Домаћи састав 11111

Призренска Богословија Св.
Кирила и Методија
(привремено) у Нишу
Домаћи састав за полагање професорског испита из Историје

хришћанске Цркве
ТЕМА:
Руске загранична Црква у првој половини XX века
МЕНТОР:
проф. др Радомир Поповић
Ниш 2018. кандидат Предраг Владисављевић

САДРЖАЈ
Увод
О теми и структури рада........................................................................................4.
1. Руске избеглице у Краљевини СХС
1.1. Грађански рат и страдање Руске Православне Цркве................................8.

1.2. Формирање црквене самоуправе на југоистоку Русије и њено пресељење
на Балкан и у Сремске Карловце .......................................................11.
1.3. Руси у Сремским Карловцима......................................................................17.
2. Свезагранични сабор у Сремским Карловцима
2.1. Рад Сабора.....................................................................................................20.

2.2. Одлуке сабора............................................................................................30.
3. Српска Православна Црква као покровитељ Руске заграничне

Цркве
3.1. Случај митрополита Евлогија..............................................................................32.
3.2.Однос Патријарха Варнаве и митрополита Сергија Страгородског у контексту

спора о Руској заграничној Цркви....... .............................................................................39.
Закључак..............................................................................................52.
Извори............................................................................................55.
2
Литература......................................................................................56.
3
УВОД
О теми и структури рада
Први светски рат донео је тектонске промене како у савременом свету тако и у
Православној Цркви. Појава нових идеологија захватила је читав тада познати свет.
Једна поготову погубна за Православну Цркву у Русији била је комунизам. У току
првог светског рата, у Русији се догодила бољшевичка револуција у чијем јеку је
буктао грађански рат. Русија је била подељена на „Белу“ и „Црвену“. Борба је довела
Руски народ до огромног разарања. Грађански рат је пустошио све пред собом. Она
која је највише пострадала у јеку рата била је Руска Православна Црква. Политички
неистомишљеници били су приморани да напусте Русију и преселе су далеко од своје
домовине. У том периоду велики број руских епископа, свештеника и верног народа
напушта Русију. Постојала је потреба за формирањем Црквеног живота и
администрације ван домовине.
Тежак живот ван Русије ипак је изнедрио формирање Руске заграничне Цркве
која је била преседан за канонско право у том периоду. Стварање црквене организације
једне помесне Цркве на територији друге помесне Цркве донео је нова питања у
канонским односима Православних помесних Цркава. Међутим, највећи интерес у
свему томе је очување духовног и националног идентитета руског народа који је био у
избеглиштву. Несебична помоћ српског народа и Српске Православне Цркве отвара
једно ново поглавље у односима Српске Православне Цркве и руског народа. Овај
преседан у историји хришћанске Цркве доноси нам ново поглавље у односима међу
помесним Црквама.
Овај рад је посвећен анализи развоја Руске заграничне Цркве и њеног односа са
Српском Православном Црквом у периоду од 1920. до 1940. Овај хронолошки период
је био пресудан за развој структуре Руске заграничне Цркве. Формирање Управе,
парохија и канонског односа са другим помесним Црквама. Еклисиолошки карактер
формирања једне Црквене структуре ван граница своје матичне помесне Цркве утицао
4
је на развој еклисиолошке мисли 20. века у читавој Православној Цркви. Канонски
спорови који се јављају у овом периоду утичу на односе и Српске Православне Цркве и
Руске Православне Цркве, али и Цариградске Патријаршије. Било је готово немогуће
решити ово сложено питање јер се први пут Православна Црква сусреће са оваквим
питањем. У наведеном хронолошком периоду долази до спора унутар Руске
Православне Цркве који је проузроковала нова организација и мешање друге помесне
Црквеу њен рад. Руска загранична Црква имала је своју структуру у читавом свету,
међутим у овом раду је наглашена структура унутар територије која канонски припада
Српска Православна Цркви, с тим што се делом бави и питањем митрополита Евлогија
који је био митрополит у Западној Европи. Јединство Цркве, схваћено у
свеправославним, а не само националним оквирима, јесте основни критеријум на бази
кога се разматра каноничност формирања Руске заграничне Цркве.
Сложеност теме доводи и до формирања структуре рада у деловима. У првом

делу рада излаже се историја досељавања Руских избеглица на територију Краљевина
Срба, Хрвата и Словенаца. Бољшевичка револуција нам доноси тектонске потресе у
Русији и узрокује велику сеобу Православног становништва. Долазак Православних
епископа и свештенства узроковало је формирање нових Црквених структура и нове
заједнице. Проблематика је била у томе што се на неки начин нарушио канонски
поредак унутар Руске Православне Цркве. Међусобне оптужбе, неслога и неспоразуми
довели су до затегнутих односа појединих помесних Цркава. Српска Православна
Црква је била стожер измирења и очувања Руске заграничне Цркве. Термин
„загранична Црква“, први пут је употребљен у овом периоду, када део канонске
структура једне помесне Цркве пређе на територију која припада другој помесној
Цркви и тиме ствара известан преседан у Хришћанској историји. Читав однос се
заснива не само на релацији између Заграничне Цркве и Српске Православне Цркве
већ и на релацији са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, која несебично отвара
своје границе и обезбеђује смештај и основне услове за живот избеглицама. Политичка
ситуација у Русији није утицала на став Владе Краљевине СХС по пријему избеглица.
Руски емигранти су за центар одредили не Београд који је био главни град Краљевине
већ Сремске Карловце, место удаљено десетак километара од већег центра Новог Сада.
Ту почиње нови живот ове заједнице, у потпуно измењеним околностима. Све ово
условљава и формирање парохија и Црквене администрације. Ово доводи до
комликовања односа са Московском патријаршијом. Правне расправе доводе до
5
затегнутих односа и захтева сазивање Сабора који би пронашли најбоља решења за
новонастале проблеме.
У другом делу описан је важан догађај везан за конституисање Руске заграничне

Цркве.По благослову Његовог Светости Патријарха Српског Димитрија одржан је
Сабор у Сремским Карловцима 1921. године. Сабор је решавао основна питања која су
се постављала пред новом администрацијом и Управом. На Сабору су решавана
питања која су се тицала саме структуре Заграичне Цркве. Поред тога, решаван је и
однос са Московском Патријаршијом, али и онога што је било и најбитније, а то је
даљи смер у коме ће се кретати и званична политика нове администрације. Даља борба
са бољшевичким режимом и покушај да се обнови Царска Русија била је главна
смерница даљег рада. Одржаван је и контакт са армијом која је подржавала и даље
борбу против бољшевика. Донет је и устав са законима који су се односили на сваки
сегмент живота Заграничне Цркве.
У трећем делу обрађено је неколико важних тема које расветљавају природу

односа Српске Православне Цркве и Руске заграничне Цркве.Основна проблематика се
односи на дешавања која су везана за митрополита Евлогија и однос Патријарха
Варнаве и митрополита Сергија Страгородског. У вези са митрополитом Евлогијем је и
питање јурисдикције Карловачке Управе. Покушај одвајања митрополита Евлогија од
Карловачке Управе користећи се указом из 1920. Патријарха Тихона наишао је на
неразумевање у самој Карловачкој Управи, где кроз дуги низ преписки и покушаја
измирења долази до коначног разлаза. Овде ће се најбоље увидети положај Васељенске
Патријаршије и њене претензије на територије које њој канонски не припадају. Овде је
улога српских архијереја била таква да су били они који покушавају да изнађу најбоље
решење које би одговарало обема странама. По питању митрополита Евлогија догодио
се велики потрес и међу руским становништвом у Западној Европи који су се нашли
између две струје, митрополита Серафима и митрополита Евлогија. Велику улогу
стожера Руске заграничне Цркве имао је српски патријарх Варнава иначе руски
студент. Он је у периоду своје управе 1930.-1937. учинио огромно дело очувања Руске
заграничне Цркве. Иако велики пријатељ митрополита Сергија Страгородског он
наилази на оштру критику услед неразумевања које је тада било све евидентније. Спор
између Карловачке Управе и Московске Патријаршије донео нам је ново поглавље у
односима унутар Православне Цркве. Ситуација је толико била затегнута да је умало
дошло до прекида канонског односа Руске Православне Цркве и Српске Православне
6
Цркве, само због тога што је Српска Црква неуморно помагала и чувала Управу Руске
заграничне Цркве. Са друге стране Руси су имали велики, готово пресудни утицај на
развој српске богословске мисли и културне ренесансе у периоду између два рата.
7
1. Руске избеглице у Краљевини СХС
1.1Грађански рат и страдање Руске Православне Цркве
Политичке промене и руска револуција обележили су даљи развој и пут Руске

Православне Цркве. Двадесети век у историји Русије био је веома буран и турбулентан.
Почетком века на власти је био Цар Николај II Романов.У фебруару и октобру 1917.
године догодили су се државни преврати. Све ово је било одређено новим идеолошким
оквирима.1
Борбени атеизам и марксистичка догма заузели суместо религије. 2 Црква је била

изложена прогонима. Цар Николај и читава његова породица били су стрељани у јулу
1918. године. Тек по окончању рата почео је процес обнове и стабилизације, означен
новом економском политиком. Крајем двадесетих година двадесетог века у новом
таласу политичког и привередног експериментисања ушло се у процес
индустријализације и колективизације са циљем да се превазиђе заосталост руског
друштва и народа.
Процес радикализације руске револуције доносио је и радикализацију њених

циљева за чије остварење нису морале постојати објективне претпоставке.. 3 Умерено
крило у руководствима совјета покушало је да преузме иницијативу у своје руке. То се
одликовало у проглашењу Русије за демократску републику, што их је осуђивало на
губљење угледа у широким народним масама. Даљи ток политичких збивања требало
је да одреди њен карактер.
Било је јако тешко у овом периоду разумети дешавања везана за односе у самој
држави. Прогон и страховита страдања руског становништва бацала су љагу и велику
сумњу на „праведност“ новог система комунистичке управе у Русији. Отпочело је
опште страдање Цркве. Оно што је заиста било пресудно у овом периоду је управо то
1
Мирослав Јовановић. Срби и Руси, 12-20. век (историја односа),. Београд 2012, стр. 158.
2
Исто, стр 159.
3
Сава Живанов, Русија 1917. 2 том. Београд, 2009.стр. 827.
8
да је Русија потписивањем сепаратног мира изашла из борбе у првом светском рату.
Оно што се ближило рађањем нацизма почетком тридесетих година двадесет века
опомињало је Русију на непрестану будност и као да је наслућивало да би Русија
поново против старих непријатеља ушла у рат, још већих размера него што је био први.
Страдање Руске Православне Цркве почиње још од завршетка револуционарних

збивања. Промена политичке власти и државног система означавао је почетак пакленог
периода за руско Православље.Комунистичка власт је јасно ставила до знања
Православној Цркви у Русији да држава прекида везе са Црквом. Из декрета савета
народних комесаравидимо да већ првим чланом држава ставља Цркву по страни,
„Црква је одвојена од државе.“4
У то време на челу Руске Православне Цркве је био патријарх Тихон,

многострадални мученик (1917-1925). Његово деловање се везује за најтежи период
Руске Православне Цркве.5 Није био вешт политичар нити искусан у богословској
науци, већ је имао велики духовни ауторитет. Прогон који је почео није заобишао ни
њега самог, он је стао одважно као велики бранитељ Цркве. Власт једноставно није
марила ни за каква права верника у Русији. Настао је политички прогон свих
неистомишљеника. Противнике нова власт је нарочито проналазила у свештенству.
Патријарх Тихон је 1918. године анатемисао све оне који нападају на Цркву. У
посланици од 19. јануара 1918.видимо какве је све злочине у Русији чинила нова власт.
„Најжешће гоњење је подигнуто на Свету Христову Цркву: благодатне тајне које
освећују човеково рођење или благосиљање супружанске заједнице хришћанске
породице, јавно се оглашава непотребним. Свети Храмови се или руше минирањем или
из смртоносног оружја, (Свете московске Кремаљске Цркве), или се скрнаве
пљачкањем, (капела Спаситељева у Петрограду), Свети манастири поштовани од
верног народа (као Александар Невски и Почајевска Лавра) преузети су од безбожне
власти таме века овога и проглашени некаквим народним добром. Школе које је
Православна Црква издржавала и које су припремале црквене пастире и вероучитеље.,
проглашене су непотребним и претворене у безбожне школе или чак у расаднике
неморала. И најзад власт која је обећала, поредак у Русији, спроводи свуда само
самовољу и насиље“.6
4
Радомир Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2016. стр. 545.
5
Исто. стр. 546.
6
9
Патријарх Тихон је због противљења тренутној власти на чијем челу је био
Лењин, био хапшен, затваран и на крају је преминуо 7. априла 1925. Страдање
патријарха Тихона је најбољи показатељ односа нове власти према Цркви. Исељавање
недужног становништва било је неминовно. Сви они који се нису слагали са актуелном
политиком морали су да напусте своја огњишта и спас потраже преко граница Русије.
Покушавао је да заштити Руску Православну Цркву од пропаганде и да сачува
драгоцености Црквене од насилног отимања под изговором да се помаже сиротиња у
Русији.
Руска Православна Црква је у годинама које су претходиле Октобарској

револуцији била на једном снажном путу развоја и проширавања како својих
капацитета, тако и мисионарске делатности, иако је у синодалном систему фактички
била део државе и државног апарата Мешање царског државног система доста је
успоравао слободу и развој Руске Православне Цркве. Тешке стеге синодалног
неканонског устројства утицале су и на дешавања унутар саме Цркве, али и на односе
унутардржавне према Цркви. Црква је виђена као део царског режима у држави. Многи
слојеви друштва су у Цркви и црквеним великодостојницима видели претњу владајућег
слоја друштва, што је у неку руку и утицало на каснија дешавања везана за страдање
саме Цркве.
Након Револуције 1917. наступио је страховит грађански рат и прогон Цркве.

Држава је била подељена на „Белу“ и „Црвену“, догодио се и огроман сукоб који је
трајао од 1918. до 1922. На територији „Беле“ Русије формиране су паралелне Црквене
структуре, које су постојале све до слома беле армије..
Избеглиштво је било логичан след ситуације који би избегао велико страдање и

одмазду бољшевичких снага. Селидба је отпочела након пада „Беле Русије“.
Супростављање комунистичким снагама једноставно више није било могуће. Где год
би бољшевичка армија наилазила остављала је пустош и спроводила убиства свих
политичких неистомишљеника.
У то време имамо патријарха Тихона, раније споменутог. Његова управа услед

поделе државне територије на бољшевичку и антибољшевичку простирала се на обе
територије. Оно што је и парадокс, а то је да је Црква на сабору 1917.-1918. успела да
се ослободи стега државе.Опет је успостављен старији систем на чијем челу је био
патријарх, али за разлику од претходног периода сада настаје општи прогон. Црква је
10
сада била државни непријатељ. У Цркви бољшевичке власти увиделе су противника
комунизма и новог државног и друштвеног поретка.
Бољшевичка војска одликовала се безбожничком доктрином и отвореном

мржњом према свему ономе што је означавало Православну Русију. Толика мржња
одликовала се страховитом енергијом која је испољавана у рушењу храмова, убијању
свештеника, убијању верника и општем прогону становништва које је одржавало иоле
везе са религијом у Русији.
Пре саме револуције у Русији је 70 процената становништва било Православно.

Пре револуције у Русији је било око 120 хиљада свештеника, 130 епископа, 1200
манастира и око 95 хиљада монаха.7
1.2.Формирање црквене самоуправе на југоистоку Русије и њено

пресељење на Балкан и у Сремске Карловце
Црквена управа након револуције и у току грађанског рата била је подељена.

Патријаршија није имала успостављен однос са епископијама које су биле на
територији коју су контролисале антибољшевичке снаге. Дошло је до веома тешке
ситуације да читав југоисток Русије, који је обухватао огромна пространства буде
сведен на само пар епархија одсечених од централне синодалне управе.Да би се
избегло цепање и дезоријентисаност епархија унутар територије која је означена као
„Бела Русија“, било је неопходно формирати Црквену управу.
У кавкаском Ставропољу одржан је сабор од 19. до 24. маја 1919. године, где
долази до формирања више црквене власти, која је требало да буде привремена управа
до ослобођења патријарха Тихона, коме би била враћена сва црквена управа над
југоисточном Русијом.8 На челу избеглог руског свештенства нашао се Антоније
Храповицки, митрополит кијевски и галицки, веома угледна личност целе Русије у 20.
7
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне Цркве
и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет Универзитета у
Београду, Београд2012., стр. 25.
8
Београду, Београд2012., стр. 29.
11
веку. Истовремено је волински архиепископ Евлогије Георгијевски постављен за
управитеља Руске Цркве у Западној Европи. Из области Кавказа пред најездом
бољшевика били су принуђени да се даље повлаче у Севастопољ, затим у Цариград где
је у јулу 1921. основан први Црквени управни орган Виша Црквена Управа.9
Формирана Црквена Управа је преузела све појединости којим је располагала и

Московска Патријаршија. Била је потпуно самостална, доносила је одлуке о поделама
епископија и формирању нових епископија (Ставропољска, Јекатеринославска,
Ростовска, Таганроска, Сухумска и Црноморска). Преузела је такође и управу над
спољним црквеним пословима.10
Русија као вековни заштитник свесловенства и Православља на Балкану сада је

запала у тешко бреме бољшевичке власти. Руски народ као што видимо преплавио је у
својој емиграцији читаву Европу. Међутим, центар руске емиграције био је у
Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Срби су сада живели у заједничкој држави
јужнословенских народа. Ово пак није спречавало да се одрази љубав и поверење које
је било обострано.
Српски народ је прихватио избеглице из Русије. Са једне стране Краљвина Срба,

Хрвата и Словенаца је имала доста бољи однос са антибољшевичким снагама у Русији,
то је била последица сепаратног мира који је нова власт потписала и тиме иступила из
борбе против непријатеља српског народа првенствено Немаца и Аустро-Угарске, а са
друге стране Срби су били свесни велике подршке руског народа и руског Цара
Николаја који је безрезервно подржао српски народ у одбрани од многобројније силе
која је напала 1914.
Улазак Русије у рат и дешавања након тога у многоме су утицала на однос

српског народа према са једне стране бољшевичкој власти, а са друге стране
антибољшевичкој Русији која је силом прилика била приморана на емиграцију.
Традиционално добар однос је био и разлог због кога су Руси у изгнанству одлучили да
у прво време центар буде баш у Сремским Карловцима. Тим доласком и постављањем
9
Радомир В. Поповић, Хришћанство у историји, зборник студија из Црквене историје, Београд 2011.,
стр. 311.
10
Београду, Београд, 2012. стр. 30.
12
управе армије и врховне команде у избеглиштву и руског синода у избеглиштву дато је
на значају заправо том односу српско-руском.
Ситуација унутар саме Србије била је повољна по односе два народа. Након
мајског преврата 1903. свргавањем Александра Обреновићаи довођењем на власт
династије Карађорђевић ситуација је била изузетно повољна за окретање српских
интереса ка свом старом савезнику Русији.
Међутим, сепаратни мир нове власти у Русији са Немачком уноси новине у

односима две званичне државе.Нису само у Краљевини СХС реаговали на ова
дешавања, већ се талас незадовољства ширио међу свим ранијим савезницима из сила
Антанте. Велика Британија и Француска су најбурније реаговали. Источни фронт је
био затворен, што је довело до тога да одлуче да и морално и материјално помогну
борбу против бољшевиа, подржавајући антибољшевичке снаге. Французи су
планирали да са румунског фронта издвоје 12 дивизија и пребаце их до Одесе и да
одатле започну борбу. Дана, 19. децембра 1918., искрцала се само једна дивизија,
насупрот плановима, команду је преузео Д Анселм. Убрзо су успоставили контролу
над рејоном Тираспољ-Николајев-Херсон. Наступила је након тога офанзива Црвене
армије која је пореметила планове и потресла ситуацију у овој области. 11 Све мања
заинтересованост власти у Паризу за руско питање доводи полако до краха овог
фронта. Французи су били малобројни, поготову насупрот Црвеној Армији, нису
поседовали довољан број бојних бродова да би се супроставили на Црном мору.12
Пролеће 1919. године доноси нам коначни расплет и победу Црвене Армије.
Офанзива на Украјину у марту 1919. била је прекретница у овом сукобу. Тежак
положај антибољшевичке армије још више је био отежан са два нова пораза војске Д
Анселма, код Николајева и код Херсона. Кијев је јако брзо пао и бољшевичка војска
била је сада сконцетрисана на коначни обрачун и напад на Одесу.
Наступила је хитна евакуација становништва. Циљ је био да се за три дана

евакуише читава Одеса. Наступила је страшна паника због страха од одмазде и доласка
бољшевика.У року од три дана извршена је евакуација и читаве заједнице Руса
раселиле су се по Европи, велики број њих стиже и до Краљевине СХС. Међутим, ово
није био први талас избеглица који су стигли из Русије. Раније је велики број Руса
11
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС. Београд, 1996.. стр. 97.
12
Исто. стр. 97..
13
стизао у Краљевину, али ти доласци раније су били заиста минијатурни наспрам број
Руских емиграната који се доселио у овом периоду од 3. до 6. априла 1919. године.
Било је и раније појединачних случајева доласка Руса на Балкан, али ово је сада било
велико организовано исељавање становништва, била је то новина за власти у
Краљевини СХС.Организација Црквене Управе у Краљевини СХС била је заснована на
одлуци Светог Архијерејског Сабора, по одлуци од 31. августа 1921. г. (АС.Бр. 31), на
основу које је легализована већ постојећа организација.13
Због новонастале ситуације у Совјетском Савезу, Синод Московске

патријаршије на челу са патријархом Тихоном Белавином налазио се у зони коју је
контролисала Црвена Армија. На територији коју је контролисала Бела Армија остала
је велика управа руске Православне Цркве која је одржавала слабе контакте са
централном управом у Москви. На територији Беле Армије, иако променљиво зависно
од дешавања на фронту, имамо негде око 40 до 50 епархија које нису одржавале
никакав контакт, док су 20 епархија имала некакав минималан однос са патријархом
Тихоном.14 Њихова потреба за централизацијом управе је била све већа. Првиремена
црквена управа ормирана је 1919. године, а да ће након ослобођења, сва црквена
управа поново бити враћена под окриље московске патријаршије.
Практично гледано, она је била потпуно слободна од московске патријаршије.

Имамо и почетке оснивања представништава на територијама других помесних
Цркава, прво у Цариграду 1920. на чије чело је стављен Анастасије Грибановски
архиепископ кишињевски.15Ту се стварала ноава централа, централа Руске заграничне
Цркве. Анастасије Грибановски био је први првојерарх заграничне Цркве. Он је
емигрирао 1919., а од 1920. до 1924. био је на челу представништва Привремене
црквене управе више Црквене управе југоистока Русије, при Цариградској
патријаршији, а од 1924. до 1933. на челу руске духовне мисије у Палестини. Од 1935.
помоћник првојерарха Руске заграничне Цркве Антонија Храповицког, па од 1936.
председник руског заграничног Архијерејског синода. Умро је 1965. у САД.
Указ патријарха Тихона 20. новембра 1920. г.(№ 362)по коме је дато да све
руске Цркве у инострантсву буду подређене под надлежност Више Црквене управе до
13
АС СПЦ, Руска загранична Црква-Историја
14
Београду, Београд 2012., стр. 28.
15
Исто стр. 31.
14
успостављања контакта са Свјатјеишим Патријархом Московским.16 Указ се састоји од
10 тачака. Указ је био свим архијерејима послат у виду циркуларног писма. У случају
да Свети Синод није у могућности да обавља своју административну власт, сва власт
одлучивања прелази у надлежност Патријарха. Патријарх може по својој вољи да власт
над одређеним областима преда једном лицу или институцији. Друга тачка указа
недвосмислено даје могућност за оснивање Више Црквене Управе у иностранству. У
другој тачки се наводи да у случају промене граница (избеглиштва) сваки архијереј
ступа у контакт са помесном Црквом на чијој се територији налази. Други члан даје
право да се на територији на којој су избегли архијереји оснује Виша Црквена
Управа.17
Дужност да организује Вишу Црквену Управу има најстарији међу избеглим

архијерејима. Стога по Указу место председавајућег у Вишој Црквеној Управи припала
је митрополиту Антонију. Уколико не постоји могућност организовања Више Црквене
Управе сваки епископ има право на сву власт по указуи то да управља назначеном
епархијом и да у њој организује црквени живот. У управљању епархијом епископ се
мора руководити канонима Цркве. Сва власт организације црквеног живота унутар
епархије припада надлежном епископу. Уколико би овакво стање потрајало дужи
временски период Виша Црквена Управа има право да оснује и нове епархије.
Оснивање нових епархија морало би бити у складу са канонима Цркве и уставу Руске
Православне Цркве. Викарни епископи сада по указу добијају сва права епархијских
архијереја. Имају право организације епархије сходно могућностима у ситуацији у
којој се налазе. Сви викарни епископи овим чланом добијају права полу-самосталних
архијереја. Овај члан је нарочито везан за однос митрополита Евлогија и дешавања у
западној Европи. Различито тумачења указа из 1920. г. доводи до сукоба руских
архијереја по питању саме организаје Руске заграничне Цркве. По овом указу
формирана је и Руска загранична Црква. Она је формирана на територији која канонски
припада Српској Православној Цркви. Српски патријарх је на себе преузео улогу
покровитеља Руске заграничне Цркве што је у многоме помогло њеном лакшем
функционисању. Оснивање епархија унутар Руске заграничне Цркве било је у складу
са уставом Руске заграничне Цркве.18
16
АС СПЦ, Руска загранилна Црква-Историја Указ патријарха Тихона заведен под број № 362
17
Исто.
18
Исто.
15
У септембру 1922. имамо формирање Више црквене управе руског заграничја, а
у децембру 1922. састављен је Руски Свезагранични Црквени сабор, а такође и
архијерејски синод Руске Православне Цркве у заграничју. У архијерејски синод
руског заграничја ушли су: Антоније Храповицки (председник), Евлогије Георгијевски,
Анастасије Грибановски, Теофан Бистров, Сергије Петров, Михаил Космодијански,
Гаврил Чепу, Гермоген Максимов.19
На организацију Руске заграничне Цркве одлучујуће је утицала одлука

московских црквених власти, од 5. маја 1922. године, о укидању заграничне црквене
управе у Сремским Карловцима. Указом (N 348) Московске патријаршије, било је
предвиђено да власт над „руским заграничним Црквама“ преузме митрополит
Евлогије, коме је наложено да изради поредак управе поменутим Црквама. На
заседању руске заграничне црквене управе, у Сремским Карловцима, 2. септембра
1922. године, донета је одлука да се решење Московске патријаршије спроведе,
укидањем заграничне Више црквене управе. На истом заседању, међутим, одлучено је
да се оснује „привремени загранични Архијерејски синод“, коме су предата „сва права
и пуномоћја Више Руске заграничне Црквене Управе20.
Многе ипак одлуке су дошле на осуду код неких помесних Цркава, па је тако и
одлука од 30. маја да у Грчкој оснује своју епархију.Из часописа
„ЦерковныеВедомости“ бр. 23.-24. стр. 5., 1923.г. видимо да је оваква одлука дошла
на осуду код Грчке Православне Цркве.21
1.3. Руси у Сремским Карловцима
19
Београду, Београд 2012. стр 33.
20
Владислав Пузовић, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе Руске заграничне
Цркве и Московске патријаршије , докторска дисертација, Православни богословски факултет
Универзитета у Београду, Београд 2012., стр. 57.
21
АС СПЦ, Руска загранилна Црква-Историја
16
Војна и револуционарна дешавања су Русе донела у Сремске Карловце и
почетком 20. века. Поред Београда који је био и главни град и универзитетски центар,
Карловци су били седиште и уточиште многих великих руских интелектуалаца,
културних уметника, професора, виских Црквених великодостојника.
Руска колонија у Сремским Карловцима почела је са ширењем тек 1921..

године. У евакуацијама из Одесе 1919., Новоросијска !920., и са Крима 1920., није било
Руса који су долазили у Сремске Карловце, тек 1922. имамо запис о томе да у
Сремским Карловцима живи 5.907 грађана, међу њима 50 Руса. Овом колонијом је
управљао Иван Павлович Федорович. По одобрењу Светог Синода Српске
Православне Цркве у Сремске Карловце имамо досељивањ две групе избеглица са југа
Русије,. Од њих стотинак који су придошли, многи су имали велики допринос у
Црквеном и војно-политичком животу у Русији пре саме револуције.22
У првој групи имамо јерархију Руске Православне Цркве. Многи руски

епископи били су размештени по манастирима на Фрушкој Гори у близини Сремских
Карловаца.Међу њима најпознатији је био архиепископ волински и житомирски
Евлогије.По његовом доласку у марту у Сремске Карловце 1921. г. из Цариграда у
Сремске Карловце је пребачено и седиште Руске Заграничне Цркве, створено 1920.
године.У првој групи досељеника био је такође и митрополит кијевски и галицки
Антоније Храповицки. Српски патријарх Димитрије Павловић (1920.-1920.) уступио
им је на коришћење зграду патријаршијског двора.
Антоније Храповицки био је водећа личност у Руској заграничној Цркви у том

периоду. Руска загранична Цркве формирана је на територији Цариградске
Патријаршије још 1919. са жељом да преузме све прерогативе епархија ван Русије, тј.
ван Совјетског Савеза.
Алексеј Павлович Храповицки, рођен 1836. године. Као 15-годишњак у

гимназји, написао је службу светитељима Кирилу и Методију, коју је одобрио и Свети
синод Руске Православне Цркве и ушла је у богослужбену употребу. Био је дубоко
предан вери, као младић интересовала га је Православна литература. Слушао је јавне
наступе и беседе Ивана Асакова, Владимира Соловјева, Фјодора Достојевског.
22
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС. Београд, 1996., стр. 16.
17
Распростањено је мишљење да је он баш послужио као прототип за лик Аљоше
Карамазова. Млади Алексеј Храповицки након имао је огромну жељу да буде
мисионар и да Православну веру проповеда осталим народима, због тога је учио и
јапански језик. По завршетку Духовне академије он је примио монашки постриг, после
магистратуре постао је доцент на Духовној академији у Санкт Петерсбургу. У њему је
узрастала жеља за поновно успостављање патријаршије у Русији. Развија велику
богослужбену делатност, поред тога се бави и добротвориним и хуманим
делатностима. Посећује болесне у болницама, помаже сиромашнима. Са 27 година
постаје ректор Московске Духовне академије23.
Алексеј Храповицки је бранио Руску Православну Цркву од многих напада.

Највише у то време Цркве је била на удару грофа Лава Толстоја који је био под
утицајем немачке филозофије, поготово пантеистичког схватања. Лав Толстој је желео
у Москви да се упозна са Антонијем Храповицким. Након сусрета, Лав Толстој је са
великим поштовањем говорио о енергији коју поседује Антоније. После петогодишњег
управљања Московском Духовном академијом архимандрит Алексеј Храповицки
прешао је у Казањ. Године 1900. он постаје епископ са седиштем у Уфи. Године 1902.
прелази у Житомир, тамо почиње са добротворном делатношћу и радом на
просветљивању руског народа. Радио је такође и на обнављању руских манастира.
Године 1905. архимандрит Антоније је у духу старозаветних пророка говорио о ономе
што ће наступити у Русији, говорио је о страшном страдању руског народа у Великом
рату, предсказао је и страшно страдање које се десило након револуције у Русији. 24
Био је на почетку Великог рата 1914. године јако близак и цару Николају са ким
га је упознао Григорије Распућин. Револуционарне власти су на почетку револуције
тражили од архимандрита да напусти Харков, у августу 1917. године он одлази у
Москву, где учествује на Сверуском Сабору на ком је био изабран патријарх Тихон
Белавин његов ученик у Духовној академији у Санкт Петерсбургу. Антоније је био
узведен у чин митрополита и назначен је за митрополита у Кијеву, након убиства
митрополита Владимира. Убрзо након тога био је ухапшен од стране бољшевичке
власти. У току осмомесечног заробљеништва радио рад на тему Достојевског. Силе
Антанте су суделовале у његовом ослобађању, вратио се у Кијев и прикључио се
Добровољачкој војсци. Након тога животни пут га води у Јекатеринодар, затим у
23
Алексей Арсеньев, Русская эмиграция в Сремских Карловцах,Сремски Карловци2013. стр. 43.
24
18
Новоросијск, затим у Атину па на Свету Гору и 1920. прелази у Сремске Карловце.
Иако конзервативац у питању политике он је био велики иноватор и мислилац по
питању Православног богословља, био је међутим веома добар човек, али са друге
стране веома брз и бритак на језику.25
Његове проповеди су биле срчане. Током боравка у Сремским Карловцима,

Новом Саду и Београду написао је много радова. Велики руски мисионар, богослов,
проповедник упокоји се у Господу 10. августа 1936. године у патријаршиском двору у
Сремским Карловцима.26
Међу најистакнутијим руским архијерејима који су имали велику и важну улогу

у животу Руске заграничне Цркве били су раније поменути Антоније Храповицки, онда
Евлогије Георгијевски, Платон Рождественски, Теофан Бистров, Серафим Собољев,
Венијамин Федченко. Став архијереја који су избегли се осликавао у томе да
преузимају потпуно црквену управу над заграничјем из чега изниче одлука о
формирању Рсуке заграничне Цркве, која ствара дубоке историјске несугласице,али и у
црквеном погледу дубоке еклисиолошке и канонске проблеме.
У прво време седиште бива у Цариграду, било је логично решење због тога што
је то и раније био центар окупљања руске емиграције. Током 1921. године ствара се
потреба за премештањем управе Рауске заграничне Цркве у Сремске Карловце. Српски
Патријарх Димитрије Павловић позвао је управу Руске заграничне Цркве у Краљевину
Срба Хрвата и Словенаца. Руси одговарају на тај позив и убрзо имамо премештање
управе. Немамо белешке да је обавештена Цариградска патријаршија, али Анастасије
Грибановски остаје у Цариграду док на север иде Антоније Храповицки. У току
боравка на територији сестринске Српске Православне Цркве Антоније је имао улогу
првојерарха у Руској заграничној Цркве.27
2. „Свезагранични сабор“ у Сремским Карловцима
25
26
27
Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС. Београд, 1996.стр. 16.
19
2.1. Рад сабора
Због доласка на нове просторе и нову територију руског становништва и

Црквене јерархије, било је потребно организовати управне органе функционисања
унутар заједнице.. Тиме би се регулисали међусобни односи и односи према другим
помесним Црквама и наравно регулисали односи са Московском патријаршијом.
Пре сазивања Свезаграничног Сабора било је договорено да се прво сазову

месне скупштине у различитим земљама где живи руски народ. 28У почетку је било
договорено да се у септембру одржи скупштина у Цариграду, па у октобру у
Краљевини СХС за шта је и тражена званична препорука и одобрење Московске
патријаршије.Па да се након тога одржи скупштина и у још некој страној земљи. 29
Одобрење за сазивање ове скупштине Виша Црквена Управа сматрала је да има од
саме Московске Патријаршије. Виша Црквена Управа је сматрала да заправо овим
извршава дату јој послушност, али се наводи да је сазивање скупштине потребно и због
историјског момента у коме се налази. На основу одлуке 3. октобра 1921. управа над
руским Православним општинама је предата Вишој Црквеној Управи са благословом
Патријарха Српског Димитрија. Постојала је потреба да се кроз одлуке на Сабору
регулишу институције Руске заграничне Цркве.
Руска Црква у иностранству била је растројена.Грађански рат у Русији довео је

до великог одлива руских избеглица у иностранство.Руске избеглице су у иностранству
формирале црквене заједнице.. Појачано деловање свештенства међу руским
избеглицама због њиховог угроженог положаја подразумевало је бригу о исхрани и
животу уопште. На челу организације пастирског старања био је поглавар Руске
Православне Цркве у избеглиштву Његово Високопреосвештенство Антоније
митрополит Кијева и Галиције.Виша Руска ЦрквенаУправа отпочела је са
обнављањема и уређењем црквеног живота у иностранству.
ВишаЦрквенаУправа сазвала је састанак свих Црквених управаРуске

Православне Цркве у иностранству због регулисања црквеног живота.Сазвана је
седница у ту сврху са посебним одобрењем од стране Више Руске Црквене управе у
28
АС СПЦ, Руска загранична Црква - Историја.
29
Исто.
20
иностранству, 8. новембра 1921. г. у Краљевини
С.Х.С. у Сремским Карловцима сапредседавањем почасног председника Његове
Светости Димитрија патријарха Српског. На састанцима, на иницијативу почасног
председника, председавао је Његово Високопреосвештенство Антоније, митрополит
Кијева и Галиције. Једногласном одлуком чланова скупштине дошло је до
преименовања Црквене Управе у Руска загранична Црква.
Руска загранична Црквафункционише са благословом патријарха Српског, строго
поштујући свете каноне Православне Цркве и води се одлукама Светог Синода
РускеПравославне Цркве 1917-1918 г.. и њене богате традиције.
Немамо у потпуности говор који је одржао Његово Високопреосвештенство
Антоније, митрополит Кијева и Галиције на отварању Сабора. Међутим, имамо
забележене речи Архиепископа Анастасија који је говориоуправо о ставовима
митрополита Антонијао утицају Сабора на духовну обнову Русије.30
Виша Црквена Управа Руске Цркве у иностранству одлучила је на
састанцима6. / 19.-8. / 21. априла 1921. да организује Сабор Представника Руске
Православне Цркве изван Русије ради уједињењаи оживљавања црквене
активности.Састав Сабора укључује и представнике чланова свих страних аутономних
Цркава, епархија, округа и мисија, које су у послушности Његове Светости Патријарха
целе Русије.Сабор признаје у сваком погледу властМосковског Патријарха.За све
одлуке Сабор добија одобрење од Светог патријарха Руског.По налогу Више Управе
Руске Заграничне Цркве Сабор је састављен од епископа, свештенства и
лаика.Свиепископи и викариулазе у састав Сабора.
Међу члановима Сабора имамо представнике из 15 земаља и 16 округа.Окрузи
у: С. Америци, Јапану, Кини, Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској,
Немачкој, Француској, Италији, Србији, Бугарској, Турској и на Далеком
Истоку. Области: Шведска, Данска, Холандија, Белгија, Шпанија, Енглеска,
Швајцарска, Чешка, Мађарска, Аустрија, Румунија, Палестина (Александрија),
Грчка, Бизерта.31 Представници округасу 7 чланова: Епископ, дваклирика (свештеник
или ђакон), 4 лаика.У областима где постоје војно-црквене општине, шаљу
представнике локалне војно-црквене власти два клирика и 4 мирјанинакоји припадају
тој области.Рејони бирају једног свештеника и два лаика. Чланови Сверуског Помесног
Сабораучествују на Заграничном Сабору као пуноправни чланови Сабора. Области
30
АС СПЦ, Руска загранична Црква-Историја, лист „Новое Время“,29. јануар. 1922.№229,
31
Напомена. У Западној Европи епархијску власт представља Канцеларија Преосвештеног митрополита
Евлогија
21
које из неког разлога нису у могућности да пошаљу своје представнике могу слати
поверљива писма наводећи своје жеље или одлуке локалне Цркве.Епископ може
послати на његово место на састанку само лице коме је одредио права његовог
заменика.Ако свештеник не може напустити своје место, онда може послати особу за
коју гарантује и у вези које сноси одговорност.Епископи имају право да позову више
чланова, максимално два по округу на своју иницијативу или на предлог лица које је
организовало ту канцеларију.Представници Православних аутокефалних Цркава су
позвани, укључујући и оне из бугарске Цркве, у нади блиског односа и потпуног
уједињења са целом ВасељенскомЦрквомкао чланови Више Црквене Управе са
правима пуноправних чланова. (Чл. 17. каснија одлука В ТС) Као гост (без права гласа)
могу бити по одобрењуВише Црквене Управе и епископи представници не-
православних конфесија. Избор чланова организован је и у одвојеним деловима
епархијских канцеларија (Америци, Јапану, Кини, Финској, Естонији, Летонији,
Литванији, Пољској), где чланове бирају локалне црквене власти, а ако и тога нема
онда по одлуци Више Црквене Управе, или кога они одреде. Ако нема епископа у
округу, избор организује локална Црквена власт, а где и то не постоји онда Виша
Црквена Управа.. Избори за обласни Саборсастављени су у вези са Правилником о
сазивању Сабора РускеЦркве Константинопоља, (материјал, број .1, стр. 30-33.), са
променама које епископске власти сматрају да је потребно да се направе.
Избор обласних представника у Сабору је било потребно да се заврши до 8.
септембра. У Западној Европи и на Блиском истоку свака парохија, без чекања на
конкретна упутства, бира једног свештеника и лаика, који долазе на Сабор.Сабор је
отворен на празникПокроваПресвете Богородице 1. октобра.Место Сабора одредила
јеВиша Црквена Управа.Чланови Сабора који су упућени на Сабор, поседују права
локалне области или локалног обласног Сабора.32
На Сабору као што је раније напоменуто почасно јепредседавао патријарх
српски Димитрије. Међу почасним члановима били су и представници Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца. Међу њима најпознатији председник владе Никола Пашић.
На сабору су присуствовали и протопрезвитер катедралног храма у Сремским
Карловцима Јеремић, министар вера, градоначелник Сремских Карловаца и
председник државне комисије везане за питање руских избеглица.Поуказу о Руском
Заграничном Сабору који се тиче устројства и сазивања сабора једини правни елемент
32
(http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено,
15.7.2017), одељак документи.
22
који може сазвати Сабор је Виша Црквена Управа Руске Заграничне Цркве. Оно што је
најбитније да он буде сазван по речи Божијој и у складу са канонима Цркве.Имајући у
виду положај Руске Цркве у емиграцији и у складу са одредбама српског патријарха,
због тога што се сазива на канонској територији Српске Православне Цркве сабор по
прејемству отвара почасни председник, а то је српски патријарх. Стога у наставку
председавање је преузео председник Више Црквене Управе Руске Заграничне Цркве.
Сабор су сачињавали епископи Руске Православне Цркве у избеглиштву и српски
епископи, свештеници и мирјани по одредби Више Црквене Управе Руске Заграничне
Цркве од 12. јула 1921.33
. Због бољег и успешнијег рада Сабора по редоследу су изабране теме о којима
Сабор расправљао, а то су пре свега питања Више Црквене Управе Руске Заграничне
Цркве, питање парохијског живота, школства, наставних планова и програма. Решавала
су се такође и питања војне управе и судства. На сабору се посебно наглашавало то да
је основни принцип функционисања сабора хришћанско поштовање свих учесника.
Пре самог сабора одржано је свеноћно бденије у Катедралном храму у

Сремским Карловцима. Сутрадан 8. новембра служена је Божанствена Литургија.
Након Свете Литургије одржан је акатист Пресветој Богородици и Архистратигу
Михаилу. Главна заседања почела су 9. новембра.34
. Прва пленарна седница је почела након певања молитве "Днесь Благодать Св.
Духа нас собра " Најстарији архијереј Руске Цркве изван Русије - председник Више
Црквене Управе митрополит Антоније отворио јеСабор Руске Заграничне Цркве у 10
часова у сали гимназије у Сремским Карловцима. На првој пленарној седници имамо
записано да је на отварању говорио секретар Е. Махароблидзео тренутном стању у
Русији и о ситуацији у којој се нашао руски народ у избеглиштву. Након тог говора,
секретар је поздравио на предлог председника Више Црквене Управе Патријарха
Тихона и Патријарха српског Димитрија, Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Њено
Величанство Царицу Марију Федоровну, веће министара и Народне скупштина
Краљевине С.Х.С. и команданта руске војске генерала Врангела. Онда је Његово
33
(званични указ о Руском Заграничном Сабору може се пронаћи у целини на сајту РЗЦ. у одељку
документи, http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm
приступљено, 15.7.2017.)
34
Исто.
23
Преосвештенство Председавајући Сабора рекао да је Његова Светост. Димитрије
патријарх Српски обећао да ће лично поздравитиСаборЗаграничне Цркве, али да то
учини није могао, јер је имао обавезе око Славе.. Након тога владика Гаврило читао је
поздрав српских архијереја: митрополита Петра и Василија и епископа Мирона.
Владика Максимилијан је прочитао телеграфске поздраве српских владика Михајла и
Јосифа.
У дугим говорима на првој пленарној седници говорено је такође и о

студентској омладини која се полако враћа Богу и Православљу. Наглашен је и братски
однос Срба и Руса, посебно у говору министра Михајла Л. Јовановића.Он је одржао
дугачак говор на српском језику уз напомену на велике заслуге руског народапрема
посебно Србији.Поздравио јесве чланове Сабора. Чланови Сабора су му из
захвалностипевали „многајаљета".35
Да би што успешније функционисала Виша Црквена Управа руске Заграничне

Цркве отворена су посебна одељења која се баве различитим пословима унутар
Управе:
1. Врховна и обласна Црквена администрација у иностранству, 2. Парохијско

одељење, 3. Образовно(школе, објављивање књига), 4. Мисионарско, 5. Економско 6.
Судско (развод и надлежност), 7. За духовно оживљавање Русије и 8. Питање војне
управе. На челу ових одељења били су епископи у избеглиштву
1. Виша и Обласна Црквена Администрација - Архиепископ Евлогије , а пре

него што он пристигне замењује га митрополит Антоније.
2. Парохијско - Епископ Михајло
3. Образовно- Епископ Гаврило.
4. Мисионарско - Епископ Серафим.
5 Економско- Епископ Аполинарије
6. Судско- Епископ Теофан.
7. За духовни препород - Архиепископ Анастасије.
8. Војно-црквено–Епископ Венијамин.
35
Исто.
24
Након седнице прочитана је молитва „Достојно јест“, пленарна седница је
затворена до сутрадан.
Оживљавање црквеног живота био је веома важан моменат у функционисању
руске емиграције. Било је потребно феромирати институције Руске заграничне Цркве
као што су Сабор и Синод. Под оживљавањем Црквеног живота сматранје и однос
према Православним помесним Црквама. То што је председавајући на сабору био
патријарх Димитрије означавало је одржавање канонског јединства са Српском
Православном Црквом. Оснивањем одељења за парохијске послове започето је
оснивање парохија унутар Руске заграничне Цркве. Регулисане су границе парохија и
регулисана су права и дужности парохијског свештеника. Парохија као основна
јединица једне епархије била је битна за оживљавање Црквеног живота. Учешће
верника у функционисању парохијског живота било је неоходно.
Друга пленарна седница је отпочела 10. новембра у 10 часова. Након читања

телеграма који је послао патријарх српски Димитрије, сабору се обратио генерал
Николски који је дошао из Цариграда и говорио је у име Генерала Врангела и читаве
Армије у избеглиштву. Након што је завршен говор чланови Сабора отпевали су
„многаја љета“ и „вјечнаја памјат“ страдали војницима који су се борили против
комунистичке црвене армије. У наставку заседања Председавајући прочитао је писмо
М.В. Родјазина о томе како жели да се повуче са заседања и моли да „због нарастајућег
незадовољства међу члановима“ буде изузет са Сабора. То свакако бива прихваћено.
По овоме се види да је и међу члановима Сабора долазило до опречног мишљења и
ставова.36
У даљем раду Сабора било је још десет седница све до 19. новембра, на којима
је расправљано о највишим питањима очувања пре свега националног и духовног
идентитета руског народа у избеглиштву. Након тога су раправљани текући проблеми
унутар саме заједнице.37
Подршка даљој борби у ослобођењу Русије од комунистичког режима била је
јасна и из посланице коју је митрополит Антоније упутио руској армији и
36
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm приступљено
16.7.2017.)Одељак документи.
37
16.7.2017.)Одељак документи.
25
главнокомандујућем генералу Врангелу. Велика жеља да се борба настави до коначног
ослобођења утемељана на вери и љубави према Богу показана је и у речима посланице:
„И зовемо све да се окупе око тебе, наша славна војско, као око руског језгра.
Нека душу свуда привлаче вас руских војника. А када чујете вапајкао орлови са свих
страна полетите ка својој домовини, сви певајући: "Русију сачувајмо“ Али сви ми
Руси, који волимо своју домовину и трпимо сав бол, сећамо се вас, наших драгих
родољуба, и не само на речи, него и на делу и помоћи да убедимо друге да се са нама
боре.Нека вам Господ да да схватите да се борите не само за Русију, већ и за цео
свет, за веру и за миран живот.А вама сјајни војсковођо руске војске, руски Сабор
шаље захвалност и подршку.“38
На састанку одржаном 15. новембра 1921. донета је резолуција о регулисању

односа унутар парохијских заједница која садржи 11 тачака:
1) Обавезно учешће свих Православних руских избеглица у животу раду
парохије.
2) Посебна брига Више Црквене Управе и епископа који управља црквеном
облашћу о јаком развоју свих облика парохијског живота и рада.
3) Упоран и доследан рад парохијског свештенства да све руске Православне
људе у парохији и православне породице подржавају на одговарајућем нивоу
парохијског живота.
4) Позивање лаика да буду активни чланови парохијске заједнице и да учествују
у парохијском животу свом снагом, способношћу и средставима.
5) Вођење строго Црквеног карактера парохијског заједнице.
6) Посебна пажња требало би да се посвети развоју и јачању верског и моралног
живота јер је то један од виталних темеља рускогнарода и изградње државе.
7) Уређење парохијскихзаједница и успостављање комуникације између свих
парохија због узајамне подршке и успостављања јединства.
8) Развој, истраживање и примена свих врста економских иницијатива
парохијске заједнице и њихових синдиката.
9) Блиска заједница пароха и народа у парохијском раду.
38
(читав текст посланице може се пронаћи на сајту РЗЦ. у одељку документи,
16.7.2017.)
26
10)Пуна независност и ауторитет Црквене власти и Црквених институција,
повезаних једне са другом у хришћанском духу.39
Уредба о регулисању школстваусвојена је 16. новембра 1921. г.Обнова царске
Русије је била могућа само ако је примарно везана за образовање. Одељењезадужено за
образовање препознаје потребу за реформама руских школа у духу верске и
националне обнове. Требало би креирати како у Русији тако иу избеглиштву под
окриљем и руководством Цркве националне школе за формирање кадрова, наставника
и учитеља, који би били у стању да водедуховно образовање и едукацију младих.
Положај вероучитеља у школама, као духовних вођа младих, потребно је да будена
одговарајућем нивоу. У свим школама: нижим, средњим и вишим, Божји закон би
требало да заузме своје заслужено место међу другим субјектима. Учење
црквенословенског језика као језика Цркве и као основе руског језика и свих
словенских дијалеката, требало би ставити на одговарајућу ниво.Предмети: историја,
руска књижевност, географија, природне науке,као и физичко образовање требало би
да се спроводе у националном духу.Потребно је водити рачуна о најбољим
перформансама у школама црквене музике, као једном од веома вредних елемената у
веронауци. Препознаје се потреба да се оснују у избеглиштву школе за обуку
кандидата за свештенике посебно због затварања Духових академија и богословија у
Русији и смањења броја адекватно припремљених кандидата за свештенство. Постојала
је жеља да се отвори пастирска школа где би постојећи чланови Сабора који имају
искуства у образовању младих држали предавања. Ова пастирска школа би трајала
четири године. Најпожељнија дестинација за ову школу у овом тренутку је била
Србија. Сабор Више Црквене Управе морао је да затражи одобрење од Његове
Светости Патријарха српског и српских власти да отворе школу у једном од манастира
и да јој дају финансијску подршку. Поред тога, пастирски школа могла је бити
организована у Бугарској, у граду Шипка , где постоји руска Црква и зграда изграђена
за богословију. Када се пастирска школа отвори, било би пожељно да се успостави и
школа иконописа . У напомени40. везаној за коришћење Библије, наведено је да у
случају да се не може користити синодално издање превода Библије, дозвољено је
39
16.7.2017.)
40
(читав текст извештаја може се пронаћи на сајту РЗЦ. у одељку документи,
16.7.2017.)
27
користити и један превод који је распрострањен међу избеглицама а то је издање
Лондонског Библијског Друштва. Такође у напомени стоји да треба одобрити
дистрибуцију књиге о Закону Божијем протојереја Николаја Сахарова из Париза.41
Велики проблем о коме се говорило на сабору била је и пропаганда

Римокатоличке Цркве. Римокатоличка Црква обилато је користила новонасталу
ситуацију у Русији, Несрећна и измучена Русија је билапогодна територија за
проповед. Под мотом "сад или никад" милитантни католицизам шири систематску
пропаганду међу избеглицама, у Русији, а посебно у Украјини. По речима папског
секретара, кардинала Гаспарија , "синови католичке Цркве могу се радовати
брилијантним успесима на Западу (Француској и Пољској) и на истоку (Русији). Већ
дуже време Католичка Црква није остварила тако велику победу."42
Католичка пропаганда спроведена је међу одраслим, утицајним или богатим
руским људима и међу децом.Она је јако лоше утицала на руске избеглице. Најновије
католике добровољно школују и обраћају посебну пажњу баш на тај едукативни део.
У свим већим градовима у Европи где год да су Руси насељени као избеглице,
граде се наспрам руских школа и католичке, које утичу на то да се што више нанесе
штета на Православно образовање руске омладине.
Током читавог Сабора једна од водећих тема била је поновна успостава
монархије у Русији. Политичка питања су се итекако тицала свих учесника. Примарни
извор духовне обнове руског друштва, по његовом мишљењу, је Црква, пуна милости и
истине. Само када и у самој заједници влада строга дисциплина Црква може да покаже
сву снагу свог духовног и образовног утицаја како на појединца тако и на цео
народ. Па ипак, када је питање успостављања монархије у Русији стављено на расправу
на Сабору, видео се одређени страх и подозрење неких чланова. Веома је
карактеристично да су то били углавном свештеници. Они су мислили у почетку да
црквени састанци апсолутно не додирују ту тему. Ово свакако они нису радили из
жеље, наравно, да се осигурају против непознате будућности, јер нико не може да
предвиди који облик владе ће преовладати у Русији. Ипак сведоци смо да су
служитељи у олтару стајали иза ових кукавичких ставова, иакознајуда по учењу
41
16.7.2017.)
42
16.7.2017.)
28
Небеског Пастира Христа, дапастир иде испред свог стада, а за њим овца, а не
обрнуто.43
Овде се подробније види ситуација, па чак и подела унутар саме заједнице, где
поједини епископи и свештеници из страха нису смели да се изјашњавају о актуелним
политичким питањима иако су били далеко од окупиране Русије.Митрополит такође се
наводи и то да су тројица епископа били против поновног враћања патријарха на трон
у Руској Православној Цркви, међутим ако буде по вољи Божијој нада се у повратак
монархије у Русији.Својеврсна потврда велике жеље многих у избеглиштву да се врате
у Русију и поврате монархију била је писмо упућено Сабору од стране
главнокомандујућег генерала Врангела 19. новембра 1921. Генарал Врангел напомиње
да се борба води већ четири године. Обесправљена, уништена и разорена Русија
потпуно је понижена од стране бољшевичке власти. Главна потпора даљем наставку
борбе против комуниста је сама Црква, која у свом крилу обједињује читав руски народ
у избеглиштву. Велика је нада да ће се изборити са црвеноармејцима и да ће Русији
поново вратити стари сјај.44
Веза Руске Заграничне Цркве није била једино са централном управом у

Москви. На Сабору је писмено покушано да се успостави веза и са Старообредницима
у Лондону. Страдање Русије је разлог због чега би можда требало да се поново позове
на уједињење свих, да би се превазишло што безболније ово тешко време. Проблем
није био само везан за поновно уједињење или канонско јединство унутар Руске
Православне Цркве. Проблем је био и везан за Васељенску патријаршију. Наиме,
1919.г. Васељенска патријаршија и Управа Свете Горе забранили су улазак Русима и
њиховим ходочасницима на Свету Гору. Разлог је био новонастала ситуација у Русији
и страх од бољшевика. То је веома погодило Руски Православни живаљ у целини, јер је
из очигледног страха учињена велика неправда према њима. Забранити једном
Православном народу да посећује Свету Гору био је тежак и неугодан потез. Руси су
населили оближње острво Лемнос са кога се јасно видела Света Гора.
2.2. Одлуке сабора
43
16.7.2017.)
44
(текст писма генерала Врангела може се пронаћи на сајту РЗЦ. у одељку документи,
http://sinod.ruschurchabroad.org/Arh%20Sobor%201921%201%20vsezarub%20deyaniya.htm, приступљено
17.7.2017.)
29
На Сабору је учествовало 109 делегата, било је и свештених лица али и
мирјана.Рад на сабору одвијао се у неколико пленарних заседања. Епископи на Сабору
у својим ставовима нису подржавали даље деловање Беле Армије, већ су желели да
поново обнове сверуски царски престо на челу са династијом Романов. Они се нису са
највише поверења односили према главнокомандујућем генералу Врангелу. Многи од
њих су сматрали да вођство генерала Врангела води руски народ у избеглиштву на
другу страну, не на ону за коју су се они залагали. оптуживали су генерала за
бонапартизам и успостављање либералног монархизма. Тражена је брза интервенција
међународних снага против бољшевика како би дошло до ослобођења и повратка
династије на власт. Монархистичка струја је забележила победу на овом сабору.
На сабору су решавана питања заграничне Цркве, гледано са свих страна, и

мисија и епископија и парохија и читавог устројства Цркве ван граница Совјетског
Савеза. Међутим, оно што је најбитније је то да је сабор апсолутно прихватио власт и
прејемство московског патријарха, да не би овај сабор представљао отцепљење и
нешто мимо московске патријаршије. Сабор је имао правну и законодавну власт над
епископијама које су биле у заграничју.
Сабором је председавао митрополит Антоније као најстарији по чину. На сабору

је учествовало 12 архијереја, половина су живели по анастирима и епархијама унутар
Србије и Бугарске као гости по дозволи српског и бугарског патријарха. То су били
следећи архијереји: Теофан (Бистров), Сергије (Петров), Михаил (Космодијански),
Гаврило (Чепур), Дамјан (Говоров), Теофан (Гаврилов).45Од виђенијих архијереја на
сабору су били Венијамин, Евлогије, Гермоген, Серафим који су били на челу епархија
у Европи.
Поред унутрашњих питања које су се тицале сверуске Цркве, на сабору су се

износила и мишљења и доношени закључци везани за односе и према инославним
заједницама.На првом заседању је поред тога што је за главу Руске заграничне Цркве
признат и потврђен патријарх Тихон, имамо установљење Архијереског Сабора Руске
Заграничне Цркве у Сремским Карловцима. Међутим, та дешавања и одлуке доводе до
раскола унутар структура Руске Православне Цркве. Иако велика жеља за
45
Београду, Београд, стр. 54.
30
једниственом Руском Православном Црквом, московска патријаршија која је била у
стегама комунизма у Совјетској Русији није имала разумевања за дешавања ван
граница СССР. На сабору је одлучено да на челу Руског заграничног синода буде
„Намесник Свјатјеишег Патријарха Сверуског, митрополит Антоније Храповицки.“
Синод руског заграничја признат је и од стране српског и васељенског патријарха. У
састав руског заграничног црквеног савета улазило је један архијереј, два клирика и
два мирјанина који су дужни да се руководе одлукама Сверуског помесног сабора о
Светом Синоду и Вишем Црквеном Савету.
Виша Црквена Управа је дошла на осуду не само од неких помесних Цркава

(конкретно Грчке), већ и од Руске Патријаршије због степена самосталности и управо
говора о политичким питањима на Сабору. Ово је донело до великих турбуленција у
односима са централном управом Руске Цркве. Аутономија која је сада била неопходна
грађена је на конкретним одлукама који су се тицале самосталности од централне
управе услед преузимања ње саме од стране Живе Цркве. У прилог овоме иде и одлука
заменика патријарха ,митрополита Агатангела 18. јуна 1922. г. где он наводи да се
управљају по Светом Писму и одредбама канона(.Церковное Ведомости, бр. 10-11.,
1922. стр. 2.).46 Све одлуке и Свезаграничног руског црквеног Сабора 1921.
прецизирала су коначно стање и принадлежности институција унутар Руске заграничне
Цркве и односе се на потврђивање одлука Сверуског помесног сабора 1917./1918.
3.Српска Православна Црква као покровитељ Руске

заграничне Цркве
46
АС СПЦ, Руска загранична Црква - Историја.
31
3.1. Случај митрополита Евлогија
Евлогије Георгијевски рођен је 10. априла на Ускрс у селу Сомов, Одоевска

област у Тулској губернији. Крштено име било му је Василије. Био је син сеоског
свештеника Семена Ивановича Георгиевског. Прво је завршио Белевско духовно
училиште 1882., након тога Тулску духовну семинарију 1888. и касније Московску
духовну академију 1892. Предавао је грчки језик у Тулској духовној семинарији.
Пострижен је у монашки чин 1895., а већ 1897. постао је ректор Холмске духовне
семинарије. Изабран је за викарног епископа Холмско-варшавске е епархије 1903.
Хиротонија је извршена у Холму иако је био обичај да се она врши у Казању, Кијеву
или неком већем митрополитском центру. Касније постаје и самостални епископ 1905.
Холмско-варшавски. У чин архиепископа произведен је 20. маја 1912. За епископа
Волинског изабран је 1918. г. Након револуције у Русији са осталим архијерејима
емигрирао је из Новоросијска у Цариград 1920. г., Након тога одлази у Београд.
Изабран је за митрополита Руске Цркве у Западној Европи 1921. г.47
Митрополит Евлогије је имао пројекат по коме би се управа Руске заграничне

Цркве поделила на 4 митрополитска окрука, који би одгаварали одлукама
Патријаршије из 1920. г. Међутим, овај предлог је наишао на негодовање услед велике
тежње да се унутар Управе Руске заграничне Цркве врши што већа централизација
власти.48Битан фактор разилажења између карловачке управе Руске заграничне Цркве и
митрополита Евлогија тицао се различитог схватања канонског статуса руске
заграничне црквене структуре, затим различитог виђења њене организације, као и
разлика у погледу степена овлашћења заграничне црквене управе у Сремским
Карловцима. Карловачка загранична црквена управа тежила је да централизује црквену
власт над свим руским заграничним црквеним структурама у духу оберпрокураторског
периода, односно да читавом руском расејању наметне власт, какву је имао
дореволуционарни Свјатјејши Правитељствујући Синод над свим руским црквеним
структурама. Овој тежњи се супротстављао митрополит Евлогије.49
47
Евлогии митр Путь моей жизни. ( преузето са http://lib.pravmir.ru/library/readbook/2248#part_31424
приступљено 26.8.2017. г.)
48
Исто.
49
Београду, Београд2012.стр. 250.
32
Евлогијева замисао се састојала у формирању четири аутономна руска
загранична митрополијска округа: западноевропски, амерички, далекоисточни и
блискоисточни. Представници сва четири округа би се једном годишње састајали на
заграничном Архијерејском сабору. У таквом концепту карловачки загранични
Архијерејски синод би имао другостепену важност и не би могао претендовати на то да
буде врховни орган црквене власти у руском заграничју.50
Сабор је пристао на организацију само једног аутономног округа у Западној

Европи, али и тај аутономни округ остао је само са једном епархијом, а са тим у вези
ни викарни епископи митрополита Евлогија нису добили епархијална права. На Сабору
1924. покушано је са укидањем и ове управе, међутим митрополт Евлогије је запретио
да ће напустити Сабор, па се сходно томе и одустало од те намере. Карловачка Управа
је покушала да присвоји и све компетенције Руске Православне Цркве, међутим то није
успело, па је сходно томе донета одлука о оснивању Архијерјског Сабора и Синода,
који су постали највиша управна тела у Заграничној Цркви, постали су стални од
привремених.51
Тежак сукоб који је касније потресао читаву Православну Цркву је био тај, по
питању да ли ова Управа има право оснивања нових епархија. Два најважнија питања
која су се тицала овог спора, били су однос према Московској Патријаршији и поставка
и питање викарних епископа. Власт митрополита Евлогија је потицала директно из
указа Московске патријаршије, са којом је он одржавао везу, а Карловачки Синод је
привремено био укинут одлукама Московске Патријаршије.52 Митрополит Евлогије је
тражио већа аутономна права и саборно устроство његове епархије, с тим што он не би
делио иста права са викарима и епископима, а Карловачка Управа је желела да
прошири власт викара. У том питању на страни митрополита Евлогија био је и епископ
Платон, који је управљао Руском Црквом у Америци и који је своје право заснивао на
одлуци Московске патријаршије ( бр. 41. ) од 29. септембра 1923., а не на вољи
Карловачког Сабора53.
50
51
АС СПЦ, Руска загранична Црква – историја.
52
АС СПЦ, Руска загранична Црква - историја. „Каноническое положеніе Православной русской
церкви заграницей“, Париж, 1927., стр. 50.
53
Исто.
33
До првих сукоба и размимоилажења мишљења дошло је 16. октобра 1924., на
сабору у Сремским Карловцима. Предлог Карловачке Управе да у потпуности преузме
управу над Сверуском Православном Црквем био је одбијен.
Након смрти Патријарха Тихона због 9. априла 1925.г. указала се прилика да

Краловачка Управа преузме дужности читаве Руске Православне Цркве, а не само
Руске Цркве ван Русије. Покренуто је и питање повећања права викарних епископа,
поготову због епископа Тихона који је био викарни, али је био назначена за
берлинског. Синод је 8. априла саставио „Положение“ о правима викара, међутим
митрополит Евлогије је сматрао да је немогуће да се то уврсти у живот Цркве.
Сабор није сазван 1925. године, а већ наредне године 1926. године од 25. јуна
изазвао је потпуни раскол између Карловачке Управе и са друге стране Евлогија и
Платона.54 Сабор је углавном желео да се одреди правац даљег деловања Карловачке
Управе. Оно што је било битно је то да се уради што више на централизацији и већој
самосталности. Највећи спор и тачка раздора је била померање питања о берлинском
викаријату са почетка на крај расправе услед неких непредвиђених дешавања које је
узроковао сам епископ Тихон, то је изазвало револт код митрополита Евлогија и
Платона и они су напустили заседање. Сабор је донео одлуку по којој је усвојено то да
је митрополит Антоније на челу Руске Заграничне Цркве и да се спомиње у свим
Црквама ван граница Русије.55
Након тих дешавања, митрополит Евлогије се обратио Сабору питајући о свом

положају унутар црквене заједнице и то да ли Сабор признаје одлуке патријарха
Тихона и да ли је новоформирана Загранична Црква она која обједињује све епархије
унутар Руске Православне Цркве са централом у Москви или је то потпуно нова
установа. Сабор је дговоио на ова два писма митрополита Евлогија, с тим у вези, да
одлука из 1920. нарушава права Карловачке Управе, назначио је лондонског викара у
Западно-Европског епископа и поставио Серафима на то место, берлински викаријат је
постао самостална епархија, а Аргентина која је била под управом митрополита
Евлогија сада је привремено преузела Карловачка Управа.56
Митрополит Евлогије се руководио одлуком 1920. године којом као

привременом мером Руска Православна Црква даје одрешену самосталност Црквама
54
Исто.
55
Исто.
56
Исто.
34
ван граница Русије. Он се. додуше првенствено руководио својим личним интересима.
Није био спреман и кадар да преузме управу над читавом Заграничном Црквом, али је
желео аутономију која би се тицала само његово митрополитског окрука, не увидећи
ситуацију у којој је био најбитнији заједнички интерес.
Сабор Руске заграничне Цркве је од митрополита Евлогија затражио да се

писмено обрати и да у том писменом обраћању искаже послушност Сабору и Синоду
Руске заграничне Цркве у коме ће прихватити све одлуке. Међутим, митрополит
Евлогије је одговорио са негодовањем на протекла дешавања. Он сматра да је
незаконито то што му је одузета управа на читавом Западном Европом на коју је како
напомиње добио сагласност и дозволу од патријарха Тихона и митрополита
петроградског Венјамина. Митрополит Евлогије напомиње и да се одлука противи
канону 67. Катрагинског сабора која не дозвољава деобу епархија без пристанка
надлежних архијереја.Такође и да сабор Руске заграничне Цркве 1923. није конкретно
упутио објашњење њему као митрополиту већ је директно послато епископу
Тихону.Последње што наводи је то да одлука Сабора Руске заграничне Цркве крши
јединство Цркве.57
Карловачка Управа је одобрила деловање митрополита Евлогија само зато што

тада патријарх Тихон није био у могућности да то учини, а не зато што је конкретно
дао дозволу управи у Карловцима да то учини. Ова одлука је била у складу са 2.
чланом указа Патријарха Тихона иѕ 1920. г.58
Јако је нејасна позиција и једне и друге стране. Различито тумачење одлуке из

1920. г..доводи и једне и друге у јако незгодну ситуацију. Митрополит Евлогије 17.
септембра 1926. г.шаље депутацију преко епископа Владимира и Венијамина Синоду
како би изгладио односе. Свакако ово је са одушевљењем прихваћено у Карловцима.
Карловачка Управа је тражила да митрополит Евлогије писмено потпише декларацију
којом прихвата одлуке Синода. (Ц.В. 1926, бр. 17-18. стр.7.).На основу покушаја
измирења послата је посланица читавој Руској Цркви у иностранству.59
Митрополит Евлогије затражио је од Синода да се његово питање и његов спор

преда на решавање Московској патријаршији или некој другој помесној Цркви или
Цариградској Патријаршији.
57
Исто.
58
СПЦ, Руска загранична Црква – историја, Указ патријарха Тихона заведен под бр. N362
59
АС СПЦ, Руска загранична Црква – Историја.
35
Синод је писмено одговорио митрополиту Евлогију (Ц.В. бр. 1-2, стр. 6-19.,
1927.), у којем га обавештава да не може изаћи њему у сусрет. 60Синод се овде позива
на потчињеност митрополита Евлогија и говори о томе да је ово питање само
непослушности једног епископа Архијерејском Синоду и Сабору. Митрополит
Антоније јавно позива митрополита Евлогија речима Св. Кирила Александријског у
посланици Несторију где напомиње да не смемо ућутати пред искушењима која нам
долазе јер ћемо сви стати пред суд Христов у тексу објављеном у („Корни церковной
смуты“: парижское братство Св. Софіи и Розенкрейцеры, Београд, 1927.) , 61. Тешко је
овде претпоставити шта су заправо биле праве намере Синода. Са једне стране имамо
легитимне ставове, али са друге стране можда и извесну дозу страха у односу на то
како би суд неке друге помесне Цркве пресудио и тиме можда на неки начин угрозио
Карловачку Управу која до сада и сама има много проблема поготову везаних за
Московску патријаршију.
Митрополит Евлогије је 20. јануара 1927. г. обавестио Синод Руске заграничне

Цркве да он заправо остаје при својој одлуци. Разлог томе је било одузимање парохија
у Немачкој. Евлогије је стављен на суд, ради тога је сазван и Сабор и примењена му је
забрана свештенодејства до даљњег. Епархија западно-европска предата је на управу
архиепископу Серафиму који је територијалном положају био најближи. Ова долука је
донета на основу 7. члана указа патријарха Тихона из 1920. о функционисању епархија
у случају обудовљења. О свему томе Сабор Руске заграничне Цркве је обавестио све
помесне Цркве, владе западно-европских земаља, сво свештенство и архиепископа
Кентеберијског.62 У фебруару се догађају најбитнија дешавања у вези са овим питањем.
Прво је било то да је митрополит Евлогије обавестио Синод да прекида општење са
њима и да ће поступати независно као и Цркве у Летонији и Америци. Архиепископ
Серафим је послао окружну посланицу свој пастви у Западној Европи да се мора
управљати по саборном начелу. Синод Руске заграничне Цркве је 20. марта 1927.
објавио посланицу против Института у Паризу који је под директним утицајем
митрополита Евлогија. Митрополит Антоније 12. марта 1931. г. пише патријарху
Варнави претставку заведена под бр. 210. у којој детаљно описује ситуацију везани за
митрополита Евлогија. Митрополит Евлогије је по речима Антонија у јануару
1927.одстрањен од управе руских Православних Цркава у Западној Европи са забраном
60
Исто.
61
Исто.
62
Исто.
36
свештенодејства, а на његово место је постављен Високопреосвећени архиепископ
Серафим. Ова одлука је потврђена од стране Сабора Руске заграничне Цркве у августу
1927. г.63Патријарх Варнава у посланици Светом Синоду од 26. септембра 1931. г.
пише да се митрополит Евлогијенакон тога потпуно потчинио Московској
патријаршији и поднео писмену изјаву да ће он и његово свештенство бити потпуно
лојално митрополиту Сергију и совјетској власти и посвећен испуњавању обавеза и он
и његово свештенство. Ово решење митрополита Евлогија је било крајње нелогично
имајући у виду да је он био један од највећих противника совјетске власти.Међутим
митрополит Евлогије није дуго остао под јурисдикцијом московске
патријаршије.Митрополит Сергије је указом 26. децембра 1930. потпуно одстранио
митрополита Евлогија и на његово место поставио митрополита литовског
Елевтерија.Након тога, митрополит Евлогије се обратио васељенском патријарху и
себе и своје свештенство потпуно неканонски потчинио Васељенској патријаршији.
(АС. бр. / Зап. 122.)64
Патријарх Варнава у представци Светом Архијерејском Сабору (ПБр. 411.) 18.

маја 1933. износи податке везане за митрополита Евлогија. Митрополит Евлогије је
1930. био одстрањен из Црквене управе руске патријаршије због тога што је одбио да
присуствује митингу против совјетске власти. У децембру исте године долази и до
дефинитивног суспендовања митрополита Евлогија и до растурања читаве његове
Црквене управе. Митрополит Елефтерије је након тога писао и патријарху Варнави да
је Евлогију и свом свештенству које је њему лојално забрањено свештенослужење.
Након молбе да буде примљен под јурисдикцију васељенске патријаршије, патријарх
Фотије га је примио. Патријарх Фотије је граматом 17. фебруара 1931. потврђује
обавезе и права митрполита Евлогија. Тако да је у Западној Европи сада било две
црквене управе. Једна је била потчињена митрполиту Антонију и Руској заграничној
Цркве, а друга митрополиту Евлогију и васељенској патријаршији. Прелазак
митрополита Евлогија под јурисдикцију цариградске патријаршије наишао је на велико
противљење. Идеје националног концепта устројства Цркве у емиграцији и
противљења јурисдикцији Цариградске патријаршије над православним расејањем
чврсто је заступао низ представника Руске заграничне Цркве, међу којима се посебно
истичу протојереји Михаило Пољски и Георгије Грабе (потоњи епископ Григорије) и
63
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932.
64
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932. Посланица Патријарха
Варнаве Светом Архијерејском Синоду Руске заграничне Цркве
37
епископ Натанаил (Љвов). У својим радовима, који су најчешће представљали израз
полемике са представницима другог правца у руској емиграцији („париско-њујоршка
еклисиолошка школа“), они су, позивајући сена „закон аутокефалије“, истицали право
сваке националне аутокефалне Цркве да духовно окормљава своју емиграцију широм
васељене. Национално, а не помесно јединство Цркве, истицано је као приоритетно на
просторима православног расејања.У том контексту прављена је разлика између
„унутрашњег - националног“ и „спољашњег - свеправославног јединства“ на
просторима расејања. Док је за „унутрашње -национално јединство“, на поменутим
просторима, поред јединства вере било неопходно и административно јединство, дотле
је за исказивање „спољашњег свеправославног јединства“ било довољно само
јединство вере. Из оваквих претпоставки исходио је основни став, који је најбоље био
изражен у крилатици ,једно Православље - много јурисдикција“65.
Међу Православни руским избеглицама све више се јављала жеља да Српска

Православна Црква преузме кораке у измирењу руских Архијереја. Председник Синода
Руске заграничне Цркве митрополит Антоније раније обратио се актом (N1025), 25
новембра 1930. где говори о томе да се у српској и руској штампи пише да је Српска
Православна Црква одлучила да предузме кораке ка измирењу руских архијереја. У
акту митрополит Антоније наводи и писмо које је послаo митрополиту Евлогију
тражећи од њега да се извини и покаје за ово што је учинио и врати се под управу
Руске заграничне Цркве.66
Патријарх Варнава је покушао на сваки могући начин спречи даљу поделу Руске
заграничне Цркве и некако уразуми митрополита Евлогија и врати га под јурисдикцију
Руске заграничне Цркве. У патријаршијском двору у Сремским Карловцима 18.
октобра 1935. г. било је заседање сабора на коме је председавао патријарх Варнава, а на
коме је присуствовао и митрополит Евлогије. Патријарх Варнава је инсистирао на
братској љубави, а митрополит Евлогје опет је предложио да се Руска загранична
Црква подели на 4 митрополитска округа.67 Такође инсистира и на томе да указ од 20.
новембра 1920. патријарха Тихона се не односи на Руску заграничну Цркву и да он сам
65
Београду, Београд2012., стр. 310-311.
66
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932. Посланица Патријарха
Варнаве Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве
67
О овоме детаљније у „Церковная жизнь“ бр. 11-12, 1. новембар- 1. децембар, 1935. г. стр. 166.
38
сматра да је за њега најважнији указ из 1922. г. у коме му је предата управа над руским
заграничјем у Западној Европи.
Поред митрополита Евлогија, осуђени су и његови викари и стављена им је

забрана свештенодејства. Касније, читава паства је подељена, па митрополит Евлогије
констатује да се од 59 парохија одвојило само 9 парохија, од тога 2 у потпуности и 7
делимично, стога је већи део пастве остао привржен митрополиту Евлогију.68
Стога, можемо констатовати да се читава ова ситуација неповољно завршила по

све чиниоце и са једне стране Карловачке Управе и са друге стране митрополита
Евлогија, али и читаве Православне Цркве.
3.2. Однос Патријарха Варнаве и митрополита Сергија

Страгородског уконтексту спора о Руској заграничној Цркви
Из односа српског народа и пре свега Српске Православне Цркве према руском
народу који је под присилом бољшевичке власти емигрирао у иностранство, пре свега
у Балканске земље, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца на чијој територији је Српска
Православна Црква имала јурисдикцију сазнајемо да је вековно пријатељство и сада
дошло до изражаја. Организација Црквене Управе у Краљевини СХС била је заснована
на одлуци Светог Архијерејског Сабора, по одлуци од 31. августа 1921. г. (А.С.Бр. 31),
68
АС СПЦ, Историја .Руске Православне Цркве у иностранству 1930.-1932.
39
на основу које је легализована већ постојећа организација.69 Министар тражи од
Патријарха Димитрија да му образложи под који условима је Српска Патријаршија
примила руске избеглице, имајући у виду да је раније примио писмо из Атине у коме
се говори да је патријарх Димитрије известио Руско посланство о томе како је ово
једина Виша Црквена Управа која се бави питањима целокупне Руске Цркве у
иностранству. У одговору који је уследио на захтев патријарха, а који је потписао
секретар наводи се да је Виша Црквена Управа Заграничне Цркве у Сремским
Карловцима ту по одобрењу Патријарха Московског Тихона и да се она бави црквеним
питањима руске емиграције у читавој Европи. Патријаршији је такође познато да
овакве Црквене Управе постоје још и у Америци, Азији и Европи. Стога, и да је
председник владе информисан о тренутној ситуацији.(Пов.Бр.31. 5. 1922)70.
Током 20-их и 30-их година XX века, најозбиљнији директни притисци на

српске црквене власти да се укине Архијерејски синод Руске заграничне Цркве
долазили су најпре од стране Цариградске патријаршије, а потом од стране московских
црк- вених власти. Цариградска патријаршија је Руску заграничну Цркву сматрала не-
канонском структуром, заснованом на етнофилетистичкој основи, која на просторима
других Православних Цркава и у расејању нарушава јединство православне јерархијске
власти. Управо из тих разлога Цариградска патријаршија је 1924. године забранила
свештенослужење двојици руских заграничних епископа у Цариграду, Анастасију
(Грибановском) и Александру (Немоловском). Цариградска патријаршија је 24. маја
1924. године упутила писмо српским црквеним властима са захтевом да се укине
управа Руске заграничне Цркве у Сремским Карловцима. То је био први озбиљан
изазов покровитељству Српске Православне Цркве над Руском заграничном Црквом.71
Сведочећи о бризи српских архијереја за избегле Русе, у чему је предњачио вас-

питаник Кијевске духовне академије епископ нишки Доситеј (Васић) 72, митрополит
Евлогије, много година касније, истиче: „Такво широко словенско гостопримство ја
никада нећу заборавити.“ На ове речи надовезује се језгровито сведочанство ми-
69
AС СПЦ, Руска загранична Црква-Историја.
70
AС СПЦ, Руска загранична Црква-Историја.
71
Владислав Пузовић, „Покровитељство Српске Православне Цркве над Руском заграничном Црквом
(1920–1940)“ Руски некоропољ у Београду, Београд, 2014. стр. 120.
72
Сава епископ Шумадијски, Српски Јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс
Подгорица, Каленић Крајугевац 1996. стр. 175.
40
трополита Венијамина: „У доба избеглиштва нигде нам нису указали толико госто-
примства као у Србији“73.
У време патријарха Димитрија Павловића (1920.-1930) 74,Српска Православна

Црква пружала је гостопримство Руској заграничној Цркви и давала пуну гаранцију за
њено постојање, међутим није се уплитала у послове канонске природе и решавања
канонских спорова.У прилог томе иде и чињеница да патријарх није реаговао у спору
између Руске заграничне Цркве и Евлогија Георгијевског митрополита
западноевропског који је тражио арбитражу управо од српског патријарха у неколико
писама.75Патријарх је несебично у духу српског гостопримства понудио спас руској
емиграцији и духовној елити.Након Димитрија патријарх је постао Варнава Росић
(1930.-1937.).76Он је биобивши руски студент. Патријарх је од раније познавао и
изузетно ценио митрополита Антонија Храповицког поглавара Руске заграничне цркве,
али и митрополита Сергија званичног мјестобљуститеља трона московске
патријаршије. Тих година, патријарх Варнава је посредовао између митрополита
Сергија, на његов захтев, и Светог Синода заграничне Цркве. Митрополит Антоније је
осуђивао митрополита Сергија „продају чистоте вере за привидну слободу“, а одбијање
руских заграничних епископа да потпишу лојалност совјетској власти
прокоментарисао је речима: „Ми, слободни епископи Руске Цркве, не желимо
примирје са сатаном“77.Српски патријарх је посредовао објективно, те је и
митрополиту Антонију ставио до знања да Српска Црква „не сматра да је могуће
прекинути канонско општење са законитим предстојатељем велике Руске Цркве, само
због оваквог или онаквог његовог односа према месној грађанској власти“ 78. Временом
је све више долазило до заоштравања односа између управе Руске заграничне Цркве и
Московске патријаршије. Кључна тачка дешавања и погоршавња односа је била
Декларација мјестобљуститељатрона руског патријарха митрополита Сергија
73
Владислав Пузовић, „Покровитељство Српске Православне Цркве над Руском заграничном Црквом
(1920–1940)“ Руски некоропољ у Београду, Београд, 2014 стр. 119.
74
Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс
Подгорица, КаленићКрагујевац. 1996.. стр. 163.
75
Владислав Пузовић, „Патријарх Варнава Росић и црквени спорови у заграничној Русији“, Зборник
радова међународног научног скупа Србија и Русија 1814.-1914.-2014., Уредник М. Војводић, Београд,
САНУ 2016.стр. 211.
76
Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро Београд, Унирекс
Подгорица, КаленићКрагујевац. 1996. стр. 50.
77
Саша Антонијевић, „Кратак преглед српско-руских црквених односа“, Каленић 1/2015. часопис
епархије шумадијске, Крагујевац, 2015. стр. 29.
78
41
Страгородског 1926. године. Овај документ је донео велике потресе и поделе, не само
унутар заграничне Русије која је као стуб одбране стајала испред бољшевичког
режима, већ су се у ово питање уплитале и остале помесне Цркве, међу којима један од
најважнијих чиниоца била и српска патријаршија. На тај начин Српска Црква је
постала главно средиште канонаског спора у Руској Православној Цркви. Сукоб
између Евлогија и московске патријаршије догодио се 1930. када је било и потпуно
отцепљење париског центра руске Цркве од московског. Евлогије је прекинуо однос и
са центром Руске заграничне Цркве у Сремским Карловцима и са центром Руске
Православне Цркве у Москви. Он је затражио заштиту од цариградског патријарха
Фотија II. Фотије је реаговао на тај начин да је у западној Европи формирао руски
западноевропски егзархат, са Евлогијем на челу, чиме су се показале раније претензије
цариградске патријаршије над православним расејањем. Ово се такође тицало и Српске
Православне Цркве, разлог је у томе што је на сличан начин био и спор везан за
Будимску епархију. Дешавања су у потпуности довела до пометње у односима међу
Православним помесним Црквама.
Српска Православна Црква дуго није желела да се меша у спорове унутар Руске
Цркве, међутим дешавања везана за те спорове полако су се пренела и на територију
која канонски припада Српској Православној Цркви. Посредништво у једном од
спорова затражио је први митрополит Антоније актом заведеним под бр. 216. послатим
2. априла 1929. где од српске патријаршије тражи посредништво у виду апелације у
вези са спором око Платона и Евлогија. Покушавала је да их уразуми да не праве
спорове унутар Цркве, већ да у буду у љубави са осталим архијерејима. Наводи такође,
да је питање везано за спор толико компликовано и нејасно да га и неки сами руски
архијереји не могу разумети. 79
Митрополит Антоније 20. априла 1931. г. шаље обавештење патријарху Варнави

у акту заведеном под бр. 384. да је митрополит Евлогије прешао под управу
Цариградске Патријаршије.80 Исте године 24. јуна достављена је одлука Синода
заграничне Цркве да је којом се митрополиту Евлогију забрањује свештенослужење.
Св. Синод СПЦ одлучио је да се ово питање достави Св. Арх. Сабору како би
Патријарх Варнава помогао да се читава ова ситуација разреши. Исто тако, достављен
је акт Руске Православне Цркве о противљењу по питању преласка митрополита
79
АС СПЦ. Руска загранична Црква- Историја.
80
Исто.
42
Евлогија. Поводом ових решења и аката Св. Архијерејски Сабор донео је одлуку 26.
семптембра (АС Бр. 72.122).81„Умолити Његову Светост Патријарха Господина
Варнаву да умоли Његову Светост Патријарха Васељенског за обавештење у случају
митрополита Евлогија“ Поводом тог Саборског акта, Св. Синод 9. октобра 1931.
одлучио је: „Израдити акт за Његову Светост Васељенског патријарха на основу
извештаја, које има Наша Црква, с обзиром на каноне и права Цркава“.82
Због тренутних дешавања, питања спора и преписки између руских архијереја

патријарх Варнава ставио је на дневни ред заседања Светог Архијерејског Сабора на
јесен 26. септембра 1931. године где је донета одлука да патријарх Варнава од Сабора
добија овлашћења да умоли васељенског патријарха да га извести о протеклим
дешавањима.Овде се заиста види на неки начин да постоји извесно прекорачење
овлашћења Цариградске патријаршије на чему је већина Православних замерала.
Након дописа, патријарх Варнава обавештава епископа виљнуског Елевтерија о
преписци са патријархом Фотијем наводећи да он са жаљењем гледа на новонасталу
ситуацији и говори о његовој синовској оданости Руској Православној Цркви. По
патријарху Варнави главни кривац за новонасталу ситуацију био је Евлогије. Посебно
је патријарх Варнава Евлогију замерио што је 1931. прошао кроз Београд на путу за
Цариград и избегао да се јави. То је одражавало опште стање. Као неканонско његово
обраћање цариградском патријарху да га узме под јурисдикцију што је био крајњи
преседан. Патријарх Варнава је замерао цариградској патријаршији због неправилног
деловања поводом питања руског егзархата, тиме је предложио и да се ово питање
решава на будућем свеправославном Просиноду. Митрополит Сергије је одби учешће у
догматичкој комисији у Лондону и у Просиноду на Атону Након тога је и Српска
Православна Црква затражила да се Просинод одложи за 19. јун 1932.г., на шта је
пристао и Цариградски патријарх.Цариградски патријарх није имао права да прими
митрополита Евлогија под своју јурисдикцију против чега је Српска Црква преко
својих делегата епископа бачког Иринеја и епископа тимочког Емилијана уложила
протест.Српска Црква сматра да решавање овог питања мора бити на Просиноду, где је
неопходно учешће Руске Православне цркве, чији је легитимни представник
„Тихоновска Црква“, а не тзв. „Жива Црква“.
81
Исто.
82
Исто.
43
Митрополит Сергије се 23. марта 1933. обратио једном представком патријарху
Варнави која је била усмерена против Карловачке Управе. Био је под великим
притиском бољшевичке власти.83У представци наводи да Карловачка Управа нема
никакве канонске основе. Тражио је да буде укинута антибољшевичка Руска
загранична Црква. Митрополит Сергије је замолио патријарха Варнаву да Српска
Црква буде посредник у спору са Карловачком Управом. То писмо представља почетак
интезивне једногодишње преписке митрополита Сергија и патријарха Варнаве. У
поменутом писму митрополит Сергије је изнео позамашну канонску аргументацију
против Руске заграничне Цркве, коју назива „кометом, која лута међуцрквеним
простором“. Он је навео да поменута Црквена структура не постоји из Црквених, већ
из политичких разлога. Сматрао је да подржава монархистичка емигрантска структура
која се нада слому совјетске власти у Русији. Пошто се то није догодило, сматрао је
митрополит Сергије, ова црквена структура постаје све више „саблазан“ у
Православном свету. Он је предложио укидање Руске заграничне Цркве и њеног
архијерејског Синода. Предложио је такође и да сви епископи, свештеници и мирјани
пређу под јурисдикцију Московске патријаршије. Митрополит Сергије је поред свега
овога тражио и да свако ко припада Руској заграничној Цркви потпише изјаву о
лојалности совјетским властима. Могу такође да пређу и под јурисдикцију
Православне Цркве на чијој се канонској територији налазе. Имовина коју поседује
Руска загранична Црква морала би бити предата Московској патријаршији. Рок који је
био постављен је 9. мај 1933. „Ако се не добије одговор до одређеног рока, или се
добије одречан одговор, то ће нашој патријаршији да послужи као основица за
примену строжијих мера према рушиоцима Црквеног мира и поретка. Наша
патријаршија ће изрицати решења о сваком архијереју понаособ са забраном
свештенодејства све до суда“.84 Постављање рока означавало је крајњу нетрпељивост
митрополита Сергија према Карловачкој управи. Називањем Карловачке управе
„рушиоцем Црквеног мира“ директно је изражен унапред непомирљив став према
постојању Руске заграничне Цркве.
У окружној посланици Синода Руске заграничне Цркве која је била одговор на

посланицу митрополита Сергија се каже да ни Свети Канони, а ни садашње Црквено
право није могло предвидети шта ће се све дешавати у Великом рату. Велика
катастрофа која је погодила Руску Православну Цркву у време бољшевичке револуције
83
Исто.
84
АС СПЦ. Руска загранична Црква- историја. Посланица митрополита Сергија патријарху Варнави
44
пореметила је читав Црквени живот. Постојање Карловачке Управе се оправдава
„томосом уједињења“ из 921. г. који говори о епископима који су напустили своје
катедре због „варварске најезде“, а који задржавају своја права и епископско
достојанство. У посланици се такође говори и о томе да нико својевољно не напушта
своју земљу, иако је митрополит Сергије писао да су избегли архијереји отишли по
својој вољи. Епископими и свештеницима су били угрожени животи од стране
бољшевичке армије. Руски архијереји су избегли из оправданих разлога и то да би
избегли страдање и смрт. У Светом Јеванђељу по Матеју 10. 23. Господ Исус Христос
говори својим ученицима: „А када вас потерају у једном граду ви бежите у други“.
Свети Апостол Павле је често морао да бежи да се склања од Јудеја и књижевника. Од
гоњења су бежали и Св. Поликарп Смирнски, Ориген и Григорије Неокесарисјки. У
окружној посланици се посебно наводи пример Св. Кипријана Картагинског који се
сакрио због гоњења Деција Трајана и са тог места управљао својом паством. У књизи
„О палима“ пише и то да је Господ учио своје ученике да се скривају од гоњења, јер
венац мучеништва добијамо само када нас Господ за то удостоји. 85 Писмо митрополита
Антонија од 19. маја 1933. још више продубљује сукоб са митрополитом Сергијем.
Антоније сматра да је 1927. митрополит Сергије пао духом, а не телом. Због „пада“
митрополита Сергија, Сабор Руске заграничне Цркве доноси одлуку у 5 тачака по којој
ће надаље поступати у односима са московском патријаршијом. Сабор Руске
заграничне Цркве прекида административни однос са московском патријаршијом због
тога што је она у сарадњи са бољшевицима. Оваква одлука трајаће до ослобођења
Руске Цркве од бољшевичких стега. Црквена Управа у Сремским Карловцима сходно
томе што је московска патријаршија под контролом бољшевика мора функционисати
самостално и сама доносити одлуке. водећи се указом патријарха Тихона из 1920. г.
Руска Загранична Црква не сматра себе аутокефалном, већ у знак потчињености на
богослужењима спомиње име Петра мјестобљуститеља патријаршког трона. Оваква
одлука била је проузрокована захтевом митрополита Сергија да читава Карловачка
Управа потпише верност совјетској власти. Овакав захтев митрополит Антоније сматра
неканонским. Такође, митрополит Антоније наводи и то да он и читава Карловачка
Управа не жели примирје са совјетском влашћу коју назива „сатаном“. Оваква
85
Окружна посланица Сабора архијереја руске заграничне Цркве својој пастви поводом посланице
митрополита Сергија 23. марта 1933. у часопису Церковнаяжизнъбр. 8. 1. август 1933. стр. 138.
45
аргументација доводила је преговоре са московском патријаршијом у све тежи
положај.86
Митрополит Сергије је у циљу очувања московске патријаршије склопио савез

са бољшевицима у Русији. Бољшевичка власт је сматрала Руску заграничну Цркву
највећим противником и захтевала је њено уништење. Руска загранична Црква осуђује
овај „противприродни“ савез митрополита Сергија са богоборном бољшевичком
влашћу. Писање митрополита Сергија било је под очигледним утицајем и притиском
бољшевика. То се види и у његовом писању страним новинама где каже да Црква у
Русији чак и не трпи гоњење, што је апсолутни апсурд.87
Посредовање Српске Цркве у спору по питању Карловачке Управе било је

неопходно. Руска загранична Црква је већ тринаест година боравила на територији која
канонски припада Српској Православној Цркви и то је био главни разлог због чега је
Српска Црква требало да учествује у решавању текућих проблема. Патријарх Варнава
је прихватио посредничку улогу у измирењу руских архијереја.
И након ових дешавања видела се жеља патријарха Варнаве да помогне

поновном уједињењу читаве Руске Православне Цркве и присаједињење заграничне
Цркве Мајки Цркви. То пре свега видимо у његовом односу са митрополитом
виљнуским Елевтеријем. Посредовао је у односу између Руске Патријаршије у Москви
и Руске заграничне Цркве. Елевтерије је говорио о патријарху Варнави као оном ко
према њему има поштовање као према духовном оцу и саветовао Сергија митрополита
да баш преко патријарха Варнаве склапа однос са Руском заграничном
Црквом.88Патријарх Варнава 1. маја 1933. пише митрополиту Сергију посланицу у
којој истиче своју дубоку ожалошћеност свиме што се догађа у вези са неспоразумом.
Српска Православна Црква сматра Руску Цркву за сестринску Цркву и вековима се
радује успесима и да је увек тужна у њеним тегобама. Истиче такође, његов лични
однос према Руској Православној Цркви и на томе што је митрополит Сергије и ову
најмучнију тегобу предао на решење Српској Патријаршији. Српска Православна
Црква је и сама била у то време преоптерећена и личним проблемима по питању
86
Писмо митрополита Антонија Високопреосвећеном Сергију митрополиту Нижегородском 19. маја
1933. у часопису Церковнаяжизнъ бр. 8. 1. август 1933. г. стр. 162.
87
Граббе Ю. П. „Митрополит Сергије и Руска загранична Црква“, Церковнаяжизнъ,бр. 4. 1933. г.стр.87-
88.
88
АС СПЦ. Руска загранична Црква- историја. Посланица Елевтерија виљнуског епископа патријарху
Варнави заведена под бр. N 27.
46
уређења. Патријарх Варнава моли да се дозволи још мало времена за решавање овог
проблема како би се смириле узбуркане страсти у заграничном делу Руске Цркве
наводећи јречи из Јеванђеља по Јовану „Мир вам остављам, мир вам мој дајем“.
14.29.89У овом тренутку мир је био најпотребнији. Патријарх Варнава је разумео да
притисци совјетске власти на митрополита Сергија који су били евидентни, директно
утичу на посланицу коју је Сергије написао. Варнава је сматрао да даљи сукоб не би
водио ка коначном решењу. Потпуни прекид односа и дијалога московске
патријаршије и Карловачке управе био би погубан за све православне Русе у расејању.
Решење које би било наметнуто од стране митрополита Сергија проуроковало би
дубљи раздор. Међутим, политичко опредељење митрополита Сергија и подршка
совјетском режиму никако не би могла бити основ за мишљење да тиме он више не
може због тога да буде мјестобљуститељ патријаршијског трона. Одвајање политике од
канонског устројства би довело до правилнијег разумевања настале ситуације.
У одлуци Светог Арх. Сабора од 18. маја ( АСбр. 73.) наводи се: „Свети
Архијерејски Сабор, пажљиво саслушавши извештај и писмо Његове Светости
Патријарха Господина Варнаве, као и писмо Његовог Високопреосвештенства
Митрополита Господина Сергија, прима ово саопштење на знање. У исто време по
предлогу Високопреосвећеног Митрополита Гаврила, Свети Архијерејски Сабор моли
Његову светост Митрополита Господина Варнаву, да у будуће у братској љубави
настоји, да ако је могуће измири завађене стране на корист и братске нам руске и целе
Православне Цркве.“90
Читава 1933. година прошла је у преписци између Сергија и Варнаве. Разлог је

био жеља да се превазиђу препирке између Руске Православне Цркве и Руске
заграничне Цркве. Међутим, ово се дешавало под притиском бољшевичких власти да
се укине управа заграничне Цркве, што је довело односе до ивице раскола. У
посланици митрополита Сергија патријарху Варнави од 7. фебруара 1934. заведеном
под ( бр. 119. ) наводи да је проблем који постоји међу руским архијерејима „болесно
питање“ које је добило решење уз Варнавину помоћ. По свему судећи проблем је био
надомак решења. Проблем је и даље био у томе што је Карловачка Управа по речима
митрополита Сергија свему овоме давала „догматичан значај“. Митрополит Антоније у
штампи по речима митрополита Сергија њега назива „богохулником“. Раскол који је
89
АС СПЦ, Историја Руске Правосалвне Цркве у иностранству 1932.-1935..
90
Исто.
47
настао није био „пасиван“, већ „ратоборан“. Долазило је до међусобног оптуживања
које је само продубљивало раздор. Карловачка Управа је замерала сарадњу Московске
патријаршије са совјетским властима. То видимо у одлуци карловачког синода од
19.октобра 1931. где се говори о јапанском митрополиту Сергију: „због потчињавања
црквеној власти која прихвата совјетску власт, прекинути са њим молитвену
заједницу“. Иако би московска патријаршија и превазишла сукоб по питању
прихватања совјетске власти са Руском заграничном Црквом, у Сремским Карловцима
то питање су сматрали јако битним. Прекидање молитвене заједнице због политичких
питања је у овом тренутку била реалност. Митрополит Сергије и даље није попуштао у
осуди Карловачке Управе. Позива у посланици архијереје да себе „ослободе кривице за
раскол“. Московска патријаршије сматра да Карловачка Управа жели потпуну
независност од ње. Таква одлука би кршила основне каноне о јединству црквене власти
у једној помесној Цркви „ко је ван епископа, тај је и ван Цркве“. У посланици се такође
оптужује и цариградски патријарх који жели да „у црквену свест улије појам о
московској патријаршији као о једној фракцијској установи“. Овде се напомиње да је
жеља цариградске патријаршије да прошири своју власт, а не да дође до измирења
руских архијереја. На овај проблем митрополит Сергије упозорава и патријарха
Варнаву речима да се „од тога треба чувати“.91 По одлуци московске патријаршије
архијереји који прелазе на територију друге помесне Цркве „не могу да повлаче за
собом и црквене установе, код којих се они сада налазе, већ оне морају остати у
јурисдикцији московске патријаршије“. Стога се сви који су искључени од стране
власти московске патријаршије морају бити „ослобођени од дужности“ код црквених
установа. Изузетак од овог правила су само црквене установе које су већ „поникле“ у
емиграцији. Московска патријаршија сматра да све Цркве, манастири и друге установе
које су створили Руси у емиграцији на територији Српске Патријаршије могу да пређу
под јурисдикцију Српске Цркве. По речима митрополита Сергија то је био „пут за
решење карловачког питања и обуставу црквено-судског поступка“. Као што видимо, у
овом писму митрополит Сергије не задовољава се више привременим преласком
карловачких јерараха под јурисдикцију Српске Православне Цркве, већ прети судом
над њима и чини јасну алузију да би Српска Црква могла бити одговорна ако би
архијереје својом јурисдикцијом заштитила од суда.
91
АС СПЦ, Руска агранична Црква-Историја, Посланица митрополита Сергија патријарху Варнави
48
Ако би Српска Црква и прихватила овакве услове митрополита Сергија
проузроковала би да читава паства отпадне од заједнице. Епископи који би се
оглушили о наредбу да се приклоне и пређу под јурисдикцију московске патријаршије
основали би нову црквену структуру. Црквена имовина била би конфискована од
стране совјетских власти. Митрополит Сергије је покушао да користећи своју духовну
власт смањи број противника совјетске власт. Покушава такође да борбом против оних
који нису пристали да прихвате совејтску власт смањи агитацију и прогон совјета
према московској патријаршији. Све ово што је захтевао митрополит Сергије било је
политичке природе. .
Све ово је било прузроковано тиме што су основне претпоставке у ставовима

митрополита Сергија била та да је Руска загранична Црква сматрана оном која одржава
монархистичке структуре ван Совјетског Савеза, наравно све ово је било под јаким
притиском због бољшевичке тортуре. Српска патријаршија је осећала огромну
одговорност за Руску заграничну Цркву, јер се она и налазила 13 година на њеној
територији па је тако и успевала да одоли притисцима из Москве. Патријарх Варнава је
доста помогао и у решавању спора између Руске заграничне Цркве и митрополита
Евлогија који је настао услед одласка Евлогијевог у Париз и свега онога што се
догодило са његовим односом са Цариградском патријаршијом. Евлогијевим доласком
и служењем у Хопову са српским свештенством под посебном дозволом патријарха
Варнаве, долазило је до постепоног изглађивања односа између њега и Руске
заграничне Цркве. Патријарх Варнава је радио и на реорганизацији Руске заграничне
Цркве, поготову по питању наследника оболелог митрополита Антонија. Чак је и
наредни поглавар Руске заграничне Цркве добио бели клобук из руку патријарха
Варнаве. Од 1935. након одбијања сагласја са Руском Православном Црквом у Москви,
патријарх Варнава значајније преузима улогу чувара Руске заграничне Цркве. 92 У
једној посланици 14. марта 1936. г. ( бр.341. ) митрополит Сергије не крије дубоко
разочарење тиме што Патријарх Варнава и читава Српска Православна Црква остају у
општењу са „расколницима“, и тиме доводе у опасност општење са Московском
патријаршијом. Желео би да сазна одговор по коме се оправдава овакво „сумануто“
решење. Овакво понашање доводи у питање будуће односе две патријаршије. Такође,
моли да Патријарх Варнава употреби свој ауторитет и љубав према Руској Цркви и
92
САНУ 2016. стр. 214.
49
успе да опомене избеглице да укину такву организацију и да се врати својој Мајци
Цркви, тј. Московској Патријаршији.93 Московска патријаршија је упорно наглашавала
самољубље Карловачке Управе и да заправо њихов благ однос према њима служи на то
да се на неки начин омекша та самовоља.
Велики допринос патријарха Варнаве нарочито је виђен 1935. године када

долази до преговора и саветовања на које су позвани и представници Карловачке
управе и Евлогије запаноевропски, али и Теофил северноамерички. Ово је био велики
корак чак и ка заједничким ставовима и помирењу унутар Руског заграничја. У његово
време долази и до стварања Привременог устава Руске заграничне Цркве. За ово је био
потребан надљудски напор поготово имајући у виду ситуацију везану за потчињеност
митрополита Евлогија цариградској патријаршији. Посредништвом патријарха
Варнаве, овај спор је решен и донешен је Привремени устав, који је важио за 4
митрополијска округа Руске заграничне Цркве, која имају своју аутономију унутар
Руске Православне Цркве. Међутим, дуготрајна болест патријарха Варнаву је
онемогућавала да се још више и са још напора посвети решавању овог питања.
Непомирљив став митрополита Сергија према даљем постојању Руске

заграничне Цркве доводи Односе Српске и Руске Православне Цркве до стања пуцања
због константог сукоба и одбијања патријарха Варнаве да помогне укидању Руске
заграничне Цркве. Таква ситуација је кулминирала 1936. када митрополит Сергије
отворено оптужује српског Патријарха Варнаву да подржава карловачки раскол и тиме
квари односе између Срба и Руса.
Деловање митрополита Сергија није остало само на чисто међусобној препирци

са Патријархом српским Варнавом, већ је дошло до тога да Сергије утиче на друге
помесне Цркве и њихове поглаваре да поведу рачуна о Српској Цркви као оној која
почиње да ствара и да сама буде проблем унутар Православне Цркве.
Све ово међутим није кулминирало међусобним прекидом евхаристијског

општења због новонастале ситуације и у Југославији али и у Совјетској Русији. У
Совјетској Русији је убијен местобљуститељ патријаршког трона Петар Пољански био
је стрељан.Међу руску јерархију ушао је огроман страх за опстанак у Совјетском
Савезу. Са друге стране, у Југославији долази до великих проблема због државног
потписивања Конкордата. Ово потписивање довело је до сукоба унутар Југославије,
93
АС СПЦ, Историја Руске Правосалвне Цркве у иностранству 1935.-1937.
50
престанак општења Цркве са Владом Југославије, тадашњим премијером Миланом
Стојадиновићем. Конкордат је био документ политичке природе између Југославије и
Ватикана, радило се о регулисању односа државе и римокатоличке Цркве 94, међутим он
је утицао на равноправни однос конфесија унутар саме Југославије дајући предност
римокатоличкој Цркви. Након тога убрзо умире патријарх Варнава под неразјашњеним
околностима и овај проблем са Заграничном Црквом бива склоњен са дневног реда и
једне и друге патријаршије. Међу онима који су наставили на продубљивању овог
односа био је и патријарх Гаврило. Он у свом поздравном писму и нада се и даљем
канонском односу у братској љубави.95 У одговору на поздравно писмо митрополит
Анастасије га назива пастиром и оцем „југословенског“ народа.96
У групу епископа који су били активни у помагању Руској заграничној Цркви

могу се убројати и епископи жички и битољски, Јефрем (Бојовић) и Јосиф (Цвијовић),
васпитаници Московске и Кијевске духовне академије97
ЗАКЉУЧАК
Односи између Српске Православне Цркве и Руске заграничне Цркве биле су од

епохалног значаја за Православље уопште. Изналажење решења којим је Руском
заграничју омогућен боравак на територији која канонски припада Српској
Православној Цркви је још више продубило већ традиционално пријатељске и братске
односе између српског и руског народа. Вандредна дешавања у Русији у периоду од
1917. па све до краја 1921. судбоносно су утицала на положај емиграције Православног
расејања уопште, било је потребно дати канонску форму и препознати касније односе у
светлу канонског права и евхаристијске еклисиологије. Српска Православна Црква се
94
Ђоко Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, друга књига, Београд, 1991. стр. 579.
95
О овоме детаљније, „Церковная жизнь“ бр. 2. 1. фебруар, 1938.г. стр. 34.
96
Имајући у обзир да је патријарх Гаврило пре свега патријарх Српске Православне Цркве и да су
највећи део Православних у Краљевини Југославији Срби, називајући пастиром и оцем југословенског
народа је интересантан податак.
97
САНУ 2016. стр. 214.
51
показала као стожер и чувар читаве руске емиграције, не само црквене структуре.
Српски патријарси у овом периоду Димитрије Павловић и Варанава Росић дали су
огорман допринос читавом Православљу својим очинским односом према руској
емиграцији. У историји Хришћанске Цркве остаће забележено то да су најтежа времена
изродила не само подршку братских народа и сестринских Цркава већ и велики
допринос како историјским односима тако и Православном канонском богословљу
двадесетог века.
Новонастале прилике у којима је Руска загранична Црква тежила свом опстанку

јављале су се немале тегобе. Првенствено је на Сабору 1921. одређено основно начело
фукционисања Карловачке Управе, а то је по сваку цену сачувати духовни и
национални идентитет руског народа у избеглиштву. Покушај обједињавања и
централизације управе над свим територијама које су биле ван граница Русије наишао
је на огромно противљење многих тадашњих важних чинилаца у Православном свету.
Канонски проблеми који су прузрокавани неслагањем довело је до отвореног сукоба
Карловачке Управе и са самом Московском Патијаршијом која је била у једно време
чак и њен жесток противник. Претензије Васељенске Патријаршије довеле су до тога
да се и почетком двадесетог века открива све оно што нас прати и дан данас, а то је
била жеља за управом над Православним расејањем. Питања која се постављају данас о
томе која Православна помесна Црква има јурисдикцију над читавим Православним
расејањем у Америци остављена су без решења. Канонски спорови постали су део
наше реалности, често због међусобног неразумевања. Митрополит Евлогије у
Западној Европи дошао је у отворени сукоб са Карловачком Управом, коме је у једно
време чак и забранила свештенодејство, то је довело до тога да је и Српска
Православна Црква морала да се умеша у решавање овог спора. Године које су
долазиле након формирања Карловачке Управе и дешавања која су их обележавала,
утицала су и на то, поготову у време патријарха Варнаве да дође готово до престанка
канонског општења између две сестринске Цркве, Српске Православне Цркве и Руске
Православне Цркве. Оснивањем Синода и Сабора Руске заграничне Цркве, дошло је до
спора па чак и не признавања од стране Руске Православне Цркве, међутим и у том и
таквом времену Српска Православна Црква је стала на страну Карловачке Управе,
самим тим што јеи била гарант њеног постојања и тиме сачувала иобезбедила њен
опстанак иако је ризиковала и престанак оштења са Руском Православном Црквом.
52
Најбитнији период у односима Српске Православне Цркве и Руске заграничне
Цркве обележио је патријарх Варнава. Он који је био и руски студент најбоље је
разумео ситуацију у којој су се нашле руске избеглице Он је иако притиснут
проблемима и бригама унутар Српске Цркве, ушао у сукоб са митрополитом Сергијем
Страгородским који је трајао све до 1937. Непомирљив став митрополита Сергија
према даљем постојању Руске заграничне Цркве доводи Односе Српске и Руске
Православне Цркве до стања пуцања због константог сукоба и одбијања патријарха
Варнаве да помогне укидању Руске заграничне Цркве. Таква ситуација је кулминирала
1936. када митрополит Сергије отворено оптужује српског Патријарха Варнаву да
подржава карловачки раскол и тиме квари односе између Срба и Руса.
Емиграција руског становништва такође, доноси Српској Православној Цркви и

српском народу уопште велике научнике, богослове, културне раднике. У периоду
избеглиштва они дају непреоцењив допринос у развоју учења, културе, уметности,
прогресу на богословском факултету и у српским школама и богословијама. Ово је
био узвратни допринос свему ономе што су српски народ и Црква учинили за руску
емиграцију. Тековине тог доприноса имамо и дан данас и у свим сферама духовног
живота. Моје лично запажање је да је у односима између две Црквене Управе
првенствено преовладавао однос љубави два братска народа, па тек касније и све оно
што су носиле савремене тековине богословске и канонске мисли. Самим ти, то нам и
доноси овако чврсту везу и борбу за опстанак и у најтежим временима.
Закључном синтезом историјског аспекта овог рада указано је на његове

основне тематске сегменте, који су назначени у уводном поглављу, у склопу
дефинисања главних циљева овог рада. Кроз сва три поглавља овог рада вођено је
рачуна о одржавању историографског аспекта дате проблематике, притом стално
имајући на уму да се поменута проблематика (формирање Руске заграничне Цркве на
канонским територијама других помесних цркава; односи између заграничних и власти
Српске Православне Цркве; улоге Српске Цркве у очувању Карловачке Управе) мора
процењивати на основу кључног хришћанског критеријума - јединства Цркве у
љубави, схваћеног у изворном, предањском смислу.
53
ИЗВОРИ
(I)Необјављена архивска грађа:
Архив Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве (Београд) –
-Фасцикла: Руска загранична Црква - историја.
-Фасцикла: Историја Руске Православне Цркве у иностранству 1930-1932.
54
(II)Објављена архивска грађа:
1. Окружна посланица Сабора архијереја руске заграничне Цркве својој

пастви поводом посланице митрополита Сергија 23. марта
1933.Церковнаяжизнъбр. 8. 1. август 1933. стр. 137.-158.
2. Писмо митрополита Антонија Високопреосвећеном Сергију

митрополиту Нижегородском 19. маја 1933. Церковнаяжизнъбр. 8. 1.
август 1933. г. стр. 161-165..
ЛИТЕРАТУРА
1. Арсеньев Алексей, Русская эмиграция в Сремских Карловцах, Сремски

Карловци 2013.
2. Антонијевић Саша „Кратак преглед српско-руских црквених односа“, Каленић
1/2015. часопис епархије шумадијске, Крагујевац, 2015. стр. 25-31.
3. Граббе Ю. П. „Митрополитъ Сергйй и Руска загранична Црква“,

Церковнаяжизнъ, 85.-88.
4. Живанов Сава. Русија 1917. 2 том. Београд, 2009.

5. Јелачић Алексеј, Историја Русије, Београд 1929,
55
6. Јовановић Мирослав, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС.
Београд, 1996..
7. Јовановић Мирослав, „Руска православна загранична Црква у Југославији
током двадесетих и тридесетих година 20. века“, у Српска теологија у
дведесетом веку, ПБФ Београд, 2008.160-178.
8. Јовановић Мирослав, Срби и Руси, 12-20. век (историја односа). Београд 2012.
9. Каноническое положение Русской православной Церкви заграницей, Париж,
1927.
10. Пузовић Владислав, „Устројство Цркве у Православном расејању у светлости
полемике између Александра Шмемана и представника Руске заграничне
Цркве“, Српска теологија данас 2011, ПБФ Београд 2012.549-566.
11. Пузовић Владислав.„Формирање Руске заграничне цркве у светлости канона
о правима избеглих архијереја“, Богословље 1 (2015),250-260.
12. Пузовић Владислав, „Патријарх Варнава Росић и црквени спорови у
заграничној Русији“, Србија и Русија 1814.-1914.-2014., Одељење историјских
наука књ. 38., међународни научни скуп, Београд, 2016.209-230.
13. Пузович Владислав „Отношение Сербской Православной Церкви к
каноническому и юридическому положению Русской Православной Церкви
Заграницей „(1920—1930), Христианское чтение (научно-богословский
журнал СПбДА), 3, 2012.158-175.
14. Пузовић Владислав, Историјско-канонски аспекти односа Карловачке управе
Руске заграничне Цркве и Московске патријаршије , докторска дисертација,
Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2012.
15. Поповић Радомир, Извори за црквену историју, Београд, 2016.
16. Поповић Радомир, Хришћанство у историји, зборник студија из Црквене
историје, Београд 2011.
17. Слијепчевић Ђоко, Историја Српске Православне Цркве, друга књига,
Београд, 1991.
18. Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века,
Евро Београд, Унирекс Подгорица, КаленићКрагујевац. 1996.
19. Ћоровић Владимир, Историја Срба, Нови Сад, 2005
20. Чалић Мари-Жанин, Историја Југославије у 20.веку, Београд, 2013.
21. Живанов Сава. Русија 1917. 2 том. Београд, 2009.
56
57

Домаћи састав 11111

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Домаћи састав 11111

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Призренска Богословија Св.

Домаћи састав за полагање професорског испита из Историје

Руске загранична Црква у првој половини XX века

Ниш 2018. кандидат Предраг Владисављевић

1. Руске избеглице у Краљевини СХС

1.1. Грађански рат и страдање Руске Православне Цркве................................8.

2. Свезагранични сабор у Сремским Карловцима

2.1. Рад Сабора.....................................................................................................20.

3. Српска Православна Црква као покровитељ Руске заграничне

3.1. Случај митрополита Евлогија..............................................................................32.

3.2.Однос Патријарха Варнаве и митрополита Сергија Страгородског у контексту

О теми и структури рада

Сложеност теме доводи и до формирања структуре рада у деловима. У првом

У другом делу описан је важан догађај везан за конституисање Руске заграничне

У трећем делу обрађено је неколико важних тема које расветљавају природу

1.1Грађански рат и страдање Руске Православне Цркве

Политичке промене и руска револуција обележили су даљи развој и пут Руске

Борбени атеизам и марксистичка догма заузели суместо религије. 2 Црква је била

Процес радикализације руске револуције доносио је и радикализацију њених

Страдање Руске Православне Цркве почиње још од завршетка револуционарних

У то време на челу Руске Православне Цркве је био патријарх Тихон,

Руска Православна Црква је у годинама које су претходиле Октобарској

Након Револуције 1917. наступио је страховит грађански рат и прогон Цркве.

Избеглиштво је било логичан след ситуације који би избегао велико страдање и

У то време имамо патријарха Тихона, раније споменутог. Његова управа услед

Бољшевичка војска одликовала се безбожничком доктрином и отвореном

Пре саме револуције у Русији је 70 процената становништва било Православно.

1.2.Формирање црквене самоуправе на југоистоку Русије и њено

Црквена управа након револуције и у току грађанског рата била је подељена.

Формирана Црквена Управа је преузела све појединости којим је располагала и

Русија као вековни заштитник свесловенства и Православља на Балкану сада је

Српски народ је прихватио избеглице из Русије. Са једне стране Краљвина Срба,

Улазак Русије у рат и дешавања након тога у многоме су утицала на однос

Међутим, сепаратни мир нове власти у Русији са Немачком уноси новине у

Наступила је хитна евакуација становништва. Циљ је био да се за три дана

Због новонастале ситуације у Совјетском Савезу, Синод Московске

Практично гледано, она је била потпуно слободна од московске патријаршије.

Дужност да организује Вишу Црквену Управу има најстарији међу избеглим

На организацију Руске заграничне Цркве одлучујуће је утицала одлука

1.3. Руси у Сремским Карловцима

Руска колонија у Сремским Карловцима почела је са ширењем тек 1921..

У првој групи имамо јерархију Руске Православне Цркве. Многи руски

Антоније Храповицки био је водећа личност у Руској заграничној Цркви у том

Алексеј Павлович Храповицки, рођен 1836. године. Као 15-годишњак у

Алексеј Храповицки је бранио Руску Православну Цркву од многих напада.

Његове проповеди су биле срчане. Током боравка у Сремским Карловцима,

Међу најистакнутијим руским архијерејима који су имали велику и важну улогу

2. „Свезагранични сабор“ у Сремским Карловцима

Због доласка на нове просторе и нову територију руског становништва и

Пре сазивања Свезаграничног Сабора било је договорено да се прво сазову

Руска Црква у иностранству била је растројена.Грађански рат у Русији довео је

ВишаЦрквенаУправа сазвала је састанак свих Црквених управаРуске

Пре самог сабора одржано је свеноћно бденије у Катедралном храму у

У дугим говорима на првој пленарној седници говорено је такође и о

Да би што успешније функционисала Виша Црквена Управа руске Заграничне

1. Врховна и обласна Црквена администрација у иностранству, 2. Парохијско

1. Виша и Обласна Црквена Администрација - Архиепископ Евлогије , а пре

Друга пленарна седница је отпочела 10. новембра у 10 часова. Након читања

На састанку одржаном 15. новембра 1921. донета је резолуција о регулисању

Велики проблем о коме се говорило на сабору била је и пропаганда

Веза Руске Заграничне Цркве није била једино са централном управом у

2.2. Одлуке сабора

На сабору су решавана питања заграничне Цркве, гледано са свих страна, и

Сабором је председавао митрополит Антоније као најстарији по чину. На сабору