Copyright © 2013, 2022, Aleksandar Bilanović

Copyright © ovog izdanja 2022, LAGUNA

 Predgovor novom, izmenjenom i dopunjenom
izdanju

Evo napunilo se tačno osam godina otkad je izašlo prvo izdanje Dripačke
rapsodije, mog prvenca, mog nedonoščeta. Niko nije hteo da porodi knjigu
dobranih šest-sedam godina, otkad sam je napisao. A baš kao i njen naslov, i
sama knjiga je imala dripačku putanju. Prvi, originalni primerak odštampao
sam u simboličnih sedam komada i razdelio ortacima po novobeogradskom
kraju i nekolicini likova do čijeg mi je mišljenja stalo. I hop, jedan primerak
volšebno završi u Arizoni, kod našeg čoveka Ljubiše Adžića, koji je prvi
osetio zavodljivost velikog dripca Edvarda Nikolića i koji je posle nekoliko
nedelja organizovao srpsko veče u Arizoni na kome je razdelio još
dvadesetak kopija Rapsodije sa jednim pitanjem: da li vam se sviđa tekst?
Zatim smo se dali u poteru za izdavačkom kućom, pri čemu smo kao po
pravilu nailazili na rđave uši bajnih urednika koji, mogu sa sigurnošću da
tvrdim, knjigu nikad nisu ni pročitali, već su je unapred osudili kao
nezanimljivu za srpsko tržište, jer koga to, pobogu, zanimaju teme u kojima
se ne pominju Moskva, Istanbul, Sarajevo i Berlin?! I tako nakon duge i
jalove potrage dobri Ljubiša i ja dižemo ruke i mirimo se sa nesrećnom
sudbinom starog dripca Edvarda Nikolića. Ali, kao u holivudskom filmu, pali
se nebeska lampica i jedan od onih sedam primeraka dođe do grupe naših
momaka koja je ležala u zatvoru u nekoj od bogatih zemalja sveta; i, moram
da budem neskroman, oduševi ih. Ono što nismo mogli Ljubiša i ja da
uradimo za nekoliko godina, umetnici sa druge strane zakona završavaju u
rekordnom roku, godinu dana otkako su napustili mardeljanu. Dripačka
rapsodija konačno izlazi na svetlo neonskog sunca na štandu Beogradske
knjige, na Sajmu knjiga u Beogradu, te davne 2013. godine, u svom nevinom
i debitantskom izdanju.
Posle osam godina njenog takvog, nepouzdanog života, Rapsodija je
krenula u osnovnu školu, u odeljenje kod razrednog starešine profesora
srpskog jezika i dripačke književnosti – Vladimira Tabaševića, koji ju je
udesio po svojoj meri, a nestašnog Edvarda diskretno uputio u neke nove
jezičke i životne trikove.
Tim trikovima se dobri Vlada i ja, dripački uzajamno, tek zagrevamo za
predstojeći zajednički rad na nastavku Dripačke rapsodije, šminkanju naše
bludne kćeri, Argentinke Esmeralde, u kojoj Edvard Nikolić pokušava da
sazri i pronađe istinsku ljubav o kojoj svi toliko pričaju, verovatno jer im se
toliko retko dešava. Nikolić ne bi bio to što jeste da njegova potraga za
ljubavlju odmah na početku nije zaškripala kô starčeva pluća, jer je ljubav
počeo da traži u masnom buenosajreskom svinger klubu i u memljivim
kuplerajima zgrade u kojoj je živeo, po kojoj će knjiga i nositi ime. Potom
Nikolić sreću traži na svojim putovanjima, prvo je obišao Čile i Patagoniju,
onda se seli na sever Argentine i u Boliviju, zatim se vraća u Buenos Ajres,
gde se zaljubljuje u namazanu Holanđanku iz Amsterdama, s kojom opaljuje
stativu po drugi put, a onda ponovo beži od sebe u sudbonosni Rio de
Žaneiro, gde mu glavu odseca na giljotini telesnih strasti zanosna Brazilka.
Ali da se ne ofiram previše, vidimo se u Esmeraldi 973!
Ovom prilikom se zahvaljujem neumornom Ljubiši Adžiću, mojim
dragim umetnicima sa druge strane zakona i, naravno, Vladimiru Tabaševiću.

Aleksandar Bilanović,
Lima, oktobar 2021.
 Dripačka uvodna reč

Urednički rad na Rapsodiji nije lak bar iz dva razloga. Najpre, sve što je u
njoj napisano, ma kako da bilo sročeno, u senci je intenzivne mentalne slike
Aleksandra Bilanovića, koji se, baš kao i junaci iz njegovih usmenih
pripovesti, pojavljuje – i zadržava se trajno – u misaonim životima ljudi na
Balkanu: niotkud, kao dobri duh, sa nejasnim razlogom svog pojavljivanja.
Svi znamo da nam donosi nešto dobro, ali niko ne zna otkud se, međutim, taj
duh pojavljuje i sa kakvim motivima. Drugi razlog je taj što se kod
Bilanovića kao autora u samom tekstu očigledno sukobljavaju njegovo
gotovo nadrealno životno iskustvo, s jedne strane, i nemogućnost da se to
takvo iskustvo adekvatno transponuje u život glavnog junaka Edvarda
Nikolića, s druge strane. Imamo zbog toga nekad stilskih manjkavosti, nekad
naivnih opisa. U prvi mah, nosio sam se mišlju da takva mesta sklonimo,
preuredimo i da čitavu knjigu udesimo po nekim uvreženim, književno
prihvatljivim merilima. Da je načinimo manje naivnom (a možda više
dosadnom). Na sreću i na vreme, shvatili smo da Nikolićev dripački život
mora da ostane ispisan baš tako, nekad musavo, nekad lažno cvrkutavo,
nekad plitko i naivno, da bi se ono što Nikolićev ludački život zaista ima da
nam kaže – a što je sve samo ne naivno – projavilo sa takvim intenzitetom da
nam čitanjem zatvorene vilice padnu dole. Naravno da autor ove knjige
očigledno pomalo sve zabašuruje, najpre sebi, pa onda, logično, i nama:
ulepšava i kiti, opisuje, nekad, kao puko nevinašce koje nije imalo veze sa
bilo kakvim prestupima i koje se, eto, zainteresovalo za književnost. To je
radio čitavog svog nepisanog života, to iz nehata radi i kad književno
uobličava svoj život. Bez sumnje: on i dalje strepi da ne bude uhvaćen u
nekom prestupu. Silni, napadni aorist – pređašnje svršeno vreme – znakovit
je simptom toga da je takav život, sa svim svojim realnim opasnostima, uvek
za petama, i da se i sam autor intenzivno nada da je s takvim životom,
napokon, svršeno. Pre koliko god da ga je živeo, čini mu se kao da je tek
minuo. Takav život i kada prođe, on nas rizicima koje je nosio sa sobom
progoni zauvek. Usaglasismo se, tako, da ništa od toga, tipično šunjalačkog i
prestupničkog, ne menjamo. Ostavismo pokoji srednjoškolski opis – da
bismo slagali da se srednja škola pohađala, ostavismo pokoji opis prirode –
da bismo slagali da ga je priroda u to vreme interesovala. Neka druga priroda
osim one koju možemo hemijski preraditi za dve potrebe: da je se pusti na
crno tržište i da se sintetički utiče na raspoloženje. I tako: pošteno završismo
s aoristima.
Ova knjiga nastaje pre nego što je iko od šire publike imao priliku da se
upozna sa likom i delom Aleksandra Bilanovića, čoveka koji je tvorac
genijalnih pojmova i žargonskih dosetki, kao što su „nagribiti se“, „parmezan
sa peta“, „orasnice“ i drugi. On je proživeo jedan nesvakidašnji život i to se
oseća u svakom redu ove knjige. Da bi o tome mogao da piše, morao je,
makar sebe zavaravajući, da se skrasi, da nađe utočište, da trajno pobegne iz
vreve; da sam sa sobom svede račune. Upoznajemo ga već nakon što je
uspešno završio jednu svoju životnu fazu o kojoj velikodušno piše. Verujemo
mu na reč iako pouzdano znamo da se taj čovek na svaki način služio
jezikom. Činjenica da je opstao glavni je dokaz da je iskren.

Vladimir Tabašević
DRIPAČKA RAPSODIJA
 Rani jadi

Zovem se Edvard Nikolić. Rođen sam pre tridesetak godina u Pohorskoj

ulici u Zemunu, i jedan dan života bio sam savremenik Brusa Lija.
Zemun je u vreme pre klanova, lopova i dizelaša bio dosadna
vojvođanska selendra. Osetio sam to, instinktivno, čim sam provirio iz majka
Mare, pa se zaplakah glasnije od druge novorođenčadi i molećivo pogledah
oca Dragana. Ćale, inače vojno lice slavne i nepobedive Jugoslovenske
narodne armije takođe instinktivno shvati da ja želim da odrastam kao
gradsko dete. Od tog trenutka smo, uglavnom, tako i komunicirali.
Razmenjivali smo misli na nekim samo nama jasnim talasnim dužinama,
kojima su reči bile samo smetnja.
Preselili smo se, odmah po mom rođenju, u gradsku vrelinu i smog, na
raskrsnicu najzagađenijih ulica tadašnjeg Beograda: 29. novembra i
Cvijićeve. Majka je špahtlom skidala smog sa čađavih prozora malog
dvosobnog stana. Sa našeg minijaturnog balkona mogao sam videti sve što će
kasnije obeležiti moj odrasli život: beogradski SUP, Dunav stanicu sa njenim
vozovima i ološem svih fela, prodavnicu BMW-a i bioskop Drina.
„Da li je svačiji život određen onim u šta čovek blene u najranijoj
mladosti?“, zapitao sam se, mnogo godina kasnije.
Moj pet godina stariji brat Darko jedan je od onih tipova koji se od
najranijih dana druže sa slavnima i poznatima a da sami to nikada ne postanu,
niti tome teže. Batica je delio inkubator sa Ivanom Žigon, pa ti vidi. Njega,
inače, smatram glavnim krivcem za svoje prve psihofizičke patnje. Nije on
bio jedan od one zloćudne starije braće, daleko od toga, ali nekada i
dobronamerni postupci naših najbližih izazivaju loše posledice po nas, pa
njihova ljubav može da se ispostavi pogubnijom od hotimične mržnje. Kao
što je to bio običaj u Srbiji u to vreme, stariji brat je vodio računa ne samo o
bezbednosti već i o ishrani mlađeg. Darko je bio žestoki slatkoholičar, pa
smo obojica, zahvaljujući njegovom detinjem poroku, bukvalno odrasli na
slatkišima. Nije tu reč o tipičnoj ljubavi prema slatkišima koju sva deca
imaju, a mi smo, eto, samo u toj ljubavi malo preterali, ne. Reč je o tome da
sam doslovno prvo iskustvo slanog ukusa doživeo pri polasku u osnovnu
školu, u kojoj sam nabasao na čuvenu Karneksovu paštetu. Od tada su
obrazovanje i škola ostali za mene samo gorke uspomene. Od moje treće pa
negde do dvanaeste godine moj doručak, ručak, večera i užine bili su
isključivo slatkiši, svih vrsta. Čokolade, bombone, keksovi i keksi,
napolitanke i napolitankice, bajadere, kolači, štrudle, pite i pitice, tortice i
torte. I, naravno, kao i svaki zavisnik, voleo sam da tepam izvoru svog
poročnog, klinačkog užitka. Sećam se našeg oduševljenja kada smo otkrili
slovenačke šlagove galeto, anđeoskih ukusa! Žalio sam bogove sa Olimpa
koji nisu imali ovako širok izbor, već su se hranili samo nektarom, mada
nisam imao ništa ni protiv meda i matičnog mleča. I u tome sam se gušio.
Tamanio sam slatko kao pravi mali navučenko. Šećer u svim njegovim
nebrojenim varijantama jeli smo alavo, ne misleći na sutra. O sladoledima da
ne govorim. Proždiranje ovih ledenih čovekovih izuma posebna je pasija.
Kada nam je u posetu došao stric iz Bosne i podelio nam po par „crvendaća“,
odmah smo otrčali na Kališ da potrošimo novac na obaranje rekorda u
gutanju šarenka, rumenka, cmoka i hladiše. Leni smo nekad uzimali na kraju,
kao desert, da se zasladimo, ali smo ga uglavnom izbegavali jer je koštao kao
dva rumenka. Rastrzani smo bili između ljubavi prema intenzitetima slatkog
ukusa i ogromnih količina sladoleda nešto slabijeg intenziteta, da bismo se
ipak opredelili za još, još, još beskonačno mnogo sladoleda pa na kraju, kao
nagradu za tu svoju ispravnu odluku, sebe počastili jednim lenijem. I tako
ukrug dokle god je bilo love, a i kad bi nam nestalo para, izmislili bismo ih,
nekako, samo da oborimo taj jebeni rekord koji i nije bio ništa drugo nego
momenat kad nam postane muka i kad budemo na granici da se onesvestimo
od količine unetog šećera.
Takvim eksperimentima izuništavana biohemija ostavila je mnoge
nevidljive posledice na naš psihofizički razvoj. Od onih vidljivih posledica,
međutim, nije bilo bežanja. Proždrljivost je jedan od grehova za koje
neminovno počinjemo da ispaštamo još za života.
U mom dečjem telu godinama se spremala šećerna erupcija, koja je, u
reakciji sa mojim testosteronom, najzad eksplodirala sa prvim godinama
puberteta, manifestujući se bubuljicama kapitalcima po licu i leđima. Bilo bi
suviše bolno pokušati da pobrojim i sortiram sve tihe patnje i užase koje sam
zbog tih bubuljica doživeo, ali moram pomenuti bar neke. Moji nadimci, na
primer, zadavali su mi dosta muka u odrastanju i pubertetu. Bilo ih je mnogo
i raznih, ali kreativnom surovošću izdvojio se Veličko Bubuljičko, za koji je
zaslužan dlakavi i džinovski nomad, mentol Mane. U životu sam,
zahvaljujući tim svojim čibuljama, doživeo i to da mi nadimak prišije drkoš
koji je svoj nadimak Mane – jer nije bilo mane koju nije imao, ceo je bio
jedna hodajuća mana – fasovao zbog najrazličitijih fizičkih mana, po telu i
glavi!
Kratka analiza porodičnog stabla, kojom sam se bavio u trenucima
agonije, pokazala je da rošavost i sklonost tim kožnim i potkožnim
demonima nije postojala ni po očevoj ni po majčinoj liniji, u zadnja tri i više
kolena. Možda smo moj brat i ja svojom patološkom ljubavlju prema slatkom
uneli novi kod u porodičnu genetsku formulu. Kažu da je i to moguće da se
desi, da životnim navikama promeniš genetske predispozicije svojih
potomaka. Napominjem još i to da je Darko prošao još gore od mene jer je
kao prvi, neiskusni nosilac neslavne štafete pokušao da svoje kapitalce cedi.
Naša sirota majka, spremna da na svaki način pomogne ucveljenom sinu,
probala je da mu se i u tim mukama nađe na usluzi tako što bi mu davala
savete kako da pristupi svetom činu ceđenja čibe. Ne stiskati pri ceđenju,
nego kožu zatezati, tako ne ostaju krateri i rupetine, glasila je jedna od
beskorisnih lekcija iz naše ulične dermatologije. Nažalost, uspeli smo samo
da još više pogoršamo stanje svoje kože. Situacija se izmakla kontroli u toj
meri da su oni koji nas nisu znali mislili da nešto muljamo s pčelama. Čak
smo jedno vreme bezuspešno lagali drugare da smo nabasali u neki pčelinjak.
Toliko smo bili otečeni i odvratni da su se svi iz sažaljenja pretvarali da su
poverovali u našu priču o pčelicama.
Nego, da skratim jer i samo prisećanje na ove dermatološke traume unosi
mi ogroman nemir, toliki da mi dođe da iscedim iz života nekog starog
dušmanina, a ja sam, kao što, pretpostavljam, znate – završio sa tom fazom u
svoj životu.
Rođen sam, dakle, u 7.15 izjutra. Kažu da bebe koje se rode sabajle
izrastu u vredne i radne ljude. Nikad veća nebuloza. Dok smo odrastali,
majka Mara je uvek bila tu za nas, kao zaklon od svakog zla, i može se reći
da nas je time pomalo i razmazila. Ona je naslućivala, ona je znala, ona se
brinula, a mi smo bezbrižno postojali. Tako nas je odbranila od glavne mode
poreklom iz Vojne ustanove „Jedinstvo“, koju su isfurala vojna lica, oblačeći
svoje porodice, od glave do pete, u ultranemaštovito dizajniranu garderobu
tadašnjih dizajnera-poručnika, inspirisanih kolekcijama čuvenih modnih
kreatora Sovjetskog Saveza. Da ironija bude veća, ti isti modni kreatori
ispadoše vizionari jer mnogo godina kasnije, kada sam živeo u Londonu, ta
moda je, sa nekoliko decenija zakašnjenja, ponovo stigla do mene. Još jedan
krug ludila tako je bio zatvoren. Ruku na srce, nosilo se i nekoliko dobrih
stvari stranih proizvođača kao što su adidaske romke i trenerke iste firme, u
kojima je nastupala rumunska reprezentacija na bojkotovanoj Olimpijadi u
Moskvi 1980. U tome se nekako i moglo kretati a da maslinasto ne pozeleniš
od blama. Zaista smo živeli onu: živimo kao da će sto godina biti mir,
spremamo se kao da će sutra izbiti rat, smo što bi u našem slučaju prikladnije
bilo: modiramo se kao da će sutra izbiti rat, a rat ćemo svakako dočekati
nespremni.
Ipak, majka više nije mogla da nas gleda tako uniformisane po poslednjoj
predratnoj modi, u raznim tonovima zelene, od maslinaste do petrolej-
nijanse, i samo je rekla:
– Dragane, moja deca neće više ići u školu obučena kao neki poludeli
partizani, dosta je bilo ovog proleterskog izmotavanja.
Ćale nije hteo mnogo da se protivi ovom iznenadnom skidanju uniforme,
ali je, ipak, morao ironično da primeti:
– Neka, oblači ih kako ti volja, vidi pa napravi od njih sekaperse.
Ćale kô ćale, gledao je da njegovi ptići odrastu na toplom i sigurnom, nije
mnogo mario za našu garderobu, ni za to kakvu ćemo sliku o našoj porodici
poslati time što smo neprestano obučeni kao da je vanredno stanje. Bio je
pravi posvećeni vojnik, i to se videlo na svakom članu njegove porodice.
Ipak, hvala dragoj majci što je uspela da nas na svoju inicijativu ratosilja
ratničkih odeždi, pa više nismo morali da izmišljamo kako nam uniforma
služi za pčelinjake u koje smo lagali da idemo kako bismo sakrili prave
razloge zašto su nam lica crvena i kao izujedana.
Ipak, osim muka sa modnim trendovima, uživali smo, ruku na srce, i neke
istinske privilegije koje je očev posao nosio: besplatne večerinke po vojnim
domovima, gledanje partizanskih filmova za džabaka, novogodišnje vojne
priredbe sa paketićima i ono najbolje od svega – letovanje u Mejama kraj
Splita. Na jednom od tih letovanja upoznao sam i svog prvog pajtosa.
 Moji su drugovi biseri rasuti po celom getu

Dani na moru su prolazili u zezanju, sa nekim čudnim ritmom, morskim,

kao da je vreme provedeno blizu mora drugačije teklo od vremena koje smo
provodili u gradu, kod kuće. Sunce je pržilo kopertonom namazanu vojnu
čeljad. Odrasli su roštiljali po plaži, a deca su u plićacima trpela svoje
postojanje. Tela su se sijala, masna od raznih zaštitnih namaza, a duše
zastavnika su bile razmazane tečnim opijatima: špriceri, piva i neki zeleni
voćni sokovi, valjda od jabuke, jebem li ga. Vojnicima je čak i osveženje
moralo da bude u boji uniforme, pomislio sam.
Bucmasti i rumeni vojak, u šarenim dobubrežnjačama, sav ponosan i
stamen, isturene stomačine koja je išla ispred njega uvek bar pola metra – iz
poštovanja, naravno – fokusiran na poslužavnik na kojem je nosio kokte,
fruktale, švepsove i špricere, svojim dubokim gaćama je izazvao jednog
malog, mršavog manijaka, klinca koji mu se prikrao s leđa i njegovu guzicu,
na brzaka, pokazao svetu, skidajući mu one do guše navučene kupaće gaće.
Piće se prosu, ovaj mali šmugnu, a matori se osvrtao kao magare među
muvama, da vidi ko ga je to osramotio i pokazao svetu njegovu golotinju, ne
baš mnogo veću od mača veličine jabuke, i onu razvalinu otpozadi, zvanu
dupe, koja je blesnula plažom kao mesec i koja mu je često ispadala iz
pantalona, zbog čega je kupaće gaće i podizao do vrata, a što je i
isprovociralo ovog našeg dasu. Kasnije, kad smo malo odrasli, svaki put kad
bi nekome dupe provirilo iz pantalona ili trenerke, kad malo čučne ili se
savije da obavi nešto, govorili smo da je nekome ispala čitanka. Smeh svih
prisutnih odjeknuo je plažom a ja sam ćutke, netremice i sa divljenjem
posmatrao tu hrabru gomilu kostiju povezanih kožom i venama kako beži
kikoćući se, i u trenutku kad su nam se pogledi sreli – njegove đavolje zelene
oči koje sam ugledao gorele su od radosti što je tako uspešno posramio svog
ćalca – znao sam da je to moj prijatelj za čitav život. Reč je o jednom
jedinom Žaretu Roudentu. Njega je, nažalost, usred njegove radosti i slaloma
kroz uveseljenu publiku na plaži, hitra mati presrela, zgrabila kao da je od
slame i krenula da mu pruža visokokvalitetnu nabadaljku, takvu da sam ja
ostao, po drugi put u samo jednom minutu, fasciniran Žaretom, ovog puta
oduševljen njegovim tihim trpljenjem batina. Malopre vrag, sad pokunjeni
heroj koji dobija preko lampe i ne ljuti se, ne ropće, čak se i ne otima jer zna
da mora da plati cenu za svoj zajebantski podvig kojim je, od malih nogu,
počeo da radi na svojoj slavi. Od tog susreta sa Žaretom nastavio sam da
negujem verovanje da je taj inicijalni utisak koji steknemo o nekoj osobi kad
je vidimo prvi put – nepogrešiv, i da sve ono kako nam se kasnije osoba
predstavlja jeste puki imidž, na koji nikada ne smemo nasesti ma koliko da
nam neka od tih lažnih predstava o nekome deluje neodoljivo. Nažalost,
društvo od nas traži da lako pristajemo na obmane i da se oglušujemo o svoje
tačne intuicije, pa kada se kasnije ispostavi da smo ipak bili u pravu sa prvim
utiskom, kad posle godina laži i zavaravanja razmaknemo tu dimnu zavesu
nečijeg imidža, ponovo ugledamo onu istu osobu koju smo nekim šestim
čulom videli i prvi put, ali tada, obično, bude kasno i za novi početak, i za
pravi kraj – ostajemo zauvek oštećeni zabludama o nekome, zabludama koje
smo rado prihvatali.
Kada je odrastao, Žare je postao jedan od onih tipova koji zaista i znaju
ponešto, ali mu još niko nije ta njegova znanja uvažio i za njih mu odao
priznanje, pa on živi u zabludi o sebi da je običan mentol. Daleko je, naravno,
Žare od genija, ali je još dalje od toga da je glupander, a najbliže je tome da
je bezobrazan i opasan „grobar“ i, naposletku – velika duša. Inače reči
„grobar“ i „duša“ ne mogu da zamislim da stoje u istoj rečenici – osim na
primer „grobari sitne duše“, ali kada je Žare u pitanju, jednostavno nemam
izbor.
Kada su ozbiljni kriminalni talasi počeli da zapljuskuju obale Novog
Beograda, Žare je postao jedan od prvih surfera. Počinivši nekoliko klasičnih
grešaka surfera-početnika, zajahao je i one prevelike talase, talase za koje nije
imao kapacitete a ni skil, i u nekoliko navrata umalo što nije izgubio glavu.
Drugo prebijanje, nakon onog prvog prebijanja na moru, kad smo se sreli,
odigralo se kasnije, kada je već stasali Žare odlučio da poput
srednjovekovnog viteza odbrani čast ucveljene lepotice iz kraja, sa kojom se
zabavljao, a koja se iza njegovih leđa uporno i redovno kresala sa lokalnim
dripcem. Krvavih očiju, naš vitez pripasa očev „tetejac“ i odlučno krenu u
okršaj. Na kobnom mestu preljube Žare repetira „tetku“ pa povika: „Sad ću ti
se najebati majke!“ Zamahnu pištoljem ka glavi. Od brzopletosti pištolj mu
ispade iz ruke i završi pravo u rukama napadnutog. Situacija se izokrenula u
trenutku, i to našem Žaretu na štetu: jebaču majke bi mati jebana. Epilog
sasvim brz i očekivan: mangup Žare i devojka mu krvavih glava kao dva
posrana goluba, a švaler sa trofejnim „tetejcem“ ide kući, on pevajući, oni
kukajući.
– Šta se zbilo, Žare? – šatro zabrinuto pitaju ga barabe s klupa.
– Zlo se zbilo! Ubi me kâ psa! – odgovara Žare iskreno, jednom rukom
mazeći dragu, a drugom držeći krvavu gazu na polupanom čelu. Posle se
jedva sredilo da se prangija vrati Žaretu Varvarinu, ali trebalo je da se desi
još nekoliko prebijanja kako bi Žare nabavio kompas.
Treće ozbiljno lomljenje Žaretovog nejakog i oduvek mršavog tela desilo
se oko beogradske hale Pionir, gde se odigravao košarkaški derbi. Policija je
jurila grupu pijanih huligana kada im se nesrećni Žare isprečio na putu sa
onim svojim tužnim crno-belim šalom oko vrata. Šaka puba sa Prokletija na
Žaretovo rame je pala, i glas kao da neko progovara iz pećine:
– Gde si pošao? – pub će inteligentno.
– Nema drugo gde da idem nego na utakmicu! – namazano će Žare.
– Kako nema? Sad ćemo ti mi pokazati da ima drugo gde da ideš. Pođi sa
nama u maricu.
– Pa nisam ništa…
„Bapete!“ Udarac po vratu i grbini prekide Žaretov argument u pola
rečenice. Rutinskim pretresom u policijskom vozilu kod Žareta je nađena
mala količina opijata iz reda domaće konoplje, što je bio sasvim dovoljan
povod za spretnu akciju hapšenja i gnječenja. Povedoše ga zatim u najgluplju
ustanovu sa još glupljim imenom: Gradski sekretarijat za unutrašnje poslove,
mesto okupljanja malih mozgova u velikim glavama. Prvi lagani udarac
dlanom u čelo istresao je Žaretu skromna znanja iz osnovne škole. Sledeći
udarac u teme poništio mu je i ono malo srednje što je stekao. Tako čist, kao
neispisani list papira, kao tabula raza, postao je mladim policijskim snagama
idealan medijum za usavršavanje novih udaraca. Crtali su i pisali pendrecima
po njemu čitave noći, a ujutro ga pustili da ide kući jer nađena količina droge
nije bila dovoljna za podizanje optužnice, a ruku na srce, ni za batine koje je
fasovao. Šta je, tu je, žaliti se nije vredelo. Kaže naš narod: „Koga biše i
jebaše, na tome mu i ostaše.“ Žare je osetio da je to suva istina. Posle ovog
događaja Žare je razvio naviku da se dugo i nervozno osvrće oko sebe uoči
pripaljivanja milog mu džointa kako bi na vreme spazio policijske snage.
Ostavljanje droge nije dolazilo u obzir. Žare ju je toliko voleo da joj je
posvetio i jedini stih koji je ikada spevao:
O, šite, volimo mi te!
 Osim negativnih posledica, pandurski udarci u glavu izgleda da su kod
Žareta izazvali i jednu neočekivanu pozitivnu promenu. Nisam siguran kakvo
se varničenje i premošćavanje neurona odigralo u njegovom mozgu, ali na
košarkaškom igralištu Žare, nakon batinanja, nije mogao da promaši koš.
Potpisivao se desnom rukom, ali je loptu na koš bacao levom. Ta nepogrešiva
praćka i danas se pominje u novobeogradskim košarkaškim krugovima jer je
godinama uterivala strahopoštovanje neumornim basketašima koji su danju
cepali po suncu i kiši, a noću i pod paljbom jaja, paradajza i flaša lansiranih
sa obližnjih prozora od strane kivnih komšija, koji od buke nisu mogli ni da
žive ni da spavaju. Jedne noći polete i čitava žena sa devetog sprata i tresnu o
pločnik. Muž je kasnije tvrdio da se bacila od očaja zbog duge nesanice, ali
su neke komšije tvrdile da je muž iskoristio priliku da je se reši na elegantan
način, pravdajući se opštim nezadovoljstvom zbog bučnog i neprestanog
tapkanja loptom. Na sahrani nije bio preterano tužan, što je izazvalo razna
tumačenja.
Budući pogan po naravi, Žaretu nije bilo dovoljno da protivnike
ozlojeđuje nepogrešivom šajbom, već ih je posle svakog koša verbalno
kinjio, cveljao, tucao u mozak. Mnogi su ga jurili, ali ga nikada niko nije
stigao.
Osim jedanput.
I tako dođosmo do ozbiljnih batina numero kvatro.
Zvali su ga Banđilo, a tepali mu Badža. Bio je građen kao trokrilni
šifonjer, sa obimom vrata većim od obima glave, obimom bicepsa od preko
pola metra i šaren od tetovaža kao Politikin zabavnik. Sitne oči divljeg vepra
ispod sastavljenih obrva, slomljen bokserski nos, vojnički kratka i kao četka
gusta kosa. Trebalo je da si ozbiljno poremećen da bi ti palo na pamet da
takvog čoveka provociraš. Žare je ispunjavao taj uslov – bio je ozbiljno
udaren. Dilka.
Badža nije bio nekakav naročit basketaš, ali mnogo je voleo košarku, kao
toliko njih, a još više je mrzeo da gubi, kao još više njih. Toga dana Žareta je,
po običaju, sralo samo tako. Banđilo bi pokušao da skoči i blokira šut, ali
Žare bi bez teškoća postigao pogodak preko njega, uz neizbežni komentar:
– Bravo, Badžice. Graciozan si kao balerina!
Ili:
– To, majstore, samo uporno! Evo sad ti je falilo samo pola metra pa da
mi lupiš bananu.
Banđilo je pokušao da ga upozori na najkulturniji mogući način:
 – Dobro, mali, sad je dosta. Ako proglaviš još jednu, iščupaću ti plećku.
Prva sledeća akcija, Badža raširio ruke i noge da ga Žare ne obiđe. Žare
dobije loptu i zavrti je Badži navrh glave. Badža zbunjeno pokuša da skine
loptu, ali je Žare zgrabi munjevitom brzinom, proturi je Badži kroz noge,
obiđe ga i spusti loptu u koš. Sve je izgledalo tako ludo da su čak i Badžini
suigrači prasnuli u smeh. Žaretu ni to nije bilo dovoljno:
– Badžice, kad bi nosio malkice dužu suknju, bilo bi teže proturiti ti loptu
kroz noge.
Crven od besa kao bulka, Badža se bez reči zalete prema Žaretu, što je
ovaj i očekivao. Ono što nije očekivao bilo je da onoliki čovek može tako
brzo da trči. Posle svega dvadesetak metara trke Badža šutnu Žaretovu petu u
stranu i ovaj se uz bolan jauk pruži po drlji koliko je dug. Badža ga zgrabi
obema rukama, odiže ga kao igračku i olupa o ledinu. I tako nekoliko puta.
Onda ga uhvati za zuluf, podiže ga, onako laganog, visoko u vazduh, protrese
dva-tri puta i najzad mu nabode nogu u dupe takvom žestinom da je siroti
Žare leteo jedno pet metara kroz vazduh.
– Piči kući, đubre žgoljavo i da te više nisam video na igralištu! – povika
Banđilo za njim.
– Daj mi moju loptu, to je moja lopta – molećivo će Žare.
– Marš kući, jebem te luda! – trupnu Badža nogom i Žare najzad shvati
poruku, te šmrkćući odšepa kući da previja rane junačke. Moram priznati da
je Žare ovu lekciju primio k srcu, te je malo omekšao i počeo normalnije da
se ophodi prema bližnjima. Svako ima različit način učenja, a vrednost batina
kao efikasnog vaspitnog sredstva niko ne dovodi u pitanje.
Događaj koji je konačno doradio i oformio Žaretov karakter bio je pad,
direktno na glavu, sa visine od četiri metra, sa nekog mosta po kome se, bog
zna zašto, verao. Sa rascopanom lobanjom nekako se dovukao do kuće, pao
na kućnom pragu i probudio se iz kome tek posle dve-tri nedelje. Šta li se
tada izdešavalo u Žaretovoj glavici, teško je znati, ali on je do dana današnjeg
ostao dijamant novobeogradske pustare, doduše neobrušen, ali to je baš i
činilo njegovu jedinstvenost i sjaj.
U trećem osnovne, kad sam došao gajbi, čuo sam mati:
– Deco, dobili smo veći stan! Selimo se na Novi Beograd!
Plakao sam uzalud. Međutim, ubrzo me smirilo ono što sam na Novom
Beogradu zatekao.
Preselili smo se u novobeogradski blok sa nadimkom „Ostrvo majmuna“ i
igrom slučaja – za one koji veruju u postojanje slučajnosti – u zgradu u kojoj
je, tri ulaza od našeg, živeo Žare.
Čovek je životinja koja se na sve navikne. Nije dugo prošlo i zavoleh
peščare i dine, kao i čudne likove iz svih krajeva naše tadašnje Juge. Po
novobeogradskim bespućima izbrijanim košavom sazrevala je nova
generacija dečkića. Pored legendarnog Žareta, bila je tu čitava plejada junaka
NBG asfalta, od kojih je većina i danas živa i vesela, doduše, malo pijanija i
uduvanija, sa ponekim ožiljkom iz mladosti na telu i duši, i najvažnije od
svega, sa sitnom i krupnom decom u naručju. Likovi kao Emilijo la Stanoje
Čarlington, Super Zečanin, Voja de Gnoj i preveliki Fifi Milina, svaki na svoj
način, ostavili su poneki pečat na formiranje moje duhovne i emocionalne
ličnosti.
Visprenošću i snagom intelekta isticao se Emilijo la Stanoje Čarlington,
sin blago dimljenog španskog konkvistadora, kojeg je galija sudbine nasukala
na peščane plaže Dervente. Plaže od koje je more udaljeno nekih četiristo
kilometara, ali pošto se radnja odvija u Bosni – sve je moguće. Kada se
srećna porodica doselila u novobeogradski blok, bili su se stekli svi uslovi za
rađanje večitog buntovnika mešane krvi. Bila bi greška suditi o Emilijovoj
inteligenciji na osnovu činjenice da se i danas potpisuje sa dva X. Njegova
urođena pamet i smisao za humor jednostavno mu nisu dozvoljavali da gubi
vreme na trivijalne stvari kao što je opismenjavanje. Bog se u njegovom
slučaju neuobičajeno otvorio, te ga je dodatno nagradio i sa dva snažna
bicepsa, koja su strahovito dobrodošla u službi odbrane Stanojevih
nesvakidašnjih životnih stavova. Za Hajduk iz Splita navija iz čistog inata. U
razbijenim bocama izbrazdanim grudima uvek je kucalo veliko i dobroćudno
srce. Dobrih desetak godina stariji od moje generacije, Stanoje je dočekao
veliki cunami beogradskog kriminala spremno usidren.
Vitez u duši, Stanoje je fizičke konflikte najradije rešavao pesnicama. Ali
vreme pesnica je bilo na zalasku, a fer-plej i viteštvo su izašli iz mode uličnih
okršaja. Nije li definicija inteligencije: sposobnost prilagođavanja
novonastalim uslovima? Stanoje ne bi bio Stanoje da nije posedovao
neverovatnu sposobnost adaptacije, što je najbolje demonstrirao kada se
zakačio sa tadašnjim neprikosnovenim ćoravim vođom žgadije sa južne
tribine. Vođa je poveo svoju naoružanu vojsku budala u pohod na Stanojev
blok, čisto da pokaže ko je glavni. Sa strateškog izviđačkog mesta svoje
terase Stanoje se nije dao iznenaditi na sopstvenoj teritoriji. Spazivši
razularenu grupu mentola, odlučno doviknu svojoj majci:
– Boso, dajder brže onaj moj pribor!
 Brižna majka hitro dobaci dve satare svom milom čedu. Klasičan dokaz
da za harmoničnu porodicu nema pravih prepreka.
Kada banda spazi Stanojev izraz lica dok im je mašući oštricama trčao u
susret, momentalno odlučiše da primene taktiku poznatu u vojnim školama
širom sveta pod nazivom: bež’te noge posraću vas! Suvišno je naglasiti da se
povlačenje nije odigralo u disciplinovanoj formaciji. Formula „kud koji mili
moji“, često oprobana kroz istoriju, pokazala se i ovoga puta efikasnom.
Pored hrabrog srca, Emilijov najveći kvalitet bio je njegov spirit. Oko
njega je vazda bilo smeha i glupiranja, što je za nas junfere bilo najvažnije u
to vreme. Bio je pun originalnih priča iz svoje rodne Dervente, koje bi
slušaoce satima držale u napetoj neverici. Normalno, svako glasno i javno
izražavanje sumnje u verodostojnost priče značilo bi vaspitnu zaušku.
– Odem ja tako uveče u varoš – počinjao bi Emilijo da pripoveda, dok
smo se mi tiskali za bolju poziciju oko njega. – A tamo vidim seljaci se
komešaju, viču, stoji ih dreka kô Italijane. Priđem bliže da vidim, kad tamo
svi sa vilama, kosama, ašovima, kao da se sprema buna. Pitam: „Ljudi, šta se
zbiva, kakav je belaj kad ste se tako narogušili?“, a seljaci će uglas, jedan
preko drugog: „Ne pitaj, nego se ’vataj i ti za lopatu, velika nas je muka
spopala, prijatelju naš dragi. Pojavio se u šumi džinovski komarac. Pobi nam
marvu i čeljad, ne bira. Spremamo se u hajku, nema druge. Juče je ubo
Nedeljkovu kravu u slabinu, isisao je celu, samo kosti u koži ostale… i
rogovi. Kô dva kanistera za benzin, takve su mu kese ispod krila. Moramo ga
preduprediti dok nas nije sve pobio.“ Videh da je đavo odneo šalu, pa se i ja
uhvatih za sekiru i krenusmo svi u potragu. Dok smo ga tražili po šumi, on
sleti u selo i ubije Čedomiru tri ovce. Vidim ja da nećemo tako ništa uspeti i
smislim drugi plan. Sutradan odemo nazad u šumu i vežemo Nikolinu kravu
Šargu za drvo na proplanku, a mi se sakrijemo okolo po žbunju. Čekali smo
pritajeni ceo dan kad negde predveče, čujemo nešto zuji. Sve bliže, sve bliže,
kao da leti ogroman roj stršljenova i odjednom ga ugledasmo gde slete Šargi
na leđa. Kako joj je zabio žaoku, ja viknem: „Juriiiiiiš!“ Sjurismo se na njega
sa svih strana pa udri, udri, lopatama, motikama, ašovima… Krava jadna riče,
rita se, a on žilav, ne možeš mu ništa. Na kraju, dignem ja onu sekiru pa
pravo među one buljave oči. Šiknu krv na sve strane…
Gomila mentola-slušalaca meškolji se i mršti u neverici, sto pitanja nam
se vrzma po glavi, ali ne sme niko da proglavi, a Stanoje napravi napadački
iskorak u stranu i upitno primeti:
– Kao da vidim sumnju na vašim licima?
 – Ma ne, Stanoje, samo se čudimo da još ništa o tome nije bilo na CNN-
u…
Mora da su se tamo oko Dervente dešavala neka čudna zračenja koja su
povremeno izazivala neverovatne fizičke promene kod životinja, jer imao je
Stanoje još sličnih priča. Kao onu o petlu neviđenih razmera koga su seljaci
koristili da im izvlači drvenu građu iz šume. Stanoje je tvrdio da je petao
mogao da izvuče dva kubika drveta uzbrdo, a spavao je u kućici za kera
vezan debelim lancem oko noge. U zoru je tako jako kukurikao da bi izbudio
raju sve do Zenice. Za divno čudo, ni tog petla niko ne snimi za CNN.
Kao većinu ljubitelja laži, samog Stanoja nije bilo lako slagati, pogotovo
što je raspolagao arsenalom isledničkih metoda, a usput bio i odličan fizičar-
amater. Znam da zvuči neverovatno, ali evo primera. Kada bi se neko pojavio
sa sumnjivom pričom da je jebô cele noći, Stanoje bi smesta otrčao do
obližnje kafane, odakle bi se ubrzo vratio sa čašom vode govoreći:
– Ajde, ajde, skidaj sad gaće da proverimo verodostojnost tvoje priče.
Ako muda potonu, znači da si lagao, ako isplivaju, zborio si istinu.
Tu ti se ja nađem pametan:
– Nećemo tako ništa utvrditi. Šta ako je drkao celu noć?
„PLJUS!“ Puče vaspitna dandara.
– Ne seri, mali, šta se ti razumeš u fiziku i medicinu? Drkanje i jebanje ne
izazivaju iste promene u organizmu.
Teško bi bilo pobrojati sva pametna i korisna saznanja koja je Stanoje
preneo na nas, kao kada bi recimo iz čista mira zapitao:
– Znate li kako se zna, na prvi pogled, da li devojka nosi gaće ili ne?
– Ne znamo, Stanoje. Kako?
Stanoje nas značajno odmerava klimajući glavom, dok mi cupkamo od
nestrpljenja očekujući odgovor.
– Jednostavno. Ako ima perut na cipelama, sigurno nema gaće.
Oprobao je sreću i kao kaskader u porno-filmovima, ali je porno-karijeru
prekinuo posle prvog dana, kada se sa posla vratio posran i popišan.
Dugo sam se pitao zašto me je Stanoje stalno vukao sa sobom kada se
nisam ni po pameti ni po hrabrosti izdvajao od ostalih vršnjaka. Najzad sam
ukapirao da se redovno privaljuje na moj kućni telefon jer u svojoj kući nije
imao uvedenu liniju.
Bilo kako bilo, osećam se bogatijim što sam bio blizak sa nekim kao što
je Emilijo.
Volimo te, Stanoje!
 Treći nezaboravni lik koji je obeležio epohu detinjstva bio je Super
Zečanin, takođe poznat pod nadimcima Samohrana Majka i Spajdermen.
Shvatam da ovi nadimci zahtevaju dopunsko objašnjenje, pa da počnemo od
Samohrane Majke.
Desilo se to sasvim bezazleno. Super Zečanin radio je na jednoj
benzinskoj pumpi u predgrađu Beograda. Jednog lepog jutra dok je opušteno
mokrio na parkingu iza drveća dotične benzinske pumpe, zastade tu jedan
švercerski autobus sa juga Srbije. Putnici su pauzu iskoristili da protegnu
noge, osveže se i pojedu sendviče. Bezbrižno mokreći, Zeča nije primetio
ženu koja se našla u njegovoj blizini, ali ona nije mogla a da ne primeti ono
čudo u njegovim rukama pa povika iz petnih žila:
– Ljudi, drž’te zlikovca, davi dete!
Za one malo sporije da objasnim: Zeča je bio toliko obdaren da se sirotoj
ženi učinilo da u rukama drži bebu.
Nadimak Spajdermen je dobio iz prostog razloga što bi iz diskoteka i
noćnih klubova uvek izlazio toliko pijan da je morao da hoda priljubljen uza
zidove kako ne bi pao.
Zečanina pamtim kao čoveka neobične telesne građe. Ogromna mu je bila
ne samo donja nego i gornja glava, toliko nesrazmerna sa uzanom telesnom
konstitucijom da je neodoljivo podsećao na Loleka, junaka čeških crtanih
filmova. Zečanin je zračio nesvakidašnjom mirnoćom, samouverenošću i
inteligencijom do te mere da je bilo teško oteti se utisku da je predstavljao
reinkarnaciju drevnog sveštenika zen budizma. Progovarao je retko, ali kada
bi otvorio usta, svi bi slušali jer su mu reči uvek bile ispunjene mudrošću.
Jednom prilikom banda iz kraja se provodila u Soul fudu, najopuštenijem
mestu u Beogradu tih godina. Vrzali smo gradske curice po zadimljenim
prostorijama, dok je Zeča nezainteresovano stajao za šankom, mrcvario pivo i
pušio dugački marlboro.
– Zečo, šta ti je? Što si mrtav? Pogledaj sva ova grla oko nas! Mora da
ima bar jedna da ti se sviđa.
A Zeča će u svom stilu:
– Ne sekiraj se ništa. Samo strpljiv Indijanac ulovi losa.
Tako i bi. Negde pred ponoć, mi već klonuli, ispucali se i sa parama i sa
pričama, primetimo Zeču kako se najzad odlepljuje od šanka i prilazi skotiću
za stočićem u uglu. Pruža joj ruku, seda preko puta i posle desetak minuta
priče ustaju i zajedno polaze ka izlazu. Prolazeći pored nas prekrio je rukom
obraz da ga skotić ne vidi, iskosio usta i rekao:
 – Vidimo se, mrene.
Zaista je bio super i ne znam nikoga ko bi nadimak Super zaslužnije
nosio. Ipak, niko nije savršen. Zeču su kao malog prevarili i zamotali mu oko
vrata crno-beli šal, koji on više nikada nije skidao. Šteta!
Tako se formirala mala udarna grupa na čelu sa Čarlingtonom,
zamenikom Zečom i mojom malenkošću kao delegatom. Lepo smo se družili
i svaki novi dan nosio je nova iskustva. Stanoje i ja smo se sastajali u ranim
popodnevnim časovima, čim bih eskivirao dosadne časove srednje
elektrotehničke škole. Posadili bismo se Zeči ispod prozora, zviznuli poznati
zvižduk i krenuli u pohode na još neosvojene oblasti Novog Beograda.
Najprivlačnija su, naravno, bila ona mesta gde nam nije bilo mesto, kao i oni
poslovi koji nisu bili za nas. Od limara sa Starog sajmišta, preko
„Olimpijskog naselja“ – baraka na Novom Beogradu gde su bili smešteni
radnici, građevinari iz cele zemlje – do kafana i birtija smeštenih po
prerađenim smećarama i podrumima. U početku su mi bili odbojni ti budžaci,
ali mesta pohoda birao je Stanoje, kao vođa bande, a on nije baš od onih koji
bi otvoreno prihvatali prigovore i primedbe. Demokratija mu je bila
poprilično nepoznata koncepcija, pa smo se i nas dvojica ubrzo navikli da
uživamo u neobično kolorfulnim ljudskim pričama sa margina civilizacije.
Neke od tih priča i sudbina zalazile su duboko u zonu sumraka, kao ona
kada je lokalni limar bacio oko na konobaricu sa veštačkom šakom. Kako
konobarica nije mnogo hajala za neobrijanog limara, žutih brkova oprljenih
žarom drine bez filtera, došlo je do incidenta. Naime pijani limar je u jednom
momentu zgrabio kelnericu za ruku i povukao je k sebi. Ona se trgla na
suprotnu stranu i njena veštačka šaka ostade u limarovoj. Tajac u kafani
prekinuli su plač konobarice i grohotan smeh ostalih prisutnih kada je limar
počeo pantomimu onanisanja plastičnom protezom.
Nedugo zatim i Stanoje je otvorio kafanu, koja se zvala Podmornica jer je
bila smeštena u smećari duboko zavučenoj ispod novobeogradskog betona.
Haj-faj je bio radio nasilno iščupan iz nekog auta, a izvor struje bio je
akumulator nabavljen po istoj povoljnoj ceni. Od momačkih pića služeni su
lincura, loza, vinjak i pivo, a za žene – kojih, osim ponekog slučajno
zalutalog žešćeg skota, nije ni bilo – golf-kola. Naravno, prema osoblju se
moralo lepo ophoditi s obzirom na to da je Emilijo bio i šef i konobar i redar.
To je praktično značilo da je svako neumesno ponašanje začas moglo biti
korigovano vaspitnom zauškom.
Vikende i srede provodio sam na ubedljivo najlepšem mestu tadašnjeg
Beograda – na severnoj tribini Zvezdinog stadiona. Najlepša mi je nagrada za
godine vucaranja po prljavim vozovima i autobusima, kad sam pratio voljeni
tim, bilo Zvezdino osvajanje evropske krune u Bariju, gde sam se sa šačicom
vucibatina sličnih meni pojavio nedelju dana pre utakmice. Tamo smo
glodarili i lepili Dučeove plakate u zamenu za prenoćište, ali ništa nam nije
teško padalo. Zvezda je ipak moja prva ljubav. A gde je tribina, tu je i
Državna bezbednost, gde je država, tu je i rat…
Ko zna koliko dugo bi trajao ovaj idilični način života da ne počeše
politički nemiri i ludilo, koji pomračiše i rasparčaše najlepšu domovinu koju
je iko ikada imao, moju Jugoslaviju. Da, sada kažem – moju Jugoslaviju,
mada sam tada bio među prvima koji je se odrekao. Šta da se kaže: bio sam
naivni klinac koji je verovao u sve što na televiziji vidi i čuje. Bio sam
opasno mlad i još opasnije glup. Jurio sam za tenkovima po auto-putu moleći
da me povezu sa sobom. Gomila prevarenih ljudi u transu je otpozdravljala
svojoj prevarenoj armiji. Svi su jurili u ratove, koje nije bilo teško voditi s
duplo jačom armijom od svih ostalih. Ko je u tom mahnitom zanosu mogao
predvideti onako katastrofalan ishod. A krajnji ishod još uvek je neizvestan.
Početak rata za većinu Beograđana značio je manje novca, a više stanara
u inače tesnom stanu. Pristizala je proterana rodbina sa nekadašnjih „naših“
teritorija. Lonac na trpezarijskom stolu bio je sve prazniji, a gladnih usta sve
više, što je unosilo dodatni stres i nervozu.
Ocu je bilo najteže. Otišao je u penziju gledajući kako njegovom čedu
Jugoslaviji, kome je posvetio ceo svoj radni vek, parčaju ruke i noge
izgladnele zavađene hijene, koje su do juče pripadale istom čoporu.
Prva penzija, umesto veseljem, bila je propraćena suzama. Otac je otvorio
kovertu i brecnuo se na poštara kao da mu je ovaj kriv:
– Zar sam ja za ovo krvario gaće četrdeset godina?
Otišao je do kante i sručio u nju svoju prvu penziju, cele 4,63 nemačke
marke.
Ja sam u međuvremenu s mukom vanredno završavao srednju školu.
Odsečenom od svih izvora džeparca, ostalo mi je samo jedno: pajser i šaber u
ruke pa na posao. Ranije opisane istraživačke ekspedicije mog detinjstva
pripremile su me da znam sve lokacije zanimljivih podruma, skladišta i
magacina, a nisam se gadio ni na golfove i ostala vozila iz Folksvagenovog
programa. Pare su stizale relativno lako, a nestajale još lakše zahvaljujući
poker aparatima, najk patikama, trenerkama, kožnim jaknama i, naravno,
splavovima koji počeše da niču kao pečurke. Posao nije išao loše. Ne toliko
dobro da bih mogao da sebi priuštim auto i zlatnu kajlu oko vrata, ali
dovoljno dobro da se preživi. Što je najčudnije, niko u porodici nije se bunio
kada ostavim koju kintu u kući iako su znali da nisam zaposlen. U to vreme,
ako bi para bilo, nikome nije bilo važno kako su i odakle došle.
Bila je to idealna sredina za evoluciju nove vrste homo sapiensa, čije su
osnovne antropološke karakteristike bile: nisko čelo, kratki nervi, siromašan
rečnik i mozak veličine dijabole. Socijalno rangiranje u redovima ove nove
vrste takođe je bilo interesantno: što veći mentol, umobolnik i budala, to si
cenjeniji u zajednici. Moderna medicina još uvek pokušava da ustanovi kako
je moguće živeti sa tako malim mozgom, ali činjenica je da su oni živeli.
Doduše ne dugo.
Bilo je to vrlo interesantno vreme, koje bih rado do detalja opisao.
Nažalost, domaća trava i strane rakije izbrisale su čitave blokove materijala iz
moje glave, pa mi je ostalo samo nekoliko detalja, ali ubitačnih. Ono čega se
dobro sećam jeste da su to bile godine kada sam spoznao punu snagu i moć
novca. Bio sam, naime, jedan od male grupe dripaca koji su provalili šemu za
dobijanje džek-pota na takozvanim „voćkice mašinama“ u Vegasovoj
kockarnici, preko puta Kališa, u restoranu Park. Ne sećam se tačno koji je
genije-dokoličar provalio sistem i podelio znanje sa ostalima iz bande, ali
pamtim da smo ga mi usavršili i nemilosrdno zloupotrebljavali. Doduše, znali
smo da bi preterana nezajažljivost presekla granu na kojoj sedimo, pa smo se
organizovali. Pošto su bile samo dve mašine, podelili smo se u smene po
grupama i, u početku, disciplinovano poštovali dogovoreni raspored. Jedini
biznis trošak bilo je podmazivanje radnika koji su radili na uplati i isplati, da
ne prijavljuju gazdi sa kojih mašina nestaje novac. A novca je bilo napretek.
Bilo je nedeljno jutro kad sam došao iz smene i legao pripit i uduvan u
krevet, zaboravivši da ispraznim džepove nabrekle od deviza kupljenih kod
Šiptara, u Francuskoj ulici na Dorćolu. Majka je pokupila farmerke sa poda i
ponela ih na pranje, kada se iz džepova po podu prosu kiša strane valute.
– Dragane, dođi da vidiš ovo!
– Mora da je počeo da radi sa drogom!
Hitno je sazvan vanredni sastanak porodičnog saveta. Pritisnut optužbama
i dokaznim materijalom, odlučih da kažem istinu.
– Provalio sam mašinu za kocku. Nema šanse da izgubim.
– Ajoj, kuku nama, dao se na kocku! Nema šanse da izgubi! Tako je
govorio i Gospavin sin, pa na kraju ostadoše bez kuće i imanja. Eno ga i
Jordanov nećak upao u dugove zbog kocke, pa sad otac mora da otplaćuje da
ga ne ubiju… Batali ti to, sine, ima ovde dovoljno novca – konstruktivno
predloži tata Draganče i široko otvorenih očiju poče da odmotava zgužvane
novčanice. Shvatih da mi nikakvi argumenti neće pomoći da ih ubedim, pa se
odlučih za drugu taktiku.
– Ajde ovako: daj mi samo dve glave od tog novca i odoh u smenu. Ako
se vratim bez para, vi zadržite ostatak i ja se više ne kockam. Ali ako se
vratim sa parama, da me ubuduće ostavite da na miru radim.
Predlog im je zvučao razumno i dogovor je pao.
Posle nekoliko sati pojavio sam se na vratima obešenih brkova, ruku
duboko zabodenih u džepove. Čim me ukućani spaziše onako pokunjenog,
povikaše uglas:
– Eto, znali smo šta će biti! Jesmo ti lepo rekli, a ti se praviš pametan. Eto
ti sad!
Pustio sam ih malo da likuju, a onda najednom izvadih iz džepova ruke
pune novčanica i počeh da ih bacam uvis, stvarajući kišu para. Te večeri sam,
naime, prevazišao i sopstvena očekivanja zaradivši duplo više nego obično.
Od tog trenutka postao sam najuvaženiji član porodice, sa svim
privilegijama koje taj položaj nosi. Za školu me više niko nije pitao, a majka
me je za jutarnju smenu koja je počinjala u šest ujutro budila šapućući:
– Ajde, sine, ljubi te majka, kad se vratiš, onda legi. Biće bećarac i
pečenje da ručkiš kad završiš posao.
Nešto sam novaca davao u kuću, ali sam veći deo trošio sa bandom, kod
koje sam takođe postao popularniji nego ikada. Splavovi i šankovi postali su
naši drugi domovi. Bratu sam dao pare da kupi Sonijevu kompakt-disk
mašinu, sebi sam kupio upaljač i Filin gornji deo trenerke, a sve ostalo je
otišlo u dim i ždrelo. Dobra vremena bace nas u iluziju da će večito trajati,
tako da sam svu zaradu pojeo, popio i poduvao. Moje kolege, braća u poslu,
potajno su mi se smejali iza leđa, brižljivo štedeći novac i ulažući ga u
izgradnju kuće. Priznajem da im je zamisao bila dobra, uz samo jednu sitnu
greščicu: kuća je bila u Hrvatskoj, a oni su bili Srbi, tako da je po izbijanju
rata prva odletela u vazduh.
Mi smo, naravno, na kraju provaljeni! Pohlepa je, pored proždrljivosti,
drugi greh za koji obavezno plaćamo još za života. Ja sam bubuljicama
otplatio greh proždrljivosti, a pohlepa je stigla po svoje. Onako nezajažljivi i
neiživljeni, ubrzo smo počeli da padamo u oči i da se najzad penjemo na onu
stvar i radnicima koji su održavali mašine i dugo nam gledali kroz prste.
Zaklasmo tako gusku koja je nosila zlatna jaja i momentalno ostasmo švorc.
 U međuvremenu se broj ukućana u našem stanu povećao na šest, a jedini
izvor prihoda bila je ćaletova penzija. Od izvora dva putića – ili u vojsku ili
na Kipar. Naravno da sam prvo pokušao Kipar, na koji sam se uputio sa
Zečaninom i njegovom devojkom. Pokušaj nije uspeo pošto u Larnaki na
aerodromu svi prođoše osim mene i još nekoliko očiglednih dripaca. Ostade
na raspolaganju jedino plan B – vojska. Srećom, ćale je još imao neke veze u
vojsci, u koju sam otišao bez vozačke dozvole, a vratio se sa svim mogućim
kategorijama. Normalno, ni tamo nisam bio regularan tip, ali sam uz gurku
ćaletovih prijatelja nekako, na jedvite jade, izdržao do kraja. Skoro do kraja.
Naime, oslobođen sam deset dana pre isteka vojnog roka, nakon što sam
pijan izvređao dežurnog oficira i završio u pritvoru, gde sam izlomio sva
stakla i sav se isekao, što je tada bilo u modi.
Posle vojske situacija još gora. Broj ukućana isti, plus ja – žedan, gladan,
go i bos. Rešenje – privremeni rad u inostranstvu. Najpopularniji posao preko
grane u to vreme bio je naravno šana, a najpopularnija država naravno Italija.
Sezona šaniranja je počinjala sredinom oktobra, u vreme kada počinju da se
nose kaputi i jakne, ispod kojih se dala sakriti gomila stvari smotanih veštim
rukama lopova-mađioničara. A kada se radi o lopovluku, što su Crnotravci za
građevinu, to su Zemunci za šanu. Čitava plejada likova – lopuže, lupeži i
prevaranti tlačili su italijanske radnje sa firmiranom robom. Putovalo se
kolima, autobusima, vozovima, a na relaciji Bari–Bar saobraćala je
najslikovitija metafora raspadnute Juge, još raspadnutiji brod Sveti Stefan.
Šanerske ture bile su iscrpljujuće fizički i psihički. Trajale bi nekih dvadeset
dana, a za to vreme su se prelazile sumanute kilometraže pod stalnim stresom
ublažavanim alkoholom i travom.
Posle jednog takvog puta, dok se pokradena roba još hladila u gepeku, a
ja premoren spavao u bunilu, u rane jutarnje časove trže me majčin glas:
– Ustaj, bitango, našao ti je otac posao!
Postoje događaji koji nam iz korena promene tok dotadašnjeg života,
okrenu, usmere i odrede sudbinu, a da toga postanemo svesni tek kada se
godinama kasnije osvrnemo i pogledamo unazad. Ovo je bio jedan takav
događaj.
Adresa posla bila je Kneza Miloša 92, zgrada Službe državne
bezbednosti. S ćaletom je kontaktirao bivši klasić, kome je trebao mlad čovek
sa proverenim pedigreom i srednjom tehničkom školom za posao u srpskoj
tajnoj policiji. Budući mlad i glup, priznajem da sam u to vreme bio
počastvovan ponudom. I pored sve moje kriminalne prošlosti, policijski
dosije bio mi je čist kao suza s obzirom na to da nijednom nisam pao. Sa
lakoćom sam prošao sve provere i počeo da radim svoj prvi legitiman posao u
životu. Šansa za nov, svež početak, za uzbudljivu karijeru srpskog tajnog
agenta. Bio sam spreman da svoju inteligenciju i uličarsko iskustvo stavim u
službu naroda, nestrpljiv da rasvetlim sve nerazjašnjene i tajne slučajeve od
državne važnosti…
Brkati magacioner uveo me je u džinovski hangar u podrumu zgrade.
– Pogledaj dobro sadržaj ovog hangara – reče gladeći brkove. – E, sve to
što vidiš treba da preneseš u zgradu Beogradske uprave preko puta. Ne moraš
da žuriš, samo da si sve završio danas do tri.
Nisam očekivao da ću početi da radim kao dizajner, ali šta je, tu je. Moj
prvi tajni zadatak bio je skrivanje lica od prolaznika da me ko ne prepozna
dok sam grbio ormane pune starih fascikli.
Društvu sam objavio da više ne računaju na mene u svojim kriminalnim
pohodima, kao i da ih ne prepričavaju preda mnom. Tu sam, na licu mesta,
bio okićen sa dva-tri nova nadimka, što se i moglo očekivati nakon tako
drastične promene opisa radnog mesta. A da li je promena zaista bila toliko
drastična? Ljudi i posao bili su, zapravo, vrlo slični, jedino što sam u policiji
bio zaštićen autoritetom države. Pravi kriminalci i lopovi su ipak u maloj
prednosti jer imaju više duha, a ne moraju na posao baš svaki dan.
Prošlo je poprilično vremena dok me nisu dobro onjušili i osmotrili, pre
no što mi počeše poveravati prve prave tajne zadatke. Morao sam prethodno
da završim obuku na Institutu bezbednosti i moram priznati da mi je škola
prvi put u životu bila zanimljiva. Bilo je tu časova iz tajnih prisluškivanja i
snimanja razgovora, otvaranja najrazličitijih vrsta brava i rukovanja
raznovrsnom špijunskom aparaturom. Ipak, uspeo sam da postanem jedini
čovek u istoriji Službe koji je pao na pripravničkom ispitu. Rekli su mi da je
ispit čista formalnost, a ja ih bukvalno shvatio i pojavio se nespreman kao
june pred komisijom koja zaista nije mogla da me propusti. Osramotih i sebe
i celu Sedmu upravu, što nisam smeo da ponovim, tako da sam u sledećem
ispitnom roku briljirao.
Sledilo je zaduživanje pištolja i službenog auta. Zar čoveku išta više treba
u životu? Bio sam presrećan i prvih nekoliko godina zaista sam uživao u
poslu, nošen osećanjem da radim nešto važno i korisno za državu koju ceo
svet mrzi samo zato što se zove Srbija i ima pametnog, sposobnog i ponosnog
predsednika koji hrabro prkosi zapadnim imperijama. Poveravani su mi sve
važniji poslovi praćenja, snimanja i prisluškivanja stranih špijuna, diplomata,
domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Najviše sam voleo nezvanične,
supertajne zadatke koje su izmišljali dokoni i svemoćni načelnici.
– Nikoliću, treba nešto danas da mi završiš, ali da ne kažeš nikome, pa
čak ni načelniku svog odeljenja – govorio je načelnik cele uprave.
– Nema problema, možete računati na mene – mucao sam od uzbuđenja,
stojeći u stavu mirno, u prostranoj kancelariji sa tapaciranim vratima.
– Znam da mogu. Slušaj, stavio sam novi automatski menjač u moj
BMW. Znaš koji je, crni, sedmica, dole u garaži?
– Mislim da znam.
Naravno da sam znao! Gledao sam svakodnevno taj auto sa zavišću i
maštao o tome da ga barem jednom provozam.
– Evo ti ključevi, naći ćeš ga. Treba menjač da mi se razradi, da lepo
legne. Kreni smesta za Niš i da si nazad do kraja radnog vremena. Jasno? Javi
se sekretarici, uzmi potrebne papire i nešto para za hranu. Ajde, šta čekaš,
vreme prolazi.
– Razumem, gospodine načelniče! – rekoh odsečno, već znajući da će put
do Niša ići malo izmenjenom rutom.
Stavljam obavezne crne naočari, ubacujem omiljene diskove u plejer,
sedam na kožno sedište i palim nečujni motor. Lagano, glatko pokrećem
moćnu mašinu sa zatamnjenim staklima i policijskim tablicama, ispod kojih
su bila plava i crvena svetla. Izbacim kosku kroz prozor i pravac centar grada,
da se čiča malo provoza. Gužvu na semaforu rasterujem paljenjem sirene i
rotacionog svetla, kršeći usput sve moguće saobraćajne propise jer sam od
načelnika video da se to tako radi.
„Mogao bih da svratim i pozdravim Fifija Milinu kad sam već ovde kod
Sava centra“, pomislih i skretoh prema ulazu gde je u redu grupa ajkula sa
natpisom TAXI čekala žrtve. Prišunjam se Fifijevom taksiju pa ću kroz
otvoren prozor:
– Izvinite, gospodine, imate li vi dozvolu da stojite ovde?
Taksisti nemirnih savesti nervozno se uskomešaše. Bledo Fifijevo lice
okrete se prema meni i ozari se izrazom olakšanja kada me poznade, pa će
glasno, da ga svi ostali čuju:
– Pitate za dozvolu? Izvinite, načelniče, ostade mi jutros na klaviru,
poneo me Betoven dok sam vežbao.
Fifi je klavir video samo na filmu. Opasno inteligentan, a još opasnija
dileja, posedovao je talenat da se uvek nađe tamo gde se kuva neko sranje.
Svojevremeno najveći „grobar“ kraja, mrzeo je iz dna duše Milka Đurovskog
jer je u „grobare“ prešao iz „ciganije“. Iznad svega voleo je dobru tuču.
Jednom smo zajedno pijani bazali po kraju, praveći probleme i tražeći bika.
Fifi priđe nekom mučeniku i upita ga za koga navija, nadajući se da je naleteo
na „ciganče“. Na Fifijevo iznenađenje, zemljak odgovori da navija za
Partizan. Ipak, želja za tučom nadjača lojalnost voljenom klubu, pa ga Fifi uz
reči: „Majke ti ga nabijem grobarske“ ojadi od batina.
Nekoliko dobrih milicijskih tabanja najzad ga je dovelo u red i pretvorilo
u mirnog i uzornog taksistu, ali uvek je ostao neviđen lik i opasna drugarčina.
Sutradan, posle onog trzanja iz načelnikovog BMW-a, zvao me da mi
kaže kako su ga ostali taksisti smorili šlihtanjem i molbama da im pomogne
sa najrazličitijim uslugama, utrkujući se da pokažu ko mu je najbolji drug.
Službu toga vremena zapamtio sam kao moćnu, ali korumpiranu i
nefunkcionalnu mašinu, koja je svakodnevno gutala ogromne količine novca,
cigareta, vinjaka, kafa, prebranca, telećih glava u sosu i svinjskih nogica u
saftu. Svakakvi likovi su prolazili kroz zgradu. Priznajem, bilo je tu zaista
vrsnih stručnjaka i operativaca, ali je ogromna većina zalutala u službu,
nošena rođačkim i političkim strujama. Formula za napredovanje u karijeri
bila je jednostavna: dobro nauljiš lobanju i pravac šefov anus, krcat govnima
i ostalim tajnim agentima. Lagano mi se kristalisala prava slika sredine u
kojoj sam radio. Bila je to revija BIP-ovih manekena, punih šuljeva, tikova,
niske inteligencije, a visokog šećera, holesterola i krvnog pritiska, tvrdog
obraza, a mekog karaktera, slabih živaca i očiju, naviknutih na neonsko
svetlo, zuba patiniranih kafom i duvanom u svim nijansama između žute i
crne. Kod kuće su ih čekale nervozne i depresivne gospođe ispucalih peta.
Išlifovan iskustvima svog ranijeg života, brzo sam se peo lestvicom
uspeha. Nije naškodilo ni nekoliko dobrih fotografija koje sam načinio na
mitinzima tadašnje opozicije. Ubrzo me prebaciše u ultratajno odeljenje, gde
sam radio na prikupljanju najosetljivijih snimaka razgovora stranih
diplomata, špijuna i opozicije. Na početku sam posao radio rutinski, ne
upuštajući se u aktivno slušanje priča, ali sad počeh da obraćam pažnju na
sadržaj dijaloga. Čuo sam ih sve: i lažnog vojvodu i pijanog bradonju i
semenku i nesrećnika sa repićem… Dopirali smo do svakoga bez problema i
bez izuzetka jer u nas Srba postoji vekovna tradicija da te u policiji drukaju
najbliži prijatelji, kumovi i ostali najrođeniji u koje nikada ne bi posumnjao.
Nagomilana saznanja opterećivala su me najpre nelagodnošću a potom
sve nepodnošljivijom hroničnom mučninom. Sve češće sam sebe hvatao u
razmišljanju: za koga radim i čemu sve ovo vodi? Ovi za koje sam radio
očigledno nisu bili pravi, ali gologuzija koja se oštrila da ih smeni tek kurcu
nije valjala. Šta su sve pričali, šta su radili, šta su i kome obećavali i sa
kakvim su đavolima spavali, sramota me da objavim jer smo pripadnici istog
prokletog plemena.
Izvor najinteresantnijih priča bili su matori, pijani kadrovi koji su proveli
radni vek šunjajući se po analitici i arhivama.
Tako sam čuo, za mene, novu verziju Kosovskog boja. Kažu, jeste, srpska
vojska se junački borila i odnela neverovatnu pobedu prvoga dana bitke, na
iznenađenje Turaka i svih prisutnih posmatrača. Uveče se srpski vitezovi
dohvatiše vina i rakije da nazdrave za uspešan prvi dan boja. Skrivene oči
turskih uhoda budno su posmatrale pijanku do zore, kada Turci organizovaše
protivnapad, iznenadiše pospane i mamurne srpske ratnike i pobiše ih do
zadnjega. Kosovka devojka nije morala daleko da ide po vino, već je
dohvatila prvi od brojnih krčaga koji joj se našao pod rukom…
Voleo bih da i dalje verujem u originalnu verziju kojoj su nas učili u
školi, ali poznajući karakter naroda čiji sam pripadnik, bojim se da je druga
verzija verovatnija.
Kakvu li će verziju ovog najnovijeg kosovskog sukoba prodavati našim
praunucima za stotinak godina? Drago mi je što neću biti živ da čujem.
Druga zanimljiva priča odnosi se na Jožu Broza i jedan od brojnih razloga
zbog kojih je toliko mrzeo Srbe, mada su ga oni, maltene, napravili i na
svojim leđima proneli kroz ceo Drugi svetski rat.
Priča ide ovako: svakog meseca bi se kod Jožeka u Belom dvoru skupili
najviši predstavnici republika i pokrajina na raport. On bi ih zatim
pojedinačno pozivao u svoj kabinet. Kažu da bi srpski rukovodioci obično
bili izbacivani napolje na pola sastanka. Nakon jednog takvog incidenta Broz
je besan izašao iz kancelarije i ljutito rekao:
– Majku mu božju, šta je sa ovim Srbima? Kako uđu, tako sa vrata
počinju olajavati svoje najbliže saradnike! Lepo im kažem da ih nisam zbog
toga zval, ali ne vredi. Šta im Turci uradiše…!
Srbi su namestili i Rankovića i Krcuna kod Jože i posle im digli
spomenike i veličali njihova dela. Broz nije voleo cinkaroše i ulizice, koliko
god da je zavisio od njihovih informacija. Isti oni koji su mu ljubili dupe za
života bili su prvi koji su ga se odrekli i popljuvali ga posle smrti. Doduše ne
baš odmah. Zazirali su od njega još dobrih desetak godina nakon što je
zazidan u Ćopinu cvećaru, strahujući valjda da se ne povampiri. Onda se te
iste junačine, koje se svojevremeno odrekoše vere i svega svetog, odlučiše da
izmene Jožin ustav i donesu nov po kome će se pokrajinama ograničiti
autonomnost, na koju su godinama navikle, i komandovaće im se iz
beogradske centrale. Problem je bio u tome što je doba centralnog
komandovanja pregazilo vreme…
Usledio je prelomni trenutak moje karijere. Toga jutra banu mi u
kancelariju šef-alkos i značajno objavi da se pripremim jer za pola sata
krećemo na supertajni zadatak. Spremio sam stvari, pokupio drugog kolegu,
koji je bio deo tima, pa onda i šefa. Bilo je tek deset ujutro, ali obojica su već
bili pod gasom.
– Morao sam da drmnem jednu da ubijem nervozu – pravdao se šef iz
samo njemu znanog razloga. – Vozi u Užičku. Idemo kod velikog poglavice
da instaliramo kablovsku televiziju i proverimo da mu neko nije postavio
prislušne uređaje.
Vrata nam je otvorio sedi čikica-batler i odveo nas do prostorija u kojima
je trebalo da radimo. Dok sam birao gde da gazim kroz debele persijske
tepihe, pažnju su mi odvlačili motivi gigantskih ulja na platnu po zidovima,
ispod visokih, kitnjastih plafona.
Raspremismo alat i počesmo da razvlačimo kablove kada začuh kako
neko pušta vodu u ve-ceu, a zatim lagani bat koraka po pločicama. A onda se
pojavio vođa, glavom i bradom, u kućnom mantilu i papučama. Njegovo
veličanstvo Debelouhi lično. Pokočismo se kao pritke, a on nonšalantno
prođe i učtivo upita:
– Može po rakijica, majstori?
– Ne, hvala, gospodine predsedniče, mi ne pijemo – nakloni se šef
ispucalih nosnih kapilara, bazdeći na džibru.
Debelouhi ode do bara, nasu sebi čivas i zamišljeno se zagleda kroz
prozor. Najednom osetih jezivi dah studeni iza sebe. Okretoh se i u ramu
ogromnih vrata spazih Ledenu Kraljicu. Prošla je pored nas kao pored
turskog groblja i zavalila se u stilsku stolicu iz vremena nekog od Lujeva,
pored zamišljenog supruga. U momentu mi se prikenja, pa zamolih šefa za
odobrenje da odem do ve-cea. Otpratio me je do vrata kao dete pa zabrinuto
prošapta:
– Nemoj dugo da se zadržavaš, da nešto ne pomisle.
– Ma neću, znam – promucah probajući da zatvorim vrata, ali šef ih
potkajlova cipelom pa će još zabrinutije:
– I nemoj da mu usmrdiš kupatilo kao da je crkô tvor u njemu!
Za ovo upozorenje bilo je malo kasno jer su se ili Debelouhi ili Ledena
Kraljica ili oboje zajedno već istovarili u istom. Smrtonosni talas zapahnu
šefa, koji se namršti i zalupi vrata ostavivši me u gasnoj komori. Zaustavio
sam disanje i pokušao da brzo obavim ono zašto sam ušao, ali se negde na
pola posla debelo pokajah. Video sam, naime, da neću izdržati do kraja bez
vazduha. Bacih pogled u ogledalo u masivnom, kitnjastom, baroknom ramu i
ugledah svoju već pomodrelu facu sa nabreklim vijugavim venama po čelu.
Ne vredi! Ispustih vazduh i udahnuh punim plućima. Dušnik se steže i
kretoše suze. Kroz mešavinu najgroznijih smradova koje sam ikada osetio
mogao sam jasno da razaznam viljamovku i sarmice od zelja. Faca u ogledalu
promenila je boju od modroljubičaste u zelenu. Pitao sam se koliku količinu
govana neko mora da nosi u sebi da bi proizveo ovakav efekat?
Valjda je bio takav dan, ali iz jedne neprijatne situacije uleteh pravo u
drugu kada se vratih u sobu i zatekoh predsedničke golupčiće kako se ljube.
Nedugo posle toga ponovo mi se ukaza prilika da Debelouhog vidim u
privatnom izdanju, doduše ovoga puta ne uživo. Doneli su mi da
presnimavam kasete koje su snimljene u Dejtonu. Videh trojicu velikana
tadašnje Srbije kako se snimaju međusobno, smeju i zabavljaju po ne baš
velikim sobama vojne baze. U sećanju su mi ostali i snimak na kome
Debelouhi potpisuje sporazum i njegova očigledna, neprikrivena patetična
žudnja da se druži sa tadašnjim svetskim moćnicima, dok ga oni otvoreno
ignorišu i izbegavaju. Već tada su, očigledno, znali da mu se sprema apsana.
Pored latentne psihopatološke crte, posedovao je neku gotovo klinačku
simpatičnost, kada se recimo setim kako je obožavao kaubojce. Iz Amerike je
doneo čitavu kolekciju vesterna. Najviše filmova bilo je o Vajatu Erpu –
sedamnaest.
Svako ko se u Srbiji opredeli za karijeru profesionalnog političara
neminovno poseduje crtu ludila. Kako drugačije objasniti želju da se zapliva
u političke vode kada se imaju u vidu zatvoreni, pobijeni i popljuvani
prethodnici. Koliki ego čovek mora imati da pomisli kako je on suviše
unikatan i sposoban da bi ga čekala ista sudbina? Sumnjam da samo „niske
pobude i strasti guraju čoveka u borbu ka vlasti“. Pretpostavljam da pojedinci
krenu čista srca, poneseni idealima, ali onda sednu u fotelju, podignu srebrno
penkalo sa mahagonijskog stola i cimnu zgodnu sekretaricu da skrene pažnju
vozaču da bude tačan kako se ne bi kasnilo na ručak sa opozicionim liderima
u Klubu književnika ili Taboru. Osećaj moći neminovno menja svakoga.
Tako smo dizajnirani.
Bilo kako bilo, Milošević je bio vođa. Uprkos konspirativnim teorijama,
vođa ne može da se fabrikuje po inostranim školama i univerzitetima.
Harizmatični vođa se rađa, bogomdan i od naroda prihvaćen, ako ne uvek
izabran. Jedini ko je ove uslove ispunjavao u Srbiji toga doba bio je, nažalost,
Debelouhi. Pravi vođa mora da bude dobar govornik, ali još bolji slušalac.
Ovo drugo je, izgleda, mnogo teže. Opijen početnim uspehom i slavom, naš
vođa se okružio poltronima i ulizicama, zatvorio sebi uši i oči, pogubio
kriterijume, zaboravio ideale i odvukao Srbiju u mračne dubine. Ne kažu
džabe da svaki narod dobije onakvog vođu kakvog zaslužuje i zato sam ja
odlučio da, brže-bolje, pedaliram iz zemlje.
 Pedala preko grane

Nije trebalo biti preterano pametan pa videti da će se sve uskoro srušiti

kao kula od karata. Razočaran u sve, potražih utočište u starom zanatu, ali
ovoga puta opremljen mnogo boljim priborom, u koji je, između ostalog,
spadao službeni kombi sa radiolom, kojom sam slušao Gradski SUP.
Idemo momci!
Vozom sa pogrešnog koloseka, u pogrešnom društvu, kretoh na put sa
kartom u jednom smeru, kroz košmarne, tmurne predele, zamućene maglom,
drogom i alkoholom.
Novac je polako dolazio, a ja sam polako odlazio. Odlazio u nemirne
snove i noćne more, paranoično bunilo ispunjeno zloslutnim senkama,
glasovima i šumovima kao i neotklonjivom, vazda prisutnom strepnjom da ću
svakoga momenta biti otkriven. Bio sam izgubljen.
Jednog jutra otvorih novine i užasnuto shvatih da nisam usamljen u
potrazi za samim sobom. Na tragu mi je, naime, bila i gradska policija. Bilo
je samo pitanje dana kada će zbrojiti dva i dva i skužiti da u stvari mene
traže. Ni sekunde nisam gajio iluzije da bih mogao uspešno da se krijem.
Beograd je seoce u kome bi me brzo našli. Bilo je vreme za put: dalek,
neizvestan i definitivan. Situacija je zahtevala obraćanje jedinom čoveku na
svetu koji bi u ovoj situaciji mogao da mi pomogne.
– Alo, kume, gde si?
– Ooooo, kakva čast, vaša rošava visosti. Kume, kojim dobrom?
– Nije dobro, no je zlo. Gde se nalaziš?
– Evo sam u Londonu sa Princom.
– Odlično, pitaj ga ima li jedan ležaj viška. Prigrejalo mi je u Beogradu,
moram pod hitno da ’vatam džadu.
– Božana, rošavi pita ima li jedno mesto za njega. Kaže da mu gori u
Beogradu – povika Trta.
– Kah, ghrrrr… puf, pant.. kahhhhh! Koji bre rošavi? – čulo se krkljanje
iz pluća u daljini.
Do kurca!
 – Ma Nikolić, moj kum, znaš ga…
– Reci mu nek se dovlači!
Na brzinu izvadih vizu, slagah u službi da sam dobio novi posao na moru
i dadoh otkaz. Načelniku kao da ne bi pravo.
– Razumeo bih te da si otišao pre par godina, ali sad kad su nam skinuli
sankcije i povećali plate pred izbore, nisi mi jasan – začkilji načelnik u mene,
paleći cigaretu sa belim filterom. – Jesi li siguran da želiš da ideš? Imamo
velike planove za tebe…
– Siguran sam – rekoh mu pružajući ruku. – Bolje nađite nekog mlađeg.
Svežu krv. Doviđenja, želim vam mnogo sreće.
U kući – čitava drama!
– Zašto sad ideš kad se sve sredilo? Ljudi bi dali dupe za ovaj državni
posao koji ti ostavljaš! Auto, sve privilegije… Biće ti posle kasno za
kajanje… – pokušavao je otac da me urazumi.
– Ako ne zbog sebe, ostani zbog mene, molim te, znaš koliko te… –
briznu majka u plač.
Kako sam mogao da im kažem istinu i da nemam izbor? Tek to bi im
slomilo srce. Bio sam neumoljiv. Kupih kartu za London i pravac aerodrom.
Pasošku kontrolu prođoh bez problema i trudeći se da hodam laganim i
nonšalantnim korakom, uputih se ka baru. Osećao sam na leđima i potiljku
lepljive sumnjičave poglede carinskih službenika, poglede koji su bili kao
varnice za benzinsku paru mojih paranoičnih misli.
„Sigurno su me provalili pa se samo poigravaju sa mnom kao mačka s
mišem.“
S teškom mukom sam se suzdržavao da ne zijam u velika ogledala iza
koji sam osećao budne policijske poglede kako prate svaki moj pokret,
spremni da me salete na najmanji sumnjiv gest.
– Dupli viski, molim – naručih za barom, glasom koji je odavao nervozu,
koja šankerici nije promakla.
– Strah od letenja? – zacvrkutala je radoznalo. Podigoh oči. Osmica i po,
možda čak i devetka. U normalnim okolnostima startovao bih je bez pardona.
– Ne brinite ništa, i ptice se plaše prvi put.
– Vala, sestro, ne znam kako, ali baš si pogodila.
– Molim?
– Eto i ja, baš kao ptica. Samo ne plašim se letenja, nego kaveza.
– Ne razumem.
– Bolje je tako.
 Bili su to najdužih trideset minuta moga života. Svakoga trenutka
očekivao sam da mi neko spusti ruku na rame i kaže:
– Ajde pođi sa nama u kancelariju. Mislim da bi trebalo nešto da
popričamo.
Niko se ne pojavi.
U avionu ubih još nekoliko viskija pre no što se nađoh u Londonu, gradu
iz snova.
Kum Trta se u međuvremenu vratio u Srbiju i na aerodromu me je
sačekao Božana i odveo u momački stan u Šeperds Bušu sa brojem 13 na
vratima. Bulumenta studenata i devojaka opušteno je sedela, motala, duvala,
furala filmove. Božana je znao da živi opušteno, što mi je u tom trenutku bilo
najpotrebnije. Družili smo se i smejali prvih nekoliko nedelja.
Preskupi London brzo je stanjio moje beogradske zalihe, pa sam morao
da potražim posao. I tako postadoh alarm. Naime, svetski poznati prevaranti
Italijani našli su rupe u engleskim zakonima i masovno ih zloupotrebljavali.
Iznajmili bi poslovni prostor, otvorili prodavnicu obuće, platili prve tri rente i
onda bi rekli da para više nemaju. Mogli su ostati u radnji narednih šest
meseci pre no što bi zakonski mogli biti izbačeni, a onda bi našli drugu
lokaciju i sve iz početka. Bilo je jedino važno da neko bude fizički prisutan u
radnji dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji, kako zakonski
vlasnik ne bi nasilno promenio bravu i „reskvotovao“ radnju. E, tu se
pojavljujem ja, kao ključni igrač, sa zadatkom da posle radnog vremena
spavam na patosu između cipela i naslaganih kutija. Posao mi nije teško
padao. Još me je uljuljkivao osećaj olakšanja da se nalazim u Londonu,
daleko od policije, kriminala, tipova koji su vibrirali negativnom energijom.
Jeo sam začinjenu ljutu kinesku i indijsku hranu, udisao dim kvalitetne
trave i londonski vazduh zasićen smogom, ali oplemenjen mirisom slobode.
London je predstavljao sve ono što sam očekivao. Brzina, ritam, ludilo,
drogiranje, pijanstvo! Novac, sjaj i raskoš zračili su iz svakog ćoška, svake
cigle, svakog auta… Osećao sam se kao Alisa u zemlji čuda u tom famoznom
gradu, ne samo zbog novca i glamura već zbog energije, zbog neverovatnih
ljudi koji su tu živeli. Sve je bilo totalno drugačije od svega što sam do tada
znao, radio i osećao. Trebalo je promeniti krut način balkanskog razmišljanja,
što je zaista težak zadatak.
Stražarenje u prodavnici cipela nije mi donosilo dovoljnu zaradu, pa sam
se zaposlio kao vratar na ulazu lezbejsko-pederske kafeterije, kafe-bara Dom,
u čuvenom Old Kompton stritu, u srcu bludnog Sohoa. Sa nestrpljenjem sam
očekivao vikende kada bih radio na vratima. Susretao sam likove za koje sam
mislio da postoje samo u filmovima i stripovima. Bilo je tu bića svih boja i
vrsta, obučenih u maštovite kreacije najživljih boja, koje su varničile mojom
uspavanom socijalističkom maštom.
Sa prvim parama usledile su minđuše, kožni kaputi, duboke čizme,
srebrno prstenje i ostali spojleri, koji su sada ukrašavali moje telo i rošavo
lice.
Dok sam stajao na vratima i posmatrao sve te meni strane, ali zanimljive
kreature, prepuštao sam se laganim mislima o čudnovatosti života, Do juče
sam radio kao kljun u srpskoj tajnoj policiji, a sada stojim na vratima
pederskog kluba u srcu Londona i pričam sa tipovima zbog kojih bi me ćale
ubio iz puške samo kada bi video da stojim sa njima. Prijao mi je osećaj
pripadnosti ovom novom svetu, dok sam caklenim očima gledao gužvu koja
je počinjala da se formira ispred kafea i puštao da me misli nose…
 London selo šmrče belo

Približavala se moja prva Nova godina u Londonu i grad se okitio

lampionima i jelkama i počeo da emituje meni do tada nepoznatu,
nesvakidašnje dobru i pozitivnu energiju. Dve-tri večeri pred Novu godinu
priđe mi šanker iz bara u kome sam radio i šapatom upita:
– Ima li Čarlija?
– Ne, nisam ga video večeras, a stvarno ne znam da li će dolaziti –
odgovorih trudeći se da delujem sigurno, pokušavajući da se prisetim
poznajem li ikakvog Čarlija.
– Aaaaaha-ha-ha-haaaaa – prasnu u smeh veseli Francuz, kada je video da
sam kuvana noga.
– Čarli je londonski sleng za kokain – reče.
Ispostavilo se da je grupa Francuza koji su radili za barom bila opasna
narko-bratija i budalastija. Parili su se međusobno ne pridajući nimalo
važnosti ko je kog pola, a drogu su voleli iznad svega. Nekoliko nedelja
ranije jedan od njih je skuvao duplu dozu ekstazija, napunio eliksirom špric i
ispraznio sadržaj sebi u venu. Od siline udara dohvatio se metle i krenuo da
čisti sve pred sobom, poput mećave. Kada je očistio lokal dva puta, izleteo je
napolje i krenuo da mete niz ulicu, sve dok nije, gotovo kilometar dalje,
iznenada pobeleo kao kreč i pao na pločnik.
– Ide Nova godina i trebaće nam svima za barom malo goriva – reče
barmen kose obojene u zeleno. – Nećeš valjda sebi dozvoliti da budeš jedini
dormen u celom Sohou koji nema staf? Bolje nabavi nešto, zaradićeš gomilu
novca.
Na novac se nisam gadio, tako da nije morao da mi zavrće ruku da bi me
ubedio. U Londonu je u to vreme bilo lakše nabaviti kokain nego Dejli
telegraf. Bilo ga je na svakom ćošku i ispunjavao je sve pore društvenog
života. Koristili su ga svi društveni slojevi od keteringa do londonske berze.
Naročito u Sohou, konzumiranje kokaina bilo je sastavni deo rada i imidža i
bez njega se nije mogao zamisliti dobar provod u gradu.
Stigao je 31. decembar. Kako se primicala ponoć, ludilo je dobijalo na
zamahu. U baru je sve muško osoblje bilo obučeno kao devojčice, a sve
konobarice su nosile muške mornarske uniforme. Zbog prirode posla uspeo
sam da izbegnem da me ukucaju u suknjicu, ali zato su me našminkali do te
mere da sam samome sebi ličio na Seku Sabljić. Za nepun sat vremena
rasprodao sam sav kokain koji sam nabavio. Doduše ostavio sam malo za
devojke i za ličnu upotrebu. Čim sam ušmrknuo „riblju kosku“, osetio sam u
grlu zašto su dileri tako zvali najkvalitetniji kokain. Do jaja! Kolumbijski
kartel iz Medeljina mogao je biti ponosan na svoj proizvod.
Žurka se zahuktavala, grljenje, topljenje, ljubljenje, skakanje…
Di-džej je bio pravi laf i majstor svog zanata. Umetnički je dozirao i
kontrolisao erupciju i euforiju gomile.
U neko doba menadžer objavi da smo napunili kapacitet i da više nikoga
ne puštam unutra.
– Zatvaramo klub! – objavio sam ljudima koji su se tiskali pred vratima u
petnaestometarskom redu. – Ako neko baš mora da uđe, pedeset funti,
moliću.
Gotovo svi iz reda počeše da mašu novčanicama.
– Aj’e, ajte, lepi moji. Uhu, kotile se, legle se… sabićemo se nekako!
Džepovi postadoše tesni za crvendaće sa likom Njenog visočanstva
kraljice.
– Šta se dešava? Rekao sam da nikog više ne puštaš! – pobuni se
menadžer, muška prostitutka.
– Molim vas, samo još četvorica. Jako su mi dobri prijatelji… doputovali
iz provincije… obećao sam da će biti mesta. Ne bi bilo dobro za reputaciju
kluba da ispadnemo lažovi – zamolih nežno i učtivo, namigujući i pažljivo
mu skidajući dlaku sa ramena.
Kada sam najzad zatvorio vrata, progurah se do bara, razgrnuh mesto za
sebe, zavarih lakat za šank i tu ostadoh do ranih jutarnjih časova. Menadžer
me je terao da po lokalu smirujem i rasterujem podivljale goste, ali meni
onako stondiranom nije padalo na pamet da poslušam. Zar da upropastim
ovako divno veče? Ne dolazi u obzir!
Raziđosmo se nekako, poluiskrivljeni i znojavi u rano jutro. Stigao sam
kući i odmah počeo da ispravljam i slažem izgužvani novac, smejući se od
radosti kao dete. Zaradio sam za jednu noć rada u kafeteriji više od svoje
jednogodišnje murijske plate u Beogradu. Može se zamisliti koliko sam se
dugo premišljao da li da prihvatim petogodišnji ugovor koji mi je ponudio
novi noćni klub. Usput sam igračku karijeru u FK Milicioneru zamenio
karijerom u FK Valjadolidu: od pandurske došao sam do toga da valjam
gudru.
Kao i svaki početak i ovaj je bio težak, ali zanimljiv. Do pre samo
nekoliko nedelja nisam mogao ni da sanjam da ću se smucati sa bandom
francuskih guzičara po pederskim diskotekama. Homići su mi bili najbolje
mušterije jer nisu žalili lovu za dobar provod, a trebalo je i opustiti čajni
kolutić za primanje kobaje, a za to je Čarli, kažu, zakon.
Naglašavam na ovom mestu da u principu nemam ništa protiv pedera. Što
se više muškaraca roka između sebe, to manja konkurencija u jurnjavi za
ženskama. Naročito mi je drago što su pederi uglavnom muškarci najboljeg
izgleda. Šta ćeš bolje nego kada ti se neka poznanica zaljubi u mišićavog
lepotana guste kose, sa pločicama na stomaku, a on guzičar, pa je ti tešiš?
Često sam maštao kako bi bilo dobro da se pojavi neki virus što bi većinu
muškaraca pretvorio u pedere. Još uvek nema vakcine, a ja jedan od retkih sa
prirodnim imunitetom, pa očajne, sirote ženske dolaze da mi se žale…
Što se tiče koke, normalno, i ja sam sve češće trljao nos jer je vreme tako
brže prolazilo a zezanje se pojačavalo. Na svež mozak droga je išla, što bi
rekli Bosanci, kô mlijeko. Radost, veselje i priča na usnama. Čamil u nos,
blek rašn u želudac i dim nebrojenih cigareta u pluća, jednom rečju –
ispunjen život.
Francuzi su znali svako mesto, svaki zadnji budžak u Londonu, tako da se
spojilo korisno s lepim. Radio sam unosan posao, a ujedno provodio vreme
na mestima o kojima sam doskoro mogao samo da sanjam. Najupečatljivije
su mi bile nedeljne večeri u čuvenom rejv klubu u severnom Londonu, gde su
se nedeljom održavale pederske žurke sa sveže izmiksovanom muzikom.
Ogromni dormen bleštavo izbrijane lobanje prekontrolisao bi ulaznice i
otvarao vrata Danteovog pakla. Mestom su krstarile specijalne ekipe sa
znakom crvenog krsta, zadužene za iznošenje prekomerno nadrogiranih
momčića i devojčica sa ćunama. Klima-uređaji jedva da su ublažavali sparinu
zasićenu izmešanim mirisima parfema, pederskog znoja i udrka, trave i piva,
što je sve celokupnom ugođaju davalo poseban šmek. Blešteći lajt šou,
strobovi i di-džej pravili su još veću pometnju u već zbunjenim drogiranim
glavama divnih momaka sa farmerkama rašivenim na bulji. Razmenjivali su
zavodničke, kurvinjske poglede ne bi li se podohvatali i pocepali trtke.
Francuzi su se pomahnitalo valjali od smeha upirući prstom u moju
malenkost, koja je usplahireno zverala okolo, prestrašena za svoju nevinu
srpsku guzu. Dupeta pripijenog uza zid i očiju uprtih u plafon, da slučajno ne
sretnu nečiji zavodnički pogled, lagano sam valjao gudricu, postepeno
kapirajući da me niko neće dirati protiv moje volje.
Stigao je i dugo odlagani momenat odlaska u klonju, o kojoj su kolale
zastrašujuće priče, a pokazale su se istinitim. Iz tesnih kabina u sparnom
toaletu dopirali su zvuci stenjanja, dahtanja, zavijanja… Stadoh za pisoar,
otkopčah šlic nespretnim pokretima i izvadih ga drhtavim rukama. Pola
koraka od mene, sa moje desne strane, mišićava crnčuga od dva metra,
obučen u roze Barbijevu garderobu.
– Ne gledaj dole, ne gledaj dole, ne gledaj… – ponavljao sam grozničavo
u sebi. Nisam izdržao. Radoznale oči otkazaše poslušnost i spustiše se na taj
crni masni kabl, koji se uvijao poput pitona. Prestrašeno podigoh oči i pogled
mi susrete blago iskeženu crnačku facu, punu ogromnih belih konjskih zuba.
Prestravljen, precvikah šoranje napola i bez trešenja ga sakrih u pofajtane
pantalone. Tada sam smislio svoju prvu izreku: „Bolje zapišanih pantalona
nego rašivene bulje.“
Obliveni znojem, Francuzi su skakali u transu na podijumu za igru.
Pridružih se družini i nastavismo sa zezanjem, filovanim povremenim
ušmrkavanjem koke, sve do zatvaranja kluba.
Žurka se preselila u Vilsden, u prostranu kuću jednog od Francuza.
Umorna od naporne noći, većina društva ode na spavanje, a ostadosmo
Francuz udarnik i ja – seljak. Priči nikad kraja. Francuz je smarao o nesrećnoj
porodici, o voljenoj sestri koju nije video dvanaest godina jer su se posvađali
posle očeve smrti oko testamenta, a ona se u međuvremenu udala i ima dvoje
zlatne dece, koju on nikada nije video, bla-bla-bla… U momentu kada je
zakukao kako bi sve dao da može da ih upozna, nešto tupo udari o pod kraj
ulaznih vrata. Utrzani, poskakasmo da vidimo šta je. Na podu je ležao
ogroman braon koverat, koji je poštar ubacio sa jutarnjom poštom kroz
prorez na vratima. Onako izgubljeni, nervozno oblizujući jezicima suve usne,
otvorismo koverat i posvedočismo najvećem čudu od osnivanja Rojal mejla.
Bio je to koverat Francuzove sestre, sa podužim pismom ispunjenim
molbama za oproštaj i slikama dece. Koja koincidencija! (za one koji veruju
u slučajnost). Pa kažu: nema nešto!
Žurka je brzo zamirala. Francuz je stajao za muzičkom miksetom sa
slušalicama na glavi i lagano se njihao u ritmu muzike, koju ja nisam mogao
da čujem.
– Ej, pusti to kroz zvučnike da i ja slušam!
– Ne mogu, probudićemo ostale. Tek su zaspali – usprotivi se Francuz. –
Evo ti jedna slušalica.
Francuz odvoji levu slušku i dodade mi je.
– Hm, ne čuje se ništa. Pusti malo jače – protestovao sam.
– Šta pričaš, kako se ne čuje? – Francuz će glasno da nadjača muziku
koju je samo on čuo, pomerajući rukama potenciometre kao da miksuje,
mrdajući glavom u ritmu.
– Daj mi tvoju slušalicu, ova stvarno ne radi – rekoh mu i zamenismo
slušalice. Ni iz druge nije dopirao nikakav zvuk.
– Ti si gluv! – Francuz mi ’ladno postavi dijagnozu..
– Ne verujem da sam naprasno ogluveo, pogotovo što tebe čujem odlično.
Francuz, sada već malo zabrinut, otrča do jednog od usnulih članova
ekipe, prodrma ga i stavi mu slušku na uvo, izgužvano od jastuka.
– Didi, čuješ li muziku?
– Nema muzike, ne čujem ništa – bunovno će Didi.
To je bio okidač koji je predrogiranog Francuza bacio u gadnu paranoju,
iz koje ga izvadi tek hitna pomoć, koju smo morali hitno da pozovemo.
„Bjež’ otalen“, pomislih, „dok se nije sjatila policija.“ Izvukoh se iz kuće
i šmugnuh neprimetno. Ne bi valjalo da me na’vataju sa punim gaćama
paketića.
Mene je stiglo na povratku kući. Počeh da tripujem da svi gledaju u mene
i da se nešto domunđavaju. Policajci u civilu… ko zna od kada me prate…
sigurno još iz kluba… crnac… crnac iz ve-cea sa pendrekom… sigurno je
policajac… kako nisam odmah ukapirao?
Kada se košmarne paranoične ideje jednom usele u praznu glavu i ona
počne kao košnica da zuji strepnjama i negativnim mislima, nemoguće je
izaći iz tog stanja dokle god je droga razlivena krvotokom.
Na jedvite jade stigoh do kuće, gde se mučenje nastavi. Satima sam se
prevrtao i molio Boga da prekine ovo ludilo ili da me uzme sebi. Izgleda,
nisam mu trebao ni za k… pa me je, po običaju, ignorisao.
„Nikada više, Bože, obećavam! Droga je za mene prošlost! Molim te,
Bože, prekini ovaj košmar, neću je pogledati više u životu! Neće mi pasti na
pamet! Nikad, nikad, nikad više…“
Do sledećeg vikenda, kada sam se opet balsamovao.
Vikend za vikendom, mesec za mesecom, lagano sam se punio lovom,
drogom, nemirom, paranojom…
Tih godina London je bio poprište žestokih nacionalističkih sukoba na
fudbalskom terenu u Batersi parku. Sa jedne strane „cigani“ i „grobari“ –
Srbi, a sa druge „purgeri“ i „torcidaši“ – Hrvati. Igrali smo na polovini
pravog travnatog fudbalskog terena, pod svetlima reflektora i često pod
dosadnom engleskom kišicom. Novi dresovi, nove lopte, nove patike,
napetost u vazduhu pojačana nacionalističkim osećanjima… idealni uslovi za
proživljavanje i iživljavanje neostvarenih dečačkih snova.
Stanje na terenu oslikavalo je stanje u raspadnutoj Jugi: iako jači, snažniji
i pojedinačno bolji fudbaleri, najčešće smo bili lak plen za naizgled inferiorne
Hrvate. Na jednoj strani mirni i disciplinovani Hrvati, uglavnom ćute, trče i
trude se da igraju najbolje što mogu. Tu i tamo se malo posvađaju, pomenu
Gospu i balun i nastave da igraju. Ne raduju se preterano pobedi, ne tuguju
mnogo zbog poraza. Na drugoj strani Srbi. Raskol, svađe, dreka… Vene
poiskakale po vratu i čelu, nenadjebiva kreativnost u izboru i sočnosti psovki.
Improvizacije i varijacije na teme mrtve majke, krave sestre, deteta od kilo…
Emocionalno, pobeda se doživljava kao finalni, definitivni dokaz nacionalne
superiornosti, a poraz kao najveća tragedija, posle koje je besmisleno
nastaviti dalji život.
Energiju za naporne utakmice sve sam češće izvlačio iz kokaina, čija
konzumacija odavno nije više bila ograničena samo na vikende. Moj
zlostavljani organizam bio je u konstantnom stanju iscrpljenosti, pojačanom
insomnijom. Shvatio sam da je vreme da potražim pomoć. Naravno, ne
pričam o pomoći koja mi je stvarno trebala. Odlučio sam da nađem partnera
da mi pomogne sa biznisom. Neću mu pominjati ime. Reći ću samo da je bio
kolega diler i zemljak i da mi je po karakteru bio sušta suprotnost, tako da
smo od samog početka kliknuli i fantastično se nadopunjavali.
Posao je procvetao. Napred u nove radne pobede! Novac se slivao sa svih
strana, a sa njim sam se slivao i ja u mutnu, zelenu reku zavisnosti, koja se
uliva u duboko ledeno more sa ajkulama ludila i bede koje su razjapljenih
čeljusti čekale sveže meso.
Kažu: prebroj prijatelje pre no što kupiš jahtu. Još jedna u nizu mudrosti
koju sam svesno ignorisao. Prijali su mi novi prijatelji, a još više prijateljice.
Iznajmio sam stan u skupom delu grada, u zgradi sa bazenom i dobro
opremljenom teretanom, u koju nisam zalazio. Kupio sam nov auto, zamenio
staro perje skupim, novim i otpočeo višegodišnju žurku.
Početak je bio filmski. Izvajane devojke rojile su se oko bazena – „a kapi
vode kao biseri koji blistaju svud po njima“ – utrkujući se da ispune sve naše
želje. Dok je najnovija muzika pičila iz zvučnika strateški raspoređenih svuda
po stanu i oko stana, lepotice baršunaste kože u svim nebrojenim nijansama,
od kao sneg belih Šveđanki do kao zvučnik crnih Nigerijki, uživale su moje
gostoprimstvo, moja skupa penušava pića, kvalitetnu drogu i ekstravagantne
poklone. Sve je bilo i ostalo naj, naj, naj, i nisam ni primetio kada i kako se
desilo da postaje sve dosadnije, bednije i jadnije…
Besmisao i ništavilo prožimali su svaku poru moga bića. Dani su se
besciljno i monotono nizali. Izgubio sam sposobnost da uživam u drogi, u
piću, u seksu. Hrana je postala bezukusna, sva čula otupela. Mrdao sam,
gledao TV, drhtao, znojio se, provirivao grozničavo kroz prozore, upadao iz
razarajućih paranoja u apatiju pa nazad u teška ludila.
 Spas mi donose „grobari“

Trebalo je da tako prođu dve-tri godine dok mi je tračak svetlosti dopro

do sprženog mozga, sa upozorenjem da đavo stiže po svoje ako nešto smesta
ne promenim. Ali šta i kako? Sam ne znam i ne mogu, a ljudi kojima sam se
okružio spremni su da poguraju samo nizbrdo. Obično se tek pred crnom
budućnošću setimo prošlosti. Shvatio sam šta mi nedostaje. Treba mi veza sa
korenima, treba mi sidro koje će se suprotstaviti tamnim morskim strujama,
treba mi spas, treba mi mesija.
Naravno, treba mi Žare Roudent!
Da bih Žareta doveo u Englesku, trebalo je najpre prebroditi nekoliko
sitnijih prepreka, kao na primer činjenicu da nije imao šanse da dobije pasoš.
Srećom, znao sam za izvesnu podzemnu štampariju kod braće Šiptara koja je
izrađivala neverovatno ubedljive primerke pasoša svih zemalja. Sa jednim
takvim pasošem sa Žaretovom slikom u sebi, slete i moj mesija sa neba
direktno na londonski aerodrom.
Mesija ne bi bio mesija kada ne bi razočarao. Nije još čestito zakoračio iz
aviona kada radosno povika:
– A sad, svi noseve dole!
Našao sam i ja u kojoj ću crkvi da se molim! Noseva naprašenih belim
puderom nastavismo tonjenje u duetu, sada duplo lakše i duplo brže.
Prvih nekoliko dana lomismo se bez reda i reči. Sedeći kao mumije jedan
naspram drugog, uzimali smo drogu i igrali karte, bacajući ih nasumice i ne
znajući koju igru igramo.
Tuga, patnja, žalost, jad, bol i čemer.
I horor!
Poslednjim atomima snage i bog zna gde i kako na’vatanom trunkom
razuma, povezah nekoliko treznih dana i donesoh odluku da se selim iz
grada. Bilo kuda…
Edinburg? Što da ne?
Zamolih partnera da me odmeni dok se ne dozovem sebi i vratim se na
posao. Rado mi izađe u susret jer sam i njemu u ovakvom stanju bio
beskoristan. Popakovah stvari i Žareta u veliki džip i pravac Škotska.
Edinburg je grad iz bajke. Očuvane stare fasade, ljubazni ljudi,
srednjovekovni zamci, parkovi i zelenilo osvojiše nas na prvi pogled.
Smestismo se u hotelu i kretosmo u potragu za odgovarajućim stanom.
– Brate, ovaj uzimamo! Pogledaj gde je plafon, ne mogu loptu da
ispucam do njega – uskliknu Žare. Kako se boriti protiv tako razumnog
argumenta?
Instalirasmo gigantski televizor i muzički uređaj pored kamina i tu se
usidrismo narednih nedelju dana. Pušili smo holandske trave, gledali
američke filmove, jeli italijansku hranu, pili francusko vino i konjak i spavali
na antičkom dvosedu i trosedu uvaljenom kraj toplog kamina.
Počinjao je Edinburški festival umetnosti, čija nas je buka sa ulice najzad
izmamila iz stana, kao medvede iz pećine posle zimskog sna.
Naletesmo na grupu umetnika iz Beograda, sa kojima smo se lepo družili
nekoliko narednih dana na obali hladnog Severnog mora. Zvuci Balkanike
bili su mnogo prijatniji sa pogledom na prelepu prsatu glumicu, koja se
pokazala imunom na moj šarm. Nisam joj zamerao. Bili smo različiti svetovi,
oscilirali različitim frekvencijama.
Umetnička trupa se ubrzo vratila u Srbiju, pa Žare i ja potražismo drugu
zanimaciju. Našli smo je u kuglanju. Kao što to već biva sa ljudima
podložnim porocima, navukli smo se odmah. Narednih nekoliko meseci
nismo izbijali iz kuglane, dok mi nije dopizdilo da gubim od mršavog
kretena.
– Lopta je lopta, nema veze od čega je – samouvereno izjavi Žare.
Trebalo mu je samo nekoliko dana da uđe u fazon, našteluje nišanske sprave i
postane nepromašiv, baš kao nekada na košarkaškim terenima. Uzimao mi je
dušu i novac, a ja sam zamišljao kako mu lomim one nemilosrdno precizne
koščate ručice.
Dosta vremena provodili smo na obali mora. Kupovali smo pivo ginis u
obližnjim pabovima i silazili do mora, gde bismo pratili ubrzane gigantske
plime i oseke koje su se odvijale pred našim očima.
U pesku smo ispisivali želje i poruke univerzumu, koje je voda brzo
pokrivala, a jutarnja oseka odnosila u more. Moja želja bila je uvek ista:
„Drogo, pusti me, molim te!“
 Dotakô sam dno života (i počeo da kopam, još dublje)

Prijali su mi šum mora i slani morski vazduh, prijali su mi bajkovite

škotske planine i jezera. Počeo sam da se opuštam zaboravivši brige i protok
vremena. Žare je imao druge ambicije. Želeo je da okuša sudbinu na novoj
teritoriji, pa se vratio u London da nađe posao i otpočne novi život. Ostao
sam da sâm radim na svojoj rehabilitaciji, koja je tekla zapanjujuće dobro.
Ali đavo nit ore nit kopa!
Kada god bih se našao na prekretnici, približio se cilju nadohvat ruke, kao
po pravilu iskušenja bi se utrostručila. Posao je, naime, iznenada krenuo kao
lud, te partner nije više mogao sam da postigne. Počeo je da me cima da se
vratim i pomognem mu, ne jebavajući moje lične probleme.
– Ma jebavam, al’ ne postizavam – odgovorio bi da je bio Piroćanac.
Počeo sam kao pravi poslovan čovek da letim za London jednom
nedeljno, izvidim poslove i sutradan se vratim u Škotsku. U avionu na letu za
London čvrsto sam sebi obećavao da ovoga puta neću lično testirati robu i
obećanja, svaki put bez izuzetka, kršio sa prvim kontaktom s prokletom
supstancom.
Bio sam slab, bio sam ljut i očajan.
U prošlosti sam velike probleme uspešno rešavao bekstvom, ali kuda
pobeći od sebe?
Rastrojen, poražen, izgubljen, mučen samoubilačkim mislima, vratih se u
srce pakla – u London, u pacovsko leglo kod starog Žareta, da se dotučem.
Počeo sam ponovo da se nemilosrdno drogiram i uništavam. Kraj je izgledao
blizak i neminovan. Kroz mutno sećanje lagano se odmotavao film mog
života, slike bezbrižnog detinjstva, lepih dana patroliranja Novim Beogradom
sa Stanojem i Zečom, slika nasmejanog lica majke dok me grli i briše mi lice
umazano sladoledom. Prisećao sam svih dragih ljudi koji su se nekada
ponosili mnome, a sada… dobro je što sada ne mogu da me vide. Pretvorio
sam se u oličenje osoba kojih sam se najviše užasavao: samosažaljiv, tužan,
uplašen od života, vraćajući se uvek iznova drogi, koju sam uzimao
mehanički, bez ikakvog cilja i uživanja, ali nemoćan da joj se oduprem. Zar
je moglo biti gore?
Jeste!
Počele su halucinacije, priviđanja, zvuci i glasovi, najčešće zvuci koraka i
policijskih sirena. Bio sam utrzan, prestravljen, paranoičan, napušten od svih.
Jedino je još Žare bio tu, u najgorem stanu koji se može zamisliti, koji nismo
ni plaćali ni čistili. Stan se pretvorio u narkomansko leglo bubašvaba,
prljavštine i smrada, prepuno senki i aveti koje su se tu nastanile. Spavali smo
kao ranjenici u krvavoj posteljini sa tamponima u nosevima kokainom
razorene sluzokože. Pod je bio prekriven slinavim peškirima i prljavim
majicama.
Jednog jutra Žare reši da isprži jaja. Plaknuo je tiganj i osvrnuo se oko
sebe da nađe čime će ga izbrisati. Dohvati sa stolice narandžastu Benetonovu
majicu koju je doneo iz Beograda, zgužva je šakom mrzovoljno, obrisa njom
tiganj i povika:
– Šta je uspešna srpska omladina u inostranstvu! Tiganji se brišu
Benetonovim majicama!
Eto zašto ga volim. Ko bi drugi smislio da bilo šta pozitivno kaže u takvoj
situaciji?

***
Usledilo je dodirivanje kamenog dna. Desilo se na dan moje nikada
neslavljene slave. Dobih nezapamćene batine od grupe crnogorskih junačina,
koji su po svojoj dobro poznatoj plemenskoj tradiciji hijena i ovoga puta
lovili u grupi od pet-šest i obavezno samo jadne i onemoćale žrtve. Šta drugo
i očekivati od ekipe, čast izuzecima, koja se siledžijstvom i junačenjem nad
ženama ponosi kao svojom kulturnom tekovinom, koju je opevala čak i
„najmudrija svjetska glava“?
Kada nam poruka ne dopire do mozga, Svevišnji ponekad mora da nas
dobro ošamari. U mom slučaju, doduše, nije se radilo o šamaru, već o
nekoliko pajsera iskrivljenih o moju glavu, ali poruka još uvek nije prodirala
kroz tvrdu lobanju.
Uskoro je sve stalo. Posao je zamro, društvo se razišlo, „pala je noć na
osmeh moj, na život sav“. Zavesa je spuštena, svetlo ugašeno. Izbačeni iz
stana, Žare i ja smo dane provodili gluvareći po ulicama, a noću smo spavali
u autu, koji sam, za divno čudo, još uvek imao.
 – Boli te kurac – Žare će u svom stilu neizlečivog optimiste. – Ostvarila ti
se životna želja da živiš kao na filmu! Samo što je u pitanju film Pobesneli
Maks II.
Tumarali smo danima u potrazi za bilo kakvim smeštajem. Najzad se
uselismo u nenameštenu, vlažnu i hladnu straćaru na Harne hilu. Teška
periferija, loš kraj. Prvih dana spavali smo umotani u kapute i jakne, dok
nismo kupili dušeke na naduvavanje, za plažu. Niko srećniji od nas, ali ne
zadugo. Izbušismo ih već posle nekoliko dana, pa iznova spavanje na
hladnom i vlažnom betonu. Nije bilo druge, potrudismo se malo, zaradismo
neku kintu u kupismo nameštaj: ležaljke i stolice za plažu. Suncobran nam u
Londonu nije bio neophodan, čak ni na toj zamišljenoj plaži.
– Divota – povika Žare. – Jednim udarcem ubili smo dve muve! Sada
imamo i nameštaj za baštu!
Tako i bi. U danima retkog zubatog londonskog sunca, „garnituru“ smo iz
dnevne sobe iznosili u malu zelenu baštu, gde je Žaretov kulinarski talenat
dolazio do izražaja za raspaljenim roštiljem. Ni pre ni kasnije nikada nisam
jeo sočnije i ukusnije pileće batake i jagnjeće kotlete.
– Tajna dobre kuhinje, kao i tajna života, jeste u jednostavnosti – govorio
je Žare. Dobro bi uvaljao meso u vegetu i bacio ga na lagani žar. Nakon što
bismo se, bez mnogo žvakanja, nagutali ukusnog, lagano zakrvavljenog
mesa, odlazili smo na spavanje, sa obaveznom flašom kisele vode pored
kreveta.
Drogirane noći počeše polako da se proređuju.
Tih dana se u naš topli dom uselio jedan Šiptar iz Prištine, kod koga smo
imali besplatna pića u baru u kome je radio. Za sve koji misle da sam
netolerantan, reći ću da ne samo da je bio autentični Šiptar već je, povrh toga,
navijao za Partizan. Toliko o tome!
Šiptar i ja smo imali običaj da doručkujemo na Kings roudu, uz novine i
jutarnju kafu. Tako je bilo i tog, naizgled sasvim običnog, vetrovitog
oktobarskog jutra kada je Šipac listajući novine ugledao članak i neobavezno
upitao:
– Zemo, je lj’ bi voljeo da ideš u Brazilj?
– Ajd pogodi, Sadriju!
Šiptar bez reči zavuče ruku u džep, izvadi telefon i ukuca brojeve.
– Aljo! Dve karte za 31. decembar za Rio, molim… Da, da, plaćam sad,
evo vam broj kreditne kartice.
Kada je završio naručivanje avionskih karata, ugasi telefon i pogled mu
srete moju zabezeknutu facu.
– Ako poćnemo da se dogovaramo, nema od toga ništa. Bolje da mi prvo
kupimo karte, pa ćemo ljako srediti formaljnosti – reče jednostavno. Bio sam
impresioniran žestinom Prekazijeve jednostavne logike.
 Brazil, bre

Rio, jebote!
Budan li sam il’ me sanak vara?
Mesto gde se snovi sa časova geografije pretvaraju u stvarnost i gde
motivi sa razglednica oživljavaju. Na horizontu nekoliko savršeno
oblikovanih brazilskih guza, koje su prkosile zakonu gravitacije.
Jaaaooooooooj, da me sad vide moji pajtosi iz kraja! Gde mi je sad foto-
aparat? Umorno telo vapilo je za posteljom, ali naredbu je izdao vođa puta –
spirit: „Uskači u kupaće i tutanj na plažu!“
Legendarna Kopakabana donela je blago razočaranje svojom prljavošću i
facama kao sa poternica brazilske policije. Nema veze, važni su sunce i more.
Pri ulasku u vodu džinovski talas me ošamari upozorenjem:
„No, no, sinak! FIFA je stroga, a ja sam još stroži! Polako sa mnom, ili te
neće biti!“
„PLJAAAAS!“ nalete sledeći, još veći, obori me, zakotrlja i provalja po
peskovitom dnu nekoliko sekundi koje su delovale kao večnost. Pobegoh
nazad glavom bez obzira, da ne ostavim, prevremeno, mošti u prelepom
Brazilu.
Majko moja, kakva je to bila revija trtica i sisica nauljenih mirišljavim
uljima. Te kovrdžave kose koje su mirisale na… ne znam na šta su mirisale,
ali znam da sam imao neodoljivu želju da u njih zarijem lice i udišem punim
plućima.
Čudotvorno lekovita energija koja je izbijala iz plaže i okeana polako mi
je vraćala snagu. Odšunjasmo se do obližnjeg restorana, gde naručih nekih
šesnaest jela odjednom, u želji da sve što pre probam. Cene su bili smešno
niske u odnosu na londonske, a pivo ’ladno kô taštino srce. Bulumenta
prosjaka, prodavaca džidža i zabavljača, najčudnijeg izgleda i još čudnijeg i
smešnijeg govora, koji je podsećao na šegačenje šumadijskih seljaka, vrzala
je žrtve oko restorana. Kako su nas videli, odmah su nas spazili! Beznogi
prosjak pimplovao je svojim patrljcima loptu toliko dugo da smo mu plaćali
samo da prestane. Dosadilo nam da brojimo.
 Moraću da počnem da nosim foto-aparat.
Noć se polako navlačila. Radnje po ulicama su se zatvarale, a veliki
kruzeri su pristajali uz obalu da proslave Novu godinu, pre no što produže
dalje prema Karibima. Prekazi i ja smo polupripiti skoknuli do sobe da se
preodenemo u večernju odoru, strpamo novce u padže i krenemo u život.
Trebalo se spremiti za žur i nabaviti „goriva“, koke. Uputili smo se prema
favelama, kako se nazivaju delovi Rija naseljeni žiteljima od zla oca i od gore
majke, gde noću i kučići izbegavaju da zalaze. Kada smo na ulazu
protumačili tablu sa upozorenjem da se iza nje nikome ne garantuje
bezbednost, jer tu većina policijskih istraga završava u ćorsokaku,
pokolebasmo se i odlučismo da se ipak zadržimo tu, u pograničnoj oblasti.
Uđosmo u birtiju na ćošku, sumnjivog izgleda, momentalno zapljusnuti
talasom zadaha kao iz štale. Savršeno mesto za traženje opijata! Nije bilo
teško prepoznati za stolom u uglu dilere, koji su poput lešinara vrzali turiste
vlažnih noseva i dubokih džepova.
Prvi nas je prevario u sekundi. Uzeo je pare unapred i otišao po robu
obećavši da će se vratiti za nekoliko minuta. Posle jedno pola sata više nije
bilo sumnje da ga više nećemo videti.
Drugi je ostavio devojku da sedi sa nama dok se ne vrati sa drogom. To je
trebalo da nas uveri da će se vratiti, mada nismo bili sigurni šta bismo sa
odronom koji nam je ostavio u slučaju da i on zajebe. Nisam naročito
probirljiv, kada nema bolje, rado povalim svakakvog skota, ali sve ima svoje
granice! Malo sam se čudio kako je smela da ostane sama sa dva nepoznata
„gringosa“, u ovoj smrdljivoj rupi na granici pakla, a onda se setih jedne
moje prijateljice, zemljakinje iz Londona. Čudio sam joj se kako sme sama,
noću, da peške prolazi kroz jedan od najgorih krajeva Londona, u kome je
imala gajbu. Pitao sam je zar se ne plaši manijaka iz kraja.
– Šta mi može manijak? – upita ona začuđeno. – Para nemam, a da se
jebem znam!
Dileje valjda Bog čuva.
Diler se zaista brzo vratio. Doneo je par paketa, uhvatio dragu za ruku,
mrmljao nešto, pominjao policiju… Videlo mu se belo ispod surle, kao da je
testirao robu. Razmenismo ispod stola novac za kesice. Proizvod je bio
kvaliteta kreča sastruganog sa memljivih zidova favele. Komančima se
svidelo poslovanje sa nama, ali mi nismo delili ista osećanja, te popismo neka
izvetrela piva, prdnuh na izlasku u znak protesta i nestadosmo.
Napolju je već bilo mnoštvo sveta i buka je postajala zaglušujuća. Vođeni
omamljujućim mirisom, stigosmo do uličnog roštilja i kupismo po žicu.
Fantastičan ukus! Uvek sam voleo uličnu hranu, svuda u svetu. Zalaktismo se
na jedan od barova na Ipanemi i udarismo po sladunjavom lokalnom koktelu
kajperinji, koji je delovao bezazleno, ali u stvari iskivao iz gilja.
U ponoć poče neverovatni vatromet sa svih strana. Oko četiri miliona
ljudi je vrištalo i blicalo aparatima. Svi su se ljubili i grlili, na našu radost.
Bilo je tu i dojki „za očešati“ i guza „za štipnuti“. Kuravele su patrolirale
ulicama aktivno tražeći mušterije sa kojima će podeliti deo najluđe noći.
Dame su bez problema, sa kilometar rastojanja, čitale nevidljivu oznaku na
mome čelu da sam lak muškarac. Šipac je u početku noći zamuckivao od
neverice, ali se brzo snašao sa crnkinjom čije su glavne anatomske
karakteristike bile ogromna usta i još golemija guza. Alavac poput mene se
opkolio sa dva primerka, jedna kô žirafa, druga kô srna, zbog tankih, dugih i
dlakavih nogu. Nošeni rekom ljudi, nađosmo se neplanirano ispred kluba
Help, koji je širom sveta čuven po širokom izboru profesionalki što se tovare
nekoliko puta na noć. Ispred kluba su se tiskali buljuci grbavaca, laprikota,
pijanaca i gmazova, i kada sam se i ja tu pojavio, moje rošavo lice bez
problema se utopilo u ambijent.
Već posle prvih nekoliko minuta bilo je očigledno da je većina devojaka
koje su ulazile u klub bolje izgledala od naših skotića, što je automatski
značilo okončavanje naše „ozbiljne“ veze. Skotovi nisu puno patili i ubrzo se
nađoše u zagrljaju dva zadrigla Amera, očigledno odgojena na burger kingu,
obučena u stilu čeških turista na Jadranu ranih sedamdesetih – šortsevi i
sandale preko čarapa.
Klub se prostirao kroz tri ogromna sprata, sa oko hiljadu devojaka svih
dizajna i u svim bojama: žute, bele, braon, crne, ćopave, mutave, ružne, lepe,
visoke, patuljaste, debele, mršave… Ko tu ne nađe neku po svom ukusu taj je
sigurno peder! Najviše je bilo rasnih crnih i mirišljavih brazilskih grla.
Iskapih tekilu patron za šankom i:
– Banzaiiiiii! Juriš u prve borbene redove.
Maženje, paženje, golicanje, kikotanje bilo je jedino što me zanimalo
narednih nekoliko sati. Sve je bilo zalivano sa bezbroj pića i koktela, čijim se
imenima nisam preterano opterećivao. Ponudio bih ženskoj piće pa šta god bi
naručila, i ja sam tražio isto. Bližilo se vreme da plasiram pitona, pa kako
sam uvek voleo bedevije, zakačih se za najveće grlo u čitavoj ergeli. Spasao
me je Šiptar:
– Mirko, pazi metak!
 – Hvala, druže Slavko! – Odgurnuh razočaranog trandžu od sebe. Nikada
nisam bio preterano gadljiv. Setih se usklika jednog mog zemljaka: „Kome
tranzistor nije pušio, taj ne zna šta je pušenje!“ Ali ne ide da pored svih ovih
lepotica provedem prvu noć u Brazilu sa nekom koja ima veću patku od
moje. Pogotovo što kažu: kako ti krene godina, tako će ići do kraja. Fala
lepo!
Sledeća stvar koju pamtim jeste kako me redari izbacuju iz kluba, na
opšte odobravanje obližnjih devojaka. Do danas se ne sećam tačno šta sam
radio, ali ako su se one, sa onakvim trpilom, požalile, mora da sam bio
mnogo loš. Na svu sreću Šipac je sa dva odrona-kapitalca čekao ispred kluba.
„Ne, nemoguće!“ pomislih, ali oči me nisu varale. Bile su to Srna i Žirafa
sa početka noći! Poznadoh ta vesela, nasmejana lica po kvarnim zubima. Pa
dobro sad… kada se radi o izboru između skota i drkanja, pobedu uglavnom
odnosi skot.
Na’vatasmo taksi pa u prvi jeftin hotel. Pri paljenju svetla u sobi,
rasterasmo novogodišnju žurku bubašvaba. Brzinom svetlosti šmugnuše po
ćoškovima, a mi se navrat-nanos poskidasmo i počesmo pijani seks.
Prvi put trajao sam oko jedan minut i četrdeset sedam sekundi. Drugi
metak zaglavi se u cevi.
Dok su se dame tuširale, iskoristismo priliku da na brzinu pokupimo prnje
i zbrišemo niz tamne hodnike u sigurnost ulice, i ne naplativši im za usluge.
Odšetasmo do plaže gde su cele noći radili kiosci sa pivom i
neizostavnom muzikom. Sa po konzervom ’ladne pive u rukama siđosmo do
obale, gde je sunce samo još nas čekalo, spremno da se pojavi prvi put u
novoj godini. Plaža je bila krcata ljudima. Gromoglasni aplauz, pokliči i
zvižduci pozdraviše pojavu prvih sunčanih zraka. Bio je to jedan od onih
izlazaka sunca zbog kojih je vredno roditi se.
Osećao sam da sunce pokušava nešto da mi poruči, ali isprečila se jezička
barijera. Ma koliko se upinjao, nisam ga razumeo. Najednom mi do svesti
dopre iznenadna, neverovatna tišina. Osvrtoh se oko sebe. More ljudi sedelo
je svuda po pesku u turskom sedu, svi okrenuti prema ogromnom izlazećem
suncu. Tu sam shvatio zašto su ga tolike drevne civilizacije obožavale. Sunce
je bilo lako obožavati. Da sam ga samo mogao razumeti. Zavideo sam
ostalima koji su to, očigledno, mogli. Pridružio sam im se i seo u turski sed
pored devojke koja je sedela zatvorenih očiju, sa blaženim, božanskim
osmehom na ozarenom licu. Jezik tela je univerzalan, pa sam razumeo njenu
gestikulaciju:
 – Meditiram, tikvane, ostavi me na miru!
Video sam odmah da bih lako mogao da je kresnem… samo da je htela.
Polumrtvi, Šiptar i ja se odvukosmo u naš hotel.
Probudila me je nesnosna glavobolja posle nekih četrdeset osam sati
spavanja. Instinktivno sam znao šta mi je činiti. Odvukoh se do plaže i sabih
na brzinu ’ladno pivo.
Odličan potez!
Mamurluk poče da se razilazi, misli se razbistriše, oči otvoriše da
pozdrave predivne prizore golišavih guza i sisica. Bože, kako si velik i
blagodaran, te ovako paziš rabe svoje grešne.
Te večeri taksista nam je otkrio najbolji restoran na svetu, zvani Mario,
na kraju Kopakabane. Restoran se sastoji iz dva dela, jedan sa mesom, drugi
sa morskim plodovima. Koncepcija kuće je zadivljujuće jednostavna: uplatiš
svotu, za evropske standarde smešno malu, i jedeš dok se ne usereš!
Od te večeri postadosmo redovni u Mariju, kao u radničkoj menzi. Prosto
smo se davili u odličnom brazilskom mesu koje su znojavi konobari prinosili
za sto, pažljivo sekli na tanke kriške velikim oštrim noževima, učtivo se
udaljavali i ubrzo ponovo vraćali sa drugom vrstom mesa. U ovakvim
situacijama guzica se obično mnogo brže puni od večito gladnih očiju, tako
da sam tih dana po pravilu trošio po rolnu papira pri svakoj nuždi.
Ponekad bismo, za promenu, otišli u deo sa morskim plodovima, gde sam
jednom, na opšte zaprepašćenje osoblja, pojeo šesnaest jastoga i popio litar
viskija. Ta kombinacija je izazvala na mom licu bubuljicu, čak i za moje
pojmove neviđenih razmera. Uslikao sam je za svoju kolekciju i fotografiju
uredno odložio u debeli foto-album pod naslovom: Bubuljice kapitalci.
 Nova ekipa

Dani su prolazili lagano, kao nekada Piksi kroz Partizanovu odbranu, a

mi smo se sa jeftine Kopakabane preselili u moderni stan na Ipanemi.
Na plaži smo svakoga dana zabadali suncobrane i postavljali stolice tik uz
brazilsku porodicu sa prelepom ćerkom. Dete, nije mogla imati više od
osamnaest godina. Prepoznao sam je odmah. Bila je to lepotica iz mog
mokrog sna, iz koga sam se nesrećom probudio kad sam bio dečak.
Savršenstvo bez mane! Noći su mi presporo prolazile u iščekivanju jutra,
kada bih nestrpljivo trčao na plažu da je ponovo vidim.
Najbolje parče plaže bilo je na koti 9, gde se okupljala vesela i uduvana
omladina iz celog sveta. Bilo je tu uvek pregršt lepih devojaka, ali ja ih u to
vreme nisam primećivao. Bio sam do ušiju beznadežno zaljubljen u jednu i
jedinu, koja je bila suviše mlada za mene.
Glasna muzika dopirala je iz velikih zvučnika, ljudi su trčali, igrali
odbojku i fudbal, ljubili se strasno i sve to na jednoj plaži, u dalekoj obećanoj
zemlji zvanoj Brazil. Izgledalo je da će ovako ostati zauvek, a onda…
Šiptar se jedno popodne uplakan vrati sa telefonske govornice i reče:
– Brate, moram za Prištinu. Umrla mi tetka koja me odgajila.
Ode Vokri, alal mu vera, sa plus 30 na minus 17, i ostavi me samog sa
sudbinom koja je virila iza ćoška. Rasplaka se nebo nad Riom za tetkom u
Prištini i kiša ne stade sedam dana. Ni nad plažom ni u gradu. Vreme sam
prekraćivao u najskupljem kupleraju u gradu Barbarelu. Tu sam jedne večeri
pokupio najlepšu devojku koju su moje oči ikada videle. Zapravo, da čudo
bude veće, pokupila je ona mene.
Svu noć sam se družio sa jednim od retkih prijatelja koji me nikada nije
izneverio, Džonijem Šetačem. Toliko me raznežila njegova lojalnost da sam
ga zamolio za ples. Prišla mi je dok sam se, kao budala, sa flašom u ruci,
njihao u ritmu muzike na podijumu za igru namenjenom za kurve. U zanosu
plesa uz sentiš muziku, učini mi se da me neko potapša po leđima.
„Uh, Džoni, ala udaraš po glupači“, pomislih. Okretoh se i izbečih, kao
gromom pogođen, u anđela kosih očiju. Smešila se milo kao da gleda u Breda
Pita, a ne mene, ali zato svet i jeste dobar – što ima raznih ukusa i dioptrija,
pa se uz prigušeno svetlo čak i ja nekome učinim lep. Nežno me uzela za
ruku i odvela do stola, gde se brzo dogovorismo oko cene jer sam joj se zaista
sviđao.
Kada se svukla, ostadoh bez daha. Opčinjen, upijao sam svaki detalj
prelepog tela meleskinje. U kojim su proporcijama u njoj bile izmešane crna,
bela i azijska krv ne zna se, ali voleo bih da mogu da patentiram tu formulu.
Volela me je cele noći s vatrenošću crnkinje, tajnovitom, elastičnom
tehnikom Azijatkinje i maštovitošću belkinje.
Ujutru me iz dubokog sna probudio nežni poljubac u obraz, pa ponovo iz
malo plićeg sna zvuk brave na ulaznim vratima kada ih je za sobom zatvorila.
Vođen mirisom koji me je neodoljivo podsećao na detinjstvo, nađoh se u
kuhinji, gde sam na stolu zatekao servirana pržena jaja sa slaninom za
doručak, čašu isceđenog soka od narandže i novac koji sam joj dao prethodne
večeri. Jurnuh ka vratima da je stignem i vratim, ali stadoh kada sam uhvatio
bravu. Neka, bolje je ovako… mada bi bilo lepo… možda bi bilo moguće…
ne, ne, ne, definitivno je bolje ovako.
Bacih pogled kroz prozor. Kiša je i dalje neumorno natapala i izmamila
mi osmeh podsetivši me na London. Do tog trenutka nisam ga se nijednom
setio, ali sada počeh polako da se pakujem. Tištila me pomisao da više neću
videti osamnaestogodišnju lepoticu sa plaže, mada sam znao da je bolje tako.
Izađoh u šetnju da popijem pivac i smirim živac. Sve letnje bašte bili su
zatvorene. Uputih se ka irskome pabu zvanom Šenenigan.
Bar je bio bleda slika pravih pabova u Irskoj, ali je ipak predstavljao
osveženje u odnosu na neuredne i musave brazilske barove. Još sa vrata
ugledah reklamu starog dobrog kronenberga 1864, naručih pintu i sedoh za
šank. U istom momentu krajičkom oka registrovah promicanje Arsenalovog
dresa, dijagonalno od mene, na kraju prostorije. Usmerih pažnju u tom
pravcu. Vlasnik crveno-belog dresa bio je nagnut iznad stola za bilijar. Čak i
sa ove distance mogao sam da primetim da, osim boja timova za koje
navijamo, imamo još nešto zajedničko. Lice mu je, naime, bilo rošavo kao i
moje. Davno naučen da ne verujem u slučajnost i ne ignorišem šapat sudbine,
ma koliko prigušen, smesta ustadoh i uputih se ka stolu za bilijar.
Tip je imao plave oči, besprekoran niz belih zuba u maloj glavici, na telu
od metra i žilet. Njegov protivnik za stolom beše tipičan bledoliki Ingliš,
takođe plavih očiju, kao slama žute kose i dugih lopovskih prstiju. Ne znam
kako, valjda na nekom podsvesnom nivou, uvek sam bez greške razlikovao
duge klavirske od dugih lopovskih prstiju. Njih dvojica smesta poznaše
srodnu njušku i učtivo mi se javiše. Napravih komentar u vezi Arsenalovog
dresa, okrenuh turu pića i uključih se u igru i razgovor.
Manji se zvao Ajdn, iz Čingforda, a žuti Daren, iz Voltomstova. Istočni
London je grad za sebe. Naseljen starosedeocima i nižim engleskim
slojevima, teško je u svoje naručje prihvatao druge rase i nacije. Govorio se
kokni, najsmešniji dijalekat engleskog jezika. Osnovna privredna delatnost
toga dela grada bio je kriminal, ali onaj pravi. Veze sa svim delovima sveta i
londonskom policijom davale su Istenderima mogućnost za ozbiljne i unosne
protivzakonite poslove.
Brzina kojom smo uspostavili komunikaciju na istoj frekvenciji
obećavala je uspešnu poslovnu saradnju. Moji novi drugari bili su u
međusobnom krvnom srodstvu i glasno su se, upadajući jedan drugome u reč,
hvalili kako je njihov deda jedini čovek u istoriji koji je, početkom
dvadesetog veka, pobegao iz legendarnog londonskog istražnog zatvora Old
Bejlija. Rešetke na zatvorskom prozoru bile su toliko dotrajale da ih je stari
krimos jednim udarcem noge izbio iz zida i nestao u maglovitoj londonskoj
noći.
Pivo nas je lepo vozilo, a atmosfera postajala sve opuštenija i prisnija, te
me pozvaše da uveče izađem s njima u grad.
Kad se samo setim kako sam bio ponosan i važan zbog svojih novih
prijatelja iz Istočnog Londona!
Obukoh svečanu košulju i pantalone, nabacih gaučo šešir na glavu i
uputih se da ih pokupim iz njihovog hostela. Tu upoznadoh i trećeg člana
male bande. Engleski Pakistanac Abdul je, sa svojim kukastim nosom,
uredno podšišanom crnom bradicom, mlohavim trbuhom i lakim arapskim
papučama, predstavljao otelotvorenje karaktera iz bajki hiljadu i jedne noći.
Konstantno pijan ili odvaljen od droge, neprestano je šmrckao svojom
njonjom, koja je, zbog kokainom oštećene sluzokože, kapala kao pokvarena
slavina. Kako me je ugledao u sobi hostela, spretno je po ogledalu razvukao
liniju, nasuo bakardi-kolu i počeo da priča i laže sto na sat. Bila je to opasna
narkomanska njuška, očigledno naviknuta da danima ne spava.
Hostel je bio krcat kolorfulnim šljamom iz celog sveta. Galama i muzika
dopirale su iz svake sobe, između kojih su se po hodnicima muvale polugole
devojke. Uduvani i ušmrkani Italijani, sabijeni oko gitare, cirkali su
„kvalitetno“ vino iz tetrapaka. Među njima, dimljena ženska iz San Franciska
iritirala je sve oko sebe neprestanim i neprimerenim preglasnim kikotanjem.
 Za Engleze se dalo primetiti da nisu robovali modi, niti su bili preterano
opterećeni higijenom. Laganim pokretima dlanova zaprali su se ispod miški,
namazali kosu sa po kilo želatina, navukli šarene košulje na pocepane
farmerke, povukli po liniju i zamotali po džokavac, za kasnije. Debeli Abdul
je ušmrknuo duplu dozu i preskočio zapiranje i menjanje košulje. Za divno
čudo, onako znojav i lepljiv, mnogo je manje bazdeo no što bi se očekivalo.
Nažalost, to se nije moglo konstatovati za njegovu usnu duplju, iz koje me je
zapljusnuo takav zadah smrti da instinktivno pogledah uvis, očekujući da
ugledam lešinare kako kruže nebom iznad njegove glave. Kasnije sam saznao
da je u stvari bazdelo tkivo izumrlo pre pet godina, kada je Abdul mrtav pijan
izazvao saobraćajnu nesreću u londonskoj Šaftsberi aveniji, kojom prilikom
je sebi poizbijao većinu zuba. Nakon što se nekoliko puta isprevrtao sa
svojim TVR-om, uspeo je da se živ iskobelja i pobegne sa lica nesreće.
Stigao je kući pre policije, koja ga je zabrinuto upitala zna li gde mu se nalazi
auto, na šta on spremno odgovori:
– Kako gde je? Na parkingu!
Promućurnim policajcima promakle su sitnice kao što su krvava
maramica na ustima punim šiljatih ostataka poizbijanih zuba, kao i modrice i
miris benzina po celom telu. Konstatovana je krađa auta i napravljen
zapisnik, na osnovu koga je Abdul naplatio štetu od osiguravajuće
kompanije. Deo dobijenog novca nije uložio u opravku zuba, već ostade tako
sa živim ranama u ustima, koje kasnije pozeleneše i poprimiše miris leša iz
afričke savane.
Debeljko je imao svoj izgovor zašto su mu zubi ostali u takvom stanju.
Naime, njegov brat bio je jedan od najvećih dilera heroina u Istočnom
Londonu. Kada je posle dugogodišnjeg predanog rada napokon uhapšen i
otpremljen na dvanaestogodišnji odmor, ostavio je za sobom milione funti u
kešu, sakrivene u podrumu. Za skrovište je znao jedino Abdul. Istočni
London nikada nije bio mesto gde je bilo pametno javno mahati novcem po
ulici, pogotovo ako si bio Paki, pa je bucko morao da živi skromno i pritajeno
i nije smeo da privlači pažnju na sebe skupim, novim, bleštavim kljovama.
Iz hostela smo krenuli u obližnji bar, gde otpoče nezvanično takmičenje u
piću i šmrkanju, a priča ubrzo poprimi kriminalne tokove. Pedigre koji sam
nosio iz kriminalom zaražene Srbije bio je impresivan, ali pokazalo se da sam
u poređenju sa svojim novim engleskim prijateljima pravi amater.
Ajdn je, na primer, pre godinu dana izašao iz španskog zatvora, u kome je
odležao dve godine za 750 grama kokaina koji su na aerodromu izvukli iz
njegovog anusa. Dobio bi on i veću robiju, ali nije više moglo da stane u
bulju. Na robiji je diplomirao višu kriminalnu školu i napravio važne
poslovne kontakte, preko kojih se kasnije obreo u Londonu sa sto kilograma
belog praha. Rasprodao ga je lično, uz veliku muku i stres, do poslednjeg
grama. Pare je brzo spiskao na haj-lajf, što u Londonu nije bilo previše teško,
s obzirom na to da je grad dizajniran za uzimanje para. Ajdn je trenutno bio u
potrazi za novim mogućnostima obogaćivanja, kojih je u Brazilu bilo
napretek.
Darenova životna priča je još živopisnija. Majka mu je bila najbolji
prodavac kreka u kraju, i fina zarada obezbedila je Darenu lagodno i
bezbrižno detinjstvo, sve dok se njegova tetka, majčina rođena sestra, nije
navukla na isti. U početku je uredno plaćala, ali kada se njena zavisnost otela
kontroli i poprimila galopirajući tempo, počela je da potkrada sestrin štek. Na
celokupnu porodičnu dinamiku ni Daren nije ostao imun, te se i on navukao
na kristal sa svojim društvom. Budući profesionalka, mati ga je brzo
provalila, razjurila celu klinačku narkomansku bandu i odselila se u novi
privatni stan-štek. Tetkin problem sa drogom bio je toliko ozbiljan da je ova
jednoga dana obila sestrin stan da bi se dočepala neophodne droge. Sve se
odigralo pod budnim okom policije, koja je stan već držala pod prismotrom
jer su dilerku u međuvremenu komšije već bile odrukale za sumnjive
aktivnosti oko stana. Svi đuture popadaše kod policije, a drogirana sestra
propeva odmah kao slavuj, te namesti Darenovoj majci šest meseci robije.
Čak i posle majčinog puštanja na slobodu Daren i ona su znali da povremeno
šmrknu po liniju posle ručka i iskreno se ispričaju o svemu, kao što to već
majka i sin znaju.
Razgovor se raspirivao u novom srpsko-pakistansko-engleskom bratstvu
u formiranju, kada se, namirisavši lak plen, među nas tiho ušunjaše mlade
meleskinje, koje su počinjale rad u trećoj smeni. Kretosmo svi zajedno prema
obližnjoj diskoteci, ispred koje se protezao predugačak red za naše prekratko
strpljenje. Spazismo nedaleko odatle neugledan bar improvizovan u kamp
prikolici, sa bašticom i plastičnim stolicama, i naprečac odlučismo da tu
pričekamo dok se gužva barem malo ne raziđe.
U bašti zatekosmo grupu pijanih američkih crnaca obučenih po bejzbol
modi. Odmah mi pade u oči džinovska crnčuga zavaljena u plastičnoj stolici
koja se krivila pod njegovom težinom. Nije delovao mnogo visok, možda
jedno dva metra, ali je bio građen kao Arnold u filmu Konan varvarin.
Kako nas spaziše, tako počeše da dobacuju našim finim devojčicama, što
je moglo značiti samo jedno – međunarodni fizički konflikt. Ajdn je odlučio
da ipak prethodno potraži diplomatsko rešenje internacionalnog sukoba, što
se pokazalo kao loša taktika jer bi protumačeno kao slabost. Najmanji među
Amerima, bez reči upozorenja, zatregeri me pesnicom posred lica. Poče
krkljanac, poleteše flaše, poobarasmo stolove i stolice. Razmahao sam se kao
vetrenjača da mu vratim udarac, ali kao što to obično biva u tučama, nikako
da ga pogodim kako treba. Kresavci po ramenima, ušima, vrhu glave…
Usred košmara, krajičkom oka primetih kako se ogromna silueta crnog
Švarcenegera diže sa stolice i prilazi mi ubrzanim korakom.
Do kurca!
Stegoh pesnicu i širokim kroše udarcem okretoh se oko svoje ose u
njegovom pravcu.
Svako ko je ikada učestvovao u uličnoj tuči, ili je makar gledao neku,
svestan je da to ne izgleda kao na filmu i zna koliko su čisti udarci retka
pojava u takvim situacijama. Da sam imao sto pokušaja da isto ponovim,
verovatno bih sto puta promašio. Ali ovoga puta moja pesnica potkači sam
vrh njegove brade. Golijatu klecnuše kolena i on pljesnu o beton kao sveska.
Zabeleše se beonjače prevrnutih očiju na crnoj faci.
Nasta tajac.
Pljuca se sliva iz ugla iskrivljenih usta, desna noga neprirodno savijena
ispod tela, leva ukočeno otresa.
Iskoristih momenat šoka:
– Pokupite ga i gubite se odavde pre no što vas sve razjebem! – čuo sam
kako izlazi iz mojih usta.
Daleko od toga da sam ikada bio šibadžija. Tuče sam izbegavao kad god
je to bilo moguće, ali ovo je bilo mojih pet minuta. Ameri pokušavaju da
povrate i pridignu nokautiranog prijatelja, publika oko bara, sastavljena od
ostalih gostiju i slučajnih prolaznika, aplaudira mi, dok me moji novi
prijatelji zadivljeno gledaju i tapšu po ramenu.
Nažalost, tih pet minuta slave nije trajalo ni punih pet minuta. Odnekud iz
tame izroniše policajci, podeliše nam ćuške pa lisice na ruke i pravac apsana.
Ne znam iz kog razloga nas nisu stavili u pritvor za turiste, već završismo
u zatvoru koji je ličio na prizore iz Vijetnama, gde su maoisti mučili nedužne
i „nevine“ američke borce za slobodu, demokratiju i pravdu u svetu. Urin do
članaka, a sida verovatno najblaža od svih bolesti koje su tuda harale. Kreveti
su mirisali na Abdulova usta, tako da se on najbrže uklopio. Odmah je legao i
mirno zahrkao. Čučnuh u ćošak i pomislih:
 „Ode bulja, koju sam uspeo da sačuvam u onolikim pederskim barovima
u Londonu.“
Ujutru su došli i saopštili nam da pripremimo po hiljadu dolara ako
hoćemo napolje.
– Ma kakvih hiljadu dolara! Ako se strpimo jedno nedelju dana, pustiće
nas za dvesta-trista dolara kad vide da smo švorceri – znalački predloži
Abdul.
– Ma kojih nedelju dana, sisu ti jebem bakinu?! Nedelju dana u ovakvim
uslovima traje čitavu večnost!
Možda se i ne bih bunio da su brazilski policajci čuli za Ženevsku
konvenciju, ali uz hranu koja je podsećala na pregršt mrtvih miševa u sosu od
splačina, sa penušavom mokraćom oko nogu, zahtevao sam da smesta
dovedu komandira stanice kako bih uložio zvanični protest.
Komandir je pažljivo i strpljivo saslušao moje primedbe, pa kada vide da
sam završio, šutnu me cokulom među noge tako jako da mi se beli bubrezi
pridružiše običnim. Kako dalje osporavati logiku nečijih tako tvrdih
argumenata? Polučučećim hodom vratih se u ćošak, gde sam ostatak dana
proveo bišteći buve i rasterujući mutirane insekte, kakvi se ne viđaju ni na
kanalu Diskaveri. Ispostavilo se da je Abdul bio u pravu. Posle tri dana, koji
su delovali kao tri meseca, platismo po trista dolara i dočepasmo se slobode.
Sunce je nemilosrdno pržilo, podstičući isparenja odvratnog mirisa ispod
naših miški. Nevoljno sedosmo u obližnji kiosk i naručismo po kobaju i pivo.
– Tako nam i treba kad smo budale da branimo čast kurvi – Abdul
filozofski prekide tišinu.
– Nismo branili čast kurvi nego svoju čast – još filozofskije će Daren.
Ja sam ćutke žvakao kobasicu u panji, netremice zablenut u okean, koji je
u međuvremenu izgubio sve pređašnje čari. Setio sam se aviona koji je juče
odleteo u London. Ko li je bio srećnik što se širio preko mog praznog sedišta
u njemu? Nadam se neka dobra cica.
Novca sam imao za još možda dan i po, mozga još manje. Šta činiti?
– Zašto ne ostaneš sa nama još neko vreme? – upita Ajdn ležerno. – Mi
smo ovde sa brodom i za koji dan isplovljavamo ka južnom Brazilu.
– Zvuči super, samo što sam totalno švorc… – promucah kroz nevericu.
– Jebeš pare! Pozajmiću ti ja pare, pa ćeš mi vratiti u Londonu kad se
vratimo.
Ajdnov glas je zvučao suviše nestvarno da bih poverovao iz prve. Abdul
se iskezi oko glave pokazujući lepezu polomljenih kljova:
 – Common man, we are bro’s now!
Vala, nisam mario u tom trenutku da se i sa njim pobratimim. Ostalo je
samo da pozovem bandu u Londonu i saopštim im da produžavam boravak za
još mesec dana.
 Igra se produžetak

Istoga dana preselio sam se u hostel kod svojih prijatelja. Ležaj mi je bio
iznad Abdulovog, što je značilo spavanje sa čaršavom preko lica, u
očajničkom pokušaju da se ublaži zadah koji je dopirao iz septičke jame
ispod mene, koju je on nazivao svojim ustima.
Pri prvom ulasku u hostel doživesmo neočekivani svečani doček. Priča o
našoj tuči i hapšenju poprimila je u međuvremenu epske razmere, tako da je
naš izlazak predstavljao povod za veliku masovnu žurku.
Pijanka je krenula oko podne, a već u ranim popodnevnim časovima
pojavila se potreba za drogom, potreba koja je ubrzo postala neizdrživa.
Preduzimljivi Ajdn krete da prikuplja donacije po celom hostelu jer se znalo
da ćemo dobiti bolju cenu ako kupujemo veću količinu.
– Nikolić, idemo ti, ja i Daren da kupimo robu – pozva Ajdn, listajući i
slažući izgužvane novčanice, kada je sredio fond.
– Nema problema – povikah veselo, ne sluteći u šta se upuštam.
Kako prođosmo pored table sa upozorenjem iza koje više niko ne
garantuje za našu bezbednost i uđosmo u favelu, zgrupisaše mi se sitne
graške znoja ispod nosa. Pri izlasku iz kola začuo sam govno kako škripi po
krivinama mojih creva, i osvrnuh se da se uverim da ostali to nisu primetili.
Ako pokažem strah, izbrukah ne samo sebe već i ceo srpski narod, čiji sam
ovde bio jedini nezvanični predstavnik. Jebô mi tata mamu kad ne znam da
držim jezik za zubima! Pametni namerno umanjuju svoje uspehe, pominju
samo neuspehe. Samo se glupaci hvale i uveličavaju svoje podvige. Ja ne
samo da sam spadao u ovu drugu grupu već sam se u njoj visoko rangirao.
Siđosmo niz neko strmo stepenište pa se popesmo uz nekakvu uzbrdicu.
Jedva da smo prošli pedeset metara kada se nađosmo opkoljeni klincima
naoružanim američkim M-57. Balavac od svojih desetak godina, sa
tragovima belog praha ispod nosa, zabode mi cevku pod grlo tako duboko da
nisam mogao čestito ni knedlu da progutam. Gledali su nas sa nekim tupim
sjajem u očima, kakav se ne viđa u dece od deset-jedanaest godina, i čudno se
domunđavali.
 Još u Londonu čuo sam horor priče o ovoj brazilskoj deci-kriminalcima,
koji su rođeni i odrasli na ulicama kao divlje životinje, suočeni od najranijeg
detinjstva sa najsurovijom borbom za goli opstanak, ne osetivši nikada ni
trenutak roditeljske ljubavi i pažnje. Svakih nekoliko godina, kada se
prenamnože, policija bi pravila iznenadne noćne racije po njihovim
kazamatima i koje god bi od te dece na’vatali, po kratkom postupku bi mu
ispaljivali metak u glavu. Decu nije imao ko da žali, nikome nisu nedostajala,
nigde se zvanično nisu vodila. Sa stanovišta administracije, nisu postojala ni
pre smrti. Emocionalno obogaljenim, ovim klincima ljudski život nije
predstavljao nikakvu vrednost. Za balavca koji mi je držao cev ispod gubice
bio je problem da povuče oroz otprilike kao što bi meni bio problem da pišam
posle petnaestak piva.
– Upoznajte nas sa gazdom, imaćemo svi koristi – reče Ajdn na lošem
portugalskom.
– Držite ih na nišanu, vraćam se za dva-tri minuta – reče čovečuljak kroz
zube u kojima je držao upaljenu cigaretu.
Brazilska dva-tri minuta slična su srpskim, tako da smo posle pola sata
još uvek tu stajali zijajući u otvore cevi. Mali zlikovci su se podmuklo
smejali i odmeravali našu garderobu, patike i satove. Kada se prvi od njih
mašio za cigaretu, potegoh upaljač brže od Divljeg Bila Hikoka i pripalih mu
je. Pokaza mi gestom da bi voleo da pogleda moj upaljač. Okrenuo ga je
nekoliko puta u rukama lagano klimajući glavom, pa ga mirno pohranio u
svoj džep. Bilo mi je jedino žao što ih nisam imao još nekoliko da se
džentlmeni ne muče da sami sebi pripaljuju. Iznenada poče da me obliva
osećanje nekog neobjašnjivog mira. Šta je, tu je. Već sam živeo duže nego
što je statistički moguće za bilo koga od ove dece. U njihovim krugovima ko
doživi dvadeset godina, doživeo je duboku starost.
Iz žbunja izroni mala spodoba bez ijednog zuba u glavi, u najžućem
žutom šortsu ikada sašivenom. Oko glave vezana siva traka natopljena
masnim znojem. Pokazao je Ajdnu da ga prati, a nas dvojicu, sa puškama
uperenim u leđa, klinci-gardisti povedoše na vrh obližnjeg brdašceta, sa koga
se pružao veličanstven pogled.
Nepregledna mahala videla se odatle kao na dlanu. Straćare bez prozora,
od zarđalog rebrastog lima i izvitoperenog lesonita kao da su tu bile
buldožerom zgrnute. Oko njih su tekli potoci kanalizacije. Čuli su se lavež
pasa i groktanje svinja. Kreštavo kokodačući, niz uličicu protrča nakazna
kokoška bez perja, kao da je, povampirena, upravo pobegla iz lonca sa
supom. Nedugo zatim ugledah psa koji je delovao kao da se oštenio u
černobiljskom reaktoru, dva dana posle katastrofe, sa glavom i telom vučjaka
na nogama jazavičara. Tumarao je besciljno ulicama kao zalutalo pismo. Sve
je delovalo kao da se ubrzano približava čas kada će jedna ovakva spodoba
da mi oglođe koske u ovoj nedođiji.
Ovo bi ipak trebalo slikati! Jebiga, opet ga nisam poneo, a i da jesam tu bi
mu bio kraj.
Kao kada se posle dvonedeljne kiše sunce najzad promoli kroz oblake,
obasja me Ajdnova nasmejana faca, dok se približavao mašući visoko
podignutom kesom u ruci.
„Zar je moguće da ćemo, kako izgleda, živi izaći odavde?“, pomislih.
– Čuvaj ovo – reče Ajdn i tutnu mi u ruku komad papira. Na njemu je
stajao potpis gazde, sa datumom i količinom pazarene droge. Kakva zvanična
poslovnost!
Pozdravismo se sa dečurlijom kao sa najrođenijima, pa tutanj u sigurnost
civilizacije.
– Šta ću sa ovim papirom? – upitah Ajdna.
„Upitajte i odgovoriće vam se…“
Jedva da sam završio pitanje kada nas presrete druga patrola divlje
dečurlije sa još većim puškama.
– Daj mi to ’vamo – reče Ajdn tiho. Doturih mu papir a on ga sa
osmehom prosledi vođi klinačke bande. Pokazalo se da je to najvažnija
isprava u ovom delu sveta jer nas propustiše ne samo oni već i policijska
patrola na izlazu iz favele. Policajci zadržaše papirče i ljubazno nas odvezoše
do samog hostela. Tu se i sa njima izgrlismo i izljubismo, pa svako na svoju
stranu.
Dok sam ulazio u hostel, imao sam osećaj da mi nad glavom, poput
balona ispunjenog helijumom, lebdi ogroman znak pitanja.
U hostelu nas je željno čekalo na desetine noseva spremnih za puderisanje
iznutra. Taman su mi živci legli na mesto, kada Ajdn prozbori nešto zbog
čega ga umalo ne patosirah levicom:
– Prekosutra gazda favele pravi žurku, pa smo pozvani. Nije red da ga
odbijemo, a biće i prave fanki muzike…
Ajdn povadi tripove-hofmane iz pisma sa holandskom markicom, razdeli
ih na ravne časti, donese čašu vode i – ajmo!
„Na trip se spremam, trip mi je dalek…“
Još kada se tu stvorio debeli Abdul sa kesama koke i flašama bakardija,
veče je zvanično moglo da počne! Juriš u luku Rio, gde su čekali usidreni
brodovi Manila i Amsterdam, a znojavi di-džej Bušveker šmirglao je miksetu
i pravio najbolji tun koji su moje uši ikada čule. Skakali smo po laserima
išpartanoj dvorani prepunoj prekookeanskih kontejnera, dizalica i izobličenih
lica.
– Vreme je da krenemo odavde pre no što svi navale na vrata, a posle
neće biti ni taksija – povika negde pred svitanje izbečeni Ajdn i krete ka
izlazu.
Ne sećam se kako, ali našli smo se na fudbalskim terenima na kojima se
pikao mali fudbal dvadeset četiri kroz sedam. Najbolje partije bile su pred
zoru, kada bi se temperatura malo spustila. Zavarismo džokavac da
iskuliramo.
– Spremi se da gledaš najbolji fudbal na svetu od postanka lopte – reče
Ajdn. Nije preuveličavao. Pravilo je bilo da su svi mogli da se prijave i, ako
si spreman da čekaš na red, svakome bi se našlo mesto u ekipi, bez obzira na
godine, znanje i fizičku spremu. Zakačili smo sam početak jedne takve
utakmice, te sam imao priliku da prisustvujem fudbalskom spektaklu za koji
se vredelo roditi. Tamnoputi Brazilci plesali su na terenu, vrteli se kao čigre,
a lopta im se lepila za noge. Zbog drastične razlike u kvalitetu igre pojedinaca
na terenu, trzanje i bacanje junadi u nesvest bilo je žešće nego na španskoj
koridi. Poluotvorenih usta satima smo kao opčinjeni posmatrali egzibiciju
sporta dovedenog do umetnosti. I za sve to vreme ne videh ni jedan jedini
faul. Majstori su bili vrlo pažljivi pri startovima, strogo pazeći da slučajno
nekoga ne povrede. Svaka čast, virtuozi!
Sunce je već visoko odskočilo kada je dr Hofman opajao razmazane boje,
vratio nam vilice na mesta i pustio nas da idemo kući.
Kada smo se probudili kasno posle podne, debeli Abdul nas je spremno
dočekao sa pedantno izvučenim linijama koke i neizostavnom bakardi-kolom.
– Ajde, povucite malo pa da se sredimo za večeras – nudio je domaćinski.
– Ne ide da se pojavimo mamurni i neraspoloženi u faveli!
Na pomen favele povukoh i Darenovu liniju, tresnuh naiskap ledenu
bakardi-kolu i odoh na kenjanje.
„Šta li ja radim ovom svom organizmu!?“, pomislih kada mi pogled
počinu na ve-ce šolji, po obavljenom poslu, a pre povlačenja vode. Nekakav
crni proliv pretvorio je šolju u džinovsku šoljicu za kafu spremnu da se u njoj
odgata sudbina. Jasno sam video da me čeka put i da ću dobiti neku
iznenadnu vest. Osvrnuh se da nađem nešto čime bih ubo želju…
 Nakon nekih pola sata aktivnog razbuđivanja uz pomoć slamčice, belog
praha i bakardija, vesela družina je najzad bila spremna da krene na žurku.
Na ulazu u zloglasnu favelu stajali su svečano obučeni čovečuljci. Patike
i majice, po tri broja veće, bile su očigledno poskidane sa njihovih žrtava.
Puške su blistale, sveže očišćene i nauljene. Kroz budžake i krivudave
puteljke odvedoše nas do improvizovanog sklepanog bara, arhitektonski
interesantnog interijera.
U bašti bi bilo nemoguće spariti dve iste stolice, a oko ofucanog, od crva
izjedenog šanka bilo je poređano šest potpuno novih, superluksuznih barskih
stolica, za kojima je, očigledno, nedavno neko zaplakao. Matori crni di-džej
stajao je za još starijim modelom miksete, koja kao da je bila ukradena iz
muzeja muzičkih uređaja. Prostorija se brzo punila likovima bez prezimena,
od kojih većina nije znala svoj tačni datum rođenja. Stanovnici favele dobijali
su od države besplatno struju, koju su samouki električari vešto sproveli kroz
antički lajt šou. Disko-kugla sa kvadratnim ogledalcima nasred plafona
nostalgično se okretala, podsećajući na neke davne sedamdesete kada su
droge, kažu, bile mnogo blaže. Ne bih znao. Jedine koje sam ja ikada
konzumirao jesu ove nove hibridne varijante, uz čiju pomoć, bez problema,
jasno kao pod lupom, vidim svaku dlačicu na nogama pauka u trulom ćošku
drvene konstrukcije plafona ove improvizovane diskoteke.
U neko doba počeše da pristižu i mlade meleskinje bez bruseva, sa
tangicama, ne mnogo debljim od konca za zube, ispod laganih letnjih
haljinica. Sa njihove osunčane kože širio se diskretni miris šampona za telo,
izazovno golicajući nozdrve i maštu. Oko njih se, kao po pravilu, motao
odred matoraca između trideset pet i četrdeset pet godina zaduženih za
plaćanje, motanje trave i razvlačenje belih linija, a sve u nadi da će, negde
pred kraj noći, uspeti da se očešu za snošku.
Dok su ritmovi izvornog fanka ispunjavali naelektrisanu atmosferu, mi
smo se upoznavali sa strogim, nepisanim pravilima favele:
1. Devojke se ne smeju startovati bez odobravajućeg znaka gazde.
2. Kada neka od njih očeše guzu o tvoj nabrekli šlic, znači da joj se
sviđaš.
3. Ako u tom momentu gazda potvrdno mahne glavom – imaš zeleno
svetlo.
Oble tamnopute guze njihale su se sve bržim ritmom, praćene našim
budnim, bludnim očima, dok smo im srčući piće i džokavce delili ocene za
kompleksnost tehnike i umetnički dojam. Vazduh bremenit ženskim
feromonima pokretao je hemijske reakcije u našim mozgovima, čiji su krajnji
rezultat bili do prsnuća nabrekli šlicevi. Trudili smo se da ulovimo
odobravajući blesak crnih okica.
Njene su bile zelene.
Kada sam joj prvi put ulovio pogled, nasmešila se kratko, jedva
primetnim, ali đavolski erotskim osmehom i smesta mi okrenula leđa.
Razočarano i pomirljivo povukoh duboko dim džointa, praćen gutljajem
hladnog piva, spreman da je prebolim. Ali kada ponovo bacih pogled prema
njenom savršenom telu, koje se zanosno uvijalo u ritmu muzike, primetih da
se distanca između nas smanjuje.
Dva metra… metar i po… metar… pola metra… o, Bože! U ritmu
muzike, protresla je sjajnu dugu kovrdžavu kosu levo-desno i sitne kapljice
njenog znoja poprskaše mi lice. Osetih gotovo religijski blaženo, uzvišeno
osećanje, kao da me je pop pofajtao svetom vodicom.
Trideset santimetara… deset… opa! Bacih molećivi pogled prema gazdi
koji se poluotvorenih očiju njihao za barom i zadovoljno gledao u svoje
pleme. Ignorisao me je nekoliko dugih trenutaka, dinstajući me na tihoj vatri,
praveći se da ništa nije primetio.
Mlađa zelenooka verzija Hali Beri, sada već čvrsto priljubljena uz mene,
poče lagano da kruži čvrstom guzom. Gazda, jebem ti pleme i seme, jebem ti
gde god šta imaš, jebem ti…
Hvala, brate najrođeniji!
Jedva primetni znak glavom označi zeleno svetlo. Momentalno zalepih
šake za njene nemirne kukove a usnama kroz kuštravu kosu potražih dugački
nežni vrat. Zabacila je glavu unazad i u stranu mazno i otvoreno ga nudeći.
Razumem te, Drakula! S teškom mukom se suzdržah da ne zarijem zube u
najmiliji plen. Smesta uhvatih njen ritam i zajedničkim njihanjem i ljuljanjem
zaskočismo energetski talas na kome surfovasmo satima.
U jednom trenutku uhvatila me je za ruku i izvela napolje. Bez reči smo
se odšetali do plaže.
Pesak je bio još uvek topao, okean osvežavajući… Voleli smo se
gledajući se u oči. Njene su upile sjaj punog meseca i dubinu okeana, moje su
blistale kompletnom, savršenom srećom…
Sedeo sam sa laktovima u pesku i sa tupavo-blaženim osmehom na licu
posmatrao je kako u okeanu spira pesak sa prelepog nagog tela. Izašla je iz
vode osvežena, sa širokim osmehom na licu i prišla mi dugim elegantnim
korakom. Obukla je haljinicu na mokro telo, spustila mi nežni poljubac na
usne i uputila se nazad. Ustao sam, ali ona mi dade znak rukom da ostanem
na mestu.
Kako je samo znala? Ponekad je dobro ne pričati isti jezik. Reči bi ovde
neminovno pokvarile ovako savršen doživljaj. Upravo ovo mi je bilo
potrebno: da posedim tu sâm još nekoliko minuta. Da dobro upijem celim
svojim bićem i zauvek upamtim ovaj osećaj savršenog mira i lakoće za koji
nisam znao da postoji ili sam znao nekada, ali sam ga davno zaboravio.
Nisam siguran koliko sam još dugo sedeo tu, meditirajući na temu kako je
trebalo da dođem u Brazil, u jedan od najopasnijih krajeva na zemaljskoj
kugli, da bih spoznao spokojstvo i ponovo poverovao u mogućnost ostvarenja
sreće.
Kada sam ustao i uputio se nazad, sunce je iznad okeana prvim tragovima
beličaste svetlosti nagoveštavalo svoj povratak iz umorne Evrope.
U klubu je atmosfera jenjavala. Posrnulog poglavicu dva dečaka-vojnika
nosila su između sebe na počinak. Daren se lenjo žvalavio sa sisatom
čokoladnom devojčicom, Ajdn i Abdul su, sa očima na pola koplja, mučili po
flašu svetlog piva.
– Ajmo na plažu da pozdravimo sunce – predložih. Mrzovoljno
poustajaše. Očigledno im se nije išlo, ali trenutno niko nije imao energije da
smišlja bolji predlog. Na izlasku bacih pogled na pauka koji je još uvek
nepomično stajao na istom mestu. Priđoh da proverim da nije preminuo, ali
ne. Bio je živ, a nije ni čudo. Matori namazani mudrac znao je da ko misli da
poživi u faveli, ne sme na sebe privlačiti pažnju. Šta li je taj sve video i čuo
za života?
Na plaži se poskidasmo i jurnusmo u svežinu okeana. Razularena družina
je ponovo živnula, prskala se i vrištala, dok sam ja umivao lice okrenut prema
suncu. Ono je opet pokušavalo nešto da mi poruči, ali još uvek ga nisam
razumeo.
Osećanje poletnog ushićenja još me nije napuštalo kada legoh na leđa da
još malo upijam prijatne jutarnje zrake sunca i zažmurih. Ako bih sada umro,
umro bih srećan.
Osetih senku na licu i otvorih oči. Tako mi i treba kada prizivam smrt,
evo izgleda da sam zaista umro i budim se u raju. Nije u to bilo nikakve
sumnje jer je iznad mene lebdelo lice anđela, samo… otkud ja u raju? Znao
sam da je u pitanju neka greška! Protrljah oči u neverici da odagnam ostatke
halucinacije, ali prelepo lice mlade kćeri sa plaže, lice koje sam netremice
posmatrao prethodnih nedelja, još uvek se smešilo na mene.
 – Posmatram te već duže vremena i čini mi se da bi želeo nešto da mi
kažeš, ali ne znaš kako – prozbori anđeo na lošem engleskom. Pružila mi je
ruku. Ustadoh i kao hipnotisan krenuh sa njom niz plažu. Iza mojih leđa čuli
su se indijanski pokliči pobede razularene bande iz vode. Nekoliko narednih
minuta utrnuli mozak potpuno mi je zavezao jezik, ali toplina dodira njene
šake u mojoj poče polako da me raskravljuje.
– Izvini, znam da je malo neumesno, ali… koliko imaš godina? – morao
sam da upitam.
– Devetnaest. Zašto?
– Devetnaest!?
– Aha!
– Jesi sigurna?
Predivne pune usne razvukoše se u široki osmeh i blesnuše gotovo
natprirodno beli zubi:
– Da sigurna sam. Već sa dve umela sam da podignem dva prstića kada bi
me neko pitao, i od tada vodim prilično urednu evidenciju.
– Izgledaš mnooogo mlađa.
– Znam – reče ona jednostavno.
Imao sam osećaj da lebdim u nekom međuprostoru između sna i jave,
mašte i stvarnosti. Bio sam izuzetno smiren. Vreme je stalo. Moram zapamtiti
ovaj trenutak! Moram biti u stanju da ga prizovem u momentima kada mi
bude teško, kada mi se sve čini beznadežno.
– Nikola, Nikola, por favor! Donde esta tu? – začuđeno me dozivala
Ana-Paola blago me cimajući za ruku. Nisam siguran zašto na španskom.
– Si, si… ovde sam. Ne brini, ovde sam. Biću kraj tebe dokle god to
budeš želela? Zauvek, nadam se.
– Que? No entiendo… I don’t understand!
– Sorry, baby, I’m here, don’t worry.
Dođoh sebi i mahnito je poljubih u vrat i obraz. Prebacih joj ruku preko
ramena, a ona svoju oko moga struka i nastavismo da hodamo plažom.
Želeo sam da se još dugo zadržimo u kadru ovog divnog, meni
nepoznatog filma. Pogledah u nebo i bez reči se duboko zahvalih scenaristi i
režiseru i producentu, ne pitajući se čime sam zaslužio glavnu ulogu. Oni
znaju, ja ne moram. I sada, kao i ranije kada sam jecao u blatu, sve je uvek
tačno onako kako treba da bude. Obećavam da to više nikada neću zaboraviti,
svestan da sam skoro sva obećanja samome sebi prekršio.
Malo sam se iznenadio kada shvatih da me vodi prema svojoj porodici,
koja je sedela na svom uobičajenom mestu na plaži. Ispostavilo se da nisam
fulao jedino u proceni njenih godina. Ovo naime i nije bila njena porodica,
već porodica njenog brkatog ujaka, koji ju je poveo sa njima na more. Došli
su iz provincije Sao Paolo. Ana je skromno živela sa majkom, a oca nije ni
poznavala, što nije bilo nimalo neuobičajeno u Brazilu.
Dogovorili smo se da se sutra nađemo na plaži pošto sam morao pod
hitno u krevet. Kombinacija droge, alkohola i emocionalne vrteške kojoj sam
bio izložen zadnja dvadeset četiri sata najzad me je dotukla. Bilo je to
očigledno na mome licu i primetih da ujaku nisu promakli moju podočnjaci
koji su se polako spuštali ka kolenima.
Ekipu sam zatekao u sobi. Scena je podsećala na pijacu u Sarajevu posle
eksplozije granate. Polumrtva tela, ruke i noge razbacane na sve strane,
krkljanje i stenjanje, vazduh ispunjen neopisivim smradom iz razjapljenih
Abdulovih čeljusti. Otpuzao sam do prvog praznog ležaja i momentalno pao
u nesvest.
– Common, common, you wanders! – probudi me posle bog zna koliko
vremena Abdulov glas, praćen cimanjem kreveta. Polako smo se, sa teškom
mukom, dizali dok je debeli već crtao linije po ogledalu. Pošmrkasmo koktu
za dobro jutro, umesto slatkog i kafe, i počesmo brzinsko pakovanje. Po
programu, trebalo je isploviti za sat vremena.
– Sranje! – pomislih. – Zar baš sada kad sam upoznao ženu svojih snova?
Moram da je vidim pre no što krenemo!
Spakovah se prvi, zgrabih Di Kanijev dres sa brojem 10 i rekoh im da se
vraćam za pola sata.
– Ako zakasniš, odosmo bez tebe! – viknu Ajdn za mnom.
– Stižem na vreme! – odvratih u trku, ne osvrćući se.
Jedva je nađoh jer je u neopisivoj gužvi na plaži neko drugi zauzeo
njihovo ustaljeno mesto. Malom Aninom rođaku poklonih dres, koji je
smesta navukao i za šesnaest sekundi pretrčao celu plažu Ipanemu tri puta.
– Isplovljavamo za manje od sata. Morao sam doći da te vidim – rekoh
Ani i oči joj se momentalno napuniše suzama. Posmatrala me je nemo
nekoliko trenutaka, a onda otišla do obližnjeg kioska. Kupila je paketić
papirnih maramica, tri maramice potrošila brišući suze, a na četvrtoj mi
napisala svoju adresu. Zagrlila me snažno i stavila mi glavu na grudi. Počela
je da jeca i priča mi nešto na portugalskom, dok mi se srce kidalo iz grudi.
Jedva osetno dodirnula me usnama po bradi i uplakana otrčala ka moru.
Pozdravih se sa ujakom, a bratić je bio suviše zauzet praveći zvezde i
kolutove po pesku.
 Kud plovi ovaj brod

Banda koja je nestrpljivo cupkala ispred hostela, pored već spremnog

taksija, vidno se obradova kada me ugleda. Vozili smo se dugo do male luke
u kojoj je bila usidrena lađa. Bio je to lep novi jedrenjak od 12,5 metara, sa
dizel-motorom od osam konjića, na čijem repu se vijorila kolumbijska
zastava. Predivan prizor! Trebalo bi ga uslikati. Gde li mi je? Jebiga, negde je
u torbi… ko sad da ga traži, ima vremena, slikaću.
Nisam se mogao oteti utisku da upravo postajem član gusarske posade.
Dok smo se ukrcavali i pripremali za plovidbu, neka čudna energija
nervoze i smušenosti ispunjavala je atmosferu, ali bio sam suviše zauzet
mislima o Ani da bih se upuštao u tumačenje. Ajdn i Daren su užurbano radili
dok je Abdul sedeo zavaljen u stolici. Budući prvi put na ovakvom
jedrenjaku, ja nisam imao predstavu kako da pomognem.
– Okej, ja sam kapetan, Daren je prvi oficir, a ti si kuvar – reče mi Ajdn.
– Na brodu svako mora da radi.
– Šta je sa Abdulom? – upitah gledajući ga kako gladi raskopčanu
stomačinu bezbrižno zavaljen.
– On je na brodu, kao i na kopnu, menadžer narkotika. To je vrlo
odgovorna funkcija. Budžet, kontrola kvaliteta, priprema, doziranje…
– I sklanja se da ne smeta – dodade Daren. – Takođe vrlo važno na brodu.
„Ovi su organizovaniji nego što deluju“, pomislih impresioniran.
Za svoje drugove Bajaga je uspešno namolio vetrove za puna jedra, a i
jutro je bilo vedro. Da smo živi i zdravi još godina sto! Uspešno i lagano
isplovismo.
Ajdn je bio pravi morski vuk. Još od najranijeg detinjstva učio je nautiku
ploveći sa ocem duž engleske obale. Pre zatvora imao je pravu avanturu
jedrenja Atlantikom sve do Kejptauna, sa osmočlanom posadom. Tu se
definitivno iskalio i ispolirao znanje.
Zauzeo sam mesto na pramcu i zabacio pogled kao udicu, a misli kao
plovak.
More je čudo, more zna.
 Reke najlepših morskih uspomena, misli i ideja počeše se slivati u moju
glavu. Provetravao ju je blagi slani povetarac, provlačeći se kroz memljive
mračne magacine balkanskih predrasuda i golemo stovarište droge i stresova.
Nedostajala mi je samo kosa da je vetrić malo promrsi. Oči, iako zaklonjene
naočarima za sunce, čkiljile su nenaviknute na širinu pogleda sa kojom su
ovako iznenada suočene. Vidik nepregledne pučine punio je pluća i celo telo
osećajem slatke slobode. Šum vetra i talasa pokazao se ipak kao suviše nagla
i drastična promena za uši navikle na zvukove buke velegrada. Oštećeni
mozak poče blago da varniči, pa skočih da nađem vokmen da ne pregorim.
Ne valja ništa naglo!
Trudeći se da održim ravnotežu, odgegah se do kabine i nađoh vokmen.
„Svom zbunjenom sinu Nikoliću, uspešnu mornarsku karijeru želi
Univerzum pesmom Rio od Djuran-Djurana.“
Da sam satima birao pesmu najprimereniju svojim trenutnim osećanjima,
ne bih bolju izabrao. Ali eto, neko to od gore zna sve i povremeno nas
podseti. Vratio sam se na pramac i prepustio se mašti na talasima mora i
muzike. Svi problemi nestadoše bez traga. Sve i da sam želeo, ne bih mogao
da se setim ničega negativnog.
„Nisu ludi svetski punišići što se ne skidaju sa jahti“, pomislih. „Znaju
oni šta valja, mamicu im bumbarsku…“
Srpskoj bandi iz kraja nikada nije trebalo slati poziv za žurku, pa tako ni
ovoga puta. Njihove drage face počeše redom defilovati ispred mojih
zatvorenih očiju. Ih, što stvarno nisu tu da me sad vide! Kako će me samo
napušiti kao najvećeg lažova kada im jednog dana budem pričao kuda sam se
sve prošunjao!
E, od sada stvarno počinjem sve da slikam!
Usidrismo se u mestu koje se zvalo Angra dos Reis da dopunimo gorivo i
uzmemo namirnice. Moj godišnji odmor poprimio je sasvim drugi smisao od
kada smo se našli na pramcu besprekorno sređene bele lađe. Šest udobnih
ležaja, kuhinja, kupatilo, radio-aparatura i navigacioni sistem, po poslednjoj
reči tehnike. Niklovano kormilo na palubi, visoki jarbol sa ogromnim
pogonskim jedrom i nekoliko malih jedara oko njega. Na vrhu jarbola, ispod
kolumbijske zastave, vijorila se i mala piratska, čisto da se obeleži prisustvo
Engleza.
Potovarismo namirnice i kretosmo do obližnjeg ostrva-restorana koje je
bilo tik uz privatno ostrvo čuvenog Emersona Fitipaldija, za koje nam rekoše
da je platio samo dvadeset miliona dolara. Šta će, robić, praća se on… neka
ga.
Morali smo da posetimo ostrvo, čisto da stanemo nogom na zemlju po
kojoj je Emerson hodao. Ko zna, možda je njegova varijanta bogatstva
zarazna.
Mali veštački vodopad glačao je strateški raspoređeno kamenje. More je
bilo bistro onako kako se to viđa samo u turističkim katalozima. Uvek sam
mislio da to ne postoji u stvarnosti. U momentu sam osetio neko stezanje u
stomaku izazvano balkanskim predrasudama:
„Čim je sve ovako lepo i dobro, sprema se neki belaj.“
„Marš napolje iz mene, seljače, goljo balkanska!“, najurih ga odlučno.
Na palubi je stajao Daren sa upaljenim džokavcem i konzervom ’ladne
pive. Pivo je bila odlična ideja pre ručka, čisto da se prošire creva kako bi
primila što veću količinu sveže ribe i školjki tek izvađenih iz kristalno čiste
vode.
„Sisajte ga, grobari!“, pomislih i iskočih na palubu u susret oznojenim
konzervama piva. Usidrili smo se uz samo restoranče, gde su nas
gostoprimljivo dočekali nasmejani stanari ostrva – ribari i kuvari. Svi su bili
članovi iste familije koja nije napustila ostrvo od kada ga je Emerson kupio.
Gazda im je ponudio da besplatno žive na njegovom ostrvu, ali da zauzvrat
ugošćuju turiste i spremaju hranu, što ovima očigledno nije teško padalo. Šta
bi bez turista? Poubijali bi se od dosade! Namirnice su stizale brodom, ribe i
morskih plodova bilo je u toplom okeanu napretek. Najmlađe dete, devojčica
od dve godine, nije još nikada bila izvan ostrva. Nije mnogo propustila!
Otvorismo po još jedno pivo, posedasmo na klupe oko drvenog stola i
zagledasmo se ćutke u pučinu. Rečima tu nije bilo mesta. Savršena,
nepomućena opuštenost ispunjavala je prostor.
Trebalo je gotovo sat vremena da stigne klopa, ali niko nije mario.
Strpljenje je vrlina koja se najlakše savlada na ovakvim mestima, na kojima
jednostavno niko nigde ne žuri. Ako počneš da unosiš frku i nervozu, svi te
gledaju kao da nisi normalan.
Mislio sam da znam šta je morska hrana dok nisam osetio te ukuse. Šta
joj rade, majke im ga domorodačke… kad je tako dobra!? Davili smo se u
salatama, prženoj, pohovanoj i pečenoj ribi i školjkama i račićima.
Najsrećniji je bio debeli Abdul jer mekano meso čak ni za njegove pokršene
zube nije predstavljalo nikakav problem.
Dok smo halapljivo jeli, oko stola su se jurila golišava dečurlija. Hranili
smo pod stolom mačke koje su nam se umiljavale oko nogu i koje su totalno
ignorisale psa, avlijanera, koji se takođe tuda nonšalantno motao. Pokušao
sam da mu provučem prste kroz dlaku, ali to je bilo nemoguće. Salinitet runa
je bio nestvaran.
Kada smo najzad završili sa klopom, položismo tela u horizontalu
puštajući da nas vozi seljački stond. Ceh za ovaj ugođaj bio je nepristojno
nizak, pa smo ostavili nepristojno visok bakšiš, na opšte oduševljenje naših
domaćina. Uz erupcije smeha i sreće ispratiše nas kao najrođenije i ruke nam
napuniše raznovrsnim sočnim voćkama, koje su delovale nestvarno kao da su
od plastike.
Doplivasmo do broda i podigosmo sidro.
Gde ćemo sada?
– Šta mislite da idemo u Parati? – upita Ajdn.
– Mislim da je to odlična ideja. Odavno nisam tamo bio – odgovorih i svi
se nasmejaše. – Ako nema drugih predloga, da stavimo ovaj na glasanje!
Vozi, Miško, samo nek se plovi!
Noć se polako spuštala a sa njom jedra i zastave. Na ostrvu koje se
udaljavalo palila su se svetla, na sve tamnijem nebu – zvezde. Rojevi zvezda
od kojih nijednu nisam prepoznavao. Naravno da nisam, bili smo na južnoj
hemisferi. Ajdn mi skrete pažnju na fantastičan Southern Cross – Južni krst.
Grupacija zvezda pravila je neobično pravilan oblik krsta, koji se jasno video
iza figure koja drži u ruci mač od zvezda. Poluotvorenih usta, opčinjeno sam
posmatrao scenu koja tu stoji od početka vremena.
Da li mi ona nešto poručuje?
Govorite razgovetnije, molim vas!
Ovo je malo suviše za moju inteligenciju. Zvezde udaljene jedna od druge
milionima svetlosnih godina, u različitim ravnima, raspoređene po
beskonačnom svemiru tako da sa ove tačke, sa zrnceta koje se zove Zemlja,
sačinjavaju sliku savršenog krsta.
Ko ovde koga jebe, moliću lepo?
Naučnici, mislite li vi da počnete da objašnjavate nešto od svega ovoga?
Ili ste možda počeli, ali ja slabo pratim u zadnje vreme? Nemoguće, čuo bih
nešto na vestima! Još uvek niko ništa ne zna. Krhko je znanje!
Kad već ne mogu da znam, bilo bi dobro da barem mogu da verujem. Ali
i ta sposobnost mi je uskraćena. Pa onda ne budi izgubljen!
Bila je ovo moja prva noć na otvorenom okeanu.
– Ajdne, zar se nimalo ne plašiš da se možemo izgubiti? – upitah ga.
– Ni najmanje – odgovori samouvereno.
 – Kako… zašto? – pokušah da formulišem pitanje.
– Zato što je nemoguće izgubiti se.
Gledao sam ga tako da je shvatio da mi je potrebno dodatno objašnjenje.
– Kako možemo da se izgubimo, Nik? Gde god da odemo, bićemo tačno
tamo gde smo došli!
E, sad mi je lakše! Mnogo volim kad neko ima dobru logiku. Ponovo sam
osetio potrebu za vokmenom, pa odoh da ga potražim u kuhinji. Tamo sam
zatekao debeljka koji se izvrnuo preko tri sastavljene stolice. Valjda nije bio
zadovoljan intenzitetom smrada iz usta, pa je najzad izuo plastične patike,
koje je nosio ceo dan kao preventivu od morskih ježeva. Objašnjavali smo
mu da mu ne preti opasnost pošto ježevi nisu izlazili iz vode, a on nije ulazio
u more, ali nije vredelo. Kada sam zakoračio u kuhinju, zabrinuh se da ću
vokmen naći poluistopljen od smrada. Zaustavih disanje, zgrabih napamet
nekoliko CD-a i vokmen i pobegoh napolje.
Legao sam nasred pramca, raširivši ruke i noge da napojim telo
svemirskom energijom. Zvezdano nebo, muzika i ljuljuškanje broda učinili su
svoje, pa sam se budan prepustio snovima, otvorenih očiju.
Kada sanjam budan, nikad ne idem u budućnost. Ne znam zašto, valjda
neki patološki nedostatak ambicija… Moji budni snovi obavezno me nose u
prošlost, ponekad daleko, do samih granica pamćenja. Kao kada sam se prvi
put izgubio na Kališu.
Plakao sam i urlikao, slinav i musav, ne ispuštajući sladoled iz ruke. Ljudi
su prilazili i pitali me čiji sam. Bio sam dovoljno veliki da znam ne samo ime
oca već i gde radi. Spremno sam, kroz suze, recitovao sve njegove podatke,
čudeći se ko su ovi ljudi i kako je moguće da ne znaju mog tatu. Zar je
moguće da postoji iko ko ne zna mog tatu? Sećanje na taj događaj toliko je
živo u meni da kad god se vrati, ponovo osetim onaj isti strah da nikada više
neću videti oca, da ću provesti čitav život tražeći ga…
Najednom se on pojavi odnekuda, smeškajući se sa izrazom olakšanja, ali
i sa zaostalim tragovima strepnje na licu. Znao sam da je i on mene tražio.
Čučnuo je pored mene, obrisao mi suze i lice musavo od sladoleda, zagrlio
me nežno i rekao:
– Tebe tajka nikad ostaviti neće!
Iz sanjarenja me trže Darenovo stopalo na stomaku, kada me je bunovan
nagazio pošavši da mokri. Zastenjah, a on opsova, zatetura se i zamalo pade
preko palube u okean.
– Pazi gde staješ, čoveče!
 – Pazi gde ležeš, čoveče! – povikasmo u isti glas, pa prasnusmo u smeh.
Na istoku sunce je nagoveštavalo svoj izlazak. Liznulo je prste i lagano
gasilo jednu po jednu zvezdu, a umorni mesec na drugom kraju neba,
prebledeo je kao da je svu noć šmrkao koku.
Na palubi se pojavi i Ajdn. Bacio je svoj istrenirani pogled prema nebu i
odmah primetio nešto neobično.
– Pogledajte ono!
Podigosmo glave u pravcu njegove ruke. Neke neobične zvezde visile su
na nebu formirajući kružnu formaciju. Obesiše nam se vilice u čudu.
– Stižu vanzemaljci! – konstatova Daren.
– Sateliti – objasni kratko Ajdn. – Mislim da su na oko tridesetak
kilometara visine.
– Američki? – upitah.
– Američki, ruski, kineski, indijski… ko zna? Danas svaka šuša lansira
satelite i zagađuje pogled u nebo.
– Da li nas snimaju? – upita Abdul, koji je u međuvremenu takođe
izmileo napolje.
– Kako da ne! – odgovori Ajdn preko ramena vraćajući se nazad pod
palubu. – Zato su ih i poslali gore: da snimaju tvoju debelu guzicu!
– Je l’ on to ozbiljno? – upita me Abdul.
– Mislim da je hteo da kaže da ih zabole kurac za tebe. Odoh na spavanje
– rekoh i pođoh i ja u kabinu.
Pod palubom, oko Abdulovih patika leteo je roj razočaranih muva,
privučenih mirisom govneta sa daljine od nekoliko stotina nautičkih milja.
Smrad kao da je posedovao neko omamljujuće dejstvo, te zaspah pri prvom
sudaru trepavica.
 Parati

Stigosmo u Parati. Pristanište je bilo sklepano od razljuljanih, škripavih

letvi, sa kojih se silazilo na izlizanim kamenom popločanu kaldrmu. Ulica je
bila pretrpana uljima na platnu za prodaju, sa dominantnim kišnim motivima.
Različiti umetnici, ali svi slikaju kišu. Pitao sam se kako je to moguće. Ovde
kiša pada ili suviše često ili suviše retko.
Iznad male agencije stajao je natpis Mountain Bikes for Rent. Iznajmili
smo bicikle i uputili se ka čuvenim prirodnim bazenima koji su se nalazili u
obližnjoj šumi. Debeljko je uspeo da padne sa bicikla posle svega stotinak
metara i smesta je odustao od dalje vožnje.
– Nastavite bez mene – rekao nam je stenjući i gladeći odrano koleno i
lakat. – Jebe mi se za jezera, pored ovolikog okeana. Ne znam koji mi kurac
bi i da krenem.
Nije baš bilo partizanski da ostavimo ranjenog druga, ali latinoamerička
gerila ima drugu etiku, koja bi se mogla sažeti u: „Ko te jebe, što nisi pazio!“
Nastavismo bez njega, kaskaderski bezglavo jureći vijugavim stazama
kroz šumu, očigledno nepoučeni Abdulovim iskustvom. Pametan se uči na
tuđim iskustvima, budala na svojim, a mentoli ne uče.
Naletesmo na rečicu u kojoj se osvežismo plivajući uzvodno. Struja je
bila taman toliko jaka da smo neprestano plivali u mestu. Priroda oko nas –
oživele slike iz stripova. Zeleno, zeleno, zeleno u svim nijansama. Mistični
prizori bujnog tropskog rastinja. Beličasti oblaci neprestano se igraju žmurke
po uvalama obližnjih brda. Ovo bi vredelo ovekovečiti, ali ostade mi aparat
na brodu. E, odsad ga stalno nosim sa sobom… Sparina izaziva neprestano
znojenje, koje bi bilo neprijatno da nema izvora, potoka i vodopada za
osveženje na svakom koraku.
Staza je postala suviše uska i strma za bicikle. Sakrismo ih u žbunje pored
puta i nastavismo peške. Privučeni bukom, skretosmo na još užu stazicu,
gotovo zaraslu u gusto rastinje. Ubrzo izađosmo na čistinu gde nam od
prizora zastade dah. Tanki vodopad obrušavao se sa litice visoke dvadesetak
metara uz zaglušujuću buku. Oko nas se momentalno sjatiše gologuza
dečurlija proseći ispruženim dlanovima. Okrugli stomačići, rebarca ispod
zategnute, zdrave, tamne kože. Podelismo im siću koju smo iskopali po
džepovima i torbicama. Klinci se rastrčaše i nestadoše u zelenilu, da bi
nekoliko minuta kasnije počeli da izbijaju na vrhu vodopada.
– Ne, nemoguće, nisu valjda ludi… – pomislih prestrašeno. Pokočismo se
od straha kad se prvi mališa zaleteo i skočio u mali plitki bazen koji je
vodopad pravio. Užasnuti, pritrčasmo da vidimo da li je išta ostalo od njega,
kada iz vode izroni njegovo nasmejano lice. U bazenčiću postoji krug
prečnika od jednog metra u kome je voda dovoljno duboka da ublaži skok.
Trebalo je imati povelike kese da bi se skočilo sa vrha u taj mini-otvor. Meni
bi Emerson mogao ponuditi svoje ostrvo sa sve jahtom i poslugom… ne da
bih ga napušio! Klinci su skokovima za siću koju bi prikupili od turista
izdržavali svoje brojne porodice, kojima je ovo bio glavni izvor prihoda. Svi
su bili veseli i nasmejani i siguran sam srećniji od jebenog Emersona.
Jedan od dečkića dade nam znak rukom da ga pratimo. Jurnusmo za njim
bez razmišljanja kroz gusto rastinje, nemajući pojma kuda nas vodi.
– Velkom to paradiso – reče klinac na lošem engleskom kada izbismo na
čistinu i skoči u bistar prirodni bazen.
Bazen je bio samo jedan u nizu mini-jezeraca, povezanih niskim
vodopadima, raspoređenih kaskadno između tropskog rastinja. Oko svakog
od brojnih vodopada stvarala se vodena magla, a sitne vodene kapljice
prelamale su sunčeve zrake kreirajući duge. Dno pokriveno izglačanim
belucima jasno se videlo kroz kristalno bistru vodu. Zelene iguane lenjo su se
sunčale na obali, uspavane simfonijom najraznobojnijih ptica sa obližnjih
grana. Sa visokih krošnji koje su filtrirale svetlost, kao dekoracije na
novogodišnjoj jelci, visile su puzavice i lijane. Očekivao sam da se niz jednu
od njih spusti Tarzan i pokuša da nas otera iz ovog raja. Pokuša, kažem, jer se
ne bismo povukli bez ozbiljne borbe, koju bismo možda izgubili, ali bi i on i
Čita dobili barem po jednom preko pičke.
Trapavo se ispentrasmo do obližnjeg širokog vodopada, visokog oko
metar i po. Iza njega bila je uvala, plitka pećinica, u koju posedasmo jedan do
drugoga na prirodnu kamenu klupu, iza bučne zavese od vode koja se
obrušavala na pola metra ispred naših lica i pljuštala nam po kolenima.
Proturih glavu kroz vodopad i pustih da mi voda masira vrat i ramena. Posle
dva-tri minuta nestadoše ne samo negativne već sve misli. Mozak valjda
nema sposobnost da razmišlja kada je pretrpan vizuelnim i zvučnim
informacijama ovakvog intenziteta. U glavi ostade samo blaženo osećanje
sreće, mira i spokojstva. Ako je ovo ta nirvana za kojom teže istočnjački
jogini, počinjem da ih razumem…
Podigoh glavu i otvorih oči pa ih brzo zatvorih, protrljah i pažljivo
otvorih ponovo. U plićaku jezerceta, na nekoliko metara ispred mene, u vodi
do članaka stajale su tri Cigančice sa cvetnim venčićima oko glava i kikotale
se pokazujući u našem pravcu. Vratih se pod vodopad jer mi je bila potrebna
provera da ne haluciniram.
– Provirite da vidite nešto – rekoh Ajdnu i Darenu. Poslušaše me. Lagano
izađosmo i priđosmo im oprezno, kao da se radi o srnama koje će svakoga
trenutka prhnuti u beg. Bez reči sedosmo na stenu pored njih. Daren izvadi
hermetičku kesu u kojoj je nosio pribor: spravicu za zamotavanje i travu. Dok
smo motali džoint, one su radoznalo cvrkutale zapitkujući nas nešto,
pojačavajući intenzitet glasa sa svakim pitanjem, u neverici što ne razumemo
ni reči portugalskog. Bolje što nismo razumeli! Bio sam u psihičkom stanju u
kome sve što se nije dalo objasniti upiranjem kažiprsta nije bilo vredno
objašnjavanja.
Povukao sam prvi dim i osetio tako strahovit nalet razneženosti da sam
smesta morao pobeći nazad pod vodopad da ostali ne primete. Osetio sam da
mi igra gubica i da bih svakoga trenutka mogao briznuti u plač kao malo dete.
Znao sam da ako počnem, neću stati dok ne otplačem sve gluposti koje sam u
životu počinio, što je značilo nekoliko sati jecanja. Bio sam na samoj ivici
kada se pojavi spasonosni Balkanac u meni.
„Šta je, plačipičko? Nešto nije u redu?“
„Ne, ne… sve je u redu… sve je u najboljem redu!“
Izronih iza vodopada i videh Ajdna kako mi maše rukom da krenemo.
Cigančice su nas nekud vodile, a mi, po običaju, ne pitamo gde.
Ispostavilo se da rade za obližnju destileriju, zadužene da dovode turiste
na pokoju kapljicu. Destilerija je pravila najbolju kašasu u tom kraju. Kašasa
je rakija od šećerne trske i glavni je sastojak za pravljenje kajpernije. Kažem
rakija jer je zaista u rangu brendija a ne ruma, koji se takođe pravi od šećerne
trske, ali tu im prestaje svaka sličnost. Bilo kako bilo, sabismo na brzinu oko
pola litra pa kretosmo nazad do bajseva. Pre no što ćemo ih zajahati,
smazasmo u obližnjoj birtiji, sa pogledom na vodopad, najjači pomfrit od
kada su izmišljeni ulje i tiganj. Izvini, kevo, ali bolji i od tvog!
Kako smo krenuli, udari tropski pljusak. Kašasa nam je davala energiju,
nizbrdica brzinu a kiša je osvežavala. Jurili smo kroz bare i blato vrišteći kao
deca.
 Abdula smo zatekli prepariranog od droge. Naleteo je na lokalnog dilera,
koji mu je prodao nešto što ga je pokrivilo kao auto sa lošom šasijom.
Smejali smo se od srca gledajući ga kako odranih kolena i nosa otečenog od
droge pokušava nešto da kaže, ali ne uspeva da razdvoji vilice zavarene
jačinom narkotika. Odlično! Najzad imamo recept da mu zatvorimo usta!
Kiša je pojačavala tempo. Abdul je bio totalno ukočen od preterane doze
izuzetno čistog kokaina. S teškom mukom odvukosmo ga do broda i
ukrcasmo ga, pa potražismo zaklon ispod palube. Zadihani otvorismo po pivo
a onda počesmo da pretražujemo Abdulove džepove ne bismo li našli gde je
uštekao drogu. Nije je bilo nigde.
– Ostalo je još jedino… o ne, nadam se da je nije stavio u gaće! – reče
Ajdn pa ustade i ode prema motoru broda. Odatle se ubrzo pojavio sa
zamašćenim radničkim rukavicama i dobacio ih meni sa rečima:
– Evo, navuci ovo.
– Šta će mi rukavice? – upitah začuđeno.
– Pa, ako ćeš da brljaš oko Abdulovih jaja i čmara bez rukavica, ja mogu
da ih vratim – reče Ajdn.
– Što ja da brljam po njegovim gaćama? – usprotivih se.
– Ti si najkvalifikovaniji za taj posao. Kao bivšem srpskom policajcu,
neće ti sigurno biti prvi put da pretresaš muslimana, eto zašto. A osim toga,
sada smo na brodu, a ja sam kapetan, ako već moram da te podsećam. Ako
nemaš više pitanja, kreni sa poslom da ne sedimo ovde ceo dan suvih noseva.
– Okej – rekoh rešeno. – Spustite ga na pod.
„Tras!“, skotrljasmo ga sa ležaja i debeljko ostade ležeći na leđima.
Okrenuo sam glavu u stranu i zavukao mu šaku u ogromni šorts.
– Nema ovde ništa – viknuh posle pedantne pretrage.
– Kako nema? Mora da ima! – razočarano će Daren.
– Nema ništa, evo traži sam ako mi ne veruješ.
– Ne, ne, tu je sigurno – reče Ajdn samouvereno. – Poznajem ja Alija
dobro. Ume da bude drkadžija, ali sigurno nije kupio robu samo za sebe.
Mora da ju je sakrio u bulju.
– E, jebiga! – pobunih se opet molećivo.
– Ajde proveri, imaš rukavice. Sigurno je tamo.
– Ne mogu ovako, moramo da ga okrenemo na stranu – zazvučah stručno.
Prevalismo nasukanog kita na stranu i naslonismo mu facu i rame uz
kauč. Zavukoh mu ponovo ruku u gaće.
– Jesi li? – upita Daren kikoćući se.
 – Jebi se, nisam još.
Namestio sam kažiprst i srednji prst zajedno i razgrtao put između debelih
guzova.
– Okej, tu sam. Jedan, dva…tri!
– Aaaaaaaaaaa! – kriknu debeljko i zaključa mi prste. Bio je to takav grč
čmara da nije imalo šanse da se izvučem. Što sam više cimao, to je pritisak
bivao jači.
– Puštaj me, jebem ti majku debelu, polomi mi prste!
– Aaaaaaaaaaa! Šta to radiš, jesi normalan!? – urlao je Abdul izvijajući se
i stežući me kao u mengele. Na Ajdnovu i Darenovu pomoć nisam mogao
računati pošto su se trenutno gušili od smeha valjajući se po podu.
– Puštaj mi prste! – vikao sam udarajući Abdula slobodnom šakom po
slabinama, bez ikakvih rezultata, pošto su debele naslage slanine
amortizovale moje udarce.
– Šta će tvoji prsti u mom dupetu, idiote jebeni?
Primetio sam kako se Ajdn teturajući se od smeha uputio u kupatilo i
ubrzo istrčao odatle pa kleknuo pored mene.
– Ovo sam naučio u zatvoru – reče pokazujući mi šivaću iglu.
– Šta radite, jebem vam maaaaaaaa…! – vrisnu debeljko kada mu Ajdn
zari iglu u guz. Čmar se na trenutak steže još jače i pomislio sam da će mi
stvarno ocvikati prste, a onda najednom popusti. Šaka mi izlete iz rukavice,
koja i dalje ostade u njegovom dupetu, i preturih se na leđa, napokon
oslobođen.
– Kad nekog odjebeš u zatvoru, nabiješ mu iglu u dupe. Anus se
momentalno zgrči, a ti ga u tom momentu izvučeš, tako da se sa njega svuku i
govna. Mnogo ga je lakše posle oprati. Znao sam da će posle još jačeg
grčenja morati da se opusti – objasni Ajdn stručno.
– Popušite mi obojica – reče Abdul hvatajući zaostalu rukavicu da je
izvuče iz bulje. U momentu kada je to uradio…
– Oh, neeeee! Fuj! Užas! Grozno! – povikasmo nas trojica uglas kada se
za rukavicom gomila proliva prosu na patos. Abdul ustade i nonšalantno
odšeta prema ve-ceu kao da se ništa nije dogodilo. Ajdn mi pruži levu
rukavicu.
– Ha? – pogledah ga upitno, a on ćutke upre kažiprstom u gomilu govana
iz koje se nazirala kesica sa kokainom.
– Završi započeto – reče držeći jednom rukom nos, a drugom mi
pružajući rukavicu. – Darene, idi po đubrovnik da ovo počistimo.
 Podigoh kesicu sa dva prsta i otrčah do malog lavaboa da je sperem. Ajdn
je jednim pokretom pokupio govno na đubrovnik, izašao na palubu i bacio
đubrovnik u okean. Daren je dobio zadatak da opere pod bličom, što je učinio
uz mnogo gunđanja:
– Što ja da čistim govna? Da su moja, pa u redu…
– Zato što ti jedini nisi ništa radio u ovoj situaciji, osim što si se kliberio
kao lud – reče Ajdn.
Bio je pravi kapetan: strog, ali pravedan.
Kada je posao bio završen, Ajdn otvori piva. Ali je izašao iz ve-cea…
umalo da kažem mirišući kao ruža, ali neću da preterujem.
Otvorio je kesicu, iz koje je ispao poveliki kamen kokaina. Stručno ga je
istucao u prah, vešto napravio po liniju svakome i sve je ponovo bilo po
starom.
 Huba-tuba moja ljuba

Kiša, koja je te noći bezazleno počela, padala je tri dana bez pauze. Stajali
smo u mestu jer nije bilo ni daška vetra, a potrošili smo sve gorivo. Potrošili
smo takođe sve pivo, svu drogu i sve priče. Zurili smo satima u najmanji
televizor na svetu, sa najlošijom slikom na svetu, sa samo jednim,
najdosadnijim kanalom na svetu, na jeziku koji nismo razumeli. Nismo,
doduše, morali govoriti portugalski da bismo razumeli vremensku prognozu
na vestima. Sedam sličica predstavljalo je sedam dana u narednoj nedelji. U
svakom kvadratiću – kiša. Mapa prognoze pokazivala je da je sunčano negde
južno od nas.
Napokon, četvrtog dana, pirnuo je vetrić, pa smo brzo podigli sidro i
razapeli jedro. Molio sam hladne Engleze da svratimo na plažu Huba-Tuba u
Sao Paolu. Želeo sam da potražim najveću ljubav svog života. Negodovali su
izgovarajući se vetrom i vremenom.
– Huba-jebena-Tuba! – bunio se Ajdn. – Uspeo si da se zaljubiš u žensku
koja živi na najružnijoj plaži u celom Brazilu!
Videći neugasivu žudnju u mojim očima, morali su na kraju da popuste.
Morao sam im obećati da se nećemo zadržati duže od dva dana. Kapetan se
opet pokazao kao pravi, ponudivši da pođe sa mnom u svojstvu prevodioca.
U luci sedosmo na autobus i posle pet sati vožnje stigosmo u megapolis
zvani Sao Paolo. Kiša je i dalje sipila, tek da nestvarno ogromne solitere
ofarba u sivo. Neki od oblakodera opravdavali su svoje ime i bilo je
očigledno da su žitelji najviših spratova bili zavijeni u maglu. Sumorna slika
podsetila me na London, ali gigantska dvospratna autobuska stanica sa preko
dvesta terminala bila je veća od ma koje londonske. U oči je padala
neverovatna raznovrsnost rasa, a takođe sam primetio da ogroman broj
Brazilki ima u sebi japanske krvi i da sve dobro izgledaju. Kad sada
razmislim, verovatno se isto odnosi i na Brazilce, ali njih nisam mnogo
zagledao, pa se ne sećam.
Adresa sa moje ljubomorno čuvane zgužvane salvete značila je još dva
sata vožnje lokalnim autobusom. Sao Paolo je opasno mesto, a kraj u kome je
živela moja draga nije obećavao ništa dobro. Tumarali smo po kraju tražeći
željeni broj po jako loše obeleženim zgradama. Najzad je nađosmo. Mala
stara kuća, prozori sa oljuštenom farbom. Na verandi ispred kuće sedela je
mlada žena staračkih crta lica i oronulog tela. Bila je to Anina majka.
Ana je rukama na usnama prigušila krik čuđenja kada me je ugledala.
Skočila mi je u zagrljaj i počela da jeca.
Ušli smo u skromno sređenu kućicu koja se sastojala iz dve prostorije.
Jedna je predstavljala sobu i kuhinju, sa dva kreveta, šporetom i stolom za
obedovanje, a druga je bila kupatilo. Na zidu je visilo nekoliko slika
amaterskog kvaliteta, čije motive nisam zapamtio. Na stolu je stajala
poluprazna plastična boca guarane, iz koje smo posluženi po čašicu. (Pišući
ovo, primećujem da sam bocu zapamtio kao polupraznu, a ne polupunu.)
Njena majka nije gubila vreme, već je odmah prešla na stvar. Ajdn se
junački trudio da prevodi, koliko mu je skromno znanje jezika dozvoljavalo.
– Neću dozvoliti da moja ćerka prođe kao ja i završi u nekoj ovakvoj
ruini sa vanbračnim detetom. Moguće da si dobar momak i da je stvarno
voliš, ali moraćeš to da demonstriraš. Vrati se iduće godine na današnji dan,
sa istom željom, pa je onda vodi i oženi se njom. Pre toga, nema ništa.
Sa ovim rečima majka ustade, otvori vrata i učtivim pokretom ruke dade
nam znak da smo slobodni.
Osećao sam se kao pod tušem u čarapama. Ajdn sleže ramenima, tresnu
piće na eks i krete prema vratima.
Očajni pogled prestrašenog deteta na Aninom licu prizor je koji će me
proganjati do sudnjega dana. Otcepih pola zgužvane salvete i zapisah svoju
londonsku adresu na njoj. Izvukoh iz džepa sav novac koji sam imao kod
sebe i pokušah da sve to spustim na sto. Ruka Anine majke spreči me da to
uradim.
– Iduće godine, na današnji dan – reče suvo i ponovo mi pokaza vrata uz
blagi naklon, sa izrazom rešene neumoljivosti na licu.
Poljubih Anu u obraz i odgledah kako se vrata za nama zatvaraju. Kiša je
i dalje dosadno sipila, ali daleko na zapadu crveno sunce se spuštalo kroz
rastanjene oblake, nemoćno da proizvede dugu prema kojoj bih zamislio
želju.
Dok sam se vraćao prema stanici, u meni se polako podizao bes. Ajdn je
to na vreme primetio i brzo odustao od namere da mi promeni raspoloženje,
koje je se sada već bližilo tački ključanja. Toliki uzaludan put, toliko nade i
želje da je vidim, da bih sa njom proveo petnaestak minuta i dobio ultimatum.
Da je matora kvočka čula išta o Srbima, znala bi kakvi smo sa ultimatumima.
Spuštala se tama i Ajdn je bio vidno uplašen od pretećih pogleda domorodaca
koji su, dok smo prolazili pored njih, požudno šmekali naše patike, satove i
majice. Nisu ni meni promakli.
„Ajde, molim vas! Ajde sad neka mi neko priđe da me drka! Molim vas!
Koji će prvi?“ Kao da su osetili. Brzo bi spuštali oči istog momenta kada bi
nam se pogledi sreli.
Bilo je kasno i bili smo suviše umorni za put autobusom u Huba-Tubu.
Vratili smo se u grad i uzeli smeštaj u prvom hotelu na koji smo naleteli.
Ispostavilo se da se nalazimo u svetskom epicentru pederastije. Ceo kvart bio
je naseljen pederima koji su se opušteno držali za ruke i drpali i ljubili bez
bruke. Gledali su Ajdna i mene kao novo meso u kraju.
Otišli smo do restorana, gde nas je služio nabildovani i nakarminisani
melez sa konstantnom poluerekcijom ispod minića. Klopa je bila odlična, ali
prekinuo sam u pola večere kada sam u salati našao kovrdžicu o čijem
poreklu nisam želeo ni da razmišljam. Skrenuo sam pažnju bilderu u miniću i
on mi je smesta, uz bog zna kakvo izvinjavanje, doneo novu salatu, ali ja sam
naprasno izgubio apetit.
U Huba-Tubu smo stigli sutradan posle podne. Zatekli smo Darena i Alija
kako se pijani vrte na ringišpilu. Smejali su se kao deca mašući otvorenim
flašama piva.
– Šta misliš da ostanemo jednu noć ovde, čisto da vidimo šta se radi? –
predloži Ajdn.
– Hm… čekaj da proverim moj kalendar sa radnim rasporedom da vidim
hoću li moći.
Dezorijentisani pijanci teturajući siđoše sa ringišpila, nazdravljajući mojoj
ljubavi. Kada su čuli priču, samo se nasmejaše i rekoše mi da se ne brinem
mnogo jer imaju leka za mene.
– Sinoć smo nabavili adresu lokala sa lakim ženskama – reče Daren
otvarajući novu konzervu. Pomogli smo im da isteraju načeti karton piva, pa
krenusmo ka bordelu da gasim tugu.
Na kraju prljave plaže ugledasmo zdanje sa crvenim svetlom u prozorima,
za koje smo znali da ne predstavlja foto-laboratoriju. Eksterijer kupleraja nije
mnogo obećavao, a kada uđosmo unutra, pomislismo da smo upali na
snimanje nastavka Tarantinovog filma Od sumraka do svitanja. Sandžame su
poiskakale iz separea popločanih keramičkim pločicama. Smrad koji je
lebdeo u vazduhu naterao me da potražim spas u blizini Abdulovih usta jer je
poznato zlo manje zastrašujuće od nepoznatog.
– Ove „lepotice“ sigurno imaju redovne lekarske preglede – reče Ajdn
sarkastično.
– Aha. Zadnji put su videle doktora na vakcinaciji protiv dečje paralize –
dodadoh.
– Neke su izgleda preskočile tu vakcinu – primeti Daren.
Abdul je bio presrećan. Prvi put u životu našao se na mestu gde ima
najbolje zube. Znam da su u očima Gospoda sva njegova deca lepa, ali naši
kriterijumi su ipak bili malo stroži.
Naručili smo pivo, platili, spustili pića na sto i krenuli ka izlazu, šatro:
odmah se vraćamo. Dočepavši se ulice dadosmo se u sprint. Tek kod broda
primetili smo da nam nedostaje Debeljko.
– Sad će valjda. Ne može on tako brzo da trči – reče Daren.
Vratio se tek ujutru sa zadovoljnim mističnim osmehom na licu, za koji
ga niko nije pitao šta znači.
Neke stvari bolje je ne znati.
 Žurka na otoku sreće

Pred nama je bila naša prva ozbiljna plovidba. Razapetih jedara

uhvatismo južni pravac. Destinacija – čuveni Florijanopolis. Motivacija za
ove koordinate bila je ista ona koja je određivala moreplovcima destinacije
kroz vekove: priče o lepoti tamošnjih žena. Kao što se igla na kompasu uvek
okreće ka severu, tako se muška kožna igla uvek usmerava prema… zna se
prema čemu.
Prolazeći palubom, uhvatih svoj odraz u brodskom prozoru i primetih da
sam iskežen. Ovo nije bio prvi put. Sve češće bih sebe hvatao kako se kezim
bez ikakvog razloga. Mora da je u pitanju opuštajuća reakcija mišića i celog
tela, posle toliko godina napetosti, stresa i zgrčenosti. Vetar je mirisom
slobode punio ne samo naša jedra već i moja pluća. Ovde, na pučini nije bilo
ničega za čim sam celog života jurio i žudeo: ni skupih auta i restorana, ni
perja i nakita, ni fensi devojaka… Bio sam običan kuvar na lađi sa trojicom
pirata iz Istočnog Londona. Nisam imao cilja ni ambicija. Prvi put u životu
nisam se trudio da plivam uzvodno. Prepustio sam se struji događaja da me
nosi, bez trunke strepnje od sutrašnjeg dana. Pozdravljao sam neizvesnost,
koja me uvek do sada plašila. Iluzija da mogu da kontrolišem sudbinu
potpuno se istopila i to mi je donelo savršeni mir. Spoznao sam šta znači biti
srećan.
Brod je dobijao na brzini. Svi smo stajali na jednoj strani, nagnuti preko
ograde, da mu pomognemo u sečenju talasa. Gledali smo ćutke u daljinu i
smejali se kao deca pobegla od nastavnika i škole. Nije bilo nikoga iznad nas,
nikakvog autoriteta. Jedino nebo i zvezde i…
Pred oči mi izađe majčin lik.
Zakopčala mi je tregere na čistim farmerkama, stavila mi u džep od
košuljice dvadeset dinara i pustila me sa komšijom i njegovom decom u
zabavni park.
– Čuvaj pare i lepo se ponašaj. Ti sad predstavljaš celu našu porodicu.
Nemoj tamo da plačeš, jer šta će onda ljudi da misle o nama?
Zagrlila me snažno i rekla da najviše na svetu voli brata i mene, na šta
sam ja rekao da mislim da ipak mene voli malo više. Uz osmeh me je udarila
po guzi i ispratila kroz vrata…
Ne znam zašto sam se ovoga setio. Verovatno je moj mozak tražio po
prošlosti događaj ekvivalentan po osećanjima stanju u kome sam se trenutno
nalazio.
Ajdn je ostao za kormilom, a ostali su sišli u potpalublje da mi prave
društvo dok spremam klopu. Da ne sede zaludni, brzo sam ih zaposlio
guljenjem krompira i krastavaca. Za debeljka sam zaklao konzervu pileće
paštete jer nije jeo svinjetinu. Napravio sam šopsku salatu, u koju je Abdul,
dok sam bio zabavljen na drugoj strani, dodao kuvanu šargarepu. Neke stvari
daju se oprostiti odbijanjem na glupost, ali za skrnavljenje šopske salate
smesta sam ga izbacio iz kuhinje. Posada je inače obožavala moju šopsku
salatu, za koju su brzo provalili da joj je najbolji deo sok sa dna činije, koji su
u početku srkali kašikama, dok im nisam pokazao pravilnu tehniku –
umakanje komada hleba.
Englezi su totalno operisani od sposobnosti da spreme kvalitetnu i ukusnu
hranu. Mogli su celog života savršeno da funkcionišu na fish and chipsu i
anemičnim kobasicama bez mirisa i ukusa upakovanim u, za mene
zastrašujuću, narandžastu plastiku. Daleko od toga da sam neki naročit kuvar,
ali za njihove pojmove bio sam oličenje prosvetitelja.
Kada je večera bila spremna, izneli smo je na palubu da pravimo društvo
kormilaru Ajdnu. Priča je bila neobavezna, konstantno filovana lekovitim
dozama smeha. Naravno, posle dobre klope sledili su neizostavno pivo i
nezaobilazni džokavac, čisto za probavu.
Noć smo proveli u zaklonu kamenitog ostrvca.
Sa jutrom su se, između ostalog, dizala i jedra. Plovidbu smo nastavili ka
skupu malih ostrva za koja je prevejani moreplovac Ajdn čuo iz priča. Rekao
nam je da su ostrva poznata kao spontano sastajalište „sirotinjskih“ jahtica iz
celog sveta radi organizovanja, takođe spontanih, legendarnih žurki. To ni u
kom slučaju nije bilo nešto što bismo mogli propustiti, kad smo već u kraju.
Šta je stotinak nautičkih milja? Ajdn je takođe raspolagao podatkom da je
sezona žurki u punom jeku.
– Kako znaš da će biti raje? – upitah.
– Šta ti je, čoveče? Saobraćaj na ovom delu mora, u ovo doba godine živ
je kao na kružnom putu M-25 oko Londona – odgovori Ajdn glasom koji nije
davao mesta sumnji. – Uostalom, uveri se sam.
Ajdn pokaza rukom iza mojih leđa. Osvrtoh se i pogledah. Protrljah oči u
neverici pa pogledah još jedanput. U daljini ispred ostrva belelo se na stotine
belih jedara. Uzeh dvogled i izoštrih sliku. Po brodićima, jahtama i
jedrilicama u pristaništu nasmejane face pozdravljaju jedne druge. Svi u
kupaćim kostimima, svi preplanuli i veseli, toples lepotice na palubama
izazivaju ovacije odobravanja.
– Zar ne možeš malo brže da voziš? – upitah nestrpljivo, ne skidajući
dvogled sa očiju. Ajdn se od srca nasmejao.
Krstarili smo jedno vreme uz obalu, birajući gde da se usidrimo, kojoj
veseloj grupi da se pridružimo. Prizori sve lepši od lepšeg. Bele jedrilice i
jahte svih veličina, preplanula mlada tela, toples lepotice… Otrčah pod
palubu po foto-aparat. Dobro je da sam se setio. Jao, kad ovo vide moji
pajtosi iz Srbije! Ima da iškljocam jedno petsto slika, pa neka mi onda kažu
da lažem.
Grozničavo sam preturao po stvarima tražeći foto-aparat, pitajući se šta li
sve sada propuštam. Nađoh ga i kao bez duše istrčah ponovo gore.
Dobro je, nisam mnogo propustio, a nisam ni sanjao. Sve je još uvek tu.
Lagano smo plovili pored divne peščane plaže na kojoj se mešovita žensko-
muška posada velike usidrene bele jahte podelila da igra odbojku na pesku.
Usmerih foto-aparat prema njima i pritisnuh dugme da ga uključim. Ništa.
Ekrančić se i dalje crni. Baterije!
– U pičku materinu! – dreknuh, naravno na srpskom. Sva trojica se trgoše
i pogledaše me sa čuđenjem.
– Ima li neko baterije? – upitah očajno.
– Koje su? – upita Ajdn. Izvadih baterijice i pokazah mu.
– AAA – konstatova Ajdn mirno. – Nemamo. Ima dole u kuhinji one
veće, za baterijsku lampu.
– U pičku materinu! – povikah ponovo i besno zavrljačih foto-aparat
preko ograde u okean što god sam dalje mogao.
„BUĆ!“
Niko ne reče ni reč.
Sidro je najzad bućnulo u vodu i ubrzo se nađosmo na peščanoj plaži.
Polupijane posade lađa sedele su oko zapaljenih vatri. Priđosmo jednoj i oni
odmah pružiše otvorena piva u znak gostoprimstva. Zahvalismo,
nazdravismo i posedasmo po pesku. Bilo je tu Brazilaca, dva Engleza i
nekoliko Jevreja. Ješe su se na ostrvu našle igrom slučaja, kada ih je tu neko
dovezao a da nisu ni znali gde idu. Ovde im se toliko svidelo da nisu hteli da
se vrate na obalu sa istom ekipom, već su tu ostali.
 Samo opušteno, neko će ih već vratiti.
Nije ni čudo. Ostrvo je izgledalo čarobno. Kristalno čista voda i uzana
plaža sa peskom belim kao šećer u prahu. Bajka bi upotpunjena kada iz šume
prema nama istrča nekoliko golišavih vila, tresući gore-dole čvrstim sisicama.
„Tačno je, izgleda, da su ovi Jevreji mnogo pametna nacija“, pomislih.
„Nije čudo da uspevaju svuda kao korov, a već hiljadama godina svi ih
redom tamane.“
Noć se lagano spuštala. Neko je sa jahte doneo ribu, koju sam časkom
okrenuo na rešetki iznad rasplamsale vatrice. Našla se tu i napola isečena
plastična boca, u kojoj se fermentisao savršen spoj: šećer, lajm i kašasa.
Kajperinja je išla ukrug i lagano podizala atmosferu. Pivo i džointi su
pripomagali. Utom se pojavi i gitara i… ljuljaj, zabavljaj, ako nema –
nabavljaj.
Kumova slama rasuta po nebu, a svetlost vatre po nama, praveći plešuće
senke u pesku iza nas. Za oko mi je zapala Japančica sa mišićavim nogicama
i malo jačim listovima, kakve volim odmalena. Sisić kô kolačić, a kolačić kô
slonovo uvce. Što je najvažnije, sviđam joj se. Zašto bi mi se, inače, onako
smeškala? Zato što se ovde svako svakome smeška, ne samo iz pristojnosti i
kurtoazije nego i zato što sve oko nas zrači srećom i ne postoji ama baš
nijedan razlog da se čovek ne bi smeškao. Osim, naravno, ako si papak-
obrvaš sa Balkana gde ženski osmeh ima samo jedno značenje: napadaj!
Gledao sam u nebo, more, jedrenjake i vatru i uzdisao kao novorođenče
koje prvi put diše sopstvenim plućima nakon devetomesečnog zatočeništva.
Osećao sam… da ne izmišljam mnogo, nisam bio siguran šta osećam i šta da
mislim pošto sam bio potpuno nov na ovim frekvencijama. U jednom
momentu učini mi se da čujem jecanje negde levo od sebe. Fokusirah se u
tom pravcu i kada se oči malo navikoše na tamu, ugledah dve devojke kako
sede na pesku. Jedna od njih je definitivno jecala. Smesta ustadoh i priđoh
im.
– Jesi li okej? Šta nije u redu? – upitah zabrinuto. Njena prijateljica
podiže pogled i spazih suze koje se skotrljaše i niz njeno lice, ali ono se
odmah ozari osmehom.
– Naravno da je sve u redu. Plačemo od sreće. Ipak, hvala ti… – Nežno
mi je stegla šaku.
„Koliko li ću puta danas uspeti da ispadnem ćup?“, pomislih i okretoh se
nazad da se i ja ne rasplačem, ne toliko od sreće koliko od sopstvene gluposti.
U pećini iz koje ja dolazim od sreće se plače samo kada dobiješ sina ili na
lotou i, naravno, kada Zvezda osvoji Kup šampiona. Tada doduše plaču i
grobari, ali iz drugih razloga. Ovde je plakanje od sreće uzrokovano nečim
različitim. Uzrokovano je osećajem rušenja barijera; barijera među ljudima,
barijera između ljudi i prirode, između živog i neživog sveta, između neba i
zemlje. Uzrokovano je sveprisutnim jedinstvom koje se oseća svuda u
vazduhu, u svakom zrnu peska i svakoj kapi vode, sveobuhvatnim jedinstvom
kome sam slušao da teže istočnjački filozofi, ali nisam verovao da postoji.
Pospali smo polupijani oko vatre koja se lagano gasila.
Trgao sam se u praskozorje iz najdubljeg sna. Nisam znao zašto. Protrljao
sam snene oči i pogledao oko sebe. Neka životinja, koja je najviše ličila na
rakuna sa pacovskom njuškom, šunjala se oko pospalih tela tražeći neki
zaostali zalogaj. Nije to, nije me ona probudila. Pogled mi instinktivno odluta
ka pučini, ka mestu gde se sunce spremalo da izađe.
„A, ti si! Opet imaš poruku za mene?“
Ustao sam i zakoračio ka okeanu. Dete rakunice i pacova mirno je
krckalo pileću kosku ne obraćajući pažnju na mene. Penušavi talasi su lenjo
zapljuskivali obalu. Zakoračih u osvežavajuću vodu do članaka. Sunce se
promoli i momentalno išara nebo crvenim i narandžastim tonovima.
Osetih da mi gubica igra i osetih kako suze nezadrživo nadiru. Nisam ni
pomislio da se protivim. Zajecao sam od srca. Osećaj celine i jedinstva sa
svemirom bio je još uvek prisutan. Bio sam sunce koje izlazi, okean u kome
stojim i pesak što sam ga osećao između prstiju na nogama. Bio sam ovde na
ostrvu, bio sam u Londonu i u Beogradu i u sibirskim tundrama. Bio sam
ispunjen neopisivom, savršenom srećom i ljubavlju. Ljubavlju prema sebi,
prema bližnjima, prema najudaljenijima, prema uspavanim prijateljima na
ovoj peščanoj plaži, prema rakunu-pacovu i prema Crnogorcima što mi
izlomiše lobanju pajserima… voleo sam i njih. Shvatio sam da su i oni delić
bez koga slagalica moga života ne bi bila kompletna, bez koga ne bih mogao
da osetim ovo što sada osećam. U trenutku dok sam im opraštao, shvatio sam
da nema šta da se oprašta.
Sve je tačno onako kako treba da bude.
Stajao sam tu u okeanu, gledao u sunce, plakao i smejao se.
Nakon izvesnog vremena sagao sam se i umio se u moru. Polako sam
izašao na suvo, legao na topli pesak i zažmurio.
Kako je sve neverovatno jednostavno!
Znam da nisam prvi koji je došao do ovog saznanja. Zašto nas niko ovo
nije učio u školama? Odakle nam potreba da komplikujemo stvari?
 Probudilo me je devojačko kikotanje. Otvorih oči i probah da ustanem, ali
nisam mogao da se pomerim. Pogledah šta je, kad ono – zatrpale me peskom.
Dok sam spavao, vredne devojčice su na meni napravile čitav grad od peska.
Primetio sam da ni Daren nije bio lenj, te je smuvao Japančicu mišićavih
nogu. Priznajem, bio sam malo razočaran, ali ni izbliza kao Ajdn, kome se
mala takođe sviđala. Ajdn se nije ni trudio da prikrije svoju frustraciju što mu
je simpatija skinuta ispred nosa. Od toga momenta osmeh iščeze sa njegovog
lica, a na sva pitanja odgovarao je nervozno i kratko, kao da je namerno želeo
da o našoj ekipi stvori što lošiju sliku.
Darena i snajku iz Japana to nije preterano tangiralo. Ljubili su se i nežno
mazili, dok smo mi onanisti nehotično virili u Japankino međunožje. Kažem
nehotično jer joj je kupaći bio ekstremno uzan, pa je pri svakom pomeranju
noge ispadala po jedna usnica tanke azijske čavke. Hteli – ne hteli, oči su
nam same sletale na tu stranu.
Svako je sebi našao zaduženje kako bi socijalni život spontano
organizovane družine na plaži tekao harmonično. Devojke su pravile
sendviče, Daren je sa Izraelcima sekao limunčiće za jutarnju rundu
kajperinje, Brazilci su palili vatru za roštilj, Ajdn je mrzovoljno čistio brod.
Debeli Ali je doprinosio time što se sklonio da ne smeta, bezbrižno izloživši
mlohavi stomak toplim jutarnjim zracima sunca.
Ja sam odlučio da krenem u ribolov sa dvojicom Engleza koje smo zatekli
na ostrvu. Englezi su mi skrenuli pažnju čudnim ponašanjem i još čudnijim
pričama. Prethodne večeri jedan od njih, po imenu Majk, bio je usred priče o
svom životu sa indijanskim plemenom u srcu amazonske džungle, kada mi je
plač devojke skrenuo pažnju na tu stranu. Tako nisam doslušao priču koja me
je živo zanimala, tim pre što je Majk bio odličan pripovedač. Svaka reč koja
mu je izlazila iz usta bila je nabijena snagom i istinom i udarala žestinom
čekića. Bio je to jedan od onih ljudi koji raspolažu enciklopedijskim znanjem
i odišu sigurnošću i samopouzdanjem. Bio je niskog rasta i dlakav, a crne oči
i crna kosa potvrđivale su njegovo priznanje o prisustvu italijanskih gena.
Drugi, Rasel, bio je sasvim običan prosečni Englez, ćutljiv, hladnih plavih
očiju i žutih zuba.
Uzeli smo pecaljke i nešto hleba za mamac, ukrcali se u jedan od
pomoćnih čamaca i odvezli se na suprotnu stranu ostrva. Tu smo našli
savršeno mesto u hladu palmi i zabacili udice.
Majk nije bio mnogo pričljiv toga dana. Kao da se ogradio nekim
nevidljivim oklopom od koga se odbijala većina mojih pitanja. Uspeo sam
nekako da izvučem da je ranije radio kao broker na Londonskoj berzi, ali da
već dve godine samo putuje po svetu. Bio sam gotovo opčinjen njegovom
mirnoćom, harmonijom pokreta i koncentracijom na ono što bi radio u datom
trenutku. Nije imao atraktivne crte lica, ali znao sam da su ga samouverenost
i pozitivna energija kojom je zračio činile šarmantnim i privlačnim za
devojke.
Primetio sam da ga smaraju moja pitanja, ali bio sam čvrsto rešen da
probijem ljušturu kojom se ogradio i nekako mu se približim. Kada su se
uobičajene metode pokazale neuspešnim, odlučio sam se za radikalni šok-
pristup problemu. Zapevao sam iz sveg glasa: „Ajde, ajde, milovanje moje,
da se jutros budimo udvoje…!“ Napominjem, ovom prilikom, da bi bilo teško
proceniti da li su mi lošiji glas ili sluh za muziku, što je, u kombinaciji sa
predivnom pesmom njemu nerazumljivih reči, ubrzo izazvalo željeni efekat.
Uspeo je, naime, da iskulira samo prve dve strofe, pre no što mu se usta
razvukoše u široki osmeh i crne italijanske oči srele moj pogled.
– Okej, reci šta te zanima, sve ću ispričati, samo prestani da pevaš – reče
pomirljivo, sedajući zaljuljavši čamac.
– Pričaj mi o Indijancima iz džungle.
– Dobro, da ti ne dužim kako i odakle, Rasel i ja smo se našli u selu
Indijanaca u srcu amazonske džungle. Indijanci su nas prihvatili kao goste, ali
mada nismo mogli da komuniciramo jezikom, primetili smo da nas ne
shvataju ozbiljno, već nas tretiraju kao retardiranu decu. Nismo kapirali o
čemu se radi sve dok se iz susednog sela nije pojavio Indijanac koji je malo
govorio portugalski. Objasnio nam je da urođenici nikoga ne smatraju pravim
muškarcem dok ne prođe test džungle. Test je imao samo jedno jednostavno
pravilo: trebalo je provesti dvadeset osam dana sam u džungli.
Bez razmišljanja smo prihvatili izazov.
Sledećeg jutra Indijanci nas razdvojiše i odvedoše na različite strane u
šumu. Sva njihova pomoć sastojala se u tome da nam donose čajeve za
smirenje, meleme protiv ujeda zmija i ulja protiv insekata. Za sve ostalo bili
smo prepušteni sami sebi.
U se i u svoje kljuse! Varijanta: bez kljuseta.
Znam da se pitaš zašto. Zašto bi se civilizovan čovek koji nema nameru
da ostatak života provede u džungli dobrovoljno izložio takvom mučenju?
Sada znam da razlog uvek postoji, čak i kada ga nismo svesni. U tom
trenutku jednostavno sam osećao potrebu da se podvrgnem jednom takvom
testu.
 Rasel je odustao posle dva-tri dana i vratio se u selo.
Ja sam prvih nekoliko dana bio na strahovitim iskušenjima. Kako bi
sunce zalazilo, tako bi se pojačavali sablasni zvuci divljine. Krici, zavijanje,
groktanje, režanje svuda oko mene. Sa prvim spuštanjem mraka milioni
insekata počeli bi da mile, gmižu, šušte i zuje oko mene i po meni, dok su me
iz obližnjeg žbunja i sa krošnji drveća posmatrale stotine parova svetlećih
očiju. Negde petog ili šestog dana napetost je dostigla kulminaciju. Premoren,
utrzan, gladan, neispavan, izgreban od granja i izubadan od insekata, bio sam
na ivici nervnog sloma. A onda najednom organizam kao da se predao.
Dozvao je u sebi genetski zapis nekog davnog pretka koji je živeo u jednoj
ovakvoj šumi. Kažu da svaki čovek ima oko 68.000 direktnih dvonožnih
predaka. U meni se nekako probudio jedan, sa početka niza.
Uskoro sam našao nove prijatelje u vidu glodara koji se hrane voćem.
Pokazali su mi mesta bogata najraznovrsnijim voćem, kao i izvore pijaće
vode. Otesao sam kamenom toljagu, napravio koplje i počeo da lovim. Počeo
sam da uživam u svakom momentu, svakoj sekundi života u džungli, sa
kojom kao da sam postao jedno. Disali smo istim plućima, srce nam je kucalo
istim ritmom. Prestao sam da brojim dane. Nije me zanimao protok vremena,
već samo pravila i zakoni ove nove sredine, koje sam brzo upijao savršenom,
prirodnom lakoćom. Obožavao sam tople tropske pljuskove koji su pravili
male kaskadne vodopade po džinovskom lišću šumskog rastinja. Svojim
akrobacijama zabavljale su me moje komšije – patuljasti majmuni sa belim
facama. Divio sam se leptirima i pticama za koje sam mislio da postoje samo
u Diznijevim crtaćima. Priče i filmovi iz moga detinjstva, kao dodirom
čarobnog štapića, postali su stvarnost, a ja sam igrao glavnu ulogu.
Nisam krio razočaranje kada su se, nakon isteka dvadeset osmog dana,
pojavili Indijanci da me vode nazad u selo. Sve što sam ikada želeo u životu
našao sam tu, u džungli, i nisam želeo da se sada naprasno svega odreknem.
Rasel je s teškom mukom uspeo da me ubedi da pođem nazad. Ćutke sam se
pozdravio sa svojim novim četvoronožnim prijateljima, koji su moj odlazak
primili prirodno kao i ranije moj dolazak.
U selu sam primljen sa najvećim počastima. U moju čast, poglavica je
organizovao svečanu večeru uz vatru. I dalje nismo mogli da međusobno
pričamo, ali nije ni bilo potrebe. Razumeli smo se jer smo delili istu tajnu.
Njegov osmeh izgubio je svaku primesu podsmeha, kome sam ranije, kao
došljak ispunjen neznanjem i gordošću, bio izložen.
Pravu promenu na sebi primetio sam tek po povratku u civilizaciju. Video
sam da sam oslobođen svih strepnji i strahova koji su me proganjali od kada
znam za sebe. Pozitivna energija koju sam upio iz prirode postala je sastavni
deo moga bića. Najednom kao da sam sve video čistije i jasnije – završi Majk
priču, koja je na njegovom licu ostavila osmeh svetaca sa manastirskih ikona.
Najednom se osetih sitan poput makovog zrna naspram njega. Znao sam
da je svaka reč njegove priče bila istinita. Laž je u pokretima tela lako
prepoznati, a njegovi pokreti bili su savršeno smireni, sinhronizovani i
koordinirani.
Imao sam hiljade pitanja, ali zadržao sam ih u sebi. Ćutke sam se okrenuo
zaboravljenim štapovima za pecanje, na kojima su već izmorene ribe čekale
da ih povadimo iz vode. Za nekih pola sata izvadismo više ribe nego što sam
do tada upecao za ceo život. More je u ovom delu zaista bilo plodno, ali
nisam se mogao oteti utisku da je Majkova energija imala nekakve veze sa
ovako uspešnim ulovom. Krišom sam gledao kako nešto baja i mrmlja dok
zabacuje udice, kao da se dogovara sa nekom nevidljivom silom. Sve mi je
ovo bilo čudno i nestvarno, ali ipak se odvijalo tu, pred mojim očima, a njima
sam još uvek verovao.
Na plaži zatekosmo, najblaže rečeno, opuštenu atmosferu. Možda malo
previše opuštenu. Sve devojčice bile su toplesima, ljubeći se sa svakim ko bi
izrazio želju, isključujući naravno Abdula. Rekoše mi da je Daren sa
Japankom otišao u šumicu iza plaže da „naberu voća“. Džinovski džoint
veličine kubanske cigare neprestano je kružio, praćen u stopu plastičnom
bocom sa kajperinjom.
Očistili smo ribu i bacili je na roštilj. I ponovo gitara, pesma i igra do
kasno u noć. Nisam bio zainteresovan za druge ženske osim Darenove
Japančice. Nadao sam se da će je izgustirati i preći na neku drugu, ali i dalje
su svaki čas zamicali u šumicu u „nabavku voća“.
Sažalih se na debelog Alija koji je sedeo po strani i otidoh da mu pravim
društvo. Bila mi je, svakako, potrebna i pauza od pića.
Noć je bila vedra, zvuci gitare mešali su se sa orkestrom insekata.
Debeljko je bio u setnom i nostalgičnom raspoloženju i raspričao se o svom
odrastanju u Istočnom Londonu. Trebalo je biti vrlo hrabar i sposoban da bi
se pre tridesetak godina preživelo u Londonu ako ti je koža bila u nekoj
nijansi braon boje. Čak i kada se uzme u obzir tretman Cigana u Beogradu,
mi Srbi smo za Engleze ipak oličenje rasne tolerancije.
Odjednom, kao s Marsa, pade mi na pamet da viknem: R’sana!
Debeljko se nasmejao i pokušao da poklič ponovi, ali ispostavilo se da
nikako nije mogao da izgovori „R“ i „S“ zajedno. Uporno se trudio, na moje
čuđenje i detinjasto oduševljenje. Uhvatio sam ga za noge i povukao u okean,
dok je on uporno pokušavao da izgovori „R’sana“, sve dok se nije zagrcnuo i
počeo da krklja i kašlje. Umalo ga ne udavih u bezazlenoj igri.
Oči su mu još satima posle toga imale boju „rezerva-crvena“.
 Floripe

Ujutru sačekasmo da se Daren ispozdravlja sa Japančetom, pa krenusmo

put juga. Za jug su uvek bile vezane prijatne asocijacije… osim jedne: tužne
južne tribine Stadiona JNA. Ali neću da prizivam nikakve negativne emocije.
Neka doživljaji sa ovog ostrva ostanu u sećanju u nepomućenom, pozitivnom
svetlu.
Brodica je sekla talase nošena povoljnim vetrom. Oprostite lepotice
Florijanopolisa što smo se usput malo zadržali. Nadoknadićemo sve kada se
sretnemo.
Posle dan i po plovidbe zatreperiše nam leptirići u stomacima kada u
daljini ugledasmo ostrvo na kome se Floripe nalazi. Bilo je rano popodne
kada se usidrismo u blizini čuvene plaže Moli. Čuvene kao stecište ajkula iz
celog sveta u lovu na najlepše ribice planete. Čuvene kao najtraženiji genetski
rasadnik Brazila, jer ko uspe da svoje gene pomeša sa ovdašnjim, ima realnu
šansu da mu se dete rodi kao supermen.
Kada smo kod gena, ovdašnji rezervoar lepotica proizveden je
mešavinom brazilskih i nemačkih. Priča se da mešavina nije bila prepuštena
igri slučaja, već su nemački doktori i naučnici, prebegli ovde posle Drugog
svetskog rata, planski kreirali genetsku laboratoriju, ukrštajući isključivo
kapitalne primerke ljudske rase. Idealni životni uslovi na ostrvu, zdrava
klima, sveža riba i nezagađena sredina dodatno su doprineli uspehu ovog,
neki bi rekli, nehumanog eksperimenta. Ja bih rekao da je od svih
eksperimenata koje su nacisti radili ovaj još i najhumaniji, barem što se tiče
rezultata. Mrzim kurtone iz dna duše, ali ovde ću ih sigurno koristiti. Nema
smisla da im zarazim gene ćelavošću i aknama…
Došlo je vreme da se priče provere.
Poskakasmo sa broda i zaplivasmo prema plaži, na kojoj je kuvalo kao u
košnici. Proplivasmo kroz pojas kojim su patrolirali mahniti surferi jedva
iznevši goli život. Brijali su daskama pored naših glava, psujući i pokazujući
srednji prst što im prolazimo kroz teritoriju. Onda upadosmo u snažnu
vodenu struju koja kruži oko ostrva i rvasmo se sa njom skoro sat vremena.
Debeljko je morao da odustane i vrati se na brod po pojas za spasavanje, a
nas trojica, poput davljenika, poslednjim atomima snage isplivasmo na obalu.
Mislio sam da će mi trebati ceo dan da se oporavim, ali prizor koji se
ukazao pred očima instantno nam uli novu energiju u vene. Dokle god je
pogled dopirao, sve što je bilo ženskog roda na plaži bilo je vrlo jebljivo, i
više od toga. Ono što je na ovoj plaži bio krš, bilo je u stvari daleko od krša.
Naša tela bila su već dobro preplanula od sunca, pa ne bi bilo lako poznati da
smo stranci da nas nisu odavale vilice koje su se vukle po pesku i, naravno,
fizička građa.
„E pa, moraće dosta krpa da pogore da bi me odavde oterali“, pomislih,
očiju prikovanih za poluloptastu guzu kovrdžave plave lepotice. U mislima
sam ljubio svaku kapljicu pojedinačno na njenom izvajanom telu.
Osvrnuh se malo nervozno oko sebe kada primetih jednu uznemirujuću
činjenicu: jedina tri pivska stomaka na celoj plaži pripadala su nama. Svi
ostali muški stomaci, dečaka sa daskama za surfing pod miškama, bili su
izrezbareni trbušnjacima. Prvi put u životu zagledah se malo bolje u muška
tela na plaži. Neverovatno! Parada vretenastih mišića, snežnobelih zuba i
zdrave tamne kože.
Jebem li im kevu nacističku, šta napraviše!
Nije fer!
Pažnja mi se na muškarcima zadržala oko milisekunde pre no što se
ponovo prešaltala na ženske. Za celu plažu sa hiljadama devojaka nije moglo
biti utrošeno metar platna. Nije dugo potrajalo i sva trojica kao po komandi
potrčasmo u okean ne bi li nam hladna voda smirila ili bar prikrila rapidno
rastuće uzbuđenje.
Da sve ne bude baš kao u bajci potrudila se boginja Arogancija. Savršeno
svesne svoga izgleda, devojke su se ponašale kao da im ne treba niko osim
ogledala. Ne doživesmo ni trunku legendarne latinoameričke vatrenosti. Sva
naša udvaranja i žvake odbijali su se od njih kao o sante leda. Većina nije
govorila engleski, a one koje jesu odbijale su da pričaju sa strancima iliti
„gringosima“, kako su sve belce ovde nazivali. Ovde je letovao bogati Brazil,
što je značilo da nam ne pomažu ni engleske funte, ni bela lađa, ni kožne
gaće. Lako je izigravati šmekera u gologuzijom naseljenom Riju. Ovo je bila
teritorija odlikaša sa lovom.
Ma, nema veze! Daj da ih se barem nagledamo, jebaćemo ih kasnije, po
sećanju. Joj šta ću da radim ovoj sisatoj čim se vratim na brod: ima da je se
prisećam satima.
 Plaža Moli je bila dve-tri lige iznad naše, pa smo sidro prebacili u malenu
luku koja se nalazila u Bar del Lagou, stecištu turista niže i srednje platežne
moći iz celog sveta. Najviše je bilo simpatičnih Argentinaca i zamišljenih
Čileanaca. Bilo je tu i plavih razbarušenih Australijanaca sa crnim ispod
noktiju, neizlečivo zavisnih od surfinga.
Pokupili smo stvari sa broda i našli jeftin smeštaj u maloj kućici na sprat,
sa dvorištem i roštiljem, uz samu plažu. Domoroci su pravili odličan roštilj na
plaži, koja je bila pozornica svakojakih umetnika iz celog sveta. Radila se
kapoera i žongliralo upaljenim bakljama. Nekoliko jeftinih plastičnih stolova
i stolica izbačenih na plažu, lenji konobar i neizbežna rege muzika činili su
deo diskoteke pod otvorenim nebom gde se odvijalo sve. Muzika je i ovde,
kao i svuda u Brazilu, bila iz preistorijskih šezdesetih i sedamdesetih, kao da
su namerno ostali u vremenu koje je više odgovaralo njihovom mentalitetu.
Ubrzo smo našli i dobavljača opijata, koji nam je za deset dolara doneo
količinu trave za koju bismo čak i u Holandiji dobili godinu-dve robije.
Smesta smo napali svetski rekord u pušenju konoplje, što je potrajalo
narednih mesec dana. Ja jesam bio prekaljeni narkos, ali Englezi nisu nimalo
zaostajali.
Nismo zapostavili sportski život. Sjaranili smo se sa grupom Žabara, sa
kojima smo po ceo dan improvizovali najjače fudbalske događaje italijanskog
kalča. Po rupama od metaka na telu Italijana videlo se da su vatreni navijači
Rome. Bezubog Fabricija postavili smo na gol, poluraspadnuti bivši heroinski
adikt Lučijano neumorno je izvodio kornere, dok smo mokrokosi Mikele i ja
nabadali loptu glavom i ’vatali voleje. Kakva čarolija! Onako uduvani, pod
vrelim suncem, furali smo filmove prepunih stadiona i foto-reportera i jasno
čuli razdragani huk publike. Kada bi bol u glavama od udaranja lopti i sunca
postajao nepodnošljiv, skakali smo u okean da ih rashladimo. To nam nije
baš polazilo za rukom jer je voda bila topla kao bara.
Mudri Englezi uglavnom su sedeli u hladu, okruženi pivom i pomfritom.
Na plaži je bilo nekoliko najlenjih pasa koje sam u životu video. Po ceo dan i
noć ležali bi poput statua na istom mestu u pesku. Čak im je i dlaka poprimila
boju peska, pa bi se ljudi saplitali o njih jer ih je bilo teško uočiti. Dizali bi
glavu samo kada bi im neko od prolaznika donosio hranu, i to bi bilo to.
Vrhunac je bio kada smo jednog videli kako mokri ležeći, žmureći sa
zadignutom nogom. Verovatno je sanjao kako zaliva neko predivno stablo.
Povremeno bismo se sagli da ih pomazimo, na šta su reagovali
nepomućenom ravnodušnošću. Hoću da kažem, nisu uopšte reagovali.
 Posebna priča bili su Argentinci. Svi slični, kao ispod istog čekića, sa
dugim kosicama i garderobom iz recimo ’78. Kao da ih je neko pred izlazak
postrojavao i eliminisao razlike ako bi ih primetio. Svi su bili nasmejani i
prijatni, a par Argentinki sa dugim crnim kosama predstavljale su neiscrpnu
inspiraciju za sitan rad desnice u smiraj dana.
Konoplja nas je lagano umrtvljavala i ubijala ambicije, uključujući i one
bazične, da se startuju devojke.
Negde u to vreme počeše mi se javljati nostalgična osećanja prema
Londonu. Znao sam da je tamo zima i kiša, ali mozak je čudan organ koji s
protokom vremena polako briše ružne uspomene na napušteno mesto, a lepe
prenaglašava. Sve mi je nedostajalo: matori Žare, moj auto, Sloun skver,
dobri restorani… Nedostajao mi je biber, koji kao začin nikada nije stigao do
Brazila. Svaki put kada bismo u restoranu zatražili biber, nailazili bismo na
reakcije u stilu: „Šta ovi razmaženi Evropljani samo izmišljaju neke
gluposti?“
Imao sam dovoljno vremena da kristalno jasno sagledam sve greške koje
sam pravio u Londonu. Bio sam odlučan da ih korigujem i ponovo krenem
stazama uspeha i slave.
Pogled preko vode vara.
Poslednje večeri odlučismo da napravimo oproštajnu žurku. Debeli Abdul
je otišao u nabavku kokte, odakle se ubrzo vratio tužan. Prevarili su ga za
pare. Znali smo snabdevače, pa odlučismo onako polupijani da se zaletimo
među njih i, ako i ne vratimo pare, barem da razdelimo po nekoliko šamara.
Ne lezi vraže! Kako nas spaziše da prilazimo, razularena gomila Brazilaca
isuka flaše i noževe i potrča prema nama. Daren se nije dao zbuniti, nego
spremno iščupa metalnu šipku iz obližnje ograde i jurnu im u susret.
Ohrabreni njegovim primerom i mi učinismo isto. Zbunjeni neočekivanim
suludim potezom, Brazilci zastadoše za trenutak i dozvoliše nam da
iskoristimo faktor iznenađenja. Zazviždaše šipke, poleteše flaše, sevnuše
noževi…
Kada se prašina slegla, pokazalo se da se protivnički tim povukao ližući
rane, od kojih je najtežu naneo Abdul, slomljenom bocom preko lica, bratu
jednog žešćeg lokalnog momka na lošem glasu. Nismo ni mi bili bez
gubitaka. Ajdn je zakačio plitku ogrebotinu nožem po rebrima.
Znali smo da je kontranapad neizbežan.
„Beganova majka ne kuka“, bila je oduvek jedna od mojih omiljenih
izreka iz Vukove kolekcije narodnih umotvorina. Ispostavilo se da i Englezi
imaju narodnih mudrosti koje predstavljaju varijacije na istu temu, pa smo na
brzinu pokupili prnje u pojurili ka brodu. Dok je Ajdn odvezivao jedrenjak, a
mi nestrpljivo cupkali po pesku, ratni pokliči pobesnelih Brazilaca postajali
su sve bliži. Da se nije radilo o glavi, od srca bih se smejao gledajući kako
debeljko štrika preko vode prema brodu i sa kakvom lakoćom iskače na
palubu. Najhrabriji Brazilci, željni osvete, već su utrčavali u vodu i grabili
prema nama, bodreni brojnom publikom sa plaže, kada lađa najzad krete.
Nekolicina najbržih čak se i okači na ivicu broda, pokušavajući da se popnu.
Ispostavilo se da to nije baš tako lako kada pršte vesla po temenima.
Dok nas je dizel-motor gurao prema sigurnosti pučine, u znak pozdrava
poskidasmo gaće i pokazasmo im bela gringoska dupeta.
Naposletku iscrpljeni polegasmo po palubi i prasnusmo u histerični smeh.
Ajdn je stajao za kormilom i rukom gladio zlatnu minđušu u levom uvu.
– Znaš li zašto su svi gusari uvek nosili makar po jednu zlatnu minđušu?
– upita me zagonetno. Nisam imao pojma.
– Zato što minđušu nije lako ukrasti iz uva, a količina zlata u njoj
dovoljna je za pristojnu gusarsku sahranu.
U zaklonu noćne tmine prikrali smo se tiho u luku grada Kamborju. Tu je
kapetan izdao naređenje da pokupimo sve stvari i napustimo brod. Nisam
znao šta se dešava, ali nisam ništa pitao. Sve kapetanove odluke do sada su se
pokazale ispravnim.
Otišli smo do autobuske stanice, gde smo se razbaškarili po klupama.
Ajdn nam je rasporedio smene za stražu. I dalje nisam ništa pitao. Zadatak
stražara je bio da dâ znak za uzbunu ako primeti sumnjivo ponašanje
policajaca.
Uhvatili smo prvi jutarnji autobus za Rio, i tek u njemu Ajdn mi je
saopštio da smo krstarili jedrilicom ukradenom u Majamiju. Ovog podatka su
me pirati poštedeli ne želeći da mi pokvare put.
„Odakle ja dolazim?“ pomislih. „Kurčio sam se ukradenim golfovima i
audijima po Beogradu, a zemljaci drpaju jedrilice po okeanu. Nema šta,
zaostajemo za svetom u svakom pogledu!“
Za Rio nismo mogli ubosti bolje vreme. Stigli smo sedam dana pred
karneval. Čopori izgladnelih meleskinja iz svih krajeva Brazila krstarili su
ulicama u potrazi za lakim plenom. Ponuda je bila tolika da je cena robe
udarila dno. Snoška se dobijala za picu i kolu, praćenu večernjim izlaskom.
Zagoreli kao kaubojski tiganji, prve noći smo se do zore rvali sa pohotnim
crnkinjama, koje bi nas ujutru otresale kao perut sa revera. Već druge noći
smo vidno posustali, a treće noći smo počeli da se krijemo po ćoškovima
ulica da nas neka slučajno ne uvrza.
Svestan sam da ovo neću smeti da pričam u Beogradu jer ću momentalno
biti proglašen za lažova.
„Čuj, jure ga crnkinje da ih kara, a on se krije! Je l’ sa sve kurac?“
Nažalost, desilo se da smo debeljko i ja imali povratne karte za London
istog datuma, sa istom kompanijom, na istom letu i, opet nažalost, tri dana
pred početak karnevala.
Taksi nas je vozio ka aerodromu, a ja sam zamišljeno posmatrao zalazak
sunca. Imao sam da prebrodim samo još jednu prepreku do Londona: da
izmanipulišem stjuarda da mi nađe sedište najudaljenije od drugara sa kojim
sam proveo nezaboravno letovanje.
 Londonski napad gusana

Posle oko sedamnaest minuta zadovoljio sam svoju potrebu za

Londonom. Žare nas je sačekao sa mojim autom, na kome je kilometraža bila
udvostručena.
– Gde si išao sa ovim autom, majstore? – začuđeno upitah Žareta.
– Ma, brate, to ti se čini, samo sam išao na posao i kući – reče Žare uz
poluosmeh, s nevericom gledajući Abdula i otvarajući prozor.
– Aha! Gde si našao posao? U Vladivostoku?
– Ne bre, keve mi nisam…
– Dobro, dobro… vozi u Istočni London da istovarimo ortaka.
– Nema frke. Ako se ne pogušimo usput – morade Žare da
prokomentariše.
Izašli smo na auto-put. Pratila nas je sitna londonska kišica. Našao sam
radio Kapital i pustio film da teče. Muzika je nosila moja sveža sećanja, koja
su sa svakim minutom postajala lepša i milija.
Na crvenom svetlu semafora pogledao sam u skupa auta oko sebe, sa
ljudima zamišljenih pogleda. Brisači su sinhronizovano radili, kapljice kiše
slivale se niz prozore, kolone su bile duge i savršeno pravilne. More
upozorenja, obaveštenja i zabrana stajalo je uz savremeni auto-put. Mesecima
zaboravljeni strah u stomaku počeo je da se budi.
Žare je bio onaj stari, pun priča koje su sve počinjale sa:
– E, da vidiš samo kako smo se upropastili…
Stali smo pred Abdulovu kuću u Istočnom Londonu. Njegova sestra je
otvorila vrata i rekla: „Hello“ kao da ga je tek jutros ispratila po hleb i mleko.
Brzo je izbacio stvari iz auta i zamolio da ga povezemo kod drugara da obavi
neku šemicu.
Život u Londonu bio je potpuno isti kao kada sam otišao, mada ne znam
šta sam i očekivao da se promeni za tri meseca. Osećao sam da sam na putu
ostario nekoliko godina.
Posećivanje različitih civilizacija na različitim kontinentima je kao vožnja
vremeplovom. Primetio sam da me i ljudi koje sam poznavao gledaju drugim
očima, kao da su svesni promena koje su u meni izazvali događaji koje sam
proživeo proteklih meseci. Svaku moju započetu priču, kao slučajno,
prekidali bi napola. Nisam bio siguran da li ih ne zanimaju ili su ljubomorni
ili misle da lažem. Nisam ni mogao da ih krivim. London je naseobina
izgubljenih duša. Svi su bili školovani, veliki i moćni u zemljama iz kojih su
dolazili, a sada većinom rade ili fizičke poslove ili kao dileri droge.
Evropa se polako davila u svojim sumnjama, kreditnim karticama,
rasprodajama i pijanim vikendima.
Na drugoj strani, kada god bih nekome u belom svetu pomenuo da živim
u Londonu, ljudi bi menjali izraz lica i postajali zainteresovaniji za mene.
Nikome nije bila važna nečija unutrašnja lepota i snaga duha, kreativnost,
sposobnost da se bližnjima donese osmeh na lice. Bilo je jedino bitno šta
nosiš na sebi, odakle dolaziš, koji posao radiš, koliko zarađuješ, koja kola
voziš… Još jedan od mnoštva dokaza da je sve otišlo u pičku materinu na
globalnom nivou. Znao sam mnogo magaraca koji su ispunjavali sva
socijalna očekivanja, ali i dalje su bili magarci.
Počeo sam da se osećam usamljen i izgubljen. Imao sam sve, ali nisam
imao sebe. Kao da sam živeo nečiji tuđ život. Počeo sam da uviđam da ništa
od onoga što sam oduvek želeo u stvari nisam želeo ja, već sam se trudio da
steknem ono za šta su me drugi ubedili da donosi sreću. Usput sam izgradio
čitavu kulu lažnog sistema vrednosti, koja se sada lagano krunila pred mojim
očima.
Ako novac nije ono što nam zaista treba, kako ga ikada možemo imati
dovoljno? Kako da znamo kada je dovoljno nečega što nam stvarno ne treba?
Upustili smo se u jurnjavu i trku bez kraja i pobednika.
Nažalost, svest o svemu ovome nije bila dovoljna. Saznanje da smo na
pogrešnoj stazi ne ukazuje, samo po sebi, na pravi put. Zajedno sa mojim
iluzijama, londonska kiša neumoljivo je topila i moju snagu koju sam poneo
sa juga. Ponovo sam se osećao sve slabijim, ponovo sam počeo da
racionalizujem svoju nemoć, da tražim izgovore.
U ovakvom psihičkom stanju zatekao me Abdul kada se, kao da ga je
poslao anđeo – repati – pojavio na mojim vratima jednog popodneva,
donoseći sa sobom veliku kesu droge. Dovoljno veliku da smo joj dno
ugledali tek posle nekoliko dana.
Kada sam malo došao sebi, sedoh u auto da obiđem Fulam i Čelsi. Iz
nekog razloga, svi su gledali u moj auto sa čuđenjem, kao da vozim kraljicu
na zadnjem sedištu. Nisam znao o čemu se radi dok ne naleteh na drogiranog
kuvara iz Mostara koji je pravio odlične pice u malom italijanskom restoranu.
– Zemo, boga ti, je l’ ovo tvoj auto?
– Jeste, kućo, moj. A čiji će biti?
– Ma u jednom istom takvom ovuda vazda prolazi nekakva drogirana
budala sa narodnjacima odvrnutim do kraja. Svi se čude kakav li je to hajvan
da sluša onak’u muziku i još drži širom otvorene prozore… Nego daj, pričaj
mi o Brazilu.
Uskoro su se i Ajdn i Daren vratili iz Južne Amerike, ali više ništa nije
bilo isto. Drogirana prepričavanja doživljaja samo su narušavala i skrnavila
moje uspomene.
Počelo je masovno drogiranje i nemilosrdno uništavanje, a ja sam, kao
poznati seljak, prednjačio. Posećivali smo ilegalne diskoteke Istočnog
Londona koje su se otvarale u pet ujutru, a nezakoniti alkohol tekao je
potocima. Profil posetilaca bio je impresivan: krek i heroinski adikti, kurve
najgore vrste, preprodavci droge i kriminalci-jajare. Po stolovima se šmrkalo
opušteno, a po ve-ceima se pušio krek i ubrizgavao heroin.
Magarac kao ja bio je oduševljen scenom koja je podsećala na američke
filmove, te sam se svojski trudio da se što bolje uklopim u ambijent.
Bio sam loš, vrlo loš, najgori od sve dece.
Posle višednevnih žurki vraćao bih se kući, gde bih mirno u privatnosti
sopstvenog doma nastavljao sa drogiranjem uz plejstejšn, cigare i viski.
Svesno sam se vratio u svoj privatni čamov kovčeg, u koji sam svakoga dana
iznutra zakucavao po jedan ekser. Paranoje su se vratile punom žestinom.
Ponovo su se pojavili i pojačavali intenzitet senke demoni, glasovi, šumovi i
policijske sirene. Ceo svet se ponovo zaverio protiv mene, postao
neprijateljski, vrebao me iz mraka, iza svakog ćoška. Crni gavrani i svrake
skupljali su se na granama iza mog zamračenog prozora sablasno grakćući i
rugajući mi se.
Tih dana Žare mi je prišio novi nadimak: Jadan.
Navukao sam svoju narkomansku uniformu: drhtave rukavice od svinjske
kože, crne rakun-naočari, gornji deo trenerke firme Samosaž, pantalone
marke Laž. Naparfemisao sam se mirisom Di oznojans, a jaja su mi poprimila
veličinu zrna graška. Stizao sam da prodam male količine preostale droge
kako bih od profita kupio novu drogu. Finansirajući tako svoju sopstvenu
propast, zatvorio sam krug u kružnom tunelu u koji svetlo nije moglo dopreti
niotkuda. Živeo bih u jednom stanu dok me ne isteraju u drugi. Kako sam
koji napuštao, tako sam obarao vrednost nekretnina u celom kraju.
 Nekako pred Novu godinu u našem se stanu pojavi tip iz Zemuna koga
sam jednom video pre nekih dvanaest godina na zaboravljenoj žurci. Njegovo
ime – Jug – izazivalo je pomešana osećanja. Na jednoj strani omražena južna
tribina, na drugoj premila južna hemisfera. Jug je bio moj mesija, koji mi je u
ruke uvalio kartu za izlazak iz pakla. Bio je to mali ćirilični molitvenik, mada
je Jug bio katolik. Prelistao sam knjižicu ne pridajući joj baš mnogo pažnje,
ali te noći, posle još jedne u nizu višednevnih žurki ispunjenih svim mogućim
opijatima, probudih se sa jednom jedinom jasnom mišlju:
„Moram sve ovo da ostavim, sada, odmah, neodložno!“
Koliko god je tako nešto izgledalo nemoguće još pre samo nekoliko sati,
ipak se dogodilo. Kao na panju presekao sam svaku konzumaciju opijata i,
što je najčudnije, bez kriza i depresije.
Jug je kuvao makrobiotičku hranu i uvodio me u tajne meditacije.
Svake večeri, pred spavanje, mrzovoljno sam čitao mali molitvenik.
Skoro da nijednu reč nisam razumeo i sa teškom mukom sam ih izgovarao.
Nešto me je ipak guralo da izdržim i zaista, posle izvesnog vremena, stvari su
krenule nabolje. Očistio sam misli i snove, počeo sam ponovo da treniram i
idem na mali fudbal protiv Hrvata.
Tamo je situacija i dalje bila kao u državi. Nekoliko Srba-Slavonaca, koji
su doskora igrali za našu ekipu, prešli su na stranu Hrvata i nikako nismo
mogli da ih privolimo nazad.
– Ajde, Mile, da igraš ponovo sa nama – molio sam.
– Ma jok! – bio je odlučan. – Ne pada mi na pamet. Stalno se svađate,
bijete i derete. Ovde igram opuštenije.
Počeo sam da primećujem da mi London još nije oprostio. Dok sam bio
drogiran, kao da sam narušio neku nevidljivu ravnotežu i razumevanje
između grada i sebe, ravnotežu koju sada nisam uspevao da povratim. Mrštile
su se na mene čiste londonske ulice i parkovi. Saobraćajna policija počela je
čudno da zagleda moj auto, a učestala su i pisma i opomene od opštinara.
Odlučujući znak stigao je u Batersi parku u vidu razjarenog gusana.
Sedeo sam na klupi kraj jezera kada velika bela ptica koja je tuda plovila
izlete na obalu besno krešteći i mašući krilima. Od stotine ljudi koji su tuda
šetali, pojuri pravo ka meni i uštinu mi kljunom farmerke na butini. Pritrčala
je žena koja radi u parku, odvojila pomahnitalog gusana od mene
izvinjavajući se, u njegovo ime, na neisprovociranom napadu.
– Ah, nema problema, dešava se… – odgovorih smešeći se usiljeno, ali
poruku sam shvatio: zloupotrebio sam gostoprimstvo Londona i nisam više
ovde dobrodošao. Vreme je za pakovanje kofera.
Desilo se da je negde u to vreme kao poručeno naletelo nekoliko
„poslovnih“ kombinacija. Odradismo ih, i rastalih se za svoj deo. Zaradio
sam dovoljno novca da stavim u pogon svoj plan.
Ljubavi, dolazim po tebe!
Uzeh kartu za Sao Paolo da nađem Anu, oženim se njom pa nazad za
Evropu da najzad počnem da živim normalan život sa puno dece i kućnim
ljubimcem.
Žare je, ispraćajući me, prolio čašu vode za mnom sa praga.
– Idi s Bogom i gledaj da se ne vratiš tako brzo!
– Molim?
– Ništa, ništa, kažem: srećan put!
Potpuno rešen i siguran u ispravnost svoje misije, seo sam u avion i
poleteo u Brazil, na radost i olakšanje svih koji su me u Londonu poznavali.
Negde na pola Atlantika crv sumnje, koji je do tada mirno spavao u meni,
poče da se vrpolji. Pa ja je nikada nisam ni pitao hoće li da živi u Evropi! Šta
ako joj ne pada na pamet da napusti Brazil? Čak i ako pristane da pođe, šta
ako Evropa nije za nju? Šta ako ona nije za Evropu? Zar si zaboravio da tvoja
latinoamerička iskustva ne znače u Evropi ama baš ništa? Evropa ima svoja
pravila igre! Čak su i Ajdn, Daren i Abdul, koji su rođeni u Londonu, sasvim
različite osobe u Evropi i u Latinskoj Americi. Šta tek očekivati od mlade
naivne Brazilke koja tek zakoračuje u život? Ne poznajem je dovoljno ni
tamo, na njenom terenu, a u Londonu… tu neće ni ona samu sebe
poznavati…
Ma šta sam se usrô!? Biće sve u redu. Na kraju uvek bude sve u redu.
Uostalom već sam na avionu za Sao Paolo, šta sada? Zar ću dozvoliti da mi
strah pokvari budućnost i srećan život?
Moram da probam da zaspim.
O bože! Pošao sam, kao kreten, da izvadim ribu iz mora i ubacim je u
reku, očekujući da će nastaviti da tu srećno živi…
I da li je zaista ljubav motiv koji me nosi preko Atlantika?
Ma jeste! Obožavam je, sve bih za nju učinio, zbog nje sam krenuo na
ovaj put!
Moram malo da spavam!
– Gospodine, šta biste želeli za piće?
– Hm? O… viski, molim… dupli viski i koka-kolu… hvala.
Misli su krenule.
 A da nisam možda krenuo zbog sebe, jer se nadam da će me ona izlečiti
od narkomanije? Ako moj stvarni motiv nije ljubav, nego strah i sebičnost,
veća je šansa da će me njeno prisustvo gurnuti još dublje i nepovratno u
zavisnost od droge. Naročito kada osetim kako je London polako otima od
mene… kako ne mogu da nahranim njene gladne mlade oči željne svega. Ona
me zapamtila kao lovatora sa belog broda. Šta će biti kada ugleda moj
prljavi apartmančić i podstanara Žareta? Pa dobro, to je samo privremeno…
Privremeno? Kakav li posao planiram da nađem, posao koji bi nam
omogućio normalan život? Dobar sam samo u jednoj stvari – prodaji
droge…
Kad bih imao nekoga kao ona da se kreše za lovu, a ja da valjam drogu
njenim mušterijama, utrostručio bih zaradu!
Eto vidiš… vidiš koji si kreten! Ne, ne, ne! Moraš da je ostaviš na miru i
da je zaboraviš…
Ne moraš da je zaboraviš! Neka ti ostane u sećanju onako kako zaslužuje:
čista i nevina, oličenje anđela u prelepom ženskom telu. Ne poznaješ je… ne
znaš je, i bolje je tako. Okači na zidove svojih sećanja njenu sliku – savršeni
imidž koji si o njoj stvorio u svojoj mašti – i pusti da tamo večito ostane.
Avion je lagano klizio po nebu. Putnici su spavali ne mareći za unutrašnju
bitku koja se odvijala na prvom sedištu do krila, uz pomoćna vrata za slučaj
nesreće.
Leteli smo visoko iznad vunastih oblaka. Gledao sam tupo u zvezde.
Prvi štand na koji sam naišao na terminalu bio je Argentina aerolineas.
Kupio sam kartu za Buenos Ajres.
 Argentina i tetovaža

Kao većina novajlija u velikom latinoameričkom gradu, smesta sam se

upleo u mrežu pauka krvopije, taksiste italijanskog porekla. Vozio je
najraspadnutiji auto na celom aerodromu, ali cena koju mi je dao bila je upola
manja od svih ostalih i… hajvan, upecah se. Preostalo mu je samo da me još
malo razmekša neobaveznom, veselom pričom i spremi za doradu.
Otac mu je prebegao u Argentinu kada je pao njegov voljeni Duče, kome
je kao soldat verno služio. Ratovao je po Bosni, odakle je i moj ćale. Kako je
počeo, još će se ispostaviti da smo neki rod! Baka mi je još kao malom
pričala da su se najviše radovali italijanskim vojnicima, koji su uvek bili
nasmejani i znali da podele hranu sa napaćenim narodom. Izgleda da nisu
delili samo hranu kad su im se žene toliko radovale.
– Aj-aj-aj! – uhvatio se za glavu kada je pogledao moj papirić sa adresom
kuće u kojoj sam rezervisao prenoćište još sa aerodroma u Sao Paolu. Stao je
na prvu benzinsku pumpu da napuni gorivo, u stilu: „Koliko ima da se
vozimo!“ Dobro da nije i ulje promenio. Žabar!
Satima me vozio ukrug zaobilaznim avenijama. I sâm sam se iznenadio
kada najzad stigosmo pred vilu sa bazenom i poslugom. Proverio sam adresu
nekoliko puta. Nema šta, to je to.
Taksari je samo to falilo. Ugledavši postrojenu poslugu lagano me baci u
nokdaun od cene koju ležerno izgovori kroz pogana žabarska usta. Nema
frke! Sa osmehom mu platih lažnim dolarima, koje sam sa sobom uvek nosio
za ovakve prilike. Iskezio se oko glave sa nevericom kada je video koliki sam
mu bakšiš ostavio, pa brže uskoči u krntiju i odveze se, da se ne predomislim.
Pauk sit, muve na broju.
Ispostavilo se da su cene u Argentini toliko povoljne u odnosu na
evropske da mi ni posluga nije teško pala. Brzo sam ih sve uposlio, pa su
čistili, prali i peglali, seckali voćne salate, a roštilj se nije gasio. Pored mene,
jedini gosti hotela-vile bila su dva lika iz Perua.
Grad sam zavoleo na prvi pogled. Nasmejani i ljubazni Argentinci zračili
su dobrotom, a izgledali lepo. Uostalom, u poređenju sa masnim Englezima,
svi bi lepo izgledali. Duge godine provedene u vlažnoj i sumornoj Engleskoj
doprinele su da je i moj izgled počeo da poprima njihove karakteristike.
Stomak mi je kipeo preko kaiša, podvaljak zaokruglio rošavu facu, kosa me
napuštala… U Londonu nisam na sve ovo obraćao mnogo pažnje, ali ovde
sam počeo da se osećam inferiornim u odnosu na zdrav izgled ove nacije.
Krišom sam ih zagledao i merkao na svakom koraku, dok su me oni
ignorisali. Kao, recimo, u metrou, na liniji Mire između La Lucile i glavne
stanice Retiro. Popodnevna gužva, ljudi se vraćaju sa posla. Stojim u masi
ljudi nevidljiv. Niko me ne primećuje, niko ne obraća pažnju na mene. E, pa
ne može tako! Snimio sam u jednom od sedišta fizikalca koji je, umoran,
dremao klimajući oborenom glavom. Probih se kroz gužvu i stadoh pored
njega. I dalje me niko ne primećuje. Lagano ispustih plikavac smrad,
dostojan Sadamovog programa za masovno uništenje. Za dve-tri sekunde
poče komešanje. Face se namrštiše, ljudi počeše nervozno da se osvrću oko
sebe. Smrad je iznenadio i mene samog, ne samo intenzitetom nego i
strukturom. Bio je to isti onaj otrovni zadah koji sam gotovo deceniju ranije
osetio u rezidenciji našeg voljenog predsednika Debelouhog. Da, bez sumnje,
to je taj. Uspomena na njega bila je skrivena negde duboko u podrumima
moje podsvesti, dok je organizam godinama radio na formuli kako bi ga
proizveo u pravom trenutku. Prvi sam počeo sa negodovanjem i
zgražavanjem.
– Kakva je ovo varvarska zemlja? – prokomentarisah besno, dok mi se
starija žena izvinjavala u ime usnulog fizikalca, koga je fiksirala pogledom
punim prekora i gađenja. Osvrtoh se i pogledah ga. I on je, mučenik, borao
nos i uvrtao glavu mršteći se, verovatno sanjajući da je završio u gasnoj
komori, dok se oko njega brzo stvorio prazan prostor u prečniku od metar i
po. Tada sam znao vrlo malo španskog. Cerdo – svinja bila je jedna od prvih
reči koje sam upamtio, budući da su je svi oko mene uporno ponavljali.
Moraću sledeći put da smislim nešto drugo. Osveta za ignorisanje jeste
slatka, ali opet nisam bio u centru pažnje pošto nisam mogao da obelodanim
poreklo plikavca.
Probio sam se do kraja vagona, gde nogom zakačih osobu koja je sedela
na podu. Najpre spazih jeftine cigarete i mali svežanj sitnih novčanica u
gornjem džepu, što me asocira na vojvođanske geake. Onda je podigao glavu
i pokazao crveni p’janski nos, sa razlivenim ogromnim mladežom preko obe
strane. Uplašene sitne oči jedva da su se videle iza te grozne izrasline. Obuze
me strahovita želja da ga zgazim nogom, da spljoštim taj nakazni tumor
nasred njegovog lica. A onda mi se desilo nešto neobično. Napravio je
nehotični pokret ruke, kao da se brani od te moje misli da ga zgazim, i u
korenu šake videh izbledelu tetovažu. Amaterski poređana kriva slova
sklapala su reč „Madre“. Pogledah ponovo u njegove sitne oči koje kao da su
se izvinjavale što on uopšte postoji.
U momentu mi se razmota ceo film njegovog života. Video sam kako mu
se majka, na koju je uspomenu svojeručno istetovirao na ruci, neprijatno
iznenadila kada je prvi put ugledala njegovo lice nakon što ga iz nje izvadiše.
Video sam kako žena briše suzu i čvrsto steže nakaznu bebu na svoje grudi,
znajući da će od toga momenta do njegove smrti njena ljubav biti jedina koju
će ikada osetiti. Kroz samo srce zapara me nagla svest o žrtvi koju je njegova
majka podnela dok ga je gajila, štiteći ga od zadirkivanja i podsmeha
nemilosrdne dečurlije.
Ona, jedini izvor sigurnosti i nežnosti, jedino utočište. Madre!
Video sam kako joj satima plačući sedi u krilu, dok ga ona nežno mazi i
teši, brišući krišom sopstvene suze, znajući da neće večito moći da bude uz
njega. Odbačen od bližnjih, osuđen, bez svoje krivice, na život ispunjen
samoćom, uvredama i šikaniranjem.
Video sam kako, već odrastao, pognute glave stoji pred njenim grobom.
Kiša je padala danima. Dečak je jecao na groblju sam.
Hteo sam da ga zagrlim i danima plačem sa njim.
Video sam kako umače iglu u mastilo i drhtavom rukom bode tetovažu i
kako bol izazvan infekcijom od prljave igle jedva da malo ublažava duševni
bol, zbog gubitka majke…
Poslednje što sam želeo bilo je da ga i ja povredim, ali kao hipnotisan
nisam uspevao da odvojim pogled sa njega.
Kada bih mogao nešto da učinim, da mu nekako pomognem. Zavukoh
ruku u džep u želji da mu dam sve pare koje sam kod sebe imao. Zastadoh.
Čovek ne prosi… šta ako ga uvredim svojim gestom? Najbolje bi, u
stvari, bilo izmeniti sa njim pokoju reč, ali ne znam jezik.
Voz je stigao na zadnju stanicu.
Ustao je, otresao prljave farmerke i smotao svoju najlon kesu pod mišku.
Pogledao me je bojažljivo, kao da me moli za oproštaj.
On – mene!
Tek kada je na kratkim nogama nestao u masi ljudi, dođoh sebi. Shvatio
sam koliko me je naučio, bez ijedne izgovorene reči, i zavoleo ga kao
najboljeg prijatelja. Osećao sam da mi je bliži od većine luzera sa kojima sam
proveo nebrojene jalove sate, dane i godine. Dugo posle toga pogledom sam
pretraživao vozove ne bih li ga ponovo video, ali sudbina nas više nije
sastavila. Ponekad dobiješ samo jednu šansu da uradiš pravu stvar.
 Čileanci, steram vam ga majci

Buenos Ajres je bio kao i svaki drugi svetski grad, urban i brz. Nisam
preleteo okean da bih našao ono što sam imao u Londonu. Žudeo sam za
prirodom, avanturama, novim poznanstvima sa pravim ljudima.
Dobri Peruanci iz hotela su mi pobudili maštu pričama o Peruu, o
antičkom gradu Kusku u čijoj je blizini legendarni Maču Pikču. Svojim
slikovitim opisima ovih mističnih mesta stavili su mi perušku u dupe i više
nisam mogao da se smirim.
Prva usputna stanica na putu za Peru bilo je mesto Mendoza, sa
argentinske strane Anda, poznato po kvalitetnim vinima i – lepim ženama.
Nisam bio nikakav poznavalac vina, nisam zapravo mnogo ni konzumirao
alkohol, ali sam sasvim solidan poznavalac žena, koje sam sa zadovoljstvom
konzumirao kada god bi se ukazala prilika.
Jeftini hostel sa bednim bazenom i mnoštvom belosvetskih bludnika i
lutalica bio je moj dom narednih pet dana.
Jato mladih Čileanki se lenjo rastezalo pored bazena, dok je krdo bikova
radilo sklekove i zgibove oko njega. Zauzeh čeku u jednoj ležaljci i otčepih
pivu dok malo osmotrim situaciju. Alfa bik bio je nabildovani Amer, koji je
svakih desetak minuta odlazio do omanjeg ranca iz koga bi vadio zagonetnu
tekućinu koju je srkao na slamku. Oko njega, buljuk uvlakača, pumpaju se,
šepure se kao pauni, pa ponovo stenjanje, znojenje i dahtanje uz vežbe.
Čileanke su ih uglavnom ignorisale i očigledno bile mnogo više
zainteresovane za grupu lepuškastih povučenih Francuza koji su igrali pijani
stoni tenis na drugoj strani bazena. Ponesoh nekoliko zamagljenih flaša piva i
pridružih se grupi. Ubrzo nam se priključio i razbarušeni plavi Australijanac
sa obaveznim crnim ispod noktiju. Kliknuli smo u momentu, kao da se
znamo godinama.
Poterani glađu, ubrzo svi zajedno završismo u obližnjem restoranu.
Jeli smo fantastične, sočne polukrvave bifteke i zalivali ih kaberneom, za
koji sam verovao Francuzima na reč da je vrh. Opuštena vesela priča protegla
se do predvečerja, koje je sa sobom donelo more devojaka. Popilo se
dovoljno da su sve izgledale prelepih lica i savršenih oblina. Zubari Mendoze
mogli su biti ponosni! Zainatio sam se da nađem makar jednu krivu kljovu na
meštankama, ali je moja istraga završena bezuspešno. Opšte je poznato da
lepi zubi čak i najgoreg skotića sa keca automatski prebacuju na dva plus.
Probuđeno vinom i lepim zubima javi mi se, do tada nikad prizvano,
sećanje na selo Kusić, kod Bele Crkve u Banatu, za vreme služenja vojnog
roka. Diskoteka se sastojala od četiri stola sa kariranim stolnjacima i
aluminijumskim pikslama. Iznad podijuma za igranje sa podom od utabane
zemlje, kugla sa ogledalcima je postojala, ali je motorčić pregoreo, pa se nije
vrtela. Naručio sam ’ladan špricer.
Nisu imali ’ladan, ali trbušasti konobar mi je objasnio da je ’ladna čaša.
Zatražio sam leda, a on me upita da neću možda i meda malo, okrenu se i
ode.
Pomirljivo sam srkao mlak špricer od nekog kiselog vina, srećan što
barem nisam u kasarni, kada mi je prišao domorodac i učtivo me upitao da li
bih imao nešto protiv da mi za sto dovede devojku koja je izjavila da joj se
sviđam?
Mozak je brzinom svetlosti prerađivao moguće varijante.
Jedan – u pitanju je neka lokalna zajebancija… broj varijacija
neograničen… glupo je upuštati se u nagađanje.
Dva – ako je neka ženska zaista izjavila da joj se sviđam ovako
depresivan, u sivomaslinastoj uniformi, radi se ili o skotu nad skotovima ili
profesionalnoj lokalnoj kurvi.
Ako je to, onda nemamo sreće ni ona ni ja, pošto nemam prebijenog
dinara. U slučaju da je skrndelj, baš bih voleo da vidim postoji li na svetu taj
skot koga ovako zagoreo ne bih kresnuo, posle litre lošeg vina.
– Naravno da nemam ništa protiv. Biće mi zadovoljstvo da je upoznam –
odgovorih ja još učtivije.
Dovedoše princezu za sto. Na moje neskriveno oduševljenje, izgledala je
sasvim pristojno. Sedam i po, možda čak i osam, na skali od jedan do deset.
Da li je moguće da ću odmoriti Desanku na neko vreme i otresti ljupku
banatsku vevericu?
Nezadovoljan brzinom kojom je vino udaralo, naručio sam nam po rakiju.
Konobar donese načetu flašu loze, obeleži flomasterom nivo tečnosti i spusti
je na sto, zajedno sa dva čokanjčeta.
Trudio sam se iz sve snage da budem šarmantan i duhovit, ali nikako da
joj izmamim pravi osmeh. Bio sam inspirisan kao retko kada. Fazoni i
smešne priče tekli su kao iz bokala. Na kraju se predala. Lepe usne razvukoše
se u široki osmeh – na moj užas.
Kakve su to kljove bile! Šarene, glomazne, neravne, izukrštane… gori
raspored nego ponedeljkom u srednjoj školi! Ovde na obroncima
Transilvanije naleteh na Drakulinu nećaku, sa završnim stadijumom
paradentoze. Sama pomisao da bi tu trebalo da gurnem jezik, ili neki drugi
deo tela, izazivala je jezu.
Pokušao sam da razmišljam logično: ne može da bude toliko loša koliko
ja mogu da popijem. Flaša je tu, na stolu, ako treba naručiću još. Nasuh nam
smesta još po jednu. Kada bih samo mogao da je neprimetno nagovorim da
barem rakijom malo ispere usta… Počeh da pijem kao za opkladu, a završih
na panju ispred diskoteke, sa rukama na čelu i polusvarenim ručkom na
zemlji između stopala i, naravno, suva kurca.
Što se ovog poslednjeg tiče, nisam bolje prošao ni u Mendozi, ali ovoga
puta zato što nisam dovoljno pio. Negde na pola večeri jednostavno izgubih
inspiraciju. Vesela družina Francuza otišla je dalje, nošena mirisom vina i
žena, a ja se zaputih put hostela.
Fiksirao sam džinovsku kartu Južne Amerike tražeći najbolju putanju do
Kuska. Kada na mapi Čilea pročitah Santijago, pade mi na pamet čika Žorž.
Polu-Čileanac sa Tašmajdana bio mi je svojevremeno najveći neprijatelj.
Važio je u to vreme za jednog od najvećih mangupa sa severne tribine.
Jednom sam za dlaku izbegao da mi se sa svojom bandom gorila ne iskače po
lobanji zbog „nedoličnog“ ponašanja u beogradskoj diskoteci Arhaik. Ne
sećam se tačno ni kako sam maru zaslužio, ni kako sam se izvukao, jer sam
bio mnogo pijan, ali pamtim da sam se dugo posle toga prikrivao po gradu da
me čika Žorž ne pronađe i ne polomi mi koske.
Košmari sa Žoržom u glavnoj ulozi pratili su me sve dok nisam čuo da se
odselio natrag u Santijago. Od tada je prošlo više od decenije, a on je već
onda bio mator. Bilo bi interesantno da ja njega sada tamo pronađem. Nisam
imao pojma ni kako da počnem da ga tražim, ali stavio sam to na listu stvari
koje moram ispuniti.
Prešavši autobusom Ande, znao sam da smo blizu Santijaga.
Likovi koji su ukrašavali beogradsku autobusku stanicu bili su prefinjeni
akademski građani za face u Santijagu. Stanica je zapravo bila ogromna
deponija smeća, izdeljena autobuskim terminalima. Ozbiljne, depresivne,
namrštene poluindijanske face nisu obećavale ništa dobro. Cene su se
utrostručile u odnosu na argentinske, a kvalitet hrane postao isto toliko lošiji.
Zaboravih smesta planiranu osvetu, u želji da što pre odem što dalje od ovog
grada, koji ništa drugo nije ni mogao proizvesti do monstruma poput Žorža.
Ali sa sudbinom nema „’oću piškim – neću piškim“. Treba dobro paziti
kada se nešto poželi ako nismo sigurni da hoćemo da nam se želja ispuni.
Ispostavilo se da su autobusi bili stopirani zbog katoličkog Božića.
U hotelu bez zvezdica sve je, od portira preko soba do sobarica,
podsećalo na Dan posle. Nakon šurenja ispod najvrelijeg tuša u istoriji
higijene, navukoh na usijano telo Zvezdin dres, kao mamac za Žorža. Nisam
siguran šta sam zapravo mislio, budući da je Santijago višemilionski grad.
Verovatno nisam mislio ništa, već sam delao instinktivno, negde iz duboke
podsvesti.
Izašao sam na ulicu i jedva da sam prekoračio šesnaest koraka kada iza
leđa začuh na čistom srpskom:
– Crvena zvezda!?
Nisam se preterano iznenadio. Nije bilo prvi put da neko negde u svetu
prepozna dres najlepših boja, ukrašen najlepšim grbom. Osvrtoh se i ugledah
nabildovanog kratkonogog domoroca. Stajao je u vratima zgrade oronule
fasade, sa iskeženim izrazom lica. Priđoh mu i pružih ruku bacnuvši oko kroz
otvorena vrata iza njegovih leđa. Radilo se o, verovatno, najbuđavijoj teretani
na svetu.
Rukovasmo se srdačno. Kubanac, musliman, sin diplomate na službi u
Santijagu. Izgled je odavao čoveka koji puca od zdravlja, a kratke „O“ noge,
po mome iskustvu, odavale su opasnog lažova. Na moju totalnu
zabezeknutost, ispostavilo se da odlično poznaje Žorža.
Odveo me je do lokala u centru grada u koji je Žorž često svraćao.
Ogromna diskoteka sa dva restorana, tri kafića i salom za bilijar vlasništvo je
beogradskog Ješe, koji je svega željnim Čileancima izuvaljivao nekoliko
proverenih fora za malverzaciju sa lovom i opasno se obogatio. Jedan od
redara bio je neki matori Crnogorac. Kada je čuo da sam zemljak iz Londona,
odmah me upitao poznajem li njegovog rođaka koji tamo živi.
– Kako se zove? – upitah.
Znao sam ga odlično. Bio je to jedan od četvorice junačina što mi se
iskakaše po telu, nakon što pokriviše pajsere o moju glavu.
– Znam ga, kako da ne. Neustrašiv dasa! – rekoh gledajući u nebo.
Vazduh je počeo opasno da zaudara na problem.
Ljubazni Ješa telefonski je našao Žorža i dogovorio sastanak u jednom od
njegovih restorana, sutra u vreme ručka.
 Uzalud sam strahovao da će se te noći vratiti davna noćna mora, izazvana
Žoržovom fizičkom blizinom. Nije bilo šanse da zaspim jer se pod mojim
krevetom svu noć odvijala žurka nekih čudnih živuljki. Nisam siguran kojih
jer se nisam usuđivao da provirim, u strahu da mi se „osmi putnik“ ne zalepi
na usta.
Ujutru sam ustao umorniji no što sam legao. Jedna misao mi se
konstantno motala po glavi: „Kud ćeš gole gu’ice međ Turke!?“
Šta je, tu je. Siđoh do teretane kod Kubanca da malo izudaram džak, čisto
da vidim gde se nalazim. Bolje da nisam! Nisam se nalazio gde bih voleo… a
ni gde sam se nadao. Samo sam uspeo da ispovređujem šake. Odatle smo
Kubanac i ja pošli na dogovoreni ručak.
Još iz daljine prepoznao sam njegovo izduženo telo. Poznadoh zatim onu
njegovu džez-frizuru, a kada se još malo približismo, ukazaše se i one kose,
zle oči. Osetio sam tremu duboko u želucu. Žoržo, kako su ga ovde zvali,
šatro mi se radovao. Prilazio mi je od stola raširenih ruku, ali po očima sam
mu odmah video da nema pojma ko sam. I zašto bi? Da se ne lažemo, bio
sam za njega ljuta boranija. Žoržo je za svog boravka u Beogradu kreirao
mnogo ozbiljnijih i jačih neprijatelja od mene. Zagrlismo se i izljubismo kao
najrođeniji, po srpski, tri puta.
Žoržo je u međuvremenu postao drugi čovek. Oženio se i ima tri ćerke.
Jeftina majica sa nekoliko rupica od moljaca podsetila me na beogradske
studente iz provincije. Ispostavilo se da je, u stvari, i bio student. Zakasneli
student, zastao na poslednjoj godini kibernetike.
Ručali smo uz neobavezni razgovor.
Smejali su se mojoj priči o nesrećnoj ljubavi iz Brazila. Od smeha su
jedva dolazili do daha dok sam pričao kako sam zaista krenuo da je zaprosim.
Kažu da su se siti naslušali katoličkih priča o poštenju, vernosti i čednosti.
Devetnaest godina? Da se ne nađem uvređen, ali ta se garantovano kreše od
svoje trinaeste i pravo je čudo da već nema dvoje vanbračne dece. Verovatno
je neplodna.
– Samo da si stigao do Brazila! Zatekao bi je sigurno na sunčanju tabana
– zborio je Žoržo. Svi su se smejali, uključujući mene. Oni od srca, ja – ne
baš. Boli me kita, nek pričaju šta hoće. Oni je ne poznaju kao ja, inače bi
znali da…
Sa zadovoljstvom sam posmatrao to lice na čiju me je samo pomisao
nekada oblivao znoj sa mirisom straha, a sada sedim sa njim na opuštenom
ručku. Nisam ga podsetio na naš mali incident.
 Čileanski specijalitet – zapečene školjke sa sirom – imao je ukus neke
zbunjujuće, slatke pobede. Nad samim sobom?
Bilo kako bilo, prizor je bio istorijski. Ciganija sa severne tribine,
zavađena u Beogradu, smejala se zajedno na suprotnom kraju planete, daleko
od kuće i deponije JNA. Žoržo ’rani ćerke ’lebom iz kompjutera, a ja na
dobrovoljnoj rehabilitaciji od droge. Gde li su i šta rade „grobari“ iz Skele i
Borče? Decembar je. Verovatno rešavaju problem smrznute prekrupe.
Bilo mi je malo čudno što smo samo Ješa i ja jeli, a ostali se pravili siti,
dok im je glad virila iz očiju. Platio sam svoj deo na sopstveno insistiranje.
Valja se platiti kod Ješe, da džabana ne ispadne skuplja od računa.
Žoržo mi je uputio srdačnu ponudu da ostanem u gradu još koji dan jer
smo se tako lepo ismejali i združili. Insistirao je da obećam da ću produžiti
ostanak, pa potvrdno klimnuh glavom ne želeći naglas da lažem, mada sam
već tada znao da:
U pet se dižem iz kreveta,
U šest ću popiti kafu bez mleko,
U sedam krećem ka stanici,
U osaaaaaaam, biću daleko.
 Riđokosa iz Ikikea

Nije mi se svidela ta družina, ni Santijago, ni Čile. Pogledi na licima

Čileanaca delovali su nedorečeni, kao da kriju neku duboku tajnu, koju nisam
imao želju da saznam.
Na autobuskoj stanici ponovo bacih pogled na kartu Južne Amerike. Oko
mi zastade na čudnom imenu grada na Pacifiku – Ikike. Raspitah se i
saznadoh da ime na jeziku starih Indijanaca znači: Grad Spavača. Bez
razmišljanja kupih kartu. Ikike je ionako na putu prema Kusku.
Jedno je kada ti unapred kažu da će put trajati trideset sati, a sasvim drugo
kada ti kažu da će trajati osamnaest, pa se to pretvori u trideset. I u jednom i u
drugom slučaju trideset sati je sasvim dovoljno za srastanje analnog otvora za
sedište autobusa. Put je vodio uz samu obalu Pacifika, koji sam do tada video
samo u atlasu. Iz autobusa se nije mnogo razlikovao od Atlantika. Valjda im
se mešaju vode, šta li?
Padao sam u komatozni san i budio se. Misli su dolazile i odlazile. Slušao
sam vokmen.
Meditacije koje sam svakodnevno praktikovao počele su da pokazuju
pozitivne rezultate. Telo mi se osećalo zdravije i već je prošlo nekoliko
meseci od kada nisam pipnuo drogu, a alkohol sam drastično smanjio.
Alkoholni otoci su splasli, apetit se normalizovao, pa sam jeo manje i
kvalitetnije. Misli u glavi postajale su čistije. Čistije! Nisam rekao čiste.
Ponovo sam se, kao nekada davno, radovao svitanju svakog novog dana.
Lagano sam ulazio u normalne životne tokove. Lice mi se sasvim očistilo od
crvenih tumora, koje su doktori nazivali akne. Zaista lep osećaj pogledati se u
ogledalo i ne uplašiti se od lica prekoputa. Najvažnije od svega, vratila mi se
sposobnost za ljubav, koju sam davno skrckao kreditnom karticom po
londonskim ogledalima i vodokotlićima.
Grad Spavača nalazio se na ivici pustinje Atakame, za koju kažu da je
jedno od najsuvljih mesta na planeti i da tu nije pala kiša poslednjih četiristo
godina. Našao sam smeštaj u kući nesvakidašnje ljubaznih ljudi za čileanske
prilike. Smesta prionuh na spavanje.
 Plaža je neka peta liga u odnosu na brazilske, a voda ’ladna kô veštičja
sisa. Temperature vazduha su danju prelazile četrdeset stepeni, a temperatura
vode bila je oko dvadeset. Zadržavanja u okeanu nije bilo.
U svakom trenutku osećao sam stotine pogleda na sebi. Čileancima sam
morao izgledati kao vanzemaljac. Krupne građe, ćelav, grubog srpskog lica,
izazivao sam radoznalost ljudi nenaviknutih da viđaju mnogo stranaca u
ovom neturističkom mestu.
Skraćeni Čileanci, sa dugim kosama i širokim šortsevima do ispod
kolena, jedva su me primili da igram fudbal. Smejali su se i domunđavali i
bilo mi je jasno da se čude kako bi nekome sa mojom građom palo na pamet
da igra fudbal. Ono što su takvim ponašanjem uspeli da postignu bilo je da
probude u meni srpski inat, čuven svuda u svetu po svojoj destruktivnosti.
Svuda, osim ovde, do tada. Zaigrao sam kao nikada u životu. Lopta se
poslušno lepila za nogu i sve me htelo. Onesvešćivao sam ih od fudbala, a i
poizuvao bih ih da nismo igrali bosi. Primetih da sam privukao pažnju
nekolicine gledalaca koji su prisustvovali mom mini-seminaru.
Na pola tekme jedan od igrača protivničke ekipe prokliza po pesku i popi
blagi nokdaun loptom koju je ispucao moj suigrač. Teška, vlažna lopta
ostavila je prljavi trag od peska nasred nesrećnikovog lica i naterala mu suze
na oči. Nastade muk. U Srbiji se ovakvi incidenti završavaju disciplinskim
aperkatom u bradu. „Zamorano“ je ćutke ustao, prišao mladom fudbaleru i
zagrlio ga.
– Au, ala će sad da ga navuče na kvarno! – pomislih logično. Ma jok,
Srbine, ovde se stvari rešavaju drugačije. Mladi nesmotreni fudbaler zagrlio
je „Zamorana“ i počeli su slatko da se smeju. Zatim zajedno otrčaše u aut,
koji je u ovom slučaju bio okean, i istovremeno se baciše u talase. Izronili su
posle nekoliko sekundi, zabacujući duge kose unazad, i vratili se igri kao da
se ništa nije dogodilo. Zagledah se u okean i setih se moje Srbije. Moje drage
pravoslavne Srbije do koje koncept praštanja još nije stigao, već su svi
nervozni i željni tuče i obračuna za svaku sitnicu.
Zalasci sunca na južnoj hemisferi stvaraju nestvarne slike pred očima.
Sunce strahovitom brzinom uranja pravo u okean, žureći da najkraćim
mogućim putem stigne do usnulog Japana. Ustajte, vredni Japanci, mora neko
i da radi! Zalasci sunca bili su mi najdraže vreme za meditaciju. Njeni
pozitivni efekti izazvali su u meni neku vrstu zdrave zavisnosti i jedva sam
čekao da se prepustim tonjenju u vremenske rupe i međuprostore, kada bi
moja podsvest nekoliko trenutaka transformisala u sate. Neko se budio u
meni. Spremao sam mu dobrodošlicu.
Na plaži sam zapazio dve devojke. Jedna je bila lepa, a druga ružna, kao u
starim bajkama. Zainteresovalo me da li je lepa i dobra, a ružna zla, pa
poskočih na noge lagane i pravac među njih. Dočekale su me sa osmehom.
– Znale smo da nisi Čileanac, a ja sam dobila opkladu da ćeš nam prići –
prozbori ružnija savršenim engleskim, s akcentom čije poreklo nisam mogao
odmah da odredim.
– Odlična moć zapažanja – rekoh. „Da nisam Čileanac, vidi se iz satelita,
golim okom“, prećutah. To što se lepša kladila da neću prići bio je dobar
znak da se nadala da hoću.
Pokazalo se da su bajke imale istinitu podlogu. Ružna je zbog zlobe
postala još ružnija, a lepa još lepša zbog dobrote, pažnje i ljubavi kojima je
obasipala svoju grdnu sestru. Žive u Kanadi i dolaze svake godine u Ikike
kod dede i babe na letovanje. Deda je 1947. doputovao brodom sa Korčule.
Jedan vrlo fini gospodin, u usta mu se ustaška…
– Baš lepo – primetih učtivo. – Mi smo u neku ruku zemljaci jer ja
dolazim iz tih krajeva.
Obradovaše se bog zna kako. Pao je dogovor da se nađemo uveče na plaži
i zajedno dočekamo Novu godinu. Rekoše da očekujem neverovatno dobar
tradicionalni vatromet. Juriš kući na pranje i sređivanje. Za oko mi je zapala
lepa kći potomka matorog „uje“.
Ne da su se skockale!
Duge toalete, visoke štikle, ukusno našminkane i namirisane. U rukama
kristalne čaše polupune šampanjca. (Primećujem da sam napisao polupune, a
ne poluprazne.) Čak je i skotić izgledao lepo, a seka – kao upis.
Veličanstvena slika!
Na drugoj strani ja kao Mikula Mali: farmerke, majica, patike –
beogradska izlizana ratna uniforma. „Kada će ući u modu da se muškarci
šminkaju?“, pomislih. „Možda bi bilo šanse da se od mene nešto napravi.“
U neko doba poskidale su cipele i krenule bose na plažu krcatu ljudima.
Nisam skidao oko sa lepe Kanađanke, vrzajući iz prikrajka priliku da je
zaskočim. Najbolje u ponoć! Iskoristiću priliku i zalepiti joj žvalu.
Isteklo je odbrojavanje, otkucala je ponoć. Vatromet je prštao na sve
strane, blicajući šareno crnim nebom, u koje je oduševljeno gledala široko
otvorenih sjajnih očiju i blago otvorenih sjajnih usana. Kolena su mi klecala
od treme i neizvesnosti, ali ovakvu priliku više neću dobiti.
Tri, četiri sad!
 Okrenuo sam je polako, holivudski nežno stavio joj obraze među svoje
šake i ubacio jezik u njena ustašca.
Šum okeana… povetarac… vatromet… idila do jaja.
Iznenađena, pokušala je neubedljivo da se iskobelja, ali samo na trenutak,
a onda se prepustila i uzela aktivno učešće u strastvenom poljupcu. Vreme je
stalo, planeta se zavrtela u suprotnom smeru.
– Nemoj više nikada da se usudiš na ovako nešto – pripreti, kada nam se
usne rastaviše. – Imam mnogo opasnog dečka Iračanina, u Kanadi.
Koliko samo izgovorenih grešaka u jednoj jedinoj kratkoj rečenici. Pretiti
Srbinu… pretiti Srbinu Iračaninom… pretiti Srbinu „opasnim“ Iračaninom…
pretiti ovde u Čileu ludom Srbinu „opasnim“ Iračaninom koji je trenutno u
Kanadi… E pa, snajka, sad si se stvarno zajebala!
Učtivo sam se izvinio, unapred se sladeći sada već neminovnom osvetom.
Nasmešila se pobedonosno, uhvatila me za ruku i odvela u dedinu kuću.
Predivna vila, sa prostranim dvorištem ispunjenim besprekorno
održavanim rastinjem i bazenom. Umetničke slike po zidovima, stilski
nameštaj, stolovi prekriveni najrazličitijim kanapeima. Veseli potomci
matorog „ujke“ razdragano su čavrljali ne obraćajući mnogo pažnje na
srpskog uljeza. Osnivač loze je odavno tumarao večnim lovištima, a kuća je
govorila da sa Korčule nije došao praznih šaka, majke mu ga nabijem
krvničke.
Malo sam mezio sa poslužavnika koje su naokolo nosile služavke u crnim
mini-haljinicama, belim keceljicama i mrežastim najlon čarapama, koje sam
zamišljao presavijene kao lovačke puške, preko naslona sofe, sa zadignutim
haljinicama. Ruke sam napunio kolačićima i ostalim poslasticama i vešto,
poput pripadnika elitne 63. padobranske brigade, išunjao se na terasu da ih na
miru potamanim. Od kada sam prestao da pijem, vratila mi se nesnosna
potreba za šećerom.
Nova godina počela je žestoko i nestvarno.
Jutro na plaži donelo je riđokosu Čileanku koja je izgledala kao milion
dolara za vreme najveće inflacije u Srbiji. Odsekle su mi se i ruke i noge kada
je sklopila knjigu, koju, primetio sam, uopšte nije ni čitala jer su joj oči piljile
u jednu tačku umesto da idu levo-desno, i krenula prema meni. Nešto se
čudno desilo sa vremenom, pa sam kao usporeni film posmatrao njihanje
njene prirodno crvene kose i savršenih oblina vitkog tela, stvorenih za
pretraživanje jezikom i rukama. Sedeo sam na pesku, tako da se breg koji se
nalazio između njenih izvajanih kukova, i koji nosi ime one grčke boginje,
približavao tačno mom oznojenom čelu. Samo se ti, sestro, sa mnom
zajebavaj! Ako ti zgrabim zubima taj breščić, neće mi sedam šintera
pajserima razdvojiti vilice…
Sela je kraj mene i nasmešila se otkrivajući niz besprekornih belih bisera.
Osetih kako se obruši lavina u mojim crevima i jedva stigoh da na vreme
zablokiram izlaz. Uh, majko, dobro je. Koja bi to gomila bila poluprerađenih
hrvatsko-čileanskih poslastica.
„E, ovo se zove riba“, pomislih dok sam po mozgu grozničavo tražio
dugme „opusti se, magarče“.
Na savršenom engleskom počela je s klasičnim pitanjima. Ko sam, šta
sam, od čiji’ sam kuća?
Laura je radila na prekookeanskim turističkim kruzerima kao bar-
menadžer. Trenutno je bila sa roditeljima na odmoru. Pohađala je kurs
paraglajdinga, i pitala da li sam zainteresovan za tako nešto. Probao sam da
se setim nečega, bilo čega, za šta ne bih bio zainteresovan da sa njom radim.
Izuzetno kratka lista. Paraglajding? Gde se potpisuje? Oči su joj zasijale
čudno radosnim sjajem kada joj rekoh da živim u Londonu.
Ceo moj dotadašnji život bio je ispunjen momentima kada ništa neće i sve
ide uz kurac. Za divno čudo, ovo nije bio jedan takav momenat. Naprotiv! Da
me neko pitao šta bi bilo najbolje da se sada desi, imao bih problem da se
setim, kada se, kao po narudžbini, pojaviše hrvatske Kanađanke, šetajući
plažom. Učtivo sam im se javio i nastavio da pričam sa prelepom Laurom.
Kanađanke se pridružiše ostatku hrvatske satnije, koja je bila stacionirana
desetak metara iza mojih leđa. Nisam morao da se okrećem. Osećao sam po
leđima bockanje njihovih znatiželjnih pogleda.
Zakazao sam sastanak sa Laurom za uveče i otrčao kući da iscimam
mačora ne bih li se malo smirio.
Mlada noć, lepo vreme, prelepi gradić, a ja sveže obrijan i namirisan.
Koliko li bi bilo dobro da zakasnim? Verovatno desetak minuta, ali neka…
ne smem više od pet.
„DINGE“, stativa!
Kažu da je jedan umro čekajući u Šapcu, a ja umalo u Čileu. Laura se nije
pojavila. Razmotavao sam film unazad po stotinu puta. Gde li sam se zajebô?
Šta li sam tresnuo što nije trebalo? Nema veze, ali što mi bar ne reče da znam,
da se ne zajebem i drugi put? A kako me je samo iskulirala da mi nije palo na
kraj pameti da neće doći! Da nije čekala tri minuta i otišla. Ne, nemoguće!
Pa, jebiga, sat može lako da kasni tri minuta. Ko još odlazi posle tri minuta?
Ili četiri… Razmišljao sam tako čekajući sat vremena, možda sat i po… ne
znam ni sam koliko.
Nada je kurva koja zadnja umire.
Mrzim ovo mesto! Koji odvratan gradić!
Vratih se kući usamljen kao vetar.
Sa jutrom sam odleteo u kanadsko gnezdo. Nevoljno sam slušao „uh, ala
sam pametna“ monolog ružne sestre. Koga boli kurac!? Bio sam predstavnik
one vrste muških šovinista koji ne kapiraju šta je Bog imao na umu kada je
izvesnom broju ženskih dao mozak, kada je već ženski rod dizajnirao tako da
lepim ženama pamet ne treba, a ružnim ne vredi.
Čudni su putevi gospodnji!
Nije mi promaklo da me lepši deo kanadskog dvojca gleda sa nekom
novom žudnjom u očima, ali rana koju mi je nanela surova riđokosa boginja
bila je još uvek suviše sveža.
Kao što to već biva, što sam prema njoj bio hladniji, to se kanadska
Pepeljuga više ložila. Daleko od toga da mi se nije dizao na nju. Mučio sam
je iz inata i osvete. Osvete što mi je pretila opasnim Iračaninom, ali pre svega
osvete Lauri. Da, svetio sam se u stvari Lauri i svim ženskama koje su me
ikada mučile na ovakav način, svetio sam se preko ovog nedužnog
predstavnika ženskog roda.
Zašto? Zato što sam bio nemoćan i razočaran i ljut i zato što se situacija
tako namestila i… ne znam zašto! Mora li sve imati logičan razlog?
A onda…
Kao da je izronila iz peska, preda mnom se stvorila Laura. Učtivo se
predstavila mojim „prijateljicama“ i još učtivije im se izvinila što će me
zamoliti da se na nekoliko trenutaka izdvojimo na stranu. Ustao sam kao
hipnotisan, pokušavajući da svim svojim bićem upijem ovaj momenat, koji se
verovatno nikada više u životu neće ponoviti: naočigled cele plaže prišla mi
je najbolja riba na svetu da me odvoji od druge mnogo dobre i treće kojoj u
određenim okolnostima ne bih oprostio. Koliko je srpskih Kazanova ikada
doživelo ovako nešto?
Gledao sam je opčinjen dok mi se izvinjavala za sinoć, pokazujući
natečeni skočni zglob, koji je juče kasno po podne uganula prilikom
paraglajdinga, pa je otac morao da je odvede u ambulantu na snimanje.
Zamolila me da izađemo te večeri i obećala da ona plaća piće. Iskoristih
priliku da, nežno ga masirajući, izmazim otekli zglob. Upozorih je da ako se
ni večeras ne pojavi, može očekivati protivavionsku paljbu pri sledećem
paraglajdingu.
Kanađanke, kao uostalom i ostatak plaže, nisu se ni trudile da prikriju
znatiželju, ne skidajući očiju sa nas. Kada sam završio sa Laurom, vratih se
po svoju kremu za sunčanje i peškir, poljubih ih obe u obraz i odoh u pravcu
kuće. „Ćao, mrene.“
Nema kašnjenja ovoga puta. Stigao sam na zakazano mesto tačno u bocu,
a Laura je već sedela na zidiću, sa šarenim šeširićem na glavi. Otišli smo do
obližnjeg bara na obali i naručili po piće. Laura je pila pivo, a ja sok, kao
poslednja sisa. Jedva da smo zašli desetak minuta u priču, kada je usledio
prvi nokdaun: Laura mi je priznala da je lezbejka, što nikako nije bilo
prihvatljivo u konzervativnom čileanskom društvu. Sestro, u ovim
okolnostima to je još manje prihvatljivo za mene, mada u principu ne samo
da nemam ništa protiv lezbejki nego-čak-štaviše-baš-naprotiv: obožavam da
gledam kada se međusobno igraju.
Dođe mi da uzmem tupi nož viljuškar sa stola i njim izvršim hara-kiri od
muke i sopstvene gluposti. Trebalo je da znam da nešto debelo nije u redu
kada je ona, prvoklasno grlo, prišla meni, olinjalom kljusetu.
A instinkt mi je poslao upozorenje, samo što nisam obraćao pažnju jer
sam se plašio istine. Sećam se da sam se kada mi je prvi put prišla, osvrnuo
oko sebe, ne toliko da vidim da li svi gledaju koliko da vidim zašto da priđe
baš meni. Na brzinu se uporedih sa prisutnim muškarcima u blizini i
ustanovih da ih je najmanje pet izgledalo mnogo bolje od mene, a ako se
uzme u obzir subjektivnost ovog suda, verovatno ih je bilo jedno petnaest.
Šta je, tu je. Sedim sa lepoticom u restoranu i svi muškarci okolo mi
zavide. To ni po čemu nije najgora situacija u kojoj sam se našao u životu.
Preživeću! Rešio sam da nekako iskuliram ostatak večeri i barem saznam šta
hoće od mene ako ne seks. Možda se usput ukaže i prilika za neku sitnu
osvetu.
Njoj kao da nije bilo dovoljno što me natakla na nož, pa poče da ga uvrće.
Podjebavala me što pijem sokić kao većina njenih devojčica koje odvoji, jer
je ona očigledno bila tobdžija u vezi. Zamalo da me isprovocira da naručim
džek danijels da vidi kako čiča cirka kad hoće, ali shvatih da bi to bila pobeda
za nju. Ona je sabijala pivo za pivom, dok joj se sa mednih usta razlivala
tužna priča njenog života. Priča o neshvaćenosti, usamljenosti, izolovanosti…
Njena poslednja velika ljubav, Australijanka sa kojom je zajedno radila
na kruzeru, nedavno ju je ostavila. Treba joj beg daleko odavde, u neku
liberalnu zemlju gde se poštuju prava homoseksualaca.
 Počelo je da mi se razbistrava. Spazila je šarana iz Londona i zabacila
udicu. Ma kakvu udicu, tresnula me dinamitom!
Kako su se piva gomilala na stolu, kako se sve više opuštala, tako je
gubila ženstvenost, koju je očigledno sa teškom mukom do tada projektovala.
Položaj ramena, način na koji je sedela, pokreti ruku i tela postali su potpuno
muški, što je stvaralo neverovatan kontrast sa njenom maksimalno
ženstvenom fizičkom građom. Svaki put kada bi išla u ve-ce, sve otvorenije i
bezobraznije je gledala druge devojke u baru. Sve ovo, valjda zato što mi je
bilo potpuno strano i novo, činilo ju je u mojim očima još atraktivnijom.
Počinjala je da me dovodi do ludila.
„Ovo ne može na dobro izaći“, mislio sam. „Ako ovako nastavi, moraću
ili da je silujem ili da smesta bežim odavde.“
Kada je jednom prilikom ponovo otišla do ve-cea, sačekah da zamakne pa
se pridigoh da bežim, kada mi na um pade pakleni plan. Male su šanse, ali
moraću da pokušam da iskoristim njenu neskrivenu želju da ode u London.
Celo veče na sve moguće načine zapravo pokušava da iz mene izmami poziv,
a ja opet iz sve snage glumim budalu.
– Vidi, sestro, zašto ti ne bi došla kod mene u London? – rekoh joj kada
je ponovo sela za sto i primetih kako sva zatreperi i oči joj zasijaše novim
sjajem. – Možeš besplatno da ostaneš u mom stanu dokle god se ne snađeš.
Nema nikakvih problema jer znam da ti neće trebati dugo. London je stvoren
za ženu poput tebe.
– Oh, Bože, je l’ ti to ozbiljno?
– Sasvim ozbiljno, i ne moraš da me oslovljavaš sa „Bože“.
Skočila je sa stolice, ščepala me u zagrljaj i počela glasno da me cmače
po licu.
– Čekaj malo… sačekaj molim te… nisam završio… ima jedan uslov.
– O? – uozbilji se ona, sede nazad u stolicu i zabrinuto se upilji u mene.
– Opusti se, nije ništa strašno – rekoh. – Evo o čemu se radi. Ja u
Londonu imam mnogo prijatelja homoseksualaca. Svi mi kažu da je
homoseksualni seks mnogo bolji od heteroseksualnog. Veruj mi kada ti
kažem da su mi mnogi nudili da probam, i stvarno bi me zanimalo da imam
to iskustvo, ali ma koliko bio drogiran i pijan, nisam nikada mogao sebe da
nateram da legnem sa muškarcem. Kažeš da si ti muškarac zarobljen u
ženskom telu. E vidiš, ti si jedini muškarac sa kojim mislim da ne bih imao
baš veliki problem da doživim homoseksualno iskustvo. Šta misliš o tome?
Dugo me je ćutke gledala pravo u oči smešeći se zagonetno. Najzad
progovori:
– Samo noćas? I primićeš me besplatno u stan i pomoći mi u Londonu?
– Samo noćas! Ostani kod mene u Londonu koliko god hoćeš, ako treba
godinama. Neće mi više pasti na pamet da te pipnem. A upoznaću te sa
desetinama uspešnih ljudi i žena tamo.
Ponovo je ćutke upiljila svoj prelepi pogled u mene nekoliko trenutaka,
koji su se činili kao večnost.
– Verujem ti – reče napokon. – Znam da nisi lažov.
– Kako možeš da znaš? – upitah namerno, glumeći… nisam siguran šta.
– Znam zato što znam ljude. Misliš li da sam slučajno napredovala do
pozicije menadžera na poslu? Znala sam da si čovek od poverenja čim sam te
prvi put videla na plaži.
Bila je to vrsta komplimenta koju čovek mora da prihvati, bez obzira na
to koliko sumnja da nije iskren. Zaista nije slučajno bila uspešna u poslu, ali
to mi trenutno nije bilo važno.
– Nisi mi odgovorila na pitanje. Imamo li dogovor ili ne? – upitah,
osećajući da su svi aduti u mojim rukama.
Nekoliko beskrajno dugih sekundi.
– Imamo dogovor – reče napokon. – Ali imam i ja jedan uslov.
– Da čujem?
– Reći ću ti, ali kaži mi ti prvo da li bi ikada dozvolio da neko zabode
penis u tebe?
– Ne bih – odgovorih smesta. – Nikada!
Možda je trebalo da slažem, ali nisam mogao.
– E vidiš, tako se isto i ja osećam. Imaću seks sa tobom celu noć i biće to
najbolji seks koji si ikada imao u životu, ali pod uslovom da ne ulaziš u
mene. – Nežno je spustila svoju vrelu šaku preko moje. – Pogledaj me u oči i
obećaj mi.
– Konobar, račun molim! – držao sam je čvrsto za ruku, poskakujući ka
izlazu.
Toplom vodom me je detaljno zaprala i obrisala peškirom.
Uzela me za ruku i odvela do kreveta.
Pustila je tihu muziku.
Gledajući me očima divlje zveri, poče lagano da me liže i ljubi po celom
telu, stežući ga sve vreme čvrsto u šaci, kao da se plaši da joj ne pobegnem.
Nežno ga poljubi samo jednom.
Nadao sam se da će ga staviti tamo gde ’leba stavlja, ali to nije učinila.
Igrala se sa njim kao sa novom, tek raspakovanom lutkom, dok joj je jezik i
dalje pretraživao svaki milimetar moga tela. Počelo je da mi se muti u glavi.
Dok mi se telo nekontrolisano trzalo i izvijalo, osećao sam da polako
ludim. Falio mi je delić sekunde da joj smotam kragnu i plasiram pitona u
rupicu.
Osetila je to.
Uspravila se i odmahnula kažiprstom podsećajući me da je zabrana još na
snazi. Vazduh se pretvorio u lepljivu smesu muzike, znoja, krikova i uzdaha.
Ni najzabačeniji deo moga tela nije ostao nepokriven njenim dodirima i
poljupcima.
Bio sam zbunjen, bio sam sluđen i paralisan kao prava neiskusna ženka.
A onda, iznenadna erupcija!
Prskao sam i zalivao sve oko sebe kao pijani baštovan. Koliko i odakle je
sve to izlazilo ne znam, ali znam da se samo nekoliko minuta posle toga
desilo još jednom.
Radilo se, naravno, o tome što nisam imao kontrolu. Gledao sam,
obilazio, mirisao prelepi riđi otvor u koji nisam imao pristupa. Zabrana je
dodatno dolivala ulje na vatru.
Pustila me je da predahnem nekoliko minuta pa me zamolila da joj
pomognem da i ona svrši. Pokazala mi je mesto u međunožju i rekla da tu
mrdam jezikom što brže mogu i da slučajno ne pipam ništa. Nema problema,
gazda, daj da se odmah prione na posao, da ne dangubimo, ode dan! Navalih
kao mače na mleko.
Zavrtala je bradavice, koje su izgledale kao dugmići na liftu, grčila se,
vrištala.
Onda je namestila levu šaku kao auto-stoperka, zavukla nežno palac sebi
u guzu i pravila ritmičke pokrete. Kroz suze, kukala je i zapomagala na
španskom.
Uf, uf, eto i mene!
Spustio sam ruku i cimnuo ga samo dva puta i izbacio celog sebe iz sebe.
Mora da postoji neki stručni naziv za stanje u kome sam se nalazio.
Moraću jednom da potražim u medicinskim knjigama. Reč koja je meni
padala na pamet, koja bi bila najbliža da oslika vrhunac svih vrhova bila je –
odlazak!
Ne znam, ne pitaj…
Zaspali smo goli i znojavi.
Probudio me njen nežni poljubac kada je pošla na jutarnji paraglajding.
Momentalno mi se vratiše u misli scene iz prošle noći. Maših se za miška i
proslavih još jedanput u čast sinoćnih događaja.
Isteturao sam se do plaže i pao u spremnu ležaljku, koju je jedan veseli
Čileanac brižno razvlačio na istom mestu svaki put kada bi video da dolazim.
Lenjo sam se protezao dok mi je pogled besciljno blejao daljinom. Sve je
ionako bilo svejedno. Najednom neki nepoznat glas doziva moje ime. O, ne!
Ne opet! Zar se još nisam rešio glasova? Zar me proganjaju i ovde u dalekom
Čileu?
– Senjor Nikolić!
Osvrnuh se paranoično oko sebe i ugledah nasmejanog Čileanca.
– Senjor Nikolić, mira! – upirao je prstom u nebo. Pogledah gore i spazih
Lauru kako kruži ispod beličastih oblaka, smejući se, mašući, dozivajući
moje ime. Zijao sam u nebo kao da gledam u Boga. Zapravo i nisam bio
daleko. Boginja požude i bluda lebdela je iznad moje glave.
Živote, mnogo te volim!
Nošen neodoljivom potrebom da sa nekim podelim sinoćno iskustvo,
nađoh se u internet kafeu. Uzrujano otipkah Žaretu elektronsko pisamce.
Vratio sam se na plažu da malo dodremam. Ubrzo sam osetio ženske ruke
na svojim očima. Nije bilo teško pogoditi ko je. Lepa Kanađanka je raširila
peškir pored moje stolice, očigledno goreći od želje da otpočnemo
konverzaciju.
– Bla-bla-bla… i onda odemo u diskoteku… bla-bla-bla… jao, ne da je
dobro… bla-bla-bla… a on meni kaže… ej, pa ti mene uopšte ne slušaš! –
Podiže mi kapu sa očiju.
– Ha? – začkiljih prema suncu. – Slušam, slušam! Diskoteka, muzika,
ludnica, mladost, radost, koka-kola…
– Nemoj me zezati. Gde si to sinoć skitao kad izgledaš tako umoran?
– Hoćeš da ti kažem ono što bi volela da čuješ ili da ti kažem istinu, koja
ti se neće svideti?
– Jao, vidi ga kako je arogantan! Kako ti možeš znati što bih ja volela
čuti? Reci mi istinu.
Zaiskali ste, evo vam ga!
Dobila je priču od prošle noći do najsitnijih detalja, pa još malo ispoliranu
i nafilovanu. Ni jednog momenta me nije pogledala. Posmatrala je ćutke
okean, fokusirajući se da ne menja facu, ali obrazi joj se zarumeneše kao
bulke dok je slušala detaljni opis epizode iz kreveta.
Završio sam priču, vratio se u prvobitni položaj i ponovo navukao kapu
na oči, spreman da nastavim sa dremanjem. Čuo sam je kako ustaje i podiže
peškir. Mrzovoljno je rekla:
– Ćao – i otišla prema ostalim članovima hrvatske bojne, koja je ležala
nedaleko.
Malo kasnije otišao sam kući sa nestrpljenjem očekujući Laurin povratak.
Trebalo je da dođe da utanačimo detalje oko njenog dolaska u London.
Nije se pojavila.
Ni sutradan je nije bilo na plaži. Uzalud sam budno motrio iz svoje
uobičajene čeke. Nije mi mogao promaći niko u radijusu od sto metara. Od
nje ni traga ni glasa.
Pojavila se zato razdragana Kanađanka i bez pitanja sela pored mene:
– Ej, da čuješ šta mi se sinoć dogodilo. Upoznam dečka u diskoteci…
– Izvini, malo sam nervozan danas. Stvarno me sada ne zanima da slušam
o dečku i diskoteci. Možda malo kasnije – prekidoh je grubo, ne zato što sam
preterano uživao da budem stoka, nego me stvarno nije zanimalo da slušam
ono što sam pretpostavljao da će biti neka glupa izmišljena priča kao odgovor
na moju jučerašnju.
Ustala je i ćutke otišla. Znao sam, zauvek.
Pretražio sam celu plažu u nadi da ću negde ugledati talasanje riđe kose
na vetru. Znala je, rekao sam joj nekoliko puta da sutra po podne nastavljam
put za Peru. Znojavi Čileanci su me molili da im se pridružim za fudbal.
Pokazah rukom na šatro bolno koleno i tužan odoh kući.
 Autobusko za Kusko

Sutradan sam uhvatio autobus do čileansko-peruanske granice, a odatle

taksi do prvog mesta u Peruu, čiji naziv je – Tacna. Tako piše, doslovno
TACNA. Najprikladnije ime za grad u jednoj od tri zemlje na svetu u kojima
uspeva koka.
Osećao sam se kô posran golub.
Zašto sam toliko sjeban u glavu, koji su to porivi u meni što me teraju da
se ponašam kao stoka? Postoji li karmička veza između mog ponašanja
prema Kanađanki i Laurinog nedolaska? Znam da se njih dve nisu
dogovorile, ali zar je moguće da neko stvarno prati sve to i održava
ravnotežu? Kroz glavu mi je blicnula slika bucmaste londonske prodavačice
cveća sa Fulam rouda, od koje sam prvi put čuo poznati biblijski zahtev:
„Ophodi se prema ljudima onako kako bi želeo da se drugi ophode prema
tebi.“
Od nemoći da sada, naknadno, bilo šta promenim, pojavio mi se bol u
stomaku. A mogao sam! Mogao sam barem da odem i da se pozdravim sa
Kanađankom. Mogao sam da joj se izvinim što sam je, bez ikakvog razloga,
onako tretirao.
Mogao sam, da nije idiotskog srpskog inata. Inata, sina Ponosa, sina
Taštine, kćeri Ega. Inata, iz koga nikada ništa dobro nije izašlo, koji nam se
uporno obija o glavu i redovno nas ostavlja kratkih rukava.
Nema veze, naučićemo…
Prelaskom u Peru slika se naglo promenila. Peruanci se, valjda što im u
smeši krvi preteže indijanska u odnosu na evropsku, već po fizičkom izgledu
razlikuju od ostalih Latinosa. Žene sa smešnim tradicionalnim šeširima i
punim torbama dece muvaju se po blatnjavim ili retkim kaldrmisanim
ulicama. Tu i tamo malo ispucalog asfalta punog rupa, kao Ibarska magistrala
za vreme sankcija.
U zgradi stanice, kao i u svim zatvorenim prostorijama, pritiska blagi do
umereni vonj prdeža. Uzeo sam kartu za superluks autobus. Rekoše mi da put
traje petnaest sati. Nadao sam se da su peruanski sati malo približniji pravim
satima od čileanskih. Psihički se pripremih na najmanje dvadeset. Neka mi
sve manje od toga bude prijatno iznenađenje.
Ubrzo se pojavi najgori autobus u istoriji autobusizma. Prva misao kada
ga ugledah bila mi je: „Ako je ovo superluks, kakvi li su tek obični?“
Izudaran, bez farbe i registracije, izgledao je kao da se skotrljao sa vrha
kanjona Morače.
Dok sam ubacivao stvari u prtljažnik, u oči mi pade grupa Australijanaca,
koji su, već po svom običaju, galamili i pravili buku. Stajao sam sa strane
kada su mi prišli da se upoznamo plavokosi Nemac i dugonogi Kanađanin.
Nemac je radio u Kusku za neku nevladinu organizaciju, gde se upoznao sa
Severoamerom, koji je bio na raspustu. Bio je apsolvent na filozofiji u
jednom od kanadskih skijaških centara. Zajedno su krenuli na ispaljivanje
raketa u dve lažljive Peruanke, koje su umesto toga ispalile njih ne pojavivši
se u zakazano vreme na zakazanom mestu.
Znam osećaj!
Lepo smo se ispričali, a onda se smestili u izlupano korito na četiri točka.
Zarozana i isflekana, ali lepuškasta stjuardesa-kondukterka zabavljala nas
je tombolom koju organizuje autobuska kompanija. Glavna nagrada bila je
besplatna karta za bilo koju destinaciju u Peruu. Kakva kontratombola u kojoj
se učesnici pribojavaju da ne pobede! Ja sam se najviše zabrinuo budući da
ko nema sreće u ljubavi, ima sreće u kocki. Pobediti na ovoj kocki bila bi
upravo onakva sreća kakvu zaslužujem.
Iznenada, iz čista mira, vozač zaustavi autobus, ugasi ga i povuče ručnu.
– Nevreme je ispred nas, tako da put nastavljamo sa izlaskom sunca –
saopštio je mirno, kroz krčeći mikrofon. Zatvorio je vrata svoje kabine i dva
puta ih zaključao. Sa motorom je ugasio i grejanje u autobusu, a napolju je
besnela snežna mećava. Smrzavanje je počelo istog trenutka. Pogledah
golišave Australijance, koji se zgledaše u čudu, svesni da neće preživeti do
ujutru. Nemac i Kanađanin, upoznati iz iskustva sa ćudima hladne klime, na
vreme su se snabdeli kapama i ćebićima. Srećom i ja sam imao u rancu
spasonosnu trenerku, u koju sam se ceo sklupčao.
Jutro je napokon svanulo, a vozač je bio ranoranilac. Upalio je grejanje.
Australijancima se otopilo inje sa ušiju i brada i čim su mogli ponovo da
mrdaju zglobove, digoše se na osvetu. Skočismo između njih i vozača,
moleći ih da ga poštede samo dok ne stignemo u stanicu, pa ćemo im posle i
mi pomoći da ga linčuju.
– Hvala, zaista, ali on je samo naš! – insistirali su Australijanci.
 – Dobro, šta se sada dešava? Zašto ne krećemo? – čudismo se. Mikrofon
ponovo zakrča:
– Autobus se pokvario. Mora se čekati drugi. Pozvaću ga odmah
mobilnim telefonom.
U autobusu tajac. Zgledamo se u neverici, niko ne progovara.
– Pomoćni autobus stiže za petnaest sati – obavesti nas neandertalac za
volanom. U autobusu i dalje muk. Nadamo se da je ovo samo njegov bolesni
smisao za humor. Neka bude fazon, siti ćemo se ismejati, nema veze što je
mnogo glup.
Nije bio fazon.
Mrzovoljno smo pokupili stvari iz prtljažnika i krenuli peške put
obližnjeg sela. Predeli oko sela izgledali su veličanstveno bogato, okićeni
lamama i planinskim biljem, a samo selo bilo je bedno i siromašno. U
prodavnici se prodavalo lišće koke i nešto malo najnekvalitetnije robe na
svetskom tržištu. Hleb je stajao na policama kao spomenik – nepomičan i
tvrd. Pitali smo ima li mesa i sira.
– Ima, kako da nema! Dođite u sledeću subotu na market – povikaše
uglas nasmejani seljani kvarnih zuba.
Posedasmo oko panja, koji je predstavljao stočić, ispred obližnje kafane.
Lovili smo sirotinjske zrake zubatog sunca i srkali čaj od koke. Prodavali su i
lišće koke za žvakanje po bagatelno niskoj ceni. Daj da probam i to! Ukus je
bio odvratan, a još kada mi je Nemac rekao da je otprilike tri kilograma
prožvakanog lišća ekvivalent jednoj liniji praha, prestao sam smesta sa
žvakanjem i prešao samo na čaj.
Mršava deca su se radoznalo šunjala oko nas. Neka od njih su očigledno
prvi put u životu videla belce. Pokušao sam da se poigram sa njima, ali brzo
odustadoh kada me zapahnu miomiris laminog loja kojim su bila namackana
umesto pomadom.
Konverzacija za malim stolom postajala je sve zanimljivija što smo se
više nalivali čajem. Svako je imao poneku priču iz zemlje iz koje dolazi.
Veseli Australijanci su bili na proputovanju oko sveta.
Koliko su vremena odvojili za to?
Tri nedelje.
Koliko!?
Tri nedelje.
Čekajte bre, na koju foru?
Jednostavno, provodili su dane i noći uglavnom po autobusima i
avionima. Prošli su Tajland, Nepal i Indiju, onda su preko Londona skoknuli
do Lime, odatle autobusom do Tacne, da bi najzad zaginuli u ovom Pičkovcu
u Andima, na pola puta do Kuska. Iz Kuska piče avionom za Santijago,
odatle za Japan i nazad kući. Izgledali su kao da su upravo izvađeni iz veš-
mašine, ali im je duh bio na zavidnom nivou, što je i priličilo njihovim
godinama – dvadeset.
Dugonogi nosati Kanađanin je živeo u devetočlanoj porodici. Otac, majka
i ostali, gore na severu u kanadskim planinama.
Delatnost za preživljavanje: porodična seča šume, lov i ribolov.
Ljubavni život: skinuo mrak pre dve godine kada je imao dvadeset jednu.
Način obrazovanja: država finansira njegovo školovanje iz programa
pomoći nerazvijenim područjima.
Novac za finansiranje ovog puta: ilegalna seča šume i trgovina kožama
životinja.
Nemac je bio iz dobre familije i prilično obrazovan. Lepog izgleda i
uglađenog ponašanja, ostavljao je najbolji utisak iz cele ekipe, što je
uglavnom bilo moje iskustvo sa Nemcima.
Druga etničko-verska grupa koja je konkurisala za prvo mesto po
obrazovanju, manirima, inteligenciji, smislu za humor i šarmu bili su Jevreji.
Većina ih je govorila po nekoliko jezika, a jedan mi je jednom rekao da nema
boljeg obrazovanja od putovanja. Kaže:
– Nemoj mnogo da mi pričaš o čoveku. Samo mi reci gde je putovao.
Koje otkrovenje za mene, tulipa, koji sam doskora mislio da se na put
kreće ili iz nevolje ili iz komercijalnih razloga tipa šane, sovera i vale. Ko bi
se nadao da ljudi putuju u potrazi za znanjem, iskustvima i novim
poznanstvima?
Redosled pripovedača je išao oko malog stola-panja, pa red stiže i na
mene – pravog panja. Morao sam da lažem i filujem priču o svom odrastanju,
da ih ne poplašim. Nisu morali baš da znaju za visoke škole koje sam
pozavršavao po beogradskim i evropskim ulicama. Ionako im ništa ne bi
značili nazivi mog školskog pribora: šaber, recka, vagica, lomilica, pajser,
kalauz…
Bili smo različiti svetovi, što i nije bilo tako loše. Od svakoga se tu moglo
ponešto naučiti, osim, naravno, od mene.
Uz priču je vreme brže prolazilo, a interesantno je bilo da smo se svi
slagali u jednome, što baš i nije bilo tako ohrabrujuće: u vazduhu smo osećali
sranje većih razmera. Isti osećaj imali su i Australijanci i Kanađani, a i ja, što
i nije tako neobično jer sam ja magnet za sranje, a iskreno govoreći, sranje je
moj ustaljeni ambijent u kome sam kao riba u vodi. Kada prođe nekoliko
dana bez sranja, prosto se osećam nelagodno, nešto mi kao nedostaje.
Uzdržani Nemac nije se izjašnjavao, ali kako i očekivati od pozitivnog tipa da
sluti neko zlo?
Ne sećam se tačno o čemu smo pričali u tom trenutku kada je Kanađanin,
češkajući svoju crvenu surlu, zamišljeno rekao:
– Na konto vaše priče, dodao bih još nešto.
Napravio je kratku filozofsku pauzu da bude siguran da ima našu pažnju,
pa nastavio:
– Amerikanci su sredinom šezdesetih godina pravili oglede na temu
globalne svesti. Da li mi ljudi svojim pojedinačnim svestima stvaramo jednu
veliku, zajedničku, globalnu svest planete? Ogledi su vršeni na jednoj vrsti
majmuna razdvojenoj u dve grupe na pacifičkim ostrvima, udaljenim jedno
od drugog preko trista milja. Obe grupe dobijale su sledovanja hrane koja su
se sastojala od četiri različite vrste voća. Posle dva-tri meseca jednoj grupi je
uskraćena jedna vrsta voća i onda se dogodilo čudo. Posle nekoliko dana
druga grupa majmuna počela je da pravi zalihe tog istog voća.
Ako su majmuni telepatski povezani, logično je da i mi ljudi imamo
sposobnost telepatske komunikacije, samo smo tu sposobnost zaboravili, ili
smo je potisli duboko u sebe. Verovatno je sa razvojem govora i kasnije
pisma ova sposobnost izgubila praktičnu primenu i s vremenom zakržljala.
Ako bismo svesno radili na razvijanju te sposobnosti, posle nekoliko
generacija izgubila bi se potreba za telefonima, pa bi se čak smanjila i potreba
za kompjuterima. Problem je što takav sistem nije naplativ, pa niko neće da
finansira dalja istraživanja u tom smeru.
– Ljudi, stiže autobus – povika u neko vreme Australijanac, pljucnuvši u
stranu pljuvačku zelenu od lišća koke. Iza krivine je izbilo vozilo koje je pre
nekih sedamdeset godina bilo autobus. Svaki točak vukao je na svoju stranu,
farovi su bili žicom privezane baterijske lampe, a sedišta – drvene klupe bez
tapacirunga. Prtljažnik nije postojao, a vrata su bila sklepana od dasaka, kao
na poljskom ve-ceu. Pola volana je falilo, a vozač je bazdeo na alkohol sa
kilometra. U prostoru između volana i poda stajala je savremena radio-
stanica, sigurno skuplja od celog autobusa.
Nismo imali izbora, te uđosmo u ponuđeno prevozno sredstvo.
Buka motora bila je nesnosna, ali ne za nepokolebljivu kondukterku, koja
je nasmejana nastavila sa čitanjem brojeva juče prekinute tombole. Prvu
nagradu osvojio je jedva preživeli Australijanac. Kada je ustao, nisam bio
siguran ide li da pokupi nagradu ili da udavi domaćicu.
U tom momentu autobus se ponovo zaustavi.
Unutra uđoše dve rumene Peruanke sa neizbežnim šeširima i najlon
džakom sumnjive sadržine. Naši peruanski saputnici se uskomešaše i počeše
da preturaju po džepovima. Ubrzo povadiše solese, peruanske pare, i počeše
njima da mašu. Jedna od novopridošlih žena zavuče makaze za orezivanje
voća u najlon džak, štricnu i izvadi komad polupečenog mesa. Autobus je
krenuo. Nastavi se komadanje nečega što je mogla biti ovca, koza ili lama,
mada je veličina rebara navodila na pomisao da bi se moglo raditi o kljusetu
ili možda zmaju. Maših se i ja za džep. Ma daj da probam! Kud svi Peruanci
tud i ludi Mujo. Za divno čudo, obrok je bio odličnog ukusa, a izmet koji je
proizveo i koji sam izbacio na prvoj usputnoj stanici nekog blatnjavog sela
bio je vrlo nesvakidašnjeg, razarajuće očajnog mirisa.
A koje je to iskustvo bilo!
Najpre je trebalo pregaziti glib od autobusa do zahoda. Tu se ukazala
prepreka u vidu neprohodne gomile govana. Zaobišao sam je gazeći kroz
potok urina i našao se u jednom od užasnijih odeljenja pakla. Nepodnošljiv
smrad i zujanje rojeva muva svih vrsta i veličina ispunjavali su vazduh. Na
putu do šolje, kodirane skorelom braon supstancom, prostirala se velika bara
proliva, koju je trebalo preskočiti. Rukama sam se pridržavao za zidove od
iverice probajući da nađem mesto na njima koje nije pokriveno porukama
ispisanim braon prstima. Popeo sam se na šolju i skinuo gaće. Krova nije
bilo. Kiša je sipila po mojoj glavi i slivala se niz uplašeno lice. Na pola
kipovanja bočni zid popusti pod pritiskom ruku iz susedne ćelije. Ugledah
preplašenu facu Kanađanina, koji nije imao ni šolju da čučne. Upirao je
rukama u bočne zidove dok trula konstrukcija nije popustila pod pritiskom.
Zidovi se razleteše u stranu a on propade unutra kroz trule daske. Čučao sam
na šolji moleći se da je sve ovo samo san. Zidovi popadaše i oko mene i
ostade samo šolja, ja na njoj sa fekalijom koja je visila, kotlić i ručka sa
lancem.
Precvikah visuljak napola i navukoh gaće bez brisanja. Morao sam što pre
napustiti sratište. Crvenih očiju i sa večnim ožiljkom na duši, nađoh utočište
na zadnjem sedištu autobusa.
Trebalo je skoro sat vremena da odglave, izvuku i očiste psihički
razorenog Kanađanina.
Put je dalje nastavljen uz jezero Titikaka, koje graniči Peru i Boliviju.
 Jezero bi bilo kao sa razglednice da kompozicija nije bila malo
ispreturana. Na većini razglednica iznad plave vode jezera uzdižu se snegom
pokriveni planinski vrhovi, sa belim oblacima iznad njih. E u slučaju ovog
jezera, na najvišoj nadmorskoj visini na planeti, oblaci su se beleli ispod
jezera i vijugavog puta kojim je klimao naš autobus.
Napokon se na vidiku ukazao i Kusko.
Nestrpljivo smo napustili vozilo i našli jeftin hostel u centru grada, za
celu družinu. Spustih stvari i zaleteh se pravo u klonju da najzad završim
započeto. Na jedvite jade, britvom odvojih gaće od mesa i pustih kamenka na
slobodu.
Porođaj je prošao bez većih komplikacija i ozbiljnijeg krvarenja.
 Maču Pikču (materinu), a tamo: čudovište iz međunožja

Ubrzo mi je postalo jasno zašto Kusko važi za jedan od najlepših gradova

u Južnoj Americi. Prostrani čisti trg u centru grada bio je okružen
najrazličitijim restoranima i prodavnicama. Najbrojniji od stranih posetilaca
Kuska bili su Englezi i Holanđani, a najbolji derivat od kokinog lišća mogao
se dobiti za smešno male pare, što je objašnjavalo zašto ceo grad ide
iskrivljenih vilica sa cigarama u rukama. Žedan, ovde na samom izvoru bio
sam žestoko voveden vo iskušenije, ali povikah u sebi: „Idi od mene,
sotono!“ i ostadoh nepokolebljiv u odluci da se ne drogiram i ne pijem.
Nisam se bio zarekao da neću nikada više, ali znao sam da neću još.
Pobeda nad samim sobom trenutno me opijala lepše od bilo koje droge.
Ali želja je ipak podbadala i golicala nozdrve.
Utehu sam potražio u hrani. Odlični restorani imali su izvrsnu ponudu, a
stari alavac najradije se davio laminim mesom, kao i gvineja prasetom, koje
kod nas zovu zamorče. U ovom kraju sveta smatra se velikom poslasticom i
dolazi celo na tanjiru jer jedva da ima pola kile. Obroke sam zaslađivao
odličnim voćem muslima, koje su najviše služili u izraelskim restoranima.
Namenski sam skupljao snagu i energiju za četvorodnevno pešačenje do
ruina legendarnog Maču Pikčua.
Na marš se nije moglo odmah. Trebalo je provesti nekoliko dana u Kusku
da se pluća i mozak priviknu na razređen vazduh. U protivnom, visinska
bolest, koja nije nimalo bezazlena, bila je izvesna.
U obližnjem internet kafeu sam video mejl od prijatelja Ljana, iz Haga.
Američka NASA i britanska obaveštajna služba poslale su otvoreno pismo
dvema državama, u kome upozoravaju na ozbiljnu pretnju po svetsku
sigurnost. Naime, čovekovim aktivnostima izazvane promene u klimi dovešće
do drastičnih promena mnogo ranije no što se do sada mislilo. Već negde
između 2008. i 2012. ove nagle promene usloviće da će samo trima rekama u
svetu teći nezagađena voda: Amazonom, Nilom i Dunavom. Ovo bi moglo da
izazove velike nemire i ratove oko ove tri reke.
Prva pomisao posle čitanja ovog pisma odnosila se na to što je stiglo
samo tri dana nakon razgovora oko panja, koji se dobrim delom odnosio na
ovu temu, a onda prešao na telepatiju. Neverovatna koincidencija!
Druga pomisao bila je da će biti interesantno kada Srbija bude jedna od
malog broja zemalja koje raspolažu najvrednijim prirodnim bogatstvom –
pijaćom vodom. Krajnje je vreme da Srbija počne da zapošljava jeftinu radnu
snagu iz Švedske i Danske. Ja ću da ih intervjuišem za posao!
– Dobar dan, ja Inge iz Švedska, tražila posao.
– Naravno, zlato, ’odi samo da ti prvo pokažem gde mi se obesio deda –
tu u zamračenoj sobici, možda ti možeš da mi pomogneš da ublažim bol.
Svanulo je i jutro polaska.
Rančeve na grbe i pravac polazno odredište za čuveni Inka trail ili što bi
naši stari rekli, džada starih Inka. Prosek lepote grupe se naglo podigao
dolaskom tri zanosne crnokose Argentinke. Nemac i Kanađanin iznenada
odlučiše da neće ići u ovoj turi, pa je ukupan broj članova ekspedicije turista
brojao devet: tri Australijanca, tri Argentinke, Brazilac, kovrdžava
Holanđanka i posrnuli Srbin. Kao ispomoć od turističke agencije dobismo
mladu Peruanku kao vođu puta i šest skraćenih pomagača, koji su nam
odmah stavili na znanje da je ovo ozbiljan put i da nema zezanja.
Kakvo zezanje, kome bi još to palo na pamet?
Pomagači su se organizovano potrudili da u mini-autobusu, kojim smo se
vozili do polazne tačke, koncentracija vazduha ispuštena iz njihovih utroba
bude konstantna. Kada je kombi stao i otvorio vrata, od udara svežeg
vazduha, onako nenaviknutom, zamuti mi se u glavi uz blagu mučninu.
Rančeve, u kojima smo nosili pribor za ličnu higijenu i slatkiše,
prebacismo na leđa i krenusmo put planine. Pomagači, od kojih je
najrobusniji imao šezdeset kila i 146 santimetara, natovariše na leđa sve
ostalo, uključujući šatore i hranu. Svaki je nosio najmanje pola svoje težine.
Krenuli su ispred nas, polutrčećim korakom, opremljeni najvećim nožnim
listovima u istoriji ljudske anatomije.
Prvi dan bio je najlakši.
Pešačili smo svega nekih pet do šest sati. Visoki, neobični planinski
vrhovi pružali su se svuda oko nas, svaki kamičak odisao je mistikom i
energijom. Od razređenosti vazduha i uzbuđenja javljale su mi se prikaze
starih Inka kako prolaze pored nas, takođe natovarene rančevima, niske
rastom i nasmejane.
Živa konverzacija koja je obeležavala početak puta lagano je jenjavala i
najzad potpuno uminula. Sve što nas je zanimalo bila je priroda koja nas je
okruživala. Beli vrhovi planina niz koje su se spuštali divlji potoci pričali su
zajedno sa vodičem najneverovatnije priče iz davnih vremena.
Kada smo stigli u kamp, pomagači su već podigli šatore i naložili
logorsku vatru, oko koje posedasmo nakon što smo se plaknuli na potoku.
Plamen je svojim vrelim zubima krckao granje i emitovao uokolo pantomimu
senki. Argentinke su se smejale mojoj pojavi, govoreći kako imaju druga koji
mi je potpuno identičan. Ne samo po izgledu, govorile su, nego i po
pokretima. Nije bilo prvi put da čujem ovako nešto. Izgleda da je po celoj
Južnoj Americi kružio veliki broj replika ljudi iz Evrope. Ala ću da se
oduševim kad jednom naletim na sebe negde na ulici. Kao što sam ja
isprepadao onog Čileanca na jednoj od usputnih benzinskih pumpi, kada sam
pomislio da sam ugledao Voju de Gnoja. Sličnost je bila neverovatna, osim
što je Čileanac bio dosta niži rastom.
Voja de Gnoj – nesvakidašnji lik sa novobeogradskog asfalta. Neobičnim
opaskama i pridevima koje upotrebljava u svakodnevnom govoru pravio je
pometnju kod novopridošlica u kraj. Takođe poznat po izdašnim količinama
znoja koji je konstantno izvirao iz svih pora njegovog masnog tela. Svetski
rekorder u konzumiranju nutele, čije je viškove njegovo telo prerađivalo u
gnoj i izlagalo u vidu sočnih akni na ćosavim grudima, po kojima je i dobio
nadimak. Veliki „grobar“ i još veći drug, Gnoj je jedan od onih koji svaki
minut proveden sa njim pretvara u najlepše sećanje. Sa oduševljenjem sam
pritrčao njegovom usplahirenom licu na benzinskoj pumpi, licu koje je u
stvari pripadalo zbunjenom Čileancu, kome nisam umeo čestito ni da se
izvinim. Pade mi na pamet da mu u znak izvinjenja kupim nutelu, ali tamo
nisu za nju nikad ni čuli, pa je plan propao. Osećam da bi je i Gnojev dvojnik
jeo sa istim oduševljenjem. Možda mi se Gnoj prikazao iz želje za voljenim
likom, a možda i zato što mozak, valjda, neumorno traži nešto poznato u
moru nepoznatog.
Kroz priču sam saznao da se mnogima dešavaju ovakve situacije u tuđini.
Došlo je i željno očekivano vreme večere. Jedan od pomagača dao nam je
znak mašući rukama da je obrok postavljen. Navalio sam na klopu kao
Tarzan. Smirih se malo tek na pola večere i primetih da me Argentinke
zgranuto gledaju, valjda nenaviknute na ovakvu halapljivost. Počeh da se
pravdam kako mi je loša navika ostala iz vojske, gde se moralo brzo jesti u
strahu da te ne prekinu uzbunom u pola obroka.
Kad upadneš u govna pa probaš da se vadiš, obično se zaglibiš još dublje,
ali nekad se mora…
 Posle večere krete animirana priča oko logorske vatre, koju ubrzo prekide
Peruanka:
– Sutradan je najteži dan našeg puta, pa treba da se odmorite. Pešačićemo
oko deset sati. Treba da pređemo oko sedam kilometara i sve vreme ćemo ići
uzbrdo.
– Ima li neko ko bi želeo da plati da mu pomagači nose lični ranac? –
upita Peruanka ujutru pred polazak. Cena je bila simbolična i ja se odmah
prijavih, na negodovanje ostatka grupe. Smatrali su da nije sportski da ne
nosim svoj ranac sâm, a ja sam smatrao da su oni stipse. „Samo vi, mrene,
teglite“, pomislih vadeći vokmen, pa ranac predadoh mladom pomagaču.
Ovaj ga strpa u veliku vreću, koju nabaci na leđa.
Taj dan mogao bi se uporediti sa najgorim danom na vojnoj obuci brdsko-
pešadijske brigade iz Raške. Deset sati uz konstantno strmu uzbrdicu, kroz
najneprohodniji i najklizaviji teren koji postoji. Sustizali smo ljude iz drugih
grupa, koji su sedeli plačući sa strane strme staze. Susretali smo druge koji su
odustali i vraćali se nazad. Dok su vesele Argentinke na smenu povraćale,
Brazilac je sekao štap za pešačenje. Žilavi Australijanci su sve trpeli stoički,
što me nije iznenadilo, kao i sporohodna Holanđanka, što me jeste iznenadilo.
Ja sam iskustvo poredio sa najgorim halucinantnim, paranoičnim danima
zavisnosti od droge i zaključio da ovo i nije tako strašno. Slušao sam
miksovanu muziku sa vokmena i puštao da me nose lagane misli. Slike
predela koji su se pred nama ukazivali najbolje su izrazili Englezi rečju
magnificent.
Popeli smo se na 4200 metara nadmorske visine. Peruanka je objasnila da
je to najviša tačka našeg puta i da smo blizu spasonosnog kampa.
Prvi sam stigao na odredište. Vredni pomagači su već kuvali klopu.
Uspeo sam da ih nekako, rukama i nogama, pitam da mi otkriju kako je
moguće kretati se tolikom brzinom pod takvim teretom. Sa čuđenjem mi
objasniše da moraju da idu brže da bi stigli da spreme večeru. Logično! Kako
mi to nije palo na pamet? Ja sam primetio da je mnogo lakše uhvatiti ritam i
kretati se konstantnom brzinom. Ako zastaneš na samo pet minuta, u
uslovima hladnoće i razređenog vazduha mišići se brzo ohlade i posle je
mnogo teže ponovo ih pokrenuti. Najveću krizu osetio sam negde na pola
puta. Zevao sam kao riba na suvom. Kada sam to jednom prebrodio, bilo je
mnogo lakše.
Ubrzo za mnom stigoše Australijanci i Holanđanka, a za njima i
avetinjski blede Argentinke. Nervozno su pobacale rančeve, posedale oko
vatre i počele da jecaju, mrzovoljno me gledajući. Valjda je trebalo da im
kavaljerski pomognem sa rančevima, ali zašto sam onda platio da moj nosi
neko drugi? Nisam imao nameru da se oko toga uzbuđujem.
Negde pred kraj večere stiže i Brazilac sa zavijenim kolenom. Nikome
nije bilo do priče, osim meni i Australijancu iranskog porekla.
– Imam drugara u Sidneju koji je poreklom iz Srbije – počeo je Ozi priču.
– Odličan i zabavan tip. Otac mu ima mnogo para i za dvadeset prvi rođendan
kupio mu je najnoviji mercedes. Međutim, baja počne da prodaje drogu i, što
je najzanimljivije, postane glavni diler u Sidneju. Svi mi što smo ga znali
čudili smo se, jer ako neko nije morao da radi tako nešto, bio je to on.
Jednom prilikom pitao sam ga za razlog, a on mi mirno odgovori da se, baš
kao svaki Srbin, ne bi nikada osećao uspešnim ako bogatstvo ne bi stekao na
ilegalan način. Je li to tačno za Srbe? – pogleda me Ozi upitno. Nisam nikada
razmišljao o tome na takav način, ali smesta ukapirah da je istina. Jebiga,
svaka budala može da zaradi na krvavi rad i grbaču. Treba biti maher pa
prejebati sistem!
– Ma šta ti pada na pamet? – odgovorih uvređeno i pustih ga da se
narednih petnaest minuta izvinjava kako nije ništa loše mislio, nego je to
jedini Srbin koga je on znao, pa kad mu je ovaj to tako rekao… bla… bla…
bla… nije bilo vreme političke korektnosti, inače bih mu tražio neke novce za
obeštećenje, za povredu ugleda i časti. Valjalo je odmah krenuti u
prevarantsku misiju.
Treći dan bio je poguban za Brazilca i Holanđanku. Za Brazilca zbog
slabih kolena a za Holanđanku jer valjda ne voli da ide nizbrdo, ili zbog njene
Nizozemske, nemam pojma.
Za mene lično jedanaest sati pešačenja nizbrdo nije bila u tolikoj meri
fizička tortura koliko moždana. Put se sa svakim korakom sve više pretvarao
u patnju. Mokri, umorni i gladni, počeli smo da zaboravljamo kuda smo se to
i zbog čega uputili. Roba koju smo poneli sa sobom bila je konstantno vlažna
zbog nesnosne zapare u vazduhu. Plikovi i žuljevi na nogama kao da su
ulazili u poodmakli stadijum truljenja. Hrana koju smo unosili bila je
dovoljna za svega nekoliko sati hoda, a onda bi počele da se troše naslagane
zalihe sala. Zalihe u koje sam godinama investirao ogromne količine šećera,
čvaraka, ćevapa, bureka i kriški hleba sa mašću i alevom paprikom.
Poslednje večeri na putu imali smo malu feštu, koju su organizovali
pomagači svojski se potrudivši. Jedan od njih gurao se između nas sa
šeširićem u koji je skupljao napojnicu. Nezadovoljni sumom, pomagači su u
znak protesta ljutito pokupili slatkiše koje su taman izneli pred nas. Šta je, tu
je, pravac na spavanje jer se ujutru moralo poraniti. Uzbuđeno smo očekivali
sutrašnji izlazak sunca koji je trebalo sačekati kod čuvene Sunčane kapije –
spiritualni doživljaj o kome su svi pričali sa oduševljenjem.
Gomile ljudi koje su sačinjavale brojne grupe poput naše, a koje su se tih
dana našle na putu, jurišale su ka Sunčevoj kapiji.
Nažalost, vreme je odbilo saradnju. Ceo pejzaž osvanuo je prekriven
gustom maglom. Stotinak duša sedelo je razočarano na kapiji u iščekivanju
podizanja maglene zavese. Svi su bili nervozni i neraspoloženi, baš kao da su
čekali zakasnelo otvaranje pozorišne predstave. Htedoh da predložim da svi
zajednički duvamo, kao onomad kada je stadion prekrila magla pred
utakmicu Zvezda–Milano, ali setih se kako smo ga tada vajno izduvali, pa
odbacih predlog kao glup. Malo-pomalo, svi se raziđoše osim nas sedmoro,
koji smo cvokotali i tresli se, uporno sedeći u nadi da će se magla ipak razići.
Odnekud se pojavi zakasneli momčić, koji je na engleskom sa francuskim
akcentom predložio da se svi uhvatimo za ruke, zažmurimo i koncentrišemo
se na želju da se magla podigne.
Nismo imali šta da izgubimo. Stali smo ukrug držeći se za ruke. Smirio
sam disanje i ispravio telo. Jurio sam misli po glavi kao rasuto stado ovaca,
pokušavajući da se fokusiram, kada neko povika:
– Ljudi, otvorite oči!
Slika koja se pred nama otvorila oduze nam dah. Bila je to slika iz neke
druge dimenzije, sa neke druge planete. Ruševine legendarnog Maču Pikčua,
obasjanog snopom sunčevih zraka kroz razmaknutu izmaglicu. Talas magične
energije koji nas zapljusnu iz mističnog grada smesta odnese sve tragove
hladnoće, umora i gladi i stajasmo tu opčinjeni, poluotvorenih usta, lagani
kao u bestežinskom stanju. Govorim slobodno u ime ostalih jer nije bilo
nikakve sumnje da se i oni osećaju potpuno isto kao ja. Znao sam to jer svi
smo bili jedno, jedno sa planinom koja u nedrima čuva ovaj mistični grad,
jedno sa suncem i maglom i stenama…
Osetio sam ljubav, ili tačnije, postao sam ljubav.
Ko zna koliko bismo dugo tu stajali da magla nije ponovo zaklonila
drevni grad. Sjurismo se nizbrdo u njegov zagrljaj.
Niko ne zna zašto su Inke napustile ovo mesto sa koga se pruža
najčarobniji pogled na planeti. Mora da su imali mnogo dobar razlog. Čak i
na ovim ruinama rado bih proveo ostatak života, budeći se da svakoga jutra
uživam u pogledu koji se odavde proteže u beskonačnost.
 Pre hiljadu godina Inke su sekle kamen tehnikom koja se u Evropi
pojavila u 18. veku. U milimetar tačno su izmerili 13. paralelu južne
hemisfere, koja prolazi kroz grad, i obeležili je kamenom.
Dve milje vazdušnom linijom od Sunčevog dvorca u centru Maču Pikčua
napravili su Sunčanu kapiju. Dva puta godišnje, 22. decembra i 21. juna,
sunčevi zraci u određeno doba dana prolaze kroz Sunčevu kapiju, udaraju na
prozor Sunčevog dvorca, tu se prelamaju i prave ciklične duge po stolu koji
se nalazi u centru.
Napravili su prostoriju za meditiranje od granita, čije se najbliže nalazište
nalazi u Africi.
Svi su skeleti koji su iskopani u Maču Pikčuu ženski.
Postoji više teorija o tome šta se desilo sa Inkama, od kojih se najčešće
čuju dve. Jedna je logična i verovatnija. Našli su ih Španci i razjebali ih.
Druga teorija je fantastična i neverovatna. Inke nikada nisu nestale.
Pripadnici ovog naroda su toliko spiritualno uznapredovali da su kolektivno
prešli u drugu dimenziju postojanja, u kojoj nastavljaju večiti život. Materija
je u toj dimenziji pretvorena u čistu energiju i nedokučiva čulima nas običnih
smrtnika. Nakon što sam video Maču Pikču, ovo je definitivno teorija u koju
ja verujem. To ne isključuje da su Španci govna.
Fizički iscrpljen i emocionalno isceđen, sedeo sam na kamenu i
posmatrao oduševljena lica turista, predvođenih Amerikancima i Japancima,
kako nemilosrdno škljocaju foto-aparatima. Pokušavali su uzalud da zarobe
nešto što se u dvodimenzionalnu sliku nije dalo zarobiti. Video sam stotine
fotografija sa ovog mesta, za koje sada znam da ne znače ama baš ništa. Nije
ovo foto-model, pa da na slici izgleda lepše nego u prirodi.
Gledao sam zamišljeno prema planinskom vencu skrivenom oblacima. U
vreme kada su Inke meditirale, čitale zvezde i prinosile ljudske žrtve svojim
krvoločnim bogovima, Srbi su preuzeli kulturnu štafetu Vizantije i bili daleko
napredniji od engleskih, francuskih i nemačkih varvara. Posle samo hiljadu
godina ti isti varvari nabili su nam u dupe onu čuvenu zlatnu viljušku kojom
smo mi jeli dok su oni to činili prstima, a Inka nigde ni od korova. Šta se sve
izdešava za hiljadu godina, koje su nekome tamo gore samo treptaj oka.
Jedva stojeći na klecavim kolenima, nađoh nekako izlaz iz grada i kretoh
prema varošici Agva Kalijente, poznatoj po lekovitim termičkim izvorima.
Znao sam da ću imati jednu od onih noći kada se od premora ne može
spavati. Odvukoh se do prvog termičkog bazena prepunog umornih turista
koji su vidali rane zadobijene na krševitom putu. Nađoh mirni kutak u bazenu
i opustih telo. Taman kada su se umorne vene počele opušteno širiti, primetih
metež u vodi. Užasnuti ljudi gledali su u mom pravcu i ubrzano napuštali
topli bazen. Osvrtoh se oko sebe i umalo ne osedeh od straha. Gledao sam
direktno u neman razjapljenih čeljusti!
Matora debela Peruanka sedela je malo iznad mene u kupaćim gaćama
koje mora da su iskopane iz ruina Maču Pikčua jer nisu imale ni lastiš ni
oblik. Sa svih strana tih gaćetina kipela je ogromna vagina, utapajući se u
bazen, a zatim opet izranjala na površinu, protežući se da me proguta.
Čudovište iz međunožja! Ustuknuh užasnut prizorom koji će me mnogo
godina kasnije i dalje proganjati u snovima i na javi, i kad god bih razmišljao
o tome kakva mi kazna sleduje za sva seksualna iskustva u koja sam se
upuštao sa isto tako spičenim ribama.
Pokupih stvari u panici i utrčah u prvu drvenu svlačionicu na kojoj su
ruke veštih voajera izbušile špijunske rupe. Naslonih oko na najbližu rupu i
ugledah lik prelepe gospođe kosih očiju. Brzo spustih oko na rupu niže. E to
je već bolje, mnogo lepša varijanta ženskog polnog organa od one koja me
istera iz vode. Savršeno održavana, uredno podšišana i očešljana veverica
sredovečne Japanke odvede me u slatki san.
U njemu lepa Azijatkinja prilazi i počinje da me mazi po mokrom licu.
Jednom rukom vadi sisić iz kostima i gura mi ga u usta, a onda polako seda
na mene, držeći mi glavu čvrsto na svojim grudima.
Zažmurih i otkačih Desanku.
Kako je samo bili uska i kako smo se lepo voleli.
Tu noć sam preležao u polukomi.
 Lima i brza paljba iz centra

Rani jutarnji voz vratio nas je u Kusko za nepunih sat vremena. Mučila
me je jedna, možda glupa misao. Da li je trebalo da drugog, najtežeg dana
pešačenja sam nosim svoj ranac? Da li bi mi još veći fizički napor potpuno
prečistio i otvorio dušu, pojačao intenzitet osećanja do te mere da bih bio u
stanju da dodirnem nebo?
Probaću sledeći put…
Pojavio se novi problem najslađe vrste: gde ću sada?
Bolje se razmišlja uz osvežavajuće piće. Svratih u lokalni bar i sedoh za
šank, kome uskoro zatim priđe i lepa meleskinja. Okrenula je glavu prema
meni i rukom pomerila kovrdže sa očiju da nam se lakše sretnu pogledi.
Slabiji pogled lepšeg pola ubrzo ustuknu u stranu. Oko vrata je nosila perle sa
malim priveskom, brazilskom zastavom.
Ispratih ritmički ples kukova dok je odlazila od šanka i platih račun. Ništa
od nje.
Na klupi u centru grada naleteh na iskolačenog Nemca i još buljavijeg
Kanađanina. Oči su im bile kao da sam ih zatekao usred velike nužde sa
zabrinjavajuće tvrdom stolicom. Dobro sam poznavao taj pogled početnika
šmrkača kokaina.
– Šmrc… gde si pošao, Srbine, šmrc? – upita Nemac.
– Tražim kartu Južne Amerike ne bi’ li našao prečicu za Brazil.
– To je lako, šmrc. Nađi odavde vezu do Ikitosa. To je grad u srcu
amazonske džungle, u severnom Peruu. Šmrc, odatle ćeš se brodom spustiti
do Manaosa… čuo sam odlične priče o tom mestu. Dalje ćeš se snaći sam –
prekrati plavokosi priču, nervozno preturajući po džepovima u potrazi za
cigaretom.
– Ej, vidi, hteo bih nešto da ti objasnim… – povika za mnom drvoseča-
filozof iz Kanade, nekontrolisano mrdajući bradom levo-desno.
– Izvini, žurim! – povikah preko ramena ubrzavajući korak, svestan da se,
ako ostanem, izlažem riziku slušanja beskrajne priče o tajnama psihologije
svemira.
 Kupio sam jutarnju avionsku kartu za Ikitos, preko Lime.
Oproštajno veče cela grupa je proslavila u lokalnom restoranu. Ja sam se
kao mačor motao oko crnooke Argentinke ne bih li zabeležio brze bodove na
gostovanju u Kusku. Iz keca u kec, mada bih s njom i na penale.
Kao i obično, kući odo’ ponosno kâ đetić: suvog džonsona, al’ svijetla
obraza.
Sleteo sam u Limu, gde se ispostavilo da treba nekako da ubijem osam
sati do sledećeg leta. Pohranih stvari na sigurno i zaleteh se taksijem do
grada.
Predgrađe Lime sa strane aerodroma izgledalo je kao mega-Marinkova
Bara. Pred ulazak u centar grada posvedočih nemilom događaju. Nestašna
deca su ubodom u vrat, iglicom umočenom u tajanstvenu tečnost, prizemljila
turistu namernika. Za nekoliko sekundi ostao je da leži samo u gaćama.
Prolaznici su mirno posmatrali ceo događaj, a klinci jedva da su ubrzali hod
napuštajući mesto zločina. Zbunjeno pogledah taksistu, koji samo odmahnu
rukom.
– Pirane – reče pomirljivo i nastavi da vozi.
– Pirane, kažeš? Znaš šta, dosta sam razgledao grad, vrati ti mene na
aerodrom.
– Evo, kad smo već tu, da makar vidiš centar grada – insistirao je ljubazni
taksista.
Okrenuo je auto na ružnjikavom trgu sa žutom zgradom u centru, koja je
podsećala na glavno zdanje Beogradske železničke stanice.
– Baš predivan trg, al’ ajmo nazad na aerodrom, ljubi te brat!
Želeo sam što pre da nestanem iz Lime, gde policajci stoje u drvenim
kućicama podignutim nasred raskrsnica, držeći dugačke drvene štapove u
rukama, koje verovatno lome o glave nevaljalih Peruanaca.
Poleteli smo uspešno, iz drugog puta. Prvi pokušaj je propao zbog odliva
goriva iz krila, koji je pilot primetio posle dvadesetak minuta leta. U pauzi
između dva pokušaja, avio-kompanija nam je podelila sendviče i žuti napitak
pod nazivom inka-kola. Video sam taj napitak i u Kusku, ali nisam imao
hrabrosti da ga probam zbog boje identične boji urina i jeftino dizajnirane
nalepnice. Žeđ je ovde učinila svoje, pa progutah dva gutljaja te kiseline koja
pali jednjak, grlo i želudac. Najgori klaker koji je ljudska ruka ikada
smućkala. Užas!
Ispadoh još i kavaljer jer sam gotovo punu bocu poklonio krezubom
dečaku koji se igrao kraj mene. Njegova majka mi se bogzna kako
zahvaljivala, nudeći mi tamne kolače iz kese, koji su podsećali na hladne
ćevape iz dupeta. Učtivo se zahvalih i odbih.
Udar toplote pri otvaranju avionskih vrata na aerodromu u Ikitosu ravan
je udaru kasetne bombe. Graške znoja su mi se momentalno pojavile na čelu i
ostale prisutne tokom celog boravka.
Izgledao sam kao Šakil O’Nil naspram mini-ljudi koji su se besomučno
drali na aerodromu. Zaglušujuća buka motorčića sa prikolicama bila je
nesnosna. Taksisti su cimali za rukave svakoga ko je bio beo. Izabrao sam
njušku koju sam prepoznao iz nekog od stripova koje sam kao klinac čitao.
Ćoškasta glava, čelo od dva prsta i izgrebane ruke, valjda od vučenja po
zemlji jer su bile duže od nogu, krasili su Pedra, koji se nije udaljavao od
mene narednih nekoliko dana. Brzo sam prihvatio lokalnu modu Ikitosa –
znojave košulje ispod miške – jer je vlažnost vazduha bila maksimalna.
Pedro me je odveo u hotel kod rođaka i onda smo zajedno pošli na
večeru. Osećao sam blizinu Amazona, koji još nisam video jer je bio skriven
mrakom. Ubrzo smo, na moje insistiranje, zamenili restoran jer je onaj na
obali bio konclogor, u kome su, umesto SS divizije „Princ Eugen“, pokolj
vršili ne manje krvoločni komarci, koji su, kao i nacoši, umislili da se u mojoj
krvi nalazi nešto što će remetiti njihovu prirodnu superiornost.
Pedro je pripadao onoj vrsti taksista koji su isti svuda na svetu. Imao je na
prodaju sve: od egzotičnih amazonskih reptila, preko žena i dece, do droge.
Otišao je do auta i iz gepeka izvukao omanji džak. Sa stola je uzeo supenu
kašiku, zavukao je u njega i izvukao je punu do vrha najčistijeg kokaina, koji
mi je ponudio po najsmešnije niskoj ceni. Preplašeno se osvrnuh okolo da
slučajno ne naiđe policija, na šta se on od srca nasmejao. Kristalčići u kašici
su mi stvorili momentalnu želju za samo jednom linijom. „Ne!“, čuo sam
jasan glas negde iz daljine, koji sam poslušao.
 Mojsije

Sutradan me je Pedro odvezao do centra, u kome su se nalazile lokalne

turističke agencije. Polu-Indijanci i melezi svih vrsta uvlačili su turiste u
ofucane kancelarije, nudeći raznovrsne tematske ekspedicije. Specijalitet su
bile jednonedeljne ekskurzije kroz džunglu. Izlepljeni plakati sa
najrazličitijim životinjskim vrstama izgledali su primamljivo, za razliku od
likova koji su ih nudili. Svi su se drali sa nabreklim žilama na crvenim
vratovima, osim jednog tipa koji je stajao na uglu ulice, sa nogom
zadignutom na niski zid. Bilo je nešto primamljivo u raspuklim ustima koja
su pokrivala pola njegovog lica i sedoj kosi koja je pokrivala drugu polovinu
glave. Podsećao me je na dobroćudnog starog indijanskog Mojsija.
Primio me je u svoju kancelariju, upalio ventilator, otvorio debelu knjigu
utisaka u koju su se upisivali njegovi turisti. Upitao me je iz koje zemlje
dolazim. Zaustih da kažem da dolazim iz Engleske.
– Iz Srbije – omaklo mi se.
– Srbija – reče mirno, otvori stranicu knjige i okrete je prema meni.
Hrvat iz Pule ispisao je hvalospjev svoje avanture sa matorim. Zamolio
sam za hemijsku olovku i izorao krst sa četiri S oko njega, ispod teksta.
– Dobro, stari Mojsije, šta nudiš?
– Deluješ kao avanturistički duh, ali ne znam da li imaš vremena, novaca
i muda za ono što ja nudim? – Matori namazanko svideo mi se još više.
– Reci šta je, dobri Mojsije, ne drži me u neizvesnosti!
Znatiželjno se primakoh stolu na kome je stari razapeo još stariju mapu.
– Ako ćeš avanturu života, predlažem četvoronedeljnu ekspediciju u srce
džungle, gde živi pleme Indijanaca Makses, ili ljudi-mačke. Pogledaj ove
slike i članak koji je napisao reporter iz Venecije koji ih je sa mnom posetio
prošle godine. Usput ćeš videti prizore neverovatne lepote i najrazličitije
životinjske vrste – nastavljao je matori lisac dok sam očima šarao po članku
koji mi je dao. – Možemo svratiti i do starog šamana, ako si zainteresovan da
probaš ajahuasku, piće za razgovor sa bogovima, mrtvima ili duhovima
džungle.
 Gde me nađe? Nisam sa njima razgovarao od svojih drogiranih
paranoičnih noćnih halucinacija i baš sam ih se uželeo. Možda su ljuti, pa ne
žele da razgovaraju sa mnom. Ili, još luđe: šta ako sam ja u stvari mrtvi duh
džungle, koji se pojavljujem nekome nagudranom? Po toku misli, provalio
sam da me je već krenuo rad.
Mojsije obrisa znoj sa čela prljavom maramom, fiksirajući me u
iščekivanju odgovora koji je unapred znao. Bilo je nešto što me kao magnet
neodoljivo privlačilo tom žilavom starcu koji je ispuštao belolučni dah u
moje lice.
„Kako je moguće da mi se ovo dešava?“, pomislih. „Da neko ovako
razvije preda mnom sve moje dečačke snove, nudeći da ih pretvori u javu.
Ovo nikako ne smem propustiti, ali ne smem pokazati da sam se primio kao
muškatla, da me ne pokida od cene.“
– Kako ti deluje… – začkilji Mojsije u mene i ’ladno suknu cenu koja mi
se motala po glavi kao najviša koju bih pristao da platim. E, jebiga, pred
ovim se ne sme ni razmišljati. Samo nisam ni ja od juče, antička fukaro!
– Deluje mi kao da me vodiš na najluksuzniji Karnevalov kruzer, a ne na
put kroz šumu, eto kako mi deluje. Kako tebi deluje… – i tu ja predložih
svoju uvredljivo nisku cenu koja je označila početak pregovora. Nađosmo se
na trećini sume koju je Mojsije prvobitno tražio.
– Pod jednim uslovom – podiže matorac krivi kažiprst. – Da svakome ko
te upita kažeš da plaćaš prvu cenu koju sam ti dao.
– Nemaš frku, reći ću i više ako treba.
– Ne, ne, samo ako te neko pita, reci prvu cenu. To je sve.
– Nema problema – obećah. „Koga uopšte boli đoka“, pomislih.
Kako smo kročili na ulicu, opkoli me bulumenta likova, vukući me za
rukave i moleći da im kažem cenu za koju sam se pogodio. Srećom, imao
sam spreman odgovor. Kako su samo zavidljivo gledali Mojsija, koji se
zadovoljno smeškao trljajući ruke.
Naredna dva dana proveli smo u pakovanju i pripremanju namirnica i
materijala. Smešnim mopedima-prdavcima, kojima je grad bio preplavljen,
otišli smo do obližnje pijace, prepune ljudi, mirisa, otpadaka, kineskog i
indijskog Armanija, Prade i Versačea. Skoro svi trgovci bili su kosooki i
blago zadimljeni, pa sam imao utisak da se nalazim u srcu Kambodže. Stigli
smo do radnji specijalizovanih za prodaju robe koja se koristi u
ekspedicijama kroz džunglu. Ušli smo na vrata za koja je lijanom bilo vezano
zvonce, koje probudi dremljivog prodavca. Pomerio je sa lica veliki slameni
šešir koji je davno izgubio svaki oblik i razvukao usta u krezavi osmeh kada
poznade starog Mojsija, koji mu predade spisak potrepština.
Slova na spisku izgledala su kao pisana rukom đaka prvaka.
Mojsije mi je objasnio da je to rukopis poglavice plemena Makses. Svaki
put kada bi Mojsije napuštao pleme sa nekim od turista, Indijanci bi se
skupljali i pravili za njega spisak stvari koje treba da im donese iz grada.
Između mačeta, hamaka i posuđa za kuvanje, na spisku su bile mreža za
odbojku i odbojkaška lopta. Kada ih je prodavac izneo na tezgu, Mojsije se
nasmeja mom začuđenom pogledu. Ispostavilo se da je italijanski reporter
koji ih je poslednji posetio nacrtao odbojkaško igralište, napravio mrežu od
lijana, improvizovao loptu i naučio ih pravila. Ljudi-mačke su se toliko
navukli na igru da su insistirali da dobiju pravu mrežu i loptu, bez koje se
sada Mojsije nije smeo pojaviti pred njima.
Posle jedno sat vremena pazarenja imali smo sve što nam je bilo
potrebno, osim jedne stvari: u Ikitosu ne postoje gumene čizme veličine 45 za
mene. Nisu ni znali da toliko stopalo postoji. Prodavac se svojski potrudio.
Rasklonio je gomilu kutija u stranu i otvorio prašnjava vratanca u podu
prodavnice.
– Magacin za specijalne prilike – objasnio je paleći baterijsku lampu. –
Sačekajte me ovde!
Krenuo sam da provirim kroz tajna vratanca, ali me Mojsije zaustavi
energičnim pokretom ruke, vrteći upitno kažiprst na svojoj slepoočnici –
univerzalni znak za: „Jesi li odlepio, jebem te luda!?“ Tako će za mene ostati
večita tajna kakav se drevni grad krije u podrumu ispod prodavnice. Možda
neko od dužnika visi razapet u lancima…
Nasmejani prodavac vratio se posle desetak minuta noseći čizme željenog
broja pokrivene dva prsta debelim slojem prašine.
– Šta misliš da uzmemo džak pirinča? – upita Mojsije kezeći se oko
glave.
– Pirinač? – upitah začuđeno. – Niti znam da ga skuvam, niti ga baš
jedem mnogo. Šta će mi džak pirinča?
– Za one stvari, ako ti baš pripne…
– Za koje stvari, Mojsije? – upitah iskreno začuđen.
– Ma znaš… za muške stvari. Mesec dana je dug period za mladića tvojih
godina.
Znao sam za foru starog Emilija Čarlingtona sa rebrastim radijatorom i
komadom svinjske džigerice, ali da neko kara džak riže, to još nisam čuo.
Mojsije primeti po mojoj zablenutoj faci da mi treba dodatno objašnjenje:
– Vidi, prolazićemo kroz zabačena sela gde dva-tri kila pirinča znače
mnogo. Porodice su mnogobrojne i gladne. Devojkama ćeš ionako biti
interesantan, još ako im ponudimo malo pirinča, imaš direktan prolaz –
objasni prevejanko hladnokrvno. Pomislih kakve li sve sandžame obitavaju
među nogama žena koje žive u džungli i trpaju se za šaku-dve pirinča. Nisam
nikada bio probirljiv, ali imam i ja svojih granica.
– Neka hvala, mislim da ću preživeti četiri nedelje bez seksa – odmahnuh
rukom.
– Dobro – reče Mojsije. – Samo upamti: nema napadanja ako ne platiš.
Ako neku kresneš ’nako, imaš tri opcije: ili ostaješ sa njom u džungli, ili je
vodiš sa sobom ili si hrana za pirane.
– Zapamtio sam odmah – rekoh. Nije bilo teško upamtiti. Sve tri opcije su
značile smrt, samo prve dve laganu, a treća bržu.
Te večeri, poslednje pred polazak, odoh do lokalnog kupleraja da
olakšam svoje kugle.
Valja se pred put, naročito posle onakvih upozorenja.
Ponadao sam se da miris koji sam osetio pri ulasku u lokal potiče od
ustajale ribe. Paralizovani vlasnik, Nemac, sedeo je u pokretnoj stolici i
nadgledao najraspadnutije prostitutke u istoriji najstarijeg zanata, iznad kojih
je letelo jato muva, takođe namamljenih mirisom pokvarene ribe. Da se među
stvorenjima koja sam ugledao ukazala najgora krezuba prikaza iz Huba-Tube,
bila bi ubedljivo najlepša.
Ljubazni Nemac se začudio kad sam mu rekao da sam iz Srbije, rekavši
da sam prvi Srbin za koga je čuo da je posetio Ikitos i definitivno prvi koji je
kročio u njegov lokal.
„Nadam se da sam i poslednji“, pomislih, jer ovakvu kaznu ne zaslužuje
ni zadnji terminator iz Požarevca.
Platih piće i pobegoh u sigurnost hotela.
 Uvod u drugi svet

Stvari sam ostavio u Mojsijevoj trošnoj kući, ispred koje su spremno

čekala dva pomagača, koja su išla sa nama na put. Starijeg su zvali Flako, što
znači „mršavi“ ili „žgoljavi“, a drugi je bio golobradi Izrael, svež na slobodi
nakon tek odsluženog vojnog roka. Mojsije nam razdeli prtljag. On je dužio
ranac sa hranom, Flako ležaljke i posuđe, Izrael ranac i bure od trideset litara
nafte, koje nam treba za povratak, a ja najlakši ranac sa majicama dugih
rukava, gaćama, čarapama, slatkišima, ličnom higijenom, vokmenom i
dresovima Čelsija, engleske reprezentacije i, naravno, Crvene zvezde.
Dresovi su trik koji sam naučio od pomagača na stazama starih Inka. Brzo su
se sušili u svim prilikama.
Ukrcali smo se na parobrod prepun egzotičnih životinja i likova svih vrsta
i boja. U hodniku na putu do broda, grlati prodavci nudili su raščerupane
kokoške, džinovska jaja, zmije, guštere, kornjače i životinje koje nisam video
ni na kanalu Diskaveri.
Prelazeći drveni mostić do broda, upitah:
– Hej, Mozis, zašto bi iko kupovao kućnog ljubimca na putu za
amazonsku džunglu?
– Za jelo – odgovori Mojsije kratko.
Pa naravno, šta ćeš bolje od zmije? Može bez hrane mesecima, a ostaje
sveža bez frižidera i leda.
Prljava reka i mnoštvo gologuze dece koja se u njoj kupaju bio je
poslednji prizor u koji sam se zagledao pred polazak broda, na kome sam bio
jedini belac.
Trebalo je prevaliti put od trideset šest sati uzvodno, rekom Ukujali,
jednom od nekoliko stotina reka iz ogromnog amazonskog sliva, do mesta
Henaro Herera, odakle smo imali još tri sata do sela u kome nas je, u svom
vigvamu, čekao stari šaman.
Amazon, koji je oduvek bio najveća reka na planeti, postao je to i
zvanično pre malo više od decenije, kada su naučnici, uz pomoć satelita,
ustanovili da je duži od Nila za skoro dvesta kilometara. Ogromna količina
vode koja se spušta amazonskim slivom toliko je jaka da ulazi sedamsto
kilometara u Atlantski okean. Na pojedinim mestima reka dostiže širinu od
trideset kilometara. Sedamdeset odsto svih ekstrakta za lekove potiče iz
amazonskih šuma.
Oči Balkanca nisu ostale imune na nesvakidašnji pejzaž. Mutna, teška
reka nosila je ogromno granje i čitavo drveće, koje je iskusni krmar vešto
izbegavao. Jata šarenih ptica, naročito papagaja, neprestano su preletala reku
praveći krešteću buku. Mojsije nam je podelio po šaku riže zamotanu poput
sarmice od zelja u list neke egzotične biljke, ne baš najprijatnijeg mirisa. Seo
sam pored Izraela, mladog pomagača koji je govorio engleski.
– Koliko dugo si bio u vojsci? – započeh konverzaciju žvaćući lepljivi
pirinač.
– Dve godine, u specijalnim jedinicama na kolumbijskoj granici.
– Verovatno si se svačega nagledao za to vreme?
– Nije baš onako kako ljudi zamišljaju, ali daleko od toga da je bilo
dosadno – reče Izrael, pljuckajući preko ograde u reku kamenčiće zalutale
među zrna pirinča.
– Je l’ ovde obavezno služenje vojnog roka? – upitah.
– Nije, otišao sam dobrovoljno.
– Kahhhh, khhh – zagrcnuh se. – Nećeš mi valjda reći da si u vojsku
otišao iz patriotskih razloga?
– Ma ne, u vojsci su nam svaki dan davali da jedemo – reče Izrael
iskreno.
Sunce na zalasku je kao nožem paralo umirući dan i reka ispred nas oboji
se krvlju. Džungla je počela da se budi. Otpoče uvek nanovo improvizovana
simfonija majmunskih urlika, krika i zavijanja divljih zveri, kreketanja žaba,
dreke ptica i neizbežnog zujanja insekata.
Na brodu se popališe uljane lampe i ljudi se počeše povlačiti u ležaljke
omotane mrežama protiv insekata. Kapetan je upalio moćni reflektor na krmi,
kojim je špartao po mračnim obalama i površini vode. Zalegao sam na
pramcu, namestio vokmen i fiksirao mlad mesec.
Ko zna zašto, na um mi pade žena crvene kose i velikih naočara, koja me
zaustavila prošle godine u Rio de Žaneiru, u pet sati ujutru, nasred ulice, dok
sam pijan bazao u potrazi za drogom. Zgrabila me za rukav i rekla gotovo
jecajući:
– Molim te ne idi tamo kuda si pošao. Vidi ti se crveni oreol oko glave, ti
si pod đavoljim patronatom.
 Odgurnuh je grubo misleći da je luda i što se baš na mene nakačila od
onoliko ljudi na ulici. Događaj bih momentalno zauvek zaboravio da me
Daren i Ajdn nisu sutradan ujutru podsetili. Pitali su se kako je mogla znati
da sam baš ja pošao da kupim prah koji je đavo smislio za slabiće i
kolebljivce.
U rano poslepodne stigli smo u Henaro Hereru. Primio nas je šef
policijske stanice, koja je brojala jednog člana – njega. Uzeo je podatke od
svih osim od Flaka.
– Zašto nam uzimaju podatke? – upitao sam Mojsija.
– Trebaju im radi evidencije, u slučaju da nam se nešto dogodi na putu
kroz džunglu.
– Kako to da Flaku nisu uzeli podatke?
– Flako nije nikada nigde zaveden. Kako da izbrišu nekoga ko se nigde ne
vodi da je živ? – odgovori Mojsije kroz smeh, pokazujući mi rukom prema
izlazu memljive policijske stanice. Sve više mi se sviđala jednostavna logika
ovog mesta.
Svi zajedno odosmo na ručak u lokalnu gostionicu, gde je specijalitet
dana bila supa od armadila, a glavno jelo meso armadila na žaru i salata od
lišća drveta koje je raslo u dvorištu. Kada je obrok serviran, preznojih se u
momentu, što od vrućine što od straha da probam meso čudnog pacova-
oklopnika. Uzalud sam se brinuo. Meso je bilo toliko dobro da sam smazao
sve i tražio još jednu porciju, na negodovanje starog Mojsija jer je sve od
ukrcavanja na brod bilo uključeno u aranžman.
Ubrzo se pojavio uvaženi stanovnik sela, koji je jedini imao plovilo na
motorni pogon. Sipali smo benzin iz bureta koje je Izrael nosio na glavi, dali
nešto para i posle tri sata plovidbe našli se u selu čije ime, ako ga je imalo,
nije znao čak ni Mojsije. Bila je to jedna od onih divljih naseobina koje niču
pored Amazona bez plana i dozvola i koje niko ne ucrtava na mape jer obično
nisu dugog veka. Kada ih ljudi napuste, za nekoliko meseci džungla ih
proguta kao da nikada nisu ni postojale.
Stanovnici su bili odbegli ili proterani članovi plemena nekog od okolnih
sela. Jedan od grehova kažnjavanih proterivanjem bilo je mešanje krvi sa
nekim od došljaka iz okolnih mesta. Nečista krv nije se tolerisala, baš kao što
je bio slučaj i u evropskim aristokratskim porodicama. Jedni još žive u
plemenskoj zajednici, drugi sebe smatraju visokocivilizovanim pripadnicima
ljudskog roda, a svest – na istom nivou.
Iskrcali smo se i ušli u naseobinu. Smestili smo se u trošnoj kućici kod
porodice sa mnogo dece i malo hrane. Ustupili su nam terasu, na kojoj smo
razapeli ležaljke i napravili mali logor. Saopšteno nam je da šaman trenutno
nije u selu, što je značilo čekanje do daljnjega.
Domaćine ne bih baš mogao ubrojati u kategoriju siromašnih jer, za
razliku od njih, svi siromašni koje sam do tada video imaju bar nešto.
Ova porodica živela je isključivo od onoga što uberu ili ulove u šumi.
Kada bi bili gladni, neko od članova porodice bi odlazio u džunglu i načupao
sastojke za supu bez soli i začina. Ponekad, za specijalne prilike, glava
porodice bi sa dva mlada sina odlazila u lov i vraćala se sa majmunom,
kornjačom ili jednom vrstom pacova koji se hrane voćem.
Kuća sklepana od trošnih dasaka i neuređeno dvorište stvarali su idealne
uslove za razmnožavanje najrazličitijih vrsta insekata i njihovih larvi, koje su
za porodicu predstavljale važan izvor proteina.
Obroci su imali strogo poštovani ritual. Prvo se služio Mojsije, zatim ja,
onda pomoćnici i na kraju ostatak porodice. Bili su uvek zadovoljni jer je za
nama vazda nešto ostajalo za njihovu gozbu.
Jednog jutra sam nesmotreno pitao Mojsija da nije slučajno poneo neku
vrstu namaza za između suvog hleba i najnekvalitetnije marmelade na svetu.
Obrve cele porodice zakovaše se visoko na čelima, a oči na Mojsiju ne bi li
slučajno svedočili istorijskom trenutku vađenja komada putera ili margarina.
Na njihovu nesreću, čak ni Mojsijeva magična torbica ne bi mogla da održi
puter ili margarin u čvrstom stanju na tropskoj vrelini. Mojsije me nije čak ni
udostojio odgovora. Samo me pogledao na način koji je značio: „Ako bi malo
koristio mozak, ne bi morao da postavljaš glupa pitanja.“
U iščekivanju šamanovog dolaska, najviše vremena provodio sam sa
najmlađim članovima porodice, koji su uvek bili vedri i nasmejani, uprkos
svakodnevnoj nemaštini i čestom gladovanju. Najviše sam bio fasciniran
Karlom, četvorogodišnjom devojčicom koja je sasvim sama išla na pecanje,
veslajući u ogromnom čamcu, pokazujući neverovatnu lepezu mišića na
dečjim leđima, i redovno se vraćala sa ribicama čudnog izgleda, koje bi
završavale u neslanoj čorbi. Mojsije me je upozorio da je držim na oku jer je
već sa dve i po godine pokazivala neverovatnu veštinu da orobi ranac sa
namirnicama i teglu sa marmeladom.
Dva blizanca, malo starija od nje, obožavala su da igraju fudbal i pecaju.
Jednog jutra su me poveli na igralište da im se pridružim.
Prvo smo preskočili potočić, onda preplivali jednu rečicu, pa pregazili
drugu rečicu, prokrčili put kroz gusto granje i duge lijane koje su visile sa
svih strana, prešli preko proplanka, oprezno prešli klimavi viseći mostić
razapet nad mini-vodopadima i brzacima i ugledali savršeni travnati teren,
iznikao tu od silne dečje ljubavi i želje za nogometom.
Uzbuđenje pred prvi fudbalski okršaj u srcu džungle pretvorilo se u čudnu
mešavinu negativnih osećanja kada sam ugledao plastičnu loptu sa
naslikanom crveno-belom šahovskom tablom, iznad koje je pisalo Croatia.
Ovo mene neko ovde namerno zajebava!
Ako je neka poruka, pričaj jasnije pošto ne razumem! U redu, možda su
stigli pre nas u amazonsku džunglu – mada jebena plastična lopta nije
nikakav dokaz – ali sigurno nisu na Balkan!
Jedna od starijih sestara u porodici već je njihala dete u naručju, mada
jedva da je imala šesnaest godina. Samo jednom je posetila Ikitos, što je
udarnički iskoristila spavajući u roku od nekoliko dana sa nekoliko momaka,
kojima verovatno ni imena nije znala. Jedan od njih i ne zna da ima potomka
u bezimenom selu.
Druga sestra bila je glavna ispomoć umornoj majci, koja je i sama bila na
putu da dobije još jedno dete, ovoga puta mlađe od unučeta.
Za ovih nekoliko dana provedenih među ovom porodicom jedna stvar mi
je postala jasna. Došao sam ovde smatrajući ih najsiromašnijim ljudima koje
sam ikada video, a sada znam da su verovatno jedni od najbogatijih koje ću
ikada upoznati. Noći su provodili skupljeni oko vatre, braneći se od
komaraca, grleći i ljubeći novog člana porodice kome se otac i ne zna. Ništa
nisu preterano želeli, ništa im nije nedostajalo, imali su jedni druge i
netaknutu sreću kojom su zračila njihova lica.
Gde li smo se i kada mi ostali tako žestoko zajebali?
Sreća je izgleda naše prirodno stanje koje poremetimo tek kada počnemo
da tražimo nešto više.
 Aja, napokon

Posle nekih nedelju dana pojavio se i stari šaman.

Imao je izgled i držanje propalog ćomana iz kraja. Sa njim u čamcu bio je
njegov pomoćnik Hugo, lepuškast mladić iz Venecuele, koji je izgleda
preterao sa čitanjem Karlosa Kastanede, pa se uživeo u ulogu. Treći član
čudne ekipe bila je starija žena iz Južnoafričke Republike po imenu Sara.
Mojsije me je odveo do šamanove kolibe, najbolje sređene u celom selu.
Potpuno obmotana mrežom protiv komaraca, sa dva odvojena ve-cea,
predstavljala je pravu luksuznu vilu u poređenju sa ostalim kolibama u selu.
Zakazano je da mističnu seansu pijenja ajahuaske obavimo iste večeri i
šaman naloži da do tada više ništa ne stavljam u inače prazan želudac. Minus
i minus daju plus. Iskoristih priliku da upitam Saru o motivima njenog
dolaska, na šta mi ona, glasom punim strahopoštovanja, odgovori da je došla
da popriča sa majkom koja je umrla pre nekoliko godina.
„Mašala“, pomislih, „dobra ekipa.“
Ja bih veoma cenio kad me niko ne bi cimao dok sam u miru mrtav.
– Pođi sada na počinak i dobro se odmori. Pred tobom je iskustvo koje
nikada nećeš zaboraviti – reče Mojsije sa tajanstvenim izrazom lica.
Ležao sam zatvorenih očiju u svojoj ležaljci, ali spavanja nije bilo. Goreo
sam od neizvesnosti.
Kada je došlo vreme, Mojsije me je otpratio do kolibe, iz koje su dopirali
sablasna svetlost i šamanov duboki glas. Išli smo ćutke, mada mi se po glavi
vrzmalo stotinu pitanja.
Šta će biti?
Da li je bolno?
Da li je opasno?
Da li je Mojsije ikada prošao kroz ceremoniju?
Mojsije mi je opet pogađao misli.
– Ništa što bih ti rekao ne može te pripremiti za ono što te očekuje. Ako si
doneo odluku, najbolje je da o tome više ne razmišljaš – rekao je.
Na ulazu mi je poželeo sreću i mirno otišao na spavanje.
 U ćošku, na podu kolibe, ispred prazne kofe, na jednom kraju položenog
dušeka, preplašena Sara sedela je u turskom sedu. Šaman je sedeo na drvenoj
stolici, preodenut u odoru starih vračeva. Suknja od drvenih letvica, ispod
kojih bi kada se razmaknu provirivale nekakve tange, i traka oko glave, oko
koje je, u punom krugu, bilo pozabadano najraznobojnije perje papagaja.
Svetlost sveća koje su gorele po sobi stvarala je sablasne obrise na njihovim
licima. Šaman mi dade znak rukom da zauzmem mesto na dušeku, pored
Sare.
Mašući lepezom od lišća, počeo je da peva nerazumljive pesmice na
nekom čudnom jeziku, valjda da rastera zle duhove i prizove dobre.
Što li me jebâ đavo da ulazim ovde?
Obuze me neodoljiva želja da smesta ustanem, izađem napolje i
zaboravim sve ovo kada začuh Sarin tihi glas:
– Da li se plašiš?
Pitanje koje upućeno zadrtom Srbinu, u bilo kojoj situaciji, može imati
samo jedan odgovor:
– Ma ne, ni najmanje. Samo sam malo uzbuđen.
– Ja se jako plašim – šapnu Sara iskreno. – Molim te, ako primetiš nešto
sumnjivo, upozori i mene. Čula sam da se svašta dešava po seansama.
Drugarica mi je pričala da postoje lažni šamani koji omamljuju lakoverne
turiste i poskidaju im vredne stvari sa tela, kojim posle nahrane pirane.
Vala, kako sam živeo život, bilo bi jedino čudno da završim prirodnom
smrću u dubokoj starosti, ali baš da postanem hrana za pirane…
– Nemoj da se plašiš – rekoh trudeći se da zvučim smireno. – U dobrim
smo rukama. Imam puno poverenje u starog Mojsija.
Ovo u stvari i nije bila laž. Da je Mojsije želeo da me nasadi, mogao je to
do sada da učini sto puta i bez pomoći šamana. Pomislih kako je interesantno
da suočeni sa tuđim strahom ponekad sami postajemo hrabriji. Problem sa
hrabrošću je što je ona, po mome iskustvu, najčešće samo nedostatak mašte.
Iza paravana od belog platna pojavio se Hugo. Podelio nam je po čašicu.
– Vizualizujte osobu sa kojom želite da stupite u kontakt i ispijte ovo
naiskap – naloži na solidnom engleskom.
Uzeh čašicu i nehotično se prekrstih. Morao sam se samome sebi
nasmejati. Da me vidi bilo koji pop, nabio bi mi nogu u dupe. Krstim se a
upravo nameravam da se podvrgnem antičkom paganskom ritualu!
Šaman je postajao sve grlatiji a senke su titrale i plesale po zidovima
kolibe.
 Zažmurih. Tri, četiri – sad!
Sasuh u grlo najodvratniji bljutavo-slinasti napitak koji sam do tada
okusio.
Sara je počela da jeca i drhteći iskapi i ona svoju čašu. Pomislih kakva je
to neverovatno snažna želja da se razgovara sa mrtvom majkom. Mora da je
matora uštekala negde porodično bogatstvo, pa iznenada riknula ne otkrivši
Sari koordinate.
Narednih pola sata, dok smo čekali početak dejstva odvratne tekućine,
Hugo nas je upoznao sa njenim sastavom. Sačinjavala ju je strogo dozirana
mešavina sedamnaest različitih biljaka iz džungle, od kojih su neke imale
ogroman procenat LSD-a u svojoj strukturi. Nakon devet sati kuvanja, smesa
je oslobodila hemijske sastojke koji su omogućavali ulazak u tanani hodnik
između stvarnog sveta i sveta duhova, koji su tamo jedina stvarnost.
Meštanima sela šaman je zabranio konzumiranje napitka jer su neki od njih
izigrali njegovo poverenje. Zloupotrebljavali bi, naime, duh oslobođen iz tela
za ulazak u snove komšija sa kojima su imali neraščišćene račune i tamo
pravili karambol.
– Kada osetite vrtoglavicu, lezite na dušek i opustite se. Šaman je tu da
kontroliše kretanje vašeg duha. Slobodno pričajte i razmenjujte iskustva o
slikama koje će se odvijati pred vašim očima – reče Hugo, u čijim su rukama
ponovo bile dve čaše.
Jednu je odneo do raspevanog šamana, a drugu je sam eksirao odsečnim
pokretom ruke.
Osetih nečiju ruku na ramenu i glas me podseti da treba da legnem.
Poslušao sam i zatvorio oči. Pred njima se istog trena ukazao čarobni svet
nestvarnih jarkih boja i nepoznatih životinjskih vrsta. Dotad neviđene ptice i
životinje pratile su me na mojoj plovidbi čamcem po bistroj vodi. Kristalno
čisti vodopadi obrušavali su se sa obližnjih stena okupanih suncem.
– Vidim čudesne vodopade i neobične životinje – oglasi se Sara.
– Vidiš li dugu? – upitah je. – Vidiš li kako su nestvarno jasne boje koje
je sačinjavaju?
Za trenutak sam otvorio oči i pogledao u njenom pravcu. Klimala je
potvrdno glavom sa blaženim osmehom na licu.
Nikada ovako nešto nisam osetio. Furao sam najneverovatnije, prelepe
filmove, a u isto vreme bio sam savršeno svestan svega što se oko mene
dešavalo. Video sam šamana kako pali veliku cigaru od divljeg duvana iz
džungle i čuo njegovu pesmu koja se svela na jednu, neprestano ponavljanu
strofu.
Ponovo zatvorih oči. Najneobičniji geometrijski oblici jarkih boja visili
su sa svih strana, kao poređani po tamnim zidovima. Bile su to mape
svemirskih puteva, savršenih oblika, povezanih međusobno pravim linijama,
označenih podeocima, slovima i brojevima, čiju sam matematiku u tom
trenutku potpuno razumeo. Mape su se u mojoj glavi smenjivale sve većom
brzinom da bih se onda našao u beskonačnom potpuno tamnom prostoru bez
ikakvih zidova, zvukova i slika.
Negde u daljini, nešto kao plavičasti dim cigarete počelo je da mi se
lagano približava. Slika se izoštrila u nasmejano lice moje bake po ocu.
Prizor je bio toliko stvaran i jasan da sam se na trenutak prepao, ali njeno
blaženo, nasmejano lice, onaj poznati mili pogled njenih sitnih očiju, namah
mi je vratilo samopouzdanje. Bez reči mi je upućivala pitanja u vezi s
članovima porodice, a ja sam odgovarao ne otvarajući usta.
Osećao sam da mi se topi srce od miline i neopisive energije koja mi je
zahvatala telo.
Bio sam najmlađi, devetnaesti bakin unuk. Nije se libila da pred svima
kaže da sam joj najdraži i uživao sam kod nje sve privilegije tog statusa.
Uživala je dok je provodila dane čuvajući me i gledajući kako rastem. Mnogo
sam je voleo. Dopuštala mi je sve nedozvoljene igre na koje su se moji
roditelji ježili. Kad god bih ocu nešto zgrešio, tražio sam utočište iza njenih
crnih dugih skuta. Pravila je najlepšu pitu, koju su moja majka i sve žene iz
komšiluka neuspešno pokušavale da iskopiraju, mada baka nikada nije krila
recept. Bila je nepismena, ali izuzetno mudra i poštena žena, koja je za sobom
ostavila šestoro dece i mnoštvo unučića. Preživela je Prvi i Drugi svetski rat i
umrla je s osmehom na licu.
Sledeći lik koji se pojavio bila je moja sestra od strica koja je umrla na
porođaju. Njen sin je preživeo i ušao u svet koji je njegova majka napustila sa
prvim zvucima dečjeg plača. Maligni tumor koji su doktori otkrili nekoliko
meseci pre porođaja pretio je da ugrozi i dete, ali ona je dala sve od sebe da
donese dete na svet. Poslednjim naporima hrabre primorke mali je spasen i
živi.
Živi ne osetivši neverovatnu snagu zagrljaja tankih majčinih ruku.
Živi ne poznajući mekoću ruke koja vodi na primanje novogodišnjih
paketića.
Preživeo je jer je rođen i nošen silom njene beskonačne ljubavi.
Pitala me je o njemu i o starijoj ćerki. Smejala se blaženo kada je čula da
su dobro.
Zaplakao sam od sreće.
Pojavili su se svi koje sam voleo i koje ću uvek voleti.
Moja braća koja su poginula u zadnjim, suludim balkanskim ratovima,
moj najbolji drugar iz vojske, čiji je mladi život prerano prekratio srčani udar,
moj brat iz Bosne, poginuo u saobraćajnoj nesreći. Svi su se smejali lebdeći
pred mojim očima, radosni što sam se pojavio, znatiželjno me gledajući i
ispitujući. Lica sam im svima video jasno, ali sve ispod ramena mutilo se i
razlivalo u plavičasti dim, bez oblika i strukture.
Pozvali su me da krenem za njima da mi pokažu svet u kome žive.
Krenuo sam bez razmišljanja, vođen neopisivom srećom i radoznalošću. Sa
lakoćom sam izašao iz sopstvenog tela i pošao da ih pratim.
– Nikola, Nikola! – čuo sam glasno dozivanje sa druge strane. Osvrnuo
sam se i ugledao šamana kako me, mašući lepezom od lišća, očajnički doziva
da se vratim. Osetio sam njegovu ruku na ramenu, osetio sam slapove znoja
kako se slivaju niz moje lice zgrčeno u transu.
– Ne smeš da napustiš svoje telo kada te zovu duše umrlih – objašnjavao
mi je strpljivo Hugov glas. – Ako odeš sa njima, povratka više nema. Oni
više ne znaju pravila ovog sveta i nesvesno bi te odveli u sigurnu smrt. Telo
bez duše je samo beživotna ljuštura. Nije strašno, to se redovno dešava pri
susretu sa dušama ljudi koji su nam bili dragi.
Hugo mi nežno pridiže glavu, prinoseći čašu sa vodom mojim suvim
ustima. Progutao sam dva gutljaja i bacio pogled na Saru. Ležala je smejući
se i trzajući rukama. Spustio sam glavu nazad na dušek i zatvorio oči.
Ponovo sam izašao iz svog tela, ali ovoga puta znajući gde ću i šta radim.
Raširio sam ruke i počeo trapavo da balansiram u vazduhu. Morao sam da
naučim da letim. Lebdeo sam iznad džungle i grčevito pokušavao sve trikove
koje sam davno čitao u bajkama i stripovima i video na filmovima. Ma koliko
se upinjao da se pokrenem, samo sam se rotirao u mestu.
Neka neverovatna toplota i lakoća golicale su mi stomak. Setio sam se
trika koji uvek pali u mojim najdražim snovima o letenju. Prepustio sam se
slobodnom padu ka zemlji i posmatrao kako se krošnje drveća približavaju
sve većom brzinom. U trenutku kada sam ih gotovo mogao dotaći, naglo
podigoh glavu i raširih ruke.
„SVUŠŠŠŠŠ!“
Poleteo sam kao kometa dodirnuvši vrhom brade lišće najviših krošnji.
Najednom sam bio u stanju da letim u svim mogućim pravcima. Leteo sam
na leđima, bočno i unazad. Bio sam majstor sečenja vazduha, kao da sam
oduvek znao kako da to radim. Brzina je ostavljala plavičasti trag za mojim
telom.
Ugledao sam sunce koje je krenulo prema usnuloj Evropi i požurio da ga
preteknem. Preleteo sam mračnu džunglu i ubrzo napustio Južnu Ameriku,
veselo se vrteći u vazduhu, praveći piruete i vrišteći od sreće i zadovoljstva.
Preleteo sam blešteće osvetljeni Pariz sa mini-zadržavanjem na vrhu
Ajfelovog tornja. Odatle sam se naglavačke pustio i jurnuo preko hladnih
Alpa, nadleteo dosadni Zagreb, iz koga se protezao put ironičnog naziva
„Bratstvo i jedinstvo“. Leteo sam tačno iznad njega u pravcu belog grada.
Bio sam iznad Srbije. Bio sam iznad Beograda, koji je još uvek spavao,
dok su mrzovoljni čistači šmrkovima prali prazne ulice.
„Šta li radi mati?“, pomislih. Istoga trenutka nađoh se lebdeći u ćošku
roditeljske sobe. Gledao sam majku kako bezbrižno spava, ruke prebačene
preko stomaka zahrkalog oca. Iznenada je otvorila oči i pogledala prekorno u
mom pravcu kao da govori:
– Ma hajde, Nikola, šta se opet izmotavaš, siđi odatle i idi spavaj kao svi
normalni ljudi!
Izleteo sam napolje brže-bolje, pre no što zaradim vaspitnu ćušku.
„Baš da vidim koliko visoko mogu da letim“, pomislih i zajurih se iz sve
snage ka zvezdama. Za tili čas sam jurišao kroz svemir, trkajući se sa
asteroidima i kometama koje su bile prespore za mene.
U jednom momentu shvatih da više ne vidim plavu planetu. Šta sada kad
sve oko mene izgleda potpuno isto. Eto, ne može čovek da me pusti da malo
proletim a da se ne izgubim.
Setih se majčinih reči:
– Jadna ja kad sam te tako smotanog rodila. Gde god te pošaljem, vratiš
se ili razbijene glave ili, u najboljem slučaju, kaljav kao svinja. Gde samo
nađeš blato, kada već mesec dana nije pala ni kap kiše? Sedi kući i ne mrdaj
dok glavu negde nisi izgubio.
– Tako mu je i otac bio đavolski kad je bio mali. Ode da se igra sa decom
i samo vidiš dovedu ga, donesu ga… – začuh ponovo glas moje mile bake.
 Onaj kome nisam dostojan kaiševe sandala vezati…

Nisam bio preterano uplašen. Ima mnogo gorih sudbina nego da se bude
večito izgubljen u međugalaktičkom prostoru. Kad bi barem mogli da me
vide oni moji „fazani“ dole na Zemlji! Zatvorih oči i pred njima se ponovo
ukazaše svemirske mape, na koje se fokusirah da nađem put nazad. Tihi glas
dozivao je, negde iz daljine, moje ime. Sigurno opet negde kasnim.
„VUUUUUM!“
Za sekund sam bio iznad kolibe. Brzo se ušunjah nazad u svoje telo. U
trenutku kada sam hteo da otvorim oči, ugledah poznati lik kako sedi iznad
mene skrštenih ruku. Poznao sam ga odmah, mada nije bio isti kao na
slikama koje sam video.
Isus Hristos!
Ukočih se od straha.
– Zar se mene plašiš? – upita uz smešak. – Zašto si me onda zvao?
Ne sećam se da sam ga zvao, ali ne sumnjam da jesam kada on tako kaže.
Onda se setih da sam se prekrstio, prvi put posle ko zna koliko godina, mada
sam redovno čitao mali molitvenik.
– Želeo sam da vas pitam… – počeh glasom punim strahopoštovanja.
– Molim te, nemoj mi persirati. Ne družimo se mnogo, ali ipak se odavno
znamo.
– Dobro. Hteo sam da te pitam da li je moguće da dobijem oproštaj
greha?
– Hm, za to je više zadužen moj otac…
– Zar niste ti i tvoj otac jedno?
– Jesmo, ali to je suviše komplikovano za tebe. Najbolje da se sada ne
upuštamo u to, znaš i sam da ne razumeš ni mnogo jednostavnije stvari od
Svetog Trojstva.
– Pa, zar ne bi ti mogao da učiniš da razumem?
– Naravno da bih mogao, ali to se ne radi tako. Nema koristi ni od čega
do čega ne dođeš sam. Nego da vidimo u vezi s tim gresima…
Pred nama se stvori nešto kao ogromno nevidljivo platno na kome se
poče odvijati film mog života. Bruka i sramota. Drogiranje i ludila, krađe,
preprodaje, tuče, laganja…
Paralelno sa mojim životom, na platnu su se odmotavali životi jadnika
koje sam u službi uhodio, pratio i snimao, životi njihovih pohotnih žena u
zagrljaju ljubavnika…
Film je tekao unazad do najranijeg greha koga se sećam, kada sam
kratkim šutom iz kolena razbio ogledalo na tek kupljenom kavezu, u kome je
kreštao preplašeni papagaj, koga je moj brat dobio za rođendan. Brat je toliko
jecao od tuge da me nije čak ni izudarao.
– Zar nisi malo mlad za ovoliku listu? – upita Isus. Delovao je iskreno
iznenađen. – Znam ljude koji imaju preko devedeset godina sa mnogo
kraćom listom grehova. Čekaj da pogledamo malo bolje, da nešto nisi
namerno zaturio u uglove podsvesti.
Film se zavrte još jednom. London. Sedim za volanom novog skupog
džipa, posmatrajući deformisanu devojku kako, uz pomoć pomagala, s
teškom mukom prelazi pešački prelaz na Albert bridžu.
„Kakva li je tvoja misija, ubogi skote?“, pomislih gledajući je sa
mržnjom. „Zašto li je tebe Bog poslao na zemlju? Verovatno da zadržavaš
nas koji žurimo!“ Nije čestito ni prešla na drugu stranu kada udarih po gasu
iza njenih leđa, češući retrovizor sa druge strane o plastične stubiće
postavljene da usmere saobraćaj na mostu.
– Da odgovorim na tvoje pitanje – reče Isus. – Devojka je došla na svet u
poodmaklim godinama svoje majke da joj spase život od raka dojke. A evo i
da te podsetim kuda si ti onoliko žurio – pokaza Isus ponovo rukom prema
nevidljivom platnu.
Ugledah sebe kako cupkam ispred viktorijanskih vrata na Hensington haj
stritu, očekujući kesu droge od žutozubog dilera.
Bila je to kap koja je prevršila čašu. Padoh na kolena i počeh bolno jecati:
– Oprosti mi, oče, molim te oprosti mi! Možeš li mi ikada oprostiti?
Osetih kako mi nežno spušta ruku na glavu.
– Naravno da mogu. To je lako. Možeš li ti oprostiti samome sebi?
– Kako? Kako? Molim te, nauči me!
– Na dobrom si putu. Ako se iskreno, od srca pokaješ, oproštaj ti je
nadohvat ruke.
Nešto nekontrolisano krete iz mene. U poslednjem momentu privukoh
kofu koja je stajala pred Sarom i počeh da povraćam. Činilo mi se da mi se
utroba kida i da ću i nju ispovraćati. Razmazane slike ludila i loših osećanja
bolno su se odvajale od mozga, kao pokvareno mleko prosuto po metalnom
lavabou. Plakao sam, povraćao i molio. Kao presa, pritiskala me težina svih
mojih grehova, dok su iz mozga nalazili put ka srcu. Molio sam se, ne za
sebe, nego za sve prema kojima sam se ikada ogrešio. Molio sam se najviše
za nesrećnu devojku iz Londona.
Naposletku klonuh, apsolutno iscrpljen i smožden. Isus mi obrisa
oznojeno čelo uz blažen osmeh pun ljubavi i njegov lik poče lagano da
iščezava u oblačku plavičastog dima iz koga se i pojavio.
Šaman je i dalje ponavljao istu strofu mistične pesme. Prišao je do mene i
položio mi glavu na jastuče. Prelazio je rukama iznad mog izmučenog tela,
pogleda podignutog u nebo i glasno izgovarao nerazumljive reči.
U tom momentu i Sara poče da povraća. Poslednje čega se sećam bili su
nerazumljivi zvukovi i razmazane slike šamanovog i Hugovog lica.
Probudio sam se ujutru u svojoj ležaljci. Mojsije je bdeo pored mene i na
moj prvi svesni pokret prineo mi spasonosnu čašu vode.
– Ostaćeš danas ceo dan u ležaljci, dok se ne oporaviš – reče Mojsije,
brišući mi graške znoja sa čela. – Znam tačno kako ti je. Probaj da skupiš
snagu jer, veruj mi, trebaće ti za put koji je pred nama.
Zatvorio sam oči i otvorio ih ponovo tek sutradan, u cik zore. Osećao sam
se kao resetovan vokmen, na čijem su se brojčaniku tri šestice pretopile u tri
nule. Pobedonosno sam gledao u mlado sunce koje se probijalo kroz
isprepletene grane krošnji iznad mene.
Čuo sam korake po trulim daskama terase. Uvek budni Mojsije prineo je
džezvu nepravilnog oblika i nasuo nam po šolju kafe u limene šolje.
 Džungla

– Hoćeš li danas sa mnom do obližnje naseobine odbeglih Maksesa, da

probamo da nađemo vodiča? Biće nam mnogo lakše da se sa njim probijemo
kroz džunglu. Ne znam da li su putokazi koje sam ostavio prošle godine još
uvek na svom mestu ili ih je džungla progutala.
– Možemo da krenemo odmah, što se mene tiče. Željan sam akcije –
samopouzdano odgovorih, grleći starog Mojsija.
Ukrcali smo se u drveni čamac pun vode. Mojsije je veslao, dok sam ja
plastičnim tanjirom izbacivao vodu, celim putem.
Ubrzo smo ugledali poluzavršene kolibe odbeglih Indijanaca. Odeveni u
izdrpane dronje, prišli su nam istetovirani ljudi koji su nekada pripadali
plemenu Maksesa. Svaki iz svojih razloga, potražili su svoje mesto pod
slobodnim suncem, u najgoroj močvari koja se dala videti. „Od čega li su
pobegli ako im je ovde bolje?“, pomislih.
Na Mojsijeve reči „Ću-nu“, praćene mrdanjem kukova koji su
podražavali karanje, Indijanci prasnuše u smeh. Otišli smo do kuće u kojoj je
bilo toliko dece da ih nisam stigao izbrojati. Musava, prljava i radoznala
prilazila su sa svih strana i pitala rukama da li imamo nešto za jelo. Izvadih
vlažne kese sa bajatim slatkišima, koje su provele čitavu večnost u mojim
džepovima, podelih im i odmah se pokajah. Nastade opšti metež, cika, vriska,
tuča i čupanje za kosu. Dođe najstariji od njih, podeli im šamare i pokupi
kese. Krenuh da ustanem i razdelim pravdu, ali me Mojsije zaustavi položivši
mi čvrsto ruku na rame, gledajući u gazdu porodice i smejući se na silu.
Shvatio sam poruku. Pravda je već podeljena. Pravda džungle. Pridružih se
Mojsiju u lažnom smehu.
Kuća je imala interesantan unutrašnji dizajn. Tri ležaljke bile su razapete
nasred sobe golih zidova, dok su prljavi dronjci i kore od banana dekorisali
crvotočni daščani pod.
Mojsije i ja smo posedali na pod, otac i dva najstarija sina su zauzeli
mesta u ležaljkama, a vrata su bila uska da prime sve glavice mnogobrojne
dece, koja nisu skidala očiju sa nas.
 Mojsije je zaključao lažni osmeh na licu, trudeći se da oraspoloži
Indijance, koji su se polako njihali u pocepanim ležaljkama, pomerajući ruke
samo da bi povremeno šljepnuli i razmazali nasrtljivog komarca na nogama
otečenim od ujeda.
Nisam razumeo ništa od pregovora koji su vođeni. Izgovorene reči
zvučale su kao kreveljenje pijanih Kineza.
Pojaviše se i ružne, pocepane, prljave žene. Mislim da su bića bila žene,
pošto su imala tanke, mlohave sise obešene do stomaka, koje su provirivale
kroz odrpane majice, a takođe i vagine, koje sam, nažalost, video kada su
posedale u turski sed preko puta nas. Kažem nažalost jer znam da ću do kraja
života imati problem da održim erekciju ako mi ovaj grozni prizor padne na
pamet u pogrešno vreme.
Skočih sa poda i napustih salon za pregovore. Našao sam utočište na
panju ispred rezidencije. Smesta se na mene obrušiše slinava deca, koja su mi
se kešala oko vrata, vukla me za uši i pretresala mi pantalone. Situacija se
pogoršavala iz minuta u minut jer se ubrzo pojaviše i mlade udavače iz
okolnih koliba. Mirno su posedale na panj preko puta mog i fiksirale poglede
na moju ćelavu glavu.
„Eto, dočekah i ja da budem najlepši dasa u kraju“, pomislih.
Niske, raščupane, prljave, izudaranih kolena i bez zuba, udavače su,
najblaže rečeno, bile gadne. Gledale su u mene smejući se i verovatno
pitajući se: „Odakle se pojavi ovaj stvor?“
Pojavi se spasilac Mojsije, lica i dalje zgrčenog u neprirodni osmeh i dade
mi znak rukom da je sve u redu.
– Sve sam ugovorio. Posle podne krećemo dalje na put.
Skupoceni transfer je potpisan! Najstariji sin Dijego će narednih nedelja
nositi dres našeg tima. Cena: tri mačete, deset majica, kotlić za kuvanje, pet
tegli džema i džak riže.
Oteh Mojsiju veslo iz ruke.
– Pregovori su završeni, Mozis, možeš da skineš taj kretenski osmeh sa
lica – podsetih ga, i zaveslah kao olimpijac, želeći da što pre uteknem što
dalje od ovog mesta iz Kopoline Apokalipse danas.
Mojsije, Flako, Izrael, Dijego i ja natovarismo sve potrebne stvari u dva
drvena čamca i kretosmo nizvodno rekom Akvajaku, u dubinu džungle, ka
selu plemena Maksesa.
Lenjo sam ležao na sredini prvog čamca, slušao vokmen i posmatrao
prirodu. Životinja još uvek nije bilo mnogo jer su ih rasterali gladni meštani
sela, koji su potamanili sve pred sobom na milje unaokolo.
Sunce se na zapadu spustilo nisko, što je označavalo stopiranje plovidbe,
krčenje terena mačetama i pravljenje logora.
Za večeru specijalitet kuće: supa od srži palme, rezanci, so i origano.
Zagovarao sam umorne pomagače ne bih li što više odložio odlazak na
spavanje. Zapala mi je ležaljka koja se nalazila najbliže mračnoj šumi.
Valjalo je prespavati prvu noć u amazonskoj džungli, nezaštićen čak ni
trošnom kolibom. Pokušavao sam iz sve snage da ne razmišljam ko se sve i
šta se sve krije iza obližnjeg rastinja. Ali…
Šta ako baš noćas mutirano pleme besnih majmuna donese odluku da
krene u konačni obračun sa ljudskom vrstom, planiran vekovima?
Šta ako amazonski ljudožderi baš noćas nalete na nas u potrazi za
hranom?
Šta ako se baš noćas završava evolucija mozga ogromnih paukova, koji
su spoznali da bi, udruženi, mogli pokoriti svet?
Otkud znam? Džungle u kojima sam ja Tarzan su betonske džungle. Ovo
je džungla druge vrste. Ovde sam kao riba na suvom, kao kada bi nekog od
ovdašnjih domorodaca spustili u Beograd, London ili Rio. Sve mi je strano,
sve nepoznato, sve zastrašujuće.
Kada bih barem mogao da zaspim! Kako da zaspim kada je osam uveče?
Zbog blizine ekvatora, noć i dan su se harmonično smenjivali svakih
dvanaest sati.
„Ćuti i trpi, magarče“, rekoh u sebi, „kad hoćeš da izigravaš Mister Noa.“
Zvuk koji je u početku preovladavao bilo je zujanje komaraca. To mi je
poznato, pa je bilo podnošljivo. Ali sa gustinom mraka povećavao se i broj i
intenzitet zvukova. Kreštanje, zavijanje, šuškanje, krckanje, groktanje…
svuda oko mene.
– Moziiiiiis! – ote mi se iz grudi. Video sam kako mi se približava svetlo
baterijske lampe.
„VUŠŠŠŠŠ, TUP!“, čuo sam zvuk mačete kroz vazduh i udarac o zemlju.
Mojsije otkopča zip na mreži za komarce moje ležaljke i, umesto glave,
proturi kroz otvor vrh mačete, preko koga je visila zmija bez glave od jedno
metar i po, debela kao ruka u zglobu.
– Pazi gde staješ ako ustaješ noću da mokriš – upozori me njegov glas. –
Ako te ova ujede, imaš oko četrdeset pet minuta da se pozdraviš sa svojom
guzicom, pošto nemamo serum protiv ove vrste. Sad sam je ubio ispod tvoje
ležaljke.
 – Okej – zapištah, čvrsto rešen da nema pišanja do ujutru. – Molim te,
vadi to iz moje ležaljke.
Mojsije posluša, pa proturi unutra svoju nasmejanu glavu:
– Barem znamo šta ćemo za doručak. Malo mi je dosadila marmelada –
reče, pa će ozbiljnije: – Šta je bilo, zašto vičeš?
– Mozis, nema šanse da zaspim ovde! Sve mrda i šuška oko mene,
poludeću od straha, čoveče!
– Ništa ne brini, to je sasvim normalna reakcija. Prva ti je noć u džungli.
Nemaš čega da se bojiš. Ljudi su najopasniji stanovnici džungle i sve ih se
životinje plaše. Ćuti i makar pusti ostale da spavaju. Ustajemo sa prvim
zracima sunca.
Mojsije ode na spavanje. Sa gašenjem njegove lampe, zvuci se vratiše još
glasnije. Posle nekoliko sati uspeo sam da, nervno iscrpljen, padnem u neki
košmarni polusan, iz koga me, oblivenog znojem, probudi Mojsije.
– Šta je sad? Zašto sada vrištiš?
Gledao sam ga zbunjeno nekoliko trenutaka, ne znajući gde se nalazim.
– Ne znam. Sve vreme sanjam neke ljude sa belim licima, bez očiju, kako
pružaju ruke da otkopčaju hamak – zadihano odgovorih.
– Flaaakooo! – povika Mojsije. – Donesi sveće!
Bunovni Flako je doneo tri sveće i zapalio ih oko moje ležaljke, gde
ostadoše da gore celu noć.
– Vreme je za ustajanje – bilo je sledeće što sam čuo, dok je Mojsije
ljuljao ležaljku budeći me.
Otkopčao sam zip i nesmotreno kročio napolje. Kao privučen magnetnom
silom, na moju kožu se momentalno zalepi čitav roj SS komaraca. Najveća
koncentracija bila je oko članaka, laktova i vrata. Moju izbrijanu glavu
koristili su kao usputni aerodrom.
Pomagači su već uveliko doručkovali, nakon što su rasklopili i zapakovali
kamp. Želeo sam da im se pridružim za improvizovanom trpezom, ali hiljade
izgladnelih komaraca su se besomučno okomile na mene. Bespomoćno
pogledah u Mojsija, koji raširi ruke u smislu: „Šta da ti radim? Ja ti ne mogu
pomoći.“ Nervozno sam mahao oko sebe i psovao, ali to nije imalo nekog
pozitivnog efekta. Trčeći kretoh prema reci, gde se na obali okliznuh i
upadoh celim telom u blato. Ovo kao da privuče i ostale komarce, koji me do
tada nisu primećivali.
Doveli su me do praga ludila. Okretao sam se besno oko sebe, mašući
rukama, nekontrolisano se šljapajući po licu i telu. U meni je ključala želja za
samokažnjavanjem zbog gluposti i nepromišljenosti. Kog đavola tražim, šta
izigravam ovde u amazonskoj džungli sa šakom izgladnelih Peruanaca, koji
su toliko glupi da im ni komarci ne smetaju?
Pomagači su mirno sedeli, kože naviknute na ubode, i nezainteresovano
posmatrali nemilu scenu. Na ivici nervnog sloma, seo sam u blatnjavu reku,
prekrio oči izgrebanim, krvavim rukama i počeo da plačem. Prišao je Mojsije
i počeo da me poliva vodom ne bi li oterao komarce, koji se nisu odvajali od
moje bele, evropske kože. Osećao sam svaki ubod pojedinačno, kao da mi se
neko sveti i kažnjava me.
Potpuno lud, skočio sam na noge i krenuo da se obračunam sa
pomagačima, kao da su mi oni krivi. Mojsije me obgrli snažnim rukama,
odiže i baci me na zemlju, gde sam divljački vrteo glavom besomučno
vrišteći.
Nikada mi neće biti jasno zašto u tom trenutku nisam naredio da se
smesta vratimo nazad.
Počeh polako da dolazim sebi. Mojsije me posadi da sednem u čamac, što
poslušno učinih, brišući lice zamazano od suza i blata. Ostali su ćutke
posedali na svoja mesta. Dobri Flako mi donese doručak, koji se sastojao od
prženih kolutića palminog srca sa kolutićima zmije koju je Mojsije ubio
prošle noći. Dugo je gledao u pravcu u kome sam besno zavrljačio doručak u
reku, a onda ode i mirno sede na svoje mesto.
Sa prvim zaveslajima komarci nestadoše. Pojavila se simpatična ptica
kingfišer, koja nas je u stopu pratila niz reku. Sela bi na granu, sačekala da
prođemo, prateći nas pogledom, pa opet preletala ispred nas. Činilo se kao da
je tu po zadatku. Nekoga je, izgleda, interesovalo naše nenajavljeno
putovanje.
Ceo dan smo proveli u čamcima, sporo odmičući kroz plitku vodu. S
vremena na vreme morali bismo izaći i prebaciti čamce preko izobaranih
balvana koji su nam preprečavali put, prestravljujući jata slepih miševa koji
su po njima kunjali. Po površini vode trčali su nekakvi vodeni pauci i plivale
zmije. U truleži balvana živeli su ogromni, agresivni crveni mravi. Jednoga
sam namerno dodirnuo liskom i on je spremno krenuo u napad, zarivši u nju
svoje nesrazmerno velike ralje.
Ja nisam veslao. Zabranili su mi jer sam suviše vukao na jednu stranu.
Pokušali su da me nauče, ali ubrzo sam otpao kao glup. Ovo nije bilo prvi put
da se vadim na glupost.
Kada sam posle deset sati sedenja u neudobnom čamcu pokušao da
ustanem, nisam mogao. Noge i trtica su mi toliko utrnule da nisam mogao da
se pomerim. Iznesoše me iz čamca kao kladu i posadiše me na vlažni panj,
dok Flako ne raskrči mesto za kamp i ne razapne ležaljke. Ćutke sam sedeo i
posmatrao vešte pomagače, mrzeći ih što ne osećaju ubode komaraca, koji su
se ponovo sjatili, ovoga puta za večeru.
– Zar nisi srećan što ne jedu tri puta na dan kao ti? – upita me Mojsije sa
osmehom. Nisam mu uzvratio osmeh. Nikada nisam voleo ljude koji u svemu
moraju da nađu nešto pozitivno.
Mojsije mi je dodao vokmen i molitvenik koji je video da čitam svako
jutro i veče, preneo me kao bogalja u ležaljku i zatvorio zip. Doneli su mi
večeru, koja je ovoga puta bila malo izdašnija. Pored ustaljene salate od srca
palminog drveta, bili su tu i mesni narezak, parče suvog hleba i čaj.
Molio sam se i meditirao do kasno u noć.
Sa prvim snom košmari su se vratili. Ponovo sam otpočeo rvanje sa
duhovima koji čuvaju džunglu od tipova poput mene. Okolo i ispod moje
ležaljke sve je i dalje šuškalo i krckalo, a u pola noći začuh pucanj iz puške.
Drhtao sam od straha kao antena od kola. Zvuci su i dalje dopirali sa svih
strana, a ljuljaška bi povremeno zatreperila kada je zakači neoprezni šišmiš,
promašivši komarca koji se vrzao naokolo čekajući moj izlazak. Iz šume je
sve bliže prilazilo nečije prigušeno svetlo lampe, a ubrzo začuh i korake. U
trenutku kad zaustih da ponovo zovem Mojsija u pomoć, začuh njegov glas:
– Hej, Indijana Džonse, izađi da vidiš šta sutra imamo za ručak! Bili smo
srećne ruke u lovu!
„Srna ili svinja nije sigurno“, mislio sam izvlačeći se nevoljno iz ležaljke.
„Ili je piton ili anakonda“, kad tamo imam šta i da vidim. Na drvenom kocu
visila je neka braon pacovčina od jedno metar i najmanje deset kila. Ogromni
iskrlješteni zubi i otvorene oči koje su gledale pravo u mene.
– Mmmmm, džinovski pacov! Moja omiljena klopa. Moja mama ih je
mnogo dobro spremala sa umakom od višanja – rekoh.
– Samo ti zajebavaj – reče Mojsije. – Ali sutra jedemo sveže meso.
Mnogo je ukusno, oduševićeš se.
– Kako da neću! Kod nas se mišetina jela samo o najvećim praznicima.
– Idi spavaj, drkadžijo. Sutra je novi dan – zaključi Mojsije konverzaciju.
Sutra je novi dan! Nikada nisam razumeo tu frazu. Ona bi imala smisla da
sam danas dobio na lutriji šest miliona dolara. Sutra je novi dan, počinje
život. Do jaja! Ali šta znači: sutra je novi dan akanja po džungli, nakon što se
najedem pacova a komarci se najedu mene?
 Jutro je neizbežno svanulo i donelo mi saznanje da nisam znao da li više
mrzim dan ili noć. Namazao sam se kremom protiv komaraca po celom telu,
šakama i licu i hrabro zakoračio napolje.
Komarci navališe kao na švedski sto. Krema protiv insekata smetala im je
otprilike kao što meni smeta senf na viršli. Došlo mi je od muke da potražim
nož da se izbodem, ali znao sam da neću stići pre no što mi ovi jutarnji
vampiri isisaju svu krv. Ponovo sam uleteo u reku do guše i počeo da jecam
kao dete. Razmišljao sam kako bi bilo lepo da naiđe krokodil da me rastrgne i
prekrati mi muke. Ala bi se Mojsije i ostali čudili kako se smejem od radosti
dok me komada ovde u vodi.
Izgleda da je moja krv bila delikates u ovim krajevima, jer kada sam
izašao iz vode, na moj užas, po vratu, rukama i nogama bilo mi je polepljeno
na desetine pijavica. Mojsije ih je prilično lako poskidao, osim dve, koje je
morao dobro posoliti pre no što se uz grčenje i uvijanje odlepiše.
Pacov, koji je bio uređen, usoljen i dobro nadimljen tokom noći, bio je
toliko ukusan da sam pojeo dve porcije. Meso, koje je bilo baš kao najbolja
zečetina, sâmo se odvajalo od kosti. Mojsiju se smejao brk dok me je gledao
kako slatko jedem.
Sledila je nova, desetočasovna plovidba čamcem, sa jednim kratkim
stajanjem da pokupimo papagaja aru koga je Mojsije ustrelio iz puške bez
kundaka dok je ovaj sa ženkom preletao reku. Bilo je neverovatno kako ga je
iz prve pogodio, a još neverovatnije kako su ga našli u nenormalno gustom
šipražju. Zaduženi specijalac za akcije ovakve vrste bio je Flako, čija je
konstitucija bila savršena za provlačenje kroz tesne prostore. Imao je manje
kila nego godina, kojih je brojao pedeset tri.
Mora da sam zaista zaudarao kada je Mojsije morao da me zamoli da im
se pridružim na kupanju, koje je bilo važno obaviti pre padanja mraka. Sa
prvom pojavom mesečine električne jegulje napadaju sve što mrda u vodi,
nervozne zbog sezone parenja.
Za one koji nikada nisu jeli papagaje, meso je najsličnije ćuretini. Divljoj
ćuretini, pošto se razvlači kao praćka.
Treća noć protekla je daleko lakše nego prve dve. Odlučio sam da
prestanem da pijem tablete protiv malarije pred spavanje. Verovatno od
iscrpljenosti, spavao sam mnogo bolje, a košmari su se proredili.
Ujutru sam imao spremnu novu taktiku.
– Što ne izlaziš iz te ležaljke? Vidiš da su svi odavno ustali! – vikao je
Mojsije.
 – Ne jebem! – viknuh odlučno. – Izaći ću kada vas vidim da ste sve
spakovali i posedali u čamac. Onda izlazim, grabim moju ležaljku, uskačem
sa vama i pičimo!
– Dok je ti spakuješ, poješće te živog – primeti korektno Mojsije. – Samo
ti istrči, spakovaće ti Flako ležaljku.
Tako i bi. Trčao sam kao bez duše, a za mnom hiljade gladnih krvopija.
Plan je uspeo bolje nego što sam očekivao. Jedva da me ujelo nekih 137
komaraca.
Negde oko podneva zaustavismo čamce pored drveta sa sočnim
grozdovima voća, koje nikada nisam video niti sam za njega čuo. Moja alava
guzica prva je izletela iz čamca i zatrčala se ka grozdovima. Nisam se
obazirao na povike posade da stanem. Obema rukama zgrabio sam grozd da
ga iščupam i posisam u jednom srku. Kako sam voće dodirnuo, osetih ujede,
smesta praćene vrtoglavicom. Pogledah užasnut u svoje šake, koje su bile
pokrivene crnim mravima koji su zarili čeljusti u moju kožu i besomučno
uvrtali, pokušavajući valjda da otkinu komadiće kože. Pred pad u nesvest
osetih Flakove i Izraelove ruke na sebi. Malo su ublažili moj pad kada sam i
njih dvojicu povukao sa sobom na zemlju. Pritrčao je i Mojsije i pridružio se
otresanju mrava sa mene.
Brzo sam došao sebi, gledajući krajičkom poluotvorenog oka grozd koji
je ležao na zemlji pored mene.
– Nemoj da si išta više pipnuo dok se ne posavetuješ sa mnom! Da su bili
crveni mravi, bio bi već mrtav! – ljutito je vikao Mojsije. – Kako misliš da
nađem nove mušterije ako se pročuje da mi je turista umro na putu?
– Hvala ti što se toliko brineš za mene – rekoh. Mojsije se ljutito okrenuo
i otišao prema čamcu, a ja iskoristih priliku da pokupim voće sa zemlje i
strpam ga u gladna usta. Bilo je sočno i slatko.
Sunce je polako zalazilo, što je označavalo vreme za večeru. Majstor-
kulinar Flako premašio je samoga sebe. Supa od preostalog mesa papagaja, sa
debelim rezancima, meso pacova kao glavno jelo, sa salatom od palminog
srca i nekim meni nepoznatim lišćem. Fascinirano sam posmatrao sa kakvom
veštinom je sa preostala dva zuba u glavi očistio žilavo meso sa bataka
papagaja, pa onda napao na kost, koju je izdrobio i isisao srž.
Iz žbunja se uskoro pojaviše komarci, koji su poveli i pojačanje u vidu
nekih divljih osa, pa sam brzo strugnuo u hamok.
Jutarnji udar prvih eskadrila komaraca podneo sam sa začuđujućom
lakoćom. Čovek je zaista životinja koja se na sve navikne.
 Mojsije me je odveo do čamca i pokazao mi tragove kajmana koji su
gmizali naokolo, verovatno vrzajući tapire, čiji su se tragovi takođe videli u
blatu. „Kakva li se ovde noćas žurka odvijala?“, pomislih uskačući u čamac i
zauzimajući mesto u njemu rezervisano za lenjivce.
U podne su se pojavili oblaci, a petnaest minuta kasnije počela je oluja
praćena vetrom koji je rušio sve pred sobom. Počeli smo borbu za
preživljavanje. Počupano drveće padalo je po reci sa svih strana, kao da je
ciljalo pravo na nas. Videći da je vrag odneo šalu, pristadosmo uz obalu, koja
se neprestano menjala, spirajući se i izmičući pod nogama, nošena jakom
kišom. Iznenada, kao što je i naišla, oluja je prestala.
Put smo morali nastaviti peške jer je reka postala neprohodna. Nije mi
palo mnogo teško. Čamac mi je već dozlogrdio i čeznuo sam da protegnem
utrnule noge.
Pomagači, natovareni stvarima iz čamca, išli su napred i razmahujući
mačetama krčili put. Ova aktivnost uznemiravala je komarce i razne druge
insekte, koji su nas saletali iz žbunja lepeći se po nama.
Ubrzo smo stali da podignemo logor.
 Muke po Mateju

Večerali smo dimljene mišetine, koje je još uvek bilo u izobilju, i bajati
hleb premazan nekom palminom, pitaj kurac kakvom mašću.
Preplašen događajima iz prethodnih noći, satima sam trpeo da ne izađem
napolje. Kada sam već pomislio da će bešika da mi eksplodira, upalih lampu i
izađoh do obližnjeg potoka, gde naleteh na porodicu tapira na pojilu. Nisu me
uplašili. Stajali su kao statue i gledali u mene, dok nisam počeo da žuborim
pored njih, a onda se razbežaše.
– Bežite od pitona da vas ne proguta, mamu vam nosatu – povikah za
njima tresući ga. Žbunje prekoputa potoka se nekako čudno zanjiha, pa brže-
bolje odmaglih nazad u sigurnost ležaljke i zašnirah se.
Ujutru sam saznao da je pred nama ceo dan pešačenja. Navukao sam
gumene čizme, nabacio ranac na leđa i samouvereno krenuo za pomagačima.
Vrućina i sparina postajale su sve nepodnošljivije. Voda je brzo nestajala.
Svakih pola sata pio sam količinu vode dovoljnu za ceo dan u normalnim
uslovima. Do podne sam bio mokar od znoja, kao da sam upravo u odelu
izašao ispod tuša.
Zaustavili smo se pored nekog drveta oko koga je Mojsije raskopao i
posekao mu korenje. Iz komada korena koji je podigao uvis poteče tečnost
slatka kao nektar, okrepljujućeg ukusa. Već posle desetak minuta stajanja na
jednom mestu bili smo uhvaćeni u radarske sisteme eskadrile komaraca i osa.
Bilo je vreme za pokret.
Pomagači nisu pili čistu vodu koju je Flako nosio u kanisteru na leđima,
već su žeđ gasili vodom iz potoka i barica. Rukama bi pažljivo razgrnuli
žabokrečinu, lišće i prljavštinu, napunili bi svoje masne kape vodom i odatle
pili.
– Kada bi ti kojim slučajem popio samo gutljaj ove vode, bio bi mrtav u
roku od nekoliko dana – reče Mojsije. Organi za varenje ljudi iz džungle
godinama i generacijama su sticali imunitet na mikroorganizme i parazite
kojima voda amazonskog sliva obiluje. I bez Mojsijevog upozorenja ne bi mi
palo na pamet da okusim tu prljavu vodu.
 – Moraćeš malo da smanjiš potrošnju vode jer je ostalo samo još par litara
– reče Izrael, kao da je razumeo o čemu pričamo, nameštajući na čelu prljavu
traku kojom je pričvrstio bure od trideset litara benzina na leđa.
Neudobne gumene čizme kao da su bile specijalno dizajnirane za što
uspešnije pravljenje žuljeva i plikova, koji su nicali jedan za drugim u
savršenim uslovima znoja, gume i vrućine.
Usput smo sreli mladog učitelja i par katoličkih sveštenika u mantijama,
koji su išli ka naselju Rekena. Vodič im je bio jedan od pripadnika plemena
Makses, koji je hodao bos noseći na leđima stvari sve trojice. Fratri su se
vraćali sa svog šestomesečnog svešteničkog službovanja, gde su poludivlja
plemena džungle upoznavali sa blagodetima hrišćanstva. Neka plemena nisu
želela da se povinuju pravilima peruanske vlade i Katoličke crkve, pa su se
povlačila sve dublje u džunglu u želji da budu ostavljena da na miru nastave
svoj vekovima neizmenjeni način života.

***

Predveče smo nabasali na napušten logor lovaca, koji su dan pre nas
otišli. Sve je bilo spremno, tende od trske, drveni sto i improvizovani ražanj
iznad ognjišta.
Mojsije i Dijego odoše u lov, Flako je spremao kamp za noćenje, a
neumorni Izrael je cepao drva i ložio vatru. Moj zadatak bio je da sedim sa
strane i ne smetam, pa sam pokušavao da skinem čizme srasle za stopala.
Iz daljine se začuše puščani pucnji.
Crni tapir se njihao glavom prema zemlji, nogu privezanih za granu
oslonjenu na Mojsijevo i Dijegovo rame. Ružna životinja je bila pogođena
kuršumom u čelo, iz koga je ritmički kapala tamnocrvena krv. Mojsije mi je
objasnio da je meso tapira vrlo žilavo i puno parazita. Kuvali smo ga
narednih nekoliko sati ne bismo li ga malo omekšali za dalju proceduru, pre
no što smo ga prebacili u drugu posudu gde se krčkala dosadna supa.
Najlošije meso koje smo na ovome putu jeli servirano je te večeri.
Jutro je donelo nove muke i jade. Ohlađeni plikovi i žuljevi od
prethodnog dana prouzrokovali su kuknjavu i bol tokom navlačenja čizama, u
kojima je valjalo provesti narednih desetak sati u sauni džungle.
U sećanju će mi zauvek ostati prvih sat vremena, dok se noge nisu
ugrejale i navikle na bol. Što se tiče ostatka tela, njega bi brzo ugrejale
vrelina vazduha i vruća voda za piće iz kanistera.
Komarci su se iz nekog razloga proredili kako smo zalazili dublje u
džunglu, krčeći sebi put ka reci Galvez. Počeli su da se pojavljuju neki
sićušni majmuni na granama iznad naših glava, radoznalo prateći naše
kretanje.
Noge su polako počele da me izdaju. Bolovi u mišićima sada su
nadjačavali bolove od žuljeva. Morao sam da stanem.
Mojsije naloži ostalima da nastave do sledećeg lovačkog kampa, odakle
ostaje još samo dva sata hoda. On je ostao sa mnom, raširio ležaljku i
pomogao mi da se u nju prekotrljam. Želeo sam da malo odspavam, ali umor
i zapara nisu mi dozvoljavali da zaspim. Jedino mi je preostalo da se za
pomoć obratim nebesima. Meditirao sam i molio se Bogu da mi dâ snage i
ostane uz mene. Nakon otprilike dva sata odmora rešio sam da nastavim
dalje. Nije kao da sam imao neki izbor, pošto su pomoćnici odneli svu
preostalu vodu i hranu sa sobom.
Prvi koraci bili su propraćeni suzama koje su se slivale niz moje prljavo
lice. Još jednom u životu iskusio sam čudnu moć bola da rastegne vreme i od
dva sata napravi večnost. Svaki korak predstavljao je neopisivi napor. Plakao
sam kao onda kada sam se kao dete izgubio na Tašu, samo što se ovoga puta
radilo o amazonskoj džungli, bez hitne pomoći i ambulante, bez mobilnog i
bez šanse da se, širokog osmeha i raširenih ruku, spasonosno pojavi tata. Što
je najčudnije, nisam bio ni nervozan ni prestrašen kao prvih dana puta kada
su me terorisali komarci.
Kada smo začuli bezbrižne zvižduke pomagača u daljini, znao sam da
smo stigli nadomak logora. Poslednjim atomima snage dovukoh se do kampa.
Pritrčali su Flako i Mojsije i preneli me u ležaljku pored vatre, iznad koje se
sušila velika količina mesa koje su pomagači nabavili od lovaca-trgovaca iz
obližnjeg sela, u čijem smo se logoru nalazili.
Pored nekoliko lovaca, bila su tu i dva minijaturna majmuna, dresirana
kao lovački doušnici. Nervozno su krečali zbog mog prisustva. Verovatno
sam im ličio na nešto što bi trebalo odstreliti. Nisam se mnogo bolje ni
osećao.
U kampu je gušio jak zadah strvine. Pitao sam se odakle, pošto bi naši
pomagači uvek zakopavali iznutrice očišćenih životinja. Lokalni lovci izgleda
nisu za to mnogo marili. Pitao sam se u sebi jer nisam imao snage ni da
pričam.
Flako mi prinese komad suvog mesa. Ukus mi nije bio poznat. Pitao sam
šta jedem. Kada sam čuo da je majmun, samo što creva nisam povratio.
Trebalo mi je dva sata da se oporavim dovoljno da bih mogao da odem do
reke i da se umijem. Prošao sam kroz ceo logor. Na svakom koraku meso,
okačeno da se dimi, oklopi od kornjače i armadila i životinjske kože. U ovim
krajevima najcenjenije je meso pacova i majmuna, pa zatim meso armadila i
divlje svinje. Najjeftinije je meso tapira i kornjače. „Fantastičan izbor, nema
šta“, pomislih i zamočih glavu u rečicu.
Lica lovaca bila su gruba i bez osmeha. Njihova tela mišićava, išarana
tetovažama i izbrazdana ožiljcima. Mačetama su sekli dimljeno meso
životinja i glodali koske.
Dva majmuna-tužibabe, zaposleni u stalnom radnom odnosu u lovačkoj
trupi, zarađivali su svoje parče hleba cinkareći lokacije drugih nesrećnih
živuljki džungle. Skakali bi po granama ispred lovaca i izviđali teren. Kada
ugledaju neku životinju, vraćali bi se, krvavih očiju, po lovce i vodili ih
prema plenu. Hranili su ih čak i mesom majmuna one vrste kojoj su i sami
pripadali.
Mojsije je lovcima dao nekoliko metaka za pola majmunske plećke, koju
sam energično odbio da jedem. Sa plećke je visila odrana ruka sa šakom sa
pet prstiju, niz koje je kapala krv. Radije ću leći gladan nego da jedem meso
dalekih rođaka.
Samome sam se sebi čudio kada sam ujutru ustao i bez pogovora i
pičketanja obuo čizme na ranjave noge i krenuo za kolonom pomagača. Kroz
svu muku, jad i čemer osetio sam blag ponos. Bio sam ovo neki novi ja, koga
do tada nisam znao. Moje telo je dolazilo do svojih krajnjih limita, a onda ih
prevazilazilo i postavljalo nove; i tako nekoliko puta. Nikada mi ne bi palo na
pamet da sebe svesno podvrgavam ovakvim testovima, ali sada mi je bilo
drago što sam prolazio kroz ta iskušenja. Pitao sam se kako možemo
pretpostavljati da ikoga poznajemo kada ne poznajemo ni sami sebe. Pošto ne
znam tačan naziv koji moderna filozofija dvadeset prvog veka koristi za
mentalno stanje u kome sam se tada nalazio, ja ću ga nazvati „nedostatak
izbora“. Nema veće motivacije za ostvarivanje svojih najviših potencijala od
nedostatka izbora.
Vode za piće je potpuno nestalo. Jedini izvor neophodne tečnosti bilo je
voće i korenje posebne vrste drveta, na koje nismo baš često nailazili. Samo
saznanje da vode više nema stvaralo je dodatnu žeđ.
Kako smo se približavali reci, put je bivao sve mekši, da bi se najzad
pretvorio u pravu močvaru. S teškom mukom smo izvlačili noge iz dubokog
lepljivog blata. Dijego je išao prvi ispitujući teren dugačkim bambusovim
štapom, da slučajno ne upadnemo u fatalno živo blato. U filmovima koje sam
kao dečak gledao, kada neko uđe u živo blato ili živi pesak, počne lagano da
tone do kolena. Posle nekoliko minuta je potonuo do pojasa, pa onda još
nekoliko minuta do vrata. Moje iskustvo je malo drugačije.
Znam da mi je Mojsije rekao da u stopu pratim Dijega i mislio sam da to i
radim. Izgleda da sam zakoračio samo pola koraka u stranu i smesta se našao
u blatu do ispod pazuha. Nekako sam instinktivno raširio ruke i zabacio glavu
uvis i to je tonjenje usporilo taman dovoljno da mi Dijego doturi njegov štap,
koji sam grčevito zgrabio obema rukama. Sve je trajalo oko dve sekunde.
Dijego i Mojsije me jedva izvukoše napolje.
Mojsije se toliko potresao da nije imao snage ni da me grdi.
– Hoćeš li, molim te, sada da ideš tačno iza Dijega? – upita me slabim
glasom. Klimnuh potvrdno glavom.
– Molim? – upita Mojsije.
– Hoću. Mislio sam da…
– Nema potrebe da misliš, Nik. Samo radi ono što ti kažem, okej?
– Okej – klimnuh glavom, istresajući ljigavo blato iz čizme. Bilo je pravo
čudo da mi čizme nisu ostale zauvek izgubljene u blatu. Ostali članovi
ekspedicije sažaljivo su me gledali, pitajući se verovatno kako li sam do sada
preživeo sve ove godine.
Ostatak puta bio je, na sreću, dosadniji.
U neko doba monotoniju razbi sladunjavi miris koji se širio oko
ogromnog stabla. Na zemlji ispod njega ležali su opali plodovi koji su ličili
na ljubičaste urme. Mojsije podiže jedan i zagrize ga. Samo mi je to trebalo.
Brzo nakupih pune ruke. Ukus te čudne voćke tražio sam celog svog života.
Bilo je to nešto između pez bombona i Soko Štarkovog smokija, samo još pet
puta bolje. Radujući se neočekivanom udaru sreće, razmišljao sam kakav bi
bum ovo voće napravilo u Londonu. Jao, a tek sladoled sa njegovim ukusom!
Zvao bi se pezmoki.
Alavo sam trpao voće u usta kada je prišao Mojsije i udario me po ruci
izbivši preostale voćke na zemlju.
– Šta je sad, Mojsije? Video sam da si ti pojeo jednu voćku.
– Baš tako! Video si da sam pojeo jednu. A videćeš i šta će tebi biti što si
pojeo nekoliko. – Mojsije podiže svoj ranac i nabaci ga na leđa, što je značilo
pokret.
Nije prošao ni minut, a u grlu poče nešto da me grebe i osetih u njemu
neki gorak ukus, koji je ubrzo izazvao i kašalj. Imao sam neodoljivu potrebu
da progutam malo vode, ali znao sam da je više nemamo.
– Mojsije, šta da radim? Gušim se!
– Ništa, ćuti i trpi. Proći će za nekoliko sati.
Kakvih nekoliko sati?! Činilo mi se da ću umreti za nekoliko minuta od
gorčine i grebanja grla. Ispostavilo se da hemikalija u plodu, koja izaziva
alergijsku reakciju posle nekoliko minuta, povećava šanse biljke za
razmnožavanje. Mnogo je veća verovatnoća da će njeno seme biti razneto na
više krajeva šume ako više životinja pojede po jedan ili dva ploda nego ako
prva koja naiđe pojede sve. A kod nas kažu „glup kô biljka“! Dobro je samo
da smo mi pametni!
Preskakali smo barice i prelazili prirodne mostiće od popadalog drveća.
Životinja i ptica bilo je sve više, a komaraca i osa sve manje. Sunčevi zraci
probijali su se kroz krošnje, sekli sparni vazduh i udarali u raskvašeno tlo
koje ih je žudno upijalo. Divio sam se prelepim velikim leptirima
neverovatno iskombinovanih boja.
Bol u nogama bio je i dalje prisutan, ali sve manje primetan. Posle
nekoliko mučnih dana jada i patnje, džungla je polako počela da mi otkriva
svoje lepše lice, koje je izgleda mogao da vidi samo onaj ko prođe kroz
prvobitni prirodni štit, skovan od komaraca, osa, mrava, paukova, trnovitog
šipražja i blata.
Najzad ugledasmo i spasonosnu rečicu koja vodi do sela Maksesa. Kratko
smo odahnuli i počeli da pravimo kamp. Sutradan je predstojao naporan dan
pravljenja čamca, kojim je trebalo da se spustimo niz reku u selo.
Zapalili smo logorsku vatru i počelo je spremanje jubilarne stote supe sa
rezancima, ovoga puta sa mesom kornjače koja je imala nesreću da nam se
ispreči na putu.
Pokušavao sam da se setim na šta me podsećala razdraganost Mojsija i
pomagača, tokom celog ovog puta. Najzad sam se setio. Bila je to radost dece
koja su krenula na ekskurziju. Ova matora deca jedva su čekala svaku priliku
da krenu na put u džunglu, ostavljajući porodice i dosadne žene kod kuće.
Shvatio sam da sam od Mojsija mogao dobiti još nižu cenu. On je istinski
uživao u svakom minutu ove ekspedicije. Osim, možda, onih minuta koje
sam mu ja zagorčavao.
Noć se lagano spuštala kada su me pozvali da siđem sa njima do obale
reke.
– Stani! – naredi vojnički Mojsije i prekide me u laganom kasu, te stadoh
kao ukopan. – Reci mi koliko životinja vidiš oko sebe!
Gledao sam okolo, ali životinja nije bilo ni od korova. Jedino su oko moje
glave kružili nekakvi insekti, kao Luftvafeovi bombarderi.
– Računaju li se ove bube? – upitah.
– Ne računaju. Pogledaj malo bolje – reče Mojsije, čučeći pored stabla i
grabeći rukom savršeno kamufliranu žabu veličine debelog odojčeta. Dijego
je odmotavao zmiju sa grane iznad svoje glave. Dok je jednom rukom držao
žabu, Mojsije uze grančicu u drugu ruku i pored svojih nogu prodrma ježa,
koji je izgledao kao busen trave.
„Neverovatno“, pomislih. „Tolike životinje na metar i po od mene, a
nijednu ne videh.“
– Pogledaj bolje! Vidiš li još neku životinju? – insistirao je Mojsije.
– Vidim još dve!
– To je već bolje. Gde su?
– Tu su. Jedna je uhvatila žabu, a druga odmotava zmiju sa grane.
Mojsije se od srca nasmejao, ali ja sam se samo napola šalio. Nikada mi
nije bilo jasnije nego sada, ovde u džungli, da je čovek najsavršenija od svih
životinja. Čula ovih Peruanaca bila su perfektno adaptirana uslovima života u
šumi, baš kao i moja uslovima života na betonu i asfaltu. Nije u meni bilo
trunke sumnje – kada bi me Mojsije kojim slučajem posetio u Londonu,
izuvao bih ga gore nego on mene ovde, na svom terenu. Kako bih ga samo
terao da preskače tramvajske šine da ga ne ubije struja, i smejao mu se isto
ovako slatko kako se oni meni smeju ovde.
Buka koja je dolazila iz dubina džungle pojačavala se iz noći u noć.
Činilo mi se da bi krici i urlici nadjačali buku londonskih diskoteka.
Iznad rečice, gde je pogled prema nebu bio nezaklonjen krošnjama, nebo
se gotovo belelo od gustine zvezda. Bilo je toliko padalica da sam odavno
istrošio sve želje kojih sam mogao da se setim, pa sam one najbolje ponavljao
desetinama puta.
Zvuk tupog udaranja sekire probudi me u neverovatnih pola devet ujutru i
smesta osetih miris sirovog drveta. „Kako li sam uspeo da se ovako
uspavam?“, pomislih preselivši telo u reku, odakle sam posmatrao nastajanje
kanua.
Stablo je uz kršenje granja i tresak palo na zemlju, tačno u željenom
pravcu. Flako i Izrael su se do’vatili sekira i za sedam sati udarničkog rada, u
„idealnim uslovima“, bez vode, na preko četrdeset stepeni temperature,
savršeno izdubili trupac.
 Nakon završenog posla seli smo, probrali meso koje se još nije ucrvljalo i
večerali. Odmah posle večere Izrael i Dijego počeše da pakuju svoje stvari i
spremaju se za povratak kući. Dijego nije smeo dalje jer se suviše približio
teritoriji Maksesa. Kao njihov odbegli član, izgubio je sve privilegije i nije
bio dobrodošao u blizini plemena. Izrael je morao nazad iz prostog razloga
što njegova pomoć više nije bila potrebna, a Mojsiju nije padalo na pamet da
ga plaća nijedan sat prekovremeno. Ekonomski zakoni nisu ništa manje
surovi od zakona džungle, i ljudi su ih ovde baš tako prirodno i prihvatali.
Natovarili smo bure sa benzinom u kanu, zajedno sa ostalim stvarima i
poklonima za Indijance, pa pođosmo na počinak.
 Na teritoriji Maksesa lovimo, a ulovljeni smo

Na jutarnjoj prozivci pojavila se ponovo i neumorna ptica kingfišer sa

početka našeg putovanja. Pozdravismo se sa Izraelom i Dijegom i ukrcasmo
se u čamac. Flako je nogom odgurnuo kanu i zadnji uskočio u njega.
Spuštali smo se čarobnom rekom, na čijim su se obalama stripovi i
dečačka maštanja pretvarali u stvarnost. Gomile razularenih majmuna vrištale
su izvodeći cirkuske akrobacije po obližnjim granama. Rečni delfini
izbacivali su vodu kroz sićušne otvore na vrhovima glava. Hiljade
raznobojnih papagaja kitile su nebo svojim šarenim perjem. Porodica vidri
igrala se gnjurajući okolo i ispod čamca i ostavljajući za sobom gomile
mehurića. Divlje mačke su nas mirno posmatrale sa grana hladeći se dugim
crnim repovima. Mojsije i Flako su pred svako zavijanje reke u krivinu tačno
znali koje nas životinje čekaju iza, zahvaljujući istančanosti sluha i iskustvu
stečenom u džungli.
Pristali smo uz oble stene, izglačane vodom kroz milenijume. Hiljade
najšarenijih leptirova preplašeno poleteše u nebo. Nekontrolisano sam se
smejao, osećajući dotad nedoživljeno golicanje u unutrašnjosti lobanje.
Flako je palio vatru i kačio iznad nje kazanče za spremanje supe bez
mesa, sa rezancima. Od zaliha hrane ostali su nam još samo palmina mast,
origano i lišće. Mojsije je skoknuo do šume i zaklao palmu, iz koje je izvadio
srce za salatu. Preživajući ultravegetarijanski obrok, sunčali smo se na obali
posmatrajući životinje preko puta, koje su nam uzvraćale radoznale poglede.
Mojsije je dao zeleno svetlo da se skoči u reku. Ne znam kako, ali uvek je
znao da li na određenom mestu ima pirana ili kajmana ili ne. Prvi je skočio u
vodu idealne temperature.
Put smo nastavili do noćnog logora, koji smo podigli na peščanom
brdašcetu. Zapalili smo obaveznu logorsku vatru i okačili iznad nje posudu sa
vodom da se prokuva. Nakon toga smo je prečistili tabletom, posle čega je
bila pogodna za piće.
Sa obližnjeg proplanka odgledao sam jedan od onih nestvarnih zalazaka
sunca koji stvaraju bol u grudima kada ne mogu da se podele sa pravom
osobom. Jata ptica preletala su raščupane krošnje, a milioni insekata i
životinja pravili su buku ravnu onoj sa beogradskog fudbalskog derbija.
Mandrili odeveni u grobarske boje besomučno su se drali i dovikivali bez
harmonije i sloge, za razliku od sinhronizovane pesme i savršeno graciozne
koreografije crveno-belih flaminga.
Zažmurio sam i polusvesno utonuo u meditaciju. Vizualizovao sam i
jasno osećao kako mi se čiste duša i telo, osećao sam toplotu oko srca, osećao
neopisivu sreću. Svaki zvuk insekta nosio je pozitivne vibracije, koje su
izbijale debele naslage duvana, droge i alkohola iz svake ćelije mog tela.
Komaraca više nije bilo. Dole u reci video sam nasmejane Mojsija i Flaka
kako stoje u plićaku pokazujući rukama dno reke, verovatno tražeći nešto za
sutrašnji ručak.
Ova noć prošla je kao treptaj oka.
Pri jutarnjem kupanju u reci, probudih neke kornjačice. Ovo nisam
podelio sa Mojsijem i nezasitim Flakom jer nisam želeo da kornjačice završe
u njegovoj supi. Flako mora da je u sebi gajio neku žešću pantljičaru jer
nikada nisam video sitnijeg čoveka a većeg proždrljivca.
Čamac je bio spreman za pokret, a ja sam se još uvek brčkao. Odgurnuh
čamac od obale i nastavih put kroz vodu pridržavajući se za rep kanua. Flako
je polako veslao, dok je Mojsije držao zapetu pušku, pogledom šarajući kroz
krošnje drveća ne bi li ugledao nešto pogodno za odstrel.
Interesantno je kako životinje osete kada je lovac u blizini i odmah se
pritaje i prorede.
– Možda ne bi bilo loše da se vratiš u čamac jer nailazimo na vode pune
kajmana. Doduše oni… – već sam bio u čamcu. – Oni najčešće love noću, ali
nikad se ne zna – završi Mojsije misao.
Sati su prolazili, ali ništa jestivo se nije pojavilo na puškometu.
Odjednom začusmo ravnomerne udarce metala o drvo.
– Nemoguće da smo već na teritoriji Maksesa. Gledaj sa strane ima li
tragova stopala ili vezanih čamaca – razumeh kada je Mojsije upozorio Flaka
na španskom. Na obali nije bilo ničega što bi ukazivalo na prisustvo
Indijanaca, a udarci metala o drvo postajali su sve glasniji. Flako upita nešto,
za šta se nikada kasnije nisam potrudio da se malo više raspitam:
– Da nismo naleteli na legendarno pleme patuljaka iz džungle?
Mojsije pokaza Flaku rukom znak da ućuti, baš kada sam i ja zaustio da
upitam jesam li to dobro razumeo u vezi s patuljcima. Flako nastavi ćutke da
vesla, dok je Mojsije i dalje napeto osluškivao i očima šarao obalama.
 – Pogledaj one rupe na obali – pokaza Mojsije rukom. – To su rupe u
kojima preko dana spavaju kajmani.
Poželeh ponovo da upitam u vezi s plemenom Pigmeja, čija su najveća
poslastica, verovatno, beli turisti, ali brzo se predomislih, setivši se sa kojim
je strahom u glasu Flako pitao o njima. Što se manje zna, bolje se spava.
Za večeru opet nije bilo mesa, ali bilo je rečnih prilepaka i salate od
palminog srca. Posle „gozbe“ odoh do ležaljke ne bih li barem u snu
zaboravio konstantnu glad.
Stara glad i novi dan. Flako i Mojsije, naviknuti na neman u stomaku,
nisu pokazivali znake nervoze, a nisam ni ja, samo iz drugog razloga. Bio
sam toliko gladan da nisam imao energije za nerviranje. Malo mi je smetalo
što me pupak golicao po kičmenoj moždini pa do potiljka.
Podnevno sunce zakivalo je zrake kao eksere u naša temena, kada se
Flako iznenada uozbilji kao erdl terijer, fiksirajući nešto na obali reke.
Pogledah u tom pravcu i primetih da nešto sumnjivo pluta uz obalu. Mojsije i
Flako zagrabiše veslima po vodi u tom smeru i ubrzo se nađosmo pored sivog
krzna, koje se beživotno njihalo na talasićima. Mojsije zavuče ruku u vodu i
izvuče srndaća sa zabodenom strelicom u butini. Izmirisaše ga, prepipaše i
detaljno pregledaše. Ustanovili su da je ranjen pobegao Indijancima i da nije
bio mrtav duže od jednog sata, što je značilo da je još uvek vrlo jestiv.
Takođe su zaključili da ne može biti mnogo stariji od mesec dana. Mojsije
nije mogao da se načudi kako je srndać uspeo da utekne Indijancima jer se to
obično ne dešava ako znaju da su ga pogodili. Odlučiše da Indijanci
verovatno nisu znali da je strelica našla svoj cilj.
– Nik, izgleda da je Bog čuo tvoje molitve. Za sve ove godine koje sam
proveo u džungli još nisam video da lovina uspe da umakne gladnim
Maksesima.
„I ne čuo ih! Poslao sam ih po najmanje dvadeset zvezda padalica“,
pomislih.
Mojsije i Flako nisu gubili vreme. Izvukoše srndaća na obalu, okačiše ga
o granu za zadnje noge i počeše užurbano da ga rede. Uvek su radili brzo i
vešto, ali ovakvu brzinu još nisam video. Nisam bio siguran žure li toliko da
se meso ne bi pokvarilo, ili dok se ne pojave Indijanci i optuže nas za
lovokrađu. Baš ne bih voleo da mi smanje lobanju na veličinu priveska, ali na
samu pomisao na pečenu srnetinu tekla mi je voda na usta.
Ovoga puta i ja sam pomagao sa spremanjem logora. Nisam mogao
verovati očima kada sam video da Flako vadi debele rezance za svoju čuvenu
supu.
– Polako, momci, danas ja kuvam – rekoh odlučno. Mojsije i Flako me
pogledaše začuđeno. – Zar ćete od mladog srndaća da pravite čorbu? Sad se
Stevo Karapandža prevrće u grobu!
– Stevo, šta? – upita Mojsije začuđeno.
– Nema veze! Supa je za žilavog tapira i smrdljivu kornjaču. Otkriću vam
malu tajnu velikih majstora kuhinje: čorba bi bila skrnavljenje za mladog
srndaća!
Rekoh Mojsiju da tanko iseče meso sa leđa i butkica. U limenom loncu
istopih palminu mast sa malo belog luka. Meso sam dobro namazao smesom
soli i origana i spustio ga u zagrejano ulje sa preostalim belim lukom. Šnicle
sam ispekao tako da sredina ostane malo krvava, pa ih izvadih iz vrelog ulja,
u koje sam onda ubacio pomfrit od banana, koje smo do tada koristili samo za
kuvanje. Flako je doneo pregršt palminog srca, od koga smo napravili salatu,
koju sam prelio sokom od divljeg limuna.
Jeli smo sa širokim osmesima na licu. Flako nije stizao da žvaće meso,
već ga je trpao direktno u razjapljeno ždrelo, a Mojsije se čudio „novom“
receptu. Nisam mogao da verujem, ali tvrdili su da nikada nisu probali meso
prženo na ulju. Oni su ga isključivo dimili, a zatim kuvali. Ukus je bio
sekundaran u ovim krajevima, gde je najvažnije bilo što praktičnije i
rentabilnije iskoristiti hranu. Dimljenje i dugo kuvanje je verovatno i
najsigurniji način da se zaista pobiju svi paraziti kojima bi meso moglo biti
zagađeno.
Preostalo meso dobro nadimismo, usolismo i sakrismo ga među stvari. Sa
Flakovih i Mojsijevih usana zaori se pesma.
Najveći problem i dalje je predstavljala pijaća voda. Nismo nikada
uspevali da prokuvamo i dezinfikujemo onoliko vode koliko nam je u toku
dana trebalo. Srećom, bio je ovo jedan od onih dana kada sve dolazi kao
poručeno. Korenje vodonosnog drveta virilo je na sve strane iz blatnjavih
obala. Kratak udarac mačete i voda bi iz korena potekla kao sa česme.
Napojismo se, umismo i napunismo kanistere.
Na narednoj deonici puta reka je postajala sve šira i sve brža. Bila je sada
već toliko široka da je Mojsije predložio da nastavimo put noću. Flako je
veslao sa zadnjeg kraja čamca, a Mojsije je na pramcu držao baterijsku lampu
osvetljavajući put. Uz obale je sijalo mnoštvo crvenih tačkica, kao da su tamo
upereni laserski nišani. Mojsije mi objasni da se radi o očima kajmana.
– Veslaj prema njima – reče Flaku, koji zavesla prema obali. Prilazili smo
nečujno paru crvenih tačaka pritajenih uz oboreno trulo stablo. Vešti Mojsije
je polako prišao rukom iznad mladunčeta kajmana, munjevitom brzinom ga
ščepao za vrat i izvukao iz vode. Mladi reptil mogao je samo da bespomoćno
otresa repom.
– Zašto nije pobegao? – upitah. – Sigurno nas je video kako prilazimo.
– To im je taktika. Umire se, pa misle da ih ne vidimo. Ovaj nema ni tri
meseca – odgovori iskusni rečni vuk. Ustao je i pažljivo mi pružio kajmanče,
uz instrukcije:
– Evo. Uhvati ga za vrat. Čvrsto, jer zna da se trzne i otkine prst.
– Šta ću sa njim? Nećemo valjda i ovo da jedemo? – prepadoh se.
– Ma, ne. Samo da osetiš kakav je, pa ga pusti nazad u vodu.
Okrenuo sam ga i pomazio po glatkom stomaku. Jedva da bi bilo kože za
dobar novčanik.
„PLJUS!“, čulo se neposredno pored čamca. Bacih kajmana u vodu
prestrašen i pogledah Mojsija.
– Ništa, prisustvom smo uznemirili malo veće primerke. Flako, veslaj ka
sredini reke, izgleda da se jedan veliki šunja oko čamca.
„Šta se šunja oko čamca, majke vam ga peruanske“, pomislih. Samo mi to
fali, sada kad smo već nadomak sela. Kao da ih slušam tamo po Novom
Beogradu:
– Šta je bilo sa Nikolićem?
– Pojeo ga krokodil negde u Amazonu.
– Ako, pička mu materina! Šta je tražio kurca oko krokodila?
A ako bi pojeo i ovu drugu dvojicu, ne bi niko nikada ni znao šta nas je
snašlo. Kako li bi tek onda nagađali?
– Poslednji put je viđen kako sa nekim matorim Robinsonom kreće na
ekspediciju kroz džunglu.
– Mora da je našao neko pleme golih bludnih Indijanaca, bez stida i
ljubomore, pa se uvalio među nogice prelepih Indijanki sa sisicama kao
jabuke.
– Ma nije! Našao se negde gde rastu amazonski opijati, pa sada fura ko
zna kakve filmove po džungli.
– Ma ne verujem. Javio bi se on odnekle, da je živ. Mora da su ga
ljudožderi pretopili u čvarke i napravili mu od lobanje privezak.
– Ha-ha-ha, sad mu ona rošava glavica izgleda kao loptica za golf…
– Mojsije, šta misliš da izađemo na obalu? – upitah, trudeći se da mi glas
ne drhti.
 – Mislim da nije loša ideja. Idemo da se ulogorimo i naložimo vatru.
Iznad vatre smo smesta pokačili meso srndaća da se dodatno dimi. Flako
je od kostiju počeo da kuva supu. Plamen je slao titrave senke u krošnje
drveća, iz kojih su nas posmatrale stotine sjajnih očiju.
Ko zna šta su čavrljale između sebe živuljke sa grana gledajući čudnu
trojku. Lovci, a ulovljeni.
 Prestonica

Umorni smo pospali po zemlji oko vatre, ne mareći mnogo za žurku

stanara sa viših spratova.
Probudio me je pritisak stopala na grudima.
– Mojsije, mogao bi da budeš malo… majko moja, šta je ovo!?
Mali zgužvani penis sa ogromnom naboranom kesom nije najprijatnija
scena koju bi iko poželeo da vidi odmah kako se probudi. Ipak, opisani
komplet njihao se iznad moje glave dok mi je njegov vlasnik, čovečuljak u
kožnom miniću, išaran svim bojama kao Zabavnik, stajao jednom nogom na
grudima. Da ugođaj bude kompletan, oko nosa je imao pozabadane nekakve
iglice. Kada začuh Mojsijev histerični smeh, pade mi veliki kamen sa srca.
– Mau kut! – povika nasmejani Indijanac, pokazujući u pravcu moje
glave.
– Nema kose – Mojsije jedva prevede od smeha. Flako mi je nekoliko
dana pre toga pomogao da obrijem lobanju, a bradu smo ostavili za drugi put.
Između svih ostalih koji su se smejali na moj račun, začuh i zvonki ženski
smeh. Osvrnuh se na tu stranu i ugledah mladu Indijanku. Ispostavilo se da
joj je Šareni otac i da su zajedno bili u lovu. Nije mi smetalo što se smeju.
Smetalo bi mi da su bili ozbiljni i namršteni.
Pospremili smo kamp i krenuli čamcem za Indijancima ka selu Maksesa.
Ležalo je na ušću rečice Lobojaku u Rio Galvez.
Ubrzo se obale i proplanci okitiše stotinama žena i dece. Iza njih su bile
kolibe od trske i granja, bez vrata i bez stakala na prozorima. Izviđači su već
davno javili da stiže Mojsije sa turistom, što je značilo da će biti poklona i
odbojke.
Pristali smo uz blatnjavu obalu, gde su nas sačekali Indijanci obučeni u
šortseve i majice. Jedan od njih pruži mi ruku, koju prihvatih i iskočih iz
čamca na obalu. Svi su netremice gledali u mene. Iz drugog čamca Kratkokiti
povika: Mau Kut! Zaori se histerično smejanje koje je moglo značiti samo
jedno: dobio sam novo ime.
Deca su prilazila i mazila me po ćelavoj glavi, pipkajući sa oduševljenjem
moju garderobu i bez pardona preturajući po mojim torbama, kao da je to
najprirodnija stvar na svetu. Zavirivali su u etikete i marke na mojim
stvarima.
Pojavio se i stari poglavica. Pozdravio se sa svima i počeo da priča sa
Mojsijem kao da su se juče rastali.
Ubrzo nas odvedoše u poglavičinu „palatu“. Bila je to trošna koliba od
pruća, bez nameštaja. Pored vatre su sedele dve poglavičine žene i kuvale
ručak. Razapeli smo ležaljke i ostavili stvari. Ispred vrata je stajalo mnoštvo
ljudi, piljeći i provirujući radoznalo sa svih strana. Poglavica je nešto rekao
ženama, na šta su one reagovale brzim napuštanjem kolibe.
– Sada ćemo malo da se odmorimo, a večeras je ceremonija dodeljivanja
poklona, kao i Nu-Nu ceremonija kojoj ćeš da prisustvuješ, a zatim i
obavezna Sapo ceremonija – reče Mojsije.
– Nu-Nu, Sapo? Šta je to? – upitah.
– Sapo je žaba – objasni Mojsije.
– Aha! Dobro, nisi morao baš tako detaljno, ja samo onako pitam.
Vreme do svečane večere i dodeljivanja poklona utrošio sam u šetnji kroz
selo, praćen u svakom trenutku od tridesetak ljudi, žena i dece, koji nisu
skidali pogleda sa mene. Selo je bilo locirano na najlepšem mogućem mestu:
na brdu iznad ušća dveju reka.
Baš kao Singidunum, samo su parkovi bili malo veći.
Jelovnik svečane večere sastojao se od kuvane pirane sa slatkim
krompirom iz džungle i kuvane banane. Jedini način prerade hrane koji su
Indijanci koristili bilo je kuvanje u vodi, bez soli i začina. To je svakako bio
jedan od razloga što su svi imali mišićava tela i bele zube, poređane kao sa
reklame kolgejta. Neki od ostalih razloga su nezagađena sredina, aktivan
životni stil i minimum stresa. Interesantna stvar kada se ima u vidu da su
obrađena hrana, zagađenost, neaktivnost i stres posledice onoga što zovemo
„civilizacija“. Negde smo se izgleda usput malo zajebali. Da budemo fer,
civilizacija je donela i mnoge pozitivne stvari, samo trenutno ne mogu
nijedne da se setim.
Sedeli smo oko vatre kada se pojavio poglavica u tradicionalnoj nošnji, sa
svoje dve supruge. Crvena boja oko očiju, istetovirane linije oko usta, koje su
im davale oblik mačjih, i iglice isprobadane oko nosa označavali su kult
jaguara, koji su Maksesi gajili. Nošnju su koristili samo za lov i ceremonije.
Preko dana su išli u šortsevima i majicama, od kojih je najviše bilo sa likom
nekog lokalnog političara. Neko im ih je očigledno podelio iz ko zna kog
razloga, s obzirom na to da sumnjam da su išli na glasanje. Čak i ovde u
dubokoj džungli pritiskali su ih zakonima države. Oni bi najradije išli goli
kao generacije njihovih predaka, ali zakon je zabranjivao da se šetaju goli
pred decom. Pitao sam se koji je to državni službenik ili policajac koji ovde
dođe da sprovodi zakon i piše im prijave?
Počela je svečana dodela darova, na opštu radost svih prisutnih. Uzbuđen,
delio sam u Mojsijevo ime ležaljke, mačete, posuđe i ostale naručene
potrepštine. Sramežljivo su prilazili sa svih strana, prevrtali po rukama,
zagledali i pipali primljene poklone.
Sve je bila uvertira za najsvečaniji deo večeri: dodeljivanje odbojkaške
mreže i lopte. Kada ih je Mojsije lično, teatralno izneo ispred kuće pred oči
celog plemena, zaori se gromoglasno, oduševljeno urlanje i vriska.
Onda, kao šlag na tortu, nastupam ja kao najveći Indijanac među
prisutnima. Otvaram svoj ranac i preturam po dresovima. Nalazim dres
Crvene zvezde i poklanjam ga poglavici, dok ostali u neverici razočarano
posmatraju kako dresove Čelsija i engleske reprezentacije vraćam u ranac.
Presrećni poglavica odmah je navukao crveno-beli dres. Zahvalan, pozvao
me je da ustanem i gurnuo mi u nozdrvu cev punjenu izmrvljenim divljim
duvanom, pogledao značajno u Mojsija i dunuo iz sve snage u drugi kraj cevi.
Osetih neopisivi oštar bol, kao da mi je neko zabio šilo kroz lobanju, do
samog centra mozga. Ruka mi sama krete da mentola patosira, ali se zaustavi
pred slikom stuba za mučenje i podgrejanog kazana, koja mi se pojavi pred
suznim očima.
Jedva dođoh sebi, nakon nekoliko sekundi, i pogled mi se malo razbistri,
taman toliko da vidim kako mi poglavica gura trščanu cevku u drugu
nozdrvu. Dunuo je još jače nego prvi put, u usta ga ona mačja istetovirana… i
ponovo mi natera suze na oči.
Ostali prisutni, uključujući Mojsija Brankovića, valjali su se po tlu od
smeha, s facama kakvu sam ja pravio pri Nu-Nu tretmanu.
Au, kakvo sam ja june da me lože Indijanci kao zadnju dileju. Ali šta ćeš?
Svuda je to isto. Da mi je samo da me ovaj poglavica nekada poseti u
Londonu ili Novom Beogradu, da mu ja pokažem naše običaje. Upoznao bih
ga sa našom varijantom Nu-Nu ceremonije, koja se zove „rupice i boce“. On
bi naravno bio rupica, a Zeča bi bio boca. Pa da mu stera ono njegovo čudo u
braon rupicu dok mu oči ne pobele.
Dok je bol u mozgu polako popuštao, već sam u glavi sastavljao pismo
koje ću poslati Žaretu, opisujući mu ceremoniju. Obavestiću ga da sam našao
i novi posao za njegovu devojčicu. Naime, čim se vratim u London, otvaram
našu verziju Nu-Nu tretmana, a njeno zaduženje će biti da nam produvava
cevčice…
Moje nadanje da je najgore prošlo izjalovilo se kada je došao red na Sapo
ceremoniju. Poglavica je sada u rukama držao odranu žabu, razapetu u vencu
od savijenih i upletenih grančica. Bol u korenu glave mi je popuštao i pogled
se razbistrio, pa sam posmatrao kako poglavica drži strelu iznad vatre i nešto
baja. Zatim se okrete prema meni i užarenim vrhom strele napravi četiri
opekotine na mom bicepsu.
– Mojsije, ovaj stvarno traži bika – rekoh, gledajući u kazanče iznad
vatre, nasred prostorije. Bilo je vrlo malecko, moraće prvo da me iseckaju…
– Ćuti, Nik, i ne budi pička. Svi smo kroz ovo prošli – šapnu mi Mojsije
strogo, kroz montirani osmeh. – Ovo je Sapo ceremonija za čišćenje tela od
zlih duhova koje si doneo sa sobom. Videćeš kako ćeš se dobro osećati sutra
kad ustaneš.
Poglavica vrhom drvenog štapića skide neku sluz sa žabinih žlezda u
predelu prepona i pazuha, pa materiju utrlja štapićem u moje sveže opekotine.
„Znači ovako pretvaraju princeze u žabe“, pomislih. „Gde da nađem
princa u ovoj vukojebini, i kako da ga zajebem da me poljubi? Ala će se
razočarati kad se žabac pretvori u mene, umesto u zanosnu lepoticu. Valja
posle odmah bežati dok me ne zbode mačem.“
Vatra ispod kazančeta je divlje plesala i sablasno obasjavala radoznala
lica Indijanaca koja su virila kroz sve prozore i pukotine na kolibi.
Posle nekih pet minuta osetih mučninu i jak bol u stomaku. Istrčah
napolje i počeh divlje da povraćam. U isto vreme iz donjeg otvora mog tela
šikljali su mlazevi proliva, kao iz vatrogasnog šmrka.
Indijanci su me pratili u stopu. U početku su oduševljeno klicali i smejali
se, ali kada su videli količine fekalija koje su iz mene izlazile, lica im
poprimiše zabrinut izraz. Mojsije i Flako su se ćutke krstili, a ućutaše se i
Indijanci. Osvetlao sam obraz svim Balkancima!
Čim bih, onako u polučučećem položaju, napravio jednu gomilu, pomerio
bih se korak-dva i počinjao novu. Nošen energijom verne publike, za desetak
minuta zasrô sam im i ispovraćao celo selo. Ako su zli duhovi obitavali u
meni u vidu govana, izbacio sam napolje pun navijački autobus.
Totalno iscrpljen, padoh u travu pored šesnaeste gomile. Priđoše Flako i
Mojsije sa kofom vode i opraše me kao odojče. Nekako uspeh da se uspravim
na noge i odvučem do hamoka, gde sam momentalno pao u komu, iz koje se
dozvah tek sa prvim jutarnjim zracima sunca.
Ustao sam pre svih, i odgledao najbistriji izlazak sunca u istoriji svitanja.
Mojsije nije lagao! Pejzaži oko mene bili su isti, ali neuporedivo jasniji i
čistiji. Sa divljenjem sam gledao odsjaj jutarnjih kapljica rose koje su polako
klizile niz vene mesnatog lišća i padale u travu. Imao sam osećaj da sam kroz
ceo život vozio sa umrljanom šoferšajbnom, koju sam tek sada oprao. Bio
sam pun energije i osećao sam se fantastično. Bolovi u mišićima i
zglobovima, ukočenost u krstima, sve je nestalo kao rukom odneto.
Gomile koje sam ostavio po selu bile su prepuštene oduševljenim
kokoškama.
Prva stvar koju su Indijanci uradili posle ustajanja bila je da razapnu
mrežu za odbojku između dva bambusova stuba. Pridružio sam se, kao
ispomoć, ženskom timu. Bio sam ubedljivo najviši na mreži. Klub vernih
navijača, koje sam stekao prošle noći, bio je i dalje uz mene.
Flako je ostao da čuva stražu pored kolibe, zbog engleskih dresova koji su
pobudili suviše interesovanja domorodaca, dok smo Mojsije, poglavica,
Indijanac pomoćnik i ja krenuli u akciju. Seli smo u poveći kanu i pošli u lov
na ptice.
Pomoćnika smo uskoro iskrcali na obalu. Imao je odgovoran zadatak
plašenja plena. Mi smo odveslali do sredine reke. Poglavica je bio naoružan
lukom i strelom, na čijem je vrhu bio teški metalni trozubac.
Nismo dugo čekali kada sa susedne obale prhnu jato velikih mrkih ptica,
prelećući reku pravo prema nama. Poglavica je strpljivo sačekao da prelete
iznad naših glava, pa je za njima ispalio strelu uvis.
„Kakav tulip“, pomislih. „Zar je ovo ostalo od legendarnih lovaca zvanih
’ljudi-mačke’?“ Ispostavilo se da sam tulip bio ja.
Strela je preletela iznad ptica, dostigla najvišu visinu, i počela da pikira
dole, posred jata. Slobodni pad i teški trozubac davali su joj ubrzanje i kada
je po krilu zakačila nesrećnu pticu, oborila ju je pravo u vodu. Brzo smo
odveslali do nje i pokupili ručak.
Zadivljeno sam gledao veštog poglavicu. Koliko li je samo prakse trebalo
da se usavrši ovaj neobični način lova, da se ocene visina jata i brzina kojom
leti, da se strela ispali iza ptica tako da pri padu prođe kroz jato? Suviše
varijabilnih elemenata da bi se mogao očekivati uspeh. Nešto kao izvođenje
slobodnog udarca preko živog zida. Ne bi mi cela Kina mogla napraviti
dovoljno strela dok bih ja uvežbao ovu veštinu.
Što sam više saznavao o starom poglavici, sve mi se više sviđao. Imao je
još šest žena po okolnim selima, pored dve sa kojima je živeo u kući, sa
sedmoro dece, od ukupno dvadeset i pet rasutih po susednim selima.
Ispostavilo se, u stvari, da je tako njegova funkcija više formalna, bez pravog
uticaja i moći. Nešto kao britanska monarhija. Pravi mladi poglavica nalazio
se na godišnjoj skupštini predstavnika svih plemena, u peruanskom
parlamentu u Limi. Podeljeno između tradicionalista i modernista, željnih
brzog napretka i života bez luka i strele, selo je predstavljalo dualističku
političku scenu većine društvenih zajednica, koje su meni bile bliže. Još jedan
dokaz da su ljudska bića u suštini svuda ista.
Pristalice tradicionalnog načina života sela povlačile su se pred
agresivnijim mlađim naraštajem. Političke struje, pod parolom brzog razvoja
i prosperiteta, delile su političke pamflete po selu i dojile mlade Indijance
praznim pričama i lažnim obećanjima. Kad bi samo znali čemu streme!
Nažalost, krenuli su stazom sa koje nema nazad. Put u modernizaciju je
neizbežan, vraćanje u idiličnu prošlost nemoguće. Niko od nas pojma nema
da smo svi odavno u mašini.
Desetak dana puta u dubinu džungle delilo nas je od najtvrdoglavijih
sledbenika tradicionalnog načina života, plemena koje su odbijala da se
povinuju vladinim zakonima i uredbama i koja su živela životom koji su
njihovi preci uspostavili pre više hiljada godina. Do njih je bilo nemoguće
doći. Vladini činovnici i radoznali turisti zalutali na njihovu teritoriju
nestajali su bez traga, ili bi njihovi zeleni, naduveni leševi isplivavali negde
nizvodno, sa otrovnim strelicama u vratu. Priča se da neki od njih i dan-danas
umeju da skuvaju političar-čorbu, varijantu misionar-čorbe koja je bila
rasprostranjeni specijalitet u ovim krajevima do pre pedesetak godina.
U selu mojih domaćina jasno se videla celokupna slika ove tragične
dinamike čovečanstva. Neodoljiva privlačnost materijalnog posedovanja
pravila je od slobodnih lovaca i ratnika ljigave bankarske činovnike,
poslovođe u korporacijama, vlasnike sitnih preduzeća, političare, poltrone i
lopove. Spoznali su ljubomoru, zavist i pohlepu, koje su im deformisale duše,
baš kao što će im procesovana hrana deformisati tela.
U selu smo zatekli prestrašenog Flaka kako sedi pred vratima kolibe
braneći se od navale pohlepnih meštana da po svaku cenu dođu do naših
stvari, a naročito famoznih dresova, za koje sam se sada zainatio da ih neće
dobiti makar izgubio glavu braneći ih.
„Kud ne ponesoh barem jedan Partizanov dres! Kako bi se samo žgadija
razbežala u paničnom strahu kada bih ga izvukao!“, pomislih.
 Pažnju mi je privukla mala grupa feminiziranih muških predstavnika
plemena. Rođeni kao muškarci, sa ženskim dušama, držali su se skupa i po
strani. Ipak, uživali su isto poštovanje i tretman kao i svaki drugi pripadnik
plemena.
Takođe mi je bila interesantna grupa mladih Indijanaca koji su se
pridružili tradicionalistima i živeli u njihovom delu sela. Oni su bili jedini
mladi ljudi koji nisu mnogo marili za dresove, makazice, grickalice i ostale
civilizacijske tričarije. Prestrašeno su me gledali kada sam izvadio vokmen i
stavio slušalice na uši. Bojažljivo su se prišunjali, posmatrajući sa
nepoverenjem metalnu mašinu iz koje su dopirali čudni zvuci. Moderna
muzika njima je bila potpuno nepoznata.
„Oho-ho! Evo prilike za mali socijalni eksperiment“, pomislih.
– Alo, Indijanci, dođite ’vamo!
Izabrao sam probnu grupu koja se sastojala od deset učesnika. Počeo sam
da im puštam pesme različitih muzičkih stilova. Najpre sam ih
izbombardovao tehno trensom Ministri ov saunda, zatim klasičnom
muzikom, pa grupama Djuran Djuran i Kvin, i najzad, legendarni Ljuba
Aličić.
Od deset ispitanika, devet se oduševljeno iskezilo na muziku Ljube
Aličića. Drugo mesto osvojio je tehno trens, sa osam iskeženih faca, treće
ozbiljna muzika sa šest. Bez reakcija ostale su grupe Kvin i Djuran Djuran –
duram, duram, al’ neće da uđe.
Zaključak eksperimenta: Indijanci na svim kontinentima imaju isti
muzički ukus, mada se različito oblače.
Veče smo proveli u neobaveznom razgovoru, u kući starog poglavice.
Mojsije se ubio prevodeći nekom mešavinom španskog i polomljenog
indijanskog jezika. Saznao sam da Indijanci smatraju džunglu svesnim živim
bićem, prema kome se ophode sa strahopoštovanjem. Po ponašanju životinja
i količini ulova, Indijanci su znali kakvo je džunglino trenutno raspoloženje.
Poslednjih nekoliko godina džungla je bila konstantno neraspoložena, pa su
se domoroci plašili da priprema osvetu. Na moju molbu za razjašnjenje,
poglavica objasni da su svi njeni stanovnici u džunglinoj milosti i da ih se
ona može rešiti u svakom momentu.
Naveo je primer jedne vrste majmuna, koja se pre nekoliko godina
prenamnožila i počela da teroriše ostale stanovnike šume. Džungla ih je
opomenula nekom bolešću, koja ih je za godinu dana desetkovala, pa su sada
ponovo mirni. Poglavica je dodao da džungla neće večno trpeti nemilosrdnu
eksploataciju i seču njenog drveća. Ako bude rešila, potamaniće i ljude, baš
kao što je ranije dosadne majmune. Već je počela da šalje opomene
neuobičajenim klimatskim nepogodama…
 Angamos

Tokom popodnevnog derbija, u kome je ženski tim predvođen mojom

malenkošću igrao protiv muškog dela sela, uspeo sam da povredim skočni
zglob.
Povreda je došla kao poručena budući da su meštani postajali sve
nepodnošljiviji u svojim nastojanjima da dođu do stvari koje nisam želeo da
im dam. Bila je dovoljno ozbiljna da je Mojsije morao da organizuje prevoz
do naseobine Angamosa, gde je postojala ambulanta, kao i mali vojni
aerodrom. Tu je jednom mesečno sletao avion, koji bi dovozio poštu,
namirnice i ostale potrepštine, zajedno sa zalutalim avanturistima i ostalim
malobrojnim putnicima.
Pregovori sa Indijancem koji je jedini u selu imao peke-peke – motorni
čamac – nisu počeli baš najbolje. Želevši da maksimalno iskoristi
novonastalu situaciju, Indijanac je zahtevao svih trideset litara benzina, koje
je siroti Izrael nosio na svojoj glavi tokom celog puta. Pored toga, zahtevao je
moj ranac sa dresovima i preostalim stvarima.
Ubrzo sam ukapirao da kod tvrdoglavih Indijanaca ne znači – ne.
Ni ja, budući poreklom iz Bosne, nisam bio mnogo bolji. Rešio sam da
dresove neće dobiti po cenu da ostanem u selu dok se ne zalečim. Pregovori
su stigli na mrtvu tačku. Mojsije je napravio spisak poklona koje će Indijancu
doneti sledeći put, pa onda počeo da spisak proširuje. Nakon sat vremena
ubeđivanja pogodba je najzad sklopljena. Seli smo u čamac i motor je
zaprduckao.
Nisam imao prava da se ljutim na Indijance što su Indijanci.
Hteo sam samo da što pre napustim ovo civilizacijom inficirano selo, u
koje sam došao pun naivnog entuzijazma, a napuštam ga potpuno utučen i
poražen. Zar je moguće da je jedini napredak koji smo ostvarili od kamenog
doba do danas napredak u nivou pohlepe za materijalnim stvarima, a na račun
duhovnosti i morala? „Ne poželi ništa tuđe! Svi svetski gresi u tom su grehu“,
rekao je jedan velikan srpske filozofske misli na prelazu između dva veka.
Otišao sam iz sela, pozdravivši se samo sa poglavicom i njegove dve
žene. Ispratiše mene i dobrog Mojsija i naručiše mu nove poklone, koje će, uz
malo sreće, videti za nekoliko meseci.
Negde na pola plovidbe motorizovanim kanuom, sretosmo mladog
poglavicu pri povratku u selo. Kada je spazio Mojsija, usmerio je svoj čamac
prema nama. Približivši se, bez pozdrava je upitao šta smo njemu ostavili od
poklona. Mojsije je ponovo morao da laže i uvija i tek tada sam ukapirao
zašto je on bio jedini vodič u Ikitosu koji je vodio turiste među Indijance.
Nije bilo lako balansirati među ovim budalama.
Mladi poglavica bio je fizičkim izgledom najlepši Indijanac koga sam do
tada video. Za njihove prilike bio je visok, a vitko telo bilo je pokriveno
mišićima pravilnih oblika. Crna duga kosa uokvirivala je privlačne crte lica,
sa kosim očima i tipičnim kukastim nosom. Njegova žena izgledom nije
zaostajala za njim. Savršeno raspoređene crte lica davale su joj izgled
egzotične antičke princeze, a nabrekle gole grudi predstavljale su praznik za
oči. Pored njih u čamcu se igralo nekoliko sitne dečurlije.
Bilo je interesantno čuti da je poglavica toga dana sleteo avionom iz
Ikitosa.
Rastadosmo se, i Indijanac nabra gas. Za tri sata bili smo u naseobini
Angamosu. Pridržavajući se za Flaka, oprezno sam izlazio iz čamca, kada
začusmo zvuk avionskog motora. Podigoh glavu i ugledah kako krila lakog
pajpera seku vazduh grabeći prema oblacima. Civilizacijo, vidimo se za
mesec dana!
– Eto za koliko zakasnismo – reče Mojsije rezignirano.
Drugog načina da se domognemo Ikitosa nije bilo. Sa druge strane reke
Galvez bio je Brazil, a nizvodno Kolumbija. Sa oteklim člankom nisam
mogao nazad kroz džunglu. Ništa nam drugo nije preostalo no da nađemo
smeštaj za naredne četiri nedelje.
Smestismo se u najboljem hotelu u gradu, koji je ujedno bio najgori hotel
u koji je moja noga ikada kročila. Kada sam sa ključevima u ruci ušao u sobu,
zatekoh spremačicu kako po podu razmazuje benzin koji je upravo tu prolila.
Dobro ga je utrljala krpom u daske i rekla nam da možemo da se
raskomotimo. Iz ve-cea je izbijao nesnosan smrad, pa sam odmah zatvorio
vrata. Sobi su nedostajale neke stvari koje sam navikao da zatičem u
hotelskim sobama, kao na primer struja, voda i prozori.
Flako i Mojsije se razbaškariše na podu, sveže očišćenom benzinom, a
meni je sledovao madrac, bogato išaran različitim flekama, o čijem sam se
poreklu trudio da ne razmišljam.
 Za odmazdu što su izglasali poslanika koji se smešio sa majica mladih
Maksesa, a koji je pao zbog pljačke državne kase, vlada Perua je kaznila
birače iz Angamosa ukidanjem električne struje na neodređeni period.
Verovatno dok se ne opamete, što bi, sudeći po onome što sam do sada video,
moglo potrajati.
„Sve bolje od boljeg“, pomislih, svestan da ću propustiti karneval u
Salvadoru.
Jedina svrha postojanja Angamosa bila je da opslužuje pograničnu
kasarnu koja je gledala na Brazil. Siromašni meštani dane su provodili u
pecanju i sportskim aktivnostima. Kako bi sunce zašlo, mesto je dobijalo
izgled napuštenog gradića duhova, koji se sastojao od sablasnih, planski
podignutih redova baraka.
Jedinu kafanu u mestu držala je bucmasta senjora, koja je imala četvoro
dece od četiri različita oca, sve prekomandovanih komandira ili zamenika
komandira kasarne. Svakog dana za ručak i večeru služeno je ono što je
senjora spremala sebi i svojoj brojnoj porodici. Ono što preostane od njih
sledilo je gostima kafane, za klimavim stolom u dvorištu kuće.
Socijalni establišment naseobine Angamosa, koji su sačinjavali: komandir
kasarne, inače major po činu, inženjer i mladi doktor, koji je tu bio na godinu
dana obaveznog stažiranja posle završenog fakulteta, skupljao se u
eminentnoj kafani.
U selu je postojala i prodavnica, u kojoj su se mogle nabaviti ratne zalihe
konzervi iz kasarne. Željan svega, kupih čokoladu i počeh da je trpam u usta,
ali organizam, odviknut od šećera, brzo je odbio saradnju, te poče reagovati
mučninom. Jedva načetu čokoladu poklonio sam bosonogom dečaku koji se
našao u blizini.
Prvi dan bio je dug kao godina. Crne misli u kombinaciji sa bolom u nozi
stvarale su loše vibracije u mom telu. Mojsije i Flako, naviknuti na sve,
razapeli su ležaljke u dvorištu hotela i bezbrižno lenčarili.
U naseobini se nije dešavalo apsolutno ništa. Nikakvog biznisa, nikakve
zanatske radnje ni fabrike nije bilo na kilometre unaokolo. Preko dana selo je
izgledalo napušteno zbog vrućine, a preko noći zbog nedostatka svetla.
Predveče bi se skupili i odigrali fudbal, a ženske odbojku.
Tu sam prvi put ugledao najstariju senjorinu ćerku iz prvog braka.
Prelepa faca i prelepo telo činili su neverovatan kontrast sa svime što ju je
okruživalo, sa celokupnom sredinom u kojoj je odrasla. Nisam smeo da se
raspitujem, ali izgledala je kao da nema više od četrnaest godina. Duga crna
kosa, crne oči koje nikada u životu nisu videle televizor, pune usne i savršeni
beli zubi koji nikada u životu nisu zagrizli krušku ili jabuku. Kada je igrala
odbojku, njene još nemilovane oble dojke svaki čas su izvirivale kroz bušnu
majicu i bile razlog što je više meštana bilo zainteresovano za žensku
odbojku nego za mušku fudbalsku utakmicu koja se igrala na susednom
igralištu. Ulagao sam najveće napore da je ne gledam, da je izbijem iz glave
jer je bila dete, ali savršene obline njenog tela tvrdoglavo su se zaglavile
među moje moždane vijuge.
„Majko moja, ovo je put ka laganom ludilu!“, morile su me loše misli.
„Trulim ovde u ovoj vukojebini i gledam nedorasle klinke, a trebalo je da
sada uživam u Brazilu. Pa nisam se bacao kamenjem preko crkve!“
Tu se setih da, u stvari, jesam. Kod babe u selu testirali smo
novonapravljene praćke baš preko crkve. Ako kamen ne prebaci crkvu, guma
je suviše široka ili debela ili, jednostavno, nedovoljno elastična. Bilo kako
bilo, ovo je ipak suviše stroga kazna za klinačke nestašluke.
Tešio sam se sudbinom mladog doktora. Posle toliko škole nabili su ga u
ovaj pičkovac na stažiranje. Već je proveo ovde šest meseci, a ima još toliko.
Kako li je njemu, jadniku, bilo? Nisam mogao da zamislim godinu dana
života u ovim uslovima.
Doktor je iz ambulante doneo šah, pa smo time malo prekraćivali vreme.
Jedan od učesnika šahovske olimpijade bio je i major vesele naravi.
Prepoznao sam ožiljke od bubuljica na njegovom licu, tako da smo odmah
imali nešto zajedničko. Brzo smo se sprijateljili. Nosio je velike crne naočari,
imitirajući američke oficire iz filmova o Drugom svetskom ratu. Kao
komandant kasarne bio je sve i svja u malom selu.
Igra je bila prilično izjednačena, dok se turniru nije priključio inženjer.
Inženjer je u mestu službovao već nekoliko godina i imao je dve strasti u
životu. Prva je bila duvan, što se videlo po žutim rukama i zubima i sivom
licu. Druga je bila šah. Bio je za dve klase jači od ostalih. Ma koliko se inatili
da ga barem jednom pobedimo, nije bilo šanse.
Dani su ipak proticali malo brže od noći. Povampirene grinje i buve iz
madraca svake noći su dolazile po danak u krvi. Noge su mi bile natečene od
ujeda, ali to mi nije toliko smetalo koliko nesnosni svrab. Divlji limun kojim
me je Mojsije mazao nije mnogo pomagao.
Jednog ranog poslepodneva igrao sam šah sa majorom kada se pojavila
senjora krčmarka sa sveže okupanom ćerkom. Mala je bila u vrelom šortsiću
koji je više otkrivao no što je skrivao. Smestila se na razvaljenu klupu u uglu
dvorišta, iza majorovih leđa, tako da sam jasno mogao da je vidim. Sela je,
prekrstivši duge mišićave noge. Momentalno osetih talasne vibracije sa njene
strane, koje sam pokušao da ignorišem i fokusiram se na igru. Moje
neposlušne oči nisu mogle dugo biti prikovane za šahovski tablu. Svakoga
časa sevnule bi prema lepoj mladoj Peruanki. Bio bi to samo delić sekunde,
ali dovoljno da vidim vlažne obrise sočnih grudi, koje je duga mokra kosa
napravila na tankoj pamučnoj majici. Borio sam se kao lav da zadržim pogled
prikovan za sto, ali nije vredelo. Svakih nekoliko minuta morao sam da
zjaknem u njenom pravcu.
A onda se desilo nešto nesvakidašnje. Ne, ne, ne, nemoguće! Zašto mi to
radi?
Mala je raskrstila noge, blago ih raširila i lagano, u slou moušnu počela
da raskopčava šlic na šortsu.
„DING-DONG!“
Znoj mi momentalno orosi čelo, a krv se sjuri iz jedne glave u drugu.
Drhtavom rukom pomerio sam figuru na tabli, pa ponovo bacih pogled prema
njoj. Raskopčala je i zadnje dugme i ukazaše se blistave crne kovrdžice.
– Šah! – trže me majorov glas kada pomeri lovca na G-4.
„Ma kakav šah, čoveče“, pomislih. „Ja sam već matiran.“
Brzinom svetlosti ređala su mi se Mojsijeva upozorenja kroz glavu:
„Ne smeš se upuštati u igru sa ženskama dok smo na putu… Žena iz
džungle je kao pauk crna udovica. Posle seksa, obavezno najebavaš.“
Pred očima su mi se nizale vizije sa njom u Londonu… sa njom u
Beogradu… u mom stanu, u koji je Emilijo počeo svaki dan da dolazi na
kafu, pa ne ume da ode kući… video sam nas kako šetamo zagrljeni i
srećni… video sam kako nas policajac zaustavlja i legitimiše… video sam
kako mi sudija izriče dugogodišnju kaznu robije zbog seksa sa maloletnicom!
Pažnju mi skrete čangrljanje iz kuhinje. Osvrtoh se u tom pravcu i spazih
senjoru kako se provodadžijski, zadovoljno smeška. Sada mi tek ništa više
nije bilo jasno! Nije bilo ni važno. Bio sam spreman da ustanem i priđem
devojčici kada osetih oštar bol u cevanici, u koju me major šutnu vrhom
cokule. Zbunjeno pogledah u njegovo namrgođeno lice.
– Hajde, ti si na potezu – reče strogo. Jedva primetno odmahnuo je
glavom, dajući mi do znanja da se smirim.
Pomerih pešaka ispred kralja i privremeno se izvukoh iz loše pozicije.
Razočarana senjora ljutito priđe ćerci, zgrabi je bez reči za ruku i povede
u kuću.
 – Ne misliš valjda da si prvi turista kome ovo rade? – upita me major
kada zamakoše.
U tom momentu u dvorište utrča vojnik, stade mirno i reče majoru da ga
pod hitno trebaju u kasarni.
– Vraćam se za koji minut. Zapamtio sam kako stoje figure – šaljivo mi
zapreti prstom.
Da je samo znao koliko mi je u tom trenutku bilo do šaha!
„Što li ga sada cimaju?“, pomislih. „Kakve sam sreće, sigurno su zaratili
sa Brazilom, pa će i mene mobilisati u vojsku.“
Major se zaista brzo vratio.
– Imamo vojnika koji je dobio napad bruha. Ne uspevaju nikako da mu
spuste temperaturu, tako da, ako mu do sutra ne bude bolje, moramo zvati
helikopter da dođe po njega i prebaci ga za Ikitos – reče, zagonetno me
gledajući ispod oka.
– Za Ikitos? – upitah sa nadom u glasu.
– Znam šta misliš. Ne mogu ništa da ti obećam. Sačekaćemo do sutra da
vidimo kako je vojniku. Najvažnije je da sa njim bude sve u redu.
– Naravno – rekoh, neiskreno.
Svu noć sam proveo budan sa sirotim vojnikom u svojim molitvama.
Molio sam se da mu se stanje pogorša. To je uostalom i za njega bolje. Samo
da se dokopa civilizacije, tamo će mu sigurno biti bolje. Dok jednom ne
smrkne, drugom ne svane.
– Dolazi veliki transportni helikopter, tako da će biti mesta za sve.
Spremaj se da ne zakasniš – naredi major i prijateljski me udari po ramenu.
Otečeni zglob nije me sprečio da oborim svetski rekord u trčanju na sto
metara, do hotela-staje. Uzbuđeno sam razbudio Mojsija i Flaka i pokupio
svoje stvari.
Iznad džungle izronio je veliki transportni helikopter. Gomila ljudi sa
brdom stvari i životinja čekala je na fudbalskom igralištu u krugu kasarne,
spremna za ukrcavanje. Najpre su uneli vojnika, koji se bolno previjao na
nosilima. Za njim su pustili žene i decu, među kojima je bila i senjora sa
ćerkom. Sledila je živina i marva iz celog sela, pa tek onda pustiše Mojsija,
Flaka i mene. Bilo nas je toliko da smo se jedva nagurali u helikopter.
Pokušao je da uzleti, ali nije uspeo, pa su neki morali da izađu. Vrata se
otvoriše, uđe brkati zastavnik sa spiskom i, među prvima, pročita moje,
Mojsijevo i Flakovo ime.
„Nema veze“, pomislih. „Bilo je suviše dobro da bi bilo istinito.“ Jedino
mi je bilo malo krivo što me izbacuju pre koza i piladi.
Izađosmo bez pogovora napolje, gde je stajao ljutiti major sa rukama na
leđima.
– Hteo si da odeš a da se ne pozdraviš i ostaviš adresu, a? – prasnu u
smeh i ščepa me u drugarski zagrljaj. Izljubih ga po rošavom licu kao
najrođenijeg i ispisah mu sve adrese na kojima bih mogao biti u narednih
nekoliko godina.
Vratismo se u helikopter, gde je zastavnik čuvao naša mesta, uprkos
gunđanju namrgođenih seljaka. Pretovarena letelica se s teškom mukom
odvoji od zemlje i krete ka Ikitosu.
Ukazao se fantastičan pogled na nepreglednu džunglu. Leteći nekoliko
metara iznad krošnji shvatio sam svu njenu zastrašujuću veličinu i moć. Prvi
put i ja sam je doživeo kao jedan ogroman živi organizam, na čijem su telu
ljudi bili samo suvišni paraziti, za koje bi bilo bolje da joj ukažu veće
poštovanje. Zar smo zaista toliko arogantni da mislimo da će nam dozvoliti
da joj nekažnjeno posečemo sve drveće?
Moja sreća zbog ukrcavanja na helikopter bila je zanemarljiva u
poređenju sa srećom prelepe senjorine ćerke. Nervozno je brisala sitne graške
znoja ispod nosa, gledajući širom otvorenih očiju u grad koji se ispod nas
ukazao.
Kako su izneli nesrećnog vojnika, prva je izletela iz helikoptera i počela
rukama da dodiruje asfalt na pisti. Nije me nijednom pogledala od kada smo
ušli u helikopter, ali nisam mario. Uživao sam da posmatram njeno iskreno
oduševljenje čudima civilizacije, koja sam ja jednostavno podrazumevao.
„Kakva li će njena sreća biti kada ugleda šminku, farmerke i miniće?
Kakav će to napad biti na sladoled i kolače! Koji li će srećnik provlačiti prste
kroz tu gustu crnu kosu?“, pomislih setno. Znao sam da u tom momentu
gledam u najsrećniju četrnaestogodišnjakinju na planeti.
Ispred kasarne dogovorih se sa Mojsijem i Flakom da se vidimo sutradan
na ručku. Uzeh taksi i odvezoh se u sigurnost hotela.
 Ikitos

Tuširao sam se sigurno pola sata kada me obuze uznemirujuće osećanje

da sam nešto zaboravio. Preslišavao sam se po sto puta, znam da sam sve
poneo, a ipak… nešto mi je nedostajalo. Napokon spustih pogled i spazih ga
kako tužno gleda u pod.
Nemoguće! Pa ja sam ga totalno zapostavio već mesec dana!
Setio sam se Emilijove fore: sedenja pola sata na šaci dok ne utrne, pa
posle onanišeš kao tuđom. Nisam imao vremena za to. Zažmurih i pred očima
mi se odmah stvori raskopčani šortsić iz koga proviruju sitne kovrdžice.
Jedva da sam ga tri puta pošteno cimnuo, kada iz kinder-jaja počeše da izleću
igračkice na sve strane. Uf, osećaj je vredeo jednomesečne apstinencije!
Stadoh pred ogledalo i prepadoh se. U prvom trenutku pomislih da sam
pogrešio sobu, pa gledam u tuđe ogledalo. Prvi put u životu video sam rebra
kako mi se ocrtavaju kroz kožu. Sa jednomesečnom bradom na ćelavoj glavi
izgledao sam kao saudijski terorista.
Obrijao sam se s teškom mukom jer je ispod brade nikao potkožni
megapolis bubuljica. Kakav li bi mi Indijanci dali nadimak da me sada vide?
Verovatno nešto kao Čimbu-Bimbu.
Željan začinjene hrane, koka-kole i ostalih otrova civilizacije, trkom sam
otišao do restorana na reci. Nisam mogao da se nadišem opojnih miomirisa
koji su dolazili iz kuhinje. Sedoh u baštu, pustih pogled na deltu, a mozak na
otavu, ne osvrćući se na kolone turista, gomile meštana i dosadne
preprodavce osušenih insekata i prepariranih životinjica i zmija.
Osećao sam nekakav čudan ponos, osećao sam se superioran u odnosu na
sve njih. Bio sam bogatiji za iskustvo neprocenjive vrednosti.
Zavoleo sam džunglu. Bio sam deo džungle, disao sam plućima džungle,
čuo sam ritam njenog srca, i to je bilo nešto što mi nikada niko neće moći
oduzeti. Džungla je bila najbolji profesor koga sam ikada imao. Učila me je
bez reči, ulivala mi najviše znanja kada sam bio gladan, iscrpljen, ranjav.
Naučila me je da je moguće biti srećan u uslovima kada nijednog do tada
poznatog uslova sreće nije bilo u blizini. Nisam vozio auto sa prelepom
plavušom na suvozačkom sedištu, nismo bili u blizini Fulama, na putu prema
skupom restoranu… Imao milion ili jednu funtu u džepu, džungli je bilo
sasvim svejedno. Ona me je izgladnela, umorila, izgrizla, izbola, izgrebala,
dovela do ivice ludila i onda, bez najave, lansirala u zvezde.
Šta je prava sreća? Zašto je uvek, bez izuzetka, tražimo na pogrešnim
mestima?
Stigla je konobarica. Širok osmeh i zlatan zub i jelovnik u ruci. Objasnih
joj, jedva, da počne da donosi redom jela, od vrha spiska nadole, i da ne
prestaje dok ne vidi da povraćam. Kada je zamakla, protegoh se do susednog
stola da dohvatim so i biber, koje se ona nije setila da donese. Ima žena
sigurno svojih problema, a ovde svi očekuju da ih ona služi!
Turisti su škljocali foto-aparatima, a ulični prodavci u neverici blenuli
gurkajući se laktovima i pokazujući prema punom stolu za kojim je nastupala
srpska pirana. Nakon što ispraznih sve tanjire, opajah ih hlebom i uredno
ispolirah jezikom. Predstava je bila propraćena pobedničkim podrigom, koji
poplaši decu što su prosila oko stolova. Na pola razmišljanja o tome šta bih
mogao za desert, prekide me glas sedog starca, koji je sedeo za susednim
stolom.
– Odakle su te pustili, momče, kad imaš tako dobar apetit?
– Iz džungle! Izvinjavam se što sam bio nepristojan, ali skoro mesec dana
nisam pošteno jeo – odgovorih, brišući se stolnjakom oko usta jer do ovih
krajeva još nije stigao koncept salvete.
– A odakle si inače, ako smem da pitam?
– Iz Srbije.
– Zanimljivo. Još nikoga nisam sreo iz Srbije, a putujem već deset godina
po Južnoj Americi. Predivan kontinent, zar ne?
Pomislih kako se, izgleda, radi o finom čoveku, koji nije bio u zatvoru.
Da jeste, tamo bi nas sigurno sreo.
– Slažem se. Mi smo, znate, siromašna zemlja, pa malo para što uštedimo
radije potrošimo na zidanje što veće kuće, kupovinu kola i malo firmirane
garderobe. Spavanje po hotelima i šatorima u našoj kulturi se smatra
klošarskim načinom života, nedostojnim pravog domaćina. Odakle ste vi,
gospodine?
– Ja sam iz San Dijega, Kalifornija.
– San Dijego. Čuo sam da je predivan grad, sa možda najboljom klimom
na svetu.
– Tačno i tačno. Samo je problem što me tamo skoro svi znaju… – matori
prekide rečenicu i namače naočari na dlakavi nos. – Ikitos mi je pre dve
godine preporučio jedan prijatelj, sa kojim sam zajedno putovao i na Tajland.
Tajland? Obećana zemlja za pedofile iz celog sveta. Tek tada primetih
kako, dok razgovara sa mnom, sve vreme gleda prema grupi dečaka-prosjaka
koji su se trenutno igrali ispred terase restorana. Spazih žgoljavog mališu od
svojih sedam godina kako šmeka matorog i zavodljivo, kurvinski mu se
smeška.
Zamrači mi se pred očima.
– Račun, moliću! – povikah konobarici.
– Izgleda volite decu? – upitah matorog.
– Oh, obožavam decu, tako su slatka. Pogledajte samo kako se bezbrižno
igraju, a nemaju skoro ništa…
– Izgleda da poznajete onog malog u plavoj majici?
– O, da. Ja i on smo dobri drugari. Svašta mi je napričao. Zamislite, ima
osmoro braće i sestara, a tako su siromašni… Ja sam mu kupio patike.
Pogledah malome u noge. Nosio je nove patike, koje su mu očigledno
bile velike.
– Ima veliku nogu za svoje godine – primetih.
– Ha-ha-ha! Imate dobro oko. Zbog nečega je tražio da mu kupim patike
dva broja veće.
Konobarica mi donese račun, spusti ga na sto i krete dalje, ali je ja
zaustavih.
– Sačekaj, molim te, da platim odmah.
Izvadih novac i dadoh joj.
– Hvala, senjor. Vratiću se odmah sa kusurom.
– Ne, ne, u redu je.
– Hvala mnogo, senjor – reče i ode dalje. Ustao sam, dok je u meni sve
kuvalo. Najpametnije je bilo bez reči otići, ali ja ne bih bio ja kada bih ikada
radio ono što je najpametnije. Pogledah matorog perverznjaka pravo u oči i
rekoh polako:
– Tražio je patike dva broja veće da bi mogao što duže da ih nosi. Deci
brzo rastu noge… Sada moram da idem, ali dao bih sve na svetu da vas
ponovo sretnem negde u Londonu ili Beogradu.
– Zaista?
Spustih šake na njegov sto i unesoh mu se u lice, pa rekoh bez
povišavanja tona, polako, tiho i razgovetno:
– Da, zaista. Da ti razbijem flašu od litar o glavu i nabijem ti je u to
debelo dupe.
– Šta vi…?
Podigoh kažiprst do njegovog nosa i zgrabih sa stola njegovu pivsku
flašu, a on shvati poruku i zaveza, prestrašeno me gledajući dok mu se gubica
tresla.
– Progovori još jednu, svinjo odvratna! Otvori ta smrdljiva usta još samo
jednom i nećemo čekati sledeći susret!
Sedeo je na stolici kao zakovan, prestrašeno me gledajući, dok sam mu
polako ispraznio pola flaše piva u krilo. Spustih flašu na sto, okretoh se i
pođoh napolje. Nekoliko gostiju za drugim stolovima skamenjeno je sedelo,
krijući poglede dok sam prolazio pored njih. Kelnerica mi otvori vrata i sa
odobravajućim osmehom, uz blagi naklon, propusti me napolje.
Odviknut od mekog dušeka, celu noć sam proveo kao na roštilju. Mislio
sam da će pomoći ako ga malo protresem, ali ni to nije vredelo.
Jutro je napokon svanulo. Obukoh se i odoh na ugovoreni sastanak sa
Mojsijem i Flakom. Nisam ih poznao na trgu punom ljudi jer su došli obučeni
kao civili, u farmerkama i majicama. Pošli smo kod Mojsija kući na ručak, na
insistiranje njegovog sina, koji mi je bio imenjak – Edvardo. Srećom po
malog, tu je prestajalo sve što nam je zajedničko. Imao je savršeno zdravu i
glatku kožu lica i kao četka gustu kosu.
Mojsije je živeo u drvenoj kući, na periferiji Ikitosa, sa ženom, dve ćerke
i četiri sina. Nisu imali krevete, već su spavali u pletenim ležaljkama. Sestre
su delile jednu sobu, dečaci drugu, a Mojsije i žena su spavali zajedno u
širokoj ležaljci razapetoj između zida i nosećeg stuba u dnevnoj sobi. Od
ostalog nameštaja u dnevnoj sobi, bile su tu prevrnute gajbe od piva, strateški
raspoređene po podu od trulih dasaka, koje su služile kao stolice, i limeno
bure koje je imalo funkciju stola za ručavanje. Na jednom zidu dnevne sobe
bio je nov televizor sa ogromnim ekranom i koncertnim zvučnicima, a na
klimavoj polici ispod njega, na najsavremenijem megamuzičkom uređaju
marke soni, sijalo je milion raznobojnih lampica.
Sve sam više voleo Mojsija. Da je u Srbiji, verovatno bi živeo u
Marinkovoj bari i zvali bi ga Ciganin, što je još jedan razlog više da ga volim.
Mojsije je bio dobar domaćin i svojski se potrudio da me ugosti. Na trpezi
je bila neizbežna supa, ali ovoga puta pileća i posoljena. Kao glavno jelo
poslužena je piletina sa rižom i povrćem. Pileći bataci bili su fantastični,
atmosfera opuštena.
Deca su se jurila oko metalnog bureta, ženska čeljad su nas služila, dok je
Flako sve vreme nešto čačkao oko muzičkog uređaja. Mojsije me ubeđivao
da se vratim sledeće godine. Poveo bi me ovoga puta do čuvenog plemena
Urarinasa.
– Sada znam tačno šta voliš – rekao je. – Pitomi Urarinasi su poznati po
gostoprimstvu i dobroti. Njihov deo džungle je netaknut i treba nam samo pet
dana parobrodom i još dva dana čamcem do njih. Komaraca nema mnogo, a
cena… prava sitnica.
„Možda se i vratim“, pomislih. „Ali samo ako prethodno utvrdim da
Urarinasi nisu dobili ime po tradicionalnom običaju uriniranja na glave
gostiju.“
Na rastanku sa dobrim Mojsijem, zahvalih mu se od srca na svemu i
dodadoh:
– Mozis, moram ti priznati da si ti prvi pravi mudrac koga sam upoznao.
– Ha-ha-ha! Hvala ti, Nikoliću, ali videćeš i sam da sa godinama ne
postajemo ništa mudriji, nego se jednostavno umorimo od sranja i gluposti
koje smo u mladosti pravili.
Ne, ne, ipak je bio mudar.
 Manaos i tamo jedna nezaboravna jahačica

Kupio sam kartu za brzi gliser do mesta Tabatinge, koje se nalazi na

tromeđi Kolumbije, Brazila i Perua. Zaglušujuća buka motora narušavala je
harmoniju prizora koji su se ukazivali. Posle nekoliko sati vožnje
zaustavismo se u zaseoku u džungli da dopunimo gorivo. Čuvši zvuk motora,
stotinu golih, bosih i neuhranjenih meštana sišlo je do blatnjavog pristaništa i
molilo za hleb ili bilo šta za jelo. Musava, slinava deca žvakala su neko
zeleno lišće i prosila oko čamca. Niko ih nije pitao hoće li da se rode na
ovom mestu.
Reinkarnacija je interesantna koncepcija, za koju sam siguran da ju je
izmislio neko bogat za bogate, da bi se bolje osećali kada se nađu suočeni sa
ovakvom sirotinjom. „Ko zna kako su oni to zaslužili u prethodnom životu?
Tako im i treba, a ne kao ja što sam bio divan, pa mi je, eto, i sada dobro.“
Moraš biti mnogo sjeban u glavu pa da ne vidiš da ova dečica to zaista ničime
nisu zaslužila, ni u ovom ni u nekom drugom životu.
Put smo nastavili sredinom nestvarno široke i snažne reke. Iskusni vozač
vešto je izbegavao trule balvane koje je voda valjala. Negde na pola puta do
Tabatinge iz dremeža me razbudi glasno negodovanje koje je dopiralo od
australijskog para, koji je sedeo u redu do mene. Gledali su u vodu i sa
prezirom odmahivali glavom. Pogledah u vodu i zažalih što sam otvorio oči.
Gliser je maksimalno usporio i sa teškom mukom se probijao između
nebrojenih balvana oborenih motornim testerama, koji su pokrivali rečno
korito celom širinom u tom delu. Sat vremena smo plutali kroz ovaj masakr
nad šumom. Smesta sam se setio indijanskog proročanstva o osveti džungle i
osetih strah duboko u stomaku. Neka, ništa bolje i ne zaslužujemo! Nećemo
biti prva civilizacija koju je uništila sopstvena glupost i gramzivost.
Posle šest sati plovidbe iskrcasmo se u Tabatingu. U glavi mi se još
satima talasalo posle ovog dugog puta. Trebalo je pronaći prevoz do dugo
očekivanog Manaosa, o kome su kružile najegzotičnije priče svih vrsta, a
mene su, naravno, najviše zanimale one o ženama. Trebala mi je jedna pod
hitno. Seksualna energija počela je da u meni stvara pritisak kao u parnom
kotlu. Zavoleo sam Amazon, i sedam dana putovanja parobrodom imalo je
svojih čari, ali nisam bio raspoložen za još sedam dana smirivanja
repetiranog penisa. Opredelih se za putovanje avionom.
Nestrpljivo sam čekao da se ukrcam u najnoviji boing, koji se nikako nije
uklapao u okolni blatnjavi ambijent. Još samo nekih sat vremena delilo me od
civilizacije, gde se mogla kupiti ljubav. Mogu li pare kupiti i pravu ljubav?
Definitivno mogu, ako imaš praaaave pare. Ja sam trenutno bio u poziciji da
sebi mogu da priuštim samo privremenu, kratkotrajnu, vatrenu ljubav. Daj šta
daš!
Imao sam naviku da, prilikom ulaska, lociram i upamtim mesto na kome
sedi najbolja ženska u avionu. Jedna od mojih veština, zbog koje me je jedna
predstavnica lepšeg pola nazvala „Zečević“, bila je neverovatna brzina
snoške. Ako bih imao samo dvadesetak sekundi vremena, pre no što avion
tresne o zemlju, ostalo bi mi dovoljno vremena i da se obrišem i izvinim.
– Kako je moguće da iko svrši tolikom brzinom? – pitala me je jednom
jedna Beograđanka iskreno iznenađena.
– Praksa! Uporan dugogodišnji trening – odgovorih ponosno.
– A ja? – upita ona.
– Šta ti? Nije kao da si mi dala foru. Krenuli smo u isto vreme, što si
zaostala? Budi malo brža sledeći put.
– Bojim se da neće biti sledećeg puta – reče ona ljutito.
Čak i kada plaćam za seks, uvek bih ponudio i ovu opciju, pod uslovom
da dobijem veliki popust. Međutim, ako insistiraju na punoj ceni, mogu ja da
guslam i po sat vremena, čisto iz inata, da istroši celu tubu lubrikanta.
Avion se nije srušio. Naprotiv, spustio se glatko i meko na aerodrom
Manaos. Terminal je vrveo od turista, avanturista i hajvan-turista. Likovi iz
celog sveta naoružani foto-aparatima kojima će prikupljati dokazni materijal
da su zaista bili u amazonskoj džungli. Njihovi prijatelji gledaće
poluotvorenih usta slike drveća, reptila, ptica i majmuna, posle obilate večere
za stolom od tvrdog amazonskog drveta, na kome je služena salata od
palminog srca, odeveni u skupocene bunde od amazonskih vidri i lasica,
slušajući kreštanje prokrijumčarenog amazonskog papagaja zakržljalih krila u
kavezu. Za kilo salate od palminog srca, od koga se prave tri porcije, mora se
uništiti celo stablo, kome je potrebno dvadeset pet godina da dostigne tu
veličinu. Prijatno!
Priđe mi simpatična žena i upita treba li mi hotel ili bilo kakva pomoć.
„Ne treba mi hotel, a tebe bih izbušio kao trulu sajtnu“, ovako zagoreo
pomislih.
– Da, treba mi hitno avionska karta za Salvador, Bahija, Brazil, gde za
koji dan počinje karneval – prihvatih ponudu za pomoć.
– Pođite za mnom, molim vas. Moj muž i ja držimo turističku agenciju.
On je Evropljanin i mnogo bolje govori engleski od mene – odgovori
meleskinja i mešajući oblim guzovima povede me do kancelarije, u kojoj je
sedeo belac za kompjuterom.
– Izvoli, sedi. Jesi li za kafu? Ja sam Sedrik, iz Belgije, inače živim ovde
već dvadesetak godina.
– Ja sam Nikolić iz Srbije. Treba mi avionska karta za prvi let za
Salvador, Brazil.
– Iz Srbije? Aaaa, ovo mora da se obeleži! Za dvadeset godina života u
Manaosu još nijednom nisam imao turistu iz Srbije. Sretao sam ljude iz svih
krajeva sveta, Afrikance, Arape, ljude iz Šri Lanke i Bangladeša… pre neki
dan nalete veseli par iz Rumunije, ali ti si prvi Srbin. Imaš dvadeset posto
popusta! Reci mi samo u čemu je fazon, što vas ne viđam češće?
– Znaš kako, mi smo malo čudan narod. Nije nam teško da satima
ponizno stojimo ispred ambasada zapadnoevropskih zemalja, gde nas tretiraju
kao građane drugog reda, ali nam je teško da isto toliko vremena sedimo u
avionu do Latinske Amerike, gde smo dobrodošli. Neka urođena crta
mazohizma, šta li? Pogotovo kada se uzme u obzir da je ovde sve tri puta
jeftinije nego u Evropi. Problem Latinske Amerike je što ne prodaje skupu
firmiranu robu za snobove i nes kafu u plastičnim kesicama, bez koje ne
možemo da živimo. Osim toga, arogantno smatramo da su vrednosti koje su
nam u detinjstvu usađene jedine prave, dok su svi ostali narodi budale i
ludaci. To ti je u najkraćim crtama, da se ne upuštamo dublje u ovo
kompleksno pitanje…izgleda da si se već pokajao što si me uopšte pitao.
Dok sam pričao, Sedrik je bockao po kompjuteru zabrinuto odmahujući
glavom.
– Vidi, karte su sve rasprodate za mesec dana unapred. Ali ne brini. Neću
te tek tako otkačiti. Obećao sam ti kartu i dvadeset posto popusta. Treba mi
samo malo više vremena. Evo ti adresa hotela. Idi osveži se i odmori dok ja
nešto izbušim preko mojih veza u avio-kompaniji. Evo ti moja vizitkarta.
Obavezno je pokaži na recepciji i kaži da sam te ja poslao. Poslaću ti kartu na
hotel čim je nabavim. Mogao si i da ostaneš nekoliko dana. Manaos je
odličan grad. Siguran sam da ti neće biti dosadno.
– Ako je već tako, treba mi još jedna informacija, samo malo mi je
nezgodno da pitam pred gospođom – rekoh praveći se Fincem.
– Ha-ha-ha, znam šta hoćeš da pitaš, ali veruj mi kada ti kažem da
momčina kao ti ne mora da plaća za seks u ovom gradu.
Taksi me je dovezao pred hotel, koji je bio odlična preporuka. Pokazao
sam Belgijančevu vizitkartu i dobio popust od trideset posto od ionako niske
cene.
Mazni glas i osmeh prsate recepcionarke dolivali su ulje na vatru.
Istuširah se na brzinu pa pravac centar grada da proverim Belgijančevu
tvrdnju da se Manaos brine o potrebama svojih gostiju. Kako sam seo u taksi,
taksista mi gurnu u ruku karticu diskoteke i reče na lošem engleskom:
– Ako si gladan, odvešću te do restorana sa kvalitetnom amazonskom
ribom. Za diskoteku je ionako suviše rano. Kad završiš sa večerom, doći ću
da te pokupim, pa te vozim u noćni život.
– Dogovoreno – odgovorih. Ovaj grad je počeo na keca da mi se sviđa, a i
ja njemu, izgleda.
Nasmejana konobarica donela mi je ogroman plitki tanjir, na kome je bila
riba veličine poveće otvorene knjige, sa debelom kičmom između dva filea.
Nisam neki ljubitelj slatkovodne ribe, ali ova je definitivno bila najbolja koju
sam ikada probao. Završio sam sa večerom i cirkao kolu, kada se na vratima
pojavio taksista. Pomislih kako mi uopšte ne bi bilo teško da se naviknem na
ovakav životni stil.
Na samom ulasku u diskoteku primetio sam da se nešto čudno događa.
Procenat gostiju bio je sedamdeset prema trideset u korist ženskih, i sve su
gledale u mene. Praćen zavodljivim pogledima, priđoh do šanka, nalaktih se i
naručih sok. Pogledi su šarali po mojim leđima kao laserski pokazivači. Znao
sam to zato što je zid iza barmenovih leđa bio pokriven ogromnim
ogledalom, ispred koga su bile naslagane flaše, ali ipak se jasno moglo videti
šta se iza mene dešava. Oduvek mi se sviđao ovaj koncept dizajna barova.
Tek što barmen spusti sok ispred mene, ugledah u ogledalu, tik uz svoje
levo rame, nasmešeno lice crnomanjaste devojke. Počela je nešto da mi
cvrkuće na uvo, na portugalskom. Nisam razumeo ni reči, ali dobro je
zvučalo. Ubrzo priđe i njena drugarica, pa zacvrkutaše u duetu. Nisu marile
što sam im davao znake glavom i rukama da nemam pojma šta pričaju.
Zagonetno su se kikotale i gurkale, očigledno mi stavljajući do znanja da im
se sviđam, što je moglo značiti jednu od dve moguće varijante: ili je u pitanju
bila skrivena kamera ili su devojke bile profesionalke. Obrnuh se za sto
osamdeset stepeni i nalaktih sa oba lakta na šank da bolje osmotrim ambijent.
 Pogled mi pade na sto u uglu, gde su sedele četiri crnkinje, namigujući mi
i šaljući poljupce. Osmotrih malo bolje prisutne muškarce u klubu i videh da
sam definitivno najviši i najkorpulentniji od svih.
„Došlo je tvojih pet minuta, tikvane“, javio se unutrašnji glas ohrabrenja,
„ne boj se, ne ujedaju.“ Nego, kad je već tako, sad će čiča malo da se
prošunja i da nađe sebi zanimaciju. Računao sam da, kada već mogu da
biram, daj da se ne zalećem, već da izaberem nešto stvarno ekstra.
Stvari se, barem u mome slučaju, obično ne odvijaju po planu.
Osetih nežni dodir na ruci i pogled mi se susrete sa očima lepe polu-
Indijanke niskog rasta. Propela se na prstiće i nežno me poljubila u obraz.
Predajem se, prelepa zverčice, tvoj sam!
Stajali smo tu oko četrnaest sekundi, kada me je uhvatila za ruku i povela
ka izlazu iz diskoteke. Dormen nam je otvorio vrata parkiranog taksija kada
je boginjica izgovorila izuzetno moćnu prostu rečenicu:
– Tu hotel?
Moj hotel, nego kako! Promucao sam adresu taksisti i poče strasno
ljubljenje na zadnjem sedištu. Njene velike crne oči kao da nisu bile sa ove
planete. Njene ruke bile su svuda po meni, moje su polako uvrtale njene
bradavice, kao da tražim frekvenciju na radiju. U tome stigosmo do hotela.
Zavukoh ruku u džep i pomerih šipku u stranu da dođem do keša za taksi.
Spojenih usana kao sijamski blizanci, uletesmo u sparnu sobu.
Upalila je ventilator i prigušila svetlo. Oči su joj sijale kao u divlje mačke
dok mi je zubima otkopčavala farmerke, a kada ga je pipnula usnama, počeh
se trzati kao ranjeni fazan.
Idemo: Vo-la-re, o-o, kan-tare, o-o-o-o…Ajmo sad, svi ruke gore!
Pri ispaljivanju prvog plotuna, tresô sam se kao kombajn i odmah se
sagnuh da joj jezikom obradim uredno pokošenu livadicu. Jeo bih to slatko
amazonsko voće ceo dan da me nije, u neko doba, odgurnula na krevet i
zajahala kao pastuva na rodeu.
Nije je bilo lako zbaciti jer se ankerisala petama ispod mojih butina.
Kapljice znoja koje su kapale sa njenog čela po mojim grudima i stomaku
žarile su kao varnice iz kamina. Okrenuh je na leđa. Čvrsto me steže nogama
oko pojasa i poče petama da gura moju zadnjicu diktirajući ritam. Zube mi
zari u rame, a dugi nokti zaoraše leđima.
U mozgu mi se upali alarm upozoravajući me da sam gotov za nekoliko
sekundi. Pod hitno mi je trebao kraći prekid. Iščupah se nekako iz zagrljaja,
okretoh je na stomak i podigoh na kolena i laktove. Držeći je za kukove,
počeh da zakivam kao da razbijam beton, ne skidajući pogled sa uzanog
čajnog kolutića. Nisam mogao odoleti iskušenju, pa poslah izviđača u vidu
srednjeg prsta da ispita kakvi su alarmi oko zlatare. Zgrabi me za zglob ruke,
kao što sam i očekivao, ali onda privuče moju šaku svojim ustima, oliza mi
prst i dobro ga nakvasi pljuvačkom, pa ga posla nazad i pusti u zlataru.
Zeleno svetlo! Lagano i oprezno progurah se kroz tesna vrata u
prodavnicu nakita. Narednih par minuta vrištala je kao da brata ženi, a ja
ubrzo napravih poplavu po tesnom dućanu i padoh mrtav na mokri čaršav.
Ali nema odmora dok traje obnova! Zgrabila me je za ruku i odvela me
pod tuš. Izađosmo i mokri odskakutasmo do kreveta. Objasnila mi je na
španskom da hoće isto, samo jače.
– Mas fuerte – tražila je.
O, hoćeš malo grublju igru? Nema problema, ljubavi, samo kaži šta voliš.
Okretoh je ponovo otpozadi i skliznuh u vlažnu saunu. Počeh bojažljivo da je
šamaram po guzi. Okrete se prema meni, dohvati me rukom iza vrata i
privuče dole, ka svojim usnama. Zavukoh joj jezik u usta i ona ga brzo i
kratko ugrize. Trgoh ga nazad, a ona mi zagrize donju usnu takvom žestinom
da je prokrvarila. Vrisnuh bolno i odgurnuh je od sebe.
– Mas fuerte, puto! – zareža ona stojeći preda mnom i gledajući me divlje
u oči.
Puta ti materina, sad ću ti pokazati ko je puta! Obrisah krv sa usne šakom,
pa joj tim istim dlanom zatregerih takvu šamarčinu da se okrete oko svoje ose
i pade nazad na krevet, na stomak.
– Si, puto, si! – viknu. Zgrabih je za kukove, podigoh ih prema sebi i
natakoh je ponovo iz sve snage, onako iz zaleta.
– Si, mi amor, si, siiiii!
Pljeskale su zadnje strane njenih butina o prednje mojih, pljuštali su
šamari po njenom dupetu, po leđima, po sisama, koje su letele levo-desno kao
bokserske kruške. Jednom rukom sam je udarao, a drugom besno navlačio,
držeći je za kuk… za kosu… za vrat. Guza joj se zacrvenela kao ruska
zastava.
– Si, si, si, si, si…!
Mešala je kao da na njemu narezuje navoj. A onda poče divlje da svršava,
puštajući iz grla krike kakve nisam čuo ni u najdubljoj džungli. Zgrabih je za
kosu, uvrtoh joj glavu u stranu i zarih joj zube u meso između šije i ramena,
spreman da eksplodiram u nju. Nikada mi neće biti jasna veština kojom se
izvila ispod mene, zgrabila ga obema šakama i strpala u usta. Ni pre ni posle,
nikada u životu nisam tako svršio. Takvom žestinom, takvim intenzitetom,
toliko dugo…
– Mi amor, mi amor – nisam bio siguran tepa li meni ili njemu, ležeći
polumrtav na leđima, dok ga je pedantno čistila jezikom do poslednje kapi.
Za nepun minut spavala je kao klada, držeći ga i dalje u ruci, sa obrazom
na mojoj butini. Meni je trebalo još čitavih petnaestak sekundi da se i ja
komiram.
U zoru osetih kako se polako izvlači iz kreveta i nežno me ljubi, ali nije
imalo šanse da se dozovem sebi. Čuo sam i kako vadi iz torbice olovku i
zapisuje nešto na parčetu papira. Nisam čuo kada se obukla i nestala.
Probudi me kucanje na vratima dlakavonoge, brkate sobarice, koja mi
uruči kovertu sa avionskom kartom za poslepodnevni let toga dana. Na
povratku do kreveta podigoh papirić koji je promaja oduvala na pod.
Gostoso!
3791-949
Victoria
 Salvador

Posle šesnaest sati i milion presedanja, konačno stigoh u Salvador, gde se

spremala najveća žurka na planeti. Salvador je izvorno mesto brazilskog
karnevala. Karneval u Riju je za Amerikance i Japance i njihove moderne
kamere i foto-aparate. Salvadorski karneval je za rokere i ljubitelje
andergraund scene.
Nađoh smeštaj u jeftinom hostelu, prepunom lepih devojaka i momaka iz
celog sveta. Nisam verovao očima kada sam video prebogate Jevreje iz
Hempsteda, moje nekadašnje redovne „mušterije“, kako obučeni u najgore
krpe šetaju po hostelu. Uplašeno priđoh jednom iz grupe i zamolih ga da kaže
i ostalima da ne pričaju naokolo o mojoj londonskoj profesiji.
– Hajde da napravimo dil – predloži mudri Ješa. – Mi nećemo pričati šta
ti radiš..
– Šta sam radio – ispravih ga brzo.
– Šta si radio, ako ti obećaš da nećeš nikome reći ko smo mi.
– Šta da kažem, ja i ne znam ko ste – napravih se malo lud. – Znam samo
da ste puni kô brodovi i da ti uvek voziš novi bentli…
– Ššššššš! – stavi mi Ješa prst na usta osvrćući se nervozno oko sebe. –
To mislim! Ne mora niko ovde to da zna. Dil?
– Dil! – prihvatih pruženu ruku. – Samo mi reci zašto. Ne verujem da će
neko ovde da vas kidnapuje ili tako nešto.
– Nije zato. Ako bi znali da smo bogati, odmah bi nas drugačije gledali i
bilo bi mnogo teže da se sa ljudima zbližimo i uspostavimo ful kontakt.
„Eto vidiš“, pomislih, „kod mene u Srbiji, ko god napravi neku crkavicu,
odmah kupuje najskuplji auto koji može da priušti i firmirano perje, da svi
vide ko je. Gomile Indijanaca, šlihtača i praznoglavih lepotica se momentalno
skupe kao muve na govno i počinje ’ljubav’ i ’prijateljstvo’. Novopečeni
bogataš pravi se još tri puta bogatiji nego što jeste, dok ovde, pravi bogataši,
koji bi mogli da ga kupe sa sve dronjcima, za sitninu koju nose u džepu,
probaju da izgledaju kao prosečni svet.“ Ko je sada tu lud, hoće li mi neko
konačno objasniti?
 Sobu sam delio sa dva pijana Engleza i lepuškastim Amerikancem.
Hrkanje, prdenje i podrigivanje zvučali su kao umirujuća muzika u odnosu na
zavijanje i urlanje koje sam doskora slušao u džungli.
Ukapirah da sam se zaželeo razmenjivanja iskustva i druženja sa
omladinom iz celog sveta, koja obično nije imala nikakvih dodirnih tačaka sa
načinom moga odrastanja i razmišljanja. Ukapirah takođe da sam pri
ovakvim razmenjivanjima obično mnogo više dobijao nego što sam davao.
Bilo je to delom zato što nisam želeo da ih uplašim svojom prošlošću, a
delom i zato što su svi mnogo radije pričali o sebi nego slušali tuđe priče, što
mi je i odgovaralo.
Neke od kulturnih razlika koje su mi u ovim prilikama padale u oči bile
su da sam ja uvek bio sumnjičav i rezervisan, dok su oni verovali sve što
čuju; na čuđenje ostalih, ja sam obično bio taj koji je insistirao da plati račun
u baru, što bi oni jedva dočekali; strogo su izbegavali pričanje o politici i
ogovaranja.
Ubrzo sam se uklopio u porodičnu atmosferu koja je vladala u hostelu.
Momci su išli u nabavku namirnica, a devojke kuvale. Vesela grupa
brazilskih hipija iz Porto Segura nije ispuštala gitare iz ruku.
Uskoro se na recepciji pojaviše i tri lepe glumice iz Engleske, koje je
fakultet dramskih umetnosti iz Bristola poslao na karneval. Naravno, svi su
poskakali na njih, ali uspeh su pobrali Jevreji, valjda na žvaku?
Onda je počela petodnevna, najveća žurka kojoj sam ikada prisustvovao.
Čvrsto rešen da ne pijem i ne drogiram se, treznih očiju gledao sam taj
delirijum ljubavi, muzike, sambe, alkohola i droge, koji se odigravao na
ulicama Salvadora.
Ogromni kamioni, sa megaozvučenjem i šarolikim orkestrima, kružili su
gradom od ranih popodnevnih časova do kasno u noć. Pratile su ih kolone
razularenih ljudi. Pivo se točilo iz cisterni, svuda se širio miris lake brazilske
konoplje, a džeparoši su radili i prekovremeno. Povremeno, žurka bi se otela
kontroli, pa bi upadale kolone policajaca u braon uniformama sa dugim
drvenim motkama u rukama, kojima bi zavađene crnce bukvalno razmazivali
po kaldrmi od batina. Onda bi ih tako polusvesne trpali u policijske kombije i
vozili u stanice na dorađivanje.
Kraj karnevala označio je vatromet neviđenih razmera.
Gradskim ulicama je za pet dana karnevala prodefilovalo više od sedam
miliona ljudi.
Mamurna ekipa iz hostela organizovala je kolektivnu ekskurziju do
čarobnog ostrva Moro de Sao Paolo. Na četiri sata vožnje brzim gliserom, u
Atlantskom okeanu, ležao je arhipelag ostrvaca. Saobraćaja i asfaltiranih
ulica na ostrvu nije bilo, samo su crnci, sa imenima poznatih fudbalera na
majicama, japanerima razvozili namirnice, stvari i turiste seoskim sokacima.
Zapalo mi je da delim sobu sa dve pijane Norvežanke, koje su nosile
dobrovoljne priloge iz Norveške sirotoj deci Manaosa. Devojke su se malo
zarakijale i zaigrale na karnevalu, pa su počele lagano da krckaju sakupljeni
novac. Kako im zameriti kada su ga trošile onako merački? Mlade, rumene,
plavokose Skandinavke nisu diskriminisale kada se radi o alkoholu, već su sa
istim entuzijazmom konzumirale šta god im padne u ruke. Sa takvim
uživanjem su istresale zamagljene flaše brazilskog piva na onoj vrućini da su
me stavljale na najteža iskušenja od kada sam se zavetovao na privremenu
apstinenciju. To nije bilo jedino iskušenje na koje su me stavljale, ali srećom,
kombinacija njihovog izgleda i nedostatka alkohola u mom sistemu nije mi
dozvoljavala da se upustim u igru utroje.
Topla voda oko ostrva, boje vedrog neba, prepuna koralnih grebena i
morskih živuljki, predstavljala je raj za ronioce. Domišljati domoroci posadili
bi preko dana brojne tiki-barove usred plitke vode, prodajući sendviče i
ledena pića, tako da kupači i ronioci nisu imali potrebe da izlaze na suvo.
Zalazak sunca izmamljivao je more uličnih prodavaca najrazličitijih
džidža i đakonija. Barovi bi tada bili iznošeni iz plićaka i brzo sastavljani duž
obale i žurka bi počinjala, najčešće praćena živom muzikom i kapoerom.
Opuštena omladina iz celog sveta smejala se, družila i volela.
Svuda po plaži šetali su zaljubljeni parovi svih kombinacija i boja.
Nikome nije bila važna verska ili nacionalna pripadnost i boja kože.
Atmosfera na ovim magičnim ostrvima u toplom Atlantiku vibrirala je
frekvencijom idilične utopije.
Ležao sam na plaži gledajući u svemir i razmišljajući o povratku u
London. Sa velike daljine problemi i greške sagledavaju se realnije i bolje.
Žudeo sam za povratkom u londonsko grotlo, ovako naoružan novim
iskustvima i novim pogledom na život.
Nisam sumnjao u uspeh, mada ga još uvek nisam precizno definisao.
Znao sam da se ne svodi na materijalni uspeh, mada je on bio njegov sastavni
deo. Znao sam, takođe, da između uspeha i sreće ne mogu staviti znak
jednakosti jer je sreća, sama po sebi, suviše plitak cilj. Uostalom, ovde sam
prilično srećan, a ipak mi nešto nedostaje. Imao sam osećaj da se to nešto
ipak krije u Londonu.
Ovoga puta ću ga naći!
 London, još jedan pokušaj

Veseli Žare me je sačekao na aerodromu i odmah mi ulepšao dan.

Roudentove zelene oči bile su deo onoga što je srcu nedostajalo.
– I, brate, krenemo mi niz Amazon tim čamcem… – nestrpljivo sam
prepričavao uduvanom Žaretu doživljaje iz džungle.
– Brate, pomeri malo nogu i do’vati tu lovačku paštetu što ti je ispala, pa
je vrati u džep i nemoj, molim te, meni te oblande. Ostavi te bajke za
ušmrkane noći – reče Žare kada mu je nakon jedno pola sata dosadilo da me
sluša.
– E, takvih noći više neće biti. Od kada sam otišao iz Londona nisam ni
jed…
– Ej, pogledaj što su izgradili novi hotel – namerno me prekidao,
nezainteresovan da sluša žvaku koju je do sada već čuo nebrojeno puta.
Nisam više ni želeo da ga ubeđujem. Želeo sam da mu pokažem!
Čarolija iz Amazona je radila. Moja „apoteka“ je proradila kao nikad pre.
Sve šeme i kombinacije koje sam ranije grčevito jurio, a koje su mi redovno
izmicale, sada su se same otvarale i nametale. Kako poslovne tako i privatne.
Devojke koje ranije nisu obraćale pažnju na mene najednom su počele da me
primećuju. Štaviše, postale su ljubazne, pune razumevanja i toplih pogleda.
Za nepuna dva meseca kupio sam novi, blistavi, crni audi „trojku“, u
automobilu samo što nisu bile koža, lamperija i fontana, preselio se u stan za
odlikaše i napunio ga najnovijim tehnološkim igračkama.
Prvi dodir sa drogama, koje su zbog prirode „profesije“ morale da mi
prolaze kroz ruke, bio je upozoravajući i otrežnjujući. Prvi put u životu
gledao sam taj đavolji proizvod trezvenog duha i tela. Činilo mi se da vidim
crvenkasti obruč negativne energije kojom je belo kolumbijsko kamenje
zračilo. Sve me je to samo učvrstilo u odluci da ostanem čist od droge.
Nastavio sam da radim punom parom. Novac se slivao sa svih strana, do te
mere da sam zarađivao čak i na kladionici.
Sve je teklo kao podmazano. Smeh, veselje i sreća uselili su se u moj dom
i srce. Bio sam pun energije i dan mi je bio kratak za sve što sam pokušavao
da u njega spakujem. Kupio sam gomile kaktusa i cveća u saksijama, a
zidove sam izlepio posterima iz Brazila i mapama džungle. Izbegavao sam,
koliko sam mogao, društvo u kome se pilo i drogiralo, što je u Londonu
značilo: izbegavao sam društvo kao takvo.
Nakon izvesnog vremena energija i entuzijazam su počeli da
splašnjavaju, a u mene se uselila dosada i počela da pravi novi raspored
nameštaja. A đavo nit ore nit kopa! Nekako u to vreme odnekud se pojaviše
dve privlačne Hrvatice. Jedne noći sedosmo zajedno u kola i odosmo na
žurku.
– Hajde, vragec, hoćeš li ti jednu povući? – upita me plavokosa Hrvatica,
prinoseći CD iscrtan belim linijama mome nosu. Hladne graške znoja
momentalno se pojaviše na mom čelu.
– Kaj ti je? Pa idemo na žur… ne buš fulao… samo jedna, da nas digne…
Da, uvek je samo ta jedna!
Iskompleksirani seljak iz Beograda probudi se iz zimskog sna i prestraši
da ne ispadne cava pred susetkama. Povukoh tu jednu, što odškrinu vrata
taman dovoljno da ih đavo potkajluje svojom kopitom. Začuo sam podmuklo
cerekanje iz dubine dugog mračnog hodnika…
Posle žurke koja je trajala dva dana bio sam u očajnom stanju. Trebalo mi
je dve nedelje da se vratim u normalu. Hrabrio sam sebe rečima: „Jednom si
se okliznuo, ali biće sve u redu. Šta hoćeš, čist si već skoro šest meseci,
dokazao si samome sebi da možeš. Nećeš valjda zbog jednog pada da se
zabedačiš? Glavu gore, fokusiraj se na posao.“
Naredni vikend sam nekako prošao trezan, ali već za onaj sledeći natrčah
na nagaznu minu. Ponovo je „slučajno“ iskrsla žurka, sa neviđenom
muzikom. E, baš ću da odem, da pokažem i sebi i svima ostalima od čega
sam napravljen!
Noć nije daleko odmakla, a već mi je faca bila u belom prašku. Poznati
demoni prošlosti obrušiše se na mene sa svih strana, žešće nego ikad ranije. I
opet, glasovi iz zidova i senke po zidovima, strah, paranoja, laži i
samosažaljenje. Svaki čas čuo sam policijske sirene, svaki zvuk bili su
policajci koji se šunjaju oko stana i kroz hodnike. Dane sam provodio na
špijunci i vireći kroz zavese na ulicu.
– E, neću više dolaziti, kunem ti se – mahao je Žare peškirom hladeći
moje usijano znojavo telo – pogle’ na šta ličiš, mamu ti jebem! Ovo je zadnji
put da si me zvao da te vadim iz ludila. Ako si već rešio da se ubiješ, uradi to
dostojanstveno, idi skoči s mosta!
 Znao sam da samo priča i da će biti pored mene kada god mi bude
neophodan.
Teren je bio popločan za jad i čemer. Sve što je doskora radilo u moju
korist, sada se okrenulo protiv mene. „Pacijenti“ su nestali, telefon je prestao
da zvoni, posao je stao, a računi su nemilosrdno stizali. Počeli su da stižu čak
i dupli računi, za ono što sam već platio.
Kao svaki narkos, izlaz sam tražio u novoj seansi drogiranja. Samo još
ovaj put, i to je to… samo još ovaj put… Jednom takvom prilikom ostao sam
stondiran tri dana bez prestanka. Kada sam se četvrtog dana konačno
odmrzao, stao sam pred ogledalo. Moja senka se prepala, okrenula se otišla i
ogledalo ostade prazno.
Prestrašeno sam istrčao na ulicu, gde su me deca gađala kamenicama, a
prolaznici začuđeno gledali i smejali se. Uplašen još više, otrčah nazad u stan
i pomamljen padoh na pod. Znao sam da su krivi novi televizor i kompjuter i
muzički uređaj, pa sam rešio da ih sve polomim. Slike i posteri po zidovima
bili su neopisivo ružni, mrtvo cveće po saksijama još ružnije, a kaktusi su mi
se rugali, dobacivali i čikali me da ih uhvatim golim rukama.
Poslednjim atomima snage pozvah Žareta i plačljivim glasom zamolih za
pomoć.
– Crkni, delijo, mater ti – to je rekao, i spustio slušalicu.
Dopuzah do kreveta, legoh i zatvorih oči. Video sam sebe kako lagano
izlazim iz svog tela kao iz radničkog kombinezona. Ne, ne, ne, ne može! Ne
još!
Skočio sam i počeo da sprintam po sobi. Premoren posle samo nekoliko
sekundi, padoh ponovo preko kreveta. Da uzmem samo još jednu, da se
povratim. Kao hipnotisan, uspravih se na klimave noge, podigoh krvavu
slamčicu i kretoh ka ogledalu prekrivenom belim prahom. U momentu kada
sam prineo otekli nos ogledalu, osetih na ramenu dodir koji me trže nazad.
Prestravljen okretoh se i spazih anđeosko lice Ane-Paole, moje nesuđene
brazilske neveste. Stajala je pored mene i zabrinuto me gledala.
– Znaš kako stalno govoriš da ti je ova linija zadnja? Ako ovu sada
povučeš, to će ti stvarno biti zadnja. Molim te, nemoj.
Stajao sam obešenih ramena i gledao je jecajući. Prišla je i rukom nežno
prešla preko mojih ispucalih usana. Jasno sam osetio toplinu njenog dodira.
– Veruj mi, biće sve u redu – reče.
Neka lomljava odjednom. Razvaljuju se vrata.
– Sad ću da ti jebem mamicu! – čuo sam Žaretov besni glas. – Ti ćeš krv
da mi piješ!
Zalepio mi je šamarčinu.
– Neću ja da te nosim na duši. Sedi, pičketino, dole i slušaj me dobro! Ne
izlazim iz stana dok ne dođeš sebi. Treba ovde da baciš kašiku pa da te ja
posle nosim na duši ceo život! Letiš za Beograd, rezervisao sam ti kartu za
prekosutra. Jebô te voz koji te donô.
– Kah, kah, avion – ispravih ga.
– Šta, bre?
– Avion, brate, doneo me avion. Ko je malopre… kah, kah, kah… ko je
malopre bio ovde? – promucah
– Sigurno Nemci i mali Rumuni. Ko je bio, ludače?
– Nećeš mi, nećeš mi verovati… Bio je duh.
– Ej, budaletino, poštedi me barem ovih četrdeset osam sati dok te ne
spakujem na avion. Kad dođeš u Beograd, javi se u Drajzerovu na prozivku,
tamo ih ima koliko hoćeš što viđaju duhove, pa se sa njima sit ispričaj. A sad
pravac na tuširanje! Smrdiš kao leš!
 Zaaaa Beograd

Povratak u Beograd bio je hladan i običan.

Prijalo mi je da provodim sate i dane u svom starom društvu,
prepričavajući po stoti put ispričane priče iz detinjstva i rane mladosti.
Jedne večeri u lokalnoj birtiji novobeogradskog krajolika zadesio sam se
sa Super Zečaninom i Emilijom la Stanojem Čarlingtonom za istim stolom.
Super Zen je odrađivao svoj overdose i morao je da prestane sa svim
aktivnostima vezanim za kafanu i alkohol. Sedeo je nemo za stolom i
ponekad bi se nasmejao, ali nije to bio onaj stari Zen, koji je znao da podigne
atmosferu i pokrene mašineriju celog kraja. Kada je valjao nama banditima,
nije valjao porodici, a sada se priča okrenula i postao je uzoran otac i suprug.
Stari Emilijo se nikada nije promenio. Doduše, nekako je negde na’vatao
dovoljno para da sredi zube, ali usta su mu i dalje bila puna pošalica i
gluposti.
– E, bubuljičavi, stigao si u pravi čas – reče Emilijo sav ozaren i naruči
lincuru.
– Šta je, sigurno ti treba para, ili tako nešto?
– Pare mi uvek trebaju, nego vidi… idem na svadbu u subotu, pa bi mi
dobro došla tvoja bradica da okitim karu. Ajde sa mnom do ve-cea na časak,
samo da vidim kako mi stoji, ha-ha-ha-ha…
Sutradan ujutru, otišao sam kod Milojka seljaka, vlasnika bakalnice u
novobeogradskom bloku, da proverim kakvo je stanje među srpskim
građanstvom.
– Kako ste, gos’n Mićo?
– Opet si stigao, sine! Au, ala se živi kod tebe, čas si ovde, čas preko
grane, čujem da si putovao i u nekakve Amerike…
– Jeste, bio sam malo u Brazilu, nego recite vi meni kako vi živite?
– Nikad gore! Evo uveli nam neke nove kase, ne može ništa da se sakrije.
Mora da se plaća porez i sve ostale dažbine, inače gase struju, grejanje i
zatvaraju radnju.
– Pa, dobro, gos’n Mićo, svugde u svetu…
 – Ma ne može čovek ništa više pošteno ni da ukrade ni prošvercuje.
Totalna propast sistema, šta dalje da ti kažem? I onaj je krao, ali je puštao i
nas da krademo, pa svima dobro. Ovi novi lopovi sve za sebe uzeše, majku
im pljačkašku!
– Ali, gos’n Mićo, normalno je da morate da platite…
– Nego, pričaj ti meni kako je tamo u belom svetu.
– Ma sve budale, gos’n Mićo. Plaćaju poreze, ne kradu, svi rade svoj
posao i ne zabadaju nos u tuđe, drže novac po bankama i nose neke plastične
kartice kojima plaćaju sve račune. Budale!
– Znam, kreditne kartice. Ima to i kod nas. Ja to ne primam!
A Beograd kô Beograd. Seo sam za sto u bašti nekog kafića u
„silikonskoj dolini“ i unapred sam znao redosled događaja. Prvo je sledila
procedura pipanja i pregledanja garderobe i mobilnog telefona. Zna se koje se
marke perja nose, a telefon je ovde statusni simbol. Ceo grad bio je u belim
kožnim cipelama, u Karlu Kolučiju i Pradi sumnjivog porekla.
Sledila je priča o tome ko je i kako došao do ogromnih para, ko je od
koga kupio koji auto, ko je koga upucao i ko je kome karao ženu. Ismevane
su budale sa fakultetima, a veličani lopovski i uopšte kriminalni podvizi. Na
scenu su stupili neki novi klinci iz mraka, istetovirani, promuklih glasova,
siromašnog rečnika i zlih namera. Svi su valjali priče o šemama kroz koje će,
na brzinu, zaraditi milione evra i čekali da im naručim još jednu turu pića.
Parada lažnih osmeha i obećanja.
Najviše su se cenili oni „namazani“, što je najčešće značilo: lopovi,
cinkaroši, govnare, landare i ubice. Važno je bilo da imaju pare ili da izgleda
kao da imaju pare.
Na vrh društvene lestvice postavljeni su kriminalci, dok su doktori i
profesori jedva preživljavali. Od malih nogu ispiramo deci mozak bajkama i
veličanjem uskoka i hajduka, a onda se čudimo kulturi uskakanja i hajdučije.
Kako možemo znati da nije dosadno biti obrazovan, vredan, pošten i
veran, kada to nikada nismo probali?
Televizijom su defilovali političari: podbuli, zadrigli, podgojeni, i sa
čudnim akcentima i katastrofalnim rečnikom. Skinuli su svoje geačke prnje i
potpećene cipele i, na neuredne masne frizure, obukli odela nabavljena od
beogradskih šanera.
U Srbiji koju sam zatekao sve je bilo na prodaju, a vrednost obraza
dostigla je najnižu moguću cenu. Postali smo slični Amerikancima po tome
što smo znali cenu svega, ne znajući vrednost ničega. U restoranima pijani
Slovenci i razgaćeni Hrvati vaćarili su Beograđanke, koje su tražile ko će ih
izvesti iz otadžbine.
Pred strancima svi su patriote, ali mrze sve oko sebe i uspeh bližnjega
doživljavaju kao najdublju ličnu tragediju. Mrzeli su Srbe iz Bosne i Krajine,
mrzeli su sve izbeglice, mrzeli su Vojvođane i Kosovare, a pogotovu Šiptare,
mrzeli Cigane kojih je bilo sve više. Pljuvali su Rumune i Bugare. Nigde u
svetu nisam se susreo sa toliko mržnje prema svemu živom i neživom. Niko
nije shvatao da je sve što pričaš o drugima tvoja refleksija, da se bljuvotine i
vređanja usmerene prema drugima neizbežno vraćaju nazad poput
bumeranga.
A muzika… ne, ne, ne! Ne mogu ni da komentarišem. Najpopularnije
pesme verno su oslikavale društvene vrednosti i veličale preljubu, prevaru i
švaleraciju.
U crkvu je krenuo u Kurta i Murta samo zato što je to najednom postalo
popularno, a jedinu biblijsku zapovest koju nikome nije padalo na pamet da
prekrši bio je rad na crkvene praznike. I državne praznike. Za svaki slučaj, da
ne pogreši i ogreši se, većina nije ništa ni radila.
Najinteresantnije od svega, svi su se pitali zašto nas svi mrze, ne pitajući
se kako to da ne mrze druge, nego baš nas. Kako to da su svi jugoslovenski
narodi požurili da nam brže-bolje okrenu leđa i pobegnu što dalje od nas?
Zašto su se susedne zemlje utrkivale koja će ustupiti aerodrome
američkim avionima bombarderima?
I zašto čak i crnogorski lešinari napuštaju srpsku crkotinu?
Zato što smo divan narod, koji niko ne razume?
Zato što svi oni ne valjaju, samo smo mi dobri?
Ne, braćo Srbi!
Jedna od lepota istine je što je uvek jednostavna.
Mi, braćo Srbi, kurcu ne valjamo!
Podigli smo svog bivšeg predsednika u zvezde i na kraju ga prodali za
pare, da se i njemu i nama ceo svet smeje. Iskvario se, postao je loš, ali nama
je bio loš. Nama je pio krv i trebalo je da mu mi i presudimo. Zar i Rumuni,
za koje smo uvek bili prosvetitelji, znaju kako se to radi, a mi ne znamo?
Muka mi je od našeg lažnog junačenja. Hvalimo se da smo junaci, a
hvalimo se i da imamo najjače trpilo na svetu. E pa, jedno i drugo ne idu
zajedno. Magarac trpi celog života, a junak zna kada se trpi, a kada se
reaguje.
Sedeo sam na ručku sa poznanikom, sveže otpuštenim generalom srpske
policije. Ogorčen zbog neopravdanog smenjivanja sa visoke funkcije,
savršeno je, u jednoj rečenici, sumirao trenutno mentalno emocionalno stanje
Srbije:
– Kad se vratim na vlast, jebaću im svima majku!
Ipak, najgori od svih bio sam ja. Sedeo sam sa ljudima koje niti sam
voleo niti su mi se sviđali, slušao sam njihove maloumne priče i veselo se
smejao, primao njihove lažne zagrljaje, a da im nisam ničim stavljao do
znanja kako se osećam u vezi s mentalnim prolivom koji prosipaju. Njihov
greh biće oprošten jer ne znaju šta rade. A moj?
Bio je u pravu onaj što je rekao da nema vraćanja kući. Ono što smo mi
zadržali i ulepšali u glavi više ne postoji, a možda nikada nije ni postojalo.
Jedno mi je bilo jasno: kao što mi života nije bilo u Londonu, tako ga neće
biti ni u Beogradu. Hvala, prijatno i doviđenja. Vidimo se u nekoj boljoj
Srbiji, možda za četvrt veka, nadam se uz isti burek i jogurt.
Morao sam ponovo da bežim, ovoga puta što dalje i definitivno. Znao
sam da nemam snage za eksperimentisanje sa nečim potpuno novim, kao što
je Australija ili Novi Zeland. SAD me nisu nimalo privlačile, Kanada je, čuo
sam, suviše slična Evropi.
Ostala je oprobana staza koja je vodila ka slobodi i ljubavi – Južna
Amerika. Staza na kojoj mi je bilo tako lepo, ali sa koje sam skliznuo. Morao
sam da proverim da li primaju nazad ponavljače. Mislim da znam zašto sam
ponavljao. Poruka: „Ne pipaj više drogu!“ bila je jasna, ali ja sam je ipak
pogrešno protumačio, misleći da mogu njome da trgujem, a da izbegnem da
me đavo uzme totalno pod svoje. Srbija mi je širom otvorila oči, sa jasnijom
porukom: jedini život dostojan čoveka jeste život bez opijata, bez krađa,
lopovluka, prevara i laži, što dalje od kriminalnog miljea i njegovih šupljih
priča i lažne dekoracije. Prema tome, nažalost – što dalje od Srbije.
 Đelem, đelem

Trebalo je prebroditi još samo jednu malu prepreku. Kako krenuti na put
bez novca? Morao sam opet preko Londona.
– Alo, proslavljeni! Ovde Nikolić. Šta ima, šta se radi? – nazvah bivšeg
jugoslovenskog fudbalskog reprezentativca kojeg sam upoznao ovde u
Londonu.
– O, gde si, rošavko, nema te da se javiš, pfffffffff – čulo se duboko
uvlačenje dima cigarete u pluća. – Mora da ti nešto treba, čim si se mene
setio. Pričaj!
– Hm, znači tačno je da i vi „grobari“ imate neke začetke mozga…
Trebaju mi pare. Napuštam London zauvek i selim se u Južnu Ameriku, ali
totalno sam dekintiran.
– Koliko bi te pokrpilo?
Rekoh mu, imajući u vidu da je izuzetno dobrostojeći.
– Pa… vidi se da si ciganin, a izgleda da su ti i svrake popile mozak –
odgovorio je. – Ove što sam im dao samo po glavicu ne viđam po dve godine,
niti se javljaju na telefone, a tebi da dam toliko? Jebi se!
– Brate, ne bih te cimao da mi ne gori. Spasavaj, ako boga znaš!
Pauza… uvlačenje dima… zadrška… izduvavanje.
– Vidi, rošavi… daću ti, ali ako me slučajno zavrneš…
– Ma vraćam ti do zadnje funte trideset trećeg, ovog meseca, čim mi
uplate regres, kevine mi svadbe, i Tita mi mrtvog, ne video svoju kuću
odavde…
– Jebi se, dođi uzmi pare, dok se nisam predomislio.
Welcome abroad, this is British Airways, flight to Buenos Aires…
 Bienvenidos… Aeropuerto Ezeiza… Buenos Aires

Pravac mondenski hostel u La Lucili, sa bazenom i poslugom.

U avionu sam razradio plan oporavka koji sam nazvao „M-pristup“.
Molitva svako jutro i veče.
Meditacija posle jutarnje molitve.
Makrobiotička ishrana, filovana argentinskim telećim medaljonima.
Masivni fizički treninzi.
Minimalni kontakti sa starom bandom.
Maksimalno izbegavanje svih sumnjivih aktivnosti.
Majci i ocu se javljati redovno.
Muzikom redovno napajati membrane ušiju i moždane ćelije.
Mistika i magija će slediti same po sebi.
Drogu sam rešio da odbacim za sva vremena, a alkohol na godinu dana,
budući da mi on nikada nije predstavljao neki veliki problem.
Jesam li već pomenuo da đavo nit ore nit kopa?
Samo zato što imaš plan, ne znači da si bezbedan. Uostalom, M kao
Milošević. Mislio je i on da ima maestralan plan.
Jedno vreme sve je teklo po programu, a onda sam naleteo na ekipu
zemljaka koji su trgovali narkoticima na veliko. Kada kažem „na veliko“,
mislim na tone kokaina, prevožene prekookeanskim brodovima u
kontejnerima. Momci bi se smrtno uvredili kada bih ih nehotice nazvao
dilerima.
– Brate, mi smo biznismeni. Nikada nemamo nikakav kontakt sa robom.
Najčešće je uopšte i ne viđamo. To su sve poslovi koje za nas obavlja
pešadija – utrkivali su se da mi objasne.
Pozvali su me na večeru u najskuplji restoran u Buenos Ajresu. Došao
sam i seo kao kec među desetke. Bio sam sve ono što im je trebalo: jak, glup,
poverljiv i naivan. Sve što se od mene očekivalo bilo je da utovarim teške
džakove droge na brod, da ih posle osamnaestodnevne plovidbe istovarim i,
naravno, da ćutim kao zaliven. Momci su obavljali onakvu operaciju kakvu
bih ja svojevremeno zamišljao da sam znao šta da zamišljam. Njihov pristup
takođe je bio u znaku „M“ – makro i mega. Imali su moć, veze i, što je
najvažnije, prevoz preko Atlantika.
Moja plata?
Reći ću samo da bi mi jedna uspešno prevezena tura omogućila da
postanem suvlasnik Crvene zvezde.
– Znate šta? Sve ovo zvuči jako primamljivo, ali ja sam trenutno u jako
delikatnoj situaciji. Na prekretnici života, takoreći… – kolebao sam se.
– Čekaj, čekaj. Malo si pobrkao redosled. Prvo se naprave pare, pa se
posle filozofira. Stavi ti, brate, lovu u džep i onda sedi pod palmu sa
koktelom u ruci i opleti po filozofiji. Nećeš verovati kako stižu inspiracije –
reče mi jedan.
– Jesi li ti svestan koliko si srećan? Ovakva prilika se čoveku pruža
jednom ili nijednom u životu. Hoćeš da provedeš ostatak života kajući se
kakva si budala ispao da odbiješ ovako nešto? – govorio je drugi, vadeći
debeli štos uredno složenih krupnih novčanica, u zlatnoj štipaljci ukrašenoj
dijamantima, da plati račun. Nije mi promaklo da je ostavio napojnicu duplo
veću od računa, koji na ovakvom mestu nije mogao biti mali.
Zinuh da kažem „da“.
– Koliko imam vremena da razmislim? – čuo sam svoj glas i iznenadio se
više od njih.
– Danas je dvadeset sedmi – prvi put progovori tip za koga sam odmah
video da je glavni, pa lagano zavrte rukav Brionijevog sakoa i baci dugi
pogled na sat džerald džent. – Imaš vremena do jedanaestog sledećeg meseca.
Evo ti broj telefona. Nadam se da me ne vara dobar osećaj u vezi s tobom i da
ćeš doneti pametnu odluku.
Podiže beli platneni ubrus sa kolena i odloži ga na sto. Popi još jedan
gutljaj preskupog vina iz šaše, u kojoj ostade više od trećine, pa ustade od
stola ne pruživši ruku i pođe prema izlazu. Njegovi momci pogasiše
kubanske cigare i poskakaše za njim. Kelner otvori vrata ispred njih uz
najdublji naklon, pa pritrča nazad do stola za kojim sam ostao sâm.
– Hoćete li da ponesete ostatak vina sa sobom? – upita. Pogledah u flašu
u kojoj je ostalo više od pola, a plaćena je preko dvesta dolara.
– Ne, samo mi donesite čašu, molim, popiću je ovde.
Obećô sam, al’ jebeš ga! Gre’ota da se baci. Ako mi je ikada trebalo piće,
to je sada.
Zavrteh vino u čaši i primakoh je nosu da osetim buke. Otpih mali gutljaj
i zagledah se u čašu, koja postade džakuzi pored moje vile.
 Sedeo sam na vrlo zajebanoj ivici i gledao u ponor koji me je neodoljivo
vukao u sebe.
„Još ovaj put, samo još ovaj put“, govorio je glas.
„Znaš vrlo dobro kuda vodi ’još samo ovaj put’“, govorio je neki drugi
glas.
Nisam mogao da razlučim koji je od ova dva glasa zaista moj.
Stajao sam na autobuskoj stanici Retiro, ispred velikog panoa sa idiličnim
pejzažom i natpisom: Otkrijte misteriju Bari Ločea.
– Povratnu kartu na deset dana do Bari Ločea, molim.
Sedam jezera, snežni vrhovi Anda i ogroman broj prodavnica sladoleda i
izvrsnih čokolada.
Bari Loče vrveo je od turista iz celog sveta.
– Treba mi jednokrevetna soba, molim – rekoh recepcioneru najjeftinijeg
hotela koji sam mogao da nađem. Reče mi cenu.
– Nemate nešto jeftinije? – upitah.
– Samo momenat, da pogledam – zadubi glavu u izgužvanu svesku i
prstima zaliza mustaće. – Imam jedan slobodan ležaj, ali morao bi da deliš
sobu sa sedam devojaka – reče i pogleda me upitno.
– Nikakav problem nije – odgovorih u neverici.
– One stižu kasnije, danas posle podne, pa ćeš moći prvi da odabereš
ležaj.
Sve bolje od boljeg!
Živnuh momentalno posle dvadesetočasovnog puta autobusom i otrčah do
sobe. Istuširah se da spreman dočekam lepotice.
Sa prvim sumrakom pojavi se sedam utvara. Sedam najboljih plastičnih
hirurga ne bi od ovih sedam krševa sastavilo jednu da valja.
Puni mesec izmamio je iz njih zavijanja, mumlanja, isparenja. Koncert
hrkanja, buncanja, prdenja i krkljanja pokušavao sam da prekinem jakim
nakašljavanjem i udaranjem nogom u zid, ali medvedi su spavali zimskim
snom.
„Čemu li si se nadala sa svojom srećom, Snežana?“
Skočih sa gornjeg kreveta, udarih usput glavom u plafon, pa otrčah u
sigurnost gostinske sobe, gde su pored kamina ležali olinjali vučjak i dva
neobrijana pijanca. Legoh na udubljen dvosed i zaspah snom pravednika.
Probudi me nežni dodir argentinske princeze-recepcionerke, koja je
mahala ključevima privatne sobe. Trebalo mi je sedam dana da se potpuno
oporavim od iskustva sa „sedam patuljaka“ iz obližnje sobe.
 Prepodne sam proveo u raftingu niz brzu planinsku reku. Kasnije sam
ronio, otvorenih usta poput orke, kita-ubice, kroz čiste brzake, napajajući
dušu ledenom vodom čudotvorne moći.
Za ručkom se upoznah sa lepom Maležankom i ružnim Jevrejinom iz
Londona, koji su ovde provodili poslednje dane medenog meseca.
– Ako planiraš da ostaneš duže u Argentini, ne bi bilo loše da naučiš
španski – mudro je zborila Maležanka glatke kože i jabučastih sisica.
– Evo ti adresa škole u Bari Ločeu, koju drži jedan Holanđanin, inače naš
prijatelj. Jako je dobro organizovan i ima učenike iz celog sveta. Upoznali
smo neke od njih, interesantni likovi – reče žutozubi Ješa i uvali mi roze
papirić sa adresom u ruku.
– Dobar dan. Ja sam verovatno prvi Srbin koji se upisuje u vašu školu.
Mislim da zaslužujem popust.
– Ne samo da si prvi Srbin od osnivanja škole već si čak i vidovit jer si to
pogodio. Nažalost, ni za jedno ni za drugo ne dajemo popust – odgovori
nasmejani Argentinac škotskog porekla.
Upisao sam se na početni kurs, nivoa deteta od tri godine.
 Čudesni Rud

Desilo se da sam klupu delio sa bucmastom Velšankom iz Kardifa, koja

je prodala kuću nasleđenu od pokojnog oca pa je lagano krca.
Na prvoj pauzi, među Južnoafrikancima, Norvežanima, Kanađankama i
Nemicama, pade mi u oči Holanđanin simpatičnog lica. Odudarao je od
ostalih i po oblačenju i po nastupu i po godinama, budući dosta stariji. Mi
koji smo se bavili poslovima sa druge strane zakona lako smo se međusobno
prepoznavali. Pogledao me je svojim plavim očima i rekao bez upoznavanja:
– Hoćeš da sednemo posle časa u kafeteriju i popričamo?
– Zdravo, ja sam Rud – reče kada smo seli za sto. – Dekafe i kiselu vodu,
molim – reče kelnerici.
– Kratki espreso i… imate li pegavu višnju? Nema veze onda, samo
običnu vodu… Ja sam Nikolić, drago mi je. O čemu si želeo da
razgovaramo?
– O tvom problemu.
– Hej, tajm aut! Da počnemo iz početka! Ko si ti uopšte, zašto misliš da
imam problem, zašto je to tvoja briga i kako to da si toliko samouveren?
– U pravu si… da se predstavim. Imam četrdeset četiri godine i od toga
sam sedam proveo po zatvorima Evrope. Dolazim iz kriminogene porodice,
gde je otac vođa klana. Specijalnost mu je eliminacija leševa…
Upitno podigoh obrve.
– Okej. Nije toliko teško nekoga ubiti, ali šta posle sa lešom? E, tu
nastupa moj tata i leš nestaje bez traga, kao da nikada nije postojao, a na
mestu zločina ne ostaje ni trunčica DNK dokaza. Nema leša, nema ubistva.
Kapiraš?
Klimnuh glavom, a on će dalje:
– Imam dva brata i dve sestre, koji su uzgajivači skanka, rasturači
kokaina, kradljivci umetničkih slika i ubice. Najlošiji auto u porodičnom
voznom parku je mercedes. Kao najstariji sin u porodici, trebalo je da
nasledim očevo mesto u familiji i preuzmem kormilo kada se on
„penzioniše“. Međutim, Gospod je imao druge planove za mene i napunio
moju praznu glavu idejama koje su me odvele na drugu stazu. Ja lično mogao
sam da nastavim s takvim načinom života. Uostalom, to je bio jedini život
koji sam znao, a prividno sam imao sve što se može poželeti: ogromnu kuću,
besna auta, novac, žene, moć… Ipak, u dubini duše bio sam nesrećan i znao
sam da ne želim da moja dva zlatna sinčića nastave mojim putem. Sama
pomisao da ću ja svome starijem sinu jednoga dana predati kriminalnu
dirigentsku palicu slamala mi je srce.
Rudu malo zasuzi oko. Napravio je pauzu i srknuo kafu, pa nastavio:
– Proslavljali smo očev rođendan. Ogromna žurka, zabava i smeh za celu
familiju i veliki broj zvanica, među kojima i dosta Jugosa, sa kojima smo
sarađivali. Kao naslednik, trebalo je da održim govor u čast očevog
rođendana. Kada je došlo vreme, drmnuh čašu viskija na eks i umesto
pripremljenog govora, rekoh tu pred svima sve što mi je ležalo na srcu.
Čaše popadaše na pod, kavijar i ostrige zastadoše u grlu. Žene se razjuriše
da pohvataju razigranu decu po bašti i brzo kretoše kući. Za njima su pošli i
moji dotadašnji drugovi, pljujući u stranu i zakačinjući me ramenima
prolazeći pored mene.
Obrukani otac me se smesta odrekao i izbacio me iz testamenta. Braća i
sestre se okretoše protiv mene. Sukob je kulminirao kada sam objavio da
prodajem ogromnu kuću, koja se vodila na moje ime, i da se selim zauvek.
Jedno vreme, život mi je bio pakao. Otac je u dva navrata slao plaćene
ubice da me eliminišu, ali uspeo sam da preživim. Žena me ubrzo ostavila i
preudala se za šefa policije, koji je takođe bio na platnom spisku moga oca.
Desilo se ono čega sam se najviše plašio: proglasili su me mentalno
nestabilnim i oduzeli mi decu. Godinama sam ih krišom gledao kako se igraju
u parku, iz kombija kojim sam razvozio voće. Sada su već porasli. Stariji će
uskoro napuniti osamnaest godina, pa ću moći da pričam sa njim. Živim za
taj dan.
– Mogu misliti šta si sve radio kada te je Bog tako surovo kaznio – ote mi
se.
– O tome bolje i da ti ne govorim – spusti Rud glavu. – Izvini, malo sam
možda odužio, ali poenta je ovo: ono što sam svojom odlukom dobio
neizmerno je vrednije od svega što sam izgubio. Dobio sam mentalno
zdravlje, životni mir i dostojanstvo.
– Kako to misliš? Sad si rekao da si izgubio decu.
– Decu sam spasao. Deca se uče na primeru i njih ne možeš da lažeš.
Mnogo je važnije ko si nego šta im govoriš. Moji sinovi će kad-tad shvatiti da
sam se odlučio za život dostojan čoveka i odbacio zlo i lažni sjaj kojim se
ono kiti.
– Drago mi je što si podelio sa mnom svoju životnu priču, ali zašto baš
ja… od cele škole?
– Zato što vidim crni oblak koji ti lebdi nad glavom i ispod koga ne znaš
kako da se izmakneš. Zato što vidim da nosiš obuću za bežanje koja je već
dobro izlizana, a ti počinješ da shvataš da od sebe ne možeš uteći. Vidim
kako stojiš na raskrsnici i neodlučno gledaš čas na jednu čas na drugu stranu.
Zbunjen si jer te i jedan i drugi put podjednako plaše. Gubiš hrabrost jer si
već nekoliko puta stajao na ovoj istoj raskrsnici, nekoliko puta si kretao
pravim putem, ali bi se usput zagubio i ponovo vraćao na početak. Posustaješ
jer svakome je ograničeno koliko puta se može vratiti na početak. Plašiš se da
ti, ako sada kreneš pogrešnim putem, više povratka nema.
Govorio je polako i razgovetno gledajući me pravo u oči, čitajući me kao
otvorenu knjigu.
– Rude, ovo je nemoguće. Vidimo se prvi put u životu, a poznaješ me
bolje nego što ja poznajem samoga sebe.
– Ha-ha-ha-ha! To baš i nije tako teško. Niko ne poznaje samoga sebe,
zato što o sebi imamo subjektivno mišljenje.
– Ne, ozbiljno, kako je moguće da sve ovo vidiš, a ništa ti o sebi nisam
rekao?
– Zato što sam bio u tvojim cipelama, na toj istoj raskrsnici i imao
potpuno isti izgled zalutalog jagnjeta. Kada sam te prvi put video, pitao sam
se odakle si mi poznat, a onda sam se setio. Iz ogledala! Gledao sam te u
svom ogledalu mesecima pre nego što sam se suočio sa istinom i sa svojim
ocem. Kažeš, nisi mi ništa reko o sebi. To je tačno, a voleo bih da čujem.
Veruj mi, nisam samo brbljivac. Umem jako lepo da slušam.
Kao hipnotisan otvorih dušu i razmotah svoj život pred njim kao ćilim…
izlizan ćilim izgrizen moljcima. Prvi put se nisam trudio ništa da prikrivam,
preskačem ili ulepšavam. Gledao me je ćutke, sa razumevanjem, bez
osuđivanja, i samo bi povremeno klimnuo glavom. Kada sam završio, osećao
sam se emocionalno isceđen, ali nekako čudnovato lagan i rasterećen.
Podelio sam sa njim i ovo osećanje.
– To je moć istine. Opijajući osećaj, zar ne? Verovatno si čuo da istina
oslobađa. E, sada si to i osetio, sada znaš. Znanje koje ne doživimo
emocionalno, nije pravo znanje. Kada se godinama kupaš u zagađenoj reci,
atomi prljave vode ostave trag na telu. Zapamti dobro kako se sada osećaš.
Ako počneš da govoriš isključivo istinu, svaki dan samo istinu, ovaj predivni
osećaj postaće tvoj stalni pratilac.
– Istina može da povredi teže nego laž – rekoh iz iskustva.
– To si u pravu. Ja je zato prećutim ako bi drugome nanela više zla nego
dobra, ali nikada se ne plaši da istinom povrediš samoga sebe. Rane koje sebi
naneseš istinom lako i brzo zaceljuju, za razliku od rana koje pretrpiš lažući
sebe.
Ćutao sam zamišljeno nekoliko trenutaka.
– Sretao sam jako pametne ljude, šamane i sveštenike, ali nikada nekoga
ko zbori mudro kao ti, Rude – priznadoh mu.
– Šamani i sveštenici obično očekuju od tebe nešto zauzvrat. Moja jedina
satisfakcija biće ako mogu da ti pomognem.
Ponovo sam zaćutao neko vreme. Nisam bio siguran šta da mislim. A
zašto uvek moram da mislim? Mišljenje ne pomaže mnogo u ovakvim
situacijama. Naprotiv, može samo da zbuni. Ovde treba oslušnuti srce i
postupiti onako kako ono diktira. Srce mi je jasno govorilo da mogu verovati
ovom nepoznatom čoveku.
– Dobro, Rude, reci mi šta da radim.
– Ne pada mi na kraj pameti.
Pogledah ga zbunjeno. Šta je sad? Zar me nije on dovukao ovde u
kafeteriju? Zar mi nije pre samo nekoliko sekundi rekao da hoće da mi
pomogne?
Ponovo mi je čitao misli:
– Kakva bi to pomoć bila ako bih ti ja rekao šta da radiš? Bog ti je dao
slobodnu volju! Ko sam ja da ti je usmeravam u ovom ili onom pravcu?
– Ali… ne razumem. Čemu onda sve ovo?
– Ono što sam video u tvojim očima jeste strah. Strah od odluke. Ali vidiš
i sam da je ne možeš večno odlagati. Istrošićeš brzo mesta za bežanje. Video
sam da stojiš na raskrsnici, pa sam samo želeo da ti malo bolje obasjam oba
puta, da ih jasnije vidiš. Na tebi je i dalje da li ćeš izabrati put svetlosti ili put
tame.
– Zašto uvek mora biti crno ili belo? Zar najlepši deo dana nisu uvek
svitanje i zalazak sunca, kada se svetlost i tama mešaju? Nikada me nisu
preterano privlačili ni put svetlosti ni put tame jer mi jedan deluje mnogo
dosadan, a drugi mnogo opasan. Najkomotnije sam se uvek osećao krećući se
negde između, jednom nogom u svetlosti, drugom u tami. Čim bih osetio da
me jedna strana preterano vuče, cimnuo bih na drugu.
 – Aha? I kako to ide, za sada?
– Ne baš najbolje – priznadoh spuštene glave. – Mnogo je naporno.
– Otvori oči i jasno sagledaj oba puta. Videćeš da zlato koje blista iz tame
izgleda mnogo, mnogo sjajnije nego što stvarno jeste kada se iznese na
svetlost dana. Videćeš da put svetlosti nije obasjan dosadnim neonskim
svetiljkama, kako ga ti vidiš, već suncem. Kažeš da pred sobom vidiš tri puta,
a ne dva? Sigurno ih ima i mnogo više od toga, ali i dalje je odluka kojim ćeš
krenuti na tebi. Znaš li zašto tražiš moju pomoć?
– Zašto?
– Ja tebe pitam: zašto?
Gledao sam ga zbunjeno.
– Razmisli, znam da znaš odgovor – reče Rud.
– Zato što hoću da skinem odgovornost za odluku sa sebe.
– Bingo! Znao sam da si pametan! Takvi smo ti mi ljudi. Radije
poslušamo nekog drugog nego da sami donesemo odluku, bar kad se otvore
važna životna pitanja. Na taj način, ako se ispostavi da je odluka loša, imamo
koga da za nju krivimo. Ne plašimo se toliko posledica loših odluka koliko
krivice što smo baš tako odlučili.
Zamislih se dugo i duboko. Mislio sam da kapiram šta pokušava da mi
kaže.
– Pomenuo si Boga i slobodnu volju. Da li je tebi vera u Boga pomogla
da doneseš svoju odluku? – upitah.
– Pusti to – odmahnu Rud rukom, na moje iznenađenje. – Mi ljudi smo
tako sazdani da ne možemo bez verovanja. Ne pada mi na pamet da te
smaram svojim glupim verovanjima jer sam siguran da i ti imaš svoja.
– E, sad mi stvarno ništa nije jasno!
– Slušaj, kada se mi ljudi na svome putu nađemo pred brdom, ne možemo
a da ne zamišljamo šta je iza njega. Šta ćemo zamišljati zavisi od toga ko
smo, šta smo i kakvi smo. Veru stvaraju nada ili strah. Ako si ribar, nadaš se
da je iza brda jezero prepuno ribe, ako si lovac, zamišljaš šumu punu divljači,
ako si ratar, zamišljaš plodnu obradivu dolinu, ako si kukavica, plašiš se da je
iza brda neprohodna, mrtva pustinja… ali svako zamišlja nešto. Kako put
odmiče, tako se nada ili strah pretvaraju u veru, koja nas sada motiviše da put
nastavimo, i utoliko je korisna. Ali korisna je samo ako smo svesni da je u
pitanju vera, a ne znanje. Znanje se stiče tek kada stignemo na vrh brda i
pogledamo iza njega, i tada moramo biti spremni da odbacimo veru i
prihvatimo istinu. Vera je samo izvor energije koja treba da nas vodi ka istini.
 – Rude, mi ljudi smo tek u podnožju brda, na čiji vrh možda nikada
nećemo stići. Mnogo smo daleko od istine.
– To nema nikakve veze. Važno je da znamo da istina postoji i da se
možda poklapa sa našom vizijom, a možda i ne. Zato i kažem: budi vođen
svojom verom, ali je ne trljaj na nos drugima, koji imaju svoju, to je sve.
– Ipak bih voleo da mi odgovoriš na pitanje. Da li je tebi pomogla vera u
Boga?
– Meni lično jeste – reče Rud jednostavno. – Ali ponavljam, to ništa ne
znači. Među ateistima ima predivnih ljudi, kao što među posvećenim
vernicima svih vera ima džukela. Kakav ćeš čovek biti, određuje put kojim se
krećeš, a ne gorivo koje te putem vodi.
– Znaš li gde žive ti „predivni ljudi“? Ja najčešće nalećem na džukele.
– To je normalno. Kad prosejavaš zlato sa dna reke, prosejaćeš tone i tone
mulja i peska pre no što nađeš grumenčić zlata. Ako se plašiš rada, bolje ne
počinji.
– Rude, možemo li da izađemo da prošetamo? Ne mogu više ovde da
sedim – zamolih.
– Naravno.
Izašli smo na ulicu i krenuli prema jezeru.
– Znaš šta je moj najveći problem? – rekoh. – Svaki put, bez izuzetka,
kada sam u životu napravio neku grešku ili sranje, znao sam tačno šta radim i
koje posledice ono što radim može proizvesti, ali obično nemam snage da se
oduprem. Znam ljude koji su gluplji od mene, ali ne prave greške kao ja jer
jednostavno znaju: aha, to se ne radi, i to ne rade. Ja ne mogu. Kako to
objašnjavaš?
– Kao prvo, to što ti misliš da su gluplji od tebe ne mora da znači da jesu.
Koliko je neko glup ili pametan vidi se po odlukama koje donosi i po onome
što radi, a ne po tome šta misli. Kao drugo, pametni ljudi su savršeno
sposobni da donesu neverovatno glupu odluku jer donošenje ispravne odluke
ne zavisi samo od pameti. I kao treće, kažeš da si uvek bio svestan posledica
svojih radnji, ali znam da si se u stvari nadao: „neće valjda…“ E, samo da
znaš da nema ništa skuplje na svetu od „neće valjda“. I tu već nije reč o tome
da li si pametan, nego da potreba da rizikuješ i da se kockaš sa vlastitim
životom odnosi prevagu u odnosu na pamet.
Sišli smo do obale jezera i šetali plažom.
– Ne znam šta da ti kažem – rekoh posle duže pauze. – Sve što govoriš
zvuči jako razumno, ali ako odbijem ovu ponudu… Ovakva prilika ukazuje
se jednom u sto godina. Tipovi će misliti da sam totalni mentol ako ih
odbijem…
– Kad te takvi ljudi smatraju budalom, to je najbolji znak da si na dobrom
putu. I dalje te ne nagovaram da uradiš ovo ili ono. Samo, kada doneseš
odluku, neka ta odluka bude lično tvoja. Molim te da ne slušaš ni mene a ni
njih. Slušaj svoje srce! Oslušni šta ti govori i odluči slobodno i bez straha.
Jedno, drugo ili treće… nije bitno. Bitno je da kada doneseš odluku, znaš da
si je ti lično doneo. Onda se fokusiraj na nju, odradi je do kraja i budi
spreman da živiš sa posledicama, kojih kažeš da si uvek unapred svestan.
Rud zaćuta. Rekao mi je šta je imao da kaže. Dugo smo ćutke šetali
slušajući zapljuskivanje talasa.
– Rude, da budem iskren, nisi mi baš mnogo pomogao. Drago mi je što
sam te upoznao, čuo sam mnogo pametnih stvari, ali nisam ništa bliži odluci
nego što sam bio pre našeg razgovora.
– Jebiga, čoveče, da je lako, ne bismo ovaj razgovor ni imali, niti bih ti ja
video taj oblak iznad glave.
I zaista, u tom oblaku iznad mene bilo je dvanaest velikih kondora,
kružilo mi je nad glavom, nad glavom ćelavog beogradskog supa sa srpskih
Prokletija, koji pokušava da pobednički raširi krila, prvi put u životu, i da
pravim očima pogleda ka zalazećem suncu. Čuo sam ih kako razgovaraju.
– Ej, Hose, vidiš li onog ćelavog dole? Šta misliš da mu iskidamo utrobu
dok sunce ne zađe?
– Mani ga se! Zar ne vidiš da mu je lice kao Mesečeva kora, mora da
nešto sa njim nije u redu. Ovog i zvečarka da ujede, crkla bi u najvećim
mukama.
Kocka je bačena! Prelomio sam. Odlučio sam.
Čim sam stigao u Buenos Ajres, okrenuh broj telefona koji sam dobio od
glavešine ove dobro organizovane bande.
– Nikoliću! Već sam pomislio da ćeš sačekati zadnji dan pa da se javiš.
Moramo što pre da se sretnemo. Možeš li da dođeš u…?
– Kako znaš da sam ja kad nisam još ni reč izustio?
– Broj na koji si zvao samo je za tebe. Posle ovog razgovora dobićeš novi
broj.
Ne znam jesam li već pomenuo da su vrlo dobro organizovani? Rekao mi
je gde i kada da ga sretnem.
U dogovoreno vreme, na dogovorenom mestu ugledah veselo lice velikog
šefa, ovoga puta odevenog u svetlosivo, lagano Gučijevo odelo, koje je
delovalo tako kvalitetno da ga ni upaljač ne bi mogao zapaliti.
Naručismo klopu, a on naruči flašu šardonea.
– Stvari se odvijaju bolje nego što je planirano. Tovar je dupliran. Biće
para kô salate – reče bez okolišanja, zadovoljno se smešeći, čim se kelner
udalji od stola.
– Slušaj, razmislio sam dobro o tvojoj ponudi…
– Drrrrrrrrrrrr! – zavibrira njegov mobilni telefon i on podiže ruku.
– Izvini samo za momenat… Da?… Već si stigao? Izvini, nisam te
očekivao tako rano… nema frke, slušaj, tu sam za pet minuta, evo krećem iz
ovih stopa – završi veliki šef razgovor i pogleda u mene:
– Izvini molim te, ali moram da palim. Čekaju me u gradu sa punim
gepekom para, pa su malo nervozni, ha-ha-ha-ha! Večeras idemo u Boliviju
da platimo robu. Vraćamo se prekosutra sa robom i čim natovarimo, spremni
smo za isplovljavanje… Slušaj, znam šta hoćeš da kažeš. Kada kažem biće
para kô salate, ne mislim samo na nas. Tvoj deo se takođe duplira, nema šta
da brineš.
Bos ostavi na stolu novca verovatno šest puta više nego što je račun
mogao biti i ustade od stola.
– Ali – zaustih, a on me opet prekide:
– Pričaćemo još, evo ti novi broj i sad stvarno mora da pičim. Adios!
– Gospodine… – poče kelner.
– Samo spusti sve to na sto i otvori vino. Ne moraš mi sipati da probam,
siguran sam da je dobro – rekoh.
Namršteno sam išao peške ka San Telmu, gde mi je bio hotel, kidajući se
od neodlučnosti. Računao sam šta bih mogao učiniti sa svojim talom. Postao
bih vlasnik Crvene zvezde i doveo Džimija Flojda Haselbanka, eto šta!
Kako bi bilo divno imati toliko novca da ti je sa lakoćom dostupno baš
sve što poželiš, sve što ti padne na pamet. A opet, bio sam u situacijama kada
sam imao puno para. Što sam ih više imao, to sam više ponirao u carstvo
droge i bezumlja, okruživao se negativnim tipovima i praznoglavim
lepoticama. Što sam bio materijalno bogatiji, to sam bivao duhovno bedniji.
– Nikolić!
Pogledah preko ramena i ugledah nasmejanog Ruda.
– Neverovatno, kakva slučajnost! Ne mogu verovati da te srećem baš u
ovom trenutku!
– Nikoliću, zaista mi ne deluješ kao neko ko veruje u slučajnost. Šta se
dogodilo? Izgledaš zabrinut.
 – Upravo sam završio „poslovni“ sastanak. Nude mi duplo veću platu za
isti posao.
– Pa to je fantastično! – uskliknu Rud. – Sada imaš duplo više razloga da
ponudu prihvatiš ili odbiješ! Šta si im odgovorio?
– Ništa. Nisam stigao. Bos je morao da pali dalje. Dao mi je novi broj da
ga pozovem.
Još uvek sam držao u ruci zgužvani papirić.
– Znaš li šta ćeš sada da im odgovoriš?
– Ne znam – rekoh iskreno, na šta se Rud od srca nasmejao.
– Šta je toliko smešno? – upitah malo uvređeno. – Reci da se i ja smejem.
– Smešno je što ne znaš, a ja znam šta ćeš im odgovoriti.
– Stvarno? Hajde reci mi!
– Neću da ti kažem, ali evo, napisaću na ovom papiru – Rud izvadi
olovku i papir iz džepa košulje okrete se malo u stranu, da se zakloni od
mene, i nešto kratko napisa, pa savi papir i vrati ga u džep.
– Eto, kada im daš odgovor, nemoj mi reći šta je, nego ću ja tebi pokazati
šta sam zapisao kada se ponovo vidimo. Ako sam pogodio, duguješ mi piće,
dil? – pruži Rud ruku.
– Dil! – prihvatih je, a on položi preko nje i drugu šaku i zagleda mi se
duboko u oči.
– Nik, šta ti uopšte radiš ovde u Argentini? – upita.
– Ha?
– Zar mi nisi rekao da ti je Ana-Paola telepatski spasla život?
– Jeste.
– Zar ne misliš da bi trebalo da joj se zahvališ?
– Znam ali…
– Imaš fore da im daš odgovor do jedanaestog, a danas je tek osmi. Neka
ih nek čekaju. Idi u Brazil, izvetri glavu, razmisli dobro o svemu, pa ih
pozovi i daj im odgovor.
– Ne, to se ne radi tako. Ako moj odgovor bude „ne“, hoću da mu to
kažem oči u oči.
– Zar stvarno misliš da je to njima važno?
– Važno je meni.
– Nik, molim te nemoj lupati! Po onome što si mi rekao, ljudi su odlični
biznismeni. Misliš li da si im ti jedina varijanta? Ako su ti dali rok do
jedanaestog, sigurno su sebi ostavili dovoljno vremena da pošalju nekog
drugog ako ti odbiješ. Jebe se njima da te gledaju u oči ako nećeš da radiš za
njih. Drugo bi bilo da si već zaposlen pa hoćeš da raskineš radni odnos.
Gledao sam ga ćutke ne znajući šta da kažem.
– Nik, ja ovo ne govorim napamet. Znam šta pričam, radio sam godinama
u tom biznisu, poznajem odlično i poslovnu etiku i mentalitet tih ljudi. Molio
si me da te posavetujem, evo sada to činim.
I dalje sam neodlučno ćutao.
– Kupi kartu za Brazil i čuvaj se. Znaj da mislim na tebe i da te volim.
Izvini, sada žurim, moram da se vidim sa ćerkom.
– Sa ćerkom? Mislio sam da imaš dva sina?
– Da, dva biološka sina. Ali, pored njih, imam još puno dece po celom
svetu. I tebe smatram jednim od njih. Prošle godine, na recepciji u hotelu u
Bari Ločeu, gde sam boravio, radila je mlada devojka koje je provela Božić
sama. Otac i majka nisu mogli da dođu iz Buenos Ajresa, a ona nije mogla da
napusti posao, pa je bila mnogo tužna. Pravio sam joj društvo na recepciji
celu noć i sprijateljili smo se. Trebalo je da joj vidiš osmeh kada sam joj
ujutru doneo poklon… Sad se vratila kući i poziva me na večeru u znak
zahvalnosti. Ne bi bilo u redu da ne odem, zar ne?
– Putuj, igumane – rekoh, zagrlih ga i poljubih u oba obraza.
– Ponovo se vraćam ovde iduće godine. Ako budeš tu, sigurno ćemo se
videti! – mahnu rukom i nestade u gužvi.
 Epilog

– Molim jednu kartu za Florijanopolis – rekoh šalterskoj službenici na

autobuskoj stanici Retiro.
Posle dvadeset četiri sata vožnje stigao sam na destinaciju. Našao sam
apartman na samoj obali mora sa pogledom na penušave talase.
Najpre, posao! Nađoh telefonsku govornicu i izvadih iz džepa zgužvani
papirić, mada sam broj već znao napamet. Progutah knedlu i istapkah broj.
– Nikoliću, baš imaš smisla za dramaturgiju! Sad se baš pitamo da ti se
nije nešto desilo? – reče šef.
– Dobro ti radi intuicija. Zovem iz Brazila. Zahvaljujem se na ponudi i
ukazanom poverenju, ali nemojte računati na mene. Nešto mi je ovde iskrslo.
Sa druge strane slušalice muk je potrajao malo duže…
– Halo? – rekoh
– Da, tu sam. Slagao bih te kad bih ti rekao da nisam razočaran, ali snaći
ćemo se nekako. Čuvaj se.
Spustih slušalicu, izvukoh glavu iz polukabine, pogledah u plavo nebo
ispresecano linijama mlaznih aviona i kroz osmeh prošaputah:
– Hvala. Počeo sam da se čuvam.
Ovde ustajem svakog jutra pre izlaska sunca. Siđem do plaže i čitam
molitve iz svog iskrzanog molitvenika koji mi je pre nekoliko godina
poklonio Jug. Knjižica je bila u jadnom stanju, ali iz nje se još moglo čitati.
Stekao sam nekoliko novih prijatelja. Bili su to psi lutalice koji su se
stalno vrzmali tu po plaži. Pošto sam i sâm pas lutalica, odlično smo se
razumeli. Ništa od mene nisu očekivali, kao ni ja od njih. Bili su srećni što
me vide svakoga jutra sa kesom punom jeftinih viršli. Psi su bili živahni i
bučni i lavežom bi propratili svakog džogera ili biciklistu koji bi prošli kraj
nas. Osim u vreme moje molitve. Čim bi me videli da se spuštam na kolena u
pesak, skupili bi se oko mene i ćutke polegali, okrenuti prema uskoro
dolazećem suncu. Spustili bi glave na šape, kao da se i oni mole, i ostali tako
nepomični sve do moje poslednje izgovorene reči. Čim bi čuli da sam
završio, skočili bi i nastavili da se jure po pesku i laju.
 Najdraži mi je bio jedan koji je izgledao kao beli pas sa etikete viskija
Black & White. Zvao sam ga Stevica. Naravno, bio je daleko od belog i
smrdeo je kao dve pume. Gusto ućebano runo, zbog kojeg je više ličio na
ovcu nego na psa, zadavalo mu je mnogo muke pod vrelim brazilskim
suncem, pa je svaki čas utrčavao u okean da se rashladi. Ponašanje mu je bilo
kao u pravog pijanca. Stevica je bio totalno lud i nepredvidljiv. Čim se
pojavim na plaži, nije se više odvajao od mene i pratio bi me svuda u stopu.
Nekada je poskakivao kao Tomsonova gazela, a nekada bi se ponašao kao
noj. Zario bi glavu u pesak i tako ostao nepomičan nekoliko minuta. Nikad
nisam otkrio zašto to radi, ali nisam imao ni preteranu želju da saznam. Pitao
sam se samo kako to da najčešće nađem kretena za druga.
To jutro počelo je kao i sva ostala. Ustao sam pre svitanja, nahranio svoje
vernike, očitali smo molitve pa sam, meditirajući, sačekao izlazak sunca.
Otišao sam do tek otvorene radnje i kupio sveže voće i povrće.
U stanu sam izašao na balkon da odslušam jutarnju pesmu talasa.
Razmišljao sam kako bi bilo lepo kada bih imao samo malo od njihove
upornosti. Zažmurio sam i pokušao da razumem šta šapuću. Bilo bi lepo da
mi jednoga jutra donesu poruku u boci.
U sobi iza mene čuo se televizor. Poznao sam glas Alistera Jejtsa,
voditelja BBC-ja:
– U teritorijalnim vodama Španije, oko Kanarskih ostrva, obalska straža
zaplenila je do sada najveću pošiljku droge iz Južne Amerike. Uhapšena je
šestočlana posada sa tovarom najčistijeg bolivijskog kokaina…
Utrčah u sobu taman na vreme da vidim policijske patrolne čamce kako
kruže oko ribarskog brodića.
Izašao sam iz sobe da protegnem noge i malo se oporavim od šoka.
Krenuo sam polako niz plažu. Kučići mi pritrčaše začuđeni što se ponovo
pojavljujem u ovo vreme. Isturih dlan prema njima i oni stadoše kao ukopani.
Razumeli su da hoću da me ostave na miru. Hodao sam polako neko vreme, a
onda, kao da je nešto počelo da me gura u leđa. Potrčao sam najpre laganim
pa sve bržim tempom, da bih na kraju sprintao punom brzinom. Osećao sam
kako vetar otkida sa mene naslage truleži i plesni i spira negativnu energiju,
dajući mi sve više i više snage.
Ne znam ni sâm koliko sam dugo trčao dok napokon, totalno iscrpljen, ne
uskočih u okean i zaronih u talase. Voda je sa mene odnela poslednje ostatke
smrada iz prethodnog života.
Najednom, znao sam gde je moja sledeća turistička destinacija.
 Južni pol! Najjužnija južna tribina na svetu.
Zašto? Kome je to još bitno?
Da ne treba da idem, ne bi mi se vizija gomile prirodnih „grobara“ –
pingvina, tuljana, foka i smrdljivih debelih morskih lavova – pojavila pred
očima. Idem pravo da nađem aranžman i spremim se za put.
Ana-Paola? Dugujem joj život i zahvalan sam joj do groba za sve.
U dubini duše znao sam da treba da je ostavim na miru, a ako sam išta
naučio, to je da ne ignorišem poruke srca.
Zahvaliću joj se primereno jednoga dana. Telepatski.
 O autoru

Aleksandar Bilanović rođen je 1973. u Zemunu, ali se odmah potom seli

u grad na ugao Cvijićeve i tadašnje 29. novembra. U gradskoj centrifugi
provodi narednih deset godina, a onda ponovo selidba na Novi Beograd, gde
konačno pronalazi svoje prirodno stanište. Završio je ETŠ „Nikola Tesla“,
odslužuje vojni rok i zapošljava se u tadašnjoj službi Državne bezbednosti. Iz
nje beži u London, u kojem provodi narednih šest godina i tu se upliće u
opskurne poslove i još opskurniji polusvet.
Poslednju godinu boravka u Velikoj Britaniji provodi u Edinburgu,
odakle se zauvek seli u Južnu Ameriku, gde započinje novi život, prvo u
Buenos Ajresu, zatim Rio de Žaneiru i Florijanopolisu (Brazil).
Trenutno je na privremenom radu u Peruu, tačnije u selu Pisac u Svetoj
dolini, pedesetak kilometara vazdušne linije udaljenom od njegovog voljenog
Maču Pikčua.
Dripačka rapsodija je njegova zasad jedina knjiga, ali intenzivno radi na
njenom nastavku Esmeralda 973. Aktivan je na društvenim mrežama, gde
piše kratke priče i zapažanja sa južnoameričkih avantura.
Aleksandar Bilanović
DRIPAČKA RAPSODIJA

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Vladimir Tabašević

Lektura i korektura
Milan Gligorijević
Dragoslav Basta

E-pub prelom
Nenad Ristić

Beograd, 2022.

Izdavač
Laguna, Beograd
Resavska 33

www.laguna.rs
e-mail: info@laguna.rs