u pravu.
Ona uživa u uspehu koji postiže kao prodavačica, pogotovo sa starijom
klijentelom, koja ceni strpljenje što ga ova pokazuje u radu s njima. Pobacavši
garderobu koju je donela sa sobom iz Novilje, i sama počne da nosi moderniju
odeću, kupljenu na popustu ili pozajmljenu iz radnje.
Brzo se sprijateljila s vlasnicom radnje Klaudijom, ženom njenih godina.
Ručavaju u kafiću iza ugla, ih kupe sendviče i pojedu ih u magacinu, gde
Klaudija otvori dušu o svom sinu, koji je upao u loše društvo i samo što ga ne
izbace iz škole; takođe, mada ne toliko detaljno, o svom mužu koji voli da
skita. A da li i sama otvara dušu na sličan način, Ines ne kaže – barem ne
njemu, Simonu.
U sklopu priprema za novu sezonu, Klaudija ode u veliku nabavku robe u
Novilju, ostavivši Ines da za to vreme vodi radnju. Njeno iznenadno
unapređenje izazove srdžbu kasirke Inosensije, koja je od prvog dana u Modas
Modernas. Kad se Klaudija vrati, svi odahnu.
On, Simon, iz večeri u veče sluša Inesine priče o usponima i padovima
mode, o nezgodnim ili preterano zahtevnim mušterijama i o neželjenom
rivalstvu s Inosensijom. U vezi s pustolovinama nevrednim pomena koje on
doživljava dok krstari naokolo isporučujući letke, Ines ne pokazuje ni
najmanju radoznalost.
Klaudija pozove Ines da je prati na sledećem putu u Novilju. Ines upita
njega, Simona, šta misli o tome. Da li da ide? Šta ako je prepoznaju i privedu u
policiju? On ismeje njene strahove. Na skali gnusnosti, kaže joj, zločin
pomaganja i podstrekivanja maloletnika u izbegavanju nastave svakako se
nalazi pri samom dnu. Davidov dosje je dosad začelo zakopan pod brdom
drugih dosjea: a sve i da nije, policija sigurno ima i pametnija posla nego da
češlja ulice u potrazi za nemarnim roditeljima.
I tako Ines prihvati Klaudijin poziv. Njih dve uhvate noćni voz do Novilje i
provedu ceo dan u dobavljačevom skladištu u industrijskoj četvrti grada
birajući robu. Za vreme pauze, Ines telefonira u La Residensiju i razgovara sa

56
svojim bratom Dijegom. Ovaj bez ikakvog uvoda zatraži da mu vrati kola
(njegova kola, kaže). Ines odbije, ali ponudi da mu plati polovinu vrednosti ako
pristane da joj dozvoli da ih prepiše na sebe. On zatraži dve trećine; ali ona
ostane pri svome i on naposletku popusti.
Ona zamoli da razgovara i s drugim bratom Stefanom. Stefano više nije u
La Residensiji, obavesti je Dijego. Preselio se u grad sa svojom devojkom, koja
očekuje bebu.
Pošto je Ines stalno odsutna ili prezauzeta dešavanjima u Modas
Modernas, njemu, Simonu, padne u zadatak da se stara o Davidovim
potrebama. Pored toga što ga ujutru odvodi na Akademiju i posle podne ga
dovodi kući, preuzme i obavezu da mu sprema jelo. Njegovo kulinarsko umeće
svodi se na ono najosnovnije, ali dečak je, srećom, ovih dana tako gladan da
pojede sve što se iznese pred njega. Satire ogromne porcije krompir-pirea s
graškom; ne može da dočeka pileće pečenje koje jedu vikendom.
Brzo raste. Nikad neće biti visok, ali udovi su mu snažne, sportske građe,
a energija nepresušna. Posle škole redovno otrči da igra fudbal s ostalim
dečacima iz njihove zgrade. Mada je najmlađi, njegova odlučnost i žilavost
pribavili su mu poštovanje starijih, krupnijih dečaka. Način na koji trči –
pogrbljenih ramena, spuštene glave, laktova pribijenih uz telo – možda je
ekscentričan, ali brz je i teško ga je oboriti.
U početku je on, Simon, običavao da drži Bolivara na povocu dok dečak
igra fudbal, iz straha da bi pas mogao da se zatrči na teren i napadne one koji
ugrožavaju njegovog malog gospodara. Ali Bolivar je vrlo brzo naučio da je
trčanje za loptom samo igra, igra koju ljudi igraju. Sad se zadovoljava time da
mirno sedi sa strane, ravnodušan prema fudbalu, uživajući u blagoj toplini
sunca i raskošnoj mešavini mirisa u vazduhu.
Prema Inesinim rečima, Bolivara je sedam godina, ali on, Simon, pomišlja
da je pas možda i stariji. Izvesno je u kasnijoj fazi svog života, fazi propadanja.
Počeo je da dobija u težini; premda je zdrav mužjak, čini se da je izgubio
interesovanje za ženke. Postao je i manje pristupačan. Dragi psi ga zaobilaze.
Dovoljno je da podigne glavu i prigušeno zareži, pa da podviju rep i udalje se.
On, Simon, jedini je gledalac svadljivih poslepodnevnih fudbalskih
utakmica, utakmica čiji tok neprestano prekidaju prepirke među igračima.
Jednog dana, priđe mu delegacija starijih dečaka s molbom da bude sudija. On
odbije: „Prestar sam, nemam dovoljno kondicije“, kaže im. To nije sasvim
tačno; ali kad sad razmisli o tome, drago mu je što je odbio, a podozreva da je i
Davidu drago zbog toga.
Pita se šta misle dečaci iz njihove zgrade, šta je on Davidu: otac? Deda?
Ujak? Kakvu im je priču David ispričao? Da taj čovek koji gleda njihove

57
utakmice živi s njim i s njegovom majkom, iako spava sam? Ponosi li se David
njime ili ga se stidi, ih se istovremeno i ponosi i stidi; ili je šestogodišnje dete,
koje će uskoro navršiti sedmu, premalo da ima ambivalentna osećanja?
Ali barem dečaci poštuju psa. Prvog dana kad je došao sa psom okupili su
se oko njega. „Zove se Bolivar“, objavio je David. „On je Alzašanin. Neće vas
ujesti.“ Bolivar Alzašanin je spokojno zurio u daljinu puštajući dečake da mu
ukazuju poštovanje.
U stanu se on, Simon, ponaša više kao podstanar nego kao ravnopravni
član porodice. Stara se da mu soba uvek bude uredna i čista. Ne ostavlja svoj
pribor za higijenu u kupatilu, niti kači kaput na čiviluk pokraj vrata. Ne zna
kako Ines objašnjava Klaudiji i ostatku sveta njegovu ulogu u svom životu.
Svakako je nikad nije čuo da kaže kako joj je on muž; ako više voli da ga
predstavlja kao samca kom izdaje sobu, nek joj bude, on nema ništa protiv.
Ines je teška žena. Ipak, shvata da joj se sve više divi i da mu je sve draža.
Ko bi pomislio da će ona ostaviti za sobom La Residensiju i lagodan život
kojim je tamo živela, i posvetiti se tako bez ostatka dobru tog svojeglavog
deteta!
„Jesmo li mi porodica, ti, Ines i ja?“ upita dečak.
„Dabome da smo porodica“, odgovori on kao što i treba. „Porodice mogu
biti različitih oblika. Mi smo jedan od oblika koji porodica može da poprimi.“
„Ali moramo li da budemo porodica?“
Odlučio je da neće da se nervira, da će dečakova pitanja shvatati ozbiljno
čak i kad nemaju veze s pameću.
„Da želimo, mogli bismo da budemo manje vezana porodica. Mogao bih
da se iselim i nađem neki drugi smeštaj, i da te viđam samo povremeno. Ili bi
Ines mogla da se zaljubi i uda, i odvede te da živiš s njenim novim mužem. Ali
nijedno od nas ne želi da ode nekim takvim putem.“
„Bolivar nema porodicu.“
„Mi smo njegova porodica. Mi vodimo računa o Bolivaru, a Bolivar vodi
računa o nama. Ali u pravu si, Bolivar nema porodicu, pseću porodicu. Imao ju
je nekad, kad je bio mali, ali onda je porastao i ustanovio da mu porodica više
nije potrebna. Bolivar više voli da živi sam i da se s drugim psima sreće na
ulici, samo usput. Možda ćeš ti doneti sličnu odluku kad porasteš: da hoćeš da
živiš sam, bez porodice. Ali dok si još mali, potrebni smo ti da vodimo računa o
tebi. Prema tome, mi smo tvoja porodica: Ines, Bolivar i ja.“
Da želimo, mogli bismo da budemo manje vezana porodica. Dva dana posle
tog razgovora, dođe dečakova objava, kao grom iz vedra neba, da hoće da
stanuje u internatu na Akademiji.

58
 On, Simon, pokuša da ga odgovori od toga. „Zašto bi se selio na
Akademiju, kad ovde imaš baš lep život?“ kaže on. „Strašno ćeš nedostajati
Ines. Nedostajaćeš meni.“
„Neću nedostajati Ines. Ines me nikad nije prepoznala.“
„Dabome da jeste.“
„Ona kaže da nije.“
„Ines te voli. Čuva te u srcu.“
„Ali nije me prepoznala. Senjor Arojo me prepoznaje.“
„Ako odeš kod senjora Aroja, tamo više nećeš imati svoju sobu. Moraćeš
da spavaš u spavaonici s ostalom decom. Kad se usred noći osetiš usamljen,
nećeš imati kod koga da potražiš utehu. Senjor Arojo i Ana Magdalena ti
sasvim sigurno neće dozvoliti da legneš u njihov krevet. Posle podne nećeš
imati s kim da igraš fudbal. Za večeru ćeš dobijati šargarepu i karfiol, koje ne
voliš, umesto pirea s močom. I šta je s Bolivarom? Bohvar neće znati šta se
dogodilo? Gde je moj mali gospodar?, pitaće se. Zašto me je napustio?“
„Bohvar može da mi dolazi u posetu“, kaže dečak. „Možeš da ga dovodiš.“
„Krupna je to odluka, to o prelasku u internat. Zar ne možemo da je
ostavimo za sledeće tromesečje, i damo sebi vremena da valjano razmislimo o
tome?“
„Ne. Hoću odmah da pređem u internat.“
On popriča s Ines. „Ne znam šta je to Ana Magdalena mogla da mu obeća“,
kaže. „Ja mislim da to nije dobra zamisao. Premali je da ode od kuće.“
Na njegovo iznenađenje, Ines se ne složi s njim. „Nek ide. Koliko uskoro
počeće da preklinje da se vrati kući. Samo će da se nauči pameti.“
To je poslednje što je od nje očeldvao: da se odrekne svog ljubljenog sina i
prepusti ga Arojovima.
„Biće skupo“, kaže on. „Hajde da barem popričamo sa Sestrama, da
čujemo šta one misle. Najzad, to je njihov novac.“
Mada ih Sestre nisu pozvale u svoju rezidenciju u Estrelji, vodili su računa
da ostanu u kontaktu s Robertom, na farmi, i da povremeno obiđu Sestre kada
tamo borave, kako bi pokazali da ne zaboravljaju njihovu velikodušnost. David
je tokom tih poseta neobično govorljiv u vezi s Akademijom. Sestre su imale
prilike da ga čuju kako nadugačko i naširoko raspreda o plemenitim i
pomoćnim brojevima, i da ga vide kako izvodi neke pokrete iz jednostavnijih
plesova, Dvojke i Trojke, plesova koji ako se izvedu kako treba prizivaju sa
zvezda svoje plemenite brojeve. Bile su očarane njegovom gracioznošću i
impresionirane ozbiljnošću s kojom on prezentuje neobična učenja
Akademije. Ali kad im sad odu u posetu, dečak se nađe suočen s izazovom
drugačije vrste: da im objasni zašto želi da ode od kuće i da živi kod Arojovih.

59
 „Jesi li siguran da će senjor i senjora Arojo imati sobu za tebe?“ upita
Konsuelo. „Koliko ja razumem – ispravite me ako grešim, Ines – njih su samo
dvoje, a imaju dosta đaka u internatu, kao i sopstvenu decu. Šta imaš protiv
toga da živiš kod kuće, s roditeljima?“
„Ne razumeju me“, odvrati dečak.
Konsuelo i Valentina se zgledaju. „Moji roditelji me ne razumeju“,
Konsuelo će zamišljeno. „Gde li sam već čula te reči? Moliću lepo, mladiću:
zašto je tako važno da te roditelji razumeju? Nije li dovoljno to što su dobri
roditelji?“
„Simon ne razume brojeve“, kaže dečak.
„Ja takođe ne razumem brojeve. Prepuštam Roberti da se bavi time.“
Dečak na to oćuti.
„Jesi li dobro razmislio, Davide?“ upita Valentina. „Jesi li čvrsto odlučio?
Siguran si da se posle nedelju dana kod Arojovih nećeš predomisliti i tražiti da
se vratiš kući?“
„Neću se predomisliti.“
„Pa dobro, onda“, kaže Konsuelo. Ona pogleda u Valentinu i Almu. „Nek ti
bude, stanuj u internatu. Razgovaraćemo o školarini sa senjorom Arojo. Ali
boli nas to što se žališ na svoje roditelje, što kažeš kako te ne razumeju. Čini se
da je previše tražiti da budu ne samo dobri roditelji, nego i da te razumeju. Ja
te sasvim sigurno ne razumem.“
„Ni ja“, doda Valentina. Alma ćuti.
„Zar nećeš da zahvališ senjori Konsuelo i senjori Valentini i senjori Almi?“
upita Ines. „Hvala vam“, kaže dečak.
Narednog jutra, umesto da ode u Modas Modernas, Ines ode s njima na
Akademiju. „David kaže da želi da stanuje u školskom internatu“, kaže ona Ani
Magdaleni. „Ne znam ko ga je nagovorio na to i ne tražim da mi kažete. Samo
hoću da znam: imate li mesta za njega?“
„Je li to istina, Davide? Želiš da stanuješ kod nas?“
„Da“, kaže dečak.
„A vi ste protiv toga, senjora?“ upita Ana Magdalena. „Ako se protivite toj
zamisli, zašto jednostavno ne kažete tako?“
Mada se obratila Ines, on, Simon, odgovori joj na pitanje. „Ne protivimo se
ovoj njegovoj najnovijoj želji, iz prostog razloga što nemamo snage za to“, kaže
on. „David na kraju uvek istera svoje. Takva smo vam mi porodica: jedan
gospodar i dvoje slugu.“
Ines to nije nimalo smešno. Nije ni Ani Magdaleni. Ali David se spokojno
osmehne.

60
 „Devojčice vole sigurnost“, kaže Ana Magdalena, „ali s dečacima je
drugačije. Za dečake, za neke dečake, odlazak od kuće je velika avantura. Ali
moram da te upozorim, Davide, dođeš li da stanuješ kod nas, više nećeš biti
gospodar. U našoj kući, gospodar je senjor Arojo, a dečaci i devojčice ga
slušaju. Prihvataš li to?“
„Da“, odvrati dečak.
„Ali samo radnim danima“, kaže Ines. „Vikendom će da dolazi kući.“
„Napisaću vam spisak stvari koje bi trebdo da mu spakujete“, kaže Ana
Magdalena. „Ne brinite. Ako vidim da je usamljen i da tuguje za roditeljima,
pozvaću vas. Aljoša će takođe da motri na njega. Aljoša oseti takve stvari.“
„Aljoša“, kaže on, Simon. „Ko je Aljoša?“
„Aljoša je čovek koji vodi računa o đacima u internatu“, kaže Ines. „Pričala
sam ti. Zar nisi slušao?“
„Aljoša je mladi čovek koji nam pomaže“, kaže Ana Magdalena. „On je
čedo naše Akademije, tako da zna kako se kod nas radi. Đaci u internatu su
njegova briga. On jede s njima i stanuje u sobi pored njihove spavaonice.
Veoma je osećajan, veoma dobroćudan i veoma saosećajan. Upoznaću vas s
njim.“
Prelaz sa svakodnevnih odlazaka u školu na stanovanje u internatu
ispostavi se kao krajnje jednostavan. Ines kupi mah kofer, u koji spakuje nešto
higijenskog pribora i nekoliko presvlaka. Dečak u njega stavi i Don Kihota.
Sutradan ujutru ravnodušno poljubi Ines u znak pozdrava i odmaršira niz
ulicu s njim, Simonom, koji ide za njim noseći kofer.
Dmitri, kao i obično, čeka pored vrata. „Aha, znači mladi gospodar dolazi
da boravi ovde“, kaže Dmitri uzimajući kofer. „Veliki dan, nema zbora. Dan da
pevamo, igramo i slavimo.“
„Doviđenja, mali moj“, kaže on, Simon. „Budi dobar, vidimo se u petak.“
„Dobar sam“, kaže dečak. „Ja sam uvek dobar.“
On gleda za Dmitrijem i dečakom dok nestaju uza stepenice. Zatim
impulsivno krene za njima. Stigne u studio na vreme da vidi kako dečak odlazi
nekud u unutrašnjost stana držeći Anu Magdalenu za ruku. Osećaj gubitka
prekrije ga poput magle. Navru suze, koje uzalud pokuša da sakrije.
Dmitri mu prebaci ruku preko ramena tešeći ga. „Smirite se“, kaže Dmitri.
Umesto da se smiri, on zajeca. Dmitri ga privuče na svoje grudi; on i ne
pokuša da se odupre. Dozvoli sebi jedan glasan jecaj, pa drugi i treći, udišući
dubokim, drhtavim uzdasima miris duvanskog dima i serža. Puštam ga da ide
svojim putem, pomisli on. Puštam ga. Otac sam, može mi se oprostiti.

61
 Potom se vreme za suze završi. On se odmakne, nakašlje se u neprilici,
šapatom izgovori nešto što bi trebalo da bude izraz zahvalnosti ali više liči na
grgoljanje, i strci niz stepenice.
Kod kuće, te večeri, on ispriča Ines za tu epizodu, epizodu koja u
retrospektivi izgleda sve čudnija i čudnija – i više nego čudna, bizarna.
„Ne znam šta me je spopalo“, kaže on. „Najzad, maloga nisu odveli od nas i
strpali ga u zatvor. Ako bude usamljen, ako se ne bude slagao s tim Aljošom,
može za pola sata da bude kod kuće, što reče Ana Magdalena. Pa zašto sam se
onda tako raspekmezio? I to ni pred kim drugim nego pred Dmitrijem! Pred
Dmitrijem!“
Ali Ines razmišlja o nečemu sasvim drugom. „Trebalo je da mu spakujem
toplu pidžamu“, kaže ona. „Ako ti je dam, hoćeš li sutra da mu je odneseš?“
Sutra ujutru, on preda Dmitriju pidžamu umotanu u smeđi papir na kom
je ispisano Davidovo ime. „Topla odeća, od Ines“, kaže on. „Nemojte je dati
Davidu, taj ne zna ko mu glavu nosi. Dajte je Ani Magdaleni ih, još bolje dajte je
mladiću koji se brine o deci.“
„Aljoša. Predaću mu ovo, nemajte brige.“
„Ines brine da će Davidu noću biti hladno. Takva je – brine. Uzgred,
izvinjavam se za to što sam juče napravio budalu od sebe. Ne znam šta me je
spopalo.“
„Ljubav“, kaže Dmitri. „Volite tog dečaka. Slomio vam je srce kad vam je
okrenuo leđa na taj način.“
„Okrenuo nam leđa> Pogrešno ste razumeh. David nam ne okreće leđa.
Daleko od toga. Stanovanje u školi je samo privremeno, to je njegov kapric,
eksperiment. Kad mu dosadi, ih kad postane nesrećan, vratiće se kući.“
„Roditeljima je uvek teško kad njihovi mladi napuste gnezdo“, kaže
Dmitri. „To je normalno. Vidim da ste meka srca. I ja sam meka srca, uprkos
ovoj gruboj spoljašnjosti. Nema potrebe da se stidite. Takva nam je priroda,
vama i meni. Takvi smo rođeni. Nežne dušice.“ On se isceri. „A ne poput vaše
Ines. Un corazon de cuero.“
„Nemate pojma o čemu govorite“, on će kruto. „Nikad nije bilo privrženije
majke nego što je Ines.“
„Un corazon de cuero“, ponovi Dmitri. „Srce od stavljene kože. Ako mi ne
verujete, čekajte samo i videćete.“
On razvuče svoju dnevnu turu biciklom koliko god može, vrteći pedale
polako, dangubeći na uglovima ulica. Veče se razjapi pred njim kao pustinja.
On pronađe bar i poruči vino de poja, oporo vino koje mu se dopalo kad ga je

62
probao na farmi.15 Kad krene kući, oseća se prijamo ošamućen. Ali ne prođe
dugo, a ono sumorno raspoloženje ponovo počne da ga tišti. Moram da
pronađem nešto da radim!, kaže on sebi. Ne može čovek da živi ovako, ubijajući
vreme!
Un corazon de cuero. Ako je iko tvrda srca, onda je to David, a ne Ines. Što
se tiče Inesine ljubavi prema malom, i njegove, tu ne može biti ni najmanje
sumnje. Ali da li je dobro za dete da se, iz ljubavi, tako lako povlače pred
njegovim željama? Možda u društvenim institucijama ipak obitava šlepa
mudrost. Možda bi, umesto što se prema dečaku ophode kao prema malom
princu, trebalo da ga vrate u državnu školu i puste da ga nastavnici ukrote, da
ga pretvore u društvenu životinju.
Mučen glavoboljom, vrati se u stan, zatvori se u svoju sobu i zaspi. Kad se
probudi, uveliko je mrak, a Ines je kod kuće.
„Izvini“, kaže on. „Bio sam umoran, nisam spremio večeru.“
„Već sam jela“, kaže Ines.

15 Vino od suvog grožđa. (Prim. prev.)

63
 Deveto poglavlje

U nedeljama koje ušlede, slabost njihovog kućnog poretka postane sve

očiglednija. Jednostavno rečeno, sad kad je dete otišlo, više nema razloga da
on i Ines žive zajedno. Nemaju šta da kažu jedno drugom; nemaju takoreći
ničega zajedničkog. Ines ispunjava tišinu čavrljanjem o Modas Modernas, koje
on jedva i sluša. Kad ne vozi bicikl raznoseći letke, mahom ostaje u svojoj sobi,
gde čita novine ih drema. Ne ide u kupovinu, ne kuva. Ines počne da se
zadržava van kuće do kasno – s Klaudijom, pretpostavlja on, mada ona ne
govori s kim je. Privid porodičnog života uspostavlja se samo vikendom, kad je
dečak tu.
A onda, kad jednog petka dođe u Akademiju po dečaka, zatekne vrata
zaključana. Posle poduže potrage pronađe Dmitrija u muzeju.
„Gde je David?“ on će ljutito. „Gde su deca? Gde su Arojovi?“
„Otišli su na plivanje“, odvrati Dmitri. „Zar vam nisu rekli? Otišli su na
izlet na jezero Kalderon. Malo provoda za decu u internatu, sad kad je počelo
da otopljava. Voleo bih da sam mogao i ja da idem, ali avaj, imam obaveze.“
„Kad se vraćaju?“
„Ako ih posluži ovo lepo vreme, u nedelju posle podne.“
„U nedelju!“
„U nedelju. Ne brinite. Vaš mah će se divno provesti.“
„Ali on ne ume da pliva!“
„Jezero Kalderon je najmirnija voda na kugli zemaljskoj. Tamo se niko
nikad nije udavio.“
Kad se Ines vrati kući, to je vest koja je dočeka: da je dečak otišao na izlet
na jezero Kalderon, pa se stoga ovog vikenda neće videti s njima.
„A gde je to jezero Kalderon?“ ona će ljutito.
„Dva sata vožnje prema severu. Ako je verovati Dmitriju, jezero Kalderon
je obrazovno iskustvo koje se ne sme propustiti. Decu voze u čamcima sa
staldenim dnom, kako bi videla podvodni život.“
„Dmitri. Znači, sad je Dmitri stručnjak i za obrazovanje.“

64
 „Ako hoćeš, možemo ujutru da se odvezemo na jezero Kalderon. Koliko
da se uverimo da je sve u redu. Možemo i da se javimo Davidu; ako mu nije
lepo, možemo da ga dovedemo kući.“
Tako i urade. Odvezu se na jezero Kalderon, s Bolivarom koji drema na
zadnjem sedištu. Nebo je bez oblačka, sve kazuje da će dan biti vruć. Promaše
skretanje; bude već podne kad konačno pronađu malo naselje na jezeru, s
njegovim jedinim pansionom i jedinom prodavnicom, u kojoj mogu da se kupe
sladoled, plastične sandale, pribor za pecanje i mamci.
„Tražim mesto gde odsedaju školske grupe“, kaže on devojci za tezgom.
„El centro recreativo. Samo pravo putem pored jezera. Odavde ima oko
kilometar.“
El centro recreativo je dugačka, prostrana zgrada koja izlazi na peščanu
plažu. Na plaži se odmara i zabavlja gomila naroda, muškaraca i žena, odraslih
i dece, svi goli. Čak ni iz daljine nema teškoća da prepozna Anu Magdalenu.
„Dmitri nije ništa rekao o ovome – o ovom nudizmu“, kaže on Ines. „Šta da
radimo?“
„E pa, ja sasvim sigurno neću da se skinem“, odgovori ona.
Ines je zgodna žena. Nema razloga da se stidi svog tela. Ono što ne kaže
jeste: Neću da se skinem pred tobom.
„Dozvoli onda meni“, kaže on. Kad pas, pušten iz kola, odjuri prema plaži,
on se uvuče na zadnje sedište i skine odeću.
Pažljivo nabadajući po kamenju, on stigne na peščanu plažu baš kad
pristane čamac pun dece. Mladić guste kose, crne kao gavranovo krilo,
pridržava ga dok deca iskaču pljuskajući po plićaku, vičući i smejući se, sva
golišava, David među njima. Dečak se trgne prepoznavši ga. „Simone!“ vikne i
dotrči do njega. „Simone, pogodi šta smo videli! Videli smo jegulju, i ona je jela
malu jegulju, glava male jegulje je štrcala iz usta velike jegulje, bilo je baš
smešno, da si samo video! I videli smo ribe, gomilu riba. I videli smo krabe. I to
je to. Gde je Ines?“
„Čeka u kolima. Ne oseća se dobro, ima glavobolju. Došli smo da čujemo
kakvi su ti planovi. Želiš li da ideš s nama kući ili želiš da ostaneš?“
„Želim da ostanem. Može li i Bolivar da ostane?“
„Mislim da ne može. Bolivar nije navikao na nepoznata mesta. Može da
odluta i da se izgubi.“
„Neće se izgubiti. Paziću na njega.“
„Ne znam. Popričaću s Bolivarom i videćemo šta on želi.“
„U redu.“ I ne rekavši više ništa, dečak se okrene i otrči za drugovima.
Dečaku kao da ne izgleda čudno što on, Simon, stoji tu potpuno go.
Štaviše, i njegova sopstvena stidljivost brzo iščezava među svim tim golišavim

65
ljudima, mladim i starim. Svestan je, međutim, da izbegava da pogleda
direktno u Anu Magdalenu. Zašto? Zašto je ona jedina pred kojom oseća svoju
golotinju? Nema nikakvih seksualnih osećanja prema njoj. Naprosto joj nije
ravan, u seksualnom ili bilo kom drugom pogledu. Ipak, ima osećaj kao da bi
mu nešto blesnulo u očima da pogleda pravo u nju, nešto nalik streli, tvrdo kao
čelik i nepogrešivo, nešto što sebi ne može da priušti.
Nije joj ravan; u to je siguran. Da joj vežu oči i izlože je negde, poput neke
od statua u Dmitrijevom muzeju ili životinje u kavezu u zoološkom vrtu,
mogao bi da je gleda satima, zanesen i zadivljen savršenstvom određenog tipa
živog tela koje ona predstavlja. Ali to nije cela priča, ni izdaleka. Nije reč samo
o tome da je ona mlada i puna života, dok je on mator i istrošen; i ne samo o
tome da je ona takoreći isklesana od mermera, dok je on takoreći sklepan od
ilovače. Zašto li mu je na pamet smesta pao baš taj izraz: nije joj ravan? U čemu
je ta važnija razlika između njih dvoje, koju naslućuje ali ne ume tačno da je
odredi?
Neko iza njega progovori, glas je njen: „Senjore Simone.“ On se okrene i s
oklevanjem podigne pogled.
Na ramenima ima malo peska; grudi su joj ružičaste, izgorele od sunca; na
međunožju ima gužvicu malja, najsvetlije nijanse smeđe, tako tanušnih da su
gotovo nevidljive.
„Došli ste sami?“ upita ona.
Visoka ramena, izdužen struk. Dugačke noge, izrazito mišićave, noge
plesačice.
„Nisam – Ines čeka u kolima. Bili smo zabrinuti za Davida. Nismo znali za
ovaj izlet.“
Ona se namršti. „Ali poslali smo pismeno obaveštenje svim roditeljima.
Zar ga niste primili?“
„Ne znam ni za kakvo pismeno obaveštenje. Kako god, sve je dobro što se
dobro svrši. Izgleda da je deci lepo. Kad ćete ih dovesti natrag?“
„Još nismo odlučili. Ako se ovo lepo vreme zadrži, možda ćemo ostati
ovde ceo vikend. Jeste li upoznali mog muža? Huane, ovo je senjor Simon,
Davidov otac.“
Senjor Arojo, magistar muzike i upravitelj Plesne akademije: nije
očekivao da ga upozna ovako bez ičega na sebi. Krupan muškarac, ne
korpulentan, ne baš, ali ne više mlad: meso na vratu, grudima i stomaku već je
počelo da mu mlitavi. A koža, i to na celom telu, čak i na ćelavoj glavi,
ujednačeno je crvena poput opeke, kao da je sunce njegov prirodni element.
Mora biti da je ova ekskurzija na plažu bila njegova zamisao.
Rukuju se. „To je vaš pas?“ upita senjor Arojo pokazavši rukom.

66
 „Jeste.“
„Lepa životinja.“ Glas mu je dubok i prijatan. Zajedno se zagledaju u lepu
životinju. Bolivar pak zuri nekud preko vode i ne obraća ni najmanju pažnju
na njih. Par španijela mu oprezno priđe, na smenu mu onjuše genitalije; on se
ne udostoji da onjuši njihove.
„Baš sam objašnjavao vašoj supruzi“, kaže on, Simon. „Iz nekog, ko zna
kog razloga, došlo je do zatajenja komunikacije, pa nismo unapred saznali za
ovaj izlet. Mislili smo da David dolazi kući za vikend kao i obično. Zato smo
došli. Bili smo malo zabrinuti. Ali sve je u redu, kako vidim, pa ćemo sada da
odemo.“
Senjor Arojo ga pogleda, s jedva primetnim, blago zamišljenim osmehom
na licu. Ne kaže: Zatajenje komunikacije? Objasnite, molim vas. Ne kaže: Baš mi
je krivo što ste bespotrebno potegli čak ovamo. Ne kaže: Izvolite, ostanite na
ručku. Ne kaže ništa. Ne trudi se da učtivo ćaska.
Čak mu i kapci imaju nijansu pečene gline. A oči su mu plave, plavlje nego
u njegove žene.
On se pribere. „Ako smem da pitam, kako David napreduje u učenju?“
Teška glava klimne jednom, dvaput, triput. Onaj osmeh na usnama se sad
jasno vidi. „Vaš sin poseduje – kako da ga nazovem? – samopouzdanje
neuobičajeno za nekoga tako mladog. Ne boji se avantura – avantura uma.“
„Ne, ne boji se. A i dobro peva. Ja nisam muzičar, ali umem to da čujem.“
Senjor Arojo podigne ruku i laganim pokretom odbaci te reči. „Dobro ste
uradili“, kaže. „Vi ste, zar ne, roditelj koji je preuzeo obavezu da ga podiže. Bar
mi on tako kaže.“
Srce mu se nadme. Znači, dečak tako govori ljudima: da je on, Simon, onaj
koji ga podiže! „David je imao šaroliko obrazovanje, ako mogu tako da kažem“,
on će na to. „Kažete da je samopouzdan. To je tačno. Katkad je to i više od
samopouzdanja. Ume da bude tvrdoglav. Neki njegovi učitelji nisu to baš
dobro prihvatili. Ali prema vama i senjori Arojo gaji najveće moguće
poštovanje.“
„Pa, ako je tako, moramo dati sve od sebe da ga i zaslužimo.“
Senjora Arojo, Ana Magdalena, otišla je a da on nije ni primetio. Sad mu se
ponovo pojavi u vidnom polju udaljavajući se obalom jezera, visoka, graciozna,
s grupom golišave dece koja skakuću oko nje.
„Trebalo bi da krenem“, kaže on. „Doviđenja.“ I onda: „Brojevi, dva i tri i
tako dalje – malo mi je teško da shvatim vaš sistem. Pažljivo sam slušao
predavanje koje je održala senjora Arojo, postavljam Davidu pitanja, ali
priznajem da još imam teškoća.“
Senjor Arojo podigne obrvu i sačeka.

67
 „Brojanje nema neku naročito veliku ulogu u mom životu“, tera on dalje.
„Hoću reći, prebrojavam jabuke i pomorandže kao i svako drugi. Prebrojavam
novac. Sabiram i oduzimam. To je ona mravlja aritmetika o kojoj je govorila
vaša žena. Ali ples dvojke, ples trojke, plemeniti i pomoćni brojevi, prizivanje
zvezda s nebesa – to mi nikako ne ulazi u glavu. Stignete li u vašem programu
ikada dalje od dvojke i trojke? Imaju li deca uopšte prilike da uče pravu
matematiku – x i y i z – Ili to dolazi tek kasnije?“
Senjor Arojo ćuti. Podnevno sunce nemilosrdno prži.
„Možete li da mi date neki nagoveštaj, nešto za šta bih se uhvatio?“ kaže
on. „Stalo mi je da razumem. Istinski. Istinski mi je stalo da razumem.“
Senjor Arojo progovori: „Stalo vam je da razumete. Obraćate mi se kao da
sam ja mudrac iz Estrelje, čovek koji zna odgovore na sva pitanja. Nisam taj.
Ne znam odgovore koje tražite. Ali reći ću vam nešto o odgovorima uopšte. Po
mom mišljenju, pitanje i odgovor slažu se poput neba i zemlje ih muškarca i
žene. Muškarac ode i traži po svetu odgovor na ono jedno, veliko pitanje koje
ga muči: Šta je to što mi nedostaje? I onda jednog dana, ako ima sreće, pronađe
odgovor na njega: žena. Muškarac i žena se spoje, postanu jedno – pribeći
ćemo ovde tom izrazu – a iz tog jedinstva, iz tog njihovog sjedinjenja, nastane
dete. Dete raste, a onda jednog dana i njega počne da muči pitanje: Šta je to što
mi nedostaje?, i tako se ciklus nastavlja. Ciklus se nastavlja zato što se u
pitanju, poput nerođenog deteta, već nalazi odgovor.“
„I prema tome?“
„I prema tome, ako želimo da izbegnemo ciklus, možda je pravo pitanje, a
ne pravi odgovor, ono što bi trebalo da tražimo po svetu. Možda je to ono što
nam nedostaje.“
„A kako mi to pomaže, senjor, da razumem plesove kojima učite mog sina,
plesove i zvezde koje bi ti plesovi trebalo da prizovu s nebesa, i mesto plesova
u obrazovanju?“
„Da, zvezde… I dalje su nam zagonetne, čak i starim ljudima poput vas i
mene. Ko su? Šta nam govore? Prema kojim se zakonima ravnaju? Detetu je to
jednostavnije. Dete ne mora da razmišlja, zato što dete može da pleše. Dok mi
stojimo kao paralisani, zureći u prazninu koja zjapi između nas i zvezda –
Kakav ambis! Kako li ćemo ga ikadapreći? – dete ga naprosto prepleše.“
„David nije takav. Njega praznine ispunjavaju zebnjom. Katkad ga i
parališu. Video sam to. Ta pojava uopšte nije neobična kod dece. To je
sindrom.“
Senjor Arojo ne obrati pažnju na njegove reči. „Ples nije stvar lepote. Da
želim da stvorim samo lepe plesne figure, radio bih s marionetama, a ne s
decom. Marionete mogu da lebde i klize onako kako ljudi ne mogu. Mogu da

68
prave izuzetno složene šare u vazduhu. Ali ne mogu da plešu. Nemaju dušu. A
duša je ta koja u ples unosi gracioznost, duša prati ritam, a svaki joj korak
instinktivno prelazi u sledeći i onaj posle njega.
„Što se tiče zvezda, zvezde plešu na svoj osobeni način, ali njihova logika
nam je nedokučiva; isto kao i njihovi ritmovi. U tome je naša tragedija. Zatim,
tu su zvezde lutalice, one koje ne prate taj ples, slične deci koja ne znaju
aritmetiku. Las estrellas errantes, ninos que ignoran la aritmetica, što napisa
pesnik.16 Zvezdama je dato da razmišljaju o nezamislivom, misli koje su vama i
meni nedokučive: razmišljanja pre večnosti i posle večnosti, razmišljanja od
ništavila do jedan i od jedan do ništavila, i tome slično. Mi smrtnici nemamo
plesa za od ništavila do jedan. Prema tome, da se vratim na vaše pitanje o
tajanstvenom x i tome da li će naši đaci na Akademiji ikada naučiti odgovor na
x, moj odgovor glasi: Nažalost, ne znam.“
On sačeka hoće li ovaj reći još nešto, ali ne usledi ništa. Senjor Arojo je
rekao svoje. Ali on, Simon, izgubljen je. Ne zna šta bi rekao na sve to.
„Nek vas teši“, kaže senjor Arojo, „to što ovde niste došli da saznate o x
nego zbog toga što ste bih zabrinuti za dobrobit svog deteta. Možete biti
spokojni. On je dobro. Poput ostale dece, mah David nema nikakvog
interesovanja za x. Zeli da boravi u svetu, da iskusi taj osećaj da je živ, koji mu
je tako nov i uzbudljiv. A sad moram da idem i da pomognem svojoj ženi.
Doviđenja, senjore Simone.“
On se vrati do kola. Ines nije tamo. Žurno se obuče, pa zviždanjem dozove
Bolivara. „Ines!“ kaže obraćajući se psu. „Gde je Ines? Nađi Ines!“
Pas ga odvede do Ines, koja sedi pod drvetom nedaleko odatle, na malom
ćuviku s kog puca pogled na jezero.
„Gde je David?“ kaže ona. „Mislila sam da će se vratiti s nama.“
„Davidu je ovde lepo, želi da bude sa svojim drugarima.“
„Pa kad ćemo ga opet videti?“
„Zavisi od vremena. Ako i dalje bude ovako lepo, ostaće ovde ceo vikend.
Ne brini, Ines. U dobrim je rukama. Srećan je. Zar to nije jedino važno?“
„Znači, vraćamo se u Estrelju?“ Ines ustane, otrese prašinu s haljine.
„Iznenađuješ me. Zar te čitava ova rabota ne rastužuje? Prvo zahteva da ode
od kuće, a sad neće ni vikend da provede s nama.“
„Desilo bi se pre ili kasnije. On je po prirodi samostalan.“

16… i da su zvezde lutalice deca koja ne znaju aritmetiku; završni stih pesme „Anđeli školarci“ (iz
zbirke O anđelima, iz 1929), španskog pesnika Rafaela Albertija (1902-1999). (Prim. prev.)

69
 „Nazivaš to samostalnošću, ali meni izgleda kao da je potpuno pod
uticajem Arojovih. Videla sam da razgovaraš s velikim gospodinom. O čemu se
radilo?“
„Objašnjavao mi je svoju filozofiju. Filozofiju na kojoj počiva učenje
Akademije. Brojeve i zvezde. Prizivanje zvezda i tako to.“
„Tako to nazivaš: filozofija?“
„Ne, ne nazivam to filozofijom. Među nama, nazivam to gomilom
bombastičnih fraza. Među nama, nazivam to gomilom mističnog smeća.“
„Pa zašto se onda ne priberemo i ne ispišemo Davida iz njihove
Akademije?“
„Da ga ispišemo? Gde ćemo posle da ga upišemo? Na Pevačku akademiju,
gde će da nam prodaju neku drugu nesuvislu filozofiju? Udahni. Isprazni um.
Postani jedno s kosmosom. U državnu školu? Sedi mirno. Ponavljaj za mnom:
jedan ijedan su dva, dva i jedan su tri. Arojovi možda pričaju besmislice, ali
barem su to bezazlene besmislice. A David je ovde srećan. Arojovi mu se
sviđaju. Sviđa mu se Ana Magadalena.“
„Da, Ana Magdalena… Pretpostavljam da si se zaljubio u nju. Slobodno
priznaj. Neću se smejati.“
„Zaljubio? Ne, ništa slično tome.“
„Ali smatraš je privlačnom.“
„Smatram je lepom, onako kako je neka boginja lepa, ali privlačna mi nije.
Bilo bi – kako da kažem? – bogohulno da je smatram privlačnom. Možda čak i
opasno. Mogla bi da pogodi gromom čoveka.“
„Da te pogodi gromom! U tom slučaju, trebalo bi da preduzmeš mere
predostrožnosti. Navuci oklop. Nosi štit. Pričao si mi da je onaj čovek iz
muzeja, Dmitri, zaljubljen u nju. Jesi li ga upozorio da i njega može da pogodi
gromom?“
„Nisam. Dmitri i ja nismo prijatelji. Ne poveravamo se jedan drugom.“
„A onaj mladić – ko je on?“
„Mladić koji je bio s decom u čamcu? To je Aljoša, poslužitelj, koji vodi
računa o đacima u internatu. Deluje kao fin momak.“
„Ti se, izgleda, lagodno osećaš tako bez odeće među nepoznatim ljudima.“
„Iznenađujuće lagodno, Ines. Iznenađujuće lagodno. Neprimetno se
ponovo pretvoriš u životinju. Životinje nisu gole, one su naprosto to što jesu.“
„Primetila sam da ste ti i tvoja opasna boginja zajedno bili to što jeste.
Mora da je bilo uzbudljivo.“
„Ne rugaj mi se.“

70
 „Ne rugam ti se. Ali zašto ne možeš da budeš iskren prema meni? Svako
može da vidi da si se zatelebao u nju, isto kao Dmitri. Zašto ne priznaš, umesto
što mi pričaš okruglo pa na ćoše'“
„Zato što to nije tačno. Dmitri i ja smo različiti ljudi.“
„I Dmitri i ti ste muškarci. Meni je to dovoljno.“

71
 Deseto poglavlje

Odlazak na jezero označi novo zahlađenje odnosa između Ines i njega.

Ubrzo posle toga, ona ga obavesti da će uzeti nedelju dana odsustva, kako bi
provela to vreme u Novilji, sa svojom braćom. Nedostaju joj braća, pomišlja da
ih pozove u Estrelju.
„Tvoja braća i ja se nikad nismo dobro slagali“, kaže on. „Pogotovo Dijego.
Ako će da odsednu kod tebe, možda bi trebalo da se iselim.“
Ines se ne pobuni.
„Daj mi vremena da nađem stan“, kaže on. „Ali bilo bi mi draže da Davidu
ništa ne govorimo, ne još. Slažeš li se?“
„Parovi se razvode svakog dana, pa deca prežive“, kaže Ines. „David će
imati mene, imaće tebe, naprosto nećemo živeti zajedno.“
On poznaje severoistočni deo grada kao svoj džep. Bez teškoća pronađe
za sebe sobu kod jednog postarijeg para. Sve je krajnje jednostavno, s
nepredviđenim prekidima u snabdevanju strujom, ali soba je jeftina i ima
zaseban ulaz, i nalazi se blizu centra grada. Dok je Ines na poslu, on iznese
svoje stvari iz stana i useh se u svoj novi dom.
Premda Ines pred dečakom glumi supružansku slogu, ni na trenutak ga
nije zavarala. „Gde su tvoje stvari, Simone?“ zatraži da čuje; na šta on, Simon,
mora da prizna kako se privremeno iselio da bi napravio mesta za Dijega, a
možda i za Stefana.
„Hoće li mi Dijego biti ujak ili otac?“ upita dečak. „Biće ti ujak, kao što ti je
oduvek i bio.“
„A ti?“
„Biću ti što sam ti oduvek bio. Ja se ne menjam. Stvari oko mene se
menjaju, ali ja sam nepromenljiv. Videćeš.“
Ako je dečak i potresen raskidom između Ines i njega, Simona, to se na
njemu ne vidi. Naprotiv, sav je razdragan, pun je priča o svom životu na
Akademiji. Ana Magdalena ima aparat za vafle i svakog jutra im pravi vafle za
doručak. „Moraš da kupiš aparat za vafle, Ines, fenomenalan je.“ Aljoša se
odnedavno latio čitanja priča za laku noć i sad im čita priču o tri brata i
njihovoj potrazi za mačem Madragil, koja je takođe fenomenalna. Ana

72
Magdalena ima iza muzeja baštu, s ograđenim prostorom u kom drži kuniće,
piliće i jagnje. Jedan kunić je nevaljao i stalno kopa tunel ne bi li pobegao.
Jednom su ga našli kako se krije u podrumu muzeja. Njemu je od svih životinja
najdraže jagnje, koje se zove Jeremija. Jeremija nema majku, pa mora da pije
kravlje mleko iz fiašice s gumenom cuclom. Dmitri mu dozvoljava da Jeremiji
pridržava fiašicu.
„Dmitri?“
Ispostavi se da je Dmitri zadužen da vodi računa o menažeriji Akademije,
baš kao što je zadužen da donosi iz podruma drva za veliku peć i da obriše
kupatilo pošto se deca istuširaju.
„Mislio sam da Dmitri radi u muzeju. Znaju li oni iz muzeja da je Dmitri
zaposlen i u Akademiji?“
„Dmitri ne želi novac. On to radi za Anu Magdalenu. Sve će uraditi za nju,
zato što je voli i obožava.“
„Voli je i obožava: tako kaže?“
„Da.“
„Pa, to je lepo. Za svaku pohvalu. Mene, doduše, brine da Dmitri možda te
usluge, koje čini iz ljubavi i obožavanja, čini u vreme kad je plaćen da čuva
slike u muzeju. Ali nećemo više o Dmitriju. Šta još imaš da nam ispričaš? Voliš
li što živiš u internatu? Jesmo li doneli ispravnu odluku?“
„Jeste. Kad ružno sanjam, probudim Aljošu, a on me pusti da spavam u
njegovom krevetu.“
„Da li samo ti spavaš u Aljošinom krevetu?“ upita Ines. „Ne, ko god ružno
sanja sme da spava kod Aljoše. On tako kaže.“
„A Aljoša? U čijem krevetu spava Aljoša onda kad i sam ružno sanja?“
Dečaku ovo nije smešno.
„A ples?“ upita on, Simon. „Kako napreduje tvoje plesanje?“
„Ana Magdalena kaže da sam najbolji od svih.“
„Baš lepo. Kad ću uspeti da te ubedim da otplešeš nešto za mene?“
„Nikad, zato što ti u to ne veruješ.“
Ti u to ne veruješ. U šta mora da poveruje da bi dečak plesao za njega? U
nebuloze o zvezdama?
Zajedno večeraju – Ines je spremila večeru – i uto dođe i vreme da on ode.
„Laku noć, mah moj. Navratiću ujutru. Možemo da izvedemo Bolivara u šetnju.
Možda će se u parku igrati fudbal.“
„Ana Magdalena kaže da ne smeš da igraš fudbal ako si plesač. Kaže da
možeš da istegneš mišiće.“
„Ana Magdalena zna mnogo toga, ali o fudbalu nema pojma. Ti si snažan
dečak. Nećeš se povrediti igrajući fudbal.“

73
 „Ana Magdalena kaže da ne smem.“
„Pa dobro, neću da te teram da igraš fudbal. Ali molim te, objasni mi
nešto. Mene nikad ne slušaš, Ines gotovo nikad, a ipak, sve radiš kako ti kaže
Ana Magdalena. Zašto?“
Nema odgovora.
„U redu. Laku noć. Vidimo se ujutru.“
On se loše raspoložen vrati u svoj iznajmljeni stan. Bilo je vreme, nekad,
kad se dečak dušom i srcem davao Ines, ili Inesinoj viziji njega kao malog
princa koji se skriva; ali čini se da su ti dani prošh. Mora da je deprimira
spoznaja da je zamenjena senjorom Arojo. A on, koje je mesto u dečakovom
srcu ostalo za njega? Možda bi trebalo da se ugleda na Bohvara. Bohvar je
takoreći dovršio prelaz u suton psećeg života. Dobio je stomačić; ponekad, kad
se smesti da odrema, ispusti sitan, žalostiv uzdah. Ipak, da Ines nekom
nesmotrenošću donese u kuću štene – štene namenjeno da poraste i zauzme
mesto njihovog sadašnjeg čuvara – Bolivar bi stisnuo čeljusti oko vrata svog
malog suparnika i zatresao ga tako da pršljenovi u vratu popucaju. Možda bi
on trebalo da postane takva vrsta oca: zaludan, sebičan i opasan. Možda bi ga
dečak tada poštovao.

Ines ode na svoj najavljeni put u Novilju; dečak na neko vreme opet
postane njegova odgovornost. U petak po podne dođe pred Akademiju da ga
sačeka. Zazvoni za kraj časa, đaci pokuljaju napolje, ali od Davida ni traga ni
glasa.
On se popne uz stepenice. Studio je prazan. Neosvetljeni hodnik vodi u
niz prostorija sa zidnom oplatom od tamnog drveta i bez ikakvog nameštaja.
On prođe kroz sumračni prostor, trpezariju, može biti, s dugačkim, izgrebanim
stolovima i komodom prepunom tanjira i šolja, i nađe se u podnožju još jednog
stepeništa. Odozgo dopre tihi mušici glas. On se popne, pokuca na zatvorena
vrata. Glas začuti. I onda: „Slobodno.“
On se nađe u prostranoj sobi u koju svetlost dopire kroz krovne prozore,
očigledno internatskoj spavaonici. Na jednom krevetu, jedno do drugog sede
Ana Magdalena i Aljoša. Oko njih se tiska desetak dece. On prepozna dva sina
Arojovih, koja su plesala na koncertu, ali David nije tu.
„Izvinjavam se što ovako upadam“, kaže on. „Tražim sina.“
„David je na času muzičkog“, kaže Ana Magdalena. „Biće gotov u četiri.
Hoćete li da sačekate? Možete da ostanete s nama. Aljoša nam čita priču.
Aljoša, deco, ovo je senjor Simon, Davidov otac.“
„Ako ne smetam?“ upita on.

74
 „Ne smetate“, kaže Ana Magdalena. „Sedite. Hoakine, ispričaj senjoru
Simonu šta je dosad bilo.“
Ne smetate. Sedite. Glas Ane Magdalene, čitavo njeno držanje,
neočekivano su prijateljski. Da li se promena zbila zato što su bili goli zajedno?
Samo je toliko bilo potrebno?
Hoakin, stariji sin Arojovih, progovori: „Bio jednom jedan ribar, siromašni
ribar, i on jednog dana ulovi ribu, a kad ju je očistio, nađe u njenoj utrobi zlatni
prsten. Bibar protrlja prsten i…“
„Zato da prsten zablista.“ Njegov mlađi brat mu upadne u reč. „Protrlja ga
zato da zablista.“
„Eibar protrlja prsten ne bi li zablistao i pojavi se duh, i duh kaže: 'Svaki
put kad protrljaš prsten, pojaviću se i ispuniću ti želju. Imaš tri želje, koja ti je
prva?' I to je to.“
„Svemoćan“, kaže Ana Magdalena. „Seti se, duh kaže kako je svemoćan i
kako je u stanju da mu ispuni svaku želju. Čitaj dalje, Aljoša.“
On tek tad pogleda u Aljošu kako valja. Mladić ima gustu, veoma lepu crnu
kosu koju začešljava unatrag sa slepoočnica i kožu nežnu kao u devojke. Nema
naznaka da se brije. Oborivši tamne oči dugih trepavica, počne da čita
iznenađujuće zvonkim glasom.
„Ne verujući rečima duha, ribar odluči da ga iskuša. 'Želim stotinu riba, da
ih odnesem na pijacu i prodam'“, reče on.
„U taj mah se podiže ogroman talas i izbaci na obalu, pravo ribaru pred
noge, stotinu riba koje su se praćakale na izdisaju.
„'Koja ti je druga želja?' upita duh.
„Sad već odvažan, ribar odgovori: 'Želim lepotu devojku da mi bude žena.'
„Koliko sledećeg trenutka, pred ribarom na pesku klečala je devojka
toliko lepa da njemu zastade dah. Tvoja sam, gospodaru', reče ona.
„Koja ti je poslednja želja?' upita duh.
„'Hoću da budem kralj celog sveta', odvrati ribar.
„Istog časa se na njemu stvorit haljine od zlatotkanog brokata, i zlatna
kruna na glavi. Pojavi se slon, koji ga surlom podiže i posede ga na presto na
svojim leđima. 'Ispunjena ti je i poslednja želja. Ti si kralj celog sveta', reče
duh. 'Ostaj zbogom.' Potom nestade u oblačku dima.
„Dan beše već dobrano poodmakao. Na obali nije bilo nikog sem ribara i
njegove prelepe neveste, slona i stotinu umirućih riba. 'A sada ćemo pohitati u
moje selo', reče ribar svojim najkraljevskijim glasom. 'Pohitaj!' Ali slon se ne
pomače s mesta. 'Pohitaj!' uzviknu ribar još glasnije; slon ga ponovo ne
posluša. Ti! Devojko!' dreknu kralj. 'Nađi neku motku i udri po ovom slonu sve

75
dok ne pohita!' Devojka poslušno pronađe modcu i poče da tuče slona sve dok
ovaj naposletku nije krenuo.
„Sunce je zalazilo kad su stigli u ribarevo selo. Njegove komšije se smesta
sjatiše oko njih diveći se slonu i lepoti devojci, ali i samom ribaru, onako na
prestolu i s krunom na glavi. 'Gledajte i divite se, ja sam kralj sveta, a ovo je
moja kraljica!' reče ribar. 'Da vam pokažem svoje izobilje, sutra ujutru
pogostićete se stotinom riba.' Seljani se obradovaše i pomogoše kralju da siđe
sa slonovih leđa; ovaj se potom povuče u svoju skromnu kolibu, gde je noć
proveo u naručju svoje prelepe neveste.
„Čim je zarudela zora, seljani su otišli na obalu da donesu onih stotinu
riba. Ali kad su stigli tamo, ne nađoše ništa sem gomile ribljih kostiju, zato što
su vuci i medvedi pod okriljem noći došh na obalu i do sita se najeli. I tako se
seljani vratiše s rečima: 'O, kralju, vuci i medvedi su prožderali svu ribu, ulovi
nam još, gladni smo.'
„Ribar izvadi iz nabora svojih haljina onaj zlatni prsten. Trljao ga je i
trljao, ali nikakav se duh iz njega ne pojavi.
„Seljani se tada razljutiše i rekoše: 'Kakav si ti kralj, kad ne možeš da nas
nahraniš?
„'Ja sam kralj celog sveta', odvrati ribar koji je postao kralj. 'Ako nećete da
me priznate, odlazim.' Potom se okrete svojoj nevesti od prethodne noći.
'Dovedi slona', naredi joj. 'Odlazimo iz ovog nezahvalnog sela.'
„No tokom noći je slon otišao ko zna kud, sa sve prestolom, i niko nije
znao gde da ga traži.
„'Polazi!' reče ribar svojoj nevesti. 'Ići ćemo pešice.'
„Ali njegova nevesta je odbila da ga posluša. 'Kraljice ne idu pešice', ona
će nadureno. 'Hoću da jašem kao kraljica na un palafrén bianco,17 sa svitom
devica koje idu preda mnom udarajući u daire.'“
Otvore se vrata i u sobu na prstima uđe Dmitri i za njim David. Aljoša
načas prestane da čita. „Dođi, Davide“, kaže Ana Magdalena. „Aljoša nam čita
priču o ribaru koji je hteo da bude kralj.“
David se smesti kraj nje, ali Dmitri ostane pored vrata, čučeći, s kapom u
rukama. Ana Magdalena se namršti i odsečno mahne rukom, kao da mu
naređuje da izađe, ali on ne obrati pažnju.
„Nastavi, Aljoša“, kaže Ana Magdalena, „a vi, deco, pažljivo slušajte, zato
što ću vas, kad Aljoša završi, pitati šta ste naučih iz priče o ribaru.“
„Ja znam odgovor“, kaže David. „Već sam pročitao tu priču.“

17 Šp.: beli paradni konj. (Prim. prev.)

76
 „Ti je možda jesi pročitao, Davide, ali ostali nisu“, na to će Ana Magdalena.
„Nastavi, Aljoša.“
„Ti si moja nevesta i ima da me slušaš', reče ribar.
„Devojka gordo zabaci glavu. 'Ja sam kraljica, ja ne idem pešice, ja jašem
un palafrén!' ponovi ona.“
„Aljoša, šta je palafrén?“ upita jedno dete.
„Palafrén je konj“, kaže David. „Je l’ da, Aljoša?“
Aljoša potvrdno klimne. „'Ja jašem un palafrén.'
„Kralj bez reči okrene svojoj nevesti leđa i ode. Miljama je tako pešačio,
sve dok ne naiđe na drugo selo. Seljani se sjatiše oko njega diveći se njegovoj
kruni i haljinama od brokata.
„'Gledajte i divite se, ja sam kralj sveta', reče ribar. 'Donesite mi da jedem,
gladan sam.'
„'Donećemo ti hranu', odvrati jedan seljanin, 'ah ako si kralj kao što kažeš,
gde je tvoja svita?'
„'Ne treba meni svita da budem kralj', reče ribar. 'Zar ne vidite krunu na
mojoj glavi? Uradite kako kažem. Pripremite mi gozbu.'
„Seljani mu se tada nasmejaše u lice. Umesto da mu pripreme gozbu,
bacili su mu krunu s glave i svukli mu brokatne haljine sve dok se nije pred
njima našao u skromnim ritama običnog ribara. Ti si prevarant!' uzviknuše
seljani. 'Običan ribar! Nisi ništa bolji od nas! Idi tamo odakle si i došao!' Potom
uzeše da ga biju drvenim batinama sve dok nije pobegao. I tako se završila
priča o ribaru koji je hteo da bude kralj.“
„I tako se završila priča“, ponovi Ana Magdalena. „Zanimljiva priča, zar ne,
deco? Šta mislite, šta smo iz nje naučih?“
„Ja znam“, kaže David i osmehne se Simonu osmotrivši ga postrance kao
da kaže: Vidiš li kako sam pametan ovde na Akademiji?
„Ti možda znaš, Davide, ali to je zato što si već pročitao tu priču“, kaže
Ana Magdalena. „Dajmo šansu i ostalima.“
„Šta je bilo sa slonom?“ Pitanje je postavio mlađi brat Arojo.
„Aljoša, šta je bilo sa slonom?“ upita Ana Magdalena.
„Veliki vihor podigao je slona u nebesa i vratio ga u njegovu rodnu
džunglu, gde je živeo zauvek srećno i zadovoljno“, Aljoša će jednoličnim
tonom.
Njegove oči susretnu se s njenim. Njemu prvi put padne na pamet da
možda ima nečega između to dvoje, između upraviteljeve kao alabaster čiste
žene i zgodnog mladog poslužitelja.
„Šta možemo da naučimo iz priče o ribaru?“ ponovi Ana Magdalena. „Je li
ribar dobar ih rđav čovek?“

77
 „Rđav“, kaže mlađi brat Arojo. „Tukao je slona.“
„Nije on tukao slona, njegova nevesta je tukla slona“, kaže stariji brat
Arojo, Hoakin.
„Ali on ju je naterao.“
„Ribar je rđav zato što je sebičan“, kaže Hoakin. „Kad je dobio tri želje,
mislio je samo na sebe. Trebalo je da misli i na druge ljude.“
„Prema tome, kakvu pouku izvlačimo iz priče o ribaru?“ upita Ana
Magdalena.
„Da ne smemo da budemo sebični.“
„Slažemo li se s tim, deco?“ upita Ana Magdalena. „Slažemo li se s
Hoakinom da nas ova priča opominje da ne budemo sebični, jer ako smo
previše sebični, na kraju će nas naše komšije oterati u pustinju? Davide, hteo si
da kažeš nešto?“
„Seljani nisu bili u pravu“, na to će David, pa pogleda naokolo izazovno
podigavši bradu.
„Objasni“, kaže Ana Magdalena. „Iznesi svoje razloge. Zašto seljani nisu
bih u pravu?“
„On je bio kralj. Trebalo je da mu se poklone.“
Od Dmitrija, koji čuči u dovratku, dopre sporo tapšanje. „Bravo, Davide“,
kaže Dmitri. „Majstorski rečeno.“
Ana Magdalena namršteno pogleda Dmitrija. „Zar nemate obaveza na
radnom mestu?“ upita ga.
„Obaveza prema statuama? Statue su mrtve, sve do jedne, mogu da brinu
o sebi.“
„On nije bio pravi kralj“, kaže Hoakin, koji kao da postaje sve
samouvereniji. „Bio je ribar koji se pretvarao da je kralj. Tako kaže priča.“
„Bio je kralj“, kaže David. „Duh ga je napravio kraljem. A duh je bio
svemoćan.“
Dva dečaka se ljutito odmeravaju. Umeša se Aljoša. „Kako neko postane
kralj?“ upita on. „To je pravo pitanje, zar ne? Kako iko od nas postane kralj?
Moramo li da naiđemo na duha? Moramo li da očistimo ribu i pronađemo u
njoj čarobni prsten?“
„Prvo moraš da budeš princ“, kaže Hoakin. „Ne možeš da budeš kralj ako
pre toga nisi bio princ.“
„Možeš“, kaže David. „Imao je tri želje, a to mu je bila treća. Duh ga je
napravio kraljem sveta.“
Od Dmitrija ponovo dopre polagano, zvučno tapšanje. Ana Magdalena ne
obrati pažnju. „Dakle, šta ti, Davide, misliš da smo naučili iz ove priče?“ upita
ona.

78
 Dečak duboko uzdahne, kao da će nešto reći, ali onda naglo odmahne
glavom.
„Sta?“ ponovi Ana Magdalena.
„Ne znam. Ne vidim da smo išta naučih.“
„Vreme je da krenemo, Davide“, kaže on, Simon, i ustane. „Hvala za priču,
Aljoša. Hvala i vama, senjora.“

To je prva dečakova poseta skučenoj sobi u kojoj on, Simon, sada živi.
Mališan ništa ne komentariše, samo popije svoj sok od pomorandže i pojede
kekse. Potom, s Bolivarom koji ih prati kao senka, odu u šetnju, da istraže kraj.
Kraj nije zanimljiv, samo ulice u kojima se nižu kuće uzanih fasada. Petak je
uveče, međutim, i ljudi koji se vraćaju kući s posla radoznalo zagledaju malog
dečaka i velikog psa Uadnih žutih očiju.
„Ovo je moja teritorija“, kaže on, Simon. „Tu ja raznosim svoje letke, po
svim ovim ulicama. Nije bogzna kako dobar posao, ali ni nošenje tereta u luci
nije bio bogzna kako dobar posao. Svako od nas pronađe nivo koji mu najbolje
odgovara, a ovo je moj nivo.“
Na raskršću zastanu. Bolivar prođe pored njih i izađe na kolovoz. Krupan
muškarac na biciklu naglo skrene u stranu da ga izbegne, pa se osvrne i besno
ih pogleda. „Bolivare!“ uzvikne dečak. Bolivar se lenjim korakom vrati do
njega.
„Bolivar se ponaša kao da je kralj“, kaže on, Simon. „Ponaša se kao da je
sreo duha iz prstena. Misli da bi svi trebalo da mu se sklanjaju s puta. Bolje bi
mu bilo da ponovo razmisli. Može biti da je potrošio sve svoje želje. Ili je
možda njegov duh iz prstena bio običan pramen dima.“
„Bolivar je kralj svih pasa“, kaže dečak.
„To što je kralj svih pasa neće ga spasti da ga ne pregaze kola. Kralj svih
pasa je ipak samo pas, na kraju krajeva.“
Dečak, iz nekog razloga, nije živahan kao inače. Za stolom, dok su večerali
pire od krompira, moču i grašak, kapci mu otežaju. Bez pogovora smesti se na
svoj ležaj na kauču.
„Lepo spavaj“, šapne on, Simon, i poljubi ga u čelo.
„Postajem sitan-sitan-sitan“, kaže dečak promuklim, sanjivim glasom.
„Postajem sitan-sitan-sitan i padam.“
„Slobodno padni“, šapne on. „Ja sam tu i čuvam te.“
„Jesam li ja avet, Simone?“
„Ne, nisi avet, stvaran si. Ti si stvaran i ja sam stvaran. A sad spavaj.“

79
 Ujutru izgleda živahnije. „Šta ćemo danas da radimo?“ upita. „Možemo li
da odemo na jezero? Hoću opet da se vozim u čamcu.“
„Danas nećemo. Na izlet na jezero možemo da odemo kada dođu Dijego i
Stefano, da im pokažemo okolinu. Kako bi bilo da umesto toga gledamo
utakmicu? Kupicu novine i pogledati ko igra.“
„Neću da gledam fudbal. Dosadan je. Možemo li da odemo u muzej?“
„U redu. Ali da li je tebi stvarno do obilaska muzeja ili bi da vidiš Dmitrija?
Zašto ti se taj Dmitri toliko sviđa? Zato što ti daje slatkiše?“
„Razgovara sa mnom. Govori mi o raznim stvarima.“
„Priča ti priče?“
„Da.“
„Dmitri je usamljen. Povazdan traži nekoga kome bi pričao svoje priče. To
je donekle za žaljenje. Trebalo bi da nađe sebi devojku.“
„Zaljubljen je u Anu Magdalenu.“
„Znam, rekao mi je, isto kao što priča o tome svakome ko hoće da ga sluša.
Ani Magdaleni je sigurno neprijatno zbog toga.“
„On ima fotografije žena bez odeće.“
„Pa, to me uopšte ne iznenađuje. To muškarci, neki muškarci, rade kad su
usamljeni. Sakupljaju slike lepih žena i sanjare kako bi im bilo da su s njima.
Dmitri je usamljen i ne zna kako da izleći tu svoju usamljenost, pa kad ne prati
senjora Arojo naokolo kao pas, onda gleda te fotografije. Ne smemo mu
zamerati zbog toga, ali ni on ne bi smeo da ti pokazuje te fotografije. To nije
lepo, i Ines ima da se naljuti čuje li za to. Popričaću s njim. Da li ih pokazuje i
drugoj deci?“
Dečak potvrdno klimne.
„Šta još možeš da mi kažeš ? O čemu razgovarate vas dvojica?“
„O sledećem životu. Kaže da će u sledećem životu biti s Anom
Magdalenom.“
„Je li to sve?“
„Kaže da u sledećem životu i ja mogu da budem s njima.“
„Ti i ko još?“
„Samo ja.“
„Nema šta, sigurno ću da popričam s njim. Razgovaraću i s Anom
Magdalenom. Ništa mi se ne sviđa to s Dmitrijem. Mislim da ne bi trebalo da se
toliko družiš s njim. A sad završi doručak.“
„Dmitri kaže da ga muči požuda. Šta je požuda?“
„Požuda je boljka od koje pate odrasli, mali moj, obično odrasli muškarci
poput Dmitrija, koji su previše sami, nemaju ni žene ni devojke. Muči ih slično
glavobolji ili bolnom želucu.

80
 Od nje počnu da fantaziraju. Počnu da umišljaju koješta što nije istina.“
„A da li Dmitri pati od požude zbog Ane Magdalene?“
„Davide, Ana Magdalena je udata žena. Ima svog muža da ga voli. Dmitriju
može da bude prijateljica, ali ne i da ga voli. Dmitriju treba žena koja će ga
voleti zbog njega. Čim je pronađe, svi njegovi jadi nestaće kao rukom
odneseni. Više neće osećati potrebu da gleda fotografije, niti će osećati
potrebu da svakom prolazniku priča o tome kako obožava gospođu s gornjeg
sprata. Ali siguran sam da ti je zahvalan što si voljan da ga slušaš, što si mu
dobar prijatelj. Siguran sam da mu to pomaže.“
„Jednom dečaku je rekao da će da se ubije. Da će da prosvira sebi mozak
metkom.“
„Koji je to dečak?“
„Tamo neki.“
„Ne verujem u to. Mora da ga je taj dečak pogrešno razumeo. Dmitri se
neće ubiti. Pored toga, nema pištolj. U ponedeljak ujutru, kad te odvedem u
školu, porazgovaraću s Dmitrijem i upitaću ga šta nije u redu i možemo li
nekako da mu pomognemo. Možda možemo da ga pozovemo da ide s nama
kad budemo svi zajedno išli na jezero. Hoćemo li?“
„Hoćemo.“
„Do tada, ne želim da se nasamo viđaš s Dmitrijem. Jesi li me razumeo?
Jesi li razumeo šta ti govorim?“
Dečak ne odgovori i izbegne da ga pogleda u oči.
„Davide, jesi li razumeo šta ti govorim? Ovo je vrlo ozbiljna stvar. Ti
Dmitrija ne poznaješ. Ne znaš zašto ti se poverava. Ne znaš šta mu se dešava u
duši.“
„Plakao je. Video sam ga. Skrivao se u ostavi i plakao.“
„U kakvoj ostavi?“
„Onoj za metle i tako to.“
„Je li ti rekao zašto plače?“
„Nije.“
„Pa, kad nam je teško u duši, često se bolje osećamo pošto se isplačemo.
Dmitriju je verovatno zbog nečega teško u duši i sad kad se isplakao, lakše mu
je. Porazgovaraću s njim. Čuću šta nije u redu. Saznaću ja već o čemu se tu
radi.“

81
 Jedanaesto poglavlje

On održi reč. U ponedeljak ujutru, pošto ostavi Davida u učionici, potraži

Dmitrija. Pronađe ga u jednoj izložbenoj prostoriji muzeja, kako stoji na stolici
i dugačkim praherom briše prašinu sa slike okačene visoko na zidu. Na slici su
muškarac i žena, obučeni prilično svečano, u crno, kako sede na travnjaku
okruženom drvećem, pred njima prostirka za piknik, a u pozadini spokojno
pase stado goveda.
„Dmitri, imate li minut vremena?“ kaže on.
Dmitri siđe i stane ispred njega.
„David mi kaže da pozivate decu s Akademije u svoju sobu. Kaže i da mu
pokazujete fotografije golih žena. Ako je to tačno, hoću da smesta prestanete s
tim. U suprotnom ćete trpeti ozbiljne posledice, koje valjda ne moram da vam
crtam. Jeste li me razumeli?“
Dmitri gurne kapu prema potiljku. „Mislite da zloupotrebljavam lepa
mlada tela te dece? Za to me optužujete?“
„Ne optužujem vas ni za šta. Siguran sam da je vaše druženje s đacima
nevino. Ali deca su maštovita, preuvehčavaju stvari, pričaju između sebe,
razgovaraju s roditeljima. Tako da čitava ta rabota može da se izrodi u nešto
ružno. To vam je sigurno jasno.“
U izložbenu prostoriju ušeta mladi par, prvi posetioci tog dana. Dmitri
vrati stolicu na njeno mesto u uglu, pa sedne na nju držeći onaj praher
uspravno poput koplja. „Nevino“, on će tiho.
„Kažete mi to u lice: nevino! Mora da se šalite, Simone. Tako se zovete:
Simon?“
Ono dvoje mladih ih načas pogledaju, šapnu nešto jedno drugom i onda
izađu.
„Dogodine ću, Simone, proslaviti svoju četrdeset četvrtu godinu na ovom
svetu. Koliko juče bio sam golobrado momče i, dok si trepnuo, imam četrdeset
četiri godine, zulufe i veliki stomak, bolno koleno i sve ostalo što uz to ide. Nije
valjda da stvarno verujete da neko može da zađe u te poodmakle godine i
ostane nevin! Da li biste za sebe to rekli? Da ste nevini?“

82
 „Molim vas, Dmitri, ne držite mi govore. Došao sam samo da vas učtivo
zamolim. Prestanite da pozivate decu s Akademije u svoju sobu. Prestanite da
im pokazujete nepristojne fotografije. Takođe, prestanite da im govorite o
njihovoj nastavnici, senjori Aroji, i svojim osećanjima prema njoj. Oni to ne
razumeju.“
„A ako ne prestanem?“
„Ako ne prestanete, prijaviću vas upravi muzeja i ostaćete bez posla. Vrlo
jednostavno.“
„Vrlo jednostavno… Ništa na ovom svetu nije jednostavno, Simone – to
verovatno znate. Dozvolite da vam kažem nešto o ovom mom poslu. Pre no što
sam došao u muzej, radio sam u bolnici. Ne kao lekar, odmah da pojasnim,
oduvek sam bio glup, stalno sam padao na ispitima, učenje iz knjiga nije mi
polazilo za rukom. Dmitri, glupa volina. Ne, nisam bio lekar nego bolničar, i
obavljao sam dužnosti koje niko drugi nije hteo. Sedam godina, s manjim
prekidima, bio sam bolničar. Već sam vam pričao o tome, ako se sećate. Nije
mi žao tih godina. Video sam mnogo života, mnogo života i mnogo smrti.
Toliko smrti da sam naposletku morao da odem odade, jer više nisam mogao
da je gledam. Umesto toga, zaposlio sam se ovde, gde nemaš šta drugo da radiš
do da po ceo dan sediš, zevaš i čekaš da zvono označi vreme za zatvaranje. Da
nije Akademije na gornjem spratu, da nije Ane Magdalene, odavno bih svisnuo
od dosade.
„Šta mislite, zašto volim da ćaskam s vašim malim, Simone, i s ostalim
mališanima? Zašto mislite da se igram s njima i kupujem im slatkiše? Zato što
želim da ih iskvarim? Zato što želim da ih silujem?
Ne. Verovali ili ne, igram se s njima u nadi da će malo tog njihovog mirisa i
bezazlenosti da se prenese i na mene, pa se tako neću pretvoriti u mrgodnog,
usamljenog starca koji sedi u uglu kao pauk, nikom ni od kakve koristi,
suvišan, nepoželjan. Jer čemu vredim ovako sam i čemu vredite vi tako sami –
da, vi, Simone! – čemu vredimo ovako sami, umorni i istrošeni starci kakvi
jesmo? Možemo mirne duše da se zatvorimo u kupatilo i prosviramo sebi
mozak. Zar se ne slažete?“
„Čovek od četrdeset četiri godine nije starac, Dmitri. Vi ste muškarac u
naponu snage. Ne morate da se šunjate po hodnicima Plesne akademije
Arojovih. Mogli biste da se oženite, da imate sopstvenu decu.“
„Mogao bih. Tačno, mogao bih. Mislite da ne želim? Ali postoji jedna
začkoljica, Simone, postoji jedna začkoljica. Ta začkoljica je senjora Arojo. Ja
sam encaprichado njome. Je li vam ta reč poznata? Nije? Pronaći ćete je u
knjigama. Zanesen. Vi to znate, ona to zna, svi to znaju, nije nikakva tajna. Zna
čak i senjor Arojo, kome je glava uglavnom u oblacima. Zanela me je senjora

83
Arojo, lud sam za njom, loco, i to je sve. Kažete: Odustani od nje, potraži drugu.
Ali neću. Previše sam glup da to uradim – previše glup, previše prostodušan,
previše staromodan, previše veran. Kao pseto. Nije me sramota da to kažem.
Ja sam pseto Ane Magdalene. Ližem zemlju tamo gde ju je dotaklo njeno
stopalo. Klečeći. A vi sad tražite da je napustim, tek tako, da je napustim i
nađem joj zamenu. Pouzdan muškarac, sa stalnim zaposlenjem, srednjih godina,
traži čestitu udovicu radi braka. Pisati na PP 123, priložiti fotografiju.
„Nema od toga ništa, Simone. Ne volim ja ženu u poštanskom pretincu
123 već Anu Magdalenu Arojo. Kakav bih muž bio poštanskom pretincu 123, i
kakav otac, kad u srcu nosim lik Ane Magdalene? A ta deca koju mi žehte, ta
moja deca: mislite li da će me voleti, deca začeta iz ravnodušnih bedara?
Naravno da neće. Mrzeće me i prezirati, što će biti upravo ono što i
zaslužujem. Kome treba otac nesposoban da ga voli?
„Stoga, hvala vam na promišljenom i obzirnom savetu, ali nažalost, ne
mogu da ga prihvatim. Kada je reč o važnim životnim izborima, prihvatam
samo savete svog srca. Zašto? Zato što je srce uvek u pravu, a pamet nikad.
Razumete li me?“
Njemu počne da sviće zašto je David opčinjen tim čovekom. Nema sumnje
da je u svoj toj priči o ekstravagantnoj, neuzvraćenoj ljubavi prisutan i
element pozerstva, kao i nekakve izopačene razmetljivosti. I poruge, takođe:
od prvog trenutka mu se čini da je za ove ispovesti odabran samo zato što ga
Dmitri smatra evnuhom, smušenjakom, čovekom kome su strane sve
ovozemaljske strasti. Ali predstava je svejedno snažna. Kako otvorena srca,
kako impozantan, kako postojan Dmitri zasigurno izgleda dečaku Davidovih
godina u poređenju sa sparušenim matorcem poput njega!
„Da, Dmitri, razumem. Bili ste jasni, čak i previše. Dopustite da i ja budem
jasan. Vaš odnos sa senjorom Arojo je vaša stvar, a ne moja. Senjora Arojo je
odrasla žena, ume da se stara o sebi. Ali deca su nešto sasvim drugo. Arojovi
vode školu, a ne sirotište. Ne možete da preuzimate njihove đake i usvajate ih
praveći sebi porodicu. To nisu vaša deca, Dmitri, jednako kao što ni senjora
Arojo nije vaša supruga. Hoću da prestanete da pozivate Davida, moje dete,
dete čija je dobrobit moja odgovornost, u svoju sobu i da mu pokazujete
nepristojne fotografije. Moje ih bilo koje drugo dete. Ako ne prestanete s tim,
postaraću se da dobijete otkaz. To je sve.“
„Pretnja, Simone? Vi pretite?“ Dmitri ustane sa stolice, još držeći onaj
perjani praher. „Vi, stranac iz bestragije, pretite meni? Mislite da ja ovde
nemam nikakvu moć?“ Usne mu se otvore u osmehu koji otkrije požutele zube.
Malo zatrese onim perjem pred nosom njemu, Simonu. „Mislite da nemam
prijatelja na visokim položajima?“

84
 On, Simon, uzmakne jedan korale. „To što ja mislim je za vas potpuno
nebitno“, on će hladno. „Rekao sam šta sam imao da kažem. Doviđenja.“

Te večeri počne da pada kiša. Pada i sutra, celog dana, bez prekida ili
nagoveštaja prekida. Raznosači na bicildima ne mogu da izađu na teren. On
ostane u svojoj sobi, dokon, slušajući muziku na radiju, dremajući, dok voda
kaplje u kom kroz pukotinu na tavanici.
Trećeg uzastopnog kišnog dana, vrata njegove sobe se naglo otvore i pred
njim se pojavi David, mokar kao miš, kose zalepljene za glavu.
„Pobegao sam“, objavi on. „Pobegao sam s Akademije.“
„Pobegao si s Akademije! Hajde, zatvori vrata i skini tu mokru odeću,
mora da si se smrzao. Mislio sam da ti je na Akademiji lepo. Da li se nešto
dogodilo?“ Govoreći, pomogne dečaku da se skine i umota ga u pešltir.
„Ana Magdalena je otišla. Dmitri takođe. Oboje su otišli.“
„Siguran sam da postoji nekakvo objašnjenje. Znaju li da si ovde? Zna li
senjor Arojo? A Aljoša?“
Dečak odmahne glavom.
„Zabrinuće se. Daj da ti spremim nešto toplo da popiješ, a onda ću da
izađem i da im telefonom javim da si dobro.“
Obuče svoju žutu kabanicu i stavi žutu mornarsku kapu, pa se uputi kroz
pljusak. Pozove Akademiju iz telefonske govornice na uglu. Niko se ne javi.
On se vrati u sobu. „Ne javljaju se“, kaže. „Moraću da odem tamo. Sačekaj
me ovde. Molim te, nemoj da pobegneš.“
Ovog puta ode biciklom. Po tom pljusku, treba mu petnaest minuta do
tamo. Stigne pokisao do gole kože. Studio je prazan, ali u ogromnoj trpezariji
zatekne Davidove drugove kako sede za dugačkim stolom dok im Aljoša čita.
Aljoša prekine čitanje i upitno se zagleda u njega.
„Izvinjavam se što vas prekidam“, kaže on. „Telefonirao sam, ali niko se
nije javljao. Došao sam da vam kažem da je David dobro. Kod kuće je, sa
mnom.“
Aljoša pocrveni. „Oprostite. Trudim se da ih držim sve na okupu, ali
dešava se ponekad da mi neko izmakne. Mislio sam da je gore.“
„Nije, sa mnom je. Reče nešto o tome da je Ana Magdalena otišla.“
„Da, Ana Magdalena nije tu. Imaćemo pauzu u nastavi dok se ne vrati.“
„A kada će to da bude?“
Aljoša bespomoćno slegne ramenima.

85
 On otpedala natrag do kuće. „Aljoša kaže da je nastava privremeno
obustavljena“, saopšti dečaku. „Kaže da će se Ana Magdalena uskoro vratiti.
Nije pobegla. To neko priča gluposti.“
„Nisu gluposti. Ana Magdalena je pobegla s Dmitrijem. Zajedno će da
lutaju svetom.“
„Ko ti je to rekao?“
„Dmitri.“
„Dmitri je sanjar. Oduvek sanja o tome da pobegne s Anom Magdalenom.
Samo što on Anu Magdalenu nimalo ne zanima.“
„Nikad me ne slušaš! Pobegli su. Započeće novi život. Neću da se vratim
na Akademiju. Hoću da idem s Anom Magdalenom i Dmitrijem.“
„Hoćeš da napustiš Ines i budeš s Anom Magdalenom?“
„Ana Magdalena me voli. Dmitri me voli. Ines me ne voli.“
„Ali naravno da te Ines voli! Jedva čeka da se vrati iz Novilje, pa da opet
budete zajedno. A što se Dmitrija tiče, on ne voli nikoga. Taj je nesposoban za
ljubav.“
„On voli Anu Magdalenu.“
„On gaji strast prema Ani Magdaleni. To je nešto sasvim drugo. Strast je
sebična. Ljubav je nesebična. Ines te voli nesebičnom ljubavlju. Ja takođe.“
„Dosadno mi je s Ines. Dosadno mi je s tobom. Kad će ova kiša da
prestane? Mrzim kišu.“
„Žao mi je što čujem da smo ti tako dosadni. Što se tiče kiše, nažalost,
nisam nebeski car, tako da je nikako ne mogu zaustaviti.“
Estrelja ima dve radio-stanice. On prebaci na drugu baš kad spiker najavi
zatvaranje poljoprivrednog sajma usled „nesezonskih“ vremenskih uslova.
Posle te vesti usledi poduži recital autobuskih linija koje su skraćene i škola
koje obustavljaju nastavu. „Vrata zatvaraju i dve akademije u Estrelji, Pevačka
i Plesna akademija.“
„Rekao sam ti“, kaže dečak. „Ne vraćam se u Akademiju. Mrzim je.“
„Pre mesec dana si obožavao Akademiju. Sad je mrziš. Možda je vreme,
Davide, da naučiš kako ne postoje samo dva osećanja, ljubav i mržnja, nego i
još mnogo drugih. Odlučiš li da ti je Akademija mrska, i okreneš li joj leđa, naći
ćeš se vrlo brzo u nekoj državnoj školi, gde ti učitelji neće čitati bajke o
duhovima i slonovima nego će te povazdan terati da računaš, šezdeset tri
podeljeno sa devet, sedamdeset dva podeljeno sa šest. Ti si srećno dete,
Davide, srećno i veoma razmaženo. Mislim da bi to konačno trebalo da
shvatiš.“
Rekavši šta je imao, izađe u kišu i telefonom pozove Akademiju. Ovog
puta se Aljoša javi. „Aljoša! Ovde Simon. Jutros sam na radiju čuo da će

86
Akademija biti zatvorena sve dok kiša ne prestane. Zašto mi nisi rekao? Nego,
hoću da razgovaram sa senjorom Arojom.“
Dugo ćutanje. I onda: „Senjor Arojo je zauzet, ne može da dođe do
telefona.“
„Senjor Arojo, upravitelj Akademije, prezauzet je da razgovara s
roditeljima. Senjora Arojo je napustila svoje dužnosti i ne zna se gde se nalazi.
Šta se dešava?“
Ćutanje. Devojka koja čeka ispred telefonske govornice dobaci mu
ogorčeni pogled, usnama oblikuje reči, kucka prstom po ručnom satu. Ima
kišobran, ali slabačak je, nikakva zaštita protiv olujnog pljuska koji je zaliva.
„Slušajte, Aljoša. Mi se vraćamo, David i ja. Na putu smo prema vama. Ne
zaključavajte vrata. Doviđenja.“
Odustao je od pokušaja da ostane suv. Zajedno se odvezu do Akademije;
dečak sedi na upravljaču teškog starog bicikla, izviruje ispod žute kabanice
vičući od zadovoljstva i visoko zadižući noge dok prolaze kroz zavesu od kiše.
Semafori ne rade, ulice su gotovo prazne. Vlasnici tezgi na gradskom trgu već
su se odavno spakovali i otišli kući.
Neka kola su parkirana ispred ulaza u Akademiju. Dečkić koga on
prepozna kao Davidovog školskog druga sedi pozadi, lica pritisnutog uz
prozor, dok njegova majka pokušava da podigne kofer u prtljažnik. On priđe
da joj pomogne.
„Hvala vam“, kaže ona. „Vi ste Davidov otac, zar ne? Sećam vas se s
koncerta. Da se sklonimo s ove kiše?“
Njih dvoje se sklone pod nadstrešnicu pred ulazom, a David sedne u kola
pored svog druga.
„Strašno, je l’ te?“ kaže žena otresajući vodu iz kose. On je prepozna, seti
joj se imena: Izabela. Izgleda veoma elegantno i veoma privlačno u svom
kišnom mantilu i visokim potpeticama. Oči su joj nemirne.
„Mislite na vreme? Da, ne pamtim da sam ikad video ovakvu kišu. Ovo je
kao smak sveta.“
„Ne, mislila sam na ovu rabotu sa senjorom Arojo. Vrlo uznemirujuće za
decu. Akademija je imala baš dobru reputaciju. Sad više nisam sigurna koliko
je bila istinita. Kakvi su vaši planovi za Davida? Hoćete li ga ostaviti ovde?“
„Ne znam. Njegova majka i ja moramo da vidimo šta ćemo. Na šta ste
tačno mislili kad ste pomenuli senjora Arojo?“
„Zar niste čuli? Rasturili su se, Arojovi, a ona je stragnula. Pretpostavljam
da se to moglo i očekivati, mlađa žena i stariji muškarac. Ali usred polugodišta,
bez upozorenja roditeljima. Ne vidim kako Akademija može nastaviti da radi.
To je nevolja s tim malim školama – previše zavise od pojedinaca. Pa, moram

87
da krenem. Kako ćemo sad da rastavimo decu? Sigurno ste ponosni na Davida.
Čujem da je izuzetno pametan dečko.“
Ona podigne kragnu kišnog mantila, pa izađe u kišu i pokuca na prozor
automobila. „Karlose! Karlito! Krećemo! Doviđenja, Davide. Možda bi uskoro
mogao da dođeš kod nas da se igrate. Zvrcnućemo tvoje roditelje.“ Ona kratko
mahne i odveze se.
Vrata studija su otvorena. Muzika s orgulja čuje se sve vreme dok se
uspinju stepeništem. Sačeka ih Aljoša, napetog lica. „Napolju još pada?“ upita
on. „Dođi, Davide, da se zagrlimo.“
„Nemoj da budeš tužan, Aljoša“, kaže dečak. „Oni su otišli u novi život.“
Aljoša zbunjeno pogleda u njega, Simona.
„Dmitri i Ana Magdalena“, objasni dečak strpljivo. „Otišli su u novi život.
Lutaće svetom.“
„Aljoša, ja sam potpuno zbunjen“, kaže on, Simon. „Čujem svakojake priče
i ne znam u šta da verujem. Od izuzetne je važnosti da porazgovaram sa
senjorom Arojom. Gde je on?“
„Senjor Arojo svira“, odvrati Aljoša.
„Čujem. Svejedno, mogu li da razgovaram s njim?“
Brzi, briljantno odsvirani pasaž od maločas zameni sada jedan teži, u
basu, koji mu je nejasno srodan. U muzici nema tuge, nema zamišljenosti,
nema ničega što bi nagoveštavalo da je muzičara ostavila njegova mlada i lepa
žena.
„Od jutros u šest je za klavijaturom“, kaže Aljoša. „Mislim da ne želi da ga
iko ometa.“
„U redu, imam vremena, sačekaću. Možete li da se postarate da se David
presvuče u suvu odeću? I smem li da se poslužim telefonom?“
On pozove Modas Modernas. „Ovde Simon, Inesin prijatelj. Molim vas,
može li neko da joj prosledi poruku u Novilju? Recite joj da imamo krizu na
Akademiji i da bi bilo dobro da se smesta vrati kući… Ne, nemam njen
telefonski broj tamo… Samo recite kriza na Akademiji, razumeće ona.“
On sedne da sačeka Aroja. Da nije tako ljut, možda bi i uživao u muzici, u
ingenioznom načinu na koji taj čovek prepliće motive, harmonijskim
iznenađenjima, logici njegovih rešenja. Istinski muzičar, u to nema nikakve
sumnje, sveden na ulogu nastavnika u školi. Nije ni čudo što je nesklon da se
suoči s razljućenim roditeljima.
Aljoša se vrati noseći plastičnu kesu s dečakovom mokrom odećom.
„David se pozdravlja sa životinjama“, izvesti on.
Dečak u taj mah dotrči. „Aljoša! Simone!“ uzvikne. „Znam gde je! Znam
gde je Dmitri! Dođite!“

88
 Siđu za dečakom niz sporedne stepenice u prostran, slabo osvetljeni
podrum muzeja, pored skela za tribine, pored plama nemarno nabacanih uza
zid, pored nekoliko mermernih aktova povezanih uzetom, sve dok ne dođu do
kabinice u uglu, napravljene od tabh šperploče, neuredno zakucanih zajedno, i
bez krova. „Dmitri!“ uzvikne dečak i zalupa na vrata. „Aljoša je sa mnom, i
Simon!“
Nema odgovora. Potom on, Simon, primed da su vrata kabine
zakatančena. „Nema tu nikoga“, kaže on. „Zaključano je spolja.“
Jeste, unutra je!“ kaže dečak. „Čujem ga! Dmitri!“
Aljoša dovuče jedan rešetkasti ram za skelu i nasloni ga na zid kabine.
Popne se, zaviri unutra, žurno siđe.
Pre no što stignu da ga spreče, David se takođe popne uz rešedce. Došavši
do vrha, primetno se ukruti. Aljoša se popne i pomogne mu da siđe.
„Šta je bilo?“ upita on, Simon.
„Ana Magdalena. Idite. Povedite Davida sa sobom. Pozovite hitnu pomoć.
Recite da se dogodila nesreća. Recite im da odmah dođu!“ Zatim ga noge
izdaju i on padne na kolena. Bled je. „Idite, idite!“ kaže.
Sve što usledi odigra se veoma brzo. Stigne hitna pomoć, potom i policija.
Posetiocima nalože da napuste muzej; postave stražara ispred ulaza; blokiraju
prilaz stepenicama koje vode u podrum. Aljoša se povuče na gornji sprat
zgrade, odvevši sa sobom dva brata Arojo i preostalu decu iz internata. Od
senjora Aroja nema ni traga ni glasa; za orguljama nema nikog.
On priđe jednom policajcu. „Možemo li mi da idemo?“ upita.
„Ko ste vi?“
„Ljudi koji su pronašli… koji su pronašli telo. Moj sin David je đak
Akademije. Veoma se potresao. Voleo bih da ga odvedem kući.“
„Neću da idem kući“, izjavi dečak. Izraz lica mu je neumoljiv, tvrdoglav;
čini se da šok koji ga je naterao da zanemi polako popušta. „Hoću da vidim
Anu Magdalenu.“
„To se sasvim sigurno neće dogoditi.“
Začuje se zviždaljka. Policajac se udalji bez reči. Dečak istog časa jurne
preko studija, spuštene glave poput malog bika. On, Simon, sustigne ga na
samo korak od stepeništa, gde dvojica bolničara, s nosilima preko kojih je
prebačen beli čaršav, pokušavaju da se proguraju pored grupice ljudi. Onaj
čaršav se zakači za nešto, odcrivši načas pokojnu senjoru Arojo sve do golih
nedara.
Leva strana lica joj je plava, skoro crna. Oči su joj širom otvorene. Gornja
usna je povučena, kao u rezanju. Bolničari žurno vrate čaršav na mesto.

89
 Uniformisani policajac uhvati dečaka za mišicu, obuzdavši ga. „Pusti me!“
vikne ovaj boreći se da se oslobodi. „Hoću da je spasem!“
Policajac ga s lakoćom podigne i drži ga tako dok se mališan otima. On,
Simon, ne meša se već sačeka da bolničari ubace nosila u ambulantna kola i
zatvore vrata.
„Sad možete da ga pustite“, obrati se on pohcajcu. „Ja ću ga preuzeti. To je
moj sin. Potresen je. Bila mu je nastavnica.“
On nema ni snage ni volje da vozi bicikl. Idući jedan pored drugog, vrate
se po dosadnoj kiši do kuće. „Opet ću da pokisnem“, požali se dečak. On ga
pokrije kabanicom.
Na vratima ih, u svom uobičajenom dostojanstvenom maniru, dočeka
Bohvar. „Zbij se uz Bolivara“, naloži on dečaku. „Pusti ga da te ugreje. Da ti
prenese deo svoje toplote.“
„Šta će biti s Anom Magdalenom?“
„Dosad su je već dopremili u bolnicu. Neću više da pričam o tome. Bilo je
sasvim dovoljno za jedan dan.“
„Da li ju je Dmitri ubio?“
„Nemam pojma. Ne znam kako je umrla. A sad, hoću da mi nešto kažeš.
Ona sobica u kojoj smo je pronašli – je li to ista soba u koju vas je Dmitri
odvodio da vam pokazuje slike žena?“
„Jeste.“

90
 Dvanaesto poglavlje

Sutradan, prvog vedrog dana posle silnih kiša, Dmitri se preda. Pojavi se
na prijavnici policijske stanice. „To sam bio ja“, objavi on mladoj ženi na
šalteru, a kad ona ne shvati o čemu je reč, izvadi jutarnje novine i kucne
prstom po velikom naslovu „SMRT BALERINE“, s fotografijom Ane Magdalene
– glave i ramena – lepe na onaj njen ledeni način. „Ja sam je ubio“, kaže. „Ja
sam krivac.“
U satima koji uslede, on da pismenu izjavu, detaljno opisavši šta se
dogodilo: kako je pod lažnim izgovorom nagovorio Anu Magdalenu da siđe s
njim u podrum muzeja; kako ju je silovao i posle toga zadavio; kako je
zaključao telo u kabinu; kako je dva dana i dve noći lutao ulicama ne hajući za
hladnoću i kišu, lud, mada ne kaže od čega lud (od grize savesti? od bola?), sve
dok, naišavši na novine na laosku, s fotografijom čije su ga oči, kako je rekao,
dotakle pravo u dušu, nije došao k sebi i predao se, „rešen da plati svoj dug“.
Sve ovo se dozna na preliminarnom saslušanju, za koje vlada ogromno
interesovanje javnosti, budući da ni najstariji u Estrelji ne pamte da se ikada
desilo nešto tako nastrano. Senjor Arojo ne prisustvuje saslušanju: namakao je
rezu na vrata Akademije i neće ni sa kim da razgovara. On, Simon, pokuša da
prisustvuje, ali pred vratima male sudnice tiska se takva gomila sveta da
naposletku odustane. S radija dozna da je Dmitri priznao krivicu i odbio
advokata, i pored toga što mu je sudija objasnio kako nije ni vreme ni mesto za
izjašnjavanje o optužnici. „Uradio sam nešto najgore na svetu, ubio sam
nekoga koga volim“, navodno je rekao. „Izbičujte me, obesite me, polomite mi
kosti.“ Dok su ga iz sudnice sprovodili natrag u ćeliju, istrpeo je baraž poruga i
uvreda od posmatrača.
Reagujući na njegov poziv, Ines se vrati iz Novilje u pratnji svog starijeg
brata Dijega. David se vrati kod njih u stan. Pošto nema nastave kojoj bi
prisustvovao, slobodan je da po ceo dan igra fudbal s Dijegom. Dijego je,
izvesti on, „sjajan“ fudbaler.
On, Simon, nađe se s Ines na ručicu. Porazgovaraju šta im je činiti u vezi s
Davidom. „Čini se da je opet onaj stari, da je prevazišao šok“, kaže joj on, „ah ja

91
ipak donekle sumnjam u to. Nijedno dete ne može da bude izloženo jednom
takvom prizoru a da se posledice kasnije ne pokažu.“
„Nije trebalo da ga upišemo na tu Akademiju“, kaže Ines. „Trebalo je da
angažujemo kućnog učitelja, kao što sam i rekla. Kakvi baksuzi ispadoše ti
Arojovi!“
On ne misli tako. „Teško da je senjora Arojo kriva što je ubijena, ih da je
kriv njen muž, što se toga tiče. Posvuda možeš da naletiš na monstrume poput
Dmitrija. S pozitivne strane, barem je David izvukao pouku o odraslima i o
tome kuda njihove strasti mogu da ih odvedu.“
Ines prezrivo nabere nos. „Strasti? Ti silovanje i ubistvo nazivaš
strastima?“
„Ne, silovanje i ubistvo su zločini, ali ne možeš poreći da ih je Dmitri
počinio iz strasti.“
„Tim gore“, kaže Ines. „Da je manje strasti, svet bi bio bezbednije mesto.“
Sede u kafiću preko puta Modas Modernas, u kom su stolovi načičkani
veoma blizu. Dve lepo obučene žene za stolom do njihovog, koje su, vrlo
moguće, deo Inesine klijentele, zaćutale su i slušaju razgovor koji počinje da
hči na svađu. Stoga on zadrži za sebe ono što je nameravao da joj odgovori
(Strast, hteo je da kaže – ta ti, Ines, znaš o strasti?) i umesto toga primeti:
„Hajde da ne zalazimo u to. Reci, kako je Dijego? Kako mu se dopada Estrelja?
Koliko ostaje? Hoće li i Stefano da dođe?“
Ne, dozna on, Stefano neće dolaziti u Estrelju. Stefano je pod papučom
svoje devojke, koja ne želi da se on odvaja od nje. Što se tiče Dijega, njegovo
mišljenje o Estrelji nije povoljno. Kaže da je atrasada, zaostala; nije mu jasno
šta Ines tu radi; nagovara je da se vrati s njim u Novilju.
„A postoji li mogućnost da to uradiš?“ upita on. „Postoji li mogućnost da
se preseliš natrag u Novilju? Moram da znam, jer ako David ode tamo, idem i
ja.“
Ines ne odgovori, igra se kašičicom.
„Šta je s radnjom?“ kaže on. „Kako će se Klaudija osećati ako je ostaviš na
cedilu?“ On se nagne preko stola. „Reci mi iskreno, Ines, jesi li još privržena
Davidu onako kao pre?“
„Kako to misliš, jesam li još privržena?“
„Mislim, jesi li još majka tom dečaku? Voliš li ga i dalje ili se udaljavaš od
njega? Zato što moram da te upozorim da mu ne mogu biti i otac i majka.“
Ines ustane. „Moram da se vratim u radnju“, kaže.

***

92
 Pevačka akademija je mnogo drugačije mesto od Plesne akademije.
Smeštena u otmenom zdanju sa staklenom fasadom, nalazi se na zelenom trgu
u najskupljoj gradskoj četvrti. Njega i Davida uvedu u kancelariju senjore
Montoja, pomoćnice upravitelja, koja ih dočeka prihčno ravnodušno. Posle
zatvaranja Plesne akademije, obavesti ih ona, Pevačka akademija je takoreći
preplavljena molbama njenih bivših đaka. Davidovo ime može da se dopise na
spisak, ali njegovi izgledi nisu povoljni: prednost će imati kandidati koji su
imah formalno muzičko obrazovanje. Pored toga, on, Simon, trebalo bi da ima
na umu da je školarina na Pevačkoj akademiji znamo viša od one na Plesnoj.
„David je dobijao muzičku poduku od senjora Aroja lično“, kaže on. „Ima
lep glas. Zar mu nećete pružiti priliku da se dokaže? U plesu se isticao. Možda
će se isticati i u pevanju.“
„Da li je to ono što želi od života: da bude pevač?“
„Davide, čuo si šta te senjora pita. Želiš li da budeš pevač?“ Dečak ne
odgovori već jednako zuri kroz prozor. „Šta želiš od života, mladiću?“ upita
senjora Montoja. „Ne znam“, odvrati dečak. „Zavisi.“
„Davidu je šest godina“, kaže on, Simon. „Ne možemo očekivati od
šestogodišnjeg deteta da planira toliko unapred.“
„Senjore Simone, ako postoji crta zajednička svim našim đacima ovde na
Akademiji, od najmlađeg do najstarijeg, to je strast prema muzici. Poseduješ li
ti strast prema muzici, mladuću?“
„Ne. Strasti nisu zdrave.“
„Čuj ti njega! Ko ti je to rekao – da strasti nisu zdrave?“
„Ines.“
„A ko je ta Ines?“
„Ines je njegova majka“, umeša se on, Simon. „Davide, mislim da si
pogrešno razumeo Ines. Ona je govorila o fizičkoj strasti. Strast prema pevanju
nije fizička strast. Zašto ne otpevaš nešto senjori Montoja, da čuje kako lep
glas imaš? Otpevaj onu englesku pesmu koju si meni nekad pevao.“
„Neću. Ne želim da pevam. Mrzim pevanje.“
On povede dečaka na farmu, u posetu trima sestrama. Dočekaju ih
srdačno kao i uvek, i počaste sitnim filovanim kolačima i Robertinom
domaćom limunadom. Dečak ode da obiđe štale i boksove, da ponovo vidi
stare prijatelje. Dok njega nema, on, Simon, ispriča Sestrama o razgovoru sa
senjorom Montoja. „Strast prema muzici“, kaže on: „zamislite, pitala je
šestogodišnje dete da li poseduje strast prema muzici. Deca mogu da poseduju
entuzijazam prema nečemu, ali još nisu sposobna za strasti.“
Sestre su mu postale drage. Ima osećaj da može da im otvori srce.

93
 „Oduvek sam smatrala da je Pevačka akademija institucija koja sebi
previše umišlja“, kaže Valentina. „Ali standardi su im visoki, u to nema nikakve
sumnje.“
„Ako David nekim čudom bude primljen, hoćete li biti voljne da
pomognete u plaćanju školarine?“ On ponovi iznos koji im je saopšten.
„Dabome“, Valentina će ne oklevajući. Konsuelo i Alma klimnu glavom
slažući se s njom. „Nama je David drag. Izuzetan je dečak. Čeka ga velika
budućnost. Mada ne nužno na operskoj pozornici.“
„Kako se nosi sa šokom, Simone?“ upita Konsuelo. „Mora da se strašno
potresao.“
„Sanja senjora Arojo. Veoma se zbližio s njom, što me je iznenadilo, zato
što sam ja stekao utisak da je vrlo hladna, hladna i neprijatna. Ali od samog
početka se vezao za nju. Mora da je pronašao u njoj nešto što je meni
promaklo.“
„Bila je veoma lepa. Klasično lepa. Zar niste nalazili da je lepa?“
„Jeste, bila je lepa. Ali teško da je lepota važna tako malom dečaku.“
„Pretpostavljam da nije. Recite: mislite li da je ona nedužna strana u celoj
toj žalosnoj raboti?“
„Ne sasvim. Duga je to priča, to između nje i Dmitrija. Dmitri je bio
opsednut njome, obožavao je zemlju kojom je hodala. Pričao mi je o tome,
pričao je svakome ko je hteo da ga sluša. Ona je pak bila bezobzirna prema
njemu. Štaviše, ophodila se prema njemu kao prema smeću. Video sam to
svojim očima. Da li je ikakvo čudo što je na kraju pomahnitao? Razume se, ne
pokušavam da opravdam to što je uradio…“
David se vrati sa svog obilaska. „Gde je Rufo?“ upita.
„Bio je bolestan, morali smo dati da ga uspavaju“, odvrati Valentina. „Gde
su ti cipele?“
„Roberta me je naterala da se izujem. Smem li da vidim Rufa?“
„Dati da se životinja uspava, to je eufemizam, mali moj. Rufo je mrtav.
Roberta će nam pronaći štene koje će porasti i postati naš pas čuvar umesto
njega.“
„Ali gde je on?“
„Ne umem da ti kažem. Ne znam. Roberta se za sve postarala.“
„Nije se ophodila prema njemu kao prema smeću.“
„Izvini – ko se prema kome nije ophodio kao prema smeću?“
„Ana Magdalena. Nije se ophodila prema Dmitriju kao prema smeću.“
„Jesi li ti to prisluškivao? Davide, to nije lepo. Nisi smeo da prisluškuješ.“
„Nije se ophodila prema njemu kao prema smeću. Samo se pravila.“
„Pa dobro, ti sigurno znaš bolje od mene. Kako ti je majka?“

94
 Umeša se on, Simon. „Izvinjavam se što Ines nije mogla da dođe, ali u
poseti joj je brat iz Novilje. Odseo je kod nas u stanu. Ja sam se privremeno
iselio.“
„Zove se Dijego“, javi se dečak. „On mrzi Simona. Kaže da je Simon una
manzana podrida. Kaže da bi Ines trebalo da pobegne od Simona i vrati se u
Novilju. Šta znači to, una manzana podrida?“
„Trula jabuka.“
„Ma znam, ali šta to značit“
„Ne znam. Hoćete li vi da mu kažete, Simone, šta je una manzana podrida,
pošto ste vi ta manzana o kojoj je reč?“ Tri Sestre prasnu u smeh.
„Dijego je odavno ljut na mene, zbog toga što sam mu odveo sestru. Kako
on na to gleda, on, Ines i njihov mlađi brat živeli su u srećnoj zajednici sve dok
se na sceni nisam pojavio ja i ukrao im Ines. Što nije tačno, dabome, i potpuno
je pogrešno tumačenje činjenica.“
„Ma nemojte? A šta je istina?“ upita Konsuelo.
„Nisam ukrao Ines. Ines ne gaji nikakva osećanja prema meni. Ona je
Davidova majka. Ona pazi Davida, a ja pazim njih oboje. To je sve.“
„Vrlo čudno“, kaže Konsuelo. „I vrlo neobično. Ali verujemo vam. I uopšte
ne mislimo da ste una manzana podrida.“ Njene sestre klimnu u znak da se
slažu s njom. „Prema tome, mladiću, trebalo bi da odeš i da obavestiš tog
Inesinog brata da je mnogo pogrešio u vezi sa Simonom. Hoćeš li?“
„Ana Magdalena je osećala strast prema Dmitriju“, kaže dečak.
„Ne bih rekao“, na to će on, Simon. „Bilo je obrnuto. Dmitri je osećao
strast. Upravo ta strast prema Ani Magdaleni ga je i navela da uradi te rđave
stvari.“
„Stalno govoriš da je strast nešto loše“, kaže dečak. „Ines takođe. Oboje
mrzite strast.“
„Nije tačno. Ne mrzim strast, to je potpuna neistina. Kako god bilo, nikako
ne možemo da zanemarimo rđave posledice strasti. Šta vi mislite, Valentina,
Konsuelo, Alma: je li strast dobra ili loša?“
„Mislim da je dobra“, odvrati Alma. „Da nije strasti, svet bi prestao da se
okreće. Postao bi dosadan i bez duše. Štaviše“ – ona pogleda u svoje sestre –
„bez strasti ne bismo sad bili tu, niko od nas. Niti bi tu bile svinje, krave ili
kokoške. Svi smo tu zahvaljujući strasti, strasti koju je neko osećao prema
nekome drugom. Čujete je u proleće, kad se kroz vazduh prolama ptičji zov, jer
svaka ptica traži sebi druga. Ako to nije strast, šta jeste? Čak i molekuli. Ne
bismo imah vodu da kiseonik nema strasnu želju za vodonikom.“
Od njih tri, on najviše voli Almu, mada ne sa strašću. Na njoj nema ni traga
lepote koju poseduju njene sestre. Niska je, čak dežmekasta; lice joj je okruglo

95
i prijatno, ali lišeno svake osobenosti; nosi male naočari sa žicanim ramom,
koje joj ne pristaju. Je li rođena sestra drugim dvema ih im je samo polusestra?
Ne poznaje ih dovoljno dobro da pita tako nešto.
„Ti, Alma, ne misliš da postoje dve vrste strasti, dobra i loša?“ upita
Valentina.
„Ne, ja verujem da postoji samo jedna vrsta strasti, koja je posvuda ista. A
šta ti misliš, Davide?“
„Simon kaže da ja tu nemam šta da mislim“, odvrati dečak. „Kaže da sam
premlad. Kaže da moram da omatorim kao on, pa da tek onda smem da imam
svoje mišljenje.“
„Simon priča koješta“, kaže Alma. „Simon se pretvara u sparušenu staru
manzanu.“ Sestre ponovo prsnu u smeh. „Ne obraćaj pažnju na Simona. Kaži ti
nama šta ti misliš.“
Dečak iskorači na sredinu sobe i bez uvoda, onako u čarapama, zapleše.
On, Simon, smesta prepozna korake. To je isti ples koji je stariji dečak Arojo
izveo na koncertu; samo što ga David izvodi bolje, s više samopouzdanja i
ubeđenja, i pored toga što je drugi dečak bio sin majstora plesa. Sestre ćutke,
zainteresovano posmatraju dok dečak, s lakoćom izbegavajući kitnjaste
stočiće i taburee u salonu, prati linije svojih komplikovanih hijeroglifa.
Plešeš za ove žene, a za mene nećeš, pomisli on. Plešeš za Ines. Šta to one
imaju koja nemam?
Ples se završi. David se ne pokloni – na Akademiji to ne praktikuju – već
samo ostane na trenutak da stoji, uspravan i nepomičan, sklopljenih očiju i sa
zanesenim osmehom na usnama.
„Bravo!“ kaže Valentina. „Je li to bio ples strasti?“
„To je ples kojim se priziva Trojka“, odvrati dečak.
„A strast?“ Valentina će na to. „Gde se tu uklapa strast?“
Dečak ne odgovori već, pokretom koji on, Simon, nikada pre nije video,
prisloni na usne tri prsta desne ruke.
„Igramo li se mi to asocijacija?“ upita Konsuelo. „Moramo da pogađamo?“
Dečak se ne pomeri, ali mu oči iskre nestašlukom.
„Ja razumem“, kaže Alma.
„Onda bi možda ti mogla da nam objasniš“, kaže Konsuelo. „Nema tu šta
da se objašnjava“, kaže Alma.

Kad je Sestrama rekao kako dečak sanja Anu Magdalenu, to nije bila cela
istina. Za sve vreme koje su proveh zajedno, prvo sami i potom s Ines, dečak je
uveče uvek mirno tonuo u san, da bi potom spavao čvrsto i budio se veseo i

96
čio. Ali posle onog otkrića u podrumu muzeja, to se promenilo. Sad se noću
redovno pojavljuje kod Inesinog kreveta, ih pored njegovog kad je kod njega u
stanu, jecajući i tužeći se na ružne snove. U tim snovima javlja mu se Ana
Magdalena, modra od glave do pete, s bebom koja je „sitna, sitna, sitna, sitna
kao grašak“; ili pak otvori šaku i na dlanu joj je beba, sklupčana kao malecki
plavi puž golać.
On dâ sve od sebe da uteši dečaka. „Ana Magdalena te je mnogo volela“,
kaže mu. „Zato ti dolazi u snove. Dolazi da se oprosti s tobom i da ti kaže da
ostaviš crne misli za sobom, zato što je ona spokojna na onom svetu.“
„Sanjao sam i Dmitrija. Odeća mu je sva mokra. Simone, hoće li me Dmitri
ubiti?“
„Pa dabome da neće“, razuveri ga on. „Zašto bi hteo da te ubije? Uz to, taj
Dmitri koga ti vidiš nije stvaran, to je Dmitri sačinjen od dima. Samo mahni
rukama, evo ovako“ – on mahne rukama – „i nestaće.“
„Ali da li ga njegov penis tera da ubija ljude? Je li ga naterao da ubije Anu
Magdalenu?“
„Penis ne tera muškarca da uradi bilo šta. Nešto je drugo ušlo u Dmitrija i
navelo ga na ono što je uradio, nešto čudno, što niko od nas ne razume.“
„Neću da imam penis kao Dmitrijev kad porastem. Ako moj penis naraste
veliki, ima da ga odsečem.“
On ispriča Ines o tom razgovoru. „On je, izgleda, pod utiskom da odrasli
pokušavaju da ubiju jedno drugo kad vode ljubav, i da taj čin kulminira
davljenjem. Takođe, izgleda da je u izvesnom trenutku video Dmitrija golog.
Sve mu se zbrkalo u glavi. Ako Dmitri kaže da ga voli, to znači da će ga silovati
i ubiti. Kamo lepe sreće da nikad očima nismo videli tog čoveka!“
„Pre svega smo pogrešili što smo ga uopšte upisali na njihovu takozvanu
Akademiju“, kaže Ines. „Nikad nisam verovala toj Ani Magdaleni.“
„Imaj malo milosti“, kaže on. „Mrtva je. Mi smo živi.“
Poziva Ines da ima više milosti, ali istini za volju, nije li bilo nečega
čudnog u vezi s Anom Magdalenom – i čudnijeg od čudnog, neljudskog? Ana
Magdalena i njen čopor dece, poput vučice i njenih mladunaca. Oči koje te
smesta prozru. Teško je verovati da će čak i oganj koji spaljuje ikada sagoreti
te oči.
„Kad umrem, hoću li i ja da pomodrim kao Ana Magdalena?“ upita dečak.
„Veruj mi, mah moj, onaj svet nas uvek čeka. Ne treba da se bojimo smrti.
Ona se desi dok trepneš, a onda počne naš život na drugom svetu.“

97
 Trinaesto poglavlje

Sudovi u Estrelji imaju ovlašćenja da preduzimaju mere koje će podstaći

oporavak, rehabilitaciju i spasenje (recuperatión, rehabilitation y salvatión)
prestupnika: doznao je to od svojih kolega raznosača na biciklima. Iz toga
proizlazi da postoje dve vrste suđenja: ona duga, na kojima optuženi osporava
optužbe, pa sud mora da ustanovi njegovu krivicu ili nevinost; i ona kratka, na
kojima optuženi priznaje krivicu, pa je zadatak suda samo da odredi
odgovarajuću korektivnu meru.
Dmitri je od prvog časa priznao da je kriv. Potpisao je ne jedno već tri
pismena priznanja, svako opširnije od prethodnog, u kojima je potanko opisao
kako je silovao i potom zadavio Anu Magdalenu Arojo. Pružene su mu sve
moguće prilike da umanji svoj greh (Da li je te sudbonosne noći pio? Da li je
žrtva izgubila život nesrećnim slučajem u toku erotske igre?), ali on ih je sve
odbio. Uradio je nešto neoprostivo, kaže on, za šta nema izgovora. Nije na
njemu da odluči da li je to što je uradio oprostivo ili neoprostivo, kažu na to
islednici koji ga saslušavaju; mora im reći zašto je uradio to što je uradio. Na
tome se njegovo treće priznanje naglo završi. „Optuženi je odbio dalju
saradnju“, izveste islednici. „Optuženi je počeo da psuje i postao je nasilan.“
Zasedanje suda zakazano je za poslednji dan meseca, kada će se Dmitri
pojaviti pred sudskim većem sačinjenim od glavnog sudije i dvojice sudija-
porotnika.
Dva dana uoči suđenja, dva policajca u civilu zakucaju na vrata njegove,
Simonove, iznajmljene sobe i isporuče mu poruku: Dmitri je zatražio da se vidi
s njim.
„Sa mnom?“ kaže on. „Zašto bi on želeo da se vidi sa mnom? Jedva me
poznaje.“
„Ne znamo“, odvrate policajci. „Molimo vas da pođete s nama.“
Odvezu ga do pritvorske jedinice. Šest je naveče; u toku je promena
straže, a zatvorenicima u ćelijama treba da se podeli večera; primoran je da
poduže hoda pre no što ga uvedu u zagušljivu prostoriju s usisivačem u
jednom uglu i dvema rasparenim stolicama, gde ga – uredno podšišan, u
besprekorno ispeglanim kaki pantalonama, kaki košulji i sandalama,

98
izgledajući znamo elegantnije nego nekad kao muzejski poslužitelj – čeka
Dmitri.
„Kako ste, Simone?“ pozdravi ga Dmitri. „Kako je lepa Ines, i kako je onaj
vaš malac? Cesto mislim na njega. Voleo sam ga, znate. Sve sam ih voleo, te
male plesače s Akademije. I oni su voleli mene. Ali toga više nema, nema više
ničega.“
On, Simon, dovoljno je ljut zbog toga što su ga uopšte pozvali da poseti
tog čoveka; to što je sad izložen njegovom sentimentalnom nagvaždanju
dovede ga do tačke ključanja. „Slatkišima ste kupovali njihovu naklonost“,
kaže on. „Šta sad hoćete od mene?“
„Ljuti ste, i jasno mi je i zbog čega. Uradio sam nešto strašno. Mnoga sam
srca ražalostio. Moje ponašanje je neoprostivo, neoprostivo. U pravu ste što mi
okrećete leđa.“
„Šta hoćete, Dmitri? Zašto sam tu?“
„Tu ste, Simone, zato što vam verujem. Razmišljao sam o svim svojim
poznanicima, i upravo vama najviše verujem. A zašto vam najviše verujem? Ne
zato što vas dobro poznajem – ne poznajem vas dobro, baš kao ni vi mene. Ali
verujem vam. Pouzdan ste čovek, dostojan poverenja. To se odmah vidi. I
diskretni ste. Ja hčno nisam diskretan, ali divim se diskreciji drugih. Međutim,
ovo je život koji imam, život koji mi je dodeljen. Avaj, takav sam kakav sam.“
„Pređite na stvar, Dmitri. Zašto sam tu?“
„Ako siđete u muzejski depo, i ako stanete u podnožje stepenica i
pogledate na desnu stranu, videćete pored zida tri siva ormarića za kartoteku.
Ti ormarići su zaključani. Imao sam ključ, ali ovi ovde su mi ga oduzeli.
Međutim, lako ih je razvaliti. Gurnete šrafciger u prorez iznad bravice i oštro
udarite po njemu. Metalni jezičak koji drži fioke će popustiti. Uverićete se i
sami kad pokušate. Lako je.
„U donjoj fioci srednjeg ormarića – donja fioka srednjeg ormarića –
pronaći ćete futrolu, poput one koju koriste đaci. U njoj su neki papiri. Hoću da
ih spalite. Samo ih spalite, sve, ne zagledajući ih. Smem li da se pouzdam u vas
da ćete to uraditi?“
„Tražite da odem u muzej, provalim u ormarić za kartoteku, ukradem
neke papire i uništim ih. Koja još krivična dela želite da počinim u vaše ime,
zato što ne možete da ih počinite sami budući da se nalazite iza rešetaka?“
„Verujte mi, Simone. Ja vama verujem, morate i vi meni. Ta futrola nema
nikakve veze s muzejom. Ona pripada meni. Sadrži moje privatne stvari. Za
nekoliko dana izreći će mi presudu, i ko zna kako će ona da glasi? Po svoj
prihci nikad više neću videti Estrelju, nikad više neću kročiti nogom u taj
muzej. U gradu koji sam nazivao svojim biću zaboravljen, predat zaboravu. I to

99
će biti sasvim u redu, potpuno ispravno, pravedno i dobro. Ja i ne želim da me
pamte. Ne želim da ostanem narodu u sećanju samo zato što su se neke novine
dokopale mojih najhčnijih stvari. Razumete li me?“
„Razumem, ali ne odobravam. Neću da uradim to što tražite. Umesto toga,
otići ću kod upravitelja muzeja i reći ću: 'Dmitri, koji je nekad ovde radio, kaže
mi da u prostorijama muzeja ima njegovih ličnih stvari, nekih papira i tome
shčno. Zamolio me je da ih uzmem i da mu ih odnesem u zatvor. Imam li vašu
dozvolu da to uradim?' Ako se upravitelj složi, doneću vam vaše papire. Potom
možete da ih se rešite kako god hoćete. Toliko sam spreman da uradim za vas,
ali neću da radim ništa protivzakonito.“
„Ne, Simone, ne, ne, ne! Ne smete da ih donosite ovamo, previše je
opasno! Te papire ne sme niko da vidi, čak ni vi!“
„Poslednje što želim jeste da vidim te vaše takozvane privatne papire.
Siguran sam da ne sadrže ništa sem prljavština.“
„Da! Tačno tako! Prljavštine! I baš zato moraju da budu uništeni! Kako bi
u svetu bilo manje prljavštine!“
„Neću. Odbijam da to uradim. Nađite nekoga drugog.“
„Nema nikoga drugog, Simone, nikoga kome verujem. Ako mi vi ne
pomognete, niko neće. Biće samo pitanje vremena kad će neko da ih pronađe i
proda novinama. Tada će ponovo da izbije skandal, koji će iznova da otvori sve
stare rane. Simone, ne smete da dozvolite da do toga dođe. Mislite na decu
koja su mi postala prijatelji i ulepšavala mi dane. Mislite na svog malog.“
„Skandal, nije nego. Istina glasi da ne želite da vaša zbirka perverznih
fotografija bude obnarodovana zato što vam je stalo da ljudi misle dobro o
vama. Stalo vam je da o vama misle kao o muškarcu punom strasti, a ne kao o
zločincu s apetitom za pornografiju. Idem odavde.“ On oštro pokuca na vrata,
koja se smesta otvore. „Laku noć, Dmitri.“
„Laku noć, Simone. I ne zamerite, molim vas.“
Dođe dan suđenja. Crime passionnel18 počinjen u muzeju glavna je tema u
celoj Estrelji, kako je saznao obilazeći ulice biciklom. Mada se poštara da u sud
stigne znamo pre vremena, pred vratima je već ogromna gužva. On se progura
u predvorje, gde se nađe pred velikim štampanim obaveštenjem: Promena
lokacije. Zasedanje suda, zakazano za 8.30 pomera se za 9.30, a održaće se u
Teatro Solar.
Teatro Solar je najveće pozorište u Estrelji. Na putu do tamo, on zapodene
razgovor s muškarcem koji vodi dete, curicu ne mnogo stariju od Davida.
„Idete na suđenje?“ upita ga taj muškarac.

18 fr.: zločin iz strasti. (Prim. prev.)

100
 On potvrdno klimne.
„Važan dan“, kaže muškarac. Curica, sva u belom i s crvenom mašnom u
kosi, dobaci mu osmeh. „Vaša kćerka?“ upita on. „Najstarija“, odvrati čovek.
On se obazre naokolo i primeti još dosta dece u mnoštvu koje je nagrnulo
prema pozorištu.
„Mislite li da je pametno što ste je poveli?“ upita. „Nije li premala za nešto
ovakvo?“
„Pametno? Zavisi“, kaže muškarac. „Budu li se mnogo gađali pravnim
izrazima, pa se bude dosađivala, moraću da je odvedeni kud. Ali nadam se da
će odmah da pređu na stvar i da neće odugovlačiti.“
„Imam sina otprilike istog uzrasta“, kaže on. „Moram reći da mi na pamet
ne bi palo da ga povedem na suđenje.“
„Pa“, na to će muškarac, „pretpostavljam da su gledišta različita. Kako ja
to vidim, važni događaji poput ovoga mogu da budu poučni – da ukazu deci
koliko opasno može da bude takvo upetljavanje s nastavnicima.“
„Čovek kome sude nikad nije, koliko znam, bio nastavnik“, odvrati on
oštro. Zatim se nadu pred ulazom u pozorište i gomila proguta oca i kćerku.
Parter je već popunjen, ali on nađe na balkonu mesto odakle se vidi
pozornica, gde je postavljen dugačak sto prekriven zelenom dcaninom, po svoj
prilici namenjen sudijama.
Devet i trideset dođe i prođe. U gledalištu postane vruće i zagušljivo.
Pridošhce se tiskaju otpozadi i on se nađe pritisnut uz ogradu balkona. U
parteru ljudi sede i u prolazima između sedišta. Neki preduzimljivi mladić ide
gore-dole prodajući flaširanu vodu.
Potom primete kretanje. Upale se svetla na pozornici. Uniformisani
pohcajac izvede Dmitrija, kom su noge u okovima. Zaslepljen, Dmitri zastane i
zagleda se u gledalište. Njegov pratilac ga potom odvede do prostora
ograđenog konopima.
Sve miruje. Kroz vrata skrivenih u bočnom delu pozornice izađe sudsko
veće, tačnije, predsedavajući i dvojica sudija porotnika. Mnoštvo ustane, nalik
na veličanstveni talas. On pretpostavi da pozorište ima oko dve stotine mesta;
ali ovog časa je prisutno najmanje dva puta toliko ljudi.
Gomila poseda. Predsedavajući progovori ali ništa se ne čuje. Pohcajac
koji čuva Dmitrija priskoči i podesi mikrofon.
„Vi ste zatvorenik poznat kao Dmitrir?“ kaže predsedavajući sudskog
veća, pa klimne glavom policajcu koji donese drugi mikrofon i postavi ga
ispred Dmitrija.
„Jesam, časni sude.“

101
 „I optuženi ste za silovanje i ubistvo Ane Magdalene Arojo, petog dana
marta ove godine.“
To nije pitanje već konstatacija. Dmitri svejedno odgovori: „Silovanje i
ubistvo odigrali su se četvrtog marta uveče, časni sude. Već sam ukazao na tu
grešku u zapisniku. Četvrti mart bio je Ani Magdaleni poslednji dan na ovom
svetu. Bio je to strašan dan, strašan za mene, ali još strasniji za nju.“
„I priznali ste krivicu po obema tačkama optužnice.“
„Tri puta. Tri puta sam priznao. Kriv sam, časni sude. Izrecite mi
presudu.“
„Strpljenja. Pre no što vam se izrekne presuda, imaćete pravo da se
obratite sudu, i nadam se da ćete to pravo i iskoristiti. Prvo ćete dobiti priliku
da se ekskulpirate, a kasnije i da uložite molbu za mitigaciju. Razumete li šta
znače ti izrazi: ekskulpacija, mitigacija?19
„Savršeno razumem njihovo značenje, časni sude, ali u mom slučaju nisu
relevantni. Ja ne tražim da me oslobodite optužbe. Ja sam kriv. Osudite me.
Izrecite mi presudu. Oborite se na mene svom snagom zakona. Kunem se da
neću ni pisnuti.“
Gomila u parteru zažagori. „Osudite ga!“ dopre uzvik. „Ćuti tamo!“
odgovore mu takođe uzvikom. Čuje se mrmor, šištavi šapati.
Predsedavajući sudskog veća upitno pogleda svoje kolege, jednog pa
drugog. Podigne svoj drveni čekić i udari njime jednom, dvaput, triput.
Šuškanje prestane, zavlada tišina.
„Obraćam se svima vama koji ste se danas potrudili da dođete ovamo i
vidite pravdu na delu“, kaže on. „Najlepše vas mohm da imate na umu da se
pravda ne sprovodi na brzinu niti uz navijanje gledalaca, i svakako ne
preskakanjem zakonskog postupka.“ Okrene se prema Dmitriju. „Ekskulpacija.
Kažete da nećete ih ne možete da se ekskulpirate. A zašto? Zato što je, kažete,
vaša krivica neosporna. Ko ste vi, pitam ja vas, da preduhitrite ovaj postupale i
odlučite o pitanju koje stoji pred ovim sudom, to jest, o pitanju vaše krivice?
„Vaša krivica: razmotrimo načas taj izraz. Šta znači, šta uopšte znači,
govoriti o mojoj krivici, vašoj krivici ili našoj krivici, u odnosu na ovo ili neko
drugo delo? Šta ako nismo bili prisebni, ako nismo bili sasvim prisebni, kad je
to delo počinjeno? Da li je to onda naše delo? Zašto ljudi, kad počine neko
gnusno nedelo, kasnije često kažu: ne umem da objasnim zašto sam to uradio,
bio sam izvan sebe, nisam bio pri sebi> Danas stojite tu pred nama i izjavljujete
da ste krivi. Tvrdite da je vaša krivica neosporna. Ali šta ako u trenuticu kad

19Ekskulpacija je oslobađanje od optužbe ili izdržavanja kazne; mitigacija je ublažavanje (kazne, u

pravnom smislu). (Prim. prev.)

102
iznosite tu tvrdnju niste prisebni ili niste sasvim prisebni? To su samo neka od
pitanja koja ovaj sud ima dužnost da postavi i potom reši. Nije na vama,
optuženom, čoveku u samom srcu oluje, da stavi tačku na njih.
„Zatim, kažete kako ne želite da se spasete. Ali vaše spasenje nije u vašim
rukama. Ako mi, vaše sudije, ne damo sve od sebe da vas spasemo, pri tome se
savesno pridržavajući slova zakona, to će značiti da nismo uspeh da spasemo
zakon. Dabome, imamo obavezu prema društvu, ozbiljnu i tešku obavezu da
ga zaštitimo od silovatelja i ubica. Ali imamo podjednaku obavezu da spasemo
vas, optuženog, od samog sebe, u slučaju da sad ih u vreme izvršenja dela niste
bih prisebni, u smislu u kom zakon tumači prisebnost. Jesam li jasan?“
Dmitri ćuti.
„Toliko o pitanju ekskulpacije, koju odbijate da tražite. Prelazim na
pitanje mitigacije, za koju takođe kažete da ćete odbiti da uložite zahtev.
Dozvohte da vam kažem, Dmitri, kao čovek čoveku: mogu da shvatim kako
možda žehte da postupite časno i da bez roptanja prihvatite kaznu koja vam se
izrekne. Mogu da shvatim kako ne žehte da se javno sramotite time što
naizgled puzite pred zakonom. Ali baš zato imamo advokate. Kad naložite
advokatu da moli u vaše ime, omogućavate mu da na sebe preuzme svu
sramotu koju takva molba sa sobom nosi. Kao vaš zastupnik, on moli umesto
vas, da tako kažem, pa tako vaše dragoceno dostojanstvo ostaje neokrnjeno.
Stoga dozvolite da vas upitam: zašto ste odbili advokata?“
Dmitri pročisti grlo. „Pljujem ja na advokate“, kaže, pa pljune na pod.
Umeša se prvi sudija-porotnik. „Kolega predsedavajući je izneo
mogućnost da možda niste pri sebi, ne u smislu u kom zakon to tumači.
Dozvolite da na to što je rekao dodam kako pljuvanje u sudnici nije nešto što
čovek radi kad je pri sebi.“
Dmitri se netremice zagleda u njega, iskezivši zube kao životinja saterana
u ćošak.
„Sud vam može dodeliti advokata“, nastavi sudija-porotnik. „Još nije
prekasno. Sud ima ovlašćenje da to uradi. Možemo da vam dodelimo advokata
i da odložimo ovo zasedanje kako bismo mu dali vremena da se podrobno
upozna sa slučajem i odluči šta vam je najbolje činiti.“
Iz gomile dopre žamor razočaranja.
„Odmah me osudite!“ uzvikne Dmitri. „Ako nećete, prerezaću sebi grlo.
Obesiću se. Udaraću glavom dok ne prospem sebi mozak. Nećete moći da me
sprečite.“
„Pripazite“, kaže sudija-porotnik. „Kolega je već prepoznao vašu želju da
se vidi da se ponašate časno. Ali ne ponašate se časno kad pretke sudu.
Naprotiv, ponašate se kao ludak.“

103
 Dmitri zausti da odgovori, ali predsedavajući podigne ruku. „Cutite,
Dmitri. Mi ostali ćemo ćutati s vama. Cutaćemo zajedno i pustiti da se strasti
stišaju. Posle toga ćemo smireno i razborito razmotriti pitanje kako dalje.“
Sudija sklopi dlanove i zatvori oči. Njegove kolege urade to isto. Posvuda
naokolo, ljudi počnu da sklapaju ruke i zatvaraju oči. On, Simon, nerado pođe
za njihovim primerom. Sekundi prolaze. Negde iza njega zakenjka beba. Da
pustimo da se strasti stišaju, pomisli on: kakva žestoka osećanja mene muče
sem što me sve ovo žestoko nervira?
Predsedavajući sudskog veća otvori oči. „Dakle“, kaže on. JMe sporimo da
je smrt pokojne Ane Magdalene nastupila kao posledica dela optuženog
Dmitrija. Sud sada poziva Dmitrija da ispriča svoju priču, priču o četvrtom
martu, onako kako je on vidi; i nek uđe u zapisnik da će Dmitrijeva priča biti
uzeta kao molba za ekskulpaciju. Govorite, Dmitri.“
„Kad lisac ščepa gusku za gušu“, kaže Dmitri, „ne kaže: 'Draga gusko, biću
milostiv i daću ti šansu da me ubediš da ti ipak nisi guska.' Ne, nego joj odgrize
glavu, poldda joj grudi i proždere srce. Sčepali ste me za gušu. Nastavite.
Odgrizite mi glavu.“
„Vi niste zver, Dmitri, niti smo mi zveri. Čovek ste, a mi smo ljudi, i
poveren nam je zadatak da izvršimo pravdu ili barem da to uradimo u
najvećoj mogućoj meri. Pridružite nam se u tom zadatku. Imajte vere u zakon,
u proverene zakonske postupke. Ispričajte nam svoju priču, počev od pokojne
Ane Magdalene. Ko je vama bila Ana Magdalena?“
„Ana Magdalena je bila učiteljica plesa i supruga upravitelja Plesne
akademije. Plesna akademija nalazi se sprat iznad muzeja u kom sam radio.
Viđao sam je svakog dana.“
„Nastavite.“
„Voleo sam Anu Magdalenu. Voleo sam je od prvog časa kad sam je
ugledao. Duboko sam je poštovao. Obožavao sam je. Ljubio sam do kojim je
hodala. Ali ona nije htela ništa da ima sa mnom. Ja sam za nju bio prostak.
Smejala mi se. Zato sam je ubio. Silovao sam je i posle toga sam je zadavio. To
je sve.“
„To nije sve, Dmitri. Duboko ste poštovali Anu Magdalenu, obožavah ste
je, a ipak, silovah ste je i zadavili. Teško nam je da to shvatimo. Pomozite nam.
Kad neko voli neku ženu, a ona ga prezre, to mu povredi osećanja, ali svakako
neće reagovati tako što će da se okrene protiv nje i ubije je. Mora biti da je
postojao neki dodatni uzrok, nešto što se dogodilo pomenutog dana i nagnalo
vas da to uradite. Recite nam više o tome šta se tog dana događalo.“

104
 Čak i odande gde stoji, on, Simon, vidi crvenilo besa koje boji Dmitrijevo lice,
žestinu s kojom steže mikrofon. „Izrecite presudu!“ zaurla on. „Završite s tim već
jednom!“
„Ne, Dmitri. Nismo tu da se povinujemo vašim naređenjima. Tu smo da
obezbedimo da se sprovede pravda.“
„Ne možete vi da sprovedete pravdu! Ne možete da izmerite moju
krivicu! Ona je neizmerna!“
„Naprotiv, baš zato smo tu: da izmerimo vašu krivicu i odlučimo koja joj
kazna pristaje.“
„Kao što šešir pristaje na glavu!“
„Da, kao šešir koji pristaje vašoj glavi. Pravdu ne treba da dobijete samo
vi nego i vaša žrtva.“
„Ženi koju nazivate mojom žrtvom svejedno je šta radite. Mrtva je. Otišla
je. Niko je ne može vratiti.“
„Naprotiv, Dmitri. Nije tačno da je Ana Magdalena otišla. Ona je danas s
nama, ovde, u ovom pozorištu. Progoni nas, vas više nego ikog drugog. Neće
otići sve dok se ne uveri da je izvršena pravda. Prema tome, ispričajte nam
lepo šta se dogodilo četvrtog marta.“
Začuje se glasan prasak kad futrola mikrofona u Dmitrijevoj ruci pukne.
Iz stisnutih očiju navru mu suze, poput vode istisnute iz kamena. Lagano
odmahuje glavom levo-desno. Jedva procedi: „Ne mogu! Neću!“
Predsedavajući naspe vodu u čašu i da stražaru znale da je odnese
Dmitriju. Ovaj glasno popije nekoliko gutljaja.
„Možemo li da nastavimo, Dmitri?“ upita predsedavajući.
„Ne“, kaže Dmitri, koji više ne zadržava suze. „Ne.“
„U tom slučaju, napravićemo pauzu kako biste se pribrali. Nastavljamo
danas posle podne u dva.“
Iz gledališta dopre gunđanje puno nezadovoljstva. Predsedavajući oštro
udari svojim drvenim čekićem. „Tišina!“ naredi. „Ovo nije zabava! Razmislite
malo.“ Potom ljutitim koracima napusti pozornicu, praćen sudijama-
porotnicima i potom stražarom koji gura Dmitrija pred sobom.
On, Simon, pridruži se mnoštvu koje kulja niz stepenice. U foajeu se
zapanji kad naiđe na Inesinog brata Dijega i Davida.
„Šta tražiš ovde?“ upita ljutito dečaka ne obraćajući pažnju na Dijega.
„Hteo sam da dođem“, odvrati dečak. „Hteo sam da vidim Dmitrija.“
„Siguran sam da je sve ovo za Dmitrija dovoljno ponižavajuće i bez dece s
Akademije da blenu u njega. Je li ti Ines dozvolila da dođeš?“
„On želi da bude ponižen“, na to će dečak.

105
 „Ne, ne želi. Nije ovo nešto što dete može da razume. Dmitri ne želi da ga
tretiraju kao ludaka. Želi da zadrži dostojanstvo.“
Neki neznanac, mladić ptičjeg lica sa školskom torbom o ramenu, slušao
je razgovor. Sad se umeša. „Ali mora biti da je taj čovek nenormalan“, kaže on.
„Kako iko može da počini takav zločin, sem ako mu um nije izopačen? I stalno
zahteva najtežu kaznu. Ko bi normalan to radio?“
„Šta je ovde u Estrelji najteža kazna?“ upita Dijego.
„Rudnici soli. Doživotni prisilni rad u rudnicima soli.“
Dijego se nasmeje. „Znači, još imate rudnike soli!“
Mladić ne razume. „Da, imamo rudnike soli. Šta je tu tako čudno?“
„Ništa“, kaže Dijego. Ali i dalje se smeška. „Šta je to rudnik soli?“ upita
dečak.
„Mesto gde se kopa so. Kao što se u rudniku zlata kopa zlato.“
„Dmitri ide tamo?“
„Tamo šalju trule jabuke“, kaže Dijego.20 „Možemo li da ga posetimo?
Možemo li da odemo u rudnik soli?“
„Hajde da se ne zalećemo“, kaže on, Simon. „Ne verujem da će sudija
poslati Dmitrija u rudnike soli. Slutim po tome kako se sve odvija. Verujem da
će presuditi da je Dmitri bolestan u glavi i poslati ga u bolnicu na lečenje. I
tako će za godinu ili dve da izađe odatle kao nov-novcat čovek, s novom-
novcatom glavom.“
„Ne bi se reklo da imate naročito visoko mišljenje o psihijatriji“, kaže
mladić sa školskom torbom. „Izvinjavam se, nisam se predstavio. Zovem se
Mario. Studiram pravo. Zato sam danas tu. Intrigantan slučaj. Povlači za
sobom neka suštinska pitanja. Na primer, misija suda jeste da rehabihtuje
prestupnike, ali koliko bi daleko sud trebalo da ide u svom nastojanju da
rehabihtuje prestupnika koji ne žeh da bude rehabilitovan, poput ovog
Dmitrija? Možda bi mu trebalo ponuditi da bira: rehabilitacija u rudnicima soh
ih rehabihtacija u psihijatrijskoj bolnici. S druge strane, da li bi prestupniku
trebalo dozvoliti da ima ikakvog udela u izricanju kazne? Možete zamisliti da
je u pravničkim krugovima oduvek prisutan snažan otpor takvom kursu.“
Njemu je jasno da Dijega počinje da hvata nervoza. Poznaje ga, zna da se
ovaj dosađuje kad mora da sluša ono što naziva pametovanjem. „Lep je dan,
Dijego“, kaže on. „Što ne nađete ti i David nešto zanimljivije od ovoga?“
„Ne!“ kaže dečak. „Hoću da ostanem ovde!“

20Engleska poslovica glasi: One bad apple spoils the bunch (Jedna trula jabuka pokvari sve ostale);
naš ekvivalent bio bi: jedna sugava ovca celo stado ošuga (od latinske izreke: Ovis unus scabies
totum gregem contaminat). (Prim. prev.)

106
 „Njegova je zamisao bila da dođemo ovamo, a ne moja“, kaže Dijego. „Baš
me briga šta će da bude s tim Dmitrijem.“
„Tebe nije briga, ali mene jeste!“ kaže dečak. „Neću da Dmitri dobije novu
glavu! Hoću da ode u rudnik soh!“
U dva sata, suđenje se nastavi. Gužva u gledalištu je znatno manja nego
pre podne. On, Dijego i dečak nemaju teškoća da pronađu mesta da sednu.
Dmitrija ponovo izvedu na pozornicu, a za njim izađu članovi sudskog
veća.
„Dmitri, pred sobom imam izveštaj upravitelja muzeja u kom ste bih
zaposleni“, kaže predsedavajući. „Piše da ste uvek prilježno obavljali svoje
dužnosti, te da je, sve do nedavnih događaja, imao svakog razloga da vas
smatra poštenim čovekom. Takođe, imam izveštaj doktora Alehandra Tusana,
specijaliste za nervna oboljenja, koga je sud angažovao da proceni vaše
duševno zdravlje. Doktor Tusan izveštava da zbog vašeg nasilnog i
nekooperativnog ponašanja nije mogao da izvrši procenu. Žehte li da to
prokomentarišete?“
Dmitri ćuti kao grob.
„Naposletioi, imam izveštaj pohcijskog lekara o događajima od četvrtog
marta. Tu stoji da je došlo do potpunog snošaja, to jest, snošaja koji je završen
izbacivanjem semene tečnosti, te da se to odigralo dok je pokojnica još bila
živa. Posle toga je pokojnica zadavljena golim rukama. Osporavate li išta od
ovih navoda?“
Dmitri ćuti.
j^ožda se pitate zašto iznosim ove nimalo prijatne činjenice. Činim to zato
da bude potpuno jasno kako je sud potpuno svestan strahote zločina koji ste
počinili. Silovah ste ženu koja vam je verovala, a onda ste je na krajnje
nemilosrdan način ubili. Zadrhtim, svi zadrhtimo pri pomisli kroz šta je prošla
u svojim poslednjim minutima. Ono što još nedostaje jeste da shvatimo zašto
ste počinili nešto tako bezumno, tako bezobzirno. Jeste li vi, Dmitri, grešno
ljudsko biće, ili pripadate nekoj drugoj vrsti, koja nema ni duše ni savesti? Još
jednom vas molim: objasnite nam svoje postupke.“
„Pripadam nepoznatoj vrsti. Nije mi mesto na ovom svetu. Utamanite me.
Ubijte me. Zgazite me.“
„To je sve što ćete reći?“
Dmitri ćuti.
„To nije dovoljno, Dmitri, nije dovoljno. Ali nećemo više tražiti od vas da
govorite. Ovaj sud se izuzetno trudio da bude pravedan prema vama, a vi ste
se tome na svakom koraku odupirali. Sad morate snositi posledice. Moje

107
kolege i ja ćemo se sada povući na većanje.“ On se obrati stražaru. „Odvedite
optuženog.“
Gomila se uskomeša. Da li da ostanu? Koliko će ta rabota da potraje? Ipak,
samo što su ljudi počeli da odlaze iz gledališta, Dmitri je ponovo izveden na
pozornicu, a sudije su se vratile na svoja mesta.
„Ustanite, Dmitri“, kaže predsedavajući sudskog veća. „U sldadu s
ovlašćenjima koja su mi data, sada ću izreći presudu. Biću kratak. Niste tražili
ublažavanje kazne. Naprotiv, zahtevate da vas najstrože kaznimo. Pitanje s
kojim se suočavamo jeste da li taj vaš zahtev dolazi iz srca, zato što se kajete
zbog počinjenih gnusnih nedela, ili iz poremećenog uma?
„To je pitanje na koje je teško odgovoriti. Vaše ponašanje ne odaje
nikakve znake kajanja. Niste ponudili ni reč izvinjenja ucveljenom suprugu
svoje žrtve. Predstavljate se kao biće bez savesti. Moje kolege i ja imamo više
nego dovoljno razloga da vas pošaljemo u rudnike soli i tako okončamo ovaj
proces.
„S druge strane, ovo je vaš prvi prestup. Bili ste dobar radnik. Prema
pokojnici ste se ophodili s poštovanjem, sve do dana kad ste je napali. Kakva
vas je to zla sila obuzela tog dana, ostaje zasad tajna. Oduprli ste se svakom
našem naporu da to shvatimo.
„Naša presuda je sledeća. Odavde ćete biti odvedeni u bolnicu za
umobolne kriminalce, gde ćete ostati do daljnjeg. Medicinske vlasti sprovodiće
procenu vašeg stanja jednom godišnje i dostavljati izveštaj ovom sudu. U
zavisnosti od tih izveštaja, ovaj sud može i ne mora u budućnosti odlučiti da
vas pozove zarad preispitivanja ove presude. To je sve.“
Od građanstva dopre nešto nalik kolektivnom uzdahu. Je li to uzdah za
Dmitrija? Je li im ga žao? U to je teško poverovati. Sudije jedan za drugim odu s
pozornice. Dmitrija, pognute glave, odvedu.
„Doviđenja, Dijego“, kaže on, Simon. „Doviđenja, Davide. Kakvi su ti
planovi za vikend? Hoću li te videti?“
„Možemo li da razgovaramo s Dmitrijem?“ upita dečak. „Ne. To nije
moguće.“
„Ali ja to želim!“ Potom bez upozorenja jurne niz prolaz između sedišta i
uzvere se na pozornicu. On i Dijego navrat-nanos potrče za njim, kroz vrata iza
pozornice i potom kroz mračan hodnik. Na kraju hodnika naiđu na Dmitrija i
stražara koji kroz poluotvorena vrata izviruje na ulicu.
„Dmitri!“ uzvikne dečak.
Ignorišući okove, Dmitri podigne dečaka i zagrli ga. Stražar mlako pokuša
da ih razdvoji.
„Dmitri, zar neće da te puste da ideš u rudnike soh?“ kaže dečak.

108
 „Ne, ne daju mi u rudnike soli, šalju me u ludnicu. Ali pobeći ću ja odatle,
ništa se ne boj. Pobeći ću i uhvatiću prvi autobus do rudnika soh. Reći ću: Ovde
Dmitri, javljam se na dužnost, gospodine. Neće se usuditi da me odbiju. Stoga,
mladiću, ništa ne brini. Dmitri je još gospodar svoje sudbine.“
„Simon kaže da će da ti odseku glavu i daju ti novu.“
Vrata se širom otvore i unutra pokulja svetlost. „Polazi!“ kaže stražar.
„Stigao je kombi.“
„Stigao je kombi“, kaže Dmitri. „Vreme je da Dmitri krene.“ On poljubi
dečaka pravo u usta i spusti ga. „Zbogom, mah moj prijatelju. Tačno, hoće da
mi daju novu glavu. To je cena oproštaja. Oproste ti, a onda ti odseku glavu.
Čuvaj se oproštaja, kažem ja.“
„Ja ti ne opraštam“, kaže dečak.
„Odlično! Poslušaj šta će ti reći Dmitri: nikad im ne daj da ti oproste, i
nikad ne slušaj kad ti obećavaju novi život. Novi život je laž, dečko moj,
najveća od svih. Nema drugog sveta. Postoji samo ovaj. Kad im dozvoliš da ti
odseku glavu, tu ti je kraj. Samo pomrčina, pomrčina i ništa sem pomrčine.“
Iz zaslepljujućeg bleska sunca pomole se dva uniformisana muškarca i
odvuku Dmitrija niz stepenice. Dok se spremaju da ga ubace u stražnji deo
kombija, on se okrene i dovikne: „Reci Simonu da spali ono! Reci mu da ću da
dođem i da mu prerežem grlo ako to ne uradi!“ Zatim se vrata zalupe i kombi
se odveze.
„Šta mu je značilo ono od maločas?“ upita Dijego.
„Ma ništa. Ostavio je za sobom neke koještarije koje želi da uništim. Slike
koje je isecao iz časopisa – takve stvari.“
„Žene bez odeće“, kaže dečak. „Pokazao mi ih je.“

109
 Četrnaesto poglavlje

Uvedu ga u kancelariju upravitelja muzeja. „Hvala što ste me primili“,

kaže. „Dolazim na molbu jednog vašeg radnika, Dmitrija, koji bi želeo da
poštedi i sebe i muzej potencijalne sramote. U prostoru koji pripada muzeju,
kaže, nalazi se zbirka opscenih slika koja pripada njemu. Zeleo bi da budu
uništene pre no što ih se novine dočepaju. Dozvoljavate li?“
„Opscene slike… Videli ste te slike, senjore Simone?“
„Nisam, ali moj sin jeste. Moj sin je učenik Plesne akademije.“
„I kažete da su te slike ukradene iz naše zbirke?“
„Ne, ne, nisu to takve slike. To su fotografije žena isecane iz pornografskih
časopisa. Mogu da vam ih pokažem. Znam gde su – Dmitri mi je rekao.“
Upravitelj izvadi svežanj ključeva, pa ga odvede u podrum i otključa
ormarić koji je opisao Dmitri. U donjoj fioci nađe malu kartonsku kutiju i
otvori je.
Na prvoj fotografiji je plavokosa žena drečavo crvenih usana, koja sedi na
sofi gola, raskrečenih nogu, držeći se za povelike grudi i gurajući ih napred.
Upravitelj s uzvikom gađenja zatvori futrolu. „Nosite ih odavde!“ kaže
potom. „Neću više da čujem za ovo.“
Tu je još pet ih šest sličnih slika, ustanovi on, Simon, kad otvori futrolu u
osami svoje sobe. Međutim, ispod slika je još nešto, koverat koji sadrži par
ženskih gaćica, crnih; jednu jednostavnu srebrnu minđušu; fotografiju mlade
devojke, očigledno Ane Magdalene, koja u naručju drži mačku i osmehuje se u
objektiv; i na kraju, povezana gumicom, pisma za Mi amor21 od AM. Ni na
jednom nema datuma niti povratne adrese, ali on uspe da zaključi da su
poslata iz primorskog odmarališta Agvaviva. U pismima je opisano koješta što
se uobičajeno radi na letovanju (plivanje, sakupljanje školjki, šetnje po
peščanim dinama na obali) i pominju se Hoakin i Damijan. „Čeznem da se
ponovo nađem u tvom naručju“, stoji u jednom pismu. „Tako strasno
(apasionadamente) čeznem za tobom“, piše u drugom.

21
Šp.: Ljubavi moja. (Prim. prev.)

110
 On ih pročita, polako, od početka do kraja, zatim ih pročita još jednom,
sviknuvši na rukopis koji je prilično detinjast, ni slučajno ono što bi očekivao, s
brižljivo nacrtanim kružićem iznad svakog i, pa ih onda vrati u koverat skupa s
fotografijom, minđušom i gaćicama, spremi koverat natrag u futrolu, a futrolu
zavuče pod svoj krevet.
Prvo što mu padne na pamet jeste da je Dmitri želeo da on pročita ta
pisma – da je želeo da zna da je njega, Dmitrija, volela žena koju je on, Simon,
možda želeo izdaleka ali nije bio dovoljno muško da je ima. Ali što više
razmišlja o tome, to objašnjenje zvuči mu sve manje verovatno. Ako je Dmitri
zapravo bio u vezi s Anom Magdalenom, ako je sva njegova priča o obožavanju
zemlje kojom ona hoda i prezrenju s kojim se zauzvrat ophodila s njim bila
samo kamuflaža za tajne ljubavne sastanke u podrumu muzeja, zašto je u
nekoliko potpisanih priznanja izjavio kako ju je napastvovao? Zatim, zašto bi
Dmitri želeo da on, Simon, sazna istinu o njima dvoma, kad će on, Simon, po
svoj prihci smesta obavestiti o tome vlasti, koje će isto tako smesta naložiti
novo suđenje? Nije li najjednostavnije objašnjenje ipak i najbolje: da mu je
Dmitri poverio da spali futrolu i njen sadržaj ne pregledavši ga?
No druga zagonetka je još veća: ako Ana Magdalena nije bila žena kakva je
celom svetu izgledala, a njena smrt nije bila onakva kakva je izgledala, zašto je
Dmitri lagao u policiji i pred sudom? Da joj sačuva obraz? Da poštedi njenog
muža poniženja? Da li je Dmitri, sa svoje plemenite duše, preuzeo svu krivicu
na sebe zato da se ime Arojovih ne bi povlačilo po blatu?
A opet, šta je to Ana Magdalena mogla da kaže ili uradi četvrtog marta
uveče, a da zbog toga nastrada od ruke čoveka u čijem je naručju čeznula – i to
apasionadamente čeznula – da se nađe?
S druge strane, šta ako ta pisma uopšte nije napisala Ana Magdalena? Šta
ako su to falsifikati i šta ako je on, Simon, iskorišćen kao oruđe u zaveri da se
njeno ime ocrni?
On zadrhti. Pa taj je stvarno ludak!, kaže u sebi. Onaj sudija je ipak bio
upravu! I jeste mu mesto u ludnici, u okovima, iza vrata sa sedam brava!
On prokune samog sebe. Nije trebalo da se petlja u Dmitrijeva posla. Nije
trebalo da se odazove njegovom pozivu, nije trebalo da razgovara s
upraviteljem muzeja, nije trebalo da otvori onu futrolu. Ali sad je učinjeno i
više nema povratka, i ne zna šta da radi. Ako preda pisma pohciji, postaće
saučesnik u zaveri čija mu je svrha nepoznata; slično će biti i ako ih vrati
upravitelju muzeja; a ako ih pak spali ili sakrije, postaje saučesnik u drugoj
zaveri, zaveri da se Ana Magdalena prikaže kao prečista mučenica.
Usred noći, on ustane, izvadi onu futrolu ispod kreveta, umota je u
rezervni prekrivač za krevet i metne na orman.

111
 A onda ujutru, baš kad se spremi da krene u depo i uzme letite koje će tog
dana raznositi, pred kućom se zaustave Inesina kola i iz njih izađe Dijego, s
dečakom pored sebe.
Dijego je očigledno loše raspoložen. „Ovo dete celog jučerašnjeg dana i
odjutros ponovo nije prestalo da nas gnjavi“, kaže. „Umorio nas je, i Ines i
mene. I evo nas sada kod tebe. Reci mu, Davide – reci Simonu šta hoćeš.“
„Hoću da vidim Dmitrija. Hoću da idem u rudnik soh. Ali Ines mi ne da.“
„Naravno da ti ne da. Mislio sam da si razumeo. Dmitri nije u rudniku soli.
Poslali su ga u bolnicu.“
„Pa da, ali Dmitri ne žeh da ide u bolnicu, on želi da ide u rudnik soli!“
„Nisam siguran šta ti misliš da se dešava u rudniku soli, Davide, ali kao
prvo, rudnik soli je stotinama kilometara daleko odavde, a kao drugo, rudnik
soli nije nikakvo odmaralište. Zato je sudija i poslao Dmitrija u bolnicu: da ga
spase rudnika soli. Rudnik soli je mesto gde se pati.“
„Ali Dmitri ne želi da bude spašen! On hoće da pati! Možemo li da odemo
u bolnicu?“
„Razume se da ne. Bolnica u koju su poslali Dmitrija nije normalna
bolnica. To je bolnica za opasne ljude. Javnosti je zabranjen pristup tamo.“
„Dmitri nije opasan.“
„Naprotiv, Dmitri je izuzetno opasan, što je i dokazao. Kako god bilo, neću
da te vodim u tu bolnicu, niti će Dijego to uraditi. Neću da imam više ništa s
Dmitrijem.“
„Zašto?“
„Ne moram da ti objašnjavam.“
„To je zato što mrziš Dmitrija! Ti mrziš sve redom!“
„Koristiš tu reč u suviše širokom značenju. Nikog ja ne mrzim. Naprosto
neću da imam više ništa s Dmitrijem. On nije dobar čovek.“
„On jeste dobar čovek! On me voli! On me prepoznaje! Ti me ne voliš!“
„Nije tačno. Volim te. Volim te mnogo više nego što te voli Dmitri. Dmitri i
ne zna šta je ljubav.“
„Dmitri voli mnoge ljude. voli ih zato što ima veliko srce. Rekao mi je.
Prestani da se smeješ, Dijego! Zašto se smeješ?“
Dijego ne može da prestane da se šmeje. „Ma je li stvarno tako rekao – da
ako imaš veliko srce možeš da voliš mnogo ljudi? Može biti da je mislio na
mnogo devojaka.“
Dijegov smeh još više potpali dečaka. Ton mu se povisi. „Tačno je! Dmitri
ima veliko srce, a Simon sitno – eto šta kaže Dmitri. Kaže da Simon ima srce
sićušno poput stenice i da zato ne može nikog da voli. Simone, je li istina da je
Dmitri uradio snošaj Ani Magdaleni zato da ona od toga umre?“

112
 „Na to pitanje neću ni da odgovaram. Glupo je. Besmisleno je. Ti i ne znaš
šta je snošaj.“
„Znam! Ines mi je rekla. Ona je mnogo puta uradila snošaj i mrzak joj je.
Kaže da je to grozno.“
„Bilo kako bilo, neću više da odgovaram na pitanja o Dmitriju. Neću više
da čujem njegovo ime. Ja sam s njim završio.“
„Ali zašto joj je on uradio snošaj? Zašto nećeš da mi kažeš? Zašto je želeo
da natera njeno srce da stane?“
„Sad je dosta, Davide. Smiri se.“ Potom se okrene Dijegu: „Valjda vidiš da
je ovo dete potreseno. Ima košmare još otkako… otkako se to dogodilo.
Trebalo bi da mu pomažeš, a ne da mu se smeješ.“
„Reci mi!“ uzvikne dečak. „Zašto nećeš da mi kažeš? Je li hteo da joj
napravi bebu u stomaku? Je li hteo da natera njeno srce da stane? Može li ona
da rodi bebu čak i ako joj srce stane?“
„Ne, ne može. Kad majka umre, umre i dete u njoj. To je tako i nikako
drugačije. Ali Ana Magdalena nije nosila bebu.“
„Otkud ti to znaš? Nemaš ti pojma. Je li Dmitri učinio da njena beba
pomodri? Je l’ možemo da nateramo njeno srce da ponovo proradi?“
„Ana Magdalena nije imala bebu u stomaku i ne, ne možemo da nateramo
njeno srce da ponovo počne da kuca, zato što srce ne funkcioniše tako. Kad
jednom stane, zauvek je stalo.“
„Ali ako ona nosi u sebi novi život, njeno srce će ponovo da zakuca, je l’
da?“
„U izvesnom smislu, da. Na drugom svetu, Ana Magdalena imaće novo
srce. I ne samo da će imati novi život i novo srce nego se neće ni sećati čitave
ove žalosne zbrke. Neće se sećati Akademije i neće se sećati Dmitrija, što će
biti blagoslov. Moći će da počne iznova, baš kao što smo počeli ti i ja,
oslobođena svih delića prošlosti, bez ružnih uspomena da je pritiskaju.“
„Jesi li oprostio Dmitriju, Simone?“
„Dmitri nije mene povredio, tako da nije moje da mu praštam. Trebalo bi
da traži oproštaj od Ane Magdalene. I od senjora Aroja.“
„Ja mu nisam oprostio. On ne želi da mu iko oprosti.“
„To je samo razmetanje, izopačeno razmetanje. Zeh da o njemu mislimo
kao o nekom razuzdanom, nekom ko radi sve ono što se normalan svet boji da
radi. Davide, smučilo mi se više da razgovaram o tom čoveku. Što se mene tiče,
on je mrtav i pokopan. A sad moram da idem na posao. Sledeći put kad budeš
ružno sanjao, zapamti, moraš samo da mahneš rukama i ti snovi će se razići
kao dim. Mahni rukama i vikni: Gubite se!, poput Don Kihota. Poljubi me.
Vidimo se u petak. Doviđenja, Dijego.“

113
 „Hoću da idem kod Dmitrija! Ako Dijego neće da me vodi, otići ću sam!“
„Možeš ti da odeš, ali neće te pustiti da uđeš. To gde njega drže nije
normalna bolnica. To je bolnica za zločince, opasana zidom, i sa stražarima i
psima čuvarima.“
„Povešću Bolivara. On će da pobije pse čuvare.“
Dijego otvori vrata na kolima. Dečak uđe i sedne skrštenih ruku, sav
naduren.
„Ako hoćeš moje mišljenje“, Dijego će tiho, „ovaj mah se otrgao kontroli.
Trebalo bi da ti i Ines preduzmete nešto u vezi s tim. Za početak, dajte ga u
neku školu.“

Pogrešio je u vezi s bolnicom, kako se ispostavilo, debelo je pogrešio.

Psihijatrijska bolnica koju je zamišljao, bolnica daleko od naseljenih mesta, sa
visokim zidom i psima čuvarima, ne postoji. Postoji samo gradska bolnica sa
svojim vrlo skromnim psihijatrijskim odeljenjem – ona ista bolnica u kojoj je
Dmitri radio pre no što je postao radnik muzeja. Među bolničarima ima neldh
koji ga pamte po lepom iz starih dana. Zanemarujući činjenicu da je on, po
sopstvenom priznanju, ubica, ugađaju mu, donose mu ukusne zalogaje iz
kuhinje za osoblje i staraju se da uvek bude snabdeven cigaretama. Ima sobu
samo za sebe u delu odeljenja označenom sa Zabranjen pristup, sa tuš-
kabinom i pisaćim stolom s lampom.
O svemu tome – ukusnim zalogajima, cigaretama, tuš-kabini – on dozna
kada, dan posle Dijegove posete, dođe kući posle deljenja letaka i zatekne tog
ubicu po sopstvenom priznanju pruženog na svom krevetu, usnulog, dok
dečak prekrštenih nogu sedi na podu i igra karte. On se u toj meri iznenadi da
uzvikne, na šta dečak, podigavši prst do usana, šapne: Psst!“
On ode pravo do kreveta i ljutito prodrma Dmitrija. „Ti! Šta tražiš ovde?“
Dmitri sedne. „Smiri se, Simone“, kaže. „Uskoro ću otići. Hoću samo da
budem siguran… znaš već… Jesi li uradio kao što sam ti rekao?“
On prenebregne pitanje. „Davide, kako je ovaj čovek došao ovamo?“
Odgovori mu Dmitri. „Došli smo autobusom, Simone, kao sav normalan
svet. Smiri se. David je došao da me poseti, dobar prijatelj kao što jeste. Malo
smo proćaskali. A onda sam navukao bolničarsku uniformu, kao nekad, a
malac me je uzeo za ruku i išetali smo napolje, nas dvojica, tek tako. To mi je
sin, rekao sam. Baš sladak dečkić, rekli su oni. Razume se, uniforma je pomogla.
Ljudi veruju uniformi – to ti je jedna od stvari koje naučiš o životu. Izašli smo
iz bolnice i došli pravo ovamo. A pošto ti i ja izravnamo račune, uhvatiću
autobus i vratiću se tamo. Niko neće ni primetiti da me nije bilo.“

114
 „Davide, je li to tačno? Bolnica za umobolne zločince, a pustili su ovoga da
tek tako išeta napolje?“
„Hteo je hleba“, kaže dečak. „Rekao je da mu u bolnici ne daju hleba.“
„Gluposti. Dobija tri obroka dnevno, i hleba koliko god hoće.“
„Rekao je da mu ne daju hleba, pa sam mu odneo hleba.“
„Sedi, Simone“, kaže Dmitri. „I da li bi mi učinio uslugu?“ On izvadi paklicu
cigareta i pripali jednu. „Molim te da me ne vređaš , ne pred dečakom. Ne
nazivaj me umobolnim zločincem. Zato što to nije istina. Zločinac možda
jesam, ali umobolan nisam, ni najmanje.
„Hoćeš li da čuješ šta kažu lekari, oni kojima je naloženo da ustanove šta
nije u redu sa mnom? Nećeš ? U redu, preskočiću lekare. Hajde da umesto toga
popričamo o Arojovima. Čujem da su morali da zatvore Akademiju. Šteta.
Sviđala mi se Akademija. Sviđalo mi se da budem s decom, s malim plesačima,
svi su bili tako srećni, tako puni života. Voleo bih da sam išao na neku takvu
akademiju kad sam bio dete. Ko zna, možda bih ispao drugačiji. Ipak, ne vredi
plakati nad prosutim mlekom, je l’ tako? Šta je bilo, bilo je.“
Prosuto mleko. Razbesni ga ta izreka. „Mnogo njih još plače zbog tog
mleka koje si prosuo“, plane on. „Ostavio si za sobom više slomljenih srca i
mnogo gneva.“
„Što mogu da razumem“, kaže Dmitri povlačeći ležerno dimove iz svoje
cigarete. „Misliš da nisam svestan čudovisnosti svog zločina, Simone? Šta
misliš, zašto bih se inače dobrovoljno prijavio za rudnike soli? Rudnici soh
nisu za plačljive. Moraš da budeš muško da izađeš na kraj s radnicima soh. Kad
bi mi samo u bolnici dah otpusnu listu, koliko sutra bih otišao u radnike soh.
Ovde Dmitri, rekao bih poslovođi radnika, zdrav i prav, i javljam se na dužnost!
Ali neće da me puste da izađem, ti psiholozi i psihijatri i specijalisti za
devijantno ovo i devijantno ono. Pričajte mi o svojoj majci, kažu. Da li vas je
majka volela? Kad ste bili beba, da li vas je dojila? Kako ste se osećali šišajući na
majčinim grudima? Šta bi trebalo da kažem na to? Čega ja mogu se sećam o
svojoj majci i njenim grudima, kad se jedva sećam jučerašnjeg dana? Stoga im
samo kažem prvo šta mi padne na um. Bilo je kao da sisam limun, kažem. Ih:
Podsećaloje na svinjetinu, kao da glođem svinjska rebarca. Zato što to tako ide,
ta psihijatrija, zar ne? – lupiš prvo što ti padne na pamet i onda oni odu i
analiziraju to, i nadu šta nije u redu s tobom.
„Sve ih neverovatno interesujem, Simone! Zapanjen sam. Ja ne
interesujem samog sebe, ali njih interesujem. Po meni, ja sam samo najobičniji
zločinac, kakvih ima kao šaše. Ali po njima, ja sam nešto specijalno. Nemam
savesti ih je možda imam previše, još ne mogu da se dogovore šta je od to
dvoje posredi. Ako imaš previše savesti, dođe mi da im kažem, ta savest te

115
izjede i od tebe ne ostane ništa, kao kad pauk polako jede osu ih osa jede
pauka, nikad ne mogu da se setim ko koga jede, i ne ostane ništa sem ljušture.
Šta ti misliš, momče? Znaš li šta je to savest?“
Dečak potvrdno klimne.
„Pa dabome da znaš! Ti razumeš matorog Dmitrija bolje od ikoga – bolje
od svih psihologa na svem. O čemu sanjate?, pitaju. Možda sanjate kako se
strmoglavljujete u mračnu rupu i kako vas gutaju aždaje. – Pa da, kažem, da, to
je baš to! Dok ti nikad nisi morao da me pitaš za moje snove. Samo si me
pogledao i odmah si me razumeo. Razumem te i ne opraštam ti. Nikad to neću
zaboraviti. Stvarno je poseban, Simone, ovaj tvoj mali. Specijalan slučaj.
Izuzetno mudar za svoje godine. Mogao bi da naučh nešto od njega.“
„David nije specijalan slučaj. Tako nešto ne postoji. On nije specijalan
slučaj, a nisi ni ti. Tvoje glumljenje ludila nikog nije prevarilo, Dmitri, ni na
jedan jedini minut. Nadam se da će te na kraju poslati u rudnike soli. To će da
stavi tačku na tvoje gluposti.“
„Lepo rečeno, Simone, lepo rečeno! Volim te zbog toga. Mogao bih da te
poljubim, samo što se to tebi ne bi dopalo, jer nisi od onih koji vole da se ljube.
Dok je tvoj sin uvek spreman da poljubi matorog Dmitrija, je l’ da, mah moj?“
„Dmitri, zašto si naterao srce Ane Magdalene da stane?“ upita dečak.
„Dobro pitanje! Doktori bi najviše voleh da saznaju baš to. Uzbuđuje ih ta
pomisao – da stegneš lepu ženu u naručje tako snažno da joj zaustaviš srce –
ali previše se stide da pitaju. Ne usuđuju se da pitaju direktno, kao ti, ne, oni
do toga moraju da dođu izokola, kao zmije. Da li vas je majka volela? Kakvog je
ukusa bilo majčino mleko? Ili onaj glupi sudija: Ko ste vi? Jeste li pri sebi?
„Zašto sam joj zaustavio srce? Reći ću ti. Bih smo zajedno, ona i ja, kad mi
je jedna misao iznenada ušla u glavu i nije htela da ode. Rekao sam sebi: Što joj
ne bi rukama stegao vrat dok je, znaš već, u zanosu, i malko je pridavio? Da joj
pokažeš ko je glavni. Kakva je zapravo ljubav.
„Ubiti onoga koga voliš: to ti je nešto što matori Simon nikad neće
razumeti. Ali ti razumeš, zar ne? Ti razumeš Dmitrija. Razumeo si od prvog
časa.“
„Zar nije htela da se uda za tebe?“
„Da se uda za mene? Ne. Zašto bi se dama poput Ane Magdalene udala za
nekog kao što sam ja? Ja sam đubre, mali moj. U pravu je matori Simon. Ja sam
đubre, i malo moje prljavštine otare se o svakog koga dotaknem. Zato moram
da odem u rudnike soli, gde su svi đubrad, gde će mi biti kao kod kuće. Ne, Ana
Magdalena me je prezrela. Voleo sam je, obožavao sam je, bio bih sve učinio za
nju, ali ona nije htela da ima ništa sa mnom, pa video si, svi su to videli. Stoga

116
sam joj priredio veliko iznenađenje i zaustavio sam joj srce. Naučio sam je
pameti. Dao sam joj materijala za razmišljanje.“
Zavlada tišina. Zatim progovori on, Simon. „Pitao si za papire, one za koje
si tražio da ih uništim.“
„Tako je. Zašto bih se inače gnjavio da napuštam svoj dom u bolnici i
dolazim ovamo? Da bih čuo šta je s papirima, naravno. Nastavi. Reci mi.
Verovao sam ti, a ti si to poverenje izdao. To ćeš mi reći? Reci mi.“
„Nisam izdao nikakvo poverenje. Ali reći ću sledeće. Video sam šta se
nalazi u futroli, uključujući i ti znaš šta. Prema tome, znam da priča koju si mi
ispričao nije istinita. I to je sve što ću o tome da kažem. Ali ne nameravam da
stojim ovde krotko poput ovčice i da dozvoljavam da me lažeš.“
Dmitri se okrene prema dečaku. „Ima li nečega za jelo, mali moj? Dmitri je
malčice ogladneo.“
Dečak skoči, pretraži kredenac i vrati se s pakovanjem biskvita.
„Medenjaci!“ kaže Dmitri. „Hoćeš li jedan medenjak, Simone? Nećeš ? A ti,
Davide?“
Dečak uzme od njega biskvit i zagrize. „Znači, sad svi znaju, zar ne?“ kaže
Dmitri. „Ne, ne znaju.“
„Ali upotrebićeš to protiv mene.“
„Šta to?“ upita dečak.
„Nije važno, sinak. Ovo je nešto između matorog Simona i mene.“
„Zavisi šta podrazumevaš pod protiv. Ako održiš obećanje i nestaneš u
rudnicima soli do kraja života, tada ono o čemu govorimo neće biti ni od kakve
važnosti, ovako ih onako.“
„Simone, ne igraj se sa mnom logičkih igara. I ti i ja znamo šta znači protiv.
Zašto nisi uradio kako sam ti rekao? Pogledaj sad u kakvom si se čabru našao.“
„Ja? Nisam ja u čabru, ti si u čabru.“
„Ne, Simone. Sutra, prekosutra ili dan posle toga biću slobodan da odem u
rudnike soli, da tako odužim svoj dug i rasteretim svoju savest, dok ćeš ti – ti –
morati da ostaneš ovde i da se vadiš kako znaš .“
„Kakva nevolja, Dmitri?“ upita dečak. „Zašto nećeš da mi kažeš?“
„Reći ću ti kakva. Jadni Dmitri! Jesmo li zaista bili pravedni prema njemu?
Nije li trebalo da se bolje potrudimo da ga spasemo, da ga pretvorimo u dobrog
građanina i produktivnog člana društva? On se sad pati u rudnicima soli, dok mi
ovde u Estrelji živimo lagodnim životom. Nije li trebalo da pokažemo makar
mah milosti prema njemu? Ne bi li trebah da ga pozovemo da se vrati, da mu
kažemo: Sve ti je oprošteno, Dmitri, možeš da dobiješ svoj stari posao i svoju
uniformu, i svoju penziju, samo moraš da kažeš kako ti je žao, zato da bismo se
mi bolje osećali? E, to je taj čabar, mali moj. Kad se valjaš u pogani poput

117
svinje. Kad se valjaš u sopstvenim govnima. Zašto nisi jednostavno uradio
kako sam ti rekao, Simone, umesto što si pustio da te uvuku u ovu glupu
šaradu u kojoj me spašavaju od mene samog? Pošaljite ga lekarima, recite im
da mu odšrafe glavu i zašrafe mu drugu, novu. A tek lekovi kojima te kljukaju!
Kad si u ludari, gore je nego u rudnicima soli! Već je napor da preguraš
dvadeset četiri sata ravan gacanju kroz blato. Tik-tak, tik-tak. Ne mogu da
dočekam da ponovo počnem da živim.“
Njegovo, Simonovo strpljenje bilo je na izmaku. „Dosta, Dmitri. Molim te
da sad odeš. Odlazi, smesta, ili ću da pozovem policiju.“
„O, znači, ovo je zbogom, je l’ tako? A ti, Davide? Hoćeš li i ti da kažeš
Dmitriju zbogom? Zbogom – vidimo se na onom svetu. Tako će da bude? Mislio
sam da nas dvojica imamo dogovor. Je l’ te matori Simon obrađivao, pokušao
da poljulja tvoje poverenje u mene? On je nevaljalac, kako možeš da voliš
takvog nevaljalca! Ko je ikad prestao da voli nekog zato što je taj neko
nevaljao? Ponašao sam se prema njoj najgore što sam mogao, a ipak, nikad
nije prestala da me voli. Mrzela me je, može biti, ali to ne znači da me nije
volela. Ljubav i mržnja: uvek idu zajedno. Kao so i biber.
Kao crno i belo. A ljudi to zaboravljaju. Volela me je i mrzela, kao svako
normalan. Kao ovaj Simon ovde. Misliš da te Simon sve vreme voli? Naravno
da te ne voli sve vreme. Voli te i mrzi te, sve je to u njemu izmešano, samo što
neće da ti kaže. Ne, drži to u tajnosti, pravi se da je u njemu sve fino i mirno,
nema talasa, nema talasića. Jednako kao što govori, naš čuveni razumni čovek.
Ali veruj mi, matori Simon je iznutra čudak isto koliko i ti ili ja. U stvari, još i
veći. Samo što se ja barem ne pretvaram da sam nešto što nisam. Ja sam
ovakav, kažem, i govorim ovako, zbrkano. Slušaš li, mali moj? Čuj moje reči dok
još možeš, zato što ovaj Simon ovde želi da me otera, da me istera iz tvog
života. Čuj me dobro. Kad mene slušaš, slušaš istinu, a šta želimo, na kraju
krajeva, nego istinu?
„Ali kad na drugom svem budeš video Anu Magdalenu, nećeš opet da
učiniš da njeno srce stane, je l’ da?“
„Ne znam, mali moj. Možda neće ni biti drugog sveta – ni za mene, ni za
ikog od nas. Možda će se sunce na nebu najednom nadneti nad nas i progutati
nas, i to će nam svima biti kraj. Nema više Dmitrija. Nema više Davida. Samo
ogromna vatrena lopta. Tako ja to vidim, ponekad. To je moja vizija.“
„I onda?“
„I onda ništa. Mnogo plamena, mnogo tišine.“
„Ali je li to istina?“
„Istina? Ko će ga znati? Sve je to u budućnosti, a budućnost je misterija.
Šta ti misliš?“

118
 „Mislim da to nije istina. Mislim da ti samo tako govoriš.“
„Pa, ako ti kažeš da nije istina, onda nije istina, zato što si ti, mladi Davide,
Dmitrijev kralj i tvoja reč je za Dmitrija zakon. Nego, da se vratimo tvom
pitanju, ne, neću to opet uraditi. Rudnici soli izlečiće me zauvek od mog
nevaljalstva, od mojih besova i mojih ubilačkih sklonosti. Izbice mi sve te
gluposti iz glave. Prema tome, ne boj se, Ana Magdalena je bezbedna.“
„Ali ne smeš opet da joj uradiš snošaj.“
»Nema snošaja! Ovaj tvoj malac je baš strog, Simone, baš despotski
nastrojen. Ali kad poraste, promeniće već mišljenje. Snošaj – to je deo ljudske
prirode, mali moj, ne možeš da ga izbegneš. Čak će se i Simon složiti s tim. Ne
možeš da ga izbegneš, je li tako, Simone? Ne možeš da izbegneš da te pogodi
grom.“
On, Simon, nem je. Kad ga je poslednji put pogodio grom? U ovom živom
nije.
Potom kao da Dmitri najednom izgubi interesovanje za njega. Nemirno
prelazi pogledom po sobi. „Vreme je da krenem. Vreme je da se vratim u svoju
samomu ćeliju. Imaš li nešto protiv da zadržim biskvite? Volim da gricnem
poneki biskvit tu i tamo. Dođi opet da me obiđeš, momče. Možemo da se
provozamo autobusom ili da odemo u zoološki vrt. Baš bih uživao. Uvek mi je
lepo kad razgovaram s tobom. Ti si jedini koji istinski razume matorog
Dmitrija. Psiholozi i psihijatri sa svojim zapitkivanjem, oni jednostavno ne
mogu da shvate šta sam ja, čovek ih zver. Ali ti vidiš pravo u moje srce. Hajde
sad, zagrh Dmitrija.“
On podigne dečaka u čvrst zagrljaj, šapne mu na uvo nekoliko reči koje
on, Simon, ne čuje. Dečak energično klimne glavom.
„Zbogom, Simone. Ne veruj u sve što ti kažem. To je samo vazduh, vazduh
koji diše gde hoće.“22
Vrata se zatvore za njim.

22Parafraza kazivanja iz Novog zaveta (Jovan 3:8 – Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš
otkuda dolazi i kuda ide; tako je svaki čovjek koji je rođen od Duha.) (Prim. prev.)

119
 Petnaesto poglavlje

Sa spiska kurseva španskog koji se nude na Institutu, on odabere

Pismeno izražavanje na španskom (osnovni nivo). „Polaznici koji se prijavljuju
na ovaj kurs moraju poznavati govorni španski jezik. Naučićemo da pišemo
jasno, logično i stilski lepo.“
Najstariji je u grupi. Čak je i nastavnica mlada: privlačna devojka tamne
kose i očiju, koja im kaže da je oslovljavaju naprosto imenom, Martina. „Proći
ću kroz učionicu i svako od vas će mi reći kako se zove i šta se nada da će mu
ovaj tečaj doneti“, kaže Martina. Kad dođe red na njega, on kaže: „Zovem se
Simon i bavim se reklamama, mada na skromnom nivou. Govorim španski već
više od godinu dana, sad već vrlo tečno. Došlo je vreme da naučim da pišem
jasno, logično i stilski lepo.“
„Hvala vam, Simone“, kaže Marina. „Sledeći?“
Razume se da želi da nauči da piše kako treba. Ko ne bi? Ali nije zato tu,
ne baš. Zašto je tu otkriće tokom boravka.
Martina im podeli priručnike. „Molim vas, ophodite se prema svom
priručniku s uvažavanjem, kao što biste prema prijatelju“, kaže ona. „Na
završetku kursa zamoliću vas da ga vratite, kako bi mogao da bude prijatelj
nekom narednom polazniku.“ Primerak koji je dobio već je mnogo puta
prehstan, s mnogo reči podvučenih mastilom ili olovkom.
Pročitaju dva primera poslovne prepiske: pismo od Huana koji konkuriše
za radno mesto prodavca; i pismo kojim Luiza saopštava svom stanodavcu da
rasldda ugovor o zakupu stana. Zapažaju uvodni pozdrav i završetak.
Proučavaju podelu teksta na pasuse i formu pasusa. „Pasus je jedinica misli“,
kaže Martina. „U njemu se izlaže misao, a ta misao predstavlja vezu između
misli pre i one posle nje.“
U prvom pismenom zadatku vežbaju pisanje sastava podeljenog na
pasuse. „Ispričajte mi nešto o sebi“, kaže Martina. „Ne sve, samo nešto.
Ispričajte mi to u tri pasusa, tako da se sledeći uvek nadovezuje na prethodni.“
Njemu se svidi Martinina filozofija sastava i stoga da sve od sebe da što
bolje uradi zadatak. „U ovu zemlju sam stigao s jednim prevashodnim ciljem“,
napiše on: „da zaštitim od zla jednog malog dečaka koji mi se igrom slučaja

120
našao na brizi i da ga odvedeni do njegove majke. Posle izvesnog vremena,
pronašao sam njegovu majku i ujedinio ga s njom.“
To je njegov prvi pasus.
„Međutim, tu se moja dužnost nije završila“, napiše. Međutim, poveznica.
„Nastavio sam da vodim računa o majci i detetu, i da se staram o njihovoj
dobrobiti. Kad je ta dobrobit bila ugrožena, doveo sam ih u Estrelju, gde su nas
lepo dočekali i gde se dečak, koji se odaziva na ime David i koji trenutno živi sa
svojom majkom Ines i ujakom Dijegom (Ines i ja više ne delimo stambeni
prostor), veoma lepo uklopio.“
Kraj drugog pasusa. Početak trećeg i poslednjeg, naznačen poveznicom
sad.
„Sad, iako nerado, moram prihvatiti da sam izvršio svoju dužnost i da
dečaku možda nisam više potreban. Došlo je vreme da završim određeno
poglavlje svog života i započnem novo. Započinjanje tog novog poglavlja
povezano je s planom da naučim da pišem – samo što još ne znam na koji
način.“
Dovoljno je. To su tri tražena pasusa, odgovarajuće povezana. Četvrti
pasus, pasus koji bi, kad bi ga napisao, bio suvišan u pismenom zadatku,
govorio bi o Dmitriju. Još nema poveznicu, reč koja bi doprinela da se taj
četvrti pasus jasno i logično nadoveže na treći; ali posle poveznice napisao bi:
„Ovde u Estrelji sam upoznao čoveka po imenu Dmitri, koji se kasnije pročuo
po zlu kao silovatelj i ubica. Dmitri je u više navrata ismevao način na koji
govorim, a koji njemu deluje previše ravnodušno i racionalno.“ On malo
razmisli, pa zameni reč ravnodušno rečju hladno. „Dmitri veruje da stil otkriva
čoveka. Dmitri ne bi pisao kao ja sad, u pasusima koji se nadovezuju jedan na
drugi. Dmitri bi to nazvao pisanjem lišenim strasti, jednako kao što bi mene
nazvao čovekom lišenim strasti. Strastven čovek, rekao bi Dmitri, otvara dušu
bez podele na pasuse.
„Premda ne gajim nimalo poštovanja prema tom Dmitriju“, nastavio bi u
pasusu koji bi bio peti, „muči me kritika koju mi je izrekao. Zašto? Zato što on
kaže (a u tome mogu i da se složim s njim) da hladan, racionalan čovek nije
najbolji izbor za odgajanje po prirodi impulsivnog i strastvenog dečaka.
„Prema tome (šesti pasus), želim da postanem drugačiji čovek.“ Tu on
stane, usred pasusa. Dovoljno je, više nego dovoljno.
Na sledećem času, Martina nastavi da govori o žanru poslovnog pisma, s
naglaskom na molbu za zapošljavanje. „O molbi za zapošljavanje može da se
razmišlja kao o činu zavođenja“, kaže ona. „U njoj sebe predstavljamo u
najpovoljnijem mogućem svedu. Ovo sam ja, kažemo – zar nisam privlačan?
Zaposlite me i biću vaš.“ Prostorijom prostruji veseh žamor. „Ali dabome, naše

121
pismo mora u isto vreme biti poslovno. Mora da postoji ravnoteža. Prema
tome, potrebna je određena veština da se sastavi dobra molba za
zapošljavanje: veština samoprezentacije. Danas ćemo proučavati tu veštinu,
ne bismo li ovladali njome i usvojih je.“
Martina ga intrigira: tako je mlada, a opet, tako samouverena.
Na polovini predavanja imaju desetominutni predah. Studenti izađu u
hodnik ih odu do toaleta, a Martina ostane da čita pismene zadadce. Kad se
ponovo okupe, vrati im zadatice. Ispod njegovog sastava, napisala je: „Dobra
podela na pasuse. Neobičan sadržaj.“
Drugi zadatak sastoji se u tome da napisu molbu za, kako Martina to zove,
„vaš posao iz snova, posao koji svim srcem žehte da dobijete“. „Ne zaboravite
da zvučite privlačno“, doda ona. „Nek vas požele.“
„Estimado señor Director“,23 napiše on. „Javljam se na konkurs objavljen u
današnjoj Zvezdi, za radno mesto muzejskog poslužitelja. Mada nemam
iskustva u tom poslu, posedujem nekoliko osobina zbog kojih sam poželjan.
Kao prvo, ja sam zrela i pouzdana osoba. Kao drugo, gajim ljubav ili, u
najmanju ruku, poštovanje prema umetnosti, uključujući i likovnu. Kao treće,
nemam velikih očekivanja. Da dobijem mesto poslužitelja, ne bih očekivao da
već sutra budem proizveden u glavnog poslužitelja, a pogotovo ne u
upravitelja.“
On podeli taj sastav na pet delova, na pet kratkih pasusa.
„Da budem iskren“, doda on, „ne mogu reći da sam ikad sanjao o tome da
postanem muzejski poslužitelj. Međutim, došao sam do krizne tačke u živom.
Moraš da se promeniš, kažem sebi. Ali u šta? Možda je taj konkurs koji mi je
zapao za oko bio znak namenjen upravo meni, znale s neba. Prati me, rekla je
Zvezda. Stoga je pratim, a ovo pismo predstavlja to moje praćenje.“
To je šesti pasus.
On preda svoje pismo Martini, svih šest pasusa. Za vreme pauze ne izađe
iz učionice već ostane za svojim stolom, kradom je posmatrajući dok čita,
posmatrajući brze, odlučne kretnje njenog pera. Primeti kada dođe do
njegovog pisma: provede više vremena nad njim, čitajući ga pomalo
namrštenog lica. Uto ona podigne pogled i uhvati ga kako je posmatra.
Kad pauza prođe, vrati im zadatke. Na njegovom je napisala: Molim vas da
ostanete posle časa.
On posle časa sačeka da ostali polaznici kursa odu.
„Simone, sa zanimanjem sam pročitala vaše zadatke“, kaže ona. „Dobro
pišete. Međutim, pitam se da li je ovo najbolji kurs za vas. Zar ne mislite da

23 Šp.: Poštovani gospodine upravitelju (direktore, upravniče…). (Prim. prev.)

122
biste se bolje osećali na kursu kreativnog pisanja? Nije prekasno da se
prebacite, znate.“
„Ako kažete da bi trebalo da se ispišem s kursa, ispisaću se“, odvrati on.
„Ali ne umišljam da je moje pisanje kreativno. Za mene je to ista vrsta pisanja
poput one kojom se služimo u dnevniku. Pisanje dnevnika nije kreativno
pisanje. Međutim, jasno mi je šta hoćete da kažete. Nije mi mesto ovde. Neću
više da vam oduzimam vreme. Zahvaljujem.“ On izvadi priručnik iz torbe. „Da
vam vratim ovo.“
„Ne zamerite“, kaže ona. „Nemojte da idete. Nemojte se ispisati. Nastaviću
da čitam vaše zadatke. Ali čitaču ih na potpuno isti način kao i radove ostalih
polaznika: kao nastavnik pisanja, a ne kao osoba od poverenja. Prihvatate li
to?“
„Prihvatam“, odvrati on. „Hvala vam. Cenim vašu ljubaznost.“
Kao treći zadatak, traži se da opišu svoje dosadašnje radno iskustvo i
navedu kvalifikacije koje poseduju.
„Nekad sam bio fizički radnik“, napiše on. „Danas zarađujem za život tako
što ubacujem letke u poštanske sandučiće. To je zato što više nisam onako
snažan kao nekad. Pored toga što mi manjka fizičke snage, manjka mi i strasti.
Tako barem misli Dmitri, čovek o kom sam već pisao, strastveni čovek.
Dmitrijeva strast je jedne večeri proključala u toj meri da je ubio svoju
ljubavnicu. Što se mene tiče, nemam želje da ikog ubijem, a ponajmanje
nekoga koga volim. Dmitri se smeje kada to kažem – kad kažem kako nikad ne
bih ubio nekoga koga volim. Prema Dmitriju, svi mi negde u dubini duše
priželjkujemo da ubijemo onoga koga volimo. Svi želimo da ubijemo voljenu
osobu, ali samo nekoliko odabranih duša poseduje hrabrost da tu želju
sprovede u delo.
„Dete je kadro da namiriše kukavicu, kaže Dmitri. Dete je kadro da
namiriše i lazova, i licemera. Otud, prema Dmitriju, nestajanje Davidove
ljubavi prema meni, koji sam se ispostavio kao kukavica, lažov i hcemer.
Nasuprot tome, on nalazi duboku mudrost u privlačnosti koju David oseća
prema likovima poput samog Dmitrija (koji je, po sopstvenom priznanju,
ubica) i svom ujaku Dijegu (raspikući i siledžiji, po mom mišljenju, ali pustimo
sad to). Deca na svet dolaze s intuicijom za sve dobro i iskreno, kaže on, ali kad
se socijahzuju, gube tu moć. David je, po njegovom mišljenju, izuzetak. David
je zadržao svoje urođene sposobnosti, u njihovom najčistijem obliku. Zato ga
on poštuje – duboko ga poštuje, štaviše ili, kako kaže, prepoznaje ga. Vladaru
moj, moj kralju, tako ga zove, ne bez izvesne poruge.
„Kako možeš da prepoznaš nekoga koga nikada dotad nisi video? To bih ja
voleo da pitam Dmitrija.

123
 „Susret s Dmitrijem (koji mi je odvratan i koga, s moralne tačke gledišta,
prezirem), bio je za mene poučno iskustvo. Čak bih otišao toliko daleko da ga
ubrojim u svoje kvalifikacije.
„Verujem da sam otvoren za nove ideje, među njima i Dmitrijeve. Mislim
da je Dmitrijev sud o meni vrlo verovatno tačan: da kao otac ih poočim ih
vodič kroz život nisam odgovarajuća osoba za dete poput Davida, jedno
izuzetno dete, dete koje ne propušta da me podseti kako ga ne poznajem i ne
razumem. Stoga je, možda, došlo vreme da se povučem i da pronađem sebi
neku drugu ulogu u živom, neki drugi objekt ili dušu na koje ću usmeriti to što
izlazi iz mene, šta god to bilo, katicad kao običan govor, katkad kao suze,
katkad u obliku onoga što istrajno nazivam ljubavlju i brigom.
„Ljubav i briga je formulacija koju bih bez oklevanja upotrebio u
dnevniku. Ali razume se, ovo nije dnevnik. Stoga je izjava da me ljubav i briga
ispunjavaju zapravo velika.
„Nastaviće se.
„Dozvolite da, kao fusnotu, dodam nekoliko reči o suzama.
„Određena muzika natera mi suze na oči. Ako sam lišen strasti, odakle
dolaze te suze? Još nisam video da je muzika ganula Dmitrija do suza.
„Kao drugu fusnotu, dozvolite da kažem nešto o Inesinom psu Bolivaru, to
jest, o psu koji je došao s Ines kad je pristala da bude Davidova majka, ali koji
je sad postao Davidov pas, u smislu da govorimo o nekom ko nas čuva kao naš
'čuvar', mada nad njim nemamo nikakve vlasti.
„Za pse, kao i za decu, kažu da su u stanju da nanjuše kukavice, lazove i
tome shčno. A ipak, Bolivar me je od prvog dana berezervno prihvatio u
njihovu porodicu. Dmitriju bi to svakako dalo materijala za razmišljanje.“
Kad senjora Martina – uprkos njenoj mladosti, ne može da je zove samo
Martina – podeli ostatku grupe pregledane zadatke, on ne dobije svoj. Umesto
toga, ona prolazeći pored njegovog stola promrmlja: „Posle časa, molim vas,
Simone.“ Te reči, i lagani dašak mirisa koji on ne zna kako bi nazvao.
Senjora Martina je mlada, lepa, inteligentna, i on se divi njenom
samopouzdanju i njenoj kompetentnosti i tamnim očima, ali nije zaljubljen u
nju, jednako kao što nije bio zaljubljen ni u Anu Magdalenu, koju je bolje
poznavao (i video ju je golu), ali koja je sada mrtva. Ne želi od senjore Martine
ljubav već nešto drugo. Želi da ga ona sasluša i da mu kaže da li njegov govor –
govor koji se iz petnih žila trudi da pretoči na papir – zvuči istinito ili je,
naprotiv, od početka do kraja samo jedna dugačka laž. Potom želi da mu kaže
šta da radi sa sobom: da li da nastavi da prepodneva provodi na biciklu
raznoseći letke a da se posle podne odmara, sluša radio i (sve češće) pije, i da

124
potom zaspi i osam, devet, pa čak i deset sati spava mrtvim snom; ili da izađe
u svet i radi nešto sasvim drugačije.
Mnogo je to za očekivati od nastavnice pismenog izražavanja, mnogo više
od onoga za šta je plaćena. Ali opet, bilo je mnogo za očekivati od usamljenog
čoveka u neuglednoj odeći da će uzeti pod svoje okrilje dete koje se na dalekoj
obali ukrcalo na brod i biti mu oslonac u nepoznatoj zemlji.
Ostali polaznici – s kojima još nije razmenio više od učtivog klimanja
glavom – izađu iz učionice. „Sedite, Simone“, kaže senjora Martina. On sedne
preko puta nje. „Ne mogu da se nosim s ovim, previše je“, kaže ona gledajući ga
mirno, netremice.
„To je obična proza“, odvrati on. „Zar ne možete da se nosite s prozom?“
„To je apel“, kaže ona. „Vi apelujete na mene. A ja imam posao koji radim
pre podne i ove časove koje držim uveče, i pored toga muža i dete i kuću da se
staram o njima. Previše je.“ Ona podigne njegov zadatak kao da bi da mu
proceni težinu. „Previše“, ponovi.
„Ponekad smo pozvani onda kad to najmanje očekujemo“, kaže on.
„Shvatam šta hoćete da kažete“, kaže ona, „ah za mene je to previše.“
On uzme od nje svoje tri stranice i spremi ih u torbu. „Zbogom“, kaže. „Još
jednom, hvala vam.“
Sad mogu da se dese dve stvari. Jedna je da se neće desiti ništa. Druga je
da će se senjora Martina predomisliti i doći kod njega, u njegovu sobu, gde će
on ležati na krevetu i slušati radio kao svakog poslepodneva, i reći: U redu,
Simone, prosvetlite me; kužite ha hoćete od mene. On joj da tri dana.
Prođu tri dana. Senjora Martina ne zakuca na njegova vrata. Očigledno se
desilo ono prvo: ništa.
Njegova soba, koja je nekada davno okrečena u deprimirajuću boju
žumanceta, nikad mu nije postala dom. Postariji par kod kog je iznamljuje drži
se na distanci, na čemu je zahvalan, ali ima noći kada, kroz tanke zidove, čuje
tog čoveka, s kojim nešto nije u redu, kako kašlje li kašlje.
Tumara hodnicima Instituta. Upiše kratki kurs kuvanja, u potrazi za
načinima da učini svoju dosadnu ishranu raznovrsnijom; ali za jela o kojima
govori instruktor potrebna je rerna, a on rernu nema. Na kraju nema da se
pohvali ničim do kompletom začina koji dobiju svi polaznici kursa: kim,
đumbir, cimet, kurkuma, crveni biber, crni biber.
Upadne na kurs astrologije. U raspravi se dotaknu sfera: da li zvezde
pripadaju sferama ili, naprotiv, slede sopstvene trajektorije; da li je broj Sfera
konačan ih beskonačan. Predavačica veruje da je konačan – konačan ali
nepoznat i nespoznatljiv, kako se izrazila.

125
 „Ako je broj sfera konačan, šta se onda nalazi iza njih?“ upita jedan
polaznik.
„Iza ne postoji“, odvrati predavačica. Polaznik je zbunjeno pogleda. „Iza
ne postoji“, ponovi ona.
Njega sfere ne zanimaju, pa čak ni zvezde, koje su, što se njega tiče,
gromade beživotne materije koje se kreću kroz svemir pokoravajući se
zakonima tajanstvenog porekla. Zanima ga kakve veze zvezde imaju s
brojevima, kakve veze imaju brojevi s muzikom i kako inteligentan čovek
poput Huana Sebastijana Aroja može da pomene u istoj rečenici zvezde,
brojeve i muziku. No predavačica ne pokazuje nikakvo zanimanje za brojeve ili
muziku. Tema njenih predavanja su konfiguracije zvezda i kako te
konfiguracije utiču na ljudsku sudbinu.
Iza ne postoji. Kako ta žena može da bude tako sigurna u to što govori? Po
njegovom mišljenju, bilo da iza postoji ili ne postoji, čovek bi potonuo u
očajanje da nema te ideje o iza da se za nju uhvati.

126
 Šesnaesto poglavlje

Ines dobije poziv od Sestara: iskrslo je nešto hitno, da li bi ona i on,

Simon, bih tako dobri da dođu na farmu.
Dočekaju ih s čajem i tek umesenom čokoladnom tortom. Na nutkanje
Sestara, David smaze dva velika par četa.
„Davide“, kaže Alma kad je pojeo, „imam nešto što će te možda zanimati –
Roberta je na tavanu naišla na porodicu marioneta s kojima smo se igrale kad
smo bile male. Znaš li šta su marionete? Znaš? Bi li voleo da ih vidiš?“
Alma odvede dečaka iz sobe; sad mogu da razgovaraju.
„Senjor Arojo je bio kod nas“, kaže Valentina. „Doveo je sa sobom ona
svoja dva fina dečaka. Pita da li bismo mu pomogle da Akademija ponovo
stane na noge. Izgubio je mnogo đaka kao rezultat ove tragične rabote, ali
nada se da će se neki od njih vratiti ukoliko Akademija uskoro ponovo proradi.
Šta mislite, Ines, Simone? S obzirom na to da imate neposredno iskustvo s
Akademijom.“
„Dakle“, kaže on, Simon. „Lako je senjoru Aroju da proglasi svoju
Akademiju ponovo otvorenom, ali ko će da drži nastavu? I ko će da obavlja
administrativne poslove? Ceo taj teret nosila je senjora Arojo na svojim
plećima. Gde će u Estrelji da pronađe nekoga da je zameni, nekoga ko deli
njegova gledišta, njegovu filozofiju?“
„Reče da će mu svastika priteći u pomoć“, kaže Valentina. „Takođe, ima
visoko mišljenje o mladiću po imenu Aljoša. Smatra da će Aljoša biti u stanju
da preuzme deo obaveza na sebe. Akademija će, međutim, u suštini postati
muzička akademija više nego plesna, a nastavu će da drži sam senjor Arojo.“
Sad Ines progovori i nimalo ne okleva da jasno iznese svoj stav: „Kad smo
onomad dali Davida u školu kod Arojovih, bilo nam je obećano – naglašavam,
obećano – da će, pored plesa, dobijati i normalno obrazovanje. Rečeno nam je
da će An nauči da čita i piše i da barata brojevima, poput dece u normalnim
školama. Nisu ga učili ničemu od toga. Sigurna sam da je senjor Arojo dobar
čovek, ali nije pravi nastavnik. Uopšte nisam rada da mu ponovo poverim
Davida.“
„Kako to mislite, da nije pravi nastavnik?“ upita Valentina.

127
 „Mislim da mu je glava u oblacima. Mislim da nema pojma šta mu se
dešava pred nosom.“
Sestre se zgledaju. On, Simon, prigne se prema Ines. „Da li je ovo baš
najbolji momenat?“ promrmlja.
„Jeste, najbolji je“, odvrati Ines. „Uvek je najbolje biti iskren. Govorimo o
budućnosti jednog deteta, deteta čije je dosadašnje obrazovanje bilo prava
katastrofa, koje sve više zaostaje. Vrlo sam nerada da ga podvrgnem još
jednom eksperimentu.“
„Dobro, onda, to je rešeno“, kaže Konsuelo. „Vi ste Davidova majka, vaše
je pravo da odlučite šta je za njega najbolje. Da li da shvatimo da je Akademija,
po vašem mišljenju, loša investicija?“
„Da“, odgovori Ines.
„Avi, Simone?“
„Zavisi.“ On se okrene prema Ines. „Ako se Plesna akademija naposletku
ipak zatvori, Ines, i ako se u Pevačkoj akademiji ne nađe mesto za Davida, što
lako može da se desi, i ako državne škole ne dolaze u obzir, šta predlažeš da
radimo s njim? Gde će da stekne obrazovanje?“
Pre no što Ines stigne da odgovori, Alma se vrati s dečakom, koji nosi
pohabanu kutiju od šperploče. „Alma kaže da smem da ih uzmem“, objavi on.
„To su marionete“, kaže Alma. „Nama ne trebaju, pa pomislih da bi David
možda voleo da ih preuzme.“
„Dabome“, kaže Konsuelo. „Nadam se da ćeš uživati igrajući se s njima.“
Ines se ne da skrenuti s teme. „Gde će David da stekne obrazovanje? Rekla
sam ti. Treba da angažujemo kućnog učitelja, nekoga propisno kvalifikovanog,
s propisnom diplomom, nekoga ko ne gaji nikakva nebulozna uverenja o tome
odakle dolaze deca ili kako funkcioniše um deteta, nekoga ko će da sedne s
Davidom i prelazi program koji se obrađuje u normalnim školama, i pomogne
mu da nadoknadi sve što je propustio. Eto šta ja mislim da treba da uradimo.“
„Šta ti misliš, Davide?“ upita on, Simon. „Da li da ti nađemo kućnog
učitelja?“
David sedne i stavi onu kutiju na krilo. „Ja žehm da budem kod senjora
Aroja.“
„Ti hoćeš da budeš kod senjora Aroja samo zato što si u stanju da ga vrtiš
oko malog prsta“, kaže Ines.
„Budete li me terali da idem u neku drugu školu, ja ću da pobegnem.“
„Nećemo da te teramo nigde. Angažovaćemo učitelja, koji će da dolazi i da
te podučava kod kuće.“
„Hoću da idem kod senjora Aroja. Senjor Arojo zna ko sam. Vi ne znate ko
sam.“

128
 Ines glasno, ogorčeno uzdahne. Mada ne deli njeno ubeđenje, on, Simon,
preuzme palicu. „Bez obzira na to koliko smo posebni, Davide, postoje neke
stvari koje svi mi moramo da sednemo i naučimo. Moramo da naučimo da
čitamo – i pri tome ne mislim da čitamo samo jednu knjigu – jer inače nećemo
znati šta se u svem dešava. Moramo da umemo da računamo, jer inače nećemo
umeti da baratamo novcem. Mislim da Ines takođe ima na umu – ispravi me
ako grešim, Ines – da moramo da se naučimo dobrim navikama poput
samodiscipline i poštovanja tuđeg mišljenja.“
„E pa ja znam šta se dešava u svem“, kaže dečak. „Ti si taj koji ne zna šta
se dešava u svem.“
„Što se dešava u svetu, Davide?“ upita Alma. „Ovde na farmi osećamo se
tako odsečeni od sveta. Hoćeš li da nam kažeš?“
Dečak odloži kutiju s marionetama, priđe Almi i šapuće joj neko vreme na
uvo.
„Alma, šta je rekao?“ upita Konsuelo.
„Nije moje da vam kažem. Samo David vam može reći.“
„Hoćeš li nam reći, Davide?“ upita Konsuelo.
Dečak odlučno odmahne glavom.
„Pa, onda tu nema više šta da se kaže“, na to će Konsuelo. „Hvala vam,
Ines, hvala vam, Simone, na vašem savetu u vezi s gospodinom Arojom i
njegovom Akademijom. Ako odlučite da angažujete kućnog učitelja za vašeg
sina, sigurna sam da ćemo moći da vam pripomognemo u plaćanju njegovog
honorara.“
Kad ustanu da odu, Konsuelo ga odvede u stranu. „Morate da kontrohšete
dečaka, Simone“, promrmlja ona. „Za njegovo dobro. Shvatate li šta hoću da
kažem?“
„Shvatam. Ima on i drugačiju stranu, verujte mi. Nije uvek tako
samouveren. A i dobrog je srca.“
„Lakše mi je kad sam to čula“, kaže Konsuelo. „A sad morate da krenete.“

Potraje dok mu ne uspe da uđe na Akademiju ih bivšu Akademiju.

Pozvoni pa sačeka, ponovo pozvoni, ko zna koliko puta tako, a onda počne da
kuca, prvo zglavcima prstiju, da bi naposletku lupao u vrata petom cipele.
Konačno čuje kretanje u unutrašnjosti. Ključ se okrene u bravi i Aljoša otvori
vrata potpuno raščupan, kao da je tek ustao, mada je podne već poodavno
prošlo.
„Zdravo, Aljoša, sećate li me se? Davidov otac. Kako ste? Je li maestro tu?“

129
 „Senjor Arojo radi na svojoj muzici. Moraćete da sačekate ako želite da se
vidite s njim. To može da bude poduže čekanje.“
Studio u kom je Ana Magdalena nekad držala časove zvrji prazan. Pod od
kedrovine, koji su mala stopala u plesnim papučama svakodnevno glancala,
izgubio je sjaj.
„Sačekaću“, kaže on. „Moje vreme nije važno.“ Ode za Aljošom u školsku
trpezariju i sedne za dugački sto. „Čaj?“ upita Aljoša. „Hvala, prijao bi mi.“
Odnekud tiho dopire zvon klavira. Muzika prestane pa počne, pa opet
prestane.
„Rečeno mi je da bi senjor Arojo želeo da ponovo otvori Akademiju“, kaže
on, „i da ćete možda vi da preuzmete deo nastave na sebe.“
„Predavaču blok-flautu i voditi početni tečaj plesa. To je plan. Ako ponovo
otvorimo.“
„Znači, nastavićete sa časovima plesa. Ja sam shvatio da će Akademija
postati muzička akademija. Akademija na kojoj će se učiti isključivo muzika.“
„Iza muzike je uvek ples. Ako pažljivo slušamo, ako se predamo muzici,
duša će zaplesati u nama. To je jedan od kamena temeljaca filozofije senjora
Aroja.“
„A vi verujete u njegovu filozofiju?“
„Da, verujem.“
„Nažalost, David se neće vraćati. On želi, žarko želi, ali njegova majka se
tome odlučno protivi. Što se mene tiče, ne znam šta da mislim. S jedne strane,
teško mi je da ozbiljno shvatim filozofiju na kojoj počiva Akademija, tu
filozofiju koju i vi delite. Nadam se da mi ne zamerate što to kažem. Pogotovo
tako mislim u pogledu astrologije. S druge strane, David je vezan za Arojove, a
naročito za uspomenu na Anu Magdalenu. Duboko vezan. Grčevito se drži za
nju. I ne pušta je.“
Aljoša se osmehne. „Da, video sam. U prvo vreme ju je iskušavao. Sigurno
ste imah prilike da prisustvujete tome: kako iskušava ljude, nameće im svoju
volju. Pokušao je da joj naređuje; ali ona to nije tolerisala, ni trenudca. Dok
sipoveren meni na brigu, radices kako ti kažem, rekla mu je. I ne gledaj me tako.
Pogledi nemaju nikakvu moć nada mnom. Posle toga nikad više nije pokušavao
da izvodi svoje trikove. Poštovao ju je. Slušao ju je. Sa mnom je već drugačije.
Zna da sam mekan. Ali meni ne smeta.“
„A njegovi školski drugovi? Da li i njima nedostaje?“
„Sva deca su volela Anu Magdalenu“, kaže Aljoša. „Bila je stroga prema
njima, bila je zahtevna, ali bili su joj privrženi. Posle njene smrti dao sam sve
od sebe da ih zaštitim, ali previše je priča kružilo naokolo i onda su, razume se,
roditelji došh i odveli ih. Stoga ne mogu sa sigurnošću da vam kažem kako ih

130
je tačno pogodilo. To je bila tragedija. Niko ne može očekivati da deca iz jedne
takve tragedije izađu nepovređena.“
„Ne, ne može. Tu je i to s Dmitrijem. Sigurno ih je gadno potreslo. Dmitri
je mnogima bio veoma drag.“
Aljoša taman zausti da odgovori, kad se vrata trpezarije naglo otvore i
upadnu Hoakin i njegov brat, a za njima, trenutak kasnije, nepoznata sedokosa
žena koja hoda poštapajući se.
„Tedca Mercedes kaže da smemo da uzmemo biskvite“, kaže Hoakin.
„Smemo li?“
„Naravno“, odvrati Aljoša. Potom ih smeteno predstavi jedno drugom.
„Senjora Mercedes, ovo je senjor Simon, otac jednog od dečaka s Akademije.
Senjore Simone, ovo je senjora Mercedes, naša gošća iz Novilje.“
Senjora Mercedes, tetka Mercedes, pruži mu koščatu ruku. On u njenim
uzanim, orlovskim crtama i žućkastoj koži ne nalazi nikakve sličnosti s Anom
Magdalenom.
„Ne dajte se smetati“, kaže ona glasom tako tihim da zvuči gotovo
promuklo. „Dečaci su samo došli da uzmu nešto za užinu.“
„Ne smetate, taman posla“, odvrati on, Simon. To nije tačno. Rado bi čuo
nešto više od Aljoše. Taj mladić je svojim zdravim razumom i ozbiljnošću
ostavio dobar utisak na njega. „Samo prekraćujem vreme dok čekam da se
vidim sa senjorom Arojom. Aljoša, možda biste mogli da ga podsetite da sam
tu.“
Senjora Mercedes se s uzdahom spusti na stohcu. „Sin nije došao s vama?“
upita.
„Kod kuće je, s majkom.“
„Zove se David“, kaže Hoakin. „Najbolji je u razredu.“ On i njegov brat
smestili su se za dragi kraj stola, s limenom kutijom biskvita pred sobom.
„Došao sam da porazgovaram sa senjorom Arojom o budućnosti svog
sina“, objasni on Mercedes. O njegovoj budućnosti i budućnosti Akademije,
posle nedavne tragedije. Dozvolite mi da kažem da nas je smrt vaše sestre sve
veoma pogodila. Bila je izuzetan nastavnik i izuzetna osoba.“
„Ana Magdalena nije bila moja sestra“, kaže Mercedes. „Moja sestra,
Hoakinova i Damijanova majka, preminula je pre deset godina. Ana Magdalena
je – bila je – Huanu Sebastijanu druga supruga. Arojovi su komplikovana
porodica. Hvala bogu, nisam deo te komplikacije.“
Pa naravno! Drugi brak! Kakvu je glupu grešku napravio! „Oprostite,
molim vas“, kaže on. „Govorio sam nepromišljeno.“

131
 „Ali poznavala sam je, razume se“, nastavi senjora Mercedes neometeno.
„Čak je, jedno kratico vreme, bila moja učenica. Tako je i upoznala Huana
Sebastijana. Tako je ušla u porodicu.“
Čini se da je njegova glupa greška bila dobar slagvort za priču o starim
netrpeljivostima.
„Držali ste časove plesa?“ upita on.
„Jesam. I još ih držim, mada ne biste to pomislih kad me vidite.“ Ona
kucne štapom o pod.
„Priznajem da je ples za mene donekle strani jezik“, kaže on. „David je
odustao od pokušaja da mi ga objasni.“
„Pa zašto ste ga onda upisali na akademiju za ples?“
„David je sam svoj gospodar. Njegova majka i ja nemamo nikakvu
kontrolu nad njim. Ima prekrasan glas, ali neće da peva. Nadaren je plesač, ali
neće da pleše preda mnom. Odbije bez pardona. Kaže da ja ne razumem.“
„Kad bi objasnio svoj ples, vaš sin više ne bi mogao da pleše“, kaže
Mercedes. „To je paradoks u kom smo zarobljeni mi plesači.“
„Verujte, senjora, niste prvi koji mi to kažete. Od senjora Aroja, od Ane
Magdalene, od svog sina, stalno slušam koliko je moje zapiddvanje tupavo.“
Mercedesin smeh, tih i oštar, podseti na pseći lavež. „Morate da naučite
da plešete, Simone – smem li da vas oslovljavam po imenu? To će vas izlečiti
od tupavosti. Ili će staviti tačku na vaše zapitkivanje.“
„Imam osećaj da za mene nema leka, Mercedes. Istini za volju, ne vidim
nijedno pitanje na koje je ples odgovor.“
„Ne, jasno mi je da ne vidite. Ali mora biti da ste nekad bili zaljubljeni. Kad
ste bili zaljubljeni, zar niste uviđali na koje je pitanje odgovor ljubav, ili ste bili
i tupav ljubavnik?“
On ćuti.
„Niste li možda bili zaljubljeni u Anu Magdalenu, samo malo?“ uporna je.
„Čini se da je na većinu muškaraca imala takvo dejstvo. A ti, Aljoša – šta je s
tobom? Jesi li i ti bio zaljubljen u Anu Magdalenu?“
Aljoša porumeni ali ne progovori.
„Ozbiljno pitam. Kako glasi pitanje na koje je Ana Magdalena u tako
mnogo slučajeva bila odgovor?“
Pitanje je stvarno, to mu je jasno. Mercedes je ozbiljna žena. Ali treba li o
njemu da raspravljaju pred decom?
„Nisam bio zaljubljen u Anu Magdalenu“, odvrati on. „Nisam bio zaljubljen
odcako pamtim, ni u koga. Ali posmatrano teorijski, priznajem snagu vašeg
pitanja. Šta je to što nam nedostaje i kad nam ne nedostaje ništa, kad smo
dovoljni sami sebi? Šta je to što nam nedostaje kad nismo zaljubljeni?“

132
 „Dmitri je bio zaljubljen u nju.“ Umeša se Hoakin, jasnim i još
nemutiranim detinjim glasom.
„Dmitri je čovek koji je ubio Anu Magdalenu“, objasni on, Simon.
„Znam za Dmitrija. Čisto sumnjam da u celoj zemlji ima ikoga ko ne zna
njegovu priču. Osujećen u ljubavi, Dmitri se okrenuo protiv nedostižnog
predmeta svoje želje i ubio ju je. Razume se, strašno je to što je uradio. Strašno
ali ne i teško shvatljivo.“
„Ne slažem se“, kaže on. „Njegovi postupci su mi od samog početica bili
neshvatljivi. Bili su neshvatljivi i sudijama. Zato su ga i zatvorili u
psihijatrijsku kliniku. Zato što niko normalan ne bi mogao da uradi ono što je
on uradio.“
Dmitri nije bio nikakav osujećeni ljubavnik. No to ne sme da kaže, ne
otvoreno. Baš zato i jeste istinski neshvadjivo, i više nego neshvatljivo. Ubio ju
je zato što mu je tako došlo. Ubio ju je zato da vidi kako je to, kad zadaviš ženu.
Ubio ju je bez ikakvog razloga.
„Nit razumem Dmitrija, nit želim da ga razumem“, nastavi on. „Potpuno
mi je nevažno šta će s njim da bude. Može da se kiseli na psihijatriji dok ne
bude sedi starac, mogu da ga pošalju u rudnike soli da tamo skonča rintajući –
sasvim mi je svejedno.“
Mercedes i Aljoša se zgledaju. „Bolna tačka, očigledno“, kaže Mercedes.
„Oprostite što sam darnula u nju.“
„Šta kažete na to da prošetamo?“ obrati se Aljoša dečacima. „Možemo da
odemo u park. Ponesite malo hleba – možemo da hranimo zlatne ribice.“
Odu. On i Mercedes ostanu sami. Međutim, nije mu do razgovora;
očigledno nije ni njoj. Kroz otvorena vrata dopire zvuk klavijature za kojom
sedi Aroj. On zatvori oči u nastojanju da se smiri, da pusti muziku da nađe put
do njega. Vrate mu se Aljošine reči: Ako pažljivo slušamo, duša će zaplesati u
nama. Kad je njegova duša poslednji put plesala?
Po tome kako je muzika zastajala i počinjala, beše pretpostavio da Arojo
vežba. Ali pogrešio je. Pauze traju predugo za to, a sama muzika kao da
povremeno izgubi pravac. Čovek ne vežba nego komponuje. On počne da sluša s
drugačijom vrstom pažnje.
Muzika je suviše raznolikog ritma i suviše komplikovane logike da bi
neko dosadan poput njega mogao da je prati, ali podseća na ples one ptičice
što lebdi i zaleće se, čija krila se pokreću toliko brzo da se ne vide. Pitanje
glasi, gde je duša? Kad će duša da izađe iz svog skrovišta i raširi krila?
Nije blizak sa svojom dušom. Ono uopšteno što zna o njoj, što je pročitao,
svodi se na to da ona prhne nekud kad se suoči s ogledalom, te stoga onaj ko je
ima, koga ona ima, ne može da je vidi.

133
 Kako nije mogao da vidi svoju dušu, nije preispitivao ono što mu ljudi za
nju govore: kako je to hladna duša koja oskudeva u strasti. Prema sopstvenoj
nejasnoj slutnji – da njegova duša ne samo da ne oskudeva u strasti već bolno
čezne za nečim neznanim – ophodi se skeptično, naprosto kao prema onoj
vrsti priče koju će neko hladne, racionalne, manjkave duše servirati sebi ne bi
li sačuvao samopoštovanje.
Stoga on pokuša da ne razmišlja, da ne učini ništa što bi moglo da uzbuni
stidljivu dušu u njemu. Prepusti se muzici puštajući je da uđe u njega i da ga
preplavi. A muzika, kao da je svesna šta se dešava, izgubi onaj stani-kreni
karakter i počne da teče. Na samom rubu svesti, duša, koja je uistinu nalik
ptičici, pojavi se, protrese krila i zapleše.
Tako ga zatekne Aljoša: kako sedi za stolom brade oslonjene na ruke i
čvrsto spava. Aljoša ga prodrma. „Senjor Arojo će vas sada primiti.“
Od žene sa štapom, svastike Mercedes, nema ni traga ni glasa. Koliko li je
bio odsutan?
On se uputi hodnikom za Aljošom.

134
 Sedamnaesto poglavlje

Prostorija u koju je uveden prijatno je svetla i prozračna, sa svetlarnicima

na krovu kroz koje kulja sunčeva svetlost. U njoj nema ničega sem stola
zatrpanog papirima i koncertnog klavira. Arojo ustane da ga pozdravi.
Očekivao je čoveka u žalosti, slomljenog čoveka. Ali Arojo, u
zagasitoljubičastom kućnom kaputu iznad pidžame i papuča, deluje bodro i
vedro kao i uvek. On ponudi njemu, Simonu, cigaretu, koju ovaj odbije.
„Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim, senjore Simone“, kaže Arojo.
„Nisam zaboravio naš razgovor o zvezdama, tamo na obali jezera Kalderon. O
čemu ćemo danas razgovarati?“
Posle muzike i potom sna jezik mu je spor a um zamagljen. „O mom sinu
Davidu“, odvrati on. „Došao sam da razgovaramo o njemu. O njegovoj
budućnosti. David je u poslednje vreme pomalo podivljao. Pošto ne pohađa
školu. Konkurisali smo za mesto na Pevačkoj akademiji, ali ne gajimo velike
nade. Zabrinuti smo za njega, pogotovo njegova majka. Ona razmišlja o tome
da angažuje kućnog učitelja. Sada, međutim, čujemo da se priča kako možda
ponovo otvarate svoja vrata. Pa se pitamo…“
„Pitate se, ako škola ponovo proradi, ko će da drži nastavu. Pitate se ko će
da zauzme mesto moje supruge. Ko, zaista! Zato što je vaš sin, kao što znate,
bio veoma blizak s njom. Ko može da je zameni u njegovom srcu?“
„U pravu ste. On se još grčevito drži uspomene na nju. Neće da je pusti. Ali
nije samo to.“ Magla počne da se povlači. „David vas veoma poštuje, senjore
Arojo. Kaže da vi znate ko je on. Senjor Arojo zna ko sam ja. Dok ja, s druge
strane – kako on kaže – ne znam nit sam ikada znao. Moram da pitam: na šta
misli kad kaže da vi znate ko je on?“
„Otac ste mu, a ne znate ko je on?“
„Nisam mu pravi otac, nit sam ikada tvrdio da jesam. Smatram sebe
nekom vrstom poočima. Upoznao sam ga na brodu kojim smo stigli ovamo.
Bilo mi je jasno da se izgubio, stoga sam preuzeo brigu o njemu. Kasnije sam
uspeo da ga ujedinim s njegovom majkom, Ines. To je, ukratko, naša priča.“
„I sada hoćete da vam ja kažem ko je on, to dete koje ste sreli na brodu. Da
sam filozof, odgovorio bih vam rečima: zavisi od toga šta podrazumevate pod

135
ko, zavisi od toga šta podrazumevate podje, zavisi od toga šta podrazumevate
pod on. Ko je on? Ko ste vi? štaviše, ko sam ja? Sve što vam mogu sa
sigurnošću reći jeste da se jednog dana jedno biće, muško dete, pojavilo kao
niotkud na pragu ove akademije. Znate to isto tako dobro kao ja, zato što ste
ga vi doveli. Od tog dana imam to zadovoljstvo da budem njegova muzička
pratnja. Pratio sam ga dok pleše, kao što sam pratio svu decu koja su mi
poverena. I razgovarao sam s njim. Mnogo smo razgovarah, vaš David i ja. Bilo
je prosvetijujuće.“
„Dogovorili smo se da ga zovemo David, senjore Arojo, ali njegovo pravo
ime, ako smem tako da kažem, ako to išta znači, razume se, nije David, kao što
sigurno znate ako znate ko je on zapravo. David je samo ime na njegovoj
kartici, ime koje su mu dali na dokovima. Isto tako bih mogao da kažem da
Simon nije moje pravo ime već samo ime koje mi je dato na dokovima. Po
meni, imena nisu važna, nisu vredna da se oko njih pravi pitanje. Svestan sam
da su vaša shvatanja drugačija, da kad je reč o imenima i brojevima vi i ja
pripadamo različitim školama misli. Ali dozvolite da kažem šta imam. U mojoj
školi misli, imena su naprosto pogodnost, baš kao što su brojevi pogodnost. U
njima nema ničega misterioznog. Dečaku o kome govorimo mogli su mirne
duše nadenuti ime šezdeset šest, a meni devedeset devet. Pošto se naviknemo
na njih, šezdeset šest i devedeset devet poslužili bi isto tako dobro kao David i
Simon. Nikad mi nije bilo jasno zašto su dečaku koga sada zovem David imena
tako značajna – pogotovo njegovo ime. Čini mi se da su naša takozvana prava
imena, ona koja smo imali pre David i Simon, samo zamena za ona koja smo
imali pre njih, i sve tako dalje unatrag. Kao da listaš knjigu, unatrag i unatrag,
tražeći prvu stranu. Ali prva strana ne postoji. Knjiga nema početak; ih se
početak izgubio u maglama opšteg zaborava. Tako barem ja to vidim. Stoga
ponavljam pitanje: na šta David misli kad kaže da vi znate ko je on?“
„I, da sam filozof, senjore Simone, odgovorio bih vam rečima: zavisi od
toga šta podrazumevate pod znanjem. Jesam li upoznao dečaka u prethodnom
životu? Kako mogu da budem siguran? Sećanje se izgubilo u, kako kažete,
opštem zaboravu. Imam neke svoje slutnje, kao što nesumnjivo imate i vi
svoje, ali slutnje nisu sećanja. Sećate se da ste na brodu sreli dečaka i zaključili
da se izgubio, i preuzeli brigu o njemu. Možda se on toga drugačije seća.
Možda ste vi delovali izgubljeno; možda je on odlučio da preuzme brigu o
vama“
„Pogrešno sudite o meni. Možda imam sećanja, ali slutnji nemam. Slutnje
mi nisu jača strana.“

136
 „Slutnje su kao zvezde padalice. Blesnu na nebu, jednog trenutka su tu,
koliko sledećeg iščeznu. Ako ih ne vidite, to je možda zato što su vam oči
zatvorene.“
„Ali šta to bleska na nebu? Ako znate odgovor, zašto mi ne kažete?“
Senjor Arojo zgnječi svoju cigaretu i ugasi joj žar. „Zavisi od toga šta
podrazumevate pod odgovorom“', kaže on. Ustane, uhvati njega, Simona, za
ramena i zagleda mu se u oči. „Hrabro, prijatelju moj“, kaže, a dah mu se oseti
na dim. Reč koju ja za njega koristim ghsipotpun. Potpun je onako kako druga
deca nisu. Ne može ništa da mu se oduzme. Ništa da mu se doda. Vaše ili moje
mišljenje šta je ili ko je on sasvim je nevažno. Bez obzira na to, ozbiljno
shvatam vašu želju da dobijete odgovor na svoje pitanje. Taj odgovor će doći
kad najmanje očekujete. Ih pak nikad neće doći. I to se dešava.“
On se iznervirano oslobodi stiska. „Senjore Arojo“, kaže, „nemam reci da
vam opišem koliko su mi odvratni ti jeftini paradoksi i zakukuljivanja.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Poštujem vas i poštovao sam vašu pokojnu
suprugu. Vi ste pedagozi, ozbiljno shvatam vašu profesiju, istinski vam je stalo
do vaših đaka – u to nimalo ne sumnjam. Ali u pogledu vašeg sistema, el
sistema Arroyo, gajim najdublje sumnje. Kažem to s dužnim poštovanjem
prema vama kao muzičaru. Zvezde. Meteori. Arkani plesovi. Numerologija.
Tajna imena. Mistična otkrovenja. Možda je time moguće impresionirati mlade
umove, ali mohm vas, meni to ne pokušavajte da utrapite.“
Izlazeći iz Akademije, zamišljen i loše raspoložen, naleti na Arojovu
svastiku i gotovo je obori. Njen štap bučno padne niz stepenice. On joj ga vrati
izvinjavajući se zbog svoje nespretnosti.
„Ne izvinjavajte se“, kaže ona. „Stepenište bi trebalo da bude osvetljeno,
ne znam zašto ova zgrada mora da bude ovako mračna i sumorna. Ali kad ste
već tu, dajte da vas uhvatim podruku. Trebaju mi cigarete, a ne želim da
pošaljem nekog od dečaka, zato što tako dajem loš primer.“
On je odvede do laoska na uglu. Spora je, ali njemu se ne žuri. Dan je
prijatan. On počne da se opušta.
„Jeste li za šolju kafe?“ predloži.
Sednu u uličnu baštu nekog kafića uživajući u suncu što im obasjava lica.
„Nadam se da vas moje primedbe nisu uvredile“, kaže ona. „Mislim na
primedbe o Ani Magdaleni i njenom dejstvu na muškarce. Ana Magdalena nije
bila moj tip, ali zapravo mi je bila veoma draga. A kraj kakav je imala – niko ne
zaslužuje da tako umre.“
On ćuti.
„Kao što sam rekla, bila je moja učenica kad je bila mlada. Obećavala je,
vredno je radila, ozbiljno je shvatala svoju karijeru. Ali kad je od devojčice

137
postala žena, to joj je teško palo. To je uvek tegobno razdoblje za balerinu, a u
njenom slučaju bilo je izrazito tegobno. Zelela je da sačuva čistom svojih linija,
čistom koja nam dok smo nezreh dolazi tako lako, ali nije uspela, nova
ženstvenost njenog tela neprestano je izbijala iz nje, neprestano se izražavala.
Stoga je naposletku odustala, počela je da se bavi nekim drugim stvarima.
Izgubile smo kontakt. A onda, posle smrti moje sestre, najednom se ponovo
pojavila, i to pored Huana Sebastijana. Bila sam iznenađena – nisam imala
pojma da su u kontaktu – ali ništa nisam rekla.
„Bila je dobra za njega, to moram priznati, dobra supruga. Bio bi izgubljen
bez nekoga poput nje. Preuzela je brigu o deci – mlađi je još bio beba – i
postala im je majka. Ona je izvukla Huana Sebastijana iz časovničarskog posla,
u kom nije imao nikakvu budućnost, i nagovorila ga da otvori ovu akademiju.
On otad samo niže uspehe. Prema tome, nemojte me pogrešno razumeti. Bila
je izuzetna ličnost u mnogom pogledu.“
On ćuti.
„Huan Sebastijan je učen čovek. Jeste li pročitali njegovu knjigu? Niste?
Napisao je knjigu o filozofiji muzike. Još može da se nađe u knjižarama. Moja
sestra mu je pomogla. Moja sestra je posedovala muzičko obrazovanje. Bila je
odlična pijanistkinja. Ona i Huan Sebastijan su običavali da sviraju duete. Dok
Ana Magdalena, koliko god je, ili je bila, savršeno inteligentna mlada žena, nije
bila muzičar niti ono što bih nazvala osobom od intelekta. Zato što je intelekt
nadoknađivala entuzijazmom. Prihvatila je filozofiju Huana Sebastijana bez
ostatka i postala njen oduševljeni pristalica. Primenjivala ju je na svojim
časovima plesa. Bog zna kako su je deca razumela. Da vas pitam, Simone: kako
je vaš sin shvatao ono čemu ga je učila Ana Magdalena?
Kako je David shvatao ono čemu ga je učila Ana Magdalena? Taman hoće
da joj da odgovor, promišljen odgovor, kad ga nešto obuzme. Ne ume da kaže
da li se setio ljutitih reči koje je uputio Aroju ili je naprosto umoran, umoran
od razumnosti, ali oseti kako mu se lice zgrči, a glas koji mu izađe iz grla jedva
prepozna kao svoj, toliko je napuknut i promukao. „Mercedes, moj sin je
pronašao Anu Magdalenu. Video ju je kako leži mrtva. Njegove uspomene na
nju zatrovane su tom vizijom, tim užasom. Zato što je, znate, bila već neko
vreme mrtva. Nijedno dete ne bi smelo da vidi takav prizor.
„Moj sin, da vam odgovorim na pitanje, nastoji da se seća Ane Magdalene
onakve kakva je bila dok je bila živa i priča koje je od nje čuo. Voleo bi da
veruje u nebesko carstvo u kom brojevi večno plešu. Voleo bi da veruje kako
će, kada pleše onako kako ga je učila, brojevi da siđu i zaplešu s njim. Svakog
dana na kraju časova, Ana Magdalena je imala običaj da okupi decu oko sebe i
zasvira u ono što je nazivala svojim lukom – za koji sam kasnije ustanovio da

138
je samo obična zvučna viljuška – i da im onda kaže da zatvore oči i zajedno
otpevuše taj ton. To će im umiriti dušu, govorila im je, dovešće ih u harmoniju
s tonom koji ispuštaju zvezde dok se okreću oko svoje ose. To je, dakle, ono što
bi moj sin želeo da sačuva u sećanju: taj nebeski ton. Pridružujući se plesu
zvezda, hteo bi da veruje da postajemo deo njihovog nebeskog bića. Ali kako
može, Mercedes, kako može, posle onoga što je video?“
Mercedes ga preko stola potapše po ruci. „De, de“, kaže ona. „Bilo je to
teško vreme za sve vas. Možda bi bilo najbolje da vaš sin ostavi Akademiju iza
sebe, sa svim njenim ružnim uspomenama, i da krene u normalnu školu, s
normalnim učiteljima.“
Njega preplavi novi talas iscrpljenosti. Šta ga je spopalo pa razmenjuje
reči s ovom neznankom koja ništa ne razume? „Moj sin nije normalno dete“,
kaže on. „Oprostite, ne osećam se dobro, ne mogu više.“ On da znak konobaru.
„Uznemireni ste, Simone. Neću da vas zadržavam. Ali samo da vam
kažem, u Estrelju nisam došla zbog svog zeta, koji me jedva podnosi, već zbog
sestrine dece, dva izgubljena mala dečaka o kojima niko i ne razmišlja. Vaš sin
će da krene dalje, ali kakva je njihova budućnost? Prvo su ostali bez majke, a
sad i bez maćehe, ostavljeni u ovom grubom svem muškaraca i njihovih ideja.
Plačem nad njima, Simone. Treba im nežnosti, kao što svoj deci treba nežnosti,
pa čak i muškoj. Treba im da ih neko mazi i grli, da udišu nežne ženske mirise i
osećaju nežnost ženskog dodira. Gde će to da dobiju? Odrašće nepotpuni,
nesposobni da procvetaju.“
Nežnost. Mercedes mu baš i ne deluje nežno, s tim nosom poput šiljatog
kljuna i koščatim, artritičnim rukama. On plati i ustane. „Moram da idem“,
kaže. „Sutra je Davidov rođendan. Puni sedam godina. Moramo da obavimo
neke pripreme.“

139
 Osamnaesto poglavlje

Ines je rešena u nameri da dečakov rođendan proslave kako priliči.

Pozvala je na zabavu sve njegove školske drugove sa stare Akademije kojima
je uspela da uđe u trag, kao i dečake iz zgrade s kojima igra fudbal. Poručila je
iz poslastičarnice – pasteleria – tortu u obliku fudbalske lopte; kupila je
pinjatu – piñata – jarkih boja, u obliku magarca, i pozajmila od svoje
prijateljice Klaudije naročite modce kojima će deca udarati po njoj dok je ne
razbiju; angažovala je mađioničara da izvede svoju predstavu, Njemu, Simonu,
nije otkrila šta će biti njen rođendanski poklon, ali on zna da je potrošila dosta
novca na njega.
U prvi mah on nameri da parira Ines u darežljivosti, ali suzbije taj poriv:
pošto je manje važan roditelj, trebalo bi da i njegov poklon bude manje važan.
U magacinu antikvarnice pronađe nešto baš odgovarajuće: maketu broda vrlo
sličnog onome kojim su došli, s dimnjakom, propelerom, komandnim mostom
i majušnim putnicima napravljenim od drveta, koji stoje naslonjeni na ogradu
ili se šetaju po gornjoj palubi.
Dok pretražuje dućane u starom delu Estrelje, potraži i knjigu koju je
Mercedes pomenula, Arojovu knjigu o muzici. Ni u jednoj knjižari nisu čuli za
nju. „Bio sam na nekim njegovim resitalima“, kaže jedan knjižar. „Vrhunski
pijanista, istinski virtuoz. Nisam znao da piše knjige. Sigurni ste u to?“
Po dogovoru s Ines, dečak dođe da prespava noć uoči rođendanske
zabave kod njega, u njegovoj iznajmljenoj sobi, kako bi ona mogla da pripremi
sve u stanu.
„Tvoje poslednje veče kao malog dečaka“, primed on. „Od sutra si
sedmogodišnjak, a sedmogodišnjak je veliki dečak.“
„Sedam je plemeniti broj“, kaže dečak. „Znam sve plemenite brojeve.
Hoćeš li da ti ih nabrojim?“
„Ne večeras, hvala. Koje ste još grane numerologije proučavali osim
plemenitih brojeva? Jeste li učili razlomke ih su razlomci zabranjeni? Zar ne
znaš šta je numerologija? Numerologija je nauka kojom se senjor Arojo bavi na
svojoj Akademiji. Numerolozi su ljudi koji veruju da brojevi postoje nezavisno

140
od nas. Veruju da bi brojevi preživeli čak i da naiđe veličanstveni potop i
podavi sva živa bića.“
„Ako bi taj potop bio stvarno velik, sve do neba, tada bi se i brojevi
podavili. Tada ne bi ostalo ništa, samo mračne zvezde i mračni brojevi.“
„Mračne zvezde? Šta su one?“
„To su zvezde između sjajnih zvezda. Ne vidiš ih, zato što su mračne.“
„Mora biti da su mračne zvezde neko od tvojih otkrića. U numerologiji,
koliko znam, nema pomena o mračnim zvezdama ih mračnim brojevima.
štaviše, prema numerolozima, brojevi ne mogu da se udave, bez obzira na to
koliko je strašna poplava. Ne mogu da se udave zato što oni ne dišu, ne jedu i
ne piju. Oni naprosto postoje. Mi ljudska bića dolazimo i odlazimo, putujemo s
ovog na onaj svet, ali brojevi ostaju isti, uvek i zauvek. Tako ljudi poput
senjora Aroja pišu u svojim knjigama.“
„Smislio sam način za povratak s onog sveta. Da ti kažem? Sjajan je. Vežeš
konopac za drvo, neki dugačak, baš dugačak konopac i onda, kad stigneš na
onaj svet, privežeš drugi kraj tog konopca za drugo drvo. I onda, kad hoćeš da
se vratiš s onog sveta, samo se držiš za taj konopac. Kao onaj čovek u
larebintu“
„Laberinto.24 Plan ti je veoma pametan, baš ingeniozan. Nažalost, ima
jednu manu. Ta mana je u tome što će, dok ti držeći se za konopac plivaš
natrag na ovaj svet, talasi da se podignu visoko i speru ti sva sećanja. I tako,
kada stigneš na ovu stranu, nećeš se sećati ničega što si video na drugoj strani.
Biće kao da nikad nisi ni posetio drugu stranu. Biće kao da si spavao bez
snova.“
„Zašto?“
„Zato što ćeš, kao što rekoh, biti zagnjuren u vode zaborava.“
„Ali zašto? Zašto moram da zaboravim?“
„Zato što tako glasi pravilo. Ne možeš da se vratiš s onog sveta i da onda
ispričaš šta si tamo video.“
„Zašto pravilo tako glasi?“
„Pravilo je naprosto pravilo. Pravila ne moraju da se pravdaju zašto su
takva kakva jesu. Ona jednostavno postoje. Poput brojeva. Za brojeve ne pitaš
zašto. Ovaj univerzum je univerzum brojeva. Za univerzum ne pitaš zašto.“
„Zašto?“
„Sad već izvodiš.“
Kasnije, kad je David zaspao na sofi, on se ležeći u krevetu osluškujući
trčkaranje miševa po tavanici upita kako će dečak jednog dana gledati na ove

24 Sp.: lavirint; reč je, naravno, o Tezeju i Arijadninoj niti. (Prim. prev.)

141
njihove razgovore. On, Simon, smatra sebe čovekom zdravog razuma i
razboritim, koji dečaku zdravorazumski, razborito objašnjava zašto je nešto
takvo kakvo jeste. Ali da li su potrebe deteta bolje zadovoljene njegovim
suvoparnim malim predavanjima ili fantastičnim putovanjima koja se nude u
Akademiji? Zašto da ga ne puste da ove dragocene godine provede plešući
brojeve i komunicirajući sa zvezdama u društvu Aljoše i senjora Aroja, i ne
sačekaju da se zdrav razum i razboritost pojave onda kad bude spreman za
njih?
Konopac između dva kopna: trebalo bi da ispriča Aroju o tome, da mu
pošalje pisamce. „Moj sin, isti onaj koji kaže kako vi znate njegovo pravo ime,
smislio je plan za naše sveopšte spasenje: konopac razapet kao most između
dveju obala; duše koje se na rukama vuku po njemu preko okeana, neke
prema onom svetu, neke natrag prema ovom. Da postoji takav most, kaže moj
sin, to bi značilo kraj zaborava. Svi bismo znali ko smo i to bi nam pričinilo
veliku radost.“
Stvarno bi trebalo da piše Aroju. I to ne samo pisamce već nešto duže i
opširnije, što bi možda bio rekao da nije onako besno izašao sa sastanka s
njim. Da nije ovako pospan, ovako letargičan, upalio bi svedo i uradio bi to.
„Poštovani Huane Sebastijane, izvinjavam se zbog svoje jutrošnje zlovolje.
Prolazim kroz teško vreme, mada je, dabome, moj teret daleko lakši od vašeg.
Naime, potpuno sam izgubljen (da upotrebim uobičajenu metaforu) i šta god
da uradim, samo zalazim sve dalje u nepoznato. Kako to? Dozvolite da
govorim otvoreno. Uprkos velikom intelekmalnom naprezanju, ne mogu da
poverujem u brojeve, više brojeve, brojeve u visini, kao što, izgleda, verujete vi
i svi ostali povezani s vašom Akademijom, uključujući i mog sina Davida. Ne
razumem ništa u vezi s brojevima, ama baš ništa, od počedca do kraja. Vaša
vera u njih pomogla vam je (pretpostavljam) da prebrodite ovo teško
razdoblje, dok sam ja, koji tu veru nemam, osedjiv, naprasit i sldon ispadima
(danas pre podne ste prisustvovali jednom) – štaviše, sve me je teže trpeti, ne
samo onima oko mene nego i meni samom.
„Odgovor će doći kad najmanje očekujete. Ili neće nikad. Ja, Huane
Sebastijane, prema paradoksima gajim odvratnost koju vi, izgleda, ne delite. Je
li to ono što moram da uradim kako bih ostvario duševni mir: da gutam
paradokse onako kako nailaze? Usput mi, molim vas, pomozite da razumem
zašto dete koje vi podučavate, kad ga zamole da objasni brojeve, odgovori
kako se oni ne mogu objasniti već samo otplesati. To isto dete se, pre no što se
upisalo na vašu Akademiju, plašilo da korakne s jednog na drugi kamen u
kaldrmi, da ne bi propalo kroz pukotinu i nestalo u ništavilu. A opet, sada bez
imalo straha pleše preko pukotina. Kakve magične moćiposeduje ples?“

142
 Trebalo bi da to uradi. Trebalo bi da napiše pismo. Ali hoće li mu Huan
Sebastijan odgovoriti? Ne deluje mu kao čovek koji će usred noći ustati da
dobaci konopac čoveku koji se, ako ne davi a ono barem bespomoćno koprca.
Dok tone u san, u misli mu naiđe slika s fudbalske utakmice u parku:
dečak, spuštene glave i stisnutih pesnica, trči li trči, poput nezaustavljive sile.
Zašto, zašto, zašto, kad je toliko pun života – ovog života, ovog sadašnjeg
života – zašto ga toliko interesuje onaj sledeći?

Na zabavu prva stignu dva brata iz stana na spratu niže, sapeta u svojim
urednim košuljama i šortsevima, i s pokvašenom i začešljanom kosom. Požure
da mu daju svoj šareno upakovani poklon, koji David odloži na mesto koje je
raščistio u uglu: „Ovo je moja trenutna gomila“, objavi on. „Neću da otvaram
poklone dok svi ne odu.“
Trenutna gomila već sadrži marionete od sestara na farmi i njegov,
Simonov, poklon – brod spakovan u kartonsku kutiju povezanu ukrasnom
trakom.
Oglasi se zvonce na vratima; David požuri da dočeka nove goste i dobije
još poklona.
Pošto je Dijego uzeo na sebe da posluži zakusku, on nema nikakvog
naročitog posla. Podozreva da većina njihovih gostiju misli kako je Dijego
dečakov otac, a on, Simon, deda ili neki još dalji rođak.
Zabava proriče lepo, mada su malobrojna deca s Akademije podozriva
prema nešto bučnijoj deci iz zgrade, pa se stoga drže zajedno sašaptavajući se.
Ines – kose udešene u moderne talase, u elegantnoj crno-beloj haljini, u
svakom pogledu majka kojom dečak može da se ponosi – izgleda zadovoljna
time kako se sve odvija.
„Lepa haljina“, primeti on. „Pristaje ti.“
„Hvala“, kaže ona. „Vreme je za rođendansku tortu. Možeš li da je
uneseš?“
Tako njemu pripadne povlastica da iznese na sto tortu u obliku džinovske
fudbalske lopte, postavljenu na podlogu od zelenog marcipana, i da se
blagonaklono osmehne kad David dune i ugasi svih sedam svećica odjednom.
„Bravo!“ kaže Ines. „Sada zamisli želju.“
„Već sam je zamislio“, odvrati dečak. „Ali to je tajna. Neću nikom da
kažem.“
„Čak ni meni?“ upita Dijego. „Nećeš ni da mi je šapneš na uvo?“ On
prisnim pokretom prigne glavu.
„Neću“, kaže dečak.

143
 Prilikom sečenja torte desi se nezgoda: kad nož utone u nju, čokoladna
glazura pukne i torta se slomi na dve nejednake polovine, od kojih se jedna
skotrlja s postolja i padne na sto razbivši se na nekoliko komada i prevrnuvši
čašu limunade.
S pobedonosnim uzvikom, David zavida nožem iznad glave: „Zemljotres!“
Ines požuri da pobriše nered. „Pripazi s tim nožem“, kaže mu. „Da ne
povrediš nekog.“
„Rođendan mi je, smem da radim šta hoću.“
Zazvoni telefon. Mađioničar. Kasni, neće stići još najmanje četrdeset pet
minuta, možda i čitav sat. Ines besno tresne slušalicu. „Zar se tako vodi posao!“
uzvikne.
Dece ima previše u odnosu na vehčinu stana. Dijego je izuvijao balon u
čovečuljka s ogromnim ušima, koji odmah postane predmet potere među
dečacima. Jure se kroz sobe obarajući nameštaj. Bolivar se na to probudi i
izađe iz kuhinje, gde mu je legalo. Deca se isprepadaju ugledavši ga. Njemu,
Simonu, dopadne u zadatak da pridržava psa za ogrlicu.
„Zove se Bolivar“, objavi David. „Neće vas ujesti, on ujeda samo
nevaljalce.“
„Smem li da ga pomazim?“ upita jedna devojčica.
„Bolivar trenutno nije raspoložen za druženje“, odvrati on, Simon.
„Navikao je da spava posle podne. On je umnogome stvorenje navike.“ Potom s
mukom odvuče Bolivara natrag u kuhinju.
Srećom, Dijego ubedi živahnije dečake, među njima i Davida, da izađu u
park da igraju fudbal. On i Ines ostanu da zabavljaju one stidljivije. Malo
kasnije, fudbaleri utrče unutra da smažu ostatak torte i biskvita.
Na vratima se začuje kucanje. Na pragu stoji mađioničar, nervozni
čovečuljak ružičastih obraza, u fraku i s cilindrom na glavi, i s pletenom
korpom u rukama. Ines mu ne da priliku da progovori. „Prekasno!“ uzvikne
ona. „Kako se to ponašate prema klijentima? Odlazite! Od nas nećete dobiti ni
novčića!“
Gosti odu. Naoružan parom makaza, David počne da otvara svoje
poklone. Raspakuje poldon od Ines i Dijega. „Gitara!“ kaže.
„To ti je ukulele“, kaže Dijego. „Imaš tu i priručnik u kom se objašnjava
kako se svira.“
Dečak nevešto prevuče prstima preko struna proizvevši disharmoničan
akord.
„Prvo mora da se naštimuje“, kaže Dijego. „Daj da ti pokažem kako.“
„Ne sad“, kaže dečak. Otvori njegov, Simonov poldon. „Sjajan je!“ oduševi
se. „Je l’ možemo da ga odnesemo u park i stavimo da plovi?“

144
 „To je maketa“, odvrati on. „Nisam siguran da će moći da pluta a da se ne
prevrne. Možemo da napravimo eksperiment u kadi.“
Napune kadu. Brod veselo pluta na površini, ne pokazujući nameru da se
prevrne. „Sjajan je!“ ponovi dečak. „Ovo je najbolji poklon koji sam dobio.“
„Kad naučiš da sviraš, onda će ti ukulele biti najbolji poklon“, kaže on.
„Ukulele nije samo maketa, on je pravi muzičld instrument. Jesi li zahvalio Ines
i Dijegu?“
„Huan Pablo kaže da je Akademija škola za mlakonje. Kaže da samo
mlakonje idu na Akademiju.“
On zna ko je Huan Pablo: dečak iz zgrade, stariji i krupniji od Davida.
„Huan Pablo nikad nije nogom kročio na Akademiju. Nema pojma šta se
tamo radi. Da si ti nekakav mlakonja, bi li ti Bolivar dopuštao da mu naređuješ
– Bolivar, koji će u sledećem životu biti vuk?“
Kad krene da ode, Ines ga sustigne na vratima i gurne mu nekakve papire
u ruke. „Tu ti je pismo s Akademije i jučerašnje novine, stranice s oglasima koji
nude privatne časove. Moramo da izaberemo kućnog učitelja za Davida.
Obeležila sam one koji dolaze u obzir. Ne smemo više da čekamo.“
Pismo, adresirano na Ines i njega, nije od Arojove već s Pevačke
akademije. Zbog izuzetno visokog standarda molbi za upis u naredno
tromesečje, piše u njemu, neće, nažalost, imati mesta za Davida. Zahvaljuju im
na interesovanju.
S pismom u ruci, on sutradan pre podne ponovo ode na Plesnu
akademiju.
Mrgodnog lica sedne u trpezariju. „Recite senjoru Aroju da sam tu“, naloži
on Aljoši. „Kažite mu da neću otići dok ne razgovaram s njim.“
Maestro se pojavi posle samo nekoliko minuta. „Senjore Simone! Vratih
ste se!“
„Jesam. Zauzet ste čovek, senjore Arojo, stoga ću biti kratak. Pomenuo
sam prošh put da smo predali molbu za upis Davida u Pevačku akademiju. Ta
molba je upravo odbijena. Preostalo nam je da biramo između državnih škola i
privatnih časova.
„Postoje neke stvari koje vam nisam rekao, a koje bi trebalo da znate. Kad
smo moja partnerka Ines i ja napustili Novilju i došli u Estrelju, zapravo smo
bežali pred zakonom. Ne zato što smo nekakvi nevaljalci nego zato što su
vlasti u Novilji htele da nam oduzmu Davida, iz razloga u koje neću da zalazim,
i da ga smeste u ustanovu. Odbili smo. Tako da smo Ines i ja, tehnički gledano,
prekršioci zakona.
„Doveli smo Davida ovamo i pronašli mu dom u Akademiji – privremeni,
kako se ispostavilo. Evo zašto vam sve ovo govorim. Ako upišemo Davida u

145
državnu školu, imamo svakog razloga da očekujemo da će nas identifikovati i
poslati natrag u Novilju. Stoga izbegavamo državne škole. Dodatnu
komplikaciju predstavlja popis stanovništva, do kog je ostalo manje od mesec
dana. Moraćemo da sakrijemo od popisivača svaki Davidov trag.“
„I ja ću sakriti svoje sinove. David može da im se pridmži. U ovoj kući ima
mnogo mračnih ćoškova.“
„A zašto morate da ih sakrijete?“
„Nisu bih prebrojani u poslednjem popisu, tako da nemaju brojeve i,
prema tome, ne postoje. Oni su aveti. Ali nastavite. Rekoste da ćete izbegavati
državne škole.“
„Da. Ines je za to da Davidu uzmemo kućnog učitelja. Ali taj eksperiment
smo jednom već pokušali da izvedemo. Nije bio uspešan. Dečak ima jaku
ličnost. Navikao je da bude po njegovom. Mora da postane društvenija
životinja. Mora da sedi u učionici s drugom decom, pod vodstvom učitelja koga
poštuje.
„Svestan sam da vam nedostaje sredstava, senjor Arojo. Ako nekako
nađete načina da otvorite Akademiju, i ako David može da se vrati, nudim vam
svoju pomoć bez naknade. Mogu da obavljam posao nastojnika – da čistim i
sređujem, da donosim ogrev i tome slično. Mogu da pomognem oko dece u
internatu. Ne stidim se fizičkog rada. U Novilji sam radio kao nosač u luci.
„Možda nisam Davidov otac, ali sam još njegov staratelj i zaštitnik.
Nažalost, čini se da on gubi poštovanje koje je nekad gajio prema meni. To je
deo divljačnosti njegovog trenutnog stanja. Ruga mi se, kao da sam starac koji
ide za njim naokolo preteći prstom i prekorevajući ga. Ali vas poštuje, senjor
Arojo, vas i vašu pokojnu suprugu.
„Ako ponovo otvorite svoja vrata, vaši nekadašnji đaci će se vratiti, u to
sam ubeđen. David će prvi da dođe. Ne pretvaram se da razumem vašu
filozofiju, ali boravak pod vašim okriljem čini dečaku samo dobro, to mi je
jasno.
„Šta kažete?“
Senjor Arojo ga ozbiljno sasluša, ne prekinuvši ga nijednom. Potom
progovori.
„Senjore Simone, bili ste iskreni prema meni, pa ću i ja biti iskren prema
vama. Kažete da vam se sin ruga. To zapravo nije istina. On vas voli i divi vam
se, i pored toga što nije uvek poslušan. S ponosom mi priča kako ste, kad ste
radili kao lučki radnik, nosili najteže terete, teže nego svi vaši mlađi drugovi.
Zamera vam, međutim, to što mada mu zamenjujete oca, ne znate ko je on.
Svesni ste toga. O tome smo već raspravljali.“
„Ne samo da mi zamera, senjore Arojo, nego mi kaže to pravo u lice.“

146
 „Kaže vam pravo u lice i to vas potrese, kao što i treba. Dozvolite da
preformulišem ono što sam rekao kad smo se prošli put videli i da vas, možda,
malo ohrabrim.
„I vi i ja smo doživeli da dođemo u novu zemlju i da nam dodele novi
identitet. Obojica živimo s imenom koje nije naše. Ali brzo smo se navikli na taj
novi, izmišljeni život.
„Vaš sin je izuzetak. On neobično snažno oseća lažnost svog novog života.
Nije podlegao pritisku da zaboravi. Ne umem da kažem čega se seća, ali to
obuhvata ono za šta veruje da je njegovo pravo ime. Koje je njegovo pravo
ime? Ni to ne umem da kažem. Odbija da ga otkrije ih nije u stanju da ga
otkrije, ne znam šta je od toga posredi. Možda je, sve u svemu, najbolje da
njegova tajna ostane tajna. Kakve veze ima, kao što rekoste pre neki dan, da li
nam je poznat kao David ih kao Tomas, kao šezdeset šest ili devedeset devet,
kao Alfa ili kao Omega? Hoće li nam tlo zadrhtati pod nogama ako doznamo
njegovo pravo ime, hoće li zvezde popadati s neba? Dabome da neće.
„Stoga, utešite se. Niste prvi otac kome dete protivreči, i nećete biti
poslednji.
„A sad, što se tiče drugog pitanja. Dobrovoljno nudite svoje usluge
Akademiji. Hvala vam. Sklon sam da prihvatim, i to sa zahvalnošću. Sestra
moje pokojne supruge je takođe bila tako dobra da se ponudi da pomogne.
Ona je – ne znam je li vam rekla – ugledan predavač, mada u drugoj školi. A
moja želja da ponovo otvorim Akademiju naišla je na podršku i u nekim višim
krugovima. Sve to mi daje povoda da verujem da ćemo možda uspeti da
prevaziđemo naše sadašnje teškoće. Dajte mi, međutim, malo vremena da
odlučim.“
S tim završe razgovor. On ode. Naše sadašnje teškoće: te reči ostavljaju mu
ružan ukus u ustima. Ima li Arojo ikakvu predstavu kakve su zapravo njegove
teškoće? Koliko će još biti zaštićen od istine o Ani Magdaleni? Što duže Dmitri
boravi u bolnici ubijajući vreme, to je verovatnije da će početi da se hvali pred
prijateljima kako maestrova ledena supruga nije mogla bez njega. Priča ima da
se raširi kao šumski požar. Ljudi će se smejati Aroju iza leđa; od tragične
ličnosti postaće predmet sprdnje. Dosad je on, Simon, trebalo da nađe načina
da ga upozori, da čovek bude spreman kad počnu sašaptavanja.
A tek pisma, ta inkriminišuća pisma! Odavno je trebalo da ih spali. Te
quiero apasionadamente.25 On po hiljaditi put prokune sebe zbog toga što se
umešao u Dmitrijeve stvari.

25 Šp. Volim te strasno. (Prim. prev.)

147
 Devetnaesto poglavlje

Stigavši kud tako nespokojan, pred vratima zatekne nikog drugog do

Dmitrija, ispruženog, u bolničarskoj uniformi i mokrog do kože – ponovo je
padala kiša – ali i pored toga sa širokim osmehom na licu.
„Zdravo, Simone. Grozno vreme, je l’ da? Mogu li da uđem?“
„Ne, ne možeš. Kako si došao ovamo? Je li David s tobom?“
„David ne zna za ovo. Došao sam bez ičije pomoći: uhvatio sam autobus i
potom pešačio. Niko me nije dvaput pogledao. Brr! Hladno je. Šta bih dao za
šolju čaja!“
„Zašto si došao, Dmitri?“
Dmitri se zakikoće. „Bogme sam te iznenadio, je l’ da? Da samo vidiš svoj
izraz lica. Pomaganje i podsticanje: već vidim kako ti reči prolaze kroz glavu.
Pomaganje i podsticanje kriminalca. Ne brini. Ubrzo odlazim. Nećeš me više
videti, bar ne u ovom životu. Prema tome, daj, pusti me da uđem.“
On otključa vrata. Dmitri uđe, svuče prekrivač s kreveta i zamota se u
njega. „Sad je već bolje!“ kaže. „Hoćeš da znaš zašto sam tu? Reći ću ti, zato
pažljivo slušaj. Kad svane zora, za nekoliko kratkih sati, uputiću se drumom
prema severu, u rudnike soli. To je moja odluka, moja konačna odluka.
Otpraviću sebe u rudnike soli i ko zna šta će tamo da bude sa mnom. Ljudi su
oduvek govorili: 'Kao medved si, Dmitri, ništa ne može da te ubije.' Pa, možda
je nekad i bilo tako, sad više nije. Bič, okovi, hleb i voda – ko zna koliko ću
uspeti da izdržim pre no što padnem na kolena i kažem: 'Dosta! Zatucite me!
Zadajte mi smrtni udarac i prekratite mi muke!'
„U ovom neprosvećenom gradu postoje samo dva inteligentna čoveka,
Simone, ti i senjor Arojo, a Arojo ne dolazi u obzir, ne bi priličilo, budući da
sam ubica njegove žene i tako dalje. Tako da ostaješ ti. S tobom još mogu da
razgovaram. Znam, smatraš da previše pričam i u pravu si, na neld način,
umem da budem gnjavator. Ali pogledaj s mog stanovišta. Ako ja ne govorim,
ako ne objasnim svoje postupke, ko sam onda? Vo. Niko. Možda psihopata.
Možda. Ali svakako niko i ništa, nula za koju u svem nema mesta. Ne razumeš
ti to, je l’ da? Skrt na rečima, eto šta si. Svaku reč triput meriš i jednom sečeš.
Pa dobro, ima nas svakakvih.

148
 „Voleo sam tu ženu, Simone. Kad sam je prvi put ugledao, istog časa sam
znao da je ona moja zvezda, moja sudbina. U mom postojanju otvorila se rupa,
rupa koju je ona i samo ona mogla da popuni. Istini za ljubav, još sam
zaljubljen u nju, u Anu Magdalenu, i pored toga što je zakopana u zemlju ih
spaljena u pepeo, ne znam, niko neće da mi kaže šta je od toga urađeno. Pa
šta?, reći ćeš – ljudi se zaljubljuju svakog dana. Ali ne onako kako sam ja bio
zaljubljen. Bio sam je nedostojan i to je gola, neulepšana istina. Razumeš li?
Možeš li da razumeš kako je bilo biti sa ženom, biti s njom u najpotpunijem
smislu reči, da se izrazim delikatno, kad zaboraviš gde se nalaziš i kad vreme
stane, e na to mislim, na takvu zanesenost, kad si ti u njoj i ona u tebi – kako je
biti s njom i biti svestan, negde u zabačenom uglu uma, da je nešto u svemu
tome pogrešno – ne pogrešno s moralne tačke gledišta, nikad nisam imao
vehke veze s moralom, oduvek sam bio nezavisan tip, moralno nezavisan – već
pogrešno u kosmološkom smislu, kao da planete na nebu iznad nas nisu bile
poravnate, kao da su nam govorile: Ne, ne i ne! Razumeš li? Ne, naravno da ne
razumeš i ko bi ti i zamerio. Ne polazi mi za rukom da objasnim svoje
postupke.
„Kao što rekoh, bio sam nedostojan nje, Ane Magdalene. Na kraju se svodi
na to. Nije trebalo da budem tamo, da delim postelju s njom. To nije bilo u
redu. Ogrešio sam se – o zvezde, o tamo nešto, ne znam ni ja o šta. Takav me je
osećaj mučio, nejasan osećaj koji nije hteo da me napusti. Možeš li da
razumeš? Imaš li predstavu?“
„Dmitri, nisam nimalo radoznao u vezi s tvojim osećanjima, prošlim ili
budućim. Ne moraš ništa da mi pričaš. Uopšte te ne pods tičem.“
„Dabome da me ne podstičeš! Niko ne bi mogao imati više poštovanja
prema mom pravu na privatnost! Pristojan si čovek, Simone, pripadnik
malobrojne sorte istinski pristojnih ljudi. Ali ja ne želim da imam privatnost!
Hoću da budem čovek, a čovek je životinja koja govori. Zato ti i pričam sve
ovo: zato da mogu ponovo da budem čovek, da ponovo čujem ljudski glas kako
izlazi iz ovih mojih grudi, iz Dmitrijevih grudi! A ako tebi ne mogu da kažem,
kome ću? Ko mi ostaje? Stoga, pusti me da ti kažem: radili smo to, vodili
ljubav, nas dvoje, kad god smo mogli, kad god smo našli sat vremena ili makar
minut, dva ili tri. Mogu da govorim iskreno o svemu tome, zar ne? Zato što
nemam nikakvih tajni pred tobom, Simone – ne otkako si pročitao ona pisma
koja nisi smeo da pročitaš.
„Ana Magdalena. Video si je, Simone, i mora da se slažeš, bila je lepotica,
istinska lepotica, prava-pravcata, besprekorna od glave do pete. Trebalo je da
se ponosim što držim u naručju jednu takvu lepoticu, ali nisam. Ne, ja sam se
stideo. Zato što je zasluživala bolje, bolje od ružne, maljave neznalice i

149
nikogovića poput mene. Setim se onih njenih Uadnih ruku, hladnih kao
mermer, kako me grle, kako me uvlače u nju – mene! mene! – i odmahnem
glavom. Ima u tome nečega pogrešnog, Simone, nečega veoma pogrešnog.
Lepotica i zver. Zato sam rekao kosmološki. Nekakva greška među zvezdama ili
planetarna, nekakva zbrka.
„Ne želiš da me podstičeš i ja to cenim, stvarno cenim. Veoma učtivo od
tebe. Ipak, sigurno se pitaš kako je Ana Magdalena posmatrala celu stvar. Jer
ako sam je uistinu bio nedostojan, a siguran sam da je tako, odakle onda ona u
krevetu sa mnom? A odgovor, Simone, glasi: stvarno ne znam. Šta li je videla u
meni kad je imala muža koji je nje bio hiljadu puta dostojniji, mužakoji ju je
voleo i koji je tu svoju ljubav dokazao, ili je barem tako govorila?
„Nesumnjivo ti na pamet pada ttćpohota: da je Ana Magdalena morala
pohotno želeti ono što sam nudio, šta god to bilo. Ali nije bilo tako! Sva je
pohota bila na mojoj strani. Na njenoj, ništa sem milošte i ljupkosti, kao da je
boginja silazila s nebesa da udostoji smrtnika nagoveštaja besmrtnog bića.
Trebalo je da joj se klanjam, i jesam, uistinu jesam, sve do onog kobnog dana
kad je sve pošlo po zlu. Zato odlazim u rudnike soli, Simone; zbog svoje
nezahvalnosti. Strašan je greh, nezahvalnost, možda najgori od svih. Odakle je
došla, ta moja nezahvalnost? Ko zna. Štono kažu, srce čovekovoje mračna
šuma.26 Bio sam zahvalan Ani Magdaleni, sve dok jednog dana – traas! – tek
tako, nisam postao nezahvalan.
„A zašto? Zašto sam joj učinio to poslednje – to konačno? Razbijam glavu
– zašto, budaletino, zašto, zašto? – ali odgovora nema. Jer nema nimalo sumnje
da se kajem zbog toga. Da mogu da je vratim otud gde je sad, iz njene rupe u
zemlji ili iz praha razvejanog po talasima, uradio bih to za tren oka. Puzao bih
pred njom: Hiljadu puta se kajem, anđele moj, rekao bih (tako sam je ponekad
zvao, anđele moj), nikad više neću to uraditi. Ali nema vajde od kajanja, zar ne
– od kajanja, od skrušenosti. Vreme je poput strele: ne možeš da ga vratiš.
Nema povratka.
„U bolnici ne razumeju te stvari. Lepota, milošta, zahvalnost – za njih je
sve to zatvorena knjiga. Zaviruju mi u glavu sa svojim lampama i
mikroskopima i teleskopima, traže žicu u kratkom spoju ih prekidač koji je
uključen a trebalo bi da je isključen. Ali nije greška u mojoj glavi, greška je u
mojoj duši!, kažem im, ali naravno, ne obraćaju pažnju. Ili mi daju tablete.
Progutaj ovo, kažu, da vidimo hoće li te dovesti u red. – Tablete ne deluju na
mene, kažem im, samo će bič delovati! Išibajte me!
26Iz romana Profesorova kuća, am. književnice Vile Kater (1873-1947): „Tuđe srce je mračna šuma,
uvek, bez obzira na to koliko je blisko našem.“ (The heart of another is a dark forest, always, no
matter how close it has been to one's own.) (Prim. prev.)

150
 „Samo će bič delovati na mene, Simone, bič i rudnici soh. Kraj priče. Hvala
što si me saslušao. Odsad pa nadalje, obećavam, moje usne biće zapečaćene.
Sveto ime Ane Magdalene nikad više neće preći preko njih. Godinu za godinom
radiću ćutke kopajući so za dobre ljude ove zemlje, sve dok jednog dana ne
posustanem. Moje srce, moje verno, staro medveđe srce će popustiti. A kad
budem izdisao, blažena Ana Magdalena će sići, hladna i prelepa kao i uvek, i
staviti mi prst na usne. Dođi, Dmitri, reći će, pridruži mi se na drugom svetu,
gde je prošlost oproštena i zaboravljena. Tako ja to zamišljam.“
Dmitri se zagrcne izgovarajući oproštena i zaboravljena. U očima mu
svetlucaju suze. On, Simon, bude dirnut i protiv svoje volje. Potom se Dmitri
pribere. „Nego, šta sam hteo da te zamolim“, kaže. „Mogu li da ostanem preko
noći? Mogu li da prespavam ovde, da skupim snagu? Zato što će sutrašnji dan
biti dug i težak.“
„Ako obećaš da ćeš ujutru da odeš i ako se zakuneš da te nikad više neću
videti, baš nikad, onda da, možeš da prespavaš ovde.“
„Kunem se! Nikad više! Kunem se majkom! Hvala ti, Simone! Pravi si drug.
Ko bi rekao da ćeš ti, najispravniji, najčestitiji čovek u gradu, biti na kraju onaj
koji pomaže i podstiče kriminalca. Još samo jedna usluga. Možeš li da mi
pozajmiš nešto odeće? Ponudio bih ti da je otkupim, ali nemam ni novčića, u
bolnici su mi sve uzeli.“
„Daću ti i odeću, daću ti novac, daću ti šta god treba samo da te se rešim.“
„Tvoja velikodušnost me postiđuje. Stvarno. Zgrešio sam spram tebe,
Simone. Sprdao sam se na tvoj račun tebi iza leđa. Nisi to znao, zar ne?“
„Mnogi se sprdaju na moj račun. Navikao sam na to. Ne dotiče me.“
„Znaš li šta je Ana Magdalena rekla za tebe? Rekla je da se pretvaraš da si
uzoran građanin i razborit čovek, ali da si zapravo samo izgubljeno dete. To su
bile njene reči: dete koje ne zna gde živi ni šta hoće. Pronicljiva žena, zar ne?
Dok ti, rekla je misleći na mene, Dmitrija – ti barem znaš šta hoćeš, toliko
barem može da se kaže za tebe. I to je istina! Oduvek sam znao šta hoću i
volela me je zbog toga. Žene vole muškarca koji zna šta hoće, koji ne okoliša.
„Još samo nešto, Simone. Ima li nečega za jelo, da se okrepim pre puta koji
me čeka?“
„Uzmi sve što pronađeš u kredencu. Ja odoh u šetnju. Treba mi svežeg
vazduha. Zadržaću se malo duže.“
Kad se sat vremena kasnije vrati, Dmitri spava u njegovom krevetu.
Tokom noći budi ga njegovo hrkanje. On ustane sa sofe i prodrma ga. „Hrčeš“,
kaže mu. Dmitri bučno uzdahne i okrene se. Minut kasnije, hrkanje se nastavi.

151
 Sledeće čega postane svestan jeste da su ptice počele da se javljaju u
krošnjama. Veoma je hladno. Dmitri nemirno korača po sobi. „Moram da
krenem“, šapne. „Pominjao si novac i odeću.“
On ustane, upali svetlo i pronađe Dmitriju jednu košulju i pantalone. Iste
su visine, njih dvojica, ali Dmitri ima šira ramena, snažnije grudi i širi struk:
jedva uspe da zakopča košulju. On da Dmitriju stotinu reala iz svog novčanika.
„Uzmi moj kaput“, kaže mu. „Tu je iza vrata.“
„Imaš moju večnu zahvalnost“, kaže Dmitri. „A sad moram da krenem u
susret sudbini. Pozdravi maka u moje ime. Bude li iko zapitkivao, kaži im da
sam seo u voz za Novilju.“ Potom zastane. „Simone, rekao sam ti da sam sam
otišao iz bolnice. To nije sasvim tačno. Štaviše, to je presna laž. Tvoj mali mi je
pomogao. Kako? Pozvao sam ga. Dmitri vapi za slobodom, rekao sam. Možeš li
da pomogneš? Sat kasnije bio je tamo i izveo me je, baš kao i prvi put. Cisto kao
suza. Niko nas nije primetio. Sablasno. Kao da smo bili nevidljivi. To je sve.
Pomislih da ti ipak kažem, da ne ostane ništa nerazjašnjeno među nama.“

152
 Dvadeseto poglavlje

Klaudija i Ines planiraju događaj u Modas Modernas: reviju nove prolećne

mode. Modas Modernas još nikad nije organizovala reviju: dok su dve žene
zauzete nadgledanjem krojačica, angažovanjem manekenki i poručivanjem
reklama, Dijego je zadužen da brine o dečaku. Ali Dijego nije dorastao tom
zadatku. Našao je društvo u Estrelji i skoro stalno izlazi s njim. Ponekad
ostane cele noći u gradu, vrati se tek u zoru i spava do podneva. Ines ga grdi,
ali on nimalo ne mari. „Nisam ja dadilja“, kaže joj. „Ako ti treba dadilja, zaposli
je.“
David sve to ispriča njemu, Simonu. Pošto mu je dosadno samom u stanu,
dečak mu se pridružio na njegovim obilascima ulica biciklom. Dobro sarađuju.
Dečakova energija kao da nema kraja. Trči od kuće do kuće, gura u poštanske
sandučiće letke koji otvaraju novi svet čuda: tu nisu samo privezak za ključeve
koji svetli u mraku, Čudesni steznik koji topi salo dok spavaš i Elektro-pas koji
laje svaki put kad neko zazvoni na vrata, nego i senjora Viktriks, astralne
konsultacije, samo uz prethodno zakazivanje; i Klovn Ferdi, koji će
garantovano uveseliti vašu sledeću zabavu; da se i ne govori o tečajevima
kuvanja, meditacije i kanalisanja besa, i dvema picama po ceni jedne.
„Simone, šta ovo znači?“ upita dečak pružajući mu letak odštampan na
jeftinom smeđem papiru.
Čovek je merač svih stvari, piše tamo. Predavanje eminentnog naučnika dr
Havijera Morena. Institut za napredne studije, četvrtak, 20 sati. Ulaz slobodan;
donacije se primaju sa zahvalnošću.
„Nisam siguran. Biće da je taj geometar. Geometri premeravaju zemlju i
dele je na parcele, koje drugi ljudi posle kupuju i prodaju. Ne bi ti bilo
zanimljivo.“
„A ovo?“ kaže dečak.
„Voki-toki. Besmislen naziv za telefon bez žica. Nosiš ga sa sobom i
razgovaraš s drugarima na daljinu.“
„Je l’ mogu da dobijem jedan takav?“
„Dolaze u parovima, jedan za tebe i drugi za tvog drugara. Devetnaest
zarez devedeset pet reala. Mnogo para za igračku.“

153
 „Piše – Požurite još malo pa nestalo.“
„Ne obraćaj pažnju na to. Uveravam te da ovaj svet neće ostati bez voki-
tokija.“
Dečak je pun pitanja o Dmitriju. „Šta misliš, je li dosad stigao u rudnike
soli? Hoće li tamo stvarno da ga išibaju? Kada ćemo moći da ga posetimo?“
On odgovara onoliko istinito koliko može, s obzirom na to da ne zna ništa
o rudnicima soli. „Siguran sam da zatvorenici ne provode sve vreme samo
kopajući so“, kaže on. „Začelo ima dana kad im je dozvoljeno da igraju fudbal
ili čitaju knjige. Dmitri će nam pisati kad se smesti, reći će nam nešto o svom
novom životu. Naprosto moramo da budemo strpljivi.“
Teže mu je da odgovori na pitanja o zločinu zbog kog je Dmitri otišao u
rudnike soli, na pitanja koja se stalno iznova vraćaju: „Kad je naterao srce Ane
Magdalene da stane, je li nju to bolelo? Zašto je poplavila? Hoću li i ja da
poplavim kad umrem?“ Najteže od svih je pitanje: „Zašto ju je ubio? Zašto,
Simone?“
On ne želi da izvrdava dečakova pitanja. Ostanu li bez odgovora, lako
mogu da počnu da ga izjedaju. Stoga izmisli najlakšu, najpodnošljiviju moguću
priču. „Dmitri je na nekoliko minuta poludeo“, kaže. „Nekim ljudima se to
dešava. Nešto im pukne u glavi. Dmitri je u glavi poludeo, i u tom ludilu je ubio
osobu koju je voleo najviše na svem. Ubrzo potom je došao k sebi. Ludilo je
otišlo, a njega je obuzelo kajanje. Očajnički je pokušavao da vrati Anu
Magdalenu u život, ali nije znao kako. Stoga je odlučio da postupi časno.
Priznao je svoj zločin i zatražio da bude kažnjen. I sad je otišao u rudnike soli
da oduži svoj dug – dug prema Ani Magdaleni i senjoru Aroju, i prema
dečacima i devojčicama s Akademije koji su izgubili nastavnicu koju su mnogo
voleli. Svaki put kad posolimo jelo, možemo da se podsetimo da time
pomažemo Dmitriju da oduži svoj dug. A jednog dana u budućnosti, kada taj
dug bude u potpunosti odužen, može da se vrati iz rudnika soli i da svi
budemo ponovo zajedno.“
„Ali ne i Ana Magdalena.“
„Ne, ne Ana Magdalena. Da bismo nju videli, moraćemo da sačekamo da
odemo na drugi svet.“
„Doktori su hteli da daju Dmitriju novu glavu, onu koja neće da poludi.“
„Tako je. Hteli su da se postaraju da on nikad više ne poludi. Nažalost,
potrebno je vreme da se nekom zameni glava, a Dmitriju se žurilo. Otišao je iz
bolnice pre no što su doktori stigli da izleče njegovu staru glavu ili da mu daju
novu. Zurilo mu se da počne da odužuje svoj dug. Smatrao je da je važnije da
oduži svoj dug nego da mu izleče glavu.“
„Ali može opet da poludi, je l’ da, ako još ima svoju staru glavu.“

154
 „Dmitrija je u ludilo odvela ljubav. U rudnicima soli neće biti žena u koje
bi se zaljubio. Prema tome, šanse da Dmitri opet poludi su veoma male.“
„Ti nećeš da poludiš, je l’ da, Simone.“
„Neću. Nemam tu vrstu glave, tu koja poludi. Niti je ti imaš. I to je veoma
dobro po nas.“
„Ali Don Kihot ju je imao. Imao je tu vrstu glave koja poludi.“
„Tačno. Ali Don Kihot i Dmitri su veoma različiti ljudi. Don Kihot je bio
dobar, pa je njega njegovo ludilo navodilo da čini dobra dela, poput spašavanja
lepih gospi od aždaja. Don Kihot je uzor na koji treba da se ugledaš u životu.
Ali Dmitri nije. Od Dmitrija ne možeš da naučiš ništa dobro.“
„Zašto?“
„Zato što Dmitri, sem tog ludila koje ima u glavi, nije dobar čovek, nema
dobro srce. U prvi mah se čini prijateljski raspoložen i vehkodušan, ali to je
samo spolja i namenjeno je da te zavara. Čuo si ga kad je rekao kako je poriv
da ubije Anu Magdalenu došao iznenada, kao niotkud. To nije istina. Nije
došao niotkud. Došao je iz njegovog srca, gde je odavno vrebao čekajući da
napadne, poput zmije.
„Ti i ja, Davide, ne možemo da uradimo ništa da pomognemo Dmitriju.
Sve dok odbija da pogleda u svoje srce i suoči se s onim što tamo ugleda, on se
neće promeniti. Kaže kako želi da bude spašen, ali jedini način da čovek bude
spašen jeste da spase samog sebe, a Dmitri je previše lenj, previše zadovoljan
sobom takvim kakav jeste, da to uradi. Da li me razumeš?“
„A mravi?“ upita dečak. „Imaju li i mravi rđava srca?“
„Mravi su insekti. Nemaju krv, pa prema tome nemaju ni srce.“
„A medvedi?“
„Medvedi su životinje, pa je njihovo srce stoga samo srce, ni dobro ni
rđavo. Zašto pitaš za mrave i medvede?“
„Možda bi doktori trebalo da uzmu medvedovo srce i stave ga u Dmitrija.“
„Zanimljiva ideja. Nažalost, doktori još nisu dokučili kako da prebace
medveđe srce u ljudsko biće. Sve dok to ne bude moglo da se izvede, Dmitri će
morati da snosi odgovornost za svoje postupke.“
Dečak mu na to dobaci pogled koji mu je teško da protumači:
zabavljenost? sprdnja?
„Zašto me tako gledaš?“ upita on. „Zato.“
Dan se završi. On odvede dečaka kod Ines i vrati se u svoju sobu, koju
uskoro prekrije magla koje se grozi. Naspe sebi čašu vina, potom još jednu.
Jedini način da čovek bude spašen jeste da spase samog sebe. Dete mu traži
objašnjenje, a od njega ne dobije ništa sem neiskrenih, opasnih besmislica.
Oslanjanje na samog sebe. Da on, mora da se osloni na samog sebe, kakve bi

155
nade u spasenje imao? Spasenje od čega? Od dokonosti, od besciljnosti, od
metka u glavu.
On izvadi iz ormara futrolu, otvori koverat i zagleda se u devojku s
mačkom u naručju, devojku koja će dve decenije kasnije izabrati baš tu svoju
sliku da je pokloni svom ljubavniku. Potom ponovo pročita pisma, od počedca
do kraja.

Hoakin i Damijan su se sprijateljili s dvema devojčicama iz internata.

Pozvali smo ih danas s nama na plažu. Voda je ledeno hladna, ali svi su
poskakali u nju i kao da ne mare. Bili smo srećna porodica među mnogim
drugim srećnim porodicama, ali ja, da budem iskrena, nisam zaista bila tamo.
Bila sam odsutna. Bila sam s tobom, jednako kao što sam u srcu s tobom svakog
minuta svakog dana. Huan Sebastijan to sluti. Činim sve što mogu da se oseća
voljen, ali svestanje da se nešto među nama promenilo. Moj Dmitri, kako čeznem
za tobom, kako zadrhtim kad pomislim na tebe! Čitavih deset dana! Hoće li
vreme ikada proći?…
Noću ležim budna i mislim na tebe, nestrpljiva da vreme prođe, nestrpljiva
da se opet nađem gola u tvom naručju…
Veruješli u telepatiju? Stajala sam na litici i gledala nekud preko mora
usredsređujući svu svoju energiju na tebe, i došao je trenutak kad mogu da se
zakunem da sam čula tvoj glas. Izgovorio si moje ime, a ja sam ti odgovorila. To
se dogodilo juče, u utorak; mora da je bilo oko deset ujutru. Je li i s tobom bilo
isto? Jesi li me čuo? Da li mi to možemo da razgovaramo kroz daljinu koja nas
deli? Kaži mi da je to istina!…
Čeznem za tobom, mili moj, čeznem apasionadamente! Još samo dva dana!

On složi pisma, vrati ih u koverat. Voleo bi da veruje da su sva falsifikati

koje je napisao sam Dmitri, ali nisu. Upravo su to što kazuju da jesu: reči
zaljubljene žene. Neprestano upozorava malog na Dmitrija. Ako hoćeš uzor u
životu, kaže mu, ugledaj se na mene: ugledaj se na Simona, primernog
poočima, razboritog čoveka, budalu; ili, ako ne na mene a ono na bezazlenog
starog ludaka Don Kihota. Ali ako dete zaista želi da nauči nešto, ima li ikog
pogodnijeg za proučavanje od muškarca kadrog da nadahne tako neprikladnu,
tako neshvatljivu ljubav?

156
 Dvadeset prvo poglavlje

Ines izvadi iz torbice zgužvano pismo. „Htela sam da ti ga pokažem, ali

zaboravila sam“, kaže.
Adresirano na senjora Simona i senjoru Ines, napisano na papiru sa
zaglavljem Plesne akademije na kom je grb precrtan potezom pera, i s
potpisom Huana Sebastijana Aroja, pismo ih poziva na prijem u čast uglednog
filozofa Havijera Morena Gutijereza, koji će se održati u prostorijama Muzeja
lepih umetnosti. „Pratite znake do ulaza u Kale Ugo, popnite se na drugi sprat.“
Služiće se laka zakuska.
„To je večeras“, kaže Ines. „Ja ne mogu da idem, imam previše posla. A
povrh svega je sad tu i taj popis. Potpuno smo zaboravih na njega kad smo
odlučivali kada ćemo da održimo reviju, a kad smo se setili bilo je suviše
dockan, već je bilo svugde objavljeno. Revija počinje sutra posle podne u tri,
ali sve poslovne prostorije moraju da budu zatvorene najkasnije u šest, a
zaposleni poslati kućama. Ne znam kako ćemo to da izvedemo. Ti idi na taj
prijem. Povedi Davida sa sobom.“
„Šta je prijem? Šta je popis?“ hoće da zna David.
„Popis je prebrojavanje“, objasni on, Simon. „Sutra uveče će da prebroje
sve ljude u Estrelji i da sastave spisak njihovih imena. Ines i ja smo odlučili da
te sakrijemo od popisivača. Ali nećeš biti jedini. I senjor Arojo će da sakrije
svoje sinove.“
„Zašto?“
„Zašto? Iz raznih razloga. Senjor Arojo veruje da dodeljivanje brojeva
pretvara ljude u mrave. Mi pak ne želimo da ti dospeš na službene spiskove.
Što se tiče prijema, prijem je zabava za odrasle. Možeš da ideš sa mnom. Tamo
će biti i da se jede. Ako ti bude previše dosadno, možeš da odeš i posetiš
Aljošine životinje. Odavno ih nisi obišao.“
„Ako me popisu, hoće li da me prepoznaju?“
„Možda. Možda neće. Ne želimo da rizikujemo.“
„Ali hoćete li zauvek da me krijete?“

157
 „Naravno da nećemo – samo za vreme popisa. Ne želimo da im damo
razlog da te otprave u onu njihovu groznu školu u Punta Arenasu. Kad pređeš
školski uzrast, možeš da se opustiš i da budeš svoj gospodar.“
„I mogu i da imam bradu, je l’ da?“
„Možeš da pustiš bradu, da promeniš ime, možeš da uradiš koješta kako
bi izbegao da te prepoznaju.“
„Ali ja hoću da me prepoznaju!“
„Ne, nećeš, ne još, ne želiš da se izložiš toj opasnosti. Davide, mislim da ne
razumeš šta znači prepoznati ih biti prepoznat. Ali daj da sad ne raspravljamo
o tome. Kad porasteš, možeš da budeš ko god hoćeš, da radiš šta god hoćeš.
Dotad, Ines i ja želimo da radiš kako ti se kaže.“
On i dečak okasne malo na prijem. Iznenadi se kad vidi mnoštvo zvanica.
Mora da ima podosta onih koji prate rad uglednog filozofa i počasnog gosta.
Pozdrave se s Tri Sestre.
„Slušale smo predavanje maestra Morena prilikom njegove prošle
posete“, kaže Konsuelo. „Kad to beše, Valentina?“
„Pre dve godine“, odvrati Valentina. „Vrlo zanimljiv čovek. Dobro veče,
Davide, zar neću dobiti poljubac?“
Dečak poslušno poljubi obe sestre u obraz.
Pridruži im se Arojo u pratnji svoje svastike Mercedes – u sivoj svilenoj
haljini s upadljivom skerletnocrvenom mantiljom – i samog maestra Morena,
zdepastog čovečuljka duge kovrdžave kose, rošavog hca i širokih, tankih usta
nalik na žablja.
„Havijere, poznaješ Konsuelo i njene sestre, ali dozvoli da ti predstavim
senjora Simona. Senjor Simon je zavredio pravo da se nazove filozofom.
Ujedno je i otac ovog dičnog momka po imenu David.“
„David nije moje pravo ime“, kaže dečak.
„Trebalo je da dodam kako David nije njegovo pravo ime“, na to će senjor
Arojo, „ali je ime na koje se odaziva među nama. Simone, verujem da ste već
upoznali moju svastiku Mercedes, koja nam je došla u goste iz Novilje.“
On se nakloni Mercedes, koja mu se zauzvrat osmehne. Lice joj je
smekšalo od njihovog poslednjeg razgovora. Zgodna žena, na svoj poseban i
prilično zastrašujući način. On se upita kakva je bila druga sestra, ona što je
umrla.
„Šta vas dovodi u Estrelju, senjor Moreno?“ upita on iz čiste pristojnosti.
„Ja mnogo putujem, senjor. Moja profesija pretvorila me je u putnika,
peripatetika.27 Držim predavanja širom zemlje, po raznim institutima. Ali, da

27 Aristotelov učenik; takođe, neko ko zbog posla ide od mesta do mesta. (Prim. prev.)

158
budem iskren, u Estrelju sam došao da vidim svog starog prijatelja Huana
Sebastijana. Nas dvojica se odavno znamo. U starim danima smo zajedno
držali časovničarsku radnju. Takođe, svirah smo u jednom kvartetu.“
„Havijer je vrhunski violinista“, kaže Arojo. „Vrhunski.“
Moreno slegne ramenima. „Možda, ali svejedno samo amater. Kao što
rekoh, imali smo mali zajednički posao, ali onda je Huan Sebastijan počeo da
gaji sumnje i, da skratim dugu priču, zatvorili smo radnju. On je stvorio svoju
Plesnu akademiju, a ja sam otišao u nekom drugom pravcu. Imamo svojih
razmimoilaženja, ali uopšte uzev, na isti način doživljavamo svet. Da nije tako,
kako bismo sarađivali tolike godine?“
On se seti. „A, pa vi mora da ste onaj senjor Moreno koji je održao
predavanje o premeravanju zemljišta! David i ja smo videli oglas.“
„O premeravanju zemljišta?“ Moreno će upitno.
„Topografskom premeravanju.“
„Čovek je merač svih stvari“, kaže Moreno. „Tako glasi naslov predavanja
koje ću večeras održati. Ali uopšte neće biti reči o premeravanju zemljišta.
Govoriću o Metrosu i njegovoj intelektualnoj baštini. Mislio sam da je to
jasno.“
„Izvinjavam se. Ja sam nešto pobrkao. Radujemo se što ćemo vas slušati.
Ali na oglasu je sasvim sigurno pisalo Čovek je merač – znam zato što sam lično
distribuirao letke, to mi je posao. A ko je Metros?“
Moreno zausti da odgovori, ali uto se umeša par koji je nestrpljivo čekao
svoj red. „Maestro, ushićeni smo zbog vašeg ponovnog dolaska! Ovde u Estrelji
osećamo se potpuno odsečeni od istinskog duhovnog života! Hoće li ovo biti
vaše jedino pojavljivanje?“
Oni se udalje.
„Zašto je senjor Arojo rekao da si filozof?“ upita dečak.
„Našalio se. Valjda si dosad toliko upoznao senjora Aroja. Naziva me
filozofom baš zato što nisam filozof. Idi pojedi nešto. Ovo ima da potraje. Posle
prijema nas čeka i predavanje senjora Morena. Uživaćeš u njemu. Biće kao
čitanje bajke. Senjor Moreno će stajati na podijumu i govoriće nam o čoveku
po imenu Metros, za kog ja nikad nisam čuo ali očigledno je neko važan.“
Zakuska obećana na pozivnici sastoji se, kako se ispostavi, od velikog
lonca čaja, pre toplog nego vrućeg, i nekoliko tanjira malih, tvrdih biskvita.
Dečak zagrize jedan, napravi grimasu, ispljune ga. „Grozan je!“ kaže. On,
Simon, ćutke počisti nered.
„Stavili su previše đumbira u biskvite.“ To je Mercedes, koja se nečujno
pojavila pored njih. Nema ni traga od štapa; čini se da se s lakoćom kreće

159
nakolo. „Ali nemojte reći Aljoši. Da ga ne povredite. On i dečaci pekli su ih celo
posle podne. Znači, ti si taj čuveni David! Dečaci mi kažu da si dobar plesač.“
„Umem da plešem sve brojeve.“
„Čula sam. Plešeš li još nešto sem plesa brojeva? Umeš li da plešeš ljudski
ples?“
„Šta je ljudski ples?“
„Ti si ljudsko biće, zar ne? Umeš li da plešeš onako kako plešu ljudska
bića, kao što je plesanje od radosti ili plesanje u zagrljaju s nekim ko ti je drag?“
„Ana Magdalena nas nije to naučila.“
„Bi li voleo da te ja naučim?“
„Ne.“
„Pa, nećeš bid celovito ljudsko biće sve dok ne naučiš da radiš ono što
rade ljudska bića. Stajošne umeš? Imaš li drugove s kojima se igraš?“
„Igram fudbal.“
„Baviš se sportom, ali da li se ikad samo igraš? Hoakin kaže da nikad ne
razgovaraš s drugom decom u školi, da samo izdaješ naređenja i govoriš im šta
da rade. Je li to tačno?“
Dečak ćuti.
„Pa, s tobom svakako nije lako voditi ljudski razgovor, mladi Davide.
Mislim da ću potražiti nekoga drugog da razgovaram s njim.“ I ode, sa šoljom u
ruci.
„Zašto ne odeš i ne pozdraviš životinje?“ predloži on Davidu. „Ponesi te
Aljošine biskvite. Možda će zečevi hteti da ih jedu.“
On se vrati u društvo okupljeno oko Morena.
„O Metrosu kao čoveku ne znamo ništa“, upravo govori Moreno, „a o
njegovoj filozofiji jedva nešto malo više, budući da nije ostavio nikakve zapise.
Bez obzira na to, on je veoma značajan za savremeni svet. U najmanju ruku, to
je moje mišljenje.
„Prema jednoj verziji legende, Metros je rekao da u univerzumu nema
ničega što se ne može izmeriti. Prema drugoj verziji, rekao je kako ne može
biti nikakve apsolutne mere – odnos mere i merača je uvek relativan. Filozofi
još raspravljaju jesu li te dve tvrdnje spojive.“
„A šta vi mislite?“ upita Valentina.
„Ja stojim negde na sredini, kao što ću pokušati da objasnim u
večerašnjem predavanju. Posle toga će moj prijatelj Huan Sebastijan imati
prilike da odgovori. Osmislili smo veče kao debatu – smatrah smo da će to
doprineti da sve bude življe. Huan Sebastijan je u prošlosti kritikovao moje
zanimanje za Metrosa. On je generalno kritički nastrojen prema merama,
prema ideji da se sve u univerzumu može izmeriti.“

160
 „Da bi sve u univerzumu trebalo izmeriti“, kaže Arojo. „To nije isto.“
„Da bi sve u univerzumu trebalo izmeriti – hvala na ispravci. Zato je moj
prijatelj odlučio da batali časovničarstvo. Šta je sat, uostalom, nego
mehanizam za nametanje metrona protoku vremena?“28
„Metrona?“ Valentina će upimo. „Šta je to?“
„Metron je nazvan po Metrosu. Svaka jedinica mere kvalifikuje se kao
metron: gram, recimo, ih metar, ih minut. Bez metrona, prirodne nauke ne bi
mogle da postoje. Uzmimo, na primer, astronomiju. Kažemo da se astronomija
bavi zvezdama, ali to nije sasvim tačno. Ona se, u stvari, bavi metronima
zvezda: njihovom masom, međusobnim udaljenostima i tome shčno. Same
zvezde ne možemo da umetnemo u matematičke jednačine, ali možemo da
izvodimo matematičke operacije na njihovim metronima i tako otkrijemo
zakone univerzuma.“
Pored njega se ponovo pojavi David i počne da ga poteže za ruku.
„Simone, dođi da vidiš!“ šapne.
„Matematičke zakone univerzuma“, kaže Arojo.
„Matematičke zakone“, kaže Moreno.
Moreno govori neobično samouvereno za čoveka tako neprivlačne
spoljašnjosti.
„Fascinantno“, kaže Valentina.
„Simone, dođi da vidiš“, šapne dečak ponovo.
„Samo časak“, odvrati on.
„Stvarno fascinantno“, ponovi Konsuelo. „Ali vreme odmiče. Trebalo bi da
se polako uputimo ka Institutu. Nego, da vas pitam, senjor Arojo: kada ćete
ponovo otvoriti Akademiju?“
„Datum još nije precizno određen“, odvrati Arojo. „Mogu vam reći samo
da će Akademija, dok ne nađemo nastavnika plesa, biti isključivo muzička
akademija.“
„Mislila sam da će senjora Mercedes biti nova nastavnica plesa.“
„Avaj, ne, Mercedes ne može da ostavi obaveze koje ima u Novilji. U
Estrelju je došla da vidi sestriće, moje sinove, a ne da drži nastavu. Tek
moramo da zaposlimo nastavnika plesa.“
„Tek morate da zaposlite nastavnika plesa“, kaže Konsuelo. „O tom
čoveku, Dmitriju, ne znam ništa više od onoga što sam pročitala u novinama,
ali – izvinite što tako kažem – nadam se da ćete ubuduće više voditi računa
koga zapošljavate.“

28 Grč.: μέτρον tj. metron – mera (metar). (Prim. prev.)

161
 „Dmitri nije bio radnik Akademije“, kaže on, Simon. „Radio je kao
poslužitelj dole u muzeju. Prema tome, muzej bi trebalo da povede više računa
koga zapošljava.“
„Ubilački manijak u ovoj istoj zgradi“, kaže Konsuelo. „Zadrhtim pri samoj
pomisli.“
„Neosporno je bio ubilački manijak. Ali istovremeno i prijatnog
ponašanja. Deca s Akademije su ga volela.“ Ne zalaže se za Dmitrija već za
Aroja, čoveka u toj meri obuzetog svojom muzikom da je dozvolio da mu žena
odluta u kobnu vezu s pomoćnim radnikom. „Deca su bezazlena. Biti bezazlen
znači verovati spoljašnjem utisku. To znači otvoriti srce nekome ko ti se
osmehuje i naziva te njegovim dobrim momčetom i deli bombone šakom i
kapom.“
Javi se David. „Dmitri kaže da nije mogao da se suzdrži. Kaže da ga je
strast naterala da ubije Anu Magdalenu.“
Usledi trenutak grobne tišine. Moreno namršteno osmotri čudnog
dečkića.
„Strast nije nikakvo opravdanje“, kaže Konsuelo. „Svi mi u nekom
trenutku osećamo strast, ali ne počnemo da ubijamo ljude zbog toga.“
„Dmitri je otišao u rudnike soli“, kaže David. „Iskopaće mnogo soli, zato
da se iskupi za ubistvo Ane Magdalene.“
„Pa, postaraćemo se da na farmi ne upotrebimo ni zrnce Dmitrijeve soli,
zar ne?“ Ona strogo pogleda svoje dve sestre. „Koliko soli vredi jedan ljudski
život? Možda bi to trebalo da pitate tog vašeg Metrana.“
„Metrosa“, kaže Moreno.
„Oprostite, molim vas: Metrosa. Simone, da vas povezemo?“
„Hvala vam, ali ne treba – došao sam biciklom.“
Kad se skup raziđe, David ga uzme za ruku i povede ga niz mračno
stepenište do malog ograđenog vrta iza zgrade muzeja. Rominja kiša. Dečak
pri svedosti mesečine otvori rezu na kapiji i uvuče se četvoronoške u kućicu.
Kokoške se uzbunjeno raskokodaču. Dečak izađe noseći u naručju stvorenje
koje se otima: jagnje.
„Pogledaj, Jeremija! Pre je bio tako veliki da nisam mogao da ga
podignem, ali Aljoša je zaboravio da mu daje mleka da pije, i sad se smanjio!“
On pomiluje jagnje, koje pokuša da mu sisa prst. „Davide, niko na ovom
svem se ne smanjuje. Ako je sad mali, to nije zato što ga Aljoša nije hranio
nego zato što to nije onaj Jeremija. To je novi Jeremija, koji je zauzeo mesto
starog Jeremije, zato što je stari Jeremija porastao i postao ovca. Ljudi
smatraju da su mlade Jeremije ljupke i umiljate, ali o starima ne misle tako.
Niko ne žeh da mazi stare Jeremije. To je njihova nesreća.“

162
 „Gde je stari Jeremija? Mogu li da ga vidim?“
„Stari Jeremija je ponovo na pašnjacima, s ostalim ovcama. Jednog dana,
kad budemo imah vremena, možemo da odemo i da ga potražimo. Ali sad
moramo da prisustvujemo predavanju.“
Napolju na Kale Ugo, kiša se pojačala. Kad on i dečak oklevajući zastanu
na izlazu, začuje se promukli šapat: „Simone!“ Pred njima se pojavi spodoba u
nekakvom ogrtaču ih ćebetu, ruka im da znak da priđu. Dmitri! Dečak jurne
napred i zagrh ga oko butina.
„Zaboga, Dmitri, šta tražiš ovde?“ upita ljutito on, Simon.
„Psst!“ na to će Dmitri i onda, teatralnim šapatom: „Možemo li da odemo
nekud?“
„Nikud mi ne idemo“, kaže on ne spuštajući glas. „Šta tražiš ovde?“
Dmitri ga, ne odgovorivši, dograbi za lakat i gurne preko prazne ulice –
zapanji ga snaga tog čoveka – u dovratak duvandžinice.
„Dmitri, jesi li pobegao?“ upita dečak. Ushićen je; oči mu svetiucaju na
mesečini.
„Jesam“, odvrati Dmitri. „Imam neka nezavršena posla, morao sam da
pobegnem, nisam imao izbora.“
„A je l’ te sad traže sa psima tragačima?“
„Ovo vreme ne valja za izvođenje pasa tragača“, kaže Dmitri. „Previše je
mokro za njihove noseve. Psi tragači su vraćeni u štenare, da tamo sačekaju da
kiša prestane.“
„Ne pričaj gluposti“, kaže on, Simon. „Šta hoćeš od nas?“
„Simone, moramo da razgovaramo. Uvek si bio pristojan čovek, i uvek
sam imao osećaj da mogu da razgovaram s tobom. Možemo li da odemo kod
tebe? Nemaš pojma kako je kad nemaš ni kuće ni kućišta, kad nemaš gde da
spustiš glavu da se odmoriš. Prepoznaješ li kaput? Ti si mi ga dao. Ostavilo je
veliki utisak na mene to što si mi poklonio kaput. Kad su me svi pljuvali zbog
onoga što sam uradio, ti si mi dao kaput i krevet da prespavam. To može da
uradi samo istinski pristojan čovek.“
„Dao sam ti ih zato da te se rešim. Nego, pusti nas da idemo. Zuri nam se.“
„Ne!“ kaže dečak. „Dmitri, pričaj nam o rudnicima soli. Je l’ te tamo
stvarno šibaju?“
„Mogao bih mnogo toga da ispričam o rudnicima soli“, kaže Dmitri, „ah to
će morati da sačeka. Trenutno mi je na pameti nešto preče, naime, pokajanje.
Treba mi tvoja pomoć, Simone. Znaš, nikad se nisam pokajao. Sad želim da se
pokajem.“
„Mislio sam da zato imamo rudnike soli: kao mesto za pokajanje. Šta
tražiš ovde, kad bi trebalo da si tamo?“

163
 „Nije to tako jednostavno, Simone. Mogu sve da objasnim, ali potrajaće.
Moramo li baš da drhtimo na ovoj hladnoći i kiši?“
„Baš me briga što si pokisao i što ti je hladno. David i ja imamo nešto
zakazano. Poslednji put kad sam te video, rekao si da ideš u rudnike soli, da se
tamo predaš i izdržavaš kaznu. Jesi li uopšte otišao u rudnike soli ih je to bila
samo još jedna laž?“
„Kad sam otišao iz tvog stana, Simone, nameravao sam da odem u
rudnike soli. Srce mi je tako reklo. Budi muško i prihvati kaznu, kazalo je moje
srce. Ali neki drugi faktori su nenadano iskrsli. Nenadano: dobra reč. Prema
tome, ne. Zapravo nisam otišao u rudnike soli, još nisam. Izvini, Davide.
Izneverio sam te. Rekao sam ti da ću otići, a nisam otišao. •
„Istina glasi da sam razmišljao, Simone. Za mene je ovo žalosno vreme,
more me teške misli o mojoj sudbini. Bio je to veliki šok, kad sam ustanovio da
ipak nemam petlje da prihvatim ono što me sleduje, to jest, robiju u radnicima
soh. Veliki šok. Imalo je veze s mojom muškošću. Da sam muško, pravo muško,
nema sumnje da bih bio otišao tamo. Ali ustanovio sam da nisam muško. Da
nisam dovoljno muško. Da sam kukavica. To je činjenica s kojom sam morao
da se suočim. Ubica i povrh toga kukavica. Možeš li da mi zameriš što sam
uzrujan?“
Njemu, Simonu, svega je dosta. „Polazi, Davide“, kaže on. Potom se obrati
Dmitriju: „Telefoniraću pohciji – smatraj da sam te upozorio.“
Napola očekuje da se dečak pobuni. Ali ne: mališan krene za njim,
osvrnuvši se načas prema Dmitriju.
„Rugao se lonac loncu“, dovikne Dmitri za njima. „Video sam kako si
gledao Anu Magdalenu, Simone! I ti si je želeo, samo nisi bio dovoljno muško
za nju!“
Nasred ulice, po nemilosrdnom pljusku, iscrpljen, on se okrene da se
suoči s Dmitrijevom tiradom.
„Idi! Zovi svoju dragu policiju! A ti, Davide: očekivao sam od tebe nešto
bolje, stvarno. Mislio sam da si hrabri mali vojnik. Ali ne, ispade da te zapravo
drže pod svojom vlašću – ona ledena kučka Ines i ovaj čovek od papira. Toliko
su te uzeli pod svoje da je od tebe ostala samo senka. Idi! Uradi najgore što
možeš!“
Kao da iz njihovog ćutanja izvlači snagu, Dmitri izađe iz skloništa u
dovratku i, držeći kaput visoko iznad glave, kao jedro, uputi se dugačkim
koracima na dragu stranu ulice, natrag prema Akademiji.
„Simone, šta će sada da uradi?“ dečak će šapatom. „Hoće li ubiti senjora
Aroja?“

164
 „Nemam pojma. Taj čovek je lud. Srećom pa tamo nema nikoga, zato što
su svi otišli na Institut.“

165
 Dvadeset drugo poglavlje

Mada je pedalao što je brže mogao, ipak zakasne na predavanje. Trudeći

se da budu što je moguće tiši, on i dečak sednu, onako mokri, u poslednji red.
„Metros je tajanstven lik“, govori Moreno. „I, baš kao njegov drug
Prometej, donosilac vatre, možda samo lik iz legende. Bez obzira na to, pojava
Metrosa označava prekretnicu u ljudskoj istoriji: onog časa kad smo
kolektivno napustili stari način poimanja sveta, neintelektualni, životinjski
način, kad smo se odrekli nastojanja da spoznamo suštinu stvari smatrajući ga
uzaludnim, i počeli da sagledavamo svet kroz njegove metrone. Usredsredivši
pogled na fluktuacije metrona, omogućili smo sebi da otkrijemo nove zakone,
zakone kojima čak i nebeska tela moraju da se pokoravaju.
„Slično je bilo i na zemlji, gde smo u duhu nove metričke nauke izmerili
čovečanstvo i, utvrdivši da su svi ljudi jednaki, zaključili da bi svi trebalo da su
jednaki pred zakonom. Nema više robova, kraljeva, nema više izuzetaka.
„Da li je Metros merač bio rđav čovek? Jesu li on i njegovi naslednici krivi
zbog toga što su ukinuli stvarnost i zamenili je prividom, kao što tvrde neki
kritičari? Da li bi nam danas bilo bolje da se Metros nikad nije ni rodio? Dok
gledamo oko sebe, po ovom veličanstvenom Institutu, koji su osmislile
arhitekte i sagradili inženjeri koji su izučavali metrone statike i dinamike, to
izgleda kao teško održiv stav. „Hvala vam na pažnji.“
Pljesak publike, koja je ispunila salu takoreći do poslednjeg mesta,
dugotrajan je i glasan. Moreno pokupi svoje beleške i siđe s govornice.
Mikrofon preuzme Arojo. „Hvala ti, Havijere, na fascinantnom, majstorskom
izlaganju o Metrosu i njegovoj baštini, izlaganju koje si nam pružio, vrlo
primereno, iste večeri kad se održava popis, ta orgija merenja.
„Ako dozvoljavaš, kratko ću odgovoriti. Posle mog odgovora, govornica će
biti otvorena za debatu.“
On da signal. Dva brata Arojo ustanu sa svojih sedišta u prvom redu,
svuku gornju odeću i, u majici, gaćicama i zlatnim papučama, priključe se ocu
na pozornici.
„Grad Estrelja zna me kao muzičara i upravitelja Plesne akademije,
akademije koja ne pravi razliku između muzike i plesa. Zašto? Zato što mi

166
verujemo da su muzika i ples zajedno, muzika-ples, osobeni način poimanja
univerzuma, način ljudi ali i način životinja, način koji je preovladavao pre
dolaska Metrosa.
„Jednako kao što na Akademiji ne pravimo razhku između muzike i plesa,
tako ne pravimo razhku između duha i tela. Metrosova učenja sačinjavaju
novo, mentalno znanje. Stariji način poimanja potiče od zajedničkog kretanja
tela i duha, duh-telo, u ritmu muzike-plesa. U tom plesu stara sećanja izbijaju
na površinu, arhaična sećanja, znanje koje smo izgubili kad smo preko okeana
doputovali ovamo.
„Možda nazivamo sebe Akademijom, ali mi nismo akademija staraca.
Umesto toga, naši članovi su deca, u kojima su ta arhaična sećanja, sećanja na
pređašnje postojanje, daleko od zatrtih. Zato sam zamolio ova dva momka,
moje sinove Hoakina i Damijana, đake Akademije, da mi se pridruže na
pozornici.
„Metrosova učenja zasnivaju se na brojevima, ali Metros nije izmislio
brojeve. Brojevi su postojali pre Metrosovog rođenja, pre postanka
čovečanstva. Metros ih je naprosto iskoristio, podvrgao ih svom sistemu. Moja
pokojna supruga običavala je da naziva brojeve u rukama Metrosa mravljim
brojevima, koji se beskonačno pare, beskonačno se dele i množe. Kroz ples,
vratila je svoje đake istinskim brojevima, koji su večni, nedeljivi i neprebrojivi.
„Ja sam muzičar, nevičan veštini dokazivanja, kao što možda naslućujete.
Da bih vam omogućio da vidite kakav je bio svet pre dolaska Metrosa, ućutaću,
a Hoakin i Damijan izvešće za nas dva plesa: ples Dvojke i ples Trojke. Posle
toga će izvesti nešto teži ples Petice.“
On da znak. Istovremeno, na dva suprotna kraja pozornice, dečaci
započnu plesove Dvojke i Trojke. Dok igraju, nervoza koju je u njegovim,
Simonovim grudima izazvao sukob s Dmitrijem stiša se; on uspe da se opusti i
da uživa u njihovim lakim, tečnim pokretima. Premda mu je Arojova filozofija
nejasna kao i uvek, počne da uviđa, kao kroz najgušću koprenu, zašto je jedan
ples prikladan za Dvojku a drugi za Trojku, i da nazire, kao kroz najgušću
koprenu, na šta Arojo misli kad govori o plesanju brojeva, o prizivanju
brojeva.
Plesači završe u istom trenutku, u istom dahu, nasred pozornice. Načas
predahnu; potom, na znak svog oca koji ih sada prati na flauti, zajedno
započnu ples Petice.
Jasno mu je zašto je Arojo rekao da je Petica teška: teška je za plesače, ali i
za posmatrače. S Dvojkom i Trojkom osećao je nekakvu silu u svom telu –
plimu krvi ih kako bi god to nazvao – kako se kreće u skladu s udovima

167
dečaka. S Peticom je taj osećaj izostao. Ples ima nekakav obrazac – koji
nejasno poima – ali njegovo telo je preglupo, pretromo da ga pronađe i prati.
On pogleda na trenutak u Davida pored sebe. David se mršti; usne mu se
nemo pomeraju.
„Nešto nije u redu?“ upita on. „Ne rade to kako treba?“
Dečak nestrpljivo odmahne glavom.
Ples Petice se završi. Braća Arojo se, stojeći jedan pored drugog, okrenu
prema publici. Usledi učtiv, mada donekle zbunjen aplauz. Tog časa David
skoči sa sedišta i jurne kroz prolaz. Zatečen, on, Simon, ustane i krene za njim,
ali suviše dockan da ga spreči da se uspentra na pozornicu.
„Šta je bilo, momče?“ upita Arojo mršteći se.
„Sad je moj red“, kaže dečak. „Hoću da plešem Sedmicu.“
„Ne sad. Ne ovde. Ovo nije koncert. Vrati se na mesto.“
Usred žamora publike, on, Simon, popne se na pozornicu. „Dođi, Davide,
izazivaš pometnju.“
Dečak odlučno odbije. „Na mene je red!“
„Dobro, onda“, kaže Arojo. „Pleši Sedmicu. Kad budeš završio, očekujem
da odeš i sedneš s mirom. Slažeš li se?“
Dečak se bez reči izuje. Hoakin i Damijan se sklone; on zapleše u tišini.
Arojo posmatra, pogleda suženog od usredsređenosti, i potom podigne flautu
do usana. Melodija koju svira je jednostavna, čista i dosledna; a ipak on,
Simon, čuje da je plesač taj koji vodi, a maestro taj koji ga prati. Iz nekog
zakopanog sećanja izrone reči stub milosti, iznenadivši ga, zato što je slika koju
on ima u glavi ona sa fudbalskog igrališta, dečkić koji pršti od energije. Ali sad,
na pozornici Instituta, otkrije se zaveštanje Ane Magdalene. Kao da je zemlja
izgubila svoju silu teže, čini se da je dečak odbacio svu telesnu težinu, da je
postao čista svedost. Logika plesa mu u potpunosti izmiče, ali ipak je svestan
da se pred njim odvija nešto izuzetno; a po muku koji vlada u publici nasluti
da i narod Estrelje takođe tako misli.
Brojevi su celoviti i bespolni, rekla je Ana Magdalena; način na koji se vole
i spajaju nadilazi našu moć poimanja. Iz tog razloga, samo bespolna bića mogu
da ih prizovu. Pa, biće koje sad pleše pred njim nije ni dete ni odrastao čovek,
ni dečak ni devojčica; čak bi rekao, ni telo ni duh. Sklopljenih očiju, otvorenih
usta, zanesen, David lebdi izvodeći korake s takvom tečnom gracioznošću da
vreme stane. Toliko ponesen da čak i ne diše, on, Simon, šapne sam sebi:
Zapamti ovo! Ako se ikad u budućnosti nađešu iskušenju da posumnjaš u njega,
setise ovoga!

168
 Ples Sedmice završi se jednako naglo kao što je i započeo. Flauta utihne.
Jedva primetno zadihan, dečak se okrene prema Aroju. „Hoćete li da otplešem
Jedanaesticu?“
„Ne sad“, odvrati Arojo rasejano.
Iz stražnjeg dela gledališta, salom se razlegne uzvik. Sam uzvik je
nerazgovetan – Bravo? Slavo? – ali glas je zato poznat:
Dmitrijev. On se sneveseli. Zar taj čovek nikad neće prestati da ga
proganja?
Arojo se pribere. „Vreme je da se vratimo temi našeg predavanja, Metrosu
i njegovoj baštini“, objavi on. „Ima li pitanja koja biste želeli da postavite
senjoru Morenu?“
Ustane neki vremešni gospodin. „Maestro, ako je gotovo s dečjim
lakrdijama, imam dva pitanja. Kao prvo, senjor Moreno, rekli ste da smo se,
kao Metrosovi naslednici, izmerili i ustanovili da smo jednaki. Budući da smo
jednaki, kažete, iz toga proizlazi da bi trebalo da budemo jednaki i u očima
zakona. Više niko ne bi smeo da bude iznad zakona. Nema više kraljeva, nema
više superljudi, nema više izuzetnih bića. Ali – dolazim do svog prvog pitanja –
da li je zaista dobro ako vladavina zakona ne dopušta nikakve izuzetke? Ako
se zakon primenjuje bez izuzedca, ostaje li tu imalo mesta za milost?“
Moreno izađe i stane za govornicu. „Odlično i nimalo lako pitanje“, odvrati
on. „Ne bi li trebalo da u okvirima zakona ima prostora i za milost? Odgovor
naših zakonodavaca glasi da bi, tačno, trebalo da ima prostora za milost ili –
konkretnije rečeno – za oproštenje ili smanjenje kazne, ali samo po zasluzi.
Prestupnik ima dug prema društvu. Oproštaj duga mora da se zasluži
trudoljubivim nastojanjem na pokajanju. Tako se čuva vladavina mere:
izmerkć se, da tako kažem, istinitostprestupnikovog kajanja, i onda će se
odgovarajuća težina oduzeti od njegove kazne. Imali ste još jedno pitanje.“
Govornik se obazre naokolo. „Kratico ću. Niste pomenuli novac. A ipak,
kao univerzalna mera vrednosti, novac je sigurno glavno Metrosovo
zaveštanje. Gde bismo bih bez novca?“
Pre no što Moreno stigne da odgovori, niz prolaz se sjuri Dmitri, gologlav,
u njegovom, Simonovom, kaputu, i u jednom skoku se nade na pozornici, sve
vreme urlajući: „Dosta, dosta, dosta!
„Huane Sebastijane“, vikne on – i ne treba mu mikrofon – „Ovde sam da te
preklinjem za oproštaj.“ Okrene se prema publici. „Tako je, preklinjem ovog
čoveka za oproštaj. Znam da ste zauzeti drugim stvarima, važnim stvarima, ali
ja sam Dmitri, Dmitri izopštenik, a Dmitri nema ni stida ni srama, nema ih više
u njemu kao što nema ni mnogo čega drugog.“ On se ponovo okrene prema
Aroju. „Moram da ti kažem, Huane Sebastijane“, nastavi on bez predaha, kao

169
da je dugo uvežbavao svoj govor, „prolazim kroz velike muke u poslednje
vreme. Čak sam pomišljao da prekratim sebi život. Zašto? Zato što sam
spoznao – a gorka je to spoznaja – da nikad neću biti slobodan ukoliko se ovaj
teret krivice ne podigne s mojih ramena.“
Ako je Arojo i uzrujan, ne pokazuje to. On se dignute glave suprotstavi
Dmitriju.
„Kome da se obratim da mi olakša?“ upita Dmitri. „Zakonu? Čuo si šta je
onaj maločas rekao o zakonu. Zakon ne uzima u obzir stanje čovekove duše.
On samo izvede jednačinu, prilagodi kaznu zločinu. Uzmimo slučaj Ane
Magdalene, tvoje supruge, kojoj je život oduzet tek tako? Šta nekom neznancu,
nekom čoveku koji je nikad nije očima video, daje pravo da navuče skerletnu
odora i kaže: Doživotna robija, toliko je vredan njen život! Ili: Dvadeset pet
godina u rudnicima soli! Nema logike! Neki zločini se ne daju izmeriti! Njihove
razmere su nezabeležene!
„A i šta bi postiglo tih dvadeset pet godina u radnicima soli? Mučenje
spolja, to je sve. Da li mučenje spolja potire ono unutrašnje mučenje, onako
kako se podru plus i minus? Ne. Unutrašnje mučenje i dalje besni.“
On bez upozorenja padne na kolena pred Arojom.
„Kriv sam, Huane Sebastijane. Ti to znaš i ja to znam. Nikad se nisam
pretvarao da je drugačije. Kriv sam i silno mi je potreban tvoj oproštaj. Duša
će mi zaceliti tek kad dobijem tvoj oproštaj. Spusti ruku na moju glavu. Reci:
Dmitri, naneo si mi strašno zlo, ali opraštam ti. Reci.“
Arojo ćuti, lica zamrznutog u grimasu gađenja.
„Uradio sam nešto loše, Huane Sebastijane. Ne poričem to i ne želim da se
zaboravi. Nek se doveka pamti da je Dmitri uradio nešto loše, nešto strašno.
Ali to valjda ne znači da bi trebalo da budem proklet i izgnan u najkrajnju
tamu.29 Valjda se i meni može ukazati malo milosti. Valjda ima bar neko ko
može da kaže: Dmitri? Sećam se Dmitrija,. Uradio je nešto loše, ali matori Dmitri
u duši nije bio loš čovek. Biće mi dovoljna – ta jedna kap vode spasenja.30 Ne da
me razreši greha već samo da me prepozna kao čoveka, da kaže: Još je naš, još
je jedan od nas.“
U stražnjem delu gledališta začuje se neka mala pometnja. Niz prolaz
između sedišta odlučnim korakom naiđu dva uniformisana policajca.
29 U hrišćanstvu, „najkrajnja tama“ je mesto koje se triput pominje u Jevanđelju po Mateju (8:12,
22:13 i 25:30), u koje neko može da bude „izagnan“ i tamo će „biti plač i škrgut zuba“ (koji se
pominje još i u Mateju 13:42 i 24:51, i u Luki 13:28). Generalno, veruje se da je to pakao, međutim,
mnogi hrišćani najkrajnju tamu tumače opštije, kao mesto odvojenosti od Boga ili od metaforičke
„svadbene gozbe“ Hristove po Njegovom Drugom dolasku (na koju neće biti primljeni oni koji
odbiju da obuku „svadbeno ruho“. (Prim. prev.)
30 Npr. „voda s izvora spasenja“, Isaija 12:3. Spasenje i pročišćenje vodom pominje se na mnogo

mesta u Starom i Novom zavetu. (Prim. prev.)

170
 Dmitri ustane, ruku podignutih iznad glave. „Znači, ovako mi odgovarate“,
uzvikne. „Odvedite i zaključajte ovu nezgodnu dušu. Ko je odgovoran za ovo? Ko
je pozvao policiju? Gde se kriješ, Simone? Pokaži se! Posle svega kroz šta sam
prošao, misliš da me je strah zatvorske ćelije? Ništa što mi možete uraditi ne
može da se poredi s onim što radim sam sebi. Izgledam li vam kao srećan
čovek? Ne, ne izgledam. Izgledam kao čovek potonuo u najcrnji jad, zato što se
tamo i nalazim, noću i danju. Samo me ti, Huane Sebastijane, možeš izvući iz
dubokog bunara mog jada, zato što si ti taj kome sam naneo zlo.“
Policajci su u međuvremenu zastali pred samom pozornicom. Mladi su,
golobradi momci, i obasjani bleštavim svetlima najednom nesigurni u sebe.
„Naneo sam ti zlo, Huane Sebastijane, naneo sam ti neopisivo zlo. Zašto
sam to uradio? Nemam pojma. Ne samo da nemam pojma zašto sam to uradio
nego ne mogu ni da verujem da sam to uradio. To je istina, gola istina. Kunem
se. Neshvatljivo je – neshvadjivo spolja i neshvatijivo iznutra. Da činjenice nisu
stajale tik preda mnom, našao bih se u iskušenju da se složim sa sudijom –
sećaš li se onog sudije na suđenju? – u iskušenju da kažem: Nisam ja, neko
drugi je to uradio. Ali dabome, to nije istina. Nisam, doduše, ni šizofreničan ni
hebefreničan, niti sam išta od svega ostalog što kažu da bih mogao da budem.
Nisam odvojen od stvarnosti. Noge su mi čvrsto na zemlji i oduvek su i bile.
Ne: to jesam bio ja. Misterija, a opet, nije misterija. Misterija koja nije misterija.
Kako to da sam ja počinio to nedelo – ja, od svih ljudi? Možeš li mi pomoći da
odgovorim na to pitanje, Huane Sebastijane? Može li mi iko pomoći?“
Razume se, taj čovek je lažov do srži kostiju. Razume se da je njegovo
kajanje izmišljotina, deo plana skovanog ne bi li se spasao rudnika soli. Bez
obzira na to, kad on, Simon, pokuša da zamisli kako je taj čovek, koji je svakog
dana odlazio do kioska na trgu da napuni džepove lizalicama za decu, mogao
da stegne ruke oko alabasterskog vrata Ane Magdalene i steže ga dok je život
ne napusti, mašta ga izneveri. Izneveri ga ih se uplaši. To što je taj čovek
uradio možda nije prava misterija, ali svejedno jeste misterija.
Pozadi s pozornice začuje se zvonki glas dečaka. „Zašto od mene ne
zatražiš odgovor na to pitanje? Tražiš ga od svih ostalih, ali nikad od mene!“
„Živa istina“, kaže Dmitri. „Pogrešio sam, trebalo je i od tebe da ga tražim.
Reci mi, lepi moj mah plesaču, šta bi trebalo da uradim sa sobom?“
Skupljajući hrabrost, dva mlada pohcajca krenu s namerom da se popnu
na pozornicu. Arojo im odlučnim pokretom ruke pokaže da to ne čine.
„Ne!“ uzvikne dečak. „Moraš stvarno da mi zatražiš!“
„U redu“, kaže Dmitri, „stvarno ću ti zatražiti.“ On ponovo klekne, sklopi
ruke i složi staložen izraz hca. „Molim te, Davide, reci mi – ne, ne vredi, ne

171
mogu ja ovo. Premlad si, dečko moj. Moraš da budeš odrastao pa da razumeš
ljubav i smrt i tome slično.“
„Uvek mi to kažeš, Simon mi to uvek kaže – Ne razumeš, premlad si. Ali
razumem! Traži od mene, Dmitri! Traži!“
Dmitri ponovi čitavu predstavu sklapanja ruku, zatvaranja očiju i
puštanja da mu lice postane bezizrazno.
„Traži mi, Dmitri!“ Dečak sada doslovno urla.
U publici nastane komešanje. Ljudi počnu da ustaju i odlaze. On uhvati
pogled Mercedes, koja sedi u prvom redu. Ona podigne ruku, gestom koji mu
ne pođe za rukom da shvati. Tri Sestre sede pored nje kamenih lica.
On, Simon, da policajcima znak. „Dosta je, Dmitri, predstava je gotova.
Vreme je da ideš.“
„Tako, znači“, kaže Dmitri normalnim glasom. „Natrag u ludaru. Natrag u
moju samotnu ćeliju. Zašto ne kažeš svom malom, Simone, šta ti se kradom
mota po glavi? Tvoj otac ih ujak, ih kako god se već naziva, previše je fin da ti
kaže, mladi Davide, ali potajno se nada da ću da prerežem sebi grlo, da ću
pustiti da mi krv oteče u kanalizaciju. Potom mogu da održe sudski pretres i
zaključe kako je do tragedije došlo dok je ravnoteža uma preminulog bila
poremećena, i to će biti kraj Dmitrija. Slučaj zaključen. E pa, da ti kažem, neću
da se ubijem. Nastaviću da živim i nastaviću da ti dodijavam, Huane
Sebastijane, sve dok ne popustiš.“ S naporom, držeći lisicama vezane ruke
iznad glave, ponovo pokuša da padne ničice. „Oprosti mi, Huane Sebastijane,
oprosti mi!“
„Vodite ga“, kaže Simon.
„Ne!“ vikne dečak. Zajapuren je, ubrzano diše. Podigne ruku i dramatično
upre prstom. „Moraš da je dovedeš natrag, Dmitri! Dovedi je natrag!“
Dmitri se s mukom uspravi u sedeći položaj, pa protrlja čekinjavu bradu.
„Koga da dovedem, mladi Davide?“
„Znaš koga! Moraš da dovedeš Anu Magdalenu natrag!“
Dmitri uzdahne. „Kamo sreće da mogu, momče, kamo sreće da mogu.
Veruj mi, da se Ana Magdalena sad nekako pojavi pred nama, pao bih joj pred
noge i oprao ih svojim suzama radosnicama. Ali neće se vratiti. Nema je više.
Ona pripada prošlosti, a prošlost je zauvek ostala iza nas. To je zakon prirode.
Čak ni zvezde ne mogu da plivaju protiv struje vremena.“
Za sve vreme Dmitrijevog govora, dečak drži ruku visoko podignutu, kao
da samo tako može da održi snagu svoje zapovesti; ali njemu, Simonu, a
možda i Dmitriju, jasno je da posustaje. Oči su mu pune suza.
„Vreme je da idem“, kaže Dmitri. On dozvoli policajcima da ga podignu na
noge. „Da se vratim kod doktora. Zašto si to uradio, Dmitri? Zašto? Zašto?

172
Zašto? Ali možda ne postoji nikakvo zašto. Možda je to isto kao da pitaš zašto
je pile pile, ili zašto postoji univerzum a ne ogromna rupa na nebu. Tako je
kako je. Ne plači, mali moj. Strpi se, sačekaj dok ne dođeš na onaj svet, i onda
ćeš ponovo videti Anu Magdalenu. Uvek misli na to.“
„Ne plačem“, kaže dečak.
„Plačeš. Ništa ne smeta da se čovek dobro isplače. Plač ti pročisti sistem.“

173
 Dvadeset treće poglavlje

Osvanuo je dan popisa, ujedno i dan revije u Modas Modernas. Dečak se

probudi bezvoljan, naduren, bez apetita. Da nije bolestan? On, Simon, opipa
mu čelo, ali hladno je.
„Jesi li sinoć video Sedmicu?“ hoće da zna dečak.
„Naravno. Nisam mogao da skinem pogled s tebe. Predivno si plesao. Svi
su tako mislili.“
„Ali jesi li video Sedmicu?“
„Misliš na broj sedam? Nisam. Ja ne vidim brojeve. To je moja mana.
Vidim samo ono što mi je pred očima. Znaš to.“
„Šta ćemo danas da radimo?“
„Posle svih sinoćnjih uzbuđenja, mislim da bi trebalo da provedemo
miran dan. Predložio bih ti da zavirimo na Inesinu modnu reviju, ali ne
verujem da će muškarci biti dobrodošli. Možemo da odemo po Bolivara, ako
hoćeš, i da ga izvedemo u šetnju, pod uslovom da se do šest sklonimo s ulice.
Zbog policijskog časa.“
Očekuje bujicu pitanja zašto?, ali dečak ne pokaže nimalo interesovanja za
policijski čas. Gde je sada Dmitri?, drugo je pitanje koje ne dolazi. Jesu li sinoć
poslednji put videli Dmitrija? Mogu li da počnu da ga zaboravljaju? On se
pomoli da je tako.
Kako se ispostavi, bude skoro ponoć kad popisivači pokucaju na vrata. On
probudi dečaka i onako napola usnulog, kenjkavog, umota ga u ćebe i smesti
ga u orman. „Ni glasa“, šapne mu. „Važno je. Ni glasa.“
Popisivači, mladi par, izvine se zbog toga što dolaze tako dockan. „Ne
poznajemo ovaj deo grada“, kaže žena. „Kakav lavirint krivudavih ulica i
uličica!“ On ih ponudi čajem, ali žuri im se. „Imamo dugačak spisak adresa koje
još moramo da obiđemo“, kaže ona. „Bićemo cele noći na nogama.“
Sve bude gotovo za tren oka. On je unapred popunio traženi obrazac. Broj
članova porodice: „JEDAN“, napisao je. Bračni status: „NEOŽENJEN.“
Kad odu, on oslobodi čvrsto zaspalog dečaka iz njegovog privremenog
zatvora i vrati ga u krevet.

174
 Ujutru odšetaju u posetu Ines. Ona i Dijego upravo doručkuju; vedra je i
raspoložena kao što samo može biti, raspričala se o reviji koja je – svi se slažu
– bila veoma uspešna. Gospođe iz Estrelje sjatile su se da vide novu prolećnu
liniju. Duboki izrezi, visoki struk i jednostavno oslanjanje na crno i belo
osvojili su opšte odobravanje. Pretprodaja je prevazišla sva očekivanja.
Dečak sluša staklastih očiju.
„Pij to mleko“, kaže mu Ines. „Od mleka ćeš imati jake kosti.“
„Simon me je zaključao u orman“, kaže on. „Nisam mogao da dišem.“
„Samo dok su popisivači bili tu“, kaže on, Simon. „Fini mladi par, veoma
učtiv. David je bio tih kao miš. Videli su samo usamljenog matorog neženju
koji se tek probudio. Bilo je gotovo za pet minuta. A još niko nije za pet minuta
umro od gušenja.“
„I ovde je bilo isto“, kaže Ines. „Ušli i izašli za pet minuta. Bez ikakvih
pitanja.“
„I tako David ostaje nevidljiv“, kaže on, Simon. „Čestitam, Davide. Ponovo
si im izvrdao.“
„Do sledećeg popisa“, kaže Dijego.
„Do sledećeg popisa“, složi se on, Simon.
„Pored tolikih miliona duša koje valja da prebroje“, kaže Dijego, „šta
smeta ako jednu ispuste?“
„Stvarno, šta smeta“, nadoveže se on, Simon.
„Jesam li stvarno nevidljiv?“ upita dečak.
„Nemaš ime, nemaš broj. Dovoljno da budeš nevidljiv. Ali ne brini, mi te
vidimo. Vidi te svako ko ima oči u glavi.“
„Ne brinem“, kaže dečak.
Začuje se zvono na vratima: neki mladić, sav znojav i zajapuren posle
duge vožnje, s pismom u rukama. Ines ga pozove da uđe, ponudi ga čašom
vode.
Pismo, adresirano na Ines i Simona, šalje Alma, treća sestra. Ines ga
pročita naglas.
„Po povratku kući s Instituta, moje sestre i ja smo razgovarale do duboko
u noć. Razume se, niko nije mogao da zna da će Dmitri onako upasti. Bez
obzira na to, užasnute smo načinom na koji je vođen skup. Složile smo se da
veliki deo krivice snosi senjor Arojo, zbog toga što je pozvao decu na
pozornicu. To ne kazuje ništa dobro o njegovom rasuđivanju.
„Premda moje sestre i ja i dalje gajimo najveće moguće poštovanje prema
senjoru Aroju kao muzičaru, smatramo da je došlo vreme da se distanciramo
od Akademije i klike koju je tamo okupio oko sebe. Stoga vas ovim pismom

175
obaveštavam da, ukoliko se David vrati na Akademiju, više nećemo plaćati
njegovu školarinu.“
Ines prekine čitanje. „O čemu ona govori?“ upita. „Šta se dogodilo na
Institutu?“
„Duga priča. Senjor Moreno, gost u čiju je čast organizovan prijem, održao
je na Institutu predavanje kome smo David i ja prisustvovali. Posle
predavanja, Arojo je pozvao na pozornicu svoje sinove, da izvedu neke njihove
plesove. To je bilo zamišljeno kao umetnički odgovor na predavanje, ali
situacija mu se otela iz ruku i sve se pretvorilo u haos. Neld drugi put ću ti sve
podrobnije ispričati.“
„Došao je Dmitri“, kaže dečak. „Vikao je na Simona. Vikao je na sve
redom.“
„Opet taj Dmitri!“ kaže Ines. „Zar se nikad nećemo rešiti tog čoveka?“ Ona
se vrati čitanju pisma.
„Kao bezdetne usedelice“, piše Alma, „teško da smo moje sestre i ja
kvalifikovane da delimo savete o vaspitanju dece. Ipak, čini nam se da se
Davidu previše ugađa. Verujemo da bi mu činilo dobro kad bi se prirodna
živost njegovog duha povremeno obuzdala.
„Dozvolite da dodam i nešto svoje. David je nesvakidašnje dete. Sećaću ga
se s miloštom, čak i ako ga više ne vidim. Prenesite mu moje pozdrave. Kažite
mu da sam uživala u njegovom plesu.
Vaša Alma.“
Ines presavije pismo i zadene ga ispod tegle s marmeladom.
„Šta to znači, da mi se previše ugađa?“ hoće da čuje dečak.
„Ne tiče te se“, kaže Ines.
„Hoće li tražiti marionete natrag?“
„Dabome da neće. Sada su tvoje.“
Usledi dugo ćutanje.
„Šta sad?“ kaže on, Simon.
„Sada tražimo kućnog učitelja“, kaže Ines. „Kao što sam od prvog časa
govorila. Nekog s iskustvom. Nekoga ko neće trpeti nikakve gluposti.“

Vrata Akademije ne otvori Aljoša već Mercedes, ponovo sa štapom.

„Dobar dan“, kaže on. „Da li biste bih tako dobri da obavestite maestra da
se novi poslužitelj javlja na dužnost?“
„Uđite“, kaže Mercedes. „Maestro se zatvorio sam sa sobom, kao i obično.
Na kakvu se dužnost javljate!“

176
 „Čišćenje. Nošenje. Šta god treba da se uradi. Ja sam od danas poslužitelj
na Akademiji: čovek za sve poslove, sluga.“
„Ako mislite to što kažete, kuhinjskom podu bi dobro došlo ribanje.
Kupatilima takođe. Zašto se nudite? Nema novca da vam plati.“
„Dogovorili smo se, Huan Sebastijan i ja. Taj dogovor ne uključuje novac.“
„Za čoveka koji ne pleše, reklo bi se da ste neobično odani Huanu
Sebastijanu i njegovoj Akademiji. Znači li to da će se vaš sin vratiti ovamo?“
„Ne. Njegova majka se tome protivi. Misli da je podivljao pod paskom
Huana Sebastijana.“
„Što nije netačno.“
„Što nije netačno. Njegova majka smatra da je krajnje vreme da započne
normalno obrazovanje.“
„A vi? Šta vi mislite?“
„Ja ne mislim, Mercedes. U našoj porodici, ja sam onaj glupi, onaj slepi,
onaj koji nema osećaja za ples. Ines predvodi. David predvodi. Pas predvodi. Ja
posrćem za njima u nadi da će doći dan kada će mi se oči otvoriti i kada ću da
vidim svet onakav kakav zaista jeste, uključujući i brojeve u punom sjaju,
Dvojku i Trojku i sve ostale. Ponudili ste mi poduku iz plesa, koju sam odbio.
Mogu li sada da se predomislim?“
„Prekasno je. Odlazim danas. Hvatam voz za Novilju. Trebalo je da se
odvažite na to dok ste imali šanse. Ako želite poduku, što ne pitate sina?“
„David misli da me je nemoguće naučiti, da sam beznadežan slučaj. Zar
nema vremena ni za jedan čas? Za brzi uvod u misterije plesa?“
„Videću šta mogu da uradim. Dođite posle ručka. Razgovaraću s Aljošom,
zamoliću ga da svira za nas. U međuvremenu, postarajte se za odgovarajuću
obuću. Ne možete plesati u dubokim cipelama. Ne obećavam ništa, Simone. Ja
nisam Ana Magdalena, nisam oduševljeni sledbenik el sistema Arroyo. Sa
mnom vam se neće javljati vizije.“
„U redu je. Vizije će doći kada dođu. Ili neće.“
On lako pronađe prodavnicu obuće. Usluzi ga isti trgovac kao i prošli put,
visok muškarac tužnog lika, s brčićima. „Plesne papuče za vas, senjor?“ On
odmahne glavom. „Nemamo ih – ne u vašoj veličini. Ne znam šta da vam
savetujem. Kad ih mi nemamo, nema ih nijedna radnja u Estrelji.“
„Pokažite mi najveće koje imate.“
„Najveće su broj trideset šest, to je ženska veličina.“
„Pokažite mi ih. Zlatne.“
„Nažalost, veličinu trideset šest imamo samo srebrne.“
„Onda srebrne.“

177
 Naravno, njegovo stopalo ne staje u veličinu trideset šest. „Uzeću ih“, kaže
on i da mu pedeset devet reala.
Vrativši se u svoju sobu, on žiletom proseče prste na papučama, silom
ugura stopala u njih i zaveže pertle. Prsti mu opsceno štrče napolje. Sasvim
dobro, kaže on sebi.
Kad ugleda papuče, Mercedes se glasno nasmeje. „Gde ste našh
klovnovske cipele? Izujte ih. Biće bolje ako plešete bosonogi.“
„Ne. Platio sam ove ldovnovske cipele i ima da ih nosim.“
„Huane Sebastijane!“ zovne Mercedes. „Dođi da vidiš!“
Arojo uđe u studio i klimne mu glavom na pozdrav. Ako je i primetio
papuče, i ako su mu smešne, ničim to ne pokaže. Potom sedne za ldavir.
„Mislio sam da će Aljoša svirati za nas“, kaže on, Simon.
„Aljoše nigde nema“, kaže Mercedes. „Ne brinite, Huanu Sebastijanu nije
ispod časti da svira za vas, svira i za decu, svakog dana.“ Ona odloži štap,
zauzme položaj iza njega i uhvati ga za nadlaktice. „Zatvorite oči. Njihaćete se
levo-desno, prebacujući težinu s levog na desno stopalo, i obrnuto. Zamislite,
ako će vam to pomoći, da je iza vas, i da se kreće u ritmu s vama, neka
nedostižno lepa mlada boginja, a ne ružna stara Mercedes.“
On posluša. Arojo zasvira: jednostavnu melodiju, dečju. On, Simon, nije
tako siguran na nogama kao što je mislio da će biti, možda zato što nije jeo.
Bez obzira na to, njiše se levo-desno u ritmu muzike.
„Dobro je. A sad izbacite desno stopalo napred, kratak korak, i onda
natrag; potom levo stopalo napred i natrag. Dobro je. Ponavljajte taj pokret,
desnom napred i natrag, levom napred i natrag, sve dok vam ne kažem da
stanete.“
On posluša, saphćući se tu i tamo u papučama čudnih mekih donova.
Arojo izokrene melodiju, zasvira je malo drugačije, razradi; ritam se ne menja,
ali mala arija počne da otkriva novu strukturu, tačku po tačku, poput kristala
koji raste na vazduhu. Njega preplavi blaženstvo; požeh da može da sedne i da
je sluša kako valja.
„Sada ću da vas pustim, Simone. Podići ćete ruke, njima ćete održavati
ravnotežu, i nastavićete desnom i natrag, levom i natrag, ali sa svakim
korakom zakretaćete levu za četvrtinu kruga.“
On uradi kako mu je rekla. „Koliko dugo moram ovako?“ upita on. „Vrti mi
se u glavi.“
„Samo nastavite. Vrtoglavica će da prođe.“
On je posluša. U studiju je prohladno; svestan je visine prostora iznad
svoje glave. Mercedes se povuče; sad je tu samo muzika. Ispruženih ruku,

178
zatvorenih očiju, on se lagano vrti u krug. Iznad horizonta se pojavi prva
zvezda.

179