Владимир Хоровиц

(1. октобар 1903–5. новембар 1989)

Владимир Хоровиц (Vladimir Horowitz) је један од највећих легендарних пијаниста 20.

века, који је клавирском сценом владао до дубоко у старост, а способност да узбуди публику
начинила је од њега митску личност. Осим што га је легендарним чинила његова феноменална
техничка артикулација, битне карактеристике његове интерпретације су изузетна употреба
тонских боја и узбудљивост израза. „Као техничар је био један од најискренијих у историји
пијанизма. Све сјајне ефекте је постизао искључиво прстима, док је педал једва употребљавао.
Било је немогуће одсвирати уједначенију скалу, акорди нису могли бити прецизније одсвирани,''
писао је о његовом свирању Шонберг.
Као пијаниста Хоровиц је у свакој литератури проналазио нове начине интерпретирања.
Тиме је постао узор младим пијанистима и отворио им пут ка слободи у извођењу какву раније
нису себи допуштали. Живи композитори чија је дела свирао, као што су били Рахмањинов,
Прокофјев, Пуленк, хвалили су га и кад је озбиљније слободно интервенисао над партитуром.
Рахмањинов је за његово извођење Tрећег концерта само кратко рекао: „Прогутао ме је целог,“ a
Булез је рекао: ,,Скоро сам пао са столице. Било је незамисливо усијање његовог свирања, ватра и
страст. Дизала ми се коса на глави неколико сати.“ Овакве реакције је изазивао експлозивним
виртуозитетом у споју са луцидним и неочекиваним тумачењем познате литературе. За њега „ноте
нису биле Библија“, он је био ексцентричан, али његов таленат и уметнички инстикт никад нису
угрожавали композиторску идеју. Напротив, он је управо у композиторовом запису проналазио
оно што други нису уочавали и зато је његово извођење било тако узбудљиво за слушаоце. „Ја сам
последњи романтичар, говорио је. Преузимам велики ризик, јер је моје свирање веома чисто и када
погрешим то се чује. Али ноте нису Библија и не плашим се да се осмелим. Музика је изнад тих
нота. Ви трагате за њом. Ја свирам тако рећи са друге стране нота''.
Хоровиц је рођен у Кијеву 1903. Мајка и сестра су свирале клавир, брат виолину, а
Владимир је почео да пребира по диркама са три године. Прво знање је добио од своје мајке која је
одлично свирала клавир, мада је више волео да сам бира и чита партитуре дела која му се највише
допадају. Кијевски конзерваторијум је студирао у класама Лешетицкијевих ученика Пучалског и
Тарновског, а затим се усавршавао код Блуменфелда који је био велики пријатељ са Антоном
Рубинштајном. Причајући о својој техници Хоровиц се присећао како је радио са својим
професором:
,,Блуменфелд је тежио томе да своје ученике упозна са свом вредном музиком. Ја сам са
њим често у дуету свирао Бетовенове и Брамсове симфоније и много руске музике. Разговарали
смо о музици, не о техници. Технику сам морао сам да откријем свирајући те дуете. Све је морало
да се свира оркестарски – морао сам сам да откријем звучност других инструмената и да је
пренесем на клавир. Блуменфелд је говорио: ,Не покушавајте да имитирате, већ мислите на боју'.
Другим речима, није на првом месту било свирање клавира, него музике. То су били почеци који
су у многоме одредили Хоровицев стил. „За мене, клавир је оркестар. Ја не волим звук клавира као
клавира. Волим да имитирам оркестар – многе инструменте и наравно, глас. Најважнија ствар је
трансформисати клавир од ударачког у певајући инструмент. Певајући тон је састављен од сенки,
боја, и контраста. Тајна лежи углавном у контрастима''. У својим интервјуима је више пута
помињао да уметник мора да одржава велики репертоар, стално га допуњујући, јер се управо кроз
нов репертоар и развија техника. Хоровиц је истицао и то да сваки композитор захтева другачију
технику, али је наглашавао да сам пијаниста то мора да осети и открије. ,,Етиде Чернија, Крамера,
никада нисам вежбао. Лоше су за уши и додир, једноставно нису живе, а никакво механичко
свирање не помаже у стварању технике“. Упоредо са усавршавањем технике, сматрао је да
пијаниста мора подједнако да се изграђује и интелектуално и емоционално. Тако се са зрелошћу
временом искристализује и специфичан тон сваког пијанисте, који је резултат дугогодишњег рада
на себи. Био је велики противник такмичења, и лично је ретко био члан жирија.
Хоровицево музичко сазревање је убрзала Револуција. Желео је да буде композитор, али
да би преживео тешка времена морао је да 1921, одмах након студија, започне своју концертантну
каријеру. Сви његови концерти у Русији су били распродати. Само у Петрограду, у сезони 1922/23
извео је 23 концерта са 11 различитих програма. Жеља за наводним усавршавањем код Шнабела га
одводи у Берлин и Париз 1925. године, и он се више не враћа у Русију. У Европи је одржао
неколико успешних концерата у којима је одмах показао своју способност да узбуди публику, а
затим наступа у Америци 1928. године. У Њујорку свира Концерт у бе-молу Чајковског са
Томасом Бичaмом (Thomas Beecham), а критичар New York Times-a је тада написао за његово
свирање да је ,,вртлог виртуозности, интерпретације, задивљујуће технике, младости и
електрифицирајућег темперамента…Тај из степе ослобођени торнадо“. Међутим, коментар
Рахмањинова који је дошао у Њујорк да би га чуо, и који је остао велики пријатељ са Хоровицем
све до своје смрти, био је: ,,Твоје октаве су најбрже и најгласније, али морам да ти кажем да то
није било музички коректно. Није било потребно.'' Та тежња да успостави баланс између потребе
да одмах запањи и узбуди публику са једне стране, и тежње да изнесе праву поруку дела, пратила
је Хоровица до смрти. Тек пред крај живота, када је и он сам нашао свој психолошки мир, у
његовим интерпретацијама унутрашњи садржај дела постиже превагу над спољашњим сјајем. ,,У
својој 85. години, Хоровиц ми је једном приликом рекао – Бојим се да је живот сувише кратак. Те
речи је рекао са дубоком тугом јер у извесном смислу он је тек тада почињао да живи. ''
О техничкој страни Хоровицевог свирања мишљења су била поларизована. Шонберг га је
сматрао највећим техничарем у епохи модерног пијанизма, али је било оних који нису поштовали
његово тумачење класичних дела – амерички критичар Штајнберг (Stainberg), у Гроувом речнику
је написао да Хоровиц доказује да изванредан музички таленат не даје и гаранцију да се музика
мора и разумети, док је Вирџил Томсон (Virgil Tomson) из New York Herald Tribune-а, сматрао да је
Хоровиц био мајстор у претеривању и упропраштавању оригинала.
Хоровицeво музицирање је јасан одраз његове личности. Био је неукротивог, немирног
духа, нарцисоидан, каприциозан и веома захтеван. ,,У својим најбољим тренуцима он је био
духовит и испољавао је дечју живахност коју по свему судећи сви уметници морају да поседују
како би могли несметано да се развијају. Ниче је рекао: ,, У сваком правом човеку крије се дете
које жели да се игра''. Ово дете је непрестано провиривало из Хоровицеве личности.'' Увек је
инсистирао да свира на властитом ''стенвеју'', а концерти су увек почињали недељом у 16 h. У
млађим данима се догађало да откаже концерт уколико је желео да у исто време оде у биоскоп.
Отказивање концерата, као и промена термина њиховог одржавања је била карактеристична за
њега, тако да је каријеру градио пре свега на снимцима. У поређењу са другим пијанистима,
Хоровиц је концертирао ретко – око четрдесетак концерата годишње.
Његов лични репертоар је био огроман, али је за публику био ограничен. Рубинштајн је
говорио да то што он свира као део редовног концертног репертоара, други пијанисти свирају на
бис. Омиљени композитори су му били Скарлати, Клементи, Шопен, Шуман, Лист, Рахмањинов и
Скрјабин, кога је увек остављао за крај. Мало је имао концерата на репертоару а снимио их је пет
(Бе-мол Чајковског, Трећи Рахмањинова, Други Брамсов, Пети Бетовенов, 23. Моцартов).
Током своје дуге каријере он је неколико пута напуштао музичку сцену из здравствених
разлога (1936-1938, 1953-1965, 1968-1974, 1983-1985), али су та његова повлачења држала публику
у ишчекивању због чега његова популарност никада није јењавала. Било је јако тешко, посебно
његовој супрузи Ванди Тосканини, одржати га активног и у доброј свирачкој форми у том
периоду. Највећу паузу је имао од 1953. до 1965, али је у том периоду доста снимао, бавио се и
педагогијом, мада никада није превише веровао у њу. Од његових значајнијих ученика треба
поменути Бајрона Џениса и Гери Графмана. Године 1965. је одржао свој чувени повратнички
концерт у Карнеги холу. Такође је легендаран и његов концерт у Лондону који је одржао 1982.
године на позив принца Чарлса. Овај концерт је био и његов први концерт у Европи после
тридесет и једне године. Пролећа 1986. је, након шездесет и једне године одржао концерте у
Москви и Лењинграду. Желео је да још једном, пре него што умре, види земљу у којој се родио.
Занимљиво је како се Хоровиц тада осећао пред публиком која је годинама градила легенду о
њему на основу новинских прича и грамофонских плоча. ,,Морам вам рећи да сам ја бољи од
плоча, оне су као фотографије. Можете ме препознати, али су оне сталне, непроменљиве. Ми се
мењамо, ја се такође мењам. Сваки дан комад другачије свирам.“ Три године касније је преминуо
од инфаркта у Њујорку, где је живео од 1940, а сахрањен је у породичној гробници
Тосканинијевих у Милану.
Хоровицева дискографија је велика и обухвата период од краја треће деценије 20. века са
плочама на 78 обртаја, до саме смрти (Вагнер-Листову Изолдину смрт је снимио три дана пре
смрти). Концерте који су га прославили је снимио више пута – Чајковског и Трећи Рахмањинова, а
занимљиво јe да је сваки снимак Чајковског у другачијем темпу. Остали су забележени на
плочама његови чувени повратнички концерти из Карнеги хола, Лондона 1982, Москве 1986.
Снимак Листове Сонате у бе-молу из 1932. приказује Хоровица на врхунцу својих техничких
моћи, али исто тако, снимци Шуманових Дечјих сцена, Шопенових мазурки су изузетни у својој
деликатности.
Многе од снимака је направио у свом дому у Њујорку, и то нарочито у периодима када није
концертирао. Овде треба поменути дискове са музиком Скрјабина 1964, Клементија 1972, снимак
Шуманове Крајслеријане који је награђен са Prix Mondial du Disque 1969. Његов први стерео
снимак из 1959. је био посвећен Бетовеновим сонатама oп.10/3 и Апасионати. Премијерно је
извео Сонату бр.3 Кабалевског, Сонату Семјуела Барбера, урадио је аранжман за Бизеову Кармен,
Слике са изложбе Мусоргског.
,,Било да је у питању музика Скарлатија, Скрјабина, Рахмањинова, Листа, Хоровиц је
свему приступао на истоветан начин: еклектички увек у потрази за ефектним и формално
савршеним. Да ли је Хоровиц требало више да се обазире на дух епоха и аутентични тон? Није, јер
тада не би био Хоровиц.''
,,Хоровиц је био последњи представник романтичарског начина свирања клавира. Његова
смрт је била више од краја једне епохе; он је био врхунац велике традиције коју су започели Лист
и Антон Рубинштајн, а наставили такви виртуози попут Розентала, Падеревског, Рахмањинова,
Левина, Хофмана, Фридмана, Мојсијевича и других. ,,Ови пијанисти су разоткрили у пуном сјају
величанствен клавирски тон и префињене поетске нијансе, али главно обележје њиховог свирања
била је надтехничка дрскост, са којом су били у стању да узбуде и запање публику. Они су били
моћна раса вируоза, велики индивидуалисти, самовољници, понекад веома ексцентрични у својим
музичким склоностима. Били су хировити и експлозивни; њима је владао инстикт. Једном речју,
они су били романтичари…Последњих година живота Хоровиц је, неоспорно, био најпознатији
пијаниста на свету. Ипак, у музичком смислу он је био усамљен и потпуно изолован. Да иронија
буде већа, његов начин свирања није био у моди током већег дела овог века. Нашем
конформистичким светом превладало је академско гледиште. Ова околност и убитачна перфекција
процеса снимања звука, допринели су хомогенизацији музичког извођаштва формирајући једну
врсту отупелости која угрожава музички живот а многе младе извођаче удаљава од духа музике.''

За слушање:
Владимир Хоровиц – Шуберт: Емпромпти оп.90/3, Шопен: Балада бр.1, преслушајте његов
концерт у Москви из 1986. Он је харизматичан пијаниста коме је циљ да остави утисак на
публику док свира, а то је постизао изузетним бојама, виртуозитетом и неочекиваним,
интересантним тумачењем већ познатих дела. Без обзира што се није дословно држао текста,
његов уметнички инстикт није никада угрожавао композиторску идеју. Као и Хофман, он
обогаћује тон - њих двојица су највећи колористи, али је и изузетан техничар (слушајте његове
пасаже, октаве), а да при томе педал једва употребљава.

https://www.youtube.com/watch?v=FxhbAGwEYGQ Šubert: Emprompti op.90 br.3

https://www.youtube.com/watch?v=18620H_z8Uk Šopen: Balada no.1
https://www.youtube.com/watch?v=Sc_pajg23L0 Koncert u Moskvi 1986
https://www.youtube.com/watch?v=qq7ncjhSqtk Šuman: Sanjarenje (bis iz Moskve)
https://www.youtube.com/watch?v=FJvMweV2Znk&t=1567s –Čajkovski: Koncert 1953. (brz)
https://www.youtube.com/watch?v=D5mxU_7BTRA&t=2245s –Rahmanjinov: 3.koncert 1978.