Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Семинарски рад на тему:

Богослужбени живот у Грчкој цркви у првој половини 20. века

Студент: Стефан Стевановић

Ментор: проф. др Владимир Вукашиновић

Број индекса: 21/2093

Предмет: Литургијско богословље

август 2023.
 САДРЖАЈ

УВОД.................................................................................................................................3.

1. ПРЕДИСТОРИЈА..........................................................................................................4.

2. СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ................................................................................8.

3. ДОПРИНОС РЕЛИГИОЗНОГ БРАТСТВА ЗОИ.....................................................12.

4. НОВОЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР...........................................................................18.

ЗАКЉУЧНИ ОСВРТ......................................................................................................19.

БИБЛИОГРАФИЈА.........................................................................................................20.

2
 УВОД

Основно обележје богослужбеног живота Грчке цркве у првој половини XX века

представља интезивно настојање појединаца и група у правцу литургијске обнове,
а што ће резултирати званичним богослужбеним реформама у другој половини XX
века. У истраживању које је пред нама настојаћемо да у главним цртама прикажемо
тај период историје ове помесне Цркве. Наш задатак је да на примеру Грчке Цркве
укажемо на неопходност литургијске обнове, а што се пре свега односи на духовну
обнову верних у складу са Литургијом као средишњим богослужењем Цркве. Без
тога је свака промена у богослужбеном поретку и простору само пука форма.
Такође, на примеру православних Грка желимо указати и на меру литургијске
обнове, јер је било извесних застрањења. У раду ћемо представити делатност
Светог Нектарија Егинског који је својим животом и речју истицао средишњу
улгоу Свете Литургије у животима хришћана. Затим ће бити речи о рада
православног братства Зои и других мање познатих православних религиозних
братстава која су тежила литургијској обнови, а што је подразумевало и извесне
реформе богослужења. Врх Грчке Цркве ће инспирисан њиховом делатношћу
касније усвојити неке реформем а што је још важније, инсистирати до дана
данашњег на средишњем месту Литургије у животу хришћана. На крају биће речи о
календарском питању, односно усвајању новојулијанског календара, што је
нажалост резултирало расколом,

3
 2. ПРЕДИСТОРИЈА

Настојања у правцу литургијске обнове, која су обележила прву половину XX

века у Грчкој Цркви нису новина, већ имају своју предисторију на коју смо дужни
указати. Литургијска обнова у Грчкој Цркви као повратак предањском односу
према богослужењу вуче корене у делатности Кољиварског покрета на Светој Гори
током XVIII и XIX века. Насупрот ономе што је под латинским утицајима постало
“предање“ Цркве, монаси - кољивари залагали су се за заборављену праску
редовног причешћивања, исправљање богослужбених текстова и корекције у
рзаним сегментима богослужбене праксе. Кољивари су убрзо стекли бројне
истомишљенике и ван простора Свете Горе.1

Уплив западног богословља допринео је да у пракси јелинофоних цркава дође

до извесних застрањења, страних Предању Цркве.2 Тако у писму цариградског
патријарха Калиника II (1688-1702) александријском патријарху Герасиму II (1688-
1710) видимо покушај оправдања праксе тихог читања молитава анафоре, овде
конкретно речи установљена Евхаристије. Затим, Цариградском Сабор 1691. усваја
термин пресушттаствљење, што није ништа друго до римокатолички термин
трансупстанције који у православно искуство уводи већ цариградски патријарх
Генадије Схоларис (1454-1466). Један ранији сабор, одржан у Цариграду 1672. под
Дионисијем IV, заступа учење о седам светих тајни. 3 Један од показатеља да стање
у Васељенској патријаршији није било пуно другачије од осталих Помесних Цркава
јесте свакако што није могла да разуме новофилокалијског покрет (το νέο-
φιλοκαλικό κίνημα), зачетника литургијске обнове православља.

На Светој Гори крајем XVIII века долази до теолошког спора литургичког

карактера, који ће деценијама потресати Свету Гору и Цариградску патријаршију.
Реч је о спору новофилокалијског покрета и његових противника. Повод за спор је

1
Stefanos Alexopoulos, “Liturgical Renewal in the Church of Greece: Past, Present, Future?“ in The Greek
Ortodox Theological Rewiew, volume 61, number 1-2 (spring-summer 2016): 210.
2
Ово се односи и на богослубени живот цркава словенског говорног подручја.
3
Атанасије Јевтић, умировљени епископ захумско-херцеговачки, “Света Литургија у каснијој
Византији и Грчкој Цркви,“ у Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија, књига 3 (Београд /
Требиње: 2008), 320-323.

4
био наизглед безазлен. Монаси скита манастира Свете Ане одлучили су да
парастосе и кољива за упокојене преместе са суботе на недељу, што је
представљало кршење Типика. Ова промена изазвала је револт виђенијих
светогораца попут Неофита Кавсокаливитског, Никодима Светогорца, Макарија
Коринтског, Атанасија Пароског итд. Према њиховом схватању недеља је дан
Христовог васкрсења и ништа не сме да помрачи радост Празника над празницима.
У тај дан забрањени су пост, клечање и плач. Са друге стране, вршење
заупокојених служби суботом је литургијско сведочанство Христовог силаска у Ад
на Велику Суботу.4 Ова расправа око светости недеље као дана васкрсења
Христовог довешће до расправе међу светогорцима о литургијским питањима.

На на спор о заупокејеним службама, надовезало се наважније литрургијско

питање о ретком и честом причешћивању. У Венецији је 1777. године одштампана
књига под називом Приручник анонимног писца којим се доказује да би хришћани
требали чешће да се причешћују божанских тајни. Приређивач ове књиге био је
епископ Коринтски Макарије. По његовој жељи ову књигу је 1783. године
прерадио и поново издао Свети Никодим Светогорац под називом Врло корисна
књига о честом причешћивању светих Христових Тајни. Циљ књиге је био обнова
праксе редовног причешћивања, потврђене апостолским и светоотачким учењем. 5
Ова књига наишла је на осуду Цариградске патријаршије 1785. због наводног
изазивања саблазни и раздора. Ова забрана је показатељ помрачења православног
критеријума, односно онога што Флоровски назива ,,псеудоморфозом
православља“. Додуше, касније је ова забрана повучена.6 Бранећи праксу ретког
причешћивања, противници овога покрета су показали секуларизовану црквену
свест: за истину прихватају само један сегмент предања, односно праксу
нередовног причешћивања дошавшу у Цркву под утицајем римокатоличке
теологије, и за норму узимају тренутну праксу.7
4
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства,“ приступљено 01. августа 2023, https://radiosvetigora.wordpress.com/.
5
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
6
Георгије Металинос, “Кољивари – Оци Свете Горе,“ приступљено 01. августа 2023.,
http://lepavina.teleklik.net/vijest_cir.php?id=4928.
7
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“

5
 У суштини, кољиварски спор био је спор између представника исихастичке
мисли у лику кољивара и оних црквених кругова инфираних утицајима латинске
теолошке мисли и западног рацинализма. Од ових кругова су били оптужени за
наводно новотарење.8 Инсистирање кољивара на обнови литургијског и духовног
живота, на основу светоотачког учења9, нарочио на праксу честог причешћивањам,
одразиће се на духовна збивања у Грчкој до дана данашњег, а преко Грчке и на цео
православни свет. Појава новофилокалијског покрета је почетак литургијске
обнове у православној Цркви.

Први напори у правцу реформе богослужења учињени су почетком XIX века,

када је Цариградска патријаршија изразила спремност за прилагоћивањем Типика
Светог Саве Освећеног условима парохијског живота. Продукт ових настојања био
је типик Константина Протопсалтиса из 1838 године, ревидиран од Георгиса
Виолакиса 1888 године. Овај типик постаће важећи парохијски типик Грчке Цркве,
са извесним изменама након усвајања новојулијанског календара. 10

Тежње ка литургијској обнови нису долазиле само од стране кољивара, већ и од

представника једне традиције коа је полушавала да направи спој између европских
интелектуалних, просветитељских вредности и православне културе, што је био
тренд у новоствореној грчкој држави. Француски васпитаник Адамантиос Кораис
утицао је на црквене кругове и подржавао реформе као адаптацију православља
новим политичким и друштвеним условима. Њега су следили Неофитос Вамвас
(превео Свето Писмо на народни језик), Фармакидис, Каирис и др. Кораис је
сматрао да религија нема потребе у спољашњим формама и пројавама. Иако не
одриче богослужење, сматра да га је потребно реформисати и прилагодити
савременим условима. Све што нису догмати, пдоложно је променама. Он захтева
скраћивање и измену богослужења, постова, против је монаштва итд. Ова
настојања су резултирала подређеношћу Цркве грчкој држави заснованој на
протестантским принципима. Једна од одлука владе била је и затварање бројних

8
Георгије Металинос, “Кољивари – Оци Свете Горе.“
9
Јоанис Фундулис, Литургика I. Увод у свето богослужење, прев. Коста Симић (Краљево:
Епархијски управни одбор Епархије Жичке, 2009), 17.
10
Alexopoulos, “Liturgical Renewal in the Church of Greece: Past, Present, Future?“ 210-211.

6
манастира. Одупирање овим реформама било је присутно кроз цео XIX век,
појачано бројним дебатама. Као противник реформи особито се истакао
Константин Икономос.11

На овом месту треба истаћи да је нова помесна Црква (1833) била под снажним
упливом новостворене грчке државе (1830.). Синод је био под надзором краља
(који је био странац). Краљеви изасланици у Синоду старали су се да Цркву уреде у
духу протестантских начела, што је изазивало отпор међу свештенством и
верницима. Од 1852. године стални председник Синода је атински митрополит.
Седницама је присуствовао краљев изасланик, а епископе је постављала Влада на
предлог Синода. Ови закони су важили све до 1923 године када је донет Основни
закон о Цркви, односно црквени Устав. Према Уставу Црквом управља Сабор,
којим председава атински архиепископ. Овај Устав је укинут 1925. године, током
диктатуре, а нови је 1931 године, који је био на снази све до 1962. године, када је
замењен актуелним.12

2. ДОПРИНОС СВЕТОГ НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ

11
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
12
Радомир Поповић, Историја помесних цркава. Прошлост, садашњост, географија, статистика
(Београд, 2004), 286-287.

7
 Једна од најзначајнијих личности богослужбеног живота Грчке цркве прве
половине XX века је Свети Нектарије Егински (1846-1920).13 Свети Нектарије је
придавао велики значај беседама, као првобитном и аутентичном облику
хришћанске, литургијске катихезе (= поуке) и незаобилазног средства педагогије
14
Цркве. Као ректор Ризаријеве богословије у Атини редовно је служио и
проповедао у школској капели Светог Георгија. Тако је својим примером
потврђивао оно што је сам неретко истицао, а то је да је интезиван литургијски
живот главни елемент црквено-просветног рада. Као плод овога, капела Ризаријеве
15
богословије јавља се као важно средиште духовног живота Атине. Са друге
стране, сам Нектарије је често служио и проповедао у бројним атинским и
пирејским црквама. Према речима Аве Јустина ,,његова личност и реч привлачили
су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима
људи, јер је била делатна и сољу зачињена“. 16 Свети Нектарије је након оставке на
месту ректора богословије 1908. године прешао у новоподигнути манастир Свете
Тројице на Егини, као духовник и свештенослужитељ сестринства. Неопходно је
истаћи да че на овом острву васпоставити древнохришћанску службу ђакониса. У
тај чин ће рукоположити две монахиње 1911 године. Према тексту чина којим се
Нектарије послужио,рукоположење ђаконисе извршиће и архиепископ Атински
Димитрије 1986 године.17

Сада желимо нешто рећи о Нектаријевом литургијском богословљу. Богослужење

види као споњни одраз богопоштовања, што подразумева учешће у богослужбеним
обредима и разне видове спољашње пројљаве побожности. Унутрашњи вид
13
Одлуком цариградског патријарха Атинагор и Светог Синода Велике Христове Цркве, Нектарије
је прибројан сабору светих 20. априла 1961. године. Црква га молитвено прославља 9. новембра по
старом календару. Преподобни Јустин Ћелијски, “Житије Светог оца нашег Нектарија, егинског
чудотворца, епископа пентапољског,“ у Свети Нектарије Егински Чудотворац - житије и
акатист, ур. Горан Вељковић (Крагујевац: Духовни луг, 2019), 34-36.
14
P.M.K. Strongylis, “Saint Nectarios of Pentapolis' life and works: a historical - critical study,” 113-114,
accessed 01. auguste 2023, http://etheses.dur.ac.uk/5140/.
15
Софоклис Димитракопулос, “Нектарий Пентапольский – святой наших дней,“ Наставник
юношества, приступљено 01. августа 2023, https://azbyka.ru/otechnik/Nektarij_Eginskij/nektarij-
pentapolskij-svjatoj-nashih-dnej/.
16
Преподобни Јустин Ћелијски, “Житије Светог оца нашег Нектарија,“ 14.
17
Зоран Ђуровић, “Ђаконисе у XV канону Халкидонског сабора,“ 16, приступљено 01. августа 2023.
https://djuroviczoran.wordpress.com.

8
богопоштовања је утемељен у спољашњем, са сруге стране спољашњи вид је
нужан. 18

Свети Нектарије иако признаје светтајинственост сваког обреда, издваја седам

светих тајни, па према томе је само делимично под утицајем схоластичког учења о
седам светих тајни. Крштењем као бањом поновног рођења очишћујемо се од
нечистоте праотачког и вољног греха, препорођујемо се у новог човека у Христу за
живот вечни. Суштина крштења је очишћење и оправдање, а резултат усиновљење
и наследништво Царства Божијег. Ово оправдање није само формално, као што
протестанти мисле, већ суштинско. Након крштења новокрштени приступа
миропомазању, којим му се предају дарови Духа Светог, да би тако добио печат за
духовно усавршавање и победу над злим. 19

Божанствена Евхаристија је духовна храна која оживотворава душу и доводи је

у непосредно општење са Господом. Кроз Евхаристију се тајанствено сједињујемо
са њим, примајући под видом хлеба и вина његову часну Крв и часно Тело.
Евхаристија се тако назива јер је Христос заблагодарио Оцу на Тајној Вечери на
даровима хлеба и вина када је ученицима предао ову тајну. Назива се и причешћем,
јер тако узимамо удела у Крви и телу Господа Исуса Христа. Заповест Господња о
вршењу Евхаристије се подразумева све до његовог другог и славног доласка и да
је Црква дужна да врши ову свету тајну. Они који се достојно причешћују постају
причасници Тела и Крви Господње. Примају отпуштење грехова и вечни живот у
20
Царству Божијем. Видимо да Свети Нектарије издиже Евхаристију изнад свих
светих тајни, дају ћи јој, као што и треба, карактер неопходности. Свету Тајну
Евхаристије види као најузвишенију од светих тајни, најчудесније чудо Божије и
најдрагоценији дар Божије љубави према нама. Без причешћивања није могуће
учествовати у благослову Божијем.21 У својој мислио одбацује римокатоличко

18
Свети Нектарије Егински, “Православна свештена катихеза,“ прев. Лада Акад. У Свети
Нектарије Егински, Православна свештена катихеза, ур. Драгоми Сандо (Београд: Глобосино,
2016), Свети, 164-165.
19
Свети Нектарије Егински, “Православна Свештена Катихеза,“ 166-168.
20
Свети Нектарије Егински, “Православна Свештена Катихеза,“ 169-171.
21
“Writings of Saint Necarios of Aegina“, Translation of the relics of St. Nectarios of Aegina, August
21/September 3. Selected Passages From the Writings of Orthodox Saints, Compiled by Father Demetrios
Serfes, accessed 01. auguste 2023. https://pravoslavie.ru/48436.html,

9
учење о трансупстанцији, уверење да Хлеб и Вино дословно постају Крв и Тело
Христово, што простиче из рационализације Свете Тајне Евхаристије уз помоћ
Аристелових категорија бића. 22

Колики је значај видео у причешћивању светитељ пише касније у свом делу О

Тајни Божанске Евхаристије из 1904. године. Жали оне који се не причешћују
редовно због чисте равнодушности према користима свете тајне, а не зато што их у
томе спречава неки грех. Напомиње да избегавајући причешће или се недостојно
причешћујући, ми немамо вечног живота у себи. 23 Критикујући безразложно
непричешивање светитељ стоји на позицијама древне цркве. У раној Цркви од
лаика се није очекивало само да што редовније на евхаристијска сабрања већ и да
се на њима што редовно причешћују, што представља круну активног учешћа
лаика у вршењу Свете Евхаристије. На то указује одредба 9. апостолског правила,
којим се предвиђа одлучење лаика који напуштају евхаристијско сабрање након
24
слушања Светог Писма, на тај начин не учествујућу у причешћивању. Ово
правило је природан продужетак претходног 8. правила којим се одлучењем
кажњавају и клирици који се беразложно не причесте. 25 О санкционисању
безразложног непричешћивања лаика и клирика говори и 2. канон Антиохијског
сабора. 26

Циљ свете тајне покајања је опроштај од Бога, отпуштање грехова и сједињење

27
са Црквом и Причешће божанским тајнама. У вези са тим на покајање Свети
Нектарије гледа као на стварну промену појединца, не као на форму која се
28
задовољава исповешћу и одређеним епитимијама. У светој тајни свештенства
29
дејствује благодат Духа Светога у Цркви. Овде видимо уплив теорије о
посвећењу клира, где се Црква строго дели на свештенство и лаике. Продирањем
22
Евангелос Делидимос, “Поговор,“ прев. Лада Акад, у Свети Нектарије Егински. Православна
свештена катихеза, ур. Драгоми Сандо (Београд: Глобосино, 2016), 270-271.
23
Strongylis, “Saint Nectarios of Pentapolis' life and works: a historical - critical study,” 142.
24
Свештени канони Цркве, прев. и прир. умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије
(Београд: Православни Богословски факултет Београдског универзитета, 2005 40.
25
Свештени канони Цркве, 39.
26
Свештени канони Цркве, 253.
27
Свети Нектарије Егински, “Православна Свештена Катихеза,“ 171-172.
28
“Writings of Saint Necarios of Aegina.“
29
Свети Нектарије Егински, “Православна Свештена Катихеза,“ 172.

10
теорије посвећења у свест Цркве у односу на лаике постепено
формирала ,,disciplina arcani“ у Цркви, уместо, како је то бивало у Цркви првих
30
векова, на оне изван Цркве. Кључни моменат у византијској мисли у вези са
посвећењем је идентификовање посвећења са рукоположењем, а не више са
пријемом у Цркву. Развој ове идентификације ићи ће толико далеко да ће се
рукоположење почети сматрати „другим крштењем“, које такође разрешава од
пређашњих грехова (изузев блуда), на шта већ указује 9. канон Неокесаријског
сабора.31 Смисао свете тајне брака благослов над сједињењем супружника у циљу
32
родитељства и њихове доборобити. Истицањем потомства као циља брака,
насупрот телсено-духовном сједињењу показује се утицај латинске мисли која је
циљ брака видела у потомству. На крају пише о Светој тајни јелеосвећења која
исцељује и отпушта грехове. 33

Богата библиографија Светог Нектарија обухвата и нека дела из области

литургике. Нас овде интересују његова дела литургичког карактера, кроз која је дао
велико допринос развоју литургике. Током проповедничке службе на Евији, у
Атини 1892. Године објављује дело Заупокојене службе које се код нас служе.34
Године 1901. године објављује Студију о бесмртности душе и заупокојеним
службама. Године 1907. издаје Јератски приручник.35 Током 1915. године
објављује дело Студије о Божанским Тајнама. 36 Поред поменутих студија, постоји
још десетак необјављених студија литургичког карактера.37

3. ДОПРИНОС РЕЛИГИОЗНОГ БРАТСВА ЗОИ

30
Николај Афанасјев, Трпеза Господња, прев. Ксенија Кончаревић (Краљево: Епархија жичка,
2008), 61.
31
Николај Афанасјев, Црква Духа Светог, прев. Ксенија Кончаревић (Вршац: Епархијски управни
одбор Епархије банатске, 2003), 31-32.
32
Свети Нектарије Егински, “Православна Свештена Катихеза,“ 172-173.
33
Свети Нектарије Егински, “Православна Свештена Катихеза,“ 173.
34
Делидимос, “Поговор,“ 251.
35
Делидимос, “Поговор,“ 252-254.
36
Делидимос, “Поговор,“ 254-255.
37
Делидимос, “Поговор,“ 255-256.

11
 Порекло покрета Зои треба тражити у личности Апостолоса Макракиса,
контраверзној личности грчке црквене и културне историји друге половине XIX
века. Он је био проповедник и мислилац који је желео да организује живот грчког
народа на јеванђелским начелима. Идеје позитивизма и еволуционизма је спојио с
хришћанским појмовима света, али с негативним ставом према Западу. Основао је
школу Логос и подстицао црквену беседу. Наглашавао је значај проповеди у
односу на богослужења. Под његовим утицајем је настала цела школа
проповедника, која ће се касније организовати у форми братства Зои 38

Макракис се показао као значајна фигура покрета за литургијску обнову.

Сматрао је да су богослужења предугачка, те да се могу скраћивати с обзиром на
околности и прилике. Ово је начечно тачно, но код њега је ово схватање било
прожето религиозним индивидуализмом и пијетизмом. Покрет који ће се
формирати од његових следбеника био је реакција на замрлост духовног живота
његовог времена и на ванцрквено образовање народа и омладине. Проповедао је
често причешћивање, по могућству свакодневно, залагао се за радикалне промене у
цркви и Друштву, наглашавао улогу Светог Писма и најављивао скоро ослобођење
Цариграда. Синод Грчке Цркве га је 1878. године осудио због самовољног
скраћивања Литургије, увођења заједниче исповести, због наводног понишења
Евхаристије кроз увођење праксе честог причешћивања, а нарочито због његових
антрополошких схватања, која су се одразила на његову еклисиологију и
христологију.39

Братство Зои је продужило Макракисов покушај литургијског и народног

препорода. Први вођа браства био је архимандрит Евсевије Матопулос, ученик
Макракисов и духовник његове школе. Био је прогнан на Крф две године због
сарадње са њим. Касније се дистанцирао од његових догматских ставова. Међутим,
што се тиче реформи и рада на просвећивању народа, остао је на истим позицијама.
Један од његових главних сарадника од самог оснивања покрета био је знаменити

38
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
39
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“

12
грчки богослов Панајотис Трембелас (1886-1977). 40 Покрет Зои је основан 1911.
године. Основан је са циљем буђења религизног живота међу грцима и обнвое
литургијске свести. Осниваче је забрињавао и низак степен образовнаости међу
свештенством (многи богослови су се опредељивали за просвету) и осипање
монаштва. Седиште покрета је било у Атини. По начину организације рада био је
децентрализован. Покрет је углавном окупљао лаике, али било је и свештених
лица. Главне активности укључивале су публикације и покрет недељних школа
широм земље у 7800 цркава, које су охватале 150.000 ученика. 41 Чланство и
активности покрета били су у сталном порасту. Покрет ће свој врхунац доживети
после Другог светског рата, под Матопуласовим наследником архимандритом
Серафимом Папакостом.42 Околности Другог светског рата и потоњег другог
светског рата биле су нарочит подстицај за покрет Зои, јер црквени живот био
веома угрожен, са многим спаљеним црквама и стотинама убијених свештеника и
43
монаха од стране Немаца с једне стране, или комуниста с друге стране.
Паралелно са Зои настајала су и друга братства, нека под његовим утицајем или
настала разилазећи се са њим попут братства Сотир. Сва ова братства деле слично
духовно настројење и методе рада за постизање својих циљева, који укључују
верско образовање и просвећивање народа.44

Основни циљ Зои и сличних религиозних братстава био је приближавање

богослужења народу, како би она псотала што разумљивија и привлачнија. Појава
ових покрета сведочанство је духовне глади и жеђи грчког народа те епохе.
Братства о којима је реч јављају се као покушај прилагођавања вере савременим
условима живота (отуђење, технолошка револуција итд.). Уз пуно личних жртви

40
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
41
Demetrios J. Constantelos, “The Zoë Movement in Greece,“ in St. Vladimir's Seminary Quarterly, vol 3
(1959): 1–10.
42
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
43
Constantelos, “The Zoë Movement in Greece,“ 11–15.
44
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“

13
посленици ових покрета радили су на духовном и морланом препороду грчког
народа.45

У активности ових братсава спадали су заједнички састанци на којима су читали

Свето Писмо и тумачили га кроз разговоре и проповеди, богата издавачка
делатност, верска настава, стварање контакта са припадницима свих друштвених
слојева, стварање научних хришћанских друштава, удружења школске и
универзитетске омладине, женских сестринстава из чијих редова су долазиле
болничарке, организовања летовалишта за децу итд. Радили су на оживљавању
богослужењ, у првом реду на пракси редовног причешћивања и светој тајни
исповести. 46

Паралено са делатношћу покрета Зои грчки литургичари пред и после II

светског рата долазе у додир са представницима Париске богословске школе и
попут њих у својим истраживањима врше синтезу светоотачког богословља и и
47
резултата истраживачког рада западних литургичара. Истраживачи попут
Амвросијоса Ставриноса, Константиноса Калиникоса, Атанасиоса Пападопулоса-
Керамеуса Мануела Гедеона публиковлаи су значајне литургичке изворе и на
основу њих истакли средишње место Литургије у животу Цркве и потребу за
систематским проучавањем богослужбених књига и њиховим исправљањем тамо
где је потребно. Као резултат ових истраживања, Цариградска патријаршија је
1932. године установила патријаршијски комитет чији је задатак био да припреми
критичко издање богослужбених књига јелинофоних цркава. Рад овог комитета
прекинуо је вихор Другог светског рада, после чега није настављао са радом. Међу
члановима овог тела налазио се помињани Трембелас, истакнутио члан покрета
Зои. Године 1935. године издао је критичка издања литургија Златоустове и
Василијеве и литургије Пређеосвећених дарова према литургичким кодексима
похрањеним у Националној библиотеци Грчке. Он је и након гашења комитета

45
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
46
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
47
Владимир Вукашиновић, “Савремени токови литургијског богословља у СПЦ,“ у Велики Вход
(Београд ,2015), 142., фуснота 45.

14
наставио предано да ради, објављујући критичка издања и студије о светим тајнама
и молитвословљима, оригинално објављиваним у серији чланака у Теологији,
службеном листу Грчке цркве и онда их заједно објавио у два тома. Први и други
том Малог Евхалогиона објављени су 1950. и 1955. године. Први том доноси
последовања свете тајне брака, крштења, миропомазања и рукоположења. У другом
тому налазе се чинови великог и малог водоосвећења, освећења храма, као и
јутарње и вечерње службе.48

Литургичку делатност Трембеласа наставили су Евангелос Теодору и посебно

Јоанис Фундулис. Захваљујући запаженом академском раду овог последњег, Солун
је постао средиште литургијских студија у Грчкој, које окуппља броне студенте из
Грчке и и шире. Међу истакнуте настављаче Трембеласовог дела треба убројати и
митрополита козанског Дионисија Псарианоса.49

Активности братсва Зои и других наилазиле су на подељене реакције (црквене)

јавности. Однос црквене јерархије према њима био је дуго времена прожет
скепсом. Поједини су чак заузимали крајње негативан став. Поједини представници
братства Зои настојали су да га доведу у везу са покретом Кољивара. међутим,
дубљи анализом види се да су ближи макракизму. Према осврту митрополита
Амфилохија иако и братства и Кољивари заступају редовно причешћивање,
разлика је у њиховим духовним основама. Припадници братстава су занемиривали
Предање Цркве када је реч о богослужбеним реформама, пренаглашавали
емоционални моменат у богослужењима, у погледу реформи прекомерно га
прилагодили људским потребама, сводили га на искуство Цркве само првих векова.
Митрополит им замера покушај избацивања иконостаса и његоов самањивање,
негаитван однос према кађењу, театрализацију литругијских читања, умањивање
значаја црквеног појања, напори ка смањивању постова, умањивање значаја
Богорице и светих, што еј псоебно било изражено кроз паралитургијске песме
епокрета настале на западним музичким мелодијама. 50Неке од овух замерки, попут

48
Alexopoulos, “Liturgical Renewal in the Church of Greece: Past, Present, Future?“ 211-212.
49
Alexopoulos, “Liturgical Renewal in the Church of Greece: Past, Present, Future?“ 212.
50
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“

15
односа према Мајци Божијој и светима или свођења богослужења на религоуно
емоционално/психолошко сикуство заиста јесу спорне. Свакако су грчки
богослови и јераси протом времена према емрама верске реформе. Уопште узевши
Зои и слична братствапредстављали најгласније поборнике литургијске обнове.
Међутим православна основа, без обзира на добру намеру, ових покрета упитна.
Споран је пијетистички приступ ових покрета Литургији и богослужењима.51

Братства су неформално утицала на каснију реформу богослужења. Након

избора архиепископа Јеронима (1967-1973), многи од бивших и најактивнијих
чланова ово покрета Зои постали су епископи и део званичног пројекта литургијске
реформе. Тај званични карактер реформе јасно се испољио у Плану реорганизације
Грчке Цркве који је био припремио архиепископ Јероним послије свог на атинску
катедру.52 Подухват архиепископа Јеронима представља кулминацију
вишедеценијске зинтересованости за литургичка питања. 53 За време Јеронимог
наследника, Серафима (1977-1998), ова настојања су обустављена, али идеја
литургијској обнови пламетела је и даље. 54 Званични карактер литургијској обнови
враћа Серафимов наследник Христодул (1998-2008). По ступању на трон најављује
иницијативу под називом Литургијска Обнова и Литургијски Препород. Године
1999. формира Специјални Синодски Одбор/Веће за Литургијски ,,Препород“, чији
су чланови углавном били стручњаци из области литургике. 55 Најважније
појединости из зборника, синодалних и архиепископских посланица у вези са
литургијском обновом су: васпостављање Евхаристије као средишта црквеног
живота, активно учешће и клира и лаоса у Евхаристији, читање већине тајних
молитава наглас, разумљиво појање и читање богослужбених текстова,поучавање
верног народа основама богослужења. Подвлачи се недопустивост примања
Причешћа на крају Литургије. Рад на литургијској обнови донео је доброг плода. У
51
Атанасије, умировљени епископ захумско-херцеговачки, “Света Литургија у каснијој Византији и
Грчкој Цркви,“ у Христос Нова Пасха: Божанствена Литургија, књига 3, 323.
52
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
53
Вукашиновић, “Савремени токови литургијског богословља у СПЦ,“ 142.
54
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“
55
Павле Кумаријанос, “Литургијски препород у Грчкој Цркви данас: Споран покушај литургијске
реформе,“ у Видослов, број 41 (2007): 71-72.

16
већини парохија тајне молитве на Литургији читају се на глас, расте број
литургијских венчања или крштења пред Литургију итд. 56

Идеје о литургијској обнови продрле су изи Грчке Цркве у нашу помесну

Цркву. Период интезивнијег интересовања за литургијску обнову у Грчкој поклапа
се са боравком неколицне српских студената који су 60 - их и 70 – их школовали у
тамошњим високим црквено школским установама. У првом реду треба спомеути
ученике Јустина Поповића (Свети Јустин Ћелијски), једног од најеминентнијих
личносит литургијске обнове у Српској Цркви. То су јеромонаси и потоњи
епископи Атанасије Јевтић, Амфилохије Радовић и Иринеј Буловић. Њиховим
повратком у Србију интезивиране су идеје литургијског покрета. На српски језик
су преведена бројна дела грчких литургичара и других теолога који потенцирају
литургијску обнову. Са друге стране наши теолози се у својим радовима у великој
мери служе грчким литургичарима и са одушевљењем истичу плодове литургијске
обнове у Грчкој.

Паралено са покретима Зои и Сотир у СПЦ ће се појавити Богомољачки покрет.

За разлику од ова два покрета која су тишла у крајности, први превише лево а
други превише десно, Богомољачки покрет ће ићи царским путем. Владика
Атанасије Јевтић богомољце одређује као: ,,религиозно – морални покрет српских
православних сељака крајем 19. и у 20. веку, настао после великих народних
страдања у честим ратовима. Основни садржај овог лаичког верског покрета био
је покајање и доследан морални живот - лични, морални и друштвени.“57 За
разлику од православних покрета Зои и Сотир у Грчкој, богомољце је основао
народ, а предводили лаици.58

56
Кумаријанос, “Литургијски препород у Грчкој Цркви данас,“ 76-80.
57
“Bogomoljci,” u Enciklopedija živih religija (Beograd: Nolit, 1989), 98.
58
Gordana Blagojevic, “Folk Art in Contemporary Worship Context: The Role of God Worshippers Prayer
Songs With the Serbs Today,“ in Folk and Church Music Issues: Scientific Conference Papers Collection.
Giorgi Garaqanidze Folk and Church Music 15th International Festival (2020), 353-355.

17
 4. НОВОЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР

Године 1924, у складу са одлукама донетим на Свеправославном обећању у

Цариграду 1923. године, Грчка црква је прешла на новојулијански календар, што је
изазвало одбацивање од стране лаика и свештенства. Године 1935. три епископа
који су активно протестовали против новог календара објавили су стварање тзв.
Цркве истинских православних хришћана. Као резултат тога, формирао се
старокалендарски покрет, непризнат од других православних цркава. Од 1940-их
старокалендарци су почели да се разбијају у мање групе. По мишљењу неких
присталица старокалендарских цркава, јерархија Грчке цркве, која се повиновала
овом наређењу, отпала је од православља у раскол. По другима, они који су
усвојили нови новојулијански календар „само“ су погазили црквене каноне. 59

Промена календара је по природи ствари утицала на богослужење, јер је

годишњи круг богослужења и поста био прилагођен старом календару и
празновању Васкрса. Иако се празновање Васкрса одржава по старом календару
заснованом на одлуци првог Васељенског Сабора, овај сукоб је довео до аномалија
у погледу поста, посебно апостолског и неких непокретних празницика.
Несаборско увођење новог календара је угрозило молитвено јединство и духовну
хармонију Православне Цркве. Промена календара званичну реформу литургијског
живота, извршену духу који не изажава саборност и јединство Цркве, а која је
оставила и може оставити озбиљне последице.60

59
Опширније о историјату грчких старокалендараца у Јевтић, Атанасије, умировљени епископ
захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв. Старокалендараца (Београд: Братство Светог
Симеона Мироточивог, 2004), 37-68.
60
Јеромонах Амфилохије (Радовић), “Покрет Кољивара, духовно-литургички препород и грчка
црквена братства.“

18
 ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Истакли би смо неколико увида до којих смо дошли истраживањем. На првом

месту, основно обележје овог периода је литургијска обнова, као настојање да у
свести верних Света Литургија поновно постане средишња стварност у животима
верних. Литургијска обнова подразумева и извесне интервенције на пољу
богослужења и богослужбеног простора,које би ишле у прилог
евхаристоцентричности Цркве. Приметно је да литургијски покрет код Грка почива
на два извора. Први извор је молитвени опит Предању верних светогорских стараца
кољивара. Други извор су идеје протестантске и просветитељске провијенције. Ова
чињеница нам указује на комплексност литургијске обнове у Грчкој Цркви,
односно објашњава нам са једне стране оправданост литургијске обнове као чина
повратка Оцима, што првенствено подразумева васпостављање јенде духовности,
једног етоса у чијем је средишту Света Евхаристије односно сам Христос.
Мислимо да пример Светог Нектарија то најбоље одсликава. Он се јавља као
проповедник једног духовног стила који је подсећао његове савременика, а и
подсећа нас да је средиште нашег живота Света Литургија. Са друге стране,
поменута чињеница нам указује на мањкавости једног односа према Литургији који
би могао да се опише као проткан протестанским утицајима. Тако, покрет Зои кроз
цело своје постојање није могао да се ослободи ових наноса. Иако подстичући
средишњи карактер Свете Литургије, праксу редовног причешћивања, активно
учешће лаика у животу Цркве, са друге стране припадници овог покрета
пренаглашавајаћи Свето Писмо на уштрб Светог Предања, своде Литургију на чин
који има пробудити религозне емоције, као моралну обавезу хришћана. Умањују
улогу Богородице и светих. Не разумејући есхатолошки карактер Свете Литургије,
умањују значај благољепија у црквеној уметности. Поједине мере богослужбене
реформе које су предлагали игнорантно се односе према Предању Цркве, видећи
само епоху првих векова као једину истиниту. Преузимајући обновитељске идеје
Зои, епископат Грчке цркве (неки од њих су били чланови Зои) и млађи богослови
углавном ће превазићи замке у које је овај покрет упадао.

19
 БИБЛИОГРАФИЈА

Извори:

1) “Bogomoljci.“ Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit, 1989.

2) Преподобни Јустин Ћелијски. “Житије Светог оца нашег Нектарија, егинског
чудотворца, епископа пентапољског.“ У Свети Нектарије Егински Чудотворац -
житије и акатист, ур. Горан Вељковић, 5-50. Духовни луг: Крагујевац 2019.
3) Свети Нектарије Егински. “Православна свештена катихеза.“ Прев. Лада Акад. У
Свети Нектарије Егински, Православна свештена катихеза, ур. Драгоми Сандо,
11-245. Београд: Глобосино, 2016.

Литература:

4) Alexopoulos, Stefanos. “Liturgical Renewal in the Church of Greece: Past, Present,

Future?.“ In The Greek Ortodox Theological Rewiew, volume 61, number 1-2 (spring-
summer 2016): 209-223.
5) Афанасјев, Николај. Трпеза Господња. Превела Ксенија Кончаревић. Краљево:
Епархија жичка, 2008.
6) Афанасјев, Николај. Црква Духа Светог. Превела Ксенија Кончаревић. Вршац:
Епархијски управни одбор Епархије банатске, 2003.
7) Blagojevic, Gordana. ,,Folk Art in Contemporary Worship Context: The Role of God
Worshippers Prayer Songs With the Serbs Today.“ Folk and Church Music Issues:
Scientific Conference Papers Collection. Giorgi Garaqanidze Folk and Church Music
15th International Festival, 2020, 352-360.
8) Вукашиновић, Владимир, Литургијска обнова у XX веку : историјат и богословске
идеје литургијског поретка у Римокатоличкој цркви и њихов узајамни однос с
литургијским животом Православне цркве, Београд – Нови Сад – Вршац 2001.
9) Вукашиновић Владимир “Савремени токови литургијског богословља у СПЦ.“ У
Велики Вход. Београд. 2015,

20
10) Делидимос, Евангелос. “Поговор.“ Прев. Лада Акад, У Свети Нектарије Егински.
Православна свештена катихеза, ур. Драгоми Сандо, 247-275. Београд:
Глобосино, 2016.
11) Поповић, Радомир. Историја помесних цркава. Прошлост, садашњост,
географија, статистика. Београд, 2004.
12) Јевтић, Атанасије, умировљени епископ захумско-херцеговачки. Заблуде
расколника тзв. Старокалендараца. Београд: Братство Светог Симеона
Мироточивог, 2004.
13) Јевтић, Атанасије, умировљени епископ захумско-херцеговачки. “Света Литургија
у каснијој Византији и Грчкој Цркви.“ У Христос Нова Пасха: Божанствена
Литургија, књига 3, 303-334. Београд / Требиње: 2008.
14) Кумаријанос, Павле. “Литургијски препород у Грчкој Цркви данас: Споран
покушај литургијске реформе.“ У Видослов, број 41 (2007): 71-72.
15) Фундулис, Јоанис. Литургика I. Увод у свето богослужење. Превео Коста Симић.
Краљево: Епархијски управни одбор Епархије Жичке, 2009.
16) Constantelos, Demetrios J. “The Zoë Movement in Greece.“ In St. Vladimir's Seminary
Quarterly, vol 3 (1959): 1–15.

Интернет адресе:

17) “Writings of Saint Necarios of Aegina.“ Translation of the relics of St. Nectarios of
Aegina, August 21/September 3. Selected Passages From the Writings of Orthodox
Saints, Compiled by Father Demetrios Serfes. Accessed 01. auguste 2023.
https://pravoslavie.ru/48436.html,
18) Димитракопулос, Софоклис, “Нектарий Пентапольский – святой наших дней.“
Приступљено 01. августа 2023. https://azbyka.ru/otechnik/Nektarij_Eginskij/nektarij-
pentapolskij-svjatoj-nashih-dnej/.
19) Ђуровић, Зоран. “Ђаконисе у XV канону Халкидонског сабора.“ Приступљено 01.
августа 2023. https://djuroviczoran.wordpress.com.
20) Металинос, Георгије. “Кољивари – Оци Свете Горе.“ Приступљено 01. августа
2023. http://lepavina.teleklik.net/vijest_cir.php?id=4928.

21
21) Јеромонах Амфилохије (Радовић). “Покрет Кољивара, духовно-литургички
препород и грчка црквена братства.“ Приступљено 01. августа 2023.
https://radiosvetigora.wordpress.com/.
22) Скурат, К. Е. “История Православных Поместных Церквей.“ Приступљено 01.
августа 2023. https://www.sedmitza.ru/lib/text/441194/.
23) Strongylis, P.M.K. “Saint Nectarios of Pentapolis' life and works: a historical - critical
study.” Accessed 01. auguste 2023. http://etheses.dur.ac.uk/5140/.

22