ĆILIM Baba Kata, samohrana udovica u sedamdesetoj godini, čista i ušuškana

starica, ima na Bistriku kuću u kojoj živi i koja joj je ostala od oca, Petra
Marunovića. Tu kuću je ona donela u miraz i u njoj je sada sama, pošto je nadživela
muža, a dece nije nikad ni imala. To je jedna od onih malih sarajevskih kućica u
dnu Bistrika koje izgledaju kao da su poklekle pred velikim usponom, u kojima vlada
neka čista i svetla sirotinja i u kojima je je dini raskoš leti saksija minñušice,
a zimi red dunja na rafu iznad dušekluka. Oko te kuće vodi baba Kata već nekoliko
godina spor sa opštinom. Sad prete da je izbace iz njene roñene kuće. Zbog toga je
i došla ovog letnjeg dana 1941. godine u gradsku opštinu. Tu sedi u hladovitom i
lepo nameštenom predsoblju i čeka da je primi novi, ustaški potpredsednik opštine.
Sedeći i čekajući, starica je prevrtala u glavi svoje račune sa opštinom i
smišljala kako će najbolje i najubedljivije kazati potpredsedniku sve što ima da
moli i na što ima da se žali. Zamišljena tako, ona je rasejano gledala u veliki
persijski ćilim kojim je prekrivena sredina predsoblja, i ne primećujući ga pravo.
Ali vreme prolazi, čekanje se odužilo, a njena misao uvek ista. Tako njenu pažnju
počeše da privlače i šare prilično ugaženog ali još lepog ćilima. Posmatrala je
skladne boje i bujne linije neobične vegetacije čije se žbunje i lišće čudno igra
sa ljudskim okom. Isprepletano i kao vetrom zavitlano, ono izgleda da se sve
jasnije pretvara u ljudsku ili životinjsku priliku, i kad već počne da liči na
odreñeno stvorenje, odjednom se šara ñavolasto iskrene, i zatim opet produžuje kao
listić ili grana. I ta igra izmeñu biljnog i životinjskog sveta ponavlja se
neprestano sa ponavljanjem istog ornamenta na ćilimu. A boje prate tu igru i
menjaju se i prelivaju u skladu sa njom. Gleda baba Kata svojim sitnim živim očima
lepotu šarenog ćilima, zaboravlja polagano gde je, na što čeka, zbog čega je došla,
i samo prati igru čudnih šara koje joj dolaze nekako poznate i koje je sve više i
više zanose, ne u san nego u sećanje iz dalekog detinjstva. Godina 1878. U toj kući
u dnu Bistrika živi kujundžija Petar Marunović. On je kalfa kod poznatog majstora
Andrije Livnjaka, kod koga mu je otac radio kao prvi majstor, "na treću paru".
Petar ima ženu i dvoje dece: Katu kojoj je sedam godina i jednog muškarčića kome je
četvrta. Sa njima živi i Petrova majka Anña, koja je stvarno glava ove kuće i koju
svi zovu "nanom". To je čista i lepa starica rumenog lica koje sja od mirne i
pametne odlučnosti i od osmejka koji tu odlučnost s vremena na vreme ublažava. Ima
već dve godine kako su joj noge gotovo potpuno oduzete. Snaha joj pomaže kad hoće
da se digne i na dva štapa učini nekoliko koraka po sobi. Ali i tako nepomična na
svom šiljtetu, ona upravlja svim poslovima u kući. Njoj dolazi svet iz komšiluka po
savet i na razgovor, jer je svi znaju kao razumnu, iskrenu i do vidovitosti
pronicljivu ženu. Kad ona nešto razmisli i zaključi, i na kraju govora podigne, kao
preteći, jednu od one dve štake što su uvek pored nje, onda je sigurno da je
dogañaji neće u laž uterati, i da se onaj koji je posluša neće pokajali: Njen sin
Petar je nesrazmerno visok i pognut čovek tridesetih godina, sa dugim brkovima na
sitnom licu, miran i uslužan majstor, ali bez očeve veštine u poslu i bez majčine
vedrine i razboritosti. Snaha Marija je omalena, crnomanjasta, živa, sa očnim
kapcima uvek malko zapaljenim, jedna od onih žena kod kojih materinstvo izaziva i
razvija preteranu bezbrižnost i gramzivost koju ništa ne može zajaziti, a koja se s
godinama pretvara u mrzovoljno i sitno tvrdičenje. Toga avgustovskog dana 1878.
godine svi su u kući, jer je čaršija zatvorena i Petar ne odlazi na posao. Već
nekoliko dana očekuje se ulazak austrijske vojske u Sarajevo, a odjutros se čuje
topovska paljba od Huma i Gorice. Tih dana, svetlih i dugih sarajevskih letnjih
dana, od kojih svaki izgleda kao praznik, bilo je tiše po baštama i avlijama na
Širokači i Bistriku, bilo je straha po kućama i praznim sokacima. Ali tišina više
pada u oči, jer straha ima ovde pomalo uvek i svuda. A jutros je, evo, zadrhtala
tišina od muklog tutnja, pa se onda odjednom raskinula sa cepanjem i fijukom, kao
suviše za tegnuto platno. Sa Gorice je počela austrijska baterija ubrzanom paljbom
da bije sarajevsku tvrñavu i mahale oko nje. Sa Žute tabije odgovarala su joj dva
teška turska topa, duboko, neujednačeno, i, čovek bi rekao, gnevno. A uporedo sa
dizanjem sunca i jačanjem paljbe rastao je i dizao se strah. Nevidljiv i zarazan,
nemoćan samo pred onima koji se ne boje, jer se biju, strah je igrao svoju igru sa
sitnim bezbrojnim ljudima posakrivanim po kuća ma; peo im se u glavu, mutio misli i
prevrtao shvatanja koja su izgledala nepokolebljiva i večna; savetovao im da beže,
a podsecao im noge, vodio ih u zaklone, pa im odmah došaptavao da je mesto
prekoputa mnogo sigurnije. Strah likuje i povija čoveka, gde god može, kao travku.
Dan odmiče. Topovska paljba ne prestaje, ali jednim delom počinje da se pretvara u
razasuto puškaranje koje neprestano raste. Narod proliva krv i gine, kuće gore.
Bije se nejednaka bitka za Sarajevo; do podne se nekako i koleba, ali od podne
naglo naginje na austrijsku stranu. Modra vojska sliva se strmim mahalama kao voda
i nezadržljivo puni sokak za sokakom. U Marunovića kući pod Bistrikom strah kao i
svuda, ali mu nana ne da da se razvije i ustali. Nareñuje šta treba da se radi,
kori snahu što plače, što se glasno moli Bogu i tako plaši decu. Deca su pored
starice; uplaše se od pucnjave, upitaju ponešto, pa onda opet zaborave sve i
nastave da se igraju. A starica uzima jedan od svoja dva štapa, golica unuka koji
priča sa sestrom, gubeći se u nekim zamršenim dečjim lagarijama, zasmejava ga i
govori mu dubokim glasom: – E, moj golotrbe, blago babi s tobom: ja stara a ti
nejak, pa nam niko ništa ne može. A iza svojih reči osluškuje prasak i tutnjavu
spolja. Paljba se pomera, menja pravac, prenosi s jednog kraja na drugi, i stalno
opada. Izdaleka se čuje truba nepoznatog zvuka. Niz Bistrik prvi konji i vojnička
vika. To ne kasa i ne ide, nego se ruši. Starica prelazi sve po sobi pogledom
svojih krupnih očiju, kao kapetan na brodu. Doziva sina. – Treba otvoriti širom
avlijska vrata – kaže mu, a kako je sin uplašeno gleda, ona odmah objašnjava: – Sve
avlije treba da su otvorene kad vojska nailazi, jer pucaju u kuću gdje nañu
zatvoreno. Ne boj se. Samo skini taj fes i nek Marija uzme dijete na ruke, pa tako
iziñite slobodno i otvorite obadva kanata. Nareñuje tako pribrano i sigurno kao da
iz nje govore duge godine drevnog ratnog iskustva. Njena mirna odlučnost prelazi na
sina, čak i na bledu i slabu snahu koja jednako drhti, ali izvršava što joj se
kaže. . Primiče se topot kopita i bat ljudskog hoda po kaldrmi. To silazi vojska
već niz Bistrik i Širokaču. Kako je ovo poprečna ulica, kroz nju ne prolazi još
niko. Sve jači i češći bivaju glasovi komande, razležu se dozivanja na stranom
jeziku i signali trubama i pištaljkama. U jednom trenutku naišla je patrola od tri
vojnika. Bili su znojni, prašnjavi i preplanuli, nose nisko oborene puške sa
bajonetima, idu polagano, gledaju ispitivački, a oči im svima sjajne kao od nekog
pijanstva, sa prizrakom ludila. Petar je postupio kako je nana naredila, ali snaha
nije imala snage da izdrži, nego je pala na kolena sa tihim cviljenjem, tako da su
uplašena deca pobegla babi i privila se uz nju. Pošto su ispitali sve prostorije i
malu baštu, vojnici su prešli u susednu kuću, na kojoj se već lepršao beo peškir.
Tako se i to svršilo. Sa mrakom je puškaranje potpuno prestalo. Iz varoši je
dopirala vojnička pesma i muzika. Sutradan je već počeo strah da popušta. Čaršija
se još nije otvorila, ali vri od nekog novog ratničkog života, njegovi odjeci
dopiru i u male kuće ispod Bistrika. Svaki čas neko doñe sa novim i sve čudnijim
vestima. Dotrči komšijsko dete: – Obija soldačija turske kuće i dućane; silom
otvaraju džamiju; sad unose u nju i slažu neke sanduke i ćebeta. I dečak trči
dalje, sav uzbuñen, kao da i on učestvuje u velikim dogañajima i smelim promenama.
Malo docnije javlja neko: – Eno se soldat popeo na munaru pa maše kapom. Tako se
čuju samo nove i uzbudljive stvari, da izgleda kao da će sve navike i običaji biti
ispreturani i izmenjeni i kao da se granica izmeñu dozvoljenog i nedozvoljenog
pomera i gubi. Sve izgleda mogućno, sve dozvoljeno. Nova vojska se razmilela po
varoši. Ulaze u Marunovića avliju, ali sada bez bajoneta na pušci i bez one
strogosti. Slobodni i dokoni vojnici traže vode i, naročito, rakije, jer je točenje
pića u varoši zabranjeno. Neki se i prilično sporazumevaju, služeći se češkim ili
poljskim jezikom. Tako je u sumrak toga drugog dana naišao jedan vojnik. Po
odblescima znoja na licu i čelu, i po mutnim očima videlo se da je pijan. I on se
služio nekom mešavinom slovenskih reči. Bio je neugledan čovek, tupa i neizrazita
lica, ljigava držanja: sitno zrnce ljudske prašine sa panonske ravnice. Zametnuo se
velikim, nevešto složenim persijskim ćilimom, koji baci s ramena na pod čim uñe u
kuću. Objašnjavao je uplašenom Petru recima i pokretima da nudi ćilim za rakiju. Ne
mora biti mnogo, neka daju koliko imaju. Objašnjavanje je išlo dosta teško. Petar,
navikao da za sve traži saveta od majke, i nehotice otvori vrata na njenoj sobi.
Staroj Marunovićki nije trebalo mnogo da shvati stvar.