Katarina Marković

MOST NA ŽEPI
Književni rod: epika
Književna vrsta pripovetka
Tema: Kako je izgrađen Most na Kepi
Ideja (poruka): I ovde provejava narodno verovanje da se nijedna velika
građevina ne da završiti bez žrtava. Glavni graditelj neimenovani Italijan
odmah posle završetka moasta UMIRE, a investitora velikog vezira Jusufa
spopadju crne misli koje vode ka ludilu.
Mesto i vreme radnje: Selo Žepa u Bosni pod kraj Osmanske impeije.

Radnja
Na početku priče Andrić nam predstavlja velikog vezira Jusufa, koji je
zbog opasne intrige pao u zatvor. Celu zimu je proveo u dokazivanju svoje
nevinosti i napokon izašao kao pobednik. Međutim, dok je bio u tamnici,
u osami i nemilosti, vezir se setio svog porekla i sela Žepe, iz kojeg su ga
odveli kao devetogodišnjaka. Istog leta razgovarao je sa ljudima iz Bosne, raspitivajući se o svom rodnom
selu, pitao je ljude šta im je od građevina najpotrebnije. Iako im je džamija izgorela, a česma presušila,
meštani rekoše da im je najgore što nema mosta preko Žepe. Selo je na bregu karj ušča Žepe u Drinu, a
jedini put za Višegrad ide preko Žepe. “Kakav god most načine od brvana, voda ga odnese”. Vezir dade
šest ćilima za džamiju i novac da se ispred nje izgradi česma sa tri lule. Istovremeno odluči da sagradi
most.
U to vreme u Carigradu je živeo jedan Italijan koji se proču po gradnji mostova. Njega najme vezirovi
ljudi i on u zimu stiže u Višegrad. Prvo je dugo razgledao i ispitivao materijal višegradskog mosta.
Stanovao je u brvnari, koju je sam podigao u blizini budućeg mosta. Kad je otpočeo rad, svet se iskupi da
gleda kako majstori svratiše reku i polovina osta suva. Međutim, istog dana, kad su posao majstori
završili, udari jaka kiša, nabuja Žepa i te noći provali nasip. Među radnicima i narodu poče šapat da Žepa
ne da mosta na se. Ali, već treći dan neimar naredi da se udari novo kolje još dublje. Nastavi se gradnja i
15-ak dana pre Mitrovdana meštani ugledaše kako se sa obe strane Žepe iz tamnosivog stenja uzdiže
beo, gladak zid opleten skelama kao paučinom. Ali, udariše prvi mrazevi i gradnja stade. Iduće godine još
pre Đurđevdana vratiše se zidari i u po leta most bi gotov. Kad radnici oboriše skele, pojavi se most vitak
i beo, sveden na jedan luk od stene do stene. Izgledao je kao da su obe obale izbacile jedna prema
drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u jedan luk i ostali tako za jedan trenutak,
lebdeći nad ponorom. Dolazili su i varošani iz Višegrada i Rogatice da mu se dive. Dok su još prvi putnici
prelazili preko mosta, bezimeni neimar pokupi stvari i pođe put Carigrada. Kad bi na dva konaka do cilja,
razbole se od kuge. Jedva držeći se na konju stigne u bolnicu italijanskih fratara i sutradan izdahnu. O
tome su izvestili vezira. Kako je neimar uzeo samo četvrtinu plate, a nije imao naslednika, jedan deo
novca vezir isplati bolnici, a ona dva da u zadužbinu za sirotinju. U nastavku priče govori se o tome kako
je jedan učeni mualim napisao stihove i molio da se urežu u zid mosta. Vezir je sedeo dugo nad tom
molbom. Poče se govoriti da se vezir izmenio; sve češće u mislima se vraćao na dane provedene u
tamnici. I, umesto da uživa u pobedi nad svim protivnicima, postade osetljiviji za stvari oko sebe. Smetali
su mu predmeti u njegovom okruženju. Odnekud ustali se u njemu misao da svako ljudsko delo i svaka
ljudska reč mogu da donesu zlo. Precrtavao je stih po stih, i ostavi samo svoju devizu: U ćutanju je
sigurnost. Ali, na kraju, precrta i to, pa most ostade bez imena i znaka.