Mladen Dražetin: Ispovest (Roman) (2022)

Младен Дражетин
ИСПОВЕСТ
(РОМАН)
Тампограф
Нови Сад, 2022.
Младен Дражетин Исповест
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
О настанку ове књиге (Предговор)
Роман „Исповест“, који је написао мој покојни отац Младен Дражетин,

припремио сам за штампу, сматрајући да поменуто дело заслужује да буде
доступно читалачкој публици и да оно има ширу књижевну вредност, поред
сентименталне вредности коју има за мене лично – у виду успомене.
Мој отац је изненада преминуо 23. јула 2015. године. Иза себе је оставио
више објављених и необјављених дела, те сам се прихватио посла да
необјављена дела мог оца припремим за штампу и публикујем. Међу
необјављеним делима мог оца био је и роман „Пачки Швапа“, који сам
припремио за штампу и објавио 2018. године, у сарадњи са Банатским
културним центром из Новог Милошева.
„Пачки Швапа“ великим делом има и аутобиографски карактер. У том
роману, мој отац је описао истините приче из свог живота, посебно из свог
детињства и ране младости, као и његов однос са својим родитељима – оцем
Радом и мајком Вукицом. Сам роман има форму разговора мог оца Младена
и мог деде Раде, где они један другом, након што су се поново срели после
много година, причају о својим животима. Могу да потврдим да највећи део
тога што у роману „Пачки Швапа“ пише о животу мог оца и његових
родитеља одговара истини. У „Пачком Швапи“ се, поред мог оца, мог деде и
њихове уже и шире породице, помињу и различити други ликови са својим
животним причама, али у вези тих ликова не могу да кажем да ли су стварне
или измишљене особе односно да ли су њихове животне приче истините или
су само књижевна фикција.
На исти начин и роман „Исповест“ представља аутобиографију мог оца
Младена, односно доноси истините приче о детињству и раној младости мог
оца, његовом односу са мајком и очухом, као и трагичној смрти мајке. У
овом роману, мој отац је себе представио у лику Банета. Дакле, лик из
романа „Исповест“ по имену Бане јесте персонификација мог оца и његове
истините животне приче. Напоменуо бих, додуше, да се, по свему судећи, у
животној причи Банета животна истина меша са књижевном фикцијом, те да
се потпуна истинитост свих испричаних догађаја из Банетовог живота мора
ипак узети са једном дозом резерве. Примера ради, Бане је у роману
приказан као ситни лопов, а по мом знању, мој отац се у стварном животу
није бавио таквим активностима.
Имена битних ликова из романа, Банетове мајке Вукице и очуха Игњата,
била су имена мајке и очуха мог оца у стварном животу. Поред тога, мој
отац део своје животне приче у роману персонификује кроз помен још
1
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
једног лика – песника Млађе, где себе представља правим именом, али је, за
разлику од приче главног лика Банета, помен песника Млађе у роману
сасвим кратак и епизодан.
Роман „Исповест“ носи исти назив као и већ објављена позоришна драма
мог оца, а чак се и имена више ликова у роману и драми поклапају.
Међутим, главни лик у драми је Беба, док је у роману главни лик Бане. Бане
се као епизодни лик помиње у драми, док се Беба помиње у роману као један
од важнијих ликова, али је Бебина животна прича у овом роману мање
заступљена него Банетова. У том смислу, иако роман „Исповест“ има
непобитних сличности и са драмом „Исповест“ и са романом „Пачки
Швапа“, постоје и разлике између ових дела. Роман „Исповест“ доноси
доста оригиналног, до сада необјављеног материјала, а чак су и они детаљи
животних прича ликова романа који се већ појављују у драми „Исповест“
или у роману „Пачки Швапа“ испричани у роману „Исповест“ на другачији
и често детаљнији начин. Стога, може се рећи да роман „Исповест“
представља једно оригинално књижевно дело, чија се радња дешава у истом
„књижевном универзуму“ као и радња драме „Исповест“ и романа „Пачки
Швапа“.
Што се тиче различитих ликова који се појављују у роману „Исповест“
(Беба, Јелица, Миша, Саша, Беки, Снежана, итд.), не знам да ли је мој отац и
ове ликове базирао на стварним особама које је познавао у животу, као што
је сопствену животну причу уградио у лик Банета. Могуће је да су сви ови
ликови били стварне особе (иако су у стварности те особе могле имати
другачија имена), али је исто тако могуће и да су у питању потпуно
измишљени књижевни ликови. Такође постоји и трећа могућност, да су у
причама ових ликова из романа стварност и књижевна фикција помешане.
Лик Жане би, по мојој претпоставци, бар делимично могао бити базиран на
лику стварне особе коју је мој отац познавао, а којој је право име (можда)
било Мира (име ове особе сам сазнао од Владимира Стојанова, кума мог
оца, који се такође кратко помиње у роману „Исповест“ под именом Влада).
У том смислу, можда се може претпоставити да је животна прича Жане
(односно Мире), која је испричана у овом роману, такође (бар делимично)
истинита. Наравно, ово је само моја претпоставка, јер не знам тачно да ли
Жанина писма, која су саставни део текста овог романа, представљају
аутентична писма писана мом оцу или су она само књижевна фикција.
Догађаји у роману „Исповест“ смештени су у другу половину 20. века,
односно у период од 1950–тих до 1970–тих година. Процењујем да је сам
рукопис овог романа настао 1970–тих, односно да га је мој отац написао у
својим двадесетим годинама. Конкретније, сматрам да је роман написан
између 1975. године, када је преминула мајка мог оца Вукица и 1978.
године, када се мој отац венчао са мојом мајком Златом Петрић у
2
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Лединцима. Потврду за моју процену времена настанка романа „Исповест“

пронашао сам у једном рукопису драме „Исповест“ мог оца, у коме пише:
„Беби се суди 28. новембра 1977!“ У том смислу, стил писања овог романа
не одговара стилу писања мог оца из каснијег периода када је писао као
остварени књижевник, књижевни критичар и доктор наука, али је ово дело
свакако вредан увид у његово рано стваралаштво.
Теме романа „Исповест“ јесу сиромаштво, криминал као последица
сиромаштва, смрт, последњи опроштај са драгом особом која умире, људски
односи, људске патње, друштвене неправде, трагичне људске судбине и
кајање због учињених лоших дела. Најважнији ликови романа, Бане, Беба и
Жана, покушавају, свако на свој начин, да се изборе са сиромаштвом,
друштвеним неправдама, смрћу драгих особа, животним трагедијама.
Припремајући ову књигу за штампу, трудио сам се да вршим што мање
лекторских и коректорских интервенција на тексту, желећи да га представим
читаоцима у што оригиналнијем облику. Одређене интервенције и исправке
ипак се нису могле избећи, с обзиром да је у питању био потпуно сиров
рукопис, писан у свескама хемијском оловком. Сматрам да посебну
вредност овом роману даје и то што је писан релативно старинским начином
говора, уз употребу неких данас архаичних речи, онако како се у Војводини
говорило у народу у том периоду. Стога, ово дело може да буде од значаја и
за истраживаче који проучавају начин живота, људске односе и начин
говора људи у Војводини око средине 20. века.
У тексту романа постоје и извесна неслагања везана за имена појединих
ликова, односно једна од Бебиних другарица се негде помиње као Јелица а
негде као Јелена, а исто тако се и социјална радница са суђења Беби негде
помиње као Мира а негде као Марија.
На крају да напишем и нешто о томе како је овај рукопис припремљен за
објављивање. Наиме, мој отац је још за живота припремио за објављивање
свој роман „Пачки Швапа“, који је, стицајем околности, објављен тек након
очеве смрти. Отац ми је причао да је, поред „Пачког Швапе“, написао још
један роман, који је имао у рукопису, али који тада није могао да пронађе, с
обзиром да је имао обимну личну документацију пуну различитих рукописа,
докумената и других папира, те је овај други роман био „загубљен“ у
поменутој документацији.
Након смрти мог оца, требало ми је више година да целу ову очеву
заоставштину прегледам и сортирам, те сам коначно пронашао и рукопис
романа „Исповест“. Схватио сам да је пронађени рукопис, у ствари, тај
други роман о којем ми је отац говорио. Након читања текста овог рукописа,
одлучио сам да исти припремим за објављивање и штампу.
Сам рукописни текст романа налазио се у шест различитих свесака, те
сам се потрудио (надам се успешно) да свеске и делове рукописа у њима
3
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
сортирам хронолошки. Реконструкција редоследа делова текста романа

представљала је одређени изазов, с обзиром да није било јасно назначено
којим редоследом су свеске писане, те сам у реконструкцији и сортирању
користио сопствену интуицију. Поглавља у роману сам поделио управо по
свескама, а такође сам у називу сваког поглавља посебно назначио да ли се
текст у дотичном поглављу претежно односи на живот Банета, Бебе или
Жане. Одређени елементи приче романа из прве свеске, који се односе на
суђење Беби, малим делом се понављају и у другој свесци, али с обзиром да
су текст прве и текст друге свеске највећим делом различити, уврстио сам у
коначну верзију романа оба текста у целости, без избацивања поновљених
елемената.
Још један проблем везан за формирање коначног текста романа било је и
то што су се у поменутим свескама рукописа романа, поред самог текста
романа, налазили и други рукописни текстови, које нисам могао да
идентификујем са овим романом. Као мерило да се ради о деловима текста
романа „Исповест“ узео сам помен ликова Банета, Бебе и Жане, док сам из
коначне верзије романа изоставио рукописне текстове из свесака у којима се
нису помињали Бане, Беба или Жана, односно које нисам могао да повежем
са животним причама Банета, Бебе и Жане.
Од овог мерила сам одступио у једном случају, то јест у коначну верзију
књиге сам уврстио један текст (који је у рукопису био насловљен „Писмо“) и
једну краћу песму, које је, по мом закључку, мој отац посветио мојој мајци
Злати. Писмо и песму Злати уврстио сам на сам крај књиге, иако ови
елементи нису део самог романа „Исповест“. Међутим, с обзиром да сам их
пронашао у једној од свесака са рукописом романа „Исповест“ и с обзиром
да за мене имају личну вредност у смислу успомене на моје родитеље,
одлучио сам да их уврстим у књигу. Дакле, ово писмо и песма нису део
текста романа, али су део ове књиге.
У књигу сам уврстио и фотографије које су тесно повезане са радњом
овог романа. У делове романа који имају аутобиографски карактер, односно
у поглавља у којима је мој отац испричао своју животну причу кроз лик
Банета, уврстио сам фотографије мог оца, његових родитеља и његових
других предака који се помињу у тексту романа. У поглавља романа која
доносе животну причу Бебе уврстио сам фотографије са представе
„Исповест“, која је 1970–тих година играна у продукцији Позорнице
драмске уметности – Дописног позоришта, које је основао и водио мој отац.
С обзиром да се радња драме „Исповест“ и радња романа „Исповест“
делимично преклапају, ове аутентичне фотографије са представе „Исповест“
приказују делове радње романа „Исповест“. У том смислу, пред читаоцима
се овде налази један илустровани роман, са аутентичним фотографијама које
приказују радњу романа, укључујући како оне делове романа који
4
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
представљају аутобиографију аутора, тако и делове који представљају

књижевну фикцију.
На корицама романа налазе се три уметничке слике, чији је аутор био мој
отац. Иако је ствараштво мог оца било претежно везано за позоришну
уметност и књижевност, у младости се опробао и као сликар. Поменуте три
уметничке слике које је насликао, по свему судећи су настале приближно у
исто време када је написан роман „Исповест“, то јест, у другој половини
1970–тих година. Мој отац је и у роману „Исповест“ навео да се бавио
сликарством, а судећи према тексту романа, могуће је да је насликао бар још
две уметничке слике, које или нису сачуване или су биле неком поклоњене.
Нека роман „Исповест“ пронађе свој пут до заинтересованих читалаца и
нека остане сачуван у библиотекама као део културне баштине и као још
једно сећање на мог оца и његово стваралаштво. За мене лично, ова књига
представља и вредну успомену.
Радомир Дражетин, син аутора
Нови Сад, децембар 2022.
5
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Младен Дражетин, 1971. године
Младен Дражетин, 1974. године
6
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ПРВА – БЕБА
Јутро је било бледо и стерилно, као породиљино лице пред мртвим

дететом. Деца су дувала лумбалоне и радовала се на својствен начин доласку
нове године. Од Петроварадина је пролазила дугачка погребна поворка са
барјацима, крстом и венцима. Кола са покојником су труцкала и као да носе
неки необјашњив терет, мукло шкрипала и тим контрапунктом подсећала
пролазнике на тренутак страве који ће доћи.
Поворка је застала пред зградом новосадског окружног суда и саслушала
свештеникову проповед. Пред зградом правде се тискала маса људи и као
два подељена света дизала у ваздух чврсто стиснуте песнице. Њихова
неразумљива вика као да је прометејски утицала на снег, који је почео да се
топи под налетом бескрајно белих пахуљица.
Врата велике дворане за расправе била су још од осам сати широм
отворена. Спремачица је последњи пут пребрисала столове, машину за
куцање, оптуженичку клупу и неколико тапацираних столица. Затим се
сагнула и са дубоким уздахом старије жене подигла са пода згужвани
плавкасти папирић и ставила га у канту за отпатке. После је брижним
погледом разгледала по сали, узела крпе, метлу и средства за чишћење и
упутила се према излазу.
На ходнику се појави човек средњег раста, проседе косе, веома сувоњав,
али са чврстим и упорним кораком. Испод црних дебелих наочара су севала
два бритка ока, као варнице у запаљеној котарици. Жена на први мах
помисли – „овај изгледа као да је дошао из неке терористичке организације“.
Тада незнанац као из бурета проговори:
– Госпођо, где ће се одржати суђење Беби?
– Нисам сигурна, али верујем да ће у овој великој сали. Изволите ви
седите, јер ће сигурно касније бити много света.
– А у колико сати, госпођо?
– У девет сати, господине.
И тако се разиђоше, свако на своју страну.
Незнанац седе у први ред и стаде прелиставати данашње новине. У
предаху руком размахну завесу са прозора и угледа дугачку поворку, која се
губила испод разбеснелих небеско белих пахуљица. Саже главу и са благим
хумором помисли – „овим шором више проћи нећеш“.
Поглед му се заустави на наслову „Беби се суди данас“ и са дубоким
интересовањем поче читати:
7
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
„Нови Сад. Данас почиње суђење Беби, малолетничкој преступници, у

великој сали на другом спрату Окружног суда у Новом Саду, са почетком у
девет часова. Оптужница је подигнута за око тридесет крађа, које је
починила ова млада девојка са својом групом. Опљачкала је низ самоуслуга,
продавница и робних кућа. Највише је узимала храну, женску козметику и
гардеробу, коју је употребљавала за личну употребу. Зна се да потиче из
сиромашне породице, али се поставља питање – шта је навело Бебу да
краде? Суђење ће бити јавно, па се моле грађани да присуствују расправи и
да својим учешћем и предлозима помогну раду суда. Бебу ће заступати
социјална радница Марија, која поседује богато искуство у правилном
усмеравању младих преступника. По идеји другарице Марије, по граду су
полепљене плакате са следећим текстом: „Грађани, родитељи, мајке...
дођите и присуствујте једном несвакидашњем суђењу и исповести, где ваше
сугестије и реч могу да помогну једном захукталом животу.“ Из свих ових
података може се закључити да ће се на тој расправи решавати колико је
друштво криво што је Беба крала, а колико она сама.“
Око девет сати сала је била испуњена до последњег места. Кроз жагор се
проби звонки женски глас:
– Што си ти дошла, Брижита?
– А исто као и ти, Јулка, на суђење. Међутим, нешто ћу и рећи тој
бедници која толико краде и лаже. Шта ти мислиш како је није само
срамота?
– Мене су највише привукли излепљени плакати са њеним ликом, као да
се неки филм приказује.
– То још никада није било да осуђеног толико рекламирају.
– Тако је, Брижита. Па онда оне јадиковке у штампи: можда ће и ваше
дете кренути стрампутицом, кривим путем своје младости, јер му ви нисте
пружили довољно разумевања и љубави. Зато дођите и упознајте једну Бебу,
која је своју младост утопила у тугу, криминал и крађе. Право да ти кажем,
нисам ни упамтила шта је све писало о тој бестидници.
– Ја ти кажем, Јулка, кад би мој Ференц тако нешто урадио ја би га са
овим мојим штиклама изгазила. Истину ти кажем, иако ми је син, нож би му
забила у срце. Једно време почео је и он да врда и да мрда, али смо га мој
несретни Пишта и ја стегли као у менгеле.
– Сме ли се знати, Брижита, а шта је то покушао?
– Ех шта? Ухватио се у друштво са неким Николићима, који су
проучавали Фројда, а после те науке истерали из куће своју рођену матер, да
буде револуционарка, уз образложење да ће јој на улици бити најлакше.
8
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
После су дали изјаву неким хипи новинарима да они неће дозволити да им

мајка, коју неизмерно волу и цене, стално ради по кући, пере, пегла и пере
им усране гаће. „То све, које смо навели, одговара тврдњи и чињеничном
стању да ће милој матери најлепше бити кад буде сасвим слободна.
Наводимо пример слободних робова у Риму, који су могли да продају своју
сопствену снагу коме су хтели. Зато и наша мајка, кад буде ослобођена
породичних обавеза, моћи ће да се врати кад буде то она хтела и кад јој
свест буде на том нивоу да може правилно да резонује све оно што се
дешава код нас и у свету.“ Ето баш тим штосовима је и Ференц био задојен.
– Чија су то деца?
– Ти, Јулка, мора да знаш оног лудог пуковника из рата што продаје
нафталин против мољаца на Рибљој пијаци. На њега су се они бацили. Тај
пуковник Николић стално седи на асвалту прекрштених ногу, а келнери му
из оближњег „Аласа“ доносе кајгану у лименом тањиру, који је његово
власништво. Кад једе хлеб, држи (га) на земљи, а после обеда тањир опере у
првој бари на коју наиђе и настави да виче кроз нос: „Нафталин против
мољаца“! „Господо, нафталин против мољаца“!
– Знам сад ко је, Брижита. Тај Николић је долазио стално на ракију код
мог оца када смо држали кафану. У џепу свако јутро донесе са пијаце два
јајета и нареди оцу да их обари. Сиромах мој тата, увек му је барио та јаја,
сервирао на тањиру, доносио со и паприку, а да му за тај труд Николић није
дао ни динара. И тако му је мој отац то годинама радио. Једном већ, не
знајући како да га се отараси, пробуши иглом јаје и у њега тури длаку, коју
заједно обари. Николић, који је и до тада тражио длаку у јајету, нађе је врло
брзо и пријави случај властима. Власти, дабоме, наплате глобу моме тати и
затворе радњу.
– Е видиш, Јулка моја, одлазио је код тих Николића, који су негирали
новац, пљували на њега и говорили да је то гомила ђубрета, фекалија и
смрада. И да би мога сина у то уверили, давали су му тај исти новац, који су
негде крали. Наглас су читали од Ничеа: „Воља за моћ“, плакали крај
отвореног прозора за тамо неког непознатог коме је тешко и пишали на
девојчице које су пролазиле улицом на бициклу; јер говорили су да човека
треба нападати само онда кад у рукама има средство за одбрану или за
бежање. Чак је почео да бежи и из школе и то од каквог заната. Ја сам, Јулка,
оптрчала цео град док му нисам средила у Дунавској улици, код неког мог
бившег љубавника, да учи за прецизног механичара. Међутим, они јако
добро зарађују, ти који оправљају телевизоре.
После свега почео је да се закључава у собу и да као манијак пише песме
и да црта слике. Увек понавља да човек само живи због секса и уметности.
На дан двадесетогодишњице нашег брака између мене и Пиште поставио
нам је ултиматум од шездесет тачака, којих смо се морали придржавати, јер
9
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
у противном би извршио самоубиство. Сећам се и сада неких његових

бљувотина: „Тата и мама, хоћу да у осам сати угасите телевизор, јер мени
треба мира и тишине.“ „Доручак, ручак и вечера морају бити обилни са
доста воћа, поврћа и меса. Морате уз овај члан знати и то да је мој организам
млад и да се моје ћелије веома брзо регенеришу.“ „Сваки дан џепарац мора
бити присутан и ту га остављајте крај стоне лампе на малом столу у
предсобљу.“ „Сем тога, желим да ми допустите да доводим у своју собу
девојке и да са њима радим оно што хоћу.“ Е, то кад сам прочитала, Јулка,
„да му допустимо да доводи девојке“, крв ми је ударила у главу и то ме је
страшно распалило. Зар ја да допустим да се у мојој кући прави куплерај?
Онда сам тактички разбила његову филозофију на паран парчади.
Отишла сам код нашег подстанара Млађе, који се аматерски бави
психоанализом и замолила га за помоћ. Млађа предложи да би најбоље било
да се Николићима понуди извесна награда ако успеју да од њих одбију
Ференца. Ја се са тиме сложим, а и Млађи обећам да ће један месец
бесплатно становати код нас ако то све спроведе како треба. Млађа све
уради како смо рекли и Николићи кад чуше за лову, сложише се са тиме и
стадоше, после тога, мога сина вређати, омаловажавати и говорити како је
глуп и како нема талента ни за песме ни за слике. Мој син се наљути на њих,
иако их је искрено волео. Од тога доба више не иде код њих, а ја сам му
његове песме и слике спалила у великој пећи и сад је постао сјајно дете.
Николићима нисам дала ни динара награде, јер сам остварила оно што сам
хтела. Николићи после тога ухвате Млађу и истуку га на мртво име, отму му
новчаник и баце у канал да се дави. Једва је дечко жив остао.
– Баш ми је жао тога дечка, Брижита. А јеси ли му дала да бесплатно
станује?
– Нисам. Зашто да му дам? То што је он урадио – то није ништа. А ја
сумљам да су Николићи њему узели новац, јер га они негирају. Ако се сећају
и ако га негирају, они га нису ни узели.
Судско веће почело је са радом скоро неприметно, јер гледалиште се до

њиховог доласка усредсредило на сопствену дискусију. У својству
председника већа седео је судија Јовановић, а са његове леве и десне стране
седела су два члана.
Судија Јовановић потиче из веома угледне породице, јер су му и отац и
мати били лекари, а пре рата се лично код њих лечио новосадски бан. Према
људима су били благи, али веома опрезни, а сиротињу су презирали.
Веровали или не, али је Јовановић за време рата упознао пољског генерала
Владисава Сихорског, који је био врховни командант пољских оружаних
10
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
снага у емиграцији. Сваке године на гроб Сихорског, у малом градићу

Њуарк у Енглеској, Јовановић положи букет цвећа.
Социјална радница Марија, нешто се дошаптавала са дактилографкињом,
која је увлачила папир у машину за куцање. Мало затим, у салу два
милиционера уведоше Бебу, која седе на оптуженичку клупу. Сви су сада
гледали у Бебу, која се врпољила и грицкала семенке. На први поглед као да
из Бебе нешто зрачи, нешто тајанствено, које се издиже све до плахона, а
онда пада непрестано по лицима посматрача. Све што је Беба до сада имала
– дугу плаву косу, женске тексас панталоне, жути џемпер са дугачким
рукавима и седамнаест година – све се то овог тренутка скупило у неку
неухватљиву сенку.
Настаде тајац. Марија из торбе извади неке откуцане списе, стави на очи
затамљене наочаре и обрати се гледалишту:
– Драги посетиоци, гости и грађани! Драго нам је што сте се искупили у
овако великом броју, јер нам је потребно свако ваше мишљење. Сваки је
човек прошао кроз низ недаћа у животу: кроз рат, преживљавао смрт
најближих, јуришао на неосвојиве врхове своје маште и трпио највећа
понижења. Или је ћутке плакао на усамљеном месту своје младости, где га
ни зрачак сунца није помиловао. Ово све говорим да вас подсетим на те
тренутке живота, који су нама свима одавно јасни. Данас се мисли да су
највећи светски проблеми нуклеарно оружје, блоковска политика и тамо
нека жаришта рата, а заборавља се да пре свега треба у нашем младом
нараштају развијати слике безбрижног живота, јасних слика, светлих путева
и поврх свега правилно усмерити њихов немирни дух. Милиони деце у свету
остају на улици, да сами изборе место под сунцем, без пружене руке, без
подршке, без топле постеље, мајчиног нежног додира и шоље млека. Наш
човек, обично стисне дугме радио апарата, нађе станицу на којој свирају
народну музику, стави ноге у лавор са топлом водом и пије пиво, а не мисли
да управо због његове лењости многи сиротани пате.
Зато вас молим, драги другови и другарице, да овом суђењу дате своје
пуно учешће и то искрено, часно и поштено. Међутим, пре Бебине
исповести, желим да вам укажем на нека питања, која живот чине животом и
на истине које су неопажено пролетеле крај нас. Размислите да ли вас је
неко у току живота тако увредио да би га због тога дословце убили? Или, да
ли је било дана да нисте имали хлеба? И шта би урадили у таквим
тренуцима да се прехраните? Верујте да из таквих ситуација скоро излаза
нема. Има и таквих ситуација кад неко изврши атак на вашу личност, а ви
сте немоћни и незаштићени. Постоје у човеку и такви унутрашњи проблеми,
које ни највећи психијатри не могу да реше, али може да их реши топла
људска реч. У свему овоме сетите се и лепих доживљаја, када сте рецимо
ишли на Исланд и са њиховим рибарима пецали рибу, а увече уз музику
11
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
гитара ишли на бал. Сетите се и љубави под палмом, када сте некоме рекли
„волим те“. Многи од нас није остварио свој сан да постане филмски глумац,
новинар, режисер или доктор права, али ће зато до самртног часа патити
због тога. На крају да вас питам како би се осећали да добијете награду за
роман године? Вероватно пријатно! Међутим, када би вам се поверио ратни
злочинац, како би се у том небраном грожђу осећали? Сигурна сам да би му
помогли, а једном сиротану не би пружили парче хлеба и чашу воде. Мисао
да треба волети човека од самог рођења, мора се наметати у нашој души
сваког јутра, док једемо, сипамо бибер у супу и славимо ко зна какав
празник. Упркос свему, ви никада нећете ући у радњу где вас је продавац
једном нељубазно послужио, а никада после тога свега нисте размишљали о
висини сопствене кривице у томе односу.
Испричаћу вам шта се мени једном десило. Прошле године ја сам пала на
пут, јер је била поледица и тако сам лежала више од два сата. Верујте ми,
нико није пришао да ми помогне, већ су се сви смејали и причали како сам
пијана и како ме знају као ноћну птицу луталицу. Зато апелујем на вас да
сваку истину треба ценити, а неправду уништавати у корену. Пазите! Чујете
ли звоњаву цркве из града? Сада је неко умро. Можда за њим нико неће
плакати, а чак ће се потајно радовати што је нестао са ове земље, јер ће
наследити његова два поцепана пешкира, четку за ципеле и нову тубу пасте
за зубе. Доћи ће време да ћемо сами себе појести од злобе и проклетства.
Будимо диригенти нашег живота и живота оних који су немоћни пред
садашњицом. Помогните пекару кад меси хлеб, донесите воде старој жени,
упутите правилно путника намерника, а својим суседима однесите некада
колаче и први им кажите добро јутро, они ће то волети. Људи не траже
архитектуру и паркове, они траже људе који ће их разумети.
Онај који је дошао у сјај велеграда, свако вече моћи ће да посматра како
пролазе бродови испод моста, али неће имати ону идилу сеоских
нагарављених петролејки. Некада, сасвим изненада, без најаве полете сузе, а
ви не знате ни зашто ни због чега. Само врапци могу да буду помирени са
ситуацијом, али човек не. Сваки час рађа се нешто интересантно, а ми треба
да имамо слух за све то. За многе је истина недокучива тајна, замагљена
негде у младости, за кафанским столом, за пуном пепељаром опушака, у
црним очима које данас светле необичним сјајем, а сутра их већ нема,
нестале су негде под травом. Неко држи руке у ваздуху, маше рукама, прави
неодређене покрете, нико га не пита шта му је, а он само у једном тренутку
примети нешто велико, топло, нежно и плаво. Свима је рецимо потребно то
плаветнило, та топлина, нежност и радост, коју је он осетио и могао да
пренесе људима, а ти исти људи убили су га за комад сивог камена.
Затим неко, сасвим изненада запева високо и сви му се после смеју због
његовог необичног гласа. Покушајте сатима да уживате у њихању гранчица,
12
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
у игри деце на песку, у лепршању опраних поњава, у оштрењу ножева на

тоцилу и заласку сунца, јер ћете само тако опрати своју загађену душу од
похлепе за новцем, од материјалног нагомилавања и Бог зна каквих све
ситних побуда. Од данас отворите кућна врата свима и сви ће вас неизмерно
волети. Неко се рецимо жали да му је изненада прегорела сијалица и да је
ето због тога остао у вечном мраку, а верујте ми, такве особе су увек у мраку
па макар му изнад главе бљештало сто светиљки, јер не знају шта ће
учинити даље.
Даље напомињем да се не стидите позвати лекара кад патите од неке
заразне болести, а исто тако немојте бежати од паметнијих људи од којих
можете доста научити. Замислите да сада од негде долети нека оперска арија
на белом коњу. И она би сигурно расположила до максимума ваша осећања,
јер слушате овај мој сувопарни говор. Претпоставите даље да сад ту исту
арију чујете на телевизији или на радио апарату, сигурна сам да би са
горчином рекли: Их, само те глупости слушамо.
Морате имати осећај да разликујете праве вредности од шунда и да се
својим ангажовањем и својим моћима усмерите на њих. Имајте на уму да
само права љубав, право определење, истинска радост и жеља за великим
делима могу да понесу према неслућеним висинама. Људе највише мучи
проблем што не знају одакле треба почети и где треба кренути. Можда треба
почети од неке планине, али не знају од које?! Немојте се ничега плашити и
ништа не треба скривати, јер је све једноставно и просто и заборавите све.
На једном од последњих извора у Срему, остао је просијачки штап једног
упорног човека, који је данас постао познати научник. Нема свако снаге да
победи самога себе и зато смо ми ту и цело друштво, да помогнемо једни
другима. Сваки покушај вашег интелекта, без обзира какву намеру има,
доведите до краја, да се у будућности не кајете што сте били пасивни као
гомила камења. Када некоме искрено помажете, никада немојте гледати у
новчаник, већ своју намеру добротвора извршите до краја, до коже, до
рукава. Гледајте људе увек право у очи, јер они то воле, јер у њиховим
очима је сјај узавреле младости, промашени живот, пространство њихових
мисли и сама душа.
Издавачке куће објављују којекакве романе о убицама, о нацистичким
злочинцима, о крви, о зверству, а где су књиге како треба помоћи човеку и
како треба волети? Где су књиге о Тесли, о народним херојима и оним
другим малим, али племенитим људима? Где су? На основу неких
измишљених архивских докумената, људи нацифрају свашта, само да некако
постану славни. Неко мисли да је способан да постане столар, а он ни после
десет година заната неће знати ни даску да пререже. Чудно је то, али он од
своје идеје неодступа до краја живота, иако никада неће схватити како се
13
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
прави сто. Таквим људима не треба замерити, јер су то у суштини поштени

људи. И њима кад тад пукне пред очима, па макар то био и самртни час.
По мени, најбоље је бити морнар на неком изгубљеном броду, без
компаса и путоказа, јер само у таквим најтежим часовима човек мисли онако
како људски род стварно треба да размишља. И на крају, ако не успе да нађе
свој спас, запева нешто слично овој песми:
Нек` од мора постане камење,

нека сунце истопи сав свет,
нек` остане само облак плави
и на гробу нарумењен цвет.
Тај морнар зна да ће умрети и ствара у себи стих искрен и несвестан, али
се кроз те његове речи може открити да није био добар човек. Он жели да се
море претвори у камење и да после њега нико не може пловити морем, јер
мисли да нема човека који воли та неограничена водена пространства као
он. Сем тога, он жарко жели да сунце истопи сав свет и да после њега више
ничега нема, сем плавог облака и једног нарумењеног цвета. Њему је овај
свет био ништаван, јер жели да нестане све, али само оне мрвице среће,
којима се радовао, жели да остану вечно, непромењено и стално да зраче
својом свежином и лепотом.
У нашем сваком човеку владају разне нелогичности и то такве, као кад
би ја сада упалила радио у сред ове суднице и крај њега заиграла коло. Наш
човек је у вихору рата прошао кроз најтежа мучења, бодљикаве жице и са
распореним стомаком од рафала јуришао напред и само напред за ову
слободу која је бескрајна. Другови, подсећам вас да се у благостању не
заборавите, неумртвите и да не презирете своје сиромашко порекло и мисао
да човеку треба помоћи.
Повод за овај мој реферат је управо Беба и њен случај, о коме ће вам она
сама испричати. Али, пре њене исповести, дужна сам да вас упозорим на сва
она кретања и превирања која постоје у нашем друштву и да пред очима
овога тренутка имате све. Наш сваки човек мора дати допринос и када се
решава судбоносно питање о трансплатацији бубрега, других органа и самог
функционисања срца. Ако се ту не поклони довољно пажње, може се десити
да болесник умре, иако је објективно могао бити још користан грађанин
нашег друштва. Да ли неко ко је болестан може по наследном праву да
наследи и тело свога оца и да располаже са његовим органима, који су
потребни управо њему да настави живот? Та сва питања човек може да
реши, али како помоћи здравом детету, које је остало без оца или без мајке и
нема у близини оног искреног бића, које ће га усмерити на прави пут? У
14
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
ослабљеном организму не треба тражити могућности за велика дела, а то ми

очекујемо од незбринуте деце.
Где се све скрива наша подмукла свест, питам ја вас? И ко ће вратити
човеку изгубљене снове младости, снове љубави и дане детињства? Човек не
треба да се препусти лакој музици и после кад чује глас спикера како
рекламира жилете, разне врсте сира, укусне бомбоне, како преноси искуство
неког америчког пустињака у гајењу лука, да свему томе одмах и поверује,
већ мора све новине на својој кожи да испита. Некада ничега нема око вас,
сем узораног поља, сунчеве бљештаве светлости, а кроз сат времена
каљавим путем пројезди победник са коњских трка и ви без размишљања
падате на колена и клањате се његовој величини, иако би и сами могли да
постигнете и већа дела.
Гледам у сат и видим како пролази време, исто тако пролази и живот
стаклене флаше, старих новина, књига, упаљача, зелених подметача, гумица
за брисање графита, извијача, завртњева, али не на исти начин као код
човека, биљака и животиња, већ на начин животног пута њихове
производње и употребе. Сви смо учествовали на неким сахранама, које се
манифестирају са барјацима, говорима и песмом попова, док црна
нагланцана кола са танким точковима носе покојника, око њега се тиска
много народа, али нико за њим не плаче искрено, већ само реда ради. Кад
падне снег и кад прође зима, у рано пролеће подигне се покојнику велики
споменик, најлепши на гробљу, па човек стиче утисак да у том свету мртвих
влада надметање, борба за влашћу и стицањем. Тврдим вам да су покојници
испод споменика од корова заслужнији за ово друштво, него они чији је лик
на белом мермеру уклесао вајар са дугим црним брковима.
Ја се усуђујем да пред вама овако говорим, јер осећам да ме разумете и
да ћете ми помоћи. Неко се бори за цео комад земље, за целу добит, за целу
кућу и не жели са никим да подели ни један трун, јер му то његова сопствена
похлепа не дозвољава. Нико није задовољан својим местом, јер свако мора
да трпи законе који владају у породици и друштву. У сваку мисао треба
унети више динамике, јер успех ако се пре оствари, носи у себи више дражи,
јер се може напредовати даље. Највеће изненађење наше свакидашњице
изазива сама та помисао – како нема никога да помогне незбринутој деци,
старцима који су остали на земљи, болеснима који немају социјално
осигурање, а ни новца да се лече у болницама? Неко ће приметити да то све
није истина, јер је изграђено толико социјалних установа за помоћ и тако
даље, али тај не мисли ко ће показати болесним лицима где су те установе и
ко ће их до њих довести. У великим градовима не пише на огласним таблама
где су социјалне установе, а многи угрожени су неписмени. Проблем је у
ономе ко се први свему томе изненадио, а није ништа предузео да се тим
људима помогне. Веровали или не, тај више ужива у њиховом мучењу и
15
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
своме добром положају, него у својој помисли како би могао ипак да буде
хуман, али од тога нема никакве користи.
Какве ја имам користи што вам све ово говорим? И какве ви имате
користи од тога што седите ту на вашим местима? Упамтите, никакве! Знам
једнога песника Млађу, кога су одбиле све издавачке куће, јер нигде није
имао везе да му се оштампа књига – оштампао је збирку песама о свом
трошку и бесплатно је поделио народу. А ти исти људи, који су бесплатно
имали ту збирку стихова, вређали су га подсмесима и упадицама како је он
велика будала што пише песме, када од тога нема никакве користи. Ја не
знам, људи, какву ми то корист хоћемо и зар смо тако похлепни, да том
Млађи не можемо пожелети у будућности велике успехе? Ми би пре дали
милионе неком убици да убије Млађу, него што би му за песме упутили лепу
реч.
Похлепном мушкарцу неће бити довољно једна жена, већ ће тежити да
има читаве хареме, иако фактички не може ни једној љубавници да пружи
оно богатство разумевања. Шта се, рецимо, може догодити ако једна земља
не обезбеди са другом мирољубиве односе? Застрашујућа судбина може да
уништи тај народ, јер нису дозволили да нека велика сила тура нос у њихов
живот. Међутим, ако је тај народ јединствен, нико неће моћи да победи
њихову гранитну вољу. Можда нас само две минуте деле од оног највећег
схватања човечности, али и тај кратки период у људској свести можда ће
доћи тек кроз хиљаду година. Окупљеним људима увек треба говорити о
херојству, лепоти живота, да их у потпуности разумемо, као и оног задњег
намерника, који није успео да се пробије у прве редове, треба пријатељски
потапшати по рамену. Лепо је кад се братиме два села, јер увече на тим
приредбама забљесне сва лепота људска, сва су обећања онда ту, све ће се
сутра урадити, а чим прође ноћ, све се оставља у фасцикле и препушта
стихији заборава.
Микрофон треба пружити свакоме да каже свету све што зна и уме, без
устручавања. Изнећу вам један пример: кад се на рингу боре два боксера,
увек славимо победника, без обзира да ли је он и политички настројен за ово
друштво, а спремни смо да испљујемо човека који је изгубио, иако је можда
свим срцем за ову земљу и племенит као небеско пространство. Постоје
људи који скупљају старе предмете: флаше, старе сатове, столице,
старовенске лампе, порцуланске фигуре, предмете од керамике и друге
ситнице; други се баве филателијом и скупљају марке, које су посвећене у
част неке краљице, неког научника, стогодишњице неког објекта, лековитог
биља, а трећи су заљубљеници у голубове свих раса и боја, заљубљеници у
облаке, у земљу, у море... А ко је заљубљен у човека? Нико! То је оно што
хоћу да вам кажем. Свако скупља којекакве глупости, а нико се не хвали
мислима са којима је помогао другу, брату, сестри или непознатом
16
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
пролазнику. Тих мисли има различитих и под одређеним условима оне се

роје, стварају из ничега, плене и дају необјашњиву снагу ономе коме су
упућене.
Немојте мислити да савети, који се дају деци, у стилу „пази, шпорет је
врео“, немају ефекта, али ипак нису толико значајни за ширу заједницу.
Сваки човек на земаљској кугли и то без обзира на веру, расу и боју коже,
требало би да има једнако парче земље, једну кошуљу, јабуку, парче хлеба и
шољицу чаја. Онда, ја вам тврдим да не би било ратовања и без обзира
колико било становника на земљи, сви би били задовољни, сем оних чије би
идеје биле такве да снагом оружја покоре поштене људе и да их
експлоатишу за своје интересе. Али то човек никада не би дозволио ако би
му се само једном пружила шанса да има идентичну полазну основу.
Међутим, мисао која се сама по себи намеће у саставу комплексних појмова,
веома успешно замењује основу о ликвидацији терора, неких нејасних
упоришта, гриже савести и других организованих целина.
Некада пролазите кроз неко село, не знајући да је подне, осећате блажену
тишину и мир, док вас ветрић хлади од разиграних сунчевих зрака, који се
увијају око снопова жита, из даљине се чује гугутање грлица и лајање
упорног пса. Ви настављате даље за нечим непознатим, иако је баш то село
ваш свет, ваш идеал и жељена љубав, јер у себи не успевате да
преживљавате оно што је некада већ било. Мисаона револуција у вашим
грудима тече свакодневно, по просторима ваше крви и по путевима
ненаписаног сна. Општи закони живота пролазе кроз епохе незапажени и
никада неће бити откривени ако седимо скрштених руку. Интересантно је
напоменути да људи што су економски стабилнији, по осећањима постају
све безобзирнији, јер сматрају да су прљавим новцем изборили одређено
повлашћено место у друштву. Они обично познају шачицу људи, који имају
ту срећу да су добили власт, да се њиховој речи верује и преко њих они
остварују своје ниске побуде.
Затим ћу вам рећи шта се иза свега тога крије, како се раслојава
омладина од првих корака у свет, како сиромашнији и здравствено пре
пропадају и умиру, а они богатији путују по свету. Извршићу сада пред вама
једну конкретну анализу једне истините животне драме, која ме је, морам
вам признати, заболела. До мојих ушију допрла је прича о животним
путевима два младића, који су у први разред основне школе кренули заједно.
Један је син од богаташа, а други потиче из сиромашне породице и тако рећи
није имао ни оца, јер му се мајка преудала за човека, који је довео четворо
деце. Син богаташа увек је у школу долазио у најновијем моделу ципела,
џемпера, чакшира и учитељица га је звала Мали Господине, а оног
сиромаха, који је ишао без ђонова, закрпаних чакшира на сто места и са
капутом до земље прозивала је са Хеј Ти.
17
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Њих двојица и поред те социјалне разлике били су добри другови, јер је

Мали Господин давао ужину Хеј Тиу, који није имао новца да се храни.
Међутим, када је учитељица рекла Малом Господину да је боље да ужину
даје некоме другом, јер је Хеј Ти увек прљав и мастан, Мали Господин му је
окренуо леђа и прозвао га Проклети. У средњој школи Малом Господину
отац купи ауто, који се тада дувао до небеса, а возачки испит је положио
преко везе и све девојчице су почеле да трче за њиме, јер је он, Боже мој,
паметан и окретан зато што има кола. Проклетог нико није ни примећивао, а
чак му је професор математике рекао „зашто га тако испод ока гледа“ и да
пази шта ради, јер ће му дати слабу оцену. А Проклети је најбоље знао
математику у школи и све је бесплатно подучавао. У шеснаестој години,
Проклетог очух истера из куће, јер га није трпио и тада су настале нове
муке. Морао је да спава по улицама, шталама и по сељачким свинцима, где
је радио за надницу. Преко лета је окопавао кукурузе, брао вишње, купио
репу да се прехрани и нико га није разумео, нико му није хтео да да
стипендију за школовање, а Мали Господин је већ ишао на ручкове код
професора и увек је фалио са часова због „хитних“ послова.
На факултету је Проклети био најбољи студент, али Мали Господин,
иако никад није учио, увек је Проклетом бегао за један испит напред. Мали
Господин је чак вређао Проклетог како је глуп и да је велика бубалица, а он
ето иде свако вече у Будимпешту на вечеру и опет га стиже и престиже. Кад
су завршили факултете, Мали Господин је одмах добио место директора, а
Проклети ни до дана данашњег није добио посао. Чим се Мали Господин
оженио, кроз месец дана добио је од општине стан, који му је измућкао отац
преко везе. Међутим, Проклети није ни могао мислити на женидбу, јер
првенствено посла нигде не може да нађе, а стан вероватно неће добити ни
до пензије. Девојке за удају које имају посао у граду, неће да се окују за
слепца, већ траже, у најмању руку, мушкарца на руководећем месту и то
који има аутомобил и супер конфоран стан.
Мали Господин је стално напредовао, стално је предлаган за неког
посланика, иако је на сав овај наш друштвени живот гледао са подозрењем, а
Проклетог нису примили ни на једно радно место и чак су му говорили како
силом хоће да буде директор. Мали Господин постао је личност којој се
верује, више него стотини људи, три пута се женио и увек од предузећа
добијао нов стан, ишао је на вечере и у Париз, сачувао је максимално своје
здравље, а Проклети се од потуцања за послом тешко разболео и као такав
ником више није био потребан.
У књигама не пише како треба помоћи човеку, како му прићи, како му
указати на прави пут? Неким од тих проблема бави се психологија, али је
све то уоквирено сувопарним теоријама, док практичног деловања готово да
и нема. Сваки појам треба разјаснити у облику савета, претпоставке,
18
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
образложити до потребног разумевања, размишљати само о људској

племенитости и усмеравати живот према истини.
Свему се данас прилази са ширег аспекта док се јединка запоставља у
свим видовима, јер се све посматра са општих масовних потреба. Ако скуп
јединки сачињава друштво, онда то друштво утиче на појединца, онолико
колико та јединка утиче на само друштво. Неко поклања друштву све своје
умеће, образује омладину, формира аматерска позоришта и за све то
жртвовање не добије ни једну захвалницу, док други унапред добију све оно
што никада неће одужити. Ако друштво треба да решава питања сваког свог
члана, онда смо вас ради тога и позвали на ову расправу. На крају Бебине
исповести немојте се устручавати да постављате одговарајућа питања, као и
да изнесете своје размишљање о целом том случају.
Беба је сагнуте главе седела на клупи, која није била сасвим бела, већ
потамнела од ко зна чега и издвајала се својом необичном висином, обликом
и необичним значајем. По самим ивицама виде се трагови пукотина, немоћи
и беде, као да та клупа носи болне успомене људских судбина и греха. Беба
сва скупљена у своју танану фигуру, изгледала је у великој сали још ситнија,
мања и немоћнија. Лагано маше ногама, као деца пред ручак, а у левој руци
стиска семенке од сунцокрета, које грицка и пљуцка по поду. Марија на сто
остави своју фасциклу и лаганим кораком упути се према Беби.
– Бебо, немој пред судом и грађанима грицкати семенке и клатити
ногама! Знаш да то није лепо? Дај тај сунцокрет мени. Тако. Нећеш се, је ли,
љутити на мене? Добро, а сада буди тако добра па пред свима нама испричај
све оно што си неки дан испричала у истражном затвору.
Марија је овлаш помилова по коси, а Беба прошапта:
– Шта да им испричам?
– Покушај да се сетиш свих догађаја из твога живота: како си се осећала
када ти је тата био жив, како је са тобом поступао очух Јанко и које си све
преступе починила. Испричај нам све то без икаквог устручавања, а ми ћемо
ти помоћи колико можемо.
19
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

Дражетина, у продукцији Дописног позоришта – Позорнице драмске
уметности, 1970–тих. У питању је вероватно сцена са суђења Беби, где
глумица која седи на клупи вероватно тумачи лик Бебе, док друга глумица
вероватно тумачи лик социјалне раднице

уметности, 1970–тих.
На слици је Младен Дражетин, који тумачи улогу судије
20
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ДРУГА – БЕБА
Сала за суђење била је испуњена до последњег места. Дошли су грађани,

студенти права, омладина и друга заинтересована лица. На свима је лебдео
неми израз лица, као да очекују нешто необично, где ће свако од њих да да
своје мишљење о том и том проблему. У салу за суђење доведена је Беба,
малолетнички деликвент, да одговара за своје кривичне поступке. За
судским столом седело је веће тројице. Бебу је довео милиционар, веома
крупан, оштрих црта лица, кошчатих руку и оштрог хода.
– Ево, довео сам је! – проговори мукло
– Добро. Сад можете ићи. – рече социјална радница
Социјална радница Мира, хтела је да на један несвакидашњи начин
приђе Беби, малолетној деликвенткињи и да јој помогне да више никада не
краде, а уједно и да скрене пажњу јавности због којег мотива је кренула
странпутицом и која је то унутрашња снага, која треба да јој помогне да то
више не чини.
По улицама су били полепљени плакати, на којима је писало:
– Грађани, родитељи, мајке, дођите и присуствујте једном
несвакидашњем суђењу и исповести, где ви са вашим саветима и
разумевањем можете да помогнете једном захукталом животу.
Социјална радница Мира је замолила за мало тишине и жагор се у
судници стишао.
– Драги посетиоци, гости и грађани, драго ми је што сте се искупили у
овако великом броју, јер нам је потребно свако ваше мишљење. Сада ћете
присуствовати једној изјави, која је истинита, јер је то све проверено. Битно
је да будете пажљиви и на тај начин потпомогнете овом суђењу.
Беба је седела на клупи која је била нешто вишља од обичне. Клупа је
била бела и на појединим местима излизана, вероватно је у себи носила
урезане успомене људских судбина и греха. Беба је била мала, ситна и
мршава девојка. Испијена лица, са дугом плавом косом и имала је
седамнаест година.
Беба је махала ногама, држала је у руци семенке сунцокрета, грицкала их
и онако уличарски пљувала по поду.
– Бебо – рече оштро социјална радница – немој пред судом и грађанима
клатити ногама и грицкати семенке. Знаш да то није лепо. Дај тај сунцокрет
мени. Тако, нећеш се, је ли, љутити на мене? А, сада молим те испричај све
оно пред судом, поротом и грађанима што си и мени неки дан испричала.
– Шта да им испричам? – упита Беба уплашена погледа
21
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Испричај цео твој живот од почетка до краја и оне преступе које си

починила.
Беба је сагла главу, скупила се као сенка у хладу, престала да њише
ногама, а у сали се чула тишина.
– Овако је било:
Све је било лепо док је мој тата био жив. Сећам се... кад год је долазио са
пута, увек ми је доносио чоколаде, лутке, бомбоне и најлепше играчке.
Знате, мој тата је био шофер и ишао је далеко. Једнога дана мој тата се више
није вратио. Погинуо је негде у Аустрији. Мама каже да је тамо и сахрањен.
Мој тата се звао Никола. Дошао је из Лике и оженио се са мојом мамом овде
у Новом Саду.
Како је мој тата погинуо, све се изменило у мом животу. Нисам више
имала ни одела, ни ципела. А онда, једнога дана у нашу кућу је дошао на
стан као подстанар неки чика Јанко. Чика Јанко је исто био шофер. Мама ми
је рекла, да ја из собе пређем у кухињу, да ми буде топлије, а она ће са чика
Јанком да буде у соби, пошто је тамо хладније. Као да ја нисам знала о чему
се ради. Једнога дана мама је отишла у Сомбор код деде, а ја сам остала сама
код куће. Чика Јанко је једне вечери дошао кући пијан.
У једној кафани „Мали рај“, на периферији Новог Сада, седео је просед

човек, четвртастог лица, зелених очију и увијеног оковратника. Циганска
музика почела је полако да се пробија кроз кафански дим и да све јаче и јаче
осваја срце тог седокосог човека, ниске интелигенције и дебелих усана. Кад
су засвирали песму „Аој Јанко бећарино стара“, скочио је са столице и почео
да руши и разбија све пред собом: столице, столове, флаше и пепељаре.
Настало је комешање и неколико гостију га избаци напоље. Био је то главом
и брадом чика Јанко.
Ишао је улицом тетурајући се и палећи цигарету за цигаретом. Скинуо је
са себе кошуљу, увио са њом десну руку и са њоме успут разбијао прозоре.
Певао је:
„Где сте сада новосадске даме,

да вам суди ове ноћи Јане.“
Дошао је до трошног кућерка, који је био покривен трском. Зидови су

били бледожути, са два мала прозора, кроз које је жмиркала светиљка. У тој
кући је живела Беба са мајком. Ногом је отворио вратанца, која су
зашкрипала, а комшијски керови залајали. Дошао је до кућног прага, мало
застао а онда нагло као дивљак ушао у собу и за собом залупио врата.
22
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Беба је била у углу собе. Седела је на столици, а пред њом је стајала

књига „Срећа са мора“. Соба је била величине можда девет квадратних
метара и окречена белим кречом. На сред собе стајао је сто са пластичним
чашафом – и пепељаром на столу. На поду су стајали папири од џакова за
шећер. У левом углу стајао је отоман, у средини доста удубљен, а преко
њега карирано црвено ћебе.
– Ту си ти Бебо! – рече чика Јанко – А, где ти је мама, она смрдљива
дроља?
– Моја мама није дроља и немојте о њој тако говорити.
Нагло је устала са столице и рече:
– Јер јој зато кажете да је дроља, што вас пере и што вам кува? Како вас
није срамота?
Јанко се загледа у њено румено лице и тек напупеле груди, а у њему се
тог тренутка пробуди дивљачка страст.
– Охо, пази ти ње, па ја те пре нисам ни гледао и ти ниси тако лоша.
Док је то говорио, ишао је око ње и заводљиво се осмехивао.
– Дођи. Хајде дођи да те пољубим. Ево ти хиљаду динара.
– Бежите, чика Јанко, бежите одвратна свињо, мени није потребан ваш
новац.
– Ма шта ми кажеш? Ако ти није доста хиљаду динара, ево ти две, три.
Ухватио је за леву руку и почео да је заврће. Беба се од бола окренула
леђима, вриснула и заједно са Јанком пала на земљу. Он је дивљачки почео
да је свлачи. Кидао јој је делове одеће, чупао за косе и говорио:
– Не бој се.
Када јој је руком хтео да затвори уста да не плаче, она га је угризла и из
његове руке почела је да иде крв. Јанко се нагло дигао и почео да је шута
ногама у ребра, лице, стомак и груди.
– Ти си животиња, Бебо, ујела си ме... како те није срамота? И зато ћеш
ми сада платити.
Тукао је до бесвести, а онда се окренуо и отишао. Беба је лежала између
поломљеног стола, столице и оне књиге и тихо јецала.
Јанко је потицао из богате породице из Чуруга и пошто је био јединац,
све је било њему подређено. Његов отац имао је доста земље, где су радили
радници и раднице и он Јанко увек се задовољавао тиме да силује једну од
радница у кукурузима. Пошто борба за живот није знала за понос, увек је
остајао некажњен и своју дивљу природу још више разбуктавао. Када су му
умрли отац и мати, тај капитал убрзо је отишао на коцку, пиће и лаке жене.
23
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

уметности, 1970–тих. Глумица на слици вероватно тумачи лик Бебе
Беба је лагано вукла десну руку по поду и хтела да дохвати ону књигу
где је тако лепо писало о људској срећи. Као да је у њој тражила спас, а на
њеним корицама лежало је неколико капи крви из њеног разбијеног носа.
Полако се придигла на бок, замахнула главом, привукла леву ногу и
покушала да устане, али се немоћно поново испружи по поду. Затим је
скупила сву снагу и нагло устаде и оде до отомана.
Јанко је поново у некој кафани лупао флаше, а Беба је плакала и те ноћи
сањала је исти сан као и увек: Напољу је био велики снег и мраз, а падала је
ситна киша. На њеној кући, на бочној страни близу крова, стајала су врата за
таван, а поред зида доле – мердевине. Беба је узела мердевине, наслонила их
на зид близу таванских врата и тог тренутка престала је киша падати, а на
24
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
зиду створио се глатки лед. Беба је почела да се пење на таван и кад се

попела више од половине, те мердевине почеле су се клизати по залеђеном
зиду и тог тренутка настала је општа борба за живот, јер је земља била
далеко. Муке су дуго трајале, а мердевине су се стално клизале, док једног
тренутка нису склизнуле и Беба полетила у абис ка земљи.
Тог тренутка се пробудила у страху, а на вратима је чула лупу и жагор.
Одмах је почела да размишља: Ко би то могао да буде? То су сигурно моје
другарице, јуче су рекле да ће ме посетити.
Јао, каква је соба. Шта да им кажем каква је соба? Нека, рећи ћу им да
сам јела покварене паштете и да ме је тако болео стомак да сам од муке све
ово разбацала и поломила у соби.
Са врата се чула све јача и јача лупа. Бебу је све то много узнемирило, а
са поља се чуо глас:
– Бебо, отвори.
Беба је устала и лагано кренула према вратима и рече:
– Ево отварам.
И, стварно, на вратима су биле све њене другарице: Снежана, Милица,
Жана, Беки и Јелена. Свака је имала неки чудан осмех на себи и Беби су тако
изгледале као да су већ све чуле шта се синоћ догодило.
– Здраво, Бебо – рече Јелена – а исто за њом остале.
– Како си спавала? Изгледаш као да те је вијао бесан кер. Ију, што ти је
то тако разбацано по соби, Бебо? – пита Жана
– Синоћ сам јела неке покварене паштете, па ме је толико болео стомак,
да сам све од муке морала да разбацујем и лупам.
– Бебо, Бебо – рече Милица – Шта би радила да ти мама затекне овакву
собу? То не смеш да чиниш. Требала си попити аспирин или отићи у
амбуланту. Сваки бол, нормалан човек може да савлада. Ти си то сигурно
уобразила да те боли. Човека уствари нешто боли, онолико, колико он мисли
да га боли. Можда те, Бебо, није ни болело толико.
– Хајде уђите и седите тамо на отоман.
Снежана је прва села, прекрстила ноге, отворила ташну и извадила неке
стране цигарете. Отац јој је био лекар и због тога је себи дозволила два
абортуса и студије у Паризу. Иначе, њена је идеја да са једним другом
отвори приватну ординацију и да врши побачаје. Она планира да би тако
много зарадила, а уједно и учинила једно добро дело за данашње девојке и
девојчице. Каже, да би купила једну кашику, никловане жице, десет кирета,
неки шприц и то би био сав алат за абортусе. Иначе била је доста висока,
кратко подашишане косе, издужених трепавица, а увек је носила излизане
фармерице и зелени џемпер.
Милица потиче исто из имућне породице, где је увек било тихо и мирно
и њен сав свет се базирао на некој летњој тишини, коју ништа није смело да
25
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
поремети. У школи је два пута понављала разред, али њени у кући су

гледали на то, да пошто је доста лепа, њој у ствари и не треба школа.
Заљубиће се у њу неки блесави школац, а она ће поред њега живети као
Царица Милица. И стварно је била лепа. Имала је дугу црну косу са
шишкама. Усне обликоване и намазане увек црвеним кармином и верујте,
сваки мушкарац би волео да их додирне бар за тренутак. Имала је кристално
беле зубе и кад је ишла, мало је њихала у куковима.
Беки је била некада кошаркашица и једна је од највиших девојака у
Новом Саду. Њен је једини проблем што никада није имала дечка и увек је
плела неке мушке џемпере за њеног принца из маште. Кад би мушкарци
знали како она има добру душу, сигурно би свако код ње тражио
разумевање. Дипломирала је на Филозофском факултету, али се никада није
истицала да је она неко и нешто. Њој је увек трава зелена, небо плаво, земља
црна и ту нема више шта.
Жана је била најстарија од њих и била је искусни педагог и психолог.
Дипломирала је компаративну књижевност, психологију, тетралогију и
медицину. Била је пола мушко, пола женско, са доста бујним грудима и
закржљалим мушким полним органом. После безброј операција, од ње су
начинили солидну жену, али су остале последице, које се примећују у њеној
психи и телесној грађи. Кад се родила, њени у кући су се обрадовали да ће
бити мушко и због тога је уживала до девете године једно лепо детињство.
А, онда настају муке за њу, јер на њеном телу се уочавају аномалије и сами
родитељи имају отпор према њој.
Све оне женске особине које су се јављале током времена, морала је да
скрива, јер за све што се приметило, добијала је дивљачке батине. Кад је
ишла у клозет, носила је у зубима воде, да би се мало опрала, јер јој то нису
дозвољавали, да не разбуктава са чистоћом женску склоност. Данас је
можете срести у Новом Саду, где врши понекад демонстрације и
супротставља се природи и времену. Добија неку малу социјалну помоћ и
проводи дане у некој задимљеној ресторацији. У кући је живела са мамом и
баком. Бака је била веома стара, али је највише разумела њене проблеме.
Пред крај живота почела је да халуцинира и мислила је да су неког човека
држали живог закључаног у коферу. Некада је видела око себе много људи и
неке сватове. Жанина мајка, остала је рано без мужа и целог живота је
радила са мотиком, да би обезбедила Жани студије. Жана у животу никог
није имала од ближих пријатеља, сем једног Банета, који је разумео и са
пажњом помогао да лакше подноси подсмехе и оговарања.
До ње је седела Јелена, која је живела сама у својој кући. Отац јој је
умро, а мајка јој је радила у Аустралији и увек јој је слала новац за
школовање. Била је веома повучена и нежна, а Беби је била најискренија
26
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
пријатељица. Увек је била озбиљна, а њена црна коса је уоквирила ту

чедност и нежност. Није до сада имала дечка и није била заљубљена.
Снежана, онако са полуотворених очних капака, поче разговор:
– Бебо, да ли ти је долазио Саша?
Беба уздахну, јер је питала нешто што није требала да пита. Беба је
толико волела тог Сашу, да није смела ни да га се сећа, а камоли да чује од
некога нешто за њега.
– Мој дечко? – Беба прошапта – Он, он као да ме је заборавио. Није ме
звао на састанке већ три месеца. Мој Саша... – почела је са сећањем да прича
о њему.
Кренула је полако према једном углу и гледала укочено.
– Он је могао више од свих мушкараца у граду да скочи у даљ. На кросу
у школи увек је био први. Замислите онако знојав дотрчи до мене па ме
љуби. Или кад ја и Саша недељом испод руке шетамо поред Дунава, а ветар
му увек косу размрси, а ја га после чешљам и стављам му лишће у косу, а са
тврђаве се чује музика циганска.
Снежана је размишљала, да ли да Беби каже о Саши оно што је знала.
Нећу јој рећи, може то јако да је увреди. Али, што, нек је увреди, нека
пати.
– Ја сам га видела у школи. Иде и забавља се са оном Секом.
Беба се нагло окрене према Снежани, избечи очи и стаде као укопана.
– Сигурно је знаш – настави Снежана – она што носи бунду, лакиране
чизмице и што се тапира, чак се и дрогира. Мислим да су је пре две недеље
неки фрајери силовали.
– Значи, он код мене не долази зато што сам ја сиромашна и што немам
новца, а она Сека га ловари и са њом може да иде. – прошапта Беба
Беба је, сломљена, села на столицу и заплакала.
Јелица је прекинула тишину:
– У задње време читам по новинама да све више има силовања по
улицама. Шта ви мислите о том проблему?
Беба је подигла главу и кроз сузе их посматрала – да ли са тим питањем
њу жели Јелица да провоцира и да она сама каже како је синоћ њу покушао
очух да силује?
– Ма, ја мислим да ни један фрајер, не може да силује девојку ако му она
то не допусти. Ја, рецимо се не би ни бранила, нек ме силује кад хоће. Шта
се ту може, то је природна потреба мушкарца и ми жене треба да смо срећне
кад нам се укаже таква прилика. Знам добро, једну професорицу музичког
силовало је седамнаест њених ђака и сутра су сви имали петице из певања.
Једна баба је опет дошла на једну веома оригиналну идеју кад јој је муж
умро. Направила је једну мрачну собу, која је имала двоје врата са обе
стране зида. То је била нека врста куплераја. На средини те собе стајао је
27
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
кревет и унутра је био такав мрак да се ни прст пред оком није видео. Код
бабе су долазили мушкарци и жене жељне љубави. Баба је од сваког
наплаћивала и на једна врата пуштала мушкарца, а на друга жену и ту се
изватају, изљубе и ето ти. А, та баба кад није било заинтересованих жена,
сама се подметала и некад издржала и по тридесет типуса.
– Немој ти, Снежана, да тако причаш о том друштвеном проблему. Ти на
силовање гледаш као на нешто обично и људско, као на кутију шибице. –
рече Жана
– Код сваке жене постоји део интиме и богатства душе да има свој понос
и да воли само једног мушкарца. Замисли, једна девојка која је
патријархално васпитана буде обљубљена од стране неког дивљака, који у
себи нема ни трунке људскости. Та девојка ће доживети депресију, јер не
може да опрости себи самој – затим проблеми у породици, несхватање од
стране њеног младића, јер нико неће да ожени силовану девојку, без обзира
на све околности. Онда причање комшија и света: ђавола би он њу силовао
да му она то није допустила. Сећате ли се оног случаја на новосадској
Рибљој пијаци? Жена из Петровца донела на пијацу да продаје паприку,
кромпир и лукац, па кад је нестало робе са тезге она се сагла да дохвати нову
количину паприке и кромпира, а један носач терета се нашао ту у близини и
пред целом пијацом стерао јој свој уд. Окупило се око ње и њега око две
хиљаде људи и милиција са марицом. Један милицајац га је ударао са
пендреком по стражњици, а он је још страственије стискао и све док у њу
није истресао огавно семе није се оканио. Милиција је њега одвела у затвор,
а муж од ове жене, чувши за то, отерао је од куће и сад сирота проси по
улици. Ако, ти Снежана, одобраваш све такве побуде, онда си ти патолошки
настројена према целом друштву. Проблеме силовања треба тражити у
решавању друштвених односа. Мушкарац ако је способан да силује, значи
да је органски потпуно здрав и да у том погледу није искомплексиран. Но,
проблем је у нечему другом: у самој породици, где је узгајан и васпитан.
Отац је био грубијан и пијанац и није знао на сина да пренесе све оне лепе
одлике мушког достојанства и односа према жени – жени мајци и жени
друштвеном бићу. Рецимо, отац му је онако пијан увек говорио: шта, жену
треба само тући и силовати – жене по природи желе да буду силоване и што
си грубљи, сине, жене ће те више волети. Сем тога, тај младић или зрео
мушкарац, ако се одлучи на силовање, он није прошао шире образовање, на
неки начин друштво је начинило пропуст што се није више побринуло за
такве случајеве. По моме мишљењу, то је општи друштвени проблем и он се
мора решавати у породици и дете васпитавати од малена шта је морално и
шта је културно у овом друштву и свету. Силовање и дрогирање, то су два
највећа зла, против којих се бори савремени човек.
– Ја сам се само једном дрогирала. – рече Снежана
28
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Све се другарице засмејаше.

– Ма најозбиљније. Једном су тата и мама отишли код комшија, а ја узела
опталидон и флашу пива и све то попила. Боже, како ми се љуљало све у
глави. Мислила сам од сата да је црквени торањ, а зидови су се љуљали.
Када се мама вратила, што сам добила батина. После ме је глава болела
месец дана. Ја то више никада нећу чинити. Али, што сам чула да неке наше
другарице се фикају са шприцем у руку и онда се њих неколико са
фрајерима скупе у неком свинцу и тамо праве оргије. По рукама су скроз
избушене и месо им је поплавило.
– Кажу неки да је то веома фино се дрогирати. – умеша се Милица
– Живот на неки начин треба искористити и зато је боље да ти буде
фантастично лепо неколико дана, него да се патиш целог живота. Ја, по
моме убеђењу, потпуно одобравам хипи покрет и нудистичке организације.
Хипици имају неке оригиналне идеје, које ми се веома допадају. На пример:
они негирају државу и теже да се човек врати природи. За њих је држава
сила, која угњетава са својим апаратом народ.
– Зар ти се и то, Милице, свиђа што су хипици онако чупави и неуредни?
– упита Жана
– Слушај, о томе нисам размишљала, али знам да хипици и нудисти теже
за слободом и уживањем само у самом себи и свом ближњем. Мени је веома
драго што су они онако јединствени и сложни и читав свет, по мени, треба
да буде онако уједињен.
Жана:
– Молим вас само за мало тишине. – јер су Јелица и Снежана нешто
ћаскале
– Проблем дрогирања и нудизма треба разграничити. Дрога је средство
које делује на нервни систем и све појаве које човек у нормалном стању
посматра, у опијеном стању види сасвим у другим облицима и димензијама,
јер је нервни систем постао место где је дрога почела да дејствује са својим
хемијским саставом и да разлаже структуру и атомску и ћелијску нервног
система. Човек полако постаје роб хемије и других медикамената, јер је
изгубио веру у свет који га окружује, а првенствено у самога себе. Сваки
човек треба да постави питање самоме себи: зашто ја живим? Многи људи
су несрећни што ће једног дана умрети и због тога се одричу свега што је
лепо и велико у овом друштву. Не желе ништа да стварају, не желе да уче и
траже само излаз да побегну од смрти, али увек нађу такав метод да баш
смрти гледају у очи. Међутим, могло се десити и да се не родимо. Шта
мислите каква је случајност то да смо ми данас живи и да осећамо овај
простор, мирис цвећа и чујемо тиху музику неке серенаде. То вам ја тврдим
да таква случајност у математици не постоји. И, зато треба да волимо свој
живот и да уживамо у том праву природе, која нас је обдарила очима,
29
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
уснама и мислима. Свака животиња инстиктивно завиди човеку, јер осећа да

је јачи од ње – не физички, већ некако магично, у њему нешто постоји
страшно, постоји мисао. И, зашто да ту мисао употребимо против себе и да
дроги поклонимо своју младост и своје идеале промашене љубави. Човек је
већи од сваког проблема, па без обзира колики бол подносио у своме срцу.
Сваки човек треба себи да направи задовољство. Рецимо, неко је отишао у
сватове и кад се весеље завршило, отишао је тужан кући, јер је сам у ћошку
негде седео и сетио се како су сви заљубљени и сви се забављају, само је он,
ето, тужан. Тај је сам требао да се укључи у то весеље и да у себи победи
крутост своје природе. Да кад сви певају и он да пева. Кад сви плачу и он да
плаче и онда ће бити део тог друштва. Појаву треба испитати оног тренутка
кад је настала и проверити њено дејство на људска осећања. У неком има
толико истине, више него у целом друштву које га окружује, али он као
јединка није и физички способан да им се супростави. Истина је сам човек,
његово кретање, смејање, све су то спољне манифестације истине, али у
дубини свести са лажним темељима. Човек не воли да говори истину, јер га
то чини слабијим; истина је део њега, његовог интелекта и поноса. Истину
можда никад нико није рекао. Или је хтео да је каже, али није смео. Истина
има два табора. Једни су јој пријатељи, а други су јој непријатељи, и ту се
води беспоштедна борба да би се нешто побило, а опет друго доказало. Оно
што се испоставило као истина, да је неко некога убио, на другој страни се
створила друга истина да нико никога није убио. Исто тако треба гледати и
на употребу дроге, да сваки човек на свој начин издваја се од другог и у
неким случајевима друштво је немоћно да помогне, јер се не зна са каквом
мотивацијом и емотивном дубином неко прилази опијању. Можда жели на
себи да испита физичко–хемијске промене. Неко ништа не верује док сам не
провери. Нудизам треба посматрати као бег од комплекса и да ти људи са
голим телима не праве никакав протест, већ једноставно видети како су они
нормални и не стиде се свога тела. То мало подсећа на крдо истородних
звери, које у групама иду на појилишта или на испашу. Ја на свој начин
осуђујем нудизам, јер је место неукуса и гомила живог голог меса, које се
преврће по песку и у ходу врти задњицом.
Моје мишљење о дрогирању је следеће, рече Беки:
– Познавала сам једног скитницу и уличара, који је био доста стар и на
глави је имао још пар седих длака. Имао је нежне руке, благ поглед и лепо је
причао о свему. Он се дрогирао увек са морфијумом, а нарочито је пио
алкохол. Некада је био позоришни редитељ и био је цењен на свим
позоришним полемикама код нас и у свету. Био је ожењен за једну жену, са
којом је имао двоје деце и због своје чудне природе, желео је да живи сам.
Она је са децом отишла у Београд и пошто га је лудо волела и она се
пропила и почела да се дрогира. Он је патио за породичним животом и
30
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
уживао у свој патњи и са алкохолом и дрогом потхрањивао свој бол.

Касније, када је постао хронични алкохоличар, пензионисан је и сада живи
са малом пензијом и пије. Новац му брзо нестане и онда иде по пијацама,
клекне пред сељаке и пева „Травијату“ за две ракије. Завршио је два
факултета и написао докторску дисертацију, а у соби где је живео био је
такав неред да се то не да ни замислити. Лежао је доле на земљи, на неким
трулим даскама и прљавој поњави. По целој соби лежале су наслагане
новине, слој дебео око пола метара. У једном ћошку стајало је око триста
флаша од ракије, а на столу гомила опушака од цигарете, на зиду је држао
слику његове жене и деце. У слободним часовима је сликао и на улици, где
било пред светом, рецитовао је стихове од песника и боема Тина Ујевића.
Увече, кад се Нови Сад купа у светлу месечине и светлећих реклама, тада се
затварају кафане, а у једној од њих сигурно је он пијан и лежи негде у
ћошку. Са њиме конобари обришу под ресторације и избаце га пред врата.
Говорио је руски, немачки, француски и знао је напамет роман „Сеобе“ од
Милоша Црњанског. Како сад друштво може да утиче на таквог човека, који
можда по интелигенцији спада међу најпаметније људе, а тако се препустио
стихији?
– По моме мишљењу, итекако може. – рече Жана
– Ту је довољно да један психолог насамо разговара са њиме и да на неки
начин утврди мотив због чега се одао дроги и пићу. У њему тада, кад се
утврди његов комплекс, треба створити јачу снагу од самог проблема који
носи у себи. Та се снага ствара на тај начин што се у њему самом мора
пробудити она мисао о којој он не би желео да мисли. Управо, он се тог
тренутка сећа почетка своје пропасти, а уједно му треба предочити да пред
њим још стоји много лепих тренутака. Зашто у себе не победи неке емоције
и не буде тако велик и однесе својој жени букет цвећа, а својој деци
чоколаду и бомбона. И, он би због тога био срећан и жена његова би
престала пити, а деца би добила нову снагу за учење. Алкохоличар је
несрећан човек, а само је потребно мало људског разумевања за све њих – и
он би био срећан и добио би нову снагу за стварање, можда несхватљиво
великих дела. Ти људи су јако емотивни и због тога своја осећања топе у
алкохолу, а њихова супротност је невероватно велика, богата и осмишљена.
– Шта видите кад погледате у очи пијаног човека? – упита Јелена,
упирући поглед у Жану
– Те очи као да желе да вам покажу да у њима има више зоре и сунца
него што ви мислите. Те очи не желе сажаљење, оне траже у црној ноћи ону
светлу тачку њихове младости и љубави. Тај пијанац се само плаши да се у
његовим очима неоткрије оно богатство које он носи у души.
– А, шта носи пијанац у души? – упита Милица
Жана је наставила:
31
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Можда му је неко, без икаквог разлога, окривио оца за неко убиство – и

на суду, без много проверавања, осуде га и стрељају. Тај пијанац можда
носи људску неправду, која боли сваког тренутка и не може да потоне у
свести. Можда тај пијанац носи у души једно заљубљено пролеће, месец мај
и два црна ока, која су нестала у Дунаву једне зиме. У свакој тој души има
истине и то јако много истине. Тај пијанац можда носи у срцу неку срамоту.
За време рата, на крају села, у неком јарку убио је десет недужних сељана и
није вечито могао да буде усправан, осетио је да је много погрешио и то све
жели да заборави. Или у кући има петоро деце и сви су гладни, а он не може
да нађе посла, хтео би и даље да пред њима буде племенит, али више нема
права и зато пије без престанка. Ти људи више би желели да су мртви и да
ништа и не виде и не чују. Код неких само док су пијани цветају љубичице,
јер само онда све им је шарено и лепо, јер само онда су насмејани и ношени
поезијом. Зато сада на све вас апелујем да помогнемо свима који су запали у
неку невољу. Знам једног одрпанца и пијанца који има око седамдесет
година и никад се није женио, али је сачувао реч и образ који је обећао. Док
је био млад, имао је једну дивну девојку коју је волео и ценио изнад свега, те
због тога није хтео да изврши дефлорацију, није хтео да јој узме невиност
док не дође до женидбе. Онда је отишао у Скопље за време старе
Југославије да служи солдачију и она му је стално слала писма и пакете.
Затим је све то престало и једнога дана добије писмо од њене сестре:
„Драги наш пријатељу!
Твоја вољена, коју ти толико обожаваш и цениш, сада се заљубила у
једног чиновника и њему је поклонила срце.
Њена сестра Никодија.“
Он је данима ћутао и тумарао по касарни и једног дана јој напише писмо,
које је заливао сузама:
„Драга моја душо!
Како си, када са мном ниси?! Желим ти сваку срећу и да ти живот буде
леп. Само не заборави да си погазила реч коју си ми обећала. Сећаш се када
смо се заклели пред црквом да никада једно друго нећемо изневерити. Ти си
ми, душо, окренула леђа, а ја ћу вечно остати у заклетви.“
После је био приватни обућар, живео је у једној влажној собици, где је
било много паучине и полако је радио. Једнога дана, пре четири године, не
знајући да то он поправља ципеле, дошла је она са обућом да јој се поправи.
Она га је познала и питала:
„Да ли си се оженио?“
„Нисам. Чекам тебе да будеш удовица и да тебе оженим.“
„Значи, тебе је жива рана појела.“
У себи је мислио да ли да на брзину затвори врата и да је силује на поду,
да јој узме оно лепо које је пропустио док је био млад. И даље је остао
32
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
миран, а кад је она отишла дуго је гледао за њом кроз прљаво стакло
натрулих врата његове собе; кад је замакла за ћошак, са пода је подигао
прашњаву флашу и из ње пио воде – вода из флаше је полако улазила у
жедну његову душу, а и разливала се по бради, врату и грудима. У његовим
мислима била је само она... Било је подне и звонила су црквена звона. Човек
је успео све да савлада, али своје емоције не може, јер оне у њему самом
праве завесу живота и смрти.
– Мене све то не плаши, ја се највише плашим рата. – рече Јелена
– Ја би волела да цео свет живи у миру и љубави. Сваки народ има права
да води свој живот и да сам у својој земљи управља како он хоће. Зашто
велике силе угњетавају мале народе? Зашто стално стварају жаришта рата и
изазивају смрт и страдања? По моме мишљењу, то није култура, то је
дивљаштво, које је остало из робовласничког уређења. У реду, треба им
сировине и радна снага, нека то поштено плате том малом народу и да они
могу имати топлу собу и бар недељом да поједу бомбону и колач. Да сам ја
свемоћна, ја би удружила цео свет, нигде не би било граница и сви би људи
били пријатељи. За свакога би било хлеба и свако би могао да ужива у своме
простору плавог неба. Стално се потписују неки уговори о разоружању, а
иза тих уговора још се јачим темпом производи оружје и припрема за рат. То
је лицемерје каквог никада није било. Људима који су се најели и напили
ништа друго није интересантно сем крви и меса. Онда те туче по улицама
неких екстрема и дрских младића. Они су сви углавном из имућних
породица и чине свашта. Недавно су младић и девојка ишли кући око десет
сати увече. Испред њих искочи шест дрских мангупа и младића завежу за
дрво, а њу скину голу и почну силовати. Док су једни силовали, други су
тукли младића песницом по лицу. Онда је недавно једна група силовала
једну девојку на Алмашком гробљу и сву су је изгризли и мучили је, све док
није издахнула. Ја разумем онога Банета што понекад украде четврт киле
хлеба и јабуку са пијаце, он мора јер је гладан и он мора да једе, а он је
диван човек, он жели да побегне од тога и он стално нешто ради и учи
школу.
– Бебо, ми сада морамо да идемо. Купили смо карте за матине и идемо да
гледамо један добар филм.
– Ја се извињавам, нисам вас ничим понудила. – рече Беба, устајући
– Ништа, ништа, ми смо успут већ нешто попиле.
– Здраво Бебо, довиђења.
33
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Сцене из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

уметности, 1970–тих. Глумице на сликама вероватно глуме у сцени сусрета
Бебе са другарицама
34
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
У судници је био тајац и сви су слушали сваку Бебину реч и гледали

сваки њен покрет.
– Од тога доба почела сам да живим неким другим животом. Видела сам
да све моје другарице имају на себи златно прстење, џемпере по моди, а ја
ништа и све је тако било док нисам срела Банета. Срео ме је испред једне
зграде и рекао:
– Здраво Бебо, где идеш по овој киши? Тако си мокра. Хајде, ако хоћеш,
да у овом позоришту гледамо једну интересантну комедију.
Пошла сам за њим ћутке, јер нисам имала где. У позоришној сали било је
топло и бљештала су светла. Кроз пет минута почела је представа:
– Ја вама људи кажем да ће доћи време да ћемо по рецепту ићи у клозет.
Шта ми се једном десило. Дођем до градског клозета, видим гужва, купим
новине и чекај, чекај. Када сам дошао на ред и таман да се олакшам терета,
кад отпозади поче нешто да ме лиже. Окренем се и имам шта и видети.
Велики црни кер стајао је иза мене. Ја шта ћу, онако голишав истрчим међу
гомилу света.
Кад смо изашли из позоришта, Бане ме је упитао:
– Где ћеш сада?
– Не знам ни ја где ћу, код куће је хладно, напољу пада киша.
– Знаш шта Бебо, хоћеш ли ти мени да држиш зид?
– Да ти држим зид, а шта је то? – зачуђено ће Беба
– Знаш шта је, ти треба само да држиш ову торбу и да идеш иза мене, а ја
шта будем у торбу ставио мораш пазити да нико не примети. Јел важи?
Пошла сам за њим ћутке до прве робне куће. Бане се у лоповском послу
показао као прави мајстор.
– Добар дан, госпођо. Хоћете ми показати ове сатове?
– Које, молим вас лепо? – љубазно ће продавачица
– Тај, овај, онај и још овај. Јао, драга госпођа, што овај лепо куца, куца
тако топло као ваше срце. Пошто су ти сатови?
– Овај стаје четрдесет хиљада, ова два сваки стодвадесет хиљада, а за
овај још нисмо добили цену.
– Да ли је стигла калкулација за тај сат? – упита озбиљно Бане
– Идем да питам шефа. – и журно оде продавачица у канцеларију
Бане је са стола узео један леп женски сат и рекао ми је:
– Хајмо сада.
– Добар дан, госпођо. Пошто вам је ова женска торба?
– Тридесет хиљада, господине.
– Скините пет–шест комада, да изаберемо једну.
35
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Кад је продавачица скинула торбе и окренула се да поправи друге торбе

у рафу, Бане је дивну црну ташницу турио мени у торбу.
– А пошто вам је ова торба?
– Та је педесет хиљада, знате, та је из увоза, јако квалитетна, те је стога
мало скупља. А, ја вам тврдим да нећете бољу наћи.
Бане:
– И мени се много допада, драга госпођо, али је много скупа и зато ћемо
сачекати распродају и немојте се због тога љутити што сте скидали те торбе.
У својој души ја ћу понети топле ваше црне очи и љубазност.
– О, ништа, ништа, драги господине.
Бане је тада имао седамнаест година, али је изгледао много старије, јер га
је тежак живот огрубио. Кад је имао шеснаест година, очух га је истерао
напоље из куће и од тога дана сам је живео. Бане у срцу носи сурову истину
и тежак живот од самог рођења.

уметности, 1970–тих. На слици је вероватно приказана сцена у робној кући.
Глумица лево вероватно тумачи лик продавачице, глумица у средини
вероватно лик Бебе, док глумац Десимир Стефановић (десно) вероватно
тумачи лик Банета
36
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

уметности, 1970–тих. Глумац Десимир Стефановић (лево) вероватно
тумачи лик Банета, а глумица десно вероватно лик Бебе
СВЕСКА ДРУГА – БАНЕ
Банетова мајка Вукица рођена је у Сомбору, 5. новембра 1927. на

Буковачким салашима, у близини данашњег аеродрома. Имала је оца, мајку
и још две сестре. Пошто је била најмлађа, никада није добила нову хаљину,
јер је од старијих сестара увек добијала њихово охрађало и окрзано одело.
Чувала је свиње по стрињикама, имала је две увијене кикице и гледала оним
окицама у даљину, која јој је говорила да је чека веома тежак и мучан живот.
У дворишту су гајили кокоши и била је међу живином и једна стара отрцана
кокош, коју су прозвали Буржујка. И Вукицу су по тој кокоши прозвали
Буржујка, јер је то, по њима, била њена кокош и све отрцано и старо било је
Вукицино.
Завршила је четири разреда основне школе и поред њене жеље да жели
да даље учи, отац јој није дао, јер каже:
– Шта ће женском детету школа, а за то нема ни услова.
За оно време били су средње имућни сељани, а недељом је њен отац
ишао на пијацу и кад се враћао, у новинама је доносио шећерлеме и неку
обућу за децу, купљену међу старежом.
37
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Кад је букнуо Други светски рат, мађарски фашисти ухватили су њеног

оца и терали да трчи од Сомбора до Баје. У тој групи било је доста
заробљеника, а задњег који је најслабије трчао ударали су бичевима са белих
коња и убијали крај пута. Затим су га интернирали у Немачку на присилан
рад.
За време рата њена мајка се сналазила како је знала и умела да прехрани
децу. Радила је у надници код мађарске и немачке властеле, за надницу од
шест динара. Кад се Вукицин отац вратио из Немачке, одакле је побегао
преко запаљених буради бензина, из Немачке је дошао пешке. Био је сав жут
и отечен у лицу, јер су им Немци у храну, која се састојала од кромпира, са
жљунком трпали огромне количине соли. Тако да су у лицу сви изгледали
дебели, а по телу су испадале кости кроз кожу.
У Сомбору је после рата на Буковачким салашима добио, после аграрне
реформе, десет јутара земље. Ту је почео нов живот, нови идеали и сви су
радили са жаром. Ћерке су одрасле и дошло је време удаја. Прва се удала
најстарија Вукицина сестра Милица и отишла да живи у Београду. Кад је
једног дана Вукица кренула у Београд возом да посети своју сестру, у возу је
упознала једног кондуктера, мршавог и сувог. Убрзо, кад се вратила из
Београда, дошао је у Сомбор са својим другом њен познаник из воза и њој
саопштио да је решио да је ожени.
То је Банетов отац, који је потицао из веома богате породице. Његов отац
је држао кафану, касапницу и имао око сто јутара земље, али је био велики
коцкар, па је све пропио и изгубио на коцки. За време рата је стрељан на
Тиси и бачен под лед. Банетов отац је био јако сиромашан, али је најмио
фијакер и своју будућу жену одвезао до воза, да она нешто не посумља. Кад
су дошли у село Мошорин, одвео је у неку страћару у којој је била његова
мајка и његов деда. Деда је упитао Вукицу:
– Ког си рода и ког си племена?
– Ја сам Српкиња из Сомбора града.
– А да ли знаш читати? – пита деда
– Знам и писмена сам.
Он јој је дао одма новине да му чита. Па кад је стала течно да чита, када
прочита име Југославија, деди се од среће озари лице. Био је велики
патриота и много волео Југославију. Учествовао је у Октобарској
револуцији и добио два одликовања од СССР–а за храброст.
У соби су били старовенски кревети, извезени ћилими, а на патосу биле
су крпаре. Било је много скромније него код њеног оца, али се морао
прихватити онакав живот какав јесте. Вукица и њен муж убрзо су отишли у
Нови Сад, јер се он запослио као курир у Војно–трговачком предузећу. Кад
се родио Бане, његов отац је нешто украо, па је отпуштен из предузећа.
Затим су се вратили у Мошорин и живели у некој изнајмљеној кући.
38
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Банетов отац је стално одлазио и пио у кафани и куповао ципеле и

мараме другим женама. Вукица је код куће плакала над сином Банетом, јер
није у грудима имала млека, а није имала новаца да га купи. А Банетов отац
није хтео да јој да ни динара. Затим је Банетова мајка нашла неког кромпира
и то му скувала, па га од месец дана хранила кромпиром. Затим је Банетов
отац још нешто украо и осуђен је на три године робије.
Кад је Бане имао годину дана, дошао је по њега Вукицин отац и однео га
у Сомбор да се не пати. Ту је код бабе и деде уживао лепо детињство. Кад је
имао две године, нарасла су му три крајника, па је деда платио код
приватног доктора операцију и тако му спасао живот. Кад је имао три и по
године, мајка му се растала од оца због батина, зато што је пио и коцкао и
ишао по затворима, она је много трпила, али није ишло. У оно време на
Буковачким салашима се гледало на то кад се неко растане као на највећу
срамоту. Кад је Вукица дошла код оца, он јој је рекао:
– Дошла си, је ли, да храним тебе и твоје дете.
Банетов деда је то више рекао ношен општим схватањем, него што је
искрено мислио. Вукицу је то доста наљутило и радила је на очевим њивама
и дан и ноћ, размишљајући како да се осамостали и да сама одрани свога
сина. Поново је ишла код своје сестре у Београд и водила са собом сестрину
ћерку. У возу је опет упознала једног човека, који је изгледао доста озбиљан,
у тамним наочарима и фино обријан. Он је тражио од ње адресу и кад се
вратила у Сомбор чекало је писмо са лепим речима и неким стиховима. Он
је стално писао, прошла је година и он је још писао и запретио је да ће је
убити ако се не уда за њега. Он јој је рекао да је момак и да није никада био
жењен.
Рањена у срцу од оца, мада је осећала да није добро ни да се удаје, ипак
је једном отишла да живи са њим, јер је дошао по њу и плакао. Одвео је у
Думбово у Срем, да буду подстанари. Он је радио у фабрици цемента у
Беочину као физички радник. Све је кренуло лепо. Договорили су се да
пређу у Футог и да код њих доведу њеног сина Банета. У Футогу су нашли
неку запуштену собу код неке газдарице и лепо је подзидали, окречили и
направили свој рај. Убрзо су од општине добили плац и тамо подигли једну
шупу и у њу прешли да живе. Бане је имао шест година и деда му је рекао да
ће сутра доћи његова мама и чика Игњат – „да те одведу код њих, а кад
завршиш школу, ти ћеш опет доћи код нас.“
Бане је почео у једну папирну кутију да скупља своје играчке: гуменог
зеца, нож за конзерве, малу белу лопту, неколико кликера стакленаца, фрулу
жуту дугачку, брицу малу коју му је деда купио на вашару, две кутије са
преградама папирним и увезан канап од маниле, које му је тетка донела из
продавнице. Бане ће сутра, кад буде одлазио, понети и многе успомене на
свога деду и бабу. Био је јако несташан и деци је каменом разбијао главе, а и
39
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
сам је долазио кући крвава чела и разбијеног носа. Недељом, кад је долазила
код деде једна сасвим глува рођака, Бане је правио топове од блата и лупао
их под њеним ушима, да глува баба боље чује. Деда га је тада вијао по
салашу са канџиом и кад га је стигао, никада га није ударио, само га је мало
(нечитко) за уво. Затим је са теткиним кишобраном скакао са сламе као
падобранац, а деда је говорио:
– О Бога му његовог, ал је незглаван.
Једном кад је из ваздушне пушке нехотице убио једног белог голуба,
којег је деда много волео, пред вече је побегао у зелени мак и тамо се
сакрио. Баба га је викала и обећала да га нико неће тући, само ако се јави.
Баби је све веровао јер је увек била искрена и много је волела Банета. Увече
пред спавање баба му је увек рецитовала успаванке крај земљане пећи у
којој је заложена кукурзовина, на пећи лежи мачак и преде, а на другој
страни кисели се млеко. Кад га је баба довела из мака, деда се окомио на
њега да ће га тући, Бане поче да бежи иза бабиних леђа, а баба је говорила:
– Бежи Бане. Нећеш ми дерана тући.
Бане је од пет година већ осећао неке чудне слике у души, које се могу
поредити са првим почецима поезије – његов први мисаони бисер:
– Црне очи, плаве очи, дал ћеш доћи једне ноћи...
Или:
– Небо плаво, мало јада, моје срце пада.
Затим је Бане имао једног пса Ригова, кога је бескрајно волео. Њих
двојица су били прави пријатељи, јер пас док је био мали није имао
могућности да се игра, јер су га одвојили од мајке и дали Банетовом деди,
где се морало увек бити дисциплинован и будног ока, а Бане је исто био сам
на овом свету, иако је много волео деду и бабу, осећао је да неке љубави
нема, неке чудне топле. И њих двојица, Бане и кер Ригов, трчали су по
узораним браздама, по кукурузима и ваљали се по прашини и блату. Бане
кад год би бацао грудве земље, Ригов би хватао и доносио са поносом у
очима и као да је хтео да каже:
– Шта ти мислиш ко сам ја?
Зими га Бане упрегне у саонице и Ригов га вуче по снегу, срећан што
вуче свога пријатеља. Кад је почела страшна зима, Банету је један комшија
Душко донео малог зеца. Бане га је ставио у кавез и давао му неки купус,
сено, али зец није ништа хтео да једе. Бане је мислио да мали зека тугује за
својом мајком и погледао је свога пса који је исто тужно гледао у зеку и као
да је хтео да каже:
– Пусти га на слободу да нађе своју мајку.
Кад је дошао мрак, Бане, пас Ригов и зека били су негде на земљишту,
где је лети расла детелина. Бане је пустио зеку на земљу и он је полако
кренуо негде у мрак, а Бане и пас се враћају кући и плакали су за њим.
40
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Кад је дошло пролеће, Бане дође на идеју да лево Риговово око стави на
десну страну, а десно око на леву страну. Узео је шило, позвао Ригова и сео
на земљу. Затим је почео да му вади очи, Ригов је цвилео али није хтео да
мрдне, пустио је свога пријатеља да му, ето, и очи извади. Очи су Ригову
исцуриле, као два растопљена драга камена. Ригов је слеп отишао у неко
положено буре и тамо чекао свој крај. Бане му је доносио воде, хлеб и
стално данима седео крај њега и тепао му, док Ригов није цркао нечујно и
тихо једне ноћи. Бане је ископао рупу крај једног олисталог багрема, који је
процветао и ту је затрпао Ригова. На његов гроб ставио је један четвртаст
камен, којег је баба држала на сиру да сазри, јер је Ригов волео сира. И
никада Бане није рекао баби где је однео тај камен. И данас тај камен тамо
стоји, као вечна успомена на једно пријатељство које траје и после смрти.
Бане ће понети у срцу и један леп гест његове тетке, Вукицине рођене
сестре. Једном кад су дошли мајстори да раде нешто код деде, послали су
Банета да купи цигарете у продавници где је радила његова тетка. Да би код
тетке пре стигао, потерао је метални округао точак испред себе и трчао за
њим. Тетка га је лепо дочекала, дала му цигарете и кусур педесет пара да
врати мајстору и рекла да пази да све то не изгуби. Бане је однео цигарете,
али је изгубио новац и рекао да ће га донети тетка. У подне је дошла тетка и
за ручком мајстор је питао за кусур. Тетка је погледала Банета, који је
поцрвенео, а тетка је рекла:
– Јесте, новац је овде код мене, нисам дала Банету да га не изгуби.
Тетка никада није питала Банета зашто је изгубио тај новац. Бане је то
упамтио и волео је много тетку, јер му није погазила понос и била је толико
велика да за изгубљеним не треба дизати прашину.
Бане ће понети у срцу и многе дечије несташлуке, дедине приче из рата,
биће му мило када се буде присећао како га је деда учио да пише слова и
бројеве и свакако је написао само није написао како треба, а кад га је учио
на немачком да броји: анц, цвај, драј, из прве је упамтио. Понеће у срцу
своју баку која га је увек штитила и никада му нису дали да види кад је баба
повраћала крај неке ограде, јер је оболела од рака. Увек ће памтити на
дедином салашу дивље голубове, изоране њиве, кола напуњена сноповима
жита и зиме кад вијуче ветар крај прозора и у земљаној пећи пуцка ватра.
41
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
На слици лево: мајка Младена Дражетина, Вукосава (Вукица)

Јањатовић, са сестрама Мирославом и Дренком, оцем Димитријем и
мајком Радојком, у винограду испред салаша, Сомбор, 1939. године. У
роману „Исповест“, Вукица Јањатовић је приказана у лику „Банетове
мајке Вукице“
Мајка Младена Дражетина Вукица Јањатовић (у белој кошуљи). На слици

су још (слева на десно): Вукицина сестра Мирослава, Вукицина мајка
Радојка и Вукицина сестра Дренка, салаш у Сомбору, 1940. године
42
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Аутор романа „Исповест“ Младен Дражетин (десно) са својом мајком

Вукицом, 1953. године. Младен Дражетин је себе у роману „Исповест“
приказао у лику Банета
Младен Дражетин као дечак
43
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Деда Младена Дражетина, Димитрије Мита Јањатовић (1893–1985),

салаш у Сомбору, око 1960. године. Димитрије је у роману „Исповест“
приказан у лику „Банетовог деде“
Баба Младена Дражетина, Радојка Јањатовић рођена Опанчарев (1901–

1959). У роману „Исповест“ приказана је у лику „Банетове бабе“
44
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Отац Младена Дражетина, Рада Дражетин (1927–2000) из Мошорина. У

роману „Исповест“ приказан је у лику „Банетовог оца“
Деда Младена Дражетина по оцу, коме је исто било име Младен (1902–
1942). У роману „Исповест“ поменут је као „Отац Банетовог оца“
45
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Баба Младена Дражетина по оцу, Ангелина (Гина) рођена Бачкалић (1901–

1981). У роману „Исповест“ приказана је у лику „Мајке Банетовог оца“
Прадеда Младена Дражетина по баби, Радован Бачкалић (1881–1958) из

Мошорина. У роману „Исповест“ приказан је у лику „Деде Банетовог оца“
46
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Сутра су дошли његова мама и чика Игњат, кога ће он касније морати да

зове тата. Тога дана је био много тужан и скакао чика Игњату у крилу и
јашио по врату, као да је предосећао да ће баш тај човек упропастити живот
његовој мајци и њему. Те вечери су кренули за Футог возом и Бане је много
плакао и гледао, кад је воз кретао, у дедин салаш, одакле су баба и деда
махали и нестајали тако сурово. Дошли су у Футог и на плацу је била дрвена
шупа умотана тер папиром – на плацу је била и гомила камена и ископани
ровови за кућу. Целе ноћи је падала киша и шупа је прокишњавала, а
капљице кише падале су на Банета који није смео да се мрдне, јер је чика
Игњат још у возу постао дрзак. Ујутру је мама у четири сата отишла да ради
у надници, а чика Игњат је Банету наредио да, док се он не врати са посла,
сав камен потрпа у ров за кућу. Бане је цео дан вукао оним малим ручицама
камен и после подне кад се вратио чика Игњат, рекао је:
– Чика Игњате, све сам потрпао у рупу.
Чика Игњат га је увео у шупу, скинуо каиш и тукао из све снаге
пређицом од каиша и говорио:
– Од сада ме више не зови чика Игњат, већ тата. Мораш да ме зовеш
тата. Ако мами кажеш да сам те тукао, убићу те. Ако те мама пита зашто си
од модрица, ти реци да те је истукао један човек, јер си га ти гађао каменом.
Кад се мама вратила Бане јој је потрчао у загрљај, а чика Игњат је рекао:
– Бане дођи, види шта сам ти донео. – и из џепа извадио кесицу бомбона
Држао га је на крилу и миловао по коси. Увече, кад је мама узела да га
опере, видела је да је сав плав Бане.
– Ко те је то тукао сине?
– Тукао ме је један непознат човек, јер сам га гађао са каменом.
– Игњате – рече Вукица – дођи да видиш како га је овај зверски истукао.
– Ко, ко те је тукао, мајку му покварену. Зашто ја нисам био ту, све би му
зубе сасуо.
– Каже Бане да га је гађао каменом и да је добио батине од тога човека.
– У реду, али тај човек је могао видети да је он дете и да је он више
случајно бацао камен него што је њега гађао, баш свега има.
Сутра дан, кад је мама отишла на посао, опет га је истукао и рекао да цео
онај песак у дворишту пренесе крај оног зида. Бане је опет неуморно радио и
кад је завршио, негде око подна, отворио је своју кутију са играчкама и узео
своју лопту и играо се. Кад је дошао Игњат, ударио му је два шамара, узео
лопту и сикиру и сву је исекао на пању, рекавши:
– Ти више ниси мали и за тебе више није лопта.
47
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Дани су пролазили у свакодневном малтретирању. Кад су мајстори

подигли кућу од черпића и кад је била олепљена и окречена, тата Игњат је
довео троје своје деце из првог брака. И та његова деца, одмах по доласку,
почели су пре подна да малтретирају Банета. Турали су му главу у загашени
креч све троје, а он се лудачки отимао и испирао очи од креча, јер су га
пекле. Нису му дали да једе и сваки дан су га везали на тавану као Баш
Челика. Игњатов син и две његове ћерке, сви су били старији од Банета и
сви су га тукли.
Кад је кренуо у школу, нису му дали да учи и увек су га по сат времена
задржавали да закасни на час. У школи, кад је требало читати нешто са
табле, увек је остајао у затвору јер није знао да прочита, а уствари му је вид
ослабио од креча. Учитељица се чудила како то, кад је он, Бане, најлепше
причао о баби и деди и први је увек решио неки ребус. Тада је дошла до
закључка да Бане не види и позвала је маму. Убрзо, кад је Бане добио
наочаре, постао је најбољи ђак у разреду.
Преко дана, увек да мама Банетова не зна, давао му је Игњат задатке које
мора да уради, рецимо да огради, док он не дође са посла, два квадрата
баште са шумским шибљем, а за стубове и жицу да се снађе како зна и уме.
Затим му је наредио да мами мора да каже да су то све његова деца урадила,
а њега су пред његовом мамом кроз шалу правили ленштином. Бане је сам
из шуме довукао снопове шибља и грања, насекао доста стубова од врба,
ископао рупе и позајмио жицу од једног свог друга. У том послу су му
помагали школски другови, док су Игњатова деца седела у соби и смејала се.
Бане је тачно у један завршио ограду и отишао у школу. Увече кад се вратио
из школе, деца Игњатова су рекла Банетовој мами да Бане није хтео ништа
да ради.
Игњат је рекао:
– Па пусти га, ако неће, не мора – ко ради себи ради.
Кад су Бане и мајка били сами, она му је рекла:
– Сине, овде мораш и ти мало радити, овде нису твоји баба и деда, ово су
други људи.
Бане је хтео да каже праву истину, али је само рекао:
– Али мама. – и заплакао јој се у крилу
Те године умрла је његова баба у Сомбору од рака. Она кад год је могла
слала му је нешто за поклон и једва је чекала да види какав ће ђак бити Бане,
али није дочекала, смрт је предухитрила. Бане је био на крају првог разреда
најбољи ђак и добио је на поклон књигу „Вјечити стражар“ од Бранка
Ћопића. Учитељица је плакала јер је то била њена последња генерација, а
Бане је био њен до сада најпаметнији ђак. Бане је све летио од радости,
захвалио се учитељици и изашао пред школу.
48
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
На улици га је чекао тата Игњат са прутом. Игњат је Банета ухватио за

косу и тукао га је од школе па све до куће. Тукао је да свет мисли Бог зна
шта је урадио и тукао га је јер је чуо да ће Бане бити одличан, из чисте
љубоморе, јер су његова деца била лоши ђаци. Кући је мами морао да каже
да га је истукла учитељица зато што је украо новац из ђачке касе, а да је то
раније урадио не би био одличан ђак. Увече је Игњат постројио његово троје
деце и Банета. Прво је ударио његовог сина, па његове две ћерке и кад је
дошао до Банета из све снаге је замануо и ударао, ударао. Његову децу је
само мало додирнуо, а Банета је крвнички тукао да му је са пређицом све
кожу просецао.
Увече кад се легне, Игњат и Вукица оду у посебну собу и тамо Игњат
малтретира Банетову мајку. Стави јој главу међу колена и удара, јер је по
његовом убеђењу погледала неког комшију. Бане је спавао у малој собици
на чијем прозору није било стакла. Пошто му је кревет био до прозора на
којем није било стакла, зими преко њега напада снег, док су Игњатова деца
спавала у топлој соби. Ујутру га голог и босог Игњат истера на снег и туче
каишем. Кад је купио Игњат мотор, морао га је брисати Бане. Увек је Игњат
долазио касно кући, око два ноћу и Бане га је увек морао чекати крај капије,
отворити му врата и рећи:
– Добро вече, јесте се уморили?
И морао је бити насмејан.
Бане је стално морао да се смеши, јер му је Игњат запретио да мора да се
смеши кад њега гледа, јер он му ништа страшно није учинио да би га
озбиљно гледао. Бане је онда брисао мотор и ујутру за сваки трун нађен на
мотору добијао је батина, а увек је Игњат нашао прљавштине. Затим је
Игњат подговорио неког Ђуру комшију дечака, да дође увече и да каже да је
Бане украо неког мачка из његовог дворишта. Увече су сви вечерали, а са
улице је неко викао Банета. Бане је изашао и видео Ђуру и његовог оца и
мајку.
– Иди позови Игњата.
– Зашто? – питао је Бане
– Шта се правиш луд – рече Ђура – украо си нам расног мачка и сад се
измотаваш. Иди зови га.
– Идем. – рече Бане
Бане је био незаштићен са било које стране и ништа му није вредело што
ће рећи да није. Игњат је изашао, поразговарао је са њима и вратио се у
кухињу са прутом.
– Једеш безбрижно, битанго.
И узео је парче хлеба и погодио Банета по глави. Затим је срушио сто са
јелом и тукао Банета не гледајући где, а Бане је повраћао. Мајка Банетова је
скочила и рекла:
49
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Немој га Игњате више тући.

– Шта немој, браниш идиота.
И њу је онда истукао и газио је ногама по поду. У соби је тукао зато што
је са првим мужем имала деце – кад је одма видела да је онај ђубре и да се
неће бринути о детету.
– Довела си га ту да мене ждере.
Сутра кад је Вукица отишла на посао рано, дигао га је Игњат и наредио
да стане у усек од брачног кревета и да се ухвати руком горе за ивицу
странице. Затим је скинуо каиш и тукао је Банета зверски. Бане није ни
рукама могао да се додирне за ударено место јер се држао за ивицу кревета,
а да је пустио руке пао би на под, где је био упаљен решо са кључалом
водом. Док је Игњат тукао Банета, његова деца су пљескала рукама и
викала:
– Удри ђубре покварено.
СВЕСКА ДРУГА – БЕБА
Бане је затим на парфимерији узео неколико женских мириса, два

кармина, огледалце и чешаљ. На другом оделењу узео је женски џемпер и
шал. Затим смо изашли из робне куће и Бане ми је рекао:
– Ево ти ова торба и све је твоје, да и ти имаш да обучеш модеран џемпер
и да се нашминкаш као све девојке.
Ишла сам кући и размишљала, како је Бане диван, како је осетио баш да
то немам. И то све је он крао само због мене, ништа себи није узео. Затим
сам отишла кући и закључала се у собу. На сто сам истресла све украдене
ствари из торбе:
– Види што је леп кармин, никада нисам имала овако леп кармин, баш да
пробам, стварно је леп, баш Бане има укуса. А наруквица, па кад је овако
лепу наруквицу узео, нико нема овакву наруквицу у граду. Џемпер што је
страшан и шал.
Беба је затим узела огледалце и гледала како јој све то стоји. Била је
много срећна.
СВЕСКА ДРУГА – БАНЕ
Бане је обећао да ће написати роман, који сте већ сигурно прочитали.
50
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена Дражетина, у

продукцији Дописног позоришта – Позорнице драмске уметности, 1970–
тих. Глумица на сцени вероватно тумачи лик Бебе, која разгледа украдене
ствари
СВЕСКА ТРЕЋА – БЕБА
Види што је лепа ташница – ла, ла, ла, баш сам срећна ја.
И тада је Беби у посету дошла Јелена (Јелица) и куцала на врата. Беба је
брзо украдене ствари на столу покрила неким чаршафом.
– То је сигурно Јелица и ово она не сме видети.
– О, Јелице, откуд ти?
51
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Ево, дошла сам мало да те видим и да ти донесем ову чоколаду. Затим

не приметиш, купила сам овај џемпер па сам дошла да ми ти кажеш како ми
стоји.
– Јао стварно је леп, сигурно си га купила у робној кући. – рече Беба
– Откуд знаш? – упита Јелица
– И ја исти такав џемпер имам.
– Да видим Бебо.
– Ево Јелице, погледај све ово.
– Бебо, па одкуд ти то?
– Дао ми је Бане.
– Бебо па ти си то украла. Брзо да си то спаковала у новине и бацила.
Бебо, зашто то радиш? Ево ја ћу ти давати од својих новаца, јешћемо
заједно. Знаш ли ти да је то противзаконито и да ће те ухватити и осудити?
Да ли ти Бебо мислиш својом главом? У реду, дао ти је Бане, а ти си могла
знати шта је Бане наумио и видела си да он то узима све испод леве руке.
– Добро нећу више, обећавам ти Јелице.
– Дај овамо све то, ја ћу бацити негде успут. Здраво Бебо.
– Здраво и увек дођи кад год хоћеш Јелице.
Јелица је отишла и за собом затворила врата нешто јаче него обично.
Беба је сагла главу пред судом и грађанима и наставила исповест.

– Ја сам и даље ишла са Банетом и узимала све што ми је он давао, нисам
волела да ми Јелица и било ко даје милостињу. У ствари, давала је она мени
новац без мог питања, али хтела сам да имам свој новац. Хтела сам и да се
запослим, али посла нигде није било. Сећам се, када се Јелица заљубила у
једног Мишу, био је леп и знао је да свира на гитари. То је било на једном
журу, певао је мој Саша са друговима из оркестра.
Онда се певала она песма:
До, ре, ми, фа, со,

једе ми се со.
Код Беки у великој соби скупило се доста младића и девојака и играју

најновије хитове. Саша пева неку шармантну енглеску песмицу, скида са
себе одећу и баца у ваздух. Ту се лупају гумени балони, пуши, служи вињак
и компот, јер Беки слави свој двадесетшести рођендан. Музика са гитара је
престала, а Беки се попела на сто и рецитује стихове:
52
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Нека ме голу
на сунцу спале,
ја волим само
окице плаве.
Ја волим мора
кад ниси тужна,
ја волим горе,
пролећа јужна.
Нека се сунце
на небу блиста,
свака је суза
на свету иста.
Пустињом голом
бесмртност брише,
а ја сам тужна
кад нема кише.
– Браво Беки! Једном се живи. Ура, ура, ура! Опа Бато! – Свако је на свој
начин дао одушка своме срцу, само су Миша и Јелица седели у углу собе
крај пећи и нешто шапутали. Беки их је приметила и тихо рече:
– Друштво, дођите овамо. Знате шта, хајдемо у ону другу собу, нека
Јелена (Јелица) и Миша остану сами, можда ће се међу њима створити једна
дивна љубав.
Беки је била на челу, а сви су се ухватили око паса једни до других и

глумили су воз, а из уста им је избијао звук: чу, чу, чу – и тако шармантно и
шашаво одоше у другу собу.
Миша је био средњег раста, лепо развијен и краткоподашишане косе. На

себи је имао фармерице, италијанске мокасине, црни џемпер и белу кошуљу.
У руци је држао шпанску гитару и са осмехом на уснама упитао:
– Јелице, да ли још пишеш песме?
– Пишем, али ми нису уопште лепе.
– Могу ли да чујем једну?
– Не знам коју ћу. – прошапта Јелица
– Било коју душо, а ја ћу те пратити на гитари.
53
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Јелица се уозбиљила, погледала у плахон и почела:
Небо на усни тражи излаз,

суза се црна на пепелу дави,
а у души је отсјај срца
и твој осмех плави.
– Дивно, па, па ти Јелице пишеш прекрасне стихове. Знаш где сам те

видео последњи пут? На плажи прошле године. Имала си на себи црвени
купаћи костим.
– Па како си ме упамтио, Мишо? – Упита Јелица, задовољна тим што је
Миша баш њен црвени костим упамтио.
– Ја лепу девојку упамтим лако, а тако лепих као ти нема више. Ево да ти
и ја одрецитујем нешто из мога срца на гитари:
Нека љубав буде горка

као ова капља сузе
и те ноћи нек нестану
јер ми неман младост узе.
Нек још данас срце гори

нека моли за свој спас,
плаве очи нека плачу
за тај тужан ноћни глас.
Не желим умрети на овом путу,

нек моје срце под земљом спава,
тишину молим за своју душу,
једном ћу бити цвет или трава.
Друштво се већ разилазило, Јелица се поздравила са Мишом и отишла

кући.
54
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

тих. На слици је вероватно приказана сцена жура код Беки. Између
осталих, на слици се виде глумци Младен Дражетин, Верица Виклеровић и
Десимир Стефановић

тих. Глумци на слици вероватно тумаче сцену разговора Мише и Јелице
55
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ТРЕЋА – БАНЕ
Преко недеље се само јео хлеб, а кад дође недеља, за доручак су се пекла
јаја, која је појео Игњат, а деца су само могла два–три пута да умоче у маст.
За ручак се кувала супа и неки кромпир са четврт киле меса, које је опет
појео Игњат, а Вукица, њен син Бане и његова (Игњатова) деца само су јели
супу и кромпир. Вукица је свима сипала у тањире. Прво је сипала Игњату и
то пун тањир да се прелива, затим његовој деци – свима до горње црте, па
Банету најмање је сипала, јер није смела да му сипа више, јер ће је Игњат
зато малтретирати. Само оно што нико није волео од деце да једе, онда је
Игњат наредио да се Банету највише наспе у тањир. Вукица је од расола од
киселог купуса правила парадајз чорбу, месила погачу, прала сваки дан веш,
радила у надници до осам сати увече, ишла и спремала женама куће кад је
суботом после подне била слободна.
И за сав тај труд добијала је батина у соби од Игњата. Она је трпела, јер
није имала куд: хтела је Банета да отхрани и да му тамо некад узврати ону
праву мајчинску љубав коју је пред Игњатом морала да скрива. Бане је све
то и сам предосећао и није волео да га мама помилује по коси пред Игњатом,
јер то Игњат није волео и гледао га је оштро испод ока. Кад год је нешто
Игњат зафркавао маму, Бане је морао да каже да је Игњат у праву, иако га је
то пекло у души. Банетова мајка, исцрпљена од рада, била је бледа и све је
више мршавила, а Игњат се дебљао и црвенео у лицу. Био је сув, пљоснате
главе и шпицастог носа. Коса му је била црна и пуна перути, те је против
перути употребљавао ракију и трљао је по глави. Увече пре спавања, Бане је
морао да му успе у лавор топле воде и да му опере оне смрдљиве ноге и
после са крпом нежно да му их обрише. Ако би Бане оштро и брзо брисао
Игњатове ноге, био би изударан папучом.
У близини куће где је Бане живео, живела је једна дивна комшиница,
која је видела како је Бане малтретиран и увек гладан. Те увече кад је Бане
чекао тата Игњата да се врати са посла, та комшиница је у њен прозор увек
остављала тањир са чварцима, кобасицом и сланином да Бане нешто лепо
поједе.
Кад је Бане кренуо у седми разред, продали су кућу у Футогу и купили
плац у Новом Саду. У кући у Футогу је остао и Игњатов син док не заврши
средњу пољопривредну школу и због тога су кућу јефтиније продали купцу.
На плац у Новом Саду, сваки дан је стизао шљунак, песак, цигле, грађа,
цемент и камен. То све су слагали и преносили Бане и његова мајка Вукица.
Игњатове две ћерке нису могле никад да раде, јер су биле болесне. Вукица је
56
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
сама загасила пет тона креча, превукла са сином педесет кубика камена,
сложила тридесет хиљада цигле и после подна ишла на посао и радила као
спремачица до девет увече. Кад дође увече кући, у шатору увек седи неко од
Игњатових колега, који су са њим пушили и пили ракију. Кад се друштво
разиђе, Вукица је увек на мртво била испребијана, тобоже јер трза на
његовог колегу.
А Вукица је била сенка од жене и није је интересовала љубав, чак на
почетку је и волела Игњата, јер је ето одвео од оца – сад га је из дна душе
мрзила, а мрзила је валда и све његове другове. Вукица је била ниског раста,
таласасте смеђе косе, са чистим белим и лепим зубима. Имала је мале лепе
руке, али од тешког рада прсти су јој се осушили и мало искривили. Била је
необично вредна жена, чврстог карактера и није се плашила живота, могла је
све она да створи са оних десет прстију. Али, није хтела да напусти ову
другу брачну заједницу, јер је она крваво радила да се направи и прва кућа у
Футогу, а и ова сада у Новом Саду, а мислила је бар кад умре да нешто
остави своме сину, кога нико није валда волео сем ње и деде.
Игњат није хтео никад да се венча са Вукицом, увек је то вешто
избегавао. Ишао је некада чак тако далеко да ако се он венча за њу да ће је
тек онда тући и да ће јој ексере под нокте забијати. Бане ће морати да
промени име и да узме очухово презиме, јер Боже, он њега боље од рођеног
сина гледа.
Бане је кад се кућа друга правила у Новом Саду, радио заједно са једним
физичким радником на кући. Мешао је с њим сав бетон за темељ, кад је
дошла моба вукао је циглу и правио блато, са тесарима је носио греде и
даске, са зидаром правио малтер, молеру мешао фарбу и све друге послове
радио. И свако вече од Игњата батине добио. Његова мајка Вукица је исто
била у сваком послу, Игњатове ћерке су је зафркавале, а она је увек ћутала и
само се насмешила.
Кад је Бане завршио осми разред, хтео је да се упише у гимназију, али му
Игњат није дао:
– „Он треба да буде физички радник, видиш какав је глуп.“
Банетова мајка је плакала. Затим се уписао у трговачку школу и почео да
учи занат продавца у једном трговачком предузећу за продају ауто–делова.
Ту ће Бане упознати нову неправду живота и злобу и дрскост људи. Та
продавница је расписала конкурс за пријем ученика на занат и то пет. На
конкурс се јавило двестопедесет заинтересованих. Затим су били сви
позвани и психолог је вршио тест интелигенције. Бане је имао највише поена
и био је примљен, а остала четворица, иако су били међу најслабијима, били
су примљени преко везе. У школи је Бане био најбољи, чак и био изабран за
председника разреда.
57
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Чим је завршио школу, очух га је истукао и истерао напоље. Мајка је

Банету спаковала у торбу кашику, виљушку, нож, један сланик, сат, чашу и
још неке ситнице. Много је плакала, јер јој Игњат одваја рођеног сина од ње.
Игњат јој је обећао да кад отера Банета, онда ће њи двоје лепо живети и
венчаће је. Његова деца, пошто су била старија, отишла су од њега и свима
је он направио сватове. Вукица није ништа веровала Игњату, али је трпела и
размишљала шта да учини.
Бане је изашао са торбом на улицу, не знајући где да крене, без новца,
без мајке, без љубави. Бане је отишао до једне куће у Кисачкој улици, где је
у прозору писало – издаје се соба самцима. Бане је ушао и питао жену да ли
може да изнајми један кревет.
– А одакле си ти? – упита жена педесетих година
– Ја сам, госпођо, из Новог Сада.
– А где су ти родитељи? – упита строже жена
– Па, овде живе у Новом Саду. – рече бојажљиво Бане
– Што онда не живиш код њих?
– А, има неких проблема госпођо. – рече Бане
– Марш ђубре напоље, кад ти не требаш својим родитељима, не требаш
ни мени. Марш олошу. Марш битанго. – тако је викала жена на Банета
Он је изашао и те ноћи спавао на клупи у парку. Сутра је отишао и у
трговачко предузеће где је изучио занат, да пита да ли има једно празно
место за њега да се запосли. Они су му рекли да ће бити тек у децембру и да
се онда јави па ће видети. Она његова четири школска друга већ су били
примљени и радили су, иако су једва прошли у школи, а на послу увек
одбијали наређења пословођи. Бане је као ученик био највреднији у тој
продавници и све је слушао, чак и млађе од себе. Следећих дана ишао је на
место где се окупљају физички радници и кад дођу газде, ишао да им носи
циглу, да копа кукурузе, кромпир, бере вишње и друге послове. Ти људи,
иако богати, били су јако себични. Кад су јели, Бане је седео на земљи, а они
су му бацили мало хлеба на земљу и рекли: – Ево и теби. Бане је спавао у
парку, у сену и слами, тамо где је радио дуже.
И једном се са шефом једне бензинске пумпе договори да кад дођу кола
за бензин, он може да им опере шофершајбну и за то да заради неки динар.
Бане је размишљао: – Сад ћу да мало боље зарадим, па ћу прво слатко да се
наједем, онда ћу да купим црне ципеле, сомотске чакшире и плаву мајицу и
сви има да ми завиде. Остало ћу штедети за школу и одмах ћу наставити
школовање у септембру. Тако је Бане почео да ради и чим стану нека кола да
наточе бензин, Бане притрчи, обрише шофершајбну и предњу и задњу, сва
стакла, мало кола где су каљава и за то је добијао ситан бакшиш, али се за
цео дан ипак накупи пристојна свотица. Дан је за Банета био лепши, постао
је веселији...
58
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
И једног дана пред пумпу стану једна велика лепа црвена кола „ферари“.
У њему је седео један проседи господин и његов син. Бане је одмах почео да
брише стакла и размишљао: – Колико ће ми новаца дати сад овај чика, који
има тако леп ауто, кад они из малог „фиће“ некада дају и песто динара.
Проседи господин отворио је врата и отишао код шефа станице. Тамо га је
замолио да ако постоји могућност да његов син ради једно месец дана ту на
пумпи да брише стакла, да заради мало за џепарац, јер хоће да иде на
турнеју у Француску, да види Пиро–технички фестивал у Кану.
– Да видите, шефе, тај фестивал је нешто прекрасно, уз музику
„Лабудово језеро“ се пуштају светлеће ракете и ватра разних боја, то је да
вам срце заигра. Затим хоће да види вилу Брижит Барде у Сан Тропезу. Дете
је, па нек све то види, шефе, а и вама ће донети неки сувенир за успомену.
Шеф се руковао са њиме, господин је ушао у кола, залупио врата и
отишао. Бане је гледао за њим – значи овај чика није ништа хтео да да. Шеф
је позвао Банета и рекао му да од сутра више овде нема посла за њега. Бане
је сагао главу, узео пластичну кантицу и крпу и отишао. Посао који је радио
био је на свој начин интересантан, кад је било сунца онда је било много
посла, а кад је падала киша онда се није ништа брисало, јер није имало
смисла брисати воду кад ће се опет поквасити. Сутра дан дошао је онај
дечак из „ферарија“ да брише стакла, а Бане је шетао улицама. Бане је
размишљао о људској неправди и цео тај месец падала је киша.
Чим је Бане отишао, Банетова мајка сутра дан је напустила Игњата,

нашла постанарску собицу и сваки дан навраћала у продавницу где је Бане
био ученик и питала да ли је долазио њен син. Бане је знао да његова мајка
пати, али није хтео да иде Игњату на очи.
Бане се убрзо упознао са Бебом, која има сличну судбину и њој је, пошто
се сажалио, из робне куће украо мало гардеробе, да и она има. Банета је
његов деда учио да му на овом свету нико неће помоћи, ако он сам себи не
помогне.
– А ако чујем да си нешто украо, никада ми не иди на очи.
Бане за себе никад није крао ништа, већ само за Бебу. Те јесени се Бане
запослио у оној продавници. Мама га је нашла и плакала у продавници. Бане
је навраћао у њену постанарску собицу и она се смирила.
Игњат је сазнао где се одселила, па је почео да долази и да је моли да се
врати – и никада је више неће тући. Говорио је – да није било ње, никада не
би имао ту кућу. Банету је мајка рекла да је он моли да се врати. Бане је
рекао да ако она мисли да је више неће малтретирати, нека се врати. Бане је
на свој начин ценио Игњата, без обзира на његов садизам, јер је био јако
59
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
попустљив. Чак га је жалио – можда Игњат пати због нечега, па то неће

никоме да каже, можда је њему теже што нас малтретира, него нама.
Игњат је још једном дошао и плакао. Тога дана Вукица се вратила,
пренела ствари и почела поново да живи (са њим).
Бане је радио и студирао. Укључио се у једно аматерско позориште и
тамо постао један од најцењенијих глумаца аматера. Ишао је у клуб младих
књижевника и тамо читао своје песме. Песме је врло рано почео да пише,
још од осам година и та му је песма онда била објављена у „Малим дечијим
новинама“.
Та песма говори о једном истинитом догађају, који се догодио њему. Иза
дединог салаша постојао је орах и Бане је волео да га тресе док је још био
зелен. Да не би га зеленог свог отресао, баба се пред вече сакрије у кукурузе
и обуче у бели чаршав, па је изгледала као вештица. Кад је Бане почео да
тресе орахе, она се појавила иза кукуруза, а Бане побеже деди у крило.
„Било је то прилично давно,

био сам дечкић и врло мали,
стално сам крао зелене орахе,
тресо са штапом и туцо у трави.“
После у старијим разредима основне школе, писао је песме, али да нико

не зна. У његовом разреду тада су све девојчице писале песме и свака се
такмичила ко ће имати више (песама) и лепше песме. Бане је увек писао
песме једној Дуњи, па је она имала најлепше (песме) и највише песама.
Кад је Бане дипломирао на вишој економској школи и даље је остао
трговац, а његове колеге су стално напредовале, јер су водиле шефове на
вечеру и шприцер. Мајка је Банету крадом долазила у његову постанарску
собу, опрала му веш, средила собу и донела у салвети нешто за јело.
Она је радила и пре и после подне двократно као спремачица, затим код
њене и Игњатове куће, онда је једној жени трипут недељно, у паузи између
свог радног времена, чистила постељину и кувала ручак. Затим је једне
вечери Игњат, доста весео, узео да се брије, а Вукица га је питала где ће? Он
је рекао да иде да се жени. И те вечери, на очиглед њен, довео је девојчицу
од седамнаест година, а њему је тада било шездесет. Вукицу је тада истукао
и изгазио – рекао (јој је) да иде да живи у оној малој мрачној соби.
Сутра јој је уручио наредбу о отказу стана, коју јој је послао Игњатов
адвокат:
– „Молим вас, ја вам дајем отказ и молим да у року од осам дана
напустите моју кућу. Ви сте код мене били постанарка и због тога што нисте
хтели ништа да ми плаћате, принуђен сам да донесем овакву одлуку.“
60
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Вукица га је тада тужила суду да је заштити и да суд одреди колики је

њен удео за ових осамнаест година брака што је живела са Игњатом. Она
наводи и за то има доказа да је радила свих тих осамнаест година и да је
целу њену плату узимао Игњат. Да су и она и син радили на обадве куће и да
је деда помагао у новцу, храни и облачио Банета. Игњат, иако је имао већу
плату од Вукице, успео је да добије сиромашко уверење, а Вукица није
могла, јер није имала везе. Ко има то сиромашко уверење, не плаћа судске
трошкове. На суду је Вукица стално говорила истину, а Игњат је стално
нешто измишљао и суд је био наклоњен Игњату. Вукициног адвоката Игњат
је потплатио и није се опште ангажовао, па се суђење отегло.
Вукица је почела мршавити сваки дан и није могла ништа да једе. Син јој
је тада, кад је прешла у ту мрачну собицу, долазио сваке недеље и то јој је
била једина разонода. Он је увек звао да и она једе са њим, али она је увек
нашла неки изговор, није хтела да каже да не може да једе, јер јој је стомак
отечен. Отишла је код лекара опште праксе и он јој је дао неке антибиотике
– она их је пила и сину није ништа говорила, није хтела да се он узбуђује.
Следеће недеље много је пропала у лицу, а стомак јој је много отекао. Тад је
сину рекла:
– Сине, не осећам се добро.
Бане је то осећао и видео је да је већ много болесна.
– Да ли си, мама, ишла код лекара?
– Ишла сам и добила сам ове таблете, па ми ништа није боље.
– Мама, тражите упут за болницу, да вас тамо на ренгену прегледају и
чим се утврди симптом болести, онда нема проблема. За сваку болест данас
има лека. Медицина је много напредовала. И немој се бринути, мама, све ће
бити у реду.
Мама му је рекла да ће сутра ићи у болницу.
Бане је предвече, пошто се Вукица жалила да је највише боли у крстима,
рекао да је добро да проба мало фискултуру да ради. Па је Бане стао у један
угао собе, а мама крај кревета и Бане је почео неке вежбе, а за њим мама.
Мама му је рекла да је читала у новинама да је једна мајка из мртвих вратила
своју ћерку и тако је излечила – А ја верујем, сине, да ћеш ти маму излечити.
– Сине мој, синоћ сам сањала страшан сан. Како се налазим у некој
згради, а око ње је шума, а из шуме ме виче моја сестра: – Вукице, хеј
Вукице – а ја не могу да јој се јавим.
Банетова мајка, иако је имала четир разреда основне школе, била је
веома образована жена, јер је прочитала доста књига и лепо је писала. У
основној школи, кад је Бане био заузет неким послом, она му је написала
лектиру и у школи је Бане био похваљен да је тако лепо написано, као за
четврти разред гимназије. Између Банета и његове мајке постојао је један
интересантан однос. Она је желела много више да му се приближи и да га
61
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
помилује по коси и некада пољуби у чело, као и све мајке. Волела је да јој
Бане прича о његовој девојци, она је њу замишљала да је лепа и да има дугу
косу. Затим је волела да прича са Банетом о његовом плацу, који намерава
да купи. Бане, још из детињства заплашен од очуха Игњата, увек је некако
био груб, мада је своју мајку највише волео на свету. Знао је некада да је
насекира, јер је своју собицу држао увек неуредну и увек је ишао у прљавом
оделу, мада му је она увек доносила чисто и прала га. А он је осећао да само
њој може да каже шта му је тешко на срцу и само пред њом да буде искрен.
Те вечери је Бане отишао од мајке кући и уз пут плакао, јер је предосећао
да је његовој мајци много лоше. Сутра ујутру, тражио је да га пусте са посла,
јер је његовој мајци (било) много лоше. Отишао је до ње ујутру рано кући,
али ње није било, комшиница му је рекла да је мама отишла. У себи је
мислио да можда је није однео црвени крст, да ли је жива. Отишао је до
амбуланте и није била тамо, обишао је све болнице у Новом Саду – нема је.
Отишао је до Института у Сремску Каменицу и нема је. Питао је на
конзилијуму лекара, да ли је долазила Вукица Дражетин. Они су гледали и
неке папире и рекли – не.
Затим је пешке напустио болничку зграду која је окружена густом
шумом и асвалтним путем упутио се према путу за Нови Сад, где је била
аутобуска станица. На два километра од болнице, уз асвалт који се пењао
према болници, ишла је полако жена у сивој сукњи и костиму, са браон
женском торбом и неком црном кесом у којој су биле неке ствари. Била је
повезана у мараму, била је то његова мајка. Срце му је заиграло што је види
живу и што ето коначно су сами, сами он и мама, без бојазни да ће их неко
раставити. Она је викнула срећна: – Бане – и заплакала се. Он је дотрчао до
ње и ухватио је испод руке.
– А ја сам била сине у твојој соби и у предузећу, па те нема.
Хтела је са њим да се опрости и да му каже: да можда... али...
– А ја сам вас тражио, мама, био сам и код вас кући и на конзилијуму
лекара, па вас нема, па мислим – где се бећар један сакрио.
Пред болницом га је пољубила и рекла:
– Сине, заборавила сам да купим сапун, ти га купи, али немој велики, јер
мама можда неће дуго бити у болници.
Банетова мајка, пре болнице, сваки дан је навраћала у Банетову собицу и
доносила му најлепша јела, све оно што је он волео. Све му је опрала да буде
чисто, док се она не врати из болнице. Затим му је окречила собицу, јер је
била огуљана, да њен син спава у чистом.
Сутра дан, Бане је отишао код Вукициног лекара и питао о маминој
болести. Лекар се устезао али је рекао:
– Има карцинозно оболење, две велике водене цисте, два огромна
тумора.
62
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Да ли ће, докторе, моћи да живи бар пет година?

– А о томе не вреди ни мислити, ту се ради о месецу, највише два, три.
Бане је ту са доктором успоставио пријатељски однос, поклонио му је
његову четврту збирку песама и рецитовао неке своје песме доктору, само да
се што више ангажује око његове мајке. Затим је отишао код своје мајке и
однео јој новине, које је она волела да чита. Рекао је да је био код доктора и
да је доктор рекао да ће бити све у реду.
– А сапун ћу донети сутра.
Отишао је од ње и целим путем плакао, видео уз пут погажено маче и
још се више расплакао, јер је било живо, волело је живот и сад је морало да
умре, то је повезао са својом мајком. По целом граду Бане је тражио мали
сапун, ал га нигде није нашао. Затим је купио велики и са ножем га је исекао
да буде мали, да мама његова не примети да је много болесна.
Однео јој је сапун, а она га је упознала са осталим болесницама у соби.
Једна је боловала од чира у желуцу, једна је уобразила да је нико не трпи, а
једна девојка од двадесет година (боловала је) од срца. Та девојка је имала
сваки дан нападе и није јој било лека. Бане јој је обећао кад оздрави, да ће је
водити на вечеру и (у) биоскоп. Бане је свим болесницама причао да ако
верују у живот, свака се болест може победити. Његова мајка је била
поносна на њега, јер су о Банету писале новине као о вредном раднику и
талентованом песнику.
Вукица је сваког дана ишла на испитивања, узимали су јој крв, па су јој
испитивали бубреге, па су јој вадили коштану срж и одсекли на руци
коцкице меса и испитивали. Затим су је пунктирали и сваке недеље из ње
вадили по шест–седам литара воде, била је много болесна, али пуна вере у
живот и увек је нашла снаге да се нашали. Човек који се шали, њему је у
души много тешко и жели под тим шармом да се сакрије, да нико не осети
његов бол.
Она девојка је позвала Банета да му нешто каже. Била је веома лепа и
имала је дугу црну косу. Ухватила га је за руку, наслонила главу и
издахнула. Шта је хтела та девојка да му каже увек ће остати тајна.
– Сине, тако би волела да видим још једном лепи Нови Сад. Умрећу, а
нећу га ни видити. Овде је сине шума, али је тако загушљиво и досадно.
– Мама, видећете га сигурно, ви ћете оздравити и нас двоје ћемо
прошетати Дунавским парком, исто као кад сам ја био мали, ићи ћемо у
Српско народно позориште, игра „Село Сакуле, а у Банату“, па ћемо ићи на
рибљу чорбу у „Алас“, па у биоскоп ћу вас водити.
Вукица док је живела са Игњатом, никада је није извео у биоскоп,
позориште и у неки ресторан.
Па је Банета мајка слушала и све му веровала.
63
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Сутра дан су је лекари пребацили у Бетанију, на Онколошки институт у

Новом Саду. Возили су је у комбију, а она је подигла главу и кроз стакло
гледала новосадске булеваре, где је као млада радила у градском зеленилу,
гледала познате улице и тражила неког познатог, неког кога би желела да
види. У једном тренутку јој се учинило да је код семафора са његовим
колима прошао Игњат. Био је тако горд, а на себи је имао тамне наочаре. Да
ли је могуће да је он никада није волео – и прошла је језа. Каква је то правда
у животу, кад она која се толико мучила кроз живот иде од болнице до
болнице, а он који је сваког малтретирао, ужива у њеној крвавој муци и
њеном зноју.
У Бетанији је Вукица била неколико дана тужна, јер је променила
средину, а помало радосна јер је у Новом Саду. Стомак јој је стално отицао
од воде и у кревету није могла никако да се намести, јер како год легне
болело је. Зато је ноћу шетала по соби на прстима да нико не чује и да никог
не пробуди. У купатилу је једном због малокрвности пала у несвест. Бане је
са посла сваки дан долазио у болницу и обилазио своју мајку. Увек јој је
доносио шта год је она зажелела.
Вукица (1927–1975), мајка Младена Дражетина, у роману „Исповест“

приказана је у лику „Банетове мајке Вукице“
64
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Вукица, мајка Младена Дражетина
Младен Дражетин (десно) са мајком Вукицом
65
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Младен Дражетин, 1970–тих година
СВЕСКА ТРЕЋА – БЕБА
– После Мишу и Јелицу нисам више видела. Једном сам била са Банетом
и још неким колегама, када је наишао Миша.
Бане му се први обрадовао:
– Види Мише сокола, како је леп и шармантан, као телевизијски глумац.
Па где си ти, нема те цело лето овде међу нас?
– Драги моји другари и другарице, да вам свима прво дам ову моју
ручерду и то ову са срцове стране. Тако, волим да се мушки поздравим.
Друштво драго, лутао сам по мору, био сам у Венецији, заљубио се два–три
пута и да ли треба још нешто да вам причам?
– Да ли си, Мишо, видео Јелицу? – упита Беба
66
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Право да ти кажем, Бебо, нисам је видео читаво лето, а јако сам је се

зажелео.
– Зашто не одеш код ње? Знаш да би волела.
– Добро, отићи ћу сутра, Бебо.
– Па сигурно, то је лепа и поштена девојка и такву шансу немој
пропустити. – рече Бане
– А да видиш, Мишо, какву је Бане нашао. Од њега је вишља за пола
метра. Она може да му доручкује са главе. – умеша се један Дуле
– Добар даса. – Бане то рече и испрси се
– Нађите и Беби неког момка, она тако иде као кукавица. – рече Миша и
поздрави их махом руке и оде
– Ја имам Сашу! – викну Беба
– Шта ти вреди кад те не мириши. – довикну Миша
– Доћи ће он, видећеш.
Из суднице је изашла једна старија проседа жена и то је једино
пореметило паклену тишину. Беба је мало стала и загледала се у борове, који
су се зеленили иза стакла некако гордо и поносно.
– Једном док сам читала неку књигу, врата су била откључана, па је
Саша ушао полако на прстима.
– Бебо, душо, здраво.
Ја сам се тргла и обрадовала, али ми је кроз главу прошло све и рекла му:
– Марш прљави гаде из моје собе.
Саша је био изненађен.
– Чекај, смири се... Да ти објасним.
Беба му одговори још љућа:
– Шта да ми објасниш? Идеш са неким дрољама и са њима ме
понижаваш.
– Ево, запали једну цигарету, Бебо. Знаш шта, Бебо, времена се мењају,
данас снег, сутра киша и тако. Оне цуре имају пара а ти немаш, шта онда да
радим са тобом?
– Је ли тако? – упита Беба озбиљна
– Тако! – уздахну после свега Саша
– Онда излази из моје собе.
Беба га је ухватила рукама за капут и гурала напоље.
– Пусти ме... Сам ћу изаћи.
– Марш ђубре, некарактерно и покварено.
Саша је одлазио, напољу је дувао ветар и уносио му је прашину у очи,
Беба је плакала и држала његове сунчане наочаре.
– После Сашу никада нисам видела, а до данас нисам имала другог
дечка.
67
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

продукцији Дописног позоришта – Позорнице драмске уметности, 1985.
год. На слици је вероватно приказана сцена из Бебиног сна: Беба са
разбојницима
– После мојих акција са Банетом, у сну ми се јављала Јелица.
(Бебин сан): Беба стоји на неком узвишеном камену, спремна да позове

своју банду да иду у пљачку. Облаци су се развлачили, небо је било црвено
као пред ветар.
– Дођите. – одјекивао је Бебин глас земаљским простором
Долазе четир маскирана разбојника са све четир стране света и стају два
Беби иза леђа, а два напред удаљени једно два метра од Бебе и белог камена.
– Вечерас у двадесетдва часа, понећете пиштоље, полуге и идемо да
опљачкамо банку. Јел јасно? – Беба је викала
– Јасно! – одговорише у један глас разбојници
Јелица обучена у белу дугачку хаљину, долази као са сазвежђа, стаје на
земљу и трчи према Беби, док јој се бела хаљина вуче по земљи, али се не
прља. Клече пред Бебу и прошапта:
– Бебо немој, немој ићи красти. Знаш да ће те ухватити. Немој ићи
красти бар за моју љубав.
Настала је тишина.
– Носите је. – викнула је Беба
68
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Разбојници, уз дивљачке урлике, скачу на Јелицу и бацају је у провалију

без дна. Затим се враћају према Беби и хистерично је хватају за ноге, дижу
до неба и пуштају да падне на камен. Затим су се удаљили једно двадесет
метара један од другог и бацају је између себе. Беба се ваља по блату,
камењу и стаклу. Крв јој иде из рана, али ћути.
Разбојници су нестали и она пузећи је дошла до једне улице и кроз сред
цесте једва пузи и о тротоар брише крв. Народ је изашао на улицу, неки су
отворили прозоре и врата и викали:
– Беба лаже, Беба краде, треба је убити и обесити.
Беба је у том тренутку крикнула у судници и тихо рече:

– Тако ми се то увек дешавало кад год сам ишла у крађу. Сутра ми је
Милица донела једну вест о Јелици.
СВЕСКА ТРЕЋА – БАНЕ
Уочи операције, док је још могла ићи, Вукица је рекла:

– Хајде да мало прошетамо, сине.
Ишли су око болничке зграде и причали.
– Тако је данас леп дан, сине, ајде овде да седнемо на клупу.
– Хајмо, да седнемо, мама.
– Али, овде је сунце, а ти сине не волиш да ти бије сунце, а ја би волела
баш да седим овде на сунцу.
– Ништа, мама, добро је да и мене мало сунце опече. Јер оно што се
каже: ко се сунца крије, боље да га није.
Узела је Банетову руку и наслонила му је главу на раме и заплакала се.
– Мама твоја изгледа неће оздравити, стално ми надолази вода, сине.
– Мама, то тако мора бити. То је таква врста болести и кроз ту се фазу
мора проћи. Сад организам губи доста течности, то је – рекао ми је лекар –
упала слезине и то није тако опасно, а кад се изгуби одређена количина
течности, онда настаје интензивно лечење и онда ћете бити јако гладни.
Јешћете дупло (више) него што сте до сада и та тежина ће се брзо
надокнадити.
– Биле су ми другарице из предузећа, њих двадесет и донеле су ми доста
цвећа. Сине, ја баш не волим кад ми доносе цвеће, то ми изгледа као на
гробљу. Једна ми је колегиница рекла како сам пожутила и много
омршавила.
– Мама, па то није истина, она хоће да вас увреди, па ви изгледате сада
лепше него икада.
69
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Стварно, сине?
– Јесте, мама.
– Сине, шта си радио јуче после подне?
– Е, јуче после подне сам ишао на састанак са мојом девојком. Била је
велика киша и ја понео кишобран. Кад је престала, ја угасим кишобран и
наставим даље.
Угасити кишобран – тако је говорила Вукица кад се шалила, па је Бане
желео у њој да пробуди онај њен хумор и осмех на уснама. Вукица се
насмешила, као да је хтела да каже – аха, то се ти са мном шалиш.
– Онда, мама, удари још јача киша и почне ветар дувати – и држим
кишобран и киша ми пада за врат. А ја се разбесним на кишобран и мислим
– више киснем са кишобраном него без њега и изломим га и бацим крај пута.
– Купиће теби мама други кишобран.
– Мама, купио сам плац у једном селу у Фрушкој Гори. Тамо ћу подићи
једну кућу са пет соба и ви ћете онда доћи код мене. Шта да будеш у оној
мрачној соби?
– Сине, ја ћу ти подићи кредит да ти лакше буде.
– Мама, па онда мислим да би добро било одмах да дижем на спрат.
– И мени се, сине, свиђају куће на спрат.
– Онда ћу одмах гледати да средим плац за градњу куће на спрат.
– Сине, питала сам моју сестру да ли би дала плац у Сомбору, па да тамо
подигнемо кућицу.
– Мама, подићи ћемо и тамо. Кућу је лако подићи, само кад се има плац.
Па ћемо после ту једну кућу продати и купићемо велика кола.
– Сине, ја сам мислила да ти купим фићу, само да оздравим.
– А, фића су лепа кола. Све ћемо нас двоје створити, мама.
– Сине, тако би волела да одем до оне моје собе и да скувам парадајз
чорбу, оно што нас двоје волемо.
– Мама, ја ћу звати такси, питаћу лекара да вас пусти на викенд и отићи
ћемо.
– Али, сине, ја сам већ питала и лекари ме не пуштају. Кажу да сам
много болесна.
– Мама, сад сам се још нечег сетио. У Сарајеву има једна жена траварка,
која има траве за све болести, па би добро можда било да донесем ту траву,
да се убрза лечење.
– Сине, једна жена је исто као ја имала ту воду, па је била код ње,
напустила је болницу и ништа јој није помогло, сад неће ови да је приме
натраг. Сине, ако ме ови овде не излече, нико ме неће излечити. Рекли су ми
да ће ме сутра оперисати.
– Мама, изгледа да мора бити операција. Они су то хтели лековима да
излече, али операцијом је много ефикасније.
70
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Сине, једва чекам операцију, да се ових мука опростим.

Ту су се поздравили и сутра су је оперисали. Пренели су је у прву шок
собу. Бане је страховао да ли ће издржати операцију, јер су му лекари рекли
да је њен организам много исцрпљен и то је само идеја да буде оперисана.
Лекари су знали да ту нема спаса, али су ту идеју напоменули да се Бане за
њу ухвати и да их он моли да ипак покушају операцију. Они су хтели да
њима буде савест чиста и за ту операцију требаће неко да потпише да би
одговарао за њен живот.
Бане је одмах синоћ јавио телеграмом да дођу сутра ујутру њене сестре,
јер ће мама бити оперисана. Оне су дошле и сачекале Банета на клупи
испред болничке зграде.
– Шта да радимо, Бане, ко ће за њу потписати? Ми не смемо.
– Тетке моје, другог избора нема. Њу и тако и тако чека смрт.
Операцијом постоји нека шанса да јој се продужи живот бар за неку годину,
ако рак није захватио све органе.
Док су се они ту договарали, они (лекари) су Вукицу већ оперисали и
рекли:
– Операција је успела изнад свих очекивања. Њој су сви органи витални,
само је рак захватио материцу и један део трбушне дупље. То је острањено и
сад ће бити све у најбољем реду.
Бане је после подне отишао иза зграде, на њен прозор и пошто су
кревети били високи, стао на прсте и посматрао своју маму да ли је жива.
Око ње су били неки апарати и боце. На себи је имала наочаре, а у руци су
јој биле забодене игле, кроз које је протицала крв и храна у вене.
Кад је отворила очи, Бане је полугласно рекао:
– Мама.
А она радосно:
– Молим, сине.
– Мама.
– Молим, сине.
– Мама.
То је био један тренутак заједничке среће, за њу што је преболела тешку
операцију, а за њега што је мама жива и што ће му још много у животу
требати.
Сутра дан је пребачена из шок собе, у собу где је и пре била са
болесницама. Банету је то било чудно, како само један дан тако тежак
болесник у шок–соби? Отишао је код лекара.
– Операција је, кад вам кажем, потпуно успела.
– Замислите, јуче смо једну жену само отворили и затворили и њој више
нема спаса.
71
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Бане је у себи стрепио да то само није са његовом мамом, а лекар неће да

му каже.
*
Бане је био сам и страшно туговао због своје мајке, једино га је тешила
другарица Жана. Она иста Жана, која је и сама због своје природе пропатила
и доживела највећа разочарења. Говорила му је да сад све размисли и пита
све своју мајку шта би желео, да му не буде после жао. Да сагледа колико му
је она још потребна – онда му је написала једно писмо у коме је на крају
написала један рецепт против рака.
Бане је Жану упознао на железничкој станици, где ујутру у четири сата,
без капута усред зиме у једном ћошку шћућурена пише песме. Ту је упознао,
јер је краичком ока видео да она пише песме, а он је исто песник, објављене
су му четири збирке песама. Није тражио никакав хонорар за њих, него је
све поделио своје књиге бесплатно, ко год је хтео да чита. Позвао је да дође
у аматерско позориште, које је он основао, да је укључи у неки друштвени
рад и да не лута сама улицама.
Банету је Беба испричала читаву причу о Жани и њеном животу. Бане је
разумео сву њену тугу због тога што је природа била немилосрдна према њој
и што се од малена развијала као „хероина“, а њу изузетно интелигентну је
то јако болело. Породица је због тога одбацила, комшије, друштво где се
кретала, а и запослење нигде не може да добије због свог незахвалног
друштвеног статуса. Била је на ивици нервног слома и самоубиства. Због
тога је Бане на све начине јој пружао разумевање, само да она схвати да она
није одбачена.
Бане јој је говорио:
– Жана, то је део твоје интиме и богатство душе и ти си у стању да
осетиш неке промене које нико у свету не може.
Бане, кад је увече пратио на станицу, у некој мрачној улици је без музике
са њом плесао под звездама, јер је Жана то толико желела. Тај плес је био
само за њу, за Жану, јер никада није плесала на игранци, јер је била
презирана, а у души је осећала бол, страшан бол.
СВЕСКА ТРЕЋА – ЖАНА
(Жанино писмо): Бане! Да, ти си мој велики човек, моја снага и радост.
Ушао си комплетно у моје мисли, уметниче чаробни. С тобом и човек на
Исусовим мукама мора бити срећан. Онда како да не будем љубоморна –
свака девојка у Новом Саду је заљубљена у тебе. Бане, да ти кажем озбиљно
– љубим те халапљиво у твоју феноменалну тикву. А знаш кад си тамо
72
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
улицом плесао са мном, са дрвеном кравом, мађионичару један. Бане, душо,

ти и ја смо екстра зверке за забавни парк.
Опрости ако се одмах не можеш укључити у овај стил писања нашим
шатровачким језиком. Сећаш се: енге менге на фаренге, љуби стенге за
миренге. Љубим те пуно, лутко моја једина, мушког рода. А осим тога, буди
сигуран, у мом си срцу, хоћу да знаш. А друго, ти си колико ја знам, највећи
песник међу човецима и највећи човек међу песницима. А на првом месту,
ти си стручњак уметник – умећеш лепоту у свачије срце. Што је лепо у твом
друштву, хармонијо моја.
Хеј, ово ти писмо пишем у кревету, уместо сна. Ево, већ је зора – субота.
Синоћ сам прочитала твоје песме. Хвала ти што си ми их поклонио, дивне
су. Сад ми је лакше након твојих речи. Схваћам ја све, а схваћам и да ти
схваћаш. Постоји нешто што би ми било силно потребно. А то је једна врста
нашег договора. Хоћу да будем сигурна, јер сам у изузетно тешким мукама,
да ћеш мислити на мене, то (јест), нећеш заборавити да ми и твоје писмо
много значи и помаже да издржим ове дане. А постоји још једна моја велика
потреба, а то је да те упознам са свим стварима на овом свету и да ми
обећаш да ме нећеш заборавити ако се нађем у ситуацији да ме нико на овом
свету, у овој нашој средини, не разуме. Да ћеш се побринути да ме нико не
мучи свирепим неразумевањем и несвесним поступцима.
Моја реченица ти можда није одмах јасна, али са потпуним поверењем да
ти кажем ово: Ја сам неправедно и неразумно мучена, како и где – то ће се
знати, макар у неком писаном делу, које ћу створити ако будем имала дана и
снаге – и да би се схватило оно што ја називам „савршеним злочином“, да би
се ублажили извршени злочини и спречили у будућности... јер разних
жртава има много, у крајњем, сви смо у извесном поступку жртве разне
врсте. Ја верујем у учинак истинских уметничких или истинских животних
остварења. Нешто се мора чинити и у том смеру, осим борбе за насушну
егзистенцију.
Бане, друже стари, ти си мој лекар, а знаш да треба још доста акција за
свакога, да ти не наводим сада дефиницију здравља по критерију Светске
здравствене организације – ту се подразумева оптималан ниво могућности
задовољења и изражавање социјалних, економских, биолошких и свих
људских потреба. А сваки човек је известан „случај“ и за медицину, тј.
„феномен за себе“. И да не причам даље...
Ту скоро ми један из Завода за запошљавање рече:
– Ви сте философ, ви то можете разумети.
Благо мени, баш јесам филозоф, јебем себе.
Јуче сам ишла улицама у граду као кип најраштиманији. Знаш, ја стално
радим. У мозгу су ми у погону речи и само речи... Валда ћу све то негде
скупити. Идем ја тако и све тако терам редове у мозгу, па и синоћ у
73
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
аутобусу. Да видиш – делујем јако озбиљно и суперинтелигентно, док се

одједном не преобразим у наизглед будаласт положај. Одувек су деловали
тако људи док стварају мисаона, уметничка или политичко–друштвена дела.
Па била она конкретно преузета као дело појединца или остала као пламен
жртви за будућност.
Седим ја тако у аутобусу, кад седе још један путник до мене. А знаш ти
мене, не могу да се покренем нити милиметар, да мрднем главу у страну.
Путник отпухује, скида неку кожну винђаку, учини ми се и тако нешто
говори: како је врућина, како је уморан. Ја мало попустим и погледам на
десно око и стекнем утисак да је поред старија жена, слабих живаца, јако
крупна, са трајном – тип је имао мало дужу косу и са изразитим маљама по
лицу, које можда и брије и са изразито дубоким гласом. Ја укочено не мрдам
главу – састављам реченице онога дела – него онако ради солидарности са
уморном и болесном женом – тако помислих – вероватно има неки
хормонални поремећај, па још приметим да има и панталоне, те помислим:
то је нека оригинална „хероина“.
Почнем са њом обичну малу конверзацију, али све јој се обраћајући као
да је женско, граматички. Ја иначе никад не разговарам у тим приликама,
али рекох себи, ова жена је интересантна медицински... Замисли, то је био
он, мушкарац и није приметио да му се обраћам као да је женско, тек кад је
требало да изађем, а онда је он помислио да ја то зафркавам због косе, па му
је био интересантан разговор. Пита:
– Да ли би се могли негде срести – на кафи?
А ја сва као да је он нека болешљива и чудна баба одговарам. Кад устаде
да ме пропусти, тек тада видим да је то неки млади тип и мушког рода. Што
ми је било смешно. Путем сам се кидала од смеха. Комично јако. Кад сам
излазила, ја скупљам уста да не прснем у смех, па се онако као смешим, а он
блажено блене и смеши се... Јао Бане комедије! Знаш, из естетике знам:
смешно је оно што је неочекивано у утврђеном, фиксираном
претпостављању ситуације и збивања. Тако сам се насмејала као да сам
гледала добру комедију.
Знаш, Бане, то ти причам, што ми недостаје у близини мене твој поглед и
твој осмех. Знам да би се и ти са мном слатко смејао и мало забавио. Тако
бих с тобом да цоњам по свету и да се смејемо. Хеј, па ти би чак могао
просити, на мене.
– „Ех, Жана, Жана“ – рекао је мени давно један Ремзи, „дивна си ти
словенска душа“, кад ме је као дуготрајни колега, покушао силовати у свом
сликарском атељеу, а ја била тотални кип, ванземаљски.
Хеј Бане, јеси ли ти приметио да сам ја разрока? Знаш, ја очи некако
наштимам и упрегнем, па терам донекле, а кад ми лево мало скрене у
страну, ја опет враћам или трепнем. Јуче сам била на очном прегледу; хтела
74
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
бих имати наочаре, лакше се осећам кад сам напољу. Видим још добро, а за
разрокост могу да добијем наочаре. Па ћу их носити понекад кад ми требају.
Бане, пиши Влади, чула сам преко телефона да није положио испит
(услов за упис у следећи семестар), па га утеши преко писма, да се не секира
и да то није битно у животу, да је он способан и без испита, али да ради само
оно што му иде... ништа на силу и против себе. И да тиме ништа не губи у
бити – реци му тако.
Бане, душо моја, драги мој мали дечко, како си? Немој ти обраћати
велику пажњу на ове моје редове, јер треба да памтиш ту доста материјала
за учење. Оно битно шта ти хоћу, настојим рећи и замолити те, то молим те
да читаш, размислиш и кажеш ми. Онда ћу бити мирнија и моћи ћу лакше да
гурам ове дане. Знаш, ако те већ гњавим и досађујем са мојим писмима, онда
буди мало стрпљив и молим те дозволи ми да ти пишем, ако ти то не смета.
Ипак ћеш из ових писама упознати бар душу жене. А све жене су и људи. А
сви људи имају велику душу, само је различито нешто видљиво, а нешто
затрпано.
Али, ране – ране су различите само – и лични статус појединаца у
одређеној фази појединачног и заједничког живота, што инплицира
различитим потребама за сврсисходности и хитности решавања проблема. А
на том се још увек (и одувек) недовољно и довољно погрешно ради. То је
оно што не штима и с чиме се ја као човек не могу сложити.
Имам један састав, зове се: „Али нећу сад“... Бане, тако би требало да се
афирмишем као психолог, путем неког текста. Веруј ми да много знам о
животу и људима. Знам и догађања која су ужасна... Кад сам под
кишобраном усред зиме на улици учила... и остатак мрачњаштва прошлости.
Познајем неуропсихијатрију боље од сваког неуропсихијатра код нас. Знам
и психотерапију и способна (сам) за тај рад, коначно ја сам то дипломирала.
Медицина без филозофије и социјалних реформи не може (болестан човек
зна више него здрав, о својој болести).
Бане, то пишем само теби, јер нико ме други не разуме. Бане, дивни
пријатељу, сад се извлачим из кревета и баш сам као цркнута мачка. Драги
Бане, јутрос сам почела да пишем роман, па ти шаљем неколико реченица да
ми даш савет.
Јутрос сам добила твоје писмо и добила сам твоју слику. Гледам те,
хтела бих да сам увек у вези са тобом, да разговарамо и хтела би да те
љубим, да те љубим, да те волим највише и најбоље како је то теби
потребно, да и ти мене волиш, да растемо и постижемо успехе, да у личном
животу будемо срећни, задовољни и здрави. Фотографија је успела, али ти
си увек леп, изузетно интересантан. Да, леп си, јако ме привлачиш и знај да
је истина ово. А имаш капу у твом стилу. Знаш да некако не бих могла баш
бити јако слободна. Тако си озбиљан. Јако озбиљан и јако искрена поза.
75
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Бане, велики, ти си моја тачкица, ти си моја љубав, ти си мој проблем –

то ћемо већ средити. Хвала ти, драги мој пријатељу, пуно ти хвала за твоју
слику. То ми је највећа успомена до сада у моме животу. Али, ја нећу да се
само сећамо једно другог... Схватам, ко зна где ће нас живот гурати – и како
ћемо се мењати, али Бане, ти си моја љубав, мој најдражи друг и ја желим и
хоћу (да) ништа не утиче на нашу љубав и међусобни однос. А ти?
Протичемо у времену и са временом. Ових дана напорно радим и тешко
живим. Борим се за све, за радно место, за живот, за егзистенцију. Сама сам,
једина веза са људима то си ти. Јављају ми се писмима и другарице из
студентских дана. Да ли ће наши животни путеви бити погоднији за више
радости, то ће рећи будућност. Кад године и године прођу, схватиће се свако
и схватиће се све.
Где си Бане, где си, шта би могао да ми помогнеш, страшно ми је, не
знам да ли ћу преживети ове мучне и судбоносне дане за мене. Поред свега,
још се бака тешко разболела, не знам шта ће бити са њом. Страшно је тужна,
неутешно, што сам ја у најгорем положају – које ме је природа унесрећила,
што сам доживела све страхоте и што немам никакву сигурност за живот. А
она, моја дивна бакица има једну скромну жељу, коју имам и ја, да посети
гроб мога тате, њеног јединог сина. Има место у Мачви где је погинуо. Ја
нисам сама у могућности то да остварим.
А овде сам, у овом крају странац без икаквог разумевања, без родбине и
без другова. Опрости што ти се оволико јављам, опрости добри друже, ја
само тебе познајем и Бебу. Овде сам од свих других људи доживела све
лоше. Ја не знам, ја сам највећи мученик на кугли земаљској. Моје су речи
постале само скамењене сузе, ја трпим ужасан бол. Колико сам година
бојкотована и обесправљена. Ја на тешку силу с муком одржавам снагу за
даље.
Ето Бане зашто си срео Жану. Боље да заборавиш да знаш мене, која сам
прошла сва мучења, која сам живи фосил прапотопски у једном друштву,
без изгледа да ће бити боље за живот. Ја сам стављена на вечну стражу и у
борбу до краја свега, а изгледа и мога живота, да будем жртва своје
унутрашње револуције. Бака је тешко болесна, само лије сузе и једва дише.
Већ суза нема, очи су јој исплакане од бола за својим сином, а највише за
мном, од бола, што сам доживела да сам највећи бедник овде. Мени не треба
ништа више, само да склопим очи и заспим заувек. Сувише је живот тражио
од мене и сувише је требало да дајем. Много сам гурнута јадом и очајом, па
сам остала сама, несхваћена и одбачена од овог друштва.
Мислим да ћеш ме прозрети и да ћеш се наљутити, јер шта ти треба да ти
неко овако пише. Ето толико ти све говорим, а знам да се скоро ништа не
може учинити. Бане, драги мој, мали мој дечко, грудвице за игру, љубим те,
љубим – можеш да се топиш. Немој бити тужан, мени је онда још теже ако
76
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
си ти много тужан. Ја би волела да ти све разумеш како треба. Признајем, ја

у својим пројекцијама и осећањима прелазим разне и све границе, а то је
зато што си ми ти све и што ми ниси назначио, да ли да имамо неке оквире.
Ипак, не треба ништа у вези мене и мог става према теби да те брине.
Бане, ја знам да смо ми деца што се тиче могућности да једно другом
пружимо. Не ради се само о срећи, радости и задовољству сусрета, већ о
чувању живота и здравља. Бане, ако сматраш да сам човек, жена, или
свеједно шта сам. Ако имаш у мене поверења као у човека, онда те молим,
не остављај ме саму овде. Плашим се некакве увреде, клевете,
неразумевања. Изгледа да ме овде многи не схваћају и не знају каква сам.
Плашим се непријатеља и такозваних пријатеља који нису свесни свега.
Плашим се неког неспоразума, то ти говорим зато, што су људи по природи
осетљиви и у раду греше, као сви ми, па се плашим окрутности и
неспоразума, јер сам искусила све.
Молим те Бане, пронађи некога или ти некако води бригу шта радим и
како се око мене и у вези мене ради. Превише сам измучена да бих издржала
више мучења. Истина о свему ће се сазнати у будућности, али нећу и не
желим да будем жртва. Бане, ако можеш спаси мој живот. Бане, ако можеш,
мали мој најбољи дечко. Бане, људи су били превише груби, свирепи, Бане,
ако западнем у неки неспоразум, молим те извуци ме. Кад већ нисам могла
да живим са неким негде далеко од сваког зла. Бане да ли можеш да ми
кажеш: Жана, нећу дозволити да будеш мучена, гажена, убијена, док ја имам
снаге за живот и борбу. Желим да се истина о свему сазна. Не да ја желим,
већ то мој живот и моја дужност говори.
Бане, ја верујем да си ти човек, тако велики човек да могу у тебе имати
поверења. Ниси Бане сам, једно створење те жели волети. То је нека
имагинарна девојка, колико је год има на овом свету. Била сам данас мало у
„Охриду“, реновирали су, кафа се кува у истој просторији, кречили су. Треба
да знаш да ја више и после тебе немам у себи места нити потребе, нити
жеље, нити недорађености да се заљубљујем у некога другог. Ти си стигао
на крају и после свих лутања у мислима и осећањима о љубави. Волела бих
да познајеш све моје мисли. Желим да бар ти будеш срећан. Тешко је икоме
ко није у мојој кожи да ме схвати.
Уосталом, данас су људи свако за себе у својој љуштури. За сигурност
неопходну потребно је осигуравати се свим и свачим. Ето, шта ја уствари
имам? Кад дођем у овај град, морам да пишем по улицама. Након свега што
сам прошла на путу до услова за живот добила сам исто оно што сам имала
и на почетку пута... Социјални хендикеп из генерације у генерацију. Али
онда нисам била оволико измучена и исцрпљена физички за номадске
услове живота.
77
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Сада не бринем због те улице, некад сам у студентским данима одећу

држала у најлон кеси и носила на леђима. Одећу сам крпила, где су биле
рупе, са пак папиром из корпи за отпатке. Затим сам скупљала картонске
кутије, које су ми служиле уместо намештаја. Зими сам имала само једну
блузу и сукњу, па сам се у новине умотавала и ишла по снегу и киши.
Напредовала сам само онолико колико сам изгубила од физичке кондиције
да се свим тим незгодама бавим.
Ипак, најважније је што сам жива. Живи смо, Бане! Слобода, парче
хлеба, знање и снага за животно створење велики је успех, али и велика
обавеза уз највећи напор, опет напомињем, уз надљудски напор, слабашног
и само људског тела. Знаш валда Бане, да сам по статусу ван свих категорија
људи који могу да раде нешто. Али не дам се, због судбине (фатализам не у
вери, већ у стварности, још постоји).
Они који су живи балсамовани, због друштвених болести и илузорности
досадашње праксе, превентиве, заштите и лечења – без икакве су подршке.
Ово је празна фраза, фраза растерећења, ослобођења и исказивања
појединаца и друштва у целини. Младост не може доћи еволуцијом
старости. Неминовне су револуционарне промене у свим областима живота
и рада, у сваком човеку. Те промене, управо, мора изнети на плећима, мозгу
и срцу генерација сада живих. Сада када постоји повезаност свих генерација
и свог знања и искустава.
Свакако, Бане, да ћу ако будем имала још бар мало олакшице и среће,
написати тај мој велики роман. Носим га у себи непрекидно, а делове видиш
и сам већ стављам на папир. Да би то дело било продорно, требаће да буде
екранизовано. Ти ћеш Бане написати сценарио, па ћемо уз једну
међурепубличку сарадњу и (помоћ) нових стваралаца наћи средства за тај
рад. Ти ћеш бити режисер тога филма, јер сам читала у новинама да ти све
знаш: пишеш књиге, драме, режираш у позоришту, два си филма режирао,
основао аматерско позориште, покренут је лист аматерских позоришта по
твојој идеји, сликаш и пишеш музику. Ја верујем, да ћеш ми ти Бане много
помоћи.
Бане, јутрос сам кроз ограду моје улице откинула из туђе баштице један
цвет, али је до сада неколико латица већ увело, ти се јелда нећеш љутити.
Сећам се добро топлине што греје, из твога срца и твога осмеха. Видим да у
теби има снаге за сва јутра овога света. Знам шта те мучи? Међутим то су
ситни проблеми спрам живота (који) поседујеш и уживаш. Лепота је у
животу и размишљању, секс је само пролазна фаза и мотив одржања врсте и
младости. Учинићу све да ти учиним неке лепе ствари у животу, јер ти си то
заслужио.
78
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ЧЕТВРТА – БАНЕ
Бане је написао и једну интересантну анализу у облику савета глумцима,

где разматра питања коришћења одређених мотива, појмова, унутрашње
снаге појединца у процесу припремања за позоришну уметност. Бане, у
ствари, прилази психолошким проблемима са ширег аспекта, гледајући да
том својом анализом створи ниво за узајамно разумевање људи на сцени и
унапређењу њихових односа. Човек треба некада да схвати да је веће у
одређеним условима понизити се, јер можда његов колега и друг није
досегао те мисаоне вредности да схвати своју увреду. Међутим, ако је он
схватио свој погрешан приступ, а друг му не узврати дрскошћу, већ благим
осмехом, он ће у себи тога часа осетити тугу и лични бол што је увредио
тако великог друга и пријатеља.
У првом делу анализе Бане обрађује проблеме морала међу глумцима,
значај дисциплине, психолошке методе формирања глумачких квалитета,
као што су: дисциплинованост, неустрашивост, самопоуздање,
самоиницијатива, поверење у себе, у свој глас и редитеља (некад је губитак,
у ствари, добитак).
Морал ће досећи највеће нивое у атмосфери једнаког односа према
сваком, поверења управо у њега и поштовања њега као личности. Бане је
измислио и тестове „способности сналажења глумаца“, што је омогућивало
Банету као редитељу да има јасну слику о интелигенцији глумаца и на
основу тога и личног уверења, вршио (је) приступ, лични контакт и
расподељивање улога. Сваком новом аматеру приређена је добродошлица,
као да то друштво зависи од њега, а што је од почетка у то ново лице улило
поверење, док (су) се у другим друштвима стари чланови друштва према
новим односили са надменошћу, презиром и наднарочитим особинама над
тим дошљаком. Људи су просто хрлили да буду чланови „Позорнице“ јер су
осећали да ће тамо наћи мало топлине, љубави међу људима и место за свој
природни дар да искажу.
Кад год је неки члан друштва имао одређених проблема, Бане је не само
разговарао са њиме, (већ) уверио га је да ће њих двојица заједнички да реше
тај проблем. Бане га је уверио да нема те препреке, коју њих двојица не могу
прескочити. Затим би му рекао да ће тај проблем одмах решити после пробе
и тако би и било. Бане је лично ишао са глумцом – да то реши са чланом,
или ако је овај имао унутрашњих проблема, ослободио га тих предрасуда.
Бане је био и одличан говорник, јер је знао у најтежим часовима друштва,
кад су пробали по парку, да им улије нову снагу.
79
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Другови, наша величина је управо у томе што смо ми једино право

улично позориште. Ми ћемо ући у историју као јединствен пример
ентузијазма. Неко ће можда упитати какве ја имам користи од тога? Код
кога је жеља за глумом јача од крова над главом он ће бити поносан што је
осетио нешто посебно и нешто друго од обичних људи.
Бане је увек знао да предложи оно што они желе. Човеку је најлепше код
своје рођене куће и због тога се Бане трудио да позориште направи као
нешто присно и домаће. Бане је свим аматерима – њима свих триста – знао
име и презиме и сваког је ословљавао са његовим именом. Бане је чинио
глумцима и уступке, који су га још више везали за њега.
Једна матуранткиња гимназије, требала је да наступа на фестивалу
аматерских позоришта, истога дана кад је имала и матурско вече. Она је
рекла Банету:
– Ја обавезно вечерас долазим на преставу. Данас, Бане, да ти се
похвалим, баш кад будемо давали преставу, онда прослављамо матурско
вече.
Бане је знао да су то најлепши тренуци у животу, кад са својим
друговима и другарицама славиш дан растанка, матурско вече. Он јој је
рекао:
– Јелице, ти вечерас идеш на матурско вече.
– А престава, Бане?
– Ништа не брини. Ја ћу научити твоју улогу и играћу место тебе.
Бане је за два сата научио њену улогу иако је једна од главних улога и
најдужа. Бане је на том фестивалу добио прву награду за глуму на име
Јелице и нико није знао да је то глумио он. Сутра је Јелици дао похвалу и
диплому коју је освојио за њено име.
Онда је исто имао леп гест, што су ценили родитељи од аматера. Бане је
сваком родитељу послао писмо у коме га обавештава да је њихово дете
веома талентовано за глуму, да позориште њима указује захвалност што су
допустили њиховом детету да посећује сада и његово позориште.
– Будите уверени да ћемо вашем детету – сада глумцу, пренети лепе
одлике глуме и уводити га у свет уметности на висини општег друштвеног
морала. Примите срдачан поздрав из нашег позоришта. За друштво. Бане.
Бане је, сем своје позоришне активности, много водио бригу о људима.
Нарочито је посвећивао пажњу оним људима који су по својој људској
форми, а не њиховом кривицом, физички и психички нешто друкчији од
нормалног човека – јер рецимо муца, носи наочаре, шанта, има велики нос,
ожиљке на лицу од богиња и друго. То му причињава велике проблеме.
Пред крај септембра прошле године, Бане је седео у кафани „Палић“ за
столом где је седело једно друштво и исмевало се другу до себе, што је
80
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
студирао са њима, а муцао је при говору. Па су му причали и вицеве у том

облику:
Био једном један пословођа Ђура у једном аутомобилском сервису, који
је муцао. Дође једна странка која је исто муцала и замоли једног радника да
му позове по по–по–сло–вођу.
Пословођа дође и проговори:
– Из–из–волте, мо–мо–м–че!
Странка одговара:
– Дру–дру–же по–по–посло–во–во–вођа, ја сам до–до–до–шао да ми пре–
пре–гле–да–да–те ко–ко–ла.
Пословођа отсечно одговори:
– И–и–ди ти у пи–пи–чку ма–ма–терину. Ту си до–до–шо да ме зе–зе–зе–
заш.
И пословођа се окрене и оде.
Младић што муца се црвенео и само што није заплакао. Бане је затим
успоставио контакт са њиме и разговарао о њему, његовом животу и упитао
га шта он онако искрено би волео да буде у животу. Младић му је
одговорио:
– Ја би во–во–волео да бу–бу–дем глу–глу–мац.
Бане му је затим рекао да ће му он помоћи да постане велики глумац.
Рекао је да је он редитељ у једном аматерском позоришту и да га он позива
на аудицију.
– За аудицију треба да спремиш: једну рецитацију, монолог из неког
дела, импровизација по слободном избору, једну басну и ову драму од
двеста страна „Обичан човек“ од Нушића да научиш напамет и то све улоге,
јер су сви велики глумци то научили за три дана. Ево ти адреса мога
позоришта и у четвртак дођи увече у шест на аудицију. Јели ти јасно?
– Ја–ја–ја–сно.
Тај младић је драму „Обичан човек“ учио по улицама, по аутобусима и
возовима на глас. Док је чекао ред да купи хлеба, код зубара, на пијаци – и
чак су и новине писале како се појавио један чудан младић који учи неке
позоришне улоге улицама на глас. Тај младић је дошао у четвртак на
аудицију, знао је (драму) „Обичан човек“ напамет и више није муцао, већ је
говорио перфектно. Касније је тај младић постао један од најбољих глумаца,
а његови другови су били љубоморни на њега што је успео и што више не
могу да га завитлавају.
Банета је неки психолог питао како му је пошло за руком да излечи
муцавца и са чиме то поткрепљује.
– Пре свега треба поћи од тога, да је код тог младића муцање толико
изражено у свести да је оно, без обзира колико он то хтео или не, на првом
месту у његовој свести – (а) које га је сваким даном уништавало, јер је био
81
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
свестан своје ненормалности. Онда сам имао у виду да нико по рођењу не

муца, већ да муцање вуче корен из оне околине где је тај дечак угледао први
пут свет. Међутим, ја сам пошао од претпоставке да човек оно што не може
би највише волео да оствари са својим телом. Имао сам на уму да га питам
шта највише би волео да постане у животу? Ту се десила следећа промена у
његовој свести. Он је имао стварно велику жељу да постане глумац, учио је
оно у шта је веровао да ће му обезбедити тај жељени сан и једног тренутка је
заборавио да муца, једноставно под налетом задовољства што му полази за
руком да научи задатак за аудицију – свест је потисла муцање и подсвест за
сва времена.
Новинари су Банету облачили њихове кошуље и стављали машне за
сликање за новине, јер Бане је имао све издерано.
– Концентрација пред пробу – Гете – Увек други режира.
Представа „Обичан човек“ у продукцији Позорнице драмске уметности –

Дописног позоришта из Новог Сада, у дому културе у Лединцима, 1974–
1975. год. На слици су (поред осталих): Владимир Стојанов, Елени
Андониаду, Младен Дражетин, Пера Савић. Младен Дражетин је у Новом
Саду 1973–1974. године, заједно са групом истомишљеника (Владимиром
Стојановим, Десимиром Стефановићем, Михајлом Молнаром, Јованом
Жековим и другима), основао Позорницу драмске уметности – Дописно
позориште, које је признато као нови позоришни правац
82
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ПЕТА – ЖАНА
(Жанино писмо):
Замисли, ниједну моју песму неће да објаве овде, знаш. Па ваљда и ја
знам шта је поезија – али то сада није битно, живи смо и све ће доћи на своје
место. Иначе, зашто постоје ове муке? Хеј, Бане, па ти си генијалан.
Замисли, јуче сам чула преко радија да је премијера „Обичног човека“ од Б.
Нушића у Народном позоришту у Београду. Главни редитељ је причао како
је покушао да ту комедију поново уведе на сцену, јер се већ скоро педесет
година није изводила нигде. Видиш, Бане, а ти си се сетио пре свих да
ставиш на репертоар ту комедију.
Смучиле су ми се приче и речи које круже, а пуне су најгрозније
људске пакости, незнања и недоличног поступања. Осим тога, добила сам
болан ударац по срцу и образу од оне стране, где сам дала највише себе у
досадашњем животу. Била бих срећнија и лакше би ми било, да није било,
како је било. Али, бирати се ништа није могло у младости. Ти можеш
оправдати свакоме зашто одржаваш везу са мном. Ти си велики човек, Бане.
Видиш, како се лако, некако омаловажим, набијем главу свим бригама овог
света, без ичега лепог и тако се премотавам да ме ти чујеш, да ме мало
озариш срећом, макар невидљивом.
Знаш да си ти феномен у прилагођавању и лечењу мене. Па мени су
твоје речи најлепши и најбољи лек. Твоје све, мени је тако блиско и шта би
била ја да нисам у вези са тобом? Не треба да се плашиш болести, нећеш се
ти разболети, јер имаш још много у животу да урадиш. Живот наш пролази
кроз разне фазе и у свакој фази треба пријатељство, пажња, нежност и
другарство. То је основно. И хлеб и кров свој. Требало је одавно да спасавам
здравље и живот. Љубав је стварност, а не поигравање. Свака љубав не мора
да води браку, али искрена и поштена љубав је потребна у животу. Љубав
није само телесни додир.
Јеси ли добро? Ја верујем да ће твоје стомачне тегобе проћи чим
будеш овде лакше организовао дневно време. Бане, читала сам ових дана у
штампи нешто занимљиво о лечењу стомака. Мислим да је добро то свако да
зна, без обзира да ли има чир, или не, јер може се догодити да у току живота
добије. Ја нмислим да је код тебе било само мало обољење слузокоже
стомака, (нечитко) – а можда ни то, већ само мања иритација и промена
функције органа. Да, да ти кажем. Пише да је пронађен нови лек за лечење
чира, који се узима само месец дана и чир се потпуно повуче, без икакве
дијете. Тај лек се производи у иностранству, а од јесени ће се производити и
83
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
у Југославији, по лиценци. То за сваку сигурност да знамо. Само, знаш –

„боље је спречити, него лечити“, а то важи за све болести.
Волела бих да једемо сладолед инустријски. Е, то је ниво у Новом
Саду. Изгледа као да нигде никога нема, чек ни сладолед нема укус без тебе.
Ништа се не секирај за мене, јер не вреди. Биће како већ иде у овом
безвезном свету, кад почну да газе по човеку. Ваљда не може више бити
теже. Још сам третирана као дете и моје песме су чежња и борба детета за
истином, лепотом и борба за слободу сваког човека од мрака, незнања,
предрасуда, неправди и социјалне и економске неједнакости. Тешко је
живети од милостиње, кад је човек целог живота толико много радио и
патио, да је читавог себе дао за бољи живот.
СВЕСКА ПЕТА – ЖАНА
Бане, ти знаш да уметност, па наравно и поезија, еволуира и да сва
човекова настојања иду за тим да сам живот буде највећа уметност,
(нечитко) и тако даље да не причам о борби, револуцији, науци, култури,
уметности и општој надградњи. Јако сам исцрпљена од овога овде очајног
животног статуса и живота без живота и услова за живот. Осећам се болно,
јадно, стропоштана неправдама у најдубљу провалију. А уз све то и ужасно
сам тужна због рана мојих најближих, због мојих рана и не могу сама почети
неку борбу за боље, не могу више наћи заједнички језик са људима са којима
треба да се познајем и сарађујем.
Иначе ја сам за овај свет отписана, како се ради и како живот још увек,
до сада, вечно и немилосрдно уништава срећу људима, а људи су ипак сви
скупа они који ту срећу могу да чине, стварају или да је уништавају. Године
се таложе, тело се све више руинира, а жеље и потребе су све веће. Осећам
да моје тело нема више снаге ни живота, животних порива, у себи. Осећам
се као испосник или дух. Страшно. Кад мислим о свим годинама, највише о
задњој деценији, коју сам провела везана у овој средини у најтежим
условима, смучи ми се све.
Познанство и веза са тобом је једина светла страница свих дугих,
чемерних, бојкотом, предрасудама, усамљеношћу и бедом прожетих дана.
Данас се страшно лоше осећам. Никад ми није било теже. Као да ћу умрети.
Врат ми се кочи, страх ме је, не знам ни куд ћу ни шта ћу. Пишем овако и
ово теби, јер немам никог другог да ме чује осим тебе. Ти кажеш да ти се
допадају моји литерални састави, баш ми је то драго. Многи причају да ти
84
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
имаш укус за уметност. Бане, немој дозволити да будем потпуно сама,

никад, а ја тебе никад нећу оставити ако ти треба моја помоћ.
Како ти косица, расте ли или је шишаш? Понекад ми се учини од неког
типа да си ти, онако по беретци и наочарима, па потрчим и бленем дуго у
фаце, али нису ти, нити су као ти. Верни друже, сећаш се кад си ми певао „Ја
посади једну ружу белу...“ – па кад смо се нас двоје правили важни. Уз тебе
сам ја тако пуно јача, храбрија и све ми има смисла. Примила сам од неког
човека данас твоју поруку и „баш знамо ди јесмо, ако баш и нисмо“. Како
бих ја без тебе и без најлепше топлине у овом граду.
Сећаш ли се, највећи осмеху, дана, односно ноћи, пре две године? Да,
тада сам срела и видела првог човека после много, много година. Наше се
никад не заборавља. Запамти то и буди поносан на себе. А теби хвала што
ми шаљеш лепе речи, јер то дуго, дуго нисам чула. Знаш да си врло
интелигентан. Малени, па ти си супер, супер, најспецијалнији момак на
свету. Прошле године смо најлепше играли. Сећаш ли се вечере и
бомбоњере? А да, бомбоњере се не можеш сећати јер сам је ја сама смазала
под јорганом.
Тешко ми је кад ми толико дуго не пишеш. Онда добијем све могуће
комплексе. Прво, бринем како си, а био си ми писао да си повредио ногу.
Писала сам како се лечи та повреда и не знам како ти је сада. Ако те боли,
немој пуно да се секираш јер ће то проћи. Само је штеди сада од превеликог
ходања, да не би отицала и болела. Ако је потребно, види да се направи
рендгенски снимак.
Драги мој Бане, буди ведар, а нарочито ових дана кад пуниш једну
годину више. Све више ме стижеш, а и престижеш. Браво. За ухо те не могу
повући, а пољубац ти шаљем веома врући. Бане, имам једну малу дивљу
љубичицу из моје баштице у селу. Увенула је већ, метнула сам ти је у
коверат да се подсетиш поља и ледина и пролећа. То је за мог лепог дечака и
песника који воли љубичице.
СВЕСКА ШЕСТА – БАНЕ
(Сећања – вишње, прича Бане):

– Брао сам вишње на једном богатом салашу на Ченеју, преко пута
оронуле цркве и запуштеног (нечитко) гробља, на којем су се сахрањивали
последњи старци и старице. У руци се рађала мисао, ако има посла биће и
живота, хлеба, чоколаде и нешто за одело.
На салашу се са газдом договори да бере вишње по килограму и за један
килограм му газда исплаћује један динар.
85
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Газда је са Банетом отишао до воћњака, показао му која стабла вишања

све да бере, дао му осам плетени корпи и рекао да дође у десет сати на
доручак. Бане је ставио торбу преко врата, попео се на прво стабло и са
жаром брао вишње. Попео се скроз до врха, па је прво брао оне крупне, да
би (их било) што више и (да буду) што теже, па (онда) ситне вишње.
Газдарица му је рекла да бере вишње са петељком јер ће их носити на
пијацу. Бане се радовао да како је газдарица добра и како ће и петељка ући у
укупну тежину.
Затим чим торбицу напуни, скочи са стабла или се спусти низ мердевине
и истресе их у корпу, која се пунила и бивала све разигранија од црвено–
мрких вишања.
Бане је мислио:
– Ако наберем педесет кила вишања зарадићу педесет динара. Прво ћу
купити меканог хлеба код приватника, оног што пуцка под зубима, јер се
пече у сељачкој пећи и купићу кобасице, да се слатко наједем. Остаће ми
још четрдесет динара. За то ћу купити француску капу, ону што сви сад
дечаци носе са громобраном на средини. А, како да купим ципеле, јер су ми
ове одеране? Морам зато да наберем сто кила вишања. Зарадићу сто динара
и купићу све што волим. Прво ћу се слатко најести, па (ћу купити) капу и
оне црне ципеле на шпиц. Сад те (нечитко) сви носе и ја их морам имати.
Бане је непрестано брао вишње без одмора. Око десет сати отишао је у
велико двориште испред куће, где је дуж гонка (нечитко) баштицу у цвећу, а
у једном углу стајао је велики дуд, под којим је био дугачак дрвени сто
прекривен пластичним столњаком са црвеним цветићима. Домаћини су већ
халапљиво јели, јер су сви рано устали. Ту је био газда, његова жена, његов
отац, два његова сина и два рођака. Бане је пожелео пријатно и сео на
слободан крај клупе. На столу је стојао свеж бели хлеб који се још пушио,
кобасице, сир, шунка, пржена јаја, краставци, бели и црни лук, млеко у
једној посуди и сланик.
Бане је са жудњом гледао те комаде изазовног јела, али му је газда рекао:
– Твоје место није ту да седиш, већ мораш сести на земљу поред стола.
Бане је послушно устао и сео на земљу поред стола. Тако је неколико
тренутака седио, а онда га трже газдин глас:
– Ево и теби!
На земљу поред Банета бацио је у прашину танко парченце сланине и два
залогаја тврдог хлеба. Бане је узео хлеб и сланину, устао и отишао у воћњак.
У једну бујнију траву бацио је свој доручак. Мислио је:
– Па нису они дужни да ме хране, ми се нисмо ни договорили за доручак.
Поново му се јавио жар у срцу, ставио је торбу и неуморно брао. Није ни
једну чак ни пробао, само да буде више и теже. Пред вече, обро је све што
86
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
му је газда рекао и напунио свих осам корпи. Бане се потајно много радовао,
јер мислио је да има више и од сто кила вишања.
Дошао је газда, прегледо стабла вишања и бесно викнуо:
– Види, овде си ми сломио гранчицу брезобразниче. А, ја ћу ти то одбити
од зараде.
Пренели су корпе до шупе где је стојао велики кантар. Газда је мерио по
две корпе одједном. Сабрао (је) и рекао:
– Нешто мање од четрдесет кила си набрао. Затим сломио си ми грану,
па онда петељке имају сигурно двадесет кила, јер је јуче киша падала па су
тешке, па си појео сигурно три киле вишања, затим видим да си неке и без
петељке убро, а те вишње одма могу бацити, то је чиста штета. Могу само за
осам кила вишања да ти исплатим, али сад новца немам, него ћу ти то дати у
вишњама.
Газда је узео папир са земље, ставио две шаке вишања, пружио Банету и
рекао:
– А сад иди.
Бане је изашао, на груди стиснуо гомилицу вишања, густи мрак се
наткрилио над гробљем, а Банету је срце хтело да искочи од страха. Бацио је
вишње у јарак и упутио се пешке за Нови Сад.
СВЕСКА ШЕСТА – БЕБА
(Жана говори другарицама):

Време будуће је ипак у доласку. Питате ме у вези неких тема о којима се
данас много дискутује. О тим темама могло би се причати, писати и радити
да се стање промени. Постоје разна шаблонска и некаква стручна
размишљања о томе, али ја заиста имам своје мишљење о свему томе, о чему
би могла рећи много истина, а да одем даље од нормираних дискусија. Ових
момената не могу без стручних саговорника износити своје погледе, а треба
бити и концентрисан на то. Зато, молим вас да се не љутите што вам сада не
могу формулисати неке реченице које би биле погодне за фразирање о тим
проблемима. Ја мислим да ви на основу животног искуства можете да
причате више о томе, ако вам (се) прича.
Другарице драге, најкраће речено, о тим проблемима стоји овако:
алкохолизам, дрогирање и силовање су облици социјално–менталних
поремећаја и болести. Постоје биолошко–социјални узроци настанка свега
тога. Алкохолизам је и социјална болест и социјални проблем. Прекомерно
узимање алкохола је проблем и за појединца, за његову породицу и за
друштво у целини. С једне стране, човек алкохоличар постаје у разним
87
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
облицима проблематичан због смањене радне способности, због поремећаја

који изазива у економском стању уже или шире заједнице у којој живи,
затим због измењеног и често несоцијалног понашања у породици и околини
где се креће, а с друге стране конзумирање алкохола доводи до обољења
низа органа, у првом реду нервног система.
Алкохол убија мождане ћелије и стална алкохолизираност може довести
до хроничног алкохолизма, то јест болести, неспособности за обављање
радних дужности, али и до тешких психичких поремећаја, као што је
алкохоличарско лудило, делиријум тременс. Лечење алкохоличара кошта
много и породицу и друштво, а и самог оболелог, јер пропада као личност и
повлачи се из живота, са утехом и надом једино у чашици. Међутим,
алкохолизам настаје из социјално–психолошких узрока: човек и његов
организам не може, ако је предиспониран на такво реаговање, да се бори са
свим проблемима садашњице, због незадовољства животом и због друштва,
односно кафане и другова, који то толеришу, посеже за утољивањем мука у
алкохолу.
Алкохол, осим нервних ћелија, највише још оштећује јетру и доводи до
цирозе јетре. Да не би долазило до појава алкохолизма потребна је
целокупна социјално–медицинска превентива. А ако већ постоји
алкохолизам, потребно је лечење, али не само пилулама, то јест
медикаментима, већ социјална рехабилитација, то јест враћање болесника у
породицу и друштво, од чега је хтео побећи, јер није нашао своје место, није
успео да победи свој комплекс. А без лечења свести свих чланова друштва,
нарочито оних на таквим радним местима где се одређују методи и акције
здравствене заштите, може се само дискутовати о томе.
Зашто човек пије? Па пије из више разлога: пије из самоће, да би био
ближи бар друговима у пићу, пије јер на такав начин жели да ојача своје Ја
које је угрожено, пије да би одржао једну навику – некакав обичај код
мушкараца, пије да би се лепше осећао. А узрок свега тога је тражење излаза
из друштвене кризе и привидно задовољење свега тога. Зашто? Неки људи
пију, а неки не пију, зависи од њиховог појединачног животног пута,
околности и судбине – да судбине, јер још увек друштво није довољно
развијено што се тиче менталне хигијене, јер и све друго је у развоју.
Дрогирање је такође социјална болест, односно девијантно, поремећено
изражавање појединца у својој припадности друштву. Настаје такође из
неког личног незадовољства, самоће, неуспеха, моде (код неких младих и
економски стандардизовано средином), а састоји се у редовном узимању
дрога, то јест средстава биљних и синтетичких, која доводе до измењених
стања психе и осећаја, да би лакше и лепше, по њиховом мишљењу,
проводили дане, који су за такве особе већ постали празни, досадни и
сувишни.
88
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Узимању дроге придоносе и они појединци који већ од раније узимају

дрогу, као и могућност кријумчарења, препродаје дроге и друго. Ту је
потребна не само превентива, већ и заштита од тог зла. Дрогирање доводи
до пропадања личности, пропадања организма, па чак и смрти. Дрогиране
особе су измењеног и асоцијалног понашања.
Силовање је криминални акт, који је штетан за појединце и друштво и
има тешке последице на психу. То је у ствари патолошко, болесно понашање
појединца, које има многе узроке, а у првом реду су узроци у лошој
социјално–васпитној ситуацији, што је такође друштвени проблем.
Задовољавање полног нагона насилним актом, безобзирним мучењем
непознатих особа, па и убиством, је криминална појава, која се још увек
нити спречава, нити кажњава довољно строго да би била мања или
искорењена. Такве патолошке, или у статусу здравственом „здраве“ особе су
они појединци који нису довољно морално и социјално култивисани, а то је
опет проблем превентиве.
Беба не може да одбрани главу од речи које задају ране, па је боли глава,
а из ушију као да ће јој сва крв изаћи.
СВЕСКА ШЕСТА – ЖАНА
Бане, драги мој дечко, лепо ми пишеш – шта бих ја и како бих била
потпуно сама на овом свету да ми ти не дајеш љубав, нисам могла ни сањати
да ћу познавати тако дивног човека као (што си) ти. Наше нам песме вреде
за наш живот лични, за наш организам само толико колико се познајемо и
волимо преко песама. Али, ето, тако смо гурнути и удешавани да не треба
бити очајан, већ главу горе. Знам да треба крити и трпити своје муке, јер у
животу пролазе само највеселије маске. Све не треба да вам говорим, јер је
то статично, а живот је ток, треба стално ићи даље и даље.
Бане, питаш ме за моју књигу, ето да ти кажем да ми у „Нолиту“ нису
могли да уврсте у издавачки план и треба да тражим опет издавача. Мислиш
ли да треба да настојим да ми се објави књига песама или да их вечно држим
код мене? Ја мислим да би требало да их негде издам, јер то је резултат мога
учења, рада и живота, заправо, трагови мога рада и тежња за животом, за
исказивањем онога што носим у себи. Шта могу, омогућено ми је да ми
друго није омогућено, осим писања. А и писање је рад и вид живота.
89
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Мада поезија еволуира уопште, а и вид живота појединог човека, молим

те Бане после моје смрти да бациш моје песме, или нешто да се објави. Бане,
шта си до сада сазнао о себи, животу и људима, свом путу и месту? Бане,
што је тешко подносити све, све неспоразуме, неправде и личну изузетност.
Најтеже је онима који су од већине по своме животу, статусу унутрашњих и
спољних збивања, на неки извикан, погрдан начин, друкчији. Док траје ова
њихова животна фаза, тешко је не бити осетљив на незаштићену љуштуру и
рањену мекоћу у себи.
А морамо се држати, ићи својим путем и све издржати. Бане, тако ми је
потребно да се заштитим од свачијег љубопитљивог, досадног брбљања, а
сви смо само људи, али ја не могу да се помирим са местом у животу и
друштву које имам. Знам да ћу се изборити за своје место, али, можда,
прекасно, кад буде касно. Бане, треба имати свој топли кутак, подршку,
љубав, да би се могло бити на свом месту увек и да би се стекао мир за рад,
онакве врсте, и живот какав је потребан мени. Сувише сам изгубила да бих
могла бити што нисам сад – обична жена, би хтела бити. Волим више бити
сама и патити, него се узалудно излагати игрању ван позорнице. Схваташ?
Не знам колико ћу успети у свему, али треба се чувати иритирања
других, треба бити миран и посвећен своме животу, своме раду и својим
најближима. Ту и тамо показати да си исто као и други, али не налазити се
на удару свих речи. Писаћу ти о лепшим странама живота. Сада ти шаљем
две моје песме, односно два писана трена друговања са белом хартијом.
Можда је све још у некој другој фази, али ја сам срећна што се ми
познајемо. Буди тако добар према мени и не остављај ме сасвим саму, то ми
је потребно да би могла живети. Покушавам нешто смислити за некакав
план конкретних животних акција, али по свој прилици, као и до сада, може
се само оно што се може, зависно од много чега, а најпре од нашег
индивидуалног статуса, који је опет резултат читавог и свеукупног живота,
нас појединачно у овом друштву и средини у којој се сад налазимо.
Жеља ми хоће, а – тело ми је разапето, на мрачној ветрометини разних
ратова. Баш срочих неку песму натегнутих стихова, стихова из мртве тачке
мога живота, стихова – сивила, по бескрајном ратишту речи и крви у
пустињи стварања мог. Ја сам као го човек на северном полу. Прошибали ме
хладни удари сваке врсте.
Бане, у ово време на размеђама, на нашим путевима до бољег и пунијег и
са бољим могућностима живота, има нешто што тежи и улепшавању све ове
муке, а то је то, што могу да имам везу са тобом, јер ме једини ти разумеш
на овоме свету. Хајде да верујемо да ћемо постићи оно што нам је потребно
да успемо и имамо. Бане, кад год сам ја нешто рекла „хајмо Бане“ – ти си
увек одговорио – „хајмо Жана“. Бринем стално да ли довољно водиш рачуна
90
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
о своме здрављу, али у бољим условима имаћеш и већу могућност за

одржавање здравља.
(Банетово писмо):
Драга Жана,
Пишем ти, пишем. Ти си најлепши цвет који се развија у моме срцу и
биће ми жао да тај цвет уберем, а исто ће ми тако бити жао ако га никада не
уберем. У сваком случају, обезбедила си место у мојим песмама, романима и
најлепшим успоменама.
Никакви говори, ничији савети, не долазе у обзир да их се може и треба
слушати. Све приче, теорије, савети, радна места, могли би у смеће. А свако
треба да има од чега да живи и да има услове за живот, па тако гледано нико
није крив. А све реформе док буду, ни знање, ни свет, неће помоћи злу које
вечно траје.
Опрости Бане, што о томе и овако причам, ето, узроци су ипак изван
човека појединца. Постоје покрети, постоје људи који могу да утичу на
промене, али, постоје и стихије и право јачега у нечему што је из других
разлога оправдано. Све скупа сталне муке и ратови.
Врло сам изазовна за језике, а и за атмосферу у кући. Бане, спреми нешто
твоје старо или ново за конкурс за „књигу године“ који ће бити расписан сад
у мају. Бане, и сад бих да се мало играмо, као онда по улицама, сећаш се, да
правимо наше шале и да шутирамо дане и – и како си, драги Бане? Биће како
ће бити, али битно је да се ми разумемо. Ја тебе волим, па ти се смешкај и
воли кога хоћеш, опет ја теоретишем, баш сам дрвенаста.
Него, шта си сад јео? Нећу ја да ти будеш гладан. А, знам ја твоју дијету.
То ти само промене јеловника ради, а па да. Добро је мало променити храну
и забавити се воћем и чоколадом. Чоколада је заситна, па иако има доста
калорија и гоји, ако се једе уз сву храну, али ако једеш само њу, онда се
осећаш сит (привремено) и не мораш друго да једеш, јер мало спласне
стомачић. Али, то ти мало изводи, јер теби треба комплетна мешовита
храна, јер треба да се снабдеш свим састојцима за организам, да би све
могло да функционише.
Хвала ти Бане, што бринеш о моме здрављу. Заиста имам сталне
органске тегобе и треба да то једном сређујем. Знаш, ја знам порекло и врсту
мојих тегоба више од лекара који ми дају савете. Сада ништа не може
91
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
медицински и оперативно да ми се помогне, јер то је психогено условљено и

повезано са целокупним животом мојим и требаће много промена и успеха у
животу да бих отклонила те тегобе које сада имам.
Имаш ти право, има нешто и за преглед (имам неку вену) и можда за
операцију, али сада си ти, а и иначе, највреднији доктор и сарадник у мом
животу и такозваном лечењу. Можда ћу извесне тегобе те имати читавог
живота, због тога пишем онакве песме, јер знаш да сви ми имамо неке
здравствене тегобе које су животом, то јест биолошко–социјално условљене.
Али, ја сам са тобом радосна и то је довољно да те пољубим. На кога Бане
мислиш кад ми онака лепа писма пишеш? Ја баш на тебе. Ко ме је направио
оваку! Лубеничару, не могу да се смејем, фали ми предњи зуб.
Драги Бане фацо моја, љуби те печена Жоја.
Твоје окице пуне искрица и зубићи за хам–хам, да се видимо једно поред
другог на огледалу и да се смејемо целом свету на свету. Па да, с тобом је
лакша мука сва, с тобом је лепша чоколадица. Бане, па није баш да смо ми
само поетске душице са љубави у срцу и мозгу. Стварно, веруј ми, ја се
физички, здравствено боље осећам кад сам поред тебе. А ти? Песниче, хи,
хи...
Бане, драги мој певајући сналажљивко, ево баш јутрос сам добила од
тебе писмо које си ми писао 14. фебруара. Лакше ми је, хвала ти за савете,
мађионичару мој. Писала сам ти пар писама тешких, јер сам стварно у
тешким околностима, без олакшања, без лепих часова предаха. То је зато
што је и моја мама у кризи, није она због свега крива, већ притисла ме
својом нервозом, јер и она треба да јој се на неки начин улепша живот,
успехом мојим, или пажњом наших познаника и друштва.
То је животна законитост, родитељи нас биолошки и социјално гледано
зато и имају. То ти причам зато да знаш зашто се лоше осећам и то да наше
целокупно психичко и радно стање зависи од комплексности свега са нама и
око нас. Читала сам твоје писмо и твоју песму љубави и свиђа ми се и знам
шта све имаш у себи. Ти си Бане супер оригинал. Нико не пише као ти.
Волела бих да са тобом играм улогу двоје зелене деце палих са Марса
(стварно су о томе измишљали новинари)! А сад се смеј, шта се мислиш, хеј!
Боже, Бане, што сам срећна,

кад ми пишеш ти,
нико није паметнији,
него што смо ми.
92
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Бане, борићемо се за живот, а срећа је већ што се познајемо... и

разумемо. Јуче сам била у редакцији „Поља“, па ћу видети да ли ће ми
објавити неке од мојих песама. Тако, да се мало покажем шта има у мени.
Шта све у животу мора да се прође и ради да би живот ишао напред, да би
трајао без прекида и вечности. Писала сам ти јуче у вези Владине посете
теби. Не знам да ли ти је писао, он ових дана очекује позив да иде у војску,
па кад сазна кад ће ићи, онда ће те можда посетити.
Бане, драги, ево баш ћу да клопам и разбашкарим стомак мало по
градским кухињама. Волела бих да могу у своме дому са драгим човеком и
својима да понекад добро једем и изволевам, али атмосфера у кући је таква
да ми преседне и залогај хлеба, јер је мама нон–стоп незадовољна. Ето,
данас клопам пецива, млечне производе и чајеве, па ћу бити препуна, а није
ми ни слатко, али ја то некад једем и то овде јер имам мир, а чешће само
мислим, патим, гледам да схватим и сачувам главу и да изругам све што сам
морала да прођем, а нисам то ја одредила, већ неки ђаво и природа моја.
Ето седим мало и пишем ти, грицни и ти мало шта ти се нађе ту, а ја ћу
да ти сервирам у идеји нешто лепше: На пример, Бане, ја и ти фино сређени
у згодној кући, стану, па ја као спремам ручак, али по мом ћефу и укусу,
једноставан, лак, брз и добар за држање дијете! На пример, да би ти могао
пуно да пишеш, радиш, и да будеш задовољан, ја приредим овакав јеловник:
скувам доста (па сипаш колико хоћеш) чорбе са парадајзом и мирисним
зачинима (першун, целер, малу главицу лука и бибера у зрну) без икакве
масноће. То лочемо место сокова и пића.
Па онда извадим из рерне печене кромпире у љусци, ти их љуштиш и
само по мрвицу поједеш, а то је због дијете. А уз кромпир резуцкаш малкице
суве меснате сланинице и тврдог пикантног сира, то да се заситиш и да не
поједеш пуно, а ипак се забавиш. Наравно, то једемо у кухињи, а ја да би ти
мање појео, а и ја, с времена на време те чупнем за косицу. Уз то имамо
једну киселу паприку са купусом, па ја узмем мало купуса, а теби паприка,
јер је тврда и за твоје зубе. Док ти прстима чапаш то слано, ја узимам
лоптицу од кокосовог брашна обливену чоколадом. А ти гледаш како ја
једем већ слатко, па ми кажеш – „како могу да једем слаткиш, кад још имам
у устима купус, сир и сланину“, а ја ти кажем – да сам слане ствари метнула
на једну страну уста, а слатке на другу страну у устима, па ћу језиком да их
гурнем једне по једне, а не заједно.
Ти знаш мој апетит за слатке ствари, па остављаш све слано (то је добро
ради дијете), па брзо узмеш кокосове колачиће да не нестану. Али, ја већ
једем сок од наранџе, банане и јабуке из миксера, па и ти пожуриш. Таман
почнеш да лижеш сок, али се сетиш неких идеја и одлазиш у собу да пишеш,
а ја за тобом донесем танку кафицу са шлагом и жваке. Онда ти се баш не
пише брзо и пуно, а ја кажем да треба вечерас да изађемо, да глумимо
93
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
интелектуални и занимљиви пар и личности понаособ у позоришту, то јест,

међу осталим људима где се крећемо.
Ти журиш, журиш, пишеш брзо и одлично, и са апетитом, јер мислиш
како ће у тебе буљити нека млада апетитски поједљива фаца и како ће бити
заљубљена у тебе. Ја знам твоје угуравање хране, па да се не би јако угојио,
мислим „нека једе кога хоће“. Онда се дотераш специјално и изађемо као
специјалитети. Они једу нас, а ми њих. Па се вратимо кући и ти заспиш
одмах са пољупцем упућеним мени: „пробуди ме ујутру рано, лаку ноћ“.
Бане, ето како ја сада одсањах са тобом.
Знаш ли ти колико си ми љубави пружио? Ја сам срећна што сам те
срела, највећи мој проналаску. Бане, мени је јако лепо поред тебе. Да ти
кажем Бане шта радим и како сам. Још увек сам на истом, ни једне муке се
нисам решила. Не знам ни куд ћу, ни шта ћу. Живим у ужасним условима. У
кући је неиздржљиво. Требало би да имам потпунији конфор и да ми је мама
мање нервозна. Страшно ми је тешко што стално испољава мржњу (речима)
према мени. Она се тако осећа, па све истреса на мени, а ја не могу да јој
помогнем. Она је исцрпљена, клонула духом, живот јој је тежак и сматра
мене кривом за све. У кући је пакао.
Ја сам удешена. Ја сам удешена да ништа не могу да поднесем, а у Новом
Саду немам хлеба. Мама ме просто тера што даље да идем, исто као пре
много година. Она је јако везана за мене, јер живи само са мном, јер исто не
зна за љубав мушкарца. Велики ми је проблем и доживотна мука и патња
њено стање. А говори ми такве речи, куне ме, да ми дође да одем и да се
никада више не вратим. Тешка ми је судбина од рођења.
Леп је Нови Сад и лепо је бити у друштву са човеком какав си ти Бане.
Бане, драги мој лепи дечко, љубави моја, добри мој друже, ја те молим да
водиш бригу о своме животу, да будеш здрав и да настојиш да средиш
живот. Свака девојка коју ти будеш хтео, волеће те. Ти си диван човек.
Ја тебе имам у срцу и срећна сам да си ти добро. Ја ћу морати да одем
некуда, да опет не би била мучена – у смрт. Мени је мир одузет од рођења.
Дођи ми на гроб да ми кажеш како си и не треба ништа да кријеш од мене.
Волела бих да се нисам родила, јер сам мојој мајци тешка од рођења. То је
све друштвено узроковано, ја сам тога свесна, моји најближи нису криви
мени. У овом животу нема милости за слабије, нарочито за оне који су
осетљиви.
Бане, ја тебе потпуно разумем и саветујем ти да одржаваш везу са
девојком, твојом вршњакињом која ти може помоћи. Ја мислим да је то
94
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Верица, или можда нека друга? Ти треба да имаш сређен живот ускоро и
можеш да имаш жену која ти највише одговара за живот. Не заборави,
рођени мој, једну Жану, коју си срео на станици, у ноћи, како пише некакве
песме. Не заборави ме. Сем тебе у срцу ћу понети и једног сличног дечка,
који ми је давао попару, исто (нечитко) у друштву.
Та Милка је живела у некој кућици од черпића. Имала је око педесет

година и хвалила се тим како је још девојка. Стално је ишла у цркву и
молила се Богу, за милост и да јој донесе младожењу на коњу белом, црне
косе, танких наусница и јаких леђа, који би могао да цепа дрва и
стогодишње пањеве и да јој са ашовом копа башту. Заљубила се у попа у
цркви и ноћу је преко целе ноћи штуцала. Тако је гласно кречала да се чуло
на два километра.
Будила је комшије из најслађег сна, узнемиравала живину и свиње, а пси
су затезали ланце и лајали. Један је комшија – док је вршила нужду у
отвореном клозету, а сви гледали у ону њену голу задњицу – пуцао
пиштољем у вис, да је уплаши.
Једном је написала писмо попу:
– Драги мој попе, са лепом дугом брадом и брковима. Шта ти мене
зезаш, црко дабогда. Што не дођеш и не кажеш шта хоћеш, већ ме мучиш.
Ноћу штуцам, а дању не могу да спавам. Због тога ту ствар реши што пре,
јер ћу свашта урадити од себе.
Писмо је послала по црквењаку, лично на руке попу. Сутрадан су је у
цркви гледали као грешницу и сажаљевали. Преко дана је певала:
Ја сам моме дики до шешира,

њему друга цура не пасира.
И синоћ ми драги често долазио,

мене заливао, руже миловао.
Затим у заносу накида папирића у руку и баца их у вис. Папирићи

ношени ветром лете на све стране, а Милка у сред вртлога пева ко
помахнитала.
95
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
– Вукице, хеј Вукице, ја сам.

Изгледала је на прозору, онако висока скоро два метра, као авет.
– Милка, молим те, остави ме на миру – прошапта Вукица.
– А ту си ти, једва сам те нашла. Ју Вукице, како си пропала. Ти ћеш
умрети. Јој Вукице.
Милка је песницама лупала по прозору и викала из све снаге.
– Како си жута, као восак.
Лекари, кад су чули лупу и вику, истрчали су напоље и замолили Милку
да не узбуђује Вукицу, јер се оперисала.
– Шта се то мене тиче – рече Милка.
Три су се лекара хрвала испред Вукициног прозора са Милком, а она их
ударала и бацала по лишћу. Једва су је отерали.
Бане је дошао после тога.
– Сине, још ми срце дрхти, сва сам узбуђена.
– Шта је, драга моја мама?
– Била је она луда Милка и узбудила ме је. Сигурно је послао Игњат да
ме мучи. Сине, однеси ме одавде, чини ми се да би оздравила.
– Хоћу драга моја мама. Био сам код лекара и они кажу да неће да вас
пусте, а ја ћу све настојати да изађете.
Вукица се већ полако губила.
– Мама, пошто лекари кажу да вам је боље, да ли ја сутра могу да
прекинем моје боловање и да идем на посао? Ја ћу доћи у четири сата после
подне.
– Добро, сине. Сине, дај ми твоју руку.
Вукица је крајњим напорима померила леву руку и жељно ухватила
Банетову руку. Сва мајчинска нежност је избијала из њене руке, сва топлина
њених мисли, њене пропуштене младости. Ту је било испаштања за све
мучење, које је претрпела, а сину, она је то осећала, ускратила је ону њену
мајчинску љубав коју је осећала.
– Сине, опрости мајци ако сам те нешто увредила.
– Мама, па ја волим кад ви мене грдите и саветујете. Ја знам да ми само
ти драга мама желиш добро. Сви су остали тако хладни и дрски. Мама,
сигурно ћу вас одвести кући.
– Сине, како је твоја топла рука, црвена, пуна крви и младости, твоја
рука сине тако ми је драга. И она ће дуго живети и написати велика дела. А
моја сине, види како је сува и смежурана. У њој више нема ни трунка снаге,
кроз моје вене, сине, не протиче више крв, већ само жеља да још један дан
будем са тобом.
96
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Она је стално повраћала неку зелену течност, а Бане јој квасио чело,
брисао очи и уста.
– Мама, још ћемо нас двоје ићи негде далеко, ићи ћемо код деде, ићи
ћемо у Париз, гледаћемо филм „Ана Карењина“, који сте ви тако хтели да
видите.
– Сине, не знам.
– Мама, ја ћу сутра доћи у четири сата.
Отворила су се врата од собе и унутра је ушла лекарска помоћница:
– Молим вас завршите посету, Вукици треба да дамо лекове.
Бане је пољубио маму у чело и кренуо, стао на врата и дуго је гледао.
Никад је није тако дуго гледао, а из њеног ока кренуле су две сузе, још само
две, које су остале у измученом њеном срцу. Бане јој је махнуо руком,
затворио врата, а из његове душе, из срца, из ока, кренуше сузе као поток.
Затворио се у подстанарској соби, плакао целу ноћ, а напољу је беснела
кошава, ломила грање, рушила кровове и носила све пред собом.
Бане је сутра отишао. Вукица је спавала са затвореним очима и тешко
дисала. Бане јој је квасио лице, слепоочнице, чело. Усне су јој испуцале од
жеђи, јер је нико није обилазио. Бане је узео чашу, опрао је и налио воду и
ставио на њене усне, она је тако жељно пила воду. Пила је са смешком на
уснама, јер је знала да је то њен син, негде у магновењу свести, негде у
мајчином срцу, на једном тајном месту.
Бане је затим отишао – и поново у два после подне отишао код ње.
Поново је исто спавала, поново јој је Бане хладио чело, узео њену руку и
миловао - била је тако хладна, а топлија од свих руку које је додирнуо.
Поново је тако слатко пила воде. Бане је кренуо да иде, пољубио је у чело и
тихо прошаптао:
– Мама, ја ћу доћи. Ти мирно спавај. Ти ћеш сигурно оздравити.
Као да се створио неки невидљиви контакт између Банета и мајке, као да
га је све разумела. Бане је отишао.
У четири сата после подне, био је у подстанарској соби и нешто га је
вукло поново у болницу, нешто невидљиво, нешто топло:
– Дођи сине, дођи сине.
Бане је за десет минута био близу њеног прозора. Предосећао је нешто
тужно, неки крај, смрт мајке. Лагано је дошао до прозора и погледао у њен
кревет. Нема никога, само два бела чаршафа лепо савијена. Дувао је тихи
ветар и носио лишће, које је шуштало под ногама.
– Моја мама је умрла. Тако је све сада хладно.
Отишао је до болничара.
– Ваша мајка је умрла тачно у четири сата.
– Значи, моје маме више нема.
97
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Ишао је те ноћи новосадским улицама бесциљно и плакао. Бане је

размишљао:
– Моја мама је умрла у четири сата, јер сам ја јуче рекао да ћу доћи у
четири сата. Не знам да ли зна да сам данас долазио, али чекала је још један
мој додир руке, без крви, са жељом која је хранила њено срце до четири
сата.
Бане је сахранио своју мајку на новом гробљу у Новом Саду. На
споменику је написао стихове:
Драга мама,
Тражим те ноћас по киши ситној,
у твојој души непобитној,
ти си срећа времена бедног,
можда само имена једног.
Гроб мајке Младена Дражетина, на новом гробљу у Новом Саду
98
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ШЕСТА – БЕБА
– Јелице, моја Јелице – одјекује Мишин јецај кроз стан.

Долазе другови и другарице и стају око Јелице и стављају на њу цвеће.
Њени другови и другарице су се договорили да је данас посете, јер је дуго
нису видели. Сад су стојали крај мртве другарице и немо се посматрали,
ношени кошмаром смрти и страве, из срца избија пријатно сећање на
Јелицине стихове и запеваше тужну песму:
Опрости за цвеће и уздахе те,

једном у животу поносно се мре,
волећемо песме и све твоје сне,
у пламену љубави опрости за све.
После песме, Беба јој је пришла, склопила руке и прошапта:

– Ја ти се заклињем Јелице да никада више нећу красти, бићу онако
добра, како си ти желела.
Лекар, помоћник и два Јелицина друга изнели су Јелицу. Лекар је рекао
да је носе у просектуру.

тих. Глумци на слици вероватно тумаче сцену у којој Миша оплакује смрт
Јелице
99
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

тих. Глумци на слици вероватно тумаче сцену смрти Јелице
У судници се и даље чула тишина. Беба је тихо јецала, а сузе су јој

квасиле мршаво лице. Социјална радница је устала и рече:
– Ето, драги пријатељи, другови и грађани, Беба је испричала своју
исповест, а ви треба да донесете суд са којом врстом казне је треба казнити.
После мале паузе, устао је један члан пороте:
– Моје је мишљење да би је казна извела на погрешан пут, њој треба
помоћи. Она се сама заклела да више неће красти и треба јој веровати. Треба
ли давати већу казну од казне са којом је сам живот осудио? Ја јој обећавам
да ћу је запослити у мом предузећу.
Салом се проломио аплауз.
Суд је донео одлуку да се Беба казни са три године малолетничког
затвора.
100
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Бане је после смрти његове мајке, наставио да буде активан и да стално

ради. И даље је писао песме, које су сви гимназијалци, омладина и студенти
носили на уснама и у срцу, као узбуркано море и делић топлине и љубави.
Бане није заборавио на свог пријатеља из детињства, пса Ригова. Посветио
му је песму, која је ушла у антологију савремене дечије поезије:
Има ли веће среће?

Има ли већег чуда?
Ја и кер Ригов
играмо се луда.
Једном сам лекар био,

извадио сам Ригову очи,
а кад га зовем,
он опет скочи.
Носим му хране у неку таму,

јер Ригов више нема моћи,
тражећи мене под звездама,
црко је тужно једне ноћи.
Бане некада оде у Сомбор, код оног сивог камена, где је затрпао Ригова и
баци у ваздух две земљане грудве, јер Ригов је то толико волео да хвата.
На зиду у Банетовој подстанарској соби стоји слика његове мајке. Бане је
насликао својом руком три слике за своју мајку, које су стојале на зиду, крај
слике његове мајке. На првој слици је насликао вазу – црну вазу са црвеним
цвећем, а преко вазе белу грану, грану младости и слика каже – да то цвеће
никад увенути неће, јер то је цвеће за његову мајку. На другој слици је
нацртао војвођанска жита и багреме, један пејзаж који је волела његова
мајка. А на трећој слици је насликао лик замишљене девојке. То је лик
девојке Банетове, који је замишљала његова мајка и желела да му игра у
сватовима, а никад је неће видети и чути њен глас.
101
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Ускоро је Бане добио писмо од Жане.
Драги Бане!
Страшан је живот. Јављам ти најтужнију вест, жалост моју највећу.
Умрла је моја бака, бакица моја рођена, најбоља и најплеменитија, велики
човек и једна од највећих мученика на овом свету.
Бане, ја толико страшно патим и потпуно сам убијена и сломљена да не
знам како и после свега – где даље? Кад више нема повратка, нити веровања
у било шта. Опрости, мени је ужасно тешко, празно и не знам да ли треба
све ово да ти говорим.
Где си ти, чујеш ли ме Бане? Хвала ти што си нас посетио и пољубио
руку мојој бакици. Она је једна несрећница и мало добра је имала у животу,
а није дочекала од мене утеху и радост. Осећам се проклета и крива за њене
муке.
Сада је страшно време. Пиши ми одмах.
Бане је одговорио и никада више није добио одговор. Жана је умрла од

жалости на гробу своје баке. Бане је туговао за пријатељицом, за човеком и
жалио је што никада није загрлио и пољубио Жану, кад га је тако волела,
иако је била хероина.
Бане је сада сам и често посети гроб своје мајке Вукице и Жане. Догод
буду дували ветрови војвођанском равницом испод оног четвртастог камена,
Бане ће носити у своме срцу пољубац његове мајке на образу и тугу живота
коју је осетила Жана.
– КРАЈ –
102
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
СВЕСКА ШЕСТА – МЛАЂА И ЗЛАТА
(Писмо Злати):
Да ли си у праву? Драга моја, знај да све што сам ти рекао било је
искрено из мога срца, да нисам маскиран човек. Да ми се нешто догодило
неморално, ја би ти то и рекао, јер имам у тебе поверења.
Да ли си погрешила? Чини ми се да ти никада не грешиш, да чак
интуитивно осећаш неке промене, неку маску, лоњ и дрскост.
Како човек сазна истину, како одабере најкраћи пут? Истину човек, мила
моја, никада не сазна, јер истина се крије само у нама, коју нико не сме да
зна. Чак и својој мајци човек не износи истину, већ бљује гомилу лажи.
Прави пут је јако тешко одабрати, јер их има милион, а сви су исти
путеви, драга моја, јер имају крај, тамо где је био почетак.
Како изабрати једну особу, како некога волети? За то све нема рецепт,
али ћу ти указати на неколико момената. Према свим срцима постоји велико
брдо, кад се кроз то брдо очи сретну и осећањима направе најкраћи пут
преко тог брда, то је та особа. То је она права, која се може чак и волети.
Како наћи одговор на та питања? Мила моја, сва питања су само питања,
а одговори могу да буду веома различити. На ништа се, што се тиче срца,
љубави, осећања, жеља и нади не може одговорити. Јер се све у души руши,
мења и вене, као ружа мала, као осмех на лицу што се губи, као пољубац
што усахне негде у срцу када се љуби.
Млађо, чему све то води, лепом, ружном? Биће ту свега. Живот је јако
чудан. Али оно у души што се доживело, то је део наше интиме, то је највеће
богатство.
Хоће нам увек бити лепо као сада када смо заједно? Мислим да хоће. Ми
иако не будемо живели заједно, ми ћемо се волети. У мом срцу ће увек бити
Злата, Злата. Драга моја, треба да имаш на уму да сам ја јако чудан човек,
без обзира на моју храброст која ме носи, осећам да некада и против моје
жеље морам да заплачем.
*
Љубим моју Злату,

она ми је мила,
у срцу ми била,
моја Злата вила.
(Напомена: уврштено у књигу као успомена на моје родитеље,

Младена и Злату – приређивач књиге Радомир Дражетин)
103
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Младен Дражетин са супругом Златом Петрић
Младен Дражетин са супругом Златом и сином Радомиром,

у Лединцима, 1990–тих година
104
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Белешка о аутору
Младен Дражетин (1951-2015), доктор друштвених наука,

интелектуалац, економиста, позоришни стваралац, песник, књижевник и
филозоф.
Рођен је у Новом Саду 3. марта 1951. године. Његов отац Рада био је
курир у Месној канцеларији у Мошорину, а мајка Вукица, рођена Јањатовић,
родом је из Сомбора. Иза себе је оставио дела поезије, прозе, драме и
филозофије. Творац је Дописног позоришта, специфичне врсте театарске
организације и игре, које је замислио и организовао 1974. године, као
оригинални позоришни покрет за ширење елементарне позоришне и етичко–
105
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
естетичке културе. Налазио се и међу оснивачима Позорнице драмске

уметности, чији је главни руководилац био од 1994.
Након рођења, кратко је становао са својим родитељима у Новом
Саду, да би остатак детињства провео у Мошорину, Сомбору (на
Буковачким Салашима), Футогу и поново Новом Саду (на Сланој Бари).
Родитељи Рада и Вукица су му се развели, те је током раног детињства
становао код деде Мите и бабе Радојке (на сомборским Буковачким
Салашима), а потом код мајке Вукице и очуха Игњата (најпре у Футогу, а
затим на Сланој Бари у Новом Саду). После завршеног другог разреда
Трговинске школе, очух Игњат истерује Младена из куће да се сналази како
зна и уме, те је након тога становао у Новом Саду као подстанар.
1971. године, Младен Дражетин купује плац у Старим Лединцима, на
коме је саградио малу кућицу односно викендицу. Венчао се у Лединцима са
Златом Петрић 1978. године и у браку су 1979. године добили једно дете –
сина Радомира. Младен Дражетин је, након венчања, неколико година
становао у Новим Лединцима (у породичној кући своје супруге), а потом,
Младен и Злата купују гарсоњеру на Новом Насељу у Новом Саду, коју
касније продају и купују двособан стан, такође на Новом Насељу. Младен
Дражетин је становао на новосадском Новом Насељу од 1980-тих, до краја
свог живота.
Трговачку школу је завршио 1968. у Новом Саду, Вишу економску
1972. у Вараждину, а дипломирао је на суботичком Економском факултету
1983.
Магистарски рад одбранио је 1989. на Факултету драмских уметности
у Београду са тезом „Специфичност настанка и деловања Дописног
позоришта у Новом Саду, са пројекцијом даљег усавршавања”, а
докторски 2004. на Факултету за услужни бизнис у Новом Саду са тезом
„Аматеризам као начин човекове самореализације путем локалних
радио и телевизијских станица у Војводини”.
Дражетин је обављао разне послове у више радних организација, као и
органима државне управе. Такође је био запослен и на ТВ Нови Сад и РТС–
у.
Кретање у служби: радио у „Аутовојводини” (1968–1977), у СОУР
„Агровојводини”, где је уређивао и истоимени лист (1977–1980), потом
прешао у Скупштину града за тржишног инспектора (1980–1985) и вишег
тржишног инспектора (1985–1990), па у Телевизији Нови Сад био директор
Службе заједничких програмских послова (1990–1993) и руководилац
Телекинотеке и уредник Редакције за историографију културног наслеђа
Војводине (1993–1994), а био је и одговорни уредник у „7 ТВ дана”. Затим је
радио као савезни тржишни инспектор (1994–2003) и републички тржишни
инспектор (2003–2009).
106
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Радио је и као професор десетак година на Високој техничкој школи

струковних студија у Новом Саду за наставне области: мултимедија I,
мултимедија II, ВЕБ комуникације и масовне комуникације. Био је и гост
предавач на БК Универзитету из Београда и Учитељском факултету у
Сомбору. Такође је био судија поротник у Вишем суду у Новом Саду и
судски вештак за процену вредности капитала, процену штете и обрачун
зараде.
Позоришне представе приказивао је по селима, градским парковима и
трговима, по предузећима, па и становима. ТВ емисија о овом пројекту
Петра Љубојева добила је 1986. Гран–при на фестивалу у Монте Карлу.
Режирао је преко сто позоришних комада и рецитала на аматерским и
професионалним сценама, у оквиру Дописног позоришта. Наступао и као
глумац у позоришним представама и у десетак филмова.
По сопственом сценарију режирао је два филма немих бурлески:
„Растројене мисли” (1971) и „Комичари из Новог Сада” (1973). Бавио се
поезијом и објавио је седам збирки песама.
На професионалним и аматерским сценама извођени су му социјална
драма „Исповест” (1972) и експериментална комедија „Филозофија”
(1976). Уређивао је лист аматерских позоришта „Позорница” (од 1974) и
едиције „Трибина поезије” (од 1981) и „Масовна култура и уметност” (од
1996), све у оквиру издавачке делатности Позорнице драмске уметности и
Дописног позоришта. Такође је био и члан уредништва часописа за културу
и уметност под називом „Кровови” (излази у Сремским Карловцима).
Сем тога је био књижевни критичар, позоришни и телевизијски
теоретичар. На телевизији је био аутор (редитељ или сценариста) више
запажених емисија, као што су „Здравствени театар”, „75 година
Есперанта” и др.
Социјална драма „Исповест” коју је Дражетин написао играна је у
микро – театрима Дописног позоришта у свету, као образовно – едукативни
програм.
Дражетинов позоришни комад „Филозофија од А до Ш” је игран и на
„Турниру духовитости”, који је организовао високотиражни лист „Политика
Експрес” из Београда у периоду од 1977. до 1998. године (овај турнир
преузет је из праксе Дописног позоришта из Новог Сада, а по предлогу
Младена Дражетина). „Филозофија од А до Ш“ извођена је у више од
двадесетак верзија, те из тих разлога спада у ред експерименталних
комедија, јер су од представе до представе обрађиване хумористичке жеље и
предлози гледалаца.
Написао је књигу из области етике, естетике и социологије културе
под називом „Вечна уметност игре”, која је резултат његовог
тридесетогодишњег научно–истраживачког рада и избора из наставног
107
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
градива са предавања на факултетима, вишим и високим школама, где га је

од 1996. до 2013. године слушало преко десет хиљада студената.
Дражетин је одржао и низ запажених предавања „О настанку и
деловању Дописног позоришта из Новог Сада, као универзалног
кореспондентног система” у више држава – Русији, Аустрији, Словачкој,
Мађарској, Румунији, Грчкој, Хрватској, Словенији, Републици Српској,
Македонији и Црној Гори.
Играо је епизодне улоге у два домаћа дугометражна филма: „Јевреји
долазе” у режији Првослава Марића и „Пешчанику”, који је снимљен по
роману Данила Киша.
Био је члан Друштва књижевника Војводине (ДКВ) и Удружења
новинара Србије (УНС).
2016. године, на књижевној манифестацији „У част Симе Цуцића”
коју организује Банатски културни центар из Новог Милошева, Дражетин је
постхумно награђен плакетом „Сима Цуцић”, за укупан допринос
афирмацији књижевности за децу.
Уврштен је у Енциклопедију Новог Сада (Свеска 7, Нови Сад, 1996),
Лексикон уметника Војводине (Роман Веховец, Нови Сад, 2001), Азбучник
писаца за децу (Светозар Малешев, Нови Сад, 1997), Антологију најлепших
песама о љубави „Велика тајна” (Перо Зубац, Београд, 1997), Антологију
новијег српског песништва за децу и младе „Кад срце засветлуца” (Перо
Зубац, Рума, 2009), Биографски речник Шајкашке (Бошко Брзић, Нови Сад,
2013), „Речник Војводине” Мирослава Антића (Сарајево, 1989).
Текстови су му објављивани у следећим публикацијама (часописима,
листовима, зборницима): „Аутовојводина” (Нови Сад), „Грађански лист”
(Нови Сад), „Дневник” (Нови Сад), „Енциклопедија Новог Сада” (Нови
Сад), „Златна греда” (Нови Сад), „Кровови” (Сремски Карловци), „Липар”
(Крагујевац), „Луча” (Суботица), „Мајдан” (Костолац), „Нафташ” (Нови
Сад), „Наше стварање” (Лесковац), „Позорница” (Нови Сад), „Ромологија”
(Нови Сад), „Свеске за историју Новог Сада” (Нови Сад), „Свитак”
(Пожега), „Стиг” (Мало Црниће), „Studia Ruthenica” (Нови Сад), „Сусрети”
(Нови Сад), „Улазница” (Зрењанин), „Успења” (Лесковац), „Шветлосц”
(Нови Сад).
Дражетинова дела и текстови су превођени на енглески, есперанто и
русински језик.
Књиге које је Дражетин објавио за живота: „Песме”, збирка песама
(1971); „Сјај тихе ноћи”, збирка песама (1971); „Заметене узде”, збирка
песама (1972); „Туга сна”, збирка песама (1974); „После лутања”, збирка
песама (1981); „Тајни поруб”, збирка песама (1986); „Срце на љуљашци”,
збирка дечијих песама (1990); „Вечна уметност игре” – Филозофија новог
108
________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
развоја (теорија и пракса) – Први српски филозофски систем (Ново

Милошево, Банатски културни центар, 2014).
Дражетинове књиге објављене постхумно: „Универзални
аниматорски систем Дописно позориште – кореспондентни процес игре
(теорија и пракса)” (Шајкаш – Нови Сад, 2017); „Тицанова буна 1807:
национална драма у три чина” (Шајкаш – Нови Сад, 2017); „Пачки Швапа”
(роман) (Банатски културни центар, Ново Милошево, 2018); „Вечна
уметност игре” – Филозофија новог развоја (теорија и пракса) – Први српски
филозофски систем, друго издање (Ново Милошево, Банатски културни
центар, 2019); „Исповест“ (роман) (Нови Сад, 2022).
Позоришни комад „Тицанова буна 1807: национална драма у три чина”
је последње Дражетиново дело, које је завршио непосредно пред смрт, а које
је драматизовао и написао управљајући се и усклађујући према научној
грађи Историјског института САНУ, као и обрађених примерених прича и
легенди, које су се о Тицану преносиле с колена на колено.
У припреми је издавање и штампање још неколико Дражетинових
необјављених дела.
Необјављена Дражетинова дела: „Крилата песма” (песме за децу);
„Исповест” (социјална драма) и „Филозофија од А до Ш” (експериментална
комедија); „Трагови вечности – Тежња ка културној бесконачности –
текстови, есеји, рецензије, књижевни, биографски и други прикази”
(зборник радова); „Хиљаду песама” (песме); „Аматеризам као начин
човекове самореализације путем локалних радио и телевизијских станица у
Војводини” (докторска теза); „Дописно позориште” (скрипта); „Режија на
киши” (позоришни комад).
Младен Дражетин је преминуо 23. јула 2015. године у Новом Саду, а
сахрањен је на гробљу у Лединцима, поред покојне супруге, Злате Петрић.
109
САДРЖАЈ
О настанку ове књиге (Предговор) 1
Свеска прва – Беба 7
Свеска друга – Беба 21

Свеска друга – Бане 37
Свеска друга – Беба 50
Свеска друга – Бане 50
Свеска трећа – Беба 51

Свеска трећа – Бане 56
Свеска трећа – Беба 66
Свеска трећа – Бане 69
Свеска трећа – Жана 72
Свеска четврта – Бане 79
Свеска пета – Жана 83

Свеска пета - Жана 84
Свеска шеста – Бане 85

Свеска шеста – Беба 87
Свеска шеста – Жана 89
Свеска шеста – Беба 99
Свеска шеста – Млађа и Злата 103
Белешка о аутору 105
110
Младен Дражетин:
Исповест
Издавач:
ТАМПОГРАФ
Вршачка 17, Нови Сад
За издавача:
Сања Нинковић
Уредник:
Радомир Дражетин
Прелом и дизајн:
Унос текста, коректура и лектура:

Штампа:
ТАМПОГРАФ, Нови Сад
2022.
Тираж: 80
Слике на корицама:
1. Предња корица: „Пејзаж“, аутор Младен Дражетин

(слика је вероватно настала 1970–тих година)
2. Задња корица, горе: „Вукица Дражетин“,

аутор Младен Дражетин
(слика је вероватно настала 1970–тих година и приказује мајку
Младена Дражетина – Вукицу Дражетин рођену Јањатовић)
3. Задња корица, доле: „Ваза“, аутор Младен Дражетин

(слика је вероватно настала 1970–тих година)
111
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотеке Матице српске, Нови Сад
821.163.41-31
ДРАЖЕТИН, Младен, 1951-2015

Исповест : роман / Младен Дражетин. - Нови Сад : Тампограф, 2022 (Нови
Сад : Тампограф). - 111 str. ; 24 cm
Ауторова слика. - Тираж 80. - Белешка о аутору: стр. 105-109.
ISBN 978-86-6229-035-9
COBISS.SR-ID 83587593
-----------------------------------
112

Mladen Dražetin: Ispovest (Roman) (2022)

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mladen Dražetin: Ispovest (Roman) (2022)

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Младен Дражетин

О настанку ове књиге (Предговор)

Роман „Исповест“, који је написао мој покојни отац Младен Дражетин,

Лединцима. Потврду за моју процену времена настанка романа „Исповест“

сортирам хронолошки. Реконструкција редоследа делова текста романа

представљају аутобиографију аутора, тако и делове који представљају

Радомир Дражетин, син аутора

Нови Сад, децембар 2022.

Младен Дражетин, 1971. године

Младен Дражетин, 1974. године

СВЕСКА ПРВА – БЕБА

Јутро је било бледо и стерилно, као породиљино лице пред мртвим

„Нови Сад. Данас почиње суђење Беби, малолетничкој преступници, у

После су дали изјаву неким хипи новинарима да они неће дозволити да им

у противном би извршио самоубиство. Сећам се и сада неких његових

Судско веће почело је са радом скоро неприметно, јер гледалиште се до

снага у емиграцији. Сваке године на гроб Сихорског, у малом градићу

у игри деце на песку, у лепршању опраних поњава, у оштрењу ножева на

прави сто. Таквим људима не треба замерити, јер су то у суштини поштени

Нек` од мора постане камење,

ослабљеном организму не треба тражити могућности за велика дела, а то ми

пролазнику. Тих мисли има различитих и под одређеним условима оне се

Њих двојица и поред те социјалне разлике били су добри другови, јер је

образложити до потребног разумевања, размишљати само о људској

Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

СВЕСКА ДРУГА – БЕБА

Сала за суђење била је испуњена до последњег места. Дошли су грађани,

– Испричај цео твој живот од почетка до краја и оне преступе које си

У једној кафани „Мали рај“, на периферији Новог Сада, седео је просед

„Где сте сада новосадске даме,

Дошао је до трошног кућерка, који је био покривен трском. Зидови су

Беба је била у углу собе. Седела је на столици, а пред њом је стајала

Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

зиду створио се глатки лед. Беба је почела да се пење на таван и кад се

поремети. У школи је два пута понављала разред, али њени у кући су

пријатељица. Увек је била озбиљна, а њена црна коса је уоквирила ту

Све се другарице засмејаше.

уснама и мислима. Свака животиња инстиктивно завиди човеку, јер осећа да

уживао у свој патњи и са алкохолом и дрогом потхрањивао свој бол.

– Можда му је неко, без икаквог разлога, окривио оца за неко убиство – и

Сцене из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

У судници је био тајац и сви су слушали сваку Бебину реч и гледали

Кад је продавачица скинула торбе и окренула се да поправи друге торбе

Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

Сцена из позоришне представе „Исповест“, аутора Младена

СВЕСКА ДРУГА – БАНЕ

Банетова мајка Вукица рођена је у Сомбору, 5. новембра 1927. на

Кад је букнуо Други светски рат, мађарски фашисти ухватили су њеног

Банетов отац је стално одлазио и пио у кафани и куповао ципеле и

На слици лево: мајка Младена Дражетина, Вукосава (Вукица)

Мајка Младена Дражетина Вукица Јањатовић (у белој кошуљи). На слици

Аутор романа „Исповест“ Младен Дражетин (десно) са својом мајком

Младен Дражетин као дечак

Деда Младена Дражетина, Димитрије Мита Јањатовић (1893–1985),

Баба Младена Дражетина, Радојка Јањатовић рођена Опанчарев (1901–

Отац Младена Дражетина, Рада Дражетин (1927–2000) из Мошорина. У

Баба Младена Дражетина по оцу, Ангелина (Гина) рођена Бачкалић (1901–

Прадеда Младена Дражетина по баби, Радован Бачкалић (1881–1958) из

Сутра су дошли његова мама и чика Игњат, кога ће он касније морати да

Дани су пролазили у свакодневном малтретирању. Кад су мајстори

На улици га је чекао тата Игњат са прутом. Игњат је Банета ухватио за

– Немој га Игњате више тући.