Упоредноправна анализа устројства СПЦ пре и после доношења Устава из 1931. године, мастер рад

Универзитет у Београду
Правни факултет
МАСТЕР РАД ИЗ КАНОНСКОГ ПРАВА
Тема:
УПОРЕДНОПРАВНА АНАЛИЗА УСТРОЈСТВА СПЦ ПРЕ И НАКОН
ДОНОШЕЊА УСТАВА ИЗ 1931. ГОДИНЕ
Ментор: Кандидат:
Проф. др Далибор Ђукић Никола Масникоса 20/228
Београд, 2023.
САДРЖАЈ
1. УВОД ............................................................................................................................ 3
2. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У

УЈЕДИЊЕНОЈ ДРЖАВИ ................................................................................................. 7
2. 1. Васпостављање Патријаршије и избор патријарха.................................................. 7
2.2. Период до доношења Устава из 1931. године ........................................................ 21
3. СТРУКТУРА ВЛАСТИ, ЗАКОНОДАВНИ И ИЗВРШНИ ОРГАНИ СПЦ ПРЕ И

НАКОН ДОНОШЕЊА УСТАВА ИЗ 1931. ГОДИНЕ .................................................. 25
3. 1. Изборни сабор и процедура избора Патријарха .................................................... 25
3. 2. Патријарх ................................................................................................................ 29
3. 3. Састав и надлежности Светог Архијерејског Сабора и Светог Синода ............... 32
3. 4. Велики црквени суд ............................................................................................... 37
3. 5. Патријаршијски савет ............................................................................................. 40
3. 6. Патријаршијски управни одбор ............................................................................. 42
3. 7. Начин избора епархијског архијереја и његове надлежности .............................. 43
4. ЗАКЉУЧАК ................................................................................................................ 48
5. СКРАЋЕНИЦЕ ........................................................................................................... 51
6. БИБЛИОГРАФИЈА .................................................................................................... 52
8. БИОГРАФИЈА ............................................................................................................ 57
2
1. УВОД
Завршетак Првог светског рата, створио је повољне услове за уједињење свих Јужних
Словена у једну државу. На мапи Балканског полуострва појављује се нова држава, са
називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Сви ратни напори Краљевине Србије,
уродили су плодом стварањем једне државе за Јужне Словене, 1. децембра 1918. године.
Некадашња земља је заузимала територију данашње Србије, Црне Горе, Босне и
Херцеговине, Северне Македоније, и највећи део данашње Хрватске и Словеније. 1 Са
стварањем нове Краљевине покренуло се питање решавања правног статуса и унутрашње
организације разједињене српске цркве у уједињеној земљи.
Присталице и идејни творци плана о стварању нове државе, били су свесни чињенице
да ће стабилност земље у великој мери зависити од проналаска правог решења за верска
питања. У Краљевини СХС, цркве и верске заједнице сачувале су сличан правни положај,
који су имале и раније у земљама, које су ушле у састав нове државе. 2 Од многих народа,
различитих вероисповести, најбројнији је био православни живаљ. 3 Таква шароликост
нација и верских заједница, допринела је да регент престолонаследник Александар
Карађорђевић 6. јануара 1919. године изда Прокламацију, која је била гарант
равноправности свих верских заједница. Две године касније, 12. члан Видовданског устава,
такође је гарантовао слободу савести и деловања у унутрашњим пословима свим признатим
верским заједницама. 4 Има мишљења да је намера државе била да Српску Православну
Цркву стави под своје туторство, како би на тај начин спроводила своју верску политику. 5
Пошто је територија нове државе обухватала подручија у којима су постојале многе

верске заједнице и разни облици сарадње између државе и њих, било је потребно направити
1
К. Скурат, История Поместных Православных Церквей, Кијев 2012, 76.
2
Д. Новаковић, „Решавање верског питања у Краљевини СХС/Југославији и доношење закона о признатим
вероисповестима”, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати,
Православни боголовски факултет у Београду (ПБФ), бр. 19/2015, 115-116.
3
Према попису становништва из јануара 1921. године, у Краљевини СХС је живело 5, 593. 057
правосалавних, односно 46, 6 % од укупног становништва,
https://www.academia.edu/35408352/Popis_stanovni%C5%A1tva_kraljevine_Jugoslavije_1921_pdf, 31. децембар
2021.
4
Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца - УКСХС, Службене новине КСХС, бр. 142а/1921.
5
Б. Гардашевић, „Организационо устројство и законодавство православне цркве између два светска рата”,
Српска православна црква 1920–1970, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1971, 215.
3
тачан број признатих верских заједница. Управо зато Министарство вера је почетком
септембра 1919. године затражило од покрајинских влада да известе Министарство о
верским заједницама, које су признате законом у њиховим крајевима. Српска Православна
Црква је имала статус државне вере у Краљевини Србији, чак је имала одређене привилегије
у односу на друге верске заједнице.6 Било је за очекивати да ће у уједињеној и слободној
држави, српска црква имати правно регулисан статус. Што се тиче признавања, Комисија је
донела одлуку да се могу признати само оне верске заједнице, које су постојале на
територији Краљевине СХС на дан доношења Видовданског устава, а све остале могу бити
признате посебним законом у будућности.7
С обзиром да се рад бави устројством Српске Православне Цркве, кроз анализу

правних аката, биће приказано како је била организована виша црквена управа. Због велике
количине законодавног материјала и услед установљених параметара рада, истраживање се
бави само вишом црквеном управом. Биће анализиран десетогодишњи период, од уједињења
помесних цркава,8 па до доношења Устава СПЦ. У раду ће такође бити анализиране главне
одредбе најважнијег акта Српске Православне Цркве, шта су новине у организационој
структури цркве, које је доношење Устава донело, што је уједино и предмет истраживања
овог рада.
Тема научног рада је значајна и актуелна, због чињенице да се не тако давно

навршило 100. година од васпостављања Српске патријаршије, изузетно важног догађаја у
историји српске цркве. Црква је добила аутокефалност, а затим и први Устав, који је
регулисао унутрашње административно устројство. Тема је релевантна и за канонско право,
као научну дисциплину, јер се у раду анализирају измене и допуне црквеног законодавства,
6
Д. Ђукић, Интерконфесионално законодавство у Југославији и Србији 1919-2006, Правни факултет у
Београду, Београд 2022, 79-80.
7
У наредном периоду било је више предлога да се регулише њихов статус, али списак признатих
вероисповести никад није озваничен. Ibid., 82-88 .
8
Професор др Димшо Перић, у својој докторској дисертацији износи став да се за српске црквене области,
које су постојале пре васпостављања Српске патријаршије, усталио погрешан назив „покрајинске цркве“,
наглашавајући да је правно исправнији назив „помесне цркве“, јер канони цркве не познају „покрајинске
цркве“, већ само помесне. Д. Перић, Устројство, организација и рад на законодавству Српске Православне
Цркве у првој половини двадесетог века /1901-1950/, докторска дисертација, Богословски факултет СПЦ у
Београду, Београд 1990.
4
укључујићи и промене са усвајањем Устава из 1931. године, које се тичу више црквене
управе.
Научни рад се састоји од две целине. У првом делу рада, на основу објављених
извора и доступне литературе, обрађен је период у којем су вршене припреме за
васпостављање Патријаршије и избор првог српског патријарха. У истом делу рада, изложен
је десетогодишњи период, у којем је требало наћи решење за многе и сложене проблеме,
како би црква регулисала своје унутрашње устројство. Бројним проблемима на доношењу
Устава, треба придодати и незадовољство народа у Босни и Херцеговини, који није био
спреман да се одрекне непосредног права да бира своје представнике у црквено-самоуправна
тела, јер су по свој прилици црквени послови прелазили на епископат. Вероватно највећи
проблем је правила сама држава, која није желела да доношењем Устава изгуби контролу
над црквом, која би на тај начин добила и већу самосталност.9
У другом делу рада, на основу објављених извора и литературе, аутор се детаљно бави
доношењем првог Устава СПЦ и његовим одредбама. У овом делу рада биће анализиране
одредбе Устава, које се тичу структуре власти, закодавних и извршних органа Српске
Православне Цркве. Биће указано на промене у раду и деловању више црквене управе.
За писање научног рада користиће се пре свега законодавни декрети, државни

документи који се односе на цркву, црквене уредбе које су претходиле Уставу и сам Устав.
У раду ће бити коришћене следеће методе научног истраживања:
1. Кроз примену аналитичке методе, из библиографије ће бити издвојени подаци који се

тичу устројства више црквене управе, како би се боље разумело време и околности у
којима се налазила СПЦ, с циљем разумевања предмета истраживања рада.
2. У раду ће се спровести анализа законодавних декрета, државних документа који се
односе на цркву, црквених уредби које су претходиле Уставу и сам Устав.
3. Преко историјске методе истраживања, биће покушано хронолошки изложити
историјске околности уједињења цркве и припремни период за доношење Устава.
9
Д. Новаковић, „Доношење првог устава Српске православне цркве 1931. године”, Зборник матице српске за
друштвене науке, Нови Сад, бр. 146/2014, 41.
5
4. Упоредном методом истраживања у раду ће бити упоређени подаци о устројству
СПЦ, с циљем да се уоче сличности и разлике у организацији више црквене управе.
Циљ научног рада је анализа унутрашњег уређења СПЦ и указивање на измене са

доношењем Устава. Како би се дошло до тог циља, потребно је:
1. Изложити процес уједињења српске цркве, кроз призму историјских догађаја;

2. Урадити анализу устројства СПЦ, који се односи на вишу црквену управу пре
доношења Устава;
3. Урадити анализу Устава и указати на промене у организацији и функционисању
више црквене управе;
Крајњи резултат рада би требало да укаже на промене, које су се догодиле у структури

и организацији више црквене управе са доношењем Устава 1931. године.
6
2. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У
УЈЕДИЊЕНОЈ ДРЖАВИ
Пре него што се приступи анализи организационог устројства цркве, пре и после
доношења Устава СПЦ из 1931. године, потребно је сагледати период између
васпостављања Патријаршије и доношења Устава. Током анализе поменутог периода, биће
могуће уочити зашто је била потребна читава деценија како би црква добила свој Устав и
да тај процес није био нимало једноставан.
2. 1. Васпостављање Патријаршије и избор патријарха
После свечаног проглашења уједињења и признавања Краљевине СХС од стране

међународне заједнице, опет је постало актуелно дугоочекивано уједињење одвојених
делова српске цркве у једну Српску Православну Цркву, а такође је активирана идеја о
обнови Пећке патријаршије, која је насилно укинута 1766. године. 10 Пошто се шест
помесних цркава нашло на територији нове државе, било је потребно извршити
уједињење, које ће бити у складу са канонима и вековном традицијом православне цркве.
Београдска митрополија на територији Кнежевине, а потом Краљевне Србије, имала је
статус самосталне цркве.11 Цетињска митрополија је према Уставу Кнежевине Црне Горе
из 1905. године имала аутокефални статус. 12 Међутим, црква у Црној Гори никада није
тражила аутокефалију, скоро увек је имала само једног епископа. 13
Карловачка
митрополија била је фактички аутокефална, премда за то никада није добила формално
10
Р. Поповић, Православље на раскршћу векова, Богословски факултет Српске Православне Цркве, Београд
1999, 121.
11
М. Војводић, „Како је Српска црква добила независност 1879. године”, Историјски часопис, Београд 2004,
97, http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis50%282003%29.pdf, 13. фебуар 2023. године.
12
Чл. 40 Устава за Књажевину Црну Гору, Цетиње 1905.
13
После стицања независности Црне Горе 1878. године и стварањем захумско-рашке епархије, требало је
хиротонисати новог епископа. То није било могуће, јер по канонима цркве новог епископа посвећују најмање
два епископа, па су хиротонију извршили митрополит Иларион и бококоторски епископ Герасим
Петрановић, који је био аустроугарски држављанин. Љ. Дурковић – Јакшић, Митрополија Црногорска никада
није била аутокефална, https://www.rastko.rs/istorija/durkovic-mitropolija_c.html#_Toc469564313, 14. фебруар
2023. године.
7
признање од Цариградске патријаршије. 14 Далматинско-истријска и Бококоторска епархија
биле су у саставу самосталне Буковинско-далматинске митрополије. Босанско-
херцеговачке митрополије и црква у Старој Србији и Македонији, имали су аутономни
статус под канонском надлежношћу Васељенске патријаршије.
Активну улогу у процесу обнове и уједињења српске цркве, имала је и влада

Краљевине СХС. Указом краља, од 7. децембра 1918. године, формирано је Министарство
вера. Делокруг Министарства вера огледао се у вршењу надзорне и највише врховне
управне власти у свим верско-политичким пословима, која су се налазила у државној
надлежности. На основу уставних овлашћења, врховни надзор вршио је министар, који је
за дужност имао да спроводи начела равноправности свих законом признатих
вероисповести. 15 Први корак ка контролисању црквених активности било оснивање
Министарства и издавање Уредбе о привременом устројству Министарства вера. 16 Ова
Уредба је омогућила државној власти да прошири свој делокруг надлежности даље него
што то дозвољавају канони цркве, дајући себи првенствено право, које припада Светом
Архијерејском Сабору.17
Првобитни преговори са Васељенском патријаршијом, о ширењу канонске

јурисдикције на територије, које су после балканских ратова ушле у састав Краљевине
Србије, нису уродили плодом, јер су били прекинути почетком Првог светског рата. После
стварања Краљевине СХС, отпочеле су припреме за уједињење свих шест помесних цркава
у јединствену Српску патријаршију. Иницијативу за уједињење покренули су митрополити
босанско-херцеговачких митрополија, посредништвом дабробосанског митрополита
Евгенија Летице. Епископство је 14. децембра 1918. године упутило писмо београдском
митрополиту Димитрију, с молбом да све четири митополије у Босни и Херцеговини,
прими у састав београдске митрополије. У истој молби, они су изразили да је то жеља
свештенства и целокупног народа, а такође су затражили да митрополит Димитрије и
14
Р. Грујић, „Проблеми историје Карловачке митрополије”, Гласник Историског друштва у Новом Саду,
књига 2, свеска 1-2, Нови Сад 1929, 379, https://www.scribd.com/document/355161446/26-Radoslav-Grujic-
Problemi-Istorije-Karlovacke-Mitropolije, 14. фебруар 2023. године.
15
Д. Новаковић, „Оснивање Министарства вера и уставни положај цркава и верских заједница у Kраљевини
СХС – Југославији”, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, ПБФ,
Београд 15/2014, 195.
16
Уредба о устројству Министарства вера, Службене новине КСХС, бр. 86/1919.
17
Б. Гардашевић, 209.
8
влада Краљевине СХС, издејствују канонски отпуст од Васељенске патријаршије. 18
Митрополит Димитрије уз помоћ краљевске владе, отпочиње да се бави решавањем не
само питањем цркве у Босни и Херцеговини, већ и питањем канонске јурисдикције над
епархијама у Јужној Србији и Македонији, које су такође биле под патронатом Васељенске
патријаршије.
После завршетка Првог светског рата, царским указом престаје да постоји

Аустроугарска монархија, па се самим тим покренуло питање канонског статуса епархија у
Далмацији и Боки Которској, које су биле под управом буковинског митрополита. Епископ
далматинско-истријски Димитрије Бранковић, желећи да реши канонски и црквено-правни
статус, своје и удове бококоторске епархије, обраћа се са молбом синоду Карловачке
митрополије, да се те епархије приме у духовну заједницу. 19
Синод Карловачке
митрополије је био вољан да прими поменуте епархије под своје духовно старање. Како су
налагали канони, Синод Карловачке митрополије се истог дана обратио преко
Министарства иностраних послова Синоду буковинско-далматинске митрополије, ради
канонског отпуста и регулисања црквене јурисдикције, али није стигао никакав одговор. 20
Било је јако важно да се реши статус поменутих епархија, из тога разлога та мисија је
поверена епископу далматинским Димитрију Бранковићу и министру вера Војиславу
Јанићу. Епископ Димитрије је са државном делегацијом послат у Черновце, са циљем да од
митрополита буковинско-далматинског Владимира де Репте, издејствује канонски отпуст.
Синод Карловачке митрополије је коначно примио поменуте две епархије у канонску везу
20. децембра 1919. године.21
Сам процес уједињења није текао лако, па су у циљу превазилажења многобројних и

сложених задатака сазиване конференције, на којима су се решавала питања везана са
унификацијом. Пред прву конференцију Синод Карловачке митрополије проглашава
18
Д. Перић (1990), 76.
19
Карловачка митрополија је 1829. године проширила црквену јурисдикцију на територију српске цркве у
Далмацији и то је трајало до 1874. године. Тада је далматинска епархија, заједно са бококоторском, која је
основана посебним решењем цара Франца Јозефа I 1870. године, стављена под управу новоосноване
буковинско-далматинске епархије, са седиштем у Черновцима, данашња Украјина. Далматинска епархија,
https://hodocasnik.com/manastiri-i-crkve/eparhija-dalmatinska/istorija-eparhije-dalmatinske/dalmatinska-eparhija/,
10. фебруар 2023.
20
Д. Перић (1990), 77.
21
Ж. Миятович, Сербская Церковь во время Патриархов Димитрия, Варнавы и Гаврила (1920-1945 г.),
кандидатска дисертација, Московска духовна академија, Сергиев Посад 2002, 14.
9
сједињење са осталим црквеним областима, у обједињеној Краљевини, успостављајући
јединство какво је постојало у Српској патријаршији до 1710. године. 22 Прва конференција
српских епископа одржана је 18/31. децембра 1918. године у Сремским Карловцима. На
првој конференцији били су присутни скоро сви представници српских помесних цркава,
изузев митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, који је због здраствених
разлога био одсутан. Сабрањем је председавао митрополит београдски Димитрије
Павловић, а епископ пакрачки Мирон упознаје сабор архијереја са одлуком Синода
Карловачке митрополије о сједињењу своје црквене области са свим другим црквеним
областима. Епископ Мирон такође је изнео одлуку Карловачке митрополије по питању
далматинске и бококоторске епархије, а епископ далматински Димитрије је изјавио да се
слаже са свим одлукама Светог Синода карловачке митрополије. На крају конференције је
закључено да постоји воља законитих представника црквених области за уједињењем и на
основу тога се одмах могло приступити уједињењу и успостављању Српске патријаршије.
Да би се приступило даљим корацима било је потребно добити сагласност српске цркве у
Црној Гори, што на овој конференцији није учињено, због већ наведених разлога. Као
могући разлози за изостанак црногорске делегације, наводи се политичко неслагање око
начина црквеног уједињења краља Николе I Петровића. Наиме, он је сматрао да према
историјском праву наше цркве, једино пећком митрополиту припада то право да буде
патријарх уједињене српске цркве. Пошто је црногорска војска ослободила Метохију,
краљ Никола је имао политичке амбиције да постави српског патријарха у Пећи, 23 али то
није било могуће, јер се и сам налазио у емиграцији.
Архијереји сабрани на конференцији овлашћују митрополита Димитрија да

састави писани поднесак и упути Васељенској патријаршији по питању уједињења и
обнове Српске патријаршије, а такође упућују молбу влади Краљевине СХС, да својим
дипломатским напорима потпомогне у решавању овог питања. 24 На истој конференцији
формиран је привремени одбор, под председништвом митрополита тузланског Илариона и
још четворице архијереја, којима је било поверено да припреме све што је било потребно
за привремену организацију уједињене цркве, док се не догоди коначно уређење. Већ
22
Д. Перић (1990), 78.
23
Српска Патријаршија, Гласило Владе Црне Горе у егзилу Глас Црногораца, Париз, бр. 88/1920,
https://www.njegos.org/past/pecka.htm, 13. децембар 2022.
24
Д. Перић (1990), 158.
10
почетком 1919. године митрополит црногорско-приморски Митрофан Бан одобрава
црквено уједињење.
Свети Архијерејски Сабор Београдске митрополије на својој првој седници 27.

фебруара/13. марта 1919. године, доноси одлуку којом пристаје на уједињење и овлашћује
митрополита Димитрија да у што краћем року сазове нову конференцију у Београду, како
би се још једном размотриле одлуке донете у Сремским Карловцима и разменила
мишљења о будућем уређењу српске цркве. 25
Друга конференција одржана је у Београду у месецу мају, а на првој седници за

преседавајућег изабран је митрополит Митрофан Бан, јер је био најстарији архијереј по
хиротонији. После избора преседавајућег, проглашено је „духовно, морално и
административно уједињење свих српских православних црквених области“.26 Док се не
сазове Архијерејски Сабор под председништвом патријарха, сабор архијереја је донео
одлуку да се све горе наведено изражава кроз привремени одбор, чије чланове су чинили
епископи изабрани од стране конференције. Одлучено је да се тај одбор зове Средишњи
Архијерејски Сабор уједињене Српске Православне Цркве, чије ће се седнице убудуће
одржавати у Београду. Оснивањем Средишњег Архијерејског Сабора, престао је да постоји
одбор под председништвом митрополита тузланског Илариона, који је основан на првој
конференцији.27
Дужности Средишњег Архијерејског Сабора уједињене СПЦ биле су да представља

и заступа уједињену српску цркву из свих покрајина, да буде извршни орган свих одлука
архијерејске конференције, да припрема сав потребан материјал за уједињење цркве и за
избор првог патријарха, да по потреби сазива конференцију целокупног српског
православног епископата, уз назначење дневног реда. За чланове Средишњег
Архијерејског Сабора изабрани су митрополити и епископи из Црне Горе, Босне и
Херцеговине и из Карловачке митрополије. Донета је одлука да све црквене области могу
имати комуникацију са врховном државном влашћу, једино преко Средишњег
25
Ibid., 159.
26
Ibid.
27
Д. Перић, Црквено Право, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2006, 244.
11
Архијерејског Сабора. Регент Александар је својим указом од 28. августа 1919. године,
потврдио уредбу о оснивању Средишњег Архијерејског Сабора.28
Сабрани архијереји Уједињене Српске Православне Цркве упутили су верном

народу посланицу на Духове 1919. године, у којој су били наглашени принципи духовног,
моралног и административног уједињења. Наглашено да су све црквене области једнаке по
праву и части, да једна није потчињена другој, већ да се свих шест цркава једнаких по
достојанству, сливају у јединствену цркву са потпуном централизацијом. 29
Крајем 1919. године отпочела је са радом трећа конференција епископата уједињене

Српске Православне Цркве. На трећој конференцији усвојен је нацрт закона „О
проглашењу и успостављању старе Српске патријаршије“. 30 Било је боље заступати обнову
и успоставу старе Српске патријаршије, која је већ са својим правима и повластицама
имала уважено место међу другим аутокефалним црквама, него тражити увођење нове
патријаршије. Сама конференција није радила онако како се планирало, с обзиром да је
митрополит београдски Димитрије био одсутан. Влада Краљевине СХС повела је
разговоре са Цариградском патријаршијом око епархија, које су територијално ушле у
састав Србије после балканских ратова, а такође се покренуло питање канонског статуса
епархија у Босни и Херцеговини, које су после Првог светског рата постала део уједињене
Краљевине. Свети Синод Васељенске патријаршије на основу постигнутог договора 19.
марта 1920. године доноси одлуку о присаједињењу епархија у Јужној Србији, Босни и
Херцеговини, уједињеној СПЦ. Цариградска патријаршија такође је признала одлуку из
маја месеца 1919. године о уједињењу Српске, Црногорске и Карловачке цркве у
„Аутокефалну уједињену Православну Српску Цркву Краљевине СХС“. Поред наведених
цркава, уједињење је признато епархијама у Далмацији и Боки Которској.
Договор између Цариграда и владе Краљевине СХС, као и синодски декрет,

потписани су од стране намесника патријарашког престола, митрополита Доситеја,
десеторице чланова и секретара Светог Синода. Требало је да се званично изда
патријарашки и синодални Томос, али то није било могуће јер је патријарашки престо био
28
Уредба Александра Наследника Престола о Устојству средишњег архијерејског сабора, Службене новине
КСХС, бр. 90/1919.
29
Д. Перић (1990), 160.
30
Д. Новаковић (2014), 44.
12
упражњен са смрћу патријарха Германа V. После три месеца са уједињењем нових делова
српске цркве, сложила се и државна власт. 17. јуна 1920. године, указ од признању у име
краља Петра потписао је престолонаследник Александар I Карађорђевић.31
Пошто је Цариградска патријаршија дала канонски отпуст за све епархије, које су

ушле у састав уједињене српске цркве, могло се напокон приступити васпостављању
Српске патријаршије. Председник Средишњег Архијерејског Сабора, митрополит
Димитрије, сазива четврту конференцију архијереја за 30. август, односно за 12. септембар
1920. године. 32 Конференција се претвара у сабор српских православних архијереја
Краљевине СХС и мења назив у Свети Архијерејски Сабор Уједињене Српске Цркве.
Средишњи Архијерејски Сабор је припремио нацрт одлуке о васпостављању
Патријаршије. На овом сабрању био је одсутан једино црногорско-приморски митрополит
Митрофан Бан, због болести. Свети Архијерејски Сабор доноси одлуку о васпостављању
Српске патријаршије, а после ове одлуке све је било спремно да се на дан Сабора Срба
светитеља свечано прогласи уједињење. Пошто је свечано у Сремским Карловцима
проглашено уједињење и васпостављање Српске патријаршије, митрополит зворничко-
тузлански Иларион је прочитао одлуку сабора. Престолонаследник Александар је у име
краља Петра прочитао прокламацију о обнови Српске патријаршије. 33 Титула будућег
српског патријарха гласиће „Српски патријарх Православне Цркве Краљевине СХС“. 34
Након читања прокламације, министар вера Павле Маринковић је прочитао Указ о
васпостављању Патријаршије. 35 Уједињењем српске цркве створили су се услови за избор
првог патријарха обновљене Патријаршије. Свети Архијерејски Сабор три дана касније,
15/28. септембра доноси одлуку да се митрополит београдски Димитрије изабере за
патријарха уједињене Српске Православне Цркве. Сектретар Светог Синода Димитрије
Рошу обраћа се Светом Архијерејском Сабору са молбом да такве одлуке не треба
31
Указ Александра Наследника Престола о проглашењу уједињења свих православних црквених области у
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Службене новине КСХС, бр. 137/1920.
32
У СПЦ при писању датума, увек се прво пише датум по старом (јулијанском) календару, а затим датум
новог (григоријанског) календара.
33
К. Михајловић-Рашић, „Указ престолонаследника принца Александра Карађорђевића о уједињавању
Српске православне цркве 1920. године и васпостављање Патријаршије Српске православне цркве после
Првог светског рата”, Српска теологија данас, Београд 2016, 254.
34
Р. Веселиновић, „Уједињење покрајинских цркава и васпостављање Српске Патријаршије”, текст у
зборнику Српска православна црква 1920–1970, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1971, 29.
35
Д. Перић, (1990), 170.
13
доносити без претходног договора са министром вера, јер је став краљевске владе био да
се патријарх мора бирати избором. Пошто држава није прихватила избор митрополита
Димитрија за патријарха, он је предложио да се приступи изради Уредбе о избору првог
српског патријарха, која би преко Министарства вера била прослеђена влади. Влада је
извршила велике измене у самој Уредби, да би 23. октобра 1920. године, указом
престолонаследника Александра почела да се примењује. 36 Исто са указом Краља, а на
предлог Министра вера, издата је привремена Уредба о Српској Патријаршији, којом је
наглашено да на челу Српске патријаршије стоји српски патријарх, а поред њега постоји
Архијерејски Синод и Сабор. Чланови Синода су патријарх и четири епархијска
архијереја, као стални чланови, и двојица заменика, које бира Свети Архијерејски Сабор.
Синод под председништвом патријарха чини највишу извршну власт. Сабор се сазива
једном годишње, чине га сви епархијски архијереји на челу са патријархом и сачињава
највише јерархијско представништво у пословима који се тичу поретка и унутрашњег
живота цркве.37
Потписивањем Уредбе о избору првог српског патријарха, држава је ставила до

знања да жели да има свој утицај на избор патријарха. Патријарха је бирао Изборни сабор,
уз знатно учешће световних лица, а краљ је морао да потпише одлуку о коначном избору.
Изборни сабор се састао 12. новембра, односно 30. октобра 1920. године и за првог
патријарха обновљене Српске патријаршије, изабрао је Димитрија Павловића,
архиепископа београдског и митрополита Србије. Овакав став државе по питању избора
патријарха, био је очигледан пример мешања у унутар црквена питања. 38 Наведеним
Уредбама, држава је успела да у Изборни сабор уведе доста лаика, државних функционера,
тиме само показујући да не жели да остане без свог утицаја на цркву. 39
36
Уредба Александра Наследника Престола о Избору Првог Српског Патријарха Успостављене
Патријаршије, Службене новине КСХС, бр. 238/1920.
37
Вид. чл. 1-3 Привремена Уредба о Српској Патријаршији Службене новине КСХС, бр. 238/1920.
38
Односи цркве и државе у модерној историји Србије били су врло динамични, од добре сарадње до великих
сукоба. Мешање државе у црквена питања није била новина, јер владари нису хтели да се одрекну уплитања
у унутрашње црквене ствари. Вође и патријарси: од љубави од свргавања,
https://www.politika.rs/scc/clanak/258193/Vode-i-patrijarsi-od-ljubavi-do-svrgavanja, 7. фебруар 2023.
39
Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве за време Другог светског рата и после њега, књига
III, Београд 2002, 7.
14
После избора патријарха следећа етапа у организацији Српске патријаршије, било је
устројство саме цркве. У том циљу донета је у децембру исте године Уредба о
централизацији управне и судске власти у Српској патријаршији. 40 Уредба на почетку
прописује сједињење свих врховних црквених управних и судских власти као и
аутономних власти ранијих црквених области у врховне управне и судске власти Српске
патријаршије. Дефинисан је делокруг рада архиепископа београдског и митрополита
Србије, прописан раније чланом 22. Закона о црквеним властима (ЗЦВ)41, затим је утврђен
круг рада митрополита карловачког, одређеног актом о синодском устројству из 1911.
године. Истим чланом Уредбе 42 утврђен је круг рада митрополита Црне Горе, изложеног у
Уставу Светог Синода 1903. године. Њихове надлежности пренете су на патријарха
Православне Цркве у Краљевини СХС.
Епархијски архијереји у Србији и јужним крајевима имаће канонски однос прему

патријарху, Архијерејском Сабору и Сталном Архијерејском Синоду Српске патријаршије,
исти као и према митрополиту Србије, односно по одредбама ЗЦВ. Када су у питању
митрополити карловачки и црногорски, епископи босанско-херцеговачки и далматинских
епархија, њихов канонски однос према патријарху, Сабору и Синоду је исти као и за
остале епископе у Србији. 43
Надлежност Архијерејског Сабора цркве у Србији, утврђена члановима 19. и 77.

ЗЦВ, преноси се на Сабор и Синод Српске патријаршије. Круг рада Синода Карловачке
митрополије и Синода цркве у Црној Гори, подељен је на Архијерејски Сабор, Синод и
Велики духовни суд Патријаршије. Уредбом је прописано да ЗЦВ из 1890. године, са свим
каснијим изменама, проширује се на епархије у јужним крајевима. 44
Уредба уређује и духовно судство преносећи надлежности Великог духовног суда

у Београду, Митрополитанско-црквеног савета Карловачке митрополије садржаног у акту
о уређењу Митрополитанског-црквеног и народно-школског савета од 27. маја 1871.
40
Уредба о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији, Службене новине КСХС, бр.
13/1921.
41
Закон о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији, Српске новине, бр. 99/1890.
42
Чл. 2 Уредбе о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
43
Чл. 3-4 Уредбе о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
44
15
године и Великог црквеног суда изложеног у Уредби црквено просветне управе српско-
православних епархија у Босни и Херцеговини од 1905. године, на Велики духовни суд
Српске патријаршије (ВДС). Члан 79. ЗЦВ, који је одређивао састав ВДС, промењен је
Уредбом, самим тим је измењен састав суда. ВДС је састављен од председника и
потпредседника, обојца су архијереји изабрани од Сабора на период од годину дана, затим
од редовних и почасних чланова. Редовни чланови су један архимандрит и осам свештених
лица мирског реда, исти је број и почасних чланова. Они се бирају на Архијерејском
Сабору, а постављају се краљевим Указом на предлог Министра вера, на период од три
године.45
Делокруг рада Саборског Одбора46 изложен у устројству српског народног црвеног

Сабора из 1875. године, као и делокруг рада Великог Управног и Просветног Савета,
изложен у Уредби Црквено-православне Управе српских православних епархија у БиХ из
1905. године, преноси се на Велики Управни Савет Српске патријаршије, кога ће
формирати Министар вера у сарадњи са сталним Архијерејским Синодом.47
Уредбом су створени централни органи, без претходних консултација са народом,

што је изазвало противљење у појединим крајевима. Посебно су били спорни чланови 6. и
12. Уредбе, јер ЗЦВ у својој последњој редакцији из 1910. године донет за цркву на
територији Србије, усвајањем Уредбе важи за целу српску цркву. 48 Такав корак је
протумачен као очигледна намера да се целој српској цркви наметне пракса цркве у
Србији, а такође кроз постепену централизацију, власт пређе на епископат, што би довело
до искључења народа из управљања са црквеним пословима. По последњој редакцији ЗЦВ
сва власт прелази на епископе, црквене општине су укинуте, епархијски савети нису били
предвиђени, учешће народа у црквеним пословима је сведено на минимум. Таква одлука у
пракси је значила да епископ у оквиру своје епархије има неограничену власт, бира га
Сабор архијереја, а именује га краљ Указом. У том случају свештенство и народ немају
никакав утицај на избор и рад епископа.
45
Чл. 8 и чл. 12 Уредбе о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
46
Врховни управни Одбор
47
48
Д. Новаковић, „Успостављање организационог јединства Српске православне цркве 1920. године”,
Политичка ревија, Институт за политичке студије, Београд, бр. 3/2013, 116-117.
16
Свети Архијерејски Сабор, Синод и Велики духовни суд, нису били у толикој мери
предмет спора, колико је то био Управни Савет Патријаршије, као орган за материјалне и
световне послове. На челу Савета био је патријарх, у састав су улазили четири члана
Синода, један старешина манастира, три свештеника, шест световних лица и канцелар
Патријаршије. Процењено је да такав састав неће моћи да замени укинуте самоуправне
органе у којима су световна лица доносила скоро све финансијске одлуке. 49
Када је у питању школство, према Уредби оно се измешта из окриља цркве и даје се
држави да води бригу, 50 која је у обавези да штити равоправност свих вера.
Овом Уредбом није било јасно разграничено које су обавезе и дужности Светог
Синода и Сабора, па је држава издала крајем децембра Уредбу о Светом Архијерејском
Сабору и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве. 51 Овом Уредбом
регулисан је делокруг рада Архијерејског Сабора, да има власт у пословима вере,
богослужења, црквеног поретка и унутрашње управе Цркве. Извршна, управна и надзорна
власт, припала је Светом Синоду под председништвом патријарха.
Архијерејски Сабор доноси Уредбе за целу цркву, које се односе на власт црквеног
учења, власт свештенодејства, црквени поредак и духовне дисциплинске спорове. У
делокруг рада Сабора улази објашњавање правог црквеног учења; уређење унутрашње и
спољашње мисије цркве; одлучује по којим делима се може предавати хришћанска наука и
хришћанско васпитање у школама; прописује квалификацију за све редовне и ванредне
црквене службе; уређује заводе и установе за спремање свештеника; регулише сва обредна
питања; уређује заводе за израду црквеног живописа, црквених предмета и свећа; расуђује
о проглашењу светих; тумачи законске и опште црквене прописе; решава спорна брачна
питања; прописује дисциплинске уредбе; уређује живот манастирског и посебог чина
Патријаршијских придворних монаха; даје смернице за исповедничку службу; доноси
одлуке о уздизању епархије на ранг митрополије; оснива и укида манастире; брине о
сиромашној и незбринутој деци; сарађује у поступку доношења закона у вези Цркве и
свештенства и организације спољшње црквене управе; доприноси унапређењу односа
49
50
51
Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве,
Службене новине КСХС, бр. 18/1920.
17
између цркве и државе; бира епархијске архијереје и утврђује број потребних викарних
епископа; предлаже уредбу о избору патријарха; бира чланове ВДС; даје чин аримандрита
и напрсни крст, н предлог епархијског архијереја; води надзор над радом Синода; одобрава
годишње рачуне централних тела; располаже приходима црквеног фонда и контролише
рачун фонда за издржавање удовица и деце покојних свештеника; уређује свој пословник и
разматра годишњи извештај ВДС. У круг послова Сабора улази и судска надлежност, која
је подељена на прву и другу инстанцију. Спорове између архијереја и Синода, архијереја и
патријарха, као и канонске кривице патријарха, Сабор суди у првој и последњој истанцији.
Неспоразуми између архијереја, канонски преступи епископа, брачни спорови краља и
чланова краљевског дома и сви предмети у којима је Синод у првој истанцији судио,
припадају другој и последњој истанци.52
Архијерејски Сабор се састаје редовно једном годишње, ако важни и неодложни

послови то захтевају Сабор се може састајати и више пута у години. Сабор у споразуму са
Синодом сазива патријарх, или ако ако то затражи шест епархијских архијереја уз писмено
образложење. Сабор отвара и затвара патријарх, председава током рада, руководи
расправама и проглашава донете одлуке. Чланови Сабора су дужни да присуствују
седницама, или да имају довољно оправдане разлоге за изостанак. О сазивању
Архијерејског Сабора потребно је известити Министра вера.53
На седницама Сабора и Синода присутан је и канцелар Српске патријаршије, који је

државни службеник и под његовим старањем секретар израђује записнике са седница
поменутих тела. Њега бира Архијерејски Сабор, а поставља се Краљевским указом на
предлог Министра вера.54
Архијерејски Синод врши највиши канонски надзор и врховну управу над црквеним
поретком и укупним унутрашњим животом Цркве и издаје потребне наредбе и одлуке
непосредно или преко својих органа. Надлежности Синода су одржавање догматског и
канонског јединства са Васељенском патријаршијом и свим православним црквама; чува
чистоћу учења православне цркве; руководи мисијом цркве; стара се о зближавању и
52
Чл. 16 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ из 1921.
53
Чл. 18-23 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ из 1921.
54
18
уједињењу хришћанских цркава; води рачуна о уџбеницима за веронауку и за богословије;
брине се за рад установа за спремање и васпитање кандидата за црквене службе; стара се
за унапређење црквене књижевности; управља званичним листом Српске патријаршије и
издањима Архијерејског Синода; руководи послове око превода и издања Светог Писма,
дела Светих Отаца и радова Васељенских сабора; припрема реформу богослужења и
црквеног календара; даје упуства за градњу храмова и манастира у стилу који је усвојен у
СПЦ; даје упуства за израду црквених ствари, одежди и свећа; стара се за чување моштију
Срба Светаца и других угодника Божјих; стара се за црквену уметност и историјске
споменике и старине; води бригу о пастирском раду свештеника у парохији и друштву;
води бригу о духовном и материјалном напретку манастира и усавршавању монаха; шити
светињу брака; води надзор над радом архијереја и над кацеларијом Сабора и Синода;
духовно надзире војне и свештенике у затворима; спроводи врховну управну власт над
црквама, манастирима, епископијама и њиховим имањима, даје чин протопрезвитера и
игумана на предлог епархијског архијереја; управља црквеним фондовима и завештањима
побожних хрићана; решава жалбе против регулације распореда парохија; настоји да однос
између цркве и државе и између конфесија одржавају у складу са законом и без штете по
интересе СПЦ; припрема дневни ред и спрема предлоге за Архијерејски Сабор; образује
секције од стручних духовних и световних лица ради припремања послова Сабора и
Синода; бира чиновнике и органе своје, доноси свој пословник; одобрава правила
постојећих и нових свештеничких и монашких удружења и проучава годишњи извештај о
целокупном раду ВДС и прослеђује га Архијерејском Сабору. Што се тиче судске
надлежности, суди у првој истанцији међусобне размирице архијереја, канонске кривице
епископа, брачне спорове краља и краљевског дома, дисциплинске кривице својих органа
и пресуђује њихове неспоразуме.55
Уредбом су загаратована традиционална права патријарха као врховног поглавара

СПЦ. Његова дужност је да представља СПЦ према осталим православним аутокефалним
црквама. Представља цркву приликом одржавања црквених и државних свечаности и
јавних скупова. Као врховни поглавар посвећује епископе и даје им одобрење за боравак
изван територије њихове епархије. Освећује Свето Миро за целу цркву, такође приликом
55
19
избора новог владара, он га миропомазује и крунише. Разликује се од других епископа по
посебној белој панакамилавци са крстом. Архијереји га помињу на својим службама и
ословљава се са „Свјатејши“ и „Светост“. 56
Уредбом о централизацији управне и судске власти у Српској патријаршији, држава

је преузела иницијативу и преко Министарства вера утицала је на формирање црквених
органа, како би „помогла” цркви да реши велике разлике између уједињених делова у
Српској патријаршији. Уредбом су разрешени дужности администратор и чланови
највиших тела успостављених у Карловачкој митрополији и БиХ.57 Како је већ наведено,
Велики Управни Савет Патријаршије конституише министар вера у споразуму са Сталним
Синодом, а редовни и почасни чланови ВДС постављају се краљевим Указом на предлог
Министра вера. Секретари и писари највише духовне власти, постали су државни
чиновници, који су постављани краљевим Указом на предлог Министра вера.
Министарство вера и просвете преузели су чиновнике и школске референте аутономних
тела Карловачке митрополије, исто је урађено и са члановима Великог Управног и
Просветног Савета и Великог црквеног суда у БиХ.58
Уредбом о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ,

држава се на одређени начин дотакла канонског уређивања организације и надлежности
Архијерејског Сабора и Синода. То се види у предметима који се тичу спољне природе, да
они постају извршени после одобрења Министарског савета на предлог Министра вера.59
Интересовање државе за црквена питања се види и у постављању државног чиновника -
канцелара Патријаршије, а такође кроз обавезу да се о заседању Сабора обавести
Министар вера. Утицај на црквене послове у великој мери је имала даља примена Закона о
црквеним властима из 1890. године кроз донете Уредбе, које су важиле за целу СПЦ.
Међутим, њима није било могуће превазићи постојеће разлике и неуједначене праксе у
разним деловима.
56
57
Чл. 7 и 11 Уредбе о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
58
59
20
2.2. Период до доношења Устава из 1931. године
Васпостављањем патријаршије, избором патријарха, регулисањем делокруга рада

Синода и Сабора, централизацијом управне и судске власти, завршена је прва етапа
стварања организационог јединства. Након тога, било је потребно донети најважнији
правни акт, а то је Устав СПЦ. 60 Међутим, доношење тако важног правног акта није било
нимало лако. Одмах су се појавиле прве препреке, поставило се питање ко треба да се бави
израдом нацрта Устава, затим на који начини озаконити Устав СПЦ, јер се он тицао
унутрашњег уређења цркве.
Свети Архијерејски Сабор током свог редовног заседања 1921. године на предлог
законодавног одбора, поверио је Светом Архијерејском Синоду да се бави нацртом Устава,
односно Законом о СПЦ. У том нацрту најважнијег акта, Синод је требао да дефинише
како унутрашње, тако и спољашње уређење црквеног управљања. Међутим, Свети Синод
није успео да уради оно што се тражило од њега. Могући разлози за неизвршавање
повереног задатка могу бити у несналажењу епископата да самостално сачине нацрт
Устава, јер је за тако нешто било потребно време, укључивање стручњака, регулисање
односа цркве и државе.
Исте године, 28. јуна Уставотворна скупштина доноси Видовдански устав, у којем је
12. чланом загаратована слобода вероисповести. 61 Међутим, усвајањем Видовданског
устава значајно се мења пређашњи однос цркве и државе. Све цркве и верске заједнице
постају једнаке пред законом, односно напушта се систем државних црква. 62 СПЦ овим
Уставом је изгубила статус државне вере, али је добила могућност да самостално уређује
унутрашњи и спољшњи живот.
Следеће 1922. године Свети Архијерјски Сабор, процењујући да Видовдански устав

12. чланом пружа могућност цркви да донесе своје закондавство, опет поверава Светом
Синоду посао око израде нацрта Устава. Свети Синод даје задужење митрополиту
дабробосанском Евгенију Летици да заврши сложени посао око припреме и састављања
60
61
УКСХС.
62
Д. Новаковић, Српска православна црква у законодавству Краљевине Срба, Хрвата и Словнаца и
Краљевине Југославије, Београд 2015, 30.
21
нацрта црквеног акта. Међутим, тако велики посао није било могуће да заврши сам
митрополит Евгеније, на предлог митрополита скопског Варнаве ангажовани су професор
Универзитета Живојин Перић и правник Димитрије Рошу. По завршетку свог дела посла,
предали су Светом Синоду нацрт Уредбе о устројству православне српске црквене
аутономије, која је прослеђена даље Светом Архијерејском Сабору. 63
Нарастајуће незадовољство народа у Босни и Херцеговини, због искључења лаика из

црквених послова, довело је до сазивања конференције за 3. децембар 1922. године у
Сарајеву. Учешће у конференцији узели су представници српских епархијских и
просветних савета, црквених општина и свештенство Босне и Херцеговине. На
конференцији је формиран Извршни одбор и донета је резолуција од шест тачака.
Извршни одбор је сутрадан одржао своју прву седницу, после које је одлучено да чланови
отпутују у Београд. Пошто су се у Београду састали са преставницима државних
иституција, чланови одбора се састају са Светим Архијерејским Сабором, који доноси
одлуку да један члан Извршног одбора буде у комисији за израду Устава. Том приликом за
представника Срба из Босне и Херцеговине, изабран је др Саво Љубибратић. На истој
седници изабрана су још два члана, митополит црногорско-приморски Гаврило Дожић и
декан Богословског факултета Стеван Димитријевић. Комисија за израду нацрта Устава се
састала у Београду, али убрзо долази до неслагања и размилажења. Митрополит Гаврило и
професор Стеван Димитријевић су се строго држали инструкција, које су добили од стране
Светог Архијерејског Сабора. Саво Љубибратић наглашава да је он дошао не само као
стручњак, већ и као представник свештенства и народа из Босне и Херцеговине. Према
томе, он шаље Светом Синоду нацрт Устава, који је био усаглашен са вољом свештенства
и народа у Босни и Херцеговини. Његов текст Устава садржао је 293. члана, а комисија
подноси нешто краћи нацрт акта од 285. чланова. Свети Архијерејски Синод прихвата оба
предлога нацрта Устава и прослеђује их Светом Архијерејском Сабору. Што се тиче
унутрашње организације и јерархијско-црквене управе, оба нацрта дају идентичне
предлоге, али највише размоилажења било је око организације и надлежности црквене
самоуправе.64 У свом предлогу Саво Љубибратић, инсистира на већој улози свештенства и
народа у закондавству и спољној управи цркве. Поводом избора архијереја, он даје
63
64
Ibid.
22
предлог да епархијска скупштина бира двојицу кандидата, из каталога који води Свети
Архијерејски Сабор, и дa предлoжи сабору да бира једног од њих за епархијског
архијереја. 65
Свети Aрхијерејски Сабор се састао током јесени 1923. године, посветивши се у

потпуности разматрању текстова Устава, који су предложили комисија и одвојено Саво
Љубибратић. Размотривши оба предлога, сабор усваја текст нацрта предложен од стране
комисије и прослеђује га Министарском савету. Међутим, савет министара одбија предлог
нацрта и враћа га назад. Пошто нацрт Устава није прихваћен, Сабор одређује епископа
вршачког Митрофана и др Јордана Илића, да прегледају примедбе Министарског савета и
да утврде коначан текст Устава, који ће проследити епископима на мишљење.
Расло је све веће незадовољство народа, због тајности у којој су Свети Архијерејски
Сабор и Синод, заједно са министром вера, радили на доношењу Закона, који је имао
велику важност за СПЦ. Због честих протеста у Босни и Херцеговини, и у неким деловима
Карловачке митрополије, Свети Архијерејски Сабор 22. априла 1924. године, шаље
Великом уставном савету нацрт Закона о СПЦ и нацрт Устава. Током 1924. и 1925. године,
одржано је седам седница ВУС-а, али коначан договор није постигнут. Договорено је да
Свети Архијерејски Сабор и ВУС сачине коначну верзију најважнијег акта, а по завршетку
посла да се сазове црквено-народни сабор, како би се расправило о нацрту Устава. 66
Цео процес око доношења Устава, одужио се пуну деценију, упркос чињеници да
је Свети Архијерејски Синод између 1922. и 1925. године три пута слао нацрте најважнијег
акта, али влада није прихватила ни један предлог. Разлог за не прихватање нацрта Устава,
било је не доношење закона о СПЦ, јер је прво требало донети Закон о цркви, па тек онда
усвојити предлог Устава. Доношењем закона о СПЦ 8. новембра 1929. године, створили су
се услови за усвајање нацрта Устава, јер је 24. чланом истог Закона прописано: “Црквени
устав о целокупном уређењу СПЦ и свију црквених самоуправних власти донеће
Архијерејски Сабор и предложити Министру правде, који ће га, пошто га усвоји, поднети
Краљу на озакоњење”.67 Сврха овог Закона је била да се уреди правни положај СПЦ у
65
Д. Перић (1990), 234.
66
67
Закон о Српској Православној Цркви - ЗСПЦ, Службене новине Краљевине Југославије, бр. 269/1929.
23
држави, да се успоставе нормални односи између цркве и владе, а такође решавање
финансијских и имовинских питања. Црква је напокон могла да приступи изради коначне
верзије Устава СПЦ. Међутим, у току израде Устава, 6. априла 1930. године, умире
патријарх Димитрије. У циљу избора новог патријарха, донет је Закон о избору патријарха
СПЦ.68 Том приликом за другог патријарха уједињене српске цркве изабран је митрополит
скопски Варнава Росић. Избором митрополита скопског Варнаве за патријарха српског,
убрзан је процес доношења Устава. Патријарх Варнава је желео да реши питање
организације и структуре СПЦ, те је на његов предлог исте године усвојен нацрт Устава,
који према члану 24. Закона о СПЦ послат Министру правде. Међутим, влада се опет није
сложила са предлогом, већ је радикално исправила нацрт Устава. Оваква ситуација је
довела до безизлазног стања, јер Свети Архијерејски Сабор, а такође и влада, нису хтели
да одступе од својих принципа. Пошто Свети Архијерејски Сабор и министар правде, нису
постигли договор, Краљ Александар је 16. новембра 1931. године, потписао указ о
потврђивању Устава СПЦ. Министар правде је доставио Светом Архијерејском Синоду
прихваћени Устав, који је садржао 280. чланова. 69 Црква није била у потпуности
задовољна, јер се није слагала са свим члановима Устава, о чему ће бити више речи у
другој глави рада.
Ступањем на снагу Закона и Устава, отпочиње нови врло значајан период за цркву.
Црква није више у нижем положају у односу на државу, чак штавише донекле се остварује
одвајање цркве од државе, јер је црква према Уставу, добила право да уређује своје
устројство на самоуправним основама. 70 Међутим, црква је могла да допуњује и мења
одредбе Устава, али под условом да обавести о изменама Министра правде, који ће пошто
их усвоји поднети Краљу на озакоњење. 71
68
Закон о избору патријарха Српске православне цркве, Службене новине Краљевине Југославије, бр.
79/1930.
69
Устав Српске Православне Цркве - УСПЦ, Службене новине Краљевине Југославије, бр. 275/31.
70
Б. Гардашевић (1971), 222.
71
Чл. 278 УСПЦ.
24
3. СТРУКТУРА ВЛАСТИ, ЗАКОНОДАВНИ ИИЗВРШНИ ОРГАНИ СПЦ ПРЕ И
НАКОН ДОНОШЕЊА УСТАВА ИЗ 1931. ГОДИНЕ
После усвајања Закона о СПЦ, дошло је и време да се усвоји дугоочекивани Устав

СПЦ. Путем компаративне анализе, биће указано на организациону структуру цркве до
доношења Устава и промене које су се догодиле у устројству СПЦ са усвајањем Устава. У
овом делу рада биће сагледано на који је начин црква покушала да смањи утицај државних
органа на организацину структуру, а с друге стране да повећа своју аутономију.
3. 1. Изборни сабор и процедура избора Патријарха
Процес уједињења и васпостављања српске Патријаршије, не би био могућ без

активне помоћи и подршке владе Краљевине СХС, а кључну улогу у самом току догађаја
имали су краљ Петар I и престолонаследник Александар Карађорђевић. Држава је хтела и
после васпостављања Патријаршије да активно учествује у решавању унутрашњих
црквених питања, што се видело на примеру избора првог српског патријарха.
Током рада треће конференције, епископи су раније основаној црквено-правној

секцији, предали нацрт „Уредбе о избору Патријарха и његовим дужностима“, на даље
проучавање. Секција је после извесног времена известила учеснике конфернције да би
Изборни сабор требао да предложи тројицу кандидата, а Сабор архијереја да изабре једног
епископа за патријарха. 72 На редовном заседању, које је одржано 15/28. септембра 1920.
године, Сабор је изабрао митрополита Димитрија, за патријарха васпостављене Српске
патријаршије.73 Краљевска влада није се сложила са избором митрополита Димитрија, све
док регент Александар Карађорђевић није потисао Уредбу о избору првог српског
паријарха успостављене Патријаршије. 74
72
Д. Перић (1990), 202.
73
Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве од почетка XIX века до краја другог светског рата,
Београд 1991, 375-376.
74
Уредба Александра Наследника Престола о Избору Првог Српског Патријарха Успостављене
Патријаршије.
25
Када се упореди предложени текст сабраних архијереја на конференцији и каснију
Уредбу потписану од стране престолонаследника Александра Карађорђевића, уочљива је
замена места када је у питању предлагање кандидата за избор.75 Каснија Уредба је имала за
циљ, да омогући држави активно мешање у црквене послове.
По Уредби о избору патријарха, председник Изборног сабора, био је председник

Светог Архијерејског Сабора, а у случају његове спречености председавање је поверавано
најстаријем епископу по хиротонији. Место сабора био је престони град Београд, а сама
организација и ток сабора били су под контролом министра вера. Уредбом је скоро
изједначен број клирика и мирјана, који учествују у Изборном сабору, а такође је
прописано да сви осим архијереја морају да полажу заклетву на “благо наше свете
Православне Цркве, Краља и Отаџбине”. Ова Уредба последњу реч је дала краљу без чијег
указа избор патријарха не би био валидан, што му је омогућио члан 18. Сутрадан по
избору, будући патријарах се устоличавао на Светој архијерејској Литургији у саборном
храму, по протоколу који је одређивао министар вера у договору са Архијерејским
Сабором.76 Сагласно овој Уредби изабран је и устоличен патријарх Димитрије.
Када је 16. новембра 1929. године усвојен Закон о СПЦ, наговештено је да ће тек
бити донет посебан Закон, који ће регулисати избор патријарха. Следећим чланом
прецизирано је да избор патријарха и епархијског архијереја потврђује Краљ са указом, на
предлог министра правде, а који је састављен у сагласности са председником
Министарског савета.77 Није тачно прецизиран рок када ће бити донет нови Закон о избору
патријарха, јер је држава чекала тренутак упокојења патријарха Димитрија. Било је јасно
да обезглављена виша црквена управа не би могла да се побуни против одлуке владе. То се
и догодило 6. априла 1930. године, одмах по упокојењу патријарха Димитрија, краљ је
потисао Закон о избору патријарха Српске Православне Цркве.78 Овим Законом Краљ је
без сагласности цркве изменио првобитну Уредбу о избору првојерарха. По новом Закону,
75
Чл. 2. „Патријарха бира Изборни Сабор између тројице кандидата које предложи Св. Архијерејски Сабор
Српске Патријаршије“, Уредба Александра Наследника Престола о Избору Првог Српског Патријарха из
1920.
76
Чл. 3-21 Уредба Александра Наследника Престола о Избору Првог Српског Патријарха Успостављене
Патријаршије.
77
Чл. 7-8 ЗСПЦ.
78
Закон о избору патријарха Српске православне цркве из 1930.
26
Изборним сабором председава подпредседник Светог Архијерејског Синода, а у случају
његове одсутности замењује га по годинама најстарији архијереј. У тренуцима када је
патријархом престо упражњен, обавезе патријарха на себе преузима Свети Синод. За
разлику од првобитне Уредбе о избору патријарха, нови Закон нигде не помиње учешће
Светог Архијерејског Сабора у избору новог поглавара српске цркве.79 Из до сада реченог
јасно се види да је цела организација сабора, била под будним оком министра правде.80
Министарство вера је престало да постоји 31. марта 1929. године, тако да су све обавезе и
дужнисти прешле на Министарство правде.81
Као што је и очекивано, нови Закон је изазвао негодовање Светог Синода, због
одређених чланова са којима се није слагала виша црквена управа. Спорни су били 2. и 3.
члан, који су значајно смањили учешће црквене власти у избору патријарха. Што се тиче
учесника у Изборном сабору, у 3. члану Закона о избору патријарха, чланови Изборног
сабора су подељени у 8. тачака, али су државни представници наведени у једној одредби, 82
како би се привидно смањио број световних лица у избору, иако је тај број био већи од
броја духовних лица. Ако се узме у обзир сам поступак избора новог патријарха, онда
постаје јасно зашто је био потребан толики број мирјана у процесу избора. Наиме, избору
новог поглавара СПЦ, претходило је тајно гасање за тројицу кандидата, 83 а Краљ би
изабрао једног од тројице предложених архијереја.
Занимљива је чињеница да се у поменутом Закону после отварања сабора и

молитвеног призива Светог Духа, 84 ништа не говори о заклетви која би уследила после
призива Духа Светог, како је било прописано првом Уредбом о избору патријарха. 85
Нови Закон не само да није дефинисао питање избора новог патријарха, већ је
довео до неслагања између државних и црквених представника. Пошто је донет без
79
У 2. члану је речено да патријарха бира Изборни сабор између тројице кандиндата, које предложи САС,
док по закону из 1930. године патријарха бира директно Изборни сабор између тројице предложених
кандидата. Уредба о избору првог српског патријарха успостављене Патријаршије.
80
Чл. 4-6 ЗСПЦ.
81
В. Косић, Министарство вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919-1929,
http://www.arhivyu.gov.rs/active/srcyrillic/home/glavna_navigacija/koriscenje_gradje/pretrazite_baze_podataka/op
sti_podaci_o_fondovima_u_bazi_inventar/detalji_fonda/_params/item_id/677098.html, 15. децембар 2022.
82
Чл. 3 ст. 8 Уредбе о избору првог српског патријарха успостављене Патријаршије из 1920.
83
Чл. 10 Закона о избору патријарха Српске православне цркве из 1930.
84
Чл. 8 Закона о избору патријарха Српске православне цркве из 1930.
85
Чл. 12 Уредбе о избору првог српског патријарха успостављене Патријаршије из 1920.
27
претходног консултовања са Светим Архијерејским Синодом, а такође због одређених
одредби, Закон је сам по себи био неприхватљив за цркву. Сазван је састанак између
министра вера и Светог Синода, на коме су представници цркве одбили да прихвате Закон,
иако је он већ био потписан и објављен у Службеним новинама. Главни разлог за
категоричко одбијање Закона била је чињеница да је “рађен у тајности и иза леђа
Архијерејског сабора”. 86 Како нису успели да се договоре око броја учесника у избору
патријарха, цео Свештени Синод, под вођством митрополита црногорско-приморског
Гаврила, поднео је оставку.87 Сазива се ванредна седница Светог Архијерејског Сабора, на
којој је донета одлука да црква овај пут неће чинити уступке краљевској влади. Сабор
архијереја је тражио да се Изборни сабор одгоди, како би се извршиле потребне промене у
закону. Црква је тражила да се измени члан 10., да се број предложених кандидата повећа
са три на шест.88 Сабор је такође захтевао да се измени први члан Закона, односно да се
нагласи да је избор могућ само између епархијских архијереја, како је било првобитно
прописано Уредбом о избору патријарха из 1920. године. 89 Да би се нормализовали
односи, влада је изашла са предлогом да Свети Архијерејски Сабор предложи шесторицу
епископских кандидата, од којих је Изборни сабор бирао тројицу кандидата, а на крају би
краљ одлучивао између тројице епископа. 90 Ова одлука није ушла у Закон, али је
прихваћена од стране Архијерејског Сабора.91
Црква није мењала начин избора патријарха доношењем Устава 1931. године, већ
је потврђено да поступак избора новог поглавара српске цркве треба да буде у сагласију са
Законом од 6. априла 1930. године. 92 Прихватајући одредбе Закона, црква је испунила
очекивања Краљевске владе. У Устав СПЦ није ушла измена предложена од стране Светог
Архијерејског Сабора, о избору шесторице кандидата за будућег патријарха. Пошто та
допуна није била део Закона, а касније и Устава, остало је да се одлуке Светог
86
Д. Перић (1990), 183.
87
Ibid, Прилог V.
88
Закон о избору патријарха Српске православне цркве из 1930.
89
Упор. Чл. 1 Уредбе о избору патријарха из 1920. године и Закона о избору патријарха из 1930. године.
90
Д. Перић (2006), 212.
91
На Лазареву суботу 1930. године таквим начином избора, изабран је митрополит скопски Варнава за
патријарха српског.
92
Чл. 46 УСПЦ.
28
Архијерејског Сабора и Изборног сабора доносе посебно, у циљу избора кандидата за
будућег патријарха, којег би опет на крају бирао Краљ.
3. 2. Патријарх
За време одржавања треће конференције, архијереји су Министру вера предали нацрт

„Уредбе о избору Патријарха и његовим дужностима“. Министарство вера је предложени
нацрт поделило на две уредбе, и то на Привремену Уредбу о Српској Патријаршији и
Уредбу о избору патријарха. 93 Обе Уредбе су истог дана објављене, са циљем да влада
поред формулисања начина на који ће бити биран патријарх, одмах и дефинише границе
надлежности патријарха. По Уредби о Српској Патријаршији, на челу српске цркве је
патријарх, који председава Светим Архијерејским Синодом и Сабором. Уредба је била
привременог карактера и није много било речи о патријарху, осим информације о томе над
каквим органима председава патријарх.
После избора патријарха Димитрија, било је потребно организовати унутрашње

устројство цркве. Привремена Уредба о Српској Патријаршији сумарно је регулисала
надлежности централних црквених органа. Зато је убрзо након тога 13. децембра 1920.
године донета, а 1921. године допуњена Уредба о централизацији управне и судске власти
у Српској Патријаршији.94 Нова Уредба остала је на снази, све док је Устав СПЦ 1931.
године, није заменио. У документу се не говори много о патријарху, чак нема ни посебан
одељак, иако је требало бити више речи о централизацији власти. У самом садржају нема
ничег конкретно новог, осим да патријарх председава Синодом, Сабором и Великим
управним саветом.95 Што тиче делокруга рада патријарха, документ се позива на 22. члан
Закона о црквеним властима из 1890. године.96
93
Д. Перић (1990), 203.
94
Уредба о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
95
Велики управни савет био је црквено-самоуправни орган, који је постојао између 1921. и 1933. године.
96
Закон о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији из 1890.
29
Крајем 1920. године, као допуна Уредбе о Српској Патријаршији, донете су још две
уредбе, које су се односиле на Свети Архијерејски Сабор и Синод. 97 У поменутим
уредбама много више сазнајемо о правима патријарха, него у претходним документима, а
та права се тичу пре свега унутарцрквених ствари. 29. члан Уредбе, потврдио је сва
административна права, која припадају предстојатељу српске цркве. Патријарх, као
црквени поглавар представља СПЦ пред осталим православним аутокефалним црквама,
представља цркву на свим свечаностима и јавним догађајима, врши хиротоније епископа
по канонима, освећује свето Миро, миропомазује и крунише Краља, носи белу камилавку
са крстом и панагију са ликовима српских светитеља. 98 Његово име се спомиње на
архијерејским службама у целој српској цркви и ословљава се са „Свјатјејши“, а приликом
неке преписке или личног контакта са „ Ваша Светости“.99
Законском регулативом је прописано да Свети Архијерејски Сабор и Синод могу

доносити уредбе и начелне одлуке за цркву само са знањем и учешћем патријарха.
Међутим, ако је ствар хитна, било им је дозвољено да доносе одлуке у корист цркве, и у
случају да је патријарх био спречен да врши своју дужност. По повратку патријарха на
дужност свака одлука морала је бити поднета патријарху на одобрење. 100
У случају да се упразни патријарашки престо, обавезе на себе преузима Свети

Архијерејски Синод, и о томе је дужан да обавести архијереје и државну власт. 101
Приликом одржавања седница Сабора и Синода, ако је место патријарха и даље
упражењено, замењује га најстарији епископ по хиротонији, 102 који је члан Синода,
митрополит по чину, или ако нема митрополита, онда га мења епархијски архијереј. 103
97
Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве из
1921.
98
Панагију са ликовима српских светитеља, на поклон је добио патријарх Димитрије од краља Александра
Карађорђевића, приликом његовог устоличења у Пећи 1924. године. Новоизабрани патријарх наслеђује
панагију од свог претходника.
99
Чл. 29 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду из 1921.
100
101
102
Хиротонија је у православним и римокатоличким црквама чин, којим се особа посвећује (рукополаже) и
добија право да врши Свете тајне и обреде.
103
Чл. 12 – 13 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду из 1921.
30
Имајући у виду да су наведене законске рекулативе имале привремени карактер, и да
су само биле претеча главних законских аката, у овом делу рада биће више посвећено
пажње Закону о СПЦ из 1929. године и Уставу СПЦ из 1931. године.
У Закону о СПЦ из 1929. године, о патријарху је речено да он представља СПЦ у

односима са државом,104 а што се тиче избора поглавара, о томе је било више говора у
претходном поглављу. Из поменутог Закона се сазнаје да су поједине епархије у
иностранству до даљњег остале под контролом Српске Патријаршије, то значи да је
патријарх био њихов канонски епископ.105
О патријарховима правима и привилегијама је највише речено у другом делу Устава

СПЦ из 1931. године. Приметно је коришћење делова претходних Уредби у састављању
Устава. Наиме, члан 29. Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском
Синоду СПЦ, послужио је као добра подлога за дефинисање делокруга рада патријарха.
Поменути члан је уз одређене измене и допуне добио своје место у Уставу.
Према Уставу, на челу СПЦ је патријарх, као њен врховни поглавар. Титула
патријарха је „Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх
српски“. 106 Пре него што је изабран први патријарх уједињене Патријаршије, била је
предложена титула „Српски патријарх Православне Цркве у Краљевини СХС“, 107 али је
после устоличења у Пећкој Патријаршији 1924. године, титула промењена у „Архиепископ
пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски“. 108 Међутим, наведена
титула није ушла у раније законодавне акте, већ се први пут може пронаћи управо у
Уставу из 1931. године.
Патријарх председава Сабором, Синодом, Патријаршијским саветом и

Патријаршијским управним одбором.109 Патријарх као врховни поглавар СПЦ, осим права
који му дају канони и црквени прописи, има и право да представља СПЦ пред осталим
104
Чл. 7 ЗСПЦ.
105
Чл. 23 ЗСПЦ.
106
Чл. 10 УСПЦ.
107
Р. Веселиновић (1971), 29.
108
А. Средојевић, Патријарх српски Димитрије Павловић (1920-1930), докторска дисертација, Филозофски
факултет у Београду, Београд 2013, 440.
109
Чл. 50 – 87 УСПЦ.
31
аутокефалним црквама; представља СПЦ на црквеним, државним и народним
свечаностима; одржава јединство у јерархији СПЦ; посвећује по црквеним прописима,
лично или преко овлашћених архијереја, лица изабрана за епархијске и викарне
епископе;110 освећује Свето Миро за целу СПЦ; даје отсуство епархијским архијерејима
изван њихових епархија; врши главне црквене обреде за Краља и Краљев Дом, лично или
преко овлашћеног свештеног лица; носи, као наручито црквено одличје, белу
панакамилавку с брилијантским крстом и панагију свих Српских Светитеља, даровану од
стране Државе првом српском Патријарху обновљене Српске патријаршије, која остаје као
наслеђе свих патријараха; првенствује при богослужењу, и ословљава се са „Свјатјејши“ и
„Светости“; помиње се на архијерејским литургијама од архијереја у свој СПЦ; даје
црквена одликовања и одличија, по уредби коју прописује Свети Архијерејски Сабор;
поставља декретом службенике по овом Уставу; управља црквама и мисијским подручјима
у иностранству, где нема организоване српске православне епархије. 111 Патријарх у својој
архиепископији има сва права и дужности епархијског архијереја, а у томе му помажу
викарни епископи.112
Предвиђено је да патријарх има привилегије и помоћ државе, да прима одређену

плату, да има аутомобил, а такође да има и стан у згради Патријаршије, о чему је држава
требала да води бригу. Такава привилегована позиција патријарха, била је наставак
традиције српске државе, у којој је патријарх био најближа личност Краљу. 113
С
доношењем Устава детаљније је уређен положај патријарха, прецизирана су његова
овлашћења и права која му гарантује држава.
3. 3. Састав и надлежности Светог Архијерејског Сабора и Светог Синода
Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду Српске

Православне Цркве донета је на предлог министра вера, а по споразуму са СА Сабором, јер
је привремена Уредба о Српској Патријаршији, била суженог садржаја, од свега 5. чланова.
110
Викарни епископ је помоћни архијереј, који помаже епископу у управљању епархијом.
111
Чл. 49. ст.13 УСПЦ.
112
Чл. 47 УСПЦ.
113
Ђ. Слијепчевић (2002а), 6.
32
У 2. и 3. члану, укратко је дефинисана надлежност СА Синода и СА Сабора. Сабор је
требало сазивати барем једном годишње, под председништвом патријарха, уз учешће свих
епархијских архијереја. СА Сабор је био највише јерархијско представништво, имајући
црквенозаконодавну власту пословима који се тичу поретка и унутрашњег живота цркве.
Четвртим чланом је речено да ће се издати посебна Уредба, којом ће се уредити састав,
круг рада и пословни ред СА Синода и СА Сабора.114 Чланом 5., Уредбе о централизацији
управне и судске власти у Српској Патријаршији, промењен је делокруг рада СА Сабора,
који је био дефинисан предходним законодавним актима,115 послови су пренети делом на
СА Сабор, а делом на СА Синод.
У октобру 1920. године, због допуне Уредбе о Српској Патријаршији, а сагласно

члану 4., 116 издата је Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском
Синоду. Овом Уредбом је прописано све што је било неопходно за рад више црквене
управе, а то се односило на утврђивање надлежности, састава, делокруга, као и на
процедуру сазива и рада Светог Сабора и Синода.
Према Уредби, Сабор је највише јерархијско представништво и власт, у пословима

вере, богослужења, црквеног поретка и унутрашњег устројства Цркве. 117 Чланови Светог
Сабора су патријарх, који председава седницама, и сви епархијски архијереји. 118 У случају
да је патријарх спречен да обаваља све дужности, мења га по његовом овлашћењу
најстарији митрополит по хиротонији, који је исто члан Сабора. Ако би се догодило да
нема митополита, онда је функцију заменика обављао најстарији епископ по посвећењу,
који је такође морао да буде члан Сабора.
Свети Архијерејски Синод је највиша извршна, управна и надзорна власт СПЦ у

свом делокругу надлежности. Чланови синода су патријарх, који и председава седницама,
четири епархијска архијереја, као редовни чланови и два епархијска архијереја, заменика.
Њих бира Сабор, са мандатом од две године.119 У случају одсуства патријарха, седницом
114
Привремена Уредба о Српској Патријаршији из 1920.
115
Закон о црквеним властима из 1890.
116
Привремена Уредба о Српској Патријаршији из 1920.
117
118
119
33
председава најстарији епископ по хиротонији, ако је неко од редовних чланова спречен да
дође, онда се позива члан заменик, који је такође епархијски архијереј. Уставом је
регулисано питање рада СА Синода када се патријарашки престо упразни. У таквим
околностима не могу се доносити црквено–законски прописи, уредбе и начелне одлуке. 120
Ова одлука имала је за циљ да СА Синод не добије више власти, од оне која је прописана,
а такође да би се упражњени престо што пре попунио.
Седницама Сабора и Синода је присуствовао и канцелар Српске патријаршије, кога је

бирао СА Сабор, а постављан је краљевским указом на предлог министра вера.121 Сабор је
сазивао патријарх заједно са СА Синодом, али је био дужан да о времену одржавања
Сабора и о тачкама дневног реда обавести Министарство вера.122 Уставом СПЦ укинута је
функција канцелара, који је био на челу свих канцеларија Патријаршије, Сабора, Синода, и
Врховног Управног Савета. Његов статус је био регулисан 14. чланом Уредбе. Он је био
државни чиновник, присустовао је свим седницама Сабора и Синода, нагледајући рад
службеника поменутих канцеларија, и о томе је подносио извештај влади. На овакву
одлуку је утицала чињеница да су све вероисповести равноправне пред законом, 123 самим
тим Православље више није било државна религија. Треба узети у обзир да се та промена
догодила после писања Уредбе, тако да више није било потребе за државним надзором, већ
је црква могла самостално да одређује своје устројство.
Делокруг рада СА Сабора и СА Синода су детаљно изложени у 16. и 17. члану

Уредбе. Поменути чланови су коришћени приликом израде Устава из 1931. године и уз
одређене измене и допуне ушли су у нови Устав. Члан 16. унет је као члан 61., а члан 17.
као члан 64. Права патријарха, која су дефинисана 29. чланом Уредбе, такође су преузета и
ушла су у Устав као 49. члан.
Приликом израде Устава из 1931. године проширен је делокруг рада СА Сабора и

Синода, Сабор је поред пређашње, добио и врховну судску власт у кругу своје
надлежности.124 СА Синод је такође поред извршне, управне и надзорне, добио је и судску
120
Чл. 57 УСПЦ.
121
122
Д. Перић (1990), 228.
123
Чл. 12 УКСХС.
124
34
власт у свом делокругу. 125 Ове измене нису ништа радикално промениле, осим дефиниције
надлежности, јер су према Уредби, Сабор и Синод били укључени у судске поступке. 126
Разлика се огледа у томе да је Сабор могао са добијањем врховне судске власти, да решава
спорове не само у кругу своје надлежности, већ да решава и сукобе између јерархијских и
црквено – самоуправних органа. 127 Сабор је такође добио могућност да ублажи казне
изречене од стране Великог црквеног суда, 128 јер је право на амнестију имао једино
Краљ. 129 Приметна је разлика у доношењу одлука, у зависности да ли су се оне тицале
унутарашњих или спољних ствари. Према Уредби, Сабор је по питању вере, богослужења,
црквеног поретка и унутрашње управе, могао самостално да доноси решења, а одлуке
Сабора које су се тицале спољних ствари, биле су пуноважне и извршне тек када их
одобри Министарски савет на предлог Министра вера.130 У овом одељку Устава СПЦ се не
помиње сарадња са државом у доношењу закона који се тичу цркве, свештенства и
организације спољашње црквене управе. 131 Што се тиче организације спољашње црквене
управе, ипак је било јасно да је за позитиван исход потребна сарадња са државним
властима.
Када је у питању делокруг рада СА Сабора и Синода, ту постоје одређене

сличности, али постоје и новине. Према Уредби, Сабор је додељивао чин архимандрита и
напрсни крст протојерејима, на предлог епархијског архијереја, 132 а Устав је прописао да
то право од сада припада СА Синоду.133 Међутим, Синод је изгубио право да награђује са
чином протопрезвитера и игумана,134 јер је чин протопрезвитера укинут, а епископу је дата
могућност да монашка лица узводи у чин игумана. Што се тиче запослења нових
125
126
Чл. 16 ст. 32 и чл. 17 ст. 35 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду из
1921.
127
Чл. 63 ст. 29 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду из 1921.
128
Чл. 63 ст. 29 УСПЦ.
129
Чл. 3 Закона о краљевској власти и врховној државној управи, Службене новине КСХС, 1929.
130
131
Упор. чл. 16 ст. 18 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду из 1921.
132
Чл. 16. ст. 24 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду из 1921.
133
134
35
чиновника и канцеларијског особља, Синод је могао да бира у споразуму са патријархом
нове кандидате, као и секретаре и писаре Великог црквеног суда. 135
Када је у питању црквена просвета, ту је такође било одређених измена. Сабор је

по Уредби самостално одлучивао по којим се делима може предавати хришћанска наука и
хришћанско васпитање у школама. 136 Према Уставу СПЦ, Сабор је и даље прописивао
наставни план и програм веронауке у школама у границама закона, али у споразуму са
Министарством просвете. 137 Уџбеницима за веронауку и њиховим садржајем, бавио се
Синод, што је и раније било прописано Законом о СПЦ. 138 Што се тиче богословских
школа, Сабор је добио Уставом слободу да оснива богословске и монашке школе, 139 без
предходног договора са државним органима, како је било прописано Уредбом. 140
Устав СПЦ знатно је проширио овлашћења Сабора, када су у питању црквено-

практичне ствари. У делокруг рада додата је тачка, којом Сабор има могућност да
прописује правила за основање црквених музеја и других установа и завода, важних за
културно наслеђе нашег народа.141 Занимљива је чињеница да у том тренутку није било ни
једног црквеног музеја, што је био разлог да се Сабору да овлашћење да се бави
оснивањем таквих установа. 142 Сабор је и даље водио бригу о оснивању установа за
сирочад и незбринуту децу свештеника, али је по Уставу морао да доноси одлуке у
споразуму са Патријаршиским саветом. 143 Одлуке које су се тицале подмиривања свих
потреба цркве, такође су доношене у договору са Патријаршиским саветом.144 Потпуна
новина у односу на пређашњу Уредбу, било је питање одевања свештенства и монаштва,
па је Уставом поверено сабору да донесе прописе који се тичу форме одевања. Може се
135
136
137
138
Чл. 17 ЗСПЦ.
139
140
141
Чл. 63. ст. 7 УСПЦ.
142
Услови за отварање првог музеја СПЦ, стекли су се тек 1937. године склапањем уговора између
Краљевине Југославије и СПЦ,
https://sr.m.wikipedia.org/srec/%D0%9C%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%98_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1
%81%D0%BA%D0%B5_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2
%D0%BD%D0%B5_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5, 24. новембар 2022.
143
144
36
закључити да до тог тренутка није било прописа, који би регулисао једнообразно одевање
одежди, за више и ниже свештенство оба реда.145
На основу досадашње анализе, може се закључити да доношењем Устава СПЦ, није

било радикалних промена у односу на Уредбу, када је у питању круг рада СА Сабора и
Синода. Уставом је прописано да Сабор и Синод доносе само одлуке које се тичу
унутрашњег уређења цркве, док је Уредбом било прописано да наведени органи могу
доносити и одлуке које се тичу спољне природе по одобрењу Министарског савета, а на
предлог Министра вера.146 Овде је дошло до промене, јер је Уставом предвиђено да се
питањима везаним за спољну црквену управу убудуће бави Патријаршијски савет. 147
Овим раздвајањем црквена управа је покушала да самостално решава и уређује своје

унутрашње питање, а ствари које су се тицале њене спољне управе свакако је морала да
решава у договору са државним органима. Према мишљењу професора др Димше Перића,
црква је до Другог светског рата морала да обавештава прво Министра вера, а потом и
Министарство правде о месту и времену сазива Сабора, како би држава могла да утиче на
његов рад.148
3. 4. Велики црквени суд
Самосталан положај у друштву, омогућио је Цркви да има своје аутономно судство,

односно да на основу самосталног судства суди у свим споровима, који су тицали
унутрашњег црквеног живота. То право Цркве је божанског порекла, јер је сам Исус
Христос дао основу за црквено судство, говорећи својим ученицима на који начин треба да
доносе одлуке.149
145
146
Упор. Чл. 10 Уредбе о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду и чл. 58 УСПЦ.
147
Чл. 76 УСПЦ.
148
Д. Перић (1990), 207.
149
“Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли
те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч.
Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и
цариник”. Свето Писмо, Нови завет, Глас Цркве, Шабац 2008, 42-43.
37
У овом делу рада, биће указано на промене које су се догодиле у законодавству
врховне црквене судске власти. Биће извршена анализа Уредбе о централизацији управне и
судске власти у Српској Патријаршији и Устава СПЦ из 1931. године. Према Уредби,
судска власт је припадала Великом Духовном суду Српске Патријаршије, док је у Уставу
та власт била поверена Великом црквеном суду (ВЦС). ВЦС је сталан, са седиштем у
резиденцији Патријарха. 150 Сталност ВЦС је условљена обимношћу послова његове
надлежности, наручито због многобројних брачних спорова, које решава ВЦС у последњој
истанцији.151
Уставом је проширен делокруг рада Великог црквеног суда. У надлежности ВЦС

биле су кривице свештено-монаха, световњака и сви брачни спорови чланова Цркве. Поред
постојећих дужности, судска надлежност је проширена на спорове који су се тицали
унутрашње црквене управе, а којим се нису бавили СА Сабор и Синод. 152 Сабор и Синод и
даље су имали судску власт, али због обимности црквено-судских поступака, пренет је део
посла на ВЦС. Сабор је задржао за себе црквено-судску власт прве и последње истанције.
У првој и последњој истанцији имао је право да решава спорове између архијереја и СА
Синода, спорове између архијереја и патријарха, а такође да се бави канонским кривицама
патријарха. У другој и последњој истанцији, Сабор је решавао све предмете о којима је СА
Синод у првој истанцији судио.153
Што се тиче састава два поменута судска тела, ту постоје одређене разлике.
Председник и потпредседник суда био је архијереј, 154 који је према Уредби биран на
период од годину дана, а по Уставу на период од две године. Када је у питању избор
архијереја за председника суда, Синод је требао да извести СА Сабор о потреби избора
једног епископа за ту функцију. До избора новог, вршилац дужности председника био је
архијереј-председник ВДС. Поред председника, суд је састављен још од два члана, које је
бирао Синод из своје средине. Сабор је бирао свештена лица, а остале чланове су чинили
150
Чл. 65 УСПЦ.
151
В. Јанић, М. Јаношевић, Закон о Српској православној цркви; Устав Српске православне цркве са
спроведеном наредбом Св. архијерејског синода и тумачењима, Збирка црквених закона 1/1932, 116,
https://milutinbojic.org.rs/vesti/digitalna-novo/spc-zakon-ustav, 09. децембар 2022.
152
Чл. 65 УСПЦ.
153
154
Чл. 12 Уредба о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
38
секретари, писари и званичници. 155 Уставом је прописано да свештена лица из мирског
реда, морају да имају високо богословско, а било је пожељно имати и правно образовање.
Поред образовања требало је имати најмање десет година црквено-судске или грађанско-
судске службе. 156
Уредбом је било прописано да ВДС чине један архимандрит и осам мирских

свештеника, као редовни чланови. Поред редовних постојали су и почасни чланови, такође
истог састава. Чланови суда су морали да буду из разних крајева Краљевине СХС. 157
Према Уставу број мирских свештеника у ВЦС смањен је на два члана. Прво Уредбом,
потом и Уставом, ограничено је учешће пуноће цркве у црквеном правосуђу. Када се
направи поређење са судом какав је постојао у Карловачкој митрополији, више не постоји
јавност рада, седнице у затвореног типа, укинути су адвокати и представници мирјана. 158
Када је у питању избор чланова, ту постоје такође одређене разлике. Редовне и

почасне чланове за ВДС, бирао је Архијерејски Сабор, а постављани су Краљевим указом,
на предлог Министра вера. Они су бирани на период од три године. 159 У Уставу приликом
избора нових чланова помиње се само избор од стране Архијерејског Сабора и Синода.
Секретари и писари више нису били државни чиновници, већ су секретари морали да буду
свештена лица.160 На тај начин црвено судство постало је самосталније, црква је могла да
бира редовне и почасне чланове без накнадног потврђивања њиховог избора од стране
државе.
Што се тиче састава ВЦС, Уставом није дефинисана дужина мандата двојице
архијереја, која су предложена од стране Синода. Када је у питању избор двојице
свештеника, остаје нејасно да ли су они стални или привремени чланови, ако је суд сталан,
онда и чланови морају бити стални. Када би одређивали дужину трајања мандата чланова
ВЦС, то би био период од две године. Пошто су чланови Синода бирани од стране Сабора
155
Чл. 66 УСПЦ.
156
Чл. 68 УСПЦ.
157
Чл. 12. ст. 3 Уредбе о централизацији управне и судске власти из 1921.
158
Д. Перић (1990), 230.
159
Чл. 12. ст. 5 Уредбе о централизацији управне и судске власти из 1921.
160
Чл. 66 УСПЦ.
39
на период од две године,161 према томе логично је да и чланство архијереја - синодалца
траје две године.
Новина која се тиче ВЦС, а ушла је у Устав, јесте увођење жалби на донету пресуду.
Лице је имало право да уложи жалбу против решења и пресуде црквених власти, у року од
14. дана, ако није другачије прописано Уставом. Жалбе се предају преко оне власти која је
издала пресуду или решење.162 Овај члан није био у нацрту, који је припремио СА Сабор,
већ га је министар правде унео у Устав. 163 Следећа новина у Уставу била је могућност да
ВЦС доноси одлуке о изузећу чланова епархијских судова, исто тако да решава и у случају
својих чланова, укључујући и председника. 164 По Уредби нису се могле доносити такве
одлуке и решења, јер могућност изузећа одређеног члана имао је само краљ. 165 Овим
чланом Устава, црквена управа је могла самостално да искључује из суђења извесног
предмета сваког члана ВЦС, који је лично заинтересован, или је учествовао у ислеђењу,
или је судио у нижој инстанцији дотични предмет. 166 Оваква промена осигурала је
објективнији и правилнији рад по предметима, који су у надлежности ВЦС.
Велики црквени суд био доста самосталнији у свом раду, за разлику од Великог
духовног суда. ВЦС није више био под државном контролом, када је у питању управљање
и сама организација суда. Измена је било и по питању чланова суда, приметано се
смањење чланова из редова мирских свештеника, наравно и мирјана, а с друге стране то је
довело до повећања већег броја архијереја и њихове улоге у судству.
3. 5. Патријаршијски савет
Патријаршијски савет (ПС) се први пут под тим називом помиње у Уставу СПЦ из
1931. године. Међутим, то није нови патријаршијски орган, већ је он преузео функцију
Народног црквеног сабора, који се помиње у пројекту Устава СПЦ из 1923. године. 167 ПС
161
Чл. 52 УСПЦ.
162
Чл. 40 УСПЦ.
163
Д. Перић (1990), 295.
164
Чл. 75 УСПЦ.
165
Чл. 12. Уредбе о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији из 1921.
166
Чл. 72 УСПЦ.
167
40
је заменио Народни црквени сабор у пословима спољашње материјално - финансијске
црквене управе.
Оснивање ПС произашло је из потребе да се световна лица укључе у дешавања која

су се тицала спољашње црквене управе. Од најранијих времена, хришћанска црква је
признавала право световним лицима да учествују у свему ономе што доноси добро и
напредак за цркву.168 ПС је мешовитог састава, чине га свештена и монашка лица, а такође
и световњаци. Када је у питању избор чланова, Уставом СПЦ из 1931. године је прописано
да свештено-монашка лица именује СА Сабор и Синод. Световна лица именује Краљ
указом, на предлог министра правде, наравно у договору са патријархом, који је уједино и
председавајући у овом органу.169
Када се направи поређење састава Патријаршијског савета са Народним црквеним

сабором, приметна је промена у броју чланова. Према пројекту Устава из 1923. године,
Народни црквени сабор чинили су патријарх и сви епископи, док по Уставу из 1931.
године то право имају само чланови Синода. Смањен је број епархијских представника, од
предложеног једног свештеног и четири световна лица, тај број сведен је на једног
свештеника и заменика Епархијског савета. 170 Потпуна новина био је избор дванаест
световних лица.171
У случају да је патријарх спречен да обавља своју функцију, њега замењује

најстарији по хиротонији митрополит, члан СА Сабора, односно Синода. Ако се деси да
нема митрополита, у тим ситуацијама мења га најстарији епископ по хиротонији, такође
мора бити члан Сабора, односно Синода. 172 У тренуцима упражњености патријарашког
престола, када се догоди смрт патријарха, место председника преузима најстарији по
посвећењу митрополит или епископ, који мора бити члан Синода.173
Што се тиче делокруга рада, ПС може у одређеним случајевима самостално доносити

одлуке, док је за неке друге одлуке потребна је сагласност СА Сабора. Неопходна је
168
В. Јанић, М. Јаношевић, 122.
169
Чл. 77 УСПЦ.
170
171
Чл. 77 УСПЦ.
172
Чл. 55 УСПЦ.
173
Чл. 57 УСПЦ.
41
сарадња са Сабором по питању измене и допуне Устава СПЦ, о задужењу и отуђењу
непокретних црквених имања, која су су намењена општим потребама цркве, такође
заједно воде бригу о оснивању установа и завода, чије издржавање пада на терет
предрачуна расхода и прихода за опште потребе цркве. ПС по сагласности Сабора води
бригу о пензионим фондовима архијереја, свештенства, наставног особља, о фондовима
свих осталих црквено-јерархијских и самоуправних чиновника и службеника, као и о
издржавању њихових удовица и сирочади.174
Узимајући у обзир горе наведене чињенице, Народни црквени сабор је био заснован
на принципима сарадње црквене јерархије и верујућег народа. Његово место заузима
Патријаршијски савет, чија је надлежност утврђена Уставом СПЦ. Патријаршијски савет је
кроз сарадњу црквене управе и лаика требао да допринесе бржем и бољем уређењу цркве,
када су у питању материјално – финансијски послови.
3. 6. Патријаршијски управни одбор
Патријаршијски управни одбор (ПУО) се први пут под тим именом помиње у Уставу
СПЦ из 1931. године. Према нацрту Устава из 1923. године, функцију ПУО обављао је
Велики управни сабор, који је требао да буде извршни орган Народног црквеног сабора.
Улога Великог управног сабора, као једног од патријаршијских органа, била је да врши
врховну управну и надзорву власт, по питању црквене имовине и нижих црквено-
самоуправних органа. ПУО је извршни орган Патријаршијског савета, који је настао са
циљем да води бригу о ажурнијем извршавању одлука, односно да спроводи све одлуке и
одредбе које доноси Патријаршијски савет.
ВУС је у свој састав укључивао патријарха, потпредседника, четири члана Синода,

четири свештена лица односно тројицу из мирског свештенства и једног из реда монаха, и
шеснаест световних лица.175 Усвајањем Устава 1931. године, долази до одређених промена
у саставу овог патријаршијског органа. Наиме, број световњака је драстично смањен, на
свега седам чланова. Што се тиче клира, смањен је број синодских представника, са четири
174
Чл. 85. ст 1 - 11 УСПЦ.
175
42
на два члана.176 Овом променом дошло је до подједнаког броја једних и других, али ако
узмемо у обзир да у случају једнаког броја гласова, глас председавајућег је одлучивао, а то
је био патријарх или његов заменик, тако да је јерархија у овом телу имала стварну већину.
У Уставу из 1931. године је наведено да у случају одсудстава патријарха њега мења
заменик сагласно члановима 55. и 57. Устава СПЦ, док је у нацрту Устава из 1923. године
заменик био световњак, којег је бирао Сабор.177
Када је у питању делокруг рада ПУО, његове активности су углавном самосталне,

у оквиру својих надлежности, али је све одлуке усаглашавао са Патријаршијским
саветом.178
Из истраживања произилази да увођењем нових органа више црквене управе

Уставом СПЦ, Патријаршијког савета и Патријаршијског управног одбора, црква је желела
да самостално доноси одлуке. Према нацрту Устава из 1923. године, Народни црквени
сабор и Велики управни одбор имали су у основи за циљ да заједно јерархија и верни
народ, посредно или непосредно, бирају чланове у црквеним самоуправним органима.179
Као што се може закључити из наведеног, допунама и изменама, та замисао се донекле и
остварила кроз доношење одлуке о учешћу световних лица у овим органима, али је то опет
дало могућност краљевској влади да има увида у економско – финансијске послове цркве.
3. 7. Начин избора епархијског архијереја и његове надлежности
Епархијски архијереј има пуну јерархијску власт у пословима вере и морала,

свештенодејства и архипастирског старања у границама своје епархије. Епископ као
непосредни поглавар и представник своје епархије, заједно са свештенством и верним
народом, управља и руководи унутрашњим и спољашњим црквеним животом у
епархији. 180 Своју црквено-јерархијску власт врши самостално, а црквено-самоуправне
176
Чл. 87 УСПЦ.
177
178
Чл. 94 УСПЦ.
179
180
Чл. 96 и чл. 97 УСПЦ.
43
послове решава у договору са свештенством и народом. 181 Уредбом о централизацији
управне и судске власти у Српској патријаршији, епископи су скоро добили потпуну власт
у својој епархији. Постојање СА Сабора и Синода није било од неке велике помоћи, јер су
чланови били сами епископи, који су за свој рад подносили рачун само себи и министру
вера, односно краљу. 182
Епархијског архијереја или викарног епископа бира СА Сабор, уз обавезно

присуство две тећине епархијских архијереја, под председништвом патријарха. Кандидат
за епископски чин морао је да испуњава одређене канонско-законске услове, који су
предвиђени у Православној цркви. Од њега се тражило да има високо образовање, такође
се очекикивало да је својим угледом и преданим радом достојан чина, којим ће допринети
не само цркви, већ и народном и државном јединству. Држава је захтевала да кандидат за
епископа мора бити поданик Краљевине Југославије, што је тражено и од других
вероисповести.183
Приликом избора новог архијереја приступа се тајном гласању, и одлучује

апсолутна већина гласова. Ако ни један кандидат нема апсолутну већину гласова,
приступа се ужем избору двојице кандидата, који су добили највише гласова. У случају
истог броја добијених гласова, патријархом глас одлучује. Одсутни члан Сабора, може
писмено поверити свој глас једном од присутних епископа на Сабору. 184
У Закону о СПЦ из 1929. године, предвиђено је да избор епархијског архијереја, на

предлог министра правде, мора бити потврђен краљевим Указом. 185 Ово правило је
непромењено ушло у Устав СПЦ. Државна власт је на тај начин задржала право
неприхватања избора одређеног кандидата за епископски чин. Међутим, у пракси није
било таквих случајева, јер Сабор није ни узимао у разматрање оне кандидате, који су
181
Чл. 11 УСПЦ.
182
Д. Перић (1990), 229.
183
Чл. 97 УСПЦ.
184
Чл. 98 УСПЦ.
185
Чл. 8 ЗСПЦ.
44
имали приговор политичке природе.186 Црква је с друге стране признање избора чинила са
граматом, коју потписују чланови СА Синода, на челу са патријархом.187
Епархијски архијереј може да има свог заменика, који га замењује у границама

даног му овлашћења. Заменици могу бити свештена лица, мирског или монашког реда,
који испуњавају улове предвиђене Уставом за чланове црквених судова. Епископ може
бити уклоњен са епархије од стране СА Сабора из више разлога. Неки од њих могу бити
преступи канонске природе, здраствени проблеми, нарушавање неке од тачака из члана
97., такође разлог може бити и оправдана молба епископа за пензију. 188 Док је епархија
упражњена, СА Синод именује епископа-администратора који управља епархијом до
избора новог епископа.
Када су у питању међусобне несугласице архијереја, према Уредби о Светом

Архијерејском Сабору и Синоду, Сабор је судио у другој и последњој истанцији, Синод у
првој истанцији, док је по Уставу предвиђено да се само Синод бави са међусобним
размирицама епископа. Када су у питању несугласице између епископа и Синода, или
епископа и патријарха, у оба случаја је био надлежан Сабор.
Пошто епархијски архијереј има потпуну јерархијску власт у својој епархији, њему
су потчињена сва надлештва и органи. У надлежности епархијског архијејереја је да
председава епархијским црквеним судом, епархијским саветом и епархијским управним
одбором.
Епархијски црквени суд је црквено-јерархијско тело, као помоћни орган епископа за

црквено судство и унутрашње послове црквене управе. 189 Епископ председава судом, или
по његовом овлашћењу архијерејски заменик, два члана и секретар, сви морају бити у
свештеном чину. Од чланова и секретара се очекују квалификације, које су прописане
Уставом и за чланове Великог црквеног суда. Чланове епархијског црквеног суда бира СА
Синод по предлогу епископа.190 Епархијски црквени суд суди у први истанцији кривице
свештеника, верног народа и решава брачне спорове. При епархијском суду постоји и
186
Д. Перић (1990), 301.
187
Чл. 100 УСПЦ.
188
Чл. 105 УСПЦ.
189
Чл. 109 УСПЦ.
190
Чл. 111 УСПЦ.
45
црквено-судски тужилац, чију дужност обавља једно свештено лице. 191 Законом о СПЦ,
дата је могућност да црквени судови у циљу извођења доказа, могу тражити правну помоћ
од редовних судова. 192 Са доношењем Устава СПЦ, састав и надлежности Епархијског
црквеног суда нису се променили у односу на претходни период. 193
Према пројекту Устава из 1923. године епархијски органи били су Епархијска

скуштина и Епархијски управни савет. Епархијском скупштином председава епископ, а
састоји се од једног игумана манастира, девет мирских свештеника и 18. световних лица,
бираних по срезовима. Скупштина се састаје једном годишње и тада се из редова лаика
бира потпредседник, бирају се редовни чланови и њихови заменици за Епархијски управни
савет, такође се врши избор једног свештеног и четири световна лица у састав Народног
црквеног сабора.194
Епархијски управни савет је извршни и надзорни орган у пословима спољашње

материјално – финансијске епархијске управе. Чине га епископ, потпредседник Епархијске
скупштине, три редовна члана из реда свештеника, од којих један мора бити монах, затим
шест световних лица, као редовни чланови. Поред редовних, било је и шест заменика, два
свештеника и четири световњака. Седницама је присуствовао и секретар, који је биран на
основу конкурса. Епархијски управни савет састаје се једном годишње у пуном саставу,
док је за редовне седнице потребно присуство председника, потпредседника, секретара,
једног свештеника и два световњака.195
Са доношењем Устава СПЦ, надлежности Епархијске скупштине и Епархијског

управног одбора прелазе на Епархијски савет (ЕС) и Епархијски управни одбор (ЕУО).
Што се тиче Епархијског савета и Епархијског управног одбора, њихове надлежности

су идентичне Патријаршијском савету и Патријаршијском управном одбору. Епархијски
савет је црквено-самоуправно тело за послове епархијске самоуправе. 196 У његов састав
поред свештених лица улазе и световњаци, а један од њих је и потпредседник Епархијског
191
Чл. 129 УСПЦ.
192
Чл. 6 ЗСПЦ.
193
Закон о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији из 1890.
194
195
Ibid.
196
Чл. 131 УСПЦ.
46
савета.197 Чланови савета се бирају на сваких шест година, а састају се једанпут годишње, а
по потреби и на позив председника, могу и више пута. Чланови Епархијског савета, као и
чланови Патријаршијског савета, приликом ступања на дужност били су у обавези да
полажу заклетву верности Краљу.198
ЕУО је извршни орган ЕС и извршна власт у спољним пословима црквене управе.

Његове чланове бира ЕС из своје средине, исто председава епископ, а световно лице је
потпредседник одбора. Епархијски архијереј у случајевима потребе може сазвати
заједничку седницу ЕЦС и ЕУО, ако је то потребно ради решавања проблема и
саветовања.199 ЕС и ЕУО по доношењу већине одлука из свог круга надлежности, морају
послати извештај на одобрење Патријаршијском управном одбору. 200
На основу анализе састава и надлежности епархијских органа, може се закључити да

није било значајних промена са доношењем Устава СПЦ. Епархијски органи зависни су од
патријаршијских органа, јер одлуке које се тичу материјално – финансијске природе,
морају добити одобрење органа више црквене управе.
197
Чл. 133 УСПЦ.
198
Чл. 44 УСПЦ.
199
Чл. 150 УСПЦ.
200
Вид. Чл. 136 и чл. 146 УСПЦ.
47
4. ЗАКЉУЧАК
У првом делу рада сагледани су историјски догађаји, кроз које је пролазила Српска
Православна Црква, током свог уједињења, затим формирање више црквене управе и
припреме за доношење Устава из 1931. године. Први део рада је подељен на две целине,
како би се засебно указало на процес уједињења разједињених цркава и поновно
васпостављање Српске патријаршије, а у другом делу прве главе приказан је период који је
уследио после уједињења, кроз припрему за доношење Устава.
По завршетку Првог светског рата и стварањем Краљевине СХС, покренуто је и

питање решавања самосталних црквених области, које су ушле у састав нове државе. Без
државне помоћи, свакако да не би дошло до историјског уједињења и поновног уздизања
српске цркве на ранг Патријаршије. Што се тиче устојства СПЦ у овом периоду, треба
указати на чињеницу да је држава кроз оснивање Министарства вера, била активно
укључена у дешавања унутар цркве. Одмах после васпостављања Патријаршије уследио је
избор првог српског патријарха уједињене цркве, али држава се није сложила са тим
избором. Пошто овај избор није признат, влада је издала две регулативе, Уредбу о Српској
патријаршији и Уредбу о избору првог српског патријарха обновљене Српске
патријаршије, чиме је у Изборни сабор уведено доста лаика, државних чиновника.
После избора патријарха следећа етапа у организацији Српске патријаршије, било је

устројство саме цркве. У том циљу донета је у децембру 1920. године Уредба о
централизацији управне и судске власти у Српској патријаршији. Уредбом су све врховне
црквене управне и судске власти, као и аутономне власти ранијих црквених области,
прешле у врховне управне и судске власти Српске патријаршије. Уредбом су дефинисани
централни органи више црквене управе, Свети Архијерејски Сабор и Синод, Велики
духовни суд и Управни савет Патријаршије. Краљевска влада је преко Министарства вера
директно утицала на формирање наведених органа, чије одлуке су постајале извршне тек
после одобрења државних власти. У истом периоду, као допуна Уредби о централизацији
власти, донета је Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Синоду, којом су дефинисане
надлежности поменутих тела. Поменутим Уредбама власт је прешла на епископат, што
резултирало смањењем лаика у црквеној управи.
48
Наредни период обелижило је незадовољство народа, посебно у Босни и
Херцеговини, због искључења световњака из црквених послова. У истом периоду Свети
Архијерејски Сабор, преко Синода, бавио се нацртом Устава. Требало је детаљно
дефинисати садржај Устава, регулисати сложен однос са државом и решити многе друге
проблеме. После државног удара и усвајања Закона о СПЦ 1929. године, створени су
услови за доношење Устава СПЦ.
Други део рада бави се устројством СПЦ према одредбама Устава. У овом делу рада
извршена је анализа законодавних, управних, извршних и судских органа СПЦ. У истом
делу рада указано је на промене које су се десиле у црквеној органицији са доношењем
Устава. У овом периоду, као и у претходном, највише интересовања било је око начина
избора патријарха. Није било већих измена око избора првојерарха, али је остало да Краљ
својим указом именује патријарха СПЦ. Што се тиче надлежности патријарха, као црквени
поглавар представља СПЦ пред осталим православним аутокефалним црквама, врши
хиротоније епископа по канонима, освећује свето Миро, миропомазује и крунише Краља,
носи белу камилавку са крстом и панагију са ликовима српских светитеља. Устав је
детаљније уредио положај патријарха, прецизирана су његова овлашћења и права која му
гарантује држава.
Када је у питању састав и надлежности Светог Архијерејског Сабора и Синода,

Уставом је укинута функција канцелара, који је био на челу свих канцеларија
Патријаршије, акао државни службеник био је присутан на свим седницама Сабора и
Синода. На овакву одлуку је утицала чињеница да су све вероисповести равноправне пред
законом, самим тим Православље више није било државна религија, није било потребе за
државним надзором, већ је црква могла самостално да одређује своје устројство. У односу
на претходни период, Уставом је прописано да се Сабор и Синод убудуће баве само
унутрашњим уређењем цркве, док је спољна управа прешла на Патријаршијски савет и
Патријаршијски управни одбор. Ова два тела су преузела функцију некадашњег Народног
црквеног сабора и Великог управног сабора.
Црквено судство је постало самосталније у односу на претходни период. Чланови

нису више постављани Краљевим указом, већ само избором од стране Сабора и Синода.
49
Што се тиче секретара и писара, они више нису били државни чиновници, него су
секретари морали да буду свештена лица.
Последњи део рада се бави избором новог епископа и епархијским органима.

Епархијски архијереј има потпуну јерархијску власт у својој епархији, њему су потчињена
сва надлештва и органи. У надлежности епархијског архијејереја је да председава
епархијским црквеним судом, епархијским саветом и епархијским управним одбором.
На основу анализе устројства СПЦ, може се закључити да је виша црквена управа са

доношењем Устава постала самосталнија у погледу решавања унутрашњих црквених
питања, а такође са смањењем световних лица у тим телима, власт је прешла у руке
епископата. Што се тиче спољашење управе, када су у питању материјално – финансијски
послови, ту је и даље црквена управа морала да сарађује са државним органима.
Тема истраживања се може проширити на читав 20. век. Устав из 1931. године био је
први Устав СПЦ, који је после Другог светског рата, променом државног уређења, морао
бити мењан, одређени прописи и одредбе стављени су ван снаге. Питање ревизије или
измене Устава је и даље актуелно, јер је у припреми нови нацрт Устава.
50
5. СКРАЋЕНИЦЕ
СПЦ – Српска Православна Црква
Краљевина СХС – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
СА Сабор – Свети Архијерејски Сабор
СА Синод – Свети Архијерејски Синод
ПС – Патријаршијски савет
ПУО – Патријаршијски управни одбор
ВУС – Велики управни сабор
ВЦС – Велики црквени суд
ВДС – Велики духовни суд
ЕС – Епархијски савет
ЕУО – Епархијски управни одбор
51
6. БИБЛИОГРАФИЈА
Извори:
1. Закон о црквеним властима источно-православне цркве у Краљевини Србији, Српске

новине, бр. 99/1890.
2. Закон о избору патријарха Српске православне цркве, Службене новине Краљевине

Југославије, бр. 79/1930.
3. Закон о Српској Православној Цркви, Службене новине Краљевине Југославије, бр.

269/1929.
4. Привремена Уредба о Српској Патријаршији, Службене новине Краљевине Срба,

Хрвата и Словенаца, бр. 238/1920.
5. Указ Александра Наследника Престола о проглашењу уједињења свих православних

црквених области у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, Службене новине Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 137/1920.
6. Уредба Александра Наследника Престола о Избору Првог Српског Патријарха

Успостављене Патријаршије, Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, бр.
238/1920.
7. Уредба Александра Наследника Престола о Устојству средишњег архијерејског сабора,

Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 90/1919.
8. Уредба о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду Српске

Православне Цркве, Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, бр. 18/1921.
9. Уредба о централизацији управне и судске власти у Српској Патријаршији, Службене

новине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца бр. 13/ 1921.
10. Уредба о устројству Министарства вера, Службене новине Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца, бр. 86/1919.
52
11. Устав Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Службене новине Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца, бр. 142а/1921.
12. Устав Српске Православне Цркве, Службене новине Краљевине Југославије, бр.
275/1931.
13. Устав за Књажевину Црну Гору, Цетиње 1905.
Коришћена литература:
1. Веселиновић, Рајко, „Уједињење покрајинских цркава и васпостављање Српске

Патријаршије”, Српска православна црква 1920–1970, споменица о 50-годишњици
васпостављања Српске патријаршије, Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1971, 13-
37.
2. Гардашевић, Благота, „Организационо устројство и законодавство православне цркве

између два светска рата”, Српска православна црква 1920–1970, споменица о 50-
годишњици васпостављања Српске патријаршије, Свети Архијерејски Синод СПЦ,
Београд 1971.
3. Ђукић, Далибор, Интерконфесионално законодавство у Југославији и Србији 1919-2006,

Правни факултет у Београду, Београд 2022.
4. Миятович, Жарко, Сербская Церковь во время Патриархов Димитрия, Варнавы и

Гаврила (1920-1945 г.), кандидатска дисертација, Московска духовна академија, Сергиев
Посад 2002.
5. Михајловић-Рашић, Катарина, „Указ престолонаследника принца Александра

Карађорђевића о уједињавању Српске православне цркве 1920. године и васпостављање
Патријаршије Српске православне цркве после Првог светског рата”, Српска теологија
данас, Београд 2016, 251-256.
53
6. Новаковић, Драган, „Успостављање организационог јединства Српске православне
цркве 1920. године”, Политичка ревија, Институт за политичке студије, Београд 3/2013,
111-128.
7. Новаковић, Драган, „Решавање верског питања у Краљевини СХС/Југославији и

доношење закона о признатим вероисповестима”, књига XIX, Српска теологија у
двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, Православни богословски
факултет, Београд 2015, 115-135.
8. Новаковић, Драган, „Оснивање Министарства вера и уставни положај цркава и верских

заједница у Kраљевини СХС – Југославији”, књига XV, Српска теологија у двадесетом
веку: истраживачки проблеми и резултати, Православни богословски факултет, Београд
2014, 194-200.
9. Новаковић, Драган, „Доношење првог устава Српске православне цркве 1931. године”,
Зборник матице српске за друштвене науке 146/2014, 41-54.
10. Новаковић, Драган, Српска православна црква у законодавству Краљевине Срба,

Хрвата и Словнаца и Краљевине Југославије, Београд 2015.
11. Перић, Димшо, Устројство, организација и рад на законодавству Српске православне

цркве у првој половини 20. века (1901-1950), докторска дисертација, Београд 1990.
12. Перић, Димшо, Црквено Право, Правни факултет Универзитета, Београд 2006.
13. Поповић, Радомир, Православље на раскршћу векова, Помесне православне Цркве,

Богословски факултет Српске Православне Цркве, Београд 1999.
14. Свето Писмо, Нови завет, Глас Цркве, Шабац 2008.
15. Скурат, Ефимович, Константин, История Поместных Православных Церквей, Кијев

2012.
16. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске православне црквеод почетка XIX века до краја
Другог светског рата, књига II, Београд 2002.
54
17. Слијепчевић, Ђоко, Историја Српске православне цркве за време Другог светског рата
и после њега, књига III, Београд 2002.
18. Средојевић, Александар, Патријарх српски Димитрије Павловић (1920-1930),

докторска дисертација, Филозофски факултет у Београду 2013.
19. Стаменковић, Александар, „Улога владе Краљевине СХС у процесу доношења Устава
Српске Православне Цркве”, Теолошки погледи, Београд 2019, 127-156.
Интернет извори:
1. Војводић, Михаило, „Како је Српска црква добила независност 1879. године”,

Историјски часопис, Београд 2004.
http://www.iib.ac.rs/docs/IstorijskiCasopis50%282003%29.pdf
2. Грујић, Радослав, „Проблеми историје Карловачке митрополије”, Гласник Историског

друштва у Новом Саду, књига II, свеска 1-2, Нови Сад 1929.
https://www.scribd.com/document/355161446/26-Radoslav-Grujic-Problemi-Istorije-
Karlovacke-Mitropolije
3. Вође и патријарси: од љубави од свргавања.

https://www.politika.rs/scc/clanak/258193/Vode-i-patrijarsi-od-ljubavi-do-svrgavanja
4. Дурковић – Јакшић, Љубомир, Митрополија Црногорска никада није била аутокефална.

https://www.rastko.rs/istorija/durkovic-mitropolija_c.html#_Toc469564313
5. Далматинска епархија.
https://hodocasnik.com/manastiri-i-crkve/eparhija-dalmatinska/istorija-eparhije-
dalmatinske/dalmatinska-eparhija/
6. Јанић, Војислав, Јаношевић, Миленко, Закон о Српској православној цркви; Устав

Српске православне цркве са спроведеном наредбом Св. архијерејског синода и
55
тумачењима, Збирка црквених закона 1/1932, 116. https://milutinbojic.org.rs/vesti/digitalna-
novo/spc-zakon-ustav
7. Косић, Василије, Министарство вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1919-1929.

http://www.arhivyu.gov.rs/active/srcyrillic/home/glavna_navigacija/koriscenje_gradje/pretrazite
_baze_podataka/opsti_podaci_o_fondovima_u_bazi_inventar/detalji_fonda/_params/item_id/677
098.html
8. Музеј Српске православне цркве. https://sr.m.wikipedia.org/sr-

ec/%D0%9C%D1%83%D0%B7%D0%B5%D1%98_%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D
0%BA%D0%B5_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0
%D0%B2%D0%BD%D0%B5_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5
9. Српска Патријаршија, Гласило Владе Црне Горе у егзилу, Глас Црногораца, Париз
88/1920. https://www.njegos.org/past/pecka.htm
10. Попис становништва Краљевине Југославије 1921. године.

https://www.academia.edu/35408352/Popis_stanovni%C5%A1tva_kraljevine_Jugoslavije_1921_
pdf
56
8. БИОГРАФИЈА
Никола Масникоса, рођен 25. маја 1994. године у Книну, Република Хрватска. После
завршене средње богословске школе у Крагујевцу, уписао основне студије на
Православном богословском факултету Универзитета у Београду. На мастер академским
студијама Московске духовне академије у Сергијевом Посаду (Руска Федерација), 14.
децембра 2020. године одбранио мастер рад. Током мастер студија учествовао у научној
конференцији ”История церкви: факт и мысль”, у организацији катедре за црквену
историју Московске духовне академије. Тренутно на мастер студијама Правног факултета
Универзитета у Београду.
57

Упоредноправна анализа устројства СПЦ пре и после доношења Устава из 1931. године, мастер рад

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Упоредноправна анализа устројства СПЦ пре и после доношења Устава из 1931. године, мастер рад

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Универзитет у Београду

МАСТЕР РАД ИЗ КАНОНСКОГ ПРАВА

УПОРЕДНОПРАВНА АНАЛИЗА УСТРОЈСТВА СПЦ ПРЕ И НАКОН

ДОНОШЕЊА УСТАВА ИЗ 1931. ГОДИНЕ

Проф. др Далибор Ђукић Никола Масникоса 20/228

2. ОРГАНИЗАЦИОНА СТРУКТУРА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У

3. СТРУКТУРА ВЛАСТИ, ЗАКОНОДАВНИ И ИЗВРШНИ ОРГАНИ СПЦ ПРЕ И

3. 3. Састав и надлежности Светог Архијерејског Сабора и Светог Синода ............... 32

3. 4. Велики црквени суд ............................................................................................... 37

3. 5. Патријаршијски савет ............................................................................................. 40

3. 6. Патријаршијски управни одбор ............................................................................. 42

3. 7. Начин избора епархијског архијереја и његове надлежности .............................. 43

Пошто је територија нове државе обухватала подручија у којима су постојале многе

С обзиром да се рад бави устројством Српске Православне Цркве, кроз анализу

Тема научног рада је значајна и актуелна, због чињенице да се не тако давно

За писање научног рада користиће се пре свега законодавни декрети, државни

У раду ће бити коришћене следеће методе научног истраживања:

1. Кроз примену аналитичке методе, из библиографије ће бити издвојени подаци који се

Циљ научног рада је анализа унутрашњег уређења СПЦ и указивање на измене са

1. Изложити процес уједињења српске цркве, кроз призму историјских догађаја;

Крајњи резултат рада би требало да укаже на промене, које су се догодиле у структури

2. 1. Васпостављање Патријаршије и избор патријарха

После свечаног проглашења уједињења и признавања Краљевине СХС од стране

Активну улогу у процесу обнове и уједињења српске цркве, имала је и влада

Првобитни преговори са Васељенском патријаршијом, о ширењу канонске

После завршетка Првог светског рата, царским указом престаје да постоји

Сам процес уједињења није текао лако, па су у циљу превазилажења многобројних и

Архијереји сабрани на конференцији овлашћују митрополита Димитрија да

Свети Архијерејски Сабор Београдске митрополије на својој првој седници 27.

Друга конференција одржана је у Београду у месецу мају, а на првој седници за

Дужности Средишњег Архијерејског Сабора уједињене СПЦ биле су да представља

Сабрани архијереји Уједињене Српске Православне Цркве упутили су верном

Крајем 1919. године отпочела је са радом трећа конференција епископата уједињене

Договор између Цариграда и владе Краљевине СХС, као и синодски декрет,

Пошто је Цариградска патријаршија дала канонски отпуст за све епархије, које су

Потписивањем Уредбе о избору првог српског патријарха, држава је ставила до

Епархијски архијереји у Србији и јужним крајевима имаће канонски однос прему

Надлежност Архијерејског Сабора цркве у Србији, утврђена члановима 19. и 77.

Уредба уређује и духовно судство преносећи надлежности Великог духовног суда

Делокруг рада Саборског Одбора46 изложен у устројству српског народног црвеног

Уредбом су створени централни органи, без претходних консултација са народом,

Архијерејски Сабор се састаје редовно једном годишње, ако важни и неодложни

На седницама Сабора и Синода присутан је и канцелар Српске патријаршије, који је

Уредбом су загаратована традиционална права патријарха као врховног поглавара

Уредбом о централизацији управне и судске власти у Српској патријаршији, држава

Уредбом о Светом Архијерејском Сабору и Светом Архијерејском Синоду СПЦ,

Васпостављањем патријаршије, избором патријарха, регулисањем делокруга рада

Следеће 1922. године Свети Архијерјски Сабор, процењујући да Видовдански устав

Нарастајуће незадовољство народа у Босни и Херцеговини, због искључења лаика из

Свети Aрхијерејски Сабор се састао током јесени 1923. године, посветивши се у

После усвајања Закона о СПЦ, дошло је и време да се усвоји дугоочекивани Устав

3. 1. Изборни сабор и процедура избора Патријарха

Процес уједињења и васпостављања српске Патријаршије, не би био могућ без

Током рада треће конференције, епископи су раније основаној црквено-правној

По Уредби о избору патријарха, председник Изборног сабора, био је председник

Занимљива је чињеница да се у поменутом Закону после отварања сабора и

За време одржавања треће конференције, архијереји су Министру вера предали нацрт

После избора патријарха Димитрија, било је потребно организовати унутрашње

Законском регулативом је прописано да Свети Архијерејски Сабор и Синод могу

У случају да се упразни патријарашки престо, обавезе на себе преузима Свети

У Закону о СПЦ из 1929. године, о патријарху је речено да он представља СПЦ у

О патријарховима правима и привилегијама је највише речено у другом делу Устава

Патријарх председава Сабором, Синодом, Патријаршијским саветом и