CAREV ŠTITONOŠA

Drugi deo
 Nikolinom iskusnom ratničkom oku nije bilo promaklo da je broj vojnika
bio vrlo veliki i da su svi bili izvanredno dobro naoružani.
Pošto je predao svog konja paževima, Nikola dade znak svojim pratiocima
da su slobodni i pođe uz stepenice.
Na vrhu stepenica ga dočeka majordom, naduven i raskošno obučen
Vizantinac, koji mu se duboko pokloni i naredi vojnicima iz kraljeve, Sinišine
garde da otvore vrata.
Ogromna, luksuzno ukrašena vrata se otvoriše i Nikola uđe u ogromnu,
neobično prostranu odaju čija se tavanica gubila u tami a pod bio popločan širokim
mermernim pločama.
Na kamenim zidovima je blistalo skupoceno oružje a na srebrnim karikama
po zidovima gorele su velike mirišljave buktinje.
Na sredini dvorane je bio ogroman sto od najlepše izrade, pokriven
skupocenim priborom za jelo i pozlaćenim kondirima sa pićem.
Dva ogromna srebrna svetnjaka sa po dvadeset sveća osvetljavala su
nekoliko ličnosti koje su sedele za stolom očekujući glasnika.
Nikoli zaigra srce kad ih pogleda, ali ona ličnost koju bi on najradije hteo da
vidi nije bila tu.
Na pročelju stola sedeo je Siniša u luksuznom i dragim kamenjem
ukrašenom odelu, ali po bledom licu i sumornom izrazu videlo se da ga more teške
misli.
Sa njegove desne strane, ohola, bleda i neobično lepa lica, sva u crnini za
izgubljenim mužem, sedela je Marija Paleolog.
Sa leve strane, nakićen i udešen, sedeo je Jovan Kantakuzen sa triumfalnim
osmehom, videći da mu Ugarski kralj šalje odgovor po glasniku.
Do njega je sedeo Radan Dubravčić, namršten i natmuren, gledajući
zamišljeno pred sobom, a do njega još nekoliko čelnika u raskošnim vizantiskim
uniformama.
Nikola Šubić koji je izvanredno dobro znao ceremonijale na Ugarskom
dvoru, priđe na nekoliko koraka pred sto i duboko se pokloni.
Siniša ostade nem i nepomičan, Marija Paleolog samo ovlaš klimnu glavu,
a Kantakuzen izvanredno okretan i vešt diplomata, diže se i takođe se duboko
pokloni tobožnjem glasniku.
Po tadašnjem običaju razgovor se počeo voditi samo na latinskom jeziku
koga niko osim Kantakuzena nije u Seru razumevao.
 – Moj gospodar, kralj Ugarske Ludovik И Anžujski šalje vam pozdrav –
reče Nikola i opet se pokloni.
– Kakve nam dobre vesti šalje veliki kralj Ludovik? – zapita Kantakuzen sa
zadovoljnim osmehom na licu, jer je, kao vešt diplomata unapred znao da Ludovik
И ne bi slao odgovor kad ne bi prihvatio njegove uslove.
– Moj gospodar je saznao vašu želju da stupite u savez sa nama pod rečenim
uslovima.
– Dakle, uspeo sam – uzviknu Kantakuzen na srpskom – sada je Dušanu
odzvonilo.
Svi skočiše, preneraženi.
– Šta je? Šta se to desilo?
– Ugri su stupili u savez sa nama protiv Dušana. Sada je naš položaj sjajan.
– Kako se to desilo?
– Spojićemo našu vojsku sa Ugarskom pa da zajednički udarimo na Dušana.
– To je sjajno. Sreća nam se okrenula.
Siniša je postao nasmejan, a oči su mu radosno sijale.
– Kada ćemo da započnemo borbu.
Kantakuzen se okrete Nikoli.
– Kada će naše vojske da se sastanu.
Nikola je za to vreme sa gnušanjem posmatrao ove ljude koji su prelazili
preko svega samo da bi zadovoljili svoje bolesne ambicije.
Ruka mu je nehotice stezala balčak mača.
– Moj gospodar mi je naredio da vam kažem da se odmah krenete tako da bi
ste se sastali u Zletovu, pa da se preduzme zajednička akcija protiv Dušana.
– Tako je. Da se odmah krene. Ne sme se ni jedan čas gubiti.
– Gde treba da se sastanemo?
– U Zletovu.
– Dobro je. Tu ćemo uzgred da se osvetimo i onom podlom Jovanu Oliveru
koji nije hteo da pristane uz nas nego je ostao veran Dušanu.
Radan izlete iz dvorane i u tvrđavi uskoro nastade živo komešanje.
– I ja ću da idem sa vama – uzviknu Siniša i trže mač.
– Ne, – uzviknu Kantakuzen – sada. Kad je pobeda na našoj strani ti imaš
važnijih dužnosti.
– Šta to?
 – Ti moraš da se ozakoniš za vladara mesto svog upokojenog oca, gospodara
kralja.
– Pa šta treba da radim.
– Ti ćeš sa jednom jakom pratnjom pravo u Konstantinopolj.
– Vraga, a šta ću tamo da radim.
– Blagoslov za kralja pred Bogom i ljudima može da ti da samo poglavar
crkve, patrijarh Filon. Tek kad dobiješ njegov blagoslov, ti si punopravni vladar i
ni jedna sila te više ne može svrgnuti sa tog položaja.
Siniša zablista radosno očima.
– Dobro je. Inače želim da se dohvatim Konstantinopolja gde se tako veselo
živi. Kada ću da pođem?
– Još ove noći. Ne smemo više gubiti vremena. Kad pobedimo Dušana,
razgovaraćeš sa ugarskim kraljem kao ravan sa ravnim.
Nikola je sa zaprepašćenjem slušao ove reči. Sada se odjednom pojavila
nova, i to najstrašnija opasnost za Dušana.
Ako patrijarh blagoslovi Sinišu, svi će vladari i vlastela, hteli ne hteli, morati
da priznaju Sinišu za vladara.
Takav je bio zakon i od toga se nije smelo odustajati.
Nikola je osetio da nova opasnost preti Dušanu i da je ta opasnost bila skoro
neotklonjiva.
Stotine raznih misli su mu projurile kroz glavu.
Ali, Kantakuzen tada primeti da glasnik, na koga on u zabuni nije ni obratio
pažnju, još stoji u svečanoj dvorani, i da je možda čuo ceo njihov razgovor koji je
bio od najveće važnosti po njihove planove.
On pogleda oštro u oči Nikoli i tek što je zaustio da nešto kaže a u tom se
trenutku seti da ugarski glasonoša ne zna ni reči srpskog jezika.
On ipak, za svaki slučaj, dade znak svojima u dvorani da zaćute i duboko se
pokloni Nikoli u znak da je audijencija završena.
– Vi se odmorite i okrepite – reče mu on na latinskom – Sada i onako ne
možete po noći natrag. A sutra možete sa našom vojskom natrag.
– Sa najvećim zadovoljstvom – odgovori Nikola i pokloni se a jedan paž mu
priđe sa svetiljkom da mu pokaže put do njemu određenih odaja.
Nikola pođe za pažem uz ogromne kamene stepenice nagore pa zatim
pođoše hodnikom dok se paž najzad ne zaustavi i pokaza na vrata uz dubok
poklon, ništa ne govoreći pošto je bio ubeđen da glasnik ne zna ni reči ni srpski ni
grčki.
 Nikola uze iz ruku paža svetnjak koji mu ovaj pruži i uđe u prostranu i
neobično raskošno nameštenu sobu čiji su ogromni prozori sa kamenim stubovima
i obraslim vinovom lozom gledali na unutrašnjost grada.
Nikola zatvori pažljivo vrata za sobom i povuče široku gvozdenu rezu.
Zatim ostavi svetnjak na sto i pritrča prozoru.
Sa visine prozora videli su se krovovi kuća u gradu, osvetljeni prozori i
velike vatre po trgovima.
Sa svih strana dizala se potmula i nejasna graja i žagor naroda.
U gradu je sve vrilo.
Vest o skorom napadu na Dušana se proširila munjevitom brzinom.
Vojska se spremala.
Odjekivale su trube, zveketalo je oružje, a kroz žagor, vikanje, i udaljeno
dovikivanje stražara odjekivale su kopite konjice koja je odlazila da se svrstava u
bojne redove.
Nikola je bio tako uzrujan da se odavno nije osećao u takvom stanju.
Dušanu je pretila nova, nepredviđena opasnost. Svaki trenutak bio je
neobično skupocen, a on je sedeo u toj sobi u nemogućnosti da ma šta preduzme.
Nije smeo ni pomisliti da ode još noćas iz Sera, jer bi svima to bilo sumnjivo
a nije imao zato nikakav izgovor.
Pa ipak, morao je na svaki način da izađe i da što pre obavesti Dušana ili da
sam nekako spreči Sinišu da dođe do Konstantinopolja.
Nikola se vrteo po odaji kao lav po kavezu.
Zatim opet pritrča prozoru i naže se dole.
Vinova loza koja se penjala uza zid, rasla je na podnožju male terase
oivičene zubčastim bedemom.
Odatle se spuštao masivan zid koji se donjim delom naslanjao na veliku,
tamnu i bez prozora zgradu, sazidanu od velikih blokova kamenja. –
To je verovatno bio arsenal vlastodržaca Sera.
Nikola nije imao na izbor mnogo načina da se nekako izvuče iz tvrđave.
Jedini put je bio da se neopaženo spusti niz lozu do terase, pa onda sa krova
arsenala na neku mračnu i sporednu ulicu i da se odande nekako dovuče do kapije,
pa da iskoristi neku gužvu i da se provuče napolje, i to neizostavno još ove noći.
Doduše, pošto je u gradu vladalo veliko uzrujanje i na sve strane trčali
građani i vojnici i konjica, to nije bilo naročito teško i neizvodljivo.
– Dakle, na posao.
 Ne časeći ni časa, Nikola se još jednom uveri da su vrata dobro
zamandaljena iznutra. Zatim pritrča prozoru i poče da se priprema za svoj opasan
i delikatan poduhvat.
Prvo je skinuo svoj skupoceni oklop, pa zatim i pancir jer je morao da bude
što lakši kad se bude spuštao i lutao po ulicama grada.
Skinuo je sa sebe svu gvožđuriju i skupocene ukrase koji bi ga mogli izdati,
a ostavi samo širok, skupocen i veoma dobro izrađen mač, koji mu se uvek morao
nalaziti u rukama,
Zatim ostavi i čelenku, pa priđe prozoru i opkorači.
Mali oblaci behu se navukli preko meseca i Nikola je mogao da računa na
tu sretnu okolnost, jer će ga, onako u mraku, teško nekako uočiti.
Pošto se uverio rukom da je stablo loze puzavice dovoljno jako da ga izdrži,
Nikola siđe sa prozora i poče lagano da se spušta na dole.
Mnogi prozori na dvoru bili su osvetljeni i žagor uzrujanih glasova dopirao
je do njegovih ušiju.
On je morao pažljivo da obilazi te prozore na svom putu niz putu ka maloj
terasi odakle će da skoči na krov arsenala, pa odande, dalje, na neku malu sporednu
uličicu grada.
Ostalo mu je da pređe još samo jedan veliki i širok prozor koji mu se isprečio
baš na sred puta, pa da se sretno dokona terase.
Tek što se Nikola spustio do prozora, a neki čudan šum natera ga da uzdrhti.
Učinilo mu se kao da čuje neko teško i prigušeno jecanje koje je dolazilo iz
dubine zidova.
On zastade i oslušnu a neka čudnovata uznemirenost naglo ga obuze.
Jecanje prestade za časak, i Nikola nastavi put, pomislivši da mu se to
možda, onako u uzrujanju zbog bekstva pričinilo.
Ali tek što se spusti još nekoliko stopa i jedva dodirnu nogama ivicu prozora,
a teško jecanje opet odjeknu, sada mnogo jasnije.
Nikola zastade a srce poče da mu kuca kao besno.
Zašto ga je to čudnovato i tajanstveno jecanje toliko uzbudilo?
I njemu tada sinu u pameti da to jecanje dolazi kroz prozor na koji se baš
sada on spuštao.
On pažljivo skrete u stranu, i poče se spuštati uz ivicu prozora, pa kad mu
noge dodirnuše ploču na donjem delu prozora, on se pribi uz lišće loze i lagano
zaviri unutra.
U odaji je vladao potpun mrak, i tišina.
 Nikola postoja nekoliko trenutaka, pa taman htede da krene dalje, kad
jecanje opet odjeknu.
Još on i ne dođe k sebi a spolja, pred odajom odjeknuše koraci i zveket
mamuza.
U odaji nastade za trenutak duboka tišina, pa zatim se začu zveketanje ključa
na vratima.
Odjednom vrata pa dnu odaje otvoriše se i snop svetlosti osvetli odaju.
Na vratima je stajalo visoko i tanko obličje jednoga čoveka koji je držao u
uzdignutoj desnici srebrni svetnjak sa mnoštvom zapaljenih sveća.
Nikola primeti da je odaja bila neobično raskošno i skupoceno nameštena sa
onim upola istočnjačkim a upola evropskim sjajem koje su tako vešto umeli da
spoje Vizantinci u svojoj umetnosti.
Odjednom, Nikola se trže i zaustavi dah.
Sa prostrane postelje, ukrašene zlatnim stubovima koji su nosili baldahin od
teške plave svile, skoči jedna nežna i tanka pojava i pođe prema vratima.
Pri svetlosti sveća Nikola opazi njen tanak i vitak struk, svetlu kosu opletenu
u duge kike i odlučne pokrete.
Kad ta žena dođe do pod svetlost sveće, Nikola u malo ne uzviknu iz sveg
glasa i ne pade sa prozora.
To je bila Dušica, koju je on toliko dugo i sa toliko čežnje tražio.
Dušica pođe smelim i odlučnim koracima čoveku koji je stajao na vratima
sa svetnjakom, a Nikola kad ga pogleda, još više se trže i uznemiri, jer je u njemu
poznao kraljevića Sinišu.
Siniša zatvori vrata za sobom i ne obazirući se na Dušicu, priđe stolu i ostavi
svetnjak.
Dušica mu se okrete, očiju svetlih od suza ali i odlučnih i skrsti ruke na
grudima.
– Dokle ću ja ovde da budem kao zarobljenica? – uzviknu ona i prkosno
udari malom cipelicom o pod, – Ja hoću da budem slobodna i da se vratim iz ovog
prokletog dosadnog mesta.
Siniša se nasloni na sto i pogleda je svojim nasmejanim očima.
– Zašto, Dušice! pa ovde imaš svega i svačega. Živiš u izobilju, svaka ti se
želja ispunjava.
– To nije istina. Zašto me držite ovde zaključanu?
– To je možda potrebno za tebe, jer si tvrdoglava i nedokazana.
– Ipak, ja neću dugo da ostanem ovde.
 Siniša pršte u podrugljiv smeh.
– Zašto? Da neće onaj tvoj iz manastira da te spase.
Dušica stište usne a suze joj opet zablistaše u očima.
– Možda i hoće. On je hrabriji i plemenitiji od sviju vas, a naročito od tebe,
gospodine kraljeviću.
– Udesili smo ga mi one noći. Neće on više da se seti nikoga da napada.
Dušica zadrhta celim telom, ali stište usne i oholo diže glavu.
– Pa ipak, ja neću duže da ostanem ovde. Ja želim da odem odavde.
– Tu ću ti želju ispuniti, Dušice – Zato sam i došao ovamo.
Dušica sinu licem od radosti.
– Odista! Oh kako sam sretna. Jedva čekam da opet vidim svoju Nenu i svoje
drage sestre iz manastira sv. Ane.
– Da, samo ja nisam na to mislio – reče mirno Siniša – Ja i ne mislim da te
vratim više u manastir.
Dušičino nasmejano lice prekri oblak neobične tuge.
– Kako?! Zar nećeš da me vratiš u manastir?
– Ne, Dušice. Manastir je i suviše sumoran za tvoju lepotu. Ja hoću da te
odvedem na mesto gde će tvoja lepota da zasija punim sjajem, i gde ćeš ti da osećaš
sve lepote života i draži mladosti.
Dušica je ćuteći gledala u Sinišu koji je neprestano govorio, zanoseći se sam
svojim rečima.
– Tamo ćeš da živiš životom lepim kao san, a zaljubljeni mladići padaće na
kolena, pred tobom, obožavajući te.
– Gde to želiš da me odvedeš?
– U Konstantinopolj, Dušice, u varoš koja je prestonica sveta, u varoš
bogatstva, sjaja i uživanja.
– U Konstantinopolj, u tu razvratnu i pokvarenu varoš? Nikada!
– Ne budi luda. Ti ćeš tamo biti prava vladarka.
– Nikada; pre bih umrla.
– Ipak ćeš ići i to odmah. Pratnja nas čeka dole; moramo požuriti...
– Siniša, preklinjem te svojom ljubavlju nemoj me voditi iz Srbije. Ostavi
me tu gde sam i idi sam.
– Ne, Dušice. Moraš sa mnom. Niko ti tu neće pomoći.
– Ni moja majka?
– Ne.
 – Ni moj otac?
– Oh, on sigurno ne...
– Ni moj brat?
– On najmanje, Dušice. Spremi se jer već čujem dole Kantakuzena koji je
nestrpljiv.
Tada Dušica udari nogom o pod, i diže odlučno glavu.
– Ne, Siniša. Ipak ne idem odavde.
– Moraš, ako ne milom, a ono silom.
– Ipak, ne – uzviknu Dušica prepuna očajanja, i kako je stojala vrlo blizu
Siniši, trže njegov pozlaćeni bodež iz pojasa i naglim pokretom uperi ga sebi u
grudi.
Siniša samo zinu od straha i preblede kao krpa, ali tek što vrh bodeža dotače
nežnu kožu na devojčinim grudima, a odajom odjeknu glas pun očajanja i strave.
– Dušice.
Nož ispade iz ruku devojčinih i sa zveketom tresnu o pod, a Dušica se okrete,
bleda kao smrt ali sa očima koje su plamtele čudnom i neobičnom vatrom.
– Nikola! – prošaputaše njene blede i drhtave usne – Nikola!
– Da, ja sam, Dušice. Evo me kod tebe, i niko više neće moći da nas rastavi.
Sa tim rečima Nikola skoči sa prozora, i pritrča Dušici i obasu joj sretno i
nasmejano lice čitavom kišom vatrenih poljubaca.
– Nikola, Nikola moj, – jecala je Dušica gušeći se od suza radosnica. –
Došao si najzad.
Siniša je stajao i gledao razrogačenih očiju otvorenih usta ovaj neobičan
prizor pred sobom.
Ali, odmah zatim, lice mu planu gnjevom i on skoči, istrgavši mač iz pojasa.
– Opet ti, derane! – uzviknu on besnim glasom – Jedanput sam te opomenuo,
a ti se opet isprečuješ meni na put.
I Siniša skoči na Nikolu dižući svoj oštar i tanak mač.
Ali Dušica vrisnu i odgurnu Nikolu, a mač prolete pored njegove glave sa
oštrim zviždukom.
Siniša opsova i ponovo diže mač, ali mu Nikola ne dade da mu drugi put
ugrozi život.
On skoči na Sinišu, uhvati ga za grudi i iz sve snage baci ga na krevet, gde
Siniša pade kao vreća, vikajući iz sve snage u pomoć.
Nikola skoči sa namerom da ga spreči da dalje viče, ali odjednom, pred
vratima odjeknuše koraci, uzbuđena vika, i zveket oružja.
 Nikola skoči i potrča vratima, ali se ona u taj mah širom otvoriše i
Kantakuzen ulete unutra na čelu gomile vojnika i gardista, svi sa mačevima u
rukama.
Nikola diže svoj mač, ali je bilo dockan.
Rulja se sleti na njega i jedva je on stigao da podeli nekoliko strašnih
udaraca, a već je bio opkoljen od vojnika i gardista koji su direktno skočili na
njega.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka a Nikola je već bio ležao na podu ispod
gomile napadača koji su vikali sa puno triumfa.
Kantakuzen je pritrčao Siniši digao ga onako u pola zagušenog sa kreveta.
U isto vreme gardisti savladaše Nikolu i digoše ga sa poda.
Siniša škripnu zubima i polete na Nikolu ali Dušica skoči na njega kao
podivljala mačka.
– Ne, ne smeš da ga diraš. Pre ubi mene, nego njega.
– Skloni se, ludačo jedna, ili ću uši da ti iščupam, – uzviknu Siniša i zgrabi
snažno Dušicu za ruke i poče da ih lomi od besa.
– Kukavico – uzviknu Nikola pokušavajući sa očajanjem da se istrgne iz
ruku paža svojih neprijatelja – napadaš na ženu bez odbrane.
– Meni je poznat ovaj čovek – uzviknu Kantakuzen oštro gledajući Nikolu.
– On me je napao u manastiru kad sam došao da povedem Dušicu.
– Grom i pakao – uzviknu Kantakuzen i trže se bled kao krpa – pa ja ga
poznajem – to je, to je knez Nikola Šubić koji se borio sa vitezom od Gavrana i
Crnim vitezom na turniru protiv nas.
– To je dakle Milošev prijatelj! Ali kako je samo došao do nas.
– Ti Dušanovi ljudi nas ne puštaju iz vida. Nikako ne možemo da se
otresemo od njih. Preduzeo sam sve korake da ni jedan nepoznati ne sme da uđe u
grad, i opet su se ti demoni uvukli. Samo ne znam na koji način.
– Onda moramo smesta požuriti. Ko zna da ti ljudi već ne znaju naše
planove.
– Ja idem sa Dušicom još iz ovih stopa u Konstantinopolj.
– A ja idem odmah sa vojskom prema Ugarskoj vojsci. Njihov glasnik neka
spava. On može sutra da dođe za nama. Nikola odahnu duboko i sa olakšanjem.
Kantakuzen nije u njemu uopšte poznao ugarskog poslanika.
Plan o odlasku vojske nije bio pokvaren. Sada je još samo ostajalo da se
Nikola izvuče i da spreči da Siniša; ode do patrijarha u Konstantinopolj.
 Siniša povuče Dušicu za sobom, ali ona pruži ruke Nikoli sa prepuno
očajanja.
– Nikola, dragi. Zar se opet moramo rastati.
– Strpi se, Dušice. Mi ćemo se opet sastati i pravda će, kao što to uvek biva,
opet triumfovati nad zločinom.
Siniša povuče Dušicu za sobom a čim se oni izgubiše napolje, Kantakuzen
priđe Nikoli i zlobno se osmehnu.
– Dakle, tako. Mešaš se u stvari koje te se ne tiču. Dobro – iskusićeš kaznu
za to.
– I tebe će to jednoga dana stići.
– Imaćeš dosta da čekaš na to.
– Videćemo. Ja sam strpljiv i čekaću.
– Kako si uspeo da se uvučeš u Ser.
– Sve se može kad se hoće.
– Nećeš, dakle, da govoriš. Dobro, tu tajnu zadržaćeš samo za sebe. Vodite
ga – vi znate gde.
– Šta da radimo sa njim? – upita čelnik, mrka namrštena ljudina razbojnička
lica.
Kantakuzen se udari šakom za vrat kao kad se seče glava i piskavo se
nasmeja.
– Vi znate šta to znači.
– A kada?
– Odmah. Biću siguran bar kad kroz pola časa krenem sa vojskom.
Vojnici se pokloniše i povukoše Nikolu za sobom, a on uvide da je baš sada,
kada su mu život i sloboda bili najpotrebniji, da je baš sada zapao u smrtnu
opasnost iz koje će teško da se izvuče.

XXII BITKA

Nа stenovitom podnožju planine, istočno od Skoplja, bilo je toga jutra vrlo

živo.
Na malom proplanku, između visokih litica koje su se strmo pružale prema
vedrom i plavom jutarnjem nebu, beleli su se šatori na čijim su vrhovima lepršale
raznobojne zastavice sa grbovima.
 U sredini logora, sa malom čistinom unaokolo, bio je razapet šator bolji i
veći od ostalih, a na njegovom vrhu se ponosito viorila bela zastavica sa grbom
dvoglavi orao.
To je bila mala, ali odabrana Srpska vojska a šator je pripadao vođi te vojske,
mladom kralju Dušanu Nemanjiću.
Na ulazu u šator, koji je bio spušten, na pobodenom koplju, bilo je okačeno
oružje mladog kralja, štit sa dvoglavim orlom, i širok a težak mač loze Nemanjića,
bogato i raskošno ukrašen zlatom, dragim kamenjem i finim rezbarijama.
Ceo logor je bio na nogama.
Svuda su se čuli veseli,– zdravi i mladi glasovi vojnika.
 Oni su išli tamo, amo, vodeći konje na pojište ili su sedeli u hladovini i čistili
svoje oružje za veliku i odlučnu bitku sa Ugrima za koju su osećali da se približuje
gigantskim koracima.
Svi su znali da je Ugarska vojska, čuvena sa svojih ratnih uspeha i hrabrosti
bila kud i kamo veća od njihove, ali na svim tim mladim i veselim licima nije se
videlo ni traga od nekog straha ili bojazni, već su svi naprotiv, baš zbog toga bili
veseli i ratnički raspoloženi i sa najvećim zadovoljstvom su čistili svoje ubojno
oružje.
Svaki čas su se oči ratnika krale ka visokom šatoru na kome se lepršala
kraljevska zastava i tada su njihova lica dobijala izraz poverenja, slepe odanosti i
odlučne rešenosti na svaki poduhvat.
Oko kraljevog šatora štitonoše i konjušari išli su na prstima, gledajući sa
strahom na šator da ne probude Gospodara Kralja koji se toga jutra, preko običaja,
uspavao.
Tek što je sunce otskočilo sa koplja, a na proplanak pred šator se pojavi,
obučen, svež i izmiven čelnik Vuk Radonjić.
On iznenađeno pogleda u šator, pred kojim je očekivao da vidi kralja, kao
što je to uvek bio običaj pred bitkama.
On htede da priđe šatoru i da uđe unutra, ali se zakoleba, okrete se i pođe
susednom šatoru pred kojim je, privezan za koplje, nestrpljivo udarao nogom
ubojni parip, već osedlan i spreman za borbu.
On prođe pored dremljivog paža, diže šatorsko krilo i uđe unutra.
Na zemlji, na sredini šatora, skrštenih nogu kao Turčin, sedeo je slavni
vojvoda Relja i vukao zamišljeno nožem po zemlji, praveći neke neobične i čudne
crteže.
Kad Radonjić uđe, Relja diže glavu i videći zbunjeno lice čelnika, odmah
lako i čilo skoči sa zemlje.
– Šta je? Šta ima novoga?
– Pa... možda i ima, a možda i nema...
– Govori šta se desilo?
– Gospodara još nema da izađe iz šatora.
Relja se trže i pogleda kroz odignuto krilo u pravcu kraljevog šatora.
– To je neverovatno! Dušan je ranoranilac i uvek se pre sviju nas dizao sa
spavanja.
– Možda se ne oseća dobro?
 – Koješta. On je zdrav kao dren a tvrd kao čelik. Mora da se nešto izvanredno
dogodilo. Napred, idemo da izvidimo stvar.
Oni izađoše iz Reljinog šatora i žurnim koracima se uputiše kraljevom
šatoru.
Relja, koga je Dušan zbog neobičnog junaštva i njegovih godina duboko
poštovao, i koji je Dušana još kao dete nosio na rukama, imao je uvek slobodan
pristup u Dušanove odaje.
Dok Radonjić zastade s poštovanjem malo dalje od šatora. Relja odlučnim
pokretom odiže platno na ulazu i ulete unutra.
Nije prošlo ni nekoliko sekundi, a on izlete napolje, natuštena lica.
– Dušan nije unutra! Šta to može da bude?
– Eno, i oružje mu je tu! Koplje, štit i mač.
– Oklop mu je unutra, ali nema ni odela ni pancira.
–I konja nema! On je negde odjahao.
Reljino lice je postajalo sve zabrinutije.
– To je krajnja nepromišljenost. Odjahati, sam, bez pratnje i oružja, baš sada
kada smo sa sviju strana okruženi neprijateljima i kad svakoga časa očekujemo da
se sudarimo sa Ugrima.
– Možda je izjahao u okolinu, i brzo će se vratiti. A možda je uzeo sa sobom
neku pratnju.
– Brzo ka šatorima Jovana Olivera i Ljutice Bogdana.
Oni potrčaše ka dvoma lepim i kitnjastim šatorima, koji su stojali malo dalje.
Čim stigoše pred šatore a dva paža im potrčaše u susret.
– Gde su Jovan i Bogdan? – uzviknu Relja oštro. – Želimo da ih vidimo.
Paževi se duboko i s poštovanjem pokloniše.
– Naši gospodari su još pre zore odjahali.
– Sami?
– Ne, uzeli su sa sobom po dvadeset kopljanika.
– U kome su pravcu odjahali?
Jedan paž pokaza rukom na gore prema stenama, kuda je vodio uzani kameni
put, obrasao korovom.
Relja i Radonjić se zagledaše.
– Ovo je neverovatno! U tako ozbiljnim trenutcima nema nam ni gospodara
ni ove dvojice. Napred, Vuče, moramo videti šta se tu dešava.
Relja potrča kao bez duše a Radonjić ga nije ispuštao ni koraka.
 Tek što stigoše do kraljevog šatora, a na straži, dole na podnožju stenja,
odjeknu larma pa brzi topot konja.
Relja i Radonjić zastadoše.
U isti mah, između šatora ugledaše konjanika pokrivenog prašinom koji je
iz sve snage mamuzao već iznemogloga pokrivenog penom konja.
Konjanik ih ugleda, zaustavi konja i kao vreća se sruči sa sedla.
– To je naš izvidnik. Vojin Radović! – Uzviknu Radonjić i pritrča glasniku.
Videći Relju i Radonjića izvidnik im pritrča jedva dolazeći do daha.
– Šta je? Šta se desilo? – uzviknu Relja zabrinuto.
– Zlo, vojvodo!
– Govori šta se desilo?
– Ugarska vojska dolazi.
Nastade prvo nema tišina, samo se čulo teško disanje iznemoglog izvidnika.
Relja se uhvati prepun očajanja za glavu.
– Gospode Bože, zar je moralo to da nam se desi? Zar sada, kad je najteža
situacija, Gospodar nije tu.
Čuvši to izvidnik preblede kao krpa, a i Radonjić nije bolje izgledao.
– Šta sad da radimo, vojvodo?
Relja se sruči na malu poljsku stolicu pored kraljevog šatora.
– Šta da radimo? To i ja tebe pitam.
– Nešto se ipak mora preduzeti.
– Nešto, ali šta?
– Ne smemo očajavati. Čas je odlučan.
– Nama su potsečena krila. Bez kralja mi smo kao bez glave. Je si li ti video
šta učine sto kopljanika sa Dušanom? Učine sve. A šta učini cela vojska bez
Dušana? Ne učini ništa. Ni mi nećemo učiniti ništa.
– Možda će kralj da naiđe svakog trenutka.
– Teško nama, to su prazne nade.
– Pa šta sada da učinimo?
– Ima samo jedan izlaz, i to moramo učiniti pa ma nam i obraz crn bio.
Relja skoči, odlučan i rešen na krajnje mere.
– Naredi neka se svira povlačenje.
Radonjić preblede kao krpa.
– Ali, vojvodo...
 – Naredi kako ti kažem.
– Ali mi smo danima čekali na ovaj čas i cela naša vojska...
Relja se isprsi i preseče mrkim pogledom Radonjića.
– Čelniče, ko je ovde stariji, ti ili ja?
Radonjić se ugriza za usne i obori glavu.
– Naredi kako ti kažem.
Radonjić pođe, crven kao bulka.
– Neka se svira na povlačenje, neka se svira na povlačenje – poče vikati
Relja kao sumanut. –
U isto vreme zlokobni zvuk roga poče da svira na povlačenje.
U logoru nastade prava zabuna.
Vojnici su trčali iz šatora tamo amo, kao sumanuti.
Oružje je zveketalo. Uznemireni i uplašeni konji su hrzali, dovikivanje
vojnika je ispunjavalo sunčanu tišinu jutra.
Štitonoše doteraše Reljinog i Radonjićevog konja i oni se vinuše na sedlo,
zakopčavajući svoje ogrtače.
Dok se udario dlan o dlan šatori su bili uklonjeni i spakovani, i vojska je već
bila poređana u bojne formacije, očekujući šta će se dalje desiti.
Vojnici su se zbunjeno zagledali, jer do malo pre je još sve bilo veselo i
spremno na sudar sa Ugarskom vojskom, a eto sada iznenada rog trubi na
povlačenje.
Oni nisu znali šta se desilo i s pravom su bili uznemireni.
I tada, kao na komandu, ili vučeni nekom nevidljivom silom, svi pogledi se
uperiše na kraljev šator.
Ali on je ostao pust i nedirnut, kao da verno očekuje povratak svog
gospodara.
Tada među vojnicima poče da grize podmukli crv nemira.
Na sve strane poče da se šapuće, i oči vojnika uznemireno i sa zebnjom
počeše sve češće da se kradu prema pustom i usamljenom logoru Dušanovom.
Za to vreme Relja i Radonjić izjahaše na čelo vojske, uznemireni i
napregnutih nerava.
Relja, iskusan ratnik, i poznavalac svojih vojnika odmah je osetio da je kroz
vojsku provejao duh nemira.
Sada je trebalo biti odlučan, smeo i energičan. On je znao šta to znači ako
vojnici doznaju o nestanku svog omiljenog kralja i vojskovođe.
 To bi značilo da bi moralni duh i disciplina sasvim nestali i da bi bilo svršeno
sa poletom i rešenošću da se bori da pobede, što uvek više vredi nego i broj vojnika
i ne znam kakva sprema.
On stade na čelo i izvadi mač da da znak za polazak. Ali se Radonjić ispreči
ispred njega.
– Vojvodo, ne činite to. Ko zna šta se desilo sa našim Gospodarem. Šta će
biti ako se on vrati i vidi da smo mi klonuli duhom i da smo ga napustili?
Relja se ujede za usnu i pocrvene do ušiju.
– Ne brini, Vuče, neće on biti napušten. Važno je sada da smirimo vojsku.
Ja dobro poznajem Dušana. On je lav i on se ne da da zapadne u neku klopku.
– Neka Gospod da da bude tako.
– Ti preuzmi na sebe vojsku i povuci je pod nekim pomirljivim izgovorom
gore u planine, a ja ću da ostanem ovde, sam samcit, pored šatora svog kralja, i
neću da odem dok se on ne vrati.
– Ali...
– Naredio sam ti, Vuče. Moraš da se pokoriš mojim naredbama, jer u
kraljevom odsustvu ja zapovedam vojskom i državom.
Govoreći to Relja obode konje, pritera ga Dušanovom šatoru, pa izvadi mač
i stade kao verna i pouzdana straža svom kralju.
Radonjić pogleda sa divljenjem, ponosom i obožavanjem u hrabrog i
plemenitog vojvodu, pa razdragana i svetla oka okrete se vojnicima i trže
pozlaćeni mač iz korica.
– Za mnom, vojnici. Do naredbe našeg gospodara kralja moramo se povući
gore u planine. Mi smo u manjini i moramo se služiti ratničkom strategijom.
Rog opet zatrubi. Radonjić spusti mač i obode konja i cela povorka se krete,
ćuteći i oborene glave, jer vojnici su se osećali čudno i neobično čim nisu videli
pred sobom ponositu i gordu pojavu svoga ljubljenog kralja.
Lagano, nogu pred nogu, vojska poče zamicati u planinske klisure, nemo i
svečano, kao na pogrebu.
Relja je pratio svetlim i ponositim okom dok i poslednji vojnik nestade iza
oštrog i strmog stenja, a onda stavi isukani mač na ramena i ukoči se kao kip
čuvajući verno i predano šator i oružje svoga gospodara.
Nije prošlo mnogo vremena a nedaleko odatle, na podnožju stenja, drumom
koji je vodio jugu, odjeknu potmula i tiha galama, pa onda topot hiljada konja koji
je zvučno odjekivao kamenim drumom.
Galama i topot konja dolazili su sve bliže i bliže, oblak prašine se dizao sa
podnožja stenja, a zveka oružja dizala se u nebesa kao udaljena i preteća tutnjava.
 To je mnogobrojna ugarska vojska išla na jug.
A vojvoda Relja je stajao kraj šatora svoga kralja, nem i nepomičan, kao
oličenje dužnosti i vernosti, čekajući povratak svoga gospodara.
Odjednom, sa strane odjeknu blizak topot konja, glasovi koji su nešto vikali
i zveket oružja.
Crte lica Reljinog se ne promeniše, i on čak ni glave ne okrete.
Topot konja je prilazio sve bliže i bliže.
I najzad, iza stena koje su zaklanjale pusto logorište srpske vojske, iskrsnuše
pred konjanika u kitnjastim ugarskim uniformama, sa oklopima i oružjem koje je
blistalo na suncu.
To je bila ugarska zaštitnica koja je jahala sa strane glavne vojske da joj
obezbedi nesmetani prolaz i da je obavesti o nekoj iznenadnoj opasnosti.
Konjanici, sve sami oklopnici izabrani po snazi i junaštvu za tu odgovornu
i opasnu dužnost, izjahaše iza stena i rupiše pravo ispred Dušanovog šatora i
njegovog vernog čuvara, vojvode Relje Krilatice.
Kako ga uočiše, oklopnici naglo kao po nekom dogovoru, iznenada
zaustaviše konje, i stojeći kao ukopani, počeše gledati neobičan prizor pred
sobom: kitnjasti kraljev šator pred sobom sa svetlim dragocenim oružjem
obešenim o koplje i ogromnog i nepomičnog konjanika kraj njega, gordo
uspravljenog i sa isukanim mačem koji je nepomično gledao pred sobom.
Oklopnici su gledali nekoliko trenutaka nemi i zapanjeni tim prizorom, a
onda se prenuše, i čelnik, koji je jahao ispred odreda, trže mač.
Oklopnik do njega, sa srebrnim rogom preko grudi, već diže rog i prinese ga
ustima da obavesti vojsku dole na drumu, a čelnik, smeo i ambiciozan, koji je hteo
da samo njemu pripadne u zaslugu ovaj neobičan i dragocen lov, diže ruku i
zaustavi trubača.
A zatim obode konja, dade znak svojim vojnicima i lagano pritera konja i
zaustavi ga na nekoliko koraka ispred nepomičnog Relje.
Gledahu ga neko vreme sa divljenjem i zaprepašćenjem, pa onda čelnik trže
mač i izviknu.
– Ko si ti?
– Verni sluga svoga gospodara, kralja srpskog Dušana Nemanjića –
odgovori Relja i ne okrenuvši glave.
– Predaj se – uzviknu čelnik izvan sebe od radosti što mu je u deo pao takav
lov, i što će se moći ponositi takvim, do sada nečuvenim junaštvom, da je uspeo
da zarobi štitonošu i oružje samog kralja srpskog.
– Predaj se!
 Relja i ne okrete glave.
– Gde si ti video, drski stranče, da se jedan srpski vojvoda predaje.
– Ti si u našim rukama. Ne gubi ludo glave.
– Moja glava i nije moja, već pripada mome kralju i mome narodu.
Čelnik se okrete i uzviknu sa triumfalnim osmehom svojim oklopnicima.
– Povadite mačeve. Samo nama će pripasti ta slava da smo zaplenili šator i
oružje srpskog kralja i zarobili njegovog vojvodu.
– Zarobili! – uzviknu Relja kroz smeh. – Kažete zarobili. Ne, već ubili, jer
vas ima mnogo više, jer treba da znate da se jedan srpski vojvoda, koji je prolivao
svoju krv za otadžbinu, neće ni predati ni zarobiti.
– Na oružje, ne smemo propustiti ovu priliku.
– Na oružje! Dvadeset vas platićete glavom pre nego što i taknete oružje
moga gospodara.
– Napred vojnici. Ne zaboravite slavu koja će vas čekati zbog ovoga.
Oklopnici, drhteći od radosti i ratobornog zanosa povadiše mačeve i
opkoliše šator i Relju.
Relja odbaci ogrtač, i pogleda ponositim okom po divnim, pitomim
ravnicama i plodnim poljima i visokim planinama svoje otadžbine za koju je bilo
slatko umreti.
Zatim izdiže svoj teški ubojni mač i pogleda vedrim okom u neprijatelje koje
su se okupili kao šakali oko njega, zakrvavljenih očiju i mačeva koji su blistali na
suncu.
– A sada, gospodo, ja vam stojim na raspoloženju.
– Napred. On mora biti naš.
– Napred, za kralja i otadžbinu.
Prvi red oklopnika pojuri kao oluja, dignutih mačeva i napregnutih mišica,
a Relja se uspravi na svom konju, uze punim grudima vazduh i diže svoju silnu i
divovsku mišicu sa teškim ubojnim palošem.
Odjeknu tresak, stravičan jauk se pomeša sa bolnim njiskanjem konja i prvi
red oklopnika pade kao pokošen, kao ošinut munjom.
Ostali ustukoše, izvan sebe od užasa.
Ali tada odjeknu gnjevan i besan čelnikov glas.
– Kukavice, izrodi. Zar jednog jedinog čoveka se plašite.
Oklopnici škrgutnuše zubima i opet se postaviše u borbeni red i digoše
mačeve, mamuzajući konje do krvi.
 Oni naleteše kao lavovi na Relju, gazeći preko leševa: svojih drugova i
konja.
Nastade strašan tresak, vika boraca i njištanje konja.
Razvi se strašna i nejednaka borba.
Jedan jedini čovek, snažan kao div i hrabar kao lav, slavni vojvoda Relja čija
se legendarna hrabrost pronela širom cele otadžbine u mnogim strašnim i krvavim
bitkama, stojao je na braniku, kao veran stražar i sluga svome kralju, sam samcit
protiv pedeset puta jačeg protivnika.
Njegova mišica je bila neumorna a mač je sejao užas i smrt među pobesnelim
neprijateljima.
Bitka se razvijala sve žešća i žešća.
Odjekivao je zveket čelika, varnice su prskale, a jauci ranjenika mešali su se
sa psovkom i s kletvama boraca.
Ali je svakoj snazi, pa i divovskoj bilo granice.
Mišica je malaksala, a strašni mač je sve teže mlavio svoje protivnike.
Jedan snažan udar pa Reljin konj, krvave glave, stropošta se dole. Relja pade
sa njime a gomila oklopnika, kao gladni vukovi, navale na njega dižući svoje već
krvave mačeve.
Videći da je strašni protivnik, krvav i isečen, pao na gomile leševa svojih
protivnika, čelnik, izvan sebe od radosti, skoči sa konja i polete ka šatoru pružajući
ruke prema zlatnom kraljevskom oružju.
Već je došao do oružja, i već je pružao svoje pohlepne ruke za pobednikom
trofejom koji će da mu razglasi slavu širom celog sveta i da mu donese položaje i
časti kakve su dodeljene retko kome vitezu ranijeg i ovoga doba, ali, Relja. koji je
pao dole pod udarcima svojih neprijatelja, okrete se i vide to.
Strašan uzvik ote mu se iz grudi, a on napreže svu svoju divovsku preostalu
snagu i skoči ispod gomile leševa i konja.
Oklopnici prskoše na sve strane, kao razbacani nekom ogromnom moćnom
rukom, a Relja se probi između njih, obarajući ih levo i desno svojim ubistvenim
mačem i pritrča čelniku.
Ovaj ga vide, pa kad ugleda pred sobom strašnog, krvavog i divovskog
protivnika on uzviknu od straha i naže u stranu da beži, ali ga Relja stiže u dva
skoka i diže svoj strašni mač.
Odjeknu tresak kao da se nebo prolomilo i čelični mač pade iz sve snage na
glavu nesretnog čelnika, preseče čelenku kao hartiju, a čelnik se zanese pa bez
uzvika, krika i uzdaha pade kao gromom pogođen ispod oružja koga je hteo da
ponese i da stekne sebi slavu i ime viteško.
 – Niko neće dirnuti to oružje dok je i daha u meni – uzviknu Relja, a zatim,
ispustivši i poslednju iskru snage i iscrpljen silnim naporima pade preko svoje
žrtve i ispusti mač.
A oklopnici skočiše na njega dižući mačeve koji će da osvete njihovog
čelnika.

Kad se Miloš sa svojim oklopnicima, preobučenim u ugarske kopljanike,

našao između dve vatre, opkoljen u tesnom i bezizlaznom klancu sa jedne strane
Jovanom Oliverom i njegovim ljudima a sa druge strane Ljuticom Bogdanom koji
je predvodio svoje oklopnike, on sa očajanjem uvide da se njegovi planovi mogu
zlo svršiti, i da sa time mogu da dođu i teške posledice za celu srpsku vojsku.
Njegov mozak radio je munjevitom brzinom.
On nije bio čovek koji lako klone pred prvom opasnošću, a to je dokazao u
mnogim teškim položajima.
Jovan Oliver i ljutica Bogdan, misleći da su opkolili ugarsku pretstražu ili
zaštitnicu, obodoše konje i vadeći mačeve jurnuše na svoje neprijatelje.
Siroti oklopnici bili su u vrlo teškoj situaciji. Nije im bilo ni da se bore protiv
svoje sopstvene vojske, a nije im bilo ni moguće da uteknu.
Ali, Miloš u ovom trenutku nije mislio na njih. On je mislio samo na sebe, i
kako da se on sam izvuče, jer je znao da samo od njega zavise svi budući događaji
i da će on biti taj koji može svima tim događajima dati sasvim drugi pravac.
A zatim što se tiče Crnih oklopnika, on je imao poverenja u Pustinjaka i znao
je da ih samo ovaj može svojim lukavstvom i svojom bistrinom izvući iz ovog
teškog položaja.
On zato pritera konja uz Pustinjaka i uzviknu mu kroz graju koju su dizali
Oliverovi i Ljutičini ljudi koji su dolazili sve bliže.
– Neka se svako spasava kako može. Ja ću da gledam da se nekako izvučem
a ti se postaraj za naše ljude.
– Ama kazao sam ja da ćemo mi ovako lepo da prođemo, – uzviknu
Pustinjak sa očajanjem – zar ne bi bilo bolje da se pokažemo ko smo.
– Ni za živu glavu! To bi pokvarilo sve naše planove.
– Ali oni...
– Ako samo to učiniš, imaćeš sa mnom posla.
 – Dobro, pa šta sada da radimo?
– Ti si pametan i lukav, više ti ne treba. Sa tim oružjem može da se dobije
svaka bitka.
– Pa dobro, nešta će se pokušati.
– A sada mi ostaj zdravo. Ja odoh, ali ćemo se opet sastati.
Govoreći te reči, Miloš obode konja.
Oliverovi i Bogdanovi vojnici već poleteše na prve redove Crnih oklopnika
koji su zbunjeni stajali na sred. uzane klisure, ne znajući ni sami šta da preduzmu.
Međutim, Miloš pritera konja ka samoj ivici staze ispod koje je bučala brza
planinska reka koja se penila, prskala i lomila svoje hladne. zelene talase o oštro
stenje.
Nije imao mnogo vremena za razmišljanje.
Pošto je bacio ogrtač, on priteže mač i obode Zmaja.
Zmaj se trže i ustuknu malo, a zatim, kao da je shvatio opasnu nameru svoga
gospodara, savi glavu, prope se i neustrašivo skoči u ponor.
Skok je bio tako vešto i spretno odmeren, da se i konj i jahač prevrnuše
jedared u vazduhu, pa pravo na noge padoše u bučne talase koje se zaklopiše nad
njima.
Talasi ih poneše svom brzinom niz maticu.
Uz nekoliko udara nogu Zmaj ispliva na površinu i sa svojim starim
lovačkim iskustvom poče da se održava na površini, prskajući penu oko sebe.
U opštoj zabuni gore u klancu, niko i ne primeti ovaj smrtonosni skok koji
se tako dobro završio.
Talasi su ih nosili još koju stotinu metara vrtoglavom brzinom niz vodu, a
zatim se uzana stenovita obala proširi, matica postade slabija i uskoro se pojavi
zelenilo i niska obala oivičena debelim hrastovima kroz čije su debelo korenje
talasi ravnomerno i tiho šumeli.
Miloš je bio spašen.
On okrete Zmaja ka obali pa ga uz nekoliko blagih udaraca istera uz deo
ravne i koso nagnute obale.
Kad se ispeše na obalu, Miloš skoči iz sedla, i pošto se uverio da Zmaj nije
nigde povređen, on ga otera u žbun, a sam poče da skida delove odeće i da ih cedi
od vode.
Ali, on nije imao mnogo vremena za gubljenje, tim pre; što nije znao kako
se završio okršaj, gore u uzanom. klancu.
 Ali on je dovoljno poznavao bistrinu, okretnost i lukavstvo Pustinjakovo, a
da bude mnogo zabrinut za svoje ljude.
Pošto se uverio da se Zmaj odmorio i došao koliko toliko sebi, on se vinu na
sedlo i potera prema izlazu šume.
Šumarak nije bio veliki i Miloš se ubrzo našao na maloj i uzanoj šumskoj
stazi koja je vodila gore prema stenju.
Kad iziđe na stazu, on obode Zmaja i potera ga gore prema stenju koje se
kupalo u obilatoj sunčevoj svetlosti zbog toplog letnjeg dana.
Kad izbi gore na stenje on zaustavi konja i okrete se.
Odatle se video, između visokih litica, jedan deo klanca, i on ču odande viku,
galamu i topot konja, ali do njegovog uha ne dopre ni zveka oružja ni vreva borbe,
iz čega on zaključi da se u klancu, zahvaljujući lukavstvu Pustinjakovom u koga
je Miloš imao toliko poverenja desilo nešto iznenadno, što je išlo u prilog
nesrećnom položaju Crnih oklopnika.
Umiren sa te strane, Miloš u kome se opet povrati veselost i vedrina zajedno
sa fizičkom snagom.
A sada trebalo je misliti na ono što je bilo glavno, i čemu je posvetio svoj
život i svu snagu svoje mišice.
Njemu je bilo neprestano u pameti da nagao i plahovit Dušan ne sme ni u
kom slučaju da navali sa svojom bezumno hrabrom i neobično srčanom vojskom,
pa ipak daleko brojno slabijom na Ugarsku, mnogobrojnu i dobro uređenu vojsku
koja je bila opijena dosadašnjim pobedama nad malim feudalnim i seljačkim
četicama na svome putu na Jugu.
Miloš se u isto vreme plašio da njegov, onako vešto i lukavo smišljen plan
da jednim udarcem ubije dve muve: naime, da natutka Kantakuzenovu i Ugarsku
vojsku jedne na drugu, ne propadne nepromišljenim napadom Dušanovim na
Ugre, i zato požuri prema logorištu srpske vojske za koju je znao da se nalazi tu
negde u blizini, kao što je znao da je i Ugarska vojska u blizini.
Katastrofa je mogla svakog trenutka da izbije.
Ali sam Miloš, sa svojim planom da odvlači od glavnih ugarskih snaga
Dušanovu vojsku, nije mogao ništa da učini bez svojih Crnih oklopnika koji su
ostali na milost i nemilost dole u mračnom i uzanom klancu.
Miloš je već počeo da očajava, i malopređašnja vedrina posle ovog
razmišljanja nestade kao rukom odnesena.
Šta on sam, izbačen iz koloseka i već donekle iscrpljen svim ovim
doživljajima poslednjih dana da preduzme protiv Dušana i njegovih vojnika da ne
bi sami, u svom neznanju i plahovitosti, srnuli u čistu propast?
 Odjednom, Miloš se trže i zaustavi Zmaja.
Nedaleko od njega, iza visoke i strme stene, iza koje je zavijao put kojim je
on išao, odjeknuše kopite konja.
Neko je dolazio.
Miloš ču samo jednog konja.
On namesti vizir i trže svoj mač, za tili čas bio je pripremljen za borbu i stade
očekivati ko će da se pojavi.
Topot konja je postajao sve jasniji, i u jednom trenutku, iza stene banu jahač,
visok i neobično snažan, bez čelenke, tako da je jutarnji vetrić vijorio njegovim
kratkim crnim kovrdžama.
Kad vide jahača pred sobom Miloš samo što ne uzviknu od čuda i
iznenađenja.
To je bio sam glavom kralj Dušan.
Dušan je jahao oborene glave, duboko zanet u razmišljanje tako da nije ni
gledao pred sobom.
Na sebi je imao samo pancir i svileni plavi zubun.
Nije nosio ni štit, ni mač, samo što mu se o sedlu zatekla velika i strašna
ubojna sekira sa dva sečiva.
Miloš zastade za trenutak u strašnoj nedoumici, pa odjedared srce mu
radosno zalupa.
Eto kako mu je samo Proviđenje poslalo izlaz iz već i onako teške i zategnute
situacije.
Dušan je jahao i dalje, zanesen u svoje misli i ne gledajući pred sobom.
Odjednom, njegov konj vide jahača pred sobom, pa uznemireno zarza i trže
glavom.
Dušan se prenu i pogleda pred sobom.
Nekoliko trenutaka gledao je u nepomičnog viteza pred sobom, sa spuštenim
vizirom i u kitnjastoj ugarskoj uniformi, doduše malo propaloj u jutarnjem
plivanju po potoku ali još uvek svetloj i sa utiskom raskoši.
Pa zatim, kao da dođe sasvim k sebi, Dušan se trže a duboka bora mu se
ispisa na čelu između gustih i skoro sastavljenih obrva.
On oseti u kakvoj se opasnosti nalazi, ovako bez čelenke, štita i mača, pred
ovim vitezom čije su široke i snažne grudi i ogromne mišice mogle da ulivaju
ozbiljan respekt.
Ali Miloš je i suviše dobro poznavao Dušana da bi mislio da će ovaj da
ustukne i da pokuša da se povuče, ne toliko iz straha za svoj život, već iz znanja
da je njegovo skoro prisustvo neophodno potrebno njegovoj vojsci, sada, u
trenutku kad su Ugri mogli da se pojave svakoga trenutka.
Dušan je bio pravi vojnički duh.
Kad vide neprijatelja pred sobom, on zaboravi i da je skoro nenaoružan, i da
ga vojska nestrpljivo čeka, tim pre što niko nije ni znao za njegovo odsustvo.
Plahovita i obesna krv mu smesta uzavre po žilama, a ruka mu i nehotice
potraži mač za pojasom.
Miloš je mirno očekivao šta će dalje da se desi.
Dušan uvide da nije poneo ni mač ni štit, ali, ni malo uznemiren, on potrže
tešku ubojnu sekiru sa kojom je toliko jada naneo protivnicima na Uskršnjem
turniru, a niko to nije bolje znao od samog Miloša.
– Dobro – uzviknu Dušan spremajući se Da obode konja i da se kao munja
sleti na svog protivnika – neprijatelj je dakle tu. Ovo će da bude kao neki akonto
borbe koju ćemo skoro da preduzmemo.
– Pazi se, viteže – uzviknu Miloš promenjenim glasom. – Nas, Ugara, ima
dvadeset puta više nego vas, Ne srljaj u ludu propast.
Dušan stište usne i odmeri prezrivo od glave do pete viteza pred sobom.
– Dvadeset puta više! Pa šta je s time. Zar misliš da ćeš time da me uplašiš?
Kao što ćeš ti sada da odletiš u prašinu, tako će i vojska tvoga kralja da klone pred
mojom hrabrom konjicom.
– To iz tebe govori hrabrost a ne razboritost, viteže – reče Miloš mirno,
praveći se da ne zna s kim govori.
Ali Dušan nije voleo duge razgovore, a naročito da mu neko daje savete, i
to još neprijatelj u njegovoj rođenoj zemlji i dragoj otadžbini.
On diže sekiru i obode konja.
– Ne govori mnogo viteže. već se brani. Ja nemam mnogo vremena. Hoću
da što pre svršim sa tobom jer me moji ljudi čekaju a ja neću dugo da izostanem.
Govoreći to on nasrnu konjem na Miloša i diže svoju tešku sekiru da smlavi
njome svoga protivnika.
Miloš je to jedva dočekao, osećajući da je sada pogodan trenutak da odvrati
Dušana od njegovih plahovitih istupa.
On diže mač i dočeka udarac sekire i ne pomaknuvši se sa mesta.
Brzo kao munje oni izmenjaše nekoliko strahovitih udaraca.
Miloš oseti da ga mišice bride kao da je u stenje udarao a i Dušan oseti sa
čuđenjem da ima posla sa prekaljenim, gipkim i neobično snažnim protivnikom.
 Ali to baš probudi u njemu želju i čežnju za dobrom i plahovitom borbom
koju je on od uvek iznad svega voleo, te nasrnu još žešće, mlaveći prosto svog
protivnika svojim strašnim oružjem,
Miloš je uzvraćao udarce, vešto iz sve snage i protivnici se ne mrdahu s
mesta, a njihovi snažni i borbi vični konji poklecivali su posle svakog udarca koji
je prosto tresao zemlju.
Miloš je već počeo teško da diše, a Dušan naprotiv, prosto je sijao od
zadovoljstva.
– Bravo, viteže, uzviknuo je on sa ratobornim raspoloženjem – To se zove
borba. Boriš se kao lav i prosto će mi biti žao kad te bacim u prašinu zajedno sa
tvojim konjem.
I Dušan udvoji udarce terajući konja prema Milošu.
Ali Miloš se nije pokretao sa mesta.
Primao je udarce i vraćao ih sa svom veštinom i snagom a njegov Zmaj je
svom svojom ratničkom veštinom pomagao svome gospodaru.
Ali i Dušan je počeo sve manje da se smeje.
I on sam je osećao da ima posla sa prekaljenim, neobično snažnim i hrabrim
vitezom.
Borba je trajala mnogo duže nego što je on u prvi mah predviđao.
On pogleda oštro u Miloša, i uzviknu.
– Tako mi Boga, samo jedan čovek se bori ovako. Blago majci koja te rodila,
hrabri viteže. Možeš se pohvaliti da si izdržao borbu sa Dušanom Nemanjićem.
Miloš oseti da se bliži trenutak kad treba da privede plan u delo.
On iskoristi jedan pogodan trenutak i ošinu mačem svog protivnika preko
pancira, pa onda okrete konja i naže niz stazu u bekstvo.
Dušan beše za trenutak kao zbunjen ovim iznenadnim preokretom događaja.
Zatim planu gnjevom i obode konja dižući svoju sekiru.
– Stani, junače, nećeš mi uteći da se pohvališ kako si Dušanu Nemanjiću
zadao udarac na prevaru.
Miloš polegnu na Zmaju i mamuzajući ga do krvi stušti se niz stazu prema
šumi, a Dušan polete za njime, crven od gnjeva i sa sekirom spremnom da njome
zada poslednji udarac vitezu u čiju se hrabrost toliko razočarao.
Ali Miloš je leteo napred na Zmaju, starajući se da uvek zadrži isto
rastojanje, dovodeći time protivnika u pravu jarost i izazivajući ga.
Kroz uzanu šumsku stazu nastade besna trka.
 Miloš je najzad uvideo da će da uspe u onome što je želeo, a to je, da što
dalje odagna Dušana od mesta gde bi se srpska vojska mogla da sudari sa
ugarskom i gde bi od prilike trebalo da se desi katastrofa.
Besna trka nastavljala se kroz šumu,
Dva tobožnja protivnika jurila su iz sve snage, mamuzajući do krvi svoje
već iznemogle i iznurene konje.
Miloš je jurio pokušavajući da ostane na istom izazivačkom rastojanju i da
u isto vreme izbegne ubistveni udar Dušanove sekire, a Dušan je opet, sa svoje
strane, izazvan drskošću svog nepoznatog protivnika, gonio do iznemoglosti svog
konja, samo da bi prečistio račune.
Uskoro se šuma razredi, i oni izbiše na jedan brežuljak sa čije su druge strane
počinjali stenoviti ogranci planina.
Miloš mamuznu konja i istera ga na vrh brega, sa namerom da se što pre
pusti dole.
Dušan takođe obode konja, ali u isto vreme razrogači oči.
U jedan mah on vide kako njegov protivnik, koji je do maločas iz petnih žila
pokušavao da utekne, kako sada, vidno uznemiren iz neobjašnjivih razloga
zaustavlja iz sve snage svoga konja.
Dušanova desnica, sa sekirom spremljenom za odlučan udarac odjednom
klonu.
Dušan je osećao da njegov protivnik nije bez razloga postao toliko
uznemiren.
U taj mah i njegov konj dolete do vrha brega i poče se munjevitom brzinom
spuštati na dole.
I, tada Dušan uvide šta je toliko uzbudilo njegovog protivnika čiji je konj,
zanesen brzinom, takođe sleteo dole.
Baš pred njim, na nekoliko desetina metara, toliko blizu da je svako
izbegavanje susreta bilo prosto nemoguće, stajala je četa od stotine kopljanika.
Dušan trže naglo uzde, i u isto vreme vide kako njegov. protivnik, ne
mogavši da zaustavi svog konja, prosto ulete među nepoznate konjanike koji se
odmah skoliše na njega.
Takva ista sudbina čekala je i Dušana, čiji se zahuktali konj takođe nije
mogao naglo da zaustavi.
I pre nego što ulete u gužvu, on uspe samo toliko, da na kopljanicima
upozna, toliko mu dobro poznati grb Dejanovića.
Goneći ticu i sam je uleteo u klopku.
 Tek što njegov konj ulete u grupu kopljanika, a oni ih brzo kao munja
opkoliše.
Kad je uspeo da zaustavi konja, on se nalazio neposredno pored svoga
malopređašnjeg protivnika koji je gledao levo i desno, nervozno stiskajući dršku
svog teškog ubojnog mača.
Tada se Dušan, još uvek uzbuđen i zadihan od silnog trka obazre levo i
desno.
Svuda oko njih u krug poređaše se kopljanici, sa mačevima u rukama,
gledajući mirno u njih.
Dušan ništa ne reče, već samo stište snažno levicom uzde svom paripu, a
desnicom steže dršku ubojne sekire.
U isti mah kopljanici se na jednom mestu razdvojiše, mamuzajući svoje
konje, a u krug uteraše svoje konje dve nove ličnosti.
Bili su raskošno i luksuzno obučeni u kitnjasta i dragim kamenjem i zlatom
ukrašena plemićska odela.
Oni uteraše konje u krug i zaustaviše ih ispred Dušana i Miloša, čije su oči
sevale kroz spuštenu kacigu.
I tada, kad Dušan diže oči na njih, upoznade u njima Konstantina i Dragaša
Dejanovića.
Sada je tek bio zapao u pravu opasnost, uletevši prosto u šake svojim
protivnicima.
A nekoliko kilometara dalje, njegova vojska, drhteći od nestrpljenja i
neizvesnosti, čekala je svoga kralja, dok su se Ugri preteći približavali.

XXIII IZDAJA

Kantakuzenovi vojnici, na njegov znak povukoše Nikolu Šubića iz sobe, i

držеći ga čvrsto između sebe, uputiše se žurno hodnikom, pa preko nekih uzanih
kamenih stepenica пočeše da se spuštaju sve niže i niže.
Jedan vojnik uze u prolazu sa zida upaljenu buktinju, i pođe napred, a ostali
za njima, vodeći svoga sužnja kome je uskoro prestojala teška sudbina.
Pošto su išli neko vreme stepenicama, postojalo je sve tamnije, a uskoro
vazduh postade težak i vlažan i pun zadaha memle i truleži.
Zatim se spustiše u nizak i taman hodnik, zasvođen kamenom sa koga je na
sve strane kapala ledena i ustajala voda.
 Pоd je bio blatnjav i neravan.
Odmah zatim vojnici se zaustaviše sa svojim sužnjem pred omanja,
neobično debela i gvožđem okovana vrata.
Predvodnik zastade i otvori vrata, a vojnici prosto ubaciše Nikolu unutra, pa
zalupiše vrata za njim.
– Ovde je sada siguran.
– Neka se malo odmori i spremi za onaj svet.
– Kroz pola sata gledaćemo lep prizor, odavno nisam video neko lepo
pogubljenje.
– Ni ja a baš sam se zaželeo.
– A sad napred da pripremimo sve šta treba.
– Napred. Eno, čuju se trube. Vojska se sprema za odlazak.
– Ali mi ćemo ostati da udesimo ovog vatrenog mladića. Jednim udarcem
ubijamo dve muve. Ne idemo u borbu gde možemo ludo da poginemo, i ostajemo
ovde da svršimo sa ovim ratobornim petlićem.
Reza na vratima zveknu, i vojnici se udaljiše uz bučan smeh i zveketanjem
oružjem.
Nikola pade na blatnjavu i trulu slamu, i u prvi mah kao da dobi laku
nesvesticu od ustajalog vazduha i silnog zadaha memle.
Ali on nije bio čovek koji se lako podaje slabosti i očajanju.
Svuda oko njega bilo je blato, trula slama, i barice ledene vode koja je lagano
kapala sa stropa.
A zatim napipa neke zarđale lance, parče trule krpe i neku kost od čijeg ga
dodira podiđe neka čudna jeza.
Videći da je situacija vrlo teška, on, onako u mrklom mraku, sede na pod i
baci se u razmišljanje.
– Bogami, lepo sam zaglavio – mrmljao je on za sebe – kroz nekoliko časova
i oprostiću se sa ovog sveta. Ovi ljudi ovde se baš nimаlo ne šale. Kantakuzen me
je ovog puta pošteno ulovio, ali, neka, i on će divno da se provede kad sutra dan
naiđe na ugarsku vojsku.
I ako je bio u veoma teškom položaju, Nikola se poče iz sveg glasa i od srca
smejati, kad pomisli kakav će užas i strah da zavlada Kantakuzenom kad bude
prišao Ugrima sa najlepšim prijateljskim namerama.
Ali, kad posle toga pomisli kakve sve posledice može imati Sinišin put u
Konstantinopolj, on se namršti i ućuta, preturajući po glavi mnoge teške misli.
A tada, kao jarka svetlost u mračnoj tami u kojoj se nalazio, zablista mu pred
očima Dušičin nežan i umilan lik.
 On škripnu zubima i skoči stežući besno pesnice.
– Moram živeti, moram. Ma šta učinili ovi izrodi i podlaci, ja moram da se
izvučem iz ove situacije. Neko čudo mi mora pomoći, ja prosto osećam to.
I umiren tim snažnim i ubedljivim proročanstvom u sebi, on opet sede na
trulu slamu.
– A sada da se malo odmorim i priberem snagu, jer osećam da će mi ona
trebati, i to vrlo skoro.
Mladost je mladost pa i u najcrnjoj tamnici.
Nikola rastre ono malo vlažne, blatnjave i trule slame pa leže i spokojno
zaklopi oči, starajući se da što manje dolazi do mračnih misli i da se što više okrepi
i povrati snagu, jer su ga doživljaji i događaji poslednjih dana, puni uznemirenosti
i uzbuđenja prilično iscrpili.
Koliko je tako ležao, nepomičan i zaklopljenih očiju nije ni sam znao.
Iznenada ga trže bat koraka i glasovi pred vratima ćelije.
On skoči, pripravan na svaki slučaj.
Reza zaškripa i nemirna svetlost buktinje osvetli nekoliko vojnika na
vratima.
– Evo sužnja. Izvedite ga napolje.
Još Nikoline oči i ne naviknuše na svetlost a nekoliko snažnih ruku ščepaše
ga i izvukoše napolje.
Vojnik koji je držao buktinju diže je i osvetli njome Nikolu.
– Evo ga, to je sužanj koga treba da pogubiš.
– Aha, dobro je – odjeknu dubok i potmuo glas. – Prepustite vi tu ticu meni.
Nikola diže pogled i vide pred sobom ogromnu i snažnu ljudinu u crnom
kožnom odelu sa pripijenim čakširama.
Na glavi je imao natučenu crnu kapuljaču iz koje su kroz koso razrezane
proreze svetlela dva neobično sjajna i oštra oka.
To je bio dželat.
Osetivši na sebi taj pogled koji ga je merio od glave do pete, Nikola se
stresao od nekog neobičnog i čudnog osećanja,
– Vodite ga gore. Već je vreme.
– Sjajno. Mi smo već nestrpljivi.
– Je li sikira spremna?
– Oštra je kao brijač. Napred, ne smemo gubiti vremena.
Povorka pođe na gore, iza vojnika koji je buktinjom osvetljavao put.
 Nikola nije ništa govorio niti je pokušavao da i rukom mrdne.
Samo je sa zadovoljstvom osećao da ga je ono malo vremena nepomičnog
ležanja, u prkos mestu i zagušljivog vazduha, potpuno osvežilo, i on je opet osećao
gipkost i snagu u svojim mišićima.
Oni izbiše na stepenice i posle dužeg penjanja, iz čega Nikola zaključi da su
tamnice u Seru bile vrlo duboko, pod zemljom, oni se ispeše u širok hodnik,
osvetljen buktinjama, i uputiše se širokim otvorenim vratima koja su vodila na
širok trg ispred dvora.
Na trgu su gorele velike vatre i sve je vrilo od gungule, govora, i tiskanja
mase.
Ali Nikolino vešto uvo odmah oseti da tu nije više bilo one velike galame
koju je čuo kad je dolazio ovamo.
Nije se čula ni pesma vojnika, ni zveka oružja ni onaj potmuo žagor velike
mase, i on sa neizmernom radošću oseti da u Seru nema više vojske i da je ona
otišla na Sever, tačno prema planu koji su napravili on i Miloš.
Sada je mogao lakše da diše, jer ono, zbog čega je pristao da i život žrtvuje
bilo se ispunilo tačno po predviđenim okolnostima.
Kad stupiše na stepenište koje je od širokih vrata vodilo dole na trg, on
ugleda čudnovat prizor.
Na sred trga, između zapaljenih vatri, stajao je uzdignut podium od dasaka i
na njemu se lepo video širok hrastov panj a na njemu naslonjena ogromna sekira
čija je oštrica jezivo svetlucala na svetlosti vatre.
Oko podiuma je bila skupljena prilična masa sveta, ali su to većinom bile
žene i stariji ljudi, građani Sera, koji su došli da vide ovo jezivo noćno pogubljenje,
i retko je gde god stojao po neki vojnik sa kopljem i u panciru, što je bilo jasan
dokaz da je skoro sva vojska otišla i to ko zna pre koliko vremena, jer Nikola nije
mogao da oceni koliko je vremena ležao u tamnici.
Kad se oni pojaviše na stepeništu, masa otpoče da viče od oduševljenja.
U to doba smrtne kazne su bile veliko zadovoljstvo ljudi, jer im je to
zamenjivalo pozorište i ostale zabavne atrakcije.
Vojnici povadiše mačeve i počeše razdvajati masu da naprave put dželatu i
osuđenome do gubilišta.
Žene su vrištale, ljudi su galamili i psovali i svi su se sa larmom i uzbuđenom
vikom tiskali da vide sužnja i da budu što bliže gubilištu.
Čuli su se uzvici.
– Dole izdajica.
– Na smrt sa špijunima.
 – Požurite sa kaznom.
Masa je postajala nestrpljiva.
Međutim, Nikola je ostade miran i ako se svakim korakom sve više
približavao smrti, i ako je bilo sve manje nade da se može izvući iz ovog teškog i
bezizlaznog položaja.
U prolazu on baci jedan pogled na široki balkon odakle su gospodari grada
obično posmatrali parade, svečanosti i izvršenja kazne.
Ali balkon je bio mračan i pust a u celom dvorcu ni je bilo nigde osvetljenja.
To je bio dokaz da je Kantakuzen sa svojim vojvodama otišao zajedno sa
vojnicima u susret Ugrima.
Ali, u isto vreme to je značilo i da je Siniša otišao zajedno sa Dušicom na
svoj opasni diplomatski put za Konstantinopolj.
Nikola je uzdrhtao od te pomisli.
Međutim vojnici ga zgrabiše za mišice i snažno povukoše uz drvene
stepenice prema gubilištu.
Masa je vikala sa sve više uzbuđenja.
Dželat se pope prvi i prihvati iz ruku vojnika svoju žrtvu.
Pošto mu vezaše ruke na leđa, dželat gurnu Nikolu ka panju.
Gledaoci na trgu potstakoše vatru da se što dalje vidi, a masa navali svom
žestinom ka podiumu i ako su ih vojnici zaustavljali mačevima plašeći se da se iz
gužve ne izrodi nešto nepredviđeno.
Dželat gurnu Nikolu ka panju, pa onda, jednim snažnim i neobično veštim
pokretom, obori ga na kolena i prisloni mu vrat uz panj.
I tada, prvi put za vreme cele ove ceremonije, Nikola sa užasom oseti da ga
samo jedan kratak, neobično kratak trenutak razdvaja od smrti.
On pokuša sa očajanjem da se uzdigne, ali ga dželat ponovo pritište da ga
skoro zaguši i zgrabi svojim snažnim rukama.
A zatim, on stade da čeka udarac sekire,
Proročanski glas spasenja i ono neobično pouzdanje na mah ostaviše Nikolu,
i on sa užasom oseti da je svršeno sa njime.
Dželat se naglo uspravi, napreže divovske mišice i podiže sekiru.
Na mah trgom zavlada grobna tišina.
Čulo se kako vatre puckaraju i kako negde u daljini laju psi.
Nikola zatvori oči i poslednja slika koju je poneo u sebi, beše gomila stražara
na bedemima koja je nepomično stajala i gledala u strašan prizor na trgu pod
sobom.
 A zatim, on stade da čeka udarac sekire.
Odjednom, taj trenutak učini mu se beskrajno dug.
On čekaše i čekaše, pa onda, izvan sebe od čuda i iznenađenja otvori oči.
Prvo što vide, behu opet oni isti stražari na bedemima, ali ovog puta oni nisu
stojali nepomični, već jurili tamo amo po bedemima kao bez glave.
Nikola diže sasvim glavu i prenerazi se. Vide kako je dželat bacio sekiru i
trčao svom snagom prema stepenicama, i vide zatim strahovitu gužvu na trgu,
vrisku, lelekanje i suludi trk ljudi, žena, i vojnika po trgu.
Nikola nije znao šta se to dešavalo oko njega.
Kad sasvim diže glavu, vide kako svi vojnici sa trga trče prema bedemima
vadeći mačeve i držeći spremna koplja.
Ispod zidina grada se sigurno dešavalo nešto neobično.
 U taj mah Nikola ču kroz viku i galamu stražara i paklenu larmu građana na
trgu zveket lanaca na kapiji.
Pokretni most pade sa treskom, kapija se momentalno otvori i nekoliko
konjanika uleteše u paklenom kasu na trg, gazeći preko žena i ljudi koji prskoše
na sve strane sa lelekom užasa.
Konjanici su bili odeveni u vizantiske uniforme, ali iscepani, pokriveni
prašinom i toliko iznureni da prosto ispadoše iz sedla kad se konji zaustaviše.
– Izdaja, izdaja! – vikali su oni glasom zagušenim od umora, prašine i
preteranog uzbuđenja.
Vojnici i čelnici straže se okupiše oko njih bledi od straha.
– Šta je? Šta se dogodilo?
– Izdaja, sramna izdaja! Vodite nas kod gospodara. Ovo nas može skupo
koštati.
– Govorite šta je bilo? odakle dolazite?
– Mi smo bili u pratnji viteza Kalkondila koji je pošao kao gospodarev
glasnik Ugarskom kralju Ludoviku prvome.
– Pa šta je bilo? Govorite što brže možete.
– Vitez Kalkodil uopšte nije stigao do ugarskog kralja. Nas su usput napali
Dušanovi ljudi, ubili su na dvoboju Kalkondila i oteli mu gospodarevu poruku za
ugarskog kralja.
Na trgu nastade za trenutak mrtva tišina.
– Izdaja, mi smo propali – odjeknuše odjednom glasovi puni strave.
– Vodite nas kod gospodara – vikali su novodošli.
– Ne smemo da čekamo ni trenutka.
– Dockan – jauknu čelnik straže. – Gospodar Jovan Kantakuzen i naša
vojska otišli su u susret ugarskoj vojski.
– Gospode Bože – jauknu jedan od vojnika – Moramo odmah da ih
stignemo.
– Dockan, oni su otišli još pre nekoliko sati na trgu nastade strašna zabuna.
Vojnici su jurili tamo amo kao bez glave.
– Podvala, Srbi su nam podvalili.
– Teško nama. Ko zna šta će da bude sa našom vojskom.
– Na konje! Moramo stići našu vojsku.
– Dockan je već. Kako da ih stignemo!?
 – Uzmite najbrže i najodmornije konje. Tu su naše glave u pitanju.
Vojnici potrčaše ka arovima gde su stajali konji.
Nikola je sve to slušao i posmatrao, izvan sebe od radosti.
A zatim se obazre,
Građanima Sera izgleda da je prošla volja za uživanjem u pogubljenju.
Oko gubilišta bilo je sve pusto niko više nije obraćao pažnju na njega.
Evo divne prilike koja mu se pružala da se oslobodi.
Onako zavezanih ruku na leđa on potrča stepenicama.
Ali tek što stupi nogom na prvi stepenik, a jedan vojnik koji je trčao tuda,
diže glavu i ugleda ga.
– Ha – uzviknu vojnik i trže mač. – Zbog takvih špijuna smo i došli u ovakav
položaj. Nećeš uteći svojoj sudbini: ja ću ti biti dželat.
I zamahnuvši mačem vojnik potrča uz stepenice gubilišta.
Ali Nikola nije bio raspoložen da u ovako pogodnim momentima izgubi
bitku.
Imao je samo jedan način odbrane, onako obezoružan i sa vezanim rukama,
i on ga upotrebi.
Još se vojnik i ne pope do polovine stepeništa a Nikola se skupi, pa
odjednom kao panter skoči na vojnika.
Odjeknu vrisak, pa onda tupi udar zgrčenih tela o zemlju.
Nikola koji je bio odozgo, oseti da se vojnik više ne miče.
Težak udar o tvrde ploče trga potpuno je ugruvao vojnika.
Nikola se obazre.
Niko nije video ovaj događaj i svuda oko njega bilo je pusto.
Tada mu pogled pade na mač koji je ležao kraj vojnika.
On kleče, okrenu kolenima oštricu mača i za nekoliko trenutaka preseče veze
na rukama.
Sada je bio slobodan.
Ostalo je još samo to da se na neki način izvuče iz Sera.
Ni to nije bilo teško u ovoj zabuni.
Nekoliko trenutaka i Nikola skide sa nepomičnog vojnika oklop i ogrtač i
opasa njegov mač.
Pa onda, tako prerušen da ga niko ne bi poznao, on potrča prema mestu
odakle je čuo viku vojnika i topot konja.
 Iza dvorca bile su prostrane vojničke štale, tu su sada vojnici sedlali izabrane
konje, žureći se i larmajući, teško potišteni događajima koji su ih prinudili da brzo
napuste Ser i da pokušaju po svaku cenu da stignu već davno otišlu vojsku na čelu
sa Kantakuzenom i Radanom Dubravčićem.
Kad Nikola izbi iza dvora on samo što se ne sudari sa vojnicima koji su
žurno sedlali konje.
On se okrete da utekne na drugu stranu, ali čelnik straže iskoči napred i viknu
besno na njega.
– Šta čekaš? Brzo na konja. Ne smemo gubiti ni jednog trenutka.
Nikola zastade.
Dakle, nisu ga prepoznali. To bi moglo lepo da se iskoristi jer, ko zna, možda
će ovi ljudi još i moći da stignu Kantakuzena, samo ako je on malo zaostao na
nekom konaku, a to bi bilo veoma opasno i sigurno bi pokvarilo sve Miloševe i
njegove planove.
Pritegnuvši mač da mu bude pri ruci, on pritrča jednom plemenitom i
punokrvnom zelenku koga je baš opremao konjušar i vinu se na sedlo.
Ostali učiniše to isto i čelnik istera konja ispred njih.
– A sada punim trkom. Ovo nam je poslednja šansa da spasemo ono što se
može spasti.
I oni obodoše konje.
Nikola pogleda oko sebe.
Sa njime je, osim čelnika, bilo još tri vojnika. izabranih po snazi i po
jahačkoj veštini.
Nikola se osmehnu: to je bio broj koji je baš odgovarao njegovom noćašnjem
apetitu za borbu.
I u njegovoj glavi već se rodi ideja kako će da nasamari ove svoje simpatične
saputnike.
Oni izleteše kroz kapiju na pokretni most, pa se dohvatiše druma,
osvetljenog mesečinom.
– Pravo ovim drumom, – uzviknu čelnik – Gonite konje do smrti, ali moramo
stići našu vojsku.
Tada se Nikola reši da stupi u dejstvo.
– Ako idemo drumom – uzviknu on – izgubićemo više od sata vremena.
– Kako to?
– Tako što ovde postoji preči put. Ako udarimo njime, skratićemo put za ceo
sat, a to vreme nije za bacanje.
 – To je sjajno. Idemo kraćim putem. Samo kako da mi nismo znali za taj
preči put.
– To ne znam.
– Pa, doduše, mi nismo odavno ovde, i retko smo napuštali Ser od kako smo
ostavili Vizantiju. Ali, dobro je kad smo to doznali. Gde je taj preči put.
– Čim dođemo do njega, ja ću da vam kažem.
Oni produžiše put u besnom trku, a Nikola se neprestano obazirao levo i
desno, znajući da na svaki drum izbijaju mali seoski putevi.
I stvarno, on uskoro ugleda uzani put koji je iz šume i stenja izbijao na drum.
– Evo prečeg puta – uzviknu on i priteže mač da mu se nađe pri ruci.
– U redu, skrenimo tamo. To skraćenje može da nam donese spas.
Nikola se samo osmehnu.
Kad uleteše u šumsku stazu, Nikola pritera svog konja sa strane svojih
pratilaca i krišom izvadi svoj mač.
Sada je došao trenutak da se naplati za sav onaj nemir i neprijatnosti koje je
doživeo u Seru.
I u isto vreme da spreči ove vizantijske vojnike da obaveste Kantakuzena o
opasnosti koja im je pretila, i da na taj način upropaste Miloševe i njegove planove.
U uzanoj šumskoj stazi vladao je gust mrak, jer su debele grane drveta i
gusto lišće sprečavali mesečinu da prodre na stazu.
Čelnik kao da u početku osećaše neki nemir, jer se poče plašljivo osvrtati
levo i desno i usporavati brzinu konju.
Vojnici su jahali bezbrižno, i ako i sami po malo nespokojni zbog guste tame
i nepoznate staze kojom su jahali.
Nisu tako jahali ni dva tri kilometara, a čelnik iznenada trže vođice konju.
– Hej! – uzviknu on – šta to znači?
– Šta je? Šta je? – povikaše uznemireno vojnici.
– Gde je taj što nam je pokazao ovu stazu?
– Evo me – odgovori Nikola mirno iz mraka i stušte svoj mač.
– Šta znači to? – razvika se uznemireno čelnik – kakav je ovo put?
– Preči put koji će nas brzo odvesti do Gospodara.
– Glupost! Pa ovaj put skreće na desno a mi treba da idemo na levo.
– To ste se vi prevarili u mraku.
– Vraga prevario! Nisam lud da lupam koješta! Ova stvar mi postaje
sumnjiva.
 Nikola oseti da se bliži odlučan trenutak.
On isuka svoj mač i steže ga čvrsto svojom snažnom desnicom.
– Govori, lupežu – viknu čelnik terajući nasumice konja prema mestu odakle
je odjekivao Nikolin glas.
– Govori kuda vodi ovaj put.
– Za mene u spas – odjeknu iz tame miran i leden Nikolin glas – a za vas
pravo u pakao.
I tada poče u mraku da se razvija strašan i jeziv događaj.
Čelnik i vojnici su bili strašno zbunjeni.
– Izdaja! – uzviknu čelnik glasom prepunim očajanja i straha. – Vojnici,
isecite na komade tog podlaca.
Vojnici drhteći od straha i neizvesnosti u gustoj tami povadiše mačeve i
nasrnuše onako nasumice na svog protivnika koji je bio tu negde pored njih.
Nikola je bio u kud i kamo boljem položaju od njih.
On potera konja prema glasovima vojnika i raspali svom snagom mačem po
gomili.
Odjeknu trostruki vrisak i psovka vojnika.
Mačevi fijuknuše i nastade strašno komešanje po gustoj neprozirnoj tami na
uzanoj šumskoj stazi.
Nikola raspali još jedared mačem po gomili, pa osetivši da je i ovoga puta
njegov mač pogodio svoj cilj, brzo kao munja povuče se u šumski gustiš pored
sebe.
I tako se događaj poče razvijati bez njegovog učešća.
Nesretni vojnici, potpuno zaslepljeni strahom, i nadraženi sa nekoliko
Nikolinih udaraca počeše besno razmahivati tamo amo svojim mačevima.
Udarci su pljuštali a psovke i uzvici vojnika mešali su se sa jaucima i
njiskom ranjenih konja.
Čelnik i njegovi vojnici. onako u mraku i u nemogućnosti da se međusobno
vide, tukli su nemilosrdno jedni druge, izvan sebe od straha i očajanja.
Nikola je sa zadovoljstvom slušao paklenu galamu borbe koja se razvijala
nedaleko od njega.
Ali borba nije trajala dugo.
Još nekoliko udarca, pa jauci pređoše u jecanje i čulo se stropoštanje tela na
travu i malu stazu.
Posle nekoliko trenutaka nastade tišina, samo kad kad prekidana
samrtničkim ropcima vojnika.
 Kad se sve umiri. Nikola izjaha konja iz žbunja. Kako je baš tada jedan
tračak mesečine prešao kroz šumski gustiš, on ugleda na uzanoj stazi kako
svetlucaju oklopi i mačevi nepomičnih vojnika i čelnika.
Oni su sami doneli sebi smrtnu presudu.
Pošto se uverio da su svi protivnici već gotovi, Nikola duboko odahnu, vrati
mač u korice, i obode konja.
Put mu je bio slobodan.
On okrete konja i obode ga do krvi, pa se brzo kao muva stušti niz stazu
natrag prema drumu.
Uskoro, on izbi na širok i beo drum, okupan bledom mesečevom svetlošću.
– A sada napred, u Konstantinopolj. Ništa mi više ne stoji na putu do
konačne pobede.
I udarajući konja, on se spusti niz drum i uskoro se izgubi prema tamnom
horizontu, jedva osvetljenom bledom i srebrnastom svetlošću mesečine.

XXIV PUT KA SLAVI

Ostavili smo velikog i hrabrog vojvodu Relju, baš, u trenutku kad je padao
iscrpljen borbom sa neprijateljima, pošto se zavetovao da će do poslednjeg časa
da ostane veran svomе kralju i gospodaru i da mu čuva oružje sve do njegovog
povratka.
Pošto mu nestade i poslednje iskrice snage u divovskoj borbi protiv pedeset
protivnika od kojih je dobru četvrtinu izbacio iz borbe, hrabri vojvoda je ispustio
svoj krvavi mač iz malaksale i umorne desnice i pao dole, preko čelnika zaštitnice,
koga je poslednjim snagama omeo da uzme Dušanovo oružje kao svoj pobednički
trofej.
Relja pade пreko leša čelnikovoga. Ugri se sleteše na njega sa besnim
uzvicima i dignutim mačevima, spremni da ga raznesu na parčad.
Relja pade i zaklopi oči, i već se nad njim nadnesoše mačevi, kad se tada
desi događaj koji izmeni celi položaj.
Nedaleko od mesta logora, iznad stenjaka koji je sa tri strane okruživao
proplanak, odjeknu vika i bat koraka, a zatim galama udaljenih glasova i zveket
oružja.
Ugri spustiše svoje mačeve i uplašeno se okretoše.
 Ali, još oni ne behu u stanju ma šta da preduzmu a iza stenja se diže oblak
prašine, kamenje poče padati kao kiša sa litice i na proplanak ispade oko trideset i
nekoliko ljudi u ugarskim uniformama.
Ispred njih je trčao mršav i visok čovek, lukava lica i obešenjačkih očiju.
To je bio pustinjak a za njim su trčali Crni oklopnici.
Pošto je Miloš ostavio Pustinjaku u amanet da nekako izvuče Crne
oklopnike iz teške situacije u blokiranom klancu, Pustinjak je odmah bacio u rad
svoj lukavi i prevejani mozak.
Provodeći dugi niz godina u hajdučiji po planinama i šumama Crni oklopnici
bili su vični svim sretstvima ako je trebalo da se izvuče iz opasne situacije.
Pustinjak je to znao vrlo dobro i sa tim je počeo da vrši spasavanje svojih
ljudi.
Tek što Oliverovi i Bogdanovi vojnici počeše da navaljuju na prve redove
zbunjenih i u nelagodnu situaciju uvučenih Crnih oklopnika, a Pustinjak obode
konja i jurnu u sred svojih ljudi.
– Sa konja! – vikao je on iz sveg glasa – skačite sa sedla pa brzo uz stenje.
Viknuvši to on prvi dade primer, skoči iz sedla pa brzo kao veverica poče da
se penje uz strme stene klanca.
Crnim oklopnicima nije trebalo dva puta govoriti.
Oni skočiše sa sedla i zagrebaše kao mačke uz stenje.
– Skočite sa konja i terajte konje na protivnike – vikao je Pustinjak, pošto se
uzverao na pristojnu daljinu od mačeva kopljanika – To će vam dati malo vremena
da uteknete.
Crni oklopnici su za tili čas bili na zemlji,
Pošto povadiše svoje mačeve, oni počeše udarati pljoštimice po konjima koji
zanjištaše i počeše bežati na sve strane po klancu.
Odjednom se Oliverovi i Bogdanovi ljudi nađoše u nezgodnoj situaciji.
Pobesneli i uplašeni konji Crnih oklopnika navališe sa sviju strana na njih.
Nastade teška borba sa razbesnelim konjima koji su još više besneli od
udaraca mačeva i kopalja.
U klancu nastade strašan metež.
Oliver i Bogdan jurili su u prvim redovima sa glasnim kletvama,
pokušavajući da rasteraju konje koji su im preprečivali put da dođu do Crnih
oklopnika.
Međutim, Crni oklopnici su verno sledovali Pustinjakovim savetima.
 Pošto su svojim manevrom sa konjima koliko toliko dobili u vremenu, oni
opljunuše u šake i navališe na stenje, sretni što je sve ovo ovako povoljno ispalo
za njih.
Vični svim tegobama, i pošto su godinama pekli zanat po planinama, oni se,
i ako onako pod teškim oklopima i pancirima, počeše se verati kao majmuni uz
strmo i oštro stenje, slušajući sa glasnim smehom galamu, viku i njištanje konja
dole u klisuri.
Za nepunih desetak minuta, pod pritiskom nužde i uzbuđenja, oni se ispeše
na vrh stenja gde ih je čekao Pustinjak, oznojen i zaduvan, ali i zadovoljan što je
njegovo lukavstvo tako vešto upalilo.
Vitez od Gavrana će sigurno biti zadovoljan sa njime.
Tada se Pustinjak seti Miloša koga je ostavi dole, u gužvi i prvim počecima
borbe.
– Dođavola! – uzviknu on izvan sebe od preneraženja – pa mi smo ostavili
svog hrabrog vođu dole.
–Šta, zar vitez od Gavrana nije sa nama?
– Teško nama, pa on je ostao dole u gužvi.
– Sada smo propali! Kako ćemo bez svog vođe.
To je bio znak da niko, pa ni sam Pustinjak koji je bio u neposrednoj blizini,
nije video Milošev smrtonosni skok sa Zmajem u brzu planinsku reku.
Svi se sa uplašenim i razočaranim licima nagoše niz stene i počeše oštrim i
uznemirenim očima pratiti šta se dole događa u želji da otkriju svoga mladog vođu
kojeg su bili zavoleli iz sveg srca.
– Pa njega nema! Vide se samo naši kopljanici i konji!
– Šta je to moglo da se desi sa vitezom od Gavrana?
– Nešto se sigurno desilo, jer ga nigde nema.
– Drugovi! – uzviknu Pustinjak, skočivši sa umirenim izrazom – Vitez od
Gavrana je živa vatra! On se izvukao pre nego što smo mi i pomislili. Ne brinite
se vi za njega; uveren sam da ćemo se mi sresti sa njime pre nego što se i nadamo.
– Živeo vitez od Gavrana! – odjeknu složno iz svih grla.
– Hej! – uzviknu u isto vreme jedan od Crnih – Gledajte, Oliverovi i
Bogdanovi ljudi saterali su sve naše konje u reku i sada žurno jašu prema izlazima
klanca! Šta to treba da znači?
Pustinjak brzo pogleda dole.
– Na noge, drugovi. Oni znaju da se mi moramo spustiti sa druge strane
stenja i žure da nam preseku put.
– Teško nama! ovako bez konja, mi im ne možemo uteći.
 – Ne kukajte, već napred. Ako se dohvatimo šume pre nego što nas stignu,
onda smo spašeni. Napred, silazite na drugu stranu, i to što brže možete. Svaki
trenutak je dragocen.
I Pustinjak posle ovih reči prvi dade primer kako treba brzo silaziti niz stenje
na drugu stranu.
Crni oklopnici su skakali kao divokoze sa stene na stenu i bili su sve bliži
drugoj strani klanca i to pravo ka mestu na kome je do skora bilo logorište srpske
vojske, i na kome je, u tom trenutku vojvoda Relja trošio svoju poslednju iskru
snage u borbi sa svojim neprijateljima, ugarskom zaštitnicom.
Crni oklopnici se spustiše na proplanak i potrčaše iz sve snage, jer se tim
putem moglo najlakše stići do stoletne hrastove šume na bliskim ograncima
planine, gde bi oklopnici bili sigurni kao tica na grani.
Odjednom, Pustinjak, koji je durašno perjao napred, naglo se zaustavi i diže
ruku.
– Stanite, trista mu gromova! izleteli smo iz jedne opasnosti da uletimo u
drugu. Baš se danas navrzla nesreća na nas! Pogledajte tamo napred!
Crni oklopnici pogledaše i baš u taj mah videše Ugre kako dižu mačeve da
završe sa vojvodom Reljom.
Ali, u isto vreme i Ugri ugledaše njih i okretoše se preneraženi.
Oni nikako nisu mogli sebi da objasne otkuda sada ovde njihovih vojnika, i
to bez konja, koji su trčali od nekuda sa vrha stenja.
Ali, ako Ugri nisu znali da pred sobom nemaju prave Ugre, Pustinjak je
odmah bio načisto da pred sobom ima prave Ugre.
A još kad je, u istom trenutku ugledao i Dušanov šator, i gomilu leševa pred
njim, on je odmah predosetio o čemu se radi.
– U svakoj nesreći ima i sreće – uzviknu on, ali ne toliko glasno da bi ga
mogli i Ugri čuti. – Eno tamo konja naših neprijatelja. Treba da prečistimo račune
sa ovom bandom pa da uteknemo na njihovim konjima dok još ima vremena.
– Ovo nam se zaista sreća osmehuje!
– Spremite mačeve i ne navaljujte dok vam ja ne dam znak. A sada, napred,
i pravite što više prijateljska lica.
I Crni oklopnici pođoše prema Ugrima, praveći lica oduševljena i radosna
što su se sreli sa svojim tobožnjim zemljacima.
Ugri, opet, sasvim zaboraviše da dotuku svoju žrtvu, već požuriše u susret
Crnim oklopnicima, da doznaju otkuda sada tu njihovih vojnika kad je glavna
vojska daleko od ovog mesta.
 Kad dođoše blizu jedni drugih, Ugarski satnik, ili četovođa, koji je sada,
posle pogibije čelnika, bio najstariji u četi, pritrča Pustinjaku i doviknu mu na
Ugarskom jeziku.
– Otkuda vi ovde, drugovi? Šta se to desilo?
– Evo, ovo se desilo! – uzviknu Pustinjak, i pošto je odmerio da je rastojanje
dovoljno da se primi borba prsa u prsa, izvadi brzo kao munja mač i mlatnu iz sve
snage satnika po čelenci.
Ovaj se okrete oko sebe i tresnu dole bez i jedne reči.
To je bio znak za Crne oklopnike.
Oni potrgoše već spremljene mačeve i navališe kao sokoli na zapanjene i
nepomične od čuda Ugre.
Borba nije trajala dugo.
Za nekoliko trenutaka i gomila leševa pokazivala je da se Crni oklopnici ne
šale kad je u pitanju svoja otadžbina.
– Oni su bili okupljeni oko kraljevog šatora uzviknu Pustinjak – Napred, da
vidimo šta se to desilo tamo.
Crni oklopnici potrčaše prema šatoru i brzo ga opkoliše.
– Pa ovde je već bila borba! Pazi, šta je tu mrtvih i ranjenih. Sa kime su se
to oni borili.
– Ne vidim ni jednog našeg vojnika!
– Hej, pazite, evo našeg nekog u odeći vojvode, leži pored šatora!
– I pored njega neki ugarski čelnik! Nije valjda taj čovek sam pomlatio toliko
vojnika!
– Tako mi Boga, on sam je učinio. Nikoga od naših nema sem njega, da
vidimo ko je to.
Pustinjak pritrča gomili leševa i odiže onesvešćenog i ranjenog ratnika.
– Gospode Bože, pa to je vojvoda Relja!
– Relja Krilatica! Pa niko drugi ne bi ni mogao da napravi takav pačaris sa
ovim vojnicima!
– Alal mu vera, to se zove biti vitez!
– On se ne miče! Da nije mrtav!
– Ne, nije, već samo onesvešćen. I ranjen je, ali izgleda da nije opasno.
– Ej, vi, pokupite te ugarske konje i budite spremni. Oliverovi i Bogdanovi
ljudi mogu svakog trenutka stići. Doduše, sada, kad imamo konje, lakše nam je ali
ipak budite pripravni. Crni oklopnici izvršiše zapovest i konji su bili u
pripravnosti.
 Pustinjak i još nekoliko oklopnika se užurbaše oko vojvode Relje, gledajući
na svaki način da mu pomažu kako najbolje znaju.
Posle kratkog vremena. Relja lagano otvori oči.
Kad diže pogled i ugleda više sebe ljude u ugarskim uniformama, lice mu se
strahovito namršti, a ruka mu i, nehotice pođe za mačem.
– Nećeš me zarobiti – promumla on mrkim glasom. – Vojvoda Relja gine
ali se ne predaje.
Ali on je bio i suviše iscrpljen da bi mogao svoje viteške reči da sprovede u
delo.
Pustinjak se naže nad njim sa glasom punim poštovanja i divljenja.
– Ne uzrujavajte se vojvodo. Mi smo Srbi, Crni oklopnici, i najveća nam je
želja da vam pomognemo.
Relja ih začuđeno pogleda, kao ne razumevajući šta mu oni ovo govore.
– Srbi! Pa zašto ste obukli ta odela?
– To je dugačka priča. Kad budemo imali više vremena ispričaćemo vam i
objasnićemo vam sve. A sada nam se žuri.
– Zašto vam se žuri. Pa ovde sada nema nikakve opasnosti za vas. Ugarska
vojska je odavno otišla na Jug.
– Eh, to ti tako misliš, ali mi...
U isto vreme jedan oklopnik uzviknu trčeći prema Pustinjaku.
 – Evo ih! Oliverovi i Bogdanovi kopljanici dolaze u lunom trku.
– Na konje! – uzviknu Pustinjak. – Moramo da im na vreme uteknemo.
– A šta ćemo sa vojvodom?
Pustinjak se zakoleba nekoliko trenutaka.
– Povešćemo i njega sa sobom. Izvidaćemo mu rane, a posle ćemo da vidimo
šta će da bude kad se vrate Nikola i Miloš.
– Nekoliko ljudi neka uhvate vojvodu i neka ga postave na nekog konja.
Crni oklopnici se užurbaše, ali Relja, koji je sve ovo čuo, pobuni se.
On nije mogao da razume zašto su ovi ljudi, koji kažu da su Srbi, u ugarskim
uniformama, i zašto sada pokušavaju da uteknu od Oliverovih i Bogdanovih ljudi.
On je bio ubeđen da je po sredi neka podvala.
On se uzdiže na lakat, ščepa svoj mač i poče da šara levo i desno svojim
oštrim, munjevitim pogledom. Oklopnici mu pritrčaše da ga podignu na konja ali
on uzviknu.
– Dalje od mene. Prvi koji mi se približi biće mrtav.
– Ali, vojvodo – uzviknu Pustinjak nestrpljivo. – Nemaš čega da se plašiš.
Mi smo svi naši ljudi i borimo se za našu stvar.
– Dalje ili ću da vas smoždim, vi špijuni i podlaci.
Dok su se oni tu prepirali, iz daljine se već čuo tresak i tutanj kopita
Oliverovih i Bogdanovih oklopnika.
Pustinjak je sve više gubio strpljenje.
– Ali, Vojvodo...
– Dalje od mene.
– Ljudi, uhvatite vojvodu! – uzviknu Pustinjak već pun očajanja. – Moramo
što pre da se uklonimo. Naš vođa nas, možda čeka.
– Aha! – uzviknu Relja besno – Imate i vođu. Ko je vaš vođa?
– Njegovo ime će ti biti najbolji dokaz da mi radimo i borimo se za poštenu
stvar – reče Pustinjak.
– Ko je on?
– Vitez od Gavrana.
Relja samo zinu.
A zatim odbaci mač i pokuša da se podigne.
 – Napred, momci. Idem sa vama. To ime mi je dovoljno. Neka me đavo nosi
ako znam šta vi tu petljate, ali to ime mi je dovoljno da sa vama pođem i na kraj
sveta.
– Krajnje je vreme! – uzviknu Pustinjak radosno – naši gonioci samo što
nisu izbili na proplanak. Na konje i svom brzinom prema šumi.
Tako je i bilo.
Crni oklopnici pomogoše vojvodi Relji da se popne na jednog konja. Pa
zatim svi usedaše na sedla, i ošinuše konje.
Gotovo u isti mah iza stenja izbiše kopljanici sa Oliverom i Bogdanom na
čelu.
– Grom i pakao, – uzviknu Bogdan besno – i opet su nam ti demoni utekli
ispred nosa.
– Otkuda sada nađoše konje.
– Hej, pazite, pa tu ima čitava gomila mrtvih Ugara. Šta se to desilo?
– Tako mi Boga, pa i vojvoda Relja je zajedno sa njima. Sada tek ne
razumem šta sve to treba da znači.
– Možda su ga silom poveli sa sobom?
– Koješta, on mamuza konja oštrije od svih i izgleda da želi više nego oni
drugi da utekne od nas.
– Prosto ne smem ni da pomislim da je po sredi izdaja.
– Treba da ih stignemo i da izvidimo u čemu je stvar.
– Dockan! Oni samo što se nisu dohvatili šume. Sada ih ni tica ne bi mogla
da stigne.
– Onda prosto ne znam šta da radim. Šta se desilo sa našom vojskom? i
Dušan nije tu.
– Pa šta sad da radimo? – Zapita Bogdan ljutit.
– Oni odoše u šumu. Možemo sada samo da gledamo u njih i da se ljutimo.
Bogdan otpoče ljutito da psuje.
– Onda čovek uopšte ne može da se snađe. Ne zna se ni ko pije ni ko plaća.
Ugri tuku Ugre i odveli su sa sobom vojvodu Relju a on sam pomaže da ga otmu.
Mi se vraćamo a naše vojske ni od korova. Ostade nas šaka ljudi i uz to nas još oni
prokleti Ugri pošteno namagarčiše.
– Šta ti vredi što psuješ i bogoradiš.
– Negde moramo da iskalim svoj bes. Šta sada da radimo. Da sedimo ovde
kao babe, nema smisla, da idemo natrag svojim dvorovima, srešćemo negde one
proklete Vizantince – da krenemo prema Skoplju, kladim se u svoj perčin da ćemo
usput negde sresti Dejanoviće i Balšiće. A sada mi dođe da iskočim iz kože od
besa.
– Pa iskoči kad si tako prgav.
– Pa šta ti hoćeš od mene, Jovane?
– Treba da razmislimo lepo, kao ljudi – reče uvek mirni i staloženi Jovan
Oliver – nema smisla da samo pričamo a da ništa ne radimo.
– Deder da čujemo tvoje mudre savete. Izgledaš mi kao neki starkelja koji
je pun mudrosti. Deder, hajde da te čujem.
– Dobro, da razgovaramo mirno.
– More, govori. Vidiš da sam već pozeleneo od jeda.
– E, moj brate. Ne zovu tebe za badava Ljutica. Ti si Ljutica i ostaćeš takav
dokle god bude Srbije i Srba. Ali sav taj bes otići će ti na prazno.
Bogdan htede opet da opsuje i da vikne, ali se umiri i pogleda ćuteći u svog
brata i ako je sav drhtao od jeda.
– Eto, sada si se malo smirio.
– Pa šta onda, hoćeš li da počneš da govoriš.
– Pa da počnem, jer, izgleda, da ćeš opet početi da se ljutiš. Pre svega, ne
vredi ni da sedimo ovde, ni da se vraćamo kući ni da idemo prema Skoplju.
– Dakle, ostaje još samo jedno rešenje.
– Tako je i moramo njega prihvatiti.
– A to je?
– A to je da kao pošteni ljudi, pravi vitezovi i verni podanici kraljevi
krenemo tamo gde je i on otišao.
– A gde je on otišao?
– Samo u jednom pravcu: prema Ugrima.
– Eto, na to nisam ni mislio.
Bogdan se ljutito počeša po golobradom i rumenom od uzbuđenja licu, ali
mu tada pogled pade na Dušanov šator, štit i oružje.
– Pa dobro kako je Dušan otišao prema Ugrima kad mu je oružje ovde.
Jovan Oliver pogleda zbunjeno u istom pravcu.
– To je tačno, na to nisam ni mislio.
– Pa šta onda?
– Tu ima samo jedno rešenje: Ugri su se tako brzo pojavili da Dušan nije
imao vremena ni da uzme oružje.
– To objašnjenje mi izgleda vrlo malo verovatno.
 – I meni, ali da je on bio u nekoj opasnosti, videli bi se tragovi borbe i leševi
naših vojnika. Mi samo gubimo vremena u razmišljanju.
– Kako to?
– Tako, dok mi ovde pričamo kao babe, naša vojska se sigurno već bori sa
Ugrima i kad mi dođemo u zlo doba, ostaće nam samo ogrizine. Eto, to će da bude.
Ljutica Bogdan senu očima.
– Tako mi Boga, to će i biti. Pa šta onda da čekamo. Napred, u ime Boga.
Desnica me već svrbi. Baš da ne damo onima da odnesu sve pobede. Zbog te borbe
sam zapeo čak sa juga, pa sada da ostanemo na jalovo. Napred, brate, napred,
gospodo čelnici, napred ratna družino. Ne smemo više ni časa da časimo.
– Tako te volim, brate – uzviknu veselo Jovan Oliver – tako te volim kad ne
trošiš reči na prazno.
– Napred! Ošinite po konjima!
– A kraljevo oružje! – uzviknu Bogdan i zaustavi naglo konja. – Zar da ga
ostavimo tako – ovde, na sred pustare?
– Neka ga, neka ostane tu – uzviknu Jovan Oliver sa dubokim poštovanjem.
– Niko neće smeti da dira oružje kralja Srpskog. Svi će se klanjati kad prođu tuda.
Neka stoji tu za uspomenu da je na ovom mestu konakovao Dušan Nemanjić uoči
svoje velike pobede nad Ugrima. Neka mu mrtvi Ugri, koji leže svuda oko šatora
budu nema i nepomična straža, kao velikom pobedniku i velikom kralju.
– Divno si govorio, brate. Na put ka pobedi!
– Ugri su prema jugu, obodite konje i ne štedite daljinu, jer ne smemo stići
da pokupimo samo bedne ostatke razbijene Ugarske vojske. I nama treba da
pripadne koji dobar komad od slave a ne samo mrvice kao ubogom Lazaru.
– U ime Boga napred.

Oni ošinuše već nestrpljive konje i uskoro se izgubiše u oblaku prašine,

tačno u pravcu u kome je pre nekoliko sati otišla ugarska mnogobrojna vojska.
Za sve to vreme, dok su se događale stvari koje smo maločas a istorijskom
vernošću opisali, Kralj Dušan i Miloš su se nalazili oči u oči novoj opasnosti, pred
dvojicom obesnih i ponosnih Dejanovića koji su išli sa svojim kopljanicima kao
pretstraža vojsci svoga oca i kneza Balšića, koji su pošli da se obračunaju sa
Dušanom.
 Dok je Miloš, sa spremnim mačem i spuštenim vizirom stajao malo u stranu
i sa prikrivenim nestrpljenjem očekivao šta će da se desi, Dušan je bio u sasvim
drugom raspoloženju.
Odmerio je očima koje su sevale od ponosa i pritajene jarosti kopljanike oko
njega koji su ga opkolili sa spremnim oružjem.
Njegovom vičnom ratničkom oku, naučenom iz malena da munjevitom
brzinom ocenjuje opasne situacije, nije umaklo iz vida da su kopljanici, ma kako
spremni da na jedan mig svoga gospodara skoče na neprijatelja, pritajeno i
nervozno drhtali gledajući sa tajnim strahopoštovanjem velikog i hrabrog princa
sa čijom su se slavom i legendarnim junaštvom i oni sami ponosili.
Zatim Dušan okrete svoj pogled, vreo kao žeravica na dva ponosita i stasita
brata Dejanovića koji su stajali pred njim sa lakim osmesima i samouverenim
držanjem.
Oni su, u samoj stvari, bili izvan sebe od sreće i ponosa što im je ovaj strašni
i ponositi princ direktno uleteo u šake, čemu se nikako nisu nadali, pa čak i u
svojim najsmelijim maštarijama.
Cela vojska Dejanovića i Balšića, vojvode Hlapena i Grgura Preljuba digla
se da na svaki način, silom ili milom, bez obzira na žrtve, za koje su znali da će
biti neobično velike, onemogući Dušanovu akciju, i eto sada, kako taj strašni i
neumitni Dušan stoji nemoćan pred njim i dovoljno je da samo pruže ruke pa da
on bude potpuno u njihovoj vlasti.
Oni su likovali što su dobili tako jevtino pobedu, ali kad njihovi pogledi
sretoše plamene i kao sečivo mača oštre oči Dušanove, oni nehotice oboriše glave
i. ma kako da su bili snažni, neustrašivi i vitezovi bez mane i straha, osetiše kako
im hladni srsi mile niz leđa.
Ali Dragoš se prvi osmehnu, diže glavu i pogleda čvrsto Dušana u oči.
– Predaj se, Dušane – reče on trudeći se da mu glas bude odlučan i čvrst. –
Vidiš i sam da ti je svaki otpor uzaludan i bezvredan.
– Misliš, Dragaše? – reče Dušan mirno, gledajući pravo u oči svoga
sagovornika.
– Nas ima oko stotinu ovde.
– Dobro a ja sam mislio da se uzdaješ samo u svoju snagu.
– Manimo se praznih razgovora, Dušane. Ne možeš nas pokolebati svojim
pričama.
– Dabome – dodade Konstantin, ohrabrivši se. – Pričanja ti ništa ne vrede.
– Gle! – reče Dušan sa podrugljivim osmehom i skrete pogled na
Konstantina – Gle! I ovaj mladić se usudio da otvori usta.
 – Pa šta, valjda smem i ja nešto da kažem –– uzviknu Konstantin, vrdajući
od Dušanovog pogleda – ti si sada u našim rukama.
– Zar bi se usudio da digneš ruku na mene, tvoga gospodara pred Bogom i
ljudima.
– Po zakonu je naš gospodar Siniša – odgovori namršteno Dragaš koji je bio,
iako nešto mlađi od svoga brata, pametniji otvoreniji. – Prema tebi nemamo
nikakve obaveze.
– Misliš?
– Ti si prognan od svoga oca, pokojnog kralja Stefana, i mi te smatramo kao
takvim.
– Ti vrlo dobro znaš da nije tako.
– Možda, ali si prognanik i sada u našoj vlasti.
– To tek kad budem. Još imam oružje u rukama.
– Ali samo za malo.
– Dotle može mnogo što šta da se izmeni.
– Neka bude šta bude, pobeda će ipak biti na mojoj strani.
Dušan dodirnu lako svog konja ostrugama i priđe bliže Dragašu.
Ovaj se uznemireno povuče jedan korak u nazad.
– Šta hoćeš od mene?
– Dragaše – reče Dušan mekim i prijateljskim glasom – ne budi lud i
zanesen, stari druže. Zašto si slep pred očima i ne vidiš koliko zemlja strada od
vaše ludosti. Vi se prepirete ovde sa mnom, sa vašim zakonitim kraljem, a
nekoliko kilometara iza nas Ugarska vojska prolazi preko naših njiva i pustoši naša
sela.
Bledilo prevuče Dragaševe obraze, ali on stište usne i tvrdoglavo odmahnu
glavom.
– I na tu vojsku doći će red.
– Dabome, dok mi raspravimo naše stvari – dodade Konstantin i glupo se
osmehnu.
– Tebi se obraćam! Dragaše – nastavi Dušan meko – Ti si pametniji i
hrabriji, sa onom budalom neću ni da razgovaram, jer je on neotesana soldačina.
Konstantin, kad ču ove reči koje su se odnosile na njega, zinu i pogleda
zapanjeno u Dušana.
– S tobom se može razgovarati. Dragaše – nastavi Dušan, a veseli osmejak
mu preli lice – kad sam ja kao dečak bio sa ocem u Vizantiji, u izgnanstvu, stari
knez Dejan nas je svake godine posećivao i dovodio te u goste. Mi smo bili istih
godina, i rado smo se igrali zajedno.
Dragaš htede nešto da kaže, ali obori glavu i namršti se.
– Igrali smo se vojnika, tukli smo se i prevrtali, a posle zajedno sedeli u vrtu
i dugo se smejali svojim ludorijama. Sećaš li se kad sam krao kolače za tebe, i
kada sam ti poklonio svog najomiljenijeg lovačkog ogara a on ti iscepa čakšire i
ujeo te za nogu. Sećaš li se.
– Sećam se – i pehotice odgovori Dragaš.
– A sećaš li se kako smo se svečano zaricali da ću ja da postanem kralj a ti
moj veliki maršal i da ćemo od Srbije da načinimo veliko carstvo i da ćemo se
ovenčati slavom u velikim pobedama sećaš li se?
– Sećam se – odgovori Dragoš, tiho kao odjek.
– Pa šta beše sa tvojom zakletvom?
Kao da hladna voda poli Dragaša.
On uzdrhta a bledilo mu povuče i poslednju kap krvi iz lica.
– Ne spominji detinje ludorije, Dušane – uzviknu on i trže mač – sada je
drugo vreme i nije mi do dečijih zakletvi. Predaj se.
– To nisu dečije zakletve – uzviknu Dušan i ponosito se ispravi – to su
zakletve viteza i plemića i ja ću je održati, tu moju dečiju zakletvu, i postaću car i
Srbija carstvo i ovenčaću se slavom u velikim bitkama, a ti me nećeš sprečiti u
tome, verolomniče i izdajniče.
Rekavši to, Dušan trže svoju ubojnu sekiru i steže je snažno desnicom.
Dragaš je bio bled kao smrt.
Nikada mu tako strašna uvreda nije bila bačena u lice.
On je gledao zamagljenim i nemirnim očima u Dušana kao da nije dobro
razumevao šta se to sa njime i pred njime događa.
Ali Konstantin, nestrpljiv i neosetljiv na te dečije uspomene, htede brzo da
prekine tu tugaljivu scenu.
On trže mač i viknu kopljanicima.
– Za oružje, momci. Pobeda je u našim rukama.
– Stanite! – uzviknu Dušan – I ako ste verolomnici vi ste opet vitezovi i
plemići, i ja ću da se koristim viteškim pravom i da pozovem prvo jednog od
neprijatelja na dvoboj.
Zatim se okrete Dragašu i pruži desnicu sa sekirom prema njemu.
– Tebe izazivam, Dragaše Dejanoviću. Nekada, kao dečaci bili smo
podjednakih snaga i nikada nismo mogli da pobedimo jedan drugoga, a sada će se
sreća izmeniti jer tebe gone paklene strasti i luda glava, a mene vernost prema
otadžbini i pravda pred Bogom i ljudima. Ja imam bolje oružje.
– Dobro – uzviknu Konstantin i besno zamlatara mačem iznad glave – ti si
izazivao moga brata a ja izazivam tebe. I to je po viteškim pravilima.
Dušan se hladno osmehnu.
– Neka bude. Dvojica protiv jednog. Viteško izazivanje se ne može odbiti.
– Ne može! – uzviknu jedan snažan i zvonak glas kraj njih – Kad je tako ja
izazivam Konstantina Dejanovića.
Svi se iznenađeno okretoše a Miloš obode konja i izjaha napred.
– Dakle, gospodo vitezovi, nadam se da je izazivanje prihvaćeno.
Konstantin Dejanović pocrvene od gnjeva i uzviknu oštrim glasom.
– Ne mešaj se ti u naše stvari, stranče. Stani na stranu i čekaj da na tebe dođe
red. Tebi može moj čelnik da stane na mejdan a ne ja.
– Ja sam plemić i vitez kao i ti, Konstantine Dejanoviću – uzviknu Miloš
hladno – i koristim se pravilima viteštva. Ja sam ti, kao Ugar, još i veći neprijatelj
od ovoga viteza ovde po imenu Dušana i kao vitez ne smeš odbiti moje izazivanje.
– Umukni, lupežu – razvika se Konstantin besno – Vojnici, uklonite ovog
ludaka i prišite mu dvadeset i pet po turu. Nikada ga u životu nisam video i on
sada gura nos u moje poslove.
Vojnici pođoše ali ih Dragaš zaustavi naglim pokretom ruke.
– Stanite! ovaj ugarski vitez je plemić i ima pravo da nas izazove.
Konstantine, ti moraš da pristaneš.
– Ali ja ne pristajem – uzviknu Dušan mrko. – Ne želim da se borim rame
uz rame sa jednim Ugrom koji je kao neprijatelj ušao u moju otadžbinu.
– Pristani, viteže – okrete se Miloš Dušanu preklinjućim glasom. – Pristani
a ja ti se obavezujem da ću posle borbe, kad ti pobediš svog protivnika a ja svog,
da izađem tebi na megdan.
Svi se zapanjeno okretoše prema ovom nepoznatom i čudnom vitezu koji je
govorio tako samouverenim glasom, kao da je govorio o običnim situacijama.
– Zar tako govoriš o meni, gade nijedan – uzviknu Konstantin izvan sebe od
besa i zavitla mačem – naučiću ete ja pameti kako se razgovara sa jednim vitezom
i velmožom.
Izgovorivši te reči, Konstantin naglo obode konja i brzo kao munja skoči na
Miloša.
Svi sa strahom očekivaše šta će da se dogodi.
Ali Miloš je na prvi pogled odmah prozirao svoje protivnike.
 U trenutku kad Konstantin skoči svom snagom i munjevitom brzinom na
njega, on obode Zmaja i trže svoj mač.
Odjeknu fijuk čelične oštrice, zatim strašan tresak oklopa, a zatim
Konstantin ispusti mač, zabatrga se kao munjom ošinut na sedlu, i tresnu na
zemlju, uz tresak gvožđurije, dižući čitav oblak prašine.
Sve se to dogodi takvom brzinom da gledaoci nisu stigli ni da uzviknu od
čuda.
Ali Konstantin, poznati i na daleko oglašeni junak i vitez, bio je žilav kao
bik a hitar kao panter.
I ako ošamućene glave od udara i ugruvan po celom telu, on zbaci čelenku i
skoči na noge, zapenušen od besa.
– Napred! – dreknu on iz sveg glasa. – Napred, vojnici! Vadite mačeve!
Koljite, secite, čerečite ove ljude ovde.
Zapovest odjeknu snažno kao grmljavina, a vojnici, naviknuti na disciplinu
i slepu poslušnost povadiše mačeve i jurnuše na Miloša i Dušana.
Ali, Dragaš, koji je za sve to vreme stajao bled kao krpa i stezao nervozno
balčak svoga mača, viknu iz sveg glasa i obode do krvi svoga konja.
– Stanite, ludaci i podlaci, stanite, ja vam zapovedam.
I kad kopljanici zaustaviše kao ukopani svoje konje, zbunjeni i preneraženi,
Dragaš tresnu čelenku o zemlju, diže bledu i ponositu glavu i uzviknu drhtavim
glasom.
– Neka sam proklet kad sam prvi put uzeo mač u desnicu. Gospode, oprosti
mi.
Zatim skoči sa konja, dočeka se na noge, pa zgrabivši obema rukama svoj
težak dragoceni mač, prebi ga preko kolena i baci ga pred kopite Dušanovog konja.
– Neka sam proklet kada sam digao ruku na svoga kralja i gospodara.
A zatim pade na kolena pred Dušanom i spusti pokorno svoju mladu i lepu
glavu u čijim su plavim očima zablistale dve krupne suze.
– Gospodaru i kralju, oprosti svome bednom robu. Neka se zakletva ispuni
– ostajem ti veran do groba.
Niko nije očekivao ovako iznenadan obrt događaja.
Konstantin je stajao nem, razjapljenih usta i nepomičan.
Pa kad vide svoga ponosnog i hrabrog brata u prašini pod nogama
Dušanovog konja, krv mu jurnu u obraze; zatim zgrabi mač sa zemlje pa
razbarušen i strašan, okrete se svojim kopljanicima.
– Šta zverate, prostaci i banditi jedni, na kolena pred svojim kraljem. Na
kolena!
 Zatim se okrete pa i sam htede da prebije svoj mač preko kolena, ali se
predomisli, pa priđe Dušanu, kleče pred njim, i pruži mu mač obema rukama.
– Uzmi ga i čini sa njime šta hoćeš, ali znaj da pokornu glavu mač ne seče.
Od sada će se boriti samo za tvoju slavu i veličinu.
Duboko svečani trenutak zavlada ljudima okupljenim oko Dušana.
Kopljanici lagano sjahaše sa konja, priđoše Dušanu i padoše na kolena
pružajući svoje mačeve sa vrhom prema zemlji.
– Da živi kralj Dušan Nemanjić. Večito i dok je sveta.
A Dušan, miran i nepomična lica, pruži svoju sekiru prema oborenim
glavama dvaju mladića pred sobom i reče mirnim i svečanim glasom.
– Ustanite, kneže Dragaše Dejanoviću, i ti, kneže Konstantine Dejanoviću.
Bogom neka vam je prosto. Viteški se i plemenito poneste, braćo moja.
A Dragaš i Konstantin ustadoše, bleda lica i svetlih očiju.
– Od danas si nam kralj i gospodar. Vodi nas jer tvoj put je i naš put u slavi,
nevolji, zlu i dobru. Mi ćemo uvek biti uz tebe.
– Moj put je određen – uzviknu Dušan, sevnuvši okom – Neprijatelj nas je
okružio sa sviju strana. Ustanite i pođite sa mnom, borba nas čeka, borba za
otadžbinu.
– Živeo kralj Dušan Nemanjić! Živela Srbija! – odjeknuše stokratni uzvici –
Napred! u borbu! u borbu!
Dragaš i Konstantin se vinuše na konje i zavitlaše svojim mačevima.
– Napred! slava i pobeda nas očekuju.
– Samo još jedan trenutak – uzviknu Konstantin i pritište svoj mač. – Da
prečistim još neke male račune sa onim ugarskim vitezom.
– Ja sam prvi na redu kod njega – uzviknu Dušan i okrete se – Još nekoliko
udaraca ostao mi je dužan.
Sve se oči okretoše da pronađu ugarskog viteza ali njega nije bilo.
 Iskoristivši opšti metež, i zabunu oduševljenje, on je nesmetano i neprimetno
iščeznuo i niko nije znao kuda i kako.
Uzalud kopljanici po naredbi Dušanovoj preturiše i pretražiše celu okolinu,
traženog viteza nije bilo nigde ni od korova.
Dušan je u sebi imao moć koja je na prečac osvajala sve mlade, hrabre i
preduzetne ljude.
Do malo pre Dušanovi neprijatelji, Dragaš i Konstantin pošli su, u ime
očevo, da na svaki način ometu Dušana u svojim planovima i da ga, po mogućstvu,
uhvate živa ili mrtva, a sada su eto bili u društvu sa njime, spremni da i život daju
za jednu njegovu reč ili na njegovu prvu zapovest.
Svi veliki ljudi u istoriji, vojskovođe i državnici posedovali su takvu istu
moć nad ljudima.
Videći da im je nepoznati ugarski vitez na vešt način umakao, iskoristivši
zabunu a potom oduševljenje braće Dejanovića i njihovih kopljanika. Dušanu ne
ostade ništa drugo nego da zapovedi ubrzani marš u pravcu u kome je otišla
Ugarska vojska.
Dejanovići i njihovi kopljanici uskliknuše trostruko ura, mašući svojim
sabljama.
Zatim se Dušan postavi na čelu. Dragaš i Konstantin sa jedne i druge strane
malo za njim, a kopljanici se svrstaše u ubojne redove, sve po četiri konjanika u
koloni.
Mačeve se vratiše u korice, koplja se uspraviše i zastavice zalepršaše na
njima.
Na jedan znak svojih vođa četa se uputi kosom u pravcu odakle je Dušan
došao i uskoro se izgubi u oblaku prašine, idući u pravcu juga u poteri za ugarskom
vojskom.
Spustila se tamna, vetrovita noć nad ravnicom Zletovskom.
Crni kišni oblaci gonili su se nebom.
Mladi mesec je svaki čas bio prekrivan tamnim oblacima, pa je čas njegova
bleda svetlost osvetljavala brda i doline, čas je crna noć sve uvijala u svoju
neprozirnu tamu.
Ta noć je bila jedna od najsudbonosnijih. u istoriji Srbije.
Tek što se mesec opet sakri iza oblaka, a kroz duboku tamu odjeknuše kopite
konja.
Na mali brežuljak sa koga se videla na daleko Zletovska kotlina izbiše
nekoliko desetina konjanika zavijenih do očiju u široke crne ogrtače.
 Oni izbiše na brežuljak, pa zaustaviše konje i počeše posmatrati nešto u
dolini.
Odjeknuše prigušeni glasovi.
– Ne vidi se još ništa,
– Ovi prokleti oblaci. Pokvariće mi ceo posao.
– Ne kuni oblake. Tek ovako u mraku, mi možemo računati na neki uspeh.
– Dobro, vojvodo. Ti si iskusniji od nas.
– Sveca mi, prosto se divim kako ste lepi plan spremili.
To nisu bili niko drugi nego vojvoda Relja, Pustinjak i Crni oklopnici.
– Možda nismo ka pravom putu? – zapita Relja sa sumnjom u glasu.
– Ne može biti. Mora da su...
U isto vreme jedan oklopnik uzviknu.
– Pogledajte!
– Šta je? Šta da pogledamo?
–Eno tamo, pravo uz obale Pčinje – uzviknu oklopnik pokazujući rukom u
dolinu.
U taj mah izreja mesec i talasi reke zablistaše iz daljine.
U isto vreme do njihovih ušiju dopre potmula udaljena galama i mukli topot
hiljada i hiljada konji.
– To su oni! – uzviknu Relja i srce mu čudnovato zaigra.
– Jeste, oni su! lepo se vide! Pogledajte samo uz obalu reke!
Sve se oči uperiše uz daleku i jedva vidljivu obalu Pčinje, i zaista, videla se
neka duga, nejasna i tamna masa, koja se lagano kretala unapred kao neka
ogromna i podmukla noćna zmija.
– Hvala Bogu, najzad!
– Da, ali ne možemo još ništa da preduzimamo.
– Ne razumem zašto?
– Zato što nam nema naše vođe, viteza od Gavrana.
– Da, na to sam zaboravio. Vitez od Gavrana je napravio taj plan i mora da
ga sprovede.
Još on to i ne završi a putem ispod njih odjeknuše kopite konja.
– Za oružje! – uzviknu Pustinjak – Možda nam se približava neka opasnost.
Crni oklopnici potrgoše mačeve i zategnuše uzde konjima.
U isti mah na drumu se ukaza jedan konjanik koji je besno mamuzao svoga
konja.
 – Na drum! opkolite tog jahača.
Crni oklopnici mamuznuše krnje i kao munje se spustiše na drum.
Usamljeni konjanik ču topot kopita i naglo zaustavi konja.
U isto vreme oklopnici ispadoše na drum i opkoliše ga, sa mačevima
spremnim za napad.
Relja i Pustinjak ispadoše na drum i priteraše konje usamljenom jahaču koji
ih je mirno očekivao.
– Predaj se! – uzviknu Pustinjak.
Glasan smeh odjeknu u mesto odgovora.
– Predaj se! – uzviknu opet Pustinjak i spremi se da da znak Crnim
oklopnicima za napad.
Vojvoda Relja takođe pritera konja i diže svoju tešku palošinu, spreman za
napad.
Odjednom iz mraka odjeknu veseo i zvonak glas.
– Bravo, Pustinjaku! Izgledaš kao pravi četovođa.
– Vitez od Gavrana! – uzviknu izvan sebe od čuda Pustinjaka.
– Vitez od Gavrana! – povikaše Crni oklopnici glasom punim oduševljenja
i odjednom osetiše kao da im je silan teret pao sa duše.
– Da, ja sam – uzviknu veselo Miloš i pritera Zmaja svojim prijateljima –
hvala Bogu što sam vas našao, i to baš u najodlučnijem trenutku.
Miloš pritera konja Crnim oklopnicima, ali u taj mah njegove oštre i na tamu
naviknute oči otkriše prisustvo nekog nepoznatog lica.
– Ko je to? –; uzviknu on i natušti obrve – ko je to sa vama u društvu.
– Ja sam to, hrabri i plemeniti viteže reče Relja i potera kolja u napred – neka
je hvala Gospodu kada sam sreo tebe, koji je anđeo čuvar sviju nas.
– Ko si ti, viteže? – zapita Miloš, mereći iznenađeno ogromnu ljudinu pred
sobom.
– Vojvoda srpski, Relja, zvani Krilatica.
Miloševo lice radosno sinu.
– Relja, hrabri i verni Dušanov vojvoda neka je hvala Gospodu, ali. kako si
se ti našao među nama, hrabri vojvodo.
Relja u nekoliko reči ispriča Milošu ceo događaj koji se danas desio i
zahvaljujući kome se sada nalazi u redovima Crnih oklopnika.
– Sada smo za deset puta jači od kako si ti među nama – uzviknu Miloš
radosno. – Sada možemo da se borimo s kim god hoćemo i pobeda mora biti na
našoj strani.
 Međutim Relja beše priterao konja Milošu i kako je baš u tom trenutku
mesečina opet prosijala kroz oblake, on poče oštro gledati mladića u lice.
– Tako mi Boga, viteže, ti si mi neverovatno poznat. Ne znam samo gde sam
već video te crte lica.
Miloš se zbunjeno uzmuva.
– Ne, otkuda bi se mi poznavali. Ja te sada po prvi put vidim, hrabri vojvodo.
– Ali meni se čini kao da te još od mladosti poznajem. Samo ne znam od
kuda.
Miloš uznemireno okrete glavu, kao da je hteo da sakrije lice ispred oštrih i
ispitivačkih očiju vojvode Relje.
– Ne, ti se varaš, vojvodo, Ti mene ne možeš da poznaješ.
– Možda te ne poznajem, ali sam mnogo čuo o tebi i mogu reći, da nije tebe
i tvoje hrabrosti, teško da bi se događaji razvijali onako kao što se sada razvijaju.
– Kako to? – upita Miloš iznenađeno, i sami Crni oklopnici se ljubopitljivo
zagledaše u Relju.
– Da nije tebe... ali, sve jedno, neću da govorim o tome niti sam ovlašćen za
to. Nego, reci ti meni, hrabri viteže, od kog si kraja i imena, jer ti se po svemu vidi
da si plemenitog viteškog roda. To mome oku ne može izbeći.
– Molim te, plemeniti vojvodo – reče Miloš namršteno, – ne pitaj me ništa
o tome, jer ti sada i onako ne mogu na to odgovoriti, Zakletva me veže.
– To je druga stvar, ali, ja ne znam da i jedan srpski plemić ima u grbu
Gavrana. Kako to da ga ti nosiš viteže.
– I go ti ne mogu reći, Reljo – odgovori Miloš brzo i jasno se videlo da mu
je ceo taj razgovor bio veoma neprijatan. – Sada nije vreme da se preganjamo
nepotrebnim pitanjima koji u sebi ne nose odgovor. Ova noć će biti jedna od
najsudbonosnijih za istoriju našeg naroda.
– Avaj! – uzviknu Relja sa bolom u glasu – i dan je bio najsudbonosniji.
Neka je proklet dokle god bude sveta i veka.
– Zašto to?
– Danas, u zlo doba po sviju nas, nestade moj plemeniti i viteški gospodar,
kralj Dušan. Ostade nam vojska obezglavljena i mi sad možemo samo da se
zavaravamo nekom jalovom i praznom nadom u pobedu.
Miloš se veselo posmeja.
– Tako je, vojvodo. Naš kralj i gospodar je nestao i to zahvaljujući jednom
čoveku koji je ovde, među nama.
– Ko je taj? – Uzviknu Relja senuvši očima i potrže svoj teški paloš.
– Ja sam – odgovori Miloš i opet se nasmeja. Relja ga pogleda zabezeknuto.
 – Ti – kažeš da si ti to. Ali kako da to razumem. Šta je bilo sa Dušanom.
– Zdrav je i živ i sa više moći nego što je ikada imao.
– Pa šta je sa njime bilo?
– Videćeš. Mogu ti samo reći da se i on nalazi tu negde u našoj blizini i da
se kao tigar sprema da skoči na svoj plen koji se nalazi, tamo negde, u Zletovskoj
dolini.
– Hvala neka je Gospodu.
– A sada, ne vredi da gubimo vreme u razgovorima. Vreme je da se odlučimo
na svoj posao.
– Govori, Miloše – uzviknu Relja veselo – slušaću te kao da sam ti paž i
skutonoša.
– Dakle, stvar je ovome. Na ovom istom mestu, i u ovoj istoj noći, Ugarska
vojska mora da se sretne sa Kantakuzenovom vojskom. Naravno – ako je samo
knez Nikola uspeo u svojoj misiji.
– Najzad će se i ta stvar rešiti.
– Hoće, ali ne baš tako lako kao što vi mislite.
– Zašto?
– Tu negde, u mraku pored nas, kao što mi vrebamo i pratimo sokolovim
očima Ugarsku vojsku, to isto čine i sve ostale naše vojvode: i Vuk Radonjić sa
oklopnicima i Jovan Oliver sa kopljanicima a i sam Dušan je tu negde u blizini.
– Zar sam? – upita Relja uznemireno.
– Ne, nije, ali čućeš docnije sa kime je i to će biti jedno od najvećih
iznenađenja za sve vas. Ali da se vratimo na stvar. Sada postoji najveća opasnost,
kao što sam ja uvek govorio, i čega sam se uvek plašio, i na čemu sam najviše
radio a to je da naša vojska, plahovita i neobuzdana kao što jeste, ne udari pre
vremena na Ugre, i tako pokvari sve naše planove.
– To moramo nekako sprečiti – uzviknu Relja vatreno – Za to ima jedan
prost način.
– A to je.
– Da obavestim kralja i naše o tvom izvanrednom planu.
– E, to je baš ono što ja neću nikako da uradim.
– A zašto? Pa to je bar sasvim jednostavno i lako izvodljivo.
– Da, ali ti poznaješ Dušana, vojvodo. Jesi li siguran da bi on pristao na neke
planove gde se upotrebljava lukavstvo i obmana.
Relja se zbunjeno počeše po zatiljku.
– Dakle?
 – Ono – jeste, koliko ga ja poznajem, on je i suviše ponosan da bi pristao na
tako nešto.
– Eto, vidiš. I pošto on neće milom da pristane, mi ga moramo naterati
lukavstvom.
– E, kad je tako, onda moram da pristanem na sve tvoje uslove, Miloše.
Vidim da poznaješ situaciju mnogo bolje nego ja. Dakle – nastavi.
– Biću kratak jer se kobni čas približava. Ove noći Ugri se moraju sudariti
sa Kantakuzenom. Mi za to vreme moramo sprečiti Dušana i našu vojsku da nasrnu
na Ugre.
– Jasno je da moramo.
– E, i ja za to imam svoj plan.
– A to je?
Miloš odvede Relju i Pustinjaka u stranu i oni prošaputaše nekoliko reči
nasamo.
– Sjajno! – uzviknu Relja kad Miloš završi – sjajno, Miloše. Tako mi Boga,
nikad još do sada nisam video da su u jednom jedinom čoveku toliko spojeni
mudrost, viteštvo, snaga i borbeno lukavstvo. Ne bio ja imenom Relja, ako ti, ma
ko bio i ma šta bio, i u prkos tvog imena i grba ne postaneš najveći vojskovođa
srpski. Dvadeset godina već kako ratujem, i tek sada vidim da ne znam ništa i da
sam prema tebi pravi početnik.
– Dakle, slažemo se.
– Potpuno.
– Onda na posao. Obodite konje, pa da se spustimo ispod ovog brežuljka jer
moramo ići paralelno sa Ugarskom vojskom, da budemo kao neka vrsta pregrade
između naših i Ugara.
– Napred, u ime Boga.
– Ova noć će biti odlučna.
Oni obodoše konje i kao munja se sleteše niz brežuljak, jašući uporedo sa
udaljenom i u noć utonulom Ugarskom vojskom čija se nejasna i potmula vreva
još uvek čula iz duboke kotline mutne i nabujale Pčinje.
Nisu tako jahali ni desetak minuta po mračnom i pustom drumu, kad Miloš,
koji je jahao napred, naglo zaustavi konja i dade rukom znak da stanu.
– Šta je, šta se desilo – povikaše sa sviju strana.
– Ćutite i slušajte.
Svi zaćutaše, iznenada obuzeti nekim čudnim osećanjem koji predhodni
velikoj opasnosti a kroz mrtvu tišinu koja za trenutak zavlada, odjeknuše kopite
konja.
 – Neko ide!
– I to pravo prema nama.
– Ko to može da bude?
– Ja se samo plašim da nije naša vojska. U tom slučaju bilo bi dockan da mi
šta preduzmemo. To bi nam upropastilo celu stvar.
Ali Miloš, čije je oštro uvo jasno hvatalo galamu koja im se približavala,
uzviknu.
– Stanite! to nije naša vojska.
– Po čemu znaš?
– To su neki konjanici i ne može ih biti više od četiri ili pet.
– Ko to onda može biti. Ugarska pretstraža?
– Ili naše?
– Videćemo. Za svaki slučaj napravićemo zasedu, i videćemo kakve su vrste
i kome pripadaju ti usamljeni noćni jahači.
Na Milošev znak Crni oklopnici priteraše konje uz mali šumarak koji se
pružao pored druma.
Miloš, Relja i Pustinjak priteraše svoje konje u gusto lišće jednog hrasta koji
je stajao kraj same ivice puta.
– Ovde nas ne mogu videti. Za svaki slučaj treba da nam je oružje spremno.
– A sada, tišina! Evo ih dolaze.
Kopite konja su odjekivale sve bliže i bliže i odjednom se, na nejasnoj belini
druma ukaza tamna gomila od nekoliko jahača.
Oni su išli oprezno napred, i moglo se videti kako im mačevi svetlucaju u
mraku.
Kad priđoše bliže, tako da su se lepo mogli videti, Miloš i njegovi drugovi
ugledaše kitnjasto i raskošno opremljene konje, duge ogrtače i perjanice jahača i
vitka koplja sa uzanim zastavicama.
– Dođavola, – prošaputa Pustinjak – Pa ovo su Vizantinci.
– Tako je. Znači da je Kantakuzen već stigao sa svojom vojskom.
– To je sigurno njihova izvidnica.
– Sada je zgodno da ih napadnemo. Mogli bi da pokupimo lepe podatke od
njih.
– Napred! Treba da izađemo pred njih i da ih dostojno pozdravimo.
Oni ošinuše konje i brzo kao munja izleteše pred Vizantincima.
 Oni trgoše uzde i stadoše kao ukopani, gledajući u Miloša, Relju i Pustinjaka
koji odjednom, kao sablasti iskrsoše pred njima.
– Dozvolite, gospodo – uzviknu besno Relja koji je iznad svega na svetu
mrzio Vizantince – dozvolite da vas pozdravimo mačevima.
On isuka svoj paloš i besno jurnu na Vizantince.
– Na oružje! – uzviknu jedan Vizantinac i mačevi sevnuše na oskudnoj
svetlosti mesečine.
Kad Miloš i Pustinjak čuše taj glas, prebledeše kao krpa.
– Vojvodo! – uzviknu Miloš i pusti Zmaja u galop za Reljom. – Stani za ime
Božje! To su naši!
Relja naglo zaustavi konja i okrete se zapanjeno Milošu koji je jurio prema
njemu.
– Naši? Kako to!
– To je Crni Petar! – uzviknu Miloš – Naši planovi se polako ispunjavaju.
– Vitez od Gavrana! ču se veseo i radostan glas Crnog Petra – hvala Bogu,
kada smo se jedared već sreli.
– I Pustinjak je tu – odjeknu veseo i krupan Borčin glas koji je onako
ogroman i debeo i izgledao neverovatno smešan u vizantinskom vojničkom odelu.
Miloš i Crni Petar se srdačno pozdraviše. Crni oklopnici, na vest o povratku
svoga bivšeg hajdučkog harambaše, iskočiše na drum i radosno se pozdraviše sa
svojima dugo otsutnim drugovima.
Samo je Relja stajao sa strane i neprestano je zbunjeno gledao čas u Miloša
čas u Crnog Petra.
– Tek sada ništa ne razumem, – reče on najzad – pola ljudi u ugarskim
odelima, a sada se opet pojaviše i neki u vizantiskim.
– To je Crni Petar, bivši hajdučki harambaša – koji je sada Crni oklopnik i
koji je, kao tobožnji Kantakuzenov glasonoša, odneo vesti Ugarskom kralju.
– E, baš ste vragovi. Napravili ste čitav rusvaj sa vašom maskaradom.
– Pa kako je bilo među Ugrima?
– Sve je u redu, primili su nas lepo, ali, kada je kralj Ludovik pročitao lažnu
Kantakuzenovu povelju, bio je izvan sebe od besa.
– To je dobro.
– Zakleo se, da će posle pokoravanja Srbije ići pravo u Konstantinopolj i da
će ga razoriti do temelja.
– Znači, dakle, da nam je sve dobro pošlo za rukom.
 – I to još kako. Za nas je bilo malo tvrdo. U ovom besu, kralj je hteo da nas
pogubi, i mi smo se već bili oprostili sa životom, ali su ga doglavnici posle
savetovali da to ne čini jer su glasnici nepovrediva lica po viteškom zakonu.
– Večeras smo uspeli da se izvučemo, jer su oni svi užurbani. Spremaju se
za veliko na bitku, jer su dobili izveštaje da im se približava Kantakuzen sa
vojskom.
Miloš potskoči na sedlu, izvan sebe od radosti.
– Neka je hvala Gospodaru. Nikola je, znači, potpuno uspeo.
– Sada možemo spokojno da gledamo u dalji razvoj događaja.
– Ali, što Ugri imaju vino! – ču se krupan i tužan Borčin glas. – Samo zbog
toga mi je bilo žao da ih ostavim. Ali, neće oni tako lako proći sa mnom. Posle
njihovog poraza prvo će mi biti da im zarobim komoru sa vinom.
Svi se nasmejaše, ali Miloš uzviknu.
– A sada na posao. Sama sudbina nam ide na ruku.
– A šta sada treba da činimo? – zapita Crni Petar.
Miloš ga odvuče u stranu i nekoliko reči mu ispriča svoj novi plan da spreče
Dušana da pre vremena napadne Ugarsku vojsku.
Crni Petar je uzviknuo od zadovoljstva.
– Sjajno, to mi se sviđa. Pa da počnemo, jer Kantakuzen samo što nije stigao
sa svojom vojskom.
– Onda, napred. Neka svako zauzme svoje mesto i neka spremi oružje za
svaki slučaj. Ma šta da se desi, ne počinjite ništa bez moje zapovesti.
Crni oklopnici su bili smesta spremni.
– Eto šta radi današnja mladež – uzviknu Relja zadovoljno – Biće mi pravo
uživanje da se ja, stari i iskusni ratnik, stavim pod komandu ovim plemenitom i
viteškom mladiću.
I odmah zatim, na Milošev znak, Crni oklopnici obodoše konje i spustiše se
niz drum da izvrše jedan od svojih najopasnijih poduhvata, da spreče Dušana i
njegovu nestrpljivu i plahovitu vojsku da pre vremena i nerazumno udare na Ugre,
kojima se ove noći pripremahu sudbonosni događaji.

*
 I tako se ove kobne noći desiše događaji koji su ostavili neizgladljiv trag u
istoriji nekoliko naroda, u prvom redu Srpskog.
Pred samo veče, idući za tragom Ugarske vojske, Jovan Oliver i Ljutica
Bogdan se susretoše sa srpskom vojskom koju je u otsustvu Dušana i Relje
predvodio čelnik Vuk Radonjić.
Vojnici su bili neobično utučeni i bez volje su išli napred, jer nikako nisu
mogli da objasne sebi šta se to dogodilo sa njihovim ljubljenim kraljem i
omiljenim vojvodom Reljom.
Vuk Radonjić nije ništa govorio, ali su oni mogli po njegovom licu da
zaključe da se desilo nešto od neobične važnosti.
Sam Vuk, pak, u isto vreme se strašno brinuo za sudbinu svog kralja, i
zavidio je vojvodi Relji koji je onako viteški ostao da brani i čuva oružje svog
kralja.
Vuk je u duši žalio što on to ne može da učini, prosto je zavidio vojvodi
Relji.
Pred veče se vojska utaborila na ivici Zletovske doline, zaklonjene od nje
malom brezovom šumicom.
Dok su vojnici podizali šatore i spremali konje, Vuk je sedeo na jednom
malom proplanku u šumi i mislio na događaje koje će nastati.
– Još jedan odeljak naše vojske je stigao.
Radonjić je znao da mogu biti samo Jovan Oliver i Bogdan sa svojim
kopljanicima, i obuze ga neka luda nada da je i Dušan sa njima.
Ta pomisao davala mu je nade.
Odjednom, on beše trgnut iz misli udaljenom larmom stražara.
Skočivši kao oparen, on potrča prema logoru koji beše vidno uznemiren.
– Šta je, šta se to dogodilo.
– Još jedan odeljak naše vojske je stigao. Radonjić je znao da to mogu biti
samo Javan Oliver i Bogdan sa svojim kopljanicima, i obuze ga neka luda nada da
je i Dušan sa njima.
On potrča prema braći koja su baš ulazila u logorište na čelu svojih
kopljanika.
– Šta je – šta ima novo?
– To smo mi baš tebe hteli da pitamo?
– Pa zar gospodar nije sa vama? zapita Radonjić razočarano i uplašen u isto
vreme.
Jovan i Ljutica se samo zagledaše.
 – Mi smo očekivali da ga ovde vidimo.
– Kako je jutros izjahao iz šatora, nismo ga više videli. Neka Gospod ne da
da se našem kralju nešto dogodilo.
– Videli smo njegov šator i njegovo oružje na starom logorištu.
– Šta! – uzviknu Vuk uzbuđeno i obrazi mu se zažariše – pa zar niste videli
vojvodu Relju tamo?
Jovan Oliver se značajno osmehnu i pogleda u brata.
– Videli smo samo gomilu mrtvih Ugara.
 – A vojvoda Relja?
– Jedva smo stigli da ga vidimo kako beži sa jednom četom Ugara.
– Zarobljen, znači?
– Ne bi baš rekli. On je sam mamuzao konja, a niti je bio vezan niti opkoljen
od svojih neprijatelja.
Radonjić ih pogleda, pobledivši.
– Pa šta to treba da znači?
– Đavo bi ga znao. Danas je sve naopačke išlo. Imali smo već u rukama
ugarsku pretstražu, pa nam je ispred nosa umakla, do poslednjeg čoveka.
– A sada?
– Sada se spušta noć, a Ugri su u blizini. Ako se kralj ne vrati, udarićemo
sami, pa šta Bog da.
– Ali kako će vojska da se bori bez svog kralja. Pa čak ni Relja nije tu.
– Pa, sada moramo nešto da učinimo, ako ništa drugo, a ono bar složno da
poginemo.
– Treba da pošaljemo onda izvidnicu da oceni položaj Ugara.
– Noćas će noć biti bez mesečine, kao poručeno za napad. Čim Ugri stanu
za prenoćište i raskomote se, navalićemo.
– Njih ima bar pet puta više.
– Ne mari. To znači da će svaki od nas imati da se bori protiv pet neprijatelja.
Zar nam je to prvi put.
Noć beše već sasvim pala.
Jovan Oliver naredi konjanicima da budu spremni za logorište ali da se ne
svlače i da im konji budu pripravni. Kroz logor se kao munja pronesoše glasovi da
će noćas doći do napada. To malo ožive vojnike i opet su se mogli čuti veseli
glasovi i pričanja.
Jovan Oliver i Bogdan u saglasnosti sa Radonjićem poslaše jednu izvidnicu
od dvadesetak kopljanika da ocene Ugarske položaje i donesu podatke o njihovom
logorištu.
A zatim se povukoše u Radonjićev šator da ocene svoje položaje i rasporede
plan bitke, kao što se to uvek radilo u početku borbe, i ako se više polagalo nade
u hrabrost i junaštvo vojske negoli u svu tu ratnu strategiju i veštinu.
Tek što su oni došli do polovine razgovora, a sa dna logora odjeknu neka
neobjašnjiva larma.
Čulo se vikanje stražara, zveket oružja i topot konja koji je dolazio sve bliže.
 Vojvode skočiše smesta na noge.
– Budite spremni! – uzviknu Ljutica Bogdan vadeći mač i grunuvši iz šatora.
– To su možda Ugri!
Oni izletoše napolje sa spremljenim oružjem.
Ceo logor beše primetio uzbuđen.
Vojnici su trčali tamo amo, pripasujući mačeve, a uznemireni konji su
uplašeno njištali.
– Šta je? Šta se to dešava? – uzviknu Bogdan vojnicima koji su im trčali u
susret.
– Naša izvidnica se vraća u punom trku.
– Šta se desilo?
– To ne znamo, ali su jako uzbuđeni.
– Dođavola, da to ne bude neki iznenadni napad.
– Evo ih, idu. Čućemo od njih.
Izvidnica ulete u logorište terajući besno konje.
Kad dođoše pred svoje poglavare, čelnik izvidnice skoči sa konja i potrča
prema čelniku Radonjiću.
– Šta se desilo?
– Gospodaru, zlo je.
– Ta govori već jednom!
Cela vizantiska vojska sa Kantakuzenom na čelu ide prema nama.
– Nije moguće!
– Idu tačno u pravcu nas.
Vojvode se zagledaše.
– U lepom smo sada položaju. Vizantinci ispred nas, Ugri iza nas.
– Moramo hitno nešto preduzeti. Sada nema ni govora o borbi. Zapali smo
u makaze.
– Moramo hitno da se povlačimo. Naredite povlačenje, ali u tišini. Povući
ćemo se prema zapadu, prema onim šumama gore.
– Tako je, moraćemo čekati pogodnije vreme za napade.
– Ali Kantakuzen je sigurno sklopio savez sa Ugrima. Kako ćemo uopšte da
napadnemo takvu silu.
– Đavo bi ga znao. Nismo smeli dotle da čekamo. Sada će biti povuci
potegni.
 – Ako je tako, onda moramo preći u gerilske borbe. Podelićemo se na čete,
pa ćemo loviti njihova manja odeljenja duž drumova.
– I to će biti sve dok oni uđu u Skoplje, a posle ćemo im ići na podvorenje i
pokornost sa konopcem o vratu.
– To oni, majci, neće dočekati.
– Manimo se ženskih razgovora. Neka se naredi u tišini povlačenje. Pogasite
sve vatre i neka se što manje pravi galama.
– Vojnicima će se smučiti. Već po drugi put kako se povlačimo a nismo ni
videli neprijatelja.
– Eh, da je sada nešto Dušan ovde!
– U kom pravcu da se izvrši povlačenje?
– Gore, prema onoj šumi. Drugog puta i nema. Opkoljeni smo sa tri strane,
slobodna je još samo četvrta: idemo kroz nju.
Ratnici se razleteše po logoru, i uskoro je cela vojska bila spremna na
povlačenje.
Vođe usedoše na konje i cela povorka krete na gore, prema šumi koja je
stajala nad njima na jednoj visokoj kosi.
Ali tek što priđoše na domak šume, a Ljutica Bogdan, koji je jašio napred,
naglo zaustavi konja.
– Šta je, šta je? – povikaše oni iza njega.
– Sto mu gromova! Slušajte.
I tada svi naokolo koji su stajali čuše kopite konja i galamu glasova kroz
šumu u čijem su pravcu oni išli.
– Gospode Bože! Pa nismo valjda i sa te strane opkoljeni!
Ljutica Bogdan otpoče da psuje na sva usta.
– Ovo je da čovek presvisne! Strašan maler nas goni poslednjih dana.
– Ne vredi psovati – reče uvek pribrani i staloženi Jovan Oliver. – Da
pošaljemo nekoga da vidimo šta se to tamo u šumi dešava.
– Idem ja sam – reče Vuk. – Bar ću u isto vreme da razgledam položaje i da
ocenim okolnosti i mogućnosti za borbu, jer, ako su neprijatelji, mi i ne možemo
ništa drugo nego da muški i odlučno prihvatimo borbu.
Pošto je ošinuo konja, on se izgubi prema šumi.
Ostali ostadoše da čekaju, puni neizvesnosti i svakojakih pretpostavki.
Nisu trebali dugo da čekaju na Vuka.
On se skoro odmah vrati, bleda lica i namršten,
– Šta je, šta je bilo? – saleteše ga svi zabrinuto.
 – Tačno sam pogodio. U šumi je čitav puk kopljanika, i to znate li čijih?
– Govori, za ime Boga!
– To su Dejanovićevi kopljanici.
Svi se zagledaše, nemi od zaprepašćenja.
– Pa šta nam sad ostaje.
– Eto, kakva je sudbina. Moramo sebi da probijemo put, i to kroz njinu
vojsku, a to su baš naši ljudi, iako neprijatelji.
– Dobro rešenje.
– Samo nam je još to trebalo – praskao je ljutito Ljutica Bogdan. – Ali, šta
je, tu je. Kad već moramo da se borimo, onda bolje što pre to da učinimo. Ti
Dejanovići će mi platiti noćas za sve svoje ujdurme i bune.
– Onda, napred! Neka se vojska sprema za napad.
– Napred neka se postave oklopnici, pa zatim kopljanici. Pešadija neka štiti
krila i neka opkoli šumu.
Zapovesti su bile smesta saopštene.
Među vojnicima nastade živost.
– Hvala Bogu, evo najzad toliko dugo očekivane borbe.
– Kao da su zaboravili na nas dosada.
– Sada ćemo se lepo razmrdati.
Vojskovođe pođoše napred.
Pošto su spustili vizire i uzeli štitove od svojih oružonosaca i štitonoša.
Vojvode pođoše.
Vojska je bila postrojena po želji zapovednika.
Pošto su se poslednji put okrenuli i utvrdili da je sve u redu, vođe dadoše
mačevima znak za polazak.
Vuk Radonjić je poveo desno krilo. Ljutica Bogdan je ostao na levom, a
Jovan Oliver povede sam centar.
Znak je bio dat i vojska se lagano krete, bez vike i galame, gledajući oprezno
pred sobom, sa oružjem spremnim u rukama.
Uskoro su se ispeli uz kosu i stigli do šumice.
U isto vreme se čulo s one strane šumice topot konja, zveka oružja i glasovi
neprijatelja.
Oklopnici uđoše u šumu, a ostali za njima.
Jovan Oliver se lagano probijao napred, gledajući oštrim očima levo i desno
po šumi.
 Svaki nerv u telu bio mu je napregnut.
I ako je znao da je njegova vojska mnogo veća od vojske Dejanovića, on je
ipak po malo strepeo, jer je dobro znao da su braća Dejanovići plahoviti, odlični
borci i neustrašivi vitezovi.
A kad vojska ima pred sobom takve vođe, ona i sama, ma kako bila slaba ili
rđavo organizovana, može da se bori do poslednjeg čoveka.
Malo zatim, pa prvi redovi već izbiše iz poslednjih redova drveća male
šumice.
Pred njihovim očima, na malom proplanku iza velike hrastove šumice, ukaza
se neprijateljska konjica.
Jovan Oliver odmah vide na čelu konjice dva visoka i snažna konjanika na
vatrenim paripima i u raskošnom odelu i oklopu i odmah poznade braću
Dejanoviće.
Ali, u isti mah, on uoči između njih još snažniju i još višu figuru nekog viteza
koji mu se od nekuda učini veoma poznat.
Taman on htede bolje da zagleda, pomalo uznemiren nekim čudnim
osećanjem, kad sa strane šumice odjeknu bojni poklič.
Ljutica Bogdan, prgav i nestrpljiv kakvog ga je Bog dao, nije mogao da
sačeka znakove ostalih vođa, već, čim se dohvati čistine i ugleda neprijatelja pred
sobom, podiže mač i dade ubojnim pokličem znak za napad.
Levo krilo vojske se odvoji od šume i kao lavina se spusti na neprijatelja.
Jovan Oliver uzviknu od besa, ali je bilo dockan.
Trebalo je sada pošto poto ostati na istoj liniji sa krilom vojske
Na desnom krilu, Vuk Radonjić, čuvši uzvike i topot konja pomisli da je
znak za juriš dat sa centra, pa i sam izvadi mač i obode konja.
Njegovi oklopnici se spustiše za njim.
Jovan Oliver je bio izvan sebe od očajanja.
On nije mislio da se bitka primi tako iznenada i nerazmišljeno.
Ali kad su već Bogdan i Vuk Radonjić povukli krila napred, on nije smeo da
zaostane za njima.
On diže mač, uzviknu polazak u napred, pa obode konja i spusti se na čelu
svojih kopljanika prema neprijatelju.
Na prvi uzvik neprijatelja koji je dolazio, a na topot mnogobrojnih konja,
zveku oružja i halakanje vojnika iz šume. Konstantin i Dragaš, trgoše mačeve i
narediše svojima da zauzmu položaje.
Dušan, koji je bio u sredini, bio je iznenađen ovim iznenadnim i plahovitim
napadom.
 Koliko je znao, to nije bila Ugarska taktika a ni vizantinska.
U dnu duše, Dušan se za celo vreme ovog putovanja instiktivno plašio da se
u mraku, ili u besputnim planinama ne sudari zabunom sa nekim svojim odredima
i na taj način desetkuje svoju vojsku.
I sada, dok je gledao kako prema njemu i Dejanovićevim kopljanicima juriša
neka nepoznata i teško vidljiva konjica iz šume, on je strepeo da to ne budu neki
odredi Vuka Radonjića, Vojvode Relje, ili Jovana i Bogdana, koji bi napali na
braću Dejanoviće i ne znajući kakva se promena desila sa njima, i da su oni
pokorno sagnuli glave pred Dušanovim mačem i priznali ga za kralja i gospodara.
Videći da se juriš ne može izbeći, Dušan zateže vođice konju i trže svoj mač.
Oštre oči Dušanove probijale su i sekle tamu.
Jedino što je on želeo da zna, to je da vidi kome pripadaju vojnici. Ugrima.
Vizantincima, ili su to neki naši odredi koji su otkrili pred sobom do juče
neprijateljski raspoložene Dejanoviće.
Dušan obode konja, ali ne pođe pravo u susret konjici, već potera duž
šumice, gledajući oštro pred sobom u tamu.
Dejanovići, spremni za boj, kad videše da im Dušan nestade ispred očiju,
obuze ih neka neobična nelagodnost, ali oni su bili dovoljno hladnokrvni vitezovi
da se odmah spreme za borbu.
Neprijatelji su bili sve bliži i bliži. Ostalo je samo kratko rastojanje koje ih
je delilo pa da dođe do žestokog bratoubilačkog sudara.
Već Dragaš i Konstantin Dejanovići povadiše svoje mačeve da dadu znak
na opšti juriš na neprijatelja koji se bio sasvim primakao, kad se tada desi jedna
izvanredna i neobična stvar.
Duž samog fronta srpskih oklopnika koji su paklenim tempom jurili prema
Dejanovićima spremnim za otpor, snažan i veliki konjanik sa mačem i dignutoj
desnici, koji je trčao duž fronta sa glasnim usklikom.
– Stanite, stanite!
Prvi zaustavi konja Ljutica Bogdan, koji izvan sebe od čuda poznade
Dušanov glas
Odmah zatim Dušan dolete do centra Jovana Olivera, i kako ovi već digoše
mačeve da navale na Dejanoviće, on suknu konjem u redove oklopnika i napravi
čitavu pometnju i zbrku.
Jovan Oliver ga odmah poznade i samo što ne uzviknu od radosti.
Vuk Radonjić vide gužvu na desnom krilu i centru, pa misleći da se tamo
događa nešto važno i odlučno, okrete konja i jurnu u tom pravcu praćen od svojih
ljudi.
 Ali, tek što i on stiže, a odmah poznade snažnu, ponositu i stasitu pojavu
Dušanovu, pa bacivši mač iz ruke i on polete ka svom kralju vičući iz sveg glasa.
– Gospodaru – gospodaru. Bog te blagoslovio.
Dejanovići, videći da se među neprijateljem stvorila neka nerazumljiva
zbrka, htedoše da iskoriste tu priliku, te povadiše mačeve i jurnuše u sred gužve.
Ali kad Dragan i Konstantin Dejanovići dođoše do gužve, oni u isti mah
čuše radosne glasove Jovana Olivera i Vuka Radonjića i poznadoše visoku i
snažnu Dušanovu figuru.
– Mačeve u korice! – zapovedi Dragaš i jednim potezom ruke zaustavi
navalu svojih kopljanika.
Dušan takođe diže ruku i jednim i zapovedničkim pokretom koji je samo
njemu bio urođen, zaustavi navalu svojih vojnika.
Jovan Oliver, Bogdan i Vuk Radonjić saleteše se oko njega, blistajući od
radosti.
– Hvala Bogu! Najzad smo se opet videli.
– Krajnje je vreme.
– Da, umalo niste, u čast toga događaja prolili bratsku krv.
– Mi smo videli pred sobom Dejanoviće a znali smo da smo u neprijateljstvu
sa njima.
– Da, bili, ali sada više ne.
– Znači, sa naše su strane?
– I dušom i telom.
Jovan Oliver, Bogdan i Vuk Radonjić priđoše Dragašu i Konstantinu
Dejanoviću koji su stajali malo dalje, oborene glave i očiju, kao krivci.
– Dragaše i Konstantine – rekoše oni sa radošću u glasu – po zakonu ste i
pravdi postupili. Budite nam dobrodošli u zajedničkoj borbi za kralja i otadžbinu.
I snažne, muške desnice se iskreno i drugarski ukrstiše.
Vojnici, videći među sobom svoga gospodara i omiljenog kralja, a još uz to
Dejanovićeve ljude kao iskrene prijatelje, padoše u prvi zanos od oduševljenja.
Ali vođama nije bilo do dugih izliva veselosti.
Vuk Radonjić odmah raportira Dušanu da su. Ugri prema istoku a da
Vizantinci idu sa jugoistoka.
Međutim Dušan je radoznalo a pomalo zabrinuto gledao po ljudima oko
sebe.
– Čekajte malo! Vidim sve vas ovde na okupu osim vojvode Relje! Šta je
bilo sa njime?
 Svi oboriše glave samo je Jovan Oliver usudio da kaže.
– Vojvodu Relju su ukrali Ugri sa njegovom pomoću.
– Sa njegovom pomoću! Ne razumem kako to?
– Pa tako! Videli smo ga kako beži zajedno sa Ugrima i kako mamuza konja
da bude samo što dalje od nas.
– Jesi li siguran u to što govoriš Jovane.
Dušan se zadubi nekoliko trenutaka u misli.
– Sasvim siguran. Inače ne bih govorio.
– Ne, ne verujem u ono što vi mislite. Relja je hrabar, ali u isto vreme i
pametan. On zna šta radi i mi ne smemo prenagljeno da mu sudimo.
– Mi smo ovde da slušamo tvoje zapovesti.
– Gospodo vitezovi, ja ću biti kratak. Kantakuzen je po svoj prilici načinio
savez sa Ugrima protiv mene. Šta će našu zemlju da košta taj savez, bolje da i ne
govorimo. Kantakuzen je već na putu da se spoji sa Ugrima. Mi to ne smemo
dočekati jer smo i od Ugra i od Vizantinaca pojedinačno slabiji, a kamoli kad bi
oni bili skupa. Dakle, moj ratni plan je sledeći. Napašćemo prvo Ugre na logorištu
pa kad njih nateramo na bekstvo, onda ćemo nekoliko dana, dok se sasvim ne
oporavimo, pratiti Kantakuzena i njegovu vojsku, sve do časa hada osetimo da je
zgodno da ih napadnemo.
– Slažemo se time.
– Onda na posao. Gde se nalazi logorište Ugarske vojske.
– Odmah tu ispod brezove šume. Oni su >se utaborili na obalama Pčinje.
– Siroto moje Zletovo – uzdahnu Jovan Oliver kome je ceo taj kraj pripadao
– Baš će ono mnogo da pretrpi od toga. Ali, šta mu je, tu mu je, moramo da se
borimo.
– Onda napred. Ako čekamo do jutra, oni će se spojiti sa Vizantincima a to
znači našu konačnu propast.
– Onda napred. Neka se vojska svrsta u bojne formacije. Pošaljite uhode
napred.
Zapovest je bila izvršena.
Srpska vojska na čelu sa kraljem Dušanom bila je spremna da se kao orlušina
baci na svog neprijatelja na obalama Pčinje.
Već je bio dat znak, i već se vojska spremala da pođe niz kosu ka brezovoj
šumici iza koje je bio neprijatelj, kad se u tom momentu dogodi jedna
nepredviđena stvar.
U iznenadnoj tišini koja je nastala kada je vojska bila spremna da krene, sa
zapadne strane, nasuprot mestu gde se mislilo da se nalaze Ugri, iznad šume, a na
prvim kosama planinskog lanca odjeknu udaljena i nejasna galama hiljada
glasova, pa onda potmuli zveket oružja, i topot konjskih. kopita.
Svi se zbunjeno zagledaše.
– Šta to može da bude?
– Đavo bi ga znao. To je zaista čudnovato.
– Možda Vizantinci!
– Koješta. Gospodo. ja mislim da će to pre biti Ugri.
– To treba izviditi, otkuda sada Ugri na toj strani.
– To su valjda njihovi manevri. Pošaljite izvidnike da pogledaju šta se
dešava.
Zapovest je bila izvršena.
Kad izvidnica od desetak lakih strelaca odmamuza konje gore prema šumi,
ostali nestrpljivo sačekaše rezultat.
Udaljena galama se čula sve jače.
Čula se pesma, grohot smeha, zveket oružja, naredbe, njisak konja, i uopšte,
sva ona larma koja prati veliku vojsku pri svom hodu.
Dušan i njegove vojskovođe nestrpljivo su čekali povratak izvidnika.
Izvidnica se uskoro vrati, jureći u galopu niz planinsku kosu.
– Šta je, to bilo, tamo?
– Gospodaru, ono su Ugri!
– Ugri!
– Nemoguće! Pa oni su bili večeras na Pčinji.
– Moguće, ali ono su Ugri. Stali su da logoruju. Videli smo njihovu stražu,
već pijanu, njihove vatre i logore.
– Ako su Ugri ovde, onda još bolje. Ne moramo da silazimo u Zletovo.
Dakle, budite spremni.
Za čas je sve bilo spremno na juriš.
Dušan dade znak i vojska se poče lagano peti ka planinskoj kosi.
Kad dođoše do vrha, oni se zaustaviše, povadiše mačeve i spustiše koplja,
pa očekivahu kraljev znak.
A Dušan pogleda dole u mnogobrojne vatre i buktinje Ugarskog logora, a
srce mu življe zakuca.
Zatim priteže uzde svom nestrpljivom konju i izvadi mač.
– U ime Gospoda, – prošaputa on – Za tebe, otadžbino moja –
Zatim uzviknu. '
 – Napred!
I cela vojska, kao jedan čovek, sa svojim plemenitim i hrabrim kraljem na
čelu, jurnu na Ugarski logor.

XXV PUT NA ISTOK

Olivera ni sama nije znala koliko je dugo bila zatvorena na gusarskom brodu
Ben-Alije.
Prolazili su dani i noći.
Ona je neprestano bila zatvorena u kajuti, provodeći vreme u razmišljanju i
tuzi.
Nekoliko puta dnevno u kajutu je ulazio jedan ogroman ali nem kao riba
crnac i donosio joj hranu, voće i vodu.
Ben-Alija se nikako nije pojavljivao a ni njegovi ljudi.
Olivera je iznad svoje glave mogla da čuje korake, glasove, psovke i zveket
brodskih alatki.
Noću je slušala čežnjive istočnjačke pesme gusara, z danju šum talasa i
zvižduk vetra kroz vitke katarke i kao sneg bela jedra.
Olivera je u početku strepela od crnih očiju i vatrenog pogleda Ben-Alije,
kako ju je on pogledao onog dana kada su se prvi put videli.
Ali, Ben-Alija se nije niti pojavljivao, niti je ikada čula njegov glas i njegov
muški korak preko dasaka palube. To je trajalo otprilike desetak dana.
Jednog jutra, kada se Olivera trgla iz sna, čula je neku neobičnu tišinu.
Ona skoči i oslušnu.
Oko nje je bila nema, neobična u čudna tišina.
Talasi više nisu strujali oko bokova broda niti je vetar fijukao kroz vitke
katarke, konopce i jedra.
Čuo se samo pljusak sitnih talasića oko bokova.
Znači da su stajali u mesto.
Stigli su u neku luku. Ali koju?
Olivera otpoče da sluša.
Na palubi je bila tišina ali se zato nedaleko, verovatno na obali čula galama,
vika, psovka i uzvici ljudi i žena.
U isto vreme, iz daleka, čulo se otegnuto pojanje mujezina.
 Olivera uzdrhta kad ču taj glas jer sada je bila na čisto da se nalazi u nekoj
istočnjačkoj varoši Egipta ili Sirije.
Šta li će sada biti sa njom, i kakva je sudbina čeka. Da bude prodata u roblje
i da ukrašava harem kakvom prestarom i iznemoglom šeiku, ili da bude vučena od
mesta do mesta, sa nekom trupom igračica i bajadera gde bi se uskoro izgubila i
nestala kao da nikada nije bila.
Ali, izlaza nije bilo, i ona je morala da se pomiri sa sudbinom.
Oko podne, ona ču bat koraka po palubi, i to ne bat pirata, već odlučni i teški
bat Ben-Alije, a sa njime su odjekivale još nečije snažne i odlučne cipele.
Koraci se spustiše niz stepenice i počeše se približavati njenoj kabini.
Ona skoči, uplašena, ali uskoro se savlada i pribra se koliko je mogla.
Vrata se zatim otvoriše i na njima se pojavi Ben-Alija, preplanuo i kitnjasto
obučen, sa pozlaćenim oružjem o pasu i oholo podignute glave.
Iza njega, isto tako stasit snažan i dignute glave, stojao je neki neobični
čovek. Bio je sav ogrnut dugim i širokim belim burnusom, pa mu je čak i lice bilo
pokriveno, tako da su mu se videle samo mirne, pouzdane i kao žeravica vrele oči.
Na sebi nije imao nikakvih ukrasa osim prstena, neobične lepote i neobično
dragocen.
A isto tako, ispod jednog kraja burnusa virile su mu korice mača, ukrašene
dragim kamenjem i načinjene od teškog žeženog zlata.
 Olivera odmah primeti da se Ben-Alija, ma koliko bio besan i naduven,
ponašao prema svome pratiocu sa neobičnom poštovanjem i snishodljivošću.
Kad uđoše, Olivera stade na sred odaje, i oholo podiže glavu, gledajući sa
prezirom u Ben-Aliju.
Ben-Alija, ne brinući se mnogo za taj pogled, lako se pokloni i pokaza
Oliveru svom tajanstvenom pratiocu
– To je ta žena, sve...
Ali ga nepoznati brzo zaustavi rukom.
– Ne izgovaraj ni moje ime ni moje titule, Ben-Alijo – reče on mirnim,
dubokim i zvučnim glasom.
Zatim se njegove široke i vatrene oči zaustaviše na Oliveri.
On je posmatraše jedan trenutak, kao zasenjen lepotom pred sobom, pa onda
se lagano, i sa poštovanjem pokloni i prinese ruku sa skupocenim prstenom čelu.
– To je ta devojka – ponovi Ben-Alija.
– Razumem. Neka je Alahu hvala. Mogu sada da preduzmem ono što sam
naumio.
– Hoćeš li odmah da pođe za tobom?
– Da, jer neću da gubim vreme.
Ben-Alija se okrete i izvadi od nekuda jedan širok svileni ogrtač neobično
raskošno izvezen zlatom i srebrom.
– Evo, ogrni se ovim, lepojko, jer u Aleksandriji ne sme da se pred svetom
pojavi žena otkrivena lica.
– Ja sam, dakle, u Aleksandriji? – uzviknu Olivera užasnuto i odmače se
jedan korak u nazad. – Gospode Bože, šta će se sa mnom desiti!
Ali, nepoznati istrže iz ruku gusara svilen pokrivač i lagano se približi
Oliveri.
Ona ga pogleda u oči, koje su se jedino videle iz belog burnusa i tada oseti
da iz njih bije neka neobična blagost, poverenje i prijateljstvo.
Ne govoreći ni reči, ona dopusti da je nepoznati pokrije ogrtačem i zavije
lakim velim oko glave.
Zatim je nepoznati blago dodirnu rukom i uz lak, ali pun poštovanja poklon
pokaza na vrata pred sobom.
Olivera, kao hipnotisana ljubaznošću i otmenom pojavom nepoznatoga,
pođe vratima.
 Ben-Alija se ukloni pred njom, ali kad se nepoznati pojavi, Ben-Alija ga
zaustavi i sa licem prepunim neke bolećive gramžljivosti pruži ruku i načini
prstima znak kao da broji pare.
– Devojka ti se dopala – reče on umiljatim glasom. – Jer zaista je lepa i
plemenita roda. Zato mi udeli još desetak cekina, jer cena je zaista bila skromna.
Olivera se okrete i vide kako oči nepoznatog sevnuše prezirom i on odnekud
izvuče kesu i baci je Ben-Aliji sa izrazom i gestom kojim se baca kost šugavom
psu.
Zatim nepoznati blago uhvati za rame Oliveru, kao da je uzima u zaštitu i
povede je stepenicama gore, na svetlost dana.
Olivera se divila veličanstvenom ponašanju i otmenim manirima svog
pratioca.
Ona, koja je odrasla u otmenom društvu znala je da ceni čoveka po
njegovom ponašanju i sada je bila uverena da ima posla sa jednim plemićem iz
visokih plemićskih krugova.
Njoj je samo bilo neobično što je taj čovek, tako otmen i tako plemenita
držanja kakva mogu imati samo Arabljani, išao toliko daleko da je čak i lice krio,
i kakva je to posla mogao takav jedan čovek da ima sa njom, gusarskom robinjom,
i zašto ju je kupio.
Bilo je isključeno da je neki trgovac belim robljem, a još manje snabdevač
harema nekog muslimanskog bogataša jer su to obično bili evnusi ili stariji ljudi.
Da je nije možda, kao neki mladi i bogati šeik kupio za svoj harem?
Ne, taj čovek nije imao takvo držanje.
Koliko je Olivera poznavala istok iz priče hadžija ili putnika, u domu svoga
oca, ovaj plemenitog izgleda mladić, mogao je biti samo Arabljanin, i to verovatno
iz najvećeg plemena, Jemena, a pripadnici tog plemena, uprkos učenju Korana,
gajili su neko osobito poštovanje prema ženama i nikada nisu imali hareme.
Svejedno, šta bude da bude, Olivera je imala uskoro da vidi i da se uveri šta
će sa njom da se desi.
Kad izađoše napolje, Olivera vide da se nalaze u šarolikom i kitnjastom
pristaništu neke afričke obale.
Docnije je saznala da je to bila Aleksandrija.
Pristanište je bilo prepuno lakih orijentalnih lađi sa šarenim jedrima i
šarenom posadom.
Gde, gde, kroz šumu katarki i kao sneg belih jedara, mogao se videti i po
koji Dubrovački, Venecijanski ili Đenovljanski trgovački brod, veći od ostalih i
sa posadom obučenom na evropski način.
 Pristanište je prosto vrilo od mase.
Bilo je tu odebelih trgovaca, razvijenih lađara, stražara sa isukanim
mačevima, prodavaca dinja i osvežavajućih pića, kesaroša, amala, besposličara,
bogataša sa dugim sedim bradama i sa pratnjom od skupoceno odevenih crnaca,
koji su merkali robu opljačkanu od gusara.
Bilo je tu i žena u feredžama, dece i evnuha, i sve se to tiskalo, galamilo,
vikalo u treperavoj jari tropskog sunca u slanom zadahu mora, suvih riba, katrana
i prženih jela čiji je zadah zejtina prosto trovao vazduh.
Kad siđoše na pristanište, Oliverin pratilac sa prezirom pogleda po masi, pa
onda dade rukom znak i pred njime se stvoriše, gurajući nemilosrdno svetinu, četiri
polunaga Nubijca, kože svetle i crne kao abonos, koji su nosili skupocenu i bogato
nakićenu nosiljku sa kadifenim zavesama i rešetkom od slonove kosti, kakve su
obično upotrebljavali istočnjački bogataši za svoje žene i favoritkinje.
Crnci se duboko pokloniše kad ugledaše Oliveru.
Međutim, kako su u taj mah kraj nosiljke prolazili nekoliko evropskih
trgovaca u kitnjastim venecijanskim odelima, i kako su zastali i počeli radoznalo
da gledaju ovu evropejku u odeći plemićke u društvu sa jednim Arabljaninom,
zavijenom do očiju u burnus po pustinjskom običaju, Oliverin pratioc je gurnu u
nosiljku i naredi crncima da je što brže ponesu.
Kroz rešetke slonove kosti Olivera je radoznalo posmatrala okolinu.
Pošto su snažni crnci uspešno krčili put kroz svetinu koja je vikala, tiskala
se i galamila na svim mogućim istočnjačkim jezicima, oni se uskoro nađoše izvan
pristaništa i pođoše tihim i mirnim ulicama, vrelim od sunca, prema drugom kraju
varoši, duž obale.
Olivera, posle toliko mučnih dana provedenih u maloj i zagušljivoj kajuti
gusarskog broda, žudno je udisala mirisni dah, jasmina, narandži i urmi koji je
donosio vetrić iz bašti, preko visokih zidina.
Uskoro naiđoše na mali trg, prepun sveta, ali na kome je, začudo, vladala
neobična tišina.
Tajanstveni Arabljanin je koračao pored nosiljke, nem i oborene glave.
Olivera ga je nekoliko puta radoznalo pogledala, i primetila je da je
Arabljanin bio zanesen u duboke misli.
U isto vreme primetila je da on korača nekim neobičnim, krutim pokretima,
što je odavalo da je on ceo svoj vek provodio na konjima.
Kad dođoše do trga, nepoznati se prenu, pogleda unaokolo, i oči mu se
zaustaviše na velikoj i sa istočnjačkom raskoši ukrašenoj mošeji.
On se trže, a oči mu čudno zasvetleše ispod burnusa. On dade znak
nubijcima da stanu, pa se onda uputi mošeji, idući uspravnim i snažnim hodom.
 Olivera je gledala radosno za njim i vide ga kako on dođe do vrata i pomeša
se sa gomilom koja nije imala mesta da uđe unutra.
U taj mah poče mujezin da peva sa vrha minareta.
Njegov unjkav, pa ipak zvonak, monoton i otegnut glas pun verske ekstaze
i neke nedokučive, strasne čežnje, ispuni večernji vazduh.
Vernici padoše na kolena i otpočeše se klanjati.
Olivera ugleda među njima i svog nepoznatog pratioca koji se klanjao
pobožnije i svesrdnije nego svi ostali.
To potraja samo nekoliko desetina minuta, pa se Arabljanin vrati još tužniji,
ugašenih očiju i mlitavih pokreta, pa dade znak nubijcima da se krenu dalje.
Već je sunce počelo da zalazi i plavetni suton borio se sa jarkim crvenilom
zapada, kad oni izađoše iz varoši i kretoše belim, mekim i toplom prašinom
pokrivenim putem sa čije su se i jedne i druge strane dizale raskošne vile
aleksandrijskih bogataša, utonule u guste i miomirisne bašte.
Kad stigoše ispred jedne vile koja se skoro nije ni videla iz zelenila, Crnci
zastadoše, a Arabljanin priđe izvanredno lepoj kapiji od kovanog gvožđa i lupi
dva puta dlanovima.
Skoro u isto vreme zakloparaše nanule i kapija se otvori.
Ma koliko da je znala da će uskoro da joj bude njena sudbina jasna, Olivera
se nije ni malo uplašila, čak je osećala i neko čudno spokojstvo.
Vrata se otvoriše i nosiljka uđe pošljunčenom stazom u gust i hladovit vrt,
prepun najređeg tropskog bilja, palmi, urmi, smokava, akacija, lorbera,
sandalovog drveta koji su širili svež i opojan miris.
Uskoro se pred njima ukaza vila, sagrađena od belog mermera i bogato
ukrašena arabeskama, na mavarski način.
Kad stadoše pred mermerne stepenice, Arabljanin priđe nosiljci, razgrte
zavese i sa poštovanjem pruži ruku Oliveri.
Ona je prihvati i iskoči napolje, a Arabljanin je povede uz stepenice,
U isti mah jedna crnkinja izađe da im prisvetli uljanom lampom.
Uskoro se nađoše u prostranom, bogato rezbarijama i pozlatom ukrašenom
holu.
Arabljanin se pokloni Oliveri i dade znak crnkinji a ona prihvati nežno
Oliveru pokazujući u polutami svoje kao sneg bele zube i povede je uz stepenice
gore.
Uđoše u raskošno nameštenu sobu prepunu svilenih minderluka, sa
rešetkama na prozorima i jednim vratima koja su vodila na balkon prepun cveća.
 Crnkinja upali nekoliko lampi od teškog zlata sa mirišljavim uljem i povede
Oliveru prema pokrajnjoj sobi odakle se čuo šum šedrvana.
– Hajde, lepa hanumo, umorna si i prašnjiva od puta. Treba da se odmoriš i
okupaš.
Olivera pođe ćutke za njom.
U pokrajnjoj sobi bilo je ugodno i toplo a miris iz malih vazni duž zidova
ispunjavao je sobu.
Na podu od mermera bila je usečena kada puna tople, bistre vode posute
ružinim uljem i jasminom.
– Hajde, svuci se i osveži. Ja ću da ti donesem najlepše kairske mirise,
livansko belilo i egipatska mirisna ulja. Hajde, lepa hanumo, smiri se.
– Gde se ja nalazim? – zapita Olivera, kojoj se činilo, posle silnih napora i
patnji među gusarima da se nalazi u samom raju.
Crnkinja metnu prst na usta i zatvori značajno oči.
– Ne pitaj me to, jer ne smem da ti odgovorim.
– Da li je ovaj plemeniti mladić koji me je doveo ovamo gospodar ovog
doma?
– Možda jeste, a možda i nije.
– Kakve on namere ima sa mnom?
– Neke sigurno ima, ali ne znam kakve.
– Kakva će biti moja sudbina?
– To Alah zna.
– Hoće li me odvesti u neki harem?
– Ako je takva volja Alahova, možda i hoće. Ako Alah to neće, niko te ne
može odvesti.
– Dokle ću ja da ostanem ovde?
– Niko ne može da pogleda kroz veo budućnosti.
Videći da ne može ništa da sazna od ove zakopčane i neobične crnkinje,
Olivera sleže ramenima i prepusti se veštim rukama svoje sagovornice.
Uskoro je bila oslobođena svojih prašnjavih i gdegde iscepanih haljina koje
crnkinja sa prezirom odbaci u jedan ugao, pa se spusti u toplu i mirisnu vodu
bazena, ježeći se od zadovoljstva i uživanja.
Crnkinja je lepo i pažljivo opra.
Videlo se da je bila neobično vešta u tim stvarima. Izgledalo je kao da je ceo
svoj vek provela po haremima gde su služavke obično bile crnkinje.
 Pošto se lepo okupala i osvežila, crnkinja je odvede na divan i namaza joj
malaksale i umorne udove raznim mirisima i skupocenim istočnjačkim uljima.
Kad je sve bilo gotovo, crnkinja ode u drugu sobu i vrati se sa čitavim
naramkom svilenih haljina.
– Hajde, lepa hanumo, obuci se. Tebi će ove lepe haljine stajati kao da si
rođena kalifina kćer.
– Oh, kako su skupocene i lepe!
– To je najskuplje nešto što postoji na istoku. I samo zbog tebe je kupovano.
– Zbog mene? Ali, ko je znao da ću ja doći ovamo?
Crnkinja napravi tajanstveno lice.
– Sve se zna, samo treba znati čitati knjigu sudbine.
– Ja tek sada ništa ne znam.
– I bolje je tako. Ko manje zna, više je sretan. Budi sretna što si u raskošnom
domu i imaš lepe haljine. To je sve za čim žudi srce svake lepe devojke. Kako ti
je ime?
– Olivera.
– Olivera! lepo ime i ako neverničko. Hajde; obuci se, jer vreme prolazi.
– Šta, zar se negde žurimo?
Crnkinja sleže ramenima.
– Ko zna, možda se i žurimo.
Olivera ustade i poče da se oblači.
Kroz rešetke otvorenih prozora prodirao je svež i mirisan večernji vazduh i
biglisanje slavuja.
Negde u kući, u nemoj tišini, kreštao je neki udaljeni papagaj.
Uskoro Olivera beše potpuno odevena.
Zatim se poče zbunjeno okretati oko sebe.
– Čudno! Sada izgledam prava muslimanka!
– Divna si, hanumo. Ni kalifa ne bi bio ravnodušan da te vidi.
– Ali, zašto sam ja obukla ovu odeću?
– Sve ima svojih razloga. A zatim, tvoje stare haljine su iscepane i isprljane
od putovanja.
– Treba samo još da stavim jašmak, pa da budem prava bula.
– Neka je slava Proroku, i to možeš postati jednoga dana, samo ako imaš
sreće.
 Ali Olivera, posle kupanja, i pod uticajem tišine i domaćeg umora oseti kako
je sve više obuzima umor.
– Tako sam umorna. Rado bih legla.
– Legni, lepa hanumo. Eto ti divana pa se odmori. Ja ću otići da ti spremim
lepu večeru.
– Ali ja nisam toliko gladna koliko umorna.
– Pa ipak treba da jedeš. Odmori se a ja ću doći da kratko vreme.
Crnkinja izađe a Olivera leže na divan i zaklopi oči.
Ali, ma koliko da je bila umorna i iscrpljena duševnim i telesnim naporima,
nikako nije mogla da zaspi.
Razne misli vrzmale su joj se po glavi, a naročito je mislila na svog vernog
i hrabrog viteza Miloša koji ko zna kakvu je sudbinu do sada doživeo.
Odjednom, iz misli je trže šum udaljenih glasova.
Ona diže glavu i oslušnu.
Glasovi su dolazili iz susedne sobe, kroz otvorena balkonska vrata.
Oliveri se učini da joj je jedan od glasova veoma poznat.
Gonjena nesavladivom radoznalošću, ona ustade i polako se otšunja u
susednu sobu.
Glasovi postadoše jasniji.
Ona priđe polako balkonskim vratima i izađe na balkon.
Balkon se s desne strane graničio poprečnim zidom, obraslim u loze
puzavice a na njemu je bio širom otvoren prozor.
Soba tog prozora bila je osvetljena i odande su dopirali glasovi.
Ona priđe polako prozoru i pogleda u sobu.
Pred očima joj se ukaza neobičan prizor:
U raskošno nameštenoj sobi, ispod polileja sa lampama punim mirisnog ulja,
na skupocenom divanu, nogu podavijenih ispod sebe, sedeo je starac duge sede
brade u skupocenom odelu.
Nasuprot njemu, sedeo je visok i snažan, neobično lepa, golobrada i suncem
opaljena lica mladić. Na njemu je bilo svileno odelo, mavarskog kroja, iskićeno
dragim kamenjem i bogato izvezeno zlatom i srebrom.
Na glavi je nosio turban od skupocene svile, ukrašen više čela krupnim
dijamantom koji je bacao svetle iskrice.
Lice mladića bilo je neobično plemenito, ali nepomično i napušteno, samo
su mu oči ispod gustih sastavljenih obrva sijale kao dve žeravice.
 On je sedeo isto kao i starac, skrštenih nogu pred sobom, a preko krila ležala
mu je pozlaćena sablja dimiskija.
Gledajući ga, Olivera se pitala ko li može da bude taj plemeniti i otmenog
izgleda mladić, ali, kad slučajno spusti pogled na njegovu desnicu i kad ugleda
skupoceni prsten, ona se trže.
Taj mladić je bio onaj tajanstveni Arabljanin koji je bio dopratio sa
gusarskog broda, pošto ju je otkupio od gusarskog arambaše.
I tada Olivera, uzbuđena i uznemirena, stade da osluškuje, jer će na taj način
bar nešto saznati o svojoj sudbini.
– Ne ide mi se natrag, Ali-Mustafo – reče mladić gorkim glasom. – Zašto mi
je Alah dodelio tako svirepu sudbinu!
Starac pogladi zamišljeno bradu i zaklima glavom.
– Teško je to, prinče Jusufe, ali moramo snositi jaram koji nam je Alah
dodelio.
Mladić nazvan princem Jusufom, obori glavu a oči mu čudnovato senuše.
– Da sam samo ja u pitanju, podnosio bih hrabro sudbinu, ali zašto da se
grešim dušu sa jednim nevinim i bezazlenim životom.
– Seti se svoga oca i svoga naroda.
– Za njih bi dao svoj život, ali zašto i tuđ. Ja sam vitez i ne bojim se ni smrti
ni borbe, ali ne volim da udaram mučki i da se ponašam kao neka pokvarena
robinja iz harema.
– Moraš, prinče Jusufe! Ispuni svoj zavet pa onda učini ono što ti savest i
srce nalaže.
Olivera je prosto uzdrhtala kad je čula koliko gorčine i bola ima u glasu
mladog princa.
– Neka se ispuni volja Alahova – nastavljao je nesretni princ. – Ali, kad
ispunim svoju dužnost prema ocu i narodu, ništa me ne može sprečiti da ne sperem
ljagu sa svoga obraza i sram i poniženje sa svoje duše.
Olivera vide kako prinčeve oči senuše čudnim plamenom.
Starac je pažljivo gledao u mladićevo energično, plemenito i otvoreno lice.
Onda zaklima glavom, a sitne borice oko očiju nabraše mu se u osmeh pun
divljenja i odobravanja.
– Plemenit si i hrabar, prinče Jusufe. neka te milost Prorokova prati. U
Koranu stoji: niko ne može izbeći svojoj sudbini. Bori se časno do pobede, pa i
ako padneš, znaj da pobeda nije slatka ako u borbi nije bilo opasnosti.
Zatim starac obori glavu dole i stavi šaku na čelo.
 – A sada putuj svojoj domovini. Neka ti Alah podari mirno more i povoljan
vetar.
Princ Jusuf ustade, mirna i ozbiljna lica a starac se lagano podiže, priđe
drhtavim koracima mladiću i stavi mu suvu staračku ruku na snažno rame.
– Zbogom, sine. Neka ti sablja bude oštra, mišica neumorna a srce hrabro
kao u lava. Pođi u ime Alaha.
– Zbogom, plemeniti starče – reče princ Jusuf mirno i duboko i sa
poštovanjem se pokloni časnoj starini.
Starac pljesnu rukama. Crnkinja se skoro u isto vreme pojavi u sobi.
– Hanulo, spremi našu gošću jer ona ide na daleki put. Spremi joj dobre
haljine i poželi joj sretan put jer daleko je do tamo kuda sad ona ide.
– Ispuniću ti želju, plemeniti gospodaru – odgovori Hanula duboko se
klanjajući i idući natraške prema vratima.
Oliverino srce uzbuđeno zalupa.
Čula je da će ići dalje, u neizvesnost. Gde i kuda, ona nije znala.
Sada su možda opet nastajale patnje.
U njoj sinu ideja da beži.
Osvrnu se levo i desno, gledajući kako može da skoči sa balkona, ali; tada
joj izađe pred očima ponosit i nesretni lik mladog princa Jusufa.
Ona oseti da u takvom čoveku može da ima potpunog poverenja.
Ali, zašto ju je taj mladi čovek otkupio od gusara i kakve je namere imao sa
njom?
Kuda će da je vodi i gde je bila ta njegova zemlja i taj njegov otac o kojima
je govorio sa očima punim nekog neobičnog sjaja i nekog čudnog izraza?
Međutim, u susednoj sobi čuše se koraci Hanulini.
Olivera brzo protrča kroz sobu i leže na divan, praveći se da spava. I sama
se začudila od svoje tako brze odluke da se preda poverenju svog vodiča. U
svakom slučaju to je bilo mnogo bolje nego da utekne i da luta po Egiptu bez
poznanstva, nezaštićena, među ljudima čija joj je orientalna strast za ženama bila
vrlo dobro poznata.
Hanula uđe i videći je na divanu sa zatvorenim očima, ona joj priđe polako
na prstima i nežno je dodirnu po ramenu.
– Hajde, lepa hanumo. Probudi se i ustani. Vreme je da pođeš na daleki put.
Mladi gospodar te očekuje.
Olivera ustade bez reči i dozvoli da je hanuma ogrne skupocenim
muselinskim ogrtačem.
 – Ti si lepa – reče zatim Hanuma gledajući je sa divljenjem – a oči ljudi su
urokljive, i mogu ti naškoditi. Ako hoćeš, ja ću ti staviti jašmak, kad si i onako već
obučena u našu odeću.
Olivera radosno pristade jer će na taj način njena lepota koja je tako fatalno
privlačila ljude, biti sasvim sakrivena.
Hanula joj stavi jašmak i povede je napolje.
U drugoj sobi čekao ih je princ Jusuf, opet sav do očiju zavijen u svoj beli
pustinjski burnus.
Okrenuvši se on baci pogled na Oliveru i trže se.
– Tako mi Alaha, ko bi rekao da je predamnom jedna nevernička žena.
Olivera se nasmeja i skide jašmak sa lica.
Mladi princ upi u nju svoje crne i kao žeravica plamene oči pa ustuknu jedan
korak u nazad.
Olivera mu nije mogla da vidi izraz lica ali je instinktivno osetila da je
ostavila neobično dubok utisak na njega.
Ona porumene i brzo pokri lice, a mladić saže glavu i okrete se, duboko
uzdahnuvši.
– Treba da idemo, vreme je – reče on promenjenim, skoro grubim glasom,
ali Olivera oseti da u tom glasu drhti neko neobično uzbuđenje.
Ona obori glavu i ćutke se uputi niz stepenice za princem – pošto je toplo i
prijateljski stisnula ruku ucveljenoj Hanumi koja je iskreno žalila za mladom
devojkom.
U dvorištu su ih čekali Nubijci sa nosiljkom.
Olivera uđe u nosiljku a princ zauze mesto pokraj nje i oni kretoše.
Oni opet krenuše starim putem, ali ne za dugo.
Mladi princ naredi nosačima da skrenu sa puta posle pola časa hoda, i mesto
da udare prema pristaništu, oni skrenuše u levo, pa preko pustinjskog peska pravo
prema pustoj i ravnoj obali mora odakle je dopirao šum talasa.
Kad stigoše na obalu, oni uđoše u mali zaliv zaklonjen stenama.
Kad obiđoše stene, Olivera kroz rešetke nosiljke ugleda veliki kedrovi brod
sa smotanim jedrima.
Kad stigoše do vode, sa broda ih primetiše i nekoliko ljudi u odelima
arabljanskih ribara sa Crvenog Mora uskočiše u čamac i zaveslaše do obale.
Princ Jusuf pomože Oliveri da siđe iz nosiljke i privede je čamcu.
Mornari, koji su sa dubokim poštovanjem pozdravili princa zaveslaše prema
brodu i pomogoše svojim putnicima da se popnu gore.
 Čim se nađoše na palubi, princ odmah dade znak za polazak.
Nastade trk mornara po palubi, lanci od kotve zazvečaše, konopci se
zategoše i kao sneg bela jedra naduše se pod blagim ćarlijanjem vetrića.
 Kad lađa zaškripa svojim sastavnim gredama i katarkama a kljun zapara i
zapeni vodu, princ Jusuf uhvati blago za ruku Oliveru i povede je dole, na zadnji
deo broda gde su se nalazile prostorije za komandanta.
Uvede je u nisku, ali prostranu kaitu, neobično raskošno nameštenu sa
izvrsnim istočnjačkim ukusom.
Zatim se duboko pokloni i ostavi je samu u kaiti.
Olivera ču kako je on zatvorio vrata spolja ringlom ili polugom, ali ona se
nije uplašila, jer je znala da je on to više učinio zbog svojih ljudi spolja nego iz
straha da ona ne utekne.
I tako su opet nastali dani putovanja morem, Olivera je kroz male okrugle
prozorčiće mogla da vidi samo beskrajnu plavu pučinu, ponekad udaljene obale i
kitnjaste istočnjačke varoši prilepljene uz peščane sprudove.
Ali jedne večeri, posle desetak dana, Olivera ču trčanje mornara po palubi i
zveket lanaca na kotvi.
Kotva bućnu u vodu, brod se iskrenu i zateže uže kotve i zastade.
Bili su prispeli! Ali gde?
Ona pritrča prozoru i vide samo golo i oštro stenje i galebove koji su u
velikim jatima leteli tamo amo.
Znači da nisu bili u nekom pristaništu već na otvorenoj obali.
Gotovo u isto vreme vrata se otvoriše i pojavi se princ Jusuf, nem i zakopčan
kao uvek, i zavijen do očiju u burnus.
On joj pokretom punim poštovanja pokaza na vrata i kad Olivera prođe kraj
njega, izlazeći, vide da su mu oči još svetlije nego obično i kao da su pune neke
neobične grozničavosti.
Na palubi ona ugleda obalu i beskrajnu peščanu pustinju na čijoj ivici je
zalazilo ogromno tropsko sunce, crveno kao bakar.
U isto vreme Olivera ugleda na obali desetak ljudi u belim burnusima i sa
kamilama koje su ležale u pesku nepomično dignute glave, kao neke strašne i
fantastične životinje.
Kad se iskrcaše čamcem na obalu, grupa beduina im priđe i duboko se
pokloni.
Olivera vide da su to sve neobično snažni ljudi, naoružani do zuba, jer su im
iz burnusa virili krajevi čeličnih sabalja a u pesku kraj kamila bila su naslonjena
vitka i oštra koplja.
Princ Jusuf dodirnu rukom čelo i pokaza na kamile.
 Jedan beduin iznenada iskrsnu sa neobično lepim i vitkim arapskim atom sa
pozlaćenom opremom.
Drugi podiže jednu kamilu i privede je Oliveri.
Na kamili je bila načinjena kao neka primitivna nosiljka sa baldahinom i
svilenim zavesama.
Na prinčev znak beduini s puno poštovanja prihvatiše Oliveru i podigoše je
na kamilu koja kleče na prednje noge.
Princ Jusuf se vinu na konja i dade znak da se krenu.
I ceo karavan se uputi vrelim i mekim pustinjskim peskom u nepoznatom
pravcu.
Išli su tako pustinjom skoro celu noć, bez prestanka i bez odmora.
Ogroman pustinjski mesec zalivao je tečnim srebrom prostrane površine
svetlucavog peska.
Duge senke njihovog karavana otezale su se po peščanim brežuljcima.
Svuda je bila tišina i mir, samo negde, iz daljine, zavijali su i štektali šakali.
Poneki put samo, na horizontu bi se ukazale male četice konjanika ili
karavani koji bi ih brzo prelazili.
Poneki put bi prošli pokraj male oaze u srcu pustinje.
Olivera, punih grudi nekog čudnog osećanja, ushićenja, divljenja i radosti
što vidi ove udaljene i prelepe krajeve zemljinog šara, gledala je tamne gomile
beduina pored šatora, dozivanje kamila, pljusak vode na izvorima u hladu palmi i
žene koje su nosile visoko posuđe sa vodom na glavi.
Zatim su išli dalje, sve više na istok.
Kamile su mirno koračale napred, ljudi si ušli oborenih glava i zaneseni u
misli a mladi princ Jusuf jahao je svog plemenitog hata, ozbiljan, udubljen u misli
i nem.
Gledajući tako sve te stvari koje prvi put gleda u životu i razmišljajući o
svemu i svačemu Olivera se i nehotice zanese u dremež i klonu u svojoj nosiljci
na nemirnim leđima kamile.
Iz sna je trglo udaljeno alakanje, topot konja i neka neobična uznemirenost
oko nje.
Ona se trže i diže zavesu.
Bilo je pred svitanje, i krupne zvezde lagano su se gasile.
Bilo je sveže i mesečeva svetlost je izgledala ledena.
 S desne strane, odakle se čula galama, Olivera ugleda gomilu beduina na
brzim arapskim konjima koji su im brzo jahali u susret dižući iznad glave svoja
vitka i oštra koplja.
Olivera uznemireno pogleda u svoje pratioce, ali oni su mirno jahali i
koračali dalje a njen princ pratilac nije ni glave digao.
Tek tada Olivera primeti u pravcu karavanovog hoda bele zidove kuća i vitka
bela minareta neke istočnjačke arapske varoši.
Konjanici su dolazili sve bliže.
Kad stigoše do njih, Olivera vide gomilu od desetak njih zavijenih kao i
princ Jusuf do očiju u bele burnuse.
Oni skočiše sa konja i potrčaše princu Jusufu, galameći na nekom
nepoznatom jeziku i sa očiglednim pokazivanjem dubokog poštovanja i odanosti.
Oni priđoše na nekoliko koraka princu koji nije ni ustavljao svoga konja i
počeše mu nešto govoriti, duboko se klanjajući i dodirujući rukama čela.
Princ Jusuf im ništa ne odgovori, niti zaustavi konja, već samo pokaza gore
ka nosiljci u kojoj je sedela Olivera posmatrajući taj, za nju nov i zanimljiv prizor.
Kad beduini uvideše Oliverino pokriveno lice kroz zavesu nosiljke, oni kao
da pomahnitaše od nekog neobičnog zadovoljstva.
Prvo počeše dodirivati pesak čelom, pokazujući kao sneg bele i krupne
životinjske zube, a zatim skočiše na svoje konje i pustiše se u ludi trk prema varoši,
vičući i pevajući iz sveg glasa.
Olivera je, gledajući sve ovo, bila iznenađena i u isto vreme kao da je poče
obuzimati neki čudni nemir i neko neobično, potajno nespokojstvo.
Međutim, karavan se sve više približavao gradu koji je verovatno bio mesto
njihovog putovanja.
Kad priđoše bliže gradu, Olivera ugleda zidine načičkane narodom koji je
navirao iz unutrašnjosti varoši.
Konjanici su sigurno već bili doneli glas o dolasku mladog princa u pratnji
jedne žene.
Karavan prođe ispod zidina i uđe na široku kapiju koja se beše širom otvorila
da ih propusti.
Oliveri je bilo strašno neprijatno što ceo taj svet upire oči na nju i gleda je
sa nekim neobičnim izrazima, kao neku retku i dosada neviđenu zver.
Kad prođoše kapiju i široku kamenom popločanu ulicu kroz koju se jedva
provukoše između radoznale svetine, koja je u tišini i mirno, posmatrala karavan
a naročito nosiljku sa Oliverom.
 Karavan zatim stiže na širok i prostran trg zasađen palmama i sa šedrvanom
na sredini.
Na pročelju se dizala neobično lepa i raskošna zgrada od belog mermera sa
širokim bedemima i vitkim, tananim kulama kao od slonove kosti.
Na prinčev znak, karavan se zaustavi, a on skoči iz sedla i pritrča Oliveri da
joj pomogne da siđe sa kamile.
Zatim se uputiše širokim stepenicama prema raskošno ukrašenim vratima
palate, dok su vojnici, na prinčev znak, rasterivali isukanim mačevima svetinu
koja je nagrnula na palatu piljeći razrogačenim i izbečenim očima na Oliveru koja
se osećala neobično nespokojno.
Dva vojnika sa mačevima i okruglim štitovima pokloniše se i otvoriše vrata.
Princ uđe praćen Oliverom u ogromnu i prostranu prestonu dvoranu svu
ukrašenu mermerom, pozlatom, rezbarijama i slonovom košću.
Odaja beše ispunjena ljudima koji su ćuteći gledali u novo došavše.
Bili su to sve starci, duge sede brade i bili su odeveni u dostojanstvena i
ozbiljnih boja odela i davali su utisak staračke dostojanstvenosti.
Oni su stojali u dva reda, skrštenih ruku na grudima i čkiljavih očiju.
Kad princ prođe pored njih, vodeći Oliveru, oni mu načiniše dubok selam.
Na dnu odaje, na malom mermernom uzvišenju, ispod teške skerletne zavese
a na visokom prestolu obilato ukrašenom zlatom, dragim kamenjem i slonovačom,
sedeo je neobično dostojanstven, kao sneg bele brade, starac, živih, crnih očiju i
ponosita izgleda.
Bio je odeven neobično raskošno i luksuzno, sa onom istočnjačkom
sposobnošću za što lepše i što ukusnije ukrašavanje.
Kad starac ugleda princa u pratnji Olivere u muslimanskom odelu i sa
jašmakom na licu, starčeve crne oči planuše nekim neobičnim žarom a malo
rumenila mu oboji žute staračke obraze.
On ustade, odupirući. se drhtavim, suvim rukama o naslon stolice i upi nežan
i zahvalan pogled u svog sina.
Princ mu priđe čvrstim i odlučnim koracima, podignute glave i pogleda koji
je sekao levo i desno.
Starac mu pruži ruku, sa blagim osmehom.
Princ kleče i sa neobičnim poštovanjem je poljubi.
– Dobro mi došao, sine Jusufe.
– Došao sam, čestiti kalifo, i milostivi gospodaru.
– Alah neka te blagoslovi. Mnogo smo se brinuli za tebe.
 – Moj put je bio težak i tegoban.
– Mnogo je zavisilo od njega. I naš život i naša otadžbina i naši potomci.
Jesi li uspeo?
Princ se okrete i pokaza rukom na Oliveru koja je stojala na sred odaje,
zbunjena i ne znajući kako da se ponaša.
– Pa to je muslimanka, Jusufe!
– Nije, nego je samo tako obučena u Aleksandriji.
– Je li mlada?
– Kao kap rose.
– Je li lepa?
– Neću ništa da govorim. Uverite se sami.
Princ diže ruku prema jašmaku na Oliverinom licu, ali kalif diže ruku i
zaustavi ga.
– Ne, nismo mi dužni da ocenjujemo lepotu te žene. Stani, Jusufe, jer ovo je
odlučan čas za sve nas ovde.
Starac udari ruku o ruku i jedan visok i snažan crni rob mu priđe.
– Reci našim visokim gostima da kalifa Abu-Mehmed ima čast da ih pozove
u svoju prestonu dvoranu.
Sluga se pokloni i nestade nečujno kao što je i došao.
Odmah zatim pred vratima se ču larma, zveket oružja i neki grleni glasovi
koji su nešto glasno i slobodno vikali.
Vrata se s treskom otvoriše i u odaji se pojaviše četiri čoveka neobičnog
izgleda.
Na glavi su imali kalpake od krzna sa ušima koje su visile sa strane.
Nosili su tanke čelične oklope, krive sablje, a na nogama su imali čakšire od
ovčije kože.
Njihova lica, zverska i koščata, preplanula od sunca i šibana kišom, odavala
su neobičnu drskost, snagu i neustrašivost.
Ukoso usađene oči i široke jagodice govorili su o njihovom azijatskom,
mongolskom poreklu, iako im koža nije bila žuta već bela kao i kod ostalih ljudi
bele rase.
Oni uđoše unutra, verovatno tek prekinuti u jelu, jer su još žvatali, masnih
usta i sa ovčijim kostima u rukama.
Oni uđoše unutra slobodno i olako, kao da ulaze u svoju štalu i počeše
streljati levo i desno svojim oštrim, kosim očima.
– Evo nas, čestiti kalifo. Zašto si nas zvao?
 Kalifi nestade i ono malo krvi iz obraza ali on se samo lako osmehnu i
pokaza rukom na Oliveru.
– Poslanici velikog sultana Orkana, pogledajte ovu lepoticu i recite mi, da li
naš ugovor počinje da važi.
Oči četvorice azijata sinuše kao fenjeri kad se oni okretoše i upiše pohlepne
poglede u uznemirenu Oliveru.
Oni priđoše nekoliko koraka bliže, neprestano je pohlepno i sa gramžljivim
osmehom gledajući.
Olivera, uznemirena, okrete se princu.
Na licu ovog plemenitog i ozbiljnog mladića ispisa se neobična odvratnost.
On obori glavu, poblede kao krpa, pa se, kao krijući od stida i poniženja
lagano udalji iz sale.
Azijati stadoše kraj Olivere i počeše je meriti od glave do pete.
– To je dakle ta obećana lepotica. Dajte da je vidimo, da li je dostojna harema
velikog i moćnog turskog sultana Orkana.
Olivera se trže uplašeno.
Dakle, u pitanju je harem nekoga sultana. Samo ona nije nikada čula da
postoje neki Turci i da imaju svog sultana.
Ona ustuknu nekoliko koraka ali je jedan Turčin zgrabi za ruku i cimnu
napred.
– Ne opiri se, golubice. Deder skini tu krpu sa lica Da vidim vrediš li da se
pojaviš pred oči našem sultanu. Dosada smo mnogo devojaka pregledali ovde, ali
nijedna nije tako lepa i tako privlačna kao što mi zamišljamo buduću sultaniju.
Olivera pokuša da se otme, gledajući levo i desno pogledima punim
preklinjanja.
Svi oko nje su mirno stojali, oborene glave i ruku uvučenih u rukave.
Turčin je trže za ruku i jednim pokretom skide joj jašmak sa lica.
Kad se Oliverino lice, bledo i neobično lepo i puno dražesti oslobodi
jašmaka, svi ustuknuše po jedan korak u natrag, zapanjeni neizrecivom lepotom
pred sobom.
Svi, kalifa i njegovi veziri, i straža pokraj zidova, svi su bili zapanjeni
izvanrednom i čarobnom lepotom devojke pred sobom.
Turci su bili izvan sebe od zaprepašćenja. Buljili su širom otvorenih očiju u
Oliveru, bleda lica i kao suludi.
Zatim se lagano zagledaše među sobom i zaklimaše glavama.
 Jednim grubim pokretom jedan od Turaka pokri lice Oliverinim jašmakom
i zakloni je za sobom okrenuvši se kalifi sa natuštenim licem.
– Neka se ispuni volja Alahova. Ovo će biti devojka za nas.
Kalifa zadrhta, a rumen mu pređe jagodicama. Zatim duboko odahnu i
pogleda gore.
– Hvala neka je Alahu i Proroku.
Turčin privuče sebi Oliveru, zanemelu od zaprepašćena i uzviknu:
– Selime, spremi nam konje i neka bude naša četa konjice spremna. Smesta
idemo u logorište.
– Moja zemlja je spasena – uzviknu kalifa. – Neka se ova nesretna devojka
žrtvuje za moj nesretni narod.
– Napred, ne gubimo vremena – uzviknuše Azijati i opkoliše Oliveru koja
je drhtala od straha pred novom i užasnom opasnošću.
Uzalud je preklinjući pružala ruke prema kalifi tako mirnog i čestitog lica,.
i prema njegovim vezirima koji su okretali glave i pravili se da ništa ne vide i ne
čuju.
Uzalud se Olivera okretala da ugleda svog doskorašnjeg pratioca,
plemenitog princa Jusufa..
Ali njega nije bilo nigde. Nesrećni mladić nije imao toliko snage da izdrži
ovu sramotu i ovo bacanje u blato njegove časti i njegovog poštenja.
Azijati uhvatiše Oliveru za ruke ali, kako se ona počela očajnički da brani i
da viče u pomoć, jedan Turčin je zgrabi preko pasa i podignuvši je sebi na rame,
požuri naglo iz dvorane.
Ostali se uputiše za njime, gledajući popreko u vezire i derviše oko sebe.
Na stepenicama, pred trgom prekriljenim svetom ljudima, ženama, decom i
vojnicima, koji su ćutke posmatrali šta se pred njima dešava, stojala je jedna četa
od pedesetak Turaka na konjima, strašna i krvoločna izgleda.
Oni su nemarno zadržavali svoje male, ali plahovite mongolske konje, dok
su streljali očima po gomili i zveckali krivim, kao brijač oštrim sabljama.
Kad videše svoje oficire sa devojkom oni uzviknuše od zadovoljstva, a
trgom nastade nema tišina.
Narod je gledao ćuteći šta se to dešava pred njegovim očima.
Pošto je predvodnik Turaka, po imenu Asan, progovorio nekoliko reči sa
jednim starim vezirom, on usede na konja koga mu privede seiz i namesti očajnu
i strahom iscrpenu Oliveru iza sebe na sedlo.
– Veseli se, starče – uzviknu on. – Za sada ti je ovaj lepi stvor spasao
kraljevinu. Ali kad na presto dođe tvoj sin, ono oholo i ponosito pašče, onda ćemo
razgovarati. A sada odoh da našem čestitom sultanu odnesem ovaj pustinjski cvet
kakav još nije rastao u njegovome đulistanu.
I Turci ošinuše konje i izgubiše se kroz pesak već vreo od sunca, na putu za
sever.

XXVI VELIKA ZABLUDA

Veče se već spuštalo kad se uzanom Rugovskom Klisurom prema Zletovu

pojavi velika i lepo uređena vojska koja je išla u napred.
Sve sama konjica je bila na lepim i oklopljenim konjima.
Konjanici su svi od reda bili obučeni u ista odela, srebrne oklope sa grbom,
kadifene zubune i čakšire od sitnih čeličnih verižica.
Od opreme su nosili trouglaste štitove, visoke čelenke ukrašene nojevim ili
paunovim perjem, i široke i teške mačeve sa bogatim ukrasima.
To je bila onda čuvena i skoro nepobediva vizantijska Kantakuzenova
vojska.
On je, po svom tobožnjem ugovoru sa ugarskim kraljem Ludovikom hitao
da se spoji sa svojim protivnikom u Zletovu pa da se bace ujedinjenim snagama
na Dušana i njegovu malobrojnu, ali zato disciplinovanu i odabranu vojsku.
Sam Jovan Kantakuzen, nije, po tadašnjem običaju, kao vođa vojske jahao
na čelu.
On je smatrao da je za ove besputne i nesigurne neprijateljski raspoložene
krajeve mnogo zgodnije da jaše u sredini svoje vojske, gde je bilo sigurno i
obezbeđeno.
Oko njеga, deleći slično mišljenje, bila je cela njegova svita i ceo štab
sastavljen od Vizantinaca.
Jedino Radan Dubravčić, plahovit i nagao kakvog ga je Bog dao, smatrao je
da jahati u sredini vojske a čelo prepustiti oficirima nema smisla, pa je sam otišao
lična na čelo, tim pre što je odlično poznavao te krajeve.
Vojska je išla napred u potpunom redu a Kantakuzen je bio neobično
zadovoljan što će uskoro da reši celu stvar sa Dušanom, – i što će uskoro opet da
se nađe u Skoplju gde je proveo najlepše dane svoga života u slavi i neograničenoj
vlasti.
Ceo njegov sjajni štab oko njega utrkivao se u laskama i podvorenju jer su
svi znali da će uz pomoć ugarske vojske Kantakuzen sigurno pobediti Dušana, i
da će opet, kao i nekada, postati najmoćniji čovek na Balkanu.
 Ceo štab je vrio od smeha, ćaskanja i komplimenata Kantakuzenu, njegovoj
diplomatskoj mudrosti i njegovoj ratnoj veštini.
– Dakle, – uzviknuo je Kantakuzen, jašući na sjajno opremljenom i
plemenitom paripu u sredini svoje pratnje. – Večeras, dakle, treba da se
susretnemo sa Ugrima.
– Da, samo što nismo naišli na njih. Vojvoda Radan može svaki čas da nam
javi da smo skoro pred ugarski tabor.
– Kad se sastanemo onda smo na konju. Nema te sile koja bi mogla da nam
se suprotstavi. Šta velite, gospodo, zar nisam dobro uradio što sam napravio takav
savez.
Svuda oko Kantakuzena osu se smeh laskavog odobravanja i veličanje
njegove političke i diplomatske mudrosti.
Samo jedan od njih usudio se da primeti.
– Da, gospodaru, ali će Srbija skupo da plati taj savez svojim pokrajinama.
Kantakuzen se okrete i preseče govornika potsmešljivim i prezrivim
pogledom.
– Dobro, što se ti žališ i što da se mi žalimo kada će to da košta Srbiju a ne
nas. Mi Vizantinci nemamo nikakve veze sa tim stvarima.
Odgovaranje opet odjeknu na sve strane.
– Dabome, šta se to nas tiče.
– Drugo su Srbi a drugo smo mi Vizantinci.
– Srbija je stvorena samo zato da mi vladamo njome a ne zato da imamo
neko sažaljenje prema njoj.
– Tako je. Mi smo podanici najveće i najsnažnije države na svetu, moćne
Vizantije.
Kantakuzen je oholo i gordo jahao napred slušajući ove laskave reči koje su
toliko godile njegovom poltronskom i diplomatskom duhu.
Odjednom, na čelu vojske se oseti neko uznemirenje.
Odjeknuše glasovi, pa onda zveket oružja i topot konja.
Nešto se dešavalo na čelu vojske.
Kantakuzen uznemireno zaustavi konja i dade znak svojoj sviti da budu
spremni.
Ko zna kakvo sve iznenađenje može čovek da doživi lo ovim besputnim
gudurama, naseljenim neprijateljski raspoloženim stanovništvom čiju je
ratobornost i neustrašivost Kantakuzen vrlo dobro poznavao.
 Tek što oni zaustaviše konje a pred njima ispade vojvoda Radan sa svojom
svitom od nekoliko izabranih gardista sa skopskog dvora.
– Šta je, šta se desilo?
– Najzad smo stigli do cilja. Naše pretstraže su videle vatre od ugarskog
logorišta.
– Sjajno – onda smo na cilju. Samo ne znam zašto još nema Kalkondila da
nam po diplomatskom običaju izađe u susret i da me, kao zapovednika vojske
odvede kralju Ludoviku?
– Koješta! – uzviknu Radan, nestrpljiv zbog blizine Ugara. – Kakve tu tražite
diplomatske učtivosti kad Dušan može svakoga časa da nasrne na nas iz nekoga
budžaka.
Kantakuzen oseti kako mu ledeni trnci skliznuše niz leđa.
– Tako je, – onda šta da radimo?
– Treba da izaberete pratnju i da krenete u posetu ugarskom kralju. Vremena
nemamo za odlaganje i moramo još noćas da udesimo sve što je potrebno za
sutrašnji napad.
– Onda u redu. Poći ću sa svojim štabom. Samo – treba izvidnica da ode
napred i da obavesti Ugre o nastupanju naše vojske.
– To ću ja lično da uradim – reče vojvoda Radan. – Poći ću sa četom
kopljanika a vi budite spremni i pođite lagano za mnom.
Radan izdade zapovest i jedna četa biranih konjanika smesta se izdvoji i
učeti se iza njega.
Pošto je izmenjao još nekoliko reči sa svitom, on obode konja i jurnu na čelu
eskadrona pravo niz klisuru obalama Pčinje ka manastiru sv. Prohora.
Kantakuzen, sa svojom svitom i izabranim gardistima odmah krenu za njim,
izvan sebe od radosti što će uskoro da se reši problem Dušana i njegove vladavine
u Srbiji.
Radan, pak, jahao je napred, na čelu eskadrona. Pošto pređoše manastir i
nisku brezovu šumu, oni izbiše na put koji je vodio naniže prema dolini.
On zaustavi konja i pogleda.
Dole, duž obale Pčinje, videle su se velike vatre i dopirao žagor i potmula
graja mase.
– Tu smo! – uzviknu Radan. – Za nekoliko trenutaka bićemo dole, a za pola
časa Kantakuzen će sa kraljem Ludovikom da zapečati Dušanovu sudbinu.
Pošto je malo unapred uživao u porazu Dušanovom, Radan obode konja i
dade znak kopljanicima da ga slede.
 Oni se sjuriše niz drum u pravcu kotline, bezbrižni i spokojni, ni ne sanjajući
šta će za nekoliko trenutaka da se dogodi.
Već su ugledali blizu sebe prve vatre logorišta, kad drumom, njima u susret,
iskrsnu jedan jak odred ugarskih oklopnika.
Radan uspori hod konju i oni počeše lagano da se približavaju Ugrima.
Ugarski oklopnici videći da iz mraka prema njima ide neki eskadron
kopljanika, zaustaviše konje i brzo kao munja povadiše mačeve.
Njihov čelnik, snažna bradata ljudina izjaha nekoliko koraka napred i
uzviknu sa mačem u desnici:
– Ko ide?
– Kopljanici vojske gospodara kneza Jovana Kantakuzena – odgovori Radan
ponosito i potera konja dalje.
 Da je grom udario među Ugre ne bi izazvao veće zaprepašćenje.
Ugri nisu mogli da veruju da njihovi protivnici Vizantinci, koji su ih tako
grubo izazvali, imaju sada smelosti da sa svojim pretstražama idu sve do samog
logorišta njihove vojske.
Ali, ugarski čelnik nije dao da se mnogo zbunjiva.
Videći da se vizantijski čelnik i dalje približava njemu, on spusti vizir,
podiže mač i jurnu napred sa glasnim uzvikom:
– Napred! koljite, secite, rasterajte ove bezobrazne bandite!
Oklopnici nisu davali da im se dva puta kaže.
Povadiše mačeve i jurnuše za svojim čelnikom kao oluja.
U početku Radan nije znao šta se to dešava sa njima i sa Ugrima.
Još on nije stigao ni da dođe k sebi a ugarski oklopnik mu priđe i ošinu ga
iz sve snage mačem preko čelenke.
Radan, izvan sebe od iznenađenja imao je još samo toliko vremena da cimne
uzde konju.
I to mu je spaslo život.
Mač udari sa strane u čelenku i skliznu niz nju zakačivši oklop i pancir na
ramenu koje iseče sve do kože kao hartiju.
Kad je već dotle došlo, Radan je znao da nema smisla diskutovati.
On potrže mač, i pre nego što je čelnik uspeo da ponovo podigne mač, Radan
ga ošinu preko grudi.
Čelnik se samo izvrnu i pade bez reči.
Oklopnici za to vreme jurnuše na kopljanike.
Ovi ipak uspeše da povade mačeve i nastade strašan metež.
Radan je uskočio u sred gomile i izvan sebe od gnjeva i od iznenađenja u
isto vreme, poče deliti strašne udarce levo i desno.
Za nekoliko trenutaka, zahvaljujući Radanovoj odlučnosti, ugarski oklopnici
bili su razbijeni.
Raštrkani i bez ikakvog reda oni su jurili kao bez glave i trudili se da spasu
goli život.
Ali, dok se to dešavalo u mračnoj klisuri, evo šta se desilo na suprotnom
kraju ugarskog logora.
Na čelu jedne male čete pojavi se Borča kome je bilo stavljeno u dužnost da
izdaleka prati Ugre.
 Tek što je došao nedaleko od logora a pred njima iskrsnu četa ugarskih
oklopnika koji su na viku u klisuri potekli da vide šta se to dešava.
Sudar je izgledao neizbežan.
Borča je video da ne može da ustukne a da ne primi borbu i ako nije dobio
nikakve naredbe od Miloša za to. Krv je bila i suviše vruća.
Kad su Srbi videli kako se ugarski oklopnici pribiraju iza jednog brežuljka,
počeše se i sami raspoređivati da dočekaju napad. Kad su, međutim, videli da Ugri
ne nameravaju da napadaju nego da ih samo dočekaju, odlučiše da oni pređu u
napad.
To se moralo brzo učiniti jer je četa Ugara, koji behu odlučili da dadu otpor
postajala sve veća.
Postojao je i drugi razlog da što pre svrše sa ugarskim oklopnicima: u blizini
se nalazio ugarski logor pa bi bojna vreva mogla da dopre i do njega.
Na čelu četice od dvadesetak srpskih boraca nalazio se sam Borča.
Predvodio je oprezno svoje ljude pazeći da ih Ugri ne iznenade.
Odjednom stade, povuče jednog mladog ratnika za ruku pa mu reče:
– Pogledaj u pravcu onog velikog grma.
– Šta ima onde?
– Zar ne vidiš?
– Vidim samo Ugre kako se spremaju da nam dadu otpor.
– Onda šteta što ti je Bog dao tako lepe oči! Zar ne vidiš onu dvojicu kako
su uprtili onu veliku mešinu? Kladio bih se u tri najzdravija zuba da ta mešina nije
prazna nego puna najboljeg ugarskog vina, onog što ga nikako ne mogu da
zaboravim. Pazite, momci, okrete se tada Borča svojoj četici. – Ona dvojica su
moja i niko da nije na njih udario! Razume se da po ratničkom pravilu prisvajam
i mešinu, ali se zato ne bojte da ću je sam popiti. Ostaće i za vas.
Svi se nasmejaše veselom Borči pa pođoše oprezno napred.
– Kako bi bilo da obiđemo brežuljak, predloži jedan desetar.
– Tako ćemo i učiniti.
– Ovako bi mogli da nas primete, pa bi nam u tom slučaju plan bio osujećen.
Pošli su neravnim zemljištem u zaleđe brežuljka. Sad su bili sasvim
zaklonjeni od očiju ugarskih oklopnika, kojima nikako nije bio jasan taj manevar.
Ipak su odlučili da pričekaju i da vide šta će se dogoditi. A morali su dati otpora i
ostalim srpskim četama, koje behu pošle da ih gone.
– Samo oprezno, upozoravao je svoje ljude Borča. Čuvajte se da neki od vas
ne pogine, jer kogod pogine, neće dobiti ugarskog vina. Dobiće ga samo oni koji
su ostali u životu.
 Svi su se nasmejali Borčinoj šali i polako pošli napred.
Taman su bili stigli do sredine puta koji je vodio pored brežuljka, kad Borča,
koji je išao napred, stade.
– Šta je sad, zapitaše ga neki momci.
– Zar ništa ne čujete?
Svi načuljiše uši pa počeše osluškivati.
I zaista, iz daleka, kao potmula grmljavina, dopirala je neka huka, topot i
zveket. Bila je to strašna tutnjava od koje je skoro podrhtavala zemlja.
Odmah su znali u čemu je stvar i nije bilo ni potrebno da pogađaju šta se
dešava.
Stvar je bila u ovome:
Bojna vreva beše uzbunila Ugre u njihovom logoru i sad su dolazili svi,
opremljeni za borbu, da se uhvate u koštac sa neprijateljem.
Tutnjava je dolazila sve bliže, a s vremena na vreme su se čuli i divljački
bojni usklici koji su nadaleko odjekivali.
Mala četa stade.
Situacija, u kojoj su se nalazili, bila je više nego opasna.
– Da se dogovorimo, momci, šta ćemo i kako ćemo, poče Borča ozbiljno. –
Izgleda mi da mi nije suđeno da još malo srknem dobrog ugarskog vina.
Borča je i u najvećoj opasnosti morao da se našali, jer mu je bila takva
priroda.
Momci, snažni i mladi ratnici, koji su već toliko puta smelo gledali smrti u
oči, stojali su oko njega.
Svi su ćutali.
Bila je to jeziva tišina slična zatišju koje prethodi buri.
– Junaci! – nastavi odvažni Borča. – Prošli smo kroz mnoge opasnosti i
hiljadu puta pogledali smrti u oči, ali ovoga puta opasnost je tako velika da
moramo biti vrlo pribrani da bismo se mogli snaći.
Poćutao je nekoliko trenutaka, za koje se vreme strahovita tutnjava čula sve
jače, i nastavio:
– Još malo pa ćemo biti sa svih strana. Nas ima nešto više od dvadeset i svaki
od nas će imati da se bori protiv bar desetak Ugara. Biće to teška i neravna borba
u kojoj nećemo moći da pobedimo. Ipak – ja se nadam da ćemo otići neokaljani
na onaj svet da položimo račune o našim životima i delima starim srpskim
junacima, čiji duh živi u nama. Vi me razumete?
– Razumemo! – ču se kao iz jednog grla.
 Tutnjava se sad čula sasvim izbliza.
Izgledalo je kao da puca zemlja i ceo svet tone u nepovrat.
– Junaci! – poče opet Borča pa steže svoj mač i podiže ga visoko iznad svoje
glave. – Kucnuo je sudbonosni trenutak. Da se izljubimo! Videćemo se tek na
onome svetu!
Bio je to dirljiv trenutak.
Prekaljene srpske junačine prilazile su Borči jedan za drugim i ljubili se s
njim.
– Neka ti je prosto, Borča!
– I tebi, Milovane!
– Vuče, oprosti za sve!
– I ti meni.
Kad su s tim bili gotovi, Borča zavitla svojim glomaznim mačem pa viknu
gromkim glasom, koji se nadaleko razlegao:
– A sad svaki na svoje mesto! Ugri su već blizu!
Borča taman beše ovo izgovorio kad se iza brežuljka pojaviše Ugri. Išli su u
gustim redovima i vikali tako grozno da su uši zaglušivali. Bilo ih je bezbroj.
Naša malena i hrabra četa ih je čekala pripijena uza zid brežuljka.
Bili su' rešeni da izginu svi do jednog ali da se živi ne predaju.
– Dočekaćemo ih i tada ih napasti, – reče Borča sasvim glasno.
Tako su i učinili.
Ugri su znali da će se tu negde sukobiti sa Srbima, samo nisu ni slutili da će
se to desiti tako brzo.
Nastupali su bezbrižno pevajući svoje ratničke pesme, koje su bile slične
zaurlavanju gladnih pasa.
Tako prvi ugarski ratnici dođoše baš spram mesta, na kojem su se nalazili
srpski junaci.
Na dat znak Borčina četica ispade iz zaklona pa se kao lavina baci na Ugre.
Ovi se ni najmanje nisu padali tom kolaču pa se zbuniše.
Prirodno je da su mislili da je neprijatelj mnogobrojan jer nisu mogli ni da
zamisle da bi šaka jada imala smelosti da napadne tako veliku silu, kakva su bili
oni.
– Napred, junaci, za kralja i otadžbinu! – vikao je Borča i bodrio svoje
sokolove.
Ovi su i bez toga jurišali i obarali Ugre koji još nikako nisu mogli da dođu
sebi.
 Krv se prosu na sve strane i poče prskati okolno drveće i kamenje.
Ugri su padali kao pleva, a Srbi su navaljivali spominjući Boga i kralja.
Bio je to svetao primer srpskog junaštva i srčanosti, od koga veći istorija
nikada nije zabeležila.
Ipak – nije prošlo dugo a mala četa ostade prepolovljena.
Na čelu svoje prepolovljene četice Borča se borio kao lav.
Skakao je desno levo vitlajući svojim ogromnim mačem, koji je činio pravu
pustoš u redovima ugarskih ratnika.
Našao se za tren oka na pomoći svakome ko bi se naročito izložio nekoj
većoj opasnosti.
Bilo je, međutim, sve uzalud.
Srpski junaci su padali jedan za drugim dok ih naposletku ne ostade svega
petoro.
I oni su bili puni rana, ali su se ipak zato i dalje borili.
Među njima se naročito isticao jedan snažan i atletski razvijen mladić.
Iako je bio sav ogrezao u krvi, on je skakao kao tigar a svaki njegov udarac
palošem svaljivao je po jednog Ugra.
Bio je to mladi Milovan, momče od jedva osamnaest godina.
Lep kao upisan a hrabar toliko da je svima služio kao primer.
Za svoja junaštva u bojevima bio je nekoliko puta javno pohvaljen. Inače je
bio vrlo skroman i uvek je odbijao od sebe zasluge, koje su mu se pripisivale.
– To mi je dužnost, obično bi odgovarao.
Borča je naročito voleo to momče.
Znao je da je bio bez ikoga svoga pa mu je uvek ukazivao bratsku pažnju i
ljubav.
Dok se borio, Borča nikako nije gubio iz vida mladog junaka, čiji je mač
činio prava čuda.
Odjednom Borča pretrnu.
Mladi Milovan, sav krvav od rana, baš je savlađivao jednog debelog Ugra,
kad se iza njegovih leđa poče prikradati jedan ugarski oklopnik sa palošem u ruci.
Zauzet svojim protivnikom, mladi Milovan nije ni slutio kakva mu opasnost
preti s leđa.
Borča je i sam bio i suviše zauzet jer je u isti mah morao da odbije nekoliko
smrtonosnih udaraca, pa nije mogao da pritekne u pomoć mladom Milovanu,
kome je opet pretila smrtna opasnost.
 – Okreni se, Milovane! – uzviknu Borča kad je video kako mučki Ugar
izmanu palošem.
Milovan se okrete.
Bilo je krajnje vreme da to učini, jer bi u protivnom bio izgubljen.
Za čas je savladao svog mučkog protivnika i sravnio ga sa zemljom, ali je
na taj način dao maha ostalim protivnicima, koji se naročito behu na njega okomili.
Tada Borča napreže svu svoju snagu da se probije kroz živi zid, kojim je bio
okružen.
Naposletku mu je to i uspelo, ali je već sve bilo dockan.
Baš u trenutku kad je stigao do mladog Milovana i hteo da ga zaštiti od
smrtonosnog udarca, ovaj je pao sa raspolućenom lobanjom.
Borča jauknu iz glasa pa se baci novom snagom na neprijatelja, koji je
navaljivao iz sve snage.
Nije se više osvrtao ni desno, ni levo, nego je u pravom smislu reči kasapio
Ugre, koji se ponovo zbuniše.
Borča je inače u svojim napadima izgledao strašan.
Izbezumljen od bola za poginulim Milovanom, koga je toliko voleo, sav
umazan krvlju, gologlav i sa razbarušenom kosom, on je pre ličio na neko
vanzemaljsko biće nego na čoveka.
Treba znati da su Ugri bili vrlo sujeverni.
Na sve svoje ratničke pohode oni su vodili i takozvane „taltoše“, neku vrstu
sveštenika koji su se bavili proricanjem.
Pred svaku bitku, na primer, ti taltoši su na naročitom žrtveniku prinosili
žrtve, zatim iz utrobe poklanih životinja proricali kako će se svršiti bitka.
Ugarske vojvode i vojskovođe su mnogo polagali na njihova proricanja i
slepo ih se držali.
Ako bi, recimo, taltoši po nekim znacima, koje su samo oni poznavali, videli
da će se neka borba svršiti po njih rđavo, oni bi to odmah saopštili svojim
vojskovođama i bitka bi se odlagala.
I ovom prilikom među ugarskim ratnicima se nalazio jedan stari taltoš koji
je jednako gledao u nebo i proricao kako će se bitka završiti.
Borčini drugovi su već svi ležali mrtvi na zemlji kad stari taltoš odjednom
podiže nebu ruke pa viknu:
– Stojte! Vidim znake!
Bojna vreva umuče.
 Taltoševe reči su bile za Ugre svetinja i najveća zapovest, kojoj se moralo
bezuslovno pokoravati.
Svi su se okupili oko njega, a odmakli su se i od Borče oni koji ga behu
opkolili.
Nemajući ipak na koju stranu da se spasava, Borča se prisloni leđima uza
kameni zid brežuljka pa poče rukavom brisati sa čela krvavi znoj.
Taj mali odmor beše mu dobro došao.
Ugri su nepomično stojali oko taltoša čekajući da ovaj objavi proročanstvo.
Stari taltoš, čija se duga i seda kosa lepršala na povetarcu, još uvek je gledao
u nebo, kojim su se preganjali oblaci.
Naposletku poče:
– Pročitao sam božje slovo, – poče taltoš.
Glavni zapovednik ugarskih trupa stojao je sasvim blizu njega i gledao ga
pravo u oči,
– Šta si video, – zapita ga vojskovođa.
Taltoš pogleda u Borču, koji je mutnim očima sve posmatrao, pa dodade:
– Ovoga nemojte ubijati.
– Nego?
– Uhvatite ga živog!
– Zašto?
– Tako zahteva božanska volja.
– On je naš neprijatelj!
– Ne mari, vojskovođo.
– Ubio je mnogo naših.
– Činite kako je naređeno.
Borča od svega nije razumeo ni jedne reči jer su Ugri govorili svojim
jezikom.
Ipak je pažljivo pratio očima svaki njihov pokret ali ništa nije mogao da
dokuči.
Odmah posle taltoševih reči Ugri se baciše na Borču, koji se poče opirati.
Poslao je još nekoliko Ugara na onaj svet, ali je sve bilo uzalud.
Naposletku su ga savladali i upetljali konopcima tako čvrsto, da nije mogao
ni da se pomakne.
Borča se čudio zašto ga nisu ubili u borbi, kad su to mogli vrlo lako da učine,
ali nije mogao da razume nijednu njihovu reč...
 I na ostalim frontovima bile su se krvave bitke.
Ugri behu pošli sa celom svojom snagom.
Bio je to strašan pokolj kakav istorija ne pamti. Srbi su ipak uspeli da ponovo
Ugre nateraju u divlje bekstvo. I ovog puta se pokazalo da srpsku snagu i junaštvo
nikakva sila na svetu nije u stanju da salomi.
U sredini guste šume nalazio se glavni logor ugarske vojske.
Dok su se ratnici odmarali oko ognjeva i pekli pečenice zahvaljujući Bogu
što su ipak izvukli čitavu kožu, glavni vojskovođa se nalazio pod svojim šatorom
sa starim taltošem.
– Šta još traži božanska volja? – pitao ga je vojskovođa.
– I to sam pročitao iz leta ptica.
– Govori.
– Onog Srbina treba spaliti.
– To ćemo vrlo rado učiniti.
– I to pre nego što svane.
– Što pre, tim bolje. Gde je on sada?
– U pećini.
– Da li je vezan?
– Na mrtvo.
– Da ne pobegne?
– Isključeno.
– Ko ga čuva?
– Oklopnici.
– To me je umirilo. Znaš kako je, svešteniče: njima ni mrtvima ne treba
verovati.
– Pravo kažeš, vojskovođo.
Ugri su ipak imali u sebi toliko poštenja da su zaista cenili srpsko junaštvo.
Uostalom za to su imali puno razloga jer su posledice tog nenadmašnog junaštva
već mnogo puta osetili na rođenoj koži.
Vojskovođa je odmah izdao naređenje da se na jednoj šumskoj čistini
podigne lomača.
Vojnici su začas navukli suvaraka i debelih klada i sve potpalili.
Vatra je u početku tinjala dok se uskoro ne poče dizati nebu plameni stub iz
koga je sukljao dim.
 A u tom plamenu imao je da završi svoj mučenički život veseli Borča, jedini
preživeli junak iz malene čete.
Dok su vršene te pripreme za njegovo spaljivanje, on se nalazio vezan u
jednoj pećini koja je bila nedaleko od šume.
U pećini je bilo vrlo mračno tako da se ni prst nije video pred okom. Na
ulazu je stojalo desetak ugarskih oklopnika koji su čuvali stražu i pazili, da
zarobljenik ne pobegne.
Borča je otprilike znao šta ga čeka.
Znao je da će ga na kraju krajeva ubiti i nije mu bilo žao života. I on je bio
jedan od mnogih srpskih junaka i boraca, koji rado i veselo ginu za kralja i
otadžbinu.
Oko njega je vladala grobna tišina te mu se činilo da se nalazi živ sahranjen
u grobu.
I oklopnici su ćutali jer su imali najstrožije naređenje da ne progovore
nijedne reči.
Odjednom on začu korake.
Znao je da sad dolaze po njega.
Tako je i bilo.
U pećinu je upalo nekoliko oklopnika i prišlo Borči, koji je ležao nepomično
i nije mogao ni da mrdne.
Jednostavno su ga podigli kao vreću i poneli napolje.
Nikada u svom životu nije više žalio Borča što je sputan i što ne može da im
se odupre. Kako bi ih slatko zviznuo po njihovim tatarskim njuškama!
Napolju je bilo mračno kao u rogu.
Oklopnici su ga poneli pravo u šumu.
Usput nisu progovorili ni jednu reč.
Sve to se Borči učinilo vrlo sumnjivo.
Nešto mu je govorilo da se neće još dugo nanositi glave, samo nije znao na
koji će ga način umoriti. Jedino je bio ubeđen da će umreti u strašnim mukama.
Oganj sa lomače video se još izdaleka.
Video ga je i Borča ali nije znao da je njemu namenjen.
Oklopnici su već bili blizu čistine na kojoj je buktala vatra, kad jedan od njih
naglo stade pa nešto reče ostalima njihovim jezikom.
Ovi odmah spustiše vezanog Borču pa pođoše za svojim drugom koji im
beše uputio tih nekoliko reči.
Borča ostade sam u mraku koji je bio izbrazdan svetlošću ognjenog stuba.
 Tek sad nije znao šta se s njim dešava i kakva će ga postići sudbina.
Odjednom začu neki šum.
Borča pogleda u tom pravcu i vide neku ljudsku priliku, koja mu se
približavala.
Prilika mu je prišla sasvim blizu i stavila sebi prst na usta u znak da ima
nešto da mu kaže u poverenju.
Borča tek sad u prilici prepoznade oklopnika, koji malo pre beše odveo svoje
drugove.
Oklopnik se još više naže nad njega pa mu reče šapatom, rđavim srpskim
jezikom:
– Ćutati, ništa ne govoriš!
– Ko si ti?
– Tvoja prijatelj.
– Ali ti si Ugar!
– I jeste, i nije.
– Šta hoćeš sa mnom?
– Ja tebi pomoći.
Posle tih reči tajanstveni oklopnik otkači s pasa tikvicu pa je pruži
zaprepašćenom Borči sa rečima:
– Ti piti, dosta piti! To biće dobro vino!
Borču je zaista mučila strahovita žeđ, koja se naročito javlja kod ranjenog
čoveka. A Borča je imao bezbroj rana i izgubio je mnogo krvi...
Žudno je prineo tikvicu ustima i počeo da pije. Kad se napio, on se gorko
nasmeši. Bilo je to odlično ugarsko vino, ono vino koje je toliko voleo i zbog koga
ustvari beše i zapao u tu opasnu avanturu.
Kad se dovoljno napio, on sklopi oči.
Osećao je kako mu se celim telom razliva neka čudna toplina, a umora i
malaksalosti polako nestaje.
Tajanstveni oklopnik je bio nagnut nad njim kao da je hteo da pazi da mu se
što ne dogodi.
– Hvala ti, brate, prozbori Borča posle kraćeg ćutanja.
Oklopnik samo klimnu glavom.
– Ti reče da hoćeš da mi pomogneš?
– Da.
– Na koji način?
 – Dobro slušati što ja tebi govoriti.
– Slušam.
Oklopnik mu je ukratko ispričao rđavim srpskim jezikom da je ustvari
poreklom Srbin.
Svog ranog detinjstva se uopšte ne seća.
Zna samo toliko da su ga Ugri još kao nejako dete odveli, odhranili i vaspitali
u strogom ugarskom vojničkom duhu. Istina da je on sada ugarski oklopnik i da
predano vrši svoju dužnost, na čemu se i zakleo, ali mu ipak ponekad na dnu duše
bljesne neka iskra koja ga ispuni čudnim osećajima. U tim trenutcima on se seti
svoga porekla i jasno mu je da je Srbin i da Srbima pripada i dušom i telom.
Tako i malopre, dok su oni njegovi drugovi besomučno udarali na njegovu
četicu i ubijali jednog za drugim, na dnu duše beše bljesnula ta iskra koja mu je
dočaravala daleku prošlost.
Odmah mu se u glavi beše porodila misao da spase Borču i da učini za njega
sve što se može učiniti.
Ta mu se prilika sad i ukazala.
– Kud me nose? – zapita ga Borča.
– To ne pitati.
 – Zašto?
– To može biti strašno.
Tada mu je objasnio kako je umeo i znao šta nameravaju da učine s njim.
Na tako groznu smrt Borča nije pomišljao.
– Zar se ne mogu spasti?
– Možda moći,
– Na koji način?
I to mu je objasnio čudni oklopnik.
On je i malo pre namerno odvajao svoje drugove samo da 6i ostao nasamo s
njim.
To mu je, blagodareći njegovoj umešnosti, i pošlo za rukom.
Tada mu je počeo objašnjavati način na koji bi nekako mogao da izvuče
čitavu glavu, ali to još nije bilo sigurno.
Pred svako pogubljenje izvodile su se naročite ceremonije koje su priređivali
taltoši.
Te ceremonije su bile naročito svečane pred spaljivanje nesretnih žrtava.
I za ovaj slučaj bili su pozvani taltoši.
Bio je određen i stari taltoš, koji je u oblacima pročitao da Borča treba da
bude spaljen.
Borča je pažljivo slušao oklopnika koji mu je izlagao sne što je bilo u vezi
sa njegovim spaljivanjem.
Ne bi se baš moglo reći da se uplašio. Borča je bio stari i prekaljen ratnik i
uopšte se nije plašio smrti. Nije se nimalo bojao ni muka, koje će biti
nepodnošljive. Žalio je samo za jednim: što neće videti veličinu i procvat moćne
srpske države, u čiju je budućnost verovao.
– Eto kako izgledati tvoj sudbina, završi oklopnik sa očitim izrazom
saučešća.
– A da li se mogu nekako spasti?
– Pokušaćemo nešto da učinimo.
– Da čujem.
– Kod nas vlada običaj da svakom osuđenom na smrt pre izvršenja smrtne
presude, taltoš ponudi pehar vina.
– Lep običaj. Znači prvo čoveka opiju, pa ga onda ubiju.
– Tako nešto.
 – Dalje?
– Tebi će pružiti pehar kad već budeš na lomači.
– To već nije lepo. Zar ne bi bilo i lepše i bolje kad bi seo s njima pa da se
kucnemo kao ljudi?
– Tebi je do šale, dragi moj brate, ali se nalaziš u velikoj opasnosti.
– Ja se uvek šalim. Nego nastavi.
– Dakle, kad ti pruže čašu, ti je jednostavno zavitlaj taltošu u čelo.
– Ali prvo da ga ispijem? Bila bi šteta za vaše odlično vino.
– Taltoš će se zbuniti i odmah će pomisliti da je to neko rđavo znamenje.
Ako budeš imao i najmanje sreće, može lako da se dogodi da se smrtna presuda
odloži, a time ćeš već dobiti mnogo u vremenu pa ću moći i ja nešto da smislim
da te spasem. Eto, i malopre ja sam odgovarao moje drugove samo da bih mogao
nasamo s tobom da govorim.
– Hvala ti i na tome.
– To je sve što sam imao da ti kažem. A sad – zbogom. Dolaze moji drugovi
pa ne bi bilo dobro da nas vide zajedno.
– Zbogom, druže! Ako preživim ovu muku, bogato ću ti se za sve odužiti.
– Lako ćemo za to.
Oklopnik je morao da se udalji u trku jer se na nekoliko trenutaka posle
njegovog odlaska pojaviše oklopnici, koji su ga sprovodili.
Pogledali su pažljivo oko sebe kao da su se bojali da odnekud ne iskrsne
neki neprijateljski vojnik, zatim su podigli vezanog Borču pa poneli dalje.
Tako su stigli na čistinu, na kojoj je već uveliko gorela zapaljena lomača.
Iako je bio tvrda i junačna srca, Borču podiđoše žmarci.
Lako je gledati kad se peče prase na ražnju, ali ko će moći da izdrži te
paklene muke, koje su ga očekivale!
Ceremonija je bila vrlo kratka.
Očitali su nad njim neke svoje molitve, skakali su neko vreme oko njega
plazeći jezike, zatim su ga odrešili pa ga doveli sasvim blizu lomače.
Stari taltoš se stalno nalazio u njegovoj blizini i mrmljao neke nerazgovetne
reči.
Borča je jedva čekao da mu donesu i pruže pehar da vidi šta će se dalje
dogoditi.
Naposletku dođe i na to red.
Pehar je bio vrlo veliki i pun vina, a doneo ga je na naročito ceremonijalan
način jedan sasvim mlad oklopnik.
 Pružio ga je taltošu, koji ga podiže nad svoju glavu, zatim naredi
oklopnicima da podignu Borču.
Ovi mu odmah priđoše pa ga ščepaše svojim snažnim rukama.
Tek sada se seti Borča da su mu odrešene ruke.
U njegovoj glavi sevnu suluda misao.
Kako bi bilo kad bi pokušao da se probije kroz njih?
Istina da je bio goloruk, ali mu to ne bi bila prvina da golih šaka jurne na
naoružanog neprijatelja.
Taman je hteo to da učini i da baci prvo na taltoša, a zatim na ostale
oklopnike, kad mu sevnu druga misao.
Bilo je malo nade da će moći da se probije kroz oklopnike, koji su bili
naoružani do zuba, a i mnogobrojni.
Smrt mu je bila neizbežna.
A ako posluša savet tajanstvenog oklopnika, sa kojim je malopre
razgovarao, možda bi se još i mogao spasti.
Posle kraćeg kolebanja on se ipak odluči za ovo drugo.
Tada ga oklopnici podigoše pa ga postaviše pored same vatre, a stari taltoš
mu pruži pehar sa vinom.
Beše nastupio sudbonosan trenutak.
Kad je uzeo pehar, Borča ga visoko podiže pa viknu koliko ga grlo donosi:
– Da živi veliko srpsko carstvo i car Dušan.
Kad je završio, on prinese pehar ustima, iskapi ga do dna zatim ga baci na
taltoša i pogodi ga posred čela.
Udarac je bio tako snažan da je taltoš pao bez reči i ostao ležeći.
Kad su videli šta se dogodilo, oklopnici pritrčaše Borči pa ga podigoše i
ponesoše ognju...
Borča vide da je izgubljen.
Od neke zabune nije bilo ni govora. A evo zašto:
Taltoš bi svakako odložio izvršenje smrtne presude da je mogao, ali ga naš
Borča beše udario tako od srca, da je ovaj na mestu ostao mrtav. Time je ujedno
bila zapečaćena i Borčina sudbina.
Kad je video da nema drugog izlaza, on pribeže svojim rukama i pesnicama.
Prvoga oklopnika, koji mu beše prišao, on udari pesnicom u čelo tako
snažno, da se ovaj povede. Svakako bi bio pao da ga njegovi drugovi nisu pridržali.
Nije se bolje proveo ni njegov drug, koji je dolazio za njim.
I njega je Borča svalio kao kladu.
 Tako je prošao i treći, pa i četvrti.
Borča ih je udešavao svojim bičjim pesnicama, a oni su padali kao pokošeni.
Po oklopnike je najgore bilo to što nisu imali ni vremena, a ni prostora da se
late oružja.
Ipak– oklopnika je bilo vrlo mnogo.
Na jauke izgruvanih oklopnika uzbuni se ceo tabor.
Kroz drveće su se videle omanje grupe, koje su žurile da vide šta se
dogodilo.
Borča vide da je izgubljen.
Ipak on još ne beše klonuo duhom. Snaga ga nije popuštala i bio je odlučio
da se bori do kraja.
Tako je i učinio.
Odjednom oklopnici zastadoše u napadanju pa okrenuše glave u jednom
pravcu.
Videlo se da su nešto bili primetili.
I naš Borča oslušnu.
U tišini, koja na mah zavlada na čistini, on začu neki tutanj i zveket.
Izgledalo de kao da se u blizini bije strašna bitka.
Borča malo živnu.
Kako su mu sad oklopnici, koji su pažljivo slušali vrevu, bili upola okrenuti
leđima, on uze zamah pa se ustremi na najbližeg.
Nije ga udario pesnicom nego mu je jednostavno za trenutak oteo njegov
paloš.
Borča zavitla njime kroz vazduh i on ciknu kao guja u procepu.
To je ipak bilo oružje pomoću koga se moglo mnogo štošta postići.
Kad su Ugri videli da se Borča dokopao paloša, povadiše svoje pa jurnuše
na njega kao podivljali.
Nisu više ni obraćali pažnju na tutnjavu i zveket, kao da je dolazio sve bliže.
Borča je činio čuda od junaštva.
Vitlao je ogromnim palošem na sve strane i stizao da sravni sa zemljom
svakoga sa čije bi mu strane zapretila ozbiljna opasnost.
Kad su videli da s njim neće tako lako izaći na kraj, oklopnici se malo
povukoše da se dogovore kako da mu dohakaju.
Vratili su se odmah i počeli novu taktiku.
Ugri su u borbi upotrebljavali naročite pinjale, čiji je vrh bio oštar kao i igle.
 Borča nije ni slutio šta mu se sprema.
Gledao je u oklopnike koji su stojali na dvadesetak koračaji od njega.
poređani u red.
Odjednom oni podigoše ruke, u kojima su blistali pinjali.
Odmah zatim se začu zlokoban fijuk i pinjali poleteše kroz vazduh.
Borča oseti u listovima nekoliko oštrih bolova i odmah pokleče.
To su bili oštri pinjali koji se behu duboko zarili u njegove nožne listove.
Tada mu oklopnici priskočiše pa ga ponovo svezaše. Borča beše već skoro
sasvim posustao tako da nije mogao ni da pomišlja na neki otpor.
Kad su ga upetljali tako čvrsto da nije mogao ni da se pomakne, oni ga
ponesoše vatri.
Borči je bilo jasno da je izgubljen.
Već je osećao kako ližu uz njega plamenovi, dok je zveket i tutnjava dolazila
sve bliže...

Čitaoci se sećaju da je Radan Dubravčić bio pošao kao izvidnica vojske

Jovana Kantakuzena da obavesti Ugre o dolasku „saveznika“. On, razume se, nije
ni slutio da se radi o strahovitoj podvali.
Ugarske predstraže, sa kojima se bio susreo, odmah su ga napale znajući da
je između njih i Vizantinaca otvoreno neprijateljstvo.
Radan ispočetka nikako nije mogao da se snađe.
Ispočetka je mislio da su to Dušanove čete preobučene u ugarsko odelo.
Pažljivo je posmatrao svakoga koji bi pored njega projurio i tada vide da su
to pravi Ugri, njihovi „saveznici“ sa kojima su imali da sruše Dušanovo carstvo.
Bilo kako bilo tek Radan uvide da mora dati otpora napadajima, koji su
postajali sve besomučniji.
Gledajući u Vizantincima zaklete neprijatelje, Ugri su se bacali na njih
svojom svojstvenom žestinom, koja je poznata u istoriji.
Sad je Radan bio siguran da je posredi izdaja. Zar bi se na drugi neki način
uopšte moglo sve to razjasniti?
– Napred, viknu on gromko.
 Njegova četa jurnu.
Ugri i Vizantinci, koje je predvodio Radan, udariše se prsa u prsa.
Nastade očajnička borba. Radio je i pinjal, i paloš, a umiralo se bez jauka,
kako i priliči starim junacima.
– Napred, momci, naša je pobeda, vikao je Radan.
Borilo se junački sa obe strane. Ipak je pobedio Radan. Ugri, koji behu kao
nekim čudom ostali u životu, rasuše se poljem pa se dadoše u divlje bekstvo.
Radan nije imao vremena da ih goni, jer je to bila samo ugarska predstraža,
nego pođe natrag u susret glavnoj vojsci da izvesti Kantakuzena o svemu što se
dogodilo.
Kantakuzen je i dalje jahao u sredini vojske okružen svojom gardom
laskavaca koji nisu imali reči da se nahvale njegovog genijalnog plana.
Kralja Dušana je trebalo pošto poto srušiti. Vizantinci nisu imali smelosti da
to učine sami zato su i pribegli planu da sklope savez i prijateljstvo sa Ugrima i da
tako zajedničkom snagom sruše Dušana.
Utom se začu konjski topot.
– To je svakako naš Radan, reče Kantakuzen pa se prope na konju i pogleda
u pravcu, odakle se čuo konjski topot.
Ne potraja dugo i Radan se probi kroz vizantiske oklopnike pravo do
Kantakuzena.
Po njegovom bledom licu Kantakuzen odmah poznade da se dogodilo nešto
što mu neće biti baš tako prijatno.
– Dakle, poče prvi Kantakuzen, – jesi li našao ugarski logor?
– Bolje da nisam.
– Kako to govoriš?
– Ne mogu da budem dovoljno pametan.
Ostali su prosto gutali svaku Radanovu reč. Nisu imali ni pojma šta se
dogodilo.
Kad je Radan užurbano ispričao sve Kantakuzenu, ovaj primeti:
– To nikako ne mogu da razumem.
– Ja još malje.
– Oni su svakako primili našu ponudu?
– Kako da ne!
– Šta ti onda misliš o svemu tome?
– Mozak mi je stao i ne mogu ništa da mislim.
 – Da nisu tu umešani Dušanovi prsti?
– Može vrlo lako da bude.
– Ah, osećam da ćemo se celog veka boriti protiv njega i da ga na kraju ipak
nećemo savladati.
– Ne dao Bog da bude tako.
– Ja ti rekoh.
Taman oni bejahu u reči, kad se začu strahovit tutanj koji je dolazio iz
proplanka.
Ne potraja dugo i oni ugledaše silnu vojsku koja se kretala kao lavina njima
u susret.
Kantakuzen poče osmatrati situaciju, koja mu se nikako nije svidela.
Bio je tvrdo uveren da su to Dušanove trupe. Jedino nikako nije mogao da
razume kako su se privukle njegovoj vojsci pored ugarskog logora, koji se nalazio
odmah tu, u njihovoj neposrednoj blizini.
Čelnici i satnici počeše žurno raspoređivati vojsku koja se ipak morala
spremati za borbu.
Pored Kantakuzena se nalazio jedan mlad časnik, inače njegov ljubimac,
koji je nešto vladao jezikom Ugara.
On se odjednom okrete Kantakuzenu pa mu reče:
– To su Ugri.
– Hvala Bogu da se s njima već jedanput sastanemo. Ona pretstraža, sa
kojom se sukobio Radan, ne znači ništa. Svakako je po sredi bio neki nesporazum,
i Radan je plahovit, pa ih je možda nečim uvredio.
– Neće biti tako.
– Ne razumem.
– Ja prilično vladam ugarskim jezikom.
– To mi je poznato.
– To su zaista Ugri i oni će nas napasti.
– Ali mi smo saveznici.
– Ne bih rekao.
– Kako to?
– Znate li šta urlaju?
– Šta?
– Smrt Vizantiji! Smrt Mihailu! Smrt Kantakuzenu!
– Jesi li dobro razumeo?
 – Svaku reč.
– Šta to onda treba da znači?
– Ne znam. Sve se smešalo.
Divljačka vika je za to vreme dolazila sve bliže.
Uskoro oni ugledaše i prve čete koje su im se približavale kao olujina. Već
po samom njihovom držanju odmah se moglo videti da ne dolaze u prijateljskoj
nameri nego da će biti okršaja kakvog nije svet video.
Vizantinci su se užurbano pripremali da dočekaju navalu neprijatelja, jer sad
im je bilo jasno da je svaki savez i sporazum propao.
Kantakuzen, sav bled i ustreptao od silnog straha izdavao je svojim
doglavnicima naređenja koja su se u opštem metežu jedva čula.
– Konjanici napred! Kopljanici na desni bok! Centar nazad! – čule su se
Kantakuzenove komande koje su zamirale i gubile se u vrevi.
Teren, kojim su prolazili bio je prošaran brežuljcima i kamenjarima, a levo
nalazila se i gusta šuma.
Kantakuzen uvide da će biti najbolje ako zauzmu busiju i tako dočekaju
divljeg neprijatelja, koji je dolazio sve bliže.
Brzo su se povukli za stenje i debla koja beše olujina bogzna kad izvalila.
Tako su i učinili.
Utom naiđoše prvi neprijateljski odredi.
Vizantinci su ćutali u svojim zaklonima i čekali da padnu komande za
prepad.
Halakajući prolazili su ugarski oklopnici i ne sluteći šta ih čeka.
Odjednom vizantiski čelnici pustiše ugovorene uzvike i svi ispadoše iza
busija.
Nastade nemilosrdno klanje kakvo nije zabeleženo u istoriji.
Vizantinci su bili ozlojeđeni tim preokretom pa su svom žestinom napadali
na Ugre koji su im odgovarali istom merom.
Radan se nalazio u prvim borbenim redovima.
Naročito ozlojeđen zbog izdaje on se trudio da što bolje iskali svoj gnjev na
Ugrima.
Njegova četa je jurišala na mesta gde je bila najveća gužva, a njegov mač je
obarao Ugre koji su padali kao konoplje.
Vreme je prolazilo a bitka je sve jače besnela.
Mrtvi prekriliše čitavu okolinu a krv poče bojiti svojom crvenom bojom
okolno stenje.
 Zahvaćen borbom i sam Kantakuzen živnu pa se umeša u borbu. Zanet
silinom opšteg meteža i on je vitlao svojim skupocenim mačem čiji se smaragdi i
brilijanti kojima je bio okićen, umrljaše krvlju.
Obe vojske su bile podjednako snažne i srčane tako da se nije moglo
predvideti ko će da pobedi.
Oklopi su zveketali, lomila se koplja i sablje a lobanje prskale pod silovitim
udarcima teških paloša. Jauk ranjenika razlegao se nadaleko i bio tako jeziv da se
i najtvrđim ratnicima kosa dizala na glavi od užasa.
Ozlojeđeni sa strahovite podvale Vizantinci su se borili kao lavovi. Ginuli
su i konji, i ljudi i smrt zacari krvavim razbojištem.
U jednom malom zatišju Kantakuzen se povuče sa svojim štabom da se
dogovore o daljem toku borbe i o planovima.
Kantakuzen beše sav blatnjav i krvav. Nije više nimalo ličio na gordog i
ponositog diplomatu nego na običnog ratnika, kakvi su bili i ostali.
– Ovo je propast, gospodo, – reče on sav zadihan.
– Prava klanica.
– Naša vojska je skoro prepolovljena.
– A šta će biti do kraja?
– Šta da radimo?
– Da se malo odmorimo pa da nastavimo borbu. Pristajete li?
– Pristajemo, – odjeknu kao iz jednog grla.
Vizantinci nisu morali dugo čekati da tu svoju odluku privedu u delo jer ih
Ugri ponovo napadoše.
I tako se strašna klanica produži još većom žestinom.
Ratnici su ginuli i padali kao snoplje. Okolni brežuljci se obojiše crveno od
krvi palih vitezova.
Obe vojske su se uzajamno formalno tlačile i uništavale. Bilo je očigledno
da će izginuti svi do poslednjeg čoveka.
Odjednom Radan Dubravčić priđe Kantakuzenu pa mu reče:
– Gospodine zapovedniče! Predstraža javlja da se na severnim kosama vidi
silna vojska koja nam se približuje.
– Dođavola! Ko to sad može da bude?
– Nemam pojma.
U Kantakuzenovom štabu nastade zabuna kad su čuli za ovu vest, koju
nikako nisu mogli da protumače.
Bilo je zaista nerazumljivo čija je mogla da bude ta vojska, tako velika.
 – Zamnom, gospodo! – uzviknu odjednom Kantakuzen pa obode svog
paripa. – Moramo biti načisto kakva je to vojska i da li nam je to prijatelj ili
neprijatelj.
Ceo štab krete zajedno sa Kantakuzenom u pokazanom pravcu a Radan
ostade da rukovodi borbom.
Kantakuzen je bio vrlo zabrinut.
Sve to što se oko njega dešavalo bila je slika strahovite tragedije i katastrofe,
kakvu nikada dotle ne beše doživeo.
Popeli su se na vrh kose i počeli posmatrati silnu vojsku, koja je dolazila sve
bliže.
Posmatrali su neko vreme kad Kantakuzen reče sav uzdrhtao od straha:
– To je Dušanova vojska.
I ostali doglavnici iz štaba uvideše da Kantakuzen ima potpuno pravo. Bila
je to Dušanova vojska, koja je dolazila sve bliže.
Čitaoci se sećaju kako je Miloš, vitez od Gavrana, zavaravao Dušana, i na
sve moguće načine odvraćao da ne udari na Ugre pre nego što se ovi sudare sa
Kantakuzenom. Taj njegov plan je bio sjajan ali bi imao željeno dejstvo samo kad
bi bio do kraja ostvaren i izveden.
Miloš nije ni slutio da će ispasti sve da ne može biti bolje. Dušanu je
ispočetka sve to izgledalo čudno, dok je sa druge strane vitez od Gavrana upotrebio
svu svoju veštinu i okretnost i tako mu je uspelo da zadrži Dušana od prevremenog
napada.
Kad su se Vizantinci već uveliko klali i u pravom smislu reči istrebljivali,
krete se na njih cela Dušanova vojska na čelu sa teškim oklopnicima kapetana
Palmana1 i njegovog sinovca Georga.
Strašno je bilo pogledati Palmanove konjanike koji su galopirali u punoj
ratnoj opremi. Njihovi teški oklopi su zveckali, a njihovi dugački mačevi zlokobno
presijavali.
Odmah iza oklopnika jahao je jedan konjanik koji je bio sav blatnjav i krvav.
Vitlao je svojim dugim mačem ne skidajući pogleda sa neprijatelja. Psovao je
strahovito i videlo se da je jedva čekao da se sudari sa neprijateljem.
Ugri i Vizantinci, koji su već bili desetkovani, prestadoše za trenutak da se
kolju. Iako je Kantakuzen krio od svoje vojske strašnu stvarnost, vojnici su
instinktivno osećali šta je posredi. Šta više Kantakuzen beše najstrožije zabranio i
ljudima iz svoga štaba da išta o tome kažu vojnicima.

1
Knez Palman je bio zapovednik Dušanove najamničke garde.
 Čudni konjanik, koji je jahao iza Palmanovih oklopnika, vitlao je sve žešće
mačem i psovao sve glasnije.
Odmah za njim jahao je jedan konjanik mrka lica i dugih opuštenih brkova,
koji mu dobaci:
– Lakše, pobratime! Ako te čuju Ugri, opet će pokušati da te ispeku kao
jagnje.
– Ne plašim se ja više njih.
– Ja ti rekoh da ih se pričuvaš, a ti kako hoćeš.
Krvavi konjanik, koji je tako psovao, bio je ustvari Borča.
Čitaoci se sećaju da smo našeg Borču ostavili u vrlo kritičnoj situaciji kad
su Ugri već hteli da ga bace na lomaču. Oni bi svakako to i učinili da se nije
dogodilo nešto čemu se niko nije nadao.
Srpska vojska je već bila uzbunjena i spremna da napadne zajedničkom
snagom i Ugre i Vizantince, koji su se međusobno klali kao žuti mravi.
Nekoje predstraže se već behu došunjale i do mesta na kojem je bila
podignuta lomača. Kad su videli kakva opasnost preti Borči, oni su osuli na Ugre
pravu kišu strela. Našavši se na taj način u velikoj opasnosti, Ugri su ostavili Borču
gledajući da nekako izvuku čitavu kožu.
Borča nije časio časa nego je brže bolje pobegao prostrevši tek onako usput
još nekoliko ugarskih vojnika. Ubrzo se sastao sa predstražom i kad je čuo da sva
srpska Vojska ide na Ugre i Vizantince, zaboravio je na sve muke koje beše
prepatio i odmah je pošao s njima.
 U želji da se s njima što pre sudari, namestio se odmah iza Palmanovih
oklopnika, koji su jahali na čelu srpske vojske.
Oklopnici su jahali ćutke. Samo se čuo jezivi zveket njihovih teških oklopa.
Na čelu svog eskadrona jahao je sam Palman, „magister i kapetan“, – kako
ga je nazivao sam kralj Dušan, a pored njega njegov sinovac Georg.
Pognuti po svojim snažnim konjima oni su gledali u pravcu mesta, gde su se
nalazili Ugri i Vizantinci.
– Sad ćemo ih urediti jednom za svagda, sinovče, – reče Palman svom
sinovcu na nemačkom jeziku.
– Mislim da im više neće pasti napamet da nas napadnu.
– Tako i meni izgleda.
Za to vreme se Ugri i Vizantinci behu pribrali.
Behu obustavili svaku uzajamnu borbu videvši da im preti zajednička
opasnost.
Međutim bilo je sve dockan.
Srbi behu na njih navalili svom silinom tako da nisu imali vremena da se
spreme za otpor.
Nastade strahovita klanica u kojoj su Ugri i Vizantinci nadali kao snoplje.
Palmanovi oklopnici su činili čuda.
Naletali su sa svojim konjima u najgušće redove i obarali neprijatelja kao
muve.
Razbijeni i potučeni do noge, bedni ostaci moćne ugarske vojske morali su
sramno da se povuku sa razbojišta ostavivši na njemu mnoštvo ranjenih i ubijenih
svojih drugova.
I tako je srpska vojska zabeležila još jedan veliki uspeh i još jednu veliku
pobedu, koja je ustvari bila zasluga viteza od Gavrana.
I sam Kantakuzen je teškom mukom izneo živu glavu iz ove bitke, koja je
bila katastrofalna i po Ugre, i po Vizantince.
Sav očajan, Kantakuzen je jednostavno pobegao u Carigrad.
Kako je video da protiv Dušana mačem ne može ništa da učini, beše odlučio
da ga na drugi način onemogući u njegovom stvaranju velikog srpskog carstva.
Ne treba da naglasimo da je ponajbolje proslavio ovu veliku pobedu naš
veseli Borča.
Srpski pobednici behu našli u ugarskom taboru mnogo ugarskog vina. Borča
je probao redom sve mešine dok se nije zaustavio na jednoj i viknuo:
 – Ni koraka dalje, drugovi! Ono što dolazi posle ove mešine može da bude
samo gore vino, ali bolje nikako. Ispimo je za dug život i sreću našeg ljubljenog
kralja mladog Dušana Nemanjića! Živeo!
Borča je bio neobično grlat tako da su te njegove reči mogli da čuju i oni
srpski vojnici, koji su se nalazili malo podalje. I tako je nastalo opšte veselje kojim
se proslavljala ova zaista velika pobeda srpske vojske.

XXVII TAJANSTVENI PROSJAK

Nad Carigradom se baš spuštalo veče kad se pred jednom takozvanom

„carskom” gostionicom zaustavi jedan prosjak.
Taj prosjak koji se više odbacivao svojim štakama nego što je išao, pružao
je vrlo bedan utisak.
Bio je odeven u prave tralje koje su dronjcima visili sa njegovog kao skelet
mršavog tela.
Imao je dugu, sedu kosu i zamršenu, neurednu bradu, koju je svaki čas gladio
rukom kao da je hteo da se uveri da se nalazi na svom mestu.
Dogurao se nekako do carske gostionice, seo na jedan kamen i ispružio ruku
čekajući milostinju od gostionice.
U doba, u kojem se odigrava naš roman, u Carigradu beše nekoliko takvih
gostionica, koje su nosile titulu „carske“. To su ustvari bila javna svratišta u koja
moglo da stane po nekoliko stotina putnika i konja na konak, a behu ih podigli
rimski carevi.
Inače Carigrad je tada bio najveća varoš na svetu i brojao je skoro dva
miliona stanovnika. On je bio stecište trgovaca iz celoga sveta, a dolazili su i razni
avanturisti, kojima beše tesna rođena zemlja.
Mršavi prosjak je sedeo neko vreme na kamenu sa ispruženom desnom
rukom.
Prolaznici su prolazili pored njega, a bilo je dosta i takvih koji su se sažalili
na bednog čoveka i pružili mu milostinju, na čemu je on toplo zahvaljivao.
Već se bližila i ponoć.
Carigradskim ulicama je polako zamirao život. Bilo je živo još samo u
Galati, gde behu naseljeni đenovljani. Takmičeći se u trgovini sa mlečićima, oni
su sklapali trgovačke poslove skoro do same ponoći gledajući da na taj način otmu
što više pazara od svojih opasnih i sposobnih konkurenata.
 I gostionica, pred kojom je sedeo stari prosjak, bila je već zatvorena a on je
još uvek sedeo na svom mestu sa ispruženom desnom rukom. Izgledalo je kao da
je nekog očekivao.
Kad je video da nema više nijednog prolaznika, on stavi ruku na kolena,
zatim se pažljivo okrete oko sebe kao da se bojao da ga neko ne primeti, pa tiho
zviznu.
Nije potrajalo dugo kad iza ugla iskrsnu jedan Grk ogrnut hitonom, pa mu
priđe na prstima, zverajući na sve strane.
Došao je oprezno do prosjaka, stao pred njega i zapitao ga sasvim tiho:
– Ima li što novo, Ahile?
– I ima, i nema.
– Ti uvek govoriš u zagonetkama.
– I život je zagonetka.
– Budi jasniji.
– To je spram tebe i potrebno, Hilone, jer si glup kao razbijena testija.
Poćutao je malo, za koje se vreme opet okrenuo oko sebe, pa nastavio tako
tiho, da je njegov sagovornik jedva mogao da ga čuje:
– A sad dobro otvori uši, Hilone, U gostionici se nalazi jedan gost, koga
treba po svaku cenu smaći.
– Kako izgleda?
– Visok, mlad, sa mladežom na levom obrazu. Poznaćeš ga još i po tome što
je lep kao devojka. Prava srpska muška lepota. Da li ti je to dovoljno?
– Kako se zove?
– Tvoja glupost zaista prelazi sva moja očekivanja. Upamti jednom za
svagda da ljudi, koji dolaze ovamo u sličnim poslovima, kriju svoje ime kao zmija
rep.
– Uviđam, Ahile, da si u pravu.
– Onda primaš se?
– Kako da ne, samo sam hteo za nešto da te zapitam.
Prosjak na to izvadi iz grudi poveću kesu pa mu je pruži sa rečima:
– Čitam ti misli, Hilone. Mislim da će ti za početak ovo biti dosta?
Hilon gramzljivo strpa kesu u džep svog ogrtača pa odvrati:
– Potpuno sam zadovoljan, ali se nadam da će biti i više.
– Još nešto.
– Govori.
 – Pogledaj pažljivo niz ulicu da nema koga.
Hilon ode do ugla pa pogleda niz mračnu ulicu, u kojoj su se ipak nazirale
konture kuća i drveća.
Nigde nije bilo ni žive duše.
Kad je to saopštio prosjaku, ovaj zadovoljno klimnu glavom pa ustade lako,
kao da nije bogalj, i pođe brzo jednom sporednom ulicom mlatajući veselo
štakama oko sebe.
Ubrzo ga je nestalo u lavirintu ulica velike vizantiske prestonice.
Kad je ostao sam, Hilon se nasloni na zid gostionice pa se dade u misli. –
Po celom njegovom držanju odmah se moglo videti da je gotov na svako
zlo.
Stajao je tako neko vreme, zatim priđe vratima gostionice, koja je već bila
zatvorena.
Morao je prilično dugo da lupa dok se naposletku nije pojavio krčmar.
Kad ga je poznao, on uzviknu veselo:
– Hodi brzo unutra. Ti si mi uvek mio gost.
Pustio je Hilona kroz sporedna vrata i uveo ga u jednu sobicu, koja se
nalazila pod samim krovom.
Kad su seli na drvene klupice, krčmar zapita svog gosta u nevreme:
– Dakle, o čemu se radi? Znam da si mi doneo dobar pazar, samo me pobliže
upoznaj s njim.
Kad mu je Hilon opisao izgled gosta, koga je tražio, krčmar mu reče
šapatom:
– Kod mene je.
– Baš tako izgleda?
– U dlaku tako.
– Gde je sad?
– U konjušnici.
– Spava?
– Svakako.
– Odakle je on ustvari?
– Iz Srbije.
– Odmah sam tako i mislio. Nego – biće mi potrebna i tvoja pomoć.
– Samo reci.
 – Ja sam uzeo na sebe da tog čoveka smaknem. Zašto – to me se ne tiče. Ja
sam za to već primio i kaparu i hoću posao da izvršim pošteno i savesno.
Oči lukavog krčmara čudno zasjaše i on zapita:
– Koliko si dobio?
– Prilično. a biće i više, kad posao bude svršen. Biće i za tebe.
– Mislim da je tako i pravo. Dakle u čemu ti mogu pomoći?
– Razumem. Sad mi je sve jasno. Samo ipak moram naći neki razlog, zbog
koga ga zovem napolje.
– Smisli nešto. Ti si vešt za te stvari.
Ćutali su neko vreme, kad krčmar reče:
– U redu je.
– Šta si smislio?
– Otići ću jednostavno u konjušnicu, u kojoj je on zanoćio, i zapitaću ga da
li mu još što treba, pošto hoću da zatvorim podrum. Lepo ću se s njim upustiti u
razgovor. Kad mu budem poželeo laku noć i izašao napolje, uzviknuću i pozvati
u pomoć kao da me je neko napao. On će odmah zadržati, a ti se nađi u blizini.
Kako ti se sviđa plan?
– Zaista majstorski smišljeno da se bolje ne može ni zamisliti.
– Onda tako. Nego, moramo biti oprezni. Pričekaj ti malo a ja idem da vidim
da li je još budan, jer ako spava, onda moram izmisliti nešto sasvim drugo.
– Idi. ali samo požuri.
– Ne brini. I meni se spava.
Dok se vodio taj razgovor, u konjušnici carske gostionice, u jednom malom
odeljenju, načinjenom od grubih dasaka, nalazio se tajanstveni putnik, koga je
imao da ubije Hilon po nalogu starog prosjaka.
Bio je to zaista lep mlad čovek, istina neobrijana lica tako nije mogao da mu
se vidi mladež na levom obrazu, ali ta mala zapuštenost zaista nije umanjivala
njegovu retku mušku lepotu.
Sedeo je na postelji, koja je ustvari bila gomila suvog sena pokrivena
debelim ćebetom, i nepomično gledao u plamičak lojanice, koji se lelujao u
jednom malom zemljanom sudu.
S vremena na vreme bi pogledao u vrata kao da se nadao da će neko da naiđe.
Svud oko njega je vladala grobna tišina jer su svi putnici i namernici, koji
behu navratili u carsku gostionicu, spavali mrtvim snom.
Odjednom skoči sa postelje pa priđe vratima.
Osluškivao je neko vreme, kad se šum ponovi.
 Nastade tajac, koji je trajao svega nekoliko trenutaka.
– Ko je, zapita odjednom mladić.
– Sudbina, začu se spolja šapatom.
Mladi putnik zadovoljno klimnu glavom pa podiže rezu, kojom su vrata bila
zatvorena.
U pregrađeni prostor uđe visok, kosmat čovek koji priđe mladom čoveku,
pozdravi se s njim prijateljski pa ga zapita:
– Dakle? Ima li što novo? Jesu li stigli naši? Večeras sam dobio izveštaj da
se već vide sa gradskih zidina.
Ceo Carigrad je u to doba bio opasan debelim i jakim zidinama i kulama.
Ova mera obezbeđenja beše preduzeta zato što je ta varoš bila izložena
stalnim napadima od strane susednih naroda.
Vizantija, čuvena sa svoga bogatstva, pretstavljala je izvrsni cilj za mnoge
narode koji su mislili da je pljačka potpuno pravedna i dozvoljena stvar i da jači
uvek ima prava da zagospodari slabijim.
Ti prohtevi drugih naroda, da zavladaju bogatom, ali slabom Vizantijom,
dovodili su vrlo često do krvavih bojeva, koji su se bili pod njenim zidinama, i na
suvu, i na vodi.
Tako su, na primer, rimski krstaši pod izgovorom da idu da osvoje Sveti
Grob, oteli od Grka Carigrad na prevaru i tako osnovali Latinsko carstvo.
Ne samo bliski susedi nego i udaljeni narodi behu bacili oko na bogati
Carigrad.
Tako se Rusi behu spustili niz Dnjepar na bezbroj čunića, doplovili pod
Carigrad i počeli ga opsedati.
Branioci Carigrada su pustili Ruse da se primaknu do zidina sasvim blizu,
zatim su pustili na njih čuvenu „grčku vatru“ i skoro sve čunove poslali na dno
mora.
Tako se branio Carigrad od neprijateljske najezde i uvek odolevao i
najsnažnijim napadima.
Kad je mladi putnik čuo reči kosmatog čoveka, lice mu se namah razvedri i
on uzviknu radosno:
– Neka bi dao Bog da to budu naši i da nam što pre dođu, a ostalo ćemo sve
lako posvršavati.
– Nego, hteo sam da te na nešto upozorim, – poče kosmati čovek posle
kraćeg ćutanja.
– Da čujem.
– Čuvaj se ovog krčmara.
 – Ne razumem.
– Sumnjiv čovek.
– Da nisi nešto primetio?
– Jesam.
– Šta si video?
– Malo pre, dok sam se prikradao konjušnici, primetio sam ga kako se šunja
preko đubrišta pravo onamo.
– Možda je nešto hteo.
– I ja kažem da je nešto hteo.
– Ja mislim da je on ispravan čovek, koji samo gleda svoja posla.
– Samo ti njegovi poslovi, Miloše, mogu da ti dođu glave. Vizantinac je, nije
mu verovati.
– Pravo kažeš.
– Onda ja idem da dočekam naše i da ih provedem u grad tajnim prolazom,
a ti gledaj šta ćeš.
– Ništa ne brini.
Pogledali su se duboko u oči i zastali posle čega je mladi putnik, koga je
kosmati čovek nazvao Milošem, ponovo stavio na vrata rezu.
Kad mu je gost otišao, on poče hodati po maloj prostoriji i razmišljati o
svemu što je malo pre čuo.
Mladi putnik nije bio kukavica, ali je ipak rešio da bude vrlo oprezan.
Čitaoci ne treba da se iznenade kad kažemo, da je taj mladi putnik u stvari
naš Miloš, vitez od Gavrana, junak, pomoću čijeg je lukavstva kralj Dušan razbio
ugarsku i vizantisku vojsku.
Miloš beše došao u Carigrad u jednoj misiji, koja je bila i važna i opasna.
Posle strahovitog poraza, koji beše doživeo, Kantakuzen je jednostavno
pobegao u Carigrad i jedva i sam izvukao čitavu kožu.
Sada mu je bilo jasno da se njegov mač ne može meriti sa mačem mladog
srpskog kralja Dušana, koji je bio nepobediv.
Morao se dakle latiti drugih sretstava da bi ostvario svo je namere.
Čim je stigao u Carigrad, počeo je da radi i rukama i nogama da od patrijarha
Filona dobije blagoslov za kraljevsku krunu. Kad bi to izdejstvovao, sva vlastela
bi priznala za kralja Dušanovog polubrata Sinišu.
Još kao mladić Dušan je bio u Carigradu, gde je imao mnoga poznanstva.
Imao je onde i iskrenih prijatelja, koji su cenili srčanost i bistrinu mladoga
kralja.
 Iako je Kantakuzen radio vrlo oprezno i krio izvođenje svojih namera, ta
njegova podzemna akcija je ipak došla do ušiju nekih Dušanovih prijatelja, koji su
ga o tome odmah izvestili.
Dušan ispočetka nije to ozbiljno shvatao, ali su mu mnogi ukazivali na to da
bi se iz slučajnog Kantakuzenovog uspeha mogle razviti mnoge neprijatne stvari.
On tada odluči da se o svemu tome opširno porazgovara sa svojim doglavnicima.
Tako je i učinio.
Naposletku bi odlučeno da odmah pođe u Carigrad Miloš, vitez od Gavrana,
i da povede sa sobom crne oklopnike, koji će malo zastati dok on ne rasmotri
situaciju.
Ni Kantakuzen, međutim, nije sedeo skrštenih ruku nego je budno pratio
kakve sve mere preduzima mladi srpski kralj protiv njegove akcije.
To je mogao lako da sazna jer je imao čak na dvoru srpskoga kralja jednog
svog čoveka, koji ga je o svemu izveštavao.
Tako je tačno znao dan u koji je imao da krene Miloš u Carigrad sa crnim
oklopnicima.
Odmah je poslao jednu četu da dočeka oklopnike i da ih uništi.
Kantakuzenova četa se sukobila sa Miloševim oklopnicima u planinama
divljeg Balkana. Došlo je strahovite borbe u kojoj je Kantakuzenova četa bila
uništena.
Miloš nije imao ni pojma šta se dešavalo sa njegovim ljudima.
Ipak je mislio da su oklopnici naišli na neku smetnju pa su se zbog toga
zadržali.
Miloš je ustvari bio mladi gost, koji je otseo u carskog gostionici.
To je namerno bio učinio da njegov dolazak ne bi pao u oči.
Obratio se jedino jednom svom starom poznaniku, kosmatom čoveku, koji
je živeo u Carigradu, poznavao dobro tamošnje prilike i bio gotov da mu učini
svaku uslugu.
Vreme je prolazilo a on nije ni pomišljao na spavanje.
Sad mu misli pređoše na gostioničara, koji je držao carsku gostionicu.
Njegov prijatelj mu beše rekao da se pričuva. Milošu nije bilo jasno šta bi
moglo da natera gostioničara da nešto preduzme protiv njega. Razume se da bi
drukčije mislio kad bi mu bio poznat onaj razgovor, koji se vodio između
tajanstvenog prosjaka i Hilona.
Odjednom se pred vratima konjušnice začuše koraci.
Odmah zatim on ču krčmarev glas:
– Zar još ne spavaš, junače?
 Miloš otvori vrata pa odvrati:
– Još ne spavam. Nikako mi ne ide san na oči.
Razgovarali su kratko vreme, zatim mu je krčmar poželeo laku noć i otišao.
Miloš je taman hteo da sedne na postelju, kad se iz dvorišta začu neko
zapomaganje. Njemu se učini kao da je to krčmarev glas.
Brzo je otvorio vrata i izleteo napolje.
Nije se bio prevario. Lukavi krčmar je zaista ležao pored zida i zapomagao
stenjući kao da ima velike bolove.
Miloš mu priđe pa ga upita šta mu je.
– Ah, neko me je napao.
– Jesi li ranjen?
– Jesam.
– Gde?
– U grudi. Oh. kako boli! Razdrlji mi grudi pa će mi biti lakše.
Taman što se Miloš beše sagnuo da olakša podmuklom krčmaru kad oseti
po temenu tako snažan udarac da mu se zamrači u glavi i malo je trebalo pa da se
sruši.
Odmah mu je bilo jasno šta je po sredi.
Okrenuo se što je mogao brže i ugledao jednog čoveka koji taman beše
izmahnuo ogromnom motkom da ga ponovo udari.
Miloš mu priskoči, otrže od njega motku pa izmanu njome ali u tom trenutku
oseti kako ga neko steže rukama pozadi.
Bio je to krčmar koji je odmah skočio da pritekne u pomoć svome savezniku.
– Podli lupeži, – grmnu Miloš pa pokuša da strese sa sebe krčmara, koji se
beše pripio uz njega kao pijavica.
Sa druge strane opet pretila mu je opasnost i od drugog napadača, koji se
osvrtao po dvorištu tražeći neki drugi predmet kojim će da udari Miloša.
Da bi ga sprečio u tome Miloš jurnu na njega zajedao sa krčmarem, koji ga
nikako nije puštao.
Krčmar beše stegao Miloša iz sve snage tako da je ovaj jedva mogao da se
kreće. Videvši da mu preti smrtna opasnost, Miloš napreže svu svoju snagu, zbaci
sa sebe krčmara koji tresnu o pod pa jurnu na Hilona.
Boreći se sa Hilonom, Miloš nije mogao da drži pogledom i krčmara, koji
se teškom mukom dizao sa poda. U jednom trenutku, kad mu je Miloš bio okrenut
leđima on podiže nož pa se ustremi na njega.
Po svima znacima Vitez od Gavrana je bio izgubljen.
 Blistavo sečivo se već nalazilo nad njegovom glavom. Jedan samo potez i
ubilačka oštrica će prekratiti njegov mladi život.

Da pođemo za tajanstvenim prosjakom, koji se i ne služeći štakama, brzo

udaljio jednom uskom ulicom posle rastanka sa Hilonom.
Sad se jasno moglo videti da je on potpuno zdrav i da nije čak ni prosjak.
Išao je sve brže sve dok nije stigao do hipodroma, na kome su se priređivale razne
viteške igre i utakmice.
Tu je zastao i počeo se osvrtati na sve strane, kao da se bojao da ga neko ne
primeti, zatim je okrenuo desno, prošao pored crkve Svete Sofije i našao se pred
velikom baštom, iz čijeg je zelenila virilo nekoliko krovova.
Zastao je ponovo proverio da ga ko ne prati, pa tiho triput zviznuo.
Nije morao dugo da čeka kad iz zelenila ispade neka ljudska prilika, koja se
oprezno približi ogradi.
– Jesi li ti, – zapita ga prilika.
– Ja sam.
– Onda ulazi brzo, samo vidi da nas ko ne prati.
– Sve je u redu.
Nepoznati je otključao tešku, gvozdenu kapiju, koja škripnu, zatim propusti
lažnog prosjaka.
Kad je nepoznati zaključao vrata, oni pođoše ne govoreći ni reči alejom koja
je vodila pravo ulazu u malu vilu.
Tako su se našli u maloj prostoriji nameštenoj dosta luksuzno.
Tek sad su mogla lepo da se vide lica lažnog prosjaka i nepoznatog
domaćina.
Lažni prosjak beše zbacio sa sebe pocepani ogrtač i obrisao sa lica čađ,
kojom se bio umazao. Imao je obično građansko odelo, kakvo se tada nosilo. Bio
je to inače čovek sredovečnih godina, oštra profila, lukavih očiju, koje su igrale
kao na zejtinu. Po celom njegovom izgledu i držanju odmah se moglo videti, da je
gotov na svako zlo.
Ni njegov sagovornik nije ulivao bogzna kakvog poverenja ni garancije da
bi prezao od zla.
 Bio je to pravi i izrazit tip prepredenog Vizantinca, visoka čela, ćelave glave,
prćava nosa i očiju maslinove boje. Stalno je treptao i gladio se svojim dugim,
beskrvnim prstima po bradi koja je čudno podrhtavala.
– Dakle, – zapita domaćin. – Kako stoje stvari?
– Biće sve u redu.
– Govori! Jedva čekam da čujem.
– Onaj će svršiti još ove noći.
– Zar si ga pronašao?
– Razume se!
– Kako?
– Sporedno. – Glavno je da je upao u klopku.
– Da li je već smaknut?
– Sumnjam.
 – Onda lepo požuri natrag, pronađi Hilona pa mu reci da ga ne ubija nego
da ga živa dovede ovamo.
– Ti si sišao s uma!
– Naprotiv. Nikada nisam bio pametniji nego u ovom trenutku.
– Onda budi jasniji jer te uopšte ne razumem.
– Evo u čemu je stvar: ako on bude smaknut, primićemo nagradu u nikom
ništa. Ako ga, međutim, ostavimo u životu, moći ćemo da ucenjujemo našeg
poslodavca onako kako mi budemo hteli i umeli. Da li ti je sad jasno?
Lažni prosjak se pljesnu rukom po čelu pa uzviknu:
– Divim se tvojoj pameti, Arhimede! Nisi uzalud dobio nadimak Sokrat!
– Onda požuri trkom natrag. Može da bude sve dockan. Zaradićemo mi na
tom trivalskom junaku lepu paru.
Lažni prosjak opet ogrte svoj ogrtač, oprosti se na brzu ruku sa svojim
sagovornikom pa požuri napolje.
Vratio se istim putem pred carsku gostionicu, čiji su svi prozori bili
zamračeni.
Prebaci se lako kao mačka preko zida i našao se u malom vrtu. Došao je iz
njega pravo u malo dvorište i pošao u konjušnicu. Vrlo dobro je poznavao ceo
raspored zgrade.
Kad je došao pred vrata konjušnice, u kojoj je zanoćio Miloš, on zastade.
Iznutra je dopirala neka lupa i prigušeni uzvici.
Lažni prosjak brzo odgurnu vrata koja su bila samo prislonjena, pa stade na
prag.
Pojavio se baš u trenutku kad je krčmar bio potegao nožem na Miloša.
– Stoj! – uzviknu lažni prosjak gromkim glasom pa pritrča krčmaru i zadrža
mu ruku.
Ovaj ga pogleda iznenađeno, ali ne reče ni reči, toliko je bio zbunjen.
Tada lažni prosjak priđe Milošu, koji se još uvek borio sa snažnim Hilonom,
pa ga udari pesnicom u potiljak tako snažno da se ovaj povede.
Kad su videli da je pokleknuo, oni navališe na njega svom snagom pa ga
oboriše ka pod. Brzo su ga upetljali jednim konopcem, koji je visio na gredici, n
zapušili mu usta nekom krpetinom, da ne bi vikao.
Kad su s tim bili gotovi, Hilon priđe lažnom prosjaku pa ga zapita:
– Šta to treba da znači?
 – Ne pitaj ništa nego slušaj šta ću ti reći. Ti dobijaš svoje i sasvim ti je
svejedno kakav ćeš imati posao.
– Slušam.
– Nađite neki džak, strpajte ga u njega a ti ga ponesi preko ramena. Jesi li
me razumeo?
– Potpuno.
– Onda napred! Nemamo vremena za prazne razgovore.
Hilon ode napolje zajedno sa krčmarem da nađu neku vreću, a lažni prosjak
ostade sam sa Milošem, koji je ležao na podu vezan i nepomično.
Bio je u dubokoj nesvestici.
Lažni prosjak se zadovoljno smešio.
Znao je da će napraviti sjajan posao koji će mu doneti veliku zaradu.
Trljao je zadovoljno ruke i unapred sračunavao koliko će dobiti.
Utom uđoše krčmar i Hilon sa vrećom u ruci.
Strpali su jednostavno u nju onesvešćenog Miloša i Hilon ga je podigao na
rame.
Napolju je bilo mračno kao u rogu.
Ipak su morali da budu oprezni da ih ne primete gradski stražari.
Lažni prosjak je išao napred, a Hilon za njim.
Tako su stigli pred baštu, u kojoj se nalazila vila. Domaćin je opet otvorio
vrata i pustio ih unutra. Vreću, u kojoj se nalazio Miloš, ostavili su u malom tremu,
a oni se vratili u sobu, u kojoj su ranije razgovarali.
– I to se lepo svršilo, – primeti domaćin.
– Hvala Bogu.
–A sad da ga bacimo u podrum.
– Onde će biti najsigurniji.
– Onda na posao.
U ono doba svaka kuća u Vizantiji bila je u pravom smislu reči mali grad.
Opasane visokim zidinama i snabdevene kulama kuće u Vizantiji su pre
ličile na niz utvrđenja, nego na mirna ljudska staništa.
Takvo, međutim, građenje kuća bilo je preko potrebno i bilo potpuno u duhu
tadašnjeg raspoloženja.
U Vizantiji su se vrlo često dizali ustanci, koji su se obično završavali
bezobzirnom pljačkom.
 Rulja nije navaljivala samo na javna mesta, nego je nasrtala i na privatne
domove, oko kojih bi se razvijala čitava bitka.
Razume se da su ukućani morali da budu spremni da u svako doba dočekaju
te nezvane goste, i da im dadu otpora.
Da bi to mogli izvesti utvrdili su svoje kuće kao prave gradove da bi se
koliko toliko zaštitili od obesne svetine.
Kule su im u tim prilikama služile za osmatranje protivnika.
Pa i pod zemljom, ispod svake kuće nalazio se čitav splet podzemnih
prostorija i hodnika, u kojima bi ukućani nalazili utočišta u slučaju da bi
napadačima bilo pošlo za rukom da prodru u kuću.
Pored ostalih podzemnih prostorija nalazila se i tamnica, duboko iskopana
pod zemljom, bez i najmanje svetlosti.
U te tamnice, koje su ustvari bili živi grobovi, bacani su oni napadači, koje
bi ukućani u borbama savladali i zarobili. Ti bednici su umirali u tim mračnim
jazbinama u najstrašnijim mukama. Nisu im davali ni vode, ni hleba sve dok se
njihov poslednji ropac ne bi upio u ledene zidine, koje su bile tvrde i nemilosrdne
kao i srca njihovih gospodara.
Tako je izgledala tamnica u koju su hteli da bace Miloša.
Razlika je bila jedino u tome što oni nisu bili odlučili da ga puste da umre u
tom živom grobu, nego da ga drže u njemu i da ga hrane sve dotle dok im ne pođe
za rukom da ucene svoje nalogodavce.
Odmah su izašli u trem, podigli vreću pa se uputili stražnjem delu zgrade.
Tu, iz jedne male prostorije, vodile su stepenice u podrum.
Odmah su se počeli silaziti njima.
Domaćin je išao napred sa zapaljenom svećom, za njim Hilon sa vrećom na
leđima, a na kraju lažni prosjak isto tako sa zapaljenom svećom u rukama.
Što su dublje zalazili pod zemlju, stepenice su bile sve trošnije. Mestimično
su bile obrasle mahovinom koja je bila vrlo vlažna tako da su im se noge klizale u
svima pravcima. Teškom mukom su odmicali napred.
Išli su više od pola sata kad domaćin stade.
– Tu smo, – reče on pa podiže sveću više svoje glave.
Nalazili su se pred niskim gvozdenim vratima, koja su bila zatvorena sa tri
debele poprečne gvozdene šipke. Šipke su bile zapete nekim čudnim spravama,
koje su se otvarale specijalnim ključem.
Domaćin je pažljivo otvorio vrata i osvetlio svećom unutrašnjost prostorije,
koja je ustvari bila strašna podzemna tamnica.
U njihova lica udari težak vazduh koji je odisao na plesan i trulež.
 U toj tamnici već odavno nije bio niko zatvoren.
Poslednja žrtva bila je u nju gurnuta pre otprilike pet godina.
Bio je to jedan mladić koji je javno ružio jednog vizantiskog
velikodostojnika, kome je u to doba pripadala ta vila.
Mladića su odmah uhvatili i bacili u strašnu tamnicu bez ikakvog suda.
Nisu ga čak ni saslušali bar da vide šta ga je nagnalo da tako postupi.
U ono doba u Vizantiji je pravosuđe imalo dosta mali značaj.
Linčovanja i narodni sudovi su bili na dnevnom redu i dešavali su se skoro
svakodnevno.
Bilo je dovoljno da ulična svetina nađe da postupak izvesnog lica ne
odgovara opštim shvatanjima o moralu i o dopuštenom pa da se odmah baci na
jadnika i osudi ga na mučeničku smrt, kojom je obično umirao na licu mesta. Zvali
su se srećnima oni kojima bi na neki način pošlo za rukom da se spasu suda
narodnog i da dospeju u ruke izvršiocima pravde i zakona. Međutim, i u tom
slučaju njihova kazna na smrt bila je samo odložena na kratko vreme, jer su odmah
zatim bivali bacani u tamnicu, iz koje nikada više nisu puštani na svetlost dana,
Pod ubitačnim uticajem grobne tišine, koja je vladala u tim podzemnim
tamnicama, zatim gladovanja, pomrčine i raznih gamadi, kojima su te mučionice
obilovale, ti jadnici su ubrzo gubili razum i umirali u najstrašnijim mukama.
Tako je izgledala tamnica na koju je bio osuđen Miloš, Vitez od Gavrana.
Hilon je jednostavno tresnuo vreću o vlažni pod, zatim huknuo.
Bio je to priličan teret i za njegova snažna pleća.
Kad su tako lepo svršili svoj „posao“, oni izađoše iz tamnice, a domaćin
zaključa vrata pa se uputiše istim putem, kojim su bili i došli.
Hilona su odmah otpustili davši mu još jednu poveću kesu sa novcem, zatim
su se vratili u unutrašnjost vile i započeli razgovor.
– Dakle, – poče prvi lažni prosjak, – urađeno je sve kako treba.
– Sve je išlo glatko.
– Ima tu, međutim, nešto drugo.
– O čemu je reč?
– Danas sam dobio vesti da su njegovi oklopnici ipak izvukli čitavu kožu iz
onog prepada.
– Kako je to moguće?
– To ni sam ne mogu da razumem.
– Koliko je bilo poslato naših?
– Dve stotine.
 – A koliko je bilo njegovih?
– Nešto manje od stotine.
– Onda ti moram reći da je to po nas sramota.
– Slažem se s tobom, ali ne zaboravi da su to pravi đavoli. Jesi li ih video
kadgod u borbi?
– Nisam, a i ne želim.
– Zato tako i govoriš.
– Ipak... valjda nisu ni naši mačji kašalj?
– Nisu, ali ipak ne mogu da se mere sa tim Srbima, čije je junaštvo zaista
veliko. To mora čovek da im prizna.
Posle tih reči oni ućutaše pa se dadoše u misli.
Vest nije bila baš najprijatnija.
Oklopnici, koji su pošli sa Milošem, mogli su lako da im svakog trenutka
dođu na vrat.
To su zaista bili hrabri i neustrašivi borci, koji se nisu plašili ni smrti.
Moralo se nešto preduzeti da se otkloni opasnost koja im je pretila.
Sedeli su dugo i razgovarali šapatom kao da su se bojali da će ko čuti njihov
razgovor.
Naposletku su se rastali obećavši da će se sutradan opet sastati.
Lažni prosjak je opet ogrnuo svoj pocepani ogrtač i izgubio se u pomrčini,
koja je bila gusta kao testo.
Za to vreme je Miloš ležao vezan u vreći u podzemnoj tamnici.
Nalazio se u dubokoj nesvestici.
Vreme je prolazilo, a on se ne beše ni pomakao. Udarac, koji je dobio u
glavu, bio je vrlo žestok. Zahvaljujući jedino njegovoj snažnoj konstrukciji ostao
je živ, inače bi svaki drugi čovek na njegovom mestu podlegao.
Ni sam nije znao koliko je tako ležao, kad je došao sebi.
Osećao je jake bolove u glavi i jedva je mogao da se snađe.
Mutno se počeo prisećati svega što se s njim bilo dogodilo.
Tada oseti da je tako sputan da nije mogao ni da se pomakne.
Pokušao je da makne bar jednu ruku, ali to nikako nije išlo. Ona je naročito
bila pritegnuta uz telo debelim konopcem. Zlikovci su svakako računali sa
mogućnosti da će on pokušati da se oslobodi, pa su sve predvideli.
Kad je potpuno došao k sebi, Miloš pribra svu svoju snagu pa napreže
desnicu.
 Glavom je snažno pomicao unapred dok nije približio zube debelom
konopcu.
Tada je počeo da ga grize svojim zdravim i snažnim zubima.
Bio je to težak i naporan posao, ali Miloš osećao nikakav umor.
Grizao je vlakno po vlakno dok mu naposletku nije pošlo za rukom da
oslobodi svoju desnicu.
Miloš odahnu dušom. Sad je još samo trebalo da načini rupu na vreći jer je
osećao da mu ponestaje vazduha.
I to je učinio zubima, zatim je počeo prstima da proširuje otvor.
Iako je vazduh u strašnoj tamnici bio kužan, Miloš oseti blaženstvo i poče
punim grudima udisati težak i pokvaren vazduh, koji mu je ipak prijao.
Malo se odmorio, zatim počeo da oslobađa levu ruku. I za taj posao morao
je da upotrebi svoje zube, koji su verno privodili u delo njegovu odluku.
Prošao je čitav sat nečuvenih napora kad se Miloš nađe na nogama. Ispravio
se visoko u svom živom grobu i počeo stezati pesnicu. Opet je osećao kako mu
struji krv u uspavanim žilama. Nada opet ispuni njegovo srce, ta pusta nada, koja
nikada ne napušta očajnike.
Odjednom začu korake.
To je svakako neko dolazio po njega.
Ponovo se zavukao u vreću i pokrio njenim gornjim delom očekujući da
naiđe nepoznati posetilac, koji nije smeo videti da se on skoro već sasvim
oslobodio.
Na to nije morao dugo da čeka.
Ne potraja dugo kad škripnu u bravi ključ i on oseti da se njegova ćelija
ispuni slabim svetlom.
Pritajio je i sam dah očekujući šta će se dogoditi, ipak spreman da se odbrani
ako to bude bilo potrebno.
Stavio je sve na kocku i zadigao krajičak pocepanog džaka da vidi ko je
ušao.
Ugledao je jednog visokog i snažnog čoveka, gruba lica, koji je položio na
pod krčag, svakako napunjen vodom, i pored njega stavio poveći komad crna
hleba.
To je svakako bio stražar, koji je došao da mu donese dnevni obrok.
Milošu laknu na duši.
On je mnogo slušao o vizantijskim podzemnim tamnicama, u koje su bacali
ljude. Znao je i to da nijedan nesrećnik, koji je bio u njih bačen, nikada više nije
video sunca i meseca. S njime su načinili izuzetak. Mogli su ga ubiti još pre nego
što su ga tu zatvorili, samo da su hteli. Dok to nisu učinili i dok su mu doneli vodu
i hleba, značilo je da su u pogledu njega imali sasvim druge namere. Kakve, – on
to nije znao, ali su njegovi neprijatelji svakako bili odlučili da ga bar zasada ostave
u životu i da ga ubiju u drugim, povoljnijim prilikama. A dotle možda će moći da
se nađe neka mogućnost da se i spase.
Kad je stražar ostavio na pod krčag i hleb, pođe njemu.
Prišao mu je sasvim blizu, zatim izvukao nož i podigao ga više njega.
Miloš je sve to mogao lepo da vidi i pratio je svaki pokret stražarev.
Misleći da hoće da ga ubije, on naglo ispruži desnu ruku pa ščepa stražara
za podlakticu. Kad mu je izvinuo ruku, on skoči na noge pa se baci na stražara koji
je bio tako zbunjen ovim iznenadnim prepadom, da nije ništa mogao da preduzme
u svoju odbranu.
Miloš je lepo iskoristio tu njegovu zabunu pa ga obuhvati rukama i obori na
pod. Nije mu dao vremena ni da jaukne nego ga je onesvestio jednim udarcem i
uvezao svojim rođenim konopcem.
Stražar, međutim, nije imao nameru da ga ubije, nego je hteo da ga oslobodi
veza kako bi mogao da jede kad dođe sebi, pošto nije ni slutio da se Miloš već
osvestio.
Razume se da Miloš nije mogao da zna šta je bila njegova namera, i zašto
ga je posetio.
Tada Miloš dohvati krčag, pomirisa ga pa ga podiže ustima. Bila je to pijaća
voda. Dobro je povukao, zatim dohvatio hleb, koji je bio suv, i pojeo nekoliko
zalogaja. Od silnog uzbuđenja zbog svojih oklopnika od prekjuče on ne beše još
ništa ni jeo, ni pio.
Zatim se malo odmorio od naprezanja pa počeo smišljati plan kako da se
izbavi iz svoje žive grobnice.
Stražar je bio savladan. Dotle je bilo u redu. Vrata otvorena. Još povoljnije.
Ali šta će biti dalje? Lako je izaći odatle i popeti se uz stepenice, ali ko zna koga
ima gore u kući i s kim će morati da se sukobi tako goloruk? Miloš od oružja nije
ništa imao kod sebe...
Stojao je tako neko vreme i razmišljao šta da preduzme.
Uviđao je i sam da ne sme gubiti u vremenu, pa se odlučnim koracima uputi
stepenicama, koje su vodile nagore.
Išao je polako i oprezno. Osećao je nagonski da je okružen opasnostima,
koje nisu bile male.
Tako je došao do vrha stepenica, koje su vodile u malo pretsoblje.
 Pretsoblje je bilo osvetljeno jednom lojanom svećom, koja je bila zadevena
u niskom metalnom svećnjaku.
Oko njega je vladala grobna tišina.
Tada ugleda jedna vrata, koja su bila samo prislonjena.
Prišao im je oprezno i počeo osluškivati. Kroz procep je ulazio slab mlaz
svetlosti.
Nije mogao ništa da čuje. Izgledalo je da ni u susednoj prostoriji nema ni
žive duše.
Polako je otvorio vrata i našao se u nekoj vrsti stepeništa.
Desno, opet su se nalazila jedna vrata, koja su bila širom otvorena. Kroz njih
se video samo mrak susedne prostorije.
Miloš pođe hrabro napred. Stavio je sve na kocku. Morao je napred, jer je to
bio jedini put u slobodu. Natrag nije ni smeo, ni motao.
Taman je bio zakoračio na prag, kad začu prigušen razgovor.
Stao je kao ukopan i zaustavio i sam dah samo da bi što bog čuo razgovor,
koji se vodio verovatno u susednoj prostoriji.
Razgovaralo su dva čoveka, i to na grčkom jeziku. Ponekoje reči su dopirale
do njega ali on nije mogao da ih razume jer su nepoznati ljudi razgovarali skoro
šapatom, a onda on je jedva razumevao grčki.
Ipak je zaključio da su ta dvojica bili pijani. S vremena na vreme je čak
mogao da čuje kako se kucaju peharima, čiji je potmuli zveket odjekivao kroz
tišinu. koja je vladala u kući.
Opet je zastao u nedoumici, ne znajući šta da preduzme.
Ti ljudi, što su u njegovoj neposrednoj blizini razgovarali, bili su njegovi
neprijatelji. To je bilo nesumnjivo. Njih je trebalo napasti, i to što pre. Ali kako?
Golim pesnicama? Oni su svakako bili naoružani i bilo je veliko pitanje, ne da li
će moći da ih savlada, nego da li će uopšte izvući živu kožu.
Razmišljao je nekoliko trenutaka zatim odluči da učini kraj svemu.
Na kraju krajeva, ako mu je bilo suđeno da pogine, bar će poginuti za ideale,
koje beše postavio kao cilj svoga života.
Snažnim potezom otvorio je vrata i zastao na pragu prostorije.
U jednom uglu sedela su dva Vizantinca sa ogromnim peharima pred sobom.
Bili su potpuno pijani.
Jedan je bio bucmast, sredovečnih godina, a drugi visok, člankovit i mršav.
Po njegovom izgledu bio je već odavno preturio pedesetu ali se još uvek dobro
držao. Govorio je uz živahne pokrete, koji su svojstveni samo južnjacima.
 Zaneti razgovorom i pijanstvom oni u prvi mah ne behu ni primetili Miloša,
koji je nepomično stojao u otvorenim vratima.
Primetio ga je bucmasti Vizantinac tek kad se bio okrenuo, da iz anfore
natoči novo vino.
Kad su ugledali Miloša, oni skočiše kao opareni. Namah su se istreznili i
jurnuli na njega, ali je Miloš bio mnogo brži.
Prvo se bacio na bucmastog i oborio ga jednim udarcem svoje teške pesnice,
zatim se okrenuo visokom Vizantincu koji nije imao hrabrosti da ga dočeka nego
je jurnuo vratima da pobegne.
Miloš se više nije ni osvrtao na debelog Vizantinca, koji je stenjao na podu,
nego i on pođe izlazu da se što pre dočepa ulice.
Ubrzo se našao u bašti, koja je opkoljavala kuću. Mrak je još uvek bio vrlo
veliki, ali se on ipak nekako snalazio.
Tako je došao do ograde, iza koje se nalazila ulica.
Pogledao je desno levo i kad se uverio da u blizini nema ni žive duše,
prebacio se preko ograde i uputio pravo crkvi Svete Sofije. Nije više ni mislio na
visokog Grka koji je svakako još trčao misleći da ga Miloš goni.
Miloš je žurno koračao mračnim ulicama i unapred smišljao kako da se
osveti izdajničkom krčmaru. Odlučio je da prvo to učini pa tek tada da gleda za
drugim svojim poslovima.
Tako je došao u blizinu carske gostionice, koja je bila sva zamračena.
Baš je hteo da pređe preko ulice, koja ga je razdvajala od gostionice, kad se
na obližnjem uglu skoro sukobi sa jednim čovekom, koji mu se unese u lice.
Misleći da je to običan prolaznik Miloš požuri preko, ali nepoznati zastade
i poče Miloša pratiti pogledom.
Miloš to u prvi mah nije bio ni primetio.
Okrenuo se tek kad je bio prešao na drugu stranu ulice.
Nepoznati čovek je još uvek stojao na uglu ne skidajući sa njega pogleda.
Milošu se to učini vrlo sumnjivo.
Iako je žurio, on steže pesnice pa se vrati na drugu stranu ulice, gde je stojao
nepoznati.
Prišao mu je i zapitao ga pola grčki, pola srpski:
– Ti kao da si mene čekao?
Ovaj ga samo odmeri pogledom od glave do pete, zatim se okrete i htede da
pođe, ali ga Miloš ščepa za ruku pa viknu na njega:
 – I ti si svakako jedan od onih što su me bacili u tamnicu. Govori šta hoćeš
sa mnom!?
Nepoznati se na to naglo izmače pa zviznu dvaput. Nije prošlo ni nekoliko
trenutaka kad iza ugla počeše nicati naoružani ljudi i svrstavati se oko nepoznatog,
koji im je žurno delio zapovesti. Bilo ih je više od dvadeset. Stojali su oko svog
starešine čekajući da on završi svoja uputstva.
Miloš je stojao malo dalje ne znajući šta da preduzme. Sad mu je bilo jasno
da je nepoznati čekao baš njega, ali zašto, – na to pitanje nije bilo odgovora.
Miloš je inače bio odličan trkač i mogao je lako pobeći, ali to nije hteo da
učini. Još ni iz jedne opasnosti on se nije spasao bekstvom, pa to nije hteo ni ovoga
puta da učini.
Tada visoki Vizantinac pruži ruku na Miloša pa viknu svojim ljudima:
– Uhvatite ga!
Čim je pala ta zapovest, ljudi se uputiše Milošu, koji je još uvek stojao na
svom mestu.
Tek kad su mu se približili na nekoliko koračaji, on se osvrte oko sebe da
vidi ima li nekog izlaza, ali njega skoro da nije bilo.
 Desno i levo pružala se mračna ulica, bez ikakvih zaklona. U to doba kapije
na kućama su bile sve zaključane tako da nije mogao ni pomisliti da se u koju kuću
skloni. U Vizantiji je inače stanje bilo tako „sigurno“ da su kapije čak i danju bile
stalno zaključane...
Tada Miloš uvide da mu ne preostaje ništa drugo nego da se vrati preko ulice
do carske gostionice i da pokuša da potraži u njoj spasa. Istina da je ona još bila
zatvorena, ali je Miloš hteo da se prebaci preko zida, koji se nalazio na drugoj
strani ulice. Tako bi se dočepao dvorišta a posle bi već video šta će i kako će.
Tako je i učinio.
Brzo kao strela prešao je preko ulice i začas se stvorio ispred carske
gostionice.
Ljudi se u prvi mah zbuniše, ali odmah dođoše sebi pa pojuriše za njim.
Kad je zapovednik video da je Miloš odlučio da se spase bekstvom, poče na
njih vikati i bodriti ih da ga po svaku cenu uhvate.
Momci su i bez toga već uveliko jurili za Milošem, koji već beše zavio za
ugao.
Zahvaljujući svojim brzim nogama Miloš je trčao kao strela i tako mu je
uspelo da se za nekoliko trenutaka dočepa druge strane. gostionice, gde se nalazio
zid preko koga se moglo prebaciti u dvorište.
Njegovi gonioci se još ne behu pojavili iza ugla kad on podskoči, dohvati se
prstima za ivicu zida pa se uzvuče.
Ostalo je išlo lako i on se za tren oka našao na vrhu zida koji inače bio
prilično visok.
Utom gonioci ispadoše iza ugla.
Morao je da žuri ako nije hteo da bude primećen.
Zid je bio prilično visok, a dvorište je bilo potpuno mračno i puno raznih
stvari i otpadaka. Međutim nije imao vremena da se snalazi nego je morao što pre
da skoči da bi umakao svojim goniocima.
Uzeo je zamah da padne što dalje od zida, jer se odmah ispod njega nalazila
poveća gomila najraznijih stvari i otpadaka.
Vešto se dočekao na noge zatim se počeo ogledati po mračnom dvorištu.
Uputio se pravo vratima koja su vodila u sobu, u kojoj je stanovao krčmar.
Prozor je bio osvetljen što je značilo da je još na nogama.
Prišao je oprezno prozoru i počeo osluškivati.
Unutra je vladala grobna tišina.
 Sa ulice su dopirali glasovi njegovih gonilaca, koji su ga uzalud tražili.
Na njegovu sreću oni nisu bili primetili kad se prebacio preko zida, jer bi
odmah na silu otvorili vrata gostionice da ga uhvate.
Miloš je po svaku cenu hteo da se osveti podmuklom gostioničaru, koji je
bio glavni krivac za sve što mu se beše pre toga dogodilo.
Posle kraćeg razmišljanja on odluči da zakuca na prozor i da na neki način
izmami napolje krčmara.
Tako je i učinio.
Kucnuo je nekoliko puta tiho, a zatim je počeo da lupa sve jače i jače.
Krčmar je morao spavati dubokim snom jer se nikako nije odazivao.
Naposletku promoli svoju ćelavu glavu kroz prozor pa zapita bunovno, na
grčkom jeziku:
– Ko je to što me tako dockan uznemirava?
– Tvoj gost, odvrati Miloš promenjenim glasom da ga ne bi prepoznao.
– Šta hoćeš?
– Desila se velika nesreća.
– Kakva nesreća?
– Moj drug, koji spava sa mnom u sobi, umire.
– Zar si me zato zvao? Sretan mu put!
– To i ja kažem, ali on ima nešto da ti saopšti.
– Šta bi imao da mi kaže nepoznat čovek?
– Spominje neki novac koji ima kod sebe pa bi želeo da ga ti skloniš za
njegove.
Kad je čuo da je reč o novcu, Grk se namah rasani pa reče žurno:
– Idi pa ga zadrži još malo u životu sad ću ja.
Posle tih reči njega nestade sa prozora.
Trik beše sjajno uspeo i Miloš je bio njime potpuno zadovoljan.
Jedva je čekao da se osveti podlom Grku, koji ga beše na tako sraman način
izdao.
Nije dugo čekao kad krčmar izađe u dvorište.
Kako je u dvorištu bilo mračno kao u rogu, Miloš se nije morao bojati da će
ga pokvareni krčmar prepoznati.
Nisu bili prešli ni nekoliko koračaji kad Miloš stade pred njega pa mu reče
ledenim glasom:
– Dakle dođe vreme da se i nas dvojica obračunamo.
 Krčmar se trže.
Taj glas mu se odnekud učinio poznatim samo nikako nije mogao da se seti
gde ga je čuo.
– Ne poznaješ me, dreknu na njega Miloš.
Krčmar sav pretrnu.
Sad je poznao svog gosta iz konjušnice.
Podmukli krčmar zatrepta od straha. Osećao je da će mu se Miloš strahovito
osvetiti.
Osvrtao se neko vreme oko sebe kao da se nadao odnekud nekoj pomoći, ali
nje nije bilo. Odjednom na njegovom licu zaigra zlurad osmejak.
Ustuknuo je nekoliko koračaji, zatim uzviknu:
– Hvatajte ga, junaci! Sad nam neće umaći!
Pre nego što je Miloš imao vremena da se pribere i da ma šta preduzme u
svoju odbranu, iz mraka počeše nicati naoružani ljudi. Napali su ga odmah bez
ikakvog uvoda.
– Držite srpsku lopužu, vikao je sad krčmar kao da je bio pobesneo.
Iskasapite ga na komade!
Naoružani ljudi nisu čekali da im se to ponovi nego jurnuše kao divlji
zverovi na Miloša, koji izgubi svaku nadu da će ovog kuta moći da izbegne sigurnu
smrt.

XXVIII BRŽI OD MUNJE

Čitaoci se sećaju u kakvu opasnost beše dospeo hrvatski vlastelin Nikola

Šubić kad beše otišao u grad Ser Jovanu Kantakuzenu preobučen kao ugarski
vlastelin. Kantakuzen u prvi mah nije mogao ni da pomisli da je to onaj isti Šubić
koga beše video u Skoplju na turniru. Poznao ga je tek kad ga je Siniša pomoću
svoje straže uhvatio u Dušičinoj sobi.
Šubićeva glava bi svakako bila pala na panju one noći na trgu u Seru da
Vizantinci nisu doznali kakvu im beše podvalu spremio Miloš i da njihov glasnik
uopšte nije ni predao Ugrima Kantakuzenovu ponudu da sklopi s njima savez i da
sjedinjenim snagama unište Dušanovu vojsku. Umesto ponude za savez, Ugri
behu ustvari primili od Kantakuzena preinačenu povelju u kojoj im se objavljivao
rat.
 Uzbuna beše zahvatila i dželata, koji je imao da odrubi Šubićevu glavu. Ovaj
je jednostavno bacio palošiiu pa pobegao bezobzirce misleći da mu je neprijatelj
već za vratom.
Kad je razbio neprijateljsku četu, koju namerno beše naveo na krivi put,
Šubić je pojurio kao munja na svom konju, koji je besno skakao. Cilj njegovog
puta bio je Konstantinopolj.
Kantakuzen je još imao u rukama jedan moćan adut, koji je hteo da upotrebi
u svojoj borbi protiv Dušana. Odlučio je da izmoli od vaseljenskog patrijarha
Filona blagoslov za kraljevsku krunu Siniši. Čim bi Siniši patrijarh priznao pravo
na kraljevsku krunu, to pravo mu ne bi mogla više nikakva zemaljska sila oduzeti.
Šubiću je to bilo vrlo dobro poznato. Kao iskreni pristalica kralja Dušana on
beše odlučio da tu Kantakuzenovu nameru po svaku cenu osujeti.
Postojao je još jedan razlog zbog koga Šubić beše krenuo u Carigrad.
Siniša je nasilno odveo u Carigrad Dušicu, a ta divna devojka od šesnaest
godina značila je sve i sva za plavokosog viteza. Između njega i Dušice beše se
razvila čista i iskrena ljubav, koju ništa na svetu ne bi mogla da pomuti.
U ono doba svako putovanje je bilo skopčano sa velikim teškoćama.
Vremena su bila nemirna. Ratovi su besneli na svima stranama, a i šume i
planine su bile pune razbojnika i zlikovaca, koji su presretali mirne putnike i
pljačkali ih do gole kože, a vrlo često i ubijali. Putnik je morao da otvori četvore
oči da ne bi zapao u kakvu opasnost, iz koje je bilo teško izvući čitavu kožu.
Mladom vitezu je sve to bilo poznato, ali on nije osećao ni najmanji strah.
Jurio je kao munja kroz divlje i puste predele odbijajući rulje razbojnika koji
su ponekad nasrtali na njega kao izgladneli psi.
Posle mnogo dana napornog putovanja Šubić se beše dočepao neprohodnog
Balkana.
Staze, kojima je jezdio na svome paripu, bile su vrletne i skoro neprohodne.
Često je morao da noćiva na golom stenju pazeći i u snu da se ne omakne i
ne strmekne u duboke provalije, čije dno ni živ ne bi dočekao.
Jedio popodne baš je jahao kroz gustu šumu pod čijim je lisnatim granjem
vladala debela hladovina.
Mrtav umoran od neurednog spavanja Šubić beše skoro zadremao na svom
vernom paripu koji je oprezno išao kasom kao da se bojao da ne probudi svog
gospodara.
Odjednom se Šubić prenu iz dremeža.
Učinilo mu se kao da čuje neki jauk, koji je jezivo odzvanjao kroz pustu
šumu.
 Šubić zaustavi konja, prope se u sedlu pa poče pažljivo osluškivati.
Bio je to zaista jauk koji se čuo na mahove. Izgledalo je kao da nekoga
stavljaju na muke.
Šubić okrete svog konja pa pođe u pravcu odakle se čuo jauk.
Što je dolazio bliže tom mestu, krici su postajali sve strašniji.
Nije morao dugo da jaše kad izbi na jednu čistinu, na kojoj se njegovim
očima ukaza grozan prizor.
Za jedno drvo beše privezano kršno garavo momče od najviše sedamnaest
godina.
Nekoliko tračana razbojnika, u surim kabanicama, udaralo ga je iz sve snage
teškim batinama. Jadni mladić je bio sav obliven krvlju i jaukao je iz sveg glasa,
jer su njegove muke morale biti vrlo velike.
Šubić bez razmišljanja jurnu na zlikovce pa poteže svojim teškim mačem.
Nije birao mesto nego je grunuo onako u gomilu. Tri zlikovca urliknuše kao šakali
pa padoše okrvavljeni, a ostali se razbegoše. Šubić brzo priđe mladiću, preseče mu
mačem veze a ovaj klonu na zemlju, toliko je bio iznemogao.
Šubić brzo skide sa unkaša čuturicu pa napoji napaćenog mladića i opra mu
krv sa lica, koje je bilo žuto kao vosak. Pored bolova mladić se bio i uplašio
gledajući rođenim očima sigurnu smrt.
Šubić ga je ostavio neko vreme da dođe sebi, zatim se naže nad njega,
pogladi njegovu grguravu i kao ugljen crnu kosu i zapita ga:
– Ko si ti, momče, odakle si i zašto su te zlostavljali ovi zlikovci?
Mladić se beše već toliko oporavio da je mogao da odgovara na pitanja svog
spasioca.
Podigao je malo glavu, bacio na otmenog vlastelina pogled pun zahvalnosti
pa odvratio glasom koji je još uvek podrhtavao:
– Čuvao sam u blizini ovce, kad su me napali ovi zlikovci i tražili od mene
da im pokažem gde je glavni tor.
– Ti, razume se, nisi hteo to da učiniš?
– Nisam.
– Šta si po narodnosti?
– Srbin.
– Kako se zoveš?
– Srb.
– Lepo ime. Pravo srpsko. Ja sam Hrvat, i mi smo prema tome braća. Mi
smo jedan narod, samo dva plemena. Šta misliš sad da učiniš?
 – Ovde ne smem ostati.
– Zar nećeš da se vratiš svom gazdi?
– Nemam volju.
– Zašto?
– I on me je uvek zlostavljao. Od njega sam video više zla nego dobra, a ni
ajluk mi nije platio. Glavno je ipak da ja njemu ništa ne dugujem. Ovce su mu se
vratile, pa neka mu ih čuva ko hoće.
– Imaš li roditelje?
– Nemam nikoga, viteže.
– Znači da te ništa ne vezuje za ovaj kraj?
– Baš ništa.
– Onda bih ti nešto predložio.
– Slušam vas, hrabri hrvatski viteže.
– Ne znam samo da li će ti se to svideti.
– Pristajem na sve– Vi ste me spasli sigurne smrti i svaka vaša reč je za mene
zapovest.
– Povešću te da mi budeš paž i štitonoša.
Kad je to čuo, mladić raširi oči od čuda.
– Da se ne šalite, viteže?
– Pravi vitez, a ja sebe računam u takve, nikad ne zbija slične šale. Dakle,
pristaješ li?
– Kako da ne, hrabri viteže! To mi je davnašnja želja, koja će mi se eto,
božjom pomoći, i ispuniti.
– Onda je stvar u redu.
Šubić se za časak zamisli.
Gledajući tog mladića, čije su oči svetlele od velike radosti, on se seti svog
malog paža i štitonoše Zvonimira, koji junački pogibe, a nije imao više od šesnaest
godina. Odlučio je da o tome ništa ne govori svom novom štitonoši.
– Kako se sad osećaš, zapita ga Šubić ne skidajući s njega pogleda. – Hvali
Boga što nisi pretrpeo veće ozlede. Mogli su ti sve kosti izlomiti.
– Imam da zahvalim jedino vama što sam ostao živ, gospodaru.
– Onda ću se pobrinuti za tvoju opremu pa ćemo zajedno na put koji je i dug
i težak, ali ja se nadam da ćemo ga božjom pomoću prebroditi.
Kazao mu je ukratko kud ide i šta će mu biti posao.
– Umeš li da vladaš mačem, zapita ga odjednom Šubić.
 – Ne umem, gospodaru, ali znam jednu drugu veštinu, odvrati mladić pa
porumene.
– Koja je to veština?
– Odlično bijem strelom.
– Da li bi hteo da se oprobaš?
– Nažalost nemam strelu.
– Imam ja.
Rekavši to Šubić priđe svom paripu, koji je nedaleko od njih čupkao travu i
veselo mahao repom, pa izvadi ispod sedla strelu i tobolac. Strela je bila divna i
nova. On je pruži mladiću sa rečima:
– Izaberi metu pa gađaj.
Sav radostan mladić dohvati strelu pa se poče osvrtati oko sebe tražeći nišan.
U tom prnu sa jedne grane divlji golub pa se vinu nebu uplašen njihovim
razgovorom.
– Ha, evo meni mete, uzviknu ali ne reče ni reči mladiću, koji je ozbiljna
lica neko vreme pratio strelom vijugavi let goluba.
Šubić je bio siguran da će mladić promašiti. Uostalom od njegovih mladih
godina nije se mogao ni tražiti jedan takav podvig.
Tada Srb odape strelu koja munjevitom brzinom zviznu u visinu.
Nije bilo prošlo ni nekoliko trenutaka i Šubić vide kako se divlji golub poče
prevrtati u vazduhu i padati zemlji. Videla se čak i strela koja ga beše probila
posred grudi.
Šubić je bio zadivljen tom veštinom svog budućeg štitonoše. Prišao mu je,
stegao mu ruku i uzviknuo:
– Čestitam, mladiću! Tvojim očima mogli bi da zavide i najiskusniji strelci.
Dobro kad sam se namerio na tebe. Tebe očekuje velika budućnost.
Srb samo porumene i spusti glavu. Bio je stidljiv kao devojka i videlo se da
je još nepokvaren i da mu je duša čista kao gorski kristal.
– Jesi li jahač?
– Jesam, gospodaru.
– Da li se u blizini može kupiti kakav konj?
– Može. Odmah tu ispod Viline Kose jedan Grk ima han. Usput se bavi i
prodajom konja, a i viteške opreme.
– Sjajno. Vodi me pravo njemu pa ću te opremiti kao pravog štitonošu.
– Ali – postoji jedna smetnja.
– Da se nisi predomislio?
 – Nisam.
– O kakvoj je onda smetnji reč?
– Nemam novaca.
– Zato imam ja. Od danas se nalaziš u mojoj službi i ja ću se brinuti o svima
tvojim potrebama.
– Hvala, gospodaru.
– Takav je običaj.
Zatim pođe nizbrdicom.
Mladić je vodio Šubićevog konja koji je radosno njištao kao da je
predosećao da će uskoro dobiti druga.
Za nepuna pola sata stigli su pred han čiji se krov jedva video iz gustog
šumskog zelenila.
Han je bio prazan, a handžija, jedan stari Grk lukava izgleda, baš je stojao u
vratima kad su oni naišli.
Počeo je da trepće očima i duboko se pokloni pred Šubićem odmah poznavši
da je to vitez prvoga reda.
Šubiću se međutim žurilo pa je odmah prešao na stvar.
Grk je imao veliku ergelu divnih punokrvnih konja koji su se besno
propinjali i jurili po ograđenom prostoru.
Šubić je izabrao jednu mrkušu, a Srb je odmah isprobao. Pokazalo se da je
dobar jahač kao što je bio i dobar strelac.
Kad je sjahao s konja, Šubić ga potapša po ramenu pa uzviknu:
– Ti si sjajno momče! Nisam se ni nadao da ću naći takvog štitonošu, koji
će mi zaista biti od velike pomoći!
Momčetu je bilo vrlo milo što njegov gospodar ima o njemu tako sjajno
mišljenje.
Tada uđoše u han a Šubić zatraži od Grka handžije da mu pokaže kakvu ima
vojničku opremu.
Grk ih je uveo u jednu zasvođenu prostoriju u kojoj se nalazila čitava gomila
najraznovrsnijeg oružja i odela.
Oklopi, štitovi, mačevi, paloši i ubojne sekire bile su naslagane jedno na
drugom.
Grk je pokazivao redom svako pojedino parče hvaleći kvalitet i dokazujući.
da se tako jeftina a dobra roba ne može dobiti nigde na svetu.
Šubić odabra što mu je bilo potrebno za Srba.
Dobio je i koplje i mali mač, koji je taman odgovarao njegovom uzrastu.
 Kad su se tako opremili, ušli su u han a Šubić je poručio jelo i piće da se
malo potkrepe.
Mladić je zračio od radosti.
Jedva je čekao da pođu pa da pojaše svog konja, koga neobično beše
zavoleo.
Naposletku dođe i taj trenutak.
Šubić je platio sve handžiji, zatim su pojahali dobre konje pa pošli dalje na
put mučan i tegoban, koji je bio još dosta dugačak.
Šubić je jahao napred a Srb za njim, ukočen i ponosit, sa štitom i kopljem,
koje beše zaturio na rame.
Prolazili su kroz divlje proplanke Balkana, čije su stoletne šume pokrivale
cele njegove strmenite padine.
Na jednom zavoju, ispod koga se širila duboka provalija, Srb odjednom
primeti:
– Gospodaru, kao da čujem neko mumlanje.
Šubić zaustavi konja. Srb je imao pravo. Iz daljine čulo se neko mumlanje,
koje je bilo slično udaljenoj grmljavini.
– To je medved, primeti Srb. Ovde ih ima vrlo velikih, a ogromni su i strašni.
Svakako da su nas primetili.
– Dakle, opasni su?
– Jesu. Navaljuju na čoveka u čoporima čim ga primete.
– Onda šta da učinimo? Ti si iz ovih krajeva pa ćeš bolje umeti da se snađeš.
– Moramo požuriti da se dočepamo jedne uvale. Preko nje medvedi nikad
ne prelaze.
– Zašto ne prelaze?
– Uvala je puna nekog mirišljavog cveća, čiji miris medvedi nikako ne trpe.
Mnogi su se na taj način spasli sigurne smrti.
– Onda napred. Ne bih voleo da i zbog toga izgubimo u vremenu. Znaš i sam
da putujemo u važnim poslovima koje nikako ne možemo odlagati.
Oboli su konje i dalje jahali vrletnim stazama, preko kamenjara i proplanaka
a sve po uputstvu mladoga Srba, koji je odlično poznavao te predele.
Do uvale je bilo još prilično dugo.
Taman su jahali preko jednog proplanka kad se začu neko kršenje i lomljava.
Obojica zastadoše pa počeše osluškivati.
Kršenje je dolazilo sve bliže.
Srb je bio priličio bled i zverao je na sve strane.
 – Šta je to sad, zapita Šubić.
– Medvedi.
– Zar su mogli tako brzo da nas obiđu?
– To je drugi čopor.
Srb taman beše završio kad iz čestare ispadoše dva ogromna medveda pa se
ustremiše na njih.
Oni isukaše mačeve pa se povukoše za jedno drvo da ih dočekaju.
Medvedi se nisu dvoumili nego su odmah prešli u napad.
Šubić hrabro dočeka jednog pa izmanu svojim teškim mačem.
Imao je nameru da mu pravo raspolovi glavu.
Dogodi se, međutim, nešto čemu se Šubić nije ni najmanje nadao.
Taman je hteo da spusti mač na medveđu glavu, kad ovaj pokleče na prednje
noge.
Bio je to vešt manevar sa njegove strane kojim beše spasao svoj život.
Tada Šubić skoči s konja pa se ustremi na medveda.
Razvi se strahovita borba između čoveka i divlje zveri, koja je napadala sve
žešće i Srb se malo dalje borio sa drugim medvedom.
On je bio vičan tim borbama, ali je ipak muku mučio jer je medved, koji je
na njega navaljivao, bio veoma snažan i razvijen.
Naposletku Šubić raspoluti glavu svom medvedu pa priteče u pomoć Srbu
koji je sav brektao kao mašina.
U pogodnom trenutku raspolutio je i njemu glavu, zatim su pošli dalje.
– Opasnost još nije prešla, gospodaru, primeti Srb.
– Kako?
 – Pa tako po ovim krajevima vrzmaju se čete begunaca iz vizantiske vojske.
To su najkrvoločnije bande koje su ikada postojale. Ti ljudi ne prezaju ni od kakvih
sretstava samo da dođu do neke zarade i para.
– Vojni begunci! To je najgora bagra. Izdajice poslednje vrste i ljudi bez
stida i srama. Takve bih ljude želeo da sretnem.
– Ali, gospodaru, oni su vrlo opasni.
– Jesi li ti kad god bio u pratnji nekog viteza.
– Ne... ja... nisam.
– Eto, vidiš, zato tako i govoriš, upamti da štitonoša jednog viteza mora da
ima slepo poverenje u svog gospodara. Nema ništa lepše ako gospodar ispuni to
poverenje,
– Imate pravo, gospodaru. Više ni od čega ne prezam. Vaša mišica se i vaše
oružje su sposobni da učine sve.
– Takvog te volim. Onda napred i budi spokojan. Ti si strelac kakvog nema
na ovom svetu pa se čisto i ja pored tebe osećam spokojnim.
Ali, u mesto dezertera odjeknu opet potmulo mumlanje.
– Šta je sad to?
– Medvedi!
– Zar opet?
– Ovo je samo izvidnica. Sada će tek da navali glavno krdo zato se moramo
truditi da se što pre dočepamo one uvale.
– Onda napred, uzviknu Šubić pa obode konja, što učini i Srb.
Pokazalo se da Srb ima potpuno pravo.
Nisu jahali ni desetak minuta, kad se začu strahovito mumljanje kakvo
nikada u životu nisu čuli. To mumlanje je ličilo grmljavini koja je još daleko, ali
dolazi sve bliže.
Oni mamuznuše konje predosećajući opasnost, i ovi poleteše još brže.
Uvala sa mirišljavim biljem nalazila se još prilično daleko i oni su je se
morali što pre dočepati.
Šuma je na tom mestu bila tako gusta, a i staza se gubila, tako da konjima
nisu mogli da odmiču.
Zastali da se dogovore što će dalje da preduzmu, a mumlanje se čulo sve
jasnije.
– Gospodaru, reče Srb odlučnim glasom – Spasavaj se, a ja ću da dočekam
medvede.
 – To nikako, mladiću.
– Molim vas da me poslušate. Vaš je život dragoceniji od mog pa se
spasavajte.
Šubić je bio zadivljen požrtvovanjem svog paža. Prišao mu je, pogladio ga
po njegovoj grguravoj kosi i rekao:
– Dočekaćemo ih zajedno, mladiću moj. Podelićemo opasnost a ja se uzdam
u Boga i u svoju snagu i okretnost pa ćemo se valjda spasti zla.
Tada primetiše između gustog drveća nekoliko ogromnih medveda koji su
im se približavali sa strašnim mumlanjem. Bile su to grdosije sa kojima se ni
najjači čovek ne bi mogao uhvatiti u koštac.
Šubić i njegov paž izabraše jedno izvaljeno deblo na stadoše iza njega.
Bili su odlučili da dočekaju strašnog protivnika i da mu se odupru.
Srb je stezao svoj mač i nije skidao pogleda sa glomaznih životinja, koje su
kršile debele grane i tutnjali tako strašno, da se zemlja tresla.
Krdo je predvodio jedan naročito veliki i razvijen medved, koji im je
svakako bio vođa.
Kad su im se primakli na desetak koračaji, vođa zastade što učiniše i ostali.
Okrenuo im se i počeo nešto da mumla kao da su hteli da načine plan za
napad.
Stojali su tako neko vreme, kad se izdvojiše četiri snažna medveda pa se
uputiše mestu na kome su se nalazili Šubić i njegov hrabri paž.
Prvi, koji je došao do klade, pao je pogođen Šubićevim mačem. Nije se bolje
proveo ni drugi. Preostala dvojica, kad su videla kakva im preti opasnost,
zastadoše pa počeše sa nepoverenjem posmatrati plavokosog hrvatskog vlastelina,
koji je stojao visoko ispravljen, sa krvavim mačem u desnici.
Tada jurnuše i ostali medvedi uz tako strašnu dreku, da im se koža ježila.
Šubić i Srb se spremiše za odbranu.
Bilo je krajnje vreme da to učini jer su medvedi već jurišali na njih.
Odjednom se dogodi nešto čemu su se oni najmanje nadali.
Iz čestare ispade neka ljudina u oklopu, sa crnim nojevim perom za
kalpakom. U ruci je držao ogroman i debeo drenovak, koji je okretao oko sebe
tako snažno i brzo, da se čuo fijuk kao kad duva košava.
Ćosavi div se bez predomišljanja bacio na medvede pa ih počeo strahovito
mlatiti sipajući na sve strane silovite udarce.
Medvedi su urlali od gnjeva i bolova pa se začas pokolebaše. Nekoji, oni
najhrabriji, još su jurišali na njih ali i oni kao da uvideše da im je svaki dalji otpor
uzaludan pa se brzo povukoše.
 Dugajlija ih je gonio još neko vreme, zatim se vrati pa se uputi pravo mestu
gde su stojali Šubić i Srb, još uvek iznenađeni ovim preokretom.
Kad im je prišao bliže, Šubić steže mač i znajući da li im dolazi kao prijatelj,
ili kao neprijatelj.
– Ko si ti, viteže, poče Šubić sa nepoverenjem. Istina da si nam spasao život
ali ipak treba da znam ko me je zadužio.
– Zar me se ne sećaš, hrabri hrvatski junače i savezniče našeg dičnog kralja
Dušana?
Šubiću se odnekud učini poznat glas tog diva ali nikako nije mogao da se
seti gde ga je čuo i gde je bio s njim.
– Dakle ne sećate me se?
– Ne.
– Onda da vam se ponovo pretstavim: ja sam vodeničar Borča, nekadašnji
jatak harambaše Crnog Petra, a sada crni oklopnik, koje predvodi Miloš Vitez od
Gavrana. Ovo je moj verni drenovak, koji ni u čemu ne ustupa tvojoj britkoj sablji.
Tek sad se seti Šubić da je video Borču na viteškom turniru u Skoplju. Prišao
mu je, snažno mu prodrmao ruku i za junačko upitao zdravlje.
– Da nisi naišao, mi bi podlegli u borbi sa ovim zverovima. Nego, čudi me
da se toliko plaše tog tvog drenovaka.
Borča sa puno ljubavi pogladi svoju drenovaču pa reče:
– Ovaj moj paž ima čudotvornu moć, hrvatski viteže – ali tu moć ima samo
kad se nalazi u mojim rukama. A sad ostavimo što je bilo nego da sednemo pa da
se prihvatimo i porazgovaramo o svemu. Ja sam se dobro opskrbio kod jednog
mog starog prijatelja, koji ima vodenicu nedaleko odavde.
Rekavši to Borča skide sa ramena povelik jandžik pa ga spusti na travu, a
zatim sede, što učiniše i ostali.
– Danas ćete biti moji gosti, dodade Borča drešeći jandžik.
Borča je po naravi bio vrlo pristupačan čovek. Veseo i u najvećim
opasnostima i živa razbibriga on je bio omiljen među svojim drugovima, koji su
sada nosili zvučan naziv „Crni oklopnici“.
Dok je Borča služio goste pršutom i slaninom, njegov verni drenovak se
odmarao naslonjen na stoletni hrast.
Mladi Srb je sa strahopoštovanjem pogledao u ogromnu batinu, koja beše
ukrotila medvede.
Borča je to odmah primetio pa ga upita preko zalogaja:
– Sviđa ti se moja batina, sinovče, šta?
– Mnogo, striče.
 – E, vala, kad ti se toliko sviđa. dozvoljavam ti da jedanput njome zavitlaš.
Evo, probaj, da vidiš kako je laka.
Mladi Srb primi drenovak iz Borčine ruke pa je podiže. Odmah je osetio, da
je to strašno oružje vodeničara Borče neobično teško. Ipak ju je podigao i okrenuo
je nekoliko puta u vazduhu.
– Dakle, je li laka, zapita Borča raspoloženo.
– Teško je kao da je napunjena olovom.
– Nego kako, sinovče! A sad da vidiš kako ona izgleda u rukama njenog
gose.
Posle tih reči Borča uze drenovak od Srba, okrete je nekoliko puta u vazduhu
sa takvom lakoćom kao da je bila najtanji prut, zatim udari njome jedno drvo, koje
je bilo nešto tanje od njegovog struka. Začu se strašan udarac a stablo otpade kao
da beše presečeno.
Svi su se divili Borčinoj snazi, koja je zaista bila velika.
Borča je inače bio vrlo skroman čovek, koji nije voleo da se hvali.
Iako je svojom glomaznom pesnicom mogao da svali bika, on se nikada nije
razmetao svojom divovskom snagom, nego je čekao priliku da ona sama dođe do
izraza.
Nastavili su da jedu i da zalivaju jelo dobrom rakijom, koju Borča takođe
beše poneo u jednoj povećoj tikvici. Rakija je bila prirodna i odlična tako da im se
ubrzo zažariše obrazi. Jedino mladi Srb nije hteo ni da je okusi pošto je znao da bi
to bilo nepristojno pred njegovim gospodarom.
Borča je ponajčešće vukao i postajao sve raspoloženiji.
– Istina je da je moja snaga velika i neobično, poče on, ali ima u našoj
kraljevini jedan čovek koji je još jači od mene.
– Zar je to moguće, začudi se hrvatski vlastelin.
– Još kako je moguće!
– Otkuda znaš da je taj čovek jači od tebe?
– Osetio sam to na rođenoj koži.
– Da nisi imao s njim viteški turnir?
– Nisam.
– Onda kako se to dogodilo?
– Evo kako. Jednom naiđe pored moje vodenice jedan vitez sav u crnom.
Kasnije sam doznao da ga svi zovu Crnim Vitezom. Nešto smo se sporečkali i
odmah udesili stvar. Pristali smo na dvoboj, ali vrlo čudnovat: da se šamaramo i
da boj dobije onaj, koji svog protivnika sruši jednim šamarom.
 Borča opet trže tikvicu kao da je hteo da osveži svoju memoriju.
– Šta je bilo dalje. zapita Šubić.
– Prvo sam ja udario njega, i to iz sve snage, ali se on nije makao s mesta.
Odmah sam znao da ću nagrabusiti, jer moj šamar nijedan čovek ne može da izdrži.
Tada je na njega došao red.
Izmanuo je rukom i prišio mi tako strašnu šamarčinu da sam se dvaput
prevrnuo u vazduhu i glavačke pao u jaz. Eto vam pa sad sami prosudite da li sam
najjači čovek u državi.
Kad su se prihvatili, oni počeše razgovarati o ozbiljnim stvarima, koje je
nametala ozbiljna sadašnjica.
Borča je vešto krio zašto se nalazi u bugarskim krajevima i kud je zapravo
pošao, On je znao da je Šubić iskren prijatelj kralja Dušana, ali je ipak to tajio, dok
mu je Šubić otvoreno rekao kud ide.
– Pričuvajte se u Vizantiji, upozoravao ga je Borča. Tamo su ljudi lukavi i
prepredeni, pa bi lako mogli da nastradate.
– Hvala na opomeni. Čuvaću se koliko god budem mogao.
Razgovarali su još neko vreme, kad Šubić ustade, što učini i Srb.
– Vreme je da krenemo, reče vlastelin. Ponovo ti zahvaljujem što si i mene,
i mog štitonošu spasao očigledne smrti. Dugujemo ti našim rođenim životima.
Borča samo odmanu rukom pa se srdačno oprosti s njima.
– Nadam se da ćemo se sastati u povoljnijim prilikama, doviknu on za njima
dok su oni već zamicali u gustu šumu.
Kad je ostao sam, Borča zviznu dvaput, našto iz čestare ispade njegov verni
parip. Stegao je svoj drenovak, pojahao besnog đogata pa se izgubio u pravcu
jednog proplanka.
Šubić i Srb su nastavili put, odmorni i okrepljeni, još većom brzinom.
Naposletku ostaviše divlje gudure Balkana pa se spustiše u nizinu dok
jednoga jutra ne ugledaše gradske bedeme i kule Konstantinopolja, najveće varoši
na svetu.

XXIX BORČIN DRENOVAK

Ostavili smo nаšeg Viteza od Gavrana u vrlo opasnoj situaciji. Po svemu je

izgledalo da mu nema spasa.
 Već je osećao da ga smrt dodiruje svojim ledenim dahom kad se sa treskom
otvoriše vrata i na njima se pojavi. jedнa grdosija od čoveka sa ogromnom
toljagom u rukama.
Razmanu je samo dvaput i zlikovci se nađoše na podu da se nikada više ne
podignu.
– Miloše, uzviknu Borča radostan što ga je oslobodio.
Zagrlili su se i poljubili kao braća rođena. Dok se ppribirao i snalazio, Borča
mu je ukratko govorio o stvarima, koje su bile na dnevnom redu.
– Kako crni oklopnici, zapita Miloš.
– Drže se sjajno. Prepad su junački izdržali i sad se nalaze u neposrednoj
blizini gradskih bedema. Nedostaje im samo jedno.
– Šta im nedostaje?
– Ti, viteže! Dobro znaš da su crni oklopnici izabrali tebe jednoglasno za
svog vođu pa jedva čekaju da im se staviš na čelo. Oni te toliko vole da se to ne
može rečima iskazati. I sam Crni Petar, njihov raniji harambaša, često te spominje
i on jedva čeka da mu odnesem o tebi povoljne vesti.
Milošu je laskala ova velika privrženost crnih oklopnika, koji se takoreći
jednim udarcem pretvoriše od hajduka u najbolje borce i privrženike moćnog
kralja Dušana.
Inače Kralj Dušan je imao u sebi čudnu moć da pridobija za sebe ljude.
Čitaoci se živo sećaju kad su braća Dejanovići, Dragaš i Konstantin, njegovi
zakleti neprijatelji, posle namere da ga uhvate i izvrše smrtnu presudu, na koju ga
beše osudio njegov rođeni otac, pali pred njim na kolena i poljubili mu kraljevsku
odoru. Ta moć mladog kralja Dušana ispoljavala se u mnogo mahova i često mu
je bila od velike koristi.
– A sad da što pre idemo iz ove proklete krčme, reče odjednom Borča. Ko
zna da oni zlikovci još ne čekaju na ulici. Požurimo, Miloše.
Ostavili su lupeže na podu i žurno izašli u dvorište.
Borča je dobro poznavao ceo raspored zgrade.
Odmah iza bašte nalazila su se jedna mala, gvozdena vrata, koja su bila
zatvorena samo jednom polugom.
Lako su je odigli i našli se na ulici.
Duboko su udahnuli svež vazduh i pošli u pravcu Galate.
– Nešto bih ti predložio, reče Borča posle kraćeg ćutanja.
– Govori.
– Mi, dok ne svane, ne možemo ništa preduzeti. Kako bi bilo da odemo do
naših da te vide i da se s njima pozdraviš?
 – Vrlo rado.
– Onda napred! Crni Petar će skakati od radosti kad te vidi, a i Pustinjak će
se svakako razveseliti. I on te mnogo voli i poštuje. Sad se samo moramo nekako
provući kroz gradsku kapiju. Ovi Vizantinci su vrlo prepredeni pa postavljaju
dvostruke straže. Nego, tu je moj drenovak, pa se ne plašim ničega.
Usput je Borča ispričao Milošu svoj susret sa hrvatskim vlastelinom
Šubićem, kao i to da je spasao i njega, i njegovog paža od medveda.
– Znači da će i on ovamo?
– Hoće, samo krije. Razume se da mu ni ja nisam rekao pravi cilj našeg puta.
– To si dobro učinio.
– Mislim ja na sve.
U razgovoru oni se približiše gradskim zidinama, čije su se konture jasno
ocrtavale na nešto svetlijem nebu.
Još izdaleka oni primetiše stražare, koji su šetali po njima.
Borča glasno opsova a Miloš povuče za rukav pa mu reče:
– Lakše, junače! Mogu da nas čuju.
– Pravo kažeš. Ali ne znaš kako me svrbi ruka i drenovak! Jedva čekam da
ih malo pomilujem, onako kako to samo ja umem!
Lagano su se prikradali zidinama na kojima su se nalazili stražari. Oni nisu
ni slutili kakva im preti opasnost.
Taman su se bili primakli zidu kad jedan stražar nešto uzviknu na grčkom.
– Šta kaže, zapita Borča.
– Primetili su nas.
– Hvala Bogu.
– Bolje da nisu. Ovako ćemo imati većeg posla. A sad napred! Moramo ih
razoružati!
Odmah su jurnuli uskim, spiralnim stepenicama, koje su vodile na vrh
zidina.
Stražari su za to vreme jurili po bedemima uzbuđujući celu okolinu.
To je Milošu i Borči dobro došlo. Morali su se probiti brzo i iskoristiti
njihovu opštu zabunu.
Kad su došli na vrh zida, oni primetiše četvoricu stražara kako im se u trku
približavaju.
– Pusti mene napred, Miloše, reče Borča pa podiže batinu.
I ne čekajući da mu Miloš ma šta na to odgovori, on se zalete na stražare pa
odmeri prvi udarac.
 Udarac je bio tako strašan da od njega padoše odjednom dva Vizantinca.
Nisu imali kad ni da jauknu.
Ostali, kad su videli sa kakvom silinom navaljuju Borča, malo ustuknuše.
Oni nisu bili navikli da se bore sa ljudima, koji su naoružani tako čudnim
oružjem, kao što je bio Borčin drenovak. Pomislili su da imaju posla sa đavolom,
a ne sa čovekom.
Borča iskoristi tu njihovu zabunu pa ponovo podiže drenovak, koji je u
njegovim rukama činio prava čuda.
– Psine vizantiske, vikao je Borča i nemilosrdno mlatio stražare, koji su
uzmicali.
Ipak nisu mogli da izbegnu strahovitim udarcima, koji su pljuštali kao grad.
I oni su pali da se više ne podignu i tako je put bio slobodan.
Brzo su sišli sa bedema stepenica, koje su vodile na drugu stranu, i našli se
na mračnoj poljani, punoj kamenja i opeka nekih srušenih građevina. Bili su to
ostaci i tragovi poslednje pobune, koja beše iz temelja uzdrmala gordi
Konstantinopolj.
– Gde su naši, zapita Miloš kad su već prilično bili odmakli od zidina.
– Nisu daleko.
– Kako ih onda ne vidimo?
– Izabrali smo dobar zaklon. Nego pazi! Šta je to sad?
Borča ne beše čestito ni završio kad nešto fijuknu i pored njegove glave
prolete strela pa se zabode u jedno drvo, koje se nalazilo u blizini.
– Zaseda, uzviknu Miloš.
– Žgadija! Znači da su nam ipak nanjušili trag.
– Brzo za onu gomilu kamenja pa da pričekamo da vidimo koliko ih ima.
Tako su i učinili.
U njihovoj neposrednoj blizini nalazila se prilična gomila kamenja od jedne
razvaljene kuće.
U trku su došli do nje i sakrili se za velike blokove uzevši na oko okolinu.
Nisu morali dugo da čekaju kad primetiše u pomrčini nekoliko mračnih
ljudskih prilika, koje su se prikradale baš mestu, na kome su se oni nalazili.
Pustili su ih da im priđu sasvim blizu, kad Borča reče šapatom:
– Pusti opet mene, Miloše. Sad su mi baš na nišanu.
Rekavši to Borča hitro iskoči iza zaklona pa se baci na prvoga. Odjednom
se trže. Nepoznati napadač ga beše ščepao za podlakticu tako snažno, da Borča
oseti oštar bol.
 – Trista mu – opsova on pa pokuša da se otme, ali to nikako nije išlo.
Odjednom nepoznati uzviknu na čistom srpskom jeziku:
– Dođavola! Pa što se ne kazuješ? Umalo što se nismo pokrvili!
– Petre! Jesi li to ti?
– Glavom i bradom.
– Hvala Bogu kad smo se našli. Pravo reče, zamalo što ne načinismo rusvaja.
Bio je to Crni Petar, bivši harambaša crnih oklopnika.
Ostali su se nalazili u logoru a on sa četvoricom svojih drugova beše pošao
da malo prokrstari okolinom da se uveri, da im opet nije neko na vratu.
Tako su primetili Borču i Miloša pa je jedan od njih odapeo strelu misleći
da su to Vizantinci.
– Ne bih te ni sam poznao da nisi opsovao, govorio je Crni Petar. Kako si,
vojvodo, obrati se on tada Milošu. Radujem se što te vidim živa i zdrava. Moji
ljudi će skakati od radosti kad te vide među njima.
Tako dođoše do mesta na kome su se nalazili i ostali crni oklopnici.
Bila je to jedna mala uvala na sredini šume, mesto skrovito i kao poručeno
za te prilike.
Bilo je isključeno da bih tu neko mogao otkriti i pronaći.
Mogli su čak i vatre da nalože bez ikakve opasnosti.
Prvi ih je dočekao Pustinjak, koji je baš bio na mrtvoj straži.
– Viteže od Gavrana, uzviknuo je on radosno kad je ugledao Miloša. Jesi li
to zaista ti?
– Ja sam, Pustinjače.
Utom ih opkoliše i ostali pa se počeše zdraviti sa Milošem, koji je bio
omiljen.
Odmah su podstakli vatre i doneli piva i jestiva, čime su bili dobro
snabdeveni.
I tako u maloj uvali, nedaleko od zidina gorde Vizantije, dođe do pravog
veselja.
Na ražnjevima su se vrteli debeli ovnovi a rakija je tekla nemilice.
Bilo je opšte veselje a Miloš se samo smešio. Taj njegov osmejak nije bio
izraz sujete, nego zadovoljstvo što će pomoću tih hrabrih i odanih ljudi moći da
nanese velike usluge svojoj otadžbini, junačkoj Srbiji, i mladom kralju Dušanu,
kome su bili potrebni dobri borci.
Nudili su ga sa svih strana i odabirali za njega bolje zalogaje. Miloš je
primao sa svojim osmehom, koji je imao u sebi nečeg nežnog i skoro ženskog. Ko
bi ga u tim trenutcima posmatrao ne bi ni slutio da je on junak nad junacima, koji
se ne plaši ni same smrti.
Vreme je prolazilo a crni oklopnici su postajali sve raspoloženiji.
Odjednom se kroz noć razleže krik jejine.
Namah se svi utišaše.
Pustinjak je naročito postao ozbiljan, pa primeti:
– To su Grci To je njihov ugovoreni znak. Na noge drugovi! Preti nam velika
opasnost.
U istom trenutku zazveketa oružje i oklopnici se nađoše na nogama.
Užurbano su se spremali za otpor jer je bilo očigledno da su ih Vizantinci
primetili pa su pošli za njima. Krik jejine je svakako poticao od predstraže, koja
beše otkrila njihov logor.
Na napad nisu morali dugo da čekaju.
– Gasi vatre, uzviknu tada Miloš, koji je bio na čelu.
Oklopnici skočiše u vatre pa ih počeše gasiti nogama. Bilo je krajnje vreme
da to učine jer se već čuo zlokoban tutanj koji je nagoveštavao dolazak neprijatelja.
Oklopnici su se nalazili na svojim mestima i bili spremni da dočekaju i
najjaču navalu.
– Skloni se, vojvodo, upozori Pustinjak Miloša, koji se nalazio na čelu
odbrane.
 – Nikako, dragi moj Pustinjače! Ja sam vaš vođ i moje je mesto napred.
Miloš jedva beše to izrekao kad se osu čitava kiša strela baš nad njihovim
glavama.
Tupo su se zabile u drveće, koje se nalazilo iza njihovih leđa.
Na njihovu sreću nijedna nije bila pogodila svoj cilj.
Oklopnici su stojali nepomično znajući da je to samo obligatan uvod za
borbu.
Kad su Grci ispraznili toboce, pređoše na juriš misleći da niko od oklopnika
nije ostao u životu. Razume se da su se u tome ljuto bili prevarili.
Oklopnici su mirovali sve dok im se nisu sasvim bili približili.
Na dat znak oni ispadoše iza svojih zaklona pa jurnuše na Grke, koji se ni
najmanje nisu nadali ovakvom dočeku.
Nastade prava kasapnica, u kojoj su, razume se, stradali Grci.
I ovde je Borčin drenovljak odigrao svoju ulogu, koja je bila sudbonosna po
Grke.
Raspaljen rakijom, koju beše popio u ogromnoj količini, on je sa naročitom
voljom i snagom vitlao svojim čudotvornim oružjem i svaljivao Grke na buljuke.
Ovi su jaukali, uzmicali, napadali i padali kao muve kad ih dohvati vihor ili
slana.
– Napred, junaci, bodrio je crne oklopnike Miloš, koji je jurišao na čelu svoje
junačne čete.
Za kratko vreme neprijatelj je bio savladan. Iako ih je bilo više od dve
stotine, nijedan se nije spasao. Ležali su iskasapljeni i pretučeni na šumskoj travi,
zapomažući i moleći da ih ne dotuku.
I pored svoje bezumne hrabrosti, oklopnici su ipak bili ljudi od srca.
Kad se svršio okršaj, oni su ranjenicima čak dali i vode i previli im rane.
Uopšte Srbi toga doba bili su vitezi u pravom smislu reči. Udarali su samo na
naoružanog protivnika, a obedzoružanom su se uvek našli na pomoći, bez obzira
da li je prijatelj, ili neprijatelj.
I tako stoletnom šumom opet ovlada duboki mir.
Oklopnici se povukoše svojim ugašenim ognjevima, pa ih ponovo raspališe.
Opet su seli da se odmore od borbe i da se dogovore o velikom pregnuću,
koja behu stavili sebi u zadatak.
Miloš, Borča, Pustinjak i Crni Petar su seli zajedno i razgovarali o važnim
poslovima, koje su imali da posvršavaju.
 – Teška vremena, primeti Pustinjak. Izgleda mi da se ceo svet zaverio da
iskoreni i samo ime Srbinovo, ali to nikome neće poći za rukom.
– Dok je mog drenovaka, dodade veseli Borča.
– Ali i nas, uzviknu Crni Petar.
– Skoro će zora. Kako bi bilo da namestimo dvostruke straže pa da malo
prilegnemo. Borba nas je ipak prilično umorila, a sutrašnji dan nam donosi nove
dužnosti i nove teškoće
– Pravo kažeš.
Razgovarali su još malo, zatim je Crni Petar otišao da postavi stražu. Ubrzo
se vratio sa povoljnim izveštajem da je to učinio vrlo lako i da se u okolini ne
nalazi ništa što bi bilo sumnjivo i što bi im donosilo bilo kakvu opasnost.
Tako su zaspali, mirno i duboko, čekajući sutrašnji dan, koji je bio isto toliko
važan i sudbonosan po Srbe, srpsku državu i istoriju, koja se dotle razvijala kao
lavina noseći u sebi munje i gromove srpskom narodu.
Bila je budna samo predstraža koja je sokolovim okom posmatrala celu
okolinu.
Bilo je isključeno da se neko privuče logoru zaspalih crnih oklopnika, koji
su se snom krepili za nova dela, isto tako teška i slavna kao i ranija.

Osvanuo je vedar dan, pun sunca i topline.

Ulice Konstantinopolja bile su, kao i obično, vrlo žive i na njima su se videle
nošnje iz svih delova sveta.
Sredinom ulica promicali su odredi straže koje su uvek bile u pripravnosti
da spreče eventualni nered, koji su tada bili na dnevnom redu.
Tog dana ulicama Konstantinopolja bilo je izuzetno živo zato što su bile
zakazane velike igre na hipodromu.
Program je bio naročito odabran i za njega je već unapred vladalo najveće
interesovanje.
Pretstave na hipodromu imale su u ono doba naročiti značaj.
Današnje utakmice imaju sasvim drugi cilj. Onda su te priredbe priređivali
sami carevi i velmože da bi dokazali koliko se staraju za uveseljenje publike. A
publika je bila vrlo skromna u svojim zahtevima: parče hleba i malo igre i ona je
bila potpuno zadovoljna uverena da joj je time dato svo uživanje i blago ovoga
sveta.
Svet se tiskao još od rane zore da ugrabi što bolje mesto. Navala je bila
strahovita. Varoška uprava je formirala specijalne odrede koji su imali jedini
zadatak da održavaju red. Jer u sličnim prilikama dešavale su se stvari koje su bile
i van programa,
Ogromni Konstantinopolj je i inače bio stecište raznih svetskih pustolova i
ljudi, koji su u želji za avanturama menjali kontinente. U gužvama, koje su bile
tesno vezane za igre na hipodromu, bilo je bezbroj skitnica koje su se trudile da
iskoriste svoju profesiju, koja se u većini slučajeva kosila sa propisima pozitivnog
prava.
Prosjaci, beskućnici, skitnice, probisveti, propali vitezovi, kesaroši,
palikuće, žbiri, najamnici, uhode, zlikovci i banditi sačinjavali su gro žive gomile
ljudstva, koje se u tim satima kretale ulicama gordog Konstantinopolja u pravcu
hipodroma, koji je bio sav u zelenilu i ukrašeni carskim zastavama.
Oružnici su sa mukom održavali red.
Na svima raskršćima su stojali konjanici, koji su sa naročitim motkama
uvijenim u debele pamučne zavoje odgurivali svetinu da načine prolaz redovnom
saobraćaju, koji nikako nije smeo da se ukoči. Svetina je protestovala i gurala se
još većom žestinom tako da je tom prilikom dolazilo i do teških incidenata. Ipak
preko toga se prelazilo pošto je bilo staro iskustvo da se bez toga nijedna priredba
na hipodromu ne može izvesti.
Među iskupljenom svetinom padali su u oči mnogobrojni dvorski činovnici
koji su se probijali kroz guste redove održavajući red. Svetina je odmah znala šta
znači to prisustvo „dvorskih“ ljudi: na igre je imao doći i sam car Andronik ИИИ.
Time je interesovanje poraslo jer se znalo, da će car doći okružen svojom
mnogobrojnom pratnjom i sa sjajnim ceremonijalom, u čemu Vizantija nije imala
premca.
Carske tribine su bile podignute sa naročitom pažnjom i ukrašene cvećem i
zelenilom. Sa obe strane nalazile su se tribine za careve doglavnike i
velikodostojnike. Naročito je padala uoči jedna tribina, koja se nalazila sa desne
strane carske. Znalo se da će u njoj da bude Jovan Kantakuzen, bivši maršal u
Dušanovoj državi, koji posle strahovitog poraza sa Dušanovom vojskom beše
prosto pobegao u Konstantinopolj.
Car Andronik ga je već o porazu primio vrlo nepovoljno i malo je trebalo,
pa da Kantakuzen padne u nemilost. Ipak, blagodareći svojoj okretnosti i
diplomatskim sposobnostima Kantakuzen se nekako opravdao i uspeo da ubedi
cara da nije on kriv za strahoviti poraz. Car je jedva čekao to opravdanje jer mu
je, sa druge strane, Kantakuzenovo prijateljstvo bilo preko potrebno u burnim
vremenima, u kojima su živeli, jer je Kantakuzen imao bezbroj pristalica i
prijatelja, koji su jednostavno mislili njegovim mozgom i slepo izvršavali sva
njegova naređenja.
Uopšte uzev, iskupljena svetina je, kao i obično, bila tačno obaveštena o
svima pojedinostima, koje su bile u vezi sa velikim igrama. Znali su unapred ko
će zauzeti i ostale tribine, koje su se nalazile pored carske. I tako, da bi prekratili
vreme dok igre ne otpočnu, oni su navodili imena carskih velikodostojnika, koji
su imali da dođu na hipodrom.
Naročito velika prepirka beše se izrodila oko toga da li će na igre doći i ćesar,
što će reći carev prvi doglavnik.
U poslednje vreme pronosile su se vesti da je on pao u carevu nemilost zbog
jednog bunta dignutog protiv samog cara, a koji je, kako se pričalo, potpomagao
sam ćesar. Naravno da u tom slučaju car ne bi želeo da vidi pored sebe čoveka,
koji mu je radio o glavi, – ako je to uopšte odgovaralo istini.
Inače carevi vizantiski su retko umirali prirodnom smrću i veličanstveni
carski mauzolej nije se mogao baš pohvaliti mnogim balzamovanim leševima
vizantiskih careva.
Tako je u opštoj graji prolazilo vreme dok su dvorski činovnici postajali sve
užurbaniji čekajući znak fanfare, koja je imala da objavi polazak carske povorke
iz carskih dvorova.
Odjednom sa zidina carskih dvorova odjeknuše fanfare i na hipodormu
zavlada grobna tišina.
Kad fanfare zanemeše, otvori se širom dvorska kapija i kroz nju počeše
izlaziti teško oklopnici. Bila je to neka vrsta carske garde.
Na snažnim konjima i u svojim teškim oklopima, mladi i razvijeni, oni su
zaista činili sjajan utisak.
Kad su naišli spram sveta, koji je stojao u gustim gomilama pored kuća,
prolomiše se uzvici oduševljenja.
Konjanici su jahali gordo, visoko ispravljeni na svojim konjima, ne gledajući
ni desno ni levo kao da ih se taj iskupljeni svet uopšte nije ticao.
Pod kopitama glomaznih konja podrhtavala je kaldrma a njihovi oklopi su
zveketali kao da su se nalazili usred boja.
Konjanici su došli pravo do ulaza u hipodrom i počeli se svrstavati u dva
reda da dočekaju i pozdrave moćnog gospodara Vizantije.
Kad su se svrstali, oni stadoše kao ukopani. U stavu mirno pre su ličili na
kipove izvajane od kamena nego na živa ljudska bića,
Ne potraja dugo i kroz kapiju carske palate poče da izlazi svečana carska
povorka.
 Na čelu povorke bila su kola sva od suvoga zlata, u koja su bila upregnuta
četiri kao sneg bela konja. Na kolima su stojala četiri mladića, paža, u purpurnim
ogrtačima. Pridržavali su veliku ikonu Bogomajke, koja je isto tako bila vrlo
skupocena i sva nakićena biserom i dragim kamenjem.
Za kolima sa ikonom Bogomatere koračali su carski velikodostojnici i bliski
carevi rođaci u sjajnim odećama, bogato izvezenim zlatom i srmom. Koračali su
dostojanstveno gledajući pravo pred sebe, svesni svog visokog čina i velike moći.
A za njima, na izvesnom odstojanju, koračao je ponosito i visoko uzdignute glave
Jovan Kantakuzen. Na rukama je nosio carski mač, što je ujedno bilo i najveće
odlikovanje, koje je smrtan čovek mogao imati u moćnoj Vizantiji.
Za njim je jahao na belom konju ćesar, prvi doglavnik cara Andronika. Ovo
mesto je imao da nasledi Kantakuzen.
Svet je otvorenim ustima posmatrao najvišeg činovnika u državi koji se ipak
pojavio u povorci. Značilo je da su vesti o njegovoj nemilosti kod cara bile ipak
puke izmišljotine.
Za ćesarom išla je opet grupa carevih doglavnika u sjajnim odorama. Za
njima carica, a za caricom car Andronik, čijeg su besnog belca vodila dva paža u
purpurnim odećama.
Kad je došao spram svetine, car poče bacati među njih novac uz burne
uzvike, koji su se prolamali na svima stranama.
Kad se cela povorka smestila na tribinama, opet odjeknuše trube i fanfare
što je bio znak da igre počinju.
Svet se ućutao. Sve oči su bile uperene na hipodrom, i to naročito na malu
kapiju zastrtu velikom zavesom od teške svile, kroz koju su prolazili takmičari.
Igre su započete trkom lakih kola sa jednim upregnutim konjem.
Trkači su se upinjali iz sve snage da prvi stignu do mete jer je u pitanju bila
lična slava, a i nagrada je bila visoka.
Publika je već nebrojeno puta gledala te priredbe ali je sa najvećim
interesovanjem očekivala poslednju tačku, koja je bila zaista najinteresantnija.
To je bila borba gladijatora, i to borba po svima pravilima starih rimskih
gladijatora.
Gladijatori su izašli kroz kapiju zastrtu zavesom uz zvuke fanfara i truba.
Bio je to neki marš, rezak i otsečan, koji je herojski uticao na sve prisutne.
Gladijatora je bilo ukupno osam, a bili su podeljeni u dva neprijateljska
tabora, u svakome taboru po četiri. Imali su na sebi teške oklope i kalpake sa
spuštenim vizirima a bili su naoružani kratkim, širokim mačevima sa dve sečenice,
i jakim štitovima.
Stali su jedni naspram drugih očekujući znak da počnu borbu.
 Borbe gladijatora bile su vrlo surove i vodile su se do poslednje kapi krvi.
Svaki gladijator, koji bi oborio svog protivnika, položio bi vrh svog mača na
uzan i nezaštićen prostor između donjeg dela kalpaka i grudobrana. Prorez uzan,
ali dovoljan da se mač zarije pravo u dušnik. U tom stavu pobednik bi se okrenuo
carskoj loži čekajući da veliki domestik da znak da ga ubije. Čim bi taj znak pao,
on bi zario svoj mač u dušnik protivnika uz urnebes svetine, koja je uživala u
krvavim prizorima. Redak je bio slučaj da se ubijanje obustavilo po naročitom
zahtevu samoga cara ili carice.
Isto ovako su se vodile i borbe gladijatora za vreme rimskog cara Nerona.
Znak za ubijanje protivnika bio je taj što bi Neron oborio palac desne ruke
na dole, što je značilo „recipe ferum“ (prevedeno: primi gvožđe, to jest umri).
Publika beše ustavila i sam dah čekajući da počne jeziva igra, koja je uvek
bila obilno začinjena krvlju.
Nedaleko od gladijatora stojao je jedan službenik hipodroma sa crnom
palicom u ruci. Znak za početak borbe davao je veliki domestik iz carske lože, i
službenik je netremice gledao u njega da ga ne bi slučajno propustio.
Utom umuknuše trube i fanfare i veliki domestik podiže desnu ruku.
U hipodromu zavlada grobna tišina.
Još samo nekoliko trenutaka pa će i službenik podići crnu palicu a gladijatori
će otpočeti svoju strašnu i nepoštednu borbu.
Tada službenik podiže crnu palicu pa je naglo pusti, a gladijatori se
ustremiše jedni na druge.
Bio je to strašan sudar. Oklopi su zveketali od silovitih udaraca a mačevi
bljeskali na suncu.
Gladijatori su napadali kao pobesnele životinje jer su znali da im život zavisi
samo od brzine i što snažnijih napada.
Izgledalo je da su obe stranke bile podjednako i snažne, i vešte, jer prođe
već skoro pola sata a još nijedan gladijator nije bio pobeđen.
Tada svetina povika iz sveg grla: jedan gladijator je bio oboren.
Pobednik mu prisloni vrh svog noža na uzan otvor pa pogleda u ložu velikog
domestika. Ovaj baci pogled u cara, koji je sedeo nepomično i ravnodušno kao da
posmatra najobičniju stvar, a ne ljudski pokolj.
Kad je veliki domestik video da car neće da se zauzme za pobeđenog, baci
pogled na caricu. Kako ni ona nije ni pritom makla, domestik pljesnu triput rukama
što je značilo da pobeđeni ima da umre. Pobednik nije čekao ni jedan trenutak
nego zari mač u vrat pobeđenog gladijatora. Ovaj se samo strese a krv visoko šiknu
iz duboke rane. Telom pobeđenog gladijatora prošlo je još nekoliko drhtaja, pa se
zatim umirio.
Bio je mrtav.
Dok je pobednik ubijao pobeđenog, ostali gladijatori su stojali nepomično
čekajući da se to svrši. Tada nastaviše borbu sa još većom žestinom.
Za iduća pola sata pade još tri gladijatora, ukupno četiri, po dva iz svakog
tabora.
Ni za njih nisu imali milosti ni car, ni carica.
Među preostalim gladijatorima naročito se isticao jedan visok, suvonjav
borac, koji je strahovitim udarcima prosto zasipao svoje protivnike. Odmah je
postao ljubimac publike jer je po svemu izgledalo, da će on biti krajnji pobednik.
Mladi gladijator je bio neumoran. Ostali su na mahove zastajali u borbi i
malo se odmarali, li je on napadao bez prestanka te je izgledalo kao da nikako ne
može da posustane.
Bio je toliko srčan da je udarao čak i na dvojicu, pa i na trojicu. Izgledalo je
da je uopšte nepobediv.
Na jednoj dosta udaljenoj tribini za narod, među poslednjim mestima, sedela
su jedan do drugog dva čoveka u grubom trivalskom suknenom odelu i širokim
ogrtačima. Jedan od njih je držao desnom rukom kraj ogrtača kao da nešto krije
pod njim. U svakoj drugoj prilici oni bi po svome čudnom izgledu postali predmet
opšte pažnje, ali u ovoj gužvi na njih niko nije ni pogledao.
Kako je svud oko njih vladala grobna tišina, oni su razgovarali šapatom kao
da su se bojali da ih neko ne čuje.
Razgovor se vodio na čistom srpskom jeziku:
– Pogledaj samo onog suvonjavog, – reče stariji mlađem. – Kako ti izgleda?
– Bogami, i ja ga već poodavno gledam.
– I šta veliš?
– Ne znam šta da kažem. Spušten mu je vizir pa mu ne vidim lice ali bih
rekao da je to Ognjen.
– Dođavola! Tako i ja mislim. Ne razumem samo kako je on dospeo tu?
– To je dosta lako objasniti.
– Da čujem.
– Dobro znaš da je nestao u okršaju kod Zletova. Mi smo mislili da je
poginuo pa smo tražili njegovo telo po svoj okolini, ali sve beše uzalud. Nismo
nigde mogli da ga pronađemo.
– Toga se sećam vrlo dobro.
 – Dalje je lako pogađati: Ognjen je pao u njihovo ropstvo i oni su ga na silu
doveli u ovaj prokleti grad i odmah bacili među gladijatore. Kao vele, bolje da
pogine jedan trivalski seljak nego gospodin iz Vizantije. Misliš da nemam pravo?
– Potpuno si u pravu i divim se tvojoj mudrosti.
– Dovde je sve u redu, ali sad nastaje ono što je najgore.
– Šta je to?
– Ognjen, to jest ako je to zaista on, zasad se drži dobro. Ali šta će biti ako
podlegne? Znaš da se kaže da „dva loša ubiše Miloša“.
– Tačno je tako. Onda šta da radimo?
– Videćeš.
– Valjda ne misliš da ga uzmeš u zaštitu?
– Rekao sam: videćeš.
– Znači da imaš tu nameru?
– Možda.
– Ali to pravo imaju samo car i carica.
– Pravo! Koješta! Zar se u ovim mutnim vremenima, kad svako radi na svoju
ruku, može još govoriti o nekom pravu? Znaš li ti šta je to pravo? Evo ovo!
Rekavši to on steže pesnicu pa je stavi skoro pod nos svome sagovorniku.
– To je pravo! – nastavi on gnevno. – Ako ja budem jači od sve ove žgadije,
biću i u pravu!
Taman je on bio ovo izrekao, kad suvonjavi gladijator okliznu pa se povede.
Malo je trebalo pa da padne, čime bi njegova sudbina bila zapečaćena, jer bi
mu jedan od njegovih protivnika odmah stavio mač pod grlo.
Visoki oklopnik se brzo pribrao, dočekao na noge i produžio borbu sa još
većom žestinom.
Obojici ljudi, koji su razgovarali, čisto odlaknu.
Mladi gladijator, kao da je i sam uviđao kakva mu preti opasnost, držao se
još bolje nego malo pre. Odbijao je kao od šale silovite udarce svojih protivnika i
prosto se igrao s njima. Izgledalo je kao da mu nesrećni slučaj beše ulio novu
snagu i novu okretnost.
Ipak... ponovo se potvrdila istinitost i tačnost one narodne, da „dva loša
ubiše Miloša“.
Kad su njegovi protivnici videli da neće tako lako izaći s njim na kraj, malo
zastadoše kao da su hteli da se priberu i da prikupe novu snagu. Mladić, međutim,
nije ni pomišljao na neki odmor. Napadao ih je i dalje tako da ovi, ozlojeđeni,
počeše da ga napadaju sa još većom žestinom.
 Nastade borba tako strašna da svakome u publici beše zastao i sam dah.
Zveket oklopa bio je strašan a mačevi su se ukrštali i odbijali o jake štitove.
Ipak... visoki gladijator poče malaksavati. To se videlo po celom njegovom
držanju. On već beše mnogo izgubio od svoje pređašnje gipkosti i elastičnosti i
sad se samo branio ali je i to činio sa velikom mukom i naprezanjem.
U publici je vladala mrtva tišina.
I car i carica, kao i svi dvorski velikodostojnici su pratili borbu sa najvećim
interesovanjem.
Posle jednog žestokog napada visoki gladijator ponovo pokleknu i pade.
Njegov protivnik, koji mu je bio najbliži, iskoristi taj trenutak pa mu brzo priđe i
prisloni vrh mača na grlo, zatim se okrete loži, u kojoj se nalazio veliki domestik
čekajući znak da ubije pobeđenog protivnika.
U istom trenutku, na najudaljenijim sedištima stvori se čitava gužva.
Svi se okrenuše i pogledaše u tom pravcu radoznali da vide šta se dogodilo.
A na tim poslednjim sedištima dešavalo se nešto što je zaista bilo vrlo
čudnovato i što niko od prisutnih nije mogao da razume.
Jedna ljudina, u prostom suknenom odelu, preskakao je sedišta zajedno sa
gledaocima i trudio se, da se i rukama, i nogama probije na arenu.
Iznad glave je vitlao ogromnom toljagom koja je fijukala kao zvižduk vetra.
Zaprepašćena svetina nije ni pokušavala da se brani nego su se svi sklanjali
ispred tog čoveka, koji je i inače strašno izgledao.
Kad se dočepao ograde, koja je delila publiku od arene, on je preskoči i u
jednom zaletu jurnu pravo gladijatorima, koji su doista tako gledali u njega, kao i
svi ostali. Ni pobednik nije više gledao u ložu velikog domestika, nego u
čudnovatog čoveka, koji mu je dolazio sve bliže.
– Natrag, psino! – uzviknu čovek sa batinom kad mu se bio približio na
nekoliko koračaji, pa ga sravni jednim udarcem. Hteo je da mlatne i drugog
gladijatora, ali mu pritrča službenik hipodroma, pa ga upita strogim glasom:
– Ko si ti, kad se usuđuješ da na očigled cara i carice praviš takve izgrede?
– Hoćeš li baš da znaš ko sam?
– Zato te i pitam.
– Ovo mi je ime! – sledova jedna strašna šamarčina od koje se službenik
zatetura, – a ovo mi je prezime! Od sledećeg šamara, koji je bio još sočniji od onog
malo pre, službenik pade kao klada pa se više i ne pomače.
Posle tog udarca, čudni čovek se visoko ispravi, opisa svojom toljagom
nekoliko krugova u vazduhu pa viknu tako snažno, da su ga čuli i oni koji su sedeli
na najudaljenijim klupama:
 – Ko se samo usudi da stupi ovamo, imaće posla sa mnom i sa mojim
pomoćnikom!
Visoki gladijator je za to vreme bio ustao. Videlo se da je uzbuđen i da hoće
da priđe čoveku, koji se za njega zauzeo, ali se ipak dvoumio.
– Jesi li ti to, Ognjene? – zapita ga odjednom čudni čovek.
– Ja sam, dragi –
– Ćut! – prekide ga grdosija. – Ne izgovaraj mi ime! A sad pored mene! Mač
u šake, jer će, kako mi izgleda, biti i suviše posla i za mene i za tebe.
Publika, koja je dotle ćutala, kao zalivena, odjednom podiže paklenu dreku.
Odmah su se, kao i obično u sličnim prilikama, podelili u dva tabora.
Jedni su se divili smelom seljaku, koji se drznuo da na očigled cara i carice
uskoči u arenu i omete igre, dok su drugi negodovali što je igra prekinuta i što
pobednik nije zaklao pobeđenog gladijatora.
Ta opšta prepirka i podvojenost trajala je, međutim, svega nekoliko
trenutaka kad se svi složiše, da je nepoznati „brđanin“, – kako ga odmah krstiše,
– hrabar čovek koji zaslužuje svako divljenje i podršku.
Tako, međutim, nije mislila carska straža, koja se odmah pojavi u areni.
Prišli su pravo grdosiji i opkolili ga.
 Njihov vodnik mu tada priđe i reče mu zapovedničkim glasom:
– Pođi s nama. Teško si se ogrešio o carske zakone, zbog čega ćeš biti
kažnjen.
– Zar ti to meni?!
– Odmah polazi, jer ćemo te vezati!
– Pokušajte! Ko mi priđe, imaće posla sa mojim pomoćnikom!
Pri tom on podiže svoju batinu pa opisa njome nekoliko krugova po
vazduhu, koji se dokoleba kao da je bio dunuo vetar.
Tada vodnik naredi svojim ljudima:
– Vezujte ga!
Naoružani ljudi pođoše smelom čoveku ali zastadoše pred njegovom
batinom, koja se preteći ispruži prema njima kao ukrućena zmija.
– Vezujte ga! – urliknu vodnik.
Nije bio to čestito ni izrekao kad ljudeskara jurnu na njih pa sruči na njihove
glave čitavu kišu udaraca. Oni su padali, dizali se, jurišali na njega i ponovo padali
u lokvama crvene krvi, koja uprska sav pesak u blizini.
– Živeo naš junak! – zaurla svetina kao iz jednog grla. – Živeo! Dole stražari!
Dole nasilnici! Napred! Podignimo ga na ramena zajedno sa mršavim
gladijatorom, našim ljubimcem!
Tada nastade tako strahovita gužva kakva se već odavno nije videla u
Vizantiji.
Svet je čupao sedišta, preskakao preko glava drugih, a svi su se trudili da što
pre dođu u arenu i da stisnu ruku junačnom čoveku, koji je bio bezumno hrabar.
Gladijatori su se odmah pokupili i hteli da se uklone sa arene, ali ih svetina
zadrža.
– Čekajte vi malo! – čuli su se glasovi. – Sramota! Udarate na jednog
čoveka! Da vam mi sudimo!
Bacili su se na njih i počeli ih nemilosrdno udarati šta je ko imao pri sebi.
Dvorski ljudi se uzbuniše. Nezadovoljstvo je uzimalo sve većeg maha tako
da je pretila ozbiljna opasnost i samom carskom paru.
Vizantinci su inače bili u tom pogledu vrlo čudni.
Ćudljivi i plahoviti, uz to prevrtljivi, oni su vrlo lako i kao od šale dizali
pobune, prilikom kojih je potocima tekla krv. Skoro svaka veća igra se tako
završavala i pobune u Konstantinopolju su bile sasvim obična stvar.
 Često se dešavalo da tom prilikom stradaju i velikodostojnici, pa čak i
carevi.
Navešćemo jedan primer koji najbolje ilustruje plahovitost Vizantinaca.
Car Andronik И. beše ubio pretendenta na presto Aleksija samo da bi se
dočepao carske krune. Aleksije je imao svog ličnog sekretara po imenu Mamolosa,
koji mu je bio veran do same mučeničke smrti. Car Andronik je gledao da se na
svaki način osveti vernom čoveku svog protivnika, koji je već i tako trunuo u
grobu. Jednostavno mu je nabacio neku krivicu koja se kažnjava smrću na lomači.
Bio je zakazan i dan strašnog pogubljenja, i na glavni trg se beše slegla
ogromna masa sveta da prisustvuje jezivoj smrti čoveka. koji je inače bio nevin.
Sva njegova krivica sastojala se u tome što je bio veran svome gospodaru.
Kad mu je pročitana presuda, koju je jedni mladić saslušao sasvim mirno
nadajući se do poslednjeg trenutka pomilovanju, priđoše mu dželati pa ga
podigoše sa namerom da ga bace u oganj, koji je već plamteo svom silinom.
Kukavni mladić je skočio sa ognjišta, ali ga nemilosrdni ljudi dočepaše pa
ga ponovo baciše u vatru. To se tako ponavljalo sve dotle dok bedni mladić nije
zadobio takve opekotine da više nije mogao da se podigne sa živog ugljevlja nego
je završio u plamenu.
Svetina je uživala u tom krvavom prizoru, koji beše progutao još jednu
nevinu žrtvu. Sve bi se lepo svršilo da neko nije povikao kako nije lepo da zbog
carskih ćefova ginu nevini ljudi. Na kraju krajeva, takav kraj može da postigne sve
prisutne!
Ta reč je brzinom plamena koji se širi išla od usta do usta dok se ceo taj svet,
koji je sve do malo pre sa najvećim uživanjem gledao muke mladog sekretara, ne
skoči i ne pođe pravo carskom dvoru da se obračuna sa onim, koji beše osudio na
strašnu smrt mladog čoveka. Dvor je začas bio opkoljen, a car uhvaćen, Car
Andronik И. nije mogao da izbegne narodnoj osveti. I on je umro mučeničkom
smrću, rastrzan na komađe...
U opštoj gužvi, koja zavlada na hipodromu, Jovan Kantakuzen priđe loži u
kojoj su sedeli car i carica, duboko se pokloni pa reče:
– Bilo bi najbolje da vaša carska veličanstva napuste hipodrom.
Nezadovoljstvo uzima sve veće razmere pa se bojim da ne dođe do neprijatnih
scena, koje bi mogle da utiču na vas vrlo nepovoljno.
Dok je to govorio, Kantakuzen se osećao sudbine cara Andronika Prvog...
I car, i carica uvideše da Kantakuzen ima potpuno pravo pa se počeše
spremati da napuste hipodrom.
– Ko je taj seljak, zapita car, i zašta se zauzeo za onog gladijatora?
 – To mi zasad još nije jasno, veličanstvo, ali ću sve ispitati i podneti vam o
svemu opširan izveštaj. Ipak, mada nemam nikakvih podataka, smeo bih se kladiti
u život da je on pristalica nama mrskog srpskog kralja Dušana.
– Hm. Opet mi se on isprečio na putu, Možda imaš pravo, veliki vojvodo.
Hajdmo u moju palatu da se dogovorimo kako ćemo dohakati tom čoveku, koji mi
nikako ne da mira.
Zajedno sa carskim velikodostojnicima oni su se pokupili, napustili
hipodrom i vratili se svi u carske dvore.
Za to vreme je svetina urlala i uništavala na hipodromu sve predmete, koji
su se mogli podići sa zemlje.
Službenici hipodroma su bili već skoro svi poubijani, a isto tako i gladijatori,
osim visokog borca i nepoznatog delije sa batinom, kojima su bile priređivane
čitave ovacije.
Pored njih je stojao i treći član, sagovornik čoveka sa batinom, koji isto tako
beše preskakao preko glave gledalaca samo da bi prišao svom drugu.
Teškom mukom su se izvukli iz gomile, zatim u trku uputili kroz prastari
park, koji se nalazio odmah pored hipodroma.
Razjarena svetina je ostala za njima uništavajući sve što im se nalazilo na
putu.
– Dole tirani! Dole ubice! Mi hoćemo viteške igre a ne zlikovačke i mučke
napade! Mi smo Vizantinci, – čuli su se usklici.
...Noć, koja se spustila posle tog dana, bila je puna plamena i krvi.
Razjarena svetina je napadala i rušila palate velikaša i velikodostojnika i
ubijala svakoga ko bi pokušao da im se odupre. Nisu čak štedeli ni decu nego su i
njih nemilosrdno ubijali i klali. Napadali su i na same carske dvore ali su bili
odbijeni blagodareći jakoj straži, koja im se odmah oduprla.
Dok se to dešavalo u varoši, u jednoj udaljenoj obalskoj krčmi sedela su tri
čoveka u grubim suknenim odelima i tiho razgovarala.
Jedan je bio ćosav, ali razvijen kao div, drugi mlad i lep kao upisan, a treći
skoro istih godina kao i drugi, samo nešto grublji u licu.
Iz daljine je dopirala vika i urnebes kao udaljen šum mora ili daleke
grmljavine.
Pred njima su stojali ogromni kondiri puni vinom. Otpijali su često i šapatom
razgovarali.
– Samo kad smo opet zajedno, Ognjene, reče ćosavi pa dobro otpi. Nego,
zapalismo celi Konstantinopolj! Alal nam vera! Neka još neko kaže nešto protiv
nas pa ću ga odmah smožditi mojim drenovakom!
 Čitaocima je već jasno da je to bio naš Borča, veseli vodeničar Borča, a i da
je reč o njegovom čuvenom drenovaku. Drugi sagovornik je bio Miloš, Vitez od
Gavrana, vođa crnih Oklopnika, a treći, po imenu Ognjen, na silu Boga gladijator,
koga beše spasao na hipodromu čovek sa batinom.
Čitaocima je sad svakako jasno i to da čovek sa batinom, koji je u
poslednjem trenutku spasao Ognjena, nije bio niko drugi nego naš Borča. Kad je
video da Ognjenom, njegovom drugu iz iste čete i pobratimu preti ozbiljna
opasnost, jurnuo je preko publike i začas se stvorio na hipodromu. Kakav je
pačaris onda načinio, – to smo već videli.
Posle gužve, koja se polako prenela u centar varoši, oni su se povukli u jednu
udaljenu obalsku krčmu u Galati da se dogovore o svemu što im je valjalo još
preduzeti da bi njihova misija do kraja uspela.
Nisu se više ni obazirali na udaljenu vrevu i galamu nego su pretresali stvari
i događaje, koji su bili na pomolu.
– Jesi li što doznao, Borča, zapita Miloš veselog vodeničara, koji je svakog
trenutka pogledao u mladog Ognjena pogledom punim ljubavi i milošte.
– Bogami jesam, i to važne vesti.
– Da čujem.
– Ona hulja se sprema da poseti sutra patrijarha Filona.
– Misliš na Kantakuzena?
– Na njega.
– Hm. Onda moramo nešto smisliti.
– Svakako. Mi ga uopšte moramo sprečiti da ode tamo.
– Ali kako?
– To prepuštam tebi. Ti si već pokazao u tim poslovima veliku veštinu, pa
sam tvrdo uveren da ni sada nećeš omanuti. Samo bih pokvario posao kad bih ti
nešto savetovao. Neću da ti laskam, vojvodo, ali ti si dokazao da si umešan kad si
uspeo da Kalkondil ne odnese poruku Ugrima. Nije to bila laka stvar. Blagodareći
tome mi smo razbili i uništili do poslednjeg čoveka obe vojske, i ugarsku i
vizantisku.
– Mnogo mi laskaš, Borča.
– Nije to laska, nego istina. Onda smišljaj šta da činimo, a mi smo tu zajedno
sa ostalim oklopnicima da ti u svemu pomognemo i da ti se nađemo na svakoj
muci i ne volji.
– To znam i vaša gotovost u tom pogledu mi je poznata.
Opet su otpili iz kondira i dali se u misli.
 I Borča, i Ognjen su bili ubeđeni da će Miloš, Vitez od Gavrana pronaći
neku smicalicu da osujeti Kantakuzenovu posetu patrijarhu Filonu.
Oni su vrlo dobro znali šta bi ta poseta značila i od kakvih bi sve posledica
bila po kralja Dušana i Srbiju. Saizvola patrijarha Filona da Siniša primi kraljevsku
krunu bila bi propast za sve njih. To se moralo po svaku cenu osujetiti.
Odjednom se napolju začuše neki teški koraci, a odmah zatim i glasovi na
grčkom.
Oni oslušnuše, kad Miloš primeti:
– Da nas nije potkazao krčmar?
– Ne verujem, reče Borča. Odkako smo došli, nije se ni makao s mesta.
– To je tačno, ali znaš kako je: Grku nije verovati.
Koraci i glasovi su se čuli sve razgovetnije dok se naposletku ne otvoriše
vrata na kojima se pojavi nekoliko naoružanih ljudi.
Bila je to carska straža koja je imala za dužnost da te noći pretrese sve
sumnjive kuće i lokale da bi se ušlo u trag onima, koji behu prouzrokovali pobunu.
Stražara je bilo oko dvadeset.
Bili su to sve snažni i stasiti ljudi, dobro naoružani. Pogledali su popreko
Miloša i njegove, kad im priđe vodnik pa ih zapita:
– Ko ste i šta tražite ovde?
Te reči beše izrekao dosta drsko i izazivački, što Borča nikako nije trpeo.
Borča ga odmeri od glave do pete pa odvrati:
– Pitaš nas ko smo, a ne kažeš nam ko si ti i zašto nas to pitaš?
– To je moje pravo i to te se ništa ne tiče. Sa seljacima, kao što si ti i tvoji
drugovi, drukčije se i ne razgovara.
– Zar tako, uzviknu Borča pa pipnu drenovak, koji je ležao pod stolom.
Izgledalo je da se vodnik žuri i da su mu se oni učinili sumnjivim, jer se
okrete svojim ljudima pa im reče zapovedničkim glasom:
– Terajte ih u zatvor.
Kad je to čuo, Borča skoči, što učiniše i Miloš i Ognjen.
Drenovak iskrsnu ispod stola, a u Miloševim i Ognjenovim rukama
bljesnuše mačevi.
Vodnik ustuknu.
Nije se ni nadao da će se ti na oko „seljaci“, – kako ih je bio nazvao, –
odupreti.
U vazduhu je mirisalo na bitku. To su, izgleda, osetili i stražari jer se i oni
odmah latiše oružja.
 – Vezujte ih, doviknu vodnik svojim ljudima.
– Kad bi mi sedeli skrštenih ruku, primeti Borča. Priđite samo pa ćete se
provesti gore nego oni danas na hipodromu!
Vodnik ipak nije smeo natrag nego prvi navali sa isukanim mačem na Borču.
Nije mu se bio čestito ni približio a već je pao pogođen posred glave
njegovim strašnim drenovakom. Imao je samo još toliko snage da dovikne svojim
ljudima da pređu u napad i da se ničega ne plaše.
Borča i njegovi rasmotriše situaciju.
Iako su bili hrabri, protivnik je bio kudikamo nadmoćniji. Stoga se povukoše
u jedan ugao pa načiniše oko sebe čitave barikade od stolova i klupa. Sve su to
radili na brzu ruku da bi dobili u vremenu i da ih protivnici ne bi iznenadili.
Kad su se tako donekle obezbedili, oni podigoše mačeve, a Borča svoj
drenovak čekajući da im se stražari približe.
Posle kraćeg kolebanja ovi ipak navališe na njih.
Krčmar, uplašen, pobeže bezobzirce iz rođene krčme ostavljajući svojim
gostima da reše bitku kako budu umeli i znali.
I tako se razvi strahovita borba koja je odjekivala po celoj krčmi.
Stražari su navaljivali hrabro ali su padali jedan za drugim pogođeni koje
mačevima Miloša i Ognjena, a najviše strašnom ćulom ćosavog Borče. Njegov
drenovak je i ovom prilikom činio prava čuda. Svaljivao je stražare tako
nemilosrdno i sigurno da se nijedan, koji bi tresnuo o pod, nije više ni pomakao.
Ipak su navaljivali sve bešnje.
Jednome od njih beše pošlo za rukom da se toliko približi Ognjenu da je
malo trebalo pa da ga udari pravo u grudi. To bi mu donelo sigurnu smrt. Ognjen
nije na vreme primetio opasnost, ali je zato bio tu Borča sa svojim drenovakom.
Čim je video kakva opasnost preti njegovom ljubimcu, on iskoči iza zaklona
pa raspali stražara po glavi tako snažno, da je ovaj pao kao proštac. Ostao je ležeći
na podu sa raspolućenom lobanjom.
Posle kratkog vremena se pokaza da stražari nisu u stanju da se bore sa tom
trojicom, koji su činili čuda od junaštva.
Ostali, koji behu preostali u životu, kad su videli da će izginuti, povukoše se
iz krčme pa se dadoše u divlje bekstvo. Ipak je bilo bolje ostati živ nego poginuti
od strašne batine vodeničara Borče.
– Znači da nas je neko odao, reče Borča brišući znoj sa lica.
– Ništa drugo.
– Ali ko je to mogao da učini?
 – Tome ne treba ni najmanje da se čudimo. Konstantinopolj je pun uhoda, a
i na nas je obraćena naročita pažnja. Kantakuzenovi ljudi nas prate u stopu pa
moramo u buduće otvoriti četvore oči.
– Pravo kažeš.
– A sad pravo našim drugovima. Nadam se da ćemo bar njih zateći u miru.
Pronašli su krčmara, koji se bio sakrio čak na tavan, platili mu račun pa se
uputili mestu na kome su se nalazili crni oklopnici.
I tako je Borčin drenovak i u toj krčmi pokazao svoju čudotvornu moć, kojoj
niko živi nije mogao da odoli.

XXX TAJANSTVENO PISMO

Odmah sutradan Kantakuzen je zatražio prijem kod velikog domestika, koji

je vodio listu osoba, koje je imao da primi car.
Kantakuzen je inače odlično poznavao visokog državnog funkcionera, ali
ipak ta formalnost nije mogla da se obiđe.
Veliki domestik ga je preko reda primio i Kantakuzen je odmah bio uveden
u njegovu raskošno nameštenu sobu za prijem.
Veliki domestik je još stojao pod utiskom strašne pobune koja je istina bila
krvavo ugušena, ali su se njeni tragovi videli po celome gradu.
Mnoštvo kuća je bilo porušeno, a na ponekim mestima su se još pušila
zgarišta.
Vojska je rasterivala masе sveta koji se bio kupio da vidi šta se dogodilo.
Kantakuzen je vrlo dobro znao da sad nije bilo vreme za prijem posetilaca,
ali je smatrao, da je izvođenje njegovog plana od podjednakog značaja i za njega,
i za Vizantiju.
Veliki domestik ga je primio vrlo ljubazno i ponudio ga mestom. Dok je
čekao da Kantakuzen kaže zbog čega je došao, veliki domestik je zabrinuto
pogledao kroz prozor osluškujući viku, koja je dopirala sa ulice. To su bili carski
vojnici, koji su rasterivali iskupljenu svetinu.
– Oprosti što te uznеmiravam, stari prijatelju, poče Kantakuzen posle kraće
pauze, ali su razlozi, koji su me doveli ovamo, tako važni da nisam smeo da čekam
više ni časa.
– O čemu se radi, prijatelju?
 – Tebi je dobro poznato stanje, koje sada vlada u trivalskim zemljama. Posle
svoje pobede Dušan se osilio tako da nama s njegove strane preti ozbiljna
opasnost. Koliko sam mogao da saznam, velmože i vlastela mu redom prilaze i
tako broj njegovih pristalica iz dana u dan raste. Tome se mora učiniti kraj ma po
koju cenu bilo.
– Hm. Stvar je dosta ozbiljna. Imaš li o tome pouzdane podatke?
– Imam.
– Šta je sa braćom Dejanovićima?
– I oni su mu prišli.
– Zar je to moguće?
– Sveta istina.
– Čudim se obojici, i Dragašu, i Konstantinu, Tome se nisam od njih nadao.
– Ja još manje.
– A Radan Dubravčić?
– On je još s nama.
– Hvala Bogu kad imamo bar jednog sigurnog čoveka, nego treba nastojati
da ga i dalje zadržimo.
– U njega sam siguran.
– To je i moja želja, Onda jesi li smislio šta bi trebalo preduzeti da skrhamo
Dušana?
– Smislio sam, prijatelju. Zbog toga sam ti i došao.
– Govori. Slušam te sa zapetom pažnjom.
– Dušana treba jednostavno ukloniti iz zemlje.
– Ja mislim da to nije baš tako jednostavno.
– Ovo će biti, u borbi s njim, naš najjači adut.
Rekavši to Kantakuzen izvadi iz grudi svitak pergamenta pa ga pruži
domestiku.
– Šta je to?
– Dušanova smrtna presuda, koju je potpisao sam njegov otac.
Domestik razvi pergamenat pa ga poče pažljivo proučavati. Bila je to zaista
presuda kojom se Dušan osuđuje na smrt zbog izdajstva. Presudu je potpisao
svojeručno njegov otac, stari kralj Stefan Dečanski, koji uskoro toga u najvećim
mukama predade Bogu dušu u manastiru.
– Ovo je zaista važna stvar, primeti domestik kad je pažljivo pročitao
presudu. Imaš li još neki plan?
 – Sad dolazi ono što je najvažnije.
–Da čujem.
– Moraš me što pre prijaviti caru da mi izdejstvuje prijem kod vaseljenskog
patrijarha Filona. Od patrijarha moram izmoliti blagoslov da se Siniša izviče za
kralja. Patrijarhov blagoslov jedina i najmoćnija sankcija za krunisanje našeg
saveznika Siniše i njemu tada pravo na kraljevsku titulu ne može više oduzeti
nikakva sila na svetu.
– To si dobro smislio, ali će teško ići.
– Zašto?
– I sam znaš da je patrijarh vrlo oprezan starac. Ne ulazi taj tako lako u te
poslove, naročito ako mu se počne dokazivati da je stvar hitna. Odmah će pomisliti
da je posredi neka smicalica, a on ne voli da se meša u te stvari.
– Ja ću sve opširno izložiti caru pa neka i on govori s njim.
– Tako već može.
– A nadam se da ćeš i ti sa svoje strane progovoriti caru nekoliko reči.
– Naravno da hoću. To je, uostalom, i moj lični interes.
– Onda se mogu osloniti na tebe?
– U svakom pogledu.
– Hvala ti. U danoj prilici bogato ću ti se odužiti.
– Nego, bilo bi najbolje da sve to odložimo za nekoliko dana. Car je vrlo
mrzovoljan a i uplašen zbog noćašnjeg napada na dvor. U takvim trenucima
nemoguće je, a nije ni vreme da mu to spominjem. Danas će potpisati nekoliko
stotina smrtnih presuda.
– Samo?
– Kao što si čuo. Nego, da malo pričekamo. Stvar nije laka pa treba malo
pustiti vremenu i dobro o svemu razmisliti. Zar nemam pravo?
– Kao i uvek, dragi prijatelju.
– A gde je sad Siniša?
– U Seru, zajedno sa majkom. Onamo su preselili ceo dvor.
– Stojiš li s njim u vezi?
– Stojim.
– Održavaj je i dalje. Hej, da je Siniši hrabrost njegovog polubrata a pamet
matere, daleko bi i mi odmakli, a i on!
– Tvoje opažanje je sasvim tačno. On je dosta i prevrtljiv.
– I suviše. Nego čujem da se u blizini gradskog bedema nalaze neki crni
oklopnici. Doznaj ko su oni i šta traže ovde?
 – Već sam doznao.
– Da čujem.
– To je četa nekoga Miloša, Viteza od Gavrana. Ličnost vrlo tajanstvena čije
poreklo niko ne zna.
Veliki domestik zažmiri kao da se nečeg prisećao, kad poče zamišljeno:
– Kako reče? Vitez od Gavrana? Čekaj malo... Kao da se sećam iz ranije tog
imena...
Ipak nije mogao da se seti kad je i kojom prilikom čuo za našeg Miloša.
– Uostalom. to nije važno, nastavi domestik. Glavno je da mi te uljeze
najurimo, i to što pre. Ja ću ti sa svoje strane u svemu izaći u susret a nadam se da
ćeš ti to uzeti na sebe.
– Na uslugu odgovaram još većim uslugama, dragi prijatelju.
– Nego, ima tu još nešto. Sad sam se setio. Kroz pet dana počinje vaseljenski
sabor i patrijarh za to vreme neće nikoga primati. Moram požuriti sa audijencijom
kod cara.
– To je vrlo važna okolnost i dobro kad ti nije izmakla iz vida. Kao što i sam
vidiš, stvar je zaista hitna i treba je što pre okončati.
Domestik opet malo zažmiri, – to mu je bio običaj kad je po svom mišljenju,
razmišljao o važnim stvarima, pa reče:
– Dođi ti sutra, a moje je da ti izdejstvujem prijem kod cara.
– Hvala, prijatelju.
Rastali su se u najlepšem raspoloženju s tim da se sastanu sutra pred podne,
kad je obično car primao posete.
Kantakuzen je bio zadovoljan.
Sve je išlo da ne može biti bolje i po svima izgledima uskoro će moći da
odvrati mrskom Dušanu sve što je prepatio. Zbog strašnog poraza zamalo što nije
pao u carevu nemilost.
Kad obezbedi Siniši kraljevsku krunu, imaće u njemu vernog saveznika i
tada će Vizantija moći da zaprkosi celome svetu.
Naravno da će i on sam iz toga izvući velike koristi. Kantakuzen je već bio
ranije pod Dušanovim ocem dvorski maršal. Svaka njegova reč bila je svetinja i
naredba, kojoj niko nije smeo da se suprostavi. A doći će vreme kad će njegova
žudnja za slavom i moći doći još i do većeg izraza...
Inače je Kantakuzen imao dve slabosti, od kojih pate mnogi ljudi: voleo je
slavu i žene.
Intimni Konstantinopolj umeo bi mnogo da priča o galantnim pustolovinama
Jovana Kantakuzena, koji je bio pravi sin istoka. Razume se da je tu svoju
„otmeniju“ strast krio kao zmija noge da mu se ne bi prebacilo da zanemarava
svoje poslove.
 Ljubavnik bez mere, on ipak još ne beše izgubio svaki smisao za čistu ljubav.
Imao je prilike da se upozna sa dražima lepotica svih pet kontinenata, ali još
nijedna žena nije ostavila na njega tako snažan utisak kao Olivera Dejanovića.
Jovan Kantakuzen mnoge noći nije spavao nego je mislio o lepoj Srpkinji, čije su
krupne i bezdane oči stalno treperile pred njim.
U poslednje vreme je naročito čeznuo za Oliverom.
Bio je to osećaj istinit i iskren i on se ponekad sam čudio kako je mogla da
ga u njemu zapali ta devojka, koja je istina bila u svakom pogledu divna, ali je on
i lepših video u svom životu.
Moćni Jovan Kantakuzen je bio do ušiju zaljubljen i nije mu bilo lako.
Pa i pored te svoje velike ljubavi, koju je osećao spram lepe ćerke Dejana
Dejanovića, Kantakuzen je trčao i za drugim ženama. U ono doba u velikom
Konstantinopolju bilo je na izbor lepotica, koje su dovođene iz svih delova sveta.
Postojale su naročite kuće u kojima su živele te devojke i gde su se mogle kupiti
kao najobičnija roba.
Naročito su bile na ceni Mađarice i Đurđijanke. Bogataši su davali za njih
ogromne sume tako da je ta trgovina u pravom smislu reči cvetala.
I Kantakuzen je bio posetilac tih kuća u kojima je proveo mnogo prijatnih
časova.
Često je tek zorom odlazio u svoju palatu, koja se nalazila u najotmenijem
kraju Galate.
Kako se dugo bavio van Konstantinopolja, Kantakuzen odluči da i tu noć
posveti provodu u jednoj od najboljih kuća, koja se nalazi na samoj morskoj obali.
Morao je da pričeka da se smrkne jer se u te kuće ipak odlazilo krišom.
Kad se uhvatio sumrak, on prebaci preko ramena ogrtač, uvi donji deo lica
svilenom maramom pa se uputi ulicama, koje su vrile od sveta.
Naposletku zapade u čitav lavirint uskih ulica u kojima se stranac nikada ne
bi snašao. Ulice su bile pune đubreta i u njima je stanovala najveća sirotinja. Te
uličice su inače bile leglo zločina i prestupa. U njima se uvek mogao naći ubica,
trovač, podvodačica ili jeftina bludnica, a nije bio siguran ni život prolaznika jer
su beskućnici i gladnice često nasrtali na njih.
Kantakuzenu je sve to bilo vrlo dobro poznato pa je išao oprezno osvrćući
se na sve strane i stežući balčak svog mača, koji je imao pod ogrtačem.
Zaustavio se pred jednom povećom kućom, koja se nalazila na samoj obali.
Pred kućom se nalazio mali vrt ograđen visokom ogradom od zelenih
letvica.
 Kantakuzen je vrlo dobro poznavao tu kuću jer je u nju već nekoliko puta
dolazio.
Ta kuća je inače bila stecište najotmenijeg sveta koji je dolazio da u njoj
nađe za novac nežnosti i ljubavi. I Kantakuzen je često dolazio ovamo u društvo
svojih mnogobrojnih prijatelja, ali je sad osećao potrebu za samoćom. Hteo je da
uživa sam i da se sav posveti ljubavi, koja ga je očekivala.
Taman je bio prišao vratima kad se na njima otvori mali, četvrtast kapak i
na njemu se ukazaše dva svetla, žmirava oka.
To je bio vratar, koji se nikad nije micao od vratiju.
Odmerio je novog gosta stručnjačkim pogledom od glave do pete, zatim
otvorio vrata.
Vratar je inače bio odličan psiholog. Na tom mestu nalazio se već skoro
dvadeset godina pa mu je bio dovoljan samo jedan pogled pa da vidi s kim ima
posla. U tu kuću su puštani samo bolji ljudi, jer je cena bila vrlo velika, pa je imao
od vlasnika najstrožije naređenje da ne pušta ološ i sirotinju.
Prošli su bez reči kroz baštu, zatim zastali pred drugim vratima, koja su
vodila u zgradu.
Tada mu Kantakuzen reče:
– Ja želim da budem sam. Jesi li me razumeo?
Vratar samo klimnu glavom pa se lako pokloni. Sad je znao da ima posla sa
otmenim čovekom, kome nije stalo do novca.
On inače nije uopšte poznavao Kantakuzena pa nije imao ni pojma ko je
ustvari novi gost.
Bio je takoreći sahranjen u tu kuću uživanja iz koje nikad nije ni izlazio.
Slabo ga se i ticao inače život u varoši jer je imao dobru platu, a i bakšiš, koji je
dobijao od gostiju za sitne usluge, bio je veliki.
Poveo ga je uskim i jedva osvetljenim hodnikom do jednih vrata, koja su
bila zastrta zavesom od teške svile. U hodniku je vladao neki sladunjav miris koji
je prijatno uticao, ali je imao u sebi nečeg dražećeg. Izgledalo je kao da je hodnik
pun i nekog skoro providnog ljubičastog dima koji se polako penjao tavanici.
Tu ga je vratar ostavio i prošao kroz zavesu.
Kantakuzen nije morao dugo da čeka kad se podiže zavesa i u otvorenim
vratima se pojavi jedna sredovečna, strahovito debela žena, skoro razgolićena.
Poklonila se nekoliko puta gostu, o kome već beše dobila „dobre“ informacije, pa
ga ponudila rukom da uđe.
 Izgledalo je da ni ona nije poznavala Kantakuzena jer u svom ophođenju nije
mu ukazivala ono poštovanje, koje je on inače uživao na svakom koraku, bilo u
kući, ili na ulici,
Bila je to mala prostorija, osvetljenom blagom svetlošću ružičaste boje.
Po uglovima stajalo je egzotično bilje i cveće a težak miris se uvlačio u
nozdrve.
Boja zidova, cveće i luksuzni delovi nameštaja, – sve je odisalo na blud i
raskalašnost.
Ponudila ga je mestom i ostavila samog.
Tek što beše izišla, kad se Kantakuzenu učini kao da iza vrata čuje neki pad,
zatim prigušene jauke.
Brzo je skočio i otvorio vrata da vidi šta se dogodilo, ali nije mogao nikog
da vidi.
Pred njim je zjapio polumračan hodnik zastrt debelim prostirkama, a u
hodniku nije bilo ni žive duše.
Vratio se natrag i seo u naslonjaču čekajući da se vrati debela žena.
Prošlo je prilično dugo kad su se vrata otvorila i na njima se pojavio jedan
visok, vitak čovek, u crnom ogrtaču. Imao je punu crnu bradu i brkove tako da mu
se lice jedva videlo. Mogle su se lepo da vide samo njegove oči koje su bile
neobično sjajne i kao da su imale u sebi nečeg pretećeg.
Kad je zatvorio vrata, on se duboko pokloni pred Kantakuzenom pa poče na
rđavom grčkom jeziku:
– Gospodaru! U dobar čas si došao. Imam za tebe jedno veliko iznenađenje.
– Da čujem. Pre svega mi reci odakle si kad ne vladaš grčkim jezikom?
– Iz Arabije.
– Dobro. Dakle, da čujem šta imaš za mene?
– Reći ću ti, ali samo u najvećem poverenju.
– Možeš na to računati.
– Pre dva sata pobegla je odavde jedna divna devojka. Tačnije, ja sam joj
pomogao da se spase ove strašne kuće. Devojka je lepotica da joj nema ravne u
celoj Vizantiji. Ja znam gde se ona nalazi. Ona inače čezne za otmenim ljudima.
Ako hoćeš, ja ću te odvesti njoj. Unapred sam uveren da nećeš zažaliti što si me
poslušao.
– Je li daleko?
– Izvan grada, nedaleko od zidina.
Posle kraćeg razmišljanja Kantakuzen odluči da prihvati taj poziv.
 Tog dana je inače bio raspoložen za avanture, a od sve se bolja nije mogla
ni zamisliti.
– Možemo li poći odmah?
– Možemo, gospodaru. Imam na polju i konja.
– U redu.
– Provešću vas na sporedan izlaz.
– Tako bih i želeo.
Odmah je pošao za Arabljaninom koji ga izvede u dvorište.
Iz dvorišta su kroz jedna mala vrata dospeli u vrt i pošli bez reči ispod
mračnog drveća, čije je lišće tiho treperilo u prohladnoj noći.
Tako su dospeli u usku ulicu, u kojoj nije bilo ni žive duše.
Nedaleko od izlaznih vrata stajala su kola, u koja behu upregnuta dva konja.
Arabljanin ponudi Kantakuzena da sedne u kola, a on ga zapita:
– Ko će da me odveze toj lepotici?
– Ja, gospodaru.
– Zar i ti napuštaš ovu kuću?
– Napuštam.
– Zbog čega?
– Ne svidi mi se u njoj.
Kantakuzen nije ni najmanje sumnjao u njegove reči, jer su se slični
slučajevi svakodnevno dešavali.
Popeo se u kola, a Arabljanin je seo na svoje mesto i poterao konje, koji
jurnuše kao hale.
Ubrzo su dospeli u jedno predgrađe, koje se nalazilo dosta daleko od
gradskih zidina.
Tu, u moru zelenila, nalazilo se nekoliko kuća, koje su ustvari bile
letnjikovci bogatijih varošana. Inače je mesto bilo pusto, a sada, posle noćašnje
pobune, nije bio osvetljen ni jedan prozor. To je značilo, da u tim poljskim kućama
nema nikog. I oni, koji su tu provodili vreme, behu se sklonili u grad bojeći se
većih meteža, u kojima bi svakako nastradali pošto se taj kraj nalazio prilično
daleko od varoši i niko ne bi mogao da ih uzme u zaštitu.
Zaustavili su se pred jednom kućom, koja je imala sopstveni izgled.
Arabljanin je prvi skočio sa svog sedišta i pomogao Kantakuzenu da se siđe
s kola.
Zatim je pogladio konje kao da im je hteo da kaže da budu mirni, pa je poveo
bivšeg maršala kapiji, koja je bila načinjena od gvožđa.
 Arabljanin je imao kod sebe ključ od kapije i odmah ju je otvorio.
Prošli su opet kroz malu baštu, koja se nalazila oko poljske kuće, i zaustavili
se pred jednim vratima. Arabljanin je i njih otvorio ključem i uveo Kantakuzena u
jednu malu, ali vrlo raskošno nameštenu sobu.
– Zauzmite mesto, gospodaru, rekao mu je Arabljanin. – Ja ću se odmah
vratiti sa lepoticom. Budite samo malo strpljivi.
Posle tih reči on se duboko pokloni pa izašao napolje.
Kantakuzenu se učini kao da se u bravi okrenu ključ, ali tome nije pridavao
nikakvu pažnju misleći da je to potrebno.
Neko vreme je razgledao nameštaj i razne sitnice, koje su se nalazile po
policama od kedrovine, zatim se zavalio u jednu naslonjaču i predao sanjarijama.
Sve, što dosad beše te večeri doživeo, potpuno je odgovaralo njegovom
raspoloženju i njegovim željama.
Avantura je počela vrlo romantično, i Kantakuzen se nadao, da će se
romantično i završiti.
Vreme je prolazilo.
Kantakuzen je nekoliko puta ustajao i prilazio vratima da vidi da se možda
u blizini ke nalazi neko, ali je sve bilo uzalud. Oko njega je vladala mrtva tišina.
U blizini se nije nalazila ni živa duša.
Slegnuo je ramenima i ponovo se vratio u naslonjaču.
Opet je prolazilo vreme ali bez ikakve promene.
Od Arabljanina i njegove lepotice nije bilo ni traga, ni glasa.
Tako je prošla cela noć.
Kroz jedan mali, okrugao otvor, koji je bio pokriven debelom gvozdenom
rešetkom, već se cedila i svetlost prvog svanuća, a vrata niko nije otvarao.
Kantakuzen ustade pa priđe vratima.
Bila su zaista zaključana.
On odluči da lupa, jer mu se sada sve to beše učinilo sumnjivo.
Počeo je da lupa, ispočetka tiho, pa sve i jače.
Spolja se niko nije odazivao.
Kantakuzen poče formalno da besni.
Lupao je i rukama, i nogama, ali je sve bilo uzalud. Nikog niotkuda.
Sad je Kantakuzenu bilo jasno da je upao u klopku i njega poče polako da
hvata strah.
Bio se potpuno otreznio od svojih ljubavnih prohteva i sad je samo mislio
kako će se izvući iz te kuće, u kojoj je očigledno bio zarobljen.
 Kad je video da ne može razvaliti vrata, on se poče osvrtati po sobi.
Tek sad vide da soba uopšte nema nikakvih prozora osim onog malog
okruglog, koji je bio i visoko i tako mali, da kroz njega ni najmanji čovek ne bi
mogao da se provuče.
...Tako je prošao i taj dan a Kantakuzenov položaj se niukoliko nije menjao.
Nije ni osećao glad i žeđ nego je samo mislio na bezizlaznost situacija, u
kojoj se nalazio.
Spustilo se i veče, i opet pala noć, teška i puna neizvesnosti, a po njega niko
nije dolazio.
Kantakuzen je bio sav očajan.
Pored toga što će biti izložen velikim neprijatnostima, on je zbog tog zatvora
morao da odloži mnoge poslove koji su bili vrlo hitni.
Između ostalog moraće da izostane i poseta patrijarhu Filonu, – ako još neko
vreme bude ostao u toj prokletoj kući. Već sutradan će početi saborske svečanosti
i tada će sve biti dockan.
Kantakuzen oseti kako ga podilaze žmarci.
Blagoslov od patrijarha Filona nije smeo da propusti, ako se tako produži,
on će ga svakako propustiti. Od kakvih će to nedoglednih posledica biti po njega,
– to je on vrlo dobro znao.
Besno je hodao gore dole po sobi kad njegovu pažnju privuče neki šum, koji
se čuo iza okruglog otvora.
Kantakuzen baci u tom pravcu pogled i vide kako se u otvoru ukaza mala
kotarica, koja se spuštala sve niže. Bila je vezana tankim konopcem.
Ubrzo kotarica stiže na pod.
Radoznao šta ima u njoj, Kantakuzen joj priđe pa podiže malu maramu,
kojom je ona bila pokrivena.
Pod maramom se nalazilo nešto jela i krčag, u kome je svakako bila voda.
Iako je već bio i gladan, i žedan, Kantakuzen odgurnu nogom kotaricu. Jelo
i krčag ispade iz nje, našto se konopac zateže i kotarica prazna i laka, brzo se vrati
istim putem kojim je bila i došla.
Razjaren do krajnjih granica Kantakuzen je opet hodao gore dole sobom ne
znajući šta da preduzme da bi se spasao iz te strašne tamnice.
Izlaza zaista nije bilo.
...Još čitav dan je proveo Kantakuzen u toj sobi, u koju beše tako vešto
domamljen.
Bilo mu je jasno da je to bila vešto smišljena klopka, jedino još nikako nije
mogao da razume kakav je sve to imalo cilj.
 Odjednom se napolju začuše teški koraci.
Kantakuzen skoči pa priđe vratima stisnutih pesnica rešen da smoždi svakog
ko se bude pojavio na pragu.
Tada se seti da ima mač pa ga istrže iz korica i namesti se pored vrata.
Ubrzo škripnu ključ u bravi.
Vrata se otvoriše i na njima se pojavi visok, vitak vitez, u crnom oklopu, sa
crnim nojevim perom za kalpakom. Imao je dugačak i težak mač.
Skrstio je na grudi ruke i počeo da posmatra Kantakuzena, koji ustuknu kao
munjom ošinut.
Jedan pogled i on beše poznao crnog oklopnika, koji ga je posmatrao sa puno
potsmeha.
Crni oklopnik nije bio niko drugi nego Miloš. Vitez od Gavrana.
Sad je Kantakuzenu, koji je inače bio vrlo oštrouman, bilo jasno.
Taj čovek, koji mu je toliko smetao, opet ga beše nadmudrio i priredio mu
strahovitu klopku.
Škrgutnuo je zubima i podigao mač u nameri da jurne na Miloša, koji se nije
ni micao kao da se nije ni najmanje plašio njegovih udaraca.
– Savetovao bih ti da spustiš mač, reče mu Miloš mirno. Jednom prilikom
sam te nazvao nitkovom i podlacem, ali ovom prilikom ću te mačem pozdraviti.
Dole mač!
Kantakuzen je, međutim, bio i tako van sebe od gnjeva.
Nije skoro ni razumeo Miloševe reči nego je jurnuo na njega kao besomučan.
Kad je video da će ludo izgubiti glavu, Miloš izvuče svoj mač i uskoro se
začu jeziv zveket, koji je nadaleko odjekivao.
Već posle prvog sudara moglo se videti da je Miloš kudikamo bolji borac od
Kantakuzena.
Jednim snažnim zamahom on mu izbi mač iz desnice, zatim spusti svoj pa
mu reče mirno:
– Po viteškim pravilima imao bih pravo da te bez milosti ubijem, ali Miloš
nikad ne napada obezoružanog protivnika, što bi ti svakako učinio. Znaj, međutim,
da ću se i ja koristiti tim pravilima ako budeš još jedanput podigao.
Kantakuzen uvide da mačem ne može nadbiti strašnog protivnika, pa odluči
da pribegne rečima i razlozima.
– Zašto si me doveo ovamo, zapita on mračno.
 – Zašto? Ti uvek voliš da se razmećeš svojom bistrinom pa se čudim da ne
možeš to da pogodiš. Evo da ti ukratko kažem: vaseljenski sabor je otpočeo.
Patrijarh neće dugo nikoga primati. Da li ti je sad sve jasno?
Sad je Kantakuzenu bilo sve i suviše jasno.
Miloš zaista beše sjajno izveo svoj plan da osujeti prijem Kantakuzenov kod
patrijarha.
Miloš je i inače bio vrlo oštrouman i dovitljiv.
Čitaoci se sećaju da kralj Dušan beše blagodareći samo njemu razbio i
uništio i vizantisku, i ugarsku vojsku. A i sad beše smislio sjajan plan, koji mu
beše do kraja pošao za rukom.
On i njegovi ljudi su pratili Kantakuzena u stopu.
Bili su vešto preobučeni i maskirani tako da on nikako nije mogao da primeti
njihovo prisustvo.
Tako je Miloš doznao i to da Kantakuzen beše odlučio da se one noći
provede.
Otišao je pre njega u onu kuću i u poslednjem trenutku uklonio debelu ženu,
sa kojom je Kantakuzen razgovarao.
Tresak i prigušeni jauci, koje Kantakuzen beše čuo spolja, poticali su od
same žene, koju je Miloš baš u tom trenutku savladao i ugurao u jednu susednu
sobu.
Zatim se brzo obukao kao Arabljanin i ušao Kantakuzenu, da mu ponudi
svoje „usluge“. A kakve su to bile usluge čitaoci su već videli.
– Dokle misliš da me držiš ovde, zapita opet Kantakuzen mračno.
– Možeš ići odmah. Tim pre što si jako izgladneo. Šteta što si odgurnuo
nogom večeru. Bila je divna, a nisam je začinio otrovom, pošto takve junačke
podvige prepuštam tebi i ostalim časnim ljudima, kao što si ti. Ja se borim uvek
otvoreno i nikada nikoga ne napadam mučki. A sad – doviđenja! Znaj da ću te u
stopu pratiti i da mi ne možeš dohakati pa ma iskupio oko sebe svu carevu stražu.
Ne zaboravi da sam ja Srbin i da ću nadmudriti celu Vizantiju, kad je u pitanju
dični kralj Dušan, ponos cele Srbije i srpskog naroda!
Moćni Kantakuzen je bio manji od makovog zrna. Nije ni reči odgovorio,
nego se mislio samo na jedno, kako će se što pre pokupiti iz te kuće. u kojoj je bio
tako strašno osramoćen.
U jednom trenutku, kad se Miloš beše osvrnuo da bi pogledao u hodnik, on
steže mač.
Izgledalo je kao da je hteo da ga potegne na njega, ali se brzo predomislio.
 Svakako se bio promislio šta će biti s njim ako promaši, ili ako na mestu ne
ubije Miloša.
U svakom slučaju Kantakuzen je imao da zahvali Bogu što Miloš nije opazio
taj njegov pokret, jer se ni on tada ne bi više osvrtao na propise viteške, nego bi
ga sravnio jednim udarcem.
I tako se dogodilo da se Kantakuzen pokupio kao pas i otišao iz kuće
„uživanja“ gladan i osramoćen, a što je po njega bilo najgore, pobeđen lukavstvom
„trivalskog seljaka“, koji je ipak imao od njega više mozga.

Nad Serom je bila mračna i burna noć.

Munje su brazdale nebom a gromovi su udarali tako silovito da su se tresla
brda i doline.
Pljusak je na mahove lio i njegov šum se mešao sa strahovitom rikom
gromova.
Iako je ponoć bila već odavno prevalila, Siniša i njegova mati, Marija
Paleologova, bili su još budni.
Siniša je nemirno hodao gore dole po sobi, dok je njegova mati sedela na
jednoj stolici i svaki čas bacala pogled na prozor kroz koji se video drum koga su
na mahove osvetljavale munje.
Videlo se da nekoga iščekuju.
– Čudi me da još nema našeg skoroteče, – primeti Siniša pa nastavi još brže
da hoda.
– Umiri se, sine. Noć je burna pa je svakako potražio negde skloništa. Vreme
je takvo da čovek ne bi ni psa isterao napolje.
– Sve je to tako, kraljice majko, ali dužnost je pre svega. Skoroteču ne sme
da spreči ništa u brzom hodu. On ne sme da preza ni od same smrti. I ja sam se
vratio pre nekoliko dana iz Konstantinopolja, kuda sam odveo Dušicu, po još
burnijoj noći, i nije mi se ništa dogodilo. Tako može i on.
Objasnićemo čitaocima zbog čega su bili uznemireni Siniša i njegova mati.
Siniša je silom odveo svoju sestru Dušicu, polusestru kralja Dušana, u
Konstantinopolj.
Kako je morao u hitnim poslovima odmah da se vrati u Ser, kuda behu
premestili dvor, poverio je Dušicu svom vernom čoveku, inače Grku, ali s tim da
ga odmah po skoroteči izvesi kao se oseća Dušica. Taj Grk je imao i drugu
dužnost: da dozna da li je Jovan Kantakuzen bio kod patrijarha Filona i da li mu
je pošlo za rukom da izradi odobrenje za proglašenje Sinišino kraljem svih srpskih
zemalja.
Siniša i njegova mati nisu ni slutili kakvo ih čeka razočarenje...
Vreme je prolazilo.
Gromovi su tresli sve snažnije a kiša padala sve jače. Od skoroteče nije bilo
ni traga, ni glasa.
Sad je i Marija postala uznemirena. Siniša je imao potpuno pravo. Nije bilo
isključeno da mu se možda nešto i dogodilo...
Ustala je, prišla dostojanstvenim korakom prozoru i pogledala na drum, koji
je od učestalih munja skoro stalno bio osvetljen. Njena crvena kosa bila je skoro
razbarušena dok su joj oči sevale kao i munje, koje su brazdale nebo.
Stojala je tako nekoliko trenutaka, zatim priđe svom sinu, stavi mu ruku na
rame pa poče odlučnim glasom:
– Sine moj! Umiri se. Ponovo te molim. Ipak će se sve dobro svršiti. Ne
zaboravi da se za nas zauzima Jovan Kantakuzen, a time je sve rečeno. Jednoga
dana on će zauzeti i mesto ćesara...
Siniša se umiri i poče pažljivo slušati što mu govori njegova mati.
– Istina da u tvome polubratu Dušanu imamo jakog neprijatelja, ali ja se
nadam da ćemo ga ipak pobediti u našoj pravednoj borbi.
Marija taman što beše ovo izrekla, kad se napolju začuše teški koraci.
Odmah zatim se otvoriše vrata i na pragu se pojavi jedna krupna ljudeskara,
sa opuštenim brcima i mračna lica.
Bio je to čelnik Negovan, verni pristaša Siniše.
Vest, koju beše doneo čelnik Negovan, bila je radosna: straža sa istočne kule
beše malo pre primetila jednog konjanika koji se u besnom trku približavao gradu.
To je svakako bio tako željno očekivani skoroteča.
Siniša i Marija su odmah istrčali na trem. Iako je grmljavina bila tako jaka
da se ceo grad tresao iz temelja, oni su stojali izloženi jakom vetru i kišnim kapima
čekajući da se pojavi tako željno iščekivani glasnik.
Naposletku je i on došao mrtav umoran i skroz pokisao. Lice mu je tako bilo
uprskano blatom da se crte uopšte nisu raspoznavale.
Stresao je sa sebe vodu, pozdravio Sinišu i Mariju, zatim izvadio iz grudi
dva svitka pergamenta, koji isto tako behu ovlaženi, pa ih pruži Siniši koji ih željno
dohvati.
 – Pročitajte prvo onaj duži, – upozori ga skoroteča. – Taj je od njegovog
gospodara Jovana Kantakuzena.
– A ovaj kraći? Zar nije i on od njega?
– Nije, gospodaru.
– Nego od koga je?
 – Čudna je to stvar, gospodaru. Baš kad sam jurio kroz Velju Šumu,
nedaleko od Aleksine Vodenice, ugledao sam jednog konjanika koji je jurio kao
zmaj. A čudan beše to konjanik, gospodaru. Spram svetlosti munje mogao sam
lepo da vidim njegovu sedu i razbarušenu kosu, koja se lepršala pod udarcima
vetra. Imao je dugu bradu i brkove i videlo se da je neki starac. Kad me je ugledao,
dao mi je rukom znak da stanem, što sam odmah i učinio. Zašto da ga se bojim
kad sam naoružan. Prišao mi je i pružio mi taj manji svitak pergamenta i rekao mi,
da ga predam tebi, gospodaru. Odmah zatim ga je nestalo u kiši i grmljavini.
Naprezao sam oči da bar vidim u kom je pravcu otišao, ali nigde nisam mogao da
ga ugledam. Izgledalo je kao da je propao u samu zemlju.
– Hm, Zaista čudna stvar. Dobro. Idi da se odmoriš i osušiš odelo.
Siniša je odmah naredio čelniku Negovanu da se pobrine oko skoroteče koji
je bio tako umoran, da se jedva držao na nogama.
Zatim se vrati sa majkom u svoju sobu pa razvi prvo pergamenat, koji je
dolazio od Jovana Kantakuzena.
Vesti, koje mu je slao Kantakuzen, bile su vrlo nepovoljne.
Njegova misija nije uspela i cela stvar se morala odloži. On nije naveo
razloge, koji su čitaocima već poznati. Obećavao je da će i dalje raditi na tome
ulažući svu svoju snagu i umešnost za to.
Marija je bila sva očajna.
Lomila je ruke i proklinjala Dušana, koga je smatrala kao glavnog krivca za
sve.
I Siniša je bio blizu očajanja. Znao je vrlo dobro šta je time propušteno, ali
se ipak nadao da će se sve u najskorijoj budućnosti opet popraviti.
Tada razvi manji svitak pergamenta pa ga poče čitati.
Knjiga je glasila:
„Kraljeviću,
Sutra, čim padne mrak, dođi u šumu iza Aleksine Vodenice. Imam da ti
saopštim važne stvari koje se tiču tebe i tvoje budućnosti.
Šumski Duh.“
Siniša je naglas pročitao nekoliko puta knjigu, zatim ju je pročitala i Marija,
ali nisu mogli ništa da razumu od svega.
Najčudniji je bio potpis.
– Hm. Savetuj me ti, majko, šta da radim.
– Ne znam šta da ti kažem. Bojim se da nije neka klopka.
– Povešću četu Oklopnika.
 – Ipak – bojim se da ti se što ne dogodi. Dušan je opasan protivnik.
– Misliš da to potiče od njega?
– Može vrlo lako da bude.
– Ipak ću otići.
– Ali samo budi oprezan.
Sutradan, u prvi sumrak, vrstala se u kamenom dvorištu grada Sera četa
oklopnika.
Na čelu je stojao čelnik Negovan.
Ubrzo oni su bili spremni za polazak, još su samo čekali da dođe Siniša.
Siniša se za to vreme nalazio sa svojom majkom, koja mu je davala
poslednje savete.
Kad se smrklo, oni, zajedno sa Sinišom, izjahaše iz dvorišta pa se uputiše
putem koji je vodio Aleksinoj Vodenici.
Bio je to inače pust i pošumljen kraj. Šuma je mestimično bila tako gusta da
se kroz nju nije uopšte moglo prolaziti konjem.
Siniša nije osećao ni najmanji strah jer je znao da su oklopnici probrani i da
su gotovi da se uhvate u koštac sa svakim ako mu bude zapretila neka opasnost.
Jahao je na čelu čete, pored čelnika Negovana, koji je gledao na sve strane
da bi mogao da otkloni svaku opasnost, koja bi zapretila njegovom gospodaru.
Mrak je postajao sve gušći a oni su dolazili sve bliže Veljoj Šumi, koja se
prostirala iza Aleksine Vodenice.
Za tu šumu bile su vezane razne priče, koje su kružile po okolnim selima.
Isto tako su i za Aleksinu Vodenicu bila spojena razna verovanja, koja se
behu učvrstila među seljanima.
Tako se, na primer, pričalo da se u Veljoj Šumi, o svakom mladom petku,
viđa neki čudan starac koji jaše na neosedlanom konju. Pojavi se iznenadno kao
da iznikne iz zemlje da ga odmah zatim nestane. Nikoga ne napada i nikome ne
čini ništa na žao, ali mu je izgled tako strašan da ga se svi klone.
Na nekoliko dana pre ili posle mladog petka seljani uopšte ne prolaze kroz
tu šumu, nego da je obilaze. Veruju da bi njihovo prisustvo moglo da naljuti
tajanstvenog starca, koji svakako ima neku čudnovatu moć.
Malo hrabriji seljani su ga nekoliko puta pratili, razume se izdaleka i iz
prikrajka, da ih ne bi primetio. Nikako nisu mogli da utvrde kud je odlazio, ali je
redovno nestajao u jednoj čestari, kroz koju vodi uska staza pravo Aleksinoj
Vodenici.
Aleksina vodenica je inače bila pusta i bez gospodara.
 Zvala se tako po nekom Aleksi vodeničaru, koji ju je držao još pre više od
pedeset godina.
Stari i ljudi, koji su se još sećali Alekse, pričaju da je on bio vrlo čudan
čovek.
Ceo svoj vek je proveo u vodenici i nikud nije izlazio. Opštio je samo sa
seljacima, koji su mu dolazili da im melje žito.
Inače je bio ćutljiv i zakopčan i teškom mukom je govorio. Na sva pitanja
samo je odgovarao klimanjem glave.
Jednog dana, kad su nekoji seljani došli na meljavu, našli su vrata vodenice
zaključana.
Misleći da je nekud otišao, čekali su ga neko vreme. Tako se spustilo i veče
a Aleksa se nikako nije vraćao.
Seljani su se vratili svojim kućama i sutradan opet došli u vodenicu, ali su
vrata još uvek bila zamandaljena. Tako su prolazili dani a vodeničar Aleksa se
nikako nije vraćao.
Prolazile su godine a od njega nije bilo ni traga ni glasa.
Jedne noći behu zanoćile u Veljoj Šumi neke goroseče.
Taman su bili ugasili oganj i spremili se da legnu, kad su čuli konjski topot.
Nije potrajalo dugo a nedaleko od njih je projurio belac, neosedlan, sa
rastresenom grivom. Iz nozdrva mu je šikljao plamen.
Na belcu je sedeo vodeničar Aleksa, ogrnut belim ogrtačem. Oko njega je
igrao neki plavičast plamen.
Primakao im se tako blizu da su mogli lepo da mu sagledaju lice.
Goroseče su ustuknule od straha jer je Aleksa imao lice mrtvačko. Umesto
očiju su zjapile očne duplje.
Podigao je samo desnu ruku, zatim se začuo glas sličan udaljenoj grmljavini
pa ga je odmah zatim nestalo isto tako brzo kao što se bio i pojavio.
Premrli od straha goroseče su se odmah pokupili pa pobegli sa strašnog
mesta.
Taj događaj se brzo raširio po celoj okolini i to je bilo dovoljno da seljani
daleko zaobilaze Velju Šumu i Aleksinu Vodenicu.
Aleksin duh, – jer svi su smatrali da je to on, – nije se više javljao, ali se
uskoro zatim počeo javljati tajanstveni starac.
Narodna mašta imala je sad dovoljno razloga da proradi svom svojom
bujnošću.
Ispredale su čitave bajke o Aleksi i vodeničaru Aleksi. Neki su čak tvrdili
da je tajanstveni starac ustvari Aleksa, koji je morao neko vreme da luta u obliku
mrtvaca dok ne iskupi neke grehe. Kad je iskupljenje došlo, on se pretvorio u
tajanstvenog starca, koji se javljao o mladom mesecu, projahao šumom i nestajao
u pravcu vodenice.
Sve je to bilo poznato i Siniši, i čelniku Negovanu kao i ostalim oklopnicima.
Oni su bili prekaljeni junaci, ali u borbi protiv ljudi, a boriti se sa višim
silama i duhovima bilo je nešto sasvim drugo.
– Moramo biti oprezni, gospodaru, reče odjednom čelnik Negovan. Ko zna
da taj starac ne sprema neku smicalicu.
– Uzdam se u tebe i u tvoje momke, čelniče. Zato sam vas i poveo.
Vreme je prolazilo i oni su dolazili sve bliže prokletoj vodenici.
Iako je bilo već prilično mračno, videlo se brdašce koje se dizalo iza
vodenice.
Oklopnici su prilazili oprezno osvrćući se na sve strane.
– Hoćemo li pravo pred vodenicu, zapita čelnik.
– Udarićemo onom stazom koja vodi zapuštenom jazu, odvrati Siniša.
Siniša jedva beše ovo izgovorio kad ugledaše tajanstvenog konjanika koji se
približavao putem iz Velje Šume.
– To je on, gospodaru, reče skoro šapatom čelnik.
– On je. Idem pravo njemu, a vi se nađite u blizini.
– Mi ćemo u stopu za tobom, gospodaru.
Tada Siniša obode konja pa pođe u susret tajanstvenom starcu.
Odjednom se Siniša osvrte. Čuo je za sobom bat konjskih kopita.
Bio je to čelnik Negovan koji je svakako imao nešto da mu saopšti.
Tajanstveni starac beše baš u tom trenutku zamakao za šumarak, iza koga je
vodio put kojim je dolazio.
– Šta se dogodilo, čelniče?
Čelnik pritera svog konja Sinišinom pa mu reče šapatom nekoliko reči.
– Dobro si se setio. Onda tako neka bude. Samo pažljivo da ne primeti.
– Ne brini, gospodaru.
Rekavši to čelnik okrete konja pa se u galopu vrati oklopnicima.
Siniša pođe napred, pravo šumarku, iza koga se nalazio vodenični jaz.
Došao je pravo do obronka, koji je bio zasut odronjenom zemljom i sav
obrastao korovom i visokom travuljinom.
Odmah se moglo videti da tu već godinama nije kročila ljudska noga.
Nije morao dugo da čeka kad se pred njim stvori tajanstveni konjanik.
 Izgledalo je kao da beše iznikao ispod zemlje.
Priterao je konja na nekoliko koračaji Siniši, zatim ga zaustavio i rekao
šupljim glasom, koji kao da je dolazio iz groba:
– Dobro si učinio što si došao, kraljeviću, ali nisi morao povesti oklopnike.
Vidiš da ni ja nemam nikog pored sebe, pa je trebalo da i ti dođeš sam.
– Nisam ih poveo, nepoznati starče, da ti sa njima napakostim. To je moja
pratnja bez koje nikud ne idem.
– Neka bude tako.
Posle tog razgovora nastade tajac.
– Zašto si me pozvao?
– Odmah ćeš ćuti, kraljeviću.
– Da li mi pre svega možeš reći ko si ti?
– Tvoja savest, kraljeviću.
– Moja savest?
– Tako je, kraljeviću. Ja sam tvoja savest i tvoja sudbina.
Tajanstveni starac beše te reči izgovorio sa naročitim naglaskom i Siniša
oseti kako mu na leđa podilaze žmarci.
Taj čudni starac kaže da je on njegova savest i njegova sudbina... Šta je to
trebalo da znači? Siniša sad nije osećao ni najmanji strah od nepoznatog čoveka,
čije su reči bile tako čudne i tajanstvene. Njega sad beše obuzela jedino
radoznalost da dozna ko je taj čovek i šta hoće s njim.
Na ovo drugo nije morao da čeka jer tajanstveni starac, koji sebe u pismu
beše nazvao „Šumskim Duhom“, poče posle kraćeg ćutanja onim svojim
zagrobnim glasom, od koga se čoveku koža ježila:
– Kraljeviću Siniša! Pre nego što ti kažem ono zbog čega sam te pozvao na
ovaj sastanak, moram da te potsetim na neke stvari na koje čovek u ovim mutnim
i teškim vremenima i ne misli. Neka mi oprosti sen tvog kraljevskog oca Stevana
Uroša ИИИ. Dečanskog, koji je usnuo u Gospodu, što će početi s njim.
Siniša oseti još veću jezu. Hteo je nešto da kaže, ali to ne učini. Nije hteo da
buni tajanstvenog čoveka, da bi samo što više čuo.
Ovaj je opet ćutao neko vreme, kad nastavi:
– Mnogo je greha, i suviše, kraljeviću. Mnogo sam video i imao mnogo što
šta da ti kažem. Ne zaboravi da sam mnogo stariji od tebe i date znam još od
rođenja, i tebe i tvoju sestru Dušicu...2

2
Kralj Stefan Uroš III., nazvan Dečanski po svojoj zadužbini Dečanima, Sinišin otac, ženio
se triput.
 – Mučenik je bio tvoj otac, kraljeviću, veliki paćenik. Usijano gvožđe
kraljice Simonide beše još više povećalo te muke koje još ni jedan živi stvor ne
beše poneo. Pa ne samo to što se dotle dogodilo, nego je izgledalo da je tvoj jadni
otac bio osuđen da mučenički krst nosi sve do smrti svoje.
Tajanstveni starac je opet zaćutao.
Oko njih je ćutala gusta šuma utonula u noći. Na jednom delu neba, kroz
raskidane oblake, koji su visili kao dronjci nekog ogromnog pocepanog plašta,
video se mlad mesec koji je avetinjski izvirivao iz svog visokog zaklona. I okolina
je bila tajanstvena kao i čudni starac i njegove čudne reči, koje su sletale sa
njegovih beskrvnih usana.
– Najteži krst tvoj otac je poneo kada je u nedavnoj prošlosti morao da učini
nešto što ni jedan otac ne bi učinio. Znaš li na čega mislim, kraljeviću?
– Ne znam, starče, odvrati Siniša pa lako zadrhta.
– Onda ću da te na to potsetim.
– Govori.
– Tvoj nesrećni otac je morao da potpiše smrtnu presudu svom rođenom sinu
a tvom bratu...
– Dosta, prekide ga naglo Siniša sav uzbuđen. Ni reči više o tome!
– Zašto, kraljeviću?
– Ako si me pozvao samo zato da mi to kažeš, onda šteta za trud i moj i tvoj
i za ove reči, koje uzalud prosipamo.
– Ovo je samo uvod, kraljeviću.
– Ne želim da ga čujem. Prelazi na stvar i reci mi zbog čega si me pozvao?
– Čuvaj se, kraljeviću. Ti si još mlad pa ne umeš da oceniš događaje, koji se
odigravaju oko tebe. Pazi da te ne zanese rečna matica jer ona vodi pravo u sinje
more gde besne vali i urlaju vetrovi koji šalju na dno sve živo. Pazi na svoju
okolinu. Laskave reči i obećanja, kojima te obasipaju oni koji su ti najbliži nisu
uvek iskrene, nego kriju žaoku, koja je na tebe uperena. Pazi šta radiš. Otpočela je
borba, ozbiljna i teška, a svaka borba traži svoje žrtve.
– Šta onda treba da radim?
– Okreni se tvom bratu.

Sa svojom prvom ženom Teodorom, lepom ćerkom bugarskog cara Smiljna izrodio je
Dušana.
Druga žena kralja Stevana Uroša III. bila je Blanka, kći vojvode od Tarenta, unuka kralja
Karla od Sicilije. U brak Blanka beše donela i svoju ćerku Elanu.
Po treći put oženio se kralj Stevan Uroš Marijom Paleologovom. U tome braku rodio se
Siniša i kći Dušica.
 – Nikada! Zar da pružim desnicu bratstva i prijateljstva čoveku, koji mi radi
o glavi?
– Ko ti je rekao, kraljeviću, da ti mladi Dušan radi o glavi?
– Nije potrebno da mi to iko kaže, jer sam se nebrojeno puta u to uverio.
– U zabludi si, kraljeviću, i to u velikoj zabludi. Mladi Dušan samo ostvaruje
svoja prava i on će kat tad...
Tajanstveni starac nije imao kad da završi jer Siniša naglo pljesnu dvaput
dlanom o dlan.
U istom trenutku počeše nicati iz okolnih šibljaka ljudske senke, koje se
uputiše pravo starcu. Za tili čas on je bio opkoljen ljudima u teškim oklopima, koji
su bili naoružani do zuba. Po njihovim teškim koracima tresla se i ugibala zemlja.
Čitaoci se sećaju kada je čelnik Negovan sustigao Sinišu i rekao mu šapatom
nekoliko reči. On ustvari beše predložio svom gospodaru da u pogodnom trenutku
opkole starca i da ga uhvate da vide ko je. Siniša beše na to pristao jer je i sam bio
radoznao da dozna ko je taj čovek koji se kao duh pojavljuje u Veljoj Šumi.
Kad je starac video u kakvoj se opasnosti nalazi, obode konja, koji se prope,
pa pokuša da se probije kroz čelični zid Sinišinih oklopnika. Ovi ga dočekaše sa
isturenim kopljima. Starac okrete konja i pođe na drugu stranu, ali ga i tu
zaustaviše koplja.
– Napred, komandova u istom trenutku Siniša pa izvuče mač. Uhvatite ga
živa ili mrtva.
Oklopnici tada jurnuše na starca koji je ćutao i jednako mamuzao konja.
Jedan je uhvatio konja za vođicu, a ostala trojica ščepaše za dugi ogrtač,
kojim je bio ogrnut.
Tada se dogodi nešto čemu se niko od napadača nije nadao.
Starac snažio mamuznu konja a ovaj se prope, odbaci oklopnika koji ga je
držao za vođicu pa preskoči ostale koji su mu stojali na putu.
U rukama trojice oklopnika ostade samo ogrtač a svi videše kako konj
nestaje na putu prema šumi sam, bez jahača, uz neki pakleni smeh, koji se gubio
sve dalje i dalje. Svi su bili preneraženi: tajanstvenog starca beše nestalo kao da je
propao u zemlju ili je postao nevidljiv.
 XXXI TAJNA ALEKSINE VODENICE

Nedaleko od Aleksine Vodenice nalazi se u Vеljoj Šumi jedan divlji predеo,

strmenit i posut ogromnim kamenim blokоvima. Po svemu sudеći tu se nekada, u
prastaro vreme, nalazio neki zamak ili dvorac, koji beše ko zna iz kakvih razloga
porušen.
Kamenje beše obraslo korovom, travuljinom i drvećem, koje je izbijalo
između njega i bilo je pravo čudo odakle je crpelo sebi hranu.
Ceo taj predeo bio je pun zmija i gušterova koji su brzo kao strele jurili po
kamenim blokovima, obraslim mahovinom.
Na samom podnožju tog divljeg brežuljka nalazio se čitav čuperak mlade
šume čije su stabljike bile tako česte da se kroz njih ništa nije moglo da vidi.
Pa ipak, kad bi se neko dobro zagledao, mogao bi da primeti na samom dnu
nekoliko kamenih blokova, koji nisu kao ostali bili obrasli mahovinom. Videlo se
sasvim lepo da su s vremena na vreme pomicani sa svog mesta i da ih je mogla
pomicati samo ljudska ruka.
U samoj sredini te čudne gomile nalazilo se i nekoliko manjih kamenova,
koji su bili dosta pravilno složeni jedan na drugi.
Već se uveliko smrkavalo.
Svud unaokolo je vladala grobna tišina. Iz velike šume su samo dopirali
zvuci raznih životinja, koje su se dozivale svojim nemuštim jezikom.
Odjednom se manje kamenje, koje se nalazilo u sredini gomile, poče micati.
Uskoro se obrazova jedan otvor nepravilna oblika, kako ga je zatvaralo
kamenje, i kroz njega se promoli nečija ruka. Ta ruka je vešto odmicala kamenje
tako da je otvor postajao sve veći.
Ne potraja dugo i kroz otvor, koji je sad bio već prilično prostran, provuče
se neka ljudska prilika.
Kako je bilo već prilično mračno, nije moglo da se vidi ko je taj usamljenik,
ali je mogla da se uoči njegova visoka i mršava figura.
Stojao je neko vreme pored otvora, zatim pođe polako u šumu.
Videlo se da je dobro poznavao čitavu okolinu jer je išao sigurnim korakom
i brzo, s vremena na vreme zastajkujući.
Izgledalo je kao da nekog očekuje.
Bio je već duboko zašao u šumu kad stade pa pusti krik jejine.
Nije morao dugo da čeka kad se isti krik ponovi, na priličnoj daljini.
Tajanstveni čovek pođe u tom pravcu.
 Uzdignute glave sad je koračao još brže. Videlo se da se jako žuri.
U tom delu šume uopšte nije bilo nikakve staze ni puta. On je lomio granje
i razgrtao rukama travuljinu koja se beše splela oko drveća kao tropske lijane.
Ubrzo mu je lice bilo sve izgrebeno, ali se on nije ni osvrtao na krv koja je curila
iz ogrebotina, nego je žurno koračao sve dalje i dalje.
Tada se začu krik jejine, ali sasvim blizu.
Nepoznati čovek pusti radostan uzvik pa pođe još brže.
Utom se između gustog drveća i puzavica pojavi neka lelujava svetlost koja
mu je dolazila sve bliže. Ne prođe dugo kad se šipražje razmače i iz njega ispade
jedna čudna prilika.
Bila je to mlada, vrlo lepa devojka, visoka čela, pravilnog nosa i malih,
rumenih usana. Kosa joj je u neredu lepršala oko glave.
Bila je odevena u vučju kožu i grubu obuću takođe načinjenu od kože koja
se nikako nije slagala sa nežnim izgledom njenog lica.
U ruci je držala zapaljenu jelovu buktinju, čija je svetlost šarala mračne
senke noći titravim brazdama.
Kad ju je nepoznati čovek ugledao, potrča joj u susret, zagrli je, zatim joj
spusti na čelo poljubac pa reče prigušeno:
– Samo kad te vidim, Velno, siroče moje! Odmah mi je lakše i osetim u sebi
snagu koju niko na svetu neće biti u stanju da salomi.
Lepa devojka se uvijala oko tajanstvenog čoveka i gladila njegovo zbrčkano
lice.
Spram svetlosti devojčine buktinje sad se videlo, da je to ustvari Šumski
Duh, koji beše pozvao na sastanak Sinišu.
Čitaoci će svakako biti radoznali kako se tajanstveni starac spasao one noći
od Sinišinih oklopnika. Slučaj je zaista bio zagonetan jer je izgledalo kao da je
starac propao u zemlju.
Ovo će biti razjašnjeno u razgovoru, koji će se voditi između tajanstvenog
starca, i još tajanstvenije devojke.
– A sad hajdmo, – reče starac. – Imam da ti saopštim mnoge novosti.
Pošli su bez reči kroz šumu koju je osvetljavao sjaj zapaljene buktinje.
Starac je držao devojku oko pasa. Njemu mnogo beše stalo do nje. To se
videlo po celom njegovom držanju.
Tako su došli do zapuštenog jaza, čija je obala bila obrasla travuljinom i
visokim korovom.
Sa obale je vodila staza, koja se uopšte nije videla. Ona je krivudala između
trske i drugog rastinja i za nju su znali samo tajanstveni starac i devojka.
 Tako su sišli do samog dna jaza.
Zaustavili su se do jedne kamene ploče, koja je bila vrlo velika. Na jednom
kraju bio je pričvršćen lanac.
Starac dohvati lanac pa povuče. Ploča se odiže. Tek sada se videlo da starac
ima divovsku snagu.
Ispod ploče nazirale su se stepenice, uklesane u tvrdu ilovaču. One su vodile
u dubinu.
Starac uze od devojke buktinju pa pođe napred, a ona za njim.
Prešli su svega nekoliko koračaji, kad stadoše.
Iz jednog otvora u steni video se kraj debelog gvozdenog lanca.
Starac dohvati kraj lanca pa ga snažno povuče a u istom trenutku se začu
tresak.
Lanac je stojao u vezi sa kamenim poklopcem, koji se beše automatski
spustio nad otvor.
Tada počeše silaziti stepenicama, koje su vodile u dubinu.
Što su silazili dublje, vazduh je bio sve hladniji.
– Nije ti hladno, – zapita starac devojku sa očinskom brigom.
– Nije.
– Uzmi moj ogrtač. Za mene ne brini. Meni je glavno da ti ostaneš u životu
i da nastaviš moju borbu i moja pregnuća, za koja ću uvek žrtvovati i rođeni život.
Starac beše te reči izgovorio vrlo ozbiljno.
Devojka je samo lako uzdrhtala pa pošla za njim čvrstim korakom.
Išli su prilično dugo kad se zaustaviše. To je bilo dno u vidu male podzemne
prostorije, koja je imala petoro vrata.
Ta vrata su ustvari bile male gvozdene kapije, snabdevene gvozdenim
polugama i poprečnim polugama.
Starac priđe jednim vratima, koja su se nalazila u sredini, izvadi iz grudi
ključ pa ih otključa.
Našli su se u hodniku koji je bio sav ozidan tvrdim opekama.
 Vazduh u tom hodniku je bio prilično topao, što je bilo čudno na toj dubini.
Išli su njime prilično dugo kad starac zastade pred jednim novim vratima.
I njih je otključao.
Iza tih vrata nalazila se mala prostorija, koja je već ličila na sobu. Bila je
nameštena vrlo udobno za ono vreme.
Starac je pažljivo zaključao vrata i zabo jelovu buktinju u jednu rupu između
opeka.
Devojka je sela na klupicu i pogledala u starca, čije je lice zračilo od nekog
čudnog zadovoljstva.
Ta prostorija se ustvari nalazila pod Aleksinom Vodenicom. Razume se da
za to niko živi nije znao, Do nje se dolazilo čitavim spletom izukrštanih hodnika
koji su krivudali i pretstavljali pravi lavirint, u kome se ne bi snašao niko kome ne
bi bila poznata njihova raspodela.
I dok je zapuštena Aleksina Vodenica ćutala u noći, duboko pod njom
tajanstveni starac i lepa devojka su vodili razgovor, koji ćemo izneti pred naše
čitaoce.
Devojka je bila i radosna, i uzbuđena, što se videlo po svima njenim
pokretima.
– Jesi li gladan, oče, – zapita ona odjednom pa ustade.
Starac sav zadrhta, zatim priđe pa je zagrli.
– Kako mi je drago kad me nazoveš tim imenom, draga moja Velno! U tom
trenutku pred mojim očima se otkrije cela moja prošlost. Zovi me uvek tako, uvek!
Ja od tebe ništa više ne tražim.
Devojka se blago izvi iz njegovog zagrljaja pa priđe polici, koja se nalazila
u jednom zidu.
Izvadila je odande poveće parče raženog hleba, komad sira, skoro polovinu
dimljenog jelenskog buta i jedan krčag, zapušen drvenim zapušačem. Stavila je
sve pred starca, koji je pažljivo pratio svaki njen pokret, zatim se vratila na svoje
mesto i sela.
– Zar ti nećeš, – zapitao ju je on otvarajući krčag.
– Ja sam već jela, a i da nisam, od radosti što sam te videla ne bih mogla.
Starac nateže krčag pa dobro povuče.
Bilo je to odlično župsko vinu, crno, slatko kao med, a jako kao grom.
Obrisao je usta rukavom, zatim počeo da večera.
Oko njih je vladala grobna tišina.
 Plamen žiška se povijao a senke su igrale po tavanici. Starac je bio brzo
gotov sa jelom. Povukao je još jedanput iz krčaga, zatim pogladio svoju sedu kosu
pa rekao:
– Skloni, dete moje. Hvala ti na trudu koji ulažeš oko mene, ali ne zaboravi
da će doći dan kada će ti sve biti stostruko vraćeno.
– Ne spominji mi to, oče, reče devojka. Sve što činim činim iz duboke
zahvalnosti za sve što si ti meni učinio.
– Ja ti rekoh.
Ćutao je malo pa nastavio:
– Onaj mi je bio spremio klopku. Tome sam se nadao.
Kad je to čula, devojka se namršti pa uzviknu prigušenim glasom, koji je
krio u sebi pretnju:
– Oh, oče, ne spominji mi njegovo ime. Mrzim ga iz dubine duše. Moja
mržnja je tako velika da mu Bog nikada ne može to oprostiti.
– Imaš potpuno pravo, dete moje, samo se obuzdaj i nemoj mnogo da se
kidaš. Doći će vreme kada ćemo mi ipak slaviti našu pobedu.
– Ta zaseda, koju ti je spremio, potpuno liči na njega. On nikada nije bio
sposoban za otvoren i muški napad. On nije junak, nego kukavica.
Odjednom devojka prekide pa diže glavu kao da je nešto osluškivala.
– Šta ti je, dete moje?
– Kao da sam čula neku lupu.
– Gde?
Napolju.
– Da se nisi prevarila. Mi se nalazimo duboko pod zemljom. Isključeno je
da bi nam neko mogao ući u trag.
– Oslušni samo, oče.
Starac ustade pa priđe vratima.
– U grobnoj tišini oni su neko vreme osluškivali, kad starac reče:
– Imaš potpuno pravo.
– Jesi li čuo, oče?
– Jesam.
– Znači da neko silazi stepenicama.
– I meni tako izgleda.
– Šta da radimo?
– Idi u susednu prostoriju a ja idem da vidim ko je.
 – Neću te pustiti samog.
– To je moja želja, i ja te molim da me poslušaš.
Devojka samo saže glavu pa bez reči pređe u susednu prostoriju.
Starac zatvori vrata, zatim priđe jednom dugačkom sanduku, koji se nalazio
u jednom uglu.
Podigao je poklopac i izvadio iz njega dugačak i težak mač, čiji je balčak
bio ukrašen smaragdima i dragim kamenjem.
Uzeo ga je u desnicu i okrenuo ga nekoliko puta u vazduhu. Čuo se zvižduk
kao kad duva košava.
Starac ga zatim prinese grudima, zagrli ga pa poče dirnuto:
– Maču moj! Izgleda mi da ćeš mi se opet naći na nevolji posle toliko
vremena.
Zatim je ponovo prišao vratima i počeo osluškivati.
Sad su se već raspoznavali i mnogobrojni koraci, koji su dolazili sve bliže.
Oni su bili otkriveni! |
Starac nikako nije mogao da razume kako je neko mogao da nađe ulazak u
njegovo tajno skrovište. Nije ništa drugo bilo posredi nego ga je neko morao
pratiti.
Utom se otvoriše vrata od susedne prostorije i na njima se pojavi Velna.
– Oče, – poče ona drhtavim glasom. – Zašto me ne pustiš kraj sebe? Hoću
da ti pomognem. Ako nam je suđeno da propadnemo, neka to bude zajedno.
Mlada devojka beše izgovorila te reči tako odlučnim glasom da je starcu bilo
jasno da neće popustiti.
Prišao joj je, uzeo njenu glavu među svoje ruke i poljubio je u čelo.
– Ostani sa mnom. Podelićemo sudbinu ma kakva ona bila.
– Hvala ti, oče.
Devojka taman beše to izrekla, kad se začuše teški koraci ispred samih vrata,
a odmah zatim jedan grub glas:
– Otvaraj!
Devojka baci pogled u starca, koji je ućutka rukom.
Tako prođe nekoliko trenutaka u mrtvoj tišini.
– Otvaraj, začu se opet glas spolja.
Nikakvog odgovora.
– Otvaraj ili ćemo razvaliti vrata.
 Tada se starac isprsi, podiže svoj teški mač lakoćom nekog mladića, pa
odvrati čvrstim glasom. koji nikako nije odgovarao njegovim godinama:
– Pokušajte. Vas ima svakako mnogo. Vi ćete vrata možda i razvaliti, ali
kako ćete se tada provesti, – to će biti vaša stvar.
Odmah posle tih njegovih reči nepoznati ljudi počeše iz sve snage udarati u
vrata.
Iako su bila teška ona su se tresla i povijala te se odmah moglo videti da neće
moći dugo da odole silovitim udarcima.
Starac je stojao na sredini sobe sa uzdignutim mačem, a Velna iza njega. I
ona je držala u ruci malu kamu, čija je oštrica presijavala.
Ne potraja dugo i u prostoriju upade jedan naoružam čovek, mrka izgleda.
Ostali su se zaustavili pred vratima.
– Predaj se, grmnu nepoznati pa podiže mač.
To učini i starac, ali ne odgovori ništa.
– Predaj se jer je šteta da te tako starog i nemoćnog ubijamo. Ne volim da
stupam u borbu sa slabijim protivnikom.
– Nikada, odvrati starac snažnim glasom koji se čudno razlegao po
prostoriji.
U istom trenutku on je izmanuo svojim mačem koji se ukrstio sa
protivnikovim.
Napadač se trže.
Videlo se po celom njegovom držanju da nije bio spreman na tako silovit
napad.
Kad je video da mu preti ozbiljna opasnost, on zauze borbeni stav pa osu na
starca čitavu kišu od udaraca.
Starac se borio vrlo hladnokrvno.
Ispočetka se samo branio, zatim i on pređe u napad.
Velna je za sve vreme stojala iz njega i pažljivo pratila borbu.
Odjednom starac istupi korak napred pa zviznu protivnika mačem po glavi.
Ovaj bespomoćno podiže levu ruku, zatim pade na pod sa raspolućenom lobanjom.
Krv šiknu iz rane i poprska okolne zidove.
– Ovako će proći svako ko se usudi da uđe unutra, uzviknu starac gromko.
Napolju se začu šapat.
Ostali napadači su se dogovarali kako da savladaju tajanstvenog starca, koji
nije bio običan neprijatelj.
Posle kraćeg dogovora oni odlučiše da ga napadnu zajednički.
 To su odmah i učinili.
Nastade kratka pauza, koja je ličila na zatišje koje prethodi buri.
Tada se vrata otvoriše širom i kroz njih upade u podzemnu prostoriju pet
ljudi naoružanih do zuba.
Starac se malo izmače i dade znak Velni da se skloni u jedan ugao što ona
odmah i učini.
Protivnici su odmah prešli u napad.
Mačevi su zlokobno zveketali a starac je junački odbijao udarce.
On je zaista bio odličan borac i napadači su morali to da mu priznaju.
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka i jedan od njih se već valjao u krvi,
Isto tako je prošao i njegov drug koji se bio i suviše približio starcu.
Velna je još uvek stojala u svom uglu i pažljivo pratila pogledom svaki
pokret borbenog starca.
Kad su ostala trojica videla kako su prošli njihovi drugovi, povukoše se
ponovo u hodnik da se dogovore.
– Oče, začu se mlada devojka. Da ti pomognem?
– Još nije potrebno, drago moje dete.
– Bojim se za tebe, oče.
– Poslušaj me. Evo ih! Skloni se!
Tajanstveni starac taman beše izrekao kad napadači upadoše u prostoriju.
Sva trojica su stala jedan pored drugog i podigla mačeve.
Bio je izgled na strahovitu borbu.
Starac je čekao da ga oni napadnu.
Do tog je ubrzo došlo.
Odmah zatim protivnici pređoše u napad i mačevi se ukrstiše.
Sad su napadali svom žestinom jer su videli da imaju posla sa vrlo snažnim
neprijateljem. Najmanja labavost mogla bi da bude po njih sudbonosna.
Mačevi su opet bili ukršteni a zveket je nadaleko odjekivao.
Starac se borio kao lav. Tek sad se videlo kako je brz i elastičan. Skakao je
desno levo sa lakoćom mladića odbijajući udarce, koji su pljuštali sa svih strana.
Odjednom mlada devojka uzviknu.
Jednom od napadača beše pošlo za rukom da zaiđe starcu za leđa. Još samo
jedan korak i on bi bio izgubljen.
 Pre nego što je za to imao vremena, Velna podiže kamu pa jurnu na
podmuklog napadača. Jedan snažan udarac i on je pao ne pustivši glasa probodenih
grudi. Ostao je na mestu mrtav.
Kad su ostala dvojica videla kako im se proveo njihov drug, udvojiše
napade.
Međutim sada ni mlada devojka nije sedela skrštenih ruku. Ona je znala da
će ovi pokušati sve da ih savladaju, a tome se moralo po svaku cenu odupreti.
I starac je gledao da što pre svrši borbu.
Sad je i on često prelazio u napad strahovito vitlajući svojim teškim mačem.
Ne prođe dugo kad pade još jedan napadač. Poslednji se okrete pa se izgubi
uz stepenice. Video je da ni njemu nema spasa pa je gledao da se spase.
Kad su ostali sami, starac i Velna se pogledaše zatim spustiše oružje. I mač,
i devojčina kama bili su krvavi.
– Otkrili su nas, reče starac. Mi moramo odavde, i to što pre. Sve je to delo
onog prokletog Siniše. Ah, Velna, doći će dan i moje odmazde!
– U to sam potpuno sigurna oče.
Taman beše završila kad se spolja opet začu neki tutanj.
Bili su to teški koraci koji su dolazili sve bliže.
– Opet dolaze neki, reče starac. Hajdmo brzo, ali prvo da zatvorimo vrata.
Posle tih reči on brzo priđe jednom ispupčenom kamenu, koji se nalazio
pored samih vratiju. Pritisnuo ga je svom snagom, zatim ga okrenuo triput našto
se začu neki čudnovat šum koji je postajao sve jači. Uskoro na otvor, kroz koji se
nalazilo, sa treskom pade ogroman kameni blok i potpuno ga zatvori. Blok je bio
tako glomazan i težak da nije bilo te sile koja bi ga mogla pomaći s mesta.
Koraci su dolazili sve bliže.
– Brzo, reče starac pa baci pogled na poginule protivnike.
Zatim su pošli u suprotnom pravcu.
I na toj strani su se nalazile stepenice, koje su vodile gore.
Hodnik je bio tako mračan da su išli polako i pipali pred sobom da se ne bi
u pomrčini spotakli. Starac je išao napred a Velna za njim. U brzini oni behu
zaboravili da ponesu buktinju.
Išli su više od po sata kad se nađoše napolju, na vazduhu.
Bio je to mali otvor sav obrastao šipragom, a gledao je u zaronjen jaz
Aleksine Vodenice. Mesto skrovito gde ih niko ne može primetiti.
Zastali su na izlazu i počeli osluškivati.
Svud unaokolo je vladala grobna tišina.
 – Nema nikog u blizini, reče prva Velna.
– Nema.
– Svakako se nalaze dole.
– Više nego sigurno. A sada ću da im spremim kolač, kome se svakako nisu
nadali.
Zatim pođoše još dublje na dno jaza.
Starac je išao napred i razgrtao travuljinu, koja je mestimično bila vrlo
visoka.
Tako su došli do jedne gomile kamenja, koju poče starac razgrtati.
Ubrzo se ukaza otvor iz koga je dopirao žubor vode.
Starac zadovoljno klimnu glavom, zatim poče vući jedan kolac, koji je bio
zaboden na sredini izvora.
Čim ga je izvukao. žubor vode se pojača i začu se klokotanje vode.
Stvar je bila u ovome:
Podzemna prostorija, do koje behu došli protivnici, stojala je u vezi sa
vodom u jazu. Izvučen kolac je pustio vodu da otekne pod zemlju. Kako je vode
bilo u velikoj količini, ona će uskoro ispuniti svu podzemnu prostoriju i svi, koji
se budu zatekli u njoj podaviće se.
To je bila strašna osveta tajanstvenog starca.
Devojka je stojala pored njega slušajući šum vode, koji je postajao sve
slabiji. To je značilo da voda već beše prodrla u podzemnu prostoriju.
– Da li će se neki spasti, zapita ona starca.
– Neće nijedan.
Stojali su tako neko vreme u grobnoj tišini, koja je oko njih vladala.
Odjednom se začuše neki jauci i dozivanja za pomoć. Bili su potmuli i
izgledalo je kao da dolaze ispod zemlje.
Jauci su bili tako jezivi da bi se svakome koža naježila.
Starac i Velna se samo zglednuše ali ne progovoriše ni jedne reči.
Oni su znali vrlo dobro odakle dolaze ti jauci. To su bili poslednji krici
naoružanih ljudi, koji su se davili u podzemnim prostorijama.
Jauci su postajali sve slabiji i polako zamirali u noći, dok se sasvim ne
izgubiše.
To je značilo da su bili mrtvi.
– S njima je svršeno. – reče starac pa škrgutnu zubima.
Zatim kleče, podiže ruke nebu pa poče:
 – Gospode Bože! Oprosti meni grešniku što sam ugasio živote onim
zlikovcima, koji su hteli da ubiju i mene, i moje dete. Nisam mogao drukčije. Ja
sam prestar, a neprijatelja je i suviše, pa moram s njima da se borim kako umem i
znam.
Zatim ustade, obgrli rukama mladu devojku pa se uputiše između korova
pravo u opalu vodenicu.
Došli su do upola razvaljenih vrata, koja je starac vrlo lako odgurnuo, zatim
su se našli u mračnoj prostoriji. Odatle su se popeli trošnim drvenim stepenicama
u gornji deo vodenice, u kome je goreo žižak.
I to je bila mala soba nameštena dosta ukusno.
Prozora uopšte nije bilo, nego se videlo vedro zvezdano nebo kroz otvor,
koji se nalazio na tavanici.
U uglu je stojala i jedna postelja pokrivena srpskim ćilimom.
Starac je uopšte bio vrlo tajanstven i po svojoj ličnosti i po načinu života,
koji je vodio.
Osim podzemnih prostorija, koje su sada bile napunjene vodom, on je imao
čitav stan i na gornjem boju napuštene Aleksine vodenice, za koju je svaki mislio
da je sasvim pusta.
Devojka je prišla žižku da mu udesi fitilj, a tajanstveni starac je otišao u
jedan ugao i povukao jednu drvenu polugu, koja je onde bila uglavljena. Ne potraja
dugo kad se začu neko klokotanje i žubor vode, koji je postajao sve jači i jači.
I tu je bio po sredi neki mehanizam, koji beše konstruisao tajanstveni starac.
Pomoću te hrastove poluge otvarao se jaz u koji se vraćala voda iz
podzemnih prostorija tako da su one sad bile opet prazne. U njima su ostali samo
leševi podavljenih vojnika.
Odjednom noćnu tišinu naruši neka lupa, koja se čula iz daljine.
Starac priđe drvenom zidu pa prisloni na njega desno uvo.
Stojao je tako neko vreme, kad priđe Velni, pomilova je po njenoj mekoj
kosi pa reče:
– Izgleda mi da ćemo opet imati posla.
– Tako i meni izgleda, oče. Ja ću ti se opet naći na pomoći.
– Ostani ti ovde a ja idem da pogledam niz strminu.
Rekavši to starac siđe stepenicama pa se uputi trošnim vratima.
Bacio je pogled u pravcu odakle se čula lupa.
Nije morao dugo da čeka kad ugleda četu konjanika, koji su silazili
planinskom kosom. Bili su to oklopnici Siniše. Starac ih je odmah poznao.
 Teški bat konja je odjekivao nedaleko i ličio na potmulu grmljavinu.
Posmatrao je tako neko vreme, kad se brzo vrati Velni i reče joj:
– Protiv nas su poslati oklopnici. Neću sad da govorim o Sinišinoj
podmuklosti. Za to imamo vremena. Preduzeću sve što je potrebno da odbijemo i
taj napad.
– Da pođem i ja s tobom?
– Nije potrebno.
– Ipak – ako ti, oče, zapreti neka opasnost?
– Ne brini. I zato sam se postarao.
Zatim starac žurno izađe iz vodenice pa se uputi jednoj pećini, koja se
nalazila nedaleko odatle.
Ulaz u pećinu je bio pokriven trskom i rogozom, koga je bilo u izobilju u
susednoj močvari.
U pećini je ležao divan belac. isti onaj na kome je tajanstveni starac jahao
kroz Velju Šumu. Izveo ga je napolje i potapšao ga po sapima.
Kad su došli do staze, koja je vodila iz vodenice, on ga pojaha pa potera
obližnjem visu.
Na samom vrhu on ga je odjahao, zatim počeo da skuplja na gomilu suvarke
i otpalo prošlogodišnje lišće, koje je tu ležalo u debelim naslagama.
Zatim je iz nedara izvadio trud i ognjilo i počeo da kreše vatru.
Vatra se za tili čas razbuktala. Starac dodade još čitavo breme suvaraka,
zatim ponovo pojaha konja pa se uputi na jednu utrinu, koja se nalazila u blizini.
Tu je stao i počeo da gleda obližnjem visu, sa koga su silazili konjanici.
Konjanici su se u prvi mah bili uputili vodenici, ali kad su ugledali vatru,
koja je gorela sve jače, oni se uputiše pravo njoj.
Bio je to ustvari trik od strane pustinjaka, koji je sjajno uspeo.
Konjanici su dolazili sve bliže vatri misleći da se nalazila ispred brežuljka,
kad se začuše uzvici i psovke. Konji su tonuli zajedno sa konjanicima u dubokom
blatištu punom treseta.
Bila je to strašna i ubitačna močvara u kojoj je našao smrt svaki onaj ko nije
znao da se ona tu nalazi.
Plan tajanstvenog starca bio je strašan, i potpuno je uspeo.
Za kratko vreme svi konjanici su našli smrt u močvari.
Posle te svoje najnovije pobede starac se vratio u vodenicu devojci, koja ga
je očekivala sa najvećim nestrpljenjem.
Obisnula mu se oko vrata i upitala:
 – Nije ti se ništa dogodilo, oče?
Ništa. dete moje.
– Hvala Bogu. Već sam se bila uplašila.
– Ja sam spreman da podnesem sve opasnosti kojima budem izložen. Uzdam
se u Boga da će mi dati još snage da savladam svoje protivnike, a tada ćemo
triumfovati u našoj pobedi, koja će nam obezbediti sreću na ovome svetu.
Devojka se saže starčevoj ruci, pa je oduševljeno poljubi, a on položi svoju
desnu ruku na njenu glavu.
Bio je to svečan trenutak, sličan zakletvi i obećanju da će se boriti do
konačne pobede.

XXXII PRINC JUSUF

Ostavili smo Oliveru Dejanović u trenutku kad ju je povelo pedeset ljutih

konjanika. seldžučkih Turaka. Olivera se nalazila na sedlu iza predvodnika Asana.
Čitaoci se sećaju kroz kakve je sve muke i opasnosti prošla lepa Olivera dok
nije naposletku dospela u ruke tih krvožednih ljudi. koji se iznenadno behu pojavili
kao strašan san, iz koga će se jednom probuditi.
Mali, plahoviti mongolski konji, na kojima su jahali Turci, galopirali su u
divljem galopu i odmicali sve dalje kroz pustinju. Za njima se dizao čitav oblak
vrelog peska. koji se rasipao na sve strane.
 Turci su bili vrlo raspoloženi.
U besnom karijeru oni su veselo žagorili na jeziku koji je Oliveri bio potpuno
nepoznat.
Bili su vrlo zadovoljni nečim i svaki čas su pogledali u jadnu devojku, koja
je sedela iza predvodnika Asana kao ošamućenа.
Njen strah, koji je rastao iz trenutka u trenutak, pretvori se ubrzo u pravo
očajanje, koje obuze celo njeno nežno biće. Ostavljena sama i prepuštena sama
sebi ona nije videla nikakvog izlaza iz strašne situacije, u kojoj se nalazila.
Odjednom je obuze strahovita slabost i potištenost i ona briznu u grčevit
plač.
Plakala je tako gorko da se sva tresla. Asan, koji je govorio trivalskim
jezikom, okrete se u sedlu pa joj reče:
– Ne plači, lepojko. Kod nas će ti biti dobro.
– To već po svemu vidim.
– Ti ne znaš kakva te sreća čeka.
– To je velika nesreća, a ne sreća.
– Bićeš sultanija moćnog sultana Orkana.
– Pre ću živa u grob nego što ću poći za čoveka vaše pasje vere.
– Ne budali, devojko. Ja te potpuno razumem. Možda će ti prvih dana biti
neobično i teško, ali ćeš videti kako ćeš biti zadovoljna kad se navikneš na nas.
Mi smo bogati i moćni i živećeš kod nas kao bubreg u loju. A sad uhvati se dobro
za sedlo jer ovim krajem moramo prosto preleteti pošto se tu nalazi četa čuvenog
razbojnika Karakana.
Rekavši to Asan se prope u sedlu pa dobaci na svom nerazumljivom jeziku
nekoliko reči svojim pratiocima našto ovi obodoše konje, što učini i on. Mali
mongolci su sad jurili tako brzo da se činilo kao da lete i da ne dodiruju kopitama
zemlju.
Asanova opreznost bila je na svom mestu.
Na tom mestu njihov put je vodio kroz predeo zloglasnog razbojnika
Karakana. Karakan je bio pripadnik jednog od najdivljijih plemena Istoka, koji se
beše spustio u ove krajeve pre kratkog vremena. Imao je nekoliko stotina
konjanika, naoružanih primitivno ali vrlo krvoločnih, koji se nisu plašili ni Boga,
ni ljudi.
Turci se sad behu ućutali.
Zverali su na sve strane kao da su se plašili da ne ispadne odnekud strašni
Karakan, koji je bio strah i trepet čitavoj okolini.
 I Olivera beše primetila njihovu uznemirenost pa je odmah znala da se oni
nadaju nekom prepadu. Od srca je želela da do njega dođe jer nije bilo isključeno
da to ispadne u njenu korist.
Baš su prolazili pored jednog šumarka, kad jedan Turčin uzviknu nešto na
svom jeziku. Ne prođe ni nekoliko trenutaka kad se začu iz šumarka urlik šakala,
koji se ponovi nekoliko puta sve bliže i bliže.
Turci ponovo obodoše konje la jurnuše još brže.
Nisu se bili, međutim, čestito ni udaljili od šumarka kad iz njega počeše
izletati neki čudni zdepasti ljudi u odelima od gruba krzna. Konji su im bili vrlo
mali i tako niskih nogu da je izgledalo kao da trbuhom dodiruju zemlju. Lica su
im bila ćosava i pokrivena ožiljcima, a i bez toga su imala divljačan izgled.
Pojurili su za Turcima koji su se trudili da im umaknu ne želeći da se s njima
sukobe.
Olivera, koliko se radovala tom sukobu koji bi se ipak mogao svršiti dobro
po nju, strahovito se uplaši kad je videla njihova divlja lica, koja nisu pokazivala
ni traga samilosti.
Bila je to divlja četa strašnog razbojnika Karakana, koji je „operisao“ u tim
predelima.
Turci su uzmicali kao orkan ali je izgledalo da neće moći da umaknu
strašnim goniocima, koji su im dolazili sve bliže.
Asan je bio naročito uplašen.
On je inače bio vrlo hrabar i smelo je stupao u borbu i sa nadmoćnijim
neprijateljem, ali je ovde bila reč o nečem sasvim drugom.
U slučaju, da ih strašni Karakan nadbije, – što je vrlo lako bilo moguće jer
je bio kudikamo nadmoćniji, – oteo bi mu Oliveru, a on nije smeo bez nje vratiti
svom sultanu Orkanu.
Stoga je sve bešnje mamuzao svog konja koji je više leteo nego što je išao.
I ostali Turci su besno mamuzali svoje konje i trudili se da izmaknu
Karakanovoj četi,
Ipak je rastojanje između njih postajalo sve manje.
Kad je video da će ih gonioci sustignuti, Asan se okrete pa doviknu svojima:
– Desno, na reku! Skok i preko! Neka je sveto ime Alahovo i njegovog
najvećeg proroka Muhameda!
To je zaista bio za sad jedini izlaz – ako se tako uopšte mogao nazvati.
Na priličnoj daljini odatle tekla je jedna pustinjska reka, ponornica. koja je
bila prilično široka i duboka. Asan je vrlo dobro poznavao ćudi te reke čija je
matica bila brza i retko se ko usuđivao da je prepliva, naročito kad je bio na konju
i u teškoj ratnoj opremi. Njihovi su konji, međutim, bili naučeni na te podvige.
Bili su odlični plivači i oni su ih naročito vežbali u preplivavanju reka.
Zbog toga se Asan uzdao da će se na taj način spasti velike opasnosti, koja
im je pretila.
Okrenuli su odmah konje i uputili se pravo reci, na čijoj su se obali videli
čitavi brežuljci živog peska.
Okret je bio izvršen tako brzo i neočekivano da su Asan i njegovi konjanici
dobili prilično u vremenu.
Dok su se Karakan i njegovi razbojnici pribrali i pošli za njima, ovi su se
već nalazili u neposrednoj blizini reke koja je sad za njih bila jedini spas.
Kad su se dočepali rečne obale, poskakaše bez predomišljanja u brzu maticu
koja ih poče zanositi kao orahove ljuske. Tek sad je mogla da se vidi snaga i
otpornost malih, žilavih mongolskih konja, koje su jahali Turci.
Borili su se protiv brze matice i trudili se da se dočepaju sredine. To im je
naposletku i uspelo.
Posle natčovečanske borbe oni se najzad dočepaše plićaka pa počeše
istrčavati na peskovitu obalu.
Tu se nisu ni osvrnuli na svoje gonioce nego su odmah pojurili obližnjem
kamenjaru da što pre izmaknu Karakanu, čiji su se konjanici već nalazili na rečnoj
obali. Jurili su desno levo dvoumeći se da li da skoče u vodu, ili ne jer njihovi
konji nisu bili bogzna kako dobri plivači.
Karakan je besneo.
A kako i ne bi kad je bio tako blizu plena, koji mu se odjednom izmakao.
Razgovarao je nešto sa svojim doglavnikom, jednim postarijim čovekom, pa
posle toga viknu nešto a razbojnici poskakaše u reku.
Odmah se moglo videti da njihovi konji nisu bili vični preplivavanju reke.
Gnjurali su se svaki čas ali opet izronjavali. To se ponavljalo nebrojano puta.
Nekoji su odlazili i na dno reke, ali je Karakan bodrio ostale tako da je posle
prilično dugog vremena ipak cela četa prešla na drugu stranu, oko desetak
konjanika koje voda beše odnela. Dobar deo se svakako bio udavio.
Kad su se dočepali suvog tla, razbojnici mamuznuše konje pa pojuriše za
Asanom i njegovim Turcima, koji su bili tako daleko da su se jedva videli.
I tako nastade nova trka, strašna i jeziva.
Karakan je bio ogorčen zbog gubitka svojih ljudi pa se beše zakleo da će
uhvatiti gonjene po svaku cenu. Razdaljina između njih se opet poče smanjivati.
Za nepun sat oni im se opet primakoše.
Asanu je sad bilo jasno da neće moći da izbegne borbu.
 Preleteo je pogledom okolinu i počeo da bira mesto pogodno za otpor.
Ubrzo ga je i našao.
Bio je to opet jedan šumarak sa debelim drvećem i gustim krunama. Između
drveća je ležalo i mnoštvo obaljenih debala.
Brzo su odjahali konje, privezali ih podalje za drveće zatim počeli da
zauzimaju busije.
Olivera je sva drhtala od straha. To ipak nije bilo ono što je ona očekivala.
Asan je predade jednom krupnom Turčinu pa mu naredi da se s njom povuče
u dubinu šume. Razume se da mu je naredio da je čuva i zapretio mu smrću ako
mu na neki način pobegne.
Tek što su se bili smestili iza debala kad Karakan i njegovi banditi dođoše
do šume.
I oni su odmah odjahali konje i pošli između drveća da potraže protivnika.
Asan se nalazio na sredini svojih ljudi, koji su ležali iza stabala mrka lica
čekajući da ih napadne Karakan.
Do toga je ubrzo i došlo.
Nastalo je strahovito klanje, koje nije imalo nikakve sličnosti sa pravim
ratom.
Bez ikakvih pravila i osećaja za viteštvo Asanovi ljudi su se hvatali u koštac
sa divljim razbojnicima i u pravom smislu reči klali se zubima.
I Asan se hrabro borio.
Dočekivao je napadače svojom krivom sabljom i u zgodnoj prilici sravnjivao
ih sa zemljom.
Ipak je bilo malo izgleda da će moći da pobedi Karakan, koji je imao mnogo
više ljudi.
Odjednom se razbojnici povukoše pa se izgubiše u šumskom gustišu.
Asan i njegovi ljudi skoro nisu mogli da poveruju u to. Nikako im nije bilo
jasno šta je moglo da ih nagna na povlačenje kad su već skoro bili blizu pobede.
Oko njih zavlada duboka šumska tišina prekidana samo jaucima teško
ranjenih boraca.
Pored Asana se nalazio Selim, njegov prvi oficir.
– Ovo nikako ne mogu da razumem. – primeti Asan pa pogleda unaokolo.
– Nije ni meni jasno.
– Zašto su se povukli?
– Bojim se da nam ne spremaju kakvu klopku.
– To može vrlo lako da bude.
 Asan jedva beše ovo izrekao kad se iza njihovih leđa prolomi jeziv uzvik
neke žene, koja je dozivala u pomoć.
Odmah posle tog uzvika. koji je parao srce, začu se lupa oružja i divlji uzvici.
Sad je Asanu bilo sve jasno.
Prvi je iskočio iz svog zaklona i pojurio mestu na kome se nalazila Olivera
sa svojim čuvarem. Taj uzvik mogao je da dođe samo od nje.
Bez predomišljanja svi su pojurili tom mestu.
Ubrzo su došli do njega i pred njihovim očima se ukazao strašan prizor.
Turčin. kome je bila poverena Olivera, ležao je zaklan u lokvi krvi. a Oliveru
su Karakanovi ljudi vezivali. Ostali razbojnici se odmah baciše na Asana i njegove
ljude. koji ponovo prihvatiše borbu.
Naglo povlačenje Karakana i njegovih razbojnika bio je ustvari trik koji je
sjajno uspeo.
Oni se nisu bili povukli da napuste borbu nego da obiđu oko šume i uhvate
Oliveru, koja je ustvari bila cilj njihovog prepada. Karakan je inače imao u okolini
mnogo svojih pristalica i jataka pa je lako mogao da dozna da su se Turci krenuli
sa Oliverom iz dvorca kalife Abu-Mehmeda.
I tako je ponovo došlo do borbe, koja je bila još krvavija nego ona malo pre.
Opet su se klali zubima a sablje su udarale na sve strane.
Asan se borio kao lav.
Svaljivao je svojim oštrim mačem pobesnele razbojnike i trudio da se
dočepa Olivere, oko koje su se nalazili razbojnici.
Sam Karakan se nije nalazio u prvom borbenom redu. Bio je skoro sasvim
pozadi i rukovodio napadom.
Ni ovoga puta Asan i njegovi ljudi nisu mogli ništa da učine.
Oni već behu skoro desetkovani. a i Oliveru je nekoliko razbojnika već
nosilo dalje od poprišta.
Asan je bio sav očajan.
Odjednom se u daljini začu konjski topot i neka vika.
Oba tabora za časak prestadoše da se bore.
Topot je dolazio sve bliže. Već su se jasno razaznavali i ljudski glasovi.
I Karakanovi razbojnici, i Turci su stojali i gledali u pravcu odakle je trebalo
da se pojave nepoznati ljudi.
Behu zastali čak i oni Turci, koji su nosili Oliveru. Spustili su je onako
vezanu na zemlju i gledali u jednu kotlinu koja se nalazila odmah iza šumarka.
 Uskoro izbi na proplanak četa naoružanih kopljanika čija su koplja i sablje
blistale kao drago kamenje.
Na čelu čete jahao je visok i naočit u bogatom odelu.
Što je dolazio bliže. moglo je sve bolje da se vidi njegovo lice.
Bio je to mladić, lep, snažan i golobrad, opaljen suncem. Njegove muške
crte imale su izraz i junaštva, i dobrote. Na njemu je bilo svileno odelo mavarskog
kroja. iskićeno dragim kamenjem i izvezeno srebrom i zlatom. Glava mu je bila
ukrašena turbanom od teške svile. Nad čelom. na turbanu, blistao je veliki
dijamant i bacao oko sebe svetle iskre.
Ispod gustih, sastavljenih obrva sijala su dva oka kao dve žeravice.
Kad je Asan ugledao lepog i otmenog jahača, koji je vitlao svojom krivom,
kao guja oštrom sabljom, uzviknu od radosti. Obradovaše se i ostali Turci, a
najviše lepa Olivera, koja je kliktala od radosti. Lepi mladić, koji je na svom
besnom atu jahao pravo mestu na kome se nalazila Olivera, nije bio niko drugi
nego otmeni princ Jusuf, sin kalife Abu-Mehmeda.
Jedan pogled bio je za njega dovoljan pa da vidi šta se odigrava pred
njegovim očima.
Bacio se kao tigar na zaprepašćene razbojnike, koji se ni najmanje nisu
nadali ovom prepadu. Razume se da ni njegovi ljudi nisu mirno posmatrali
razbojnike nego su i oni jurnuli na njih svom žestinom.
Kad su Asan i njegovi Turci videli kako se situacija okrenula u njihovu
korist, potegoše i oni svoje krive sablje pa učiniše juriš na razbojnike.
I tako udari opet čovek na čoveka. Razvi se strašna i krvava borba, kakvu ni
Asan odavno nije upamtio. Kad su Karakan i njegova družina videli da imaju pred
sobom hrabrog neprijatelja, počeše se odupirati svom snagom silovitim
napadajima, koje su morali da izdrže.
Princ Jusuf se nalazio u prvim redovima.
Iza njega su se nalazili njegovi veziri koji su odbijali udarce namenjene
njihovom mladom gospodaru. Oni su vrlo dobro znali da je on bezumno hrabar i
da uvek udara onamo gde je najveća opasnost.
Tako je činio i ovoga puta.
Sa svojom sabljom on je pravio pustoš u redovima Karakanovih razbojnika
koji su se branili kao lavovi.
Ti zlikovci su vrlo dobro znali šta bi ih snašlo kad bi pali u ropstvo. Nijedan
ne bi bio pošteđen nego bi bili osuđeni na najgrozniju smrt, koju su uostalom i
zaslužili. Iz toga razloga oni su se i trudili da izvuku čitavu kožu iz toga boja, koji
je postajao sve žešći.
 Nisu, međutim, imali nikakvog izgleda da će moći da se izvuku.
Veštim manevrima ljudi princa Jusufa i Asana behu ih već opkolili sa tri
strane i zlikovci su padali jedan za drugim u lokvama krvi, koja beše već poprskala
svu okolinu.
Sad se i sam Karakan beše umešao u borbu.
Video je preti opasnost i njegovoj rođenoj koži, a on nije bio ni najmanje
raspoložen, da ode na kolac, što mu nije ginulo.
– Napred, uzviknu odjednom princ Jusuf pa poče još bešnje napadati
zlikovce, koji su branili pristup mestu, na kome se nalazila Olivera, koja je još
uvek ležala vezana na zemlji.
Bilo je već krajnje vreme da to učini jer se nekoliko razbojnika, koji su se
nalazili u njenoj neposrednoj blizini počeše o nečemu došaptavati. Izgledalo je kao
da im je već bilo jasno da će biti svi do poslednjeg poubijani, pa su hteli i nju da
ubiju. Princ Jusuf beše prozreo tu njihovu nameru pa je hteo po svaku cenu da
osujeti taj njihov najnoviji zločin, koji su oni spremali i ovom prilikom.
Praćen svojim vezirima on se novom snagom baci na gomilu zlikovaca, koji
su se nalazili oko Olivere.
Kad su videli da im nema spasa, jedan zlikovac podiže svoje dugačko i teško
koplje pa priđe korak bliže Oliveri, koja je sva drhtala od straha.
Ubilačka oštrica već je bila uperena u njene grudi kad princ Jusuf otsavi
svoje vezire pa jurnu na zlikovce.
Njegova sablja je ovog puta činila pravdu čuda.
Silovitim udarcima on se probi kroz zlikovce pa dođe do onog, koji je hteo
da je probode kopljem.
Jednim udarcem sravnio ga je sa zemljom, zatim je skočio s konja, oborio
još dva zlikovca pa prišao Oliveri i podigao je na ruke.
Veziri su išli u stopu za njim. Videli su rođenim očima u kakvu opasnost
beše zapao njihov dragi princ pa su svom snagom odbijali zlikovce, koji su na
njega navaljivali.
Kad je Karakan i još nekoliko njegovih ljudi, koji behu ostali u životu, video
da mu nema spasa, okrenuše leđa pa se dadoše u divlje bekstvo.
Za njima, doviknu Asan svojim ljudima.
– Nijedan nam ne sme umaći! Ubite svakog kao pseto čim ga budete uhvatili.
Asanovi ljudi, koji su i tako bili ogorčeni što im je ta borba bila silom
nametnuta, pojuriše za Karakanom i njegovim ljudima koji su trčali mestu na
kome su se nalazili njihovi konji.
 Njihovi gonioci su unapred znali kud oni smeraju pa odmah pojahaše svoje
konje.
Karakan i preostali zlikovci bili su uhvaćeni pre nego što su imali vremena
da se dočepaju svojih konja.
Doveli su ih prvo pred Asana očekujući njegova naređenja.
Asan se nalazio pored princa Jusufa koji je bio zauzet oko Olivere. Jadna
devojka je ležala u dubokoj nesvestici. Njeni nežni živci nisu mogli da prebrode
te potrese bez posledica. Ona je ipak bila samo slaba ženska.
– Hvala, prinče Jusufe, reče Asan pa pruži mladom princu ruku. Da nije bilo
tebe, svi bi izginuli a ova lepota devojka bi pala šaka najkrvoločnijem čoveku na
Istoku. Alah neka ti zato plati a neće izostati ni moja i mojih ljudi zahvalnost.
– Predosetio sam da će se tako nešto dogoditi, odvrati princ Jusuf, pa sam
zato i pohitao sa svojim ljudima. Taman što ste vi bili otišli, doznao sam od mojih
skoroteča da se po okolini mota Karakan, a ko je on i šta je sve u stanju da učini,
to svi vrlo dobro znamo.
– Hoćeš li ti da mu sudiš ili da to učinim ja?
– Sasvim je svejedno, jer sam siguran da ćemo se u tome složiti.
– Drugim rečima na smrt!
–Ništa drugo.
Kad je to čuo Karakan, pade na kolena pa poče da preklinje za milost. Isto
su učinili i njegovi ljudi, koji su bili zeleni od straha. Ti krvoločni ljudi, koji nisu
prezali ni od najkrvavijih zločina, bili su ustvari kukavice.
– Milost, zavapi Karakan pa ispruži ruke Abanu.
– Nisi je zaslužio.
– Ako me ostavite u životu, služiću vas verno kao rob.
– Ko da ti veruje! Momci! Svršavajte s njima.
Tada Karakanu i njegovim ljudima priskoči nekoliko snažnih Turaka pa ih
odvukoše dublje u šumu. Presuda je odmah postala izvršna i smrtna kazna se imala
odmah i izvršiti.
Ipak oni behu odlučili da ih ne ubijaju u blizini mlade devojke, koja je mogla
da se probudi na njihovu drsku i da se ponovo užasne.
Kad su stigli na jednu čistinu, oni jednostavno potegoše svoje oštre sablje.
Nekoliko preciznih udaraca, koji su svojstveni samo Turcima, i na ugaženoj i
okrvavljenoj travi se koprcalo nekoliko obezglavljenih leševa.
Da ne bi smetao princu Jusufu, koji je i suviše bio zauzet oko onesvešćene
Olivere. Asan se beše povukao svojim ljudima koji su se pribrali posle ljute bitke
i previjali svoje i rane svojih drugova.
 Princ Jusuf je vlažio vodom slepoočnice lepe devojke i šaptao joj nežne reči,
ali ona nikako nije dolazila sebi.
Princ Jusuf se ozbiljno uplaši.
Tada mu priđe jedan od njegovih vezira pa mu reče:
– Gospodaru. Pomoću milosti Alaha ja ću pokušati Da povratim devojku
– Učini to odmah, Ismaile.
Vezir udari temena, zatim izvadi iz bisaga jednu kožnu kesu pa je odreši.
Uzeo je iz kese nekoliko strukova osušene trave, izmrvio je među
dlanovima, posuo prah na slepoočnice onesvešćene Olivere pa počeo pažljivo da
ih tare prstima. Za celo to vreme nije skidao pogleda sa njenih sklopljenih očiju,
ispod kojih su se videli duboki, plavi kolutovi.
Ne prođe ni nekoliko minuta kad telom mlade devojke prođe lak drhtaj i ona
otvori oči.
Malo je trebalo pa da Princ Jusuf uzvikne od radosti, ali se ipak uzdržao jer
bi se to učinilo vrlo čudno Asanu i ostalim Turcima. Ipak nije mogao da se uzdrži
a da se ne prigne Oliveri i da je zapita šapatom, uzdrhtalim glasom, u kome se
izgledala beskrajna nežnost:
– Kako ti je? Da li se osećaš bolje?
Olivera je odmah poznala mladog i lepog princa, koji beše na nju ostavio
vrlo snažan utisak. Nasmešila se na njega ali se odmah uozbiljila. Setila se izvesnih
trenutaka iz skore prošlosti koje nikako nije mogla da razume.
Otkup od Ben-Alije bio je u redu. Ona je mislila da je princ hteo da je otkupi
samo da joj učini dobro. Posle toga je došao onaj razgovor, koji se vodio između
mladog princa i tajanstvenog starca, a čiji je svedok ona slučajno bila. Tu se
govorilo o nekom drugom putu na koji ona mora da pođe. Princ se u početku
opirao. ali je ipak na sve pristao.
Zatim je došlo njeno predavanje Turcima, koje je izvršio Kalifa Abu-
Mehmed.
Kako se tada strašno osećala! Nadala se da će svakog trenutka naići otmeni
princ koji će se za nju zauzeti, ali on nije dolazio. Naposletku su je i odveli a ona
je uzalud čekala da ga samo vidi. Tada joj je bilo jasno da je i on njen neprijatelj i
da se ludo varala kad je o njemu mislila drukčije.
Sve te misli projuriše munjevitom brzinom kroz njenu glavu.
Princ Jusuf kao da je to osećao. Bilo mu je čak nezgodno. To je moglo da se
vidi po celom njegovom ponašanju.
– Osećam da tražiš od mene izvesna objašnjenja, koja ti moram dati, poče
on osećajući na sebi pogled njenih divnih očiju.
 Kad joj je ukratko ispričao kako je dospeo ovamo u poslednjem trenutku da
je oslobodi smrti, koja joj već beše najozbiljnije zapretila, ona ga zapita:
– A zašto si dozvolio da me odnesu ovi ljudi koji liče više na životinje nego
na ljude?
 Lepi princ duboko uzdahnu pa odvrati:
– Tako mora da bude, lepa strankinjo.
– Ali zašto? Šta sam ja skrivila da me vode ti odvratni ljudi u tuđinu i u tešku
neizvesnost, iz koje ko zna da li ću se uopšte vratiti? S kakvim pravom vi to uopšte
činite sa mnom? Vi svi zaboravljate da sam ja visoka i otmena porekla. Moj otac
je jedan od najviđenijih vlastelina, a moja braća su junaci nad junacima. Ja vas
uveravam da će vam se oni ljuto za sve to osvetiti, čim mi uđu u trag.
Princ Jusuf se bolno nasmeši pa odvrati:
– Ja nisam tvoj neprijatelj, lepa tuđinko.
– Kako da nisi kad dozvoljavaš da me odnesu u tuđinu? Zašto si me onda
otkupio? Ako hoćeš da mi dokažeš da mi nisi neprijatelj i da mi želiš dobra, ne daj
da me odvedu ovi ljudi koji mi liče više na đavole. Ti si hrabar, veliki junak. To
sam videla malo pre kad si jurišao protiv onih zlikovaca, koji su hteli da me ubiju.
Odbrani me i sada! A ako si me spasao samo zato da dozvoliš da me odnesu ovi
zverovi, onda bolje da si pustio da me ubiju pa se više ne bih mučila.
Princ Jusuf samo pusti glavu pa opet uzdahnu, ali ništa ne odgovori. On
zaista na to nije imao šta da kaže.
– Zar nemaš ništa na to da mi kažeš, – zapita Olivera pa upi pogled svojih
divnih očiju u lice princa Jusufa, koji je lako podrhtavao.
– Imam.
– Onda govori.
– Tako je moralo da bude.
– Drugim rečima ja moram sa ovim ljudima?
– Tako je.
Olivera spusti glavu a niz njene blede i izmučene obraze skliznuše dve
krupne suze slične biseru koji se prosuo sa grivne.
– Prinče Jusufe, – začu se u istom trenutku glas iza njihovih leđa.
Princ Jusuf se okrete.
Pred njim je stajao Asan, ozbiljan i hladan.
– Šta si hteo, – zapita ga Jusuf ledenim glasom.
– Vreme je da krećemo, prinče Jusufe. Za tvoju pomoć ja ti zajedno sa mojim
ljudima dugujem životom, prinče ali pred nama stoji dugačak put i teška dužnost.
Moramo napred zajedno sa devojkom.
Jusuf se ispravi, odmeri Asana od glave do pete pa reče prigušenim glasom:
 – Možeš napred, ali bez ove devojke! Od ovog trenutka ona se nalazi pod
mojom zaštitom!
– Prinče Jusufe! Ti zaboravljaš na razgovor koji smo imali sa tvojim ocem,
moćnim kalifom Abu-Mehmedom?
– U ovom trenutku sve sam zaboravio.
Asan baci krišom pogled na svoje ljude koji se počeše iza njega svrstavati
pa reče glasom punim pretnje:
– Prinče Jusufe! Pazi šta radiš! Naš sultan, svemoćni Orkan, koji uživa
milost Alahovu, ne zna za šalu!
– I ja odsad poznajem samo zbilju. Rekao sam ti jasno.
– Ti, dakle, ne daš da vodimo ovu devojku?
– Ne, odvrati kratko Jusuf.
– Onda ćemo je uzeti silom.
Rekavši to Asan se malo izmače, istrže sablju pa doviknu nešto svojim
ljudima, koji takođe podigoše svoje sablje.
Bili su gotovi da jurnu na Jusufa, koji je stojao ispred Olivere kao da je hteo
da je zakloni rođenim telom.
Odjednom i Jusuf istrže sablju, visoko je podiže više svoje glave pa uzviknu
gromkim glasom, koji se nadaleko razlegao po šumskoj tišini:
– Ko se usudi da samo priđe ovoj devojci, imaće posla sa mnom i sa mojom
dimiskijom!
Posle tih reči zavlada kratak tajac, koji je nagoveštavao buru.
– Napred, komandova Asan i Turci jurnuše sa isukanim sabljama na Jusufa
i na njegove, koji su već bili spremni da dočekaju napad.

XXXIII CRNI VITEZ

Posle strahovitog poraza, koji mu beše pripremio Miloš, Vitez od Gavrana,

Jovan Kantakuzen nikako nije mirovao. Zar da on, tako moćan čovek i bivši
maršal u srpskoj državi dozvoli da ga namagarči jеdan običan „trivalski seljak“, –
kako je on u časovima ogorčenja nazivao Miloša?
Nikada! To on nikako neće moći da mu oprosti i koristeći se svim svojim
iskustvom i prepredenošću da mu se osveti.
Kantakuzen zaista nije mirovao.
 O blagoslovu patrijarha Filona sad već više nije moglo biti ni govora jer je
sveti otac bio i suviše zauzet poslovima u saboru. Kantakuzenu se opet nije čekalo.
S jedne strane požurivao ga je Siniša, koji je muke mučio u Seru, a sa druge strane
Kantakuzen je, kao vešt političar i diplomata, osećao da se odugovlačenjem i
njemu izmiče zemljište ispod nogu.
I Kantakuzen je imao mnogo svojih ličnih neprijatelja koji su se na sve
moguće načine trudili da ga onemoguće i da padne u nemilost cara Andronika.
Među njegovim neprijateljima nalazio se i povelik broj vrlo uticajnih i viđenih
ljudi, koji su silom svog položaja i vlasti mogli vrlo mnogo da mu napakoste.
Kantakuzen je sve to vrlo dobro znao pa je stoga u svima svojim postupcima
bio oprezan kao zmija.
Najviše mu je brige zadavalo to što se Miloš još uvek nalazio u
Konstantinopolju.
Taj „drski“ čovek se mirno šetao ulicama Konstantinopolja i otvoreno radio
protiv njega.
Kantakuzen je pokušavao da mu dođe glave, ali mu to nikako nije polazilo
za rukom.
Istina da Miloš nije bio takav diplomata kao Kantakuzen, ali je ipak zato bio
umešan i oprezan i umeo je da se snađe u svakoj situaciji.
Imao je Kantakuzen još jednu muku, koja niukoliko nije bila manja od ove.
To su bili crni oklopnici.
Kantakuzen je znao da se oni nalaze ulogoreni nedaleko od varoških
bedema. Njegovi ljudi mu čak behu dostavili i njihovo brojno stanje, ali on ni
pored sveg toga nije mogao da im dohaka.
Slao je nebrojeno puta čete da ih napadnu ali su crni oklopnici uvek nestajali
kao da su propadali u zemlju n nikako nije mogao da im uđe u trag.
Naročito je upamtio jednog oklopnika, neku ćosavu ljudeskaru, koji ga je
otvoreno izazivao. Čitaoci će se odmah setiti da je reč o vodeničaru Borči.
Borča je zaista zadavao Kantakuzenu velike muke.
On je išao tako daleko da ga je jednostavno presretao na ulicama preobučen
u razna odela i izvrgavao ga javnom ruglu. Razume se da se uvek izvlačio iz
klopke koju mu je redovno posle toga pripremao lukavi Kantakuzen.
Bilo je baš veče.
U kotlini, u kojoj su se nalazili ulogoreni crni oklopnici, bilo je vrlo živo.
Oklopnici su sedeli pored zapaljenih ognjeva i vrteli tri debela ovna. Mastan
miris je ispunjavao vazduh a osećao se i težak miris jakih grčkih vina, kojima je
Borča, kao nenadmašan stručnjak, snabdevao svoje drugove,
 Oklopnici su bili vrlo raspoloženi.
Veselo su prepričavali nasedanje Jovana Kantakuzena, kome njihov vođa
Miloš beše „dobro zapržio čorbu“, – kako su se oni izražavali.
Borča je naročito bio raspoložen i, razume se, kao i uvek u sličnim prilikama,
dobro „zagrejan“. Crven u licu kao ćurak na podvarku on je išao od grupe do
grupe, sa mešinom u ruci, začikavao svakoga, dobacivao razne šale i nalivao
prazne vrčeve dobrim grčkim vinom, koje je bilo slatko kao med a jako kao grom.
I ostali oklopnici se behu prilično podnapili, ali ipak do izvesnih granica.
Istina da oni behu raskalašni mladi ljudi, uvek željni boja i kavge, ali su uvek pazili
da ne pređu granice dozvoljenog.
– Pi, narode, vikao je Borča i punio vrčeve. Neka se zna kad je Borča veseo!
Borča je revnosno dolivao vino i sam ispijao vrčeve kucajući se ostalima.
On je uopšte bio vrlo omiljen i uživao je opšte simpatije.
Među oklopnicima nalazilo se nekoliko momaka koji su bili vični svirci.
Bili su to crmpurasti momci, debelih usana i ispupčenih jabučica.
– Ovam’ bre, uzviknu Borča pa prevuče rukom preko svojih ćosavih usana.
Zagudite onako po naški da se razveselim, i zaplačem.
Svirači donesoše zurle i gočeve, a oko njih se odmah obrazova krug. Znalo
se da će uskoro doći i do igre, do „ora“, od koga će se tresti zemlja.
Tako otpoče veselje kakvo već odavno nisu imali.
Zurle su pištale a gočevi udarali kao pomamni.
Ne treba ni da se kaže da je Borča bio najveseliji.
Igrao je kao pomaman i svaki čas natezao vrč koji kao da nije imao dna.
Ipak, ni u tom velikom veselju, oni nisu prestali da misle na opasnost, koja
je mogla da im zapreti od strane njihovih neprijatelja.
Nedaleko od logora bile su postavljene predstraže koje su budnim okom
ispitivale celu okolinu.
Bilo je isključeno da im se ko privuče u neprijateljskoj nameri.
Oklopnici su znali da predstraža ne spava pa su se veselili sasvim bezbrižno.
Tako beše već prevalila i ponoć a oni nisu ni pomišljali na spavanje.
Već se behu javili i drugi petli kad se na jednoj utrini nedaleko od zidina
pojavi grupa senki, koje su imale ljudske oblike.
Senke su se prikradale mestu na kome se nalazila prva predstraža.
Išli su vrlo oprezno a mogle su se videti i sablje i koplja, koja su držali u
rukama.
 Mesto, na kome se nalazila prva pretstraža, bilo je malo uzvišeno. Ispred
njega bila je dosta duboka kotlina. Kako su tajanstveni ljudi išli njome, predstraža
uopšte nije mogla da ih primeti.
Tako su se prikrali na nekoliko desetina metara stražarima. Tu su stali kao
da su nešto očekivali.
Na toj pretstraži bilo je pet oklopnika.
Sedeli su na travi i bezbrižno pričali i ne sluteći kakva im preti opasnost.
Iako su bili zauzeti razgovorom, oni su s vremena na vreme pogledali preko
kotline kao da su predosećali da im s te strane preti opasnost.
Nepoznati napadači su neko vreme stojali u mestu i kad su se uverili da ih
niko nije primetio, ponovo podigoše koplja i mačeve pa se nešto brže uputiše
stražarima.
Borča je baš išao da napuni mešinu vinom kad mu se učini kao da vidi
stražare, koji su se nalazili na uzvišici. Dolazili su pravo njemu.
To je ustvari bila predstraža; i Borča nije mogao da razume zašto su napustili
svoje mesto.
Zastao je i gledao pravo u njih.
Oni su mu dolazili sve bliže.
Kad su mu se primakli na nekoliko koračaji, Borča taman htede da ih zapita
kako su smeli da napuste stražarsko mesto kad oni jurnuše na njega pa izmanuše
mačevima.
Borča ustuknu pa uzviknu:
– Jeste li poludeli? Zar je moguće da sam se ja napio vina, a vi se opili?
Malo po malo Borča uvide da se oni ni malo ne šale, nego sve bešnje
navaljuju na njega.
Tada se bolje zagleda ulice najbližeg napadača pa uzviknu od zaprepašćenja.
To lice je bilo sasvim nepoznato i krvoločno, iako je imao na sebi oklop
kakav su nosili crni oklopnici.
Borča brzo zagleda i ostale. Sad mu je bilo sve jasno.
– Na noge, viknu on koliko ga je grlo donosilo. Oružje u šake! Napred!
Rekavši to on priskoči jednoj steni o koju je bila prislonjena njegova toljaga.
Opsovao je strahovito pa jurnuo na lažne oklopnike, koji ustuknuše iznenađeni
ovom čudnom vrstom oružja.
Utom pristigoše i ostali oklopnici, koji se namah istrezniše. Sad je svima
bilo jasno šta se dogodilo: neprijatelj nekako beše zavarao stražu i onesposobio za
borbu, zatim su navukli njihove oklope i pošli na njih,
 Taman su bili savladali tu petoricu, kad iz obližnjeg šumarka ispade poveća
četa, naoružana do zuba. Približavali su se vrlo brzo vitlajući svojim kopljima.
Kako je već polako bilo počelo i da sviće, videli su se sasvim lepo.
Oklopnici uvideše da se moraju dobro spremiti za borbu.
Borča je već uveliko raspoređivao svoje drugove. On sam je odlučio da stane
u prve redove; kako je uvek činio.
Ipak je njegova drenovača bila najstrašnije oružje od svih mačeva i koplja
njegovih drugova.
Kad su se razvrstali i nekako stali iza raznih zaklona, oni stegoše mačeve
očekujući da im se neprijatelj približi.
Nisu bili ni najmanje uplašeni. Ta četa uopšte nije znala za poraz i iz svih
borbi je izlazila kao pobedilac. Pod zapovedništvom Crnog Petra oni su još kao
hajduci činili prava čuda od junaštva. Tako su i sad bili sigurni da će pobediti iako
je neprijatelj bio kudikamo nadmoćniji.
Dočekali su da im se približe sasvim blizu, kad Borča dade znak za napad.
Ispali su iz svojih zaklona pa jurnuli na neprijatelja, koji ustuknu. Videlo se
po njima da se ni najmanje nisu nadali tako žestokom napadu.
Razvi se strahovita borba koja se vodila nepošteno.
Oklopnici su jurišali sa naročitom žestinom. Imali su za to i suviše razloga.
Pre svega bili su napadnuti na podao i podmukao način, pored toga što im je
bilo pokvareno veselje. Osim toga pretstraža je svakako bila poubijana. U to su
bili čvrsto uvereni.
Sasvim je razumljivo da su nastojali da što pre savladaju protivnike i da dođu
do svojih nastradalih drugova.
Kad je neprijatelj video da neće moći da izađe s njima na kraj, poče uzmicati.
Ovo uli još veću snagu oklopnicima koji sad jurnuše na njih kao pobesneli.
Borčina batina je pravila čuda. Svom snagom je vitlao njome i obarao
neprijatelja, koji je u bektsvu tražio spasa.
Za kratko vreme oni su pobili više od polovinu Grka a ostale povezali i
jednostavno pobacali na jednu gomilu.
Tada su pošli mestu na kome se nalazila prestraža.
Još izdaleka su videli svoje drugove kako leže u travi u lokvama krvi. Bili
su svučeni.
Sluteći zlo oni požuriše napred.
Kako je već uveliko bilo svanulo, mogli su jasno da vide sliku koja je bila
grozna.
 Svih pet njihovih drugova ležalo je iskasapljeno tako užasno da su im se
jedva raspoznavala lica.
Naravno da su već odavno bili mrtvi.
Ozlojeđeni oklopnici se vratiše zarobljenicima. Behu odlučili da im vrate
istom merom.
Ovi su drhtali predosećajući šta ih čeka.
Kad su došli do njih, podigoše ih pa ih ponesoše šumi.
Tu su ih spustili na jednu čistinu pa počeli dovlačiti oko njih granje i suvarke.
Zarobljenici su bogoradili, ali im to ništa nije pomoglo. Za svoje zversko
postupanje spram nastradalih oklopnika morali su da budu kažnjeni, i to na
najstrašniji način.
Kad se oko njih obrazovala poveća gomila drva i suvaraka, Borča kresnu
ognjilo i suvo lišće začas obuze plamen.
Vatra je postojala sve veća i veća a gust dim se dizao visoko u nebo.
Jauk vezanih Grka je strahovito odjekivao, jer im je plamen dolazio sve bliže
pa su osećali velike bolove.
– Tako ćemo udesiti svakog ko bude nasrtao na nas, reče čvrstim glasom pa
pomilova svoj drenovak.
Ostali klimnuše glavom u znak odobravanja.
Jauci su polako zamirali jer vatra beše već skoro skoro sasvim zahvatila
vezane zarobljenike. Padali su u nesvest jedan za drugim.
Oklopnici su čekali dok se nisu sasvim umirili, zatim pođoše mestu na kome
su se nalazili njihovi iskasapljeni drugovi.
– Sahranićemo ih na svečan način, reče Borča ozbiljnim glasom.
– To su i zaslužili, odvrati Crni Petar.
– Verno su služili do kraja života.
– Obred možemo odmah početi.
– Gde je Haralampije?
– Evo me, javi se jedan dubok bas i u istom trenutku istupi jedna ljudina
visoka preko dva metra, sa punom crnom bradom i dugim opuštenim brcima.
Bio je to Haralampije, bivši kaluđer, a sada jedan od najhrabrijih oklopnika.
Njegova prošlost je bila vrlo čudnovata i zaslužuje da je upoznamo sa našim
čitaocima.
Haralampije je još u ranoj mladosti ostao bez roditelja.
Nemajući nikakvih sretstava za život potucao se neko vreme od nemila do
nedraga dok nije u jednoj šumi naišao na jednog kaluđera. Kaluđer se odmah
upustio s njim u razgovor i kad je doznao da dečko nema nikoga svoga, pozvao ga
je da pođe s njim i da stupi u manastir kao manastirski sluga. Dečak je oberučke
prihvatio tu ponudu koja će mu obezbediti parče hleba i krov nad glavom.
Mali Micka, to beše ime dečakovo, – bio je vrlo vredan i poslušan tako da
su ga ubrzo svi zavoleli. Njihovoj ljubavi mnogo je doprinosila i okolnost što je
mali Micko bio siroče, bez ikoga svoga.
Sve je išlo lepo i krasno dok se mali Micko nije zamomčio. Odjednom je
promenio narav i postao strahovito prgav. Pored toga rastao je kao iz vode i
postajao sve snažniji. Njegove pesnice su bile strašne, samo što još nije prilike da
ih na nekome oproba, ali se već sada mogao videti da bi se taj nesrećnik zlo proveo.
Prvi nemio slučaj, u kome je Micko pokazao svoje zube, desio se prilikom
njegovog postupka za kaluđera. Bio je to svečan čin kome je prisustvovala cela
bratija zajedno sa igumanom. Bile su i čitane sve molitve, koje prethode tom činu,
i kaluđer već beše dohvatio makaze kad se Micko, koji je dotle mirno sedeo,
razdera iz sveg grla:
– Ne dam da me šišate!
Posle tih reči Micka skoči sa klupice, zauze borbeni stav pa steže pesnice.
Njegovo lice je imalo preteći izraz i videlo se da je bio spreman da udari na
svakog ko bi mu prišao.
Kaluđeri su se ipak brzo pribrali i dograbili našeg Micka, koji se otimao i
rikao kao divlji vepar. Bratija je bila jača. Svezali su grešnog Micka za klupu i
izvršili postrig. Tom prilikom je dobio ime Haralampije.
Novi kaluđer je bio do zla Boga ogorčen i vrebao je. priliku da se osveti
kaluđerima a naročito igumanu, koji je jednako navaljivao da se izvrši postrig.
Ta mu se prilika ubrzo ukazala.
Jednoga dana su ga poslali u obližnje selo da donese na konju neku bolesnicu
iz koje je trebalo izgoniti zle duhove. Da bi stigao u to selo, Haralampije je morao
da prođe kroz veliku šumu. Ta šuma je bila omiljeno mesto za šetnju njegovog
igumana.
Iguman je inače bio vrlo zajedljiv čovek i sva bratija. je od njega patila.
Najviše je kinjio Haralampija ne mogavši nikako da zaboravi onu scenu oko
postriga.
Haralampije taman beše zašao u šumu kad ugleda igumana kako spokojno
šeta ispod lisnatog drveća. Bila je to sjajna prilika da mu se osveti, prilika koja se
nije smela propustiti. Trebalo je samo naći način kako da ga „uredi“.
Haralampije se nije dugo mučio u izboru nego se osvrnuo desno, levo,
otkinuo jednu suvu, podebelu granu, privukao se igumanu, koji nije ni slutio šta
ga čeka, pa ga mlatnuo po glavi tako snažno da je ovaj pao kao proštac.
 Haralampije nije imao vremena da se uverava da li je iguman mrtav ili samo
onesvešćen, nego je zbacio sa sebe mantiju pa pošao trkom kroz šumu. Na
bolesnicu nije više ni mislio.
Posle toga Haralampije je dugo lutao dok nije naišao na četu hajdučkog
harambaše Crnog Petra. Kad mu je ispričao svoje žitije, Crni Petar ga je odmah
uzeo u svoju četu.
Haralampije, – kojim su ga imenom i dalje zvali, – znao je da služi sve
obede. Glas mu je bio vrlo zvučan i kad bi pojao, pojanje se nadaleko razlegalo.
Haralampije je odmah pristupio poslu.
U grobnoj tišini, koja je namah zavladala, on je počeo da čita zaupokojene
molitve i mrtvačka jektenija.
Kad je opelo bilo završeno, oklopnici počeše kopati ogromnu raku u kojoj
će počivati svoj večni san poginuli junaci. Kad su bili za života zajedno, neka budu
i posle smrti.
Raka je brzo bila gotova.
Položili su u nju jednog za drugim svoje nesrećne drugove, koji su se dušom
već nalazili na onome svetu da polože račune Gospodu o svojim delima. A ta dela
su bila niz junaštva, kakva može samo Srbin da počini.
Kad su zaravnili grob i humku, Borča podiže vrč pun vina pa reče:
– Da se obredimo, drugovi, za pokoj duše naših drugova. Mnogo smo u
njima izgubili ali treba da se tešimo time, da naš dični kralj Dušan ima još mnogo
sokolova koji su spremni da u svakoj prilici polože za njega život.
Tako je i ta tužna ceremonija bila završena.
Oklopnici su rešili da odmah izaberu drugo mesto za svoj logor, jer su na
tome bili otkriveni. Bilo je više nego izvesno da će ih napasti i druge čete, koje je
organizovao njihov zakleti neprijatelj, Jovan Kantakuzen.

U velikom Konstantinopolju, u varoškom delu koji se zvao a i danas se zove

Galata, na morskoj obali, nedaleko od Zlatnog Roga, nalazilo se niz malih i
čađavih obalskih krčmi, u koje su zalazili amali, lađari, propalice, besposličari i
druge propalice, koje su tražile posla.
Taj posao, kojim su se oni bavili, bio je u većini slučajeva vrlo sumnjiv.
 Među gostima, koji su dremali na masnim klupama, bilo je mnogo tipova
koji su za male pare bili gotovi da izvrše i najkrvavije zločine. To je tada bio zanat
vrlo rentabilan i njemu su se posvećivali svi oni koji nisu mogli na drugi, pošteniji
način da se probiju kroz život.

Sken: zmilosavljevic
Obrada: