Vladimir Majakovski - Oblak U Pantalonama

Prolog

Misao va�u, �to ma�ta na omek�alom mozgu,

ko lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dra�icu dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugav�i se, bezocan i ljut.

Ja u du�i nemam nijedne sede vlasi,

ni staracke ne�nosti nema u njoj!
Svet sam zaglu�io snagom svog glasa,
dvadesetdvogodi�njak - idem,
lepotan, svoj.

Ne�ni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mecete, grube.
A ne mo�ete izvrnuti svoju ko�urinu,
tako da jo� svuda sve samih usana bude.

Dodite u kafanu da se naucite -

u haljini od batista prava,
pristojna cinovnica andeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hocete, od mesa besan cu da re�im

- i ko nebo menjajuci tonove -
ako hocete, bicu besprekorno ne�an,
ne covek, vec - oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!

Opet se proslavljaju pomocu mene ljudi,
uparlo�eni kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane �ene.

* *

Vi mislite, bunca malarija?

To je bilo, u Odesi.

"Doci cu u cetiri" - rekla je Marija.

Osam.
Devet.
Deset.

Evo i vece u nocnu stravu be�i,

vece decembarsko s prozora u magli.
U staracka leda smeju se i r�u kandelabri.

Mene vi�e niko prepoznati ne mo�e:

ja sam zgrcena gomila �ila.
�ta takva gomila po�eleti mo�e?
A mnogo hoce takva gomila.

Jer vi�e nije va�no ni to �to sam od bronze,

ni to �to srce moje - od gvo�da hladnog - bije.
Nocu i covek svoj zvek u ne�to �ensko, meko,
za�eli da skrije.

I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,

rastapam staklo celom od celika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
�to se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.

Opet i opet cekam,

zabiv�i lice u ro�avo lice ki�e.
I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vi�e.

Ponoc, sa no�em kog pru�a - dodavola s njim!-

do�la je, zaklala.
I kao s inja glava su�nja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne ki�ne kapi, kreveljeci se,
nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle - u pocetku je po�ao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrcao.
Sada je sa dva druga ocajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu ni�e.
�ivci
veliki, mali, mnogi - pomamno skacu
i vec - gmi�u.
�ivci spali s nogu.
A noc se po sobi glibi i oko, ote�alo,
odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvile�e,

ko da krcma zub na zub ne mo�e da sastavi.
U�la si osorna, kao "na!"
gu�vajuci rukavice kao luda, i rekla:
"Da, znate, ja cu da se udam."

Pa �ta, udajte se.

Ni�ta nije bilo. Izdr�acu.
Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika.

Secate se?
Govorili ste: "D�ek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh jedno: vi ste �okonda koju treba ukrasti!
Opet cu ljubav u terevenkama utuci,
povije obrva ozariv�i vatrom.
Pa �ta!
Ponekad i u izgoreloj kuci skitnice pronadu dom!

Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja".
Setite se!
Pala je Pompeja od razdra�enog Vezuva!

Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvecenja, zlocinstava,
pokolja, da li ste najstra�nije videli - lice moje
kada sam ja apsolutno spokojan?
I osecam - "ja" za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Va�eg sina ne�to divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.

Svaka rec, cak i �ala �tura,

koju izbljuju njegove usne goruce
izlece kao gola kurva iz zapaljene javne kuce!

Ljudi miri�u - pecenja ima!

Stigli su nekakve.
Blistavi! Pod �lemovima eno!
Ne mo�e se u cizmama!
Recite vatrogascima: da se ne�nije veru po srcu zapaljenom.
Sam cu, znajte!
Izbecicu suzne kao burad oci!
O, rebra mi, da se oprem, dajte!
Iskocicu! Iskocicu! Iskocicu! Iskocicu!
Survava se i puca.
Iskociti nece� iz srca!

Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom

izrasta parce poljupca izgorela.

Mama! Da pevam ne mogu!

Srca moga izgara kapela!
Pocrnele su figure reci i brojeva iz lobanje,
k'o deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajuci se za nebo,
dizao goruce ruke "Luzitanije".
Prema gomili �to u ti�ini stanova drhti
stooki s pristani�ta di�e se sjaj.
Krice poslednji - bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!

Marija! Marija! Marija!

Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama!
Nece�?
Ceka� dok upalih obraza grubo, bljutav,
i isproban na svemu lo�em, dodem
i procedim bezubo da sam ja danas
"neobicno po�ten".
Marija, vidi� - ja se vec poguren slamam.

Gomila �to je u cetvorospratnim gu�ama salo dobila,

isturajuci ocice, izgubljene u dugom traganju -
smeje se �to je, ipak, medu mojim zubima
ostalo bajatih mrva biv�ih dragana.

Ki�a isplaka trotoare, barama ste�njena mokra varalica,

le� ulica, zabijen u kaldrmu, li�e,
a na sivim trepavicama - da!-
mraznih ledenica, suze iz ociju - da!- oluka punih ki�e.

Sve pe�ake gubica ki�e je posisala,

a u karucama ble�ti za atletom atleta:
prskavahu ljudi procerdav�i sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
k'o mutna reka s kocijama oticalo skupa sa isisanim hlebom
i �vakotinama starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti ne�nu rec?
Ptica �ivi od pesme, peva gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija, prost,
koga je sipljiva noc iska�ljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoce� li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja �to bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!

Vidi� - zabili su u oci iz �e�ira ciode.

Pustila me.

Mala!
Ne boj se �to na mom volovskom vratu
sede kao planine vla�ne �ene od znoja gubave.
Ja kroz �ivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se da cu se opet prilepiti za hiljadu lica -
"devojke Majakovskog" - u izdajnicko vreme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridi!
U bestidnosti nagote, ili puna pla�ljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu �to jo� iscvala nije:
srce i ja nijednom ne do�ivesmo do maja,
a u proteklom �ivotu tek stoti april je.
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja - ceo covek, sav od mesa,
telo tvoje prosto molim kao �to hri�cani:
"hleb na� nasu?n?? da�d? nam dnes?".

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao �to se pesnik boji da ne zaboravi neku rec tek rodenu
u mukama noci velicinom jednaku Bogu.
Telo tvoje cuvacu i voleti kao �to vojnik osakacen,
bez moci, izli�an, niciji, cuva svoju jedinicu nogu.

Marija, nece�?
Nece�!
Ha!
Znaci - opet, dok mracno je sve to, uzecu srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k'o �to u �tenaru pseto nosi svoju �apu presecenu vozom.
Krvlju svog srca ja radujem put,
za odecu belu lepi se pra�ine cvece.
Oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put �to vodi ka domu moga oca.

Izaci cu prljav (od jendeka, gde provodih noci),

primaci cu mu se bli�e, sagnucu se i na uho mu reci:
"Slu�ajte, gospodine Bo�e! Kako vam ne dosadi
u �ele oblaka mre�kavih zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo vrte�ku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bice� u ormanu svakom,
a takva cemo vina poredati po stolu
da ce se cak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namr�tenom Petru apostolu.
I po raju cemo opet naseliti Evice:
naredi - i ja cu jo� nocas sa svih bulevara
najlep�e device dovesti tebi.
Hoce�?
Nece�?
Vrti� glavom ti, bradati? Mr�ti� sedinu veda?
Ti misli� - zna �ta je ljubav taj krilati iza tvojih leda?
I ja sam andeo, bejah to bar - gledah u oci -
jagnje od �ecera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog bra�na vi�e nece.
Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dve ruke,
i svakom si po glavu dao ti -
pa za�to nisi izmislio da se bez muke mo�e
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mi�ljah, bo�anstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, maju�ni bogic samo.
Vidi�, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.

Krilati nitkovi!

U raju da ste zabijeni!

Gomila perja�a od straha valja se!
A tebe, �to si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske!

Pustite me!

Necete me zaustaviti!
La�em li, u pravu li sam ja,
ali vi�e ne mogu da budem spokojan.
Gledajte, zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!"

Gluho.

Vasiona spava, polo�iv�i �apu

s krpeljima zvezda pod ogromno uho.