Владислав Пузовић

ПОКРОВИТЕЉСТВО СРПСКЕ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАД РУСКОМ
ЗАГРАНИЧНОМ ЦРКВОМ (1920–1940)

Покровитељски однос Српске Православне Цркве према Руској заграничној Цркви

јесте основна карактеристика српско-руских црквених односа, у периоду између два
светска рата.1 Оваква оцена поткрепљена је низом историјских чињеница, од којих
се издвајају три. Најпре је потребно истаћи гостопримство које је Српска Православ-
на Црква пружила избеглим руским архијерејима, свештеницима и монасима, од
којих су многи примљени у српску црквену службу. Важан моменат представља
чињеница да су српске црквене власти омогућиле формирање руске заграничне
црквене управе (најпре, Привремена виша загранична црквена управа, а потом Ар-
хијерејски синод) на сопственој канонској територији (Сремски Карловци, Београд),
као и несметано функционисање Руске заграничне Цркве на просторима Краље-
вине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Коначно,
Покровитељски однос Српске Српска Православна Црква је током прве две деценије
Православне Цркве према Руској постојања Руске заграничне Цркве, више пута стала у
заграничној Цркви јесте основна одбрану њеног постојања, које је било довођено у пи-
тање од стране различитих политичких и црквених
карактеристика српско–руских фактора. Истицање покровитељства Српске Право-
РУСКИ НЕКРОПОЉ У БЕОГРАДУ / РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ

црквених односа, у периоду славне Цркве над Руском заграничном Црквом у овом
између два светска рата раду, нема за циљ стварање идеалне слике њихових
односа. Ти односи су повремено бивали излагани ис-

1
 еферентни новији радови (у последње две деценије) о односима Српске Православне Цркве и Руске
Р
заграничне Цркве, у периоду између два светска рата: Б. Глигоријевић, „Руска православна црква у
Југославији између два рата“, у: Руска емиграција у српској култури XX века, зборник радова, I, Београд
1994, 109–117; В. И. Косик, Русская Церковь в Югославии (20–40-е гг. XX века), Москва 2000; М. Јовановић,
„’Свештеник и друштво – ето пароле’: Руска православна загранична Црква на Балкану 1920–1940“, Токови
историје, 3–4 (2005) 67–100; М. Јовановић, „Руска православна загранична Црква“, у: Руска емиграција
на Балкану 1920–1940, Београд 2006, 316–348; А. А. Кострюков, „К истории взаимоотношений между
Сербской Православной Церковью и Архиерейским синодом в Сремских Карловцах“, XVII ежегодная
богословская конференция Православного Свято-Тихоновского Гуманитарнного университета, I, Москва
2007, 244–249; М. Јовановић, „Руска православна загранична Црква у Југославији током двадесетих и
тридесетих година XX века“, Српска теологија у XX веку – истраживачки проблеми и резултати, 3 (2008)
160–178; В. Пузович, „Отношение Сербской Православной Церкви к каноническому и юридическому
положению Русской Православной Церкви Заграницей (1920–1930)“, Христианское чтение, 3 (2012) 158–
175; А. А. Кострюков, „Патриарх Варнава и митрополит Сергий: спор о Зарубежной Церкви“, у: Русская
Зарубежная Церковь в 1925–1938 гг.: Юрисдикционные конфликты и отношения с московской церковной
властью, Москва 2012, 330–367.

112
 кушењима,2 али то, ипак, никада није доводило у питање њихову главну наведену
карактеристику.

***

О гостопримству које је Српска Православна Црква указала избеглим руским архије-

рејима, свештеницима и монасима, најбоље сведоче речи руских архијереја – ми-
трополита Евлогија (Георгијевског) и Венијамина (Федченкова) – изнете у њиховим
мемоарима.3 После избегличке епопеје по Турској и Грчкој, прожете различитим
понижавањима, митрополит Евлогије сведочи да је први пут осетио добронамер-
ност и братски однос ступивши на српско тло. Почев од обичног света (митрополит
наводи путнике воза и шефа железничке станице у Ђевђелији), преко српских ар-
хијереја до српског патријарха и краља, осећао је искрено гостопримство и љубав.
Сведочећи о бризи српских архијереја за избегле Русе, у чему је предњачио вас-
питаник Кијевске духовне академије епископ нишки Доситеј (Васић), митрополит
Евлогије, много година касније, истиче: „Такво широко словенско гостопримство ја
никада нећу заборавити.“4 На ове речи надовезује се језгровито сведочанство ми-
трополита Венијамина: „У доба избеглиштва нигде нам нису указали толико госто-
примства као у Србији.“5

Покровитељски однос Српске Православне Цркве пре-

После избегличке епопеје ма избеглој руској јерархији, показан је и пре преласка
по Турској и Грчкој, прожете руске Привремене више заграничне црквене управе из
различитим понижавањима, Константинопоља у Сремске Карловце, који се догодио
митрополит Евлогије сведочи да у првој половини 1921. године. Већ почетком 1920.
године на српско тло су почеле да долазе прве групе
је први пут осетио добронамерност избеглих руских архијереја. Епископ нишки Доситеј, у
и братски однос ступивши допису министру вера Краљевине Срба, Хрвата и Сло-
на српско тло венаца од 11. марта 1920. године, моли за помоћ у вези
са пријемом седморице руских епископа: митрополи-
та одеског Платона (Рождественског), архиепископа волинског Евлогија (Георгијев-
ског) и минског Георгија (Јарошевског) и епископа сумског Митрофана (Абрамо-
ва), чељабинског Гаврила (Чепура), бјелгородског Аполинарија (Кошевога) и викара
минске епископије Александара (Иноземцева).6 Заједно са архијерејима, пристизали

2
 роблеми су, спорадично, избијали у вези са богослужбеним простором за избегле Русе, од којих је
П
најпознатији случај из 1921. године, када су српски свештеници из београдске Вазнесењске Цркве
одбили наређење српског патријарха Димитрија (Павловића) да повремено уступају своју Цркву руским
свештеницима ради богослужења (архивска грађа о овом случају чува се у Архиву Југославије: Архив
Југославије [даље АЈ], фонд Министарство вера КЈ, 69–175). Повремено су се дешавали и проблеми
везани за преплитање српске и руске црквене јурисдикције у односу на руске свештенике у српској
црквеној служби (случај жалбе епископа тимочког Емилијана [Пиперковића] Светом архијерејском
синоду Српске Православне Цркве, у вези са награђивањем руских свештеника у српској црквеној
служби, од стране Архијерејског синода Руске заграничне Цркве (1925) – Архив Српске академије
наука и уметности у Сремским Карловцима [даље: АСАНУК], Синод – записници са седница 1925, 1927,
1928; 1925, син. бр. 1265 / зап. 672). О проблемима Руске заграничне Цркве у Краљевини Југославији,
који су проистицали из њеног нерешеног правног статуса у југословенским државним оквирима, као
и из преплитања јурисдикције са Српском Православном Црквом, детаљно је писао познати руски
каноничар и правник Сергије Викторович Троицки (С. В. Троицкий, „Правовое положение Русской
Церкви в Югославии“, Архив за правне и друштвене науке, 1–2 (1939) 25–47; прештампано у: Записки
русского научного института в Белграде, 17 (1940) 93–124).
3
Митрополит Евлогије детаљно описује свој боравак у Србији (Евлогий [Георгиевский] митр., Путь моей
жизни – воспоминания митрополита Евлогия (Георгиевского) изложенные по его рассказам Т. Манухиной,
Москва 1994, 328–346). Краће сведочанство о боравку у Србији доноси и митрополит Венијамин
(Вениамин [Федченков] митр., На рубеже двух эпох, Москва 2004, 467–469).
4
Евлогий (Георгиевский) митр., Путь моей жизни, 331–332.
5
Вениамин (Федченков) митр., На рубеже двух эпох, 468.
6
Писмо епископа нишког Доситеја министру вера Краљевине СХС (бр. 446, од 27. 2 / 11. 3. 1920. године),
АЈ, Министарство вера КЈ, 69–175.

113
 су и руски свештеници, које су српске црквене власти прихватале и распоређивале
на упражњене српске парохије. На иницијативу епископа Доситеја, министарство
вера Краљевине СХС донело је 5. маја 1920. године одлуку којом се омогућује и
правно уређује распоређивање избеглих руских свештеника на упражњене српске
парохије.7 На тај начин, широм новостворене јужнословенске државе, а посебно у
парохијама у њеним источним и јужним деловима, распоређени су бројни руски
свештеници.8 У другој половини 1920. године почели су да пристижу избегли руски
монаси и монахиње којима су уступани српски манастири. Карактеристичан при-
мер је везан за монашко сестринство Богородичиног Љесњенског манастира (бивша
Варшавско-холмска епархија), на челу са игуманијом Екатерином (Јефимовском) и
њеном наследницом Нином (Косаковском), коме су српске црквене власти уступиле
манастир Хопово, који је потом, захваљујући руским монахињама, постао расадник
обнове српског женског монаштва.9 Православни богословски факултет у Београду,
који је отпочео са радом у децембру 1920. године, постао је један од главних центара
за високо богословско образовање руских емиграната.10

Руска Привремена виша загранична црквена управа, на челу са митрополитом

кијевским Антонијем (Храповицким), прешла је из Константинопоља на српско
тло, на позив српског патријарха Димитрија (Павловића), почетком 1921. године.
Патријарх је руској црквеној управи уступио део Па-
Руска Привремена виша тријаршијског двора у Сремским Карловцима. На тај
загранична црквена управа, на начин су Сремски Карловци постали центар управе
Руске заграничне Цркве. Српска Православна Црква је
челу са митрополитом кијевским од почетка ставила Руску заграничну Цркву под своје
Антонијем (Храповицким), прешла покровитељство, које је озваничено одлуком Светог
је из Константинопоља на српско архијерејског сабора Српске Православне Цркве, од 31.
тло, на позив српског патријарха августа 1921. године. У одлуци Архијерејског сабора
11

истиче се спремност да се пружи максимална помоћ

Димитрија (Павловића), почетком избеглим руским архијерејима и народу. Изражава се
1921. године спремност и за примање руских свештеника у српску
црквену службу. Најважнији део одлуке тиче се регу-
лисања статуса руске заграничне црквене управе. Архијерејски сабор Српске Пра-
РУСКИ НЕКРОПОЉ У БЕОГРАДУ / РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ

вославне Цркве „прима под заштиту“ поменуту црквену управу, дозвољавајући јој
јурисдикцију над „руским свештенством ван наше државе и оним руским свештен-

7
Акт бр. 3851 Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 5. маја 1920. године, Исто.
8
Досијеа руских свештеника, који су били на парохијској служби у Српској Православној Цркви, налазе
се у Архиву Југославије, у пет обимних фасцикли: АЈ, Министарство вера КЈ, 69–170/174. Бројне молбе
избеглих руских свештеника српским архијерејима, за пријем у српску црквену службу, налазе се и у
фондовима Архива Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима (АСАНУК, МПА 1921,
14; МПА 1921, 52; МПА 1921, 72).
9
О утицају руских емигрантских монашких братстава и сестринстава на развој српског монаштва,
детаљније: К. Кончаревић, „Утицај руске емиграције на обнову и развој српске монашке духовности“,
Српска теологија у XX веку – истраживачки проблеми и резултати, 7 (2010) 36–44.
10
У периоду између два светска рата, на Православном богословском факултету у Београду студирало
је преко 200 руских студената, од којих је 69 дипломирало. Међу њима су се налазила истакнута
имена руског и свеправославног богословља, попут Михаила Борисовича Максимовича (потоњег
светитеља Јована епископа шангајског, а затим архиепископа санфранцисканског Руске заграничне
Цркве), Николаја Николајевича Афанасјева (потоњег познатог православног богослова и професора
на Богословском институту Светога Сергија у Паризу), Константина Едуардовича Керна (потоњег
архимандрита Кипријана, познатог православног богослова и професора на Богословском институту
Светога Сергија у Паризу). Подаци су изнети на основу: Архив Православног богословског факултета
(Београд) (даље: Архив ПБФ), Књига дипломираних студената на основним студијама (1925–1998);
Архив ПБФ, Главна књига уписаних студената на Богословски факултет СПЦ, од оснивања факултета до
1995. године. О руским емигрантима – професорима београдског Православног богословског факултета,
детаљније: В. Пузович, „Русские эмигранты – преподователи Православного богословского факультета
в Белграде (1920–1940 гг.)“, Труды Киевской духовной академии, 15 (2011) 199–208.
11
Архив Светог архијерејског синода Српске православне Цркве (даље: АС СПЦ), Рад Светог архијерејског
сабора Српске патријаршије 1920–1936 – записници, одлука бр. 31, од 18/31. августа 1921. године.

114
Патријарх Димитрије, Митрополит Антоније и Епископ Доситеј15
■

ством у нашој држави, које није у парохијској и државно-просветној служби, као и

над војним свештенством у руској армији, које није у српској црквеној служби.“12
Истовремено, у надлежност руске заграничне црквене управе предати су и брако-
разводни спорови руских избеглица.13 На овај начин српске црквене власти су од-
редиле обим овлашћења руске заграничне црквене управе. Иако је тешко прецизно
дефинисати канонски статус Руске заграничне Цркве у овом периоду, најближа ре-
алности, премда исувише оштро саопштена, јесте оцена Сергија Викторовича Тро-
ицког, по којој је Руска загранична Црква била „филијала Српске Цркве“.14 Другим
речима, њен канонски статус био је најближи аутономном положају у оквирима
Српске Православне Цркве.

Користећи се покровитељством српских црквених власти, руска Привремена виша

загранична црквена управа (од 1922. године, Архијерејски синод Руске загранич-
не Цркве), несметано је могла да организује црквени живот руских емиграната у
Краљевини СХС, као и да координира формирање руских заграничних црквених
структура ван њених граница. По благослову српског патријарха, у јесен 1921. го-
дине одржан је Први свезагранични црквени сабор, у Сремским Карловцима.16 Овај
Сабор, који је окупио значајан део избеглог руског епископата, поставио је темеље
функционисања Руске заграничне Цркве.17 У самој Краљевини СХС, црквена управа

12
Исто.
13
Исто.
14
С. В. Троицкий, „Правовое положение Русской Церкви в Югославии“, Записки русского научного
института в Белграде, 17 (1940) 106.
15
Слика преузета из А. А. Кострюков, Русская Зарубежная Церков в первой половине 1920-х годов - Организация
церковного управления в емиграции, Москва 2007.
16
Одлуке Сабора објављене су у: Деяния русского всезаграничнаго церковнаго собора, состоявшагося 8–20
ноября 1921. года в Сремскихь Карловцахь в Королевстве С. Х. и С., Сремски Карловци 1922.
17
На Сабору су усвојене одлуке о организовању централног, епархијског и парохијског нивоа црквене управе
Руске заграничне Цркве: Одлука о карловачкој Вишој црквеној управи (Деяния русского всезаграничнаго
церковнаго собора, 39–40); Положение о русскихь заграничныхь епархиальныхь управленияхь (Исто,
81); Приходский устав (потврђена верзија Парохијског устава, усвојеног на Сверуском помесном сабору
1918. године (Исто, 87–118).

115
 над руским емигрантским колонијама је, од стране српских црквених власти, пре-
дата митрополиту Антонију. Њему је, у управљању руским црквеним општинама,
помагао епископски савет, чији су састав и делатност били у складу са одредба-
ма помесног сабора Руске Православне Цркве 1917/1918 о епархијским саветима.18
Формиране су руске парохије у следећим местима: Београд, Панчево, Земун, Нови
Сад, Велика Кикинда, Бела Црква, Сремски Карловци, Велики Бечкерек, Сомбор, Су-
ботица, Црвенка, Осијек, Сарајево, Загреб.19 Временом су изграђивани храмови Ру-
ске заграничне Цркве, од којих је најзначајнији београдски храм Свете Тројице, на
Ташмајдану, у коме је прво богослужење одржано 4. јануара 1924. године.20

Поред наведених историјских чињеница, везаних за гостопримство указано руском

клиру и помоћ у организовању њиховог црквеног живота, покровитељски однос
Српске Православне Цркве према Руској заграничној Цркви јасно је уочљив и у сег-
менту који се тиче заштите Руске заграничне Цркве на међународном плану. Овај
сегмент је посебно осетљив, имајући на уму да је Српска Православна Црква у међу-
ратном периоду више пута била излагана притисцима из различитих црквених и по-
литичких центара, да се статус Руске заграничне Цркве преиспита, па чак и да се
руски загранични Архијерејски синод у Сремским Карловцима укине.

Током 20-их и 30-их година XX века, најозбиљнији директни притисци на српске

црквене власти да се укине Архијерејски синод Руске заграничне Цркве долазили
су најпре од стране Цариградске патријаршије, а потом од стране московских црк-
вених власти. Цариградска патријаршија је Руску заграничну Цркву сматрала не-
канонском структуром, заснованом на етнофилетистичкој основи, која на просто-
рима других Православних Цркава и у расејању нарушава јединство православне
јерархијске власти. Управо из тих разлога Цариградска патријаршија је 1924. године
забранила свештенослужење двојици руских заграничних епископа у Цариграду,
Анастасију (Грибановском) и Александру (Немоловском).21 Цариградска патријар-
шија је 24. маја 1924. године упутила писмо српским црквеним властима са зах-
тевом да се укине управа Руске заграничне Цркве у Сремским Карловцима. То је
био први озбиљан изазов покровитељству Српске Православне Цркве над Руском
заграничном Црквом.
РУСКИ НЕКРОПОЉ У БЕОГРАДУ / РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ

Током 20-их и 30-их година XX
века, најозбиљнији директни
притисци на српске црквене
власти да се укине Архијерејски
синод Руске заграничне Цркве
долазили су најпре од стране
Цариградске патријаршије, а
потом од стране московских
црквених власти
Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве
упутио је 9. децембра 1924. године одговор Цариград-
ској патријаршији, којим је стао у заштиту опстанка Ру-
ске заграничне Цркве, потврђујући на тај начин своје
покровитељство над њом.22 Први део одговора српског
Архијерејског сабора тиче се канонског статуса Руске
заграничне Цркве на канонској територији Српске
патријаршије. Истичући суверено право српских црк-
вених власти да на сопственој канонској територији
„уређује црквену власт по своме слободном нахођењу“,
Архијерејски сабор поручује да је примањем руских

18
 урнал N 4 заседания Поместнаго Русскаго Православнаго Собрания в Королевстве С. Х. С. 4. октября
Ж
1921 года, Государственный архив Российской Федерации (ГА РФ) (Москва), Ф. 6343, Оп. 1, Д. 1, Л. 10
об–11.
19
Б. Глигоријевић, нав. дело, 54.
20
М. Јовановић, „Руска православна загранична Црква у Југославији током двадесетих и тридесетих
година“, 173.
21
Детаљније: К делу о „Всезаграничном Высшем Русском Церковном Управлении“ (Следствие над
архиеп. Анастасием, Александром и др.) – документы, Константинополь 1924.
22
АС СПЦ, Рад Светог архијерејског сабора Српске патријаршије 1920–1936 – записници, бр. 1972 / АС
91/110, од 9. децембра 1924. године.

116
 избеглица и одобравањем рада руске заграничне црквене управе, „извршио апостол-
ску дужност“, имајући на уму да руски архијереји и свештенство најбоље познају
духовне потребе и црквене обичаје руског избеглог народа.23 Затим се прецизира да
се делокруг рада Архијерејског синода Руске заграничне Цркве у Сремским Карлов-
цима односи на руске колоније на канонској територији Српске Православне Цркве,
при чему се под поменутом канонском територијом не подразумева само простор
Краљевине СХС, већ и простори на којима је Српска Православна Црква „већ неко-
лико векова“ вршила јурисдикцију (простори Аустрије, Мађарске, Чехословачке).24

Свети архијерејски сабор Српске Други део одговора тиче се става Српске Православне
Цркве у односу на јурисдикцију Архијерејског синода Ру-
Православне Цркве упутио је ске заграничне Цркве на просторима централне и запад-
9. децембра 1924. године одговор не Европе (простори Немачке, Француске и Енглеске).
Цариградској патријаршији, Истиче се да су то мисијска подручја у којима нема орга-
којим је стао у заштиту опстанка низоване православне црквене структуре, те да је стога
„природно и у складу са канонима“ да црквену управу
Руске заграничне Цркве, над одређеним православним народом, на таквим под-
потврђујући на тај начин своје ручјима, врши „најближа црквена власт“ тог народа. У
покровитељство над њом случају руских избеглица, то је Архијерејски синод Руске
заграничне Цркве, имајући на уму немогућност контак-
та Московске патријаршије са избеглим Русима.25 На крају, Архијерејски сабор Српске
Православне Цркве истиче да би лишавање неколико милиона православних Руса ор-
ганизоване руске црквене власти било пастирски неодговорно и значило би излагање
избеглог руског народа „највећим опасностима за веру и живот“.26

Српска Православна Црква је и у условима унутрашњих руских заграничних црквених

спорова исказивала покровитељски однос према карловачком Архијерејском синоду
Руске заграничне Цркве. То је било очигледно током друге половине 20-их година, када
је дошло до спора између Архијерејског синода Руске заграничне Цркве и митрополита
Евлогија, који је управљао Руском Црквом у западној Европи. У документу Светог ар-
хијерејског синода Српске Православне Цркве, од 9. јуна 1927. године,27 који представља
одговор на допис Министарства вера Краљевине СХС (бр. 372, од 18. јануара 1927. годи-
не),28 износи се став којим се оправдава јурисдикција карловачког Архијерејског синода
Руске заграничне Цркве, на просторима који су били предмет спора са митрополитом
Евлогијем (Чехословачка).29 Српске црквене власти су у више наврата игнорисале до-
писе митрополита Евлогија, у којима је од њих тражио да спрече мешање карловачког
заграничног Синода на просторима које је сматрао својом јурисдикцијом.30

23
Исто.
24
Исто.
25
Исто.
26
Исто.
27
Допис Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве Министарству вера Краљевине СХС (бр.
981, од 9. јуна 1927. године), АСАНУК, Синод – записници са седница 1925, 1927, 1928; 1927, син бр. 981
/ зап. 667, од 27. маја / 9. јуна 1927. године; АЈ, Министарство вера КЈ, 69–175.
28
Допис Министарства вера Краљевине СХС Светом архијерејском синоду Српске Православне Цркве
(бр. 372, од 18. јануара 1927. године), АЈ, Министарство вера КЈ, 69–175. Министарство вера Краљевине
СХС упутило је овај допис српским црквеним властима, на основу дописа посланства Чехословачке
републике у Београду (бр. 30/I/27, од 12. јануара 1927. године), у коме се тражи став Српске Православне
Цркве у погледу православне јурисдикције над црквеном облашћу у Чехословачкој (Допис Посланства
Чехословачке републике у Београду Министарству вера Краљевине СХС, од 12. јануара 1927. године,
АЈ, Министарство вера КЈ, 69–175).
29
Допис Светог архијерејског синода Српске Православне Цркве Министарству вера Краљевине СХС (бр.
981, од 9. јуна 1927. године), АСАНУК, Синод – записници са седница 1925, 1927, 1928; 1927, син бр. 981
/ зап. 667, од 27. маја / 9. јуна 1927. године; АЈ, Министарство вера КЈ, 69–175.
30
Писма митрополита Евлогија упућена српском патријарху Димитрију (Павловићу), током 1927. и 1928.
године, налазе се у: АС СПЦ, фасцикла: Руска Православна Црква у иностранству.

117
 Покровитељство Српске Православне Цркве над Руском заграничном Црквом било
је нарочито изражено током патријарховања Варнаве (Росића, 1930–1937), васпи-
таника Санктпетербуршке духовне академије и великог поштоваоца руског Пра-
вославља. Патријарх Варнава је посебно уважавао митрополита Антонија, о чему
сведочи чињеница да је на његову молбу митрополит Антоније началствовао ли-
тургијским сабрањем, приликом његове патријарашке хиротоније 1930. године. По-
кровитељство патријарха Варнаве над Руском заграничном Црквом исказивано је
на различите начине, од којих је посебно важно истаћи оне који су се тицали његове
бриге за њен опстанак и јединство.

Посебно крупан изазов представљали су захтеви мо-

Покровитељство Српске сковских црквених власти, на челу са замеником
Православне Цркве над Руском мјестобљуститеља московског патријарашког трона,
заграничном Црквом било митрополитом Сергијем (Страгородским), да Руска
загранична Црква буде укинута. Током 1933. и 1934.
је нарочито изражено током године патријарх Варнава је покушао да посредује
патријарховања Варнаве између московских црквених власти и Архијерејског
(Росића, 1930–1937), васпитаника синода Руске заграничне Цркве.31 Ово посредништво
Санктпетербуршке духовне није донело измирење између руских црквених вла-
сти у Москви и Сремским Карловцима, првенствено
академије и великог поштоваоца због безусловног инсистирања митрополита Сергија
руског Православља на укидању Руске заграничне Цркве. Патријарх Варна-
ва је био спреман да Руску заграничну Цркву у цело-
сти стави под јурисдикцију Српске Православне Цркве, на аутономним начелима,32
тежећи, на тај начин, да сачува њену структуру и нађе компромис са Московском
патријаршијом. Пошто су московске црквене власти, под притиском бољшевичког
режима, биле принуђене да траже безусловно укидање Руске заграничне Цркве, до
компромиса није дошло. У таквој ситуацији патријарх Варнава је одлучно стао у за-
штиту опстанка Руске заграничне Цркве, по цену отвореног супротстављања митро-
политу Сергију, иначе свом духовном оцу, који га је као ректор Санктпетербуршке
духовне академије постригао у монашки чин 1905. године. Због таквог става, српски
патријарх је у Москви сматран главним покровитељем „карловачких расколника“.33
РУСКИ НЕКРОПОЉ У БЕОГРАДУ / РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ

Претње митрополита Сергија прекидом канонско-молитвене заједнице са Српском

Православном Црквом,34 нису поколебале патријарха Варнаву у ставу о неопходно-
сти опстанка Руске заграничне Цркве.

Тежећи да измири црквене расколе у руској емиграцији и да организационо оја-

ча Руску заграничну Цркву, патријарх Варнава је у новембру 1935. године у Срем-
ским Карловцима сазвао конференцију кључних руских заграничних епископа.
На конференцији, под председништвом српског патријарха, били су представници
Архијерејског синода Руске заграничне Цркве – „карловчани“ (митрополит Анаста-
сије (Грибановски) и епископ Димитрије (Вознесењски), Руског западноевропског
егзархата (митрополит Евлогије) и Руске северноамеричке митрополије (митропо-

31
 посредовању патријарха Варнаве између Московске патријаршије и Архијерејског синода Руске
О
заграничне Цркве, детаљније: В. Пузовић, „Посредовање српског патријарха Варнаве (Росића) у
канонском спору између Московске патријаршије и Архијерејског синода Руске заграничне Цркве“,
Српска теологија данас, књ. 2, ур. Б. Шијаковић, Београд 2011, 455–463.
32
Писмо патријарха Варнаве митрополиту Сергију, од 6. јануара 1934. године, АС СПЦ, фасцикла: Руска
загранична Црква – историја.
33
Писмо митрополита Сергија митрополиту виљнуском Елевтерију (бр. 323, од 13. марта 1936. године),
ГА РФ, Ф. 6343, Оп. 1, Д. 252б, Л. 103–104.
34
Писмо митрополита Сергија патријараху Варнави, од 17. марта 1936. године, АС СПЦ, фасцикла: Руска
загранична Црква – историја.

118
 лит Теофил (Пашковски)).35 Ауторитет српског патријарха одлучујуће је утицао да се
приближе удаљени ставови архијереја из различитих руских заграничних црквених
структура и да у Сремским Карловцима буде усвојен Привремени устав Руске загра-
ничне Цркве, који је предвиђао јединствену структуру Руске заграничне Цркве, која
би се састојала из четири митрополијска округа и чијим би радом координирали
Архијерејски сабор и синод.36

Поменутим примерима покровитељства над Руском заграничном Црквом треба

придодати и значајну улогу коју је патријарх Варнава имао у вези са важним пи-
тањем наследника митрополита Антонија. Ово питање, које се услед болести ми-
трополита Антонија поставило већ током 1934. године, претило је да унесе раздор у
епископат Руске заграничне Цркве.38 И у овом случају, ауторитет српског патријарха
је одиграо важну улогу, сузбијајући трвења у руском епископату и утичући на то
да кормило Руске заграничне Цркве преузме митрополит Анастасије (Грибановски).
Он је, управо из руку српског патријарха, примио митрополијски бели клобук и са
његовом подршком, касније, преузео управу над Руском заграничном Црквом.39
 атријарх српски Варнава са руским архијерејима 1935.
године у Сремским Карловцима37
П ■

***

Покровитељски однос, који је Српска Православна Црква указивала Руској загранич-

ној Цркви, током прве две деценије њеног постојања, подразумевао је непрестани
ризик од заоштравања односа са важним црквеним центрима, попут Цариграда и
Москве. У драматичним историјским околностима после Првог светског рата и бољ-

35
 омплетни протоколи са заседања поменуте конференције објављени су у званичном гласилу
К
Архијерејског синода Руске заграничне Цркве: „Протоколы Совъщанiя подъ предсъдательствомъ
Его Святъйшества, Святъйшего Патрiарха Варнавы по вопросу объ установленiи мира и единства въ
Русской Православной Церкви Заграницей“, Церковная жизнь, 11–12 (1935) 164–178.
36
„Временное положенiе о Русской Православной Церкви заграницей“, Церковная жизнь, 11–12 (1935)
175–178.
37
Слика преузета из А. А. Кострюков, Русская Зарубежная Церков в 1925 – 1938 гг. Юрисикционные конфликты
и отношения с московской церковной властъю, Москва 2012.
38
Детаљније: А. А. Кострюков, Русская Зарубежная Церковь в 1925–1938 гг.: Юрисдикционные конфликты и
отношения с московской церковной властью, Москва 2012, 289–290.
39
В. И. Косик, Русская Церковь в Югославии (20–40-е гг. XX века), Москва 2000, 57.

119
 шевичке револуције у Русији, када је радикално мењана геополитичка слика Европе
и света, појава вишемилионске руске емиграције отворила је руско загранично црк-
вено питање. Један од одговора на ово питање покушали су да дају избегли руски
архијереји, на челу са митрополитом Антонијем (Храповицким), формиравши Руску
заграничну Цркву. Ова црквена структура представљала је апсолутни преседан у
православном свету, као прва емигрантска Црква у целокупној хришћанској исто-
рији. Њено постојање није било прихваћено као канонски валидно, од свих у пра-
вославном свету. Поједине Православне Цркве, попут Цариградске патријаршије,
сматрале су Руску заграничну Цркву неканонском структуром, која у православ-
но расејање уводи начела етнофилетизма. Иза оваквог става крили су се разлози
везани за спор у вези са црквеном јурисдикцијом над
Покровитељски однос, који православним расејањем, у оквиру кога је Руска Црква,
је Српска Православна Црква а посебно њен загранични део, био главна препрека
указивала Руској заграничној за остварење васељенске јурисдикције Цариградске
патријаршије над православним расејањем. Са друге
Цркви, током прве две деценије стране, московске црквене власти су, посебно током
њеног постојања, подразумевао 30-их година, под притиском бољшевичког режима,
је непрестани ризик од инсистирале на укидању Руске заграничне Цркве.
заоштравања односа са важним Бољшевички режим је у Руској заграничној Цркви ви-
део главни центар окупљања антибољшевичких снага
црквеним центрима, попут у емиграцији, те је због тога притискао Московску па-
Цариграда и Москве тријаршију у правцу његовог укидања.

Имајући на уму тако сложене историјско-канонске околности, постаје јасније коли-

ко је ризика носио покровитељски однос Српске Православне Цркве према Руској
заграничној Цркви. У том контексту поставља се питање мотива српских црквених
власти да пруже безрезервно покровитељство Руској заграничној Цркви. Они се
могу сврстати у неколико основних ставова. Најпре, Српска Православна Црква је
у избеглим руским архијерејима видела представнике Руске Православне Цркве,
исте оне, која је вековима уназад пружала помоћ и подршку сваке врсте Српској
Православној Цркви и народу. Покровитељство над њом она је видела као враћање
духовног дуга према целокупној Руској Православној Цркви. Српске црквене вла-
РУСКИ НЕКРОПОЉ У БЕОГРАДУ / РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ

сти су сматрале да је неопходно да постоји јединствена руска емигрантска црквена

структура, која би омогућавала несметан црквени живот за милионе избеглих Руса.
Управо то пастирско начело било је претежније и важније за Српску Православну
Цркву, у односу на канонске недостатке постојања Руске заграничне Цркве. Адек-
ватну пастирску бригу за избегле Русе могли су да пруже само руски архијереји и
свештеници, посебно ако се имају на уму драматичне историјске околности.

На крају, наравно, не треба заборавити ни личне односе између водећих српских и

руских архијереја тог времена. Многи српски архијереји били су васпитаници ру-
ских духовних академија. Патријарх Варнава (Росић), који је пружао безрезервну
подршку Руској заграничној Цркви, завршио је Санктпетербуршку духовну акаде-
мију и гајио је пријатељске односе са митрополитом Антонијем (Храповицким), још
из времена Првог светског рата, када је као епископ велешко-дебарски био изасла-
ник српске владе и Цркве у Русији, и био гост Антонија, тадашњег архиепископа
харковског. Један од српских епископа који је био стожер у пружању помоћи избег-
лим Русима, у првим годинама избеглиштва, епископ нишки Доситеј (Васић), био
је васпитаник Кијевске духовне академије. У групу епископа који су били активни
у помагању Руској заграничној Цркви могу се убројати и епископи жички и би-
тољски, Јефрем (Бојовић) и Јосиф (Цвијовић), васпитаници Московске и Кијевске
духовне академије.

120
 итрополит Антоније Храповицки40
(1863–1936)
М ■

Покровитељство Српске Православне Цркве према Руској заграничној Цркви иска-

зивано је кроз гостопримство избеглој руској јерархији, подршку оснивању руске
заграничне црквене структуре и њеном несметаном функционисању на канонској
територији Српске Православне Цркве, као и кроз непрекидну заштиту на међуна-
родном плану. Ова заштита исказивана је током прве две деценије постојања Руске
заграничне Цркве, које су представљале критичан период у њеној историји. Она је
представљала гарант опстанка Руске заграничне Цркве. Без покровитељства Српске
Православне Цркве, у том периоду, историја Руске заграничне Цркве у XX веку, била
би, несумњиво, другачија.40

40
Слика преузета из архива Подворја Руске Православне Цркве у Београду.

121